Bambus

U svetu postoji preko 200 crsta bambusa, i najraširenija vrsta bambusa u Japanu raste i do deset metara. Raste širom arhipelaga osim na samom severu Hokadia.

Bambus raste neverovatnom brzinom, u proleće mladice rastu i do jednog metra dnevno. Mladice bambusa se širom Dalekog istoka smatraju delikatesom. U Kini, bambus se koristio u drugačije svrhe: Osobe osuđene na smrt su stavljane na njegove izdanke koji su mu rastući bušili telo.

Bez obzira na starost bambusovog drveta, u bambusovoj šumi svo drvece cveta istovremeno što je prilicno retko, jednom u osamdeset ili sto godina. Zbog toga većina biljaka umre pre nego što procveta. Nakon cvetanja nadzemni deo bambusa se suši i odumire pa se zato smatralo da cvetanje bambusa nagoveštava nesreću, ali korenje ostaje živo i daje nove mladice.

Odrasli bambus se sadi na rečnim obalama i planinskim padinama, što je naročito aktuelno u trusnom Japanu, zato što njegovo korenje dobro učvršćuje zemlju. Bambus je savitljiv ali se teško lomi. Zbog čvrstine u izdržavanju naleta vetra smatra se simbolom nepopustljivosti.

Od davnina je okružen legendama poput ,,Priča o sekaču bambusa“ , koji je jedno od prvih dela japanske umetničke književnosti. Uopšte, bambus asocira na lepotu, rađa je. Smatra se da bambusova šuma ima veze sa plodnošću. U njoj uvek vlada polumrak, i stabla rastu uzasno gusto poput priljubljenih ljubavnika. Međutim postoji i drugačije gledanje na bambusovu plodnost, zasnovano na tome što sam bambus ne daje nikakve plodove.

Bambus je dobar po tome što je lagan, čvrst, što ne upija vlagu, te predmeti od načinjeni od njega ne trule u vlažnoj japanskoj klimi. Bambus se naširoko koristio u graditeljstvu i za pravljanje mnogih stvari poput korpi, vaza, štapova za pecanje…

Bambus je sveta biljka. U Japanu postoje šintoistička svetilišta u kojima se poštuje upravo bambus. U vreme praznika, svoje molitve božanstvima potrebno je pisati na uskim trakama hartije i vezivati ih za grane bambusa.

Mačka

Mačka je jedan od simbola koji pomaže u razumevanju Japanaca i osobenosti njihove kulture.Japanske mačke su zaista osobene, a to se vidi i iz toga da japanske mačke ne govore „mjau-mjau“ već „nyan-nyan“.

Mačkama je dodeljena uloga čuvara svetosti. U vreme aristokratije u Japanu mačkama kao i mnogim zivotinjama bila je dodeljivana klasa, što je između ostaalog predstavljalo i aristokratski kapric, ali je ta praksa dodele klasa životinjama zaista bila rasprostranjena u Japanu. To je proisticalo iz težnje japanaca ka uređenju čak i u najmanjim stvarima.

Takođe, Japanci su našli primenu i za tanko mačije krzno, ono je u svojstvu rezonatora navlačeno na drveni kalup šamisena.

Međutim, među običnim Japancima mačke su cesto smatrane za neobična stvorenja jer se nikako ne mogu zadržazi kod kuće, što je izrodilo mnoga verovanja vezana za mačke: navodno, postoje ostrva na kojima žive isključivo mačke, da su mačke u stanju da opšte sa onostarim silama, da mačke umeju da predskažu nevreme, itd.

Maneki Neko

Najrasprostranjeniji ukras u izlozima japanskih prodavnica, restorana i mnogih poslovnih objekata, poznata još i kao „mačka koja poziva“. To je najčešće keramička statua japanke kratkorepe mačke u trenutku umivanja (za šta Rusi smatraju da najavljuje goste, a japanski trgovci da im stižu klijenti). Najstariji pisani dokazi o postojanju Maneki Neko potiču iz Meiđi perioda (oko 1870-ih godina) i već početkom sledećeg veka su postale izuzetno popularne.

Postiji više legendi vezanih za nastanak Maneki Neko, a jedna od napoznatijih je o samuraju u doba srednjevekovnih razmirica, koji je bezao od opasnosti, tražeći bezbednost u ulučicama Eda. Tada je ugledao mačku koja koja se činilo da ga poziva šapom. Pošavši za njom se sklonio od opasnosti i spasao od sigurne smrti, a u znak zahvalnosti je na tom mestu kasnije podigao hram posvećen mačkama, pored kog postoji i groblje za mačke.

Iako je načešće od gline, postoje neke varijacije u spravljanju ovih statua. Na primer jeftine varijante se spravljaju od gline, drveta i slično, a one najskuplje mogu biti čak i od žada ili zlata. Takođe i gest šapom varira, može biti podignuta leva ili desna šapa, a nekada i obe, jer je najčešće verovanje da podignuta leva šapa donodi mušterije, a desna sreću i bogatstvo.

Osim toga, što se tiče izgleda, prikazana je u klasičnim bojama japanske mačke (belo-žuto-crno),a oko vrata se nalazi crvena ogrlica sa zvoncetom , ili portikla, i predstavljaju najčešće ukrase koje su mačke nosile u bogatim domaćinstvima Edo perioda. Ponekad su prikazane kako drže i novčić, što se opet vezuje za verovanje da donose novac i bogatstvo. Danas se mogu naći i u formi privezaka, il kao ekvivalent evropskih kasica-prasica (pa čak i u bankama), zatim sa šapama koje se pokreću na struju ili baterije.

Postoje i pogrešna verovanja zapadnjaka kao na primer da,zvog svoje velike rasprostranjenosti u tom području,potiče iz Kine, ili da donosi generalno sreću, pa s’ toga i nemali broj ljudi tetovira ovaj japanski simbol.

Lepeza

Prvobitna lepeza ućiva bila je nesklopiva, a činio ju je komad hartije ili svile u zaobljenom ramu od bambusa. Potiče iz Kine gde se koristi prethodnih 2000 godina. Prvobitna svrha nije bila samo ventilacija, već i pružanje zaštite od sunca, komaraca, skrivanje ženskog lica od pogleda (japanska varijanta feredže). U srednjem veku se pokazivanje ženskog lica, kao i otkrivanje imena smatralo nepristojnim, kao i opasnim jer su žene tako bile nezaštićene pred muškarcima, kao i zlim dusima.Takođe jedno od obeležja prave lepotice, koja nikad nije radila na njivi, bio je beo ten, što je trebalo da pravi razliku između žena aristokratije i običnih žena, seljanki preplanulih na suncu.

U Jpaanu se pojavila najkasnije u 8. veku. Tada je lepeza sa metalnom drškom i okvirom dobila još jednu upotrebu-koritile su je samurajske vojskovođe, prilikom rukovođenja bitkama. Danas sličnu ulogu ima u sumo borbama, sudija ućivom ukazuje na pobednika. U japanskim pričama lepezi se pridaje značaj magičnog štapića. Pripoveda se kako je vojni zapovednik Taira Kijomori, zatečen mrakom

na putu, zamahom lepeze uspeo da natera sunce da se ponovo podigne na horizont, a čuveni vojskovođa Takedi Šingen se zamahom lepeze odbranio od neprijatelja. Lepeza je takođe neizostavni atribut demona tengu-a, mešavine psa i ptice, dugonosog koji živi na vrhu drveta, i koji je pomoću svoje lepeze imao moć da produžuje ili skraćuje ljudske noseve.

U Japanu za vreme perioda Hejan nastaje i lepeza na sklapanje ogi ili sensu, odakle se dalje širi u Kinu, što je za stari i srednji vek bila retka pojava, i naporedo sa japanskim mačevima su činile izvoznu robu u Kinu. Ukrašavala se slikama i stihovima, a daščice zlatnim i srebrnim lakom i slično. Koristile su se u ceremonijalne svrhe. Razmena poklona je široko zastupljena u Japanu a jedan od najpopularnijih poklona bile su baš sensu lepeze.

Za njih se smatralo da donose streću i napredak. U doba Edo perioda Japanci su se rado zabavljali igrom sa lepezama. Pravila pristojnosti su nalagala podređenom, u susretu sa čovekom koji je na višem poližaju od njega, zabranu upotrebe lepeze u njenoj osnovnoj nameni i da njegovo lice mora uvek biti otkriveno. isto tako lepeza je obavezan glumački rekvizit, a njen izgled varira u zavisnosti od toga koga predstavlja. Tako će, na primer, na lepezama staraca pripovedača se naći simboli dugovečnosti-ždral, kornjača i bor, a ratnika pobednika će predtavljati lepeza sa slikom sunca na fonu borove grane, i tako za svaku ličnost. U ritualima ima dvostruku svrhu: pokretima od sebe koristi se da otera zle duhove,a sa druge strane pokretima ka sebi namenjena je pozivanju božanstava. Glavni je atribut šintoističkih sveštenika pri izvođenju ritualnih plesova u šintoističkim svetilištima.Iz aristokratske kulture lepeza je prešla u kulturu gradjana u Edo periodu, od kada se pretvaraju u veoma popularnu robu i polako gube na svom značaju.

Duvan

Japan se sa duvanom upoznao dolaskom portugalskih i španskih misionara u 16-om veku. Dokumentovano je da je portugalski misionar doneo budućem šogunu, Tokugavi Ijeasuu, mnoštvo poklona, među kojima su bili i listovi duvana i njegovo seme. Već u narednoj deceniji se pojavio znatan broj Japanaca koji u pušili duvan, sledeći verovanje Evrope da pušenje produžava zivot i poboljšava zdravlje, leči od bolesti. Japanci, veoma nadahnuti činjenicom da duvanski dim rasteruje komarce, počeli su da veruju kako tera i zmije i razne neprijatne duhove. Ovde se ispoljila japanska navika ka paljenju miomirisa u budističkim hramovima, što je takođe smatrano odličnim sredstvom borbi protiv životnih neprijatnosti.

Veoma brzo, shvativši da duvan nema nikakve veze sa lečenjem bolesti, među kojima je bio i sifilis koji je kao i duvan bio uvoz iz Amerike, Tokugava šogunat je 1612-te godine zabranio pušenje duvana. Argumenti za to, pored toga što nije imao lekovito dejstvo kakvo su smatrali da ima, bili su i česti požari, velika nevolja drveno-papirnog Japana i briga vlade o materijalnom stanju podanika, da novac treba trošiti na nešto hranljivije po organizam. Međutim ova pogubna navika dovela je do cvetanja ilegalne trgovine duvanom. 30-ih i 40-ih godina 17-og veka širom zemlje su se pojavili seljaci koji su uzgajali duvan. Pojedini Japanci su nabijali duvan u kolenice bambusa ili trske, a zatim se medju plemstvom a zatim i nižim slojevima pojavila metalna lula. Cigarete evropskog tipa su u Japan stiglle tek drugom polovinom 19-og veka, sa njegovim ponovnim pridruživanjem svetskoj civilizaciji.U japanu pušenje i pijenje vina su dopušteni tek od punih 20 godina, međutim cigarete kao i mnoga druga roba, ukljuchujući i alkohol, se mogu kupiti u bezbrojnim automatima koji ne pitaju za godine. Pod pritiskom pobornika zdravog načina života razrađeni su automati, iako ne još postavljeni, koji će proveravati lična dokumenta. Na paklicama cigareta u Japanu, međutim, nema pretećih natpisa o

štetnosti, već samo sitnim slovima ispisano „Zarad dobrobtiti sopstvenog zdravlja ne preterujte sa pušenjem.“

ZastavaJapanska zastava, hi no maru (sunčani krug), se, slično kao što je slučaj sa japanskom himnom,

pojavila kao rezultat oponašanja koji je zapljusnuo zemlju u drugoj polovini 19. veka. Nužnost vođenja diplomatskih pregovora sa Evropskim državama na dostojnom nivou dovela je do pojave japanske zastave, čije se prihvatanje odigralo 1870 godine.

Zastava, kao što je već poznato predstavlja sunčev krug na belom polju. Njen prototip se pojavio još u periodu Heian, ali se u početku nije upotrebljavao na zastavama nego na lepezama vojnih starešina, pomoću kojih su izdavane naredbe.

Prvog japanskog cara, Djinmua pratio je vojni uspeh kad god se borio leđima okrenut suncu, pa su se i srednjevekovne vojne starešine trudile da slede ovo pravilo: imajući u rukama lepezu ili pak zastavu sa prikazom sunca iza leđa, oni su na taj način oslepljivali protivnika, jer pobeđuje uvek onaj koji na svojoj strani ima sunce.

Prihvatanje hi no marua u svojstvu zvaničnog simbola zemlje bilo je pre svega uslovljeno srodstvom cara sa suncem. Potpuno tradicionalnim se pokazala i kombinacija crvenog i belog. Crvena boja u Šintoizmu simboliše pročišćujuću energiju vatre i sunca pomoću koje se isteruju zli duhovi. Crveno je još i krv, odnosno život. Sa druge strane bela simbolizuje čistotu, i kombinacija ove dve boje predstavlja srećan i neokaljan život koji obezbeđuju šintoistička božanstva.

U izboru zastave takođe se odrazio i položaj zemlje – stari kinezi, koji nisu bili baš najbolji moreplovci, smatrali su da se Japan nalazi na najistočnijem kraju vaseljene. Sunce je, po toj logici, dolazilo upravo iz Japana.

U svim ratnim vremenima, državna simbolika se koristi za jačanje nacionalističke strasti, te ovu sudbinu nije izbegla ni hi no maru. Podizanje japanskih zastava u svim ustanovama u zemljama koje je Japan osvojio, dovelo je do toga da zastava mnoge japance asocira isključivo na japanske ratne zločine, pa zbog toga običan japanac nikada neće istaći japansku zastavu na svojoj kući.

Himna

Japanska himna se, kao i zastava javila pod Evropskim uticajem, i osmislili su himnu koja pre toga nije ni postojala. Oko izbora pesme za himnu Japanci su postupili potpuno ne trivijalno, pošto nisu napisali ništa novo. Kimigayo, sadašnja himna, uzeta je iz antologije pesama „Kokinshu“ (zbirka starih i novih pesama), napisana početkom 10 veka. Takođe uzeta je i pesma nepoznatog autora. Tekst japanske himne je stoga najstariji tekst himne ikada, iako se himna pojavila relativno skoro.

U jednoj od srednjevekovnih priča himna je stekla i autora, i to samog budu Jakušija, kome su se japanci obraćali da ih spase od bolesti, pošto je buda Jakuši najpoznatiji po svojimisceliteljskim sposobnostima.

Japanska himna bila je prvi put javno izvedena 3. decembra 1880. god. A godine 1888 vojno pomorsko ministarstvo poslalo je tekst i muziku himne ambasadama država sa kojima je Japan imao zvanične diplomatske odnose. 1893 godine, himna je bila uvedena u program obuke svih japanskih osnovnih skola.

Nakon početka demokratskog perioda 1945 godine, postojale su mnoge debate oko toga treba li da se izvodi japanska himna na javnim događanjima. Doživevši istu sudbinu kao i hi no maru, i postavši simbol nacionalizma, imperijalizma debatovalo se da li ova himna odgovara Japanskoj demokratiji, i da li su uopšte Carevina Japan i Država Japan jedna te ista država.

Gospodara vek,

Hiljade milione leta,

Neka traje! Dok

Kamičak stenane postane,

Mahovinom obraste sedom!

Car

Poreklo japanskog carskog doma obavijeno je različitim legendama, neobičnostima i predrasudama. Jedna od zapanjujućih činjenica je ta da se vladajuća dinastija nije menjala tokom najmanje 1500 godina i za razliku od evropskih monarha i ostalih japanskih porodica, klanova itd. carski dom nema prezime. Jednostavno je položaj vladajućeg doma bilo toliko čvrst i poseban, da mu nije bilo potrebno nikakvo prezime.

Figura japanskog cara- tenno- bila je sveta i u njoj se nalazila neka neprikosnovenost. Kao i šintoistička božanstva, koja se po pravilu nikad ne prikazuju, tako i car nikad nije bio predmet slikarskog ili slovesnog prikazivanja, ili je to bila u najmanjoj meri. Stoga postoji vrlo malo „živih“ svedočanstava koja nam pomažu u portetisanju japanskih vladara.

Još od davnina vladar Jamato države se imenovao jednostavno „velikim gospodinom“ ili „ookimi“, međutim u skladu širenja teritorije rastao je i autoritet vladajućeg roda, što je sve više tražilo opravdanje takvog položaja. Krajem 7-og veka postepeno je počeo da se koristi termin tjenhuan (jap. tenno), koji je označavao Nebeskog cara. Prema taoističkim verovanjima tjenhuan je vrhovno božanstvo taoističkog panteona, pa se taj nebeski poredak projektovao i na Zemlju, i japanski dvor onoga vremena predstavljao je vrhovno božanstvo u ličnosti vladara i svih mudraca oko njega.Japanski vladari iz drevnih vremena imali su barem po tri imena-dečije, odraslo i posmrtno. Sa ideološke tačke gledišta najbitnije je bilo posmrtno ime jer je pokazivalo šta je pokušala da sugeriše vladajuća elita.

Atribute carske vlasti u Japanu predstavljaju mač, ogledalo i pečat od jaspisa. Gvozdeni mačevi i bronzana ogledala se masovno nalaze pri iskopavanjima starih kofuna, jer se još tada smatralo da poseduju sakralnu snagu, dok pečat predstavlja atribut određenih zapovedničkih ovlašćenja. Pre početka sveobuhvatnog kineskog uticaja ulogu pečata je imala ploča od poludragog kamena

(magatama) urađena u obliku zapeta. Ove tri regalije su se prenosile sa kolena na koleno pri stupanju novog cara na presto.

Grb carskog doma redstavlja hrizantema sa 16 latica koja se pokazuje u svojstvu savremene državne simbolike (pasoši). Hrizantema je u japanskoj (kao i kineskoj) kulturi smatrana znakom dugovečnosti (što je vezano za njenu otpornost na hladnoću ili kineku legendu da su ljudi pili vodu u kju se slivala rosa sa latica hrizantema,što im je pružalo zdravlje i dugovečnost). Čak i u današnje vreme članovi carske porodice uživaju posmatrajući cvetove hrizanteme i piju sake iz čašice u kojoj pliva njen svet. Ovde se vidi koliki je uticaj kineska kultura imala na simboliku povezanu s japanskim carem, iako se položaj kineskih i japanskih careva korenito razlikovao.

Dominirajući položaj carskog roda prvobitno nije bio uslovljen nikakvim posebnim vrlinama predstavnika ovog roda, već krvnim srodstvom s božanstvom Sunca, pa je krvno srodstvo obezbeđivalo caru i njegovim potomcima presto. Sve do Meiđi obnove način nasleđivanja nije bio tačno određen, dok se danas presto predaje samo po direktnoj muškoj liniji.

Uloge cara: Za razliku od svojih evropskih i ruskih monarhisičkih kolega retko je posedovao celovita organizatorska ovlašćenja. Ne napušta okvire prestonice, ne putuje zemljom, niti u inostranstvo, pošto je njegova glavna uloga boravak u sakralnom centru (dvorcu). Učestvuje u šintoističkim ritualima kao prosveštenik, klanjaju mu se kao živom božanstvu i obavezan je da čuva ritualnu čistotu pa ne dolazi u dodir sa svetovnim poslovima.

Druga najvažnija funkcija bila je govorna, budući da su u njegovo ime objavljivani ukazi. Još jedna careva uloga bila je upravljanje vremenom-čime su se u starim društvima bavili obično paganski sveštenici. U Japanu se korenila kineska ideja o tome da svaki car za svoju vladavinu prihvati ime koje ima magično svojstvo („nebeski mir“ ,“večni procvat“ itd). Na kraju godine bi se sastavljali kalendari u carevo ime i širili se po ustanovama i provincijama pa je tako car predstavljao „gospodara“ budućeg vremena i regulisao njegov tok.

Struktura japanske vlasti je tokom prethodnih 1500 godina (najmanje) bila takva da stvarna organizatorska ovlašćenja gotovo nikada nije posedovao sam car, već drugi čovek/ustanova (glavešina roda u starim vremenima; vojni upravitelji u srednjem veku; u novije vreme parlament i vlada) što je cara činilo nedodirljivim za bilo kakvu kritiku koja bi mu mogla biti upućena. Danšnji status cara, određen Ustavom donetim posle II svetskog rata, određen je kao simbol jedinstva nacije, u potpunosti se uklapajući u istorijske realije. Sva sociološka ispitivanja pokazuju da je broj ljudi koji se zalažu za ukidanje tenno-a relativno mali.

Sakura

Reč „sakura“ često se prevodi kao „trešnja“ i u njoj ima nečeg mističnog, što tvrde i Japanci u svojim pesmama i drugim, kako umetničkim, tako i naučnim delaima. Stepan divljenja sakuri, koja je izuzetno lepa, ali koja je isto tako i samo neplodna i nejestiva podvrsta trešnje, izaziva poštovanje. Reč „sakura“ proširila se i na druge jezike, a kad bi se u starom Japanu reklo „cveće“, mislilo se upravo na sakuru.

Aleje sakurinog cveća sađene su ispred hramova. Dovoljno je da sakura počne da cveta, krajem marta ili početkom aprila, da gomile ozbiljnih ljudi pohitaju i prepuste se naizgled vulgarnom pijanstvu

pod procvalim drvetom, što se zove „uživanje u sakuri“.Pijenje je prilagođeno vremenu cvetanja sakure, to jest u savremenim uslovima u periodu mart-april ne treba piti tek tako, već u čast sakure i s pogledom na nju.

Sakura je nekada bila sveto drvo, i iako je to sada već nepoznato većini onih koji sede ispod nje i piju, ta činjenica nije nestala bez traga, a ono što je nekada bilo sveto ima osobinu da prelazi u red lepog. Mnogo pesama je bilo napisano o njoj, a pišu se i dan danas. Sakura je bila značajna za Japance i zbog toga što su seljaci smatrali da raskošno cvetanje sakure, koje prethodi klasanju pirinča i ostalog, obećava isto tako bogatu letinu. Izuzev toga, cvetovi sakure su smatrani mestom prebivanja duša predaka, pa je „uživanje“ u cvetanju imalo za cilj da ih umiri i obezbedi procvat živima. To jest, gledanje u cvetove označava gledanje u pretke, što znači da ih se sćamo i da ih pamtimo, i samim tim da možemo da očekujemo nihovu pomoć. Da bi se to postiglo trebalo je maksimalno mnogo jesti i piti. Što čovek više pojede i popije, što više napuni svoj stomak i bude pijaniji, tim će buduća letina biti bogatija a sreća potpunija.

Ranije je bio običaj da se ispod procvale trešnje pišu pesme. Pošto je sakura božansko drvo i deo božanske aure koja se širi iz njenih latica, smatralo se da će preći na stvaraoca i njegovu poeziju.Za aristokratiju (koja nije naročito brinula o svojoj hrani) sakura je bila važna zbog nečega drugog –zbog toga što ne ceta dugo, već svega desetak dana, a onda opada. U glavama i osećanjma aristokratije ovo cvetanje predstavljalo simbol brzog prolaska živora i s toga su u tome našli estetsko zadovoljstvo. Ovaj osećaj kratkotrajnosti postojanja ima i mitoliški osnov. Kada su bogu Niningiju bile ponuđene dve kćeri boga palnina, on je izabrao mlađu sestru po imenu Rascvetana, a stariju, Visoku Stenu, vratio je ocu jer je smatrao ružnom. Tada mu je njihov otac otkrio svoju prvobitnu zamisao: da je Niningi odabrao Visoku Stenu, život njihovih potomaka bio bi večan i čvrst, nalik planinama i kamenju. Ali je Niningi načinio grešku, jer će život njegovih potomaka, to jest svih Japanaca, od cara do najobičnijih ljudi, biti uzbudljiv i krasan, ali kratkotrajan kao prolećno cvetanje.Nije bitno da li verujemo u ovaj mit ili ne, ipak čvrsto znamo da čovekov zemaljski put ima svoj kraj. I bez obzira što je prosečan životni vek Japanaca najduži u svetu, milioni njih hitaju pod sakuru u vreme njenog cvetanja.

Cvrčci i svici

Ljudi smatraju da svi insekti koji proizvode nekakve zvuje „pevaju“. Za Japance svaki od ovih insekata izdaje svoj neponovljivi zvuk, koji se odražava i u ljudskom govoru. Za svaku postojeću vrstu cvtčka, tj. zvuk koji ispušta postoji posebna onomatopeja, a svaki od njih detaljno piše u školskim udžbenicima i za svakog od njih će u u svakom naučnom rečniku obavezno pisati „dati insekt poseduje veoma lep glas“, što je naravno kod nas nezamslivo.

Na periferiji Kjota postoji prekrasan hram Suzumushi-dera-Cvrčkov hram, poznat po tome što svrčci tamo pevaju čitave godine, a ne samo u pozno leto ili jesen, kako je uobičajeno. Ovi cvrči se radi ovakvog neprekidnog pevanja drže po određenom temperaturom u per akvarijuma od poliglasa-u Sali za propovedi, gde ljudi dolaze da slušaju propovednikov glas praćen neumornim pevanjem cvrčaka i pri tom uživaju gledajući ih.

Japanski pesnici su često cvrčke i slične isekte umetali u pesme. Pesme o njima uvek su tužne, zato što cvrčkovo pevanje označava završetak leta i početak jeseni.

Jedna od tradicionalnih zabava u starom Japanu bio je lov na svice. U julu, kada počinje njihov let, odrasli i deca su se okupljali pored reka i lovili ih mrežama. Japanski svici nisu ni nalik svojim bledunjavim rođacima iz srednjeg pojasa. Njihovo rojenje je nalik na prazničnu iluminaciju-blistave iskre koje paraju noćnu pomrčinu.

„Čitati pri svicima i bljesku snega“ kineski je izraz koji se ukorenio u Japanu, a ukazuje na siromašnog studenta ili naučnika istrajnog u želji za sticanjem znanja. Rojenje dvitaca i njihovo haotično premeštanje podsećalo je srednjevekovne Japance na bitke.

Osim toga, smatralo se da blistavo sijanje ovih insekata prodire do samog srca i obasjava ljubavne patnje. U „Priči o Genđiju“ scena udvaranja pribnca Hjobukjoa dami Tamakazuri odvija se pri svetlosti svitaca koje je on preipremio radi romantične atmosfere. U mnogim stihovima se veran i zaljubljen čovek izjednačavao sa svicem, a neki vetropir s nekim od insekata koji „pevaju“, recimo sa zrikavcem ili cvrčkom.

Ogledalo

U japanskoj antikvarnici se može naći svašta, ali ogledalo - nikad, iz jednostavnog razloga što u njemu ostaje vlasnikova duša i novi vlasnok može joj naudi. U njemu je koncentrisano mnoštvo verovanja, običaja i predrasuda, pa ogledalo predstavlja omiljeni predmet japanskih pisaca, pomoću koga pokreću svoje sižee.

Prva ogledala, livena od bronze, dospela su u Japan još u 2. veku pre nove ere iz Kine i s Korejskog poluostrva. Najveći broj ogledala nađen je u grobnicama, što je vezano za verovanje da ogledalo osvetljava put kroz zemlju mrtvih. Na pojedinim starim ogledalima postoje i natpisi koji nipošto ne ukazuju na to da je pismenost bila raširena u Japanu u to vreme, već nepravilno ispisivanje nekih ideograma ukazuje na to da Japancii nisu shvatali njihovo značenje već su ih samo kopirali sa originala kao vid dekora. Ti natpisi su po pravilu sadržali neku brojalicu čiji sadržaj ima taoističko poreklo, a pošto ogledalo predstavlja model sunca, mnoga ogledala su ukrašavali natpisi koji slave sunce.

Ogledalo je u Japanu smatrano predmetom u koji se „useljava“ božanstvo,prizvano onamo pomću ritualnih radnji (mit o bogovima koji su Amaterasu mamili iz pećine; mit o tome kako Amaterasu šalje svog unuka Niningija da pokori zemlju-daje mu upravo ogledalo, kao vid zaštite i simbola vlasti koja od sada treba da pripada njenim potomcima.

Prvobitni okrugao oblik ogledala ( a u većini kultura krug je obično predstavljao simbol večnosti) doveo je do toga da se tradicionalna novogodišnja hrana, okrugle leponjice od pirinčanog brašna, zove „lepinice-ogledalo“.

Ogledalo se tokom vremena, ne gubeći svoje magijske funkcije, pretvaralo u predmet za svakodnevnu upotrebu. Razdoblje Edo je kao i po mnogo čemu drugom, poznato po širenju ogledala u seoskoj zabiti. Osim toga, pojavljuje se i ogledalo sa ručkom, kao i na postolju koja su bila spojena u garnituru-žene da bi sređivale kosu na zatiljku koristile su oba ogledala. Ovakva ogledala smatrana su neophodnim atributomprilikom pripreme neveste za ceremoniju, i jednim od najvažnijih delova miraza.

Obično ih je ukrašavao porodični grb koji je nevestu podsećao ko je ona zapravo.

Pošto je uglavnom služio kao predmet za žensku uptrebu, počelo se smatrati da se u njega useljavaju božanstva koja su pokrovitelj žena, a buduće majke stavljale su ga na stomak u nadi da će njegovo magično dejstvo da im obezbedi srećan porođaj. Kvarenje ogledala, pošto je ono bilo vezano za mnoštvo religioznih predstava, značilo je nesreću, pa je ono u kući bilo okruženo aurom poštovanja.Staklena ogledala su pristigla u 16. veku zajedno sa Evropljanima i njihov obod i naličje bili su sačinjeni od dugovečnijeg materijala-metala. Ovome je doprinelo i verovanje da metal tera zla stvorenja. U Japanu su dugo vremena ova ogledala bila skupa zbog nedostatka tehnologije za izradu. Domaći proizvođač istisnuo je stranog 70-ih godina 19. veka, a glavni potrošač bile su frizerske radnje, a ne fizička lica.

Šaran

Šaran je u Japanu imao status posebne ribe. Kada se govorilo o ribi u Aziji, mislilo se upravo na ovog slatkovodnog šarana. Po svome ukusu, a što je najvažnije u vezi sa nacionalnim obredima i posebnom odnosu prema carevoj ličnosti, šaran je zauzimao izuzetan položaj. Šaran i dan danas predstavlja ukras otmene praznične trpeze. Pri tome, reč ukras se treba uzeti bukvalno, jer se šaran servira na ovalnom tanjiru tek izvađenog droba i savršeno živog izgleda. S vremena na vreme mu se sipa malo sakea u usta od čega on počinje da mrda ustima.

Japancima se reč šaran dopala i fonetski. Reč Koi ne znači samo šaran već i romantika.

Šaran se na dalekom istoku ne smatra samo odličnim obrokom – on je i oličenje čvrstine i hrabrosti. Zato su ga ljubitelji tetovaža često prikazivali na svom telu. Japanci su verovali da šaran može lako da pliva i uzvodno, čak i da prelazi preko slapova, a popevši se do samog izvora planinske reke, on se na tom mestu pretvara u zmaja. Ovo simbolizuje prelaženje prepreka u životu i pronalaženje svog puta kroz probleme. Takođe su uočili da on, za razliku od ostalih riba, našavši se na stolu za obradu, potpuno ravnodušno očekuje sudbinu koja ga je snašla. Ovaj stoicizam je jako poštovan u Japanu, stoga je postao simbol „Praznika dečaka“, petog maja, odnosno prelazak dečaka u doba muškarca.

U Japanu se u naše vreme gotovo u svakom od ribnjaka kraj nekog hrama mogu videti raznobojni šarani. Pored ribnjaka se obično prodaje i hrana, što posetioci hramova uveliko koriste, tako da su Japanski šarani ne samo lepi, već i izuzetno uhranjeni.

ZmajNa Dalekom Istoku, zmaj predstavlja četiri elementa - zemlju, vetar, vatru i vodu - i četiri tačke

kompasa - Istok, Zapad, Sever i Jug. Zmajevi su istovremeno simboli za vodu, zemlju, podzemlje i nebo.

Japanski zmajevi, za razliku od kineskih imaju tri kandže, dok kineski imaju pet. Japanci su smatrali da zmajevi koji napuštaju Japan dobijaju nove kandže, dok su Kinezi smatrali obrnuto. Japanski zmajevi najčešće žive u rekama i jezerima

Pre pojave budizma, zmaj se pojavio u kineskom i japanskom verovanju, i u taoizmu. U IX veku, kineski zmaj se pojavio i u budistickim konceptima i umetosti, gde je imao ulogu zaštite Bude i predstavljao sveti zakon budizma. Mogao se naći iznad vrata hrama i na nadgrobnim pločama, kao zaštita od zlih duhova. Najpoznatija slika zmaja je ona koju je u IX veku nacrtao Tang. Bio je u pokretu, prekriven krljuštima, s kandžama na stopalima, roščićima, sa velikim očima pod gustim obrvama i oštrim zubima, bez krila i u blizini duge.

U Kini, ova bića simobliziraju i nadnaravno i carsku vlast, nastanjena su u nebesima. Često se nalaze u blizini grmljavine, stvaraju kiše i pljuskove kako im odgovara. Postali su toliko zastupljeni u kineskim mitovima i legendama kineske kulture da se često kaže da je zmaj predak kineskog naraoda. U Japanu, sličnu tvrdnju je rekao i jedan car koji je proglasio da je izravni potomak snažnog i besmrtnog zmaja. Onda nas ne iznenađuje da se zmaj pojavio na haljini cara, kao zaštitna i svetovna moć cara.

I japanska i kineska predanja puna su priča o stvorenjima, koji su na kraju svojih putovanja bili pretvoreni u zmajeve. U Japanu su to priče Capr-a i Koi-a koji su svojom upornošću, putovanjima i borbom na kraju pretvoreni u zmajeve.

Zmaj predstavlja hrabrost, dužnost, čast i velike zahteve.