Žitija svetih - dobravijest.files.wordpress.com · najnužniji priručnik – sveti priručnik,...

ŽITIJA SVETIH

Ivica Stamenković

Jedanaesto poglavlje iz knjige "Pravoslavlje obasjano evanđeljem".

http://biblijskaistina.blogspot.com



2

"A ja sednem dole i počnem čitati žitije svete Jevdokije, prvi dan

marta meseca. Prama ovima stvarma, koje u ovoj knjigi nađem, ostanu prolozi za ništa. S kakvim userdijem i toplotom srca sam čitao i sve od reči do reči upamtio! Kamo tada knjige one koje su danas u rukam! E vreme zlatno, za vavek izgubljeno! Iz scile utečem, pak upadnem u Harivdu – iz prologa u žitija! Siroto dete, bedna mladost, do smrti neprežaljena! No onda ja sam mislio: ko je srećniji od mene? Žitija čitati, take knjige velike! Nigde toga na svetu nejma!"1

Dositej Obradović

"Nećeš ti vavek žitija čitati – omraziće ti se jedanput – počećeš i druge, pametnije knjige čitati."2

iguman Teodor Milutinović

U pravoslavnoj crkvenoj literaturi postoji jedan posebni književni opus koji se naziva svetačkim žitijima. Ona predstavljaju opise života (biografije, odnosno hagiografije) mnogobrojnih svetitelja Istočne crkve (a pre 1054. god. i crkve na Zapadu), u kojima su predstavljena verska učenja kao i razna čudesa vezana za svakog ponaosob.

Dve najveće zbirke svetačkih žitija na srpskom jeziku koje su dostupne našem domaćem čitaocu jesu Žitija svetih u 12 tomova, pisana od strane arhimandrita Justina Popovića u izdanju manastira Ćelije kod Valjeva, i Ohridski prolog vladike Nikolaja Velimirovića. Ova dela su sastavljena poput dnevnog čitanja za celu godinu, i opisuju, počevši od 1. januara po starom, julijanskom kalendaru, različite događaje temeljene na biblijskim, apokrifnim i istorijskim tekstovima, kao i različitim legendama nastalim tokom vekova.

Justin Popović, u svom predgovoru Velimirovićevom Ohridskom prologu izrekao je nešto što želim da zajedno podvrgnemo detaljnom preispitivanju u svetlu Svetog pisma. Njegove reči naime glase:

"Otkako je Srpskog roda, nije bilo mudrije, i bogomudrije, srpske knjige od Ohridskog Prologa Vladike Nikolaja. I zato: ni besmrtnije, ni važnije srpske knjige. I kroza sve to: ni korisnije, jer je od večne koristi za srpskoga čoveka i njegova obadva života u obadva sveta.

1 D. Obradović, Izabrani spisi, str. 117-118.

2 Isto, str. 123.



3

Ohridski Prolog je Srpsko Evanđelje, večno Srpsko Evanđelje. U njemu je sve što uvek treba srpskoj duši u obadva sveta , sve što nadživljuje naše zemaljske smrti, sve što savlađuje i umrtvljuje naše grehe, i strasti. (...) Eto, to je Ohridski prolog, to Srpsko Evanđelje. (...) Ohridski prolog najnužniji priručnik – sveti priručnik, najnužniji trebnik – sveti trebnik svakoj srpskoj duši, i duši vascele zemaljske Srbije koja naseljuje i nebesku Srbiju."3

Dakle, prema rečima ave Justina, Ohridski prolog predstavlja večno srpsko evanđelje koje je neophodno za spasenje našeg naroda, i najpotrebnija knjiga – koju svaki Srbin treba da poseduje. U čitavom predgovoru se ni na jednom mestu ne spominje Sveto pismo koje bi, ustvari, trebalo da bude ta, za spasenje, najpotrebnija knjiga. Umesto da nas upućuje na čitanje Biblije i življenje u skladu sa Božijom Reči, ava Justin veli da svako od nas može da postane idealnim, večnim čovekom ako se pridržava i živi u skladu sa primerima iz Nikolajeve knjige4:

"Kako? Ohridskim Prologom. Probajmo: živimo po njemu iz dana u dan, iz noći u noć, neka nas on vodi i rukovodi kroz sve naše dane i noći, pa ćemo i osetiti u sebi, i graditi u sebi, i na kraju izgraditi u sebi Večnoga Čoveka."5

U svakom slučaju, ne mislim da je pred nama baš tako težak zadatak, da uporedimo versko učenje i pripovesti koje proizilaze iz ovog "večitog srpskog evanđelja" sa pravim Hristovim, uistinu večitim evanđeljem – opisanim u Knjizi nad knjigama.

Na samom početku poglavlja naveo sam tekst ispisan prvobitno perom Dositeja Obradovića, u kome je on opisao svoje žaljenje zbog protraćene mladosti tokom koje je, zbog sopstvene nezrelosti, obraćao pažnju i verovao u legendarne priče iz prošlosti – a koje su opisane u svetačkim žitijima. No, da li je Dositej bio u pravu? Da li je ovaj srpski prosvetitelj, na čija su dela bačene anateme (prokletstva) od strane tadašnjeg vaseljenskog carigradskog patrijarha Antima V6, uistinu ispravno i u svetlu novozavetnog hrišćanstva procenio vrednost pripovetki iz, kako ih je u mladosti nazivao, tih "velikih knjiga"? Kao što ćemo se zajedno uveriti, budući dobar poznavalac evanđelja Hristovog, Dositej je potpuno pravilno postupio kada je Žitija svetih proglasio "smešnim i ludim basnama". Pre nego što se okrenemo od ovog srpskog velikana ka drugim primerima iz pomenute pravoslavne lektire, želim da sagledamo žitije

3 Ohridski prolog, Glas Crkve, Šabac 2000. god. (predgovor); Naglasak moj.

4 Do sada sam, u ovoj knjizi, već naveo mnoštvo svetačkih primera kao i učenja

svetih otaca zapisanih u Prologu, koji su se svi zajedno pokazali nebiblijskim i pogrešnim. 5 Na istom mestu.

6 Vidi kod: Milka Stanković, Prometej sa Balkana, str. 164-166.



4

prepodobnoga Pajsija Velikog, koje je i prosvetitelj pre dva veka na svoj način prokomentarisao. Pored toga što ću za koji trenutak navesti tekst iz Obradovićevog dela, nastaviću i sa detaljima koje on nije spomenuo, a koji se u žitijima nalaze.

Žitije prepodobnoga Pajsija

"Ko ne zna šta su žitija, neka čuje od hiljade samo jednu malenu povjest, koje sam ja ne čitao kako se čita, nego sa svim grlom gutao i proždirao, koje sam verovao kako god Jevangelije, i nad kojim sam tako gorko plakao da sam vid očni pokvario. Nek čuje, velim, pak ako ima srce človečesko, nek me ne žali i nek nad mojom bednom mladostiju ne uzdahne, ako može.

U žitiju prepodobnoga Pajsija stoji napisano da je Hristos sišao sa neba i došao u pustinju da ga poseti. P[repodobni] Pajsije opere Hristu noge. Po mlogom razgovoru otide Hristos; voda, s kojom su noge oprate ostane u leđenu. Eto ti od nekuda dođe učenik Pajsijev, traži vode da pije. Nejma; poharčena voda. Veli mu starac da pije vodu iz leđena. Ovi gleda vodu; mutnu i blatnu vidi, i koja zaudara na znoj. Neće da pije, govoreći: "Kako ću ja pomije piti?" govori mu starac: "Bre, pij, pij, jer ćeš se kajati", i to mnogo krat. Dok mu se dodija, ne toliko od žeđi koliko da se ne pokaže sasvim neposlušan, pomisli u sebi: zatvoriću oči pak ću je piti, makar da bih se znao otrovati. Ode, gleda u leđen; hoćeš, nestalo vode iz leđena. Viče starca: "Starče, nestade vode; sad leđen pun bijaše, pak u jedan mah ostade prazan i suv kao dlan." "Ha, odgovara starac, nisam li ti ja rekao: pij, ne nakanjuj se, jer ćeš se kajati." A kad mu kaza kakva je to voda bila, i pročaja."7

"Tada mu reče Prepodobni: ‘Doživeo si, o čedo, nagradu za svoju neposlušnost, to jest, lišen si božanskih darova’. Čuvši to učenik, zažali mnogo, pa trčeći ka umivaoniku, ništa ne nađe i reče starcu: ‘Ne nalazim, oče, vodu u umivaoniku da bih pio.’ A božanstveni Pajsije mu reče: ‘Pa kako je moguće da nađeš kad si sebe učinio nedostojnim, jer neposlušnost tera dar od neposlušnog, dok poslušanje ga, naravno, donosi poslušniku.’ A učenik, ožalostivši se za ovo što ču – upita: ‘Koji je bio onaj veliki dar kojeg sam lišen? I kako nestade iz umivaonika?’ A Prepodobni mu ispriča sve što se zbilo, kako smo napred naveli, rekavši još i ovo: ‘Pošto si ostao u neposlušanju i nisi pristao da piješ onu vodu kad ti je triput zapoveđeno, zato je s neba sišao anđeo Gospodnji i sa velikom pobožnošću uzev u svoje ruke onu sveštenu upotrebljenu vodu, vrati se na nebo.’ I čuvši to učenik, užasnu se i uplaši od kazivanja te dugo ostade bez glasa; potom je,

7 D. Obradović, Izabrani spisi, str. 118. Naglasak moj.



5

došav k sebi, plakao i tugovao zbog svoje propasti , ridajući: ‘Teško meni jadniku! Kakvu vrstu velikog dobra izgubih! Koji lukavi demon ne dade mi da u tome uživam!’ I pošto takvim rečima oplaka sebe, i pokaja se, sa suzama je tražio da nađe milost."8

Nakon što je, dakle, Pajsijev učenik saznao kakva je to voda bila u lavoru i kakvu je veliku blagodat izgubio jer je nije popio9, pao je u veliko očajanje. Nije nikako mogao sebi da oprosti što je učinio greh neposlušanja (drugi od tri monaška zaveta o kojima smo govorili u prethodnom poglavlju) naspram zapovesti Pajsijeve. Pošto je uvideo svu neutešnost svoga učenika, prepodobni ga je ohrabrio da od sada bude poslušan da ne bi ponovo bio lišen blagoslova. Iako je učenik za kratko dobio utehu, posle nekog vremena je počeo ponovo da očajava zbog propuštenog nebeskog blagoslova, koji se sastojao u pijenju pomenute prljave vode. Zato je otišao ponovo svom učitelju i rekao mu da ga pošalje nekom drugom, iskusnijem starcu, da bi tamo pronašao utehu i olakšanje:

"A božanstveni Pajsije, uzev malo hleba, dade ga učeniku i reče mu: ‘Uzmi ovaj hleb i idi u onaj grad. Blizu zidine grada, na desnoj strani, naći ćeš siromašnog čoveka koji sedi na đubrištu, kamenovan od dece i ismejan, pa mu daj ovaj hleb. Od njega ćeš bogolepno čuti ono što je korisno.’10

Nakon što je učenik učinio onako kako mu je bilo zapoveđeno i odneo hleb onome koji je sedeo kraj gradskih zidina, ovaj ga je upitao za Pajsija i ukorio zbog neposlušanja. "Idi dakle i potčini se svome starcu – velikom Pajsiju", rekao mu je, "jer onaj koji se ne pokorava njemu taj se ne pokorava ni naredbama Spasitelja našeg Hrista ."11 Iako je ovaj ukor delovao i učenik Pajsijev se za kratko vreme primirio, njegova savest ga je ponovo počela da proganja. Plačući zbog štete koju je pretrpeo zbog

8 Jeromonah Pajsije Hilandarac, "Prepodobni Pajsije Veliki", Beograd 1989. god.

Izdavač: Manastir svetog arhiđakona Stefana u Slancima kod Beograda – metoh manastira Hilandara. Naglasak moj. 9 Slične zapovesti ovoj o ispijanju vode upotrebljene za pranje nogu, svojim

učenicima su izdavali (kako bi se to danas nazvalo – u cilju "ispiranja mozgova") i ostali sveti pustinjski oci. Evo šta nam o tome ukratko saopštava istoričar Vil Djurant: "U manastirima je opat zahtevao apsolutnu disciplinu i novajlije podvrgavao probama izdajući im bizarna naređenja. Jedan opat (kaže priča) naredio je nekom novajliji da skoči u plamteću peć; novajlija je poslušao; plamen je ustuknuo da bi on mogao da prođe. Jednom drugom monahu je rečeno da opatov štap zabode u zemlju i zaliva ga sve dok ovaj ne procveta; godinama je on, svakoga dana, išao na Nil, udaljen dve milje, i donosio vodu da zalije štap; treće godine Bog se sažalio na njega i štap je procvetao." Istorija civilizacije, Doba vere, prvi deo, str. 80. Naglasak moj. 10

Prepodobni Pajsije Veliki, str. 114. Naglasak moj. 11

Isto, str. 115. Naglasak moj.



6

neposlušanja, ponovo je molio svoga učitelja da mu dopusti da ide svetitelju koji je sedeo na đubrištu. Iako mu je Pajsije govorio da ne ide, učenik se ponovo učini neposlušnim. Posle mnogog moljenja, prepodobni mu reče da se onaj čovek upokojio i to tako što je, predvidevši svoju smrt, sa još dvojicom svetih otišao i upao u nekakvu grobnicu u kojoj su, potom, sva trojica umrla. Pajsije reče učeniku da ode do tog groba i vaskrsne mrtvaca, da bi mu ovaj dao potrebne savete. Pošto je učenik otrčao i učinio što mu je prepodobni zapovedio, odmah ustade mrtvac i kaza mu:

"‘Zašto mi se ne pokoravaš kad sam ti rekao da se potčiniš svom starcu? Idi, dakle, i potčini se njemu bez dvoumljenja, i slušaj reči njegove ako hoćeš da se spaseš, jer ko se ne pokorava njegovim rečima zaista se protivi Hristovim zapovestima.’ To rekavši, pokojnik opet usnu. A učenik diveći se, vrati se blaženom Pajsiju i ispriča mu sve do detalja te se otada i ubuduće umiriše njegove misli."12

Evo, tako ukratko glasi jedan deo pripovesti iz žitija prepodobnoga Pajsija. Iz njega je najvažnije što smo naučili to da Gospod odobrava monasticizam i monaške zavete, da blagosilja monahe – pustinjake, lično ih posećuje, ostavlja prljavu vodu za piće kao blagoslov i upućuje učenike na bespogovornu poslušnost njihovom starešini. Takođe, tu su i svetitelji koji žive na đubrištima (življenje na đubrištu je, verovatno, jedan od primera na koji nas je ava Justin uputio da se ugledamo radi postizanja savršenstva i večnog života), njihovo vaskrsavanje iz mrtvih13 i 12

Isto, str. 115-116. Naglasak moj. 13

Da ovo vaskrsenje i nije neko veliko čudo, te da se u "Žitijima" može pronaći pomen mnogo znamenitijih čudesa, svedoči i primer buđenja takozvanih "spavača", sedmorice mladića (rimskih vojnika) koji su zaspali u jednoj pećini na brdu blizu grada Efesa. Naime, pošto su odbili da poslušaju zapovest cara Dekija (249-251. god) da ubijaju hrišćane, ovi mladići su se sakrili u pomenutu pećinu da bi izbegli carev gnev. "Kad to car sazna, naredi, da se pećina zazida. Bog pak po dalekosežnom promislu Svome pusti na mladiće jedan čudnovat i dugotrajan san. Carski dvorjani, Teodor i Rufin, potajni hrišćani, dadoše uzidati i jedan kovčežić od bakra sa olovnim pločama, na kojima behu ispisana imena ovih mladića i njihova mučenička smrt u vreme cara Dekija. Prošlo je od tada preko 200 godina." Za vreme hrišćanskog cara Teodosija Mlađeg (408-450) nastao je spor u "Crkvi" u vezi vaskrsenja mrtvih, u koje neki nisu verovali. Uslišivši molitvu ovog pobožnog cara, u kojoj je vapio Bogu da na neki poseban način uveri u mogućnost vaskrsenja one koji su sumnjali, Gospod je učinio da se "spavači" probude i pred svima daju svedočanstvo o vaskrsenju. Nakon što se za ovo čudo svuda čulo i sam car sa svitom sa njima razgovarao, mladići su, sedam dana nakon svoga uskrsnuća, ponovo usnuli "snom mrtvim, da čekaju opšte vaskrsenje". (Vidi: Prolog, 4. avgust). Pajsije Hilandarac veli da su ovi "spavači" bili u stanju sna preko trista godina, što se očigledno ne poklapa čak ni sa istorijskim podacima o vremenima vladavine cara Dekija i Teodosija (Vidi: Prep. Pajsije Veliki, str. 74-75).



7

upućivanje na to da reči svetiteljeve vrede kao i Spasiteljeve, te da onaj koji ne sluša svete oce ni Hristu nije poslušan! U prethodnom poglavlju smo argumentovano potvrdili i ustanovili da se nauke, poput ovih maločas pobrojanih, nimalo ne temelje na Bibliji, te da stoga nisu Bogu ugodne. Pravoslavna crkva, očigledno nemajući biblijske argumente za dokazivanje svoga verovanja, pribegava izmišljanju a kasnije i verovanju u razne legendarne priče. Evo kako je mudri Dositej prokomentarisao ovu priču iz Žitija:

"Evo, braćo, s hiljadu hiljada ovakvih basna puna su žitija svetih. Ovo sam verovao i nad ovim gorke suze prolivao. Glupi i najsujeverniji egipetski derviši bi li mogli smešniju i luđu basnu izmisliti? Sramota ne samo svetoga hristijanskoga imena nego celoga čelovečeskoga roda da se ovakve i ovima podobne beslovesne basne u hristijanskim knjigam nahode, da se čitaju i da se veruju."14

Evo još jedne epizode iz žitija ovog svetitelja, a koju spominje i Dositej u svojim delima:

Jednom prilikom, kada je sv. Jovan Kolov zaželeo da poseti prepodobnog Pajsija u njegovoj keliji, začuo je da unutar prostorije ovaj Božiji sluga sa nekim razgovara. Sačekao je izvesno vreme, da ne bi remetio priču, a onda napravivši buku, stavio do znanja Pajsiju da nekoga ima pred vratima. Izašavši napolje, prepodobni se vrlo obradova ugledavši svoga prijatelja Jovana. Nakon što je bio uveden u keliju, Pajsijev gost je ostao iznenađen činjenicom da je ona prazna – te da nema nikoga, iako je do maločas jasno čuo razgovor dvojice ljudi. Posle postavljenog pitanja i molbe za objašnjenjem te tajne, Pajsije mu je ovako odgovorio:

"Najdraži od prijatelja! ovaj koga si čuo da razgovara sa mnom bio je veliki Konstantin, prvi car hrišćana, a sišao je s neba, poslat od Boga, i reče mi: ‘Blaženi ste vi koji ste se udostojili da imate jedinstveno uređenje, jer zaista je vaše revnosno blaženstvo od Spasitelja’. A ja, rekavši njemu: pa ko si, gospodine moj, ti koji to kažeš i mnogo srećnim smatraš nas monahe?’ I dobih odgovor: ‘Ja sam veliki Konstantin. Sišao sam s nebesa da bih ti otkrio slavu koju uživaju monasi na nebesima (...) i kamo sreće da sam hteo da ostavim privremeno carstvo i carsku odeću i krunu pa da postanem siromašan i da oblačim vreću i da prihvatim sve ostalo što traži monaško uređenje.’"15

Završavajući svoje kazivanje o ovom delu žitija sv. Pajsija, Dositej ga je, smatrajući ga izmišljotinom, propratio rečima: "Neka sad zadrži smej, ko može."16

14

D. Obradović, Izabrani spisi, str. 118. Naglasak moj. 15

Prepodobni Pajsije Veliki, str. 108-109. Naglasak moj. 16

D. Obradović, Izabrani spisi, str. 119.



8

I zaista je tako. Ova priča je više nego neverovatna iz više razloga. Prvo, prema Svetom pismu je nemoguće (kao što ćemo utvrditi u poglavlju o poštovanju svetitelja) da se umrli ljudi iz prošlosti javljaju živima na bilo koji realan način. Drugo, kaže se da je Pajsije razgovarao sa carem Konstantinom. Pravoslavlje smatra cara Konstantina svetiteljem, jer je proglasio slobodu za hrišćane posle viševekovne neslobode i proganjanja i sazvao Prvi vaseljenski sabor na kome je osuđena arijanska jeres. Ovaj svetitelj se slavi 21. maja po starom, julijanskom kalendaru. Ipak, nije jasno kako je moguće da se ovaj čovek našao na listi svetitelja (i da je, šta više, nazvan "ravnoapostolskim" i "trinaestim apostolom")17, ne samo što čitavog života, čak i po pravoslavnom učenju, nije bio hrišćanin (jer nije bio kršten) već i zato što je bio poštovalac Mitrinog kulta (kulta Sunca). Za svoga života, ovaj car je nosio pagansku titulu Pontifex Maximus, nastavio da nadzire pagansko bogoštovlje i da radi na zaštiti njegovih prava. Prema Katoličkoj enciklopediji, prilikom posvećenja grada Konstantinopolja (Carigrada) 330. godine posle Hrista, korišćen je polu-hrišćanski polu-paganski ceremonijal. Na trgu je bila postavljena kočija boga Sunca a iznad nje krsni znak. Novac koji je ovaj car kovao imao je na sebi znak krsta, ali i likove rimskih bogova Marsa ili Apolona. Takođe, nastavio je da veruje u paganske magične formule za zaštitu žetve i isceljivanje od bolesti.18 Pored svega napred rečenog, poznati istoričar Vil Djurant u delu Istorija civilizacije, navodi i podatke o tome da je i nakon svoga "preobraćenja" Konstantin ostao veoma rđav čovek. Naime, ovaj vladar se ženio dva puta. Prva žena mu se zvala Minerva i sa njom je imao sina Krispa, koji je kasnije, kao istaknuti vojnik, pomagao svome ocu. Ipak, godine 326. n. e. (samo godinu dana nakon Prvog vaseljenskog sabora) Konstantin je ubio sina zbog optužbi svoje druge žene Fauste (sa kojom je imao šestoro dece), koja je tvrdila da ju je ovaj obležao. Nakon što je Konstantinova majka Jelena (koja se takođe slavi kao svetiteljka) ubedila svog sina da se ovde zapravo radi o Faustinoj zaveri, da bi se jedan od njenih sinova u budućnosti zacario, te da se ona sama podala Krispu, car je ubio svoju drugu ženu tako što ju je udavio u kadi sa vrelom vodom. Nekako u isto vreme, naredio je i bičevanje svoga sestrića koje se završilo smrću, dok je njegovog oca (muža svoje sestre) zadavio iako mu je ranije obećao da će mu poštedeti život.19 Povrh svega, ovaj surovi nehrišćanin je pred sam kraj života bio kršten (i to baš tada, pred kraj života, iz razloga pogrešnog verovanja koje se u to vreme u crkvi ukorenilo i opstalo u Pravoslavlju do današnjih dana, a koje glasi da se krštenjem peru svi

17

Vidi: 2000 godina hrišćanstva, Beograd 2000. god. str. 66. 18

Vidi kod: Woodrow, str. 56. 19

Vidi kod: Woodrow, str. 54-55. Autor je naveo podatke iz dela: Durant, The Story of Civilization, Caesar and Christ , p. 66.



9

predhodno učinjeni gresi zajedno sa praroditeljskim), i to od strane episkopa Jevsevija Nikomedijskog koji je, ni manje ni više, bio zagovornik arijanskog bogoslovlja koje je bilo anatemisano.

"Car Konstantin je umro 22. maja 337. godine, a po tradiciji, pred smrt ga je krstio ep. Jevsevije Nikomedijski u arijevskom duhu."20

To u prevodu znači da je i sam Konstantin, svojim krštenjem postao arijanac, to jest pripadnik jedne izrazito nepravoslavne verske grupacije. Radi boljeg razumevanja ovoga što sam do sada izneo, razmislimo da li bi bilo moguće da se danas ponovi isti scenario? Scenario koji podrazumeva da bivši surovi bezbožnik i ubica, pred samu smrt obavi krštenje u zajednici Jehovinih svedoka (koji poput drevnih arijanaca odbijaju verovanje u Hristovo božanstvo i Svetu Trojicu) a potom bude kanonizovan među pravoslavne svetitelje? Pošto je ovakav scenario danas sasvim sigurno nemoguć, onda se postavlja pitanje kako je bio moguć u Konstantinovom slučaju? No, kada bi i zanemarili biblijsko učenje o nemogućnosti da se mrtvi javljaju živima, te kada bismo sledili samo pravoslavno shvatanje koje govori da arijancima kao "jereticima" nema mesta u nebeskom carstvu (jer ne mogu da prođu kroz vazdušno mitarstvo ispitivanja jeresi21), to bi značilo da ni Konstantin nije tamo otišao, niti se pak, sledstveno tome, mogao Pajsiju otuda da javi. No, verovatno je da se Konstantin udostojio kanonizacije među pravoslavne svetitelje zbog toga što je njegova usluga učinjena pomenutoj crkvi bila veća od mnogobrojnih počinjenih (i po pravoslavnom učenju) od Boga neoproštenih greha. A to dalje znači da je pomenuta kanonizacija bila više politički nego verski akt koji se zasniva na zdravom bogoslovskom utemeljenju.

Navodno "Konstantinovo" kazivanje o tome da su monasi u velikoj milosti kod Boga, te da on zbog toga veoma žali što i sam nije bio monah, takođe možemo smatrati izmišljenim a zbog svih onih razloga koje sam naveo u prethodnom poglavlju.

Pre nego što budem kazao nešto više o žitijima i "podvizima" ostalih svetitelja, želim da pogledamo samo još nekoliko detalja iz života ovog već pomenutog. Pored toga što se za njega kazuje da je veoma voleo podvig "molčanija" (tj. stalnog ćutanja), radi kojeg je jednom prilikom pobegao od javnosti i sakrio se u pećinu gde je proveo tri godine (pri čemu je kosu koja mu je brzo rasla vezivao za neki kolac pribijen o kameniti svod) on se danonoćno molio ne dajući sebi ni pokoja ni odmora. Tom prilikom ga je Gospod Isus Hristos više puta posetio izražavajući divljenje njegovom podvigu. Neki od podviga su bili i njegovi postovi po jednu ili više nedelja uzastopce, bez i malo hrane. Kazuje se još da je uspeo da posti

20

Momir Jović, Rano hrišćanstvo na Balkanu, Prosveta, Niš 1994. god. str. 36. Naglasak moj. 21

O tome detaljno u poglavlju: Život posle smrti.



10

i čitavih 70 (sedamdeset!) dana ne stavljajući ništa u usta.22 U ovome je ovaj sveti starac prevazišao ne samo starozavetne proroke Mojsija i Iliju koji su bez hrane izdržali po 40 dana (5. Mojs. 9:18; 1. Carevima 19:5-8), već i samoga Gospoda Isusa Hrista koji je nakon četrdesetodnevnog posta ipak ogladneo:

"A Isus se pun Duha Svetoga vrati s Jordana, i vodio ga je Duh po pustinji, gde ga je đavo kušao četrdeset dana. I tih dana nije jeo ništa, pa kad se oni navršiše, ogladne."23

Čudesa vezana za ovog svetitelja (a prikazali smo samo mali deo njih), kao što smo videli, veoma su znamenita. Jedina slabost im je, međutim, što su očevidno sa biblijske tačke gledišta suprotstavljena Duhu i slovu Svetog pisma, te prema tome i neistinita.

Žitije sv. velikomučenika Georgija pobedonosca

Drugi svetitelj o kome želim da ponešto kažem jeste sv. velikomučenik Georgije pobedonosac, koji se slavi 23. aprila po starom kalendaru (tj. 6. maja po novom). Pored mnogobrojnih njegovih čuda mi ćemo u ovom poglavlju posebno pomenuti dva, a to su vaskrsavanje vola u ime Hristovo kao i ubijanje aždaje u Sirofenikiji. Prvo znamenje je opisano ovim rečima:

"Dok je sveti velikomučenik bio u tamnici, k njemu su dolazili oni što zbog njegovih čudesa behu poverovali u Hrista. (...) Među dolaznicima beše neki čovek po imenu Glikerije, prost zemljoradnik. Njemu se dogodi te mu vo pade sa brega u provaliju i crče. Čuvši za svetitelja, Glikerije otrča k njemu plačući za svojim volom. A svetitelj, osmehnuvši se tiho, reče: Brate, idi s radošću, jer Hristos moj ožive vola tvog. – i on, iskreno poverovavši mučenikovoj reči, ode i zateče vola živog, kao što mu kaza svetitelj."24

Prema učenju Svetoga pisma, jedina bića dostojna i vredna vaskrsavanja jesu ljudi. Gospod Hristos i apostoli vraćali su božanskom silom u život umrle osobe (koje su kasnije, naravno, ponovo i definitivno umrle) radi iskazivanja Gospodnje silne moći i vlasti nad smrću (Otk. 1:18).25 Sa druge strane, ne postoji ni najmanji dokaz da je bilo ko u biblijska vremena vaskrsavao životinje. Prema apostolu Petru, one su

22

Vidi u: Prepodobni Pajsije Veliki, str. 74. 23

Ev. po Luki 4:1-2. Naglasak moj. 24

Svečarska žitija, ava Justin Popović, Sveti velikomučenik Georgije pobedonosac, manastir Hilandar 1995. god. str. 28. Naglasak moj. 25

Vidi primere vaskrsavanja u Novom zavetu na sledećim mestima: Mt. 10:8; Lk. 7:11-17; 8:40-56; Jn. 11:38-44; Dela ap. 9:36-42; 20:8-12.



11

stvorene da se kolju i ubijaju radi čovekove ishrane i odevanja.26 Ova pripovest o oživljavanju crknutog vola božanskom silom Isusa Hrista jeste, mogu slobodno reći, ismevanje evanđelja na veoma perfidan način. Dositej Obradović je uistinu bio u pravu kada je rekao da su Žitija svetih skup ludih i sujevernih basni (bajki) za koje je sramota da se čitaju i veruju od strane onih koji se nazivaju hrišćanima.

Pripovest o drugom velikom Georgijevom čudu glasi ovako: "Ne treba prećutati ono znamenito čudo koje učini sveti

velikomučenik Georgije ubivši aždaju u Sirofenikiji kraj grada Virita, pokraj mora, nedaleko od grada Lide, gde bi pogrebeno telo ovog svetog velikomučenika. To čudo izobraženo je raznim ikonama starim. A putnicima koji putuju u Palestinu pokazuju mesto gde se to čudo dogodilo. A ono se dogodilo na sledeći način. Kraj grada Virita bejaše vrlo veliko jezero, u kome življaše ogromna aždaja, strašan pogubitelj. Izlazeći iz jezera, ona je mnoge ljude grabila, u jezero odvlačila, i tamo ih proždirala. I narod koji je mnogo puta išao u hajku na nju, ona je razgonila i pobeđivala. Jer prilazeći gradskim zidinama ona je disanjem svojim ispunjavala vazduh smrtonosnim otrovom , od koga su se mnogi razboljevali i umirali. I beše nevolja i tuga i vapaj i plač veliki neprestano u tom gradu, u kome su živeli neznabošci. Svi žitelji, i sam car, behu idolopoklonici.

Jednoga dana sabraše se žitelji grada Virita, odoše kod svoga cara i upitaše ga: Šta ćemo činiti, jer ginemo od one aždaje? A on im odgovori: Ono što mi otkriju bogovi, to ću vam preporučiti. – I on putem otkrivenja dobi od živećih u idolima demona, tih ubica duša ljudskih, savet koji saopšti žiteljima grada. Savet ovaj: Da ne bi svi izginuli, treba svaki dan da redom daju svoju decu, sina ili kćer, onoj aždaji za hranu. Pritom izjavi: A kad dođe red na mene, onda ću i ja dati svoju kćer, iako mi je jedinica.

Građani prihvatiše ovaj carev savet, ili bolje savet demona, i odlučiše da svi, i starešine i obični građani, svakog dana daju decu svoju za hranu aždaji. I to na ovaj način: svaki dan se imao ostavljati na obali jezera nečiji sin ili kćer, krasno okićeni. – I tako su radili, iako su mnogo žalili i plakali za decom svojom. A aždaja je izlazila i jela decu. Pošto se obrediše svi građani u davanju dece, dođe red i na cara. Građani dođoše kod cara i rekoše mu: Eto, care, mi smo svi po tvome savetu i odluci dali decu svoju aždaji, šta sada naređuješ da činimo? Car im odgovori: I ja ću dati svoju jedinu kćer, a potom ću vam javiti što nam bogovi budu opet otkrili.

Onda car dozva svoju kćer i naredi joj da se najlepše ukrasi. I žaljaše za njom i plakaše silno sa celim domom svojim, ali nije mogao da naruši odluku, tobož božansku, a ustvari demonsku, o prinošenju dece na 26

Vidi: 2. Petrova poslanica 2:12.



12

žrtvu. I on dade svoju kćer da je odvedu aždaji, kao žrtvu bogu adskog bezdana. A on sam sa svojim suznim očima posmatraše iz palate kako je vode. I odvedoše devojku na određeno mesto na obali jezera, na kome se prinosila žrtva aždaji. I ona stajaše ridajući i očekujući smrtni čas, u koji je aždaja imala izaći iz jezera i pojesti je.

I gle, po promislu Božjem, koji hoće da se svi spasu i da se grad taj izbavi i od telesne i od duševne pogibli, naiđe tamo sveti velikomučenik Georgije, vojnik Nebeskog Cara, jezdeći na konju i držeći u ruci koplje. I videvši devojku gde stoji kraj jezera i silno plače, on je upita zbog čega tu stoji i tako plače. Ona mu odgovori: Dobri mladiću, beži brzo odavde sa konjem svojim, da ne bi zajedno sa mnom poginuo. Svetitelj joj na to reče: Ne boj se, devojko, već mi kaži šta iščekuješ, dok te narod izdaleka posmatra? Devojka mu odgovori: O izvrsni mladiću, vidim da si junačan i hrabar, no zašto želiš da umreš sa mnom? Beži brzo sa ovog mesta. Svetitelj joj onda reče: Neću otići dok mi ne kažeš istinu, zbog čega ovde stojiš i plačeš, i koga očekuješ?

Devojka mu onda ispriča sve redom o aždaji i o sebi. Na to joj sveti Georgije reče: Ne boj se, devojko, jer ću te ja u ime Gospoda mog, Boga istinitog, izbaviti od aždaje. Ona odgovori: Dobri vojniče, ne želi da pogineš sa mnom nego beži, i izbavi sebe od gorke smrti; dosta je da ja sama ovde poginem, jer i mene nećeš izbaviti od aždaje, i sam ćeš poginuti.

Dok devojka govoraše to svetitelju, gle, pojavi se iz jezera ona strašna aždaja, i stade se približavati svojoj uobičajenoj žrtvi. Videvši aždaju, devojka kriknu silno: Beži, čoveče, evo aždaja dolazi! – Sveti Georgije se prekrsti, i prizivajući Gospoda rekavši: U ime Oca i Sina i Svetoga Duha, polete sa konjem na aždaju, snažno joj zari koplje u grlo, prignječi je uz zemlju, a konj je nogama gažaše. Zatim sveti Georgije naredi devojci da svojim pojasem veže aždaju i vodi je u grad kao krotkog psa. A narod sa zaprepašćenjem posmatrajući gde devojka vodi aždaju, stade bežati od straha. Onda im sveti Georgije reče: Ne bojte se, nego se uzdajte u Gospoda Isusa Hrista, i verujte u Njega koji me posla k vama da vas izbavim od aždaje. I sveti Georgije ubi aždaju mačem usred grada, a ljudi izvukoše njen trup izvan grada i ognjem spališe. Tada car toga grada i sav narod poverovaše u Hrista i primiše sveto krštenje. I bi kršteno tada dvadeset i pet hiljada ljudi osim žena i dece. I na tom mestu potom bi podignuta velika i prekrasna crkva u ime Prečiste Djeve bogorodice, kćeri nebeskog Cara Boga Oca, i majke Sina Njegovog, a neveste Duha Svetog, u ime svetog pobedonosca Georgija, pošto je izbavio onu devojku od vidljive aždaje. On isto tako čuva neporočnu crkvu Hristovu, i svaku dušu



13

pravoslavnu pomoću svojom od nevidljivog proždiratelja u bezdanu ada, i od greha kao od zmije smrtonosne."27

Želim da zapazimo nekoliko detalja iz upravo navedenog žitija sv. Georgija.

Najpre, opažamo da je aždaja opisana kao veoma velika i vrlo silna da joj čak ni čitava vojska nije mogla da naudi. No, potom ju je savladao samo jedan čovek, a njegov konj gazio nogama (što ne ostavlja utisak da je neman bila tako velika kako je ranije prikazana). Na posletku, ovu ogromnu i strašnu životinju (ako se može nazvati tako) je careva kćer vodila vezanu svojim tankim pojasom kroz čitav grad (iako nije baš jasno kako aždaja nije izgubila život kada joj je Georgije zario koplje u grlo), kao kakvog pitomog psa.

Ova bajka, slična mnogim drugim u kojima se spominju čudovišna bića – a koje se nalaze u knjigama za decu, koja se u Pravoslavlju propoveda kao istinit događaj je apsurdna iz nekoliko razloga. Ukoliko i dopustimo mogućnost da je u to vreme postojao još po neki neizumrli primerak velikih vodenih gmizavaca (dinosaurusa) a koji bi ličili na opisanu "aždaju", potpuno je nemoguće da bi dah ove nemani bio poput smrtonosnog otrova od koga su mnogi umirali. Iako i danas postoje vodozemci i gmizavci koji poseduju otrov u svojim otrovnim žlezdama, koji im služi za odbranu od predatora ili pak za napad (paralisanje i ubijanje životinja kojima se hrane), taj otrov se ne nalazi u izdahnutom vazduhu, a pogotovo ne u takvoj koncentraciji da bi od njega pomro silan narod. Ovakvi primeri se mogu naći samo u maštovitim pričama ili modernim filmovima naučne fantastike (poput filma "Alien" tj. "Osmi putnik" u kome venama čudovišta teče neka vrsta kiseline). Gospod sasvim sigurno nije stvorio bića čiji bi dah bio otrovan da bi i veliko mnoštvo od njega umiralo. U Bibliji se nalazi opisano mnoštvo čuda, ali ni jedno ovako nerealno poput ovog iz žitija pomenutog svetitelja.

Pošto sam već maločas spomenuo čudo u vezi oživljavanja (vaskrsavanja iz mrtvih) Glikerijevog vola, nije zgoreg da na ovom mestu u par reči iznesem još neke primere iz žitija onih svetitelja koji su svoju duhovnost iskazivali u svom prijateljevanju sa životinjama. Primeri koji slede nalaze se u knjizi "večitog srpskog evanđelja", Ohridskom prologu vladike Nikolaja.

27

Ava Justin Popović, navedeno delo, str. 59-63. Naglasak moj. Gramatičke nepravilnosti u tekstu potiču iz navedenog dela i sa moje strane nisu ispravljane.



14

Svetitelji i životinje

"Sv. muč. Trifun. Rođen u selu Kampsadi u Frigiji od siromašnih roditelja. U detinjstvu čuvao guske. I još od detinjstva na njemu je bila velika blagodat Božja te je mogao isceljivati bolesti na ljudima i na stoci, i izgoniti zle duhove." (1. Februar);

"Svešt. Muč. Vlasije. (...) Kada grad Sevastija osta sasvim bez hrišćana – jedni izgiboše, drugi izbegoše – tada se starac Vlasije povuče u planinu Argeos, i tamo se nastani u jednoj pešteri. Divlji zverovi poznavši svetog čoveka, pribiše se oko njega, i on ih nežno milovaše . No gonitelji nađoše svetitelja u tom skrivenom mestu i povedoše ga na sud. Uz put Vlasije isceli jednoga dečka, kome beše zastala kost u grlu; i na žalbu neke bedne udovice, da joj vuk ugrabio prase, učini silom svoje molitve da joj vuk vrati prase. (...) Narod se moli sv. Vlasiju za napredak domaće stoke i za zaštitu od zverova. Na Zapadu pak mole mu se još i protiv gušobolje." (11. Februar);

"Prep. Marko Podvižnik. Asket i čudotvorac. (...) Bio mnogo milostiv i plakao nad bedom svakog Božjeg stvorenja. Jednom se plačući pomoli Bogu za slepo štene jedne hijene , i štene progleda. Iz blagodarnosti donese mu hijena – majka jednu ovnujsku kožu. No svetitelj zabrani hijeni da ubuduće kolje ovce bednih ljudi. Primao pričest iz ruku angelskih." (5. Mart);

"Prep. Gerasim. (...) Jednom vide lava gde riče od bola, jer beše mu trn u nozi. Gerasim priđe, prekrsti se, i izvadi zveru trn iz noge. Lav se tako ukroti, da je došao za starcem u manastir i tu ostao do smrti starčeve; a kad starac umre, i lav svisne od bola za njim." (4. Mart). 28

"Često su svetitelji svoju oskudnu hranu (uglavnom hleb) delili sa divljim zverovima (slučaj svetog Serafima Sarovskog i mnogih drugih). Često su u molitvama svetitelja pred pećinom ili kolibom na svoj način učestvovale i divlje zveri. Svetog Serafima Sarovskog zaticali su posetioci više puta na molitvi pred kolibom u šumi, a u krugu oko njega, sa pogledom punim poštovanja i uperenim u njegovo lice, medvedi i lisice. Žitija hrišćanskih pustinjaka prepuna su primera prijateljskog odnosa između njih i divljih zverova i nije moguće ovde ih pojedinačno navoditi."29

No, pored ovih humorističkih priča, u Žitijima postoje i daleko važnija kazivanja koja pokazuju svu ozbiljnost negativnih posledica koje sa sobom donosi nebiblijska teologija i religijska praksa koja se vekovima obdržava u Pravoslavnoj crkvi.

28

Naglasci na citiranim tekstovima iz Prologa su moji. 29

Najbolji vaspitač, str. 99. Naglasak moj.



15

Svetiteljski primeri samomučenja radi spasenja

Među mnogim svetim ocima, podobnim i prepodobnim svetiteljima, postojao je i izvestan broj onih koji su trpeli najrazličitija "samomučenja" zbog svojega spasenja. Neki su, na primer, živeli godinama u grobovima, neutešno plačući zbog svoje buduće smrti kao i nesigurnosti da li će ih Gospod primiti u nebesko carstvo. Drugi su sami sebe okivali teškim gvozdenim lancima, a treći godinama jeli samo zemlju i pili morsku vodu. Ove i mnoge druge pripovesti bi trebali da pročitaju svi, a pogotovo oni među Srbima i svim drugim pravoslavnim narodima koji se bore protiv "destruktivnosti raznih sekti" a u isto vreme dozvoljavaju svojoj deci da posećuju bogoslužbene hramove i manastire crkve koja samodestrukciju smatra vrednom divljenja i preporučuje je govoreći da je reč o primerima na koje bi trebali da se ugledamo ukoliko želimo da dospemo u nebesko carstvo. Evo nekih od njih:

"Prep. Talalej, isposnik sirijski. Beše najpre u manastiru Sv. Save Osveštanog, no posle se nastani na nekom groblju mnogobožačkom, čuvenom zbog pojava zlih duhova i strašilišta. Da bi pobedio strah u sebi verom u Boga, Talalej se nastani u tom groblju gde požive mnoge godine , pretrpevši mnogo od napada duhova i danju i noću." (27. februar);

"Prepodobni Evstratije. Od Tarsa. Veliki isposnik i molitvenik. Za 75 god. u manastiru nije legao na levu stranu da spava no uvek na desnu. Za vreme službe Božje od početka do kraja u sebi govorio: Gospodi pomiluj! Umro u svojoj 95. god." (9. januar);

"Prep. Teodor Trihina. Carigrađanin, i sin bogatih roditelja. Kao mladić ostavi roditelje svoje, i dom, i bogatstvo, i nastani se u jednom pustinjskom manastiru u Trakiji. Tu sebe preda najtežim podvizima. Spavao je na kamenju – da bi samo manje sna imao – išao je vazda gologlav, i odevao se u jednu haljinu od kostreti, zbog čega je i prozvan Trihin ili Kostret." (20. april);

"Prep. Teodor Sikeot. (...) Podvig Teodorov nadmašivao je svojom surovošću podvige svih živih podvižnika njegovog vremena. Mučio je telo svoje i glađu i žeđu i železnim okovima i svenoćnim stajanjem na molitvi." (22. april);

"Prep. Marko Tračerski. (...) Razdavši sve imanje sirotinji, on sede na jednu dasku u moru s tvrdom verom u Božju pomoć i s molitvom da ga Bog odvede gde je Njemu volja. I Bog Promislitelj sačuva ga i dovede u Liviju (ili Etiopiju), u planinu zvanu Tračerska. Na toj planini podvizivaše se Marko 95 godina, ne videći ni čoveka ni zvera. Punih 30 godina vođaše strašnu borbu sa zlim dusima i mučaše se i glađu i žeđu i mrazom i žegom. Jeo je zemlju i pio morsku vodu." (5. april);



16

Stolpnici

Među mnogobrojnim podvižnicima iz prošlosti nalazimo i one koji su se svojim podvigom uzdigli do najvećih visina. Ovo poslednje sasvim sigurno u bukvalnom a možda i u prenesenom značenju. Naime radi se o svetiteljima, monasima – pustinjacima, koji bi se popeli na neki stub (stolp) koji bi na vrhu imao malu platformu, i tu bi proveli decenije (čitav svoj život) u neprestanoj molitvi, uopšte ne silazeći na zemlju. Evo nekih primera iz života ovih svetitelja:

"Prep. Teodul. Znameniti patricije na dvoru Teodosija Velikog. Po smrti svoje žene ostavi sujetu sveta, povuče se iz Carigrada na jedan stolp kod Efesa gde se podvizivaše punih 30 godina." (3. decembar);

"Prep. Danilo Stolpnik. (...) U 12. godini primi monaški čin, poseti Simeona Stolpnika i od ovoga bi blagosloven. Željan samoće Danilo napusti manastir i povuče se u neki zapusteli idolski hram na obali Crnog mora. (...) Posle toga pope se na stolp, na kome osta do smrti svoje trpeći podjednako i žegu i studen i napade od ljudi i od demona. (...) Poživivši 80 godina upokoji se ovaj angelski čovek 489. god." (11. decembar);

"Prep. Luka Stolpnik. (...) Povuče se na jedan stolp kod Halkidona, na kome se podvizivaše punih 45 godina čisteći dušu svoju od svake grešne želje i pomisli. Ugodivši Bogu, upokoji se između 970 - 980. god. i preseli se u bolji život." (11. decembar);

"Prep. Simeon Stolpnik Divnogorac. (...) U šestoj godini života udaljio se u pustinju ka nekome duhovniku Jovanu, pod čijim rukovodstvom predao se velikom posnom i molitvenom podvigu na udivljenje svih onih koji su ga videli. (...) Mnoge godine proveo na stolpu Bogu se moleći i psalme pojeći. (...) Živeo ponekad po 30 dana bez sna i još duže bez hrane, primao hranu iz ruku angela." (24. maj);

"Prep. Nikita Stolpnik. (...) Nikita ostavi kuću svoju, i ženu i imanje, i ode u jedan manastir blizu Perejaslavlja, gde se do smrti podvizivaše teškim podvizima. Obloži sebe lancima, i zatvori se u jedan stolp, zbog čega se i prozva Stolpnikom. (...) Neki zlotvori videše na njemu lance, pa po sijanju pomisliše da su od srebra. Za to ga jedne noći ubiše, a lance skinuše i odneše." (24. maj);

Istoričar Vil Djurant u svojoj "Istoriji civilizacije" takođe opisuje žitija nekih od svetitelja – stolpnika koji se danas poštuju u Pravoslavlju, i na čije nas oponašanje života pozivaju moderni pravoslavni veroučitelji i narečeni svetitelji (poput Justina Popovića i vladike Nikolaja):

"Manastir koji je Martin osnovao u Poatjeu (362.) bio je prvi od mnogih koji su se pojavili u Galiji. Pošto je ideja monaštva došla u Rim zahvaljujući Atanasijevom Životu svetog Antonija, i Jeronimovom energičnom pozivu na isposnički život, Zapad je isprva preuzeo



17

najnapornije i najsamotnije forme monaštva, i pokušao da u manje povoljnim podnebljima primenjuje strogi režim monaha koji su živeli pod egipatskim suncem. Monah Vulfilajh, u Triru, godinama je živeo bosonog na stubu; zimi su mu nokti otpadali sa prstiju, a ledenice visile sa brade. Sveti Senoh blizu Tura, živeo je zatvoren u tako tesnom prostoru između četiri zida da nije mogao da pomera donju polovinu tela; u tom položaju je proveo mnogo godina i izazivao poštovanje svetine."30

"Sirijska pustinja je bila naseljena ankoritima (anahoretama, monasima – pustinjacima; prim. I. S.); neki od njih, kao hinduistički fakiri, vezivali su se lancima za nepomerljive stene, drugi su prezirali tako stalno stanište i lutali po planinama hraneći se travom. Kažu da je Simeon Stilit (390? - 459) imao običaj da se odriče hrane tokom četrdeset dana uskršnjeg posta; u toku jednog uskršnjeg posta, na njegov zahtev, stavili su ga sa nešto malo hleba i vode u zidom ograđen prostor; na dan Uskrsa zidovi su uklonjeni, a hleb i voda nađeni netaknuti. U Kalat Semanu, u severnoj Siriji, oko 422, Simeon je sebi podigao stub visok šest stopa (dva metra) i živeo na njemu. Postiđen zbog te umerenosti, izgradio još više stubove i na njima živeo, sve dok nije načinio stalno stanište na stubu visokom šezdeset stopa (dvadeset metara). Njegov obim na vrhu nije bio veći od tri stope (jednog metra); ograda je čuvala sveca da ne padne na zemlju dok spava. Na tom stubu je Simeon živeo neprekidno trideset godina, izložen kiši i suncu i hladnoći. Lestve su omogućavale učenicima da mu donesu hranu i uklone njegove otpatke. Za stub se bio vezao pomoću konopca; konopac mu se usekao u meso, koje je na tom mestu istrulilo, zaudaralo i privlačilo crve; Simeon je skupljao crve koji su padali sa njegovih rana, govoreći im, "Jedite to što vam je Bog dao". (...) Njegova "visinska" pobožnost stvorila je uzor pustinjaka stolpnika (stilita) koja je potrajala dvanaest vekova i u temeljno sekularizovanom obliku istrajava do danas."31

Posle pročitanih nekih delova žitija ovih svetitelja, ono što smo mogli ponovo da uočimo jeste veoma veliki trud oko svog spasenja i dosezanja nebeskog carstva, ispoljen kroz različite nebiblijske metode. Poput ostalih monaha koji se nisu penjali na stolpove, i ovi su ostavljali svoje kuće i porodice radi što većeg posvećenja, a potom se podvrgavali izuzetno nehumanim uslovima života, gladi i žeđi, kao i najrazličitijim klimatskim uslovima. Takođe, tu je i samookivanje u lance, samo da bi mučenje bilo što veće. Koliko su ovi primeri daleko od onoga što nam Novi zavet govori o duhovnom hrišćanskom životu i posvećenju, očevidno je i ne treba posebno objašnjavati. Šta više, ova metoda posvećenja kroz molitve i boravljenje na stolpovima daleko više podseća na praksu 30

Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 78. Naglasak moj. 31

Navedeno delo, str. 81. Naglasak moj.



18

budističkih monaha i pripadnika drugih istočnjačkih religija nego na nešto što bi moglo da bude iole hrišćansko. Evo šta o ovome kazuje Ernst Benz:

"U praksi pravoslavnog monaštva, posebno u njegovu starijem obliku, zadržale su se veoma specifične orijentalne karakteristike askeze, koje umnogome podsjećaju na nekršćansku, hinduističku ili budističku asketsku praksu. Tako se u sirijskom monaštvu razvio tip sveca na stupu. Na kapitel kakvog usamljenog stupa, koji je većinom ostatak kakvog srušenog hrama, sjeda eremit i tu ostaje u položaju ‘vječne molitve’. Stanje stalne meditacije dolazi do izražaja također u tjelesnom držanju. Asketa prihvaća molitveni stav kao trajni položaj, tako da su na kraju – barem prema izveštaju legendi – kod nekoliko sirijskih svetaca ptice gnijezdile svoja gnijezda na njihovim glavama ili njihovim ispruženim rukama."32

A što se tiče ostalih, gore već pomenutih praksi samoiznurivanja pravoslavnih svetitelja, kojim su oni želeli da dosegnu spasenje (a koje su neuporedivo različite od puta spasenja o kojem nas obaveštava Božija Reč), Benz dodaje i ovo:

"I drugi su askete na ruskom tlu vršili ekstremne fizičke pokorničke prakse ne samo u obliku neprekidnog posta do 40 dana i po tisuću puta ponovljenim prostracijama, pri čemu se molitelj bacao na tlo cijelom svojom duljinom s ispruženim rukama i s čelom udarao o tle, nego i nošenjem ogromnih željeznih lanaca i bodljikavih teških željeznih križeva na golom tijelu ispod mantije, strojeva za mučenje, koji se još i danas mogu vidjeti po muzejima pravoslavnih samostana."33

Takođe, o ovome čitamo i kod Vila Djuranta: "Među ankoritima je došlo do velikog nadmetanja u

podvižništvu. Kako kaže opat Dišen, Makariju iz Aleksandrije "nikada se nije moglo desiti da čuje za neki podvig u asketizmu a da smesta ne pokuša da ga nadmaši". Ako drugi monasi nisu jeli kuvano meso u toku uskršnjeg posta, Makarije ne bi jeo meso punih sedam godina; ako bi neki kaznili sebe nespavanjem, Makarija su ljudi mogli videti kako "mahnito pokušava da dvadeset uzastopnih noći održi sebe budnim". U toku jednog uskršnjeg posta, stajao je uspravno noć i dan, i nije jeo ništa osim, jednom nedeljno, nekoliko listova kupusa (…) Šest meseci je spavao u močvari i telo izlagao otrovnim muvama. Neki monasi su se istakli u podvizima osame; tako je Serapion živeo u jednoj pećini na dnu ambisa u koji je nekoliko hodočasnika jedva moglo da siđe; kada su Jeronim i Paula stigli do njegove jazbine, našli su čoveka od kojeg su ostale maltene same kosti, sa komadom tkanine oko slabina, a lice i ramena mu je prekrivala nepodsecana kosa; ćelija mu je bila velika tek toliko da u nju stane ležaj od 32

Duh i život Istočne crkve, str. 91. Naglasak moj. 33

Na istom mestu. Naglasak moj.



19

lišća i jedne daske; a ipak, taj čovek je svojevremeno živeo među rimskim aristokratama. Neki uopšte nisu ležali dok su spavali – Besarion četrdeset godina, a Pahomije pedeset; neki su se posebno osposobili za ćutanje i proveli mnoge godine ne progovorivši ni reč; drugi su nosili teške tegove kuda god su išli, ili vezivali udove gvozdenim narukvicama, štitnicima ili lancima. Mnogi su sa ponosom beležili broj godina otkako nisu pogledali lice neke žene."34

Svetitelji koji su čeznuli za mučeništvom

Smrt je, prema rečima apostola Pavla, poslednji ljudski neprijatelj (1. Kor. 15:26). Iz toga razloga, nijedan čovek ne bi trebao da čezne za njom. Iako je Gospod Isus Hristos svojom smrću i vaskrsenjem kao i davanjem večnog života svim od Boga rođenim osobama, obezbedio nebesko blaženstvo u koje odlaze nakon fizičke smrti, novozavetni vernici treba da iznad svega cene život na zemlji, i da na njoj proslavljaju svoga Stvoritelja.

Kao što je to slučaj sa mnogim drugim biblijskim tekstovima, dobar deo tzv. "svetitelja" iz prošlosti je neke od njih, koji govore o smrti, pogrešno shvatio i u skladu sa tim izražavao želju za svojom što skorijom nasilnom smrću (mučeništvom) zbog dokazivanja sopstvene vere u Boga. Neki od stihova koji mogu da budu pogrešno shvaćeni i protumačeni na način na koji su to činili drevni "svetitelji" su na primer:

"I ne bojte se onih koji ubijaju telo, a duše ne mogu ubiti. Nego se više bojte onoga koji može i dušu i telo da upropasti u paklu."35

"Reče joj Isus: ja sam vaskrsenje i život; ko veruje u mene – živeće - ako i umre."36

"Ali meni nije nimalo stalo do moga života , samo da svršim svoj put i službu koju sam primio od Gospoda Isusa, - da posvedočim evanđelje o blagodati Božijoj."37

"Uzdamo se i spremni smo da radije izađemo iz tela i da se kod Gospoda nastanimo kao kod kuće."38

"Jer Hristos je za mene život, a smrt dobitak. Ali kako život u telu za mene znači plodan rad, to ne znam šta ću izabrati. Mučim se s dve strane: imam želju da umrem i da budem sa Hristom, što je kud i kamo bolje; ali ostati u telu – to je potrebnije radi vas."39

34

Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 79-80. Naglasak moj. 35

Ev. po Mateju 10:28. 36

Ev. po Jovanu 11:25. 37

Dela apostolska 20:24. Naglasak moj. 38

2. Korinćanima 5:8. Naglasak moj. 39

Filipljanima 2:21-24. Naglasak moj.



20

Verovatno na osnovu ovih kao i nekih drugih stihova, neki nazovi hrišćanski revnitelji su kroz istoriju priželjkivali svoje stradanje i mučeništvo. Evo kako glase neki od primera iz Prologa:

"Prep. muč. Anastasije. Persijanac po rodu. (...) Ne beše mu dosta što se krstio nego se i zamonaši, da bi se sav predao služenju Gospoda. Pored ostalih podviga vrlo je rano čitao žitije svetih mučenika i čitajući, kvasio je knjigu suzama, i sam žarko čeznući za mučeništvom. Gospod ga je najzad uvenčao vencem mučeničkim. (...) Postrada 22. januara 628. g. u gradu Betsaloe, blizu Ninive." (22. januar);

"Sv. prep. muč. Roman. Prost i nepismen seljak iz Karpenisa. Saznavši o junaštvu i slavi mučenika Hristovih, mladi Roman poželi i sam mučeništva. Ode u Solun gde počne na ulici hvaliti veru Hristovu a Muhameda nazivati basnoslovcem. Turci ga strašno namuče, pa ga prodadu nekom kapetanu galije. Hrišćani ga otkupe od kapetana i pošalju u Sv. Goru gde Roman postane monah kod čuvenog starca Akakija. No on je i dalje želeo mučeništva za Hrista. S blagoslovom starca ode u Carigrad, napravi se sulud i počne voditi pseto kroz ulice gradske. Na pitanje šta to radi, Roman odgovori da on hrani to pseto kao što hrišćani hrane Turke. Turci ga bace u suv bunar gde je bez hleba proveo 40 dana. Potom ga izvade i poseku." (16. februar);

"Sv. muč. Sava Gotski. U gotskoj strani beše surovo gonjenje na hrišćane. (...) Najzad osudi knez Savu na smrt i predade ga vojnicima. Pun radosti pođe Sava na gubilište hvaleći Gospoda. Poznavši u njemu dobroga čoveka, vojnici ga htedoše usput pustiti, no Sava se veoma ožalosti zbog toga i reče vojnicima, da su oni dužni ispuniti zapovest kneževu. Tada ga vojnici dovedoše do jedne reke, vezaše kamen o vrat i baciše ga u vodu. (...) Postrada Sava sveti u svojoj 31. godini, 372. god." (15. april);

"Prep. muč. Onufrije Hilendarac. U mladosti naljuti se na roditelje i pred Turcima izjavi da će se poturčiti. Odmah za tim pokaja se za te reči, ode u Hilendar gde se zamonaši. Mučen savešću on se reši na mučeništvo. Zato, s blagoslovom duhovnika svoga, ode u Trnovo, gde se javi Turcima, objavi sebe hrišćaninom, naruga se Muhamedu, zbog čega bi posečen 4. januara 1818. god. u 32. godini svoga života. Telo ovog duhovnog viteza nije sačuvano, jer ga Turci baciše u more." (4. januar);

"Sv. muč. Jovan Janjinski. (...) Mučiteljima svojim on hrabro reče: "Činite što hoćete, da biste me što pre poslali iz ovog kratkovremenog života u život večni: rob sam Hristov, Hristu sledujem, za Hrista umirem, da bih s Njim živeo!" Posle toga Jovan bi vezan u sindžire i doveden na spalište. Videći oganj veliki, spremljen za njega, Jovan sam potrča i skoči u plamen. A mučitelji njegovi smotrivši kako on voli smrt u ognju, izvukoše ga iz ognja i osudiše na posečenje mačem. Kada mu odsekoše glavu, baciše i glavu i telo u oganj. (...) Tako skonča smrću



21

mučeničkom i primi slavni mučenički venac sveti Jovan Janjinski 18. aprila 1526. g." (18. april);

Iz upravo navedenih primera mogli smo da uvidimo da su neki od vernika, koje Pravoslavlje drži za svece, čitanjem žitija mučenika ili pak iz nekih drugih razloga, želeli da okončaju svoj život mnogo ranije nego što je to Gospod za njih bio planirao. Neki od njih su, igrajući se svojom sudbinom, stradali u ranoj mladosti (od oko 30 godina) iako za to nije bilo nikakvog razloga. Neki su sami skakali u vatru, da bi što pre dospeli u nebesko carstvo, a drugi odbijali da budu pušteni na slobodu namerno srljajući u smrt – bivajući uvereni da će ih Hristos sa širokim osmehom dočekati u raju.

Iako nam se može učiniti da su nabrojani primeri jaki dokazi nepokolebljive vere u Boga od strane ovih mučenika, te da su svi ovi već "ovenčani" nebeskom slavom zbog svoga hrabroga svedočanstva; iz svetopisamske perspektive ovde se radi o krajnjoj neozbiljnosti i iskazivanju apsolutno antibiblijske duhovnosti. To jednostavno iz razloga što u Svetom pismu, a pogotovo u Novom zavetu ne nalazimo ni jedan jedini primer da je bilo koja Bogu ugodna ličnost namerno srljala u smrt da bi time iskazala svoju veru. Apostol Pavle doduše kaže "imam želju da umrem i da budem sa Hristom", ali se ovaj apostol nikada nije izlagao nepotrebnim životnim opasnostima, a posebno nije imao "žarku želju za mučeništvom" poput pravoslavnih svetitelja. Da bih to dokazao navešću nekoliko primera iz apostolskih spisa.

Kada je Gospod Hristos govorio o velikim nevoljama koje će zadesiti stanovnike Judeje, pa i vernike koji u toj pokrajini budu živeli, on ih je uputio da, ako je moguće, što pre pobegnu i izbegnu smrt koja im bude pretila:

"Kada, dakle, vidite da gnusoba opustošenja, o kojoj je govorio prorok Danilo, stoji na svetom mestu, ko čita neka razume, tada stanovnici Judeje neka beže u gore, a ko bude na krovu kuće neka ne silazi da uzme što iz svoje kuće i ko bude u polju neka se ne vraća da uzme svoj ogrtač. (...) Molite se da bežanje vaše ne bude u zimu ili u subotu..."40

Takođe, svoje verne učenike je uputio da beže pred progoniteljima:

"Kada vas gone u ovome gradu, bežite u drugi; zaista vam kažem, nećete svršiti sa gradovima Izrailjevim dok ne dođe Sin čovečiji."41

Nakon mučeništva apostola Jakova, Zevedejevog sina, apostol Petar je bio strpan u tamnicu. Tokom noći, Gospodnji anđeo je oslobodio Petra tamničkih okova i izveo iz zatvora u kome se nalazio. Apostol nakon svoga oslobađanja nije imao ni najmanju želju da se vrati u zatvor i tu 40

Ev. po Mateju 24:15-20. Naglasak moj. 41

Ev. po Mateju 10:23.



22

sačeka svoju sutrašnju smrtnu presudu. Nasuprot tome, veoma se obradovao anđeoskoj intervenciji i svojoj ponovnoj slobodi:

"I kad Petar dođe k sebi, reče: sad zaista znam da je Gospod poslao svoga anđela, te me izbavi iz Irodove ruke i od svega što je očekivao judejski narod."42

Nakon što se javio sakupljenim vernicima koji su se neprestano molili za njega, Petar je pod okriljem noći napustio mesto na kome je mogao biti otkriven i ponovo uhapšen (stihovi 12-18). Sličan primer nalazimo i kod maločas pominjanog apostola Pavla. Nakon što je dospeo u rimski zatvor u Jerusalimu i čekao saslušanje, više od četrdesetorice njegovih verskih protivnika je položilo zakletvu da neće ni jesti ni piti dok ga ne ubiju. Napravljen je plan koji je podrazumevao da rimski vojni zapovednik treba da bude obmanut da pošalje Pavla sa malom pratnjom u sinedrion na ispitivanje, da bi ga pomenuta grupa usput napala i lišila života. Srećom, Pavlov sestrić je saznao za ovu urotu i o svemu obavestio svoga ujaka. Prema apostolovom nalogu, mladić je o svemu odmah izvestio i rimskog zapovednika, te je Pavle bezbedno, uz jaku oružanu pratnju tokom noći sproveden u daljnji grad Kesariju.43 Kada pročitamo čitav tekst koji nam opisuje prethodni događaj, ni u jednom njegovom delu ne možemo da prepoznamo apostolovo oduševljenje zbog smrti koja mu je neposredno prestojala, a pogotovo ne odbijanje mogućnosti da spasi svoj život. Sasvim suprotno takozvanim "prepodobnima" iz narednih vekova, apostoli su koristili sve raspoložive (Bogu ugodne) načine da sačuvaju svoje živote. Isto saznajemo iz epizode Pavlovog bekstva iz grada Damaska, odmah po njegovom preobraćenju u hrišćanstvo, pred razularenom ruljom koja je želela da ga ubije. Ovaj heroj vere je morao da beži i to ne na tako "herojski" način – tako što su ga braća u veri spustila noću preko gradskog zida sakrivenog u korpi:

"Oni su pak pazili na gradska vrata danju i noću – da bi ga ubili. Ali, njegovi učenici uzeše ga i noću spustiše u kotarici preko zida."44

Isto tako, kada su saznali da se nalaze u smrtnoj opasnosti u gradu Ikoniumu, u vreme kada su tamo objavljivali evanđelje, apostoli su pobegli u drugi grad:

"A kad mnogobošci i Judeji sa svojim starešinama navališe da ih zlostave i pobiju kamenjem, oni to doznaše, te pobegoše u likaonske gradove, Listru i Dervu i njihovu okolinu, pa onde propovedaše evanđelje."45

42


Vidi: Dela apostolska 23:12-35. 44

Dela apostolska 9:24-25. 45

Dela apostolska 14:5-6. Naglasak moj.



23

Navedeni apostol, koji je više puta uputio hrišćane da se ugledaju na njega kao što se on ugledao na Hrista46, svojim je primerima, a posebno izjavom koju ću za koji tren navesti, dao uputstvo na koji način svaki hrišćanin treba da se ponaša u slučaju da se od njega očekuje polaganje života:

"Ako sam pak kriv, ili ako sam učinio nešto što zaslužuje smrtnu kaznu, ne izbegavam smrt; ali ako nema ništa od onoga za šta me ovi optužuju, niko me ne može ostaviti njima na milost i nemilost. Ulažem priziv caru."47

Od svakoga hrišćanina se, prema Svetom pismu, uvek očekivalo i očekuje trezveno zdravorazumsko ponašanje, koje isključuje svaku vrstu verskog fanatizma a pogotovo svesno nastojanje za što skorijim okončanjem sopstvenog života – tobože radi dokazivanja vernosti Hristu. Ovakvo namerno srljanje u smrt ispoljeno od strane pravoslavnih svetitelja mogli bismo, možda, da podvedemo i pod pojam samoubistva, jedino sa tom razlikom što pomenute osobe nisu same sebi oduzele život, već su iskoristile prvu priliku da bi ih neko ubio. Zapravo, odbijanje ponude da bude oslobođen smrtne presude, od sv. Save Gotskog, šta drugo znači nego ono što sam maločas naveo, a pogotovo iz razloga što se od njega uopšte nije zahtevalo odricanje od vere u Hrista? Sasvim je sigurno da ni jedan od apostola nikada ne bi propustio da iskoristi priliku za sopstvenim oslobađanjem i sačuvanjem života, što dokazuje i Pavlov zahtev da, zbog svoje odbrane, izađe i pred samog rimskog cezara. Ovakve primere, slične apostolskim, nalazimo i kod prvih crkvenih otaca iz II veka, kao na primer kod Polikarpa, episkopa crkve u Smirni, koji je bio učenik apostola Jovana Bogoslova:

"Kada je biskup Polikarp (Polycarp), Irinejev učitelj, dospeo u progonstvo, on nije tražio mučeništvo. Napustio je Smirnu kako bi se sakrio negde na selu. Međutim, na kraju je ipak bio primećen, uhapšen i spaljen na lomači (155. ili 166). (...) Polikarp nije hrabro odmarširao u smrt zato što je mrzeo svet i želeo da utekne u sledeći. On je pokušao da sačuva svoj život, ali kada se neminovno suočio sa realnošću mučeništva, utešio se saznanjem da će njegovo telo i duša biti uskrsnuti."48

Na isti način je, u vreme progonstava, postupio i Polikarpov učenik Irinej, koji je docnije postao episkop crkve u Lionu:

"U razdoblju od 155. - 177. godine, stanje napetosti između pagana i lionskih hrišćana dovelo je do krvavih progonstava. Stvar je započela svetina, ali su rimski guverner i njegovi vojnici na kraju uzeli aktivnog učešća. Nakon što je lionski biskup umro za vreme progonstva,

46

1. Kor. 4:16; 11:1; Fil. 3:17; 1. Sol. 1:6; 2. Sol. 3:9. 47

Dela apostolska 25:11. 48

Raj jedna istorija, str. 72. Naglasak moj.



24

Irinej je postao njegov naslednik. Izgleda da je Irinej spasao sopstveni život tako što se skrivao tokom tih godina."49

Očigledno je da navedeni primeri nekih od prvih crkvenih učitelja u posleapostolskom periodu potvrđuju tezu koju sam izneo na početku ovog dela poglavlja. Žitija kasnijih "prepodobnih mučenika" i "svetitelja" koje pravoslavni slave i uzvisuju, u svakom slučaju nisu ni u čemu nalik na životne stavove koje su ispoljavali rani hrišćani. Oni predstavljaju fanatično ponašanje kakvo nalazimo i danas kod pripadnika nehrišćanskih religija, koji smatraju da će svojim namernim odlaskom u smrt zbog vere, zaslužiti naklonost božanstva i odlazak u raj.

Dositej je priznao da je i on u ranoj mladosti, poput npr. prep. mučenika Anastasija i Romana, čitao žitija raznih stradalnika i želeo da postrada kao mučenik za Hrista:

"Ja, napunivši moju glavu detinjsku s kazanijami i s prolozi, a ne budući nimalo kadar svrh česa libo kako valja misliti ni rasuždavati, naumio sam bio savršeno da se posvetim. Razmišljavajući šta su stradali mučenici, ja bih teško žalio što i sad ne muče hristjane, te bih se ja namah dao za zakon ispeći..."50

Sada, kada smo utvrdili da primeri prepodobnih mučenika, koji su žudili za sopstvenom smrću i umirali provocirajući neprijatelje da ih ubiju, uopšte nisu po ugledu na apostolske, argumentovano ćemo dokazati da ovakvo ponašanje i nije predstavljalo sam vrhunac bezumlja. Vrhunac pogrešnog razumevanja Biblije i nehrišćanskog ponašanja u Pravoslavlju dostigli su ljudi koji su u skladu sa svojom ludošću koju su ispoljavali, upravo tako i nazvani: "jurodivi Hrista radi."

Jurodivi Hrista radi

Posebna poslastica ovog našeg proučavanja svetačkih žitija biće upravo izlaganje o posebnoj vrsti pravoslavnih svetitelja koji se nazivaju "jurodivima". Evo na koji način ovaj pojam definiše "Leksikon stranih reči i izraza" Milana Vujaklije:

"Jurodiv (rus. Юродивый; šašav, sumanut) "budala Hrista radi", naziv apostola Pavla i ostalih apostola. Rusi smatraju da se na ovakvim

49

Navedeno delo, str. 71. Naglasak moj. 50

Izabrani spisi, str. 71. Naglasak moj. Bogu hvala, Dositej se nije dosetio onoga što je na um palo prep. mučeniku Onufriju Hilendarcu, koji je, uz blagoslov svoga duhovnika, 1818. god. "mučenički postradao" nakon što se pred Turcima narugao muslimanskom proroku Muhamedu. Iako su bili gotovo savremenici, Dositejev duhovnik iguman Teodor je, za razliku od duhovnika Onufrijevog, bio sasvim drugačije pameti i svim silama odgovarao mladoga Dositeja od takvih suludih i fanatičnih "svetačkih" ideja.



25

jurodivima, ludacima od rođenja, ispoljila volja božija, zbog čega ih nazivaju "božijim ljudima" i veruju da imaju moć proricanja; u V veku: oni koji su se izlagali ruglu i ismevanju smatrajući to moralnim savršenstvom." (strana 378).

Pre nego što dam biblijski odgovor na to šta je apostol Pavle mislio kada je o sebi (i drugim apostolima) govorio kao o "budalama Hrista radi", želim da ukratko pogledamo žitija ovih svetaca i sagledamo u čemu se sastoji njihov svetiteljski podvig51:

"Prep. Maksim Kapsokaliva. U XIV veku podvizivao se kao monah u Svetoj Gori na svoj naročiti način; naime, pravio se malo jurodiv i stalno je menjao svoje obitalište. A njegovo obitalište bila je koliba od granja. Jednu za drugom kolibu on je podizao i palio, zbog čega je i nazvat Kapsokaliva, tj. Palikoliba. Smatran je za ludaka sve dok nije u Svetu Goru došao sv. Grigorije Sinait koji u Maksimu otkrije jedinstvenog podvižnika, čudotvornog molitvenika i "angela u telu". Prestavio se Gospodu 1320. god." (13. januar);

"Blaženi Teodor, Hrista radi jurodivi Novgorodski. Pred smrt trčao ulicama i vikao svima i svakome: "Proštavajte, putujem daleko!" umro 1392. god." (19. januar);

"Sv. blaženi Nikolaj, jurodivi psovski. Živeo životom juroda i gradu Pskovu u vreme Cara Ivana Groznoga i upokojio se 28. febr. 1576. god. (...) Retkom neustrašivošću odlikovali su se jurodivi Hrista radi. Blaženi Nikolaj trčao je po ulicama grada Pskova praveći se lud..." (28. februar);

"Prep. Toma Jurodivi. Kad god po poslu manastirskom beše u gradu Antiohiji, ovaj Toma se pravljaše lud Hrista radi." (24. april);

"Prep. Isidora Jurodiva. Živela u IV stoleću, i bila monahinja u ženskom manastiru u Tavenisiotu. Pravila se luda, da bi skrila svoju vrlinu i podvig. Radila je najprljavije poslove, hranila se splačinama od sudova, usluživala je sve i svakoga, i bila prezirana od sviju i svakoga. U to vreme otkrije angel Božji velikom podvižniku Pitirimu tajnu o Isidori. Pitirim dođe u ženski manastir, i kad vidi Isidoru, on joj se do zemlje pokloni. Tako i ona njemu. Tada sestre kažu Pitirimu, da je ona luda. "Vi ste lude", odgovori Pitirim, "a ova je veća pred Gospodom i od mene i od vas; ja samo molim Boga, da meni da ono što je njoj namenjeno na Sudu Strašnom!" Tada se sestre zastideše i umoliše i Pitirima i Isidoru za oproštaj. Od tada svi počeše ukazivati Isidori počast. A ona da bi izbegla počast od ljudi, odbeže iz manastira, i umre neznano gde oko 365. god." (10. maj);

51

Navedeni tekstovi koji slede su iz Ohridskog prologa vladike Nikolaja. Naglasci kurzivom su moji.



26

"Blaženi Isidor Jurodivi, Hrista radi. Nemac poreklom. Došavši u Rostov zavoli veru pravoslavnu, pa ne samo da postade član Pravoslavne Crkve nego uze na se teški podvig jurodstva. Noćevaše u jednoj kolibi od granja, što sam beše napravio u nekom blatištu." (14. maj).

Ipak, jurodivi nisu zaslužili epitete svetitelja samo zbog ludosti koju su ispoljavali. Neki od njih su u svoj teški svetiteljski podvig uključivali i krajnje nedolična ponašanja, za koje je apostol Pavle rekao da se ni "ne spominju među svetima"52. Evo šta o nemoralnosti jurodivih svetitelja, koji su ovakvim i sličnim podvizima u odsudnim trenucima doprinosili "trijumfu Pravoslavlja" i u kriznim vremenima "vaspostavljali narušenu duhovnu ravnotežu", možemo da pročitamo u pravoslavnoj literaturi:

"Mnogi su jurodivi u Rusiji išli nagi, ali su agiografi težili da na njihovu golotinju nabace pokrov crkvenog sjaja. Čitajući žitija grčkog jurodivog Simeona, vidimo da paradoks jurodivosti ne obuhvata samo razumsku, nego i moralnu sferu ličnosti. Ovde se hrišćanska svetost ne prikriva samo obličjem bezumlja, nego i nemorala. Sveti sve vreme vrši nedolične postupke: čini ono što ne dolikuje činiti u hramu, jede kobasicu na Veliki Petak, igra sa javnim ženama, uništava robu na pijaci i dr. Ruski agiografi više vole da vrše pozajmice iz žitija sv. Andreja, u kome element nemoralnosti nije prisutan. Samo narodna predanja o Vasiliju Blaženom, kao i oskudne napomene letopisaca, pokazuju da ni ruskim jurodivima nije bila tuđa afektacija nemorala. Njihova žitija čedno pokrivaju čitavu ovu stranu njihovog podviga stereotipnom frazom: "Bestidno se ponašao". "Jurod" i "pohab" (staroruski: "bestidnik"; prim. I. S.) – epiteti, korišćeni podjednako u staroj Rusiji – izražavaju, izgleda, dve strane ruganja "normalnoj" ljudskoj prirodi: racionalnoj i moralnoj."53

Dositej Obradović, koji je bivajući u manastiru Hopovo pročitao sva žitija i po nekoliko puta, dobro je upoznao i žitija jurodivih svetaca. Govoreći o njima, srpski prosvetitelj je pisao ovako:

"Čitajući šta su neki radili koji su se Hrista radi budale činili (nek svak ovo dobro zabeleži: Hrista radi budala), dolazio bih u iskušenije: a kako bi bilo kad bih se i ja budalom učinio, pa da ljudi ne znadu da sam ja svetac, nego da misle da sam [j]urodiv? Turci su u ovom punktu odveć ortodoksi, jer oni svakoga ko je lišen uma za sveca počituju; no da su hristjani kad mogli u ovo prelaštenije pasti, imajući u ruku premudru i zdravu jevangelsku nauku, tome se nije moguće dovoljno načuditi. No po

52

Vidi u: Posl. Efescima 5:3-12. 53

Georgije Fedotov, Svetitelji stare Rusije, Logos, Beograd 2005. god. str. 171-172. Naglasak moj.



27

svoj prilici prevarili su se neki, naopako razumevajući54 apostola Pavla reči: "Mi urodi Hrista radi." A ko je gdi čitao da je blagočini i svetonaravni apostol nag po sokaku trčao55, kako su oni činili koji su apostolske reči nakrivo i ludo tolkovali. No šta ne učini glupo i nerasudno sujeverije!"56

Po danoj mu velikoj mudrosti, Dositej je pravoslavnu nauku – koja je duševne bolesnike (koji bi se danas sigurno nalazili na lečenju u psihijatrijskim bolnicama) proglasila svetiteljima – nazvao glupim i nerasudnim sujeverjem. Ovakav njegov stav se u potpunosti slaže sa učenjem Svetog pisma. Kao dokaz za ovu tvrdnju, naravno, navešću "sporne" reči apostola Pavla i detaljno obrazložiti njihovo značenje:

"Smatram, naime, da je Bog nas apostole kao poslednje postavio, kao na smrt osuđene, da nas gleda svet, i anđeli i ljudi. Mi smo budale Hrista radi, a vi ste mudri u Hristu; mi smo slabi, a vi jaki; vi ste slavni, a mi prezreni. Do ovoga časa i gladujemo, i žednimo, i nismo odeveni, i tuku nas, i potucamo se, i trudimo se radeći svojim rukama. Kad nas ruže – mi blagosiljamo, kad nas gone – mi podnosimo, kad nas grde – mi se blago obraćamo; postali smo kao neko smeće sveta; kao otpad sviju sve do sada. (...) Molim vas dakle ugledajte se na mene ."57

Proučavajući život pravoslavnih jurodivih svetitelja, osoba koja ne poznaje dobro nauku Svetog pisma, mogla bi da izvuče više paralela između ovih Pavlovih reči i žitija svetih. No, sa druge strane, niko od onih koji poznaju novozavetne tekstove i upoznati su sa načinom života apostola, nikada neće ni pomisliti da su Pavle i ostali bili jurodivi (tj. šašavi i sumanuti) poput onih iz kasnijih vekova.

Prema jasno izloženom Hristovom i apostolskom učenju koje je zapisano u Bibliji, a kao što smo više puta govorili do sada, proizilazi da će mnogi ljudi odbacivati poruku evanđelja, zbog svoga neverovanja u osnovne istine hrišćanske vere. Apostolsko propovedanje je nailazilo na pozitivan odziv samo kod manjeg broja ljudi, dok je svetina ostajala po

54

No, pravoslavni smatraju da je jurodivost nastala upravo zbog ispravnog razumevanja Svetog pisma. Za sveštenomučenika Aleksandra, episkopa komanskog, vladika Nikolaj ovako kazuje: "I Aleksandar mu reče, da je on bio grčki filozof, da je uživao visoku čast i položaj, no da je sve odbacio, ponizio se, napravio se jurod Hrista radi od onda otkad je pročitao i razumeo Sv. Pismo." (Prolog, 12. avgust. Naglasak moj). 55

Dositej verovatno misli na blaženog Maksima (i njemu slične), za koga Prolog veli ovako: "Blaženi Maksim, Hrista radi jurodivi, hodio je zimi nag moskovskim ulicama. Na savete ljudi da se obuče i zaštiti od zime, on je odgovarao: "Jeste zima ljuta, ali je sladak Raj!" (2. maj; rasuđivanje, naglasak moj.) 56

Dositej Obradović, Izabrani spisi, str. 127. Naglasak moj. 57

1. Korinćanima 4:9-13, 16. Naglasak moj.



28

strani, podsmevajući se njihovim besedama. Evo jedne od reakcija tadašnjeg sveta na reči evanđelja iskazane kroz usta apostola:

"A kad su čuli za vaskrsenje iz mrtvih, jedni su se rugali, a drugi rekoše: čućemo te drugi put o tome."58

Upravo iz razloga što se najveći broj ljudi koji je čuo apostolske propovedi ismejavao evanđelju, i smatrao posve nemogućom ideju o spasenju kroz veru u čoveka koji je bio raspet kao zločinac, Pavle je izjavio:

"Jer reč o krstu je ludost onima koji propadaju, a nama koji se spasavamo – sila Božija. (...) Mi propovedamo Hrista raspetoga – Judejima sablazan, mnogobošcima ludost, a samim pozvanima, kako Judejima tako i Grcima, Hrista kao silu Božiju i mudrost Božiju."59

Svi koji su postajali hrišćani, prihvatajući ono što je "ludo" pred svetom, bili su od strane neverujućih smatrani ludacima tj. budalama (radi Hrista), a pogotovo zbog toga što su odbacili svoju pradedovsku tradicionalnu religiju zbog učenja neke, kako su mislili, jevrejske sekte. Svakako se, naravno, podrazumeva da se prvovekovni hrišćani nisu ponašali poput umobolnika i duševnih bolesnika kao što je to bio slučaj sa mnogim pravoslavnim svetiteljima, iako su radi svoje vere u Isusa bili smatrani čudacima.

Međutim, postoji još jedno dublje značenje Pavlovih reči u kojima on sebe i ostale apostole naziva "budalama Hrista radi". Naime, neki od vernika u Korintu, kojima je Pavle uputio ovo pismo, nisu bili baš najdisciplinovaniji, tj. živeli su suprotno hrišćanskim moralnim načelima. Neki su išli i dalje za ranijim načinom razmišljanja, kakav je preovladavao u grčkom svetu – što se tiče sledbeništva različitih religijskih i filozofskih pravaca. Prenevši ovakve podele u crkvu, korintski vernici su načinili nekoliko frakcija:

"Obavešten sam o vama, naime, braćo moja, od Hlojinih domaćih, da su svađe među vama. Mislim to što svaki od vas govori: ja sam Pavlov, a ja sam Apolosov, ja pak Kifin, a ja Hristov."60

Dakle, dok su neki vernici podržavali Pavlov rad, neki drugi su smatrali da on nije vredan poštovanja. Ti drugi su više cenili Apolosa (verovatno zbog njegove rečitosti; vidi Dela ap. 18:24-28 i 2. Kor. 10:10-11; 11:6), Petra (zbog toga što je bio uvek prvi među dvanaestoricom apostola – nasuprot Pavlu koji za vreme Isusove zemaljske misije uopšte nije bio Njegov sledbenik), a ona četvrta grupa koja je učestvovala u raskolu nazivala se poštovaocima Hrista. Iako je situacija u tako podeljenoj mladoj crkvi bila teška, postojali su još mnogi drugi problemi

58


1. Kor. 1:18, 23-24. Naglasak moj. 60

1. Korinćanima 1:11-12.



29

koji su bili rezultat telesnosti (neduhovnosti) tamošnjih vernika. Neki od njih su bili ponosni zbog svog materijalnog bogatstva i nipodaštavali siromašne (11:20-22), drugi su odbijali da učestvuju u potrebama apostola tj. njihove misijske službe (9:1-15), treći su još uvek, po navici od ranije, posećivali i gostili se u idolskim hramovima (8:10-12), četvrti su se međusobno tužili i iznosili svoje parnice pred svetovne sudove (6:1-9) itd. I pored svih problema, Pavle je u svojim obraćanjima ovoj crkvi odlučio da bude snishodljiv i ponizan, iako je mogao i imao pravo da mnogo odlučnije i oštrije ukori ovakvo njihovo ponašanje. Sledeći Hristov primer, apostol Pavle se odrekao samoga sebe i svoje volje (ne odgovarajući na uvrede i omalovažavanje od strane Korinćana) strpljivo podnoseći i poučavajući neduhovne obraćenike u ovom grčkom gradu. Gospod je naime rekao:

"No Isus ih dozva i reče im: znate da oni koji važe kao vladari naroda gospodare nad njima i njihovi velikaši ih tlače. A među vama nije tako. Nego ko hoće da bude velik među vama, neka bude sluga, i ko hoće da bude prvi među vama, neka bude svima sluga; jer i Sin čovečji ne dođe da mu služe, nego da posluži i da dade svoj život kao otkup za mnoge."61

Hristovi apostoli, bivajući poslušni ovoj zapovesti svoga Gospoda, ne samo da su, dakle, bili omalovažavani i odbacivani od strane neverujućih (bezbožnih) ljudi, već su slična nipodaštavanja i ogovaranja doživljavali i od vernika oko kojih su se toliko trudili i zalagali. Ovo apostolsko požrtvovanje je bilo takvo, da su zbog svoje službe crkvama (i svim vernicima ponaosob) mnogo puta bili u gladi, žeđi i raznim opasnostima (Dela ap. 20:31; 2. Kor. 11:23-29).

Izgovarajući ove reči prekora (odnosi se na tekst iz 1. Kor. 4:6-16), a misleći na sebe i druge propovednike evanđelja koje su ljudi omalovažavali, vređali i progonili – a da su oni sve to trpeli i podnosili bez želje za ostvarivanjem ličnih interesa i osvetom zbog pričinjene štete (sve radi dobrobiti i spasenja drugih) – Pavle kazuje da su oni "budale Hrista radi". Jednostavno, takvo poniženje od verujućih i bezbožnih koje su apostoli podnosili, ne imajući pritom od toga nikakve vidljive materijalne ili neke druge koristi, ne bi podneo niko drugi a da ubrzo ne odustane od svog dela. Ovako pak, apostoli ugledani na Gospoda, činili su nešto što ne bi niko drugi – čineći sebe budalama u očima raznih podsmevača.

No, ni u jednoj jedinoj reči ovog, maločas pomenutog Pavlovog govora, ne možemo da prepoznamo "ludovanje" sa kakvim se susrećemo u žitijima onih koji su tobože, svojim jurodstvom, oponašali apostolski primer. Kao još jedan dokaz za to da Pavle nikada nije bio "jurodiv" u bukvalnom smislu, navešću jedan veoma za ovu priliku značajan primer. Naime, prilikom svoga utamničenja koje je doživeo u Palestini i boravka u 61

Ev. po Marku 10:42-45. Naglasak moj.



30

zatvoru za vreme upraviteljstva rimskih namesnika Feliksa i Festa, ovaj apostol je imao prilike da izloži svoju odbranu. Tako je, pred Festom i kraljem Irodom Agripom, navodeći Gospodnje reči i sadržaj svoje nebeske vizije, Pavle izneo na čemu zasniva temelje svoje misije. Gospod je Pavlu izrekao zapovest koju je ovaj odmah poslušao:

"Nego ustani i stani na sve noge: javio sam ti se, naime, za to da te odredim za služitelja i svedoka svega ovoga – kako si me video i kako ću ti se još javljati. Ja ću te izbavljati od tvoga naroda i od mnogobožaca, kojima te šaljem, da im otvoriš oči, da se obrate od tame ka svetlosti i od satanske vlasti k Bogu, da verujući u mene prime oproštaj grehova i deo među onima koji su osvećeni.

Stoga, kralju Agripa, nisam bio nepokoran nebeskom viđenju, nego sam prvo onima u Damasku, zatim u Jerusalimu, po svoj judejskoj zemlji, i mnogobošcima propovedao da se kaju i obraćaju Bogu čineći dela dostojna pokajanja. Zbog toga Judeji me uhvatiše u hramu i pokušaše da me ubiju. Ali dobivši pomoć od Boga do današnjeg dana stojim i svedočim malom i velikom ne kazujući ništa drugo sem onoga što su proroci i Mojsije rekli da će se dogoditi, da će Hristos postradati, da će kao prvi iz vaskrsenja mrtvih objaviti svetlost našem narodu i mnogobošcima."62

Ono na šta treba da obratimo posebnu pažnju jeste Festov odgovor na ovo Pavlovo izlaganje:

"A kad je u svojoj odbrani ovo izneo, reče mu Fest sasvim glasno: nisi pri čistoj svesti, Pavle; velika učenost dovodi te do manije."63

Ipak, da li je moguće da je Pavle bio manijak? Sudeći prema ovom Festovom zaključku, kojeg je izrekao glasno pred svim prisutnima, apostol je bio jednak ljudima koji su sišli s uma – pošto i takvi iznose pred svoje slušaoce - racionaliste različite fantazije o nebeskim viđenjima, vanzemaljcima, vilama i slično. No, Pavle je bio daleko od ludila! Evo kako je glasio njegov odgovor:

"Na to će Pavle reći: nisam lud, ugledni Feste, nego izgovaram istinite i razborite reči. Zna, najzad, sve ovo i kralj, kome slobodno govorim; ne verujem, naime, da mu je išta od ovoga nepoznato, jer se to nije dogodilo u nekom uglu."64

Kao što smo uvideli iz napred navedenih tekstova Svetoga pisma, Hristovi apostoli su se u svoje vreme susretali sa izrugivanjem i proglašavanjem za one koji su skrenuli s zdrave pameti, a upravo zbog propovedanja evanđeoskih istina koje su paganskim Grcima i Rimljanima bile neshvatljive. No, apostolske reči nikada nisu bile nalik onome što su

62

Dela apostolska 26:16-23. 63


Dela apostolska 26:25-26. Naglasak moj.



31

činili i govorili jurodivi pravoslavci. Apostolske reči su bile istinite i razborite. Nijedan od apostola ili njihovih naslednika nikada nije ludovao pred okupljenom masom, hranio se splačinama od sudova ili trčao nag po ulicama – da bi sakrio svoju "duboku posvećenost" Bogu. Ovakvo ludovanje jurodivih zaista nema ničeg zajedničkog sa Isusom Hristom i njegovom trezvenom i svetom naukom koju treba da slede Njegovi učenici kroz sve vekove.65

Pošto smo na ovaj način sagledali najzanimljivije detalje iz svetačkih žitija i dali na njih jedini mogući svetopisamski odgovor, spomenuću ukratko još nekoliko primera iz "večitog srpskog evanđelja", koje želim da moji čitaoci razmotre i o njima donesu svoj realan sud bez mnogo mojih komentara. Primeri koji slede bi trebali da pokažu svu bezumnost mnogo većeg broja svetačkih primera za koje nemamo mesta da ih spomenemo u ovom poglavlju, a koji mogu veoma loše da utiču na umove mladih ljudi u Srbiji koji bi mogli da krenu stazama samodestrukcije - bez velikih šansi za povratak u društvo zdravomislećih osoba.

Svetiteljski podvizi kao primeri srpskoj omladini

"Prep. Jovan pustinjak. Sin beše neke žene hrišćanke, Julijane, u Jermeniji. Još kao dečak ostavi majku svoju i odbeže u pustinju. (...)

65

Jedini primer "jurodivosti" neke od biblijskih ličnosti, sa kojim bismo mogli da uporedimo ludovanje pravoslavnih, jeste primer Jesejevog sina Davida, pre nego što je postao car nad Izrailjem. Naime, bežeći od cara Saula da bi sačuvao svoj život, David je učinio nekoliko grehova. Najpre je prevario sveštenika Ahimeleha da ga je na put poslao sam car Saul, potom je uzeo hlebove iz Svetinje koje su smeli da jedu samo sveštenici a zatim pobegao k filistejskom caru Ahisu u Gat. Kada je shvatio da je bio lakomislen, te da se sada nalazi u rukama krvnih neprijatelja protiv kojih je ratovao i ubio njihovog junaka Golijata, za Davida piše da je uradio sledeće: "I David metnu ove riječi u srce svoje, i poboja se veoma Ahisa cara Gatskoga. I pretvori se pred njima i učini se lud u rukama njihovijem; i šaraše po vratima, i bacaše pjenu niz bradu svoju. A Ahis reče slugama svojim. Eto, vidite da je čovjek lud; što ste mi ga doveli? Zar nemam dosta ludijeh, nego mi dovedoste toga da luduje preda mnom? zar će taj ući u kuću moju?" (1. Samuilova 21:12-15. Naglasak moj). Očigledno je da Božija Reč nipošto ne hvali ovakvo Davidovo ponašanje, već ga jasno označava kao sagrešenje koje Jesejevom sinu ni malo nije služilo na čast. Prema tome, i jurodivo ponašanje svetitelja kroz vekove, prema Bibliji, zaslužuje jedino takvu i nipošto drugačiju ocenu. Jurodivost ovih ljudi a isto tako i njihovo uzvisivanje i proglašavanje za "odvažne svetitelje" u okviru čitave Pravoslavne crkve samo dokazuje koliko se pomenuta crkva nalazi daleko od izvornog Hristovog učenja kojeg su širili apostoli u prvom veku, a koje i dan danas revnosno slede evanđeoski hrišćani.



32

Posle se mladi Jovan udalji i povuče u samoću. Spusti se u neki suh bunar, gde provede punih 10 godina u postu, molitvi i bdenju. (...) Posle 10 godina teškog podviga u bunaru predstavi se sv. Jovan Gospodu..."66 (29. mart);

"Prep. Jovan Vethopeščernik. (...) Najzad se nastanio u Haritonovoj pećini gde se predao tvrdom podvigu provodeći dane i godine u postu, molitvi i bdenju, neprestano pomišljajući na smrt i učeći se smirenju."67 (19. april);

"Prep. Nil Stolbenski. (...) Iskopao sebi grob blizu kelije, i svaki dan plakao nad njim."68 (7. decembar);

"Prep. Atanasije, zatvornik pečerski. Ovaj sveti čovek posle dugog podviga umre, i bi od bratije opran, obučen i pripremljen za sahranu. Dva dana ležaše tako mrtav, i najedanput ožive. Kada dođoše da ga sahrane, nađoše ga gde sedi i plače. Potom se zatvori u keliju, i 12 godina još prožive, o hlebu i o vodi jedino, ni s kim ne progovorivši reči."69 (2. decembar);70

Sledeći primer bi dakako mogle da poslušaju i slede naše, inače lepe, srpske kćeri – devojke i žene – ukoliko žele da svojim ponašanjem, poput drevnih svetiteljki, uistinu ugode Bogu:

"Mnogi od njih (svetitelja – monaha i monahinja; prim. I. S.) smatrali su da je telesna čistoća prepreka za pobožnost; devica Silvija je odbijala da pere bilo koji deo tela sem prstiju; u jednom samostanu od 130 monahinja nijedna se nije nikada okupala, ili oprala noge . Međutim, pred kraj četvrtog veka monasi su se prepustili vodi, a opat Aleksandar je prezirao tu dekadenciju i sa nostalgijom se sećao vremena kada monasi "nikada nisu umivali lice"."71

66

Da bi jedan srpski omladinac postao "prepodobni" poput ovog Jovana i zaslužio da bude svrstan među pravoslavne svetitelje, treba da napusti roditelje i živi u bezvodnom bunaru, gde će na kraju umreti mlad. 67

Ukoliko u blizini nema takvog bunara, dobro će poslužiti i pećina u kojoj valja da neprestano razmišlja o svome budućem pogrebu. 68

Nije od zgorega ni da unapred iskopa sebi grob i svakodnevno oplakuje svoju smrt. 69

Ako se desi da se posle dugog oplakivanja i rastavi sa dušom, a potom na čudnovat način vaskrsne, valja da se zatvori u keliju, da odatle nikako ne izlazi i ni sa kim ne razgovara do kraja života, stalno plačući i jaučući. 70

Naglasci na navedenim tekstovima iz Prologa su moji. 71

Vil Djurant, Istorija civilizacije, Doba vere – prvi deo, str. 80. Naglasak moj.



33

Još neka korisna uputstva za srpske domaćine

Pored primera mladima, u Žitijima nalazimo i uputstva kako srpski domaćin treba da se ophodi prema kriminalcima. Pošto prema stavovima koje zastupa SPC srpski narod predstavlja naciju koja je krštena još pre hiljadu godina, što će reći da su svi Srbi hrišćani, sasvim je sigurno da su dalje navedeni svetiteljski primeri nešto za čim bi svi oni trebali da teže da dostignu. Uzgred budi rečeno, budžet naše države bi bio znatno rasterećen jer se ne bi isplaćivale plate policiji – koja ne bi ni imala razloga da postoji:

"Vrativši se jednom s puta svojoj keliji, Makarije Veliki vide nekoga lopova gde iznosi njegove stvari iz kelije i tovari na magare. Makarije mu ništa ne reče, nego mu još pomože, da udobno natovari sve stvari na magare, govoreći sam sebi: ništa ne donesosmo na ovaj svijet (1. Tim. 6-7). Drugi jedan starac, kad su mu razbojnici sve uzeli iz kelije, obazre se i vide da mu nisu uzeli neki zavežljaj s novcima, što je ležao negde skriven, pa brzo uzme taj zavežljaj, vikne razbojnicima i preda im i to. Treći opet, zatekavši lopove gde pljačkaju njegovu keliju, vikne im: "Žurite, žurite, da ne naiđe bratija, te da me ne spreče ispuniti zapovest Hristovu: koji tvoje uzme, ne išti" (Lk. 6, 30)."72

Zaključak

Šta reći na kraju ovog poglavlja? Žitija svetih su osvedočeno zbirka veoma čudnih pripovesti još čudnijih ponašanja onih koje pravoslavni drže za svetitelje. Nadam se da smo se svi zajedno uverili u istinitost svih konstatacija koje je o ovoj vrsti pravoslavne literature i njenih aktera izrekao veliki srpski prosvetitelj još pre dva veka. Žitija svetih su takođe, kao što smo se uverili, puna mnogih legendi o svetiteljskim čudima i priča o događajima koji se sasvim sigurno nisu nikada odigrali, a u čiju nas punu istinitost uverava crkva koja za sebe tvrdi da je "stub i tvrđava istine". Šta više, i sam pravoslavni istoričar Jevsevije Popović veli da svetitelji ni izbliza nisu učinili sva ona čudesa o kojima nam pripovedaju svetačka žitija. Evo šta je o tim silnim čudima (vaskrsavanju iz mrtvih, ubijanju aždaja, isceljivanju bolesnih, isterivanju demona, višemesečnom pošćenju, posećivanju "prepodobnih" pustinjaka od strane Hrista i ostalih biblijskih ličnosti itd.) rekao ovaj istoričar:

"Svetiteljima se pripisuju mnoga čudesa za života ili posle smrti im, ali ni blizu ne počiniše sva ona čudesa, o kojima pričaju kasniji agijografi."73 72

Ohridski prolog, 19. januar, rasuđivanje. Naglasak moj. 73

Jevsevije Popović, Opšta crkvena istorija, tom prvi, str. 651. Naglasak moj.



34

Neka nam i ovoliko bude dovoljno za okončanje ovog poglavlja. U narednom ćemo argumentovano dokazati svu pogrešnost poštovanja svetitelja – na onakav način kako se to čini u Istočnoj crkvi.


Žitija svetih - dobravijest.files.wordpress.com · najnužniji priručnik – sveti priručnik,...

Documents