Istorija razvoja poljoprivrednih mašina u Banatu od1718. do 1918. (16)

www.jasatomic.org /istorija-razvoja-poljoprivrednih-masina-u-banatu-od-1718-do-1918-16/

Pobuna pred žetvuEkonomska kriza širom Evrope je najviše pogodila radničku klasu, koja je sve više izrabljivana imaterijalno osiromašena. Duh socijalističke misli se širio brzinom munje i na ovim prostorima. Radnici ufabrikama i poljoprivredni radnici su već 1890. godine počeli organizovano da traže veće nadnice i radnovreme od osam časova.U fabrikama i u poljoprivredi, ljudsku radnu snagu su sve više počele da zamenjuju nove, savremenemašine i to je još više produbljivalo i onako duboki jaz između veleposednika i radnika. Velikanezaposlenost i nemaština su bile najveće kod radnika bezemljaša, koji su radili u poljoprivredi kaonadničari. Njihove zarade su bile izuzetno niske, pa nisu mogli da izdržavaju svoje porodice. Prilikom žetveje jedan radnik za 22 dana teškog rada od ranog jutra do kasne večeri, mogao da zaradi oko 500 kgpšenice.Nezadovoljni i nezaposleni radnici iz banatskih sela su se organizovano pojavili ispred županijske kurije uZrenjaninu 1897. godine i započeo je štrajk pred žetvu. Ispred svih su išli radnici iz Elemira (SzerbElemér), njih oko 400, pa iz Arače, Žitišta (Bega Szent György), Lazareva (Lázárföld) i Mihajlova (MagyarSzent Mihály). Vesti o štrajku žetelačkih radnika su se brzo širile i ovaj pokret je dobijao sve više pristalicaširom Banata.U severnom Banatu je bio najorganizovaniji pokret agrar socijalista – štrajkača u Kikindi, Mokrinu, Padeju,Čoki, Novom Kneževcu, Banatskom Aranđelovu i Velikom Sent Miklošu. U organizaciji Torontalskogprivrednog društva, veleposednici su se sastali i odlučivali kako da prevaziđu nastale probleme pred žetvu.Zbog veoma zaoštrene situacije vojska i žandarmerija su pojačale svoje prisustvo u svim banatskimmestima.Veleposednici su, zahvaljujući intervenciji države, iz drugih krajeva zemlje dobili pomoć u radnoj snazi imašinama. Međutim, dobro organizovani štrajkači im nisu dozvolili rad na njivama, pa je došlo dopregovora između njih i veleposednika. Konačno su štrajkači uspeli da se izbore za bolje radne uslove iveće nadnice. Ovo kompromisno rešenje nije mnogo poboljšalo životni standard radnika i zato su počelimasovno da se iseljavaju za Ameriku, koju su smatrali obećanom zemljom. Samo iz Torontalske županijese prvih godina XX veka iselilo oko sedamdeset hiljada ljudi, a sa teritorije države 657.000 građana.

Izložba u Vršcu i PančevuNestabilni privredni i politički uslovi i nedostatak radne snage su naterali veleposednike, posle 1897.godine, da još više primenjuju mehanizaciju u poljoprivredi. Na pragu je bio XX vek, čekan sa puno nade,vere i neizvesnosti za bolju i lepšu budućnost. U Vršcu su 1902. godine industrijalci i poljoprivredniciorganizovali veliki privredni sajam na kome su učestvovali svi značajni proizvođači poljoprivrednihproizvoda i mašina. Na sajmu su veliki uspeh postigli domaći fabrikanti Zajdl i Neukom, čiji su proizvodi i udržavi i u inostranstvu bili vrlo traženi. Ovaj sajam je otvorio ministar trgovine Mađarske, Lajoš Lang uzveliki publicitet u javnosti.Ugledavši se na svoje susede, drugi grad po veličini južnog Banata – Pančevo je 1905. godineorganizovalo veliki privredni i poljoprivredni sajam, državnog i međunarodnog značaja. On je otvoren 15.avgusta i trajao je do 17. septembra. Objekti su za ovu priliku podignuti u narodnoj bašti. Najveća zgradaje bila površine 3.000 m2 gde su izlagani proizvodi raznih fabrika. Tu su bili najpoznatiji proizvođačipoljoprivrednih mašina na čelu sa Hofer – Šrancom koji je imao svoje predstavništvo u Pančevu. Okolnasela, Kovačica, Alibunar, Kačarevo (Francfeld) i Mramorak su imali svoje zgrade i štandove, gde su izložili

svoje poljoprivredne proizvode i rukotvorine stanovništva. Sveukupno je bilo oko 1.000 izlagača i 100.480posetilaca iz raznih krajeva države, iz Srbije i Rumunije. Ovaj sajam je bio pun pogodak privrednika izjužnog Banata, jer je posle toga još više oživela trgovina i proizvodnja u svim granama privrede.U drugim delovima Banata socijalni problemi nisu prestajali. Novorođeno kapitalističko društvo jenemilosrdno izrabljivalo radničku klasu i agrarni proleterijat. Nezadovoljstvo radničke klase je 1906. godinekulminiralo, prvo u Kikindi, krajem maja, kada je oko 6.000 radnika započelo štrajk. Vesti o štrajku su sebrzo širile i sve više pristalica iz banatskih sela se pridruživalo štrajkačima, samo se u Zrenjaninu ipančevačkom srezu nije štrajkovalo. Zahtevi poljoprivrednih radnika pre žetve su bili: veće nadnice i boljiuslovi plaćanja u naturi. Nadničari su do tada po dogovoru vršili žito iz 12-14 dela, što je značilo da su zasvoj rad dobijali svega 40-80 kg žita, a to je bilo izuzetno malo i nedovoljno za izdržavanje porodica. Uzahtevima su štrajkači tražili nadnice u vrednosti jedne osmine od ukupnog roda, ili 150-250 kg pšenice zavreme žetve.Veleposednici su ranije, loše iskustvo iz 1897. godine dobro pamtili, pa su se pripremili na vreme i odlučilisa vlastima da vojskom i žandarmerijom suzbiju organizovani štrajk na teritoriji županije. Odziv štrajkačaza prekid radova je bio velik. Nije bilo mesta gde se nije obustavio rad. Pored Kikinde, najžešći otpor sepružao u Novokneževačkom srezu, u mestima Čoki, Banatskom Aranđelovu, Obebi i dalje u Srpskoj Crnji(Szerb Csernye) i Velikom Plandištu (Zichifalva) kao i u drugim mestima. U Kikindi su štrajkači strepili istrahovali da će gazde i vlasti na polja dovesti Mek Kormikove žetelice i početi žetvu. U njivama supostavljali različite prepreke da bi onemogućili bilo kakve radove.Uticajni veleposednici su, uz podršku države sve učinili da nastale probleme prevaziđu. U početku nisupregovarali sa štrajkačima, nego su odlučili da, umesto ljudske radne snage, upotrebe mašine.Ministarstvo poljoprivrede je preduzelo sve mere da država ima u rezervi dovoljan broj mašina za žetvu,ako se štrajk ne prekine. Pozvalo je na pregovore četiri najveća proizvođača poljoprivrednih mašina.Državna železnica i Hofer-Šrancova fabrika nisu mogle da prihvate ponudu vlade, jer nisu imale tolikoveliku proizvodnju koja bi zadovoljila potrebe. Američke kompanije Mek Kormik i Beher-Melihar suprihvatile snabdevanje i uvoz mašina za vreme štrajka i za 200 veleposednika isporučile 500 mašina, štonije bilo dovoljno, ali je bilo korisno.Proizvođači poljoprivrednih mašina su posle velikog štrajka 1906. godine preplavili banatska polja svojimproizvodima, što su gazde oberučke prihvatile jer se nikad nije znalo kada će izbiti novo radničkonezadovoljstvo. Štrajk je 1906. godine u nekim mestima prekinut silom, a negde pregovorima. Činjenica jeda su se radnici izborili za nadnice povećane za 30% i prihvatili se daljeg rada.Borbu protiv radničke klase je vodilo i Torontalsko privredno udruženje na čelu sa grofom EndreČekonićem. Udruženje je godinama diktiralo sve uslove u privređivanju, od osnivanja novih fabrika, pa doradničkih plata i zarada. Do 1910. godine su se u 62 opštine osnivala privredna udruženja u kojima je bilooko 10.000 članova, što pokazuje veliku privrednu snagu i napredak u Banatu.

Autor: Sabo Jožef

Short URL: http://www.jasatomic.org/?p=24415

Postavio admin on feb 3 2012. Filed under Banat. You can follow any responses to this entrythrough the RSS 2.0. You can leave a response or trackback to this entry