jugoistocna srbija srednjeg veka

1

I. СРБИЈА ПОСЛЕ ДУШАНА ДО МАРИЧКЕ БИТКЕ

Почетак Урошеве владавине Извори и сведочења о почетку Урошеве владавине су Јањинска хроника Нићифора Григора и писани извори од стране византијског цара Јована Кантакузина. У то време почињу унутрашњи сукоби који ће се одразити на губитак појединих територија. Убрзо после Душанове смрти 1355. године, долази до почетка обнове “грчких држава” у српском царству. Смрћу војводе-кесара Прељуба 1356. године, који је тада био царев намесник у Епиру и Тесалији, власт над овим земљама преузима византијски деспот Нићифор II Орсини, протерује српске великаше и припаја Кефалонију. Владао је овим земљама самостално, без утицаја Цариграда. Његов пример следе браћа Јован и Алексије Палеолог, који освајају приморске градове Хрисопољ, Христопољ и Анактропољ, и такође владају самостално од Цариграда. Такође, Матија Кантакузин, син Јована Кантакузина, покушава да освоји Сер, али бива поражен. Долази до напада Угара и стварања њене вазалне територије. Они су на челу са краљем Лудовиком I заузели Браничевски округ и приморали једног Растислалића да им постане вазал. Први већи напад се десио лета 1359. године, кад је угарска војска ушла дубоко у територију Србије и где је доживела велики пораз од Урошеве војске. Тада се полако али неприметно одвајала још једна област која се налазила на простору данашње средње Албаније, око Валоне, којом је управљао ујак цара Уроша, деспот Јован Комнин Асен. Он је био брат Урошеве мајке, царице Јелене. После заузећа његовог града Берета од стране Млечана, он им се придружује, како би сачувао своје интересе. Царица Јелена је боравила у граду Сер и управљала је серском облашћу. Иако се замонашила, учествовала је у политици. После протеривања од стране Нићифора II, деспот Симеон Палеолог (полубрат цара Душана) осваја град Костур где ствара своју престоницу и проглашава себе за “српског” цара, поставши узурпатор и Урошев непријатељ. У сукобу са њим, Симеон је поражен код Скадра 1358. године и повлачи се у Костур. 1359. године долази до сплета повољних околности по Симеона, пошто деспот Нићифор II гине у покушају гашења једне арбанашке побуне, тако да Епир и Тесалија остају без владара. Симеон искоришћава новонасталу ситуацију и заузима ове области, чиме добија земљу за своје царство.

Историја српског народа 1, 566-572

Два царства Кад је преузео Епир и Тесалију, цар Симеон Палеолог је престоницу преселио у Трикалу, а Костур је дао Радославу Хлапену, царевом намеснику у Водену и Беру, спријатељивши се са њим. Такође је и сарађивао са Јованом Комнином Асеном, који под притиском Млечана није признавао врховну власт ни Уроша ни Симеона. Долази до успона Војислава Војиновића, који наслеђује земљу од оца и своја два брата. До своје смрти 1363. године управљао је територијама од Дрине до Косова, и од Рудника до Јадрана. 1360. године, браћа Балшићи (Ђурађ, Балша, Страцимир) управљају узаном облашћу од Скадарског језера до Јадрана. Нејединство и раздор међу српским великашима се јавља за време рата Војислава Војиновића против Дубровника који је избио средином 1361. године. Котор је подржао Војислава, а Балшићи и Будва су склопили савез са Дубровчанима и држали страну против Војислава. 1362. је склопљен мир у Оногошту (Никшићу) под покровитељством цара Уроша. 1363. године Војислав врши замену са челником Мусом, коме даје жупу Брвеник у замену за Звечан, чиме обезбеђује себи изузетно важан стратешки положај и постаје дефинитивно најмоћнији великаш у Србији, али ипак до своје смрти он остаје веран цару Урошу.


Цар и краљ: неуспешно савладарство На северу, Растислалићи већ од 1361. самостално владају, све до 1365. када угарски краљ заузима Видин и учвршћује своју власт на десној обали Дунава. Политички успон Мрњавчевића се везује за Македонију, и постигнут је пре свега ширењем утицаја брачним везама. После смрти Војислава Војиновића, браћа Вукашин и Угљеша постају најмоћнији великаши. 1365. цар Урош уздиже Вукашина за савладара као краља, док Угљеша постаје деспот и преузима власт од царице Јелене у Серу. Касније Вукашин за свог наследника и младог краља именује сина Марка. У стварности, пошто га властела не признаје јер не припада светородној династији Немањића, он и даље остаје обласни господар, са центрима у Скопљу и Призрену. Проглашењем Вукашина за савладара, Лазар Хребељановић напушта царев двор и почиње са стварањем своје области (Прилеп, Ново Брдо).


Маричка битка Маричка битка, илити битка код Черномена, одиграла се 26. септембра 1371. Српску војску су предводили усамљени краљ Вукашин Мрњавчевић и његов брат деспот Угљеша, и обојица су погинули у бици, док је готово сва српска властела остала по страни.

2

Прва последица је био слом Угљешине Серске државе, коју освајају Манојло II и браћа Дејановић. Балшићи освајају Призрен, Пећ, Метохију, а Вук Бранковић касније преузима Скопље. Вукашина Мрњавчевића је као краљ наследио Марко, који је после Урошеве смрти морао да призна врховну турску власт. Превласт Мрњавчевића доживљава крах, и средиште покушаја стварања јаче државе се помера на север.


Растислалићи Три брата Растислалића су били блиски пратиоци цара Душана и саветници на његовом двору: Брајко, Радослав и Бранко. Држали су Браничево и браничевски округ. Брајко је био заповедник Хрисопоља (Амфипоља) 1350. Последњи властелин је био Радич Бранковић, син Бранка Растислалића, кога је избацио кнез Лазар 1379, одузевши му територије. Последњи из рода Растислалића је био Јевсевије, монах на Светој Гори за време султана Бајазита.

ЗРВИ 2 (1953), 139-144

Никола Алтомановић Николин отац је био Алтоман Војиновић, старији брат Војислава Војиновића, и последњи податак о њему датира из 1352. године. Војислава после смрти 1363. године наслеђује његова супруга Гоислава. Никола Алтомановић се први пут помиње 1366. године као владар земаља североисточно од Гоиславиних. 1367. се помиње и као господар Рудника. Те године је отпочео борбу против своје стрине Гоиславе и већ следеће године (1368) осваја Требиње, после чега Гоислава нестаје са политичке сцене. Држао је Рудник, Подриње, Полимље, Конавле, источни део Хума, Требиње, Ужице и Драчевицу. Алтомановићу се придружио одметнути вазал босанског бана Твртка, Санко Милтеновић. После војне интервенције Твртка, долази до помирења Санка Милтеновића са баном, а Никола Алтомановић убрзо преузима његове земље. 1369. године је дошло до битке на Косову коју је водио краљ Вукашин Мрњавчевић против цара Уроша у циљу уздизања своје власти и приморавања Уроша на признавање Мрњавчевића за своје наследнике. Никола се борио уз Уроша, и једва је преживео, али се сматрао мртвим. Лазар Хребељановић стога заузима Рудник, Санко Милтеновић Конавле, Милош Повић Звечан, а Твртко напада са запада. Помоћ Николи Алтомановићу долази са севера, из Мађарске, од стране мачванског бана Николе Горјанског Старијег, и он успева да поврати већину територија. 1370. године Алтомановић потписује мир са баном Твртком, изоставивши Дубровник из споразума, од кога убрзо тражи

светодмитарски доходак (који се плаћао владару Србије) и пошто ови одбијају да га дају, долази до сукоба. Дубровник 1371. године наговорава Балшиће и Мрњавчевиће на савез против Алтомановића. Краљ Вукашин Мрњавчевић је кренуо са војском према Скадру и Призрену како би се повезао са Балшићима и напао Алтомановића. Међутим, њему је стигао позив од брата Угљеше за помоћ против Османлија, после чега се Вукашин повлачи и креће према Једрену. Долази до битке код Черномена на Марици, када српска војска бива поражена, а краљ Вукашин убијен. Дубровник пристаје да плаћа светодмитарски доходак Алтомановићу, који заузима Рудник, североисточне земље Вукашина Мрњавчевића и безуспешно покушава да заузме Призрен од Балшића, док његов војвода Степош Степановић осваја Звечан од Милоша Повића. Дубровчани тврде да је почетком 1373. године дошло до преговора између Млетачке републике, Балшића и Алтомановића о савезу против Дубровника. Млетачка би по овом плану добила сам Дубровник, Алтомановић би добио Пељешац и Стон, а Балшићи Котор и Драч. Дубровчани су ово искористили и створили коалицију Лазара Хребељановића, босанског краља Твртка и мачванског бана Николе Горјанског, који заједно на лето 1373. нападају жупана Николу Алтомановића са запада, севера и истока. Алтомановић се повукао у Ужице, где је опседнут. Крајем године, град је пао, а Никола је дат челнику Муси и ослепљен. Последњи пут се помиње 1395. године, а према легенди је умро 1374. После његовог пада, територија којом је управљао је подељена на следећи начин: Лазар Хребељановић преузима Рудник и Подриње; Балшићи преузимају Призрен, Метохију, Конавле и Требиње (које касније дају Твртку); Бан Твртко преузима Полимље, а затим Конавле и Требиње од Балшића;Вук Бранковић преузима Косово.

М.Динић, О Николи Алтомановићу, Београд 1932.

Рудник Историја средњовековног рудника почиње крајем XIII века када се Рудник налази у области краља Драгутина, који 1293. године доводи Сасе и започиње озбиљно експлоатисање руда. После Брскова, Рудник постаје најзначајнији, и имао је своју ковницу новца. 1301. Рудник је освојио Милутин, а 1367. Никола Алтомановић. Први пут је Рудник пао под Турке 1438. године и у њиховим рукама је остао до обнове Деспотовине. Коначно је пао 1455. године. Рудник није био утврђен град попут Новог Брда, и утврђење које га је штитило се налазило неких 5 километара од самог града на брегу Острвици. Највише је било сребра, бакра и олова.

3

Од органа власти, познати су конзул, судија, нотар и цариник. Конзул је у спорним питањима бирао двојицу судија који су решавали спор. Нотар је пописивао разне податке везане за царину, а цариници нису били обични убирачи царине већ њени закупници. Значајни рудници су још били Сребрница (област око речице Сребрнице која се са Рудника улива у Јасеницу), и Рудишта (где је постојала ковница за време Ђурђа Бранковића).

М.Динић, За историју рударства 2 – Рудник =у: Из историје средњег века 555-583

Дубровачка средњовековна караванска трговина Била је заступљена караванска трговина са Власима као посредницима који су превозили робу од Лима. Постојало је четири главна пута.1. Дрински пут (Via Drina)- Дубровник – Требиње – Билећа – Гацко – Хоча – један крак преко Пљеваља у Полимље и Пријепоље, а други ка Горажду и Вишеграду.2. Зетски пут - Дубровник – Котор – Св. Срђ – Св. Спас - Призрен – Ново Брдо.3. Дурмиторски пут – Дубровник - Требиње – Оногошт – Брсково.4. Неретвански пут (Via Narenta) – Дубровник – Стон – Дријева – Благај – Коњиц, одакле се грана на Дусину и Прачу.

М.Динић, Дубровачка средњовековна караванска трговина,у: Српске земље у средњем веку, 305-330.

=Из историје средњег века 687-710

Град и жупа Град је ограђено и добро утврђено насеље. Град има одређен степен самоуправе, док је тврђава директно потчињена заповеднику. Жупа је основна територијална, управна и привредна целина. Градски метох је земља која се налази у околини градских зидова (3-6км) и на којој су поседе имали становници града. Дистрикт је шири појам од метоха и везан је за приморје. Изван градова су најзаступљенији били земљорадња и сточарство. Земљорадничка насеља су била села, засеоци и селишта, а сточарска насеља су били катуни.1. Градови у приморју – романизовано становништво, по угледу на италијанске комуне, имали су знатан степен аутономије. Опасани су дебелим зидовима иза којих се налазио градски дистрикт, а даље се простирало пространо градско подручје.2. Рударски градови – имали су мањи степен аутономије од приморских градова, од почетка XIV века имају градско веће.

3. Византијски градови се могу поделити на три подгрупе: на оне освојене за време Стефана Немање и Стефана Првовенчаног; затим за време Милутина и на крају за време цара Душана. Нема самоуправа, њима управљају кефалије. 4. Тврђаве (свака жупа је имала своју тврђаву) могу бити манастирске тврђаве (пример Дечанског властелинства, Манасија) и велике тврђаве (градови – нпр. Брвеник).5. Аутохтони градови – Краљево, Београд, Смедерево.

М. Благојевић, Град и жупа – међе градског становништва, у: Социјална структура српских градских насеља (12-15 век),

Смедерево – Београд 1992, 67-84.

II . СРБИЈА 1371-1402.

Доба обласних господара После битке на Марици, солунски деспот Манојло заузима Сер, а Јован и Константин Драгаш, као турски вазали, деле територију Мрњавчевића. Вукашинов син Марко је крунисан за краља и савладара цара Уроша. Од већих градова остао му је само Прилеп, док остало преузимају Балшићи, Алтомановић и Вук Бранковић. Приморан је да постане турски вазал. Јача Никола Алтомановић, кога су здруженим снагама оборили Босна, Угарска и кнез Лазар. Балшићи се повремено сукобљавају са босанским баном Твртком. Ђурађ II Балшић 1385. године осваја Драч, а затим гине у бици код Берата против Турака.


Јединство и подвојеност српских земаљапре битке на Косову

Друштвена граница између Душанових српских и грчких земаља била би Зета, Пилот (подручје око Дрима), села Жур и Врбница, Призрен са широм околином, Горњи и Доњи Пилот (крај око Тетова и Гостивaра); за Скопље није прецизирано. Након маричке битке, српске земље се разједињују. Балшићи се осамостаљују се у Зети, постају господари Метохије, Призрена, дела северне Албаније, привремено жупе Драчевице, Конавла и Требиња (старе Травуније), које ће дати Твртку. Никола Алтомановић је био господар Рудника, крајева између Рудника и Дрине до Јадранског мора између Дубровника и Котора. Растислалићи су били господари Подунавља и Браничева.

4

Вук Бранковић је за првобитно језгро имао жупу Дреницу, а касније постаје господар Приштине, Скопља, Призрена и знатног дела око старе Рашке. После пада Николе Алтомановића држи још средње и горње Полимље. Бан Твртко после пада Николе Алтомановића добија крајеве око горње Дрине, Таре, Пиве, средње и доње Полимље, подручје око Гацког и Тјентишта. Кнез Лазар је имао баштину око Новог Брда, а касније се проширује на крајеве у сливу три Мораве. После пада Николе Алтомановића држи подручје између средњег тока Дрине и Рудника, на југу до долине Увца и даље до цркве Богородице Хвостанске, близу Пећи. Склапао је савезе и пријатељства са баном Твртком, Вуком Бранковићем, Ђурђем II Страцимировићем, челником Мусом, Алтоманом (сином деспота Иваниша који је држао жупе Ибар, Расина, Топлица) и другима. 1379. осваја област Растислалића и носи титулу “самодржац и господин Срба и Подунавља”, а од 1387. у Лазаревој титули стоји нова одредница - “господин земљи српској и Поморју и Странама подунавским”. 1380. године Турци упадају на подручје Параћина, а 1386. заузимају Ниш и покушавају продор долином Топлице, али су заустављени у бици код Плочника. Кнеза Лазара и бана Твртка спаја опасност од Турака, вероватно након битке код Билећа 1388, када је након пораза Ђурађ II Страцимировић (од 1386. Лазарев зет) постао турски вазал. Кнеза Лазара склапа још пар савеза родбинским везама, удао је две ћерке за сина бугарског цара и за мачванског бана Николу Горјанског. Сви ови савези, а нарочито са Твртком, помогли су да се Турци привремено зауставе.

Зборник ФФ у Београду 18-1 (1994), 71-92

Територија кнеза Лазара наКосову и Метохији

1365. ставилац Лазар добија од цара Уроша титулу кнеза земаљског и Крушевац, и језгро његове територије је била Расина (област у долини Рашке, десне притоке Западне Мораве) Лазар добија територију између Дрине и Рудника, на југу до Увца са долином те реке. Он је рођен у Прилепцу, 14км од Новог Брда, на основу повеље којом поклања нека села Раваници сазнајемо да му је баштина југоисточно од Новог Брда у жупама Горња Морава, Изворник и Тополница, на основу повеље Стефана Лазаревића из 1411. Сазнајемо да је држао и североисточне области од Новог Брда. 1370/71 загосподарио је Новим Брдом На Лабу и Ситници су се додиривали баштински поседи Лазаревића и Бранковића (жупа Дреница?).

Вук Бранковић је држао Приштину, Вучитрн и Трепчу (косовски басен); Звечан, Борач, и Петри? (Звечан је 1373. враћен Лазару, после Косова заузео га Вук) 1389. После погибије Лазара, Вук је преузео Лазаревићима жупе Хвосно и Кујачу; па ток Ибра (Звечан и Јелач), Лухавица, сјеница, Бродарево, и долину Лима до Плава и...

М. Благојевић, Територија кнеза Лазара на Косову и Метохији,у: научни скуп Косово и Метохија, Београд 2007, 5-18.

Косовска битка После смрти угарског краља Лудовика 1382. године долази до унутрашњих сукоба у Угарској и немогућности организовања похода против Турака. Кнез Лазар одбија положај угарског вазала и заједно са баном Твртком помаже противника Жигмунда Луксембуршког. Уочи косовске битке се измирио са угарским краљем и примио вазалне обавезе. Турци освајају Солун 1387. 1389. на Видовдан, 15. јуна (по грегоријанском календару 28. јуна) битка на Косову са „нерешеним“ исходом, у којој гину и кнез Лазар и султан Мурат. Лазареви наследници признају Бајазита за врховног владара.


Године кризе и превирања После косовске битке и погибије кнеза Лазара влада кнегиња Милица у име малолетног сина Стефана. Исте године угарски краљ Жигмунд напада Србију са севера, осваја између осталог и Борач и Честин. 1390. године Србија ступа у вазални однос са Турцима, са којима враћају градове које је освојио Жигмунд а у турске руке пада Голубац. 1392. Турци освајају Скопље Вука Бранковића који им постаје вазал. Он међутим није испуњавао вазалне обавезе тако да је дошао у сукоб са султаном Бајазитом који 1396. осваја Приштину и заробљава га. 1396. Ђурађ II Балшић после сукоба са Турцима и Константином Балшићем Венецији уступа Скадар са језером, Св. Срђ и Бојану. 1395. је дошло до битке на Ровинама када су Турци поражени од крсташа. 1396. Жигмунд са крсташима осваја Видин и опседа Никопољ. У бици код Никопоља Турци односе победу. Стефан Лазаревић као награду за верност добија највећи део поседа Бранковића, док Турци задржавају Звечан и пут ка Босни уз Ибар. Од тада у области Бранковића постоји двојна српско-турска управа. 1398. Стефан напада Босну са Турцима. У међувремену домаћа властела на челу са војводама Новаком Белоцрквићем и Николом Зојићем кује заверу.

5

Стефан је касније погубио Новака, а Зојића приморао да се замонаши са читавом својом породицом. Што се тиче Босне, после смрти Твртка I 1391. године, на престо ступа Стефан Дабиша, који влада до смрти 1395. када га наслеђује супруга Јелена. Она је свргнута од стране босанске властеле која на власт поставља Остоју Котроманића.


Крајишта средњовековне Србије 1371-1459. Крајина се први пут као територијални термин појављује у Барском родослову и означава пограничну област под управом властелина. Постојале су Дукљанска (Зетска) крајина која је обухватала простор између планине Румије и Скадарског језера; затим Неретљанска крајина између река Неретве и Цетине, и област краља Драгутина – област око Браничева. Цар Душан је закоником поделио земљу на територијално-управне целине: „земље“, градове са околином, жупе и крајишта. Једно крајиште могло је да се састоји од две или више жупа. Крајиштем управља “властелин крајишник” чији је задатак да одржава поредак и брани земљу. Врањско крајиште – после битке на Ровинама 1395. Врање постаје самостална област. Петруско крајиште – од Раванице на северу до Ражња на југу, и од Мораве на западу до Честобродице на истоку. После реформи деспота Стефана 1409. уместо властелина крајишког долази војвода крајишки, долази до поделе државе на власти и изједначавања тог термина са крајиштем (Новобрдско крајиште – власт).

ИГ 1-2(1987), 29-42Област Бранковића

Баштина – област око реке Дренице. После Маричке битке Вук узима Скопље. Након пада Алтомановића 1373. године добија Звечан, Будимље, Брсково, жупе Јелич и Рогозно. После смрти Ђурђа I Балшића (1388) Вук узима Призрен. Након Косовске битке део Лараревих територија прелази у руке Вука Бранковића. Када је достигао свој највећи успон Вукова област је била врло пространа: држао је Приштину, Вучитрн, Трепчу, Звечан, Пећ, Призрен, Скопље, Сјеницу и Коморане на Лиму. Године 1392. Бајазит напада Вука, одузима му Скопље и Вук признаје врховну власт султана. Вук није спадао у круг оданих вазала Бајазита I. Избегавао је вазалне обавезе. Плашио се турске освете па је затражио а у пролеће 1394. и добио грађанство Млетачке. До сукоба са Турцима дошло је 1396. Већи део Вукове области дат је Лазаревићима; Ђурађу, Гргуру, Лазару и Мари дата је Дреница. Непосредно пре битке код Ангоре Бранковићима је враћена њихова област изузев овна три града у којима су Турци. Област

Бранковића је под двојном управом (турском и српском) све до пада Србије. Сукоб између Стефана и Вука резултује поделом земље на део под управом деспота Стефана и део под управом Вука. Године 1410. Вука Лазaревића и Лазара Бранковића је заробио и погубио принц Муса (они су били на старни султана Сулејмана док је Стефан био на стани принца Мусе у борби за власт на турском престолу). Током 1412. године долази до измирења Лазаревића и Бранковића.

М. Динић, Област Бранковића, у: Српске земље, 148-177.

Југоисточна Србија средњег векаС. Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002.

Пиротски крај под српском влашћу у средњем веку Први пут се нашао у Србији за време Стефана Немање, који га је освојио после 1182/83 и држао до 1189/90 када су га поново освојили Византинци. После долази до јачања Асена и бугарске државе. Пирот освајају прво они, па затим Вукан, па поново Бугари са царем Калојаном 1203. Милутинова држава се граничила код Пирота, а у састав српске државе Пирот је поново ушао после 1330. и битке код Велбужда. После смрти цара Душана, Пирот и Ниш припадају кнезу Лазару Хребељановићу, који га је држао бар до 1385. када је пао (између пада Софије 1385. и пада Ниша 1386). После су вођене борбе са Турцима. 1413. после смрти султана Мусе, Пирот поново долази под српску власт. 1425. године напада султан Мурат II привремено осваја Пирот. После 1427. (смрти деспота Стефана) Пирот дефинитивно потпада под турску власт.

С. Мишић, Пиротски крај под српском влашћу у средњем веку,у: Пиротска буна 1836, Пирот 1997, 49-57

III. ДЕСПОТОВИНА 1402-1427.

Србија у време деспота Стефана Лазаревића После битке на Косову и погибије кнеза Лазара, држава остаје кнегињи Милици са два малолетна сина, Стефаном и Вуком. Одржан је сабор на коме Србија прихвата вазалство. 1389. Србију са севера напада краљ Жигмунд. Исте године умире патријарх Спиридон, и његово место преузима Јефрем, заступник Бранковића, због чега Лазаревићи сазивају сабор и за патријарха постављају Данила III. Лазаревићи као турски вазали учествују у бици на Ровинама 1395. (када гину краљ Марко и Константин Драгаш) и код Никопоља 1396. када је поражен краљ Жигмунд . Вук Бранковић једини наставља да пружа отпор и не испуњава своје обавезе, али бива заробљен 1396. а 1397. умире у притвору. Султан даје територије

6

Вука Бранковића Стефану Лазаревићу, а потом му их одузима и додељује Вуковим синовима. И Лазаревићи и Бранковићи учествују као турски вазали у бици код Ангоре 1402. коју султан Бајазит губи, и бива одведен у заточеништво код Тамерлана, где и умире, после чега избија грађански рат у Турској око борбе за престо. На турској страни су се у бици код Ангоре борили Стефан и Вук Лазаревић, као и Гргур и Ђурађ Бранковић (Вуковић). Исте године Стефан добија титулу деспота од византијског цара Јована VII Палеолога, и наређује да се заточи Ђурађ Бранковић, који је убрзо успео да се ослободи. Следи битка код Трипоља близу Грачанице исте 1402. између деспота са једне и Турака и Ђурђа са друге стране, после које деспот стиже до Новог Брда. 1403/4. деспот постаје Угарски вазал и добија Голубац, Београд и Мачву. Неслога међу браћом Лазаревић нестаје 1410. када гине Вук, а Бранковићи постају вазали деспота Стефана 1411. године. 1413. године султан постаје Мехмед и поражава Мусу, а помогли су му угарски великаши, деспот Стефан, Ђурађ Бранковић и Сандаљ Хранић. Период од 1413. до 1421. је релативно миран што Стефан користи да спроведе реформе. Припојио је области деспота Угљеше - Врање, Прешево и Иногошт а 1421. и Зету (после смрти Балше III). 1426. год. је склопљен споразум у Тати, на коме је одлучено да Стефана наследи Ђурађ, што је и учињено након смрти деспота Стефана 1427.год.

Зборник: Српски народ у другој половини 14. и првој половини 15. века Београд 1989, 57-69

Велики преокрет Услед унутрашњих сукоба у Угарској и кризе у Турској, долази до преокрета у деспотовој спољашњој политици и он се више окреће северу него југу.


Немирно доба У намери да учврсти власт у земљи, деспот Стефан 1403/04. године плени поседе Бранковића на Косову и протерује турске одреде из источне Србије. Деспот Стефан је учвршћивао везе са Угарском и дошао у сукоб са султаном Сулејманом који осваја град Темско код Пирота и области Бранковића. Склопљен је мир и долази до просперитета у држави и напретка трговине. Балша III искоришћава јачање деспота и његових веза са Угарском, па преузима све територије које је Венеција држала у Зети. Прво је Балша склопио савез са Вуком Лазаревићем и Сулејманом, а касније Венеција склапа мир са турским султаном и спрема се за рат. После мајчине смрти, долази до сукоба браће Стефана и Вука Лазаревића, који савезнике проналази у Турцима и Бранковићима. На другој страни,

Стефан се приближава Угарској и заузима посебно место у новооформљеном витешком „Змајевом реду“ 1408. године. Тада избија устанак у Србији под вођством Вука Лазаревића. 1409. први напад врше Турци. Највеће борбе су се водиле око Приштине. На крају као победник излази Вук који стиже до Београда, тако да му Стефан даје југ земље, где је успостављена турска врховна власт. Међутим, из Мале Азије долази претендент на турски престо, Сулејманов брат Муса. Њему прилази деспот Стефан и склапа савез. До одлучујуће битке је дошло 1410. на Космидону, на Златном рогу, код Цариграда, када је Муса (уз Стефана) поражен од Сулејмана, за кога су се борили Вук Лазаревић и Бранковићи. Касније су Мусини људи ухватили српске принчеве (Вука Лазаревића и Лазара Бранковића) и погубили их. 1411. Сулејмана су убили Мусини људи и он преузима власт у европским земљама, успут претваравши све своје некадашње савезнике у непријатеље. Долази до сукоба са Стефаном који пустоши пиротски крај и тражи угарску помоћ у Будиму. У међувремену се појавио нови претендент на престо, Мехмед, који склапа савез са деспотом Стефаном Лазаревићем. 1413. Муса упада у Деспотовину и долази до Врања, али се на вест о Стефановом доласку повлачи. Исте године се одиграо скуп европских владара у Будиму, на коме Стефан добија помоћ, јер му се враћа Ђурађ Бранковић са којим се измирује. Тиме су поново обједињене српске земље, подељене на области Балшића, Бранковића и Лазаревића.


Поход султана Мусе на Деспотовину и источнасрпско-турска граница

После битке код Ангоре 1402. године султан (цар,беј) Муса и Стефан склапају савез. 1410. године се заједно упуштају у борбу против Сулејмана и доживљавају пораз у бици код Космидона на Златном рогу. Султан Муса је 1411. дошао на власт, и већ 1413. покренуо поход на Деспотовину. Заузима Болван, Липовац па Сталаћ и долази до Копријана. Осваја Крушевац и Петрус. Стефан је куповао време Мехмеду у борби против Мусе који се налазио у Једрену. Мехмед је касније дошао из Мале Азије. Граница Деспотовине и Мусине територије је била Топличка река – Соко град – Ртањ – Честобродица – Кучајске планине – Црни врх

ИГ 1-2 (1987), 75-88

Снажење деспотовине

7

1413. 5. јула, битка код села Чаморлу, Ђурађ Бранковић поражава Мусу који бежи и гине. Султан постаје Мехмед, од кога Стефан добија Копријан. Следи период мира и просперитета.

Историја српског народа 2, 88-99Власти за време деспотовине

Организација по властима је започета за време деспота Стефана. Власти су посебне територијално-управне целине на челу са војводом, чији је центар био утврђени град. Први пут се помињу 1410. године у Новом Брду. Раније је тако било само на границама тј. крајиштима, али је сада оваква подела формирана на територији целе државе. У управи области Бранковића су остале кефалије. Познате власти су биле Крушевачка, Некудимска (дањашња област Јасеница), Голубачка, Петруска, Лепеничка (Горња и Доња, уведена после 1429.),Смедеревска (помиње се први пут за време Ђурђа Бранковића). Међу првима се помињу војводе Јеремија (Голубац), Вукосав Говединић (Смедерево), Мазарак (Острвица,Рудник,Сеоци) Пронија се јавља на подручју које су Срби преотели од Византије,око 1300. године. То је земљишни посед који је припадао владару и био уступљиван у замену за војну службу, а владар је могао да је одузме пронијару и додели неком другом. Кефалије се први пут помињу за време краља Милутина 1318. године

у: Из историје средњег века, 219-229.

Привредни успонРудници Најбитнији рудници су били Ново Брдо, Јањево, Трепча, Сребреница, Рудник, Рудиште. Више од 1/5 укупне европске производње гвожђа.

Трговина: Извожен је восак, кожа, сточни производи и сребро. Најбитнији локални тргови и трговачки центри су били Ново Брдо, Сребреница, Приштина и Пријепоље. Увожена је камена со из Угарске, оружје, оруђе, занатски производи из Турске. Најзначајнији трговци су били Дубровчани. Ковнице новца су постојале у Новом Брду, Руднику и Сребрници. Приштина и Вучитрн су били привредна средишта, у близини рудника.


Ново Брдо Ново Брдо је најзначајнији рудник, а као град настао је тек 1303. године. Био је један од најбоље утврђених градова у Србији и највећи трг на Балкану. 1412. Мусин напад стиже до Новог Брда, а 1427. је неуспешно опседнуто.

1440/41. поновна опсада и први пад Новог Брда. Повраћено је 1443. али је нападнутно већ следеће године. 1444. га Турци привремено освајају, али га миром у Сегедину враћају Србији. 1454. Султан Мехмед Освајач коначно осваја Ново Брдо. Тада рударство замире у Србији због монополисане трговине и престанка дубровачких улагања, јер је све ишло у Цариград. Дубровчани су почели да улажу у трговину гвожђем које није било монополисано.

М. Динић, За историју рударства 2 – Ново Брдо =у: Из историје средњег века, 584-660.

IV. ДЕСПОТОВИНА 1427-1459.

Источна граница деспота Ђурђа (1428-1439) 1427. године, после смрти деспота Стефана, Угарима је враћен Београд. Тражили су и Голубац, али голубачки војвода Јеремија одбија да прета утврду и продаје је Турцима. Град Вишесав на обронцима Мироча је предат Турцима. Исте године Турци освајају Крушевац. 1428. године је краљ Жигмунд извршио неуспешни напад на Голубац. Тада су Турци освојили Ниш, Сталаћ, Топлицу, Дубочицу, Расину, и поставили границу на десној обали Западне Мораве. Турци су држали долину Велике Мораве до Сталаћа, део Западне Мораве до Трстеника, до планине Копаоник, Јужне Мораве и Нишаве. Даље иде граница до Раванице, и горе избија на Пек.

ИГ 1-2 (1995), 23-36Голубац

Први пут се спомиње у историјским изворима око 1335. године као тврђава са угарском посадом када је дошло до рата између угарског краља Карла I Роберта и краља Душана. До смрти цара Душана он остаје у угарским рукама, али земље око тврђаве припадају Србији (породица Растислалић). Од 1382-1389. је покушавао да га освоји кнез Лазар. После косовске битке пада у Турске руке. Вероватно пада у српске руке после битке код Ангоре 1402. Њиме се користио и султан Муса после једног од својих пораза. После смрти деспота Стефана, требало је да Голубац буде врађен Угарској. Тада је Жигмунд неуспешно опсео тврђаву (1428), после чега је голубачки војвода Јеремија продао тврђаву Турцима. Краљ Жигмунд је у припремама за напад изградио град св. Ладислава. Око Голупца су се водиле тешке борбе, султан је послао у помоћ Синан-бега. Краљ Жигмунд се повукао, једва извукавши живу главу. 1443. после рата, Турци предају Голубац Србији. После смрти деспота Лазара 1458. године Голубац потпада под турску власт.

8

Последња акција око Голупца за коју знамо је из 1481. године, када је српско-угарска војска из Темишвара напала Голубац и убила голубачког војводу.

С. Ћирковић, Голубац у средњем веку, Пожаревац 1968.

Први пад Деспотовине Сабор у Братислави 1435. године на коме учествује деспот Ђурађ Бранковић. Избија угро-турски рат, и поприште борби постаје Србија. 1437. године умире угарски цар Жигмунд. Годину дана касније, 1438. Турци продиру у Србију и освајају Смедерево. Ђурађ бежи у Угарску и тражи помоћ. Његови синову Гргур и Стефан бивају ослепљени. 1441. године Турској се предало Ново Брдо, и српска Деспотовина престаје да постоји.


„Дуга војна“ и обнова државе 1443. године је одржан сабор у Будиму на коме је организован рат против Турака, односно „Дуга војна“. Вођа је био угарски краљ Владислав, Ђурађ Бранковић и Јован Хуњади (књиж. Сибињанин Јанко). 1444. у новембру долази до битке код Бовна (између Соко бање и Алексинца) после чега је спаљена Софија. Због велике зиме и неповољних услова, долази до повлачења. 1443. године је Стефан Томаш постао босански краљ. Турцима је фрку у Малој Азији правио Ибрахим-бег, па су се узјогунили и брже-боље тражили мир са Угарском и крсташима. Склопљен је мир 1445. у Сегедину на који су пристали султан, Ђурађ и Владислав, који се убрзо предомислио. Ђурађ је добио 24 града укључујући Смедерево, Голубац, Браничево, Ново Брдо и Петрус, добивши границе од пре 1439. године. Међутим, Млеци хтели Бар, Будву и Дриваст, тако да је Ђурађ до 1452. држао само горњу Зету, а касније само Медун. 1445. Владислав поново креће у рат почетком новембра, и доживљава пораз код Варне, где губи и главу. Стефан Томаш, босански краљ, дрндао је Ђурђа, хтео да му забоде Рудник и Сребреницу. Искулирао га је 1452. кад су се нашли и Томаш му признао Рудник, Сребрницу, Зборник и градове са десне стране Дрине.

Историја српског народа 2, 254-267.Мехмед II Освајач

-Дао је Топлицу и Дубочицу Ђурђу Бранковићу али их узима натраг 1453. године. Мехмед је од Ђурђа тражио Голубац и Смедерево и да му се преда цела некадашња Лазарева земља, дакле фактички тражио је предају Србије, на шта Ђурађ није могао да пристане.

-1454. је из Једрена покренут турски поход на Деспотовину али је повлачење уследило убрзо пошто је Јован Хуњади (главни баја) потукао 3 санџак-бега код Крушевца.-1455. је дошло до пада Новог Брда, и Мехмед осваја све бивше територије Вука Бранковића.-1456. врши поход на Смедерево и Београд – у одбрани Београда учествују Ђурађ, Хуњади, Јован Капистран (предводник крсташке војске и папски легат).-1456. током опсаде Београда умире Ђурађ, а од куге умиру и Хуњади и Јован Капистран.(Ласловар је била тврђава краља Владислава преко пута Голупца)


Пропаст средњовековне државе Деспота Ђурђа 1456. наслеђује једини неослепљени син, Лазар. Он је још од своје женидбе 1446. носио титулу деспота и био очев савладар. Он се умешао у унутрашње сукобе у Угарској подржавајући краља Ладислава, који му предаје Ковин и неке друге дунавске тврђаве (тада се први пут граница Србије помера на леву обалу Дунава). 1457. долази до раздора у породици Бранковић на проугарску (деспот Лазар и његов брат Стефан) и протурску струју (Тома Кантакузин, Гргур и Мара Бранковић). У новембру 1457. умире краљ Ладислав, наслеђује га малолетни син Јована Хуњадија – Матија Корвин, али уместо њега као намесник влада Михаило Силађи. У Србији након смрти деспота Лазара 1458. влада трочлано намесништво које чине његова удовица Јелена Палеолог, брат Стефан (касније постаје деспот) и Михаило Анђеловић. У новембру 1458. румелијски беглербег Махмуд-паша Анђеловић креће у освајање. Он осваја Ресаву, Белу Стену код Ваљева, Жрнов на Авали, Вишесав и Голубац, а у септембру 1458. пали Сремску Митровицу. На сабору у Сегедину (јан.1459.), Угари одлучују да крену на југ и одбране пограничне градове дуж Саве и Дунава. По налогу краља Матије Корвина, син босанског краља Стефана Томаша, Стефан Томашевић, жени се ћерком деспота Лазара и постаје српски деспот. Као мираз, Стефан Томаш добија деспотске поседе у Угарској. Његова владавина не траје дуго јер 20. јуна 1459. Мехмед II без борбе заузима смедеревску тврђаву и тај датум се узима за коначан пад Српске Деспотовине.

Историја српског народа 2, 303-313.

Поседи великог логотета Стефана Ратковића

9

Стефан Ратковић се као значајна личност српске историје појављује педесетих година XV века у покушају да се сачува српска држава. Био је један од највећих пронијара у Деспотовини. 1456. се први пут помиње као логотет. Водио је преговоре са Стефаном Томашем, у име деспотице Јелене, о удаји најстарије ћерке деспота Лазара. Матија Корвин је прихватио овај брак јер се надао да ће тако учврстити бедем према Турцима. За време опсаде Смедерева је водио преговоре са Турцима око предаје. Напустио је Смедерево са Јеленом Палеолог и отишао у Босну где је имао поседе, и постао вазал босанског краља. Укупно је имао 24 села, један заселак и две цркве по разним властима и областима: у Борачкој, Некудимској, Смедеревској власти, у Мачви, у Теочачкој и Тишничкој власти.

ХРОНОЛОГИЈА 1190. Византија успева да поврати Пирот од Стефана Немање, који га је освојио неколико година раније. 1202. Вукан осваја Пирот 1203. Бугарски цар Калојан осваја Пирот. 1293. Краљ Драгутин доводи Сасе, долази до експанзије рударства. 1301. Краљ Милутин осваја Рудник. 1303. Настаје град Ново Брдо. 1330. После битке код Велбужда, Пирот поново улази у састав српске државе. 1335. Први пут се у историјским изворима помиње Голубац, као тврђава са угарском посадом. 1350. Брајко Растислалић се помиње као заповедник Хрисопоља. 1352. Последњи податак о Алтоману Војиновићу. 1355. Смрт цара Душана. 1356. Смрт Душановог намесника, војводе-кесара Прељубе. Власт у Епиру и Тесалији преузима Нићифор II Орсини. 1358. У бици код Скадра, поражен је цар Симеон Палеолог од цара Уроша. 1359. Погибија Нићифора II Орсинија, његове територије присваја цар Симеон. 1361. Избија рат Војислава Војиновића са Дубровником. 1362. Мир Војислава Војиновића са Дубровником у Оногошту (Никшићу). 1363. Војислав Војиновић врши замену са челником Мусом, даје Брвеник у замену за Звечан. Смрт великог кнеза Војислава Војиновића, наслеђује га супруга Гоислава. 1365. Угарски краљ заузима Видин. Цар Урош уздиже Вукашина Мрњавчевића за краља и савладара, а његовог брата Угљешу за деспота. Лазар Хребељановић напушта дворску службу. Од цара Уроша је добио Крушевац.

1366. Први пут се помиње Никола Алтомановић. 1367. Помиње се Никола Алтомановић као господар Рудника. 1368. Никола Алтомановић осваја Требиње, Гоислава нестаје са политичке сцене. 1369. Битка на Косову, пораз цара Уроша и Николе Алтомановића од Мрњавчевића. Подела земаља Николе Алтомановића, који их касније враћа уз помоћ мачванског бана Николе Горјанског. 1370. Никола Алтомановић склапа мир са Твртком и долази у сукоб са Дубровником. 1370/71. Кнез Лазар загосподарује Новим Брдом. 1371. Дубровник наговара Мрњавчевиће и Балшиће на рат против Николе Алтомановића. Маричка битка код Черномена, пораз и погибија браће Мрњавчевић од Турака. 1373. Преговори Млетачке, Алтомановића и Балшића о деловању против Дубровника, који иницира стварање коалиције Николе Горјанског, кнеза Лазара и бана Твртка. У лето следи велики напад и пад Николе Алтомановића, а затим и подела његових земаља. 1379. Кнез Лазар осваја територију Растислалића. 1380. Турци упадају на подручје Параћина. 1382. Смрт угарског краља Лудовика I. 1385/86. Пирот потпада под турску власт. 1386. Турци освајају Ниш. Лазарев зет постаје Ђурађ II Страцимировић. 1387. Турци освајају Солун. 1388. Битка код Билећа, Ђурађ II Страцимировић бива поражен од Турака и приморан на вазалство. Смрт Ђурђа I Балшића. 1389. Битка на Косову, погибија султана Мурата и кнеза Лазара. Наслеђује га кнегиња Милица која влада у име сина Стефана. Угарски краљ Жигмунд напада Србију, осваја Борач и Честин. Исте године умире патријарх Спиридон, и његово место преузима Јефрем, заступник Бранковића, због чега Лазаревићи сазивају сабор и за патријарха постављају Данила III. 1390. Србија (Лазаревићи) ступа у вазални однос са Турцима, и враћа градове које је освојио Жигмунд. Голубац пада у турске руке. 1390-92. Жигмунд на челу угарске војске врши упаде у Србију. 1391. Смрт босанског бана Твртка, на власт ступа Стефан Дабиша. 1392. Турци освајају Скопље Вука Бранковића у коме се сместио турски војсковођа Јигит-паша. Вук постаје турски вазал, чиме се граница турских вазалних области померила до Лима и Босне. Ђурађ II Балшић пада у заробљеништво. 1393. године Ђурађ II у замену за своју слободну Турцима предаје Скадар, Дриваст и Трг Св. Срђа. 1393/94. Бајазит позива своје вазале у Сер.

10

1394. Опсада Цариграда. Вук Бранковић у страху од султанове одмазде због неодазивања и неиспуњавања вазалних дужности, тражи и добија грађанство Млетачке. Константин Балшић уз турску помоћ осваја Кроју и Дањ. 1395. Лазаревићи као турски вазали учествују у турском поразу у бици на Ровинама, где гину краљ Марко и Константин Драгаш. Ђурађ II искоришћава ситуацију и преотима од поражених Турака Скадар, Дриваст и Св. Срђ, а од Константина Балшића Дањ. Последњи помен о Николи Алтомановићу (наводно). Смрт босанског бана Стефана Дабише, наслеђује га супруга Јелена, уместо које босанска властела на власт поставља Остоју Котроманића. 1396. Ђурађ осваја територије Радича Црнојевића. Жигмунд организује крсташки поход, осваја Видин и опседа Никопољ, где доживљава пораз од Турака. Као турски вазали су учествовали Лазаревићи у овој бици. Угарски краљ именује Ђурђа II за кнеза Брача и Корчуле. Он уступа Венецији Скадар са језером, Бојану до мора, Св. Срђ и Дриваст. Бајазит осваја Приштину и заробљава Вука Бранковића који није испуњавао вазалне обавезе. Већину територија Бранковића додељује Стефану Лазаревићу, али задржава Звечан. 1397. Вук Бранковић умире у притвору. 1398. Стефан Лазаревић са Турцима напада Босну. Завера Новака Белоцрквића и Николе Зојића. 1401. Краљ Жигмунд заточен у Будиму од стране противника. Пребегао је у Чешку. 1402. Лазаревићи и Бранковићи као турски вазали учествују у бици код Ангоре коју султан Бајазит губи, и бива одведен у заточеништво. У Турској избија грађански рат у борби за престо. Стефан Лазаревић добија деспотску титулу од цара Јована. Касније долази до битке код Трипоља у којој Ђурађ Бранковић са Турцима дочекује деспота Стефана и доживљава пораз. 1403. За угарског краља крунисан Ладислав Напуљски, после чега Жигмунд улази у Будим. Султан Бајазит умире у заточеништву. 1403/04. Деспот Стефан Лазаревић плени поседе Бранковића на Косову у циљу учвршћивања власти. Он постаје угарски вазал и добија Голубац, Београд и Мачву. 1408. У Будиму оформљен „Змајев ред“. У Србији избија устанак под вођством Вука Лазаревића. 1409. Турци нападају Деспотовину, као савезници Вука Лазаревића. Вук стиже до Београда и добија југ земље. Деспот Стефан склапа савез са претендентом на турски престо, султаном Мусом. 1410. Битка на Космидону на Златном Рогу код Цариграда, када је Муса са својим савезником деспотом Стефаном поражен од султана Сулејмана. Мусини људи хватају и погубљују Вука Лазаревића и Лазара Бранковића. Први помен власти, у Новом Брду. 1411. Бранковићи постају вазали Лазаревића. Султана Сулејмана убијају Мусини људи. Као претендент на Мусин престо се сада јавља Мехмед, који склапа савез са деспотом Стефаном.

1412. Долази до измирења Лазаревића и Бранковића. Поход Мусе на Деспотовину, продор до Новог Брда. 1413. Султан постаје Мехмед II који поражава Мусу. Пирот поново долази под српску власт. 1421. После смрти Балше III, деспот Стефан припаја Зету. 1425. Србију напада султан Мурат II и привремено осваја Пирот, да би га коначно освојио после 1427. године. 1426. Склопљен је споразум у Тати, према коме деспот Стефан за наследника именује Ђурђа Бранковића. 1427. Смрт деспота Стефана Лазаревића. Београд је враћен Угарима, Голубац продат Турцима, који освајају Крушевац. Неуспела турска опсада Новог Брда. 1428. Неуспешни напад краља Жигмунда на Голубац. Турци освајају Ниш, Сталаћ, Топлицу, Дубочицу, Расину. 1437. Смрт цара Жигмунда. 1438. Први пад Смедерева, Ђурђеви синови ослепљени. Рудник по први пут пада под турску власт. 1440. Турска опсада Новог Брда. 1441. Ново Брдо се предало Турцима, пад Деспотовине. 1443. Сабор у Будиму, организација похода против Турака, „Дуга војна“. Стефан Томаш постаје босански краљ. Повраћено Ново Брдо. 1444. Битка код Бовна и победа Угара над Турцима. Повлачење због зиме. Турци привремено освајају Ново Брдо. 1445. Склопљен мир у Сегедину, Ђурађ Бранковић добија територије старе Деспотовине са границама од пре 1439. године, укључујући Ново Брдо. У новембру, угарски краљ Владислав креће у поновни поход и доживљава пораз у бици код Варне, у којој гине. 1452. Састанак Стефана Томаша и Ђурђа Бранковића на коме Стефан Томаш признаје Ђурђеве територије. 1454. је из Једрена покренут турски поход на Деспотовину али је повлачење уследило убрзо пошто је Јован Хуњади потукао 3 санџак-бега код Крушевца. 1455. Долази до пада Новог Брда, и султан Мехмед II осваја све бивше територије Вука Бранковића. Рудник коначно потпада под турску власт. 1456. Султан Мехмед II врши поход на Смедерево и Београд. Током опсаде Београда умире Ђурађ, а од куге умиру и Хуњади и Јован Капистран. Ђурђа наслеђује његов син и савладар Лазар. Први пут се помиње Стефан Ратковић као логотет. 1457. Раздор у породици Бранковић између протурске и проугарске струје. У новембру умире краљ Ладислав, наслеђује га Матија Корвин. 1458. Смрт деспота Лазара Бранковића. У новембру румелијски беглербег Махмуд-паша Анђеловић креће у освајање. 1459. Сабор у Сегедину у јануару. Женидба Стефана Томашевића са ћерком деспота Лазара. 20. јун, пад Смедерева.

11

1481. Последња позната војна акција везана за Голубац: напад српско-угарске војске из Темишвара и погибија голубачког војводе.

ИзостављеноЈугоисточна Србија средњег века С. Мишић, Југоисточна Србија средњег века, Врање 2002.

jugoistocna srbija srednjeg veka

Documents