УЧИТЕЉЕВАЊЕ У КНЕЖЕВИЋ КОСИ(Анте Милетић)

Зар је вриједно говорити о селу, нашем домаћем селу прије педесет година? Зар данас, кад је скоро свако село повезано асфалтном цестом, аутобусном линијом, кад је само село прошарано уздуж и попријеко асфалтним улицама, која престадоше бити шорови с називом домаћинства или именима према конфигурацији тла: горњи крај, камени крај и добише имена, сувремена имена и називе из блиске и даљње прошлости, кад у селу (многом) и у двориштима (многима) стоји паркиран један или два аутомобила, а у чврстој, најчешће новоградњи, некад накривљеној рушевној суши, чекају возаче, посленике, тежаке и сад још, али помало стидљиво - орача трактори. Зар има икакве сврхе писати и зар ће се наћи читалац кога ће занимати вријеме у ком је овај тракторист ( а гледам их, возе трактор и седмогодишњаци и седамдесетогодишњаци, и дечки и цуре, и снаше и баке и с возачком дозволом и без ње), држећи рукама ручице плуга, узде заметнуо око врата, па табана за воловима или гиздавим коњима или шаргом белгијанком, или иза двије смршавјеле кравице - одбацивао ногом бразду која се није добро одвалила, доживио тај сиједи ратар, сељак, тежак, индивидуални пољопривредник - да му син прије но што ће отићи на редован несељачки, уредно мјесечно исплаћиван посао, да му, дакле син, онако успут, као младић некада, диринчио цијели дан, и док се он заправо право не разбуди и попуши једну цигару и попије црну каву или мјесто ње, или уз њу и једну ракију – син се већ пребацио у »голфа« и одјурио за својим послом.

Ипак живот се немилосрдно котрља напријед, ова увјетна ријеч »напријед« садржи у себи – свакако – напредак, село, ово наше данашње, напредно и сувремено, ни по чему, или бар скоро ни по чему није слично оном мојем од прије педесет година, сељачка леђа данас једва да су погрбљена, сељачки дланови данас једва да су жуљевити, сељак данас, углавном не пуши смрдљиве, јефтине цигарете, не живи данас сељак од кукурузне проје и – готово свакодневно граха курузарца, и евентуално комадића сланине, сељак данас не пјешачи бесконачне километре до опћине, не вози у труги и слами болесника петнаест-двадесет километара до лијечника, сељак је данас толико узнапредовао да га Чауческу у име некаквог новог, квалитетно политички зрелог готово комунистичког захвата хоће раселити – населити у насеља с десеторокатницама, а садања села преорати, па и њих претворити у дио индусрријске пољопривредне производње,

Ипак ( још једампут) сељак се све то вријеме није бар у нечему промијенио: и данас, као и увијек раније - сељак немилосрдно, сурово непопустљиво - псује власт : и ону бившу и ову садашњу, и капиталистичку и социјалистичку, несвјестан да му ипак та, оваква и онаква, осигурава и организира живот. »Знате, друг Анте«, шапће ми сељак на улици, а на асфалтној сеоској улици ( некад до кољена у блато урезаном сеском путу), нема ни километар далеко никога да га чује-»знате друг Анте, ја вам

1

храним седамн'сет свиња, а једном мало ухрањеном платим читав порез, само не смијем и нећу то признати, јер би они, та јебена власт, свеједно чија, одмах тражила два прасета за порез«, сељак се од свега брани нападом, који је као и у ногомету, и у политици, и у животу уопће – најбоља обрана, не бих ја сад о аграру, о земљишном максимуму, о проблемима села уопће. Ипак ( и опет) још у нечему се није промијенио сељак, или тачније, село у ових педесетак година покушава, али нажалост често само покушава да задржи око себе, колико је то могуће, такозвану еколошку атмосферу, заштићену природу, колико дуго ће још успијевати, питање је сад, ако је сусјед дигао свињац и храни одједном стотињак свиња – да ли се нарушава природни склад или се у томе огледа напредак, питање је сад, нестао је погрбљен сељак, нестала су прела и сијела, чијање перја и мобе, не видиш више двадесетак посленика с мотикама у кукурузу, не видиш их да преврћу откосе сијена, помало не видиш ни потлеушице, али не сусрећеш ни скупине сељака који о празнику, или за ружна времена, или увечер послије тешког посла – сједе на клупама пред кућом, помало пуше и помало разговарају, више шуте него разговарају, али сједе и мисле и осјећају да су некако блиски, да припадају једни другима, нема потребе , ни прилике да се договарају што ће сутра радити, тко ће коме помагати... Нестаје или је већ нестало старо конзервативно, јадно, неразвијено село. Не устаје се са сунцем и прије њега-зором, нема потребе јер село крупним корацима корача у напредак, оно престаје бити бивше село, оно постаје садашње и ускоро, будуће село. Па тко жив, забога. може имати нешто против тога? Могу, ево ја, блесав, некакав модерни русовац, ја, који сам се уз помоћ многих других борио читав живот да сељак почне живјети живот достојан човјека, а сад кад доживљава нови живот, кад је он, сељак у захукталом јуришу да достигне ниво и стандард, и положај, и статус градског човјека – ја се буним, мени ништа није право, негдје ми нешто изгледа промашено, пошемерено, желим ти ја то опет старо, конзерва- тивно, сиротињско село? Не, забога, не! Па, имам ли онда нешто против овог новог, напредног, ушореног асфалтираног улично-именованог, већ по изгледу као градског села? Имам, само, забога, не знам заправо што. Кад прави воћар купује садницу, онда пажљиво пита стручњака, проучава сам на каквој је подлози каламљена његова будућа богатородна и красноизгле-дајућа воћка и род. И сад бих ја – сликовито – себи хтио створити слику будућег села, нашег, овог сад сувременог, напредног села: цијепљеног на прастарој, праисконској подлози. Ово наше село је мали град, али је успјело задржати оно нешто по чему је остало село, а не мали град.

Стојим уз отворен прозор и доживљавам тиху, шутљиву свеприсутну природу, рано јутро, сасвим рано ако се то може градски доживјети, сунце показало тек дио себе и ја гледам како преда мном, из минуте у минуту, из ружичасте сумаглице израња наш живот – Сунце, сегмент по сегмент, маглица се растаче, препушта све више сунчаним зракама да објави свакодневну, радосну, животну вијест: Сунце излази и ево, изашло је! Излазак Сунца сваког дана дочекиван је једнако спектакуларно: птичица, једна ту испод прозора, друге двије на сусједовој шљиви, три-четири у грму

2

купине, пет-шест, петнаестак у малом воћару: цвркућу, пјевају, жвргоље свој поздрав Сунцу, прекидано понекад кликтањем, без слуха, понеке свраке која подмукло вреба па у трену у залету достојном соколовом узлету, зграби нетом снесено кокошје јаје и готово невјероватно: носи га у разјапљеном кљуну својој дјечици. Сунце излази и уз птичји оркестар обасјава прекрасан призор преда мном: долина рјечице Радоње, долина неширока, али довољно ипак широка да дочара сву љепоту још нетакнуте природе: испод самог прозора вијуга цеста ( не безначајна, него она што спаја Карловац с Кладушом и Крајином), а с ње, с цесте у благом паду од скоро ипак десетак метара почиње кошаница, ливада увијек зелена, све до кошње отаве, а зелени се јер средином долине тече Радоња – ријека, говоре људи, не широка, на мјестима сужена да се готово може прескочити, али извориште живота пребујне зелене траве, преко ријеке опет кошаница педесетак-стотињак метара, не шира, а завршава кривудавим сеоским путем испод саме шуме, чија су се многа стабла надвила крошњама над пут. Уз пут, у самом воћару који прелази у шуму, разбацане су куће: то је село Лоскуња и шума Лоскуња, дио Петрове горе, а овај дивни видиковац с којег посматрам тај готово већ давно заборављени пејсаж достојан киста великих импресиониста – је прозор собе у мојој школи, у моме новом обитавалишту, селу Кнежевић Коси.

Али идилу прекида још неколико истовјетних звукова: један одмах испод прозора, други тридесетак метара даље, трећи једва чујан с брешчића над брешчићем на којем је школа: то жене, шаку по шаку, с висине сипају грах у бакарне котлиће – сипају грах, па ако је слаб вјетар онда пушу, да отпушу грахове љуске и комадиће комушке, зором се чисти грах и он брбоће, гласа се, објављује да ће опет, тко зна који дан за редом, бити за - храну ( и доручак и ручак и вечера често) – грах: ако се газда задржао на орању мало дуље – грах чека, чека грах и закашњелог на објед, ако се у њ, случајно, доброхотношћу газдаруце »увуче« понешто сухог меса, онда се зна догодити да га ( граха) не дотече за вечеру, па људи, забога, морају као божемиопрости Оклахома Кид вечерати – млијеко, срећом, добра газдарица, а све су мање више такве – кисело млијеко, јер је, љети поготово, угодније, још кад га газдарица држи дуже времена у »фрижидеру« - бунару, онако охлађено, богами прија: нисам једном вечерао у селу испијајући наискап по литру таквог охлађеног киселог млијека...

Одох ја, по обичају далеко, а још нисам ни стигао у село, у своју хомонимску Косу, Кнежевић Косу, кордунашко село, прво учитељско мјесто мог будућег учитељевања и – најљепши период мог живота! Зашто, упитајте, а ја вам нећу баш лако моћи одговорити, зато прочитајте овај мој запис о моме најдражем селу – па ће вам можда бити јасно: може живот бити лијеп кад живиш с људима који су људи, а може тај исти живот бити поган и ружан и тужан ако налетиш на људе-стоку. Али идемо ми из Загреба у ту »моју« Кнежевић Косу,

Ово што пишем одавно је написано у глави, у души, у срцу. Спремајући да то блиставо вријеме боравка у Кнежевић Коси и прибиљежим, правио сам некакве скице – у глави, наравно, мислио сам

3

како треба разрадити поглавље упознавања, живота и растанка с влашћу, с људима, с дјецом, с колегама...па рад школски, плитички, друштвени... и онда закључак да као и до сада пишем без »пројекта« спонтано, можда помало суставно, али не обавезно као по тачкама дневног реда састанка социјалистичког савеза. Па почнимо, наравно, наслов треба:

СЕЛОИпак, двије уводне напомене: прво – покушах дознати гдје је та

Кнежевић Коса, било и онда некаквих туристичких организација, рекоше ми како доћи, преко Карловца до Војнића, ионако се мораш најприје јавити у котар – срез, па онда ићи у село: значи, у котару ће ми тачно рећи гдје је то село и како до њега доћи, друга напомена: ја сам заправо заборавио како изгледа село: дио младости уз дјетињство провео сам у Орашју у Жупањи, а ни једно заправо није било село, биле су то варошице ( чак им је, чини ми се, такав био и службени назив и третман), прву младост и физичко и политичко и културно сазријевање доживио сам у Загребу, тада – иако не европском велеграду, али ипак у граду поносном на културну прошлост, на висок ступањ бивших и садашњих културних збивања, на град у пуном смислу те ријечи и на своја обиљежја градског човјека: село је тада било само извориште бирача за градску господу: Мачека, Пернара, Кошутића, Крњевића, Вилдара, Будисављевића, Савицу Косановића да и не говоримо о владајућим партијама, није чудо, негдје то већ рекох, чини ми се да ми пријатељ Ранко Маринковић с пуно негодовања и чуђења и приговарања говори: »Куд ћеш укурац, у то сеоско говно, гдје ћеш од интелектуалаца срести само среског начелника који је ступ и ослонац реда и поретка у овој нашој јебеној балканској такозваној државној творевини, наићи ћеш и на школског надзорника, слугу и служитеља главног слуге режима – среског начелника, можда ћеш срести и котарсмог лијечника, који може, а не мора бити можда једини неутралац, с ким ћеш разговарати, ако будеш уопће и смио разговарати, осим о својој дужности да као покорни државни службеник одгајаш покорне грађане наше лијепе домовине, којом тако дивно, топло и људски управља и народ води ( тада бар фраза: у љепшу будућност) наш премилостиви краљ, његово величанство Александар«. Знам цинизам Ранков, али ја се морам одупријети, осамосталити, отићи из хрпе Милетића, а село сам, иако га заправо нисам познавао, некако унапријед волио: веселио сам се одласку, али ипак заправо нисам знао куда идем, како ће ми бити и што ћу радити, а брзо, изненада, готово одмах како дођох у село – упадох у не незанимљиве догађаје и збивања. Тако почех учитељевати...

КРАЈОЛИКЈош на жељезничкој постаји упитах и рекоше ми да путујем влаком

Карловац – Цапраг и онда је Војнић негдје четврта-пета станица. С интересом сам пратио своје властито путовање, како некако несвјесно назвах – путовање загребачког студента у сеоског учитеља, залазили смо помало у све шумовитије подручје, кроз све зеленије површине, загребачки паркови су ми сада изгледали мање бујни јер сам из влака знао угледати велику зелену површину, већу од неколико Тушканаца и могу рећи да

4

пјесничка метафора о дисању пуним плућима, о љепоти бујне, широке нетакнуте природе – има мјеста у мојој души и мојој нарави, бескрајно сам се радовао одласку у село, иако сам се мало прибојавао: нисам знао како ће ме примити људи, како ће ме примити дјеца, како ћу с њима уопће радити, осим тога, ништа нисам имао, свега двије стотине динара што ми сакупише сестре и коферић из студентских дана, оцуфан и офуцан картонски коферић величине данашњих »педерских« ташки какве носи сваки мало бољи државни или привредни плаћеник, коферић као дамски несесер, као – ствари ће доћи за мном, а у коферићу све што имам: једна пресвлака, једна Силонеова »Фонтамара«, једно Силађијево »Село Деметрово«, Пелагићево »Умовање здравога разума« и још понека књига или брошура из тадашње легално штампане, али за власт »комунистичке« литературе и понешто згужваних новина да се садржај коферића не котрља, да изгледа један коферић, пун, набијен...Али губе се те примисли јер све више опија и осваја крајолик: село, једно за другим извирује из воћара, куће подаље једна од друге, па онда се смјењују ливаде, оранице и баште са шумом која се пружа у недоглед. Иако је то само Петрова гора а не Велебит или Озрен, или Шара – пространство Гвозда је огромно, поготово кад се обилази, пролази од села до села пјешке како је то до тада било, или »господски« у сеоским колима на дасци прекривеној деком, сједећи уз кочијаша...

Али - није поштено! Сва ова љепота воћара и шума, из сеоских кућа што вире из воћњака, све то бескрајно зеленило – плод је маште. Путовао сам на прво учитељско мјесто, у Кнежевић Косу – усред зиме, а сву ту љепоту замишљао сам, и да се оправдам – идући послије Ускрса из Загреба у село, сва природа, и села, и воћњаци, и шуме, изгледају заиста како сам их у машти гледао за вријеме првог путовања, и још љепше, у бескрајном зеленолу зеленило се безброј шљива и трешања и крушака у бијелом цвату, прошараних ружичастим цватом и сад док путујем први пута према Војнићу и сањам о бескрајном зеленилу које ће ускоро заблистати пуним сјајем и бојом недокучивом и недостижном за било којег сликара осим за природу – сва ова бујна природа , тисуће и стотине тисућа стабала стоје мирно, као некако покорно, прекривено снијегом, а каква је то љепота, управо она Арнолдовска: »Зимска нојца већ се шуља долом – ситне свијеће по свем пали селу – снијежак прши сваком стаблу голом – рад би натко кошуљицу бијелу«, тешко је можда пронаћи и оцијенити што је лијепо, а што мање лијепо, какав мора бити живот а да би био лијеп: онда, ово вријеме које описујем, тада прије педесетак година – саљак је оставио кола у колници, а узео сањке праве, велике, с лијевчама и тругама, или- недјељом – каруце, парадне, с два »зица« у шареницама...јадан тадањи сељак: није знао ни за антифриз, ни за »обавезну зимску опрему«, за ланце и зимске гуме, ако је и склизнуо с цесте у јарак, продужио је ораницом или ливадом под дубоким снијегом, сви се веселили великом снијегу, и сваком новом се радовали: бит ће добра љетина ако зима има доста снијега. Али, ја не пишем трактат о животу и његовим љепотама и ружноћама – ја тек путујем на своје прво учитељско мјесто.

5

И тако у загријаном вагону чаврљам с неким људима, разговор спонтан, без упознавања, ведар разговор и ведри људи, једва да и видим у вагону некога тко се не смије, или бар донекле не судјелује у туђем смијеху и радости. Нешто ми годинама, дуго година, ни данас није јасно: зашто овај данашњи човјек, углавном, скоро сваки – изгледа некако смркнут, невесео, незадовољан у свим овим радостима које му је донијела цивилизација и напредак: у ауто улази смркнут, из њега излази мргодан, отвара фрижидер некако намргођен, отвара га енергично, љуто, удара вратима срдито као и вратима аутомобила, а то су му пријатељи, јер једва да постоје пријатељи у сусједству, сви сусједи су некако једни другима непријатељи, онај има викендицу а ја немам, онај има голфа , а ја фићу, телевизор отвара и гледа у њ некако одсутно, и пере у дворишту ауто, а отворио на сав глас радио нек сусјед зна да има у ауту радио, јебе му се што то њега можда смета, можда се варам, али тако ми све изгледа: ја кога је живот пребио, смрвио скоро до краја, још увијек се мирно, достојанствено и радосно радујем сваком новом дану, а око мене људи клизе, јуре, не заустављају се, свако се некамо жури као да ће му нешто утећи: а мени се чини као да им из шака из живота бјежи – живот! Сјетих се једне згоде: »предвели« ме због неког, не претешког прекршаја, неке демонстрације у Петрињску ( загребачка полиција): у соби за столом, оним старинским повеликим столом, звали га сви американским, столом што има и лијево и десно по четири класичне ладице, а у средини празан простор да писар, писац, службеник, власник стола може опружити ноге и даље од ширине стола, за столом сједи полицијски комесар ( тако смо звали полицајце интелектуалце) : фино изгледа, лијепо обучен, његован, прислонио ме с друге стране стола уза зид: од дугог стајања мени се на глатком паркету омекшаше ноге па улетих пљоштимице у нетом описани »пролаз« у столу, ударих ногама у комесаров столац, одлети комесар и столац, а ја мирно лежим на леђима, под столом, једва ми глава вири изван стола, а над главом: пиштољ. Комесар, стари полицајац, скочио у обрану, препао се атентата, а ја немоћан на леђима на поду, неспособан да и руку дигнем ( хандсуп)- смијем се: »Не пуцајте, комесару, нисм ја крив, имате добру чистачицу па превише угланцала паркет!« Гледа комесар па се поче и он смијати, не вриједи му да се намргоди и урла, јер мени је заиста смијешна ситуација, комесар позва подређеног, па уз мени познату, балканску творевину »Иди у пизду материну!« каже свом подложнику: » Пусти га кући!« и настависмо и растависмо се у смијеху...Кажем ја вама да су се некад у оно готово примитивно, скоро – за данашње појмове – камено доба – људи више смијали и у муци забављали и колико год живот био тежак, лакше га обављали – чак и полицијски комесари!

Но, по обичају одлутах. Вратимо се моме вагону и ведрим људима у њему: један, ту негдје домаћи објашњава ми: »Знам ја то ваше село, то вам је три километра од Војнића, али сад кад стигнемо у Војнић, а до Војнића села вароши, који ли је већ ситни географски курац, има од жељезничке станице преко десет километара, е, то ћете морати пријећи пјешке ако се на станици не нађу каква кола, возе људи стално »руду« негдје од Топуског, па

6

се нађу кола«, објашњава ми лијепо, усрдно, некако фино, топло и пријатељски мој информатор, и још ме упозорава: »Сад ће наићи постаја Утиња, из вашег села је до тих постаја много ближе него до Војнића, истина, треба мало знати пут, углавном сеоски уски пут, а понегдје само стаза пречицом – брзо сте код влака«. Захваљујем супутнику, суговорнику, добронамјерном савјетнику: имао је право, касније сам до влака долазио шумом и пречацом, преко Врела Утиње.

Ево и Војнића, поздрављам непознате супутнике, угодне суговорнике и савјетнике и припремам се да радосно искочим из влака чим се заустави. Но, од искакања нема ништа, пред вагоном права каљужа – прашина жељезне рудаче замуљена са снијегом претворила се у каљужу, одока процјењујући дубоку добрано изнад глежња, а ја у полуципелама и то не баш сасвим читавим. Вратих се у вагон, прођох га и сиђох на друга врата јер се пред њима прострла »оаза« тврдог терена. Влак продужи према Сиску, а ја остадох на два квадрата сухе земље у мору каљуже. Стојим и не знам што да радим, кад ми приђе један човјек средњих година, гази по црвеној каљужи, прилази и пита тко сам, што сам и што радим и што мислим. Кажем му тко сам и што сам, а он врисну да се заори и јекну поклич оближњом шумом: »Људи, јеба га ћено (пас –уобичејена псовка коју с временом усвојих чак и ја), »доша' нам је нови учитељ! Гле, гле, народе: млад, лијеп ( по чему ја лијеп?), учен ( ваљда по наочалама), 'ајмо нешто попити да прославимо!« и приђе ми и упрти ме ( с мојим несесером) и пренесе преко каљуже и однесе на рукама до крчме. И већ сједимо у топлој крчми, три фраклића ракије преда мном, неколико људи говоре истовре- мено, сви хоће да ми објасне да ће село »побенав'ти« од весеља што им је стигао учитељ. (Замислите данас ви ту незамисливу незамисли- вост, кад нитко ни не шљиви учитеља, нити зна да у селу живи неки учитељ!)

А онда смо весели, помало поднапити кренули »кући«, или, објек- тивно мојој стварној новој кући. Снијег није био висок па су киријаши возили рудачу колима а не сањкама: руда је тешка па би, да је натоварена на сањке могла негдје да повуче и сањке и коње и да се преврне, а то би било равно малој катастрофи, кола су била сигурнија, била је та, рекли бисмо, најобичнија труга: двије јаке плањке уздуж, двије кратке попријеко и једна даска преко уздужних дасака – сједалом тврда, жуљевита, даска прекри- вена више пута преклопљеним покривачем ( деком, ћебетом), а и кочијаш (киријаш) умота се у такву деку да му буде топлије. Изађоше киријаши из биртије и мени наредише да их мало причекам, за неколико минута приста- доше једна кола уза саме стубе крчме: труга пуна сламе прекривена једном деком, а двије чекају да се покријем. Протестирам јер се сигурно неко одре- као своје деке, али људи ни да чују, ни да ме саслушају: »Ти, господине учо, можеш и лећи јер ће вожња трајати подуго, а уз кочијаша би ти било зима и гадно би се труцкао на овој разваљеној цести...«

И кренусмо. Била је то заиста дуга, полагана и мирна вожња. Гледао сам цијело вријеме пут и дивио се: шума лијево, шума десно, цеста иде кроз просјеку. Машта ради и кад једном у прољеће прођох том цестом – дивљењу није било краја: неколико километара од жељезничке постаје,

7

полусерпентинама, као кроз бескрајни, рукама природе уређени дрворед успињемо се до Биљега, до ступа – биљега с три »руке«, а три путоказа: један показује наш пријеђени пут, споредни пут, одвојак на жељезничку станицу Војнић, а друга два говоре да сми изашли на главну цесту која води од Карловца до Војнића, гдје се десно одваја за Кладушу ( садашњи Абдићев Агрокомерцов велеград, а онда пуста, повећа крајишка касаба), а лијево за Вргинмост, преко Биљега и даље за Топуско, Глину, Сисак...А то је онај Биљег гдје у шуми Абез би одржано вијеће и донесена одлука о дизању устанка, био је то састанак на коме бијаше и Ћаница Опачић, јунак Кордуна с којим ја давно прије Абеза укрстих мачеве идеолошке борбе: ја комунист, а он љути противник комунизма, какви већ могу бити социјалде- мократи свих боја. Сусретох се се њим више пута, све до не тако давних дана, а о томе ће бити више ријечи другом згодом: сад смо близу прага с којег се одлази у вјечита ловишта, али велики Маниту није дозволио да се ја и Ћаница икад посвадимо, ја сам га на Голом отоку мало више »тукао« него што је мој обичај, али нашли смо се и послије Голог отужни, мало оронули, бескрајно уморни, али још увијек орни за препирку, но не и за мржњу.

Ипак, макар мало залутах – још сам у труги, сад с Биљега низбрдо, стално »под себе«, како говораху људи, до убавог сеоца Војишнице и коју само што прођосмо, упадосмо ( у галопу, да не би!) након нека два и по сата вожње у Војнић. На четверокраком крижању у »центру« Војнића ( као да је имао још нешто осим центра) одвијише се троја кола из колоне киријаша и кренуше удесно, према Карловцу, у моју Кнежевић Косу. Пролазимо главном улицом Војнића, а пролазници, не баш с неким великим интересом загледају у тругу у којој сад сједим и разгледам панораму Војнића, касније, послије спознавања понетко ће ми уз осмијех, поготово послије судара с »владајућим структурама« знати рећи: »А да, тебе оно возили у труги к'о жељезну рудачу, зато си ти тако тврд и не даш се расталити на благој ватри, али подгријат ће ти они гузицу живом ватром од које се или кали или тали човјек, и, богами су ми под туром пригријали ватрицу, само што то мене, с поносом и сјећањем, не истали него искали...

Кренусно улицом низ Војнић, неколико кућа десно, неколико лијево, а онда се створи радоњска долина, моја љепорица, ријека тече – није замрзла, а њој с једне и друге стране двије плохе, ливаде прекривене нетакнутим, као снијег бијелим снијегом, моја долина која ће цијело прољеће, и љето и јесен бујати у бескрајном зеленилу прошараном жутим жабљаком, црвеном сјетелином, бијелим иванчицама...Улазимо у село, а села практички нема: прођосмо с десна једну дрвену кућу, стоји уза саму цесту, готово да се са саме цесте улази преко висока прага у кућу, нема ограде, међе, осамљена. Друга најближа школи удаљеној тридесетак метара, с лијева кућа, на самој цести, више разрушена него кућа, три несложна брата, касније ћу дознати, али о људима послије...Десетак метара изнад те куће – на брини школа – тврђава, и о њој потом. На цести, пред »улазом« у школу( јер нема улаза, ни ограде, него путић блатњав узбрдицом уз остатке неке ограде око школског дворишта) – стоји тридесетак људи, жена и дјеце:чекају мене и дочекују с пљеском као

8

политичара, као, учини ми се, као поглавицу у некој удаљеној пустој, можда афричкој земљи. Чини ми се тај пљесак као некакав ритуал, помислих послије да су они јебивјетри, киријаши послали неког из Војнића бициклом да јави селу да им долази нови учитељ па се на брзину из оближњих кућа (не даљих, али ни ближих од стотину метара) сјати нешто народа, помало – у цијелом томе весељу – жалосних што ме не дочекаше љепше, боље, свечаније.

Уђосмо у школу, стотину већ година стару крајишку зграду, стамену и камену, стотину година стару зграду, али исто толико већ стару школу, овдје, Богу за леђима, на падинама, али некако скоро и усред Петрове горе. Улазимо у школу, у колони цијела поворка, придолазе све нови људи, пустила ме два момка што су ме, практично укоченог извукла из труге и помало под руку довела у школу. Нетко већ наложио ватру, спушта се сумрак, па нетко донио лампу петролејку, у великој соби, а видим кроз отворена врата да ни у мањој нема ама баш ничега: голи зидови, ни стола, ни столице, ни кревета, ни ормара. Жвргоље људи, говори их бар десет одједном, а ја немоћан без ријечи, с мојим несесером-коферчићем који је у неку руку требао представљати симбол мога неког учитељског господства, али ту част имађаше тај мој коферчић само за кратко. Један одрешит човјек ушутка људе и крену у организирану акцију: најприје обезвриједи коферчић говорећи да у њему ионако немам ништа, позва жену именом Марија те јој рече да се са женама побрине за лежај: да напуне строжу фином нетакнутом сламом, да нађу двије плахте, два јастука, један већи, један мањи, двије-три добре деке. Оде Марија и не прође, части ми моје, ни петнаестак минута, кад ево ти два момка са строжом, а за њима, све по команди; плахте, јастуци и ћебад, већ раније наложили пећ у малој собици и жене сложише лежај – учини ми се то краљевска ложница: »Јест на поду«, каже онај командир, »али и нас доста спава на поду. Ти јеси господин, али ниси покварени господин ( прочитао ме одмах), па ћеш добро спавати на поду«. Брине се човјек и даље: »Ти си, учо, гладан и уморан, само још мало да попричамо, па ћеш ту доље, под школом, код Вида – може л', Виде? Може – добро је – појести десетак јаја ( Бог да га убије, а ја у животу никад нисам појео одједном више од три јајета, а у Загребу не памтим тај луксуз, једино за Ускрс »гибирала« ме једна писаница, па ако сам негдје у честитању ухватио још једну-двије – ето чашћења!) – па на спавање...«

Те исте вечери у Кнежевић Коси паде први разговор, прва прича и прва објашњења, разјашњења и оријентирања. Доконатах, и то добро би ради сналажења, читав низ битних и значајних елемената. Ево, углавном, назнака неких:

Већ три мјесеца од почетка школске године дјеца не иду у школу, а традиција готово вјековног тијека основног образовања у том селу готово зачуђује: нисам уопће никог морао пријављивати због неполаска школе ( као на пр. касније у такозваној »развијеној« Подравини). Учитељица, кћи православног попа из Војнића, сусједног села с друге стране према Кладуши, добила премјештај кући, у родно село, уз породицу – родитеље, па ја добих то упражњено мјесто. Људи се обрадовали из више разлога:

9

дошао им нови учитељ, а то су једва чекали, и то не учитељка, а не било какав учитељ, да поновим, него млад, здрав, жив и окретан, згодан и лијеп ( а ја увијек до данас мишљах да сам , у неку руку – ружан), народског изгледа, јер почех одмах у њиховом стилу, народски, једноставно разгова- рати и чак зајебавати се, опозиционар, што изби у први план, јер нетко рече да су ови сви у уједињеној опозицији ( тада ХСС- хрватска сељачка странка, СДС- самостална демократска странка, удружене, и службено у СДК – сељачко-демократску коалицију). Не говорим, наравно, да сам комунист, али се одмах разјашњавамо и они одушевљено прихваћају мој први »политички« наступ: »Ја сам загребачка сиротиња и био сам као ђак и студент против господе сваке феле«, одмах се спознасмо, њима не смета што сам ја Крањац ( Хрват, католик увјетно) а што је цијело село српско, православно. У свакој сам кући добродошао у свако доба, и на ручак и на вечеру, као код куће, бит ће им драго ( а скоро да ми је и требало јер тадањи закон бијаше суров, прву плаћу, и то од првог дана наредног мјесеца узима држава у пензиони фонд, на прву плаћу треба чекати тек након три мјесеца – јер плаћа је, наравно, текла унатраг), позваше ме унапријед у неколико кућа на крсну славу, јер ускоро би Свети Никола, и тако ријеч по ријеч, па помало теоретски добих основну слику о селу, о људима, о том народу...О тим људима бит ће ријечи у посбном поглављу јер то они заслужују...

Првој причи дође крај..Људи, жене и дјеца, које бијаше доста, а која зураху у мене као у бога, без ријечи пратећи сваку моју ријеч ( а о тој дјеци бит ће посебно поглавље јер га и она заслужују) – почеше се разилазити. Мени дадоше кључ од зграде, кључ попут оних које на снимкама гледамо: тридесетак центиметара дуг, жељезни, негдје килограм тежак, »остави га, учо, ту у кући, ионако нитко од нас у селу не закључава кућу ни дању ни ноћу, па не мораш ни ти«.

Сиђох с људима на цесту и опростисмо се, а с првим новим, готово јединим сусједом Видом уђох у његову кућу, ону што споменух виђену при доласку, некако рушевну, дотрајалу. Уђосмо у повелик тријем, предворје, кухиња, све ваљда одједном, у дну просторије право правцато огњиште, углавном познато ми из књига, виси на ланцима котлић, ваљда топла вода за нешто. Узе Вид таву па нареди млађем брату да нареже коју »шниту тању« суве сланине, а мене упита колико ћу јаја. Ја помало стидљиво, а помало ни не знам што да кажем, промрмљах: »Три, можда четири«, а он се смије па каже: »Ја одадрем и по десет да би био сит. Добро, ево шест, па ћемо послије видјети«. Нареже сланину на мање кришке да се може јести вилицом, ували у повелику таву препуну жлицу масти, разби шест јаја, замути на огњишту у тој тави јаја у кајгану, па таву и комад куружњака преда ме. Некако ме срам, али испразних таву ( бијах гладан, од јутра без јела) па се присјетих да не памтим кад сам у Загребу и да ли сам икад тако сласно и масно и тако обилно вечерао. Помислих криво, погрешно, у почетку, наравно наопако, да су ти сељаци некако богати, па да ту неће »пасти« она једна Мишкинина соцлитературна књижица у несесеру – узето тих шест јаја из неког сандка пуног јаја, а крај тога сандука још два-три сандука пуна јаја,

10

ствар постаде јасна кад ми Вид расплете јајчану причу: он и браћа му, у неку руку су трговци, скупљају- купују по селу јаја ( на стотине, на тисуће) па их петком, на сајмени дан возе у Карловац на продају, а убирући јаја, понеко, а на велику количину јаја и подоста их се дјеломично разбије – напукне, натуцне, како рече Вид, »па их, да их јебе ћено, једемо сваки боговетни дан, и теби, учо, разбијах у таву разбијена јаја ( ал' фришка, не бој се!): та натучена јаја не могу у продају, па их треба немилице таманити«. Јаја, наравно ова кокошја, дуго су ме пратила као оброк, готово свакодне- вно, јер сам био помало лијен кухати и једна згода, па да завршим с том јајадом: Идем једном Илицом с неколико другова, па се онако као мало забринуто понекад освећем иза себе све док ме један од другара упита зашто, а ја одговорим: »На моменте ми се чини да ово не иду за мном људи већ пилићи – толико сам јаја појео у Кнежевић Коси да ми се учини да ћу почети лећи пилиће«. Другари се насмојали, не први пут, јер су вољели кад наиђем у Загреб с пуном кошаром доживљаја из те моје дивне Кнежевић Косе.

Ујутро се рано дигох. Гледам с прозора панораму: долина Радоње и рјечица Радоња, а онда шума и понека кућица изворује из хрпе дрвећа. Нетко куца на врата и чујем стидљив женски – дјевојачки глас како пита да ли сам устао, потврђујем и улази лијепо, једро младо дјевојче – година испод двадесет, каже да је из прве куће, доље, према Војнићу, кућа њеног најстаријег брата Марка ( Новаковића, не јединог Новаковића у сеу) – па, ето, донијела лончић топле варенике и пар кобасица и зеру круха – куружњака да доручкујем прије него одем у котар да се јавим. Захвалих цури, а онда она поруменила и само промуцала да лончић днесем о подне кад дођем њима на ручак – па утече. Гледам за њом: на њој дебела сукња и нека дебела маја, а на ногама Батини гумени опанци и вунене, дебеле домаће чарапе. Али иако је изгледала као из Кременкове породице, назирало се лијепо лице и лијепо обликовано тијело. Али, ја – мождаглупо, понових већ раније, још прије доласка у село, донесену одлуку да нећу дирати ниједну сеоску дјевојку. Била је то одлука на мјесту, јер ми много послије рече један сељак, да ме људи и због тога цијене, знали они то и водили рачуна, свака им част!

Како бијаше још рано јутро, обиђох у првом, летимичном погледу школу, мјесто гдје ћу живјети ( нажалост, много краће вријеме него што сам хтио, мислио и желио), зграда, већ рекох – стољетна, на стрмом брдашцу, с прозора собе би могао скочити десетак метара уздужно и низбрдо равно на цесту. У зграду се улазило с дворишне стране, врата масивна, двокрилна, скоро два метра широка, а три висока, дебела, храстова с бравом и кључем који споменух, као из средњег вијека. Отвориш врата и у ходнику си који иде, широк као врата, дуж цијеле зграде, или њеном ширином, окомито на правац цесте. Можда је зграда била и квадратна, али само нешто – фронтом – дуља од ширине. Метар од улаза су врата у једну просторију (избјегавам ријеч соба, јер би то било врло увјетно), у чијој су дубини довраци без врата у другу просторију, обје просторије празне, голе, с по једним прозором без стакла у двориште, очигледно нису годинама служиле

11

не као стамбене просторије, него нису служиле ничему. Три корака даље друга врата, све на истој, с улаза десној страни зграде – велика соба с два прозора према цести , соба добро потпођена, стакла сва на прозорима, али соба гола: чисти нудизам, ни чавла од какве слике на зиду. Насупрот улазу у ову собу врата, читава, с бравом и кваком, улаз у другу собу, малу, једнако празну и голу собу, али сад већ у њој сламарица с плахтама, јастуцима и декама и клупчица једна, на њој некакав лаворић и два пешкира и канта с водом ( који комфор!) – жене то опремиле синоћ док смо ми мушки разговарали. Гледам сав тај инвентар и мислим: »Кад ћу ја то све вратити!« Насупрот улазу у оу велику собу је улаз у учионицу која заузима половину зграде, четири прозора на супротном зиду, а два на ужем зиду, попречном, гледају на цесту. Стресох се од хладоће: ледана, а то и би, никад је нисмо успјели подношљиво загријати. Но, она још није на реду.

Елем, обријао се, заузлао ( ставио кравату што цијелог живота чиним само у изузетним случајевима – кад морам) и кренух у Војнић, у котар, да положим заклетву, да се јавим, дакле, »на дужност«, да се суочим и на моју несрећу, одмах сударим с влашћу.

ЈА САМ ВЛАСТ – ТВОЈ БОГ

Слушао сам, читао и учио: пред класним непријатељем треба се држати храбро и поштено. То би било чак некако згодно кад би амбијент у којем сам се нашао био некако помало дивљи какав сам ја тада био. Али ја сам упао у отужну, помало беневолентну и полуписмену средину, онако праву клајнбиргеровску, сеоско-котарску средину у којој су све ствари биле на своме мјесту. Та средина мене није требала. Што се мене тиче није могло остати све како јест, јер сам требао да таворим као скромни ( још више: безначајни сеоски учо), а богови изнад мене и сеоских учитеља – котарски начелник, народни посланик, котарски лијечник – овај у Војнићу) су наређивали, одређивали и котролирали понашање нас – поданика.Не дај Боже да им нетко од нас, ситних, безначајних, стане на жуљ. А ја сам, наравно, стао и зато што ми је све у животу ишло наопако, сваки час био на жуљу неког од главоња и главешина славног среза Војнић. Као да су – господа им Бога – на сваком ножном прсту имали по неколико жуљева.

Нешто ме с почетка збуњивало, хоћу ли се ја, с већ помало градским загребачким навокама, снаћи на селу? Хоћу ли ја, уопће и уочити тог класног непријатеља, а поготово нисам знао што ћу ја њему, или он мени, рећи или учинити.

Није требало дуго чекати. Само неколико дана како сам код школског надзорника положио заклетву ( такав је био ред) и добио упуте за рад школе, позван сам у срез. Уведен сам у лијепу канцеларију пред мргодна, мршава господина. Осјетио сам да је главоња ( и класни непријатељ), одмах сам знао да је већ почео стварати мој досје ( а већ од тада ме прате цијелог живота досјеи који се слажу у све већи – данас већ подебео, отужан отисак једне, неким чудним случајем, особе осуђене унапријед да му се трајно и ријечи и кораци и мисли слажу у добро чуван, а нокоме користан ни

12

потребан досје). Мени је тај сусрет с главним, свемоћним среским у ком се из израза и понашања његова видјело и знало да је у њему утјеловљена сва свемоћна, иако примитивна, краљевско – отаџбинска власт. Мени је тај сусрет био занимљив, јер сам ја увијек био нека помало чудна особа, ја сам све згоде, па и оне гадне, подносио стрпљиво, стоички, мирно, без икаква узрујавања, али и без заборављања увреда, и без – нечега што не мора бити ( у карактеристици: тих, миран, помало крволочан) никаква одлика – без длаке на језику, више сам цијелога живота могао трпјети него шутјети. Не устајући иза стола, не пружајући, наравно, руку, мрко ме, мало предуго – ако би се у овом случају могло говорити о пристојом и културном понашању – гледао у мене, а онда се разви, неочекивано за њсега – среског начелника – несвакидашњи, рекли бисмо »спонтан« дијалог:

»Ја сам Армин Миланић (донедавно Мозес, кажу – први Жидов, срески начелник, па како то такав није хтио бити, он је прешао у Миланића) – срески начелник«.

»Ја сам Анте Милетић, учитељ ту у Кнежевић Коси«.»Знам, па што онда?« излетјело му.»Па ништа, сад знамо ко смо, а имамо и исте иницијале«, излетјело је

и мени, без икакве потребе и користи.Пјена му није ударила, али је скочио са столице и – већ помало у

фалсету – одржао ми говор:»Ја сам срески начелник, за вас Бог и батина ( сад ми је одмах боло

јасно да се досје формира) – а ви сте сеоски учо, нитко и ништа. Ви имате само слушати и вјерно служити држави која вас плаћа. Ако буде тако, бит ће све у најбољем реду«.

Био сам мало затечен том суровошћу и грубошћу, иако је изрекао мени већ знане фразе – и само сам слушао: нисам знао, а изгледа ни имао што да кажем.

»За сада смо готови«, промрмљао је и додао:»Све ми се чини да неће све бити у реду«.

Пружајући већ руку према кваки окренуо сам се и без посебне потребе, неки вражићак у мени ( данашњи велики револуционари у безброј мемоара рекли би да је проговорила њихова класна и револуционарна свијест, а ја ипак остах код неког вражићка) проговори јасно и прилично гласно:

»И мени се чини...«»Напоље!« - сад је већ рикнуо, а ја скоро оборио неког писарчића ( уз

врата ваљда прислушкивао) журећи на свјеж зрак испред бијеса његова котарског величанства.

На крају, наравно и није ништа било у реду. О детаљима потом, али требало би још понеку рећи о понеком, који је уз среског начелника био ослонац, ступ или ступић државног поретка и државе уопће, карактеристи-чно је да се нигдје не спомиње народ, наравно не из данашње перспективе народне државе, него – ја нисам народни учитељ (иако смо се сами тако звали) већ државни службеник, Он, срески начелник је највиши у котару, а

13

онда редом, низбрдо, све нижи службеници – битно је да су служили државу – та зато су били службеници и зато су се тако звали.

Тешко је , готово немогуће објаснити данашњој младој генерацији, па и онима рођенима у годинама пред рат, завријеме рата и одмах послије рата – како може бити опака држава у којој не влада диктатура, држава заогрнута гомилом фраза о демократичности, слободи, правима грађана, а у суштини, држава као наша бивша Југославија у којој је владао терор над духом, над слободом мисли...Наоко, постојао је устав, постојало је више политичких странака, али све што су оне могле учинити, било је – народ би рекао – лук и вода, постојала је над свим странкама једна посебна, држав- на, државотворна, којој је био једини задатак одржати самодржавље ове наше реативно ситне, грађанске, буржоаске, тзв. демократске балканске готово карикатуре од државе.

Биле су то гадне године! Не могу напросто наћи, ни смоћи ријечи, израза, описа који би чак и мени, а камо ли младим генерацијама могле објаснити како се то живјело у тим, опет опростите на изразу, јебеним предратним годинама! Тада владајућа, свемоћна, жандарска, државна – не наравно народна, или заправо ненародна странка била је Југославенска радикалн заједница, коју смо сви одреда звали Јереза, нје то никаква х – ј, хереза, него странка која је чувала поредак у ком је све – за владу и власт и државу било безопасно осим комуниста, а комуниста је био готово сватко тко се усудио да ишта приговори постојећој политичкој констелацији на челу јерезе, на челу поретка био је свемоћни, утовљен, бескрупулозни Милан Стојадиновић, дотјеран, наоко углађен, избријан и напирлитан, суверени чувар краљевске династијске моћи и поретка, имао је за мене у тој својој дотјераности, једну ману: уз свечане фракове, уз за своје гломазно тијело дотјеране сакое – носио је, сликовито речено кошуље смеђе или црне боје: надолазећи фашизам потпуно му је одговарао. Ја се у тај једини исправни, могући, богомдани, од свих патријарха и бискупа благословљени и посве-ћени поредак нисам уклапао.

Ја сам тада морао и требао као државни службеник, као човјек који прима плаћу од државе – да агитирам за монархију као најбољи друштвени поредак, за јерезу као њеног најбољег чувара, да подржавам дјелотворни капитализам, да идем у цркву, да недјељом не радим, да у одређене дане постим, да стално гласам на свим скуповима за резолуцију оданости среском начелнику, министру просвјете, влади, полицији, да лојално служим »државу јер ме плаћа«, јер од ње живим, да као државни службеник будем њен ( државни) пуни ослонац. А ја сам –о Господе! – радио све наопако, ништа од онога што је било прописано. Наравно, зато сам »излетио« из те државне службе врло брзо јер је надлежна власт »нашла за сходно да ме отпусти...« Но, и о том потом!

Али вратимо се још неким ослонцима те државне власти, нису то биле буба-швабе, било је ту неколико десних и неколико лијевих руку среског начелника, организирани терор на дух мој, слободарски неукроћен и чак помало неконтролиран. А био ту, рецимо, народни посланик за цијели срез Војнић, наравно јерезовац, јер да је и добио на изборима мање

14

гласова од кандидата опозиције, додали би му потребан број гласова, оних опозиционих. И народ се жалио, два мање један јесу три, говорило се, а ја, учитељ који сам учио дјецу обичним рачунима, био сам у почетку изнена-ђен, све док ми није постало јасно да постоји, осим ове школске математике и она друга, изборна. Јерезовац добије два гласа, а самосталац – опози-ционар исто два па му узму један, и онда јерезовац има три, а овај други један. Рачуница једноставна, али цијела је држава почивала на тој рачу-ници: два мање један јесу три ( то, наравно, данас не би прошло код професора Елезовића у емисији »Бројке и слова«, али је онда ишла).

Сједим једне недјеље у гостионици Стеве Николића у Војнићу, Стево симпатичан самосталац, опозиционар, али опрезан, мек – трговац бирташ на крају, а ја дошао да једном ручам онако поштено, и јува, и печење и салата и пиво, сједим с два сељака, таман у сласт појео јуву, па се прихватио печења, кад приђе Стево, гостионичар, па помало бојажљиво прошапће: »Господине учо, зове вас онај господин да дођете«. А ја лијепо кажем човјеку да рече господину да ћу доћи чим ручам, а Стево још бојажљивије каже да би требало »ома« да одем јер онај господин је посланик, а ја кажем да ћу доћи, али тек кад ручам па макар ме звао и господин Бог. Лијепо ручах и приђох моме позваноме господину, који помало љутит, али ипак у оквиру пристојности понуди ме да сједнем уз њега и двојицу ми непознатих његових сусједилаца ( били су то ослонци државотворности, дознат ћу касније). Пита ме онај господин, тврд, набусит, напухан, да ли знам тко је он, а ја, наравно, одговарам да не знам, а он мени каже по прилици овако – да је он Милован Грба, народни посланик за овај котар и да је већ чу за мене, да му се не допада то што је чуо, а то је да се дружим са самосталцима, а да то не бих смио јер се ова наша драга држава, отаџбина ослања на људе којима је дужност да у свако доба помажу те државничке напоре. Ја још увијек помало наиван, а још више агресиван, кажем том уваженом господину да ја, учитељ у Кнежевић Коси, вршим свој учитељски позив савјесно, с много преданости и љубави за ту сиромашну дјецу, али да их учим да буду поштени, савјесни и радишни људи кад одрасту. Гасподин посланик ми рече да њега уопће не занима што ја радим с дјецом и како радим с њима и што хоћу од њих да направим, него он зна да цијело то село, та моја Кнежевић Коса, има само два јерезовца (сеоског трговца који ме ускоро »главе коштао« и још једног супијаног трговачког дужника), а да се он боји да можда мени не би пало на памет да им се, тим антидржавним опозиционарима и ја придружим. Слушам, гледам, мислим па му кажем да би ипак најбоље било да се ми не »прегонимо« око плитике и да би ми било драго да ме пусти да на миру живим и радим свој посао, а он мени рече и понови збиља већ отрцану фразу: »Само као државни службеник!« Да се боји да се не би нас двојица негдје сударила! Схватих да сам опет пред – још једним класним непријатељем, показа се то тачним јер не бих до данас памтио једног обичног народног посланика, али био је то Милован Грба, а не било тко. Трећи озбиљан, тврд, суров и за своје образовање једва замислив ослонац краљевском режиму – био је котарски лијечник доктор Саво Косановић ( иначе су ријетко гдје лијечници

15

улазили у страначке борбе, а поготово су се ријетко овако оштро деклари-рали као овај »мој« у Војнићу). Наравно, не ради се овдје о доктору Савици Косановићу, широј публици познатом из серије о Николи Тесли, тај Савица Косановић је, супротно свом имењаку из Војнића, био опозиционар, самосталац, мала а не прва дигресија. У то моје вријеме учитељевања у Кнежевић Коси формирала се у Хрватској тзв. удружена опозиција ( под водством Мачека и осталих адвоката) и Самостална демократска странка (под водством Већеслава Вилдера, Савице Косановића – Теслиног, а не војнићког – Срђана Будисављевића и осталих, скоро бисмо исто рекли – адвоката, углавном, али не искључиво Срба). Обје стране су имале доста заједничког, биле су по програмима више-мање демократске, обје су одавно, негдје онако као успут изгубиле из свог програма паролу републи-канства, обје су, некад слабије, некад јаче, али стално и трајно биле анти-комунистичке, једна значајна разлика је ипак постојала: у оквиру Само-сталне демократске странке развијао се нов, интелектуално јак и за политику странке значајан покрет – »Сељачко коло«, организација младих, предвођена врло напредним младим људима, углавном комунистима. И док је у Хрватској сељачкој странци стари префригани »лисац« Херцег оснивао друштво звано »Сељачка слога«, забављајући народ фолклором, ношњама и пјесмом и одводећи га тако од озбиљних политичких тема – самостална »Сељачка кола« су ницала у селима као опозиција, која су – упркос одупи-рању руководства странке – подизала и културни и политички дух и знање и способност, нарочито млађих њуди.

Рекли су ми у Загребу да је партијска директива да се понашамо и владамо и радимо у селу онако каква је атмосфера у селу, ја сам се, дакле и пред влашћу и пред народом декларирао као самосталац, задатак је био да у сав рад у тзв. легалним условима, уносим комунистички дух.

Биле су то, да поновим, гадне године! За девезсто тридесет осму су били предвиђени избори, у котару Војнић политичка атмосфера је била буквално набијена политичким електрицитетом и ја сам хтио-не хтио, а ипак сам хтио, упадао све дубље у та, рекли бисмо локална политичка збивања.

Једнога дана ми дође у посјет непознат човјек., онизак, чак јако низак, одрешита и интелигентна лица, пристојно – не немарно сељачки одјевен, без пола кажипрста десне руке, запазих одмах ( »То ми сјечкара одрезала« - успут једном рече), приђе ми и маниром сигурна човјека представи се: »Ја сам Станко Опачић, сви ме зову Ћаница, јер сам мали, а овдје је скоро сваки Станко Ћане, саљак сам и политичар, ту из брезове Главе, крај Тушиловићаоко осам километара одавде, дођох да се упознамо. Пружих и ја руку њему, представих се и са смијешком упитах, наивно, овако: »Како сељак, а политичар?« Он мени одврати даје и дошао да мало о тој политици и поразговарамо. Сједосмо: он на једину столицу коју сам имао у стану, ја на кревет ( који сам у међувремену набавио, стар, труо, оронуо – сто година стар дрвени кревет кога на скупу држаху два зида и с краће стране колац чврсто чавлима забијен у под). И Ћаница Опачић, тај ниски, ситан и набијен сељак – политичар, касније судионик повијесног састанка у шуми Абез, устанички коловођа, четири године готово неразумни ратник,

16

борац, јунак, готово херој, па иза рата министар и на крају или скоро на крају тог нашег заједничког дружења и војевања – колега с Голог отока – тај Ћане – Ћаница, мој вишегодишњи суборац, супутник и супарник – одржа мени, ускоро видјех, заиста потребан и неопходан - кратки курс – из поли-тике, ове домаће, моје – којом сам окружен и у коју сам упао, рекло би се силом прилика, а уствари не могу порећи да сам уживао и с ужитком се упуштао у политичке вратоломије.

Отприлике мени Ћаница рече ово: Ситуација у котару Војнић, а поготово у опћини војнић је – политички јасна, иако не и угодна и мирна, у већини смо ми самосталци, опозиција, али на власти је јереза, међутим у опћини Војнић смо на изборима побиједили и предсједник опћине је самосталац – Мишан Напијало ( касније, за рата, говораху ми, нажалост колаборационист, о коме ће још бити ријечи) с кјим на челу бијасмо гадну бирку против радикала, режимлија Миланића, Грба, Косановића. Ово ваше село је скоро комплетно против режима, а на вама је да га учврстите и одржите. У селу је адикал трговац Иванчевић, кога се чувајте и који је чврсти, тј, прљави доушник режимских главоња. Уз њега су и ови ваши први сусједи. Али то су људи без угледа у селу. Ми смо у Тушиловићу створили сељачку земљорадничку задругу. ( Моја опаска: постојала је у Србији Земљорадничка странка политичара Воје Димитријевћа, која је у српским селима основала доста задруа, а без организације политичке странке. Ту се, купујући робу у дућану и предајући житарице на продају – састајемо, разговарамо и договарамо. Могли би и ви у селу основати задругу ( и »Сељачко коло«, додадох ја) па би тако одвукли људе од трговца Иванчевића, који покушава системом давања робе на вересију, нарочито сиромашнијим сељацима, придобити их за јерезу и слабити наше редове. ( Основасмо ускоро и ми задругу, али о том потом). »Млад сте«, каже још мени Ћаница, »требали би се мало више причувати, јер већ у срезу говоре како ће вас причепити – читате увече сељацима неке књиге...«

Захвалих се Ћаници на информацијама, а он ми – смјешећи се помало префригано – додаје:»Знате, учо, ја сам сељак, добар господар, напредан ратар, читам и пољопривредну, али и политичку ( самосталску »Нову ријеч«) штампу, политика ми ушла у крв, па се с њом бавим. Наравно, аматерски, из љубави, из мржње према богатима, из људског поноса и пркоса котарским али и преко њих београдским властодршцима, експлоататорима нас сељака...«Видим ја пред собом старијег, мудријег и искуснијег бојовника против ненародног режима,али видим и одређену збрку, ону политичку коју ја одувијек називах социјалдемократском, наоко напредну, бојовну, готово револуционарну, али у суштини антикомуни-стичку. Ускоро се то и показа у једном, најприје наивном, а онда у оштром судару с Ћанцом Опачићем.

Посјећивали се успутно и намјерно. Ускоро му упознах и супругу и ћерку ( касније ратнике с њим заједно). Сусретали се, дискутирали па се помало почех претварати у учитеља – политичара. Једном тако кренух до првог сусједа( с моје, школске стране) по ручак. Згодно је то рећи, а згодно и звучи. Не идем сусједу на ручак, на грах, него по ручак, по печено пиле и

17

печене кромпире. Све онако румено у рерни – пећници печено и запечено. И још уз то зелену салату( носили ми сељаци живу живад, па ми сусједа повремено то клала, чистила и пекла. Ја се смијем и кажем јој да ме двори и части као некад кметица госпоштију). Пођох, дакле на ручак. Кад сретох, ту пред сусједовом кућом Ћаницу Опачића. Иде из Војнића »пјехе« кући. Позвах га на ручак. Сусједа слуша и каже да идемо горе у школу, а она ће донијети ручак. Попили ја и Ћаница по двије ракије, па лијепо господски ручамо и помало дискутирамо. Нашло се у мене и вина па лијепо зали-јевамо руменим вином још руменије пиле и печене кромпириће. Све лијепо, сласно, ружичасто. А живот нам ни једном ни другом нити је ружи-част нити изгледа да је такав пред нама. Ријеч по ријеч с новом чашицом вина дискусија постаје све жустрија, све оштрија, све политичнија. Ћане био поносан на своје политичко образовање и већ неколигодишње искуство, а ја већ оштри формиран радикално – комунистички револуционарно. Он се јасно и изразито ограђује од комунизма. Његова дискусија не иде даље од социјално грађанског и како бих ја опет рекао – социјалдемо- кратског, чак помало примитивног схваћања комунизма. Заједничка земља, заједнички казан, па чак заједничк жене. Ја му објашњавам што је то марксизам. Говорим му да је то буржоаска, грађанска, господска пропаганда Он тврд, неће ваљда он, напредан и добар господар радити исту, заједничку земљу с неким љенивцем. Обојиц ће исто добивати. И тада дође до оне »повијесне« ситуације. Удара Ћане, Ћаница Опачић, за мојим столом на »мојем« ручку шаком по моме столу и виче – док је Ћане на Кордуну, неће на њему, на Кордуну вијорити се црвна застава, ни срп и чекић на њој! О тој ситуацији говорим опширније у својој причи о »сусрету« с Ћаницом на Голом отоку, па сад да ушутим!

Ипак, наравно, остадосмо ја и Ћане пријарељи и другови и суборци и послије конзумације тог руменог пилета и вина руменог. Сад тек под сасвим старе дане не виђамо се и више се, сигурно, нећемо видјети! Па кад сам, ето, већ код њега, могао бих наставити причу о њему до краја, жао ми је што сам у невољи, па га не могу бар још једном обићи.

Сусретасмо се тридесет осме код њега у кући. Ја отпуштен из службе, брисан из бирачког списка у Загребу, па дођох да провјерим у Војнић у упис, јер се приближавају избори, али ме у Војнићу нису уписали, јер сам отпуштен, па је добро дошао јерезовцима и тај један мој опозицијски глас. Неће га морати красти јер ме нема, нестао сам. Ја помало бијесан јер сам баш хтио гласати, остајем десетак дана на Кордуну у агитацији, скоро би се могло рећи у кортешацији. Једног од тих кордунашких мојих слободних дана ( отпуштених дана, готово необуздани младеначки, безбрижно и неопрезно, као да никад нећу тражити учитељско мјесто, као да нисам ожењен и као да ми син није на путу да се роди – једног таквог дана заноћих код Ћане Опачића. Сједимо за вечером, разговарамо о сутрашњем великом збору на ком ће, пред вјероватно неколико тисућа људи , говорити Ћане, кад ли већ у мраку запазисмо некакву ватрицу у дворишту. У кухињу поче улазити дим паљевине. Неколико гласова зачу се извана. Излетјесмо и ми. Нетко наивно, онако шибицом у страху и у брзини

18

запаио збијено сијено у отвореном Ћаничином сјенику. Зачас вилама почупаше људи на повелику хрпу горућег сијена. Долетјело неколико канти воде и зачас угасисмо зачети, а неразбуктани пожар. Неки човјек рече онако кордунашки, хладнокрвно: »Оди ти, Ћане с учом, одмори се за збор и договори се с учом – ми ћемо стражарити до јутра«. Уђосмо у кућу, ја наставих вечерати, а Ћаница се узшетао, па фркће к'о бијесан пас: »Јебли мајку своју, чут ће они још за Ћану...!«

Доби сутрадан на народном збору ријеч Ћаница Опачић, попе се на говорницу, једва га се иза ње види, па диже руку и с оно пола кажпрста показа негдје према истоку, па загрми, онако низак, ораторски, лијепо и складно, али оштро и протестно: »Браћо и пријатељи, синоћ ми је Београд запалио шајер ( штагаљ), али и мога' ми је и кућу запалити, али на изборима неће побиједити...!«

Сретосмо се послије тога тек за рата – у Чазми. Дође у моју базу млад официр. Каже да га шаље командант корпуса и моли да друг Милетић дође одмах код њега. ( Моли!? Невјероватно, зашто,не мгу ни замислити ). Покупих се и одох до штаба корпуса ( неколико кућа даље). Уведоше ме, ( ађутант већ постоји) у канцларију генерала Матетића. Гледам: генерал Матетић, мало даље комесар Шибл, и два – у први мах непозната човјека. Један генерал са свим ознакама, стамен, мало плав, наоко мирољубив, хладан, наизглед незаинтересован – представља нас. Генерал Иван Гошњак, јунак, херој грађанског шпањолског рата и нашег ослободилачког рата, командант Главног штаба Хрватске. Други, Гошњаку једва до рамена, исто ваљда генерал, мој Ћаница Опачић с Кордуна, јунак, два пута ваљда надрастао своју висину. Хоће Матетић да нас упознаје, али Ћаница, јунак – скочи са столице, прилази мени. Загрлисмо се и изљубисмо два пута ( српскохрватски а не три пута српски) и пред лицем великог, за Хрватску тада највећег и највишег војног руководства падоше двије, не бих баш опет рекао повијесне реченице. Знао сам да ћеш се и ти наћи у партизанима!« Ја, мирно, по обичају непотребно и блесаво рекох: »А што си друго мислио, само ја нисам био сигуран да ћеш се и ти наћи овдје под црвеном заста-вом.« Чини ми се да смо се нас двојица разумјели, али само нас двојица. Позвали ме у корпус на жељу Ћанице. Предлаже он и пита ме би ли се сада ( под, наравно, сигурном стражом и пратњом) вратио на Кордун, у ЗАВНОХ, за руководиоца задружног покрета. Није то било први пута да ја будем туп, криво усмјерен, наопак. Захвалих Ћаници на повјерењу и позиву, запалих једну цигарету »Љубушки«( узех је испред команданта корпуса, заправо непонуђен) и рекох да не бих мијењао овај посао просвјетитељски којим се сада бавим у Мославини. Растадосмо се и скоро у хрпи невоља скоро заборавих Ћану – Ћаницу Опачића, јуначког устаника с Кордуна.

Прохујале четири ратне године, рекао би многи поета још од Прера-довића до данашњих пјесника слободног стила и израза, без риме и ритма. Али соцреалиста, па чак и без онога соцпридјевка рекао би нешто друкчије. Пропузале су, провукле се, промилиле четири крваве и херојске и тужне ратне године. Дуге као четири гладне године ипак су прошле, а онда у еуфорији славља и радости почело је престројавање, не, наравно на

19

националној основи, него престројавање другова и пријатеља и познаника и чак оних мени непознатих познаника. Но оставимо за другу згоду тражење њихових непознатих гробова и углавном заборављање њиховог некадашњег постојања. Потражимо живе!

Дођох једног даа, брзо иза свршетка рата из Бјеловара у Загреб и у неком слободном часу прочитах неку вијест о неком наступу једног од министара хрватске владе. Министар о ком је ријеч, бијаше главом и брадом и наравно још увијек с пола кажипрста мој стари другар Станко Опачић Ћаница. Свратих у »његово« министарство. Секретарица не зна што ће од гомиле посјетилаца који траже »аудијенцију« код мог великог Ћанице. Хтједох се окенути, отићи, али секретарица ме погледа, па у свој својој муци још ме запита да можда желим до друга министра. Одговорих потврдно. Али јој и рекох да га не требам ни за што посебно, него сам се хтио само видјети с њим, старим другом, па ћу доћи један други дан. Она ме ипак задржа. Упита за генералије ( рекли би многи тада, па и послије – чак и понеки министар »гениталије«). Ја рекох да ће бити доста другу министру казати да га жели видјети неки Анте Милетић. Ја опет о старом искушењу. Ако поручи да сад нема времена, ако... да... и тако даље. Мислим да се више нећемо видјет. Дјевојка уђе и одмах изиђе и љубазно прозбори чак и не затварајући врата сасвим – »Изволите, друже! Чека вас друг министар«. Уђох. За великим столом пуним папира, с три телефон, сједи, једва га видиш, у »бидермајеру« ( како говораше о том стилу један мој правовјерни академски сликар у Кутини, Иве Милат, у ког сам се требао угледати, али нисам хтио. Био то човјек активан друштвенополитички радник, признат и данас, поготово јер није био на Голом отоку. Што је својевремено нападао као припадник једне Павелићеве постројбе Стаљинград – није важно.Елем, у тој бидермајер столици с метар високим наслоном сједи мој Ћаница. Није ми полетио усусрет. Али био сам увјерен да то није учинио да би чувао и сачувао достојанство министра. Него мислим – није се могло видјети – да му ни ноге нису дотицале под. Имао би он сигурно мука да се искобеља из тог старинског намјештаја у који је упао ни крив ни дужан. Приђох му, изљубисмо се, сад се ваљда каже: хрватски – два пута, поздрависмо као стари другови и пријатељи. Па хтједосмо да поразговарамо понеку. Али чим зинеш, звони неки телефон. Мој Ћане, као некад, поносно се буни: »Јеба га ћено, који сад звони...« и договорисмо се да га обиђем код куће. Дођох једном, поздравих се са женом, сјећам се неких физичких оштећења, не знам детаље – била је једном тешко рањена, и кћерком, сад већ цуром, попричасмо и љубазно се растадосмо. Сваки заокупљен својим послом помало се почесмо ( и не само ми) заборављати.

»Сретосмо« се слиједећи пут, о које ли трагике и којег ли ужаса!, само коју годину касније – на Голом отоку. О том опширније не роману, не фељ-тону, не трагедији, него неком језивом есеју »Хаваји, моја истина о Голом отоку«. И ту у том`1 есеју, не би речено све.

А онда ипак се нађосмо још једампут, подоста година иза Голог отока. Нађосмо се нас двојица предратних познаника и пријатеља и субораца против експлоататора, нађосмо се у улогама које нам никако нису

20

одговарале, некако по оној народној: »Што си радио ( све те године) – ништа. Гдје си био – нигдје« или само негдје, тамо гдје ме није требало. Свратио, наиме, до мене у Кутину један другар, Голаћ па каже да је враћајући се с мора, навратио до Ћанице Опачића, био код њега, попили ракијицу, па и ручали заједно. Па сад другар мисли, не може се отети дојму да је Ћаница депримиран, у друштву које је дизао на устанак и које су у четверогодишњој крвавој, често безнадној, много пута безизлазној јуначкој борби водио и предводио и својом памећу и својим јунаштвом и својом беспримјерном храбррошћу. Да је у томе друштву несхватљиво, неразум-љиво, болно и невјероватно нехумано, нељудски, ружно и поразно – отпи-сан. И каже мени другар како му се чини да не би било лоше кад бих ја, једнако тако ружно гурнут од такозваних од својих у штурц, у неку глобалну групу напријатеља државе и друшрва и поретка, за коју сам се читав живот борио – да би било корисно и Ћаници драго да га обиђем.

Једног дана рекох у уреду да имам у Загребу неких приватних и службених послова. Посједе ме Чедо ( Франк) у свој »850« па одосмо преко Сиска џиле ( равно, право) и кроз Војнић у моју бившу Кнежевић Косу, до Тушиловића. Питам, гледају ме људи, као препознавају. »Је си ли ти био ођека учитељ прије рата?« - показују ми уски путељак па у један сеоски кутак, бујан воћар, а у њему дрвена кућа. У тој дрвеној кући, већ помало у годинама, мален, низак, просијед, али жилав сељак-несељак, политичар-неполитичар, јунак-нејунак...отписани, бивши, трећеразредни, несвој у својој и на својој земљи, готово нитко и нитша, мој другар и пријатељ из оних дивних дана борбе против тиранина, експлоататора – мој Ћаница Опачић. О Господе, какав је то био састанак! Сусрет на рубу памети. Изван свих хуманих норматива, на том крвљу натопљеном тлу одбачена двојица старих познаника. Тко коме може објаснити да нас двојица нисмо повијесне крпе које одбацују готово као смеће некакви наднаравни, нови провјерени стаљинисти новог типа. Што су они за нас двојицу повијесне крпе, не значи никоме ништа. Осим, можда, нама двојици изопћених али поносних, никад покорених, тврдоглавих, бесмислених и јалових вјечих бораца за некакву никад достижну правду, људску, драгу, складну правду и праведан живот.

Уђосмо у кућу. Хоћемо ли по старом обичају једну препеченицу. Пијуцкамо и чудимо се. Никако да потече овај другарски, лијепи, зајебантски разговор. Ништа није предратно. Нема везе то с тим што сам ја њега мало више бубетао кад је један пролазио кроз строј, кроз мартириј, несхватљив »топли зец« за дјучерашњег јунака, генерала, министра. Не можемо ми ни један да докучимо, нема толико памети у нама да схватимо, да смо нас обојица, у овој својој држави, међу овим својим људима који и нису били свјесни коликог себе сваки од нас двојице даје. Односно одваја за њега, за тог зајебанога, сад руководећег, тупог, неинтелигентног, крајње нехуманог предсједника опћине, секретара комитета. Ми смо сад обојица бивши одјебани, бивши људи, сретни што још живимо. Жао ми је, од свега ми је највише жао управо то да смо и сад послије свега искуства, послије свих сазнања, чак и оних до Роберспјера и Мараа – неспособни да разговарамо као људи.

21

Само што не почесмо разговор о времену. Пита ипак Ћане како живим, што радим...Одговарам да радим опет свој прастари посао, просвјећујем и образујем људе ( бар се тјешим да то радим с неким успјехом), да сам, наравно, углавном задовољан. Он показује своју пристојну дрвену кућу, доста комфорну с фасадом изрезбареном стрпљивим, полаганим, готово минуциозним радом дјељања својом руком. Стрпљењу се навикао туцајући камен на Голом отоку, а дрвеним, украсним порубницама своје дрцењаре, вјероватно исто тако. Бескорисност и беспотребност властитог рада постала је опсесија. Каже ми да је све то, кућу и потребице око куће направио сам уз помоћ неколико људи који остадоше људи и који нису никако схватили ни могли схватити, да је њихов угледни, поштовани и на крају вољени Ћаница – издајица. Ипак мислим да би неутрални, објективни проматрач могао запазити готово битну разлику између мене и њега. Ћаница је заиста био очајно депримиран, а одвише поносан да би јадиковао. ( Нешто касније, подоста касније дознах са задовољством да је Ћаница добио пензију и то генералску).

Нешто ми у Ћаничинј кући запе за око. Неколико врата, ормара и понеки други предмети пособља – изрезбарени. Опет пажљиво, опет минуциозно, а представљају битку на Косову, цара Лазара, Светог Саву, урезани текстови, не сјећам се да ли сам их читао, али сам уочио: све у ћирилици. У основној школи се у Хрватској учила латиница. У употреби у пракси ту у Војнићу била је латиница. Ћаница је добро знао, наравно, и једно и друго писмо. Прије рата примали смо »Нову ријеч«, гласило самосталаца, штампану латиницом. Зато ова вратна ћирилица и овај Свети Сава, Бој на Косову с царом Лазаром и Милошем Обилићем – учини ми се индикативним. Доведох то у везу, нехотице у подсвијести ми низ сјећања, Ћаничино лупање по моме столу. Учини ми се начас да тај, духом јак, а тијелом мали Ћаница бије и био је бој цијелога живота с црвеном заставом, час она у његовој руци, час у нечијој испред или иза њега.

Наравно, још се једном сусретих с Ћаницом Опачићем, али директно. Читам неку богато илустрирану и опремљену, звучно најављивану, али касније, колико ја знам, нерекламирану, без рецензије приказа, осврта и оцјене – књигу друга Марића »Деца комунизма«. Читам ту велику, рекао бих моногафију биографија великих људи из револуције, јунака, политичара, стваралаца нове социјалистичке Југославије. Што даље и више читам, не могу се отети утиску који се сваком новом биографијом све више потврђује. Давно нисам, тко зна да ли сам икад уопће прочитао тако мудро срочен, вјешто исконструиран вишегодишњим научним радом перфидно покривен атак на комунизам. Једна биографија за другом су биографије несретних или трагичних боље речено људи – сва »деца комунизма«. Све људи пребогати дугогодишњом борбом за комунизам. Сада, послије Главњача, Митровица, Голог отока – људи без живота, одбачени, кажњени, у штурцу.

Није чудно да је и биографија Ћанице Опачића нашла мјесто у књизи биографија великих несретника. Али, као и цијела књига која је уз свој чак неприкривени призвук антикомунизма, прекривена финим призвуком српског национализма, и биографија Ћанице Опачића подсјећа на оне

22

изрезбарене Лазаре и свете Саве. Само у још једном важном приступу стварања биографија гријеши аутор Марић: Ћаница Опачић није дете комунизма, није објективно никад ни био комунист ( наравно, онако како ја дефинирам човјека за кога кажем да је комунист). За ту своју тврдњу могао бих навести многе разлоге. Пада ми на памет једна анегдота из Кутине: Друштво правника држи своју годишњу скупштину, па предсједавајући, стари дипломирани правник, поздравља скуп духовито, помало подмукло, чак помало ружно: »Другови правници и другови приучени правници...« мислећи на оне многобројне управне правнике који су с различитих образовних позиција, пријемним испитима ушли у неку вишу или високу школу те из ње изишли као правници. Ћаница је био приучени комуниста, он и тисуће других постали су комунисти под многобројним и многоструким увјетима и разлазима. Бити комуниста значило је постојати, сазријевати, марксистички се ковати и исковати. То Ћаница није ни уз најбољу вољу могао, јер га је »ухватио« устанак, револуција, обрана – најприје свог голог живота, своје породице, својих Кордунаша и свог хрватског српства од безумних издајица, пропалица, паликућа и убојица, суперзлочинаца који су се називали Хрвати и који су ниотког бирани и ниотког одређени ( мислим, наравно на хрватски народ) вршили насиље и клања невиђена од Тимур-ленка, над српским, жидовским, ромским и хрватсконапредним народом.

У том језивом колоплету безумља, као иначе рођени вођа, води он четице, одреде, бригаде у почетку готово искључиво Србе. У јуначким борбама, сад све више у друштву и с Хрватима, којих је све више и на Кордуну и који су у борбу против фашизма, Нијемаца, Талијана – улазили као комунисти. Они су прије четрдесет прве развијали се и сазријевали као комунисти. Много прије него је Ћаница ударио шаком по моме столу ( у том колоплету, под водством комуниста и партије, кад су његови самосталци Вилдери, Косановићи, Будисављевићи дали петама вјетра) – водио је Ћаница беспоштедну, језиво тешку, дуго времена готово бесперспективну борбу, да би је бескрајним јунаштвом, одрицањем, безумним јуришима успјешно окончао. А окончао је Ћане ту нашу и ту своју борбу, побједоносно као генерал мал' те не као Чапајев и не знајући ни сам како, ни када, под широко развијеном црвеном заставом комунистичком чак са српом и чекићем. Можда је Ћане у неспокојним ноћима, кад се више није пуцало, у министарском загребачком стану – рано, онако тежачки – сељачки, а не генералски рано устајао, прилазио прозору, још увијек у сељачким дугим гаћама без министарске пиџаме, разбуђен готово свакодневном пјесмом пролазећих војника и радних бригада – можда је Ћане размишљао, слушајући како се у пјесми буди исток и запад, како долази дан слободе, како треба да нам живи рад и како све те пјесме зачиња она бандијера роса којој он, не тако давно, не хтједе дати улаз на Кордун, а онда, мало по мало, постаде симбол под којим су његови Кордунаши у прво вријеме рогуљама јуришали и убиствено гинули под устачким и њемачким митраљезима. Само што се не покрива, док спава, покривен црвеном заставом. Док тако мини-струје у Загребу уважен и поштован, не може а да као сваки поштен човјек не присјети се, бар повремено, да је још и, не тако давно био сељак –

23

политичар и да је, вјероватно, на његову несрећу сваки час на ум падао његов Војнић и његов Тушиловић, његов Кордун. Кордун у коме готово ни у најскровитијем жбуњу или шумарку није остала ни једна неспаљена кућа. Пролазио сам и ја Кордуном. Котарско мјесто Вргинмост без иједне куће, бајте 3х3 једна до друге, чак и неколико година, а у Војнићу остала читава само бивша апотека с урушеним кровиштем средином зграде ( требали је једни и други па је сачували). Истина, Војнић су убрзо градили Загрепчани и Загреб. Села су дуго вапила за дијаром, за циглом. Кажу ми људи да се тада иза рата сагињало на цести, на улици и дизао у џеп чавао однеког испао на цести.

Колико је истине у Марићевој биографији Ћанице Опачића кад говори како се Бакарић побринуо да се ослободи Ћанице ( Раде Жигића и Душана Бркића) због србовања и да је он ( с реченим колегама министрима) доспио на Голи оток најмање због пристајања уз резолуцију ИБ-а. Нисам истражи-вао, није то мој фах, нити је то моја интимно, нпровјерено, недоказано остао до дана данашњега увјерен, да тај Ћаница, тај вишегодишњи мој друг и пријатељ вјечно усјечен у моју душу и моја сјећања – није заправо никад стигао ни да постане комунист, а камо ли информбировац. Његовим србовањем у односу на његово партизановање, а не четниковање, морали би се и требали позабавити прије свега прави повијесничари ( не калибра аутора »Деца комунизма) уз помоћ социолога, психолога.

Док читам ту Марићеву биографију Ћанице Опачића, из подсвијести ми се у свијест прикрадају они изрезбарени Ћаничини ормари, па нешто размишљам. Точно је да се Ћаница бунио кад је гледао мјесецима како се његов Кордун стално злопати и никако да се извуче из рушевина и згари-шта. Ћаница је сада у готово ратом нетакнутом Загребу. Путовао је Хрватском и гледао мноштво села, градова и градића ратом недодирнутих или једва оштећених. Сви су тражили новац, сви су градили, а Војнић је вапио за циглом и циглама, за пилама. Да ли је Ћаница осјећао да је његов крај, његова села и људи, све одреда партизани, без четника – запоста-вљен. Да ли је Ћаница помишљао, да се то ради зато што су то српска села. Не знам, али сам у једно сигуран, да сам којим случајем послије рата остао учитељ и да сам каквим стјецањем околности четрдесет пете и даље био у тој мојој милој и драгој, а тада спаљеној, али ипак лијепј Кнежавић Коси, ја бих као Хрват вриштао и тражио да се тим људима помогне. Али да ли је икоме могуће дочарати трауме које је проживљавао Ћаница Опачић који је пуне четири године бој бојевао и дизао и водио све те људе под паролом:срушит ћемо друштво богаташа, експлоататора – доћи ће наше вријеме када ће сиротиња својим радом престати бити сиротиња. Колико се Ћаница осјећао превареним и колико се у њему и у њега враћао осјећај да је Србин, да је за нешто одговоран, а да не може са себе стрести ту одго-ворност и осјећај неке потмуле кривие – ја такођер не знам и уистину не могу знати. Али да сам, да поновим, те четрдесет пете,сједио на згаришту своје куће, па скупљао чавле по карловачком сајмишту – све се бојим да бих од Хрвата ( доброг и поштеног) постао чак Србин. Не браним, наравно, Ћаницу, али још мање браним србовање и српски национализам, али не

24

вјерујем и знам да вапаје за помоћ с Кордуна нису упућивали српски нацио-налисти него страдалници, погорелци, али ипак борци. Због тога и опет понављам : већа грешка од стварања Голог отока била је ( и трајно остала) идеја. Став, политика да нема никакве ревизије, никакве рехабилитације, никаквог истраживања зашто је тко био на Голом отоку. Можда би се чак открило да је нетко крао чавле одређене за Кордун. Зашто се не би знало да сам ја, као руководилац, добио опскрбу у дипломатском магазину и купо- вао у шверцу маст од човјека који је мјесечно »дизао« по тридесет килогра-ма масти и зарађивао двоструку плаћу ( већ онда). Замислите, једну реха-билитацију, па другу, па трећу – па да бивши Голаћ упре прстом у неког који га је послао на Голи оток због дипломатског магазина. Да је то чињено одмах, комунистички, поштено и хумано, можда Ћаница не би ни запловио у православно ћириловске светосавске воде...

Станко Опачићу, Ћане, Ћаница – због нашег другарства и пријатељ-ства, због великог поштовања према теби на овај се начин, жалећи и тебе и себе, опраштам заувијек од тебе, мој једнопрсти малишане! Голијате кор-дунашки, суд коначни о теби и о мени о нашем пријатељству дат ће, можда једном, повијест!

Не бој се, читаоче драги! Враћам се својој Кнежевић Коси и обећавам вам да нећу ни ја, а ни ти, налетјети више на неког другог Ћаницу. Било је доста оних којима би вриједило посветити више пажње, али, ето, »издово-љио« сам се, изјадао, исприповиједао, увриједио и повриједио причом о једном човјеку,тако олако, незаслужено, неправедно одбаченом...Враћам се теби, о лијепа, о драга, о слатка Кнежевић Косо, у којој сва блага, сву срећу, сву љепоту једног кратког животног периода – ваљда драги Бог ми дао...

Кнежевић Коса, тај хомонимски назив ( да л' коса дјевојачка, да л' коса из сјенокоше, да л' коса географска) би убрзо, одмах објашњен. Од цесте за Карловац издизала се десно идући према Карловцу узвисина, огранак падина Петрове горе, по свим географским карактеристикама, једна коса. По, вјероватно, првим обитељима Кнежевића, названа Кнежевић Коса. Било је ту и дјвојака и дјевојачких коса, али не дадоше својим до плећа расплетеним косама, ни плетеницама косе до испод плећа – име селу. У тој, дакле, Кнежевић Коси, бијаше већ дуги низ година школа, наравно, једно-разредна (за слабије познаваоце педагогије, школа за сва четири разреда одједампут). На ту Косу ( Кнежевић ) настављала се послије једна лијепа удолина – два-три километра дуга нова Коса – по обитељи Живковића – Живковић Коса, село из кога су сва дјеца ишла мени у школу, Кнежевић Косу. Из школе, преко цесте, пуцао је диван видик преко ријеке Радоње и долине Радоње – шумовит огранак Петрове горе, и ту рубом долине смјестило се село Лоскуња, названа по шуми Лоскуња или шума по селу. Дјеца из тог села ишла су мени у школу. Кад се то све скупи, имао сам чак скоро педесет ученика ( из рти села).

Ја неискусан учиних прво оно што сам сматрао да је најбоље. Замолих неколико људи и жена да у свету недјељицу дођу у школу родитељи ( отац или мати) школске дјеце. Учионица - ледара, у њој четири реда оних старинских тешких клупа, старих већ десетљећима и једна

25

обична гвоздена пећ која је једва загријавала учионицу до петнаест ступ-њева целзија. Чекам са зебњом хоће ли доћи родитељи без писаног позива, без оавезе у забаченом селу. Један од оних које замолих да позову роди-теље, каже ми: »Доћи ће они, не бој се, учо, недјељом ионако не раде, а ни у цркву не иду – предалеко им је«. Кад наиђе народ, мили Бого, све по четверо их се збија у клупу за двоје ученика, па још почеше сједати на под између редова клупа. Дошли родитаљи и довели дјецу, дошли и они који нису имали дјеце у школи – све хтјело видјети и чути младог, новог, финог учитеља. Напунила се учионица као шипак коштица. Ја луд отпочетка. Поздравих све присутне, изненађен бројном посјетом и одмах одржах некакав поздрав. Политички говор као на неком предизборном митингу: »Драги пријатељи, ја сам Анте Милетић, ваш нови учитељ, Хрват из Заг-реба или Крањац, како ви кажете. Надам се да вас то неће сметати, јер ћу ја вашу дјецу учити да буду поштени људи, да не цијене људе по томе које су народности и вјере, већ по томе колико су поштени и честити. Ја сам из сиромашне личке породице с много дјеце. У животу до сада више гладан него сит. Волим дјецу и вољет ћу вашу дјецу и учити их оном нјбољем. Помозите ми, шаљите дјецу у школу. Пустите их да код куће нешто уче прије него их запослите кућним пословима...« и све тако некако...Диже се један мало остарио, може имати унуке у школи а не дјецу, па прозбори: »Ми те чекали, учо, к'о жедни воде, ко гладни љеба. Синоћ видим цијепаш дрва да наложиш ову школу. Немој то више радити! Има момака у селу, они ће ти напилити и нацијепати дрва. Не купуј у Војнићу ни месо, ни крух, ни млијеко, добит ћеш од нас све што ти треба, само ти служи нама тако што ћеш нам дјецу учити. Написати неку молбу, неко писмо, адресу илки нешто друго. Што си Крањац ( Хрват) баш нас брига. Буди ти нама човјек, па се не бој ничега!... « Изабрасмо некакав школски одбор, договорисмо се да сутрадан дођу сва дјеца у школу, а ако буде некаквих проблема, близу смо, рјешават ћемо их и ријешити.

ДЈЕЦАСутрадан, ја нервозан, устадох готово зором. Ускоро дође сусједа

дјевојка Ката с повеликим лончићем топле варенике, с комадом меснате сухе сланине и комадом кукурузовнице. Каже: »Шаље наша Марија да »фруштикате« прије школе и поручује да дођете данас к нама на ручак. Опет помислих, а већ и рекох сусједи да сам ја само обични учо, а не неки Драшковић или Ердеди или Пејачевић – да ме дворе, али доручак ми добро дође. Окријепих се, окуражих се и већ пола сата прије осам, прије почетка службене наставе уђох с много треме и нервозе у разред. Разред већ пун, шуте дјечачићи-пачићи као заливени.Муха да се чује. На мој дрхтави »Здраво« одговарају помало једнаким, стидљиво нервозним гласићима: »Здрааво«. Устали па стоје и чекају, Учитељка с њима, прије почетка наставе молила неку молитву ( такав, ваљда, обичај увела), а ја од прве заборавио и то од прве баш молитву. Ни данас не знам, али ми се чини да молитва није била прописана. Сједоше ђаци, ја устрептао, гледам с љубављу и неким поносом дечкиће и дјевојчице и мислим: »Како да почнем?«. Наравно, најприје администрација, она ће разбити трему. Већ

26

сам раније из лањског именика и у њему приложеног пописа новоуписаних, новака првака припремио привремени попис ученика. Прозивам једног по једног и на крају ниједан није изостао.

Каква то дјеца бијаху! Не видим ја ни шупље опанке, ни босе од хладноће поцрвењеле ножице, ни окрпане весте и хлаче и сукњице, видим само злаћана мала лица, умивена, чиста, почешљана, дјевојчице с украс-ним неким укосницама. Сви гледају у мене као у Бога. Ја шетам испред она четири реда клупа и нешто дјеци говорим, а педесет пари зацакљених црних, сивих, плавих очију прате сваки мој корак и слушају сваку ријеч...

Пун разред дјеце, или тачније пуна учионица разреда дјеце. Сва четири разреда одједном. Говорили нам у учитељској школи и о тој могућ-ности ( најгорој), о раду у тзв. једноразредној школи. Но што је, ту је – сад треба кренути на посао.

Елем, већ једном ја морам почети с радом у школи. Па зато сам и дошао ( за то сам и плаћен, каже срески начелник). Стадох насред разреда ( сјести и да сам хтио, нисам могао, јер ни у учионици није било столца), а све очи упрте у мене. »Ја сам ваш нови учитељ«. Они мени одмах отворено, кордунашки, рекло би се кратко одговорише у један глас: »Знамо«, тако да изненађења почех прихваћати једноставније и нормал-није. Рекох им и презиме. Они опет: »Знамо«. Ипак из гомиле један гласић додаде: »Крањац!«.

С дјецом се треба упознати. Чудно је како су учитељи с лакоћом памтили своје штићенике, пацијенте, своју дјецу...За првог учитеља, тада, сва су дјеца била као његова. Не бих ја прошао цестом покрај дјетета које плаче, а да га не умирим. И оно преко јарка и тарабе, преко у дворишту тек проходали ,с неком шибом, цвили. Петеро- шестеро свиња, он као да чува те прасце који су прави прасци па га не слушају, него га чак њушкама гуркају и навлаче за кошуљицу, једино што на себи има. Ја прескачем плот, водим дијете матери, а она се смије будалици која хоће чувати свиње већ сад а још не може, као да неће цијели живот чувати стоку...

А каква су дивна била ова моја дјеца у Кнежевић Коси! »Која дјеца!«, рекла би Асја док је још била мала, јер овај израз овако било је далеко свеобухватно. Јер заиста, ова синтагма, »Која дјеца!«, као да је говорила и рекла све: драга и мила и паметна и несташна, ведра, понекад тужна, али најчешће весела, пуна живота и животне радости, чак и кад цупкају босим ножицама по првом тек палом снијегу.

Почех се с дјецом упознавати. Почех питати како се које дијете зове: запазих муриљовско једно злаћано лице па осјећајући да ћу га запамтити као малог Муриљовог лубеничара, упитах првога њега како се зове, а он рече – Годић. Видјех у хрпи дјеце сићушну, уредну, као анђелак цурицу, што се једва мало издигла, кад устане, изнад школске клупе. Ипак није наказно лице, мако ми је касније објашњавао маестро Крсто Хегедушић, јер ја тада тридесет осме године нисам могао да докучим да у животу ничег лијепог нема и да је све ругоба, и живот и људи. То лијепо дјетешце, на упит како се зове, одговори: Годић. И тако ја заредах: ја питам, они одговарају – Годић

27

па Годић, па опет Годић. Повеселих се кад четврти не би Годић већ Новаковић, па Мрђеновићи, па Хрстићи, Милашинчићи.

Један кракат, наочит, највиши и најјачи у разреду ( највећи мангуп – утврдисмо касније) каже: »Ти, господине учитељу, не'ш тако никога запамтити, већ послушај ти мене, а ја ћу те научити како ћеш потрефити који је од нас који и чији«. Скоро га збуних кад му у интересу а и одгојно на мјесту рекох: »Момче, морат ћете се научити да се господину учитељу говори »ви«, а не »ти«. Мало се он замислио, прекинух га у стратегијској разради његове замисли како научити учитеља да научи како му се дјеца зову. Замислио се тај дечко па каже: »Могу ја теби, господине учо, говорити и »ви« - ако ми се омакне јер си сам, а ја кажем »ви«, рецимо тројици дерана кад хоће да навале тући се са мном. Говорили смо и ми учитељу »ви«, само није подуго било школе па смо ваљда мало заборавили. Зато се немој љутити ако буде и овако и онако«.( Морало је тако и бити јер је већ и онда за мене живот ишао и овако и онако).

Елем, он ће мене научити како да ја њих запамтим...Каже он мени: »Ми се, ево, ка' овце збили у рупу да те боље видимо. Најприје ви нас, господине учо, растјерајте по разредима. Зато и јесу четири реда клупа. Ови пилићи ( прваци) требају у први ред до пећи, а ми четврташи до прозора, тамо је зима!« Приједлог је одмах »проведен у дјело«( како ми то није прије пало на памет!?). »Е, сад видиш, учо, на прилику, ја сам Павле Новаковић, у кући ме зову Пајо, а ови дерани у школи Пајкан јер тако никога не зову. Знаш, учо, има ти још Милка Новаковић, па Илија Новаковић ( сви га зову Ићо), па Душан Новаковић...« »Стани, забога!«, вичем ја...а он мирно каже: »Све ћеш ти то помамтити. Видиш, Милка више не иде у школу, кажу њени – доста јој је три разреда. Душан је у првом разреду, а што велиш, он је мој рођени брат. Тако је маћи. Ића исто не иде у школу. А Анђа је у трећем, па ћеш тако лако запамтити...« А сад ја њега молим да прекинемо. Јер ако ми почне о Годићима, заборавићу и како се ја зовем.

Наравно, како то већ бива, све сам их попамтио. Па се многих сјећам и данас, послије равно педесет година. Наравно, у њиховом тадашњем младеначком, дјечјем обличју. Сјетио сам се живо ове сцене упознавања једном у Кутини, кад постадох разредник једног петог разреда, у ком се од нешто више од тридесет ученика, чак њих петнаест, звало Иван ( не бијаше тада Алена и Алана, Дамира и Давора, Клер и Ирис) ...

Ходам испред клупа и мислим што сад да радим. Кад ли управо Душкић (њега упамтих отпрве) врисну. Испружио ножицу из прва клупе, а ја му мало стадох на њу. Погледах му ноге и запрепастих се: он бос. Погледах кроз прозор. Пада снијег, а ја блентаво запитах Душка да ли му је зима. Није, каже, него питај ти онога мога брата Пајкана, њему мора да је зима. Он има три пута дуље стопе од мојих. Које ли наивности. Завирих испод клупа: лијеп број босих, један без ципела у дебелим чарапама, једни у неким опанчићима без опута, повезани за ноге, или око ногу шпагом, или жицом да би се држали на »рпи«, а тек мало њих у добрим ципелама или Батиним чизмама. А одјећа? Некакве весте, капути спаривани, два разли-чита рукава...Господе, послије дознах, понетко од старијих »ћуби« дома да

28

би дијете у његовој вести отишло у школу...Али и ја сам у братовим старим хлачама, и ципеле су ми закрпане. Али ипак изгледам као обичан човјек. А ова дјеца – свако од њих би се могло касније у Подравини присјетити тога. Послужити им као страшило у житу, сунцокрету или конопљи...И већ тада је село било прилично раслојено, како би се то данас рекло. Било је ту дјеце добро обучене и добро обувене. Било је дјевојчица које су изгледале као луткице из дућана гдје се продају сувенири. Очешљане, украшене ситним једноставним украсима. Било је дјевојчица у дивним народним ношњама. Али, на све сам се брзо навикао и брзо реагирао и проналазио рјешења. Прво рјешење за босе, полубосе, у чарапама без ципела или опанцима од два-три комада жицом или шпагом држаних у континуитету. Можда сам тада, а не би било касно ни сада, требао добити награду као иноватор: уведох ја, мени се и данас тако чини, први »школски аутобус«. У сухопар-ним књигама и приказима о просвјети у НОБ-и и касније – могао је наћи мјеста мој први школски »аутобус«. Зима је, сељаци углавном имају времена па се договорисмо да сваки дан нетко од њих дежура. Ујутро у сањкама пуним сламе провезе се од Лоскуње и Живковић Косе и довезе ујутро, а одвезе предвечер. Мајке на цести сретну мене, позивају без сагласности главе куће у кућу на ракијицу, на комад шпека и кукурузоваче и уздишу: »Попиј, учо, заложи зерицу, учо, Бог те благословио! То моје дијете иде у школу и долази кући весело, непромрзнуто«. »Сва дјеца«, кажу мајке, »наглас говоре: »Ух, што имамо финог учитеља!« А мени дође мило, призалогајим па попијем ракијицу кад већ тече бесплатно, па уживам.

Учио ја ту »своју дјецу« свему и свачему. Најприје оно што је настав-ним програмом било прописано: читати, писати, рачунати, земљописној оријентацији, повијесној сналажљивости, више о Иванићу и Гупцу, а мање о Томиславу и Лазару. Учио их да уче, да раде, да слушају и поштују старије, родитеље, сусједе и да не улазе у сусједске задјевице, да избјегавају туч-њаве, свађе и насиље...Учио их, а она учила. Отварао им некакве видике, неку бољу будућност, намирење с овим опаким животом. Да ли су моје приче о томе да сва дјеца требају да буду сита и обувена и обучена, да осим о Божићу, Ускрсу и Крсној слави још понекад треба да једу меса и колача, да се играју и забављау, да виде свијета, бар до Загреба. Да ли су те моје приче биле бајке, не знам ни данас, али су дјеца слушала отворених уста и ушију и мозга. Доживјеше они што не изгинуше у крвавом и суровом фашистичком покољу и неке од тих, другачијих и тадањих дана, нове и љепше дане. Пијуцкам коњак једном много послије тих дана у канцеларији предсједника котара, касније директора творнице керамике, а нажалост иначе увијек болежљивог Николе Фуштара ( из Кнежевић Косе) па се сјећамо мојих бајки. »Не бијаху, богами, бајке«, каже мени котарски руко-водилац: »Ма, ви, мој учо, бијасте као некакав пророк...«

Једног јутра освану у школи, уђе достојанствено у разред један фино обучен, дотјеран, избријан, мало намирисан господин. У пратњи нешег војнићког школског надзорника, представи се, не заборавих ни данас презиме: Самарџија. »Дошао сам да прегледам ваш рад у школи.« Оста-доше цијело доподне. Пита тај господин све: читање, писање, рачунање,

29

повијест, земљопис ( срећом не паде му на памет да пита пјевање). Зноје се дјеца, знојим се и ја. Он пита, дјеца одговарју све боље ( ту у Кнежевић Коси ја нисам имао другоредаша, понављача – све бистра дјеца, к'о суза анђеоска, ко роса доље на ливади радоњска. Уморио се човјек питајући, уморила се дјеца одговарајући. Уморих се и ја, а видим и мој надзорник из Војнића. Господин из Загреба погледа надзорника, замоли мене да дјецу пустим на одмор, пружи ми руку и рече: »Свака вам част, млади човјече – мене послали да вас се ријеше, да вас отпусте, а ја не нађох ништа што би томе помогло. Ако је до мене, наставите мирно и овако фино и добро радити свој посао. Посао правог честитог учитеља«. Онако, подоста збу-њен, поготово људским наступом тог класног непријатеља – позвах их пријеко у собу на каву и ракију. »Не бисмо смјели«, каже инспектор из Загрба, »против прописа је, али нећемо, колега«, обраћа се моме првом шефу, »одбити позив младог колеге...« Пописмо каву и препеченицу. Они одоше, а мене салијетала дјеца. »Јесмо ли знали, господине учо, да се нијесмо осрамотили...«, а ја сам изван себе. Једним загрљајем бих, кад бих само могао, загрлио свих педесетак својих малишана. Не знам што бих рекао – не могу им рећи да су дали страшму пљуску пуноглавцима државне власти, а истовремено празноглавцима који воде једно друштво, једну државу у пропаст...Покупих свих педесетак малишана па с њима обиђох читав атар школе. Био је излет- настава из биологије и поема обичне , сеоске педагогије. Много касније Макаренкова »Педагошка поема« подсјећала ме живо, готово сурово, а опет бескрајно поетски на тај величанствен, један од најдражих дана у животу.

Четвртак је обично био слободан дан. »Обичан« значи не баш редо-вито и увијек. Наиме, четвртком јхе долазио из Војнића поп, парох, свећеник који је држао наставу из вјеронауке. Ја сам га почесто чекао док стигне и за то вријеме радио с дјецом, Понекад, из различитих разлога није уопће сти-зао, некад је дошао, али није могао остати цијели дан. Углавном нисам могао у четвртак отићи док парох не стигне и док се не договоримо колико ће остати. Свећеник је био млад, образован ( с факултетом) човјек и о њему ће бити касније ријечи. Сад само толико да смо били политички ( наравно), или точније идејни противници. Али иначе један према другоме толерантни. Готово пријатељски, чак смо један другоме говорили »ти«. Ја у материја-лизму, он у метафизици, говорим му да је то што он учи далеко од ствар-ности, па и разума. Или како сам му једном рекао, сјећам се и данас: »Кад лажеш дјеци, лажи округло да те не заскоче«. Као да сам предосјећао неку невољу. Сједим ја једног четвртка у соби и читам новине које ми је свећеник донио из Војнића, кад зачух неку галаму. Врата од собе су насупрот разреда па тресак једних школских врата, па јуриш попа кроз моја врата. Свећеник онако лијеп, млад, миран – сав се избезумио, дрхти, не може да дође до ријечи. Ја изађох из собе. Послах дјецу да се играју и вратих се у своју собу. Понудих велечасном пријатељу да сједне, да попијемо ракијицу и да ми каже што се заправо догодило. Смирио се човјек, попили ракијицу, запа-лили цигарете и он поче, сад већ смирен, готово с осмјехом на оном њего-вом и благом лицу: »Припремам ја њих за прву причест и говорим како

30

прије примања причешћа на смију ништа окусити, чак ни воде па као застра-шујући примјер кажем како је један пио воде и онда примио причешће, па га је Бог казнио тако да му је главу окренуо. Ишао напријед, а отрага гледао! Само што ја то рекох«, прича поп, »кад се диже онај велики Пајкан ( онај кракоња што је мене учио како ћу научити имена дјеце, сјетих се ја) »јеб'о мајку своју!«, (омаче се и фином попу) »да тога, што тако гледа доведем па ћемо ја и он водити га и показивати на сајмовима и зарађивати паре, јер такав још није свијетом ходао...«. Почех се ја смијати па се засмијах да сам се скоро упишао од смијеха, а поп се поче мрштити, па црвењети, па опсова гадно, попу недолично, ни више ни мање него Бога поквареног, вичући да сам исти као онај покварени, безобразни Пајкан. Дијете недостојно тијела Христова и све тако некако, Ја се коначно смирих и рекох му да сам га упозорио да лже округло, а сад нека се извлачи како зна. Замоли ме на крају човјек ( никад нисам знао како да му се обраћам све док нисмо прешли на зазивање именом. Био млад, тешко ми говорити му »оче«, прото ми је звучало чудно, парох још чудније, катехета ни жупник није био јер је православан), замоли ме да ли бих хтио у недјељу довести тих дсетак дјечака и дјевојчица у цркву у Војнић, на прву причест. Не морам, није моја дужност, супротно је идејном мом ставу ( партијци у Загребу говораху да је то скретање, малтене издаја марксизма), али рекох му да ништа не брине. Довест ћу ја дјецу, бит ћу чак у цркви док обави обред и вратити дјецу кући. Њему мило, позва ме да једном дођем к њему ( њима – имао је прелијепу – касније видјех – супругу и лутку – дијете, још малецко, тек протрчавало) на ручак.

Елем, у свету недјељицу водим ја своје питомце у Војнић. Тамо и амо то је шест километара. Права шетња – благотворна, јутарња, понеко преко тарабе понуди ракијицу, жене прекидају лов на кокоши за недјељни ручак и гледају малу поворку, желе добро јутро, питају куда идемо и не вјерују некако, а мило им је што морају повјеровати да ја ( знају они то већ) безвје-рац, а још к томе и Крањац водим њихову ( мање српску више православну) дјецу на причешће...Прође обред, приђе ми поп и још једампут ми захвали што није имао никакве бриге с мојом дјецом. Кренусмо од цркве кући. Од цркве педесетак метара до неког као трга, крижања, кад из једне радње опојно замириса свјеже пециво. Њуше дјеца, јер друкчије и не можеш назвати тај дрхтај носница и тај дубоки удисај мирисног тиеста, као кад, Боже ми прости, коњ на дивљем западу из »ласо« романа – након дугог хода кроз пустињу – нањуши воду. Зауставих дјецу, уђох у радњу – румено пециво, ни крух ни кифла, нешто као данашњи талијанер. Зовем дјецу, сватко добива по једно повелико, свјеже, бијело, румено, дивно пециво. Прелазимо трг. Људи гледају, а дјеца откидају по комадић. Као жао им је појести га. А одољети напасти не могу, па понеки од њих, кад се у њ загледа нека жена, каже јој: »Купио нам колача наш учитељ«. Мисле њуди да се ја истрошио, а не знају да ја толико ручака и вечера добовам у селу, па ми овај издатак није ни пао на памет, а осим тога једва схватљив је тај осјећај у мени гледајући ту сретну дјецу, без демагогије, без икаквих намјера, обузет неком лијепом топлином коју данас не можеш доживјети, јер

31

нема више те дјеце, ни тих ученика. Сваки сладолед, свака чоколада, све је то нормалан родитељски издатак. Ово дијете као да се данас као дијете нема чему радовати... И ја глођем једно позамашно румено пециво и водим своје »пилиће« кући и уживам. Ако негдје иза завјесе не вири срески начел-ник, већ ће му сутра реферирати трабанти. Срески ће попиздити, поп му можда неће дати да интервенира, али ја сам - уживао.

О, Господе! Каква су то била дјеца, која ( што би својевремено рекла Асја) бистрина, која интелигенција! Нека ми опросте моји драги ( хрватски) сународњаци из Подравине ( о чему у другоме поглављу) и њихова дјеца и моји подравски ученици који до трећег разреда још нису вадили палац из уста, а двије трећине их није могло пуне двије године научити сва слова. (Родитељи служили грофа Драшковића, а дјеца спавала дрогирана од заспанца, а слова писала послије габлеца у ком су, уз комадић курузарца попила флашицу – деци тудума). Ови Кордунаши, ови полуголи, полубоси Србљи нису знали да већ сад – тад има крајева у којима нема босе дјеце зими, дјеце која без опанака или ципела, само у дебелим чарапама, сједећи на дасци, спуштају се попут Стенмарка или Крижаја низ Новаковића бријег. Прави правцати слслом преко три њиве и три међе и три пријеломнице, равно у школско двориште. Ако су се чарапе овлажиле, скидају их, слажу око постоља пећи док се не осуше...Но, пустимо економску, вратимо се педагогији и дивним, чудним али интелигентним разговорима с том мојом благословеном дјецом.

Зовем ученика к плочи, оног из задње клупе, а он, идући к плочи, негдје на пола пута запне за једну ногу пружену ( нанјерно или ненамјерно, питање је сад) изван клупе у пролази између редова клупа. Запе, паде, па стаде и опсова: »Јеба те ћено (пас)!« Ја хтједох викнути, прекорити, казнити псовача, а он мени мирно, интелигентно, некако самосвјесно каже: »Немојте се љутити, господине учитељу, морао сам га опсовати кад не пази, могао сам ударити у ћошак клупе, избити око, рзбити зубе, а он је то »ћио« и требало би га избатинати. Ја не знам што да радим. Питам »подметача«, а он мирно каже: »Ваљда сам му ћио подметнути ногу, он ми једном река' да за ручак једе пилетину, а ја намам друго до ли комад пчелињег саћа и у њему мало меда«. Враћам прозваног ученика у клупу и умјесто вјежби из рачунања, развезаше се не само стилске и начелне, већ врло озбиљне расправе о људским односима. Нов предмет у основној школи. Социологија без икаквих националних примјеса. Један пуних уста пилетине и други, који упркос здравих зуба не може задржати ништа у устима. Мед протиче, а не засићује, заварава, а ја између дјетета кулака и сиротиње тражим зајед-нички језик. Јер и овај пуних уста пилећег батака далеко је још од експло-ататора медовином завараног сиромаха. Нису они далеко један од другога и на крају слажу се да није требало подметати ногу, а ни псовати. Ипак, сударамо се или сударају се ја велик изнад њих, а они мали, још ситни, не знају ни гдје су, а већ су сударени. Срећом још увијек чисти испособни да их ја помало, полако свраћам на исту колотечину. Тај комад саћа с медом и онај пилећи батак. И враћа се мој ученик без пилета и као да му је још нешто јутрошњег меда у устима, пролази поред свог упулићеног и

32

учизмљеног сусједа, па застаје, па погледа мене, па њега, па каже мени – педесет година запамћене ријечи: »Господине учитељу, не мрзим ја њега, али га баш и не волим, подмјестити ћу негдје и ја њему ногу...!«

Једном касније кад Кнежевић Коса бијаше доста година иза мене, идемо ми, група партизана из Мославине по задатку на Кордун. Негдје на неком раскршћу ( био је то поголем слободни териториј: Војнић, Вргинмост, Слуњ)...некаква као патрола, стража, заустави нас, групу и командир, један снажан отресит младић рече групи да може даље, само да мало причека, јер он, командир, има некакав проблем с једним из групе – са мном. Рече патролџији да ме одведе у »команду страже« - некакав кућерак, дрвењак, ситну колибу, као кокошињац. Ја изненађен, појма немам што хоће, крив ништа нисам, није уобичајено да се неког издваја из групе која легално, нормално пролази. Уђох у команду. А он »командир«, смије се – магарац. Нуди ме да сједнем. Вади испод ногу, испод неког стола боцу и нуди мене да потегнем. Препеченица љута и оштра, а вани зима љута и оштра. Потегнух љуто и оштро, јер ако ме и чека нека невоља, бит ће љута и оштра. Гледам насмијаног, ведрог, наочитог младића. Гледам и питам: »Шта је ово?« А мој »командир« говори: »Прије неколико година нијесте могли запамтити који је који Годић у школи у Кнежевић Коси. Ево, ја сам један од њих. Свеједно је јесам ли Милош или Марко или Душко – потегни добро, драги мој учо, те препеченице и сјети се како си нам говорио да се бојиш да ће нас младе дочекати зло и да у том злу не будемо зли него добри. Ево, ја сам добар јер ратујем на страни добра. Добар сам, ваљда, јер те нудим с ово зеру препеченице«. Приђе ми тај мој бивши ученик, загрли ме и изљуби и пожели сваку срећу у даљњем ратовању. Сад се и ја смију-љим. Гледам тог »ратника« иако му је петнаеста, шеснаеста година и мислим: већ давно прије Петровићевог филма да ће »Живјети овај народ«.

Једног дана (опет) много година послије рата, револуције, преоб-разбе, побједе – чега ли, питам се сада – чепркам око женине куће, узгајам цвијеће, јер рекоше да за узгој људи нисам »политички подобан« ( о, земљо вољена, по чему и због чега би тако несклона да ти дарива само прими-тивца или скоро само тугаљиве неспособњаковиће да те, умјесто уз већ створене увјете за бољу будућност, за љепши и сретнији живот, воде низбрдо. Себе стално узбрдо, а земљу стално низбрдо). Опет ће нетко рећи да сам сав у уметнутим реченицама. Плијевим благородно, богомданим спектром боја обојено цвијеће, кад приђе једна госпођа с улице и онако како ми то домаћи већ радимо, приупита: »Јесте ли ви друг Милетић?« Потврдих, не сањајући о далекој, незаборављеној, али давно прастарој Кнежевић Коси. Пружи ми жена писмо уз напомену да је у Задру, док је с колегицом разговарала о Кутини и споменула, тко зна зашто и како и моје презиме – пришла јој жена и приупитала да ли говори о учитељу Анти Милетићу. Кад јој потврдише, замоли их да однесу мени у Кутину једно писмо. Захвалих, узех писмо, отворих га, почех читати и почех се помало снебивати, чудити, присјећати...Обрадовало ме то писмо из ког, ево, извадих неколико реченица: »Драги и поштовани учитељу! Далеко су биле школске године 1938/ 39. и многе су нам ствари одонда могле пасти у

33

заборав и неповратно се изгубити. Али ова није. Прошло је 36 година од краја рата, а с њим дође и прође много среће, али и туге. Да ли сте уопће живи, гдје сте, како сте? За то сазнати пружила ми се изванредна прилика да су ове двије госпође дошле у Задар на љетовање и у случајном разговору споменуше ваше име. Сазнала сам од њих много о вама и било ми је јако драго. Ја вас се и сада сјећам као дивног човјека. И зато мислим да ћете разумјети што сам се одлучила да вам пишем. То моје сјећање датира из предратних дана 1938. кад сте ви учитељевали у основној школи у Кнежевић Коси, близу Војнића. Зовем се... Ја већ тридесет и више година живим у Задру, гдје ми је лијепо и гдје сам нашла праве људе за пријатеље, тако да се осјећам готово као на Кордуну. Ја се и данас сјећам вашег одласка с Војнић-колодвора кад су сви присутни плакали, а плаче се једино за неким тко је био драг и кога је тешко изгубити. Молим вас...вољела бих кад бисте ми написали пар редака, а за сада толико, поштовани учитељу, од Зоре и њене обитељи која је о вама чула све најбоље...«. Наравно, обрадован, изненађен, незаборављен након толиких година, одговорих малој цурици, сада одраслој жени и сретној мајци...

Добих опет писмо и опет: »Драги и поштовани учитељу, кад сам примила ваше писмо, необично сам се обрадовала јер још сама себи не вјерујем да сам вас након толико година нашла. У мојој је кући тај дан био такорекућ празник, јер нас је све троје то писмо одушевило, не само зато јер сте ми одговорили, већ и због тога што се свега што је било, како сами кажете, добро сјећате. Ја сам к вама дошла у трећи разред, а пошто сам у школу пошла с непуних шест година, била сам растом веома мала. Да вас мало боље подсјетим на све то, навест ћу вам пар детаљчића којих ћете се вјеројатно сјећати. Наиме, са мном у разреду био је извјесни Марко Брдар, већ тада као права људина и као зрео човјек, али не баш најбољи у учењу, тако да сте ме ве увијек дизали у наручје и истицали за примјер Марку говорећи: »Марко, зар те није срам! Ти овој цурици изгледаш као отац, а ништа«. Драги учо,, као што и сами знате, Марку је школовање прекинуо рат, а Марко је данас пензионрани официр морнарице. Можда ћете се сјећати и тога како мала цурица никако није могла схватити сат и како пока-зује вријеме. Као сад се сјећам како сте ми стрпљиво посебно објашња-вали како сат показује вријеме«.

Колико дјеце, колико непознатих судбина, роман би био кад бих писао књигу о њима, а не само Кнежевић Коса.

МОМЦИ И ДЈЕВОЈКЕ:

Дилеме препуштам ( по обичају) будућности. Нека она, повијест казује и каже посљедњу ријеч. То више ако се и када се ради о судбинским и судбоносним питањима човјечанства. Мени се овдје, само успутно, уз сјећање на вријеме од прије 50 година намеће само глобално, језива несхватљива мисао: што ће бити за 50 година. Не стављам упитник јер ни не постављам питање већ само помисао. Кад све цесте, све улице, сва дворишта заузму аутомобили, кад милијарде људи запосједну сваки

34

квадратни метар ове, ипак ограничене земљине површине, кад ће свако новорођено дијете требати можда одмах маску да дође до потребног кисика...кад се човједчанство нађе у изгубљеној природи коју је претворило готово у плинску комору, кад се нађе у колапсу тоталног безизлаза. Бит ће то врхунац чак и данас још неслућених достигнућа цивилизације. Моменат кад човјек ликвидира сам себе, остваривши све своје циљеве који га доведоше до самоуништења. Можда ће ипак наићи језиво орвеловско вријеме, кад ће нови надфашизам осигурати живот само изабранима. Срећом то нећу доживјети, поготово јер већ сад знам да не бих био међу изабранима.

Али чему замарати и ум и расположење и гледање у још увијек злаћано сунце и осјећај да постоји бар дио неоштећене природе. Враћам се ја педесет година унатраг. У вријеме без телевизора, фрижидера, вешма-шина, аутомобила ( осим ту и тамо понеког). Враћам се у веијеме које је својим конзерватизмом, заосталошћу, својим ручним а не технолошким животом – толико одударало од данашњег времена високе цивилизације и бијеле технике. Парадокс је недокучив. Онда у оно ружно вријеме, вријеме заосталости, експлоатације човјека по човјеку, било је дивно живјети. Имао си свуда на сваком кораку човјека, људе, пријатеље – отворене, драге, поштене, људе који су у свакој ситуацији били уз тебе. Борили се с тобом за бољи живот експлоатираних. Данас око себе сусрећем само или скоро само људе који су изборили бољи живот само за себе. Не требају им никакви људи, ни сусједи, ни флозофи, ни пријатељи, јер ово је вријеме грабежа и отимачине и драматичне обране отетога. Парадокс је и у томе да се ја враћам оним временима и оним људима од прије педесет година с којима сам се борио да то тадање труло, угњетавајуће, сиромашно, јадно друштво претворимо у ново, боље, напредно друштво равнопавних, пуноправних богатих људи...

Вратимо се коначно у моју тадању, данас педесет година истина старију Кнежевић Косу. Тамо је бујао диван, истина сиромашан, али ведар, поносан, људски живот. Чудно то можда звучи, звецка, звони, јечи и јауче. Онда су прије педесет година, не могу се отети томе осјећају, људи живјели насумњиво далеко сиромашније него данас, некако храбрије, поштеније, достојанстваније и поносније него данас. Ја бих то стереотипно рекао: с пуно више духа, самосвојности, особности ( ја сам тако наставио цијели живот и због тога сам неколико пута у животу – опрости ми, драги читаоче, али другог израза немам, у животу најебао.

И данас се слатко насмијем кад се сјетим једног детаља из тог давног времена. Ево чему сам се дуго времена смијао: у то вријеме цесте су биле неприкосновено власништво којекаквих воловских запрега и пјешака. Ту и тамо понеки аутомобил крећући се Кордуном морао је јако пазити јер закона да сељак вози десном страном није било. Цеста је била његова. Сваког петка је у Карловцу био сајмени дан. Надалеко познат сајам у Карловцу, већ од раног јутра крене бескрајна колона запрежних возила чак из Крајине ( Ве-лике Кладуше), па од Вргинмоста и Топуског. Све то проходи на десет метара од мене, испред школе. Нађе се ту и пјешак покоји. Но и под

35

пазухом кокош коју ће продати будзашто у Карловцу. Кокош му је мотив, разлог, алиби да оде на сајам гдје ће с неким познаником, од шкрте уштеде за неколико ракија, цркавице попити коју ракију, запјевати неку розгалицу у част свог сиромаштва и кренути назад пјехе својих нових тридесет, четрде-сет километара. Иде он повремено, вјеројатно и више од пола пута коњо-стопом, јер га добри људи повезу, али на узбрдици сам силази, не чека да га нетко отјера, а на низбрдици се господски фура. Није ваљало да петком нетко крене аутомобилом у Карловац, понеко је морао јер то је била главна магистрална цеста за Карловац. Све од Босне и Сиска и мало даље, код Крњака наилази и она друга, главна од Плитвица и Слуња.

Елем, кренуо једног петка један аутомобилист пут Карловца. Био је то, наравно, бескрајно мукотрпан, дуготрајан, нервозан пут и неки возач коњски макне се, неки пркоси па му не да обилазак... Један поносно гони свој коњски мерцедес, па кривуда, па хтједе пустити аутомобил да прође, а онда га ваљда неки пркос натјера да дође к средини цесте и аутомобил му очеша штосдемфер, штрањгу и зерицу лијевог коња. Зерицу да се једва појави кап-двије крви. Колапс на цести. Умало да дође до линча, шофер, возач проблиједио од страха. Нађоше се неки тријезни па прихватише његов приједлог да ће на полицији у Карловцу оставити нешто новаца за штрањгу и за евентуални ветеринарев фластер. Пустише га људи д оде прије него што стиже оштећени који се, на срећу, мало задржао скидајући лијевачу за обрачун с господином из аута. Замислите данас такав прометни удес. Оставио човјек заиста на полицији двјеста динара, али пукла брука. Цијели сајам бруји како неки господин налетио на недужног сељака. Касно поподне, на повратку из Карловца уз тзв. Слуњска брда, гдје чак и аутомо-бил иде кораком, наиђе један несретник аутомобилом. Коњки и воловски возачи, сад већ сви под гасом, пуштају аутомобилисту да након сваких десетак минута обиђе једна кола. Јадник са својим аутомобилом скрену на једном проширењу цесте украј и оста ту до ноћи све док не прође сајмена колона... Није то било никакво јуначко дјело, али пркос, немоћ да се на неки други начин свети, сиротиња је одавала одушка свом бијесу и на недужном аутомобилисти, бијесна на свемоћну господу. Ја се смијем разговарајући с једним из коњске колоне, а он мени сасвим озбиљно каже: »Ако ја не могу господи ништа, може мој коњ«.

Ја ипак хтједох рећи коју ријеч о момцима и дјевојкама у Кнежевић Коси, у то моје лијепо, давно заборављено вријеме...

Било је то, назовимо, вријеме кад још село није ни сањало о неком рашчлањивању. Живио сам и радио као учитељ у селу Кнежевић Коси онда кад још село бијаше пуно као шипак коштица – момака и дјевојака. Никаква се запослења није могао домоћи сеоски момак. Ако се преко »Радише«, онда нешто као хуманитарна организација домогао »школовања« за обрт-ника, био је риједак и пун погодак. Могло се, и то ријетко, запослити као слуга и то у пуном значењу те ријечи. Без готово икаквих права, осим права да тешко ради. Неколико момака је с очевима одлазило у кирију. Возила се из мајдана, негдје крај Топуског жељезна рудача. Или се понешто могло

36

зарадити на тешком раду у шуми. Али, ти су људи ионако научили тешко радити и тешко живјети. А опет, радосно живјети.

Био сам тада и ја момак. Тек сам навршио двадесет трећу. Опет ћу поновити тко зна колико пута и на колико мјеста, био сам момак, млад а одрастао. Точно сам знао гдје сам. Прилично точно сам оцијенио ситуацију у којој сам оцјењивао и задатке који су преда мном. Необично оштро су ми замјеравале владајуће котарске структуре на мојем понашању са сеоским момцима. Тврдили су да нарушавам ауторитет учитеља, државног службе-ника. Нисам, по њима, довољно чувао ауторитет тог ситног котачића у суставу власти. Сјећам се добро једног детаља. У пространој соби првог сусједа у једном куту повелик стол.Над столом виси пристојна »једанаес-тица«, петролејка број једанаест – било их је три, пет, осам и једанаест. Од шкиљаве до, рекли бисмо, краљевске једанаестице, као сијалица од двадесет пет вати-шкиљавка до оне од двјеста вати. Око стола четири средовјечна човјека, картају. У другом куту собе велика постеља прекри-вена биљцем на ком ја и тројица момака причамо пушећи, полуле-жећи, оалоњени главом о зид. Ноге помало висе. У соби још неколико људи и момака. Један од момака ухвати мене у једном часу за ногу и повуче ме низ кревет. Прије него што сам се снашао и можда некако реагирао, скчи иза стола јдан од карташа, озбиљан и угледан човјек, приђе момку који ме је потегао, учини ми се да ће га ошамарити, па скочих с кревета да спријечим невољу. Али човјек снажан, бркат, смркнут, учини ми се начас као Матија Губец, испружи руку и заустави ме у покрету. »Ти, учо, мируј, а ти, момче и ви други момци, запамтите да је ваш пријатељ учо – господин. Никад више да не падне на памет неком да га повуче за ногу или учини сличан пасјалук. Сањкате се заједно, играте се, скачете и трчите заједно, али да више никад ни један не заборави да је наш учитељ господин учо«. Наравно да човјек није ни помишљао да ме сврста у »господу – класне непријатеље«. Била је то геста паметног, скоро бисмо рекли културног примитивца. Човјек рече те двије реченице и сједе и настави картати. Момци гледају у мене, гледају чини ми се малчице другачије него раније, али видим да ме гледају с разу- мијевањем и једним сазнањем више. Ето ауторитета, котарска структуро.

А бијаху то дивни момци. Већ рекох раније. Бијаху они, као и њихови старији и вриједни и пркосни и храбри и поносни у свој тој својој, ипак, углавном великој сиротињи. Једва си могао привољети момка да узме понуђену цигарету. Не, он је њу хтио зарадити. А како, како на мени који нит сам имао да му дам неки посао, а ни новца нисам имао баш пуно. Био изнад школе, не далеко, један драг момак Ићо ( Илија Станојчић) који ми је пилио и цијепао дрва по два сата за двије »Драве«. »Па дајте ми, учо, једну цигарету, донијет ћу вам воде колико треба«. Па дај цигарету, а он ће скочити у Војнић по новине или на пошту. Једном сједимо предвече пред кућом, ја момцима по обичају држим политички час. У разговору полагано, помало, издалека, а опет систематски објашњавам сву неправедност друштвеног поретка и говорим о потреби борбе за бољу будућност. Мутим им мисли и силим их да напрежу мозак. Да се оспособљавају. Сједимо, разговарамо, кад се један момак окрене другом ( био то један од десетак

37

браће и састара Вујића, можда најсиромашније породице у селу) па га приупита:»Би ли ти, Јанко«, чини ми се да се тако звао тај Вујић, »запалио цигару?« Јанко би, али одакле, а онај магарац предлаже: »Ево, Јанко, донијет ћу ти из баште феферон. Кад га поједеш, учо ће ти дати цигару«. Ја се буним и нудим Јанку одмах цигару. Он неће. Нађоше му некакав ужасан три пута пресавијен феферон. Меље Јанко феферон, сузе наилазе, а онај хунцут не да стати: »До папка, Јанко!« А Јанко не пружа руку за цигаретом већ шапће: »Причекај, учо, док се ватим. А ви се размакните, одох ја до Михољског ( село осам километара далеко) и назад, па ћу онда лијепо попушити...Псујем момке, а они се смију. »Зарадио Јанко цигару«, кажу, »а ти се, учо, не брини, предурат ће он то«. Господе, како се онда зарађивала цигарета!

Дани, а особито ноћи знале су бити бесконачно дуге ( срећом по мене нађох, како би данас рекли, садржаје који попуњавају то бескрајно дуго трајање, нарочито зимске ноћи). Није чудно било понекад да се учитељ оженио колегицом десет година старијом од себе. Послије двије-три године заједничког проведеног службовања у двоје, догодио де брак ( ако се данас може рећи »догодио се народ«, онда овај наш тако лијеп језик, јебен са свих страна, може поднијети и синтагму – догодио се брак). Није било чудно кад допре до тебе глас да се догодио брак између неког твог колеге учитеља и сеоске дјевојке. Биле су то заиста изнимке, али понекад та бесконачна самоћа интелектуалца, то друкчије службовање од рада готово свих других који раде, који службују или раде свој посао увијек с колегама, друговима, био је стварно подношљивији. Самоћа учитељевања била је за многе учитеље живљење на граници живљења. Једном се стјецајем околности, у то вријеме нађох у Србији, негдје око Ужица у неком селу оженио се млад учитељ једном сеоском дјевојком с којом изродио троје дјеце, служио и гласао вјерно за владајуће структуре и обрађивао седам јутара јагода. Готово да је заборавио да је учитељ, то му учитељевање долазило као фуш. Авион из Београда возио је јагоде у Франкфурт, а њему се гледа кроз прсте кад сви ученици крену у неколикосатну бербу јагода. Ишла му добро и паприка, цвао добро парадајз. Али, био је он као и неки други само изнимка која потврђује правило: дуги су, бескрајно дуги дани и ноћи у селима закопаним у шумарке, у бујад и папрат, у беспућа којима крене тек школски надзорник једном или два пута годишње. Струнути си могао у том бестрагу. Постати сеоски учо, полусељак, полуинтелектуалац, наћи неко пилићарско-јагодичарско нусзанимање, које постепено јача и постајеш добростојећи учитељ – сељак. Други неспретни, без школске земље, далеко од свега и свачега, на папрати у селу »гди пута даље ни«, како ми рече један колега, гњио је цијели вијек учитељ, али нје успио да се домогне вишеразредне школе и тврдог пута... Било је, наравно, и учитеља који су вјерно служећи сваки режим, држали се на дистанци од обичног сељака, чували неко своје достојанство господина учитеља. Било је и оних бистра ума и здраве памети који су у тој светињи сиротиња, блата и папрати, одвојени од друштвених збивања – покоравали се, таворили и чували свој тешко добивени крух. На првом састанку учитеља котара Војнић запитах једног

38

симпатичног колегу колико нас има учитеља у котару, а он ми, смијешећи се керемпуховски, одговори: »Двадесет женских и нас једанаест ни мушких ни женских«.

И кад већ заглибих у ту папрат и забачена села, међу учитеље, да кажем, за сад успут, без посебних осврта и карактеристика, и на нас друкчије учитеље, поносне, храбре, пркосне – што иђосмо под руку са сиромашним сељаком. Инатили се, пркосили капиталистичкој, углавном сирово примитивној буржоаској диктатури, рискирајући свјесне, чак неод-говорно ( према породици и себи) губљење службе, круха. А било нас је заиста подоста таквих. Премјештали нас с краја на крај Југославије. Отпуштали из службе, затварали, гањали, а ми пркосили. Борба за бољи живот који нас очекује ( а треба га изборити) гонила нас је у тешкоће, у невоље, у гладовања, служење не режиму него понеком богатуну за кору круха... Били смо ми учитељи комунисти млади титани без моћи, али рјечити борци и пророци скоре револуције.

Као да сам се мало одмакао од основне теме. Ово поглавље би требало говорити о момцима и дјевојкама у Кнежевић Коси. А како ја тада са своје двадесет и четири године бијах још младац и живљах у том селу, онда и ја заслужујем да кажем понешто о себи као момку Кнежевић Косе. Па и овај излет међу учитеље, углавном младе, него о друговима и другари-цама, углавном момцима и дјевојкама – учитељима из тог времена које не бијаше херојско вријеме, али бијаше вријеме које нас је припремало за херојска дјела.

И да се мало одмакнем, мало за читавих педесет година од оних дана и ноћи које нама младим учитељима не бијаху ни дуге, ни досадне ни бескорисне. Управо недавно направих једну биљешку, али сад већ помало депресиван ( али у мени још увијек онај проклети црногорски депресивни оптимизам, сведен готово на само вегетирање), не могу се отети дојму да смо ми ипак помало друкчији народ, (пардон – народи ) од других. Док на улицама и пред скупштинама демонстрира напола гладан народ, дотле један други народ који је изабрао да га води овај први народ, дакле тај други народ »по шумама и горама«, по халама и казалиштима готово свакодневно слави неку годишњицу, неки значајан датум који је значајан по томе што се тада пред много година, збило нешто што је јасно говорило, одређивало и тврдило да се у социјализму не може збити догађај да већ уморан, сад већ сиромашан, велики дио обичног народа – излази на улице и демонстрира.

И збиља, ако нам нечега не мањка у ово кризно доба – не мањка нам обиље прослава, обљетница, годишњица. Од друштвених, повијесних, политичких, до оних рођенданских, именданских, крсних и других слава. Сигурно да оне добрим дијелом повећавају просјек потрошње конзумних добара, прије свега »ића и пића«. Већ и дјечица пале тек једну или двије рођенданске свијеће у кругу својих нејаких другова и другарица. Регрути славе одлазак у војску, »одслужени« војници повратак из војске, па свадбе, крштења, кармине... Милијуни одлазе под паролом – а шта ти је данас милијун!

39

Е, да, и снобизма уз те прилике имамо у изобиљу. У необиљу требамо обиљем показати да нисмо гори од другога.

Нисмо и не бисмо требали бити против прослава, одређених, вриједних, значајних обљетница, поготову оних с подручја културе, а тих је заправо најмање.

И тако се ја недавно сјетих својих младеначких дана и времена учитељевања у Кнежевић Коси, јер...

Прође педесет година откако се у нашој друштвенополитичкој и културној сфери збио уз неке друге, и један значајан догађај. Прође данас без иједног ретка у тиску, без гласа на телевизији, Прође педесет година откако је у Загребу основана учитељска задруга »Иван Филиповић«, једини облик организацијске форме окупљања учитеља ( углавном младих) кому-ниста и других напредних просвјетних радника. Непотребно се и необјаш-њиво у ионако сиромашној публицистици избјегава конкретна и чврста, нормална констатација мало окрњила углед, ауторитет, ауреол провје-рених, афирмираних, потврђених искључивих комуниста, малобројних, пробраних, које ми морамо слушати, слиједити... Но, то је опет посебна прича, прича о тзв. лијевој интелигенцији! Прође педесет година...

Прође, дакле, педесет година откако је у Загребу основана учитељска задруга »Иван Филиповић«, да то поновимо, али и да утврдимо јасну чиње-ницу да су и задругу »Иван Филиповић« основали и водили учитељи кому-нисти или лијева интелигенција. Управо улога младог учитеља комунисте била је да око себе окупља, образује ( прије свега политички) већи број на-предних учитеља. Не би се могло рећи да је накаква цеховска тврдња, али се каже да су просвјетни радници, прије свега сеоски учитељи, били људи који су у великом броју у одсудним тренуцима припремали народ за »одсу-дан« бој и стали уза свој народ. Прије свега управо учитељи – комунисти из задруге »Иван Филиповић«, а онда су ти исти млади учитељи падали усправно, јуначки, као снопље у сулудој фашистичкој жетви смрти.

Један од оснивача задруге прије педесет година Мартин Пуштек, прошавши злостављања мађарског окупатора и све напоре бораца и замјеника комесара Калничког одреда постаде први повјереник ( министар) за просвјету у ЗАВНОХ-у. Умрије од исцрпљености на Кордуну. Бијаше му тек тридесет година. Оснивач, први и једини предсједник задруге, Звонко Франк погибе и почива у непознату гробу у гудурама Сутјеске. И њему бијаше тек тридесет година. Љупка, драга, вољена и у народу бескрајно цијењена Каћа – Катица Коцман, рођена те исте деветсто тринаесте, јуначки пође да преплива Саву да дође до чамца који се насукао на другој обали, који је требао борцима Козаре. Крвожедни пас с мађарског ремор-кера обасја рефлектором и засу митраљеском ватром јунака, дјевојку у пуној младости и пуној жарке жеље за животном радости – потону Катица у мутној Сави, али оста драго и благо сјећање на јунака комунисту, народ-ног учитеља, не навршивши ни тридесету. Томица Радић – комуниста, задру-гар, погину надомак Загреба борећи се до задњег метка који испали у себе и којим заврши живот који је истјецао из њега. Већ пуног фашистичких метака, како језивом храбром смрћу погибе, избоден усташким ножевима

40

задругар, учитељ комунист Грга Карловчан. Срце његово бијаше велико као и у збирци пјесама о родној подравској равници. Као што бијаше велико пјесничко срце над херцеговачком удолином гдје је учитељевао. У то велико срце у крхком тијелу забадаху животиње у људској сподоби, искрвари под усташким ножевима.. Храбро, усправно и поносно, без дрхтаја у измученим тијелима завршише још млађи Винко Шушњара, па популарни, нешто старији Миленко Ивановић Чово, људина и јунак ухваћен на препад на задатку, па још старији, понос наше задруге, бард и узор младих учитеља комуниста Перо Продановић... И тако, како би пјесник можда пјевао, негдје пред јасиком танком, негдје пред стољетним боровима, негдје у некадаш-њем, бившем кукурузном пољу, у дубинама ријека, у јамама губилишта, на бојним пољима изгинуше за слободу многи, углавном млади народни учитељи комунисти и многи напредни учитељи које вођаху комунисти задругари. Зна се да је више од четири стотине просвјетних радника Хрватске положило животе за слободу. Каже негдје пјесник – цијели свој живот пјевали су револуцији, а револуција помало заборави пјевати о њима.

А много их је било и имена им се знају.Непрослављена педесетогодишњица би можда рекла да је задруга

»Иван Филиповић« основана уз помоћ групе учитеља из Словеније, а да је онда уз »Филиповића« никла у Србији задруга »Вук Караџић, па у Босни задруга »Петар Кочић«. Можда би се нетко сјетио како је на приједлог учитеља комуниста Србије, у Бањалуци тридесет девете, а на запрепа-штење тадашњих »политичких структура«, на учитељском скупу, у цен-тралну управу Југославенског учитељског удружења изабран Звонко Франк, предсједник задруге »Филиповић, јавно деклариран као представник учитеља комуниста и свих напредних учитеља антифашиста Југославије.

А било је то вријеме када су фашистички трабанти у нашој земљи дизали главе и већ навлачећи црне кошуље заузиали позиције скорих петоколонаша.

Такву часну обљетницу нема тко организирати. Још понеки живи тадашњи чланови задруге сада су осамдесетогодишњаци. Можда се осим часних изнимака, преостали дио њих захваћених ангином пекторис, артрозом кукова, реуматском укоченошћу, поновљеним инфарктом и могао поредати у предскоросмртну колону. Јер, кад би, рецимо, министарству просвјете Хрватске или синдикату просвјртних радника Хрватске или школ-ском музеју у Хрватском учитељском дому ( гдје је задруга основана) или свима заједно пало на памет да организирају такву обљетницу па извадили из тог музеја онај именик па из њега прозивао, прослава би била другачија од других. Малобројни би скуп у име већине прозваних одговарао: погинуо, погинуо, погинуо па умро, умро, а онда сваки девети, десети потихо се одазвао »Ту сам« или би једва чујно прошаптао умјесто прозванога »Болестан, непокретан, у болници, на умору...«

Можда би се неки од тих, сад већ стараца, сјетио сентииментално одударајући од данашње грубо бијеле свакодневнице, присјетио како је тамо давно упитао Каћу Коцман што је оно најбоље што она даје револуцуји

41

и како је она, носећи у себи сву ширину и распјеваност свог славног завичаја одговорила: »Носим своју љубав према човјеку и своју мржњу према тлачитељима«. Можда би се нетко сјетио и Чове Миленка Иванко-вића, како ведар, насмијан говори угледном самосталцу др-у Срђану Будисављевићу: »То што ви тумачите овом народу, није рјешење за овај народ, а ми комунисти идемо с вама само да срушимо оно што сада не ваља«. Тај двометраш, чово, носи на челу демонстрација с још два Србина учитеља комуниста хрватску заставу као симбол истинске слободе и равноправности свих потлачених. Можда би таква годишњица, одржана пред студентима педагошких факултета више помогла студентима од учења предмета који, кажу, марксистички образују будуће генерације одгајатеља.

Можда би прослава педесетогодишњице организираног похода учитеља комуниста у »посљедњи одлучујући и тешки бој«, а за већину и бијаше посљедњи, више изгледала као комеморација него као славље.

Па ипак требало ју је обиљежити. Можда неког ипак запече савјест (ако тако застарјели појам још вегетира у времену потпуног грабежа) па се одлучи организирати ту годишњицу. Ипак, не вјерујем, илузије су то!

Па сретно вам умирање, дотрајали, преживјели другари-задругари, у сјећању на дивна времена непоштедне борбе.

Своју сте дужност извршили и ви и они давно већ отишли. Па нека вама преосталима буде и ово одумирање без прославе и признања.

А вама што остависте кости широм земље – мој, на руски начин дубоки поклон до земље, уз језиво, крваво, недокучиво и несхватљиво, пуно туге – питање: зашто погинусте, зашто положисте своје животе? Зар зато да би поган, назовикомунистичка, назовисоцијалистичка легија лешинара градила на вашим оглоданим костима своју »визију« социјализма и један са скромних 407 квадрата, који му нису доста за њега и његову породицу, шофера, слушкињу, а други без квадрата стана, подстанар, а ономе за кров над главом треба готово цијела зграда...

Зашто погинусте, тако вам Бога јединога! У име кога и за кога дадосте младост своју и љубав своју и живот свој? Зашто погинусте, забога, једи-нога комунистичкога јебенаога!?

Е, сад је доста, куд ја то забраздих, какав егзодус у далеку прошлост, какав излет у проклето вријеме, вријеме поноса, борбе и храбрости, али и вријеме ужаса, ратног покоља, невремена које однесе безбројне животе младих људи.

Па опростите ми на овом егзодусу. Негдје то морам рећи, па кад рекох овдје – није сувишно. Јер уз момке и дјевојке Кнежевић Косе живљаху истовремено и ови момци и дјевојке што кости расуше незнано куда. А, да поновим опет, и ја тада бијах момак од једва двадесет и неку годину, ту у тој Кнежевић Коси. Живљах ту ведар и поносан што широм земље живе и раде као и ја млади, храбри, неустрашиви, ускоро будући и ускоро заборављени јунаци, другари, колеге – учитељи.

Јер ту у воћару школе на мекој зеленој трави на простртом ћебету – заноћила два млада момка – учитеља. Ја и Ђукица Косак (касније борац,

42

пјесник, казалишни радник – и врло мало касније сасвим заборављен мој Ђукица). Лежимо на трави и над нама се смрачило и изгубило небо, да би са сваким његовим стихом, са сваком новом лиреком пјсмом – изнад нас небо, да би са сваким новим стихом небо изнад нас постајало све видљи-вије, јер сваким новим стихом изнад нас су у далеком бескрају свемира ницале звијезде, једна за другом – стотине, тисуће, милијуни. А нас двојица заборавили договор да ћемо разбити у топлу маст десетак јаја, нешто као повечерати. Вечера нам Ђукини стихови, а ја заборавио да је Ђукица мој гост. Путује он, као да се јавља као лик из »Капетанове кћери«, некад готово у бескрај, путује да »наступи учитељско мјесто«, па се путује етапно, подоста пјешке – зауставио, задневио, а сад већ и заноћио код мене у Кнежевић Коси. Два момка као роса млада, као, чак би рекао руски као народњаци, пуни идеала – ноћ не чују под ведрим небом, овдје у једном непознатом, чак ни на специјалкама необиљеженом сеоцу – сањаре о долазећем »посљедњем тешком и крвавом боју« из којег ћемо изаћи као побједници...

А Ђукица је један од оних који су се спремали за »одлучни и тешки бој«.Јер и овај мој излет има још један разлог: живљах заправо двоструким животом. Живио сам у селу животпм сеоског учитеља с дјецом, с омлади-ном и одраслима, са свим њиховим бригама и био им често и лијечник ( с приручном »апотеком« - жени се момак у селу и зове ме у сватове. Након као свечаног позива, онако успут младожења додаје: » Учо, понеси 'патеку«. Не знам заправо ни сам да ли сам зван као пријатељ, другар, учо или као »патекар« јер обавезно у сватовима се пуца ( ако се има из чега, али из кубуре свакако). Па кад сватови буду у најбољем расположењу, младожења или нетко други набије кубуру мимо свих прописа. Зна пашче да у кубуру не смије стављати толико барута и толико папира, а ипак је набије преко мјере) да боље опали, да чују не само сусједи, него и они преко Радоње у селу Лоскуња, да се Миле жени. Па протегну руку колико му рука дугачка кроз отворен прозор па заглушно опали. Дуне кубура к'о турски топ испод Сигета, а Миле мирно, »јеба' му ћено матер«, као да није ништа било, увлачи руку и пружа је мени. Крвава, мање-више озлијеђена, а у њој још остатак кубуре – јер то је кубура за само једно право пуцање. Па каже: »Дај, учо, ону твоју »патеку« па ми среди то мало крваве руке«. Ја који сам једва подносио примање обичне ињекције, залијевам, перем руку шљивовицом – па отварам кутију приручне апотеке. Заслужује она ове наводнике – мало јода, мало неког прашка за сушење рана, мало неке масти која тада није била далеко од данашње »Нивее«, комад фластера и сељачке, већ припре-мљене крпе и операција је готова и сад могу и ја да навалим на прасетину, гибаницу и друге ђаконије. Сад могу и ја д завршим ову реченицу којом хтједох рећи да сам у селу знао бити и лијечник и адвокат и поштар. Био сам ја, могло би се тако рећи, прави сеоски савјетник. Био сам ја прави сеоски учитељ, само ја нисам био просјечни сеоски, сељачки учо, каквих је знало бити – изгубљених у сеоској ракијетини, крметини и тмурној, помало одрпаној сеоској примитивности, готово би се могло рећи – сеоској прљав-штини. Ја нисам у селу трајао, узгубљен, беспомоћан, јадан и збиља

43

изгубљен у времену и простору. Не, ја сам живио »двоструким« животом и сељака покушао извући из кола непросвјећеног, недотупавног, адвокатима и политичарима уопће одређеног, његовог сељачког примитивизма...

... и ја сам, истовремено вршио своју друштвену, социјалну, комунистичку функцију. Ни часа нисам напуштао контакте с друговима, колегама, политичарима, ни контакте ни акције а да не говорим напамет, без аргуманата, одока најбољи доказ је да сам већ након годину и по излетио из службе.

Знао сам, не једампут, послије наставе, кренути у Карловац на »не-какав« састанак. ( Састанци су били полуилегални, често по поруци, често нисам знао с ким на састанак идем. Недалеко је био и Мартин Пуштек – примао сам директиве). Долазио би у зору, у Сунчев божанствени излазак из Петрове горе, јер као да је заиста излазило тамо из Петровца, као да је заноћило и преноћило ту, у Петровој гори, па излази из своје кордунашке домовине, излази јарко, огромно, готово црвено, као ужарена кугла. Иако с педесет два километра у ногама пружам руке према том дивном извору људског живота. Увијек сам волио, бескрајно се радовао сваком сунчевом изласку и сваком сунчаном дану. С ноге на ногу крећем ка својој школи, сретан што сам у тој тек рађајућој сунчаној зори срео сусједа па га молим да ме пробуди за два-три сата, око седам, да могу на наставу. Да тај пут у Карловац, у Загреб, негдје у неко мјесто друго, до Крстиње и колеге Миће... то није била сељачка учитељска работа, то је био активни, илегални кому- нистички рад. И морам рећи, збуњивали су ме, сјећам се, једном у редак-цији »Израза«, тамо на највишем кату оне високе зграде, цијеле у мајолици извана, у Гајевој улици, преко пута »Гетхалдуса« - заинтересирао се, не баш превише, млади адвокат Владимир Бакарић за оно што радим. Види у мене »Српско коло« и Вилдерову »Нову ријеч«, а овдје у »Изразу«тражим још нешто. Објашњавам да сам учитељ у чисто српском селу, да се при-премам за оснивање »Сељачког кола«, па и оснивање трговине Земљо-радничке задруге коју води онај дволави, јебени Војо Ђорђевић антиро-јалист и антикомунист. Чудно све то помало изгледа. Можда Бакарић, а ту у »Изразу« сам упознао више наравно формално нестварно и Цесарца и Прицу и Аџију. Уз њега су ту и неки другови, а ја тада и не знам да је Бакарић велика »фора«, па би се мало као свађао због неког, као потцје-њивање тог мог сељачког рода. Сјећам се као и сада како ми је Бакарић, онако ноншалантно рекао да је то добро, то просвјећивање сељака. Мене је то засметало, а касније годинама је та квалификација – учитељски посао је просвјећивање сељака, изазивала у мени отпор, негодовање, некакав бијес... Данас се готово нитко не упушта у разматрање улоге и доприноса сељака у вријеме револуције. Огроман број оданих сељака који су пришли борби против фашизма, били су припремљени од нас учитеља ( лијеве интелигенцује). Чак тврдим да извјесно багателизирање улоге сељака у борби у том политичком образовању сељака – једна од грешака Партије у то доба. Али што би једна ситна риба могла учинити против, рецимо, једне велике рибе... Ипак је то предмет друге дискусије, јер опет ћу запитати – па, друже Ивековићу, остављам теби да и ту у »Изразу« скупљаш материјал за

44

своју »Лијеву интелигенцију« - јер кад у њој нађем и неколико пута и своје име, знам да ниси одмахивао руком, кад ти је нетко спомињао да тамо у некој вукојебини, усред шуме, или усред златороде пшенице, или још злаћанијег укуруза ради у некаквој школи некакав учитељ. Некакав »лијеви интелигент«, који је у сталној борби и сталном сукобу са жандарима, приставима, поповима, радикалима, среским начелницима, трговцима...

Одлазио сам ја у Загреб, одлазио на састанке задруге »Иван Фили- повић«, подносио релативно кратке извјештаје о раду на селу, а онда најчешће дуго забављао многобројне колеге и другарице сликовитим и духовитим причама о мојим доживљајима у селу, у Кнежевић коси. О тим збивањима на селу говорит ћу нешто касније кад будем говорио о људима и раду с њима, разговорима с њима, згодама с њима и уз њих.

Једног недјељног јутра, једва да је прошло мјесец дана како започе учитељевање, тек се дигао, попљускао лице у лавору ледене воде, обукао се ( све што сам посједовао стало је у једној рунди на мене), сјео на пону-ђену столицу и стао размишљати што да радим, кад зачух звучан женски смијех. Покуца нетко на врата и у собу нахрупише три једре, младе насми-јане дјевојке, госпођице – по градски обучене. Смију се јер су с дворишта завириле у једну тзв. собу пуну колошију. Па прошле кроз празан ходник и ушле у тзв. дневну, велику собу. Празну, осим што на прозору и на клупчици испод њега стоји некаква зеира: крух, чварци и кобасице, сир и чинија млијека које се још пуши, па покуцаше на врата моје »спаваће« собе. Упа-доше и гугућу, рекао бих к'о грлице, јер не видјех мјесец дана женског сви- вијета. Па ми оне, кажем, гугућу као грлице, а не галаме попут сврака. Смију се и нешто говоре, све три одједном. Ја затечен, могло би се рећи мало посрамљен, не гледам их мушки, оцјењивачки... него ми дошло нешто мило, оживјела моја собица. Једна сједе на мој кревет, друге двије скинуле с клупице мој санитарно-хигијенски склоп и сјеле. Коначно се упознајемо – једна од њих је учитељица у сусједном селу Буковици, друга јој је сестра студентица, а трећа њена колегица, а дошле у посјет пустињакињи у село Буковицу. Кренуле у Војнић, мало као излет, мало због неког посла. Колегица из Буковице ( иначе из касније, познате карловачке породице Кесер) дознала да је овдје у Кнежевић Коси стигао нов, млад, неожењен учитељ, па како је ја нисам обишао, пошла она и оне да виде тог еремиту, сеоског пустињака. Како ја нисам могао скупити четири шалице, или чаше, а како сам се и збунио, нисам знао да ли имам у кући шећера и каве. Крену-смо заједно у Војнић гдје ћемо негдје заједно попити каву. Гдје ћу ја вјеро-јатно упознати понеког колегу и колегицу. Пошто не имадосмо ни фићу, ни фијакер, ни таксија, а на претек имадосмо времена, кренусмо, наравно, пјешке у Војнић. Па није то ничта, обична шетња од три и по километра. Свратисмо до једне учитељске породице, пописмо ракију и каву, окрије-писмо се финим домаћим сиром и тако почех упознавати своју браншу. У повратку из Војнића позва ме колегица за слиједећу недјељу у своје село, Буковицу на ручак...

И тако се ја почех упознавати с учитељским кадром котара-среза Војнић. Одох на ручак, стигох на вријеме послије малог лутања. Жене су ми

45

лијепо објасниле. Главно је да на путу кроз шуму и жбуње прођем гробље. До њега води, истина, неколико стаза, али на гробљу су крижеви и до пет метара висине ( то први пут и видјех, јер до сада нисам никад био на пра-вославном гробљу ). Од гробља, кажу, не могу промашити село, јер од гробља иду само двије стазе ( два сеоска пута). Након подоста лутања погодих у село, у школу, на ручак.

Упадох у кућу. У стану ме дочекаше срдачно, готово би се могло рећи раширених руку три ведре, веселе дјевојке, управо мојих млађаних година. Колегица ме прати да разгледам школу, двориште, башту, док оне друге двије спремају каву. Уђосмо у кућу. Колегица ми показа ходник, на чијем крају би, да простите заход. Замислите, заход у кући! ( па из ходника кухиње смочница, па дневна соба, па уз њу спаваћа. Све опремљено , није, истина, стигло из »Шаврића«, има ту и бакиних комода и ормара, али ја изненада затечен конфором, двособан стан... Гледам и кажем колегици ( нећу бити прост па рећи »Јеба ме ћено!«), али ме је мало и срам оне моје сиротиње кад се вратим. »Почет ћу, захваљујући вама, некако опремати и своју кућу« (набавих убрзо неки стари кревет и ормар и понеку столицу и стол, нешто шалица и чаша).

И сједосмо за руак. Усред дневне собе, како и приличи, повелик стол, на њему бијели столњак. Дупли тањури, салвете, недостају само свијеће. И сјетих се, у зао час, кнеза Мишкина из Достојевсковљевог »Идиота«. Баш у зао час. Наговори ме колегица да из паприкаша с пилећим месом узмем батак, јер негдје неком приликом рекох да волим батак и ја га узех. Баратам око батаја ножем и вилицом, кад ми колегица рече да га узмем у руке, како то и бива нормално. А ја мислио да сам у финој кући. Па хтједох бити ненормалан и пилећи батак јести ножем и вилицом. У подсвијести ми оно кнез-Мишкиново да ћу нешто покварити, да ће се осрамотити, обилази кнез Мишкин скупоцјену вазу, јер му неколико пута злобан пријатељ говори да ће је разбити. Ни сам не зна како се то догодило, како је и кад је и зашто је пришао вази, оборио је и разбио. Не знам куд ћу са собом, а колегица домаћица ставља га у тањур за кости, а у тањур ми даје други батак. Ипак би више смијеха него срама. Ослободио се ја, добро ми је и бијело месо, наклопао се за протекла два тједна и за два унапријед. Ту, дакле, поче моје познанство, другарство, пријатељство и сурадња с колегама у котару Војнић.

Задржао ме једном колега из Утиње на ручку. Дошао је на влак у Загреб. А како смо ми на селу кретали на влак и стизали на жељезничку постају бар два до три сата раније, навратих до колеге, а он се смије. Задржали ме на ручку јер сам толико уранио, да бих скоро пјешице могао стићи у Загреб. Овај влак Цапраг – Карловац – Загреб и није баш био неки експрес. Гледао сам једном како човјек узео од пгометника онај његов сигнал – знак – округлу плочицу на дршку, па спустио низ себе и лијепо говори прометнику влаковођи да ће он дати сигнал за полазак кад стигна Миле. Остао он јадан негдје у бирцузу, а не смије закаснити у Карловац. Иде Миле помало накресан, па га пријатељ, а све с прометниковом палицом под руком, смјешта у вагон, па враћа прометнику палицу и као

46

прави бивши каплар поздравља обојицу и захваљује им што су чекали његовог Милу. Зна то колега па ми зато и каже да неће влак у Загреб много прије него бих ја стигао, поготово ако бих знао пут пречицом. Још сам нов па се распитујем колико нас има учитеља у котару, колико мушкараца, колико жена. Смије се колега па каже, ваљда то већ негдје рејох, а рећи ћу опет: »Двадесет жена и десет мушких ни женских«. Не бити ни мушко ни женско коштало је мене учитељског мјеста.

Ипак, да буде јасно ово шалуцкање о учитељима који нису ни мушко ни женско, треба рећи да тај појам нема никакве везе с много каснијом појавом феминизираних мушкараца. Говорим о недавном времену кад на улици видиш пред собом двоје младих, загрљених...и чудиш се: обоје с дугом косом до рамена, обоје ходају не меко него некако женскасто, па гледаш и не знаш да ли испред тебе иду двојица момака или двије дјевојке, или момак и дјевојка... На то ови моји колеге с Кордуна су »ни мушко ни женско« због тога што је тада, углавном учитељица – жена била била нееманципирана. Сматрало се да за њих није политика, па су оне пасивно, мирно, без навијања и опет углавном служиле у пуном смислу те ријечи своју службу. Што је власт од њих тражила, оне су извршавале без поговора и живјеле мирно. Е, мушкарац је морао живјети мало другачије. Морао се опредијелити – ми смо говорили: служити власти, служити народу, па сад то »ни мушко ни женско« значило је бити у души уз експлоатирани, сирома-шни, богачки народ којим си окружен, сажаљевати га, мислити и само у четири зида размишљати о неправди. Али јавно, отворено, свакодневно служити власти, одобравати њене поступке и извршавати њене заповиједи. Бити мушки политички импотентан. А за такав став било је много разлога. Први и најважнији и готово да друге и не треба набрајати, био је чување службе која се ни иначе није лако добивала. Буди, дакле, добар сеоски учо, потцјењиван од господе, полусељак – полугосподин, слуга државе која те плаћа.

Смирује мене колега. Моја некаква револуционарна распамећеност хтјела би њему доказати како је моје право, моја дужност да са среским начелником разговарам на равној нози, долично начелу да смо обојица људи с одређеним поносом, достојанством... Смијуцка се колега па ми објашњава да – ако тако будем поразговарао с котарском »структуром«, нећу далеко стићи. Нећу се одржати, одлетјет ћу из службе, јер ако чак и неки други, изванпросвјетни државни службеник може бити у опозицији – то никако не може бити сеоски учитељ. »И, видите, колега«, каже он мени, »ја и супруга смо већ петнаест година учитељи, мало ме понекад запече савјест. Али ми смо са скромном плаћом осигурали релативно миран и удобан живот. Цару царево, Богу божје, учитељу учитељево, а народ како зна. Ја му помоћи не могу, тешко ми је рећи »нећу«. Али не могу, јер то би значило пропаст за мене...«

Сједим ја у својој собици у Кнежевић Коси и размишљам. Они у Загребу кажу да је моја обавеза да на слиједећој скупштини удружења учитеља нашег среза морам бити изабран за делегата на скупштини учитеља Хрватске. Како ћу бити изабран кад сам тек мало више од пола

47

гидине овдје. Ходам, у слободно вријеме котаром, обилазим колеге и колегице, разговарам, јесам елоквентан, масовик, знам говорити, али сам један од најмлађих по годинама, по стажу, по времену боравка у Војнићу. Каква је то тада у мене била енергија, каква снага, воља и амбиција, борбеност, јер ја сам, готово да је то било невјеројатно, ипак био изабран за делегата...

Е, то је још једна мала, готово би се рекло, шаљива прича, то, тај мој избор, или точније, цијела скупштина на којој сам изабран. Па, сад кад сам већ забраздио, идем даље у објашњавање овог мог другог дијела »двостру-ког« живота. Сад сам млад, надобудан, политички агресиван, истина, неоп-резан учитељ с обавезама према покрету ( далеком социјализму). Са зада-цима на друштвенополитичком, опозицијском напредном фронту... Својим младим другарима, сеоским момцима, свом првом дијелу двоструког живота вратит ћу се касније, нек се мало одморе они од мане а и ја од њих.

Скупили се сви учитељи среза Војнић у школи у Војнићу на редовну годишњу скупштину учитељског друштва, Послије кратког извјештаја о раду друштва, под другом тачком дневног реда требају се учитељи Војнића изјас-нити о подршци ЈУУ-у ( Југославенско удружење учитеља, ради оријента-ције, било је у апсолутној опозицији државној просвјетној политици и мини-стру просвјете Стошевићу. На челу удружења био је напредан, паметан, интелигентан учитељ, опозиционар, демократ, некомунист, Словенац Димник. Један од потпредсједника био је Стјепан Крањчевић, угледни загребачки учитељ, по повратку из руског заробљеништва преводилац совјетских писаца, лијеви ХСС-овац, пријатељ каснијих комуниста ( Шиме Балена, Нине Рупчића и других које упознах касније у његовој кући у Загребу). Била је то права битка за већину у Југословенском учитељском удружењу. Употријебих сву своју елоквентност, као и Цицерон, готово овјенчан ловоровим вијенцем, успјех да се готово једногласно прихвати подршка Димнику.

Срески начелник и уз њега народни посланик одржаше кратка, оштра, готово пријетећа слова указујући на дужност учитеља као државних службеника да служе народу, т. ј. систему диктатуре коју проводи Југословенска радикална заједница (Јереза). Занимали се што смо радили прије него они упадоше на скупштину. Не разумију се пуно у просвјетну политику. Али знају да наше повјерење изгласано Димнику треба мијењати, јер Димник није на линији Јерезе. Гласа се поново о већ изгласаној резолуцији, па се нешто спетљало, као против Димника учитељицама се придружио онај дио »ни мушке ни женске«. Једини ја не дижем руку и да будем још тупљи, одговарам на питање народног посланика зашто не гласам, да сам већ једном гласао мало прије за повјерење Димнику. Народни посланик уствари детаљизира и обраћајући се директно мени, каже: »Младићу, Димник можда ужива повјерење вас учитеља, а министар Стошевић његовог величанства круне ( Стошевић је био један од ослонаца »круне«, један од најсуровијих и најгрубљих министара просвјете). Ја луд па луд, па бар да сад шутим, проговорио бих и тамо гдје не говорим хрватски. »Послије овакве ваше формулације ја немам што рећи«. Како бахато

48

уђоше, тако силнички изађоше. Ја луд даље. Љутим се на учитеље, говорм како не би смјели трпити оне вријеђајуће »вас учитеља«, јер смо ми људи као и други. Можда с мало мекшом кичмом и питам их тко ће од њих учи-теља овога котара на Скупштини учитеља у Загребу објаснити гдје смо, што смо, како и зашто гласамо у свега пет минута о истој ствари различито. Да ли су они, моји учитељи војнићког котара у мени видјели некаквог симпати-чног трибуна, да ли је у њих проговорила нешто мало као грижња савјести, да ли одређена запретана радост што нетко унесе нешто нових елемената у односе с диктаторском влашћу, да ли је то за сваког од њих било најпо-вољније рјешење, али изабраше мене најмлађег, најлуђег, за делегата. Ја обећах, непитан, да ћу у Загребу изнијети став један и други – добровољни ( Димниковски) и присилни ( Стошовићевски), нашто ми колега до мене, доброћудно, искрено с очитом тугом у очима и гласу рече:»Жао ми је, колега, што се нећемо још дуго дружити...«

И ја у Загребу на скупштини испричах у службеној дискусији фарсу о скупштини и гласању и положају учитеља у Војнићу. Слиједећи број Учите-љског гласника »Хрватски учитељски дом« објави то. Изађе неколико бро-јева гласника, а онда на посљедњој страници дебљим цртама уоквирено, као осмртница, нешто као обавијест: »Због дискусије ...Анте Милетић, учитељ у Кнежевић Коси, котар Војнић, отпуштен из државне службе«. Није ипак разлог била само та дискусија, скупило се ту још доста тога, али можда је била повод, но томе ћемо се вратити касније...

Враћамо се са излета. Да ли залет или излет изван села и сеоских младића – свеједно је, али није на одмет – хтједох нешто рећи и о себи момку, младићу, непосељаченом младом учитељу, учитељу у селу у ком сам само ја имао више од четири разреда основне школе.

Враћам се још мало својим јаранима, сеоским момцима јер остадоше ми, ово до моје старости, у дубоком и драгом сјећању.

Чини ми се згодна једна причица која говори о томе како сам једном у мрклој ноћи скоро поставио свјетски рекорд у скоку у даљ. Али да бих описао ту ситуацију, морам покушати објаснити један појам, један битан фактор живота у селу тада. Данас у ери флуоросцентних, живиних , неонских и обичних жаруља, у вријеме ка само пружиш руку и на сваких метар или два у стану притиснеш шалтер и »окупа« та стоватна свјетлост. Једва да се може дочарати, замислити, представити нешто што је тада, прије педесет година, било нормално, битно животно. Мрак, знао је народ то као и сваку другу животну појаву објаснити неком својом мудром изјавом. Мрак к'о у бурету ( једном ноћу у партизанима уђох у једну огромну кацу за шљиве, па не знадох изаћи) знам како изгледа, мрак као у тунелу. И то знам како изгледа. Мрак као у рогу. Е, то не знам како изгледа. Мрак као у гузици.

Једном једне ноћи враћајући се с неког прела налетјех на неке даске, дрвени зид неке шупе, свињца, што ли... и не знам даље како ћу до куће, до школе. Зовем ја, чујем нека кола, топот копита, не зовем баш у помоћ, али скоро тако. Дотаба до близу мене човјек. Збуњен је, пита: »Јесте ли то ви, учо?« Неугодно му, мисли ваљда да сам се напио, а ја му кажем да ништа

49

не видим, да не знам гдје сам. Не могу наћи кућу – школу. Ето, то је био сеоски мрак.

Не би та мрачна невоља ни била тако велика да у тој мојој Кнежевић Коси куће нису биле толико разбацане, па и утонуле у грмље, воћаре и шумарке. Јест да је до неко вријеме у ноћи у понекој сеоској кући свијетлила петролејка, али то је најчешће била »тројка« ( и петролејке су имале »важажу« - имали смо сићушну тројку, па петицу, па осмицу и »раскошну« једанаестицу. Ни данас ми није јасна та нумерација, као ни код ципела, бројеви лампи нису одговарали ценриметрима стијења-фитиља).

Вратимо се по ко зна који пут мојем покушају постављања рекорда у скоку удаљ. Два сеоска момка се не тако давно оженила, након неколико мјесеци пожељели мало проћи селом, отићи на неко прело. Приковале их младе жене за кућу, за ноћ за себе, за кревет. Не би они тражили друге жене на прелима, њихове су код куће, младе и податне, једре и жељне млада мужа. А и они су мужеви за узајамно миловање. Не, није никаква жеља за кваром, него они још нису из себе изјурили оно младалачко у себи, оно слободно, неодговорно и ником не полажуће рачуне својег младалачког живота. Они су још момци, али ожењени момци. Истина, тек ожењени, а зна се што је то ожењени људи. Као што дјеца морају измолити испричницу од родитеља, тако и они, њих двојица, наговорише мене да наговорим њихове младе жене да их пусте у једно ноћно лутање. Лутање уз моју часну учи-тељску ријеч да у квар неће ићи. Које и какво повјерење и поштовање ужи-вах и ја, могло се видјети и из тог случаја.

Елем, дотјераше се момци готово светачки, као за мису на коју једва да су и ишли, к'о и мој ћаћа о Божићу и Ускрсу. На главама нови лијепи, непотуљени шешири и на ногама ципеле које се обувају само неколико пута годишње. Ја стандардан: у одјећи старије браће, таман сам био при крају скупљања и штедње за ново, прво у животу одијело, већ измјеркано у тадањој »Тиваровој« ( сада »Вартексовој«) продаваоници – пола мјесечне плаће за једно стандаедно конфекцијско одијело. Спремни за ноћни поход кренусмо нас тројица некуд у село, у село на прело...Лутали подоста селом, па се ходајући осјећам, а не видим у мраку ( мраку као у гузици) да се нала-зимо на некој стрмини, низбрдици. Зауставише се момци, зауставише и мене па кажу . »Учо, пред нама је јарак, треба га прескочити – мало се залетиш па ђипиш«. »Јесте ли ви при себи«, питам ја, »па мрак је ( а да не понављам опет какав) како ћемо скакати у мраку, не видим ја ни два метра пред собом, а камо ли јарак. Скочите ви ако треба и ако хоћете, а ја ћу на овој низбрдици »кочити« петама, па ако треба и рукама и ( опет) гузицом, али скакати нећу«. Залети се пар корака један па други, скочи један па други, а ја на срећу остадох на мјесту, остах и слушам нешто као ломљаву, па не врисак, не јаук, не жалост, него срџбу, стењање и псовку ( домаћу): »Јеба' га ћено! Ми, Маркане, промашили јарак и не скачи, учо!« Младо-лудо, каже народ. Ја млад јесам, али луд нисам – бавио се ја понешто и атлетиком, па сам скакао удаљ, али само по дану и у јаму с пијеском. Кочећи како сам знао спустих се низ стрмину и оцијених да су они, мјерећи, наравно, стрмину коју су прелетјели – скочили добрих петнаестак

50

метара( е, то би био тај мој свјетски рекорд) и при томе имали и среће, Не препри-јечи им се на путу никакво стабло, улетјели су у неко густо грмље и зауста-вили се. Потрошисмо скоро све шибице док им нађосмо »шкриљаке«. Не подераше ни одијела, али при првој води на коју наиђосмо опраше огребо-тине с руку и лица и кренусмо подоста устрашени кућама. Ја бих ишао спавати, али ме дечки не пуштају. Једног па другог морам допратити кући, па жени једној па другој испричати што се збило. Дечки не изгледају као манекени. Нађоше жене понеки трн у рукама и на одијелу и повјероваше ми, ипак највише на часну учитељску ријеч. Све се на крају заврши шалом и смијехом, али женина мораде бити задња: »Тако вам и треба кад ожењени људи хоће на прела...«

Нападао повелик снијег, а стигао и Божић. Једна информација ради бољег разумијевања. Закон, прописи били такви, божићни празници ( звали смо их тако), а ово почеше и ови наши вајни социјалистички некад страшни противници божића и иних застрањивања – називати дане – божићни празници) – дакле, они, празници одређени су према дјеци, а не према наставницима. Почињали су на Бадња, а завршавали на Света три краља. Како сам ја био једини католик, а сва дјеца православна, имао сам допуст, право на светковање Бадњака и првог и другог дана католичког Божића, а послије пуних десет дана православног.

Бадњак је. Пада снијег, соба пуна дрва и топлине и мени се никуд не иде. Читам и рано лијежем, рано и устајем ујутро, не знам што бих радио, размишљам што ћу кухати за ручак. Не иде ми се у Загреб. Истина, мој је Божић, али ја сам комунист, не славим Божић. А у мени нешто, рекао бих, прастаро, прапотопно, из времена Бога Перуна, као сентиментално. Знам да ће сестре у Загребу ипак нешто приредити за Божић, па још размишљам бих ли ипак поподневним влаком скојнуо у Загреб. У размишљању ме прекидају више женских гласова у ходнику. Отварам врата да завирим у ходник. А оно неколико жена с кошарама покривеним чистим убрусима, улазе и честитају, право католичко, не православно »Христос се роди!«, него, кажем, право католички: »Сретан вам Божић, господине учо!« Имам ја већ и стол, климав од изненађења, кад једна од жена прекри стол бијелим столњаком, па ода заредаше: кокошја јуха, па печено пиле и печени кром-пири, па здјелица киселог купуса као салата. Па права хрпа колача. Смијале се жене па ваде флашицу ракије као аперитив гозби, а онда и флашу вина да пиле залијем.Незабораван моменат, незаборавна атмосфера за цијели живот. Без митинга, без диференцијације, без идејнополитичких говора, бијаше то братство или точније – човјештво – нађоше се људи без задњих мисли, без трунке зла у себи, људи пуни, у својем сиромаштву, пуни љубави, доброте, милоште, неке драгости...

И тако ја остах у своме селу да прославим »несвој« православни Божић. Десетак дана без наставе, снијега вани, оног бијелог – Боже ми прости – рекао бих оног предратног, незагађеног, бијелог као снијег. И открих тада како може тај обични, најобичнији богодушићевски сељак, овдје, истина, кордунашки, наћи вентил кроз који готово експлозивно букне сав јад и туга и сиромаштво у некој, можда примитивној, једноставној

51

радости и весељу и забораву. Ти моји сељаци и дјеца и момци и одрасли – уживали су у сањкању, а било је то сањкање помало на нивоу телевизијских рекламних спотова. Само они моји сусељани нису ништа рекламирали осим своје радости и храбрости, јер то није било сањкање низ Басарину улицу, већ вратоломије, срећом ипак без прелонљених вратова.

Бадњак је ( сад православни) у кући, првој до школе, мојој најчешћој бази, у кући Марка Новаковића и Бадњак и слама и пшеница и бројна обитељ и подоста пријатеља. Пијуцка се ракија, вријеме сељаку најдраже кад се љенчари, кад се ништа не ради, прича, оговара, разговара... Развла-чи се вријеме, кад ли тројица момака, мојих јарњака, траже четвртога, јер би се изашли сањкати. Ја кажем – Идем ја, а озбиљни људи ме одговарају. Истина је, ја ни не знам гдје би се и како они сањкали. У први час помислих на руску тројку, на каруце и топле цигле под ногама и дебелу крзнену бунду преко рамена, а онда ме трже нетко из тог часовито тургењевско-чеховљев-ског сањарења па ми објашњава та сањкања, на који бих ја хтио. Момци сједају на велике коњске сањке које – ако их себи можете дочарати, ја их памтим, имају само четири ступића, два напријед и два назад и на њих набијене некакве гредице као двије осовине, и у њих усађене четири лијевче ( тако се то онда звало, ако данас и постоји таква конструкција сањки без чавла, као у преисконско вријеме). Ја сада, наравно, не да одступам, иако не знам што ме чека. Односно по дубоку снијегу узбрдо до куће Новаковића и Станојчића извукоше момци из шајера ( сјеника) сањке, заправо костур од сањки. Уз сваку лијевчу сједе по један ( мене само упозоравају да се држим лијевче, кренуше сањке низбрдо по мраку ( знате каквом, да опет не понвљам) у такав спуст о каквом нису никад могли сањати ни Жан Клод Кили, ни Цајлер, ни Крамер, ни Ђирардели... Стаза једва триста метара, а висинска разлика језива. Стаза води преко двије попречне ( љети) оранице. Једна је скоро пола метра ( ораница, сад под снијегом) испод друге, брина се ни не види, само се назире. Брина – знате што је пролаз једне њиве у другу, с висинском разликом врло различитом, а ако није бар пола метра, није брина. Пођосмо оштро, а онда након брине, у прелазу у другу њиву добисмо фантастичну брзину. У трену се сјурисмо низ брдо и питај Бога гдје бисмо се разбили, распали, побили узбрдицом у школском дворишту, низбрдицом, ако сретно пребродимо цесту и живице и јарке и Маркићеву кућу уз њу – негдје у радоњској ливади или можда у самој Радоњи. Дакле, питај Бога гдје бисмо се побили да не улетјесмо у Марка-ново ( сусједа Новаковића) двориште. Насред дворишта ужасно смртоно-сни, пријетећи али истовремено можда и спасоносни и животоспасујући стог сијена. Да поновим – није било не само рефлектора, па чак ни минималне, бар десетватне ( а таква и постоји) сијалице, ни сниматеља ни свједока. Мрак као у гузици ( рекли би моји Хрвати »кај врити«), а ми фантастичном брзином сјурисмо кроз сијено као кроз пахуљице оног, толико вечери чијаног перја – ударисмо у стожину, право, тврдо, подебело стабло укопано у земљу, мазнусмо стотком на сат у несломљиву стамену стожину. Као кроз маглу чујем, нешто се ломи, нетко помало вришти, нетко виче, чујем да виче: »Јеси л' жив, учо?« А онда помало губим свијест, не сасвим, у

52

полунесвјестици сам ипак сигуран да нисам у сањкама, али да летим, да нема ничега пода мном, хватам у зраку дах и негдје бар некакав ослонац. Наравно, ударили смо у праву правцату стабилну стожину, руке нису издржале ослонац у лијевчу и ми смо се, буквално, сва четворица заједно са сањкама разлетјели Маркановим двориштем.

Добро, да не дуљим превише. Из куће изађе ноколико људи с лам-пама, покупише нас по дворишту, чак у снијегу нађоше и моје наочале, увукоше нас у кућу. Један скочи по моју »патеку«, залих себе и другаре јаком ракијом – изнутра и извана, као што то бива у животу, а точно је да пас залиже своју рану и она прође. Памећу не бијасмо далеко од паса, а и ране су се дале зализати. И не би ту неке збрке и стрке, тек понеки комен-тар, »Главно да сте живи и у комаду«, каже газдарица куће. »По Божићу ћете ми саалатити санице«, вели власник сањки ( не питамо га за допу-штење). »Будале сте ви праве, и ти, учо« ( не љути се), закључи коментар стари Мићан из Фуштаревог јарка.

Освануло јутро, божићње – студено, оштро, дубоко испод ништице. Не чује се грготање граха што с висока прочишћавајући се брбоће у лонцу за кухање, али се зато чује подоста кокодакање јер нису све газдарице биле вриједне, па дан-два прије припремиле кокицу, једну, двије, три које ће на овај светачки дан, божји дан, дан кад Христос се роди, замијенити свакодневни грах за објед и вечеру. Па заиста, дође му то некако лијепо и згодно и баш фино кад ништа не радиш, кад те, тек што си се извукао из кревета и осјетио дивну топлину већ женском руком, као с неком грубом, неизговореном сеоском љубави угријане собе – кухиње, дочека чашица ракије и права »турска«, не цикоријска кава. Газда се мало улијенио а ја, иако не баш раноранилац, стигао сусједу таман на ракију и каву. Имам ја у кући и ракије и каве, али није исто сједити сам, го голцат без драгог људског створа и пити каву, љепше је то и драже, људскије, топлије с комшијом. Донио ја и »фертаљ« киле шећера – коцке, а драга сусједа Марија каже да нисам требао, јер је њен Маркан јуче »узео« двадесет коцки ( шећер се продавао углавном по десет коцки).

Зовем и нудим Раду ракијом и кавом, а Кату само кавом. Млађи су то брат и сестра газде, не много старијег од њих, али већ израђеног (истро-шеног) и ТБЦ-еом веома угроженом, драгом, добром, некаквом тургењев-ском добротом испуњене душе – сусједу Маркану Новаковићу. И Маркан и жена му, и Раде и Ката и, чини ми се да се не варам, Марканово »штене-шце«( дјетешце) сви у светачкој роби, а боме и ја. Бијаше мени 24 године, зачела и 25. и ја успио купити код »Тивара« прво одијело. Па потребно ми је подуго година да и ја једном ускочим у властите хлаче ( братове већ изли-зане, начете већ помало на кољенима, прозирне »испеглане, како је тада био обичај, под јастуком, па их спремио – злу не требало). Честитах уз ракију и каву домаћинима Христово рођење и хтједох ( скоро рекох на улицу), на зрак, на већ изашло, видим »фест« зубато Сунце, али комшиница не да. Јуха пилећа за богове, па батак са забатаком и некакав сос – као од презла, а црвен, а ја никад не упитах и не сазнах како се прави, а био је за богове ( или се то мени, готово вјечно гладном, само чинило) па иза тога

53

бијела кава с бијелим ( коначно једном) пшеничним нулеровим крухом. Ништа ме не смета некакав, до тада мени непознат ред јела на јеловнику. Намирих ја желучић, што није био риједак случај откад стигох у Кнежевић Косу. И због тога овдје, иако овамо не спада, једна свеобухватна, против једне ( не знам које) од десет божјих заповиједи, страшна, дивна, препуна и пребогата реченица:

О, господе! Колико пута и колико неизмјерно, темељито бијах ја у овој Кнежевић Коси – сит. Можда сам - само ради успоредбе, једино на Голом отоку био толико и тако гладан.

Вани Сунце зове ван. У топлој соби ни не изгледа да је вани тако хладно. Али, зна већ човјек из искуства, најхладније је у зору зимског дана кад је ведро у часовима кад Сунце излази, тада не излази из куће. Али ми смо у колони, Маркан, ја и Раде већ на бријегу изнад његове куће. Бријег већ оживи, дошло младих и младих, старијих и старијих, цика и смијех и радост, весеље и понека пљоска, мала као из оних аеричких филмова, кад глумци ваде из унутрашњег џепа флашицу па цугају. Гутнем и ја, па се и ја радујем јер овдје је готово цијело село и сад под једним рефлектором – Сунцем, може кренути понеки спектакл...

Сунчеве зраке клизе по површини снијега дубоког до кољена. Ноћ је била право мразна, па се бијели, бескрајно бијели снијег цакли – ухватила се покорица. Смрзнуо се снијег, по њему се може и ходати, па послије неког времена пропадати. Нетко као да је написао сценариј за филм о једном светачком, нерадно празничном дану селу са сељацима далеко од сваког града на обронцима Петрове горе. Нема сценарија ( он се сам ствара), нема, наравно, ни глумаца ни редатеља, ни камера. Један најчешће отужан, готово константно бруталан и суров живот, живот вјечног одрицања за нешто што никад неће бити досегнуто, живот пун борбе, донедавно неиз-вјесне, а откада ја дођох у село, помало и свјесне борбе за бољи живот, који се указивао у вечерима кад сам им читао Силонеа, Силдија, Мишкину... указивао се тако живот не само по »умовању здравога разума« Васе Пела-гића, него чак негдје иза тога разума, иза скоро сваког разума. Гледам у овом Сунцем обасјаном хладном божићном јутру »светачки« обучене сељаке па думам и думам, сањарим и сањам о времену које ће доћи кад ће сва ова светачка »облека« бити нормална, редовита, свакоднена, а ова цика, ова радост, ово весеље и смијех, да поновим, нормалан, свакодневан, а не само светачки – два-три пута у години.

Изашао ја на свечаност сањкања на господњи божићни дан и он ме дочекује овако окићен и људима и дјецом и снијегом бијелим као снијег и размишљам неподстицан својим атеистичким, материјалистичким сазна-њима ( и оградама и ограничењима) и осјећам оно праисконско, још даље од Перуна, Сварожића и других прадједовских више људи него богова, да је заиста овај светачки Божић потребно писати малим словом, јер то су славље, то весеље, то бескрајно радосно котрљање по снијегу, ваљање и грудање намрли нама наши прадједови, можда – ослобођени стога – стра-хова и стресова модерног човјека – оставили нам потенцијалну и никад довољно вредновану традицију – слављење Божића.

54

Започе, не на Требевићу ни Ст Морицу, ни Покљуки, већ овдје на сњежним обронцима Петрове горе спектакуларни сељачки непрограмирани фестивал поштовања снијега и његова благотворна даривања и сањкања.

Чин – дио – рекли бисмо данас – епизода прва:На сусједном бријегу освануше повелике сањке и на њима петеро-

шестеро младих и сасвим младих, једва проходалих мојих »Кнежевић-косаца«, кренуше сањке, али не задуго – неопрезни или неспретни »организатори« кренуше сањкама по смрзнутој цаклини прелијепог али варљивог снијега само десетак метара. Бријег стрм, ухватише брзину, али сањке пропадоше.

Чин – дио – рекли бисмо данас – епизода друга:На том раздраганом бријегу готово цијело село ( мушко, дјечје, мома-

чко и дјевојачко – жене спремају богати божићни ручак) у јурцању низ бре-жуљке, уз превртање, цику, грудање и сањкање – ја главна улога у овој домаћој епизоди: непоучен синоћном ( не) поуком, заборавио чак и два фла-стера као сјећање на Марканову стожину – посудих добре сањке од једног момка и не слушајући ничије савјете – спустих се низ један, не срећом капитални бријег, брешчић – не знајући да ме момци одговарају, јер ту на педесетак метара три су брине повисоке и подобре за спуст. Снијег, срећом, »недужан«, дубок, чист, већ помало под пријеподневним Сунцем омекшао – дочека ме на трећој брини у пуној мојој неспремности. Преврнух се мушки, поштено,летећи неколико метара кроз зрак и не би вјеровали – гледајући у правцу у ком одлетјеше наочале. Прича је готова, ништа ми се није догодило – народ брзо нашао наочале и сад ја постадох прави посматрач.

И тада се догодила спектакуларно, рекли бисмо, трећа епизода, посљедња.:

У оном жагору, врисци и весељу – приђе ми озбиљан човјек, сеоски ковач, човјек кога сам необично волио, поштовао и цијенио – и у чијој сам кући провео много угодних сати. »Гледајте, учо«, показује ми руком око триста метара од нас удолину, звали је Фуштаров јарак ( није његова поро-дица била само Фуштари) лијепу кућу, своју – одржавану чврстом руком и материјалном сигурношћу, »гледајте доље моју кућу. Пред њом, ено, на прагу стоји мој ћаћа Мићан и ја ћу низ овај бријег, овако лијепо, равно, кроз ону малу прореду у живици проћи и поздравити старог Мићана и с њиме попити још коју лијепу шљивку...«

»Немој, ћаћа, мо'ш неђе награјисати, бријег стрм, мало си несигуран, попио си мало«, одговара га син Никола, момак тек стасао у момка, лијеп, пробијају му брчићи, мало бљеђи него би требао бити ( још ћамо се срести касније, цијела фамилија Фуштар). Отац му Марко фин човјек, не псује, не грди, већ само каже: »Ћут и дај те твоје сан'це, оковане су, већ су мало...« Одговарам га и ја. Језиво ми изгледа стрмина и све ми се намеће погана, злехуда, несретна мисао и страх да ће Маркан стићи до Мићана у кома-дима.

Крену Маркан низа страну ( како звасмо опасније стрмине), зајашио чврсто сањке, а оне оковане властитом његовом руком, сјурише се некако као што јуре данас боб стазом не Требевићу, и што би ударио дланом о

55

длан, већ је Маркан у пуној брзини ушао у удолину гдје му стоји кућа и пред њом ћаћа Мићан и у њој фина препеченица стара неколико година...

А онда се догодила невоља, незгода, помало несрећа ( ипак не тешка)... У Маркановој процјени да ће стићи сретно и читав пред кућу и главу куће ( још увијек) старог Мићана, било је неколико »рупа«, јер процје-на није заправо ни прављена па су изостављени неки битни моменти за Марканову вожњу. Ево што се догодило: на дну бријега којим је Маркан сјурио, уз кућу се пружала помало трновита живица. Био је у њој пролаз кроз који не би Маркан, можда, под гасом погодио ни у лаганом ходу, а овако јурећи низ брдо, у већ присутној паници, било је илузорно очекивати сигуран пролаз...

Готово је трагичан био још један заборав. Испред живице је текао мали, недужни, ситни – љети брбљиви, а зими залеђени поточић. Сјуривши се низа стрмину, улети маркан у јарчић – поточић и што брина, што Марка-нова тежина, што окови на предњем дијелу саоница – тек Маркан се заби у лед потока, па законом инерције полети скоковитим летом кроз помало бодљикаву живицу и »пљесну« јуначки пљоштимице ( говорио касније Мићан) пред праг своје куће и пред ћаћу Мићана

Би то спектакуларно, кад је дошао мало касније к себи, говорио Маркан: »Јесам вам говорио, учо, - равно пред праг!«

Сјурисмо се ја и Марканов син пред бријег. Гледамо – Мићун ( био зачудо јако низак) ухватио за руке свога »синчића« Маркана, озбиљна, паметна, поштена човјека ( лудо, блентаво, дијете моје – шушка за себе Мићун) па га увлачи у кућу. Улетјесмо у кућу, а Маркан већ у кревету, мало вришти, па мало јечи јер га стари ћаћа готово пере препеченицом. А да не би било превише квара, једну чашицу усе, једну сину крај себе, а једна дочека мене на вратима...

Било је послије и у кући и у селу запецкивања. »Знате ли како Маркан експресно долази кући?« Није било љутње, осим што се Маркан мало љу-тио што је упропастио своје светачко рухо.

Не сједох више у селу у сањке, осим у каруце!Сањкали су ме отад други ( и по снијегу и у животу). На крају, мени је

било ипак љепше да ме други возају ( али и »возали« су, али о томе другим приликама).

Сједао сам једноставно, или се држао за лијевчу кад нисам имао наставу и одлазио са сељацима у шуму по дрва. Зерицу се сањкао ( низ-брдо), зерицу гурао сањке и дрва ( узбрдо), причао са сељацима, уживао – тада ( како сам могао тако вољети снијег и зиму) у бескрајној, неизрецивој љепоти невиног, бијелог, пахуљастог дивног снијега. Не мрзим ја сад зиму због већ старачке зимогрижљивости и због замашне своте потребне за једномјесечно гријање ( а онда тридесетих година имали смо ми, учитељи право на бесплатан огријев) већ што не могу доживјети онај ( морам, уз опћи смијех рећи, предратни) дивни угођај кад из топле собе гледаш кроз прозор како пада, пада... снијег необојен честицама угљена, угљика, чађе, глине – какав је овај наш у Кутини – обојен, прљав – већ у самом падању, а кад и падне преко ноћи мало више снијега, већ излазе ралице и на радост

56

моторизираних, сувремених, неромантичара чисте пут ни не мислећи на нас романтичаре који смо се зажељели снијега до трбуха ( што би данас била катастрофа, прометни- животни колапс), како ли смо ми то прије педесет година могли живјети затрпани снијегом и до метар високим!?

И да завршимо овим сњежним периодом. Понекад мало из ината, гледајући »среског« како сједи у каруцама, отрага, у »сицу« облпженом шареницама, понеки боље стојећи сељак опреми своје каруце и шарени-цама и сицом за господина учитеља, а снаша дода топле двије цигле умотане у старо ћебе, па ја »ка' срески« без посла, без везе ( рекла би ова јучерашња дјеца), у посуђеној бунди – возим се – па и сада више се пута сјетим тих прекрасних вожњи, и данас зажалим што онда нисам у каруцама имао упрегнута три коња и што ту моју вожњу није пратила дивна пјесма Оливере Марковић. Ипак уживам и данас кад се у кући с малог екрана увлачи у све кутове сјећање на тројку, на степу, на дивни снијег ( предратни сњешко којег данас више нема).

И тако у ћилимима, у каруцама, у сицу – не на обичној дасци угало-пира, уз помало апашког вриска и милозвучне музике ситних звончића уплетених у орму разиграних коња – угалопира мој Миле у Војнић уз десетак кућа уз цесту којом се из наше Кнежевић Косе улази у Војнић. Пројурисмо ми равно преко трга – крижања, уз школу до Радоње ( даље пута нема), па назад преко крижања, па надесно све до краја Војнића – Војишнице на путу за Вргинмост, па опет до краја Војнића на други крај према Михољском и Кладуши. Звоне прапорчићи, људи се смијуцкају, шапућу један другоме: »То је онај луди учо из Кнежевић Косе, неће дуго учитељевати, псује и среског и шмрцала ( пристава) и Грбу ( посланика)«.

Прапорци звонуцкају. Освјеженим ливадама удаљава се њихов звонки јек, па понеки јецај, као да се и они слажу с људима. Слиједећу зиму нисам дочекао у селу, него на »улици« у Загребу ( о том по том).

То би био четврти дио – чин, четврта епизода којим и завршавам ову, иначе још богатију снијежну серију.

Ипак на крају, не одвезе ме сусељан – пријан Миле до школе, него каруцама равно у своје двориште, па у кућу, па за стол на обилан ручак.

О, господе. Колико пута и колико неизмјерно, темељито бијах ја у овој Кнежевић Коси сит! Можда сам, ради успоредбе и опет – само на Голом отоку – био толико и тако гладан.

Четвртком долазио свећеник ( не увијек, не тако редовито), па ја био слободан. Учио он дјецу ( већ смо испричали како) вјеронаук. Ја био слобо-дан и ако је био лијеп дан, проводио вријеме скитајући по сеоском приб-режју. Није то било баш скитање. Возио сељак гној на њиву удаљену готово некад и километар од школе и лијепо узбрдо, низбрдо до њиве, па кад се унапријед договоримо, понесе сељак виле и за мене. Истресемо хрпу стајског гноја. Кад се уморим, престанем, а сељак настави сам. Истина, никад до недавно док сам још ишао у Јамарице и радио – нисам никад научио сељачком раду, па насрнуо као сивоња, па мало умакнем и на крају онемоћам, престанем, а сељак и даље ради – полагано, неуморно, незау-стављиво. Ефекат, учинак ( рекли бисмо данас) један напрама пет, можда и

57

десет у корист сељака. Ја у оном моме врту у Јамарицама имао два метра широку травнату стазу, а лијево и десно красно уређене гредице – све »по шпаги«, пет метара дугачке – метар и двадесет широке. Унајмим другог сусједа, суботара, мршава, помло и болесна, али вриједна човјека па шти-хамо, сваки на својој страни. До шест сати ја ископао двије гредице, а он »најамник« једну. До осам сати ја три, а он двије. До десет сати ја три, а он започео четврту. До подне ја четири, а он већ онако полако, захватајући увијек једнак »штих« завршио шесту. Ја за тај дан готово, не могу више, идем, к'о бајаги, спремити ручак, па ћу поподне прочитати новине, па попити каву, па мало у хладу одспавати, а мој ће најамник ће полако, неуморно, не заустављајући се, доготовити још шест-седам гредица.

Нисам ја био »лијени Перо«, уживао сам четвртком у Кнежевић Коси превртати сијено. Суши се сијено на ливади красно положеној од цесте према Радоњи. Пејсаж као »мала Швицарска«. Преврћем сијено опет ужурбано, брзо радим, а брзо се и умарам. Пригријала звијезда небеска ( Сунце), а ја већ онемоћао, расхлађујем се у баш хладној, бистрој, стално текућој Радоњи. Па је прегазим и завалим се под дебелу букву што је доњим гранама готово закривала цесту и видјех и шуму и село Лоскуњу. Гледам, лијепо је гледати сељака како споро, полагано, али неуморно, незаустављиво преврће сијено, како напредује и како се ( курвински) смијуљи погледавајући повремено у мене кога обузима помало дријемеж. У полусну искрсавају импресионистичке разгледнице или сјећања на неке велике мајсторе, љубитеље пејсажа и у њима само један човјек – косац који мисли на сутра. Ова трава, ускоро сијено, хранит ће за дуге зиме, док је снијег »до трбува« његове и његове породице хранитељице – краве!

Једног дана у договору с неколико момака одлучио ја да озбиљно обавим један посао – покушат ћу цијели дан окопавати кукуруз. Било је то вријеме кад се у кукуруз није улазило плугом, ни ручним ни моторним. Кукуруз сијан под мотику или чак »под колац«, па он никне ипак у некаквим редовима, ја их звао пијани редови – још у селу није било сијачице – а око-павало се мобом, ручно, људским живим радом.

Освануо четвртак, нема наставе, освануо и ја – негдје око пет сати ( наравно ујутро) подно дивног брежуљка. Неколико јутара кукуруза већ око тридесет центиметара високог – подоста обраслог у траву и моба – скоро тридесетак особа. Осваја овај весели народ ( шале се и смију, као да их не чека тежак посао цијелог дана). Два понајбоља другара, сеоска младића, стављају мене између себе – свак окопава један ред. Кунем се да ћу радити »сељачки посао полако«, да нећу јуришати. Држим темпо скоро два сата, не заостајем, али ме почиње хватати паника, не могу замислити да ће то трајати овако цијели боговетни дан. Смијуље се моји момци. Лијеви – Ићо пита: »Иде ли то, учо?« А десни, Раде, додаје: »Како не би ишло. Тек смо почели«. Послије три сата копања ( боље рећи окапања) ја посустао. А то је тек вријеме свакодневног буђења и устајања. Моји другови Ићо и Раде, сад већ пријатељи – намигују један другоме, видим и ја, али се правим луд. Они мало појачали темпо, па сад, уз своја два реда – приближавају се јако копајући голу земљу између редова – моме реду и олакшавају ми посао.

58

Радим заправо трећину посла и замислите – издржао сам до подне, до спасоносног прекида, до ручка... Рачунам ја, па то је, да те Бог убије, већ седам сати рада, а тек је подне. Тко ће издржати до вечери!

Под окриљем хладовине дебелог ораха сјела моба. Мотике сложене скоро у »купе« ( како војници слажу карабине, за одмора), а у рукама дубоки плехнати тањури. Из огромног лонца – казана шири се некаква свим миро-дијама омирисана и замирисана омамљујућа, опојна похотна гастрономска чежња, а то је само, и ништа друго него пилећи или кокошји гулаш. Прилазе тежаци, жене им пуне тањуре. Раде најприје доноси мени мој – пун тањур, па још један... Једем ( да не употребим синоним ружног звука) и не срамим се...

О, господе, и опет. Колико пута и колико неизмјерно, темељито бијах ја у овој Кнежевић коси – сит. Можда само ради успоредбе, и опет само на Голом отоку био толико и тако гладан.

И да не дуљим, издржах ја, уз издашну помоћ Иће и Раде до ноћи. Мало ми се манта и кроз измаглицу видим ипак онај исти дивни јутрошњи бријег, очишћен од траве, као опран, пружио се на сунцу које залази и обасјава уморне копаче ( који ће сутра, поново на други бријег, да врате, у новој моби, свој дуг. Људи нису плаћени, него одрађују један другоме работу – али, овај пут и заувијек без мене.

А ја сјео под орах. Раде донио – молио га ја – само један забатак и жлицу-двије крумпирове салате. Нисам јео за оно раније. О, господе... мало поједох и кроз спуштене већ трепавице гледам та сељачка чудовишта. Нетко донио бисерницу, нетко бугарију. Нетко усну хармонику и још прије него заспим, ту под орахом гледам та – да поновим, сељачка чудовишта како послије тог страшно напорног рада и дана почињу пјевати и играти коло...

О окопавању кукуруза ја ћу само послије много година причати унуцима. Тако вам је некад било. Ја окапао кукуруз тада и никад више осим помало, натенане, по мом »возном реду« себи у башти.

Окапајте кукуруз ви којима је то богомдани посао!И сад бих је хтио окончати ову – као мало поглавље – причу о

момцима Кнежевић Косе, али...Много је још прича, догодовштина, озбиљних и шаљивих, сјећања

вриједних и драгих, али ја не пишем књигу од тисућу страница. И да завр-шим: Много пута по двојица, по тројица сеоских младића, јутром или вечером сједе са мном у кући. На ливади, у шуми, на сунцу или хладу, јутром или вечером и ја им причам, а они слушају »отворених уста« о тада још – недокучивом, а касније, у рату, у коме су и они судјеловали – ипак докученом, па онда, сада, ускоро и сахрањеном сну о социјализму – о бољем свијету, о друштву равноправних, једнаких, једнако богатих – будућих нових људи, људи који живе једнако ради себе као и ради других људи.

У далекој Кнежевић Коси, у дубокој шуми Петрове горе, у ливадама уз рјечицу Радоњу смијали смо се – ја учо и моји јарани. Фини и драги, паметни сеоски момци, моји другови у борби која нас чека, о борби у којој

59

ћемо стварати увјете за бољи живот свих људи. И борили смо се и створили увјете за бољи живот, али у покеру грамзивих, лакомих, недораслих и покварених не створисмо бољи живот, прокоцкасмо чак и увјете за бољи живот.

И сад идемо крају овог поглавља о животу у Кнежевић Коси. Био је то лијеп, драг, угодан живот јуноше учитеља, с јуношама сеоским момцима. Био је то живот њслободан, раздраган, без примисли – најчешће – да посто-ји власт која безобзирно, безобразно контролира не амо мој живот, него и сваки корак мог живота. Зато ускоро и прекинуше тај дивни живот и отпу-стише ме, послаше ме, отјераше из Кнежевић Косе, Но, о томе касније...

Ипак, обећах понеку ријеч и о дјевојкама у Кнежевић Коси. Село није било »изван свијета«. Три километра од Војнића, двадесет пет од Карло-вца, па Топуско, Сисак, Загреб... нису били далеко. Село није било ни пресиромашно. Не рачунајући газде, богате, помало осионе и препотентне, а не рачунајући неколико породица пуке сиротиње – село, породице, сељани – бијаху просјечно стојећи, али ни с било каквим изгледима да се нешто битније промијени набоље.

Село није било – како бисмо рекли – затуцано, заостало, незаинте-ресирано за збивања у свијету. Људи су киријали, возили дрва и жељезну руду на станицу. Долазили у додир с радницима, синдикалцима, политча-рима ( о чему више у слиједећем поглављу) па ни положај жене на селу није био – како бисмо оно рекли – средњевјековни. Не би се могло рећи да је то била слободна, еманципирана жена, али ако кажем да су послије боравка (одређено вријеме) мојих сестара у Кнежевић коси – с њима одлазиле у Загреб, опет на одређено вријеме, понеке цуре из села – мислим да сам доста рекао.

И још нешто, а негдје сам то већ рекао. Сам сам себи забранио да осим нормалних, другарских контаката немам никакве везе са сеоским дјевојкама. Рекох раније негдје, сељаци ( затуцани, а филозофи) су то гледали, видјели, знали и поштовали ме више и због тога. Премлад сам био да не бих упао у неку аванруру, али нисам се дао.

Ипак, крв није вода. Једно вријеме почех ићи све чешће у сусједно (ипак моје ) село Лоскуњу. Нетко ми то рече, а ја се замислих. На прелима, сијелима, чијању перја, комушању кукуруза – очима сам тражио све чешће једну дјевојку. Згодну, једру, али складну, црнооку и црнокосу, изразите женствености. Па макар била и у опанцима и дебелим баћвама. Суздржано сам је гледао, срца помало узнемиреног, дрхтавог, младеначког, још неоп-терећеног никаквим стресовима. Ипак, подсјећао сам се на властито обе-ћање да се не запетљавам са сеоским дјевојкама. Познавање неких колега који су оженили сеоску дјевојку, па била помало на удару снобовске сре-дине која им ту издају није опраштала. Сазнање да ја нисам сват за женидбу, јер сам већ слушао наговјештаје о скором прогону – све је то било присутно, али ја сам упорно, све чешће одлазио у Лоскуњу. Све до једног дана. А како то бијаше банално, незгодно, скоро непоштено, нељудски! Сазнадох, заборавио раније питати, да је дјевојци презиме - Буква. Мало се зачудих, али ми мозак ( информатор) објашњава да су – заправо цијели

60

заселак, три-четири куће – сви Букве. Будући да не би још никаквог невољеног срца, никаквих компликација, ни изјашњавања још не бијаше, па и ја схватих све подоста олако и једноставно ( а могло је бити, евентуално и сеоске женидбе – и не би била једина женидба сеоског уче са сеоском дје-војком. Можда би, да се то догодило, рецимо, упознавања, представљања: »Ово је моја супруга Марија, рођена Буква...«).

А било је с презименима и извјесних, ипак, углавном шаљивих згода. Сјећам се једне, која је неко вријеме забављала моје другаре и другарице, све младо, лијепо, једро, борбено, а весело, пркосно и срдито у односу на постојећи режим. Национализма није било, али национално питање није било ријешено. Дискусије смо водили, оштро на граници националних неслагања. А ипак све на бази онога што данас недостаје. Великосрпској буржоазији потпуно је одговарао подређен положај других народа ( па и српског) и став о томе није био споран никоме од наших колега – комуниста Срба. А кад дође до споразума Цветковић-Мачек, ми млади учитељи, комунисти, Хрвати и Срби, нисмо били изненађени. Било је бјелодано јасно као Сунце да је наступила нова ера. Владавина, готово диктатура, готово уједињене српско-хрватске буржоазије...

Но, вратимо се начас презименима и једној згоди, једном поновном, у овом писању – излету и то презимањачком излету – и то завријеме једног правог излета ( истина намјенског).

Наиме, завријеме једног задругарског зборовања ( задруга »Иван Филиповић«) дође до разговора и договора да једна група задругара оде до поштованог, угледног, тврдог учитеља – Чикаре, који је службовао у једном селу близу Сиска, а био већ дуго година прозивани противник режимског поретка у просвјети ( па и у политици) јерезашким министрима просвјете.

Сјела у влак група нас младих, енергичних опозиционара – комуниста и идемо – објективно – на излет у село народном учитељу Чикари ( дуго је био по новинама и телевизији, сада у скоро вријеме, врло познат његов син, директор великог загребачког грађевинског подузећа).

С нама на зборовању у Загребу и Брана Аксентијевић, касније ускоро - предсједник учитељске задруге у Србији). Био он с нама, као наш, на неком као стажу ( чуо сам, а нисам – срам ме било – распитивао се – да је погинуо као херој за вријеме НОБ-е). Па иде и Брана с нама до Чикаре. Ту смо негдје око Суње. У влаку весело и без икакве зле намјере, започе баш Брана разговор. И то на ивици националистичког. Пита Брана тко је и што је учитељ коме идемо у посјету. Ја му одговорим да је то добар старији, пош-тен политички напредан учитељ, Србин, наш домаћи, како ми говорили, пречански Србин. Брана се чуди том презимену, јер Срби су сви презименом на –ић...вић... па му се Чикара не уклапа. Не може он, Бране, ни да свари многа хрватска имена, и не чуди се превише што његови другови сељаци говоре како смо ми Хрвати некакве Швабе, без оног на –ић...вић. Смије се предсједник задруге Звонко Франк па му каже: »Док ти, Бране, испуниш формулар и потпишеш се пуним именом и презименом (Бранислав Аксентијевић) – оде влак, или тако нешто. Бране се не да па каже: »Погледај чему су слична ваша имена – ти, Звонко Франк, па ( ево, у

61

вагону) Мартин Пуштек, Едо Вајнахт, Јуре Јурман, Иво Раус, Анте Новак, Тончи Коцијан, Златко Мунко, Виктор Цвитан, Иво Макек, Томо Жалац, па да вам нема , Бог вас убио, овог Анте Милетића – нема ни трага нашим славенским –ић, -вић презименима.

Смијемо се сви скупа, а Звонко ( Франк) каже мени да ја Брани објас-ним каква згодна презимена имају наши хрватски, пречански Срби ( ја то негдје у друштву причао, па се Звонко сјетио да ја то сад изрецитирам Брани). »Чуј, Бране«, говорим ја, ја сам ти учитељ у Кнежевић Коси, селу с искључиво српским становништвом. Скоро сам се заљубио у сеоску дјевојку- презиме јој Буква, а како ме гања ( и отпустит ће ме из службе, као што јест) народни посланик Милован Грба. Гања ме и жандарски наредник Ситвук. Не могу ми помоћи ни угледни грађани самосталци: напијало, Кесер ( Чекић) и Баждар. Додуше, ни један није на –ић или –вић, али кунем ти се, Бране, непатворени, оригинални твоји Србљи. Чуди се Бране да су сви наведени Срби. Влак пролази негдје око Суње гдје има доста Срба па ја гурнух Брану: »Погледај кроз прозор, крај жељезничке постаје бријачница. Власник Бошко Тртица, Србин, прави, аутохтони. Није он осамљен. Пуно је у тим селима Србаља с правим народним презименима: Длачица, Брада-вица, Плетикоса, Дурибаба, Летица, Летвица, Сикирица, Крвавица, Копри-вица, Дрмавица, Ракијаш, Косијер, Водопија, Праштало – бројим ја, Бране вришти, заклат ће ме ако не умукнем. Смије се хрватски учитељски народ, а ја умирујем Брану како и ми Хрвати имамо »љепших« имена од Франк, Вајнахт... на пр. Пездирец, Водопивец, Раногајец, па нека имена за која не знаш чија су, Бранина или »швапска«: Вртиреп, Вртигуз, Гризогоно, Гузина – сад је већ смијех обостран...

А с тим именима зна бити понекад и по која ситна, згодна забава, згодичица... »Служио« ја војску у сарајеву, па се с викенда враћа колега и не престаје причати како је у влаку упознао дивну дјевојку. Договорили се одмах ће јој писати. Написао човјек одмах неодољиво љубазно писмо, препуно чежње, љубави и љубавних сања и већ неких даљњих планова. Али искрсла једна невоља. Човјек зна да је дјевојка из Зенице, зна и адресу, само – промакло му презиме љубљене – својој будућој Олги није знао презиме. Тужи ми се човјек да је то по неком животињском роду. Чак зна да се ради о стоци крупног зуба. Па написао Олга Краварица и брзо добио једнореченични одговор: »Ја сам Олга Говедарица, а не Краварица – и не желим с вама имати никаква посла«. Дуго човјек размишљао па смислио како не би било исто да се он зове Бик, а нетко га назове Вол, али Говедарица и Краварица му дође некако на исто. Па како љубав дође на први поглед, тако та иста љубав – оде на други поглед. Већ за два тједна, кад смо за викенда изашли на Требевић, па погледали с пирамиде оне дивне ливаде пуне говеда ( крава), колега се смијао и показивао на дјевојке – чуварице стада, и говорио: »Још да сам написао чобаница, па да се љути, али овако...

И, видиш, Бране, ако те то може утјешити, испричат ћу ти кратку причицу о једном нашем хрватском – опет не –ићу, ни –вићу који се. како ћеш видјети, није одликовао бриткошћу мисли и ширином културе. Имао ја

62

познаника, звао се Штеф – Штефек Вртигуз. Било је доста зезања на рачун тог његовог презимена. Једног дана обзнањује он на сав глас да је проми-јенио име ( дуга процедура, али успио је) промијенио је име Штеф у име Роберт, јер њему, бокцу, снобу, сметало сељачко, загорско име којим се не може у више друштво, а као Вртигуз ће то ићи много лакше, јер се он често представљао, у шали колеги као вртигуз ( писано малим словом).

Можда, Бране, не знаш ону причу о вјенчању наших, хрватских, до-маћих, католичких племениташа у Дубровнику. Младенац Марко Рагуз женио дјевојку Мару Загуз ( имена нису сасвим непозната у Дубровнику и око њега). Па како оно иде по реду, прије прстеновања упита поп младенца: »Марко Рагуз, узимаш ли ти Мару Загуз...«, а младенац пожури увјерљиво, сигурно, без колебања: »Узимам!«. На што поп викну: »Чекај, ослино, не питам те сада то – нег' понови: Узимаш ли ти Мару Загуз за закониту жениу?« Кад Рагуз и опет самовољно одговори позитивно, одлану и попу, па му рече: »Е, сад је ватај ђегодарце хоћеш, само немој још у цркви – нег' жури кући, лакомице мушка...«

Забављајући се тако као браћа рођена, а без парола о братству и јединству, за коју онда нисмо ни зали – стигли смо до не-ића и не-вића Глигора Ћикаре. Поразговарасмо и наразговарасмо се, договорисмо даље наступе и политичке акције, лијепо примљени, погошћени и испраћени завршисмо – како се то данас каже – научу екскурзију и вратисмо се у Загреб да за који дан кренемо у наша далека од путева и далека од људи - далека, драга, питома, љубави пуна села.

ЉУДИ ( и жене)

Људи. Не једнима: човјек, ако је писан великим словима, али је по оном традиционалном: »Човјек, како то гордо звучи« - по Максиму Горком – цитирано је безброј пута у јако разноврсним и разноликим ситуацијама. А како тек бескрајно гордо звучи: Људи – значи множица и множина од човјека, читаво моје село ( ама баш читаво) требало би писати великим словом. Само, нисам проучавао, нити се посебно интересирао, али онако успут, спорадично, а чини ми се и сасвим конкретно, у једно одређено вријеме престадоше људи писати тог човјека Максима Горког великим словом. Јер тешко ми је вјеровати, а сад под старе дане немам ни времена, ни жеље, да утврдим, установим и докажем себи самом да је тај мој ( један) идол суновратио себе у сурову свакидашњицу служења сатрапу Стаљину...

Јер, мекоћи мојој и склоности мојој болећивом опраштању људских гријеха, па чак и опакости супростављали су често својим вербалним деликтима, својим класичним литерарним протестима многи писци – а међу њима, на челу свих њих двојица мојих љубимаца, Горки и Крлежа. Без којих, чијих дјела, мислио сам да не бих могао живјети. Дивна је ствар градити идеале, стварати идоле па ма како то тешко било, али насупрот тој дивној ужасна је ствар – рушити идеале и идоле које си сам у себи створио – желио да живиш као они.

63

Једном стјецајем околности кад се нађох у Напуљу у прилици да синовим аутомобилом слободније крећем – пожељех да видим, јер то не бијаше далеко – да видим мјесто гдје је Максим Горки лијечио своју сушицу – ТБЦ – јектику ( сверазарајућу у то вријеме). Испод Напуља полуоток Салерно и на његову рубу, на дну, на врху – како хоћете – циљ пута, Соренто. На ужас возача, а на моје велико задовољство, кад с главне цесте ( из Напуља) за југ скренусмо удесно на цесту кроз Салерно, установисмо да се та цеста готово на цијелој дужини поправља. Возач ( Чедо) попраћа псовком сваку рупу и сваки знак, а ја не знам куд бих прије гледао. Лијево, сад у провалији, сад у предивној плажи таласа се море, а десно, дуж цесте кроз цијели полуоток, углавном у стијенама стотине и тисуће стабала агрума. Бијаше доба бербе и цијела се та, километрима дуга стијена уз цесту претворила у жутонаранчасто бескрајно поље ( у камену) наранџи и лимуна. Први пут видјех огромну количину церада којима се за изненадне појаве мразева покривају те милијарде наранџастих плодова.

И тако лаганом вожњом, прравом туристичком вожњом стигосмо предвече до циља, до малог, предивног села – градића на рубу полуотока , Саранта. Оживје у мени безброј прочитаних података, биљежака, есеја. Ту, у том благотворном, мирном, трајно сунчевим зракама обасјаном Соренту – враћао је мој идол Максим Горки своју снагу, црпио нове животне сокове, да би, већ готово одумро – поново оживио и дошао себи.

Изађох ујутро на балкон пансиона у ком смо одсјели. Пансион једва да има седам соба. Зачудо, зове се »Мали Беч«. Као да је неко сјећање на далеке Бурбонце или Хабзбурговце. Рекло би се ружно. Њуше бизнис на бескрајну удаљеност ови талијански туристичко угоститељски радици. Слу-шајући за вечером моје објашњење, нашем столу и сусједном с групом Словенаца ( како је мален свијет!) домаћини само што не рекоше – а већ им је било на језику – да је и Максим Горки одсјео код њих у, ето, том драже-сном »Малом Бечу«. Гледам с балкона. Једва да се разазнају неки зидови, ограде које одвајају једно двориште, једне Талијане ( једне домаћине Горкога) од другог дворишта и другог домаћина Максима Горког. Виде да нешто знам, па шуте...

А какав угођај, а какав поглед, а какав ( рекли бисмо данас) амбијент за релаксацију. Једва да видиш коју кућу, који балкон, који прозор. Све је пред тобом засуто, обливено, умивено и заливено милијардским плодовима наранџе и лимуна. ( ипак, сјетих се своје приче и својих »Узрастања« о бескрајним милијунским стаблима шљиве, вишње и трешње – о милијард-ским бијелим цвјетовима и плавим плодовима шљиве босанке, плавке, бистрице – тамо у бескрајно далеком, готово прошловјековном планетарију шљивина цвијета. Па ипак, ово је нешто до сада невиђено, ово је асоција-ција на великог Максима Горког, а не на овог нашег Иву Андрића. Ту би требало да лијечи своју јектику Максим Горки, да је лијечи и да је (како му рече један злобан не соцреалиста, већ реалиста) да је, дакле, излијечи, да би могао и он, Максим Горки, човјекољубац, хуманист нон плус ултра, човјек – писан великим словом – да хвали сурову, у име новог човјека, убилачку, самоубилачку, нарцисоидну – Стаљинову »политику«.

64

И какве сад везе има сунцем обасјани, сав у наранџе и лимуне обрасли, зарасли и одрасли горкијевски, антитебецеовски, благотворни, тај драги Соренто, с мојим, у шљиве и трешње , у коприве и бескрајну папрат, у снијег и лед и зиму – усађену и неоткривену Кнежевић Косу, јер у њој не обитаваше ни један, имало позати житељ кугле земаљске – до ли једног обичног, тврдоглавог сеоског учитеља Анте Милетића. Има, има везе у овој мојој Кнежевић Коси живјели су људи, човјек до човјека, готово сви писани великим словом, а тамо, у оном предивном Соренту – пребише кичму –кажу злобници, једном човјеку, писаном великим словом, пребише му кичму да докажу да нема кичме која се не може пребити.

Наше кичме у Кнежевић коси бијаху премало значајне да би заври-једиле труда за ломљење, па нам, ето, то омогућује да се с овог излета у далеки Соренто вратимо овамо на Кордун, у нашу питому, безнаранџасту, али зато свешљиварску Кнежевић Косу.

И након помало опширног разговора о дјеци и с дјецом, о младићима и дјевојкама – ред је да кажем понеку и о одраслим, правим људима с којима проживјех једва двије године, а изгледало ми је дио и то богати дио и дуготрајан дио тог мог живота сабијеног у свега једва двије године, Јер, живот у Кнежевић Коси бијаше пун неизрецивог богатства. Сусрети и разговори, дружење и размишљање с тим људима био је прави живот, пун, богат, занимљив у свиојој, готово сиромаштини – диван и садржајан, неисцрпан у љепоти живљења. Незабораван, лијеп, диван, кратак, али неизрециво диван бијаше тај мој боравак у Кнежевић Коси.

Како ћу завршити овај мој разговор с тим Марканима, Милом стари-јим и млађим, Јанком и Илијом – не знам. Завршит ће се тај зазговор сам по себи. Као и други до сада, само ја не знам гдје бих и како започео. Навиру из подсвијести, чак и свијести и Мићуни и Маркани, као живи – и овог видим у цокулама, а оног у Батиним гуменим чизмама, а боме Вујића старог и младе у само гуменим опанцима, плитким, зими увијек пуним снијега... И лица, подоста њих, чак памтим. Тко зна гдје је који, нетко жив, још оре и копа, нетко почива на бријегу између моје школе и школе у Буковици – на оном гробљу с високим крстовима, а нетко је упокојио свој бурни и борбени живот негдје стољетним боровима Маглаја или Зеленгоре. О неком би могла причати Петрова гора, о неком Неретва или Сутјеска. О многима – нитко. Па да ја бар проговорим коју о њима прије него се погубише на губилиштима широм земље...

Један Миле, ја бих га назвао сениор, остао је у моме сјећању – неза-бораван, диван у својој припростости. Драг у својој доброти, недохватљив у својој духовитости, недокучив у свом једноставном прилажењу животу и животним проблемима. Фасцинирао ме је својим одмахивањем руком на све што се у животу звало проблеми. Ја га носим у себи, у својим сјећањи-ма, у примислима да у животу не мора бити све погано, покварено и ружно. Ја га памтим као Милу (Кнежевића) сениора, јер има још један Миле ( Кне-жевић) – бит ће јуниор.

Волио ја с Милом разговарати, нашалити се, изврћи руглу понеку сеоску глупост и продиванити. Ја, овако млад с њим, већ помало у правим

65

мужевним годинама. Слушао он мене пажљиво, без, рекли бисмо данас, ниподаштавања. Знао он мени понекад рећи приближно овако: »Тко би рекао, учо, овако ти млад па паметан, свашта знаш, ево ја одрастао човјек имам од тебе што научити.«

Имао ја неке књиге, које – објективно – у Загребу нису представљале неку посебну опасност, али овдје, у селу Кнежевић Коси то – те књиге – чини ми се већ споменута Фонтамара Игнациа Силонеа, Село Деметрово Силађија, Тракавица Павлека Мишкине, Умовање здравога разума Васе Пелагића... и читав низ других сличних. Цесарец, Крлежа, Хасан Кикић... представљале су опасност за постојећи, богомдани краљевски, буржоаски режим. А те и такве књиге, нађене код сеоског учитеља – представљале су, готово би се могло рећи – директан, револуционарни бољшевички удар на устаљени, мирни стабилизирани краљевски друштвени поредак.

И тако сам ја, нисам био покварењак, јер нисам очекивао да ће те и такве књиге тражити по сељачким кућама, држао те књиге код сељака... једног јутра дођоше жандари по њих, по те књиге, најприје, наравно, к мени. Био је то мали, прави спектакл, па сам ја касније размишљао како је некако неугодно, ружно, досадно – живјети животом обичног сеоског уче, коме никакви жандари никада не долазе у посјету.

Дакле, једног јутра из сна скачем, чујем чврсто ударање по улазним вратима ( велика врата ходника, већ негдје описах тлоцрт »своје« школе). Устајем из кревета и ускачем у хлаче и вичем том неком да може ући јер ништа у тој згради није било закључано. Дотични лупачи не улазе, а ја још помало бунован питам тко је и зашто не улази. Извана чујем тврд и помало љутит одговор: »Овдје Ситвук«, а ја, блентаво, поспано, не знајући да се наш командир жандара зове Ситвук, одговарам: »Дај ако имаш што јести, ја сам гладан као пас...« и отварам врата. Вани наредник Ситвук и два жандара. Реда ради не отварају врата јер то би била провала... отварам, мало ми је неугодно ради Ситвука ( али чуо сам већ и за гора имена: Гузина, Гризогоно, Рагуз, Загуз). Ситвук показује налог за преметачину. Питам га што траже, а он одговара – књиге. Зна пашче – контраоба-вјештајна служба ради – које књиге тражи. Љут је, незадовољан, неће да попије ни ракију, нема ни једне књиге у мојој кући. Ја га мирим, тјешим, обашњавам му да га је нетко криво обавијестио. Он не вјерује. Ипак, идемо мирољубиво у село, има он податке код кога треба тражити књиге...

Идемо у село, идемо равно Мили ( Кнежевићу сениору). Зна пашче жандарско гдје су књиге. Мене трта. Упадамо Мили у кућу. Миле се помало шали, а Ситвук равно ка шкрињи ( знате како вам је некоћ било: у соби кревет – два, стол и столице, пећ и око ње на зиду повјешано суђе и – шкриња. У њој роба светачка, све што је вредније у кући, држи се у шкрињи... па, наравно, и моје књиге. Ситвук као крвожедан пас јуриша на шкрињу. Миле зове жену да припази да луди жандар не разбаца лијепо испеглану робу. Отвара прву ладицу и курвински, подмукло извлачи испод робе сноп мојих књига. А десном – пштољ. Жена мудро, филозофски, паметно узима сноп књига ( носи их у дрва у двориште) док луди жандар, оптерећен професионалном болешћу, зграби пиштољ ( а он, пиштољ,

66

»фаличан« као сви кордунашки пиштољи и кубуре – фали му окидач и једноставно, без већих поправака пиштољ неупотребљив) и већ пише записник. »Нађен пиштољ без оружне дозволе«.

Поступак је био уобичајен. Миле, због недопуштеног држања оружја кажњен ( рекли бисмо данас прекршајно) с десет дана затвора или 300 динара глобе, казне. Сваки дан затвора вриједио 30 динара. Ја се осјећам крив. Нудим Мили тих 300 динара казне, да не иде у затвор ( истина, то је трећина моје мјесечне плаће), а Миле се смије, чак се помало чуди како мени пада на памет да му нудим новац. И он то мени мирно, логички, сељачки мудро објашњава: »Чувај ти, учо, те своје новце. А ја ћу лијепо у затвор, јер то у затвору је права зајебанција и прави ужитак. Затвор ти је, учо, у дворишту котара. Затвор ти има закључана врата, а горњи дио врата је, знаш, она стаклена врата да би пандур или жандар видио што затво-реник ради. А затвор ти је више него самопослуживање. Да би се гријао и ти у затвору и сви они који су те затворили, мораш им ти, затвореник, сваки дан напилити дрва за гријање. Нигдје ти то не пише, већ су нас о томе упознали адвокати ( кад смо раније били у затвору) да мораш пилити дрва. И сад ти дође оно најзгодније зашто ја волим отићи десетак дана у затвор. Прво и најглавније, десет дана ја се одмарам, ништа не радим, излежавам се к'о богатун на свом имању. Испадам ти ја као неки Тахи, као неки гроф коме сваки дан три пута доносе јело: доручак, ручак и вечеру. Гдје би ти то могло бити тако лијепо да нијеси у затвору. Друго, десет дана не видиш своје жене. Лако је што је не видиш, али је лијепо што ти она десет дана не квоца, не зајебава: »Миле, исцијепај дрва, Миле, искидај шталу, Миле очеши говеда... Знаш, учо, само ми дође жао жене, а онда мислим да јој и треба тако да види да и ја неког курца радим у тој кући. А онда, мој учо, долази оно најљепше, долази »на стакло« ( покретни дио стаклених врата) срески начелник па каже: Миле, 'ајде нацијепај дрва!«, а ја њему одмахнем право, јуначки Кулина бана, оно што ми затвореници зовемо босански грб, онако сочно руком преко руке, судланицом преко надлактице – слободне ми обје руке, па мој босански грб изгледа прави босански у кордунашком издању, па му ја кажем: »Јеби се, срески, пилај дрва сам!« Могу му то рећи јер сам ја ионако добио десет дана затвора па ме не може опет казнити. И на крају, мој учо, та казна ти је права благодат. Већ ти рекох: хране ме, не радим ништа, одмарам се и смијем се среском, приставу и другим среским главешинама јер ми не могу ништа...«

Навраћао ја почесто Мили на разговор, понекад развозио с њим ђубар, понекад скупљао сијено, а понекад – ништа. Попили ракијицу, попри-чали, замезили мало сланине и залили је киселом хладном вареником и разишли се.Једног дана гледам ја у дворишту велика трешња, готово обрана, али једна повелика и подебела грана надвила се скоро над пола дворишта и управо та грана богата, обилно осута зрелим трешњама до којих се не може заправо доћи... Фине трешње, говорим ја Мили, а он оде у шајер па донесе подугачку лојтру и прислони је уз грану усред обиља зрелих трешања. Лојтра свега неколико центиматара изнад гране на коју је прислоњена. Ја се попех и почех зобати трешње. Не смета ми што се грана

67

мало одмаче, што су љестве тек три-четири центиметра прислоњене на грану. Не мислим и не смета ме рупа пуна вапна испод саме гране. Зобљем трешње, а нитко ми не смета. Милини су сви за послом, а сад оде и он. Намјести ми лојтру и оде. Таман ја позобао прву шаку трешања, кад однекле наиђе позамашна, близу двјестакилашица, крмача. Приђе лојтри и поче се чешати. Има около и тараба и дрвећа и ступића и којечега другога, али се она немерачила па се чеше о моју лојтру. Како се она чеше, лојтра клизи све до центиметар-два од гране. Висина ми се сада чини вишљом као да сам на торњу катедрале. Кречна јама пода мном ми се чини – ужас. Мислим да је у њој живо вапно. Заборавио јести трешње, па неберем пуну шаку и све вичем крмачи: на-на... и бацам јој трешње подаље од лојтре, али јој, чини се, није до трешања, него до жеље да се ријеши неког крпеља на себи... Паника ме хвата. Видим да се не могу дохватити рукама дијела стабла, већ ћу се морати објесити за грану, па ћу се »на вјетру хојцати сим, па там«... Зовем, па вичем, па урлам и срећом се појави један сусјед. Отјера крмачу, придржа лојтру, ја сиђох, проклех благословене трешње. Позвах непозван сусједа у сусједову празну кућу на ракију. Послије дође Миле кући и пита јесам ли се најео трешања. Ја одговарам сочно, по домаћи: »Јесам, јеб'ле те твоје трешње!« Смијања би пуно, а Миле се закле да никоме неће говорити о мојој берби трешања... Али проговорио би на дупе, ако већ не би могао испричати како је учо висио под зрнатом, обилатом трешњом...

Можда бих ја овдје и завршио с Милом да се не догоди још једна згодица неколико година касније. Четрдесет и прве повлачила се једна група војника бивше југославенске војске преко савског моста у Загребу. Није заправо знао тко кога хвата. Заробљава, пушта... у том опћем метежу нашао се у повлачењу и мој Миле сениор с једним својим пријатељем. Потпуно изгубљени зађоше у моју Нову Цесту ( сада Лењинградску – до када?), па улетјеше у нашу кућу. Ту их прими мој брат Ивица и успије да дође до неких пропусница. Па тако моја двојица Кнежевићкосаша успјеше у реду, мирно, без тешкоћа стићи својим кућама. Они захвални, мој брат и моја кућа оста у њиховом сјећању као њихова, рођена, спасилачка. Можда их Ивица заиста спасио логора, затвора, заробљеништва... тко је онда знао, али домоћи се куће у таквој гужви велика је и онако помало незаборавна ствар.

'Ајде, Миле мој, жив ти мени био, ако си жив, а ако ниси, ево жив си и незабораван у мојим сјећањима, ако ни по чему другоме а оно по дивним трешњама.

И сад ипак неку ријеч о другом Мили Кнежевићу ( ја га онда звах јуниор), много млађем од Миле сениора. Да ли у каквом роду или не, питај Бога, јер онда ми није то ни падало на памет, нити сам мислио да ћу о њима написати иједну ријеч.

Зато сада само нека присјећања.Једног дана, подоста година послије рата, одвезе ме шофер равно у

Војнић, па у Кнежевић Косу. Тешко се сналазим, али ипак знам и положај школе и већине кућа. Замолих возача да ме одвезе сеоским путем што иде од прве куће крај школе – горе узбрдо, у село, међу некадашње Кнежевиће.

68

Стадосмо уз прву кућу. Хрпа дјеце око куће. Питам и одговарају да је то кућа Миле Кнежевића јуниора. Кућа, а и није кућа, лагао бих кад бих кате-горички тврдио, али чини ми се да кућа није имала фасаде, да су вањски зидови били од прућа и иловаче. У кућу се нисам усудио улазити да не видим већу биједу но што је била прије рата. Притисла ме нека нелагода док чекам Милу по којег је отишло једно од његове многобројне дјеце. У кућу улазе и излазе пилићи и кокоши. А не сјећам се више – од муке можда нисам ни видио господарске зграде. Можда их је имао, а можда и није. Наиђе Миле, дотрча испод цесте, сав се задихао. Загрлио ме, изљубисмо се до изнемоглости и гледамо један другога као да смо изгубили дар говора. Бар ту, у том сусрету, у том првом након доста година налете један на другога, не би двојбе, сумње, нелагоде, неискрености, можда не би тога ни послије, али ја помислих да је Миле био борац, па га гледајући у тој бајти више него кући и окруженог гомилом дјеце, упитах је ли био борац. »Да«, рече, »борац, првоборац«, бивши сиромашни сељак, а рат завршио као капетан, па као капетан сељак оде у мировину. То су те, ваљда, борачке пензије о којима ми људи говоре, а ја тврдим да ја имам нормалну учитељ-ску пензију, а никакву борачку. Ова Милина, ако је била капетанска, једва му је омогућивала да живи са седмеро дјеце. Сад је он, након оне лијепе траке на дну рукава с три звјездице, наочит, млад, пуначан, одликован капетан – постао опет сиромашан, још ми се чини сиромашнији сељак него прије рата.

Нешто у мени препукло. Миле износи из те тзв. куће флашу ракије и двије чаше. Умочи их у неко буре пред кућом, као опра их. Не зове ме у кућу, сигурно ни нема што показати. Говори ми да се мучи, да је мировина мала, да је пун брига с доста дјеце. Не спомиње жену – има ли је, нема ли је, говори ми како би се људи радовали да ме виде, а ја, кад ми још Миле рече – да је сусјед његов, некад најбољи газда у селу – и данас најбољи газда – ја, дакле, осјетих неку слабину, неку празнину, ничег у мени од оне толико очекиване радости за коју журих у село и за коју сам мислио да ће кад стигнем у Кнежевић Косу – букнути свом силом, незаустављиво, богато, са свом пуноћом душе која неће моћи примити сву радост.

Помало потиштен враћах се кући, некако негдје преломљен, невесео и не знајући да ли сам ја негдје погријешио,или је негдје, како воле људи рећи, у систему некаква грешка.

Па ипак, радовао сам се, и Миле се такођер искрено радовао, што сам најишао, што се, ето, срели, попили ракију, поразговарали. Он ми скрену пажњу да потражим Зборник радничког покрета карловачког под-ручја, јер пише нешто и о мени, па ми каже да погледам школску Споме-ницу, јер сам у њој нешто писао, а они су је у збјегу носили са собом, чували. Па и сад да је у трезору Опћинског комитета у Војнићу. Па ми још рече да су ме прије неколико година тражили преко ЦК Хрватске јер су славили годишњицу оснивања прве партијске школе у Кнежевић Коси. ЦК ме, кобајаги, није могао пронаћи, иако је управо у то вријеме расправљао о захтјеву Басарине улице у Кутини којим је тражила та партијска организа-ција моје враћање у чланство Партије. И уопће, требат ће један мали осврт на редовне прекиде односа с људима и организацијама чим су и кад су

69

дознали да сам био на Голом отоку. Ружно, нељудски, нехумано, за некога понижавајуће.

Ипак послушах свог младог другара ( капетана, пролетера у соција-лизму), па свратих у Војнић. Упознах се с угледним ( касније сам чуо да је један од најактивнијих бораца за тумачење истине из НОР-а, мр Милом Дакићем). Добих и фотокопирах једну страницу из огромне књижурине тог Зборника о предратном радничком покрету округа Карловац. Најбоље да цитирам ту страницу, јер тако ће то испасти краће него да ја то, својим епским стилом узмем препричавати. Елем, у дебелој књизи пише:

Посебан је случај, а који нисмо сврстали ни у једну од горњих категорија, село Кнежевић Коса. У то село дошао је у службу 1936. године Анте Милетић. Он је Хрват, али је изјављивао да припада СДС ( опозиција), која је иначе у том селу била надмоћна. Она је иницијатор и организатор огранка »Сељачког кола« које је иначе било врло активно. Милетић се брзо саживио с тим селом, а убрзо је дошао у контакт са Станком Опачићем у Тушиловићу. Убрзо затим он оснива у селу Земљорадничку задругу и у њој такођер активно ради. Из тога разлога завољели су га сви сељаци, без изузетка, нарочито омладинци који ће касније постати комунисти. Нисмо могли утврдити откуда, али се зна да је Милетић доносио у село партијску штампу која се врло радо читала. Према изјави Миле Кнежевића, једног од најближих његових сурадника, нитко у селу не зна је ли тај учитељ комунист или није. Иако ни то не знамо, каже Миле Кнежевић, котарска власт у њега сумња и назива га комунистом. Ми га сви волимо и тако у њему почињемо вољети комунисту. Све оно што је радио и говорио, нама је одговарало па смо му постајали све блискији. Могу рећи да је преко Милезића највећи број присталица СДС упознао основне појмове о КПЈ и Октобарској револуцији. Све то није могло измаћи оку тадашњег котарског лијечника Косановића и пристава »Шмрцла«. Они почињу хајку против Милетића називајући га опсним елементом. По упутама лијечника Косановића, учитеља је тужио трговац Иванчевић, познати доушник режима и противник комунистичке пропаганде. За свједоке је изабрао познатије присталице ЈРЗ-а који су помогли да се ријеше учитеља Милетића. Милетић је отпуштен из службе. Село му тада није могло помоћи, али му је припремило тако свечан испраћај који су власти прогласиле пркосом режиму. О испраћају Миле Кнежевић прича: »Испраћај су организирали истакнуте присталице СДС-а. Поред одраслих присуствовала су и сва школска дјеца. Око 400 људи с колима и заставама, а многи и пјешке, прошло је кроз Војнић до Војнић колодвора. Приликом отпуштања Милетић је истакао у говору да се за напредне идеје морају подносити жртве. Он нам је у школској споменици оставио ријечи гдје спомиње десетак младих воћака у школској башти. Ми смо то убрзо схватили као симболику, јер он је заиста пробудио и упутио на револуционарни пут десетак наших добрих будућих комуниста...

Није се могло провјерити је ли и у којој мјери с овим био упознат КК КПХ Војнић, мада остаје чињеница да је наведено дјеловање Милетића власт добро запазила«.

70

Тако прозбори нешто мало, непровјерено код мене ( не знам зашто), дакле недовољно повијесно, научно споменути Зборник града-округа Карловац.

Кад је већ тако, кад ме Миле Кнежевић упозори на тај Зборник, који би ми вјеројатно промакао – додат ћу ја понеку реченицу објашњења. Некад је неком, можда, кад прође ова избезумљена фертутма ( како рече дивни Коча Поповић) и затребати понека детаљнија објашњења.

Разумљиво је да Зборник тако пише, јер много тога у то вријеме није било јасно уопће у поретку ( комунистичком), па, наравно, да нмого тога није јасно ни у том сажетом приказу интензивног политичког рада. Какав је то био рад, колико љутње и радости, успјеха и неуспјеха, запињања и проди-рања, тврдоглавог пробијања главом зидова, озбиљног политичко-партиј-ског рада, али и несташних момената забаве и радости над бијесом властодржаца истовремено, та, мени су биле тек двадесет и три године.

Нејасноћа – гледано, наравно, мојим очима у том моме »посебном случају« ( како га назива Зборник) заправо није ни било. Само, ако се не заборави да је то било вријеме ( 1936-37) приличних нејасноћа. Било је то вријеме кад се будући члан КП припремао годинама ( углавном на тежим задацима) да га нетко предложи и да га нетко прими у ту тајанствену партију. То примање у партију било је толико свечано ( ма било у најстрожој илегали) да се памтило за цијели живот. Наравно, није се уписивало и исписивало из партије као данас... Постати онда члан партије значило је постати човјек »обиљежен« за читав живот. Сва душа, сва памет, све жеље и сав рад усмјерени су тада били на то да се сруши све што је онемогу-ћавало људима сиромашним, угњетаваним, експлоатираним ( а тада је то била огромна већина људи) – да доживе живот достојан човјека. И тако – ето парадокса – тада готово »жигосан« као говедо на дивљем западу, тамо у Тексасу или Аризони – осташе многи жигосани за цијели живот. Кривац постаје сваким даном све већи самим тим што си некада био комунист – за све невоље овог свијета...

Али стоп! Хтједох рећи неколико ријечи о времену кад се није уписи-вало у Партију. Ја морам рећи да ми ни дан данас ноје јасно зашто се није смјело упознавати Котарски комитет партије Војнић с оним што ја радим. Јасније, можда бива, ако кажем да је мени речено да се не вежем уз Котар-ски комитет – а тко ми је то рекао и одредио и зашто, нити знам данас, нити сам знао онда. Знао сам само да није моје да питам, него да се држим директиве. Ипак, наравно, ствари су сада много бистрије. Мислим да је сасвим близу истини оваква ситуација: ја сам радио као члан задруге »Иван Филиповић«, а она је била везана уз партију у Загребу па смо ми учитељи – теренци примали директиве из Загреба.

Пустимо детаљна објашњења каснијим допунским истраживачима Зборника. Рекох што видјех о себи у њему.

Мало ме збунила Милина тврдња да сам ја у Школској споменици симболички говорио о политичкој ситуацији. Заголицало ме сазнање да су људи ту школску Споменицу носили завријаме повлачења збјега као нешто

71

посебно вриједно. Замолих писмом школу у Кнежевић Коси да ми пошаље пријепис те моје тадање, сада већ давнашње писаније...

Неколико ријечи, ипак, о Споменици »као таквој« за оне који не знају што је заправо школска споменица. Свака основна школа ( тада док су још биле самосталне, а не подручне школе) имала је једну врло значајну, вриједну, важну биљежницу, блок или чак књигу, укоричену ( често) већу количину чистог папира. Неке су школе имале »споменице« старе и више од стотину година. У њих се убиљежавао сваки значајнији догађај за школу, па је она ( споменица) била у неку руку ( да не кажем – на неки начин – коју поштапалицу чујеш дневно бар педесет пута с малог екрана) – повијест и повјесница школе. Зависно од времена ( политичког) и режима, а прије свега од учитеља, његова положаја у селу и односа према власти и прос-вјетној и политичкој... Најчешће, у огромном постотку случајева уписивао се само долазак и наступ службе новог учитеља, те његов одлазак. Ријетко се када уписивало – осим евентуално успјешног краја школске године, било што друго, ипак, добри, прави народни учитељи уносили су у споменицу понекад и своје опсервације, али и то најчешће у вези с неком елементар-ном непогодом, поплавом, сушом, пожаром...

За разлику од многих других, ја сам – отпуштен из службе и одлазећи из села – уписао у Споменицу да сам отпуштен, да нисам премјештен већ отпуштен, да нисам отишао добровољно за бољим мјестом и крухом, већ сам отјеран, да ми је жао што одлазим из села. Нисам оставио страницу празну да би слиједећи учитељ уписао свој »наступ службе« ради знања покољењима.

Добих пријепис та споменичке биљешке, прочитах први пут и учини ми се ( поготово гледано данашњим очима) јако, јако наивна и готово да не нађох ништа због чега би је сељаци требали чувати. Али, прочитавши тај мој опроштај с Кнежевић Косом још једампут, па још једампут, учини ми се да ту има нечега. Још кад се сјетих како ми је Миле јуниор успут рекао како они говоре учитељима, или другим заинтересираним, ситнијим и крупнијим политичарима да прочитају тај листак Споменице, да виде каквог су они некад имали учитеља и кад се сјетим да се они при том сигурно присјећају мојих судара с влашћу, мојих обрана сељака од напада неких богатуна – онда ми, послије свега, ко нешто свану. Па имати уза се, увијек теби вјерног и оданог учитеља, господина, који претпостави проју и грах често пута одој-ку и колачима, одбијајући одлазак на ручак неком чистом непријатељском пријатељу народа, онда ми заиста свану да су они чувајући Споменицу, чували успомену на једног доброг учитеља, оног правог, народног учитеља, који бијаше њихов и који остаде њихов успркос пријетњи ненародне власти, која, ето, и заврши крајње неугодним догађајем, отпуштањем из службе...

Па, ево, да и овдје запишем и тај крајње наиван, помало ипак симбо-личан, за сељаке значајан опроштај њиховог и ничијег више господина учи-теља. Одлазећи присилно из Кнежевић Косе умјесто обичне реченице да је тога и тога дана Анти Милетићу престала служба у Основној школи Кнеже-вић Коса, ја записах слиједеће:

72

»Одлуком својом III бр.55821 од 11. аугуста 1938. године министар просвјете отпустио ме из државне службе и с даном 7. септембра 1938. разријешен сам дужности.

Волио бих да не пишем ово што сада пишем, али обзиром на морал-но стање у ком се налазим, а поготово за једно мишљење које евентуално може да послужи колегама који ће доћи иза мене, ипак бих желио нешто да кажем. Као човјек и као син ситног човјека био сам близак сељаку и народу и не желим да описујем разлоге због којих сам отпуштен – вјерујем да ће о томе најбољи суд изрећи сами сељаци. Желио бих само ово да кажем: имао сам планова – знала ме забољети глава од пустих планова и жеља... Прекинут сам немилосрдно на самом почетку остваривања својих планова. Од свега замишљеног иза мене остаде десетак младих воћака... Неки сељаци овог села порадили су на томе да будем отпуштен. Али одмах се радосно коригирам, само двојица-тројица сељака овога села, а осталима свима, колико их има, стежем на растанку са сузама у оку руку и бескрајно жалим што се морам на овакав начин да растајем са селом коме сам хтио да посветим све своје моралне снаге. Желио сам, али нису дали. Желио сам, али ми није дао човјек коме нисам хтио да дајем или продајем школски врт за његове свиње, желио сам, али ми није дао човјек коме нисам хтио дати криву свједоџбу, желио сам, али ми није дао човјек који се осјетио погођен оснивањем задруге у селу. Желио сам много, али ми нису дала тројица људи који за то нису имали моралних квалификација. Ја се не жалим, ја не оптужујем, само хоћу да својим друговима који ће овамо доћи, зажелим пуно среће у раду и да им скренем пажњу на то, да ова сиромашна села, ови добри и топли људи и њихова мила и невина дјеца, засужују да им се посвети пуна пажња, да им се пружи рука која ће их водити и упући-вати. Просвјета им треба, треба им пружити руку носиоца културе, треба им помоћи да подигну ниво на ком се налазе.

Признајем, нисам се хтио приклонити извјесним кортешима, нисам хтио да се ангажирам за рад било које партије јер нисам хтио да уносим раздор и политичка трвења у селу. Њима је потребно у првом реду економ-ско и задружно подизање. Нисам успио и јако ми је жао због тога.

Још једампут – растајући се са сузама у очима, ником ни крив ни дужан, помало потиштен и тужан због неправде, али ведра чела и свјестан своје чисте савјести, са овим селом у ком сам поштовао у сељацима људе којима сам хтио да дам срце своје, желим колегама пун успјех и сретан рад, Анте Милетић«.

Да, ето таква, данас наравно до краја наивна, ова споменичка писа-нијица имала је одјека таква каква јест. Показивали је сељаци новим учите-љима, тумачили је на свој начин и својим, рекли бисмо новим очима ство-реним у току четверогодишњег рата. Власт – котарска, гледала у том опро-штају још један доказ оправданости свог акта отпуштања... Ја да не зајебах цијелу ствар »одласком« на Голи оток – могао сам створити – чак и полити-чку каријеру на том дивном кордунском тлу, у том, тада још српском, а неср-пском него људском, дивним и тим дивним швицарским пејсажима и још дивнијим људским, карактерним особинама још непокварених људи. Оде

73

маст у пропаст... да употребим само једну од бројних народних мудрости за ознаку, опис и орис свеукупне немудрости.

И умјесто да и ову Споменицу и овај извадак из Карловачког Збор-ника – оставим за крај, за оно моје већ познато поглавље, »Одлазак ( с Кор-дуна, из партије, с Голог) – ја се запетљах и прије него што испричах како ми је заправо било у Кнежевић Коси... с дјецом – испричах, с момцима – ис-причах, али ја углавном живљах, иако младац, с људима одраслим... Миле Кнежевић сениор прође, »заведе« ме, Миле Кнежевић јуниор са својом бај-том, гомилом дјеце под ногама заједно с пилићима, као чудни свједок бољег живота за који се борио и то по два пута. Најприје сам се борио да њега припремим за борца револуције у којој се заједно нађосмо (друга моја бор-ба) и њега, сад у другој борби да осигура какав такав живот себи и својој дјеци...

Али, сад је доста застрањивања. Враћам се учитељевању! Враћамо се људима, грађанима, сељацима Кнежевић Косе с којима живим и о којима, ето, пишем...

Зимски дан кратак. Прође учас и ја размишљам што ћу са сељаљци-ма киријашима. Очекујем их сваки час. То је гомила и људи и кола и како ћу ја с понудом. А онда мислим, понудит ћу их ракијом ( ионако је њихова, од њих добивена). У кућу се увлачи ноћ, кад стижу киријаши. Ја отворио про-зор и помало их поздрављам и позивам. А они помало промрзли продужују уз школу без заустављања... Тек ипак стадоше двоја кола и људи више носе него воде, онако испод руку – мог ћаћу, старца Вујадина. Ја се чудом чудим, а људи се смијуље, па ме опет тјеше да не бринем, да је све у реду и дрва су утоварена, вагон пломбиран, адресиран, отпутовао на ине старог Вуја-дина – знају сељаци како се откирија вагон дрва. Старац је чекајући док заврши утовар – попио подоста ракијица и сељаци закључили да је ипак најбоље да га таквог не пломбирају за Загреб. Довели га назад да преспа-.ва, па ће га сутра нетко отпељати на станицу. Још увијек ће стићи прије вагона.

Ето, такви то бијаху људи, такво то бијаше вријеме, оно предратно, бивше, јадно вријеме.

О, људи! Благословена, благородна, мирна и угодна успомена и сјећање на вас обичне, мале, припросте, убоге – а дивне сељаке.

Не претјерујем. Не пазећи много или точније, ни мало на то што ми се може догодити. Онако млад, полетан, пун енергије и већ формифане мржње према експлоататору, буржују, властодршцу, ја сам већ живио својим, истина младеначким али поносним, као већ некаквим стваралачким животом. Нисам мислио, па чак ни кад сам се већ оженио и чак кад је Влатко био на путу – нисам мислио да лебдим над провалијом, да је питање мог отпуста из службе стално на дневном реду. Нисам мислио да ће живот »на улици« бити тежак и незгодан и готово убитачан. Једини, ваљда прави и паметан закључак којег сам смогао, био је да се ипак нисам требао женити, а и то је сада било беспредметно.

Говорим о овоме јер сам удар владајуће структуре могао очекивати сваки час. Негдје петнаестак километара од Војнића зауставио ме, на прим-

74

јер, група сјенокоша, па ме, палећи обавезне цигарете – један пита: »Јесте ли ви, господине, с опроштењем што питам, можда учитељ у Кнежевић Коси?« Ја потврдим, а он и друга тројица његових другара развукоше умор-на лица у благи смјешак. Нађоше флашу ракије па гуцнуше уз наздравља-ње једног од њих. »Да наздравимо за срећу нашем учи!« Ја се чудим и питам одакле и ја њихов учо. А сељак само нутка ракију и каже: »Знамо ми већ дуго за вас«.

Не може се рећи да и онда, у то вријеме и ту насред Кордуна није било вријеме и људи и живот исполитизиран. Ипак, то је било златно вријеме припрема за велики обрачун, вриједан првих битака, а вријеме тих битака за велике циљеве је увијек и љепше и драже и сјећања вредније од времена у ком почнемо наопако живјети остваривши тек неке од циљева.

Да су људи подаље од Кнежевић Косе знали за мене – точно је. Да су ме звали »наш учо, наш господин учитељ, прави народни учо«. Па горе, трн у оку радикалима, »да нам је таквих више« - говори један примјер који ме је својевремено, тада – рекао бих, сентиментално дирнуо. Издвојит ћу из тих многобројних, драгих, симпатичних људи једно друго незаборавно лице, Тешана Маћешића. Имао ја некакву читалачку групу. Суботом увече оба-везно, а друге дане повремено читао ја сељацима у својој соби, нарочито зими, поједине приче или »Фонтамару« у наставцима. Већ сам ја набавио подоста књига, понешто часописа и уопће напредне штампе. Преко два одебља пањића стоји даска и на њој књиге, онако при поду, једна преко друге...

Једне мрачне вечери доходе људи на читалачки кружок. Ево међу њима већ постаријег Маћешића, али није сам. Упртио власторучно направ-љену полицу за књиге. »Да не леже ка' дрва негђе при поду«. Разњежио ме Тешан. Није имао, наравно, јеловине, полица потешка буква, а Тешан жив-љаше шест киломатара удаљен од Кнежевић Косе.

А Тешана ја запамтио као правог народног мудраца. У разговору дошли негдје до ситних неспоразума око стварања свијета, а крив за то бијаше, наравно, благопочивши Васа Пелагић, неким својим текстом. Тек, наједампут, вели мени Тешан: »Добро, учо, ти ваљда не вјерујеш у Бога, а ја, ваљда, вјерујем. Идем ти ја о Божићу и о Васкрсу и у цркву, више ме ћерају нег' што би ја иша', али видиш, учо, ја ти баш не мислим да је Бог, к'о што попови увијек говоре – баш најпаметнији и свемогући. Ја нешто мислим како би' ја – да сам мјесто њега стварао свијет, створио нешто боље него што је он направио. Ево, гледај: ја имам два ока и оба сприједа, ја би' једно ставио напријед а једно страга, јер, богами, колико ја знам никад и нико није на Кордуну летвом шљапио сприједа, већ увијек страга. Е, не би мајци, да ја имам једно око страга... Или, видиш, свака три дана, или сваке неђеље ја се морам бријати, а ти, учо, богами, и сваки дан, јер такав је ред и наредба. Ја би', видиш, ту браду и бркове пустио да расту зеру ниже, таман, да опро-стиш, на којем сједаш на столицу. Е, не би се, видиш, морао сваки дан бри-јати, а било би ти пуно мекше сједити... Или, видиш, учо, свима нама испод кољена кост, она најгора, најјаче боли кад њом у нешто удариш, а њој с друге стране расте нам чисто месо – сви то зовамо лист, а могли би звати

75

прави шницли. И сад, видиш, учо, к'о да тај Бог није био мушког рода, па се није досјетио јаду. Сваки пут кад ја ноћу окасним с прела, сијела или бећарије – увлачим се у кућу као прави лопов, само да не пробудим жену. И кад ја близу кревета, а оно – у мраку не видим – пред креветом столац и ја ударим ногом, а чиме ћу другим него цјеваницом, кошћурином, а чиме ћу другим кад ми оно фино месо, они јебени шницли, мој лист расте страга – ја вриснем од боли, а столац се преврће па к'о да се смије. Жени уз узглавље метла ( неће ваљда уз жену пиштољ) па ме онако у мраку дохвати понеки пут, све док се ја дохватим метле, па жене, па је стиснем мање, па онда некад више, да види да се баш не враћам из оног правог квара...

Ето, тако, мој учо, ја би' ти боговетну ноћ могао причати о тим божјим фелерима и могу ти рећи, учо, што више о томе мислим, почиње ми се тај Бог све више свиђати. Постаје ми некако обични, људски – некако онако како нам га описује Васа Пелагић у оној маленој књижици. И, знаш зашто ми се тај Бог, нешто другачији од оног каквим га попови приказују – све више допада. Видим ја да то није баш некакав паметњаковић. Све ми се чини да би се баш вагали ја и он на ваги памети, па ми онда дође тај свети, опасни, љитити Бог – као некакав пријатељ, комшија с којим би се дало живјети.

Тако је, ето, мене забављао тај мој сеоски филозоф, драги, мудри и топли Тешан Маћешић, »вањски сарадник« у књижевном кружоку.

И још једна згодичица с Тешаном. Није та згодица него таква сличица да би је Гоја осликао не као трагику једног стријељања, него као импреси-вну сличицу једне од људских глупости какве људи свакочасно чине. Упаде једне вечери на читалачко сијело Тешан Маћешић у несвакидашњој пози и позицији. На њему одјећа а особито хлаче од кољена надоље у прњама. Вире голе ноге, овај пута и цјеванице и листови изграбани – изгрижени – подоста крвави – као да је Тешан – Боже ми прости, налетио негдје на мину. Ја се не сналазим све док Тешан не подвикну, скоро рикну: »Дај ми, учо, флашу ракије да сперем ово псеће крви са себе, а онда дај мало твоје »патеке« па зачепи тамо ђе јаче цури...!«

Доста дуго поживио Тешан, па кад сазнах да је умро, прво ми паде на памет ово питање о памети. Скоро да бих данас, да је жив Тешан, рекао му да су ипак паметнији пси од људи јер нису толико »мудри, паметни, цивили-зирани и умни«, па и не би могли направити једни другима толико драмати-чних и чак – трагичних псина какве људи псине чине једни другима, а да при томе пси им нису нимало криви.

Написах неколико пута исту реченицу – ону о том како сам у Кнеже-вић Коси био сит и колико пута сам се онако младалачки, темељито, право и поштено најео. Али, било је дана, поготово на почетку мог боравка у Кнежевић Коси, кад нисам стигао да себи направим јело, а у село ме било срам ићи јести. Убрзо како сам стигао у село – објаснише ми да постоји уз Божић и Ускрс – велики сватачки, свечани, сваждерачки, нештедљиви – црквани али и људски празник – крсна слава. И управо убрзо долазе двије велике светковине: св. Никола и св. Јован, двије крсне славе које се ама баш поштено славе. На прву, св. Николу, би ја позван у три куће: у једној ћу остати на ручку, а у друге двије ћу навратити да честитам. Веселио се ја

76

ручку ( тешко је рећи крсној слави) – бијаше то одмах како сам дошао у село, па сам још гладан...

Свечано се спремих за славски ручак. Обријах се, почешљах, очистих ципеле и уђох свечано у светачку слављеничку кућу. Већ с дворишта, а по-готово с прага куће запахну ме познати, а непрепознатљив мирис. Искрсну сјећања на Кнута Хамсуна, »Нору« и друге приче – зачињене харингама, па се сјетих тешко умно пробављивог филозофа Бергсона и муке око његовог студија – па онда пуче: није то мирис Хамсуна, ни Селме Лагерлоф, ни Брг-сона, ни тешке ноћи Норе ни комплекс слика Скандинавије на челу с харин-гом – већ је то неподношљиви, за мене несавладиви, неуништиво одвратни мирис – смрадног ужасног осушеног бакалара.

Е, свашта на овом свијету. Али право свашта долази на крају – по оном на Кордуну важећем: Цукер комт цу лецт! ( Ако случајно нетко не зна: Шећер долази на крају, па и мени домаћини »саопштише« да бих ја могао скокнути до Коларића, села три колометра од Војнића, на другу страну према Босни, до коларићког попа и његове кћери, коју сам смијенио у Кне-жевић Коси: и он, поп, има крсну славу св. Николу, само он не пости, не слави уз бакалар, него уз правог, пуних пет сати на самој жари печеног одојка. Одакле код народа пост, а код попа мрс – не дознах до дана дана-шњега. Зато за мене више нема никаквог поста, ако при руци има мрса...

Елем, ја славим крсну славу код угледног сеоског домаћина. Не кршим ред, јер трпеза је ипак богата. Прескачем јуху од бакалара и сухи бакалар и салату од бакалара. Налази се ту и похане рибе. И очи гледају кроз прсте, а у зубе па се припече пилетина, па грахова салата... па, нека, попе, нека ти је у сласт и то одојче с ражња, опраштам ти га, али ти не опраштам твоју и моју заблуду да је бакалар лијек против опијума за народ. Није ми ипак било никако јасно како га тако укупно варасте да је он ( тај народ) крај властитог одојка у свињцу морао »шибати« у Карловац по бакалар. Јер ови у Војнићу разиђоше се. Али – све нека остане у сјећању. Наједох се ја до грла уз призвук бакалара. Жао ми би што то није знао и Васа Пелагић.

Није потрајало дуго, али у селу нови слављенички празник, св. Јован. Они упорни, а ја – да ли гладан, да ли жељан гомиле јела, да ли недовољно озбиљан, да ли киван на св. Николу, обећао готово свима да ћу доћи на крсну славу. У једној кући доручак, у другој габлец, у трећој ручак, тек једно не заборављам – да сам обећао породици Вујића, најсиромашнијој породи-ци у селу, да ћу доћи и на њихову славу. И сјећам се као да је било данас – одласка на славу, а не сјећам се одласка са славе, као да је било прије неколико вјекова. Знам да су ме неки момци више донијели него довели у кућу Вујића. С дворишта улаз, па десно дио куће стаја с двије овце, кравом и неколико кокошију. А лијево дио људске куће. Гомила кревета, гомила дјеце, а насред тога вашара стол и двије столице. Једна за мене а једна за домаћина који већ неколико сати чека. Па час господин учо, сад ми је јасно, гледајући тај дантеовски један од кругова људског пакла, зашто су ме водичи, водећи ме к Вујићима, наговарали да прескочимо ту једну славу. Једва сам и ја, а поготово ти момци, докучили да је то, тај мој долазак

77

Вујићима за мене у први час била туга људска, невоља, јад и чемер сиро-маштва, а за њега – Вујића – и његових десетеро дјеце – побједа неког људскога, поштеног, поносног у души тог огољелог изданка људског рода, остатка Гупчевог неког пракмета – у чију кућу не залази нитко од господе осим порезника зачепљеног носа док не обави свој посао...

Сједосмо за стол, ја и домаћин. Од све милоште на столу два празна тањура, а на сред стола здјела пуна пчелињег саћа пуног меда и дупљенка вина. Не дам газди да се испричава. Онако препуњен и напуњен, нарањен и надојен, почашћен, угошћен, слављен у досадашњим сеоским кућама, дође ми овај мед из саћа као најбоља сахер-торта, а тудум као прави шампањац. И што би најзгодније – ничег укоченог, намјештеног, неприродног, неугодног – ја и »газда« готово да поједосмо здјелу меда и пописмо дупљак изабеле.

Ипак, ова дволитра нецјепљењака сједе убитачно на ону сву ракију и вино, умало да се изгубих, ипак успјех рећи момцима да ме однесу кући. Захвалих се домаћину на части, на љубазности, на доброти и пријазности и однесоше ме момци кући. У одијелу у кревет, лавор подно узглавља и оставише ме да ја – у властитој режији довршим славље великана не моје већ српско православне цркве.

Још један кроки – Марко, Маркан Новаковић, прва кућа до школе с лијеве стране идући за Војнић, био је прави човјек, душа од човјека. А умирао је на очиглед, рекло би се данас без потребе, од јектике. Туберку-лоза га је добро захватила, а он није хтио доктору. Тешко је радио тежачке послове. У кућу Марканову, складну, скоро би се рекло лијепу, дрвену кућу, улазило се готово с цесте, па из ходника лијево у малу собу у коју смо смјестили трговину. Десно, у велику дневну, спаваћу и уопће гостинску собу у којој је било мјеста за два кревета, за кухињску пећ и у четвртом ћошку за повелик стол, за којим се зими, и у касну јесен и у рано прољеће, а нарочи-то суботом и недјељом – картало. Није то био покер с дивљег запада, ни реми из Вишија, ни рулет Монте Карла, био је то искључиво »ајнц«, није то боло картање за велики новац, али ипак... И ја увео новост цигарета и коцке шећера. Какве сам ја поене задобио код сеоских жена, мужеви знају у зору доћи с »порцијом« шећера каква се купује једва за Божић.

Тако је Маркан – сељак, уз моју помоћ – водио задругу на жалост и бијес сеоског трговца. Али по оној Крлежиној ненародној сувременој пословици: Тко под другим јаму копа, двије среће граби. Трговац се ускоро ослободио и мане и задруге. Само, задруга, Сељачко коло, читалачке вечери, многи разговори које сам, нарочито зими, у бескрајно дугим ноћима водио са сељацима – уродило је плодом, чак и четрдесет прве људи су листом били н страни НОБ-е, тврдили су многи послије рата – не мала је била моја заслуга за то.

Детаља би интересантних било пуно:Једне вечери док смо у мојој соби водили срдачне, угодне, а ипак и

готово политичке разговоре – зачули смо одоздо, с цесте, свега десетак метара испод прозора пијано псовање ( првог сусједа једног од браће из већ споменуте куће). Сусједа подупире трговац па онда, понекад »ружи« мене, углавном, како бисмо данас рекли, на националној основи. Ја се смијем,

78

смирујем људе, тврдим а тако је и било, да ми то нимало не смета. Изађо-ше три-четири млађа човјека и зачас ја чух умјесто пијаних псовки пијано јаукање и цвиљење. Вратише се момци, један рече, као успут, »Јеба' своју пијану матер«. Други промрси: »Мало смо му кости наравнали. Трећи се насмија. Неће му скоро на ум пасти да узнемирава господина учитеља.

Још један детаљ. Једног дана, по наредби, јавих се у котар. Сеоски пристав и мени још двојица непознатих људи траже од мене контраизјаву на изјаву на њиховом столу да ја »уцјењујем сељаке« и тражим од њих да ми доносе пилића, меса, млијека, можда и новац, да им пуштам дјецу да пролазе разреде. Ја попиздио. Прво, то није истина, друго, дјеца одлично савладавају градиво па не требам никога пуштати, треће, да ми нетко и донесе нешто због дјетета, ја то не бих узео и четврто, носе ми свашта, али нит спомињу дјецу, нит ја знам нити памтим тко ми је донио кокицу, јаје, кобасице... Толико сам се разгаламио и скоро престрашио комисију. Не питајући за прописе дрекнух да ћу сутра у исто доба довести свједоке као потврду да не примам мито, а они довести тужиоце – па залупих врата и одох у село. Увечер уз картање причам ту режимску, ружну и покварену причу. Један стари, али зато ваљда паметан човјек, рече да ће сутра са мном у котар он и још неколико сељака које ће он наћи, а који немају дјецу у школи, али ипак носе мени ракију и пилиће. »Не мито него поштовање, јебли мајку своју!« заврши свечано старкеља свој адвокатски пледоаје.

Сутрадан би све зачас чисто. Изрибаше моји свједоци оне котарске мештре, које натјераше да признају да је пријаву поднио сеоски трговац. Све у реду, а опет није. Оста прича – био учо зван у котар због мита. »Ма, јест, не прима мито, али, ето, нетко га пријавио«... Много касније једна језива аналогија. Звали секретара ( мене )на саслушање звог информбироа. »Па, није он ИБ-еовац«, тврде једни, а други потврђују уз ситни додатак – »али био је и то мало по мало, био је завршио на Голом отоку«.

Вили су то људи, ти моји сељаци, прави и пркосни и храбри и пош-тени и меки и спремни помоћи човјеку у невољи. У цијелом селу нитко није ништа закључавао, ништа се није украло – позајмити оно шро ти треба, није срамота. Власти нису вољели – никако да се помире с оним да је свака власт од Бога. А и како би се с тим мирили, кад им је њихов млади, паметни, животињски убијени, лијепи парох Перо Нинковић, и многи други говорили – да није власт од Бога, него од људи који је стварају на »своју слику и прилику«, себи за корист материјалну и сваку другу.

Морат ћу се полако опраштати од »своје« Кнежевић Косе. Јер ако негдје не скратим и не пресијечем ово причање – доћи ћу до писања мону-ментографије, а не обичне, симпатичне и друге монографије о обичном симпатичном и драгом селу – Кнежевић Коси. Ипак, недопустив је с моје стране пропуст да се послије рата нисам навраћао у село. Ако ништа друго да видим тко је остао а тко пропао. Какав је тко био завријеме рата и какав нетко »није био«...

Чудна смо ми земља – Југославија. Чудна трајала и чудна траје. Чини ми се другачија од свих других. Сад али, наравно, алтернативци, или трајни и досљедни непријатељи – ево и мене у то чудно коло. Дакле, сад би

79

противници, па чак ни то – него можда стални, трајни, готово бисмо могли рећи професионални критичари Југославије и њеног поретка и њеног неуспјелог социјализма – цвали и уживали а да при томе заправо не могу рећи што хоће, какву Југославију хоће и тко ће и како ће владати они. Ти нови људи, паметни и непаметни обарачи југосистама. Мене све страх, мене дакле страх да се не догоди нешто слично као у Пољској, гдје су уз постављање краљевског орла у симболе умјесто српа и чекића оборили омражени социјализам. Ликвидирали ту наметнуту комунистичку догму, да би славодобитно увели нову догму, крст часни, солидарност католичку, молитве, цркве, мисе, проповиједи, народ сад слободно моли, игра се и набацује српом и чекићем, челиком и комбајном. Не да му се радити јер нису ваљда за то рушили комунизам да би радили. То што су они напра-вили у Пољској, то је велика побједа америчког финанцијског капитала и империјализма, па нека сад они изведу ствари на чистац. И лијепе ствари се догађају. Амерички предсједник Буш свечано руча у дому великог Пољака, католика, борца за слободу у блиставом сјају нове догме. Ручају Буш и Валенса у сјају цвијећа и свијећа, ручају овоземаљске плодове благословљене благословом присутних свећенка, да би Буш свечано обе-ћао Пољској »помоћ« од сто милијуна долара. Што је Валенса мислио на помоћ од десет, двадесет милијарди долара, то је његова, изгледа погре-шна рачуница. Та у Канади су му обећали »чак« тридесет милијуна долара, а велика Њемачка ће му пружити сву моралну помоћ све док се Пољаци не досјете јаду и почну радити...

Враћам се још мало својој Кнежевић Коси. Не могу а да не забиље-жим један детаљ, заправо читава прича за себе. Да смо живјели у времену у ком смо живјели прије педесетак година, а да смо тада писали романе као у доба Шеное, Томића, Новака, и ја бих могао наслагати опус друштвено повијесних романа... Дакле, враћам се из Сарајева с одслужења такозване двомјесечне војне вјежбе. Одмах на посао у школу. Али на путу кроз Војнић упадох у невиђену гужву у Војнићу. Неколико тисућа сељака у, готово би се могло рећи, сељачком устанку, на рукама носи опћинску зграду свог изабра-ног начелника, самосталног демократу, противника режима и цијеле влада-јуће гарнитуре – сељака, паметног, мудрог, сталоженог Мишана Напијала.Били смо познаници, чак и више од тога. Политички истомишљеници и при-јатељи. Улаз у опћину брани велика група жандара. Жандари с бодежима на пушкама – отказују послушност и не извршавају наредбу: Пуцај! Али до-чекују на бајонете сељаке који насрћу. Ситуација је крајње драматична. За-устављени сељаци, зауставља их и Мишан Напијало, а на самим стубама пред опћинским излазом – вратима леже петорица, не знам како да кажем, набодених, избодених сељака. Управо сам стигао, скоро бих рекао – опер-ски финале, гледам малу панику. Видим једног жандара како вади мара-мицу, па дрхтавом руком брише крв с бајонета. Сигурно му је то прва таква акција па је сав изван себе. Та то је ипак људска крв. Нетко виче да се иде по доктора, али убодени сељаци вичу да се зове доктор Петровић из Кар-ловца јер неће да их прегледа и превија домаћи, котарски лијечник, ради-кал, слуга режима, доктор Косановић. Чудна смо ми земља и чудни људи

80

били и онда, педесет корака је до доктора, а они зову и чекат ће доктора из двадесет и четири километра удаљеног Карловца. Жандари пикали у руку или у ногу, ране нису тешке, негдје је неки привремени бивши или садашњи болничар па привремено преви ране. Телефоном дозваше доктора из Карловца. Дође за мало више од пола сата доктор Петровић. Уредно преви рањенике, нитко од рањеника не треба с њим у Карловац. Рањеници сад већ скоро зајебавају жандаре: »А, ти би мене пробуразио, јеба' матер своју!«, А жандари се као испричавају: »Па видиш да нисмо пуцали, а то што сам те мало боцнуо, то ти је као да си налетио на чава'«. И тако тај бој тога дана заиста готово оперетно заврши, да би се касније настављао.

То – касније ја не дочеках. Испирили и мене. Не допустише више улазак у школу. Дуго, дуго послије, тек не тако давно, паде ми на памет, да се, уз много друго, нисам распитао ни за судбину тог мени драгог предсјед-ника опћине Мишана Напијала. Не преостаде ми друго, већ се обратих писмом једном хисторичару на подручју некадашњег котара Војнић мр-у Мили Дакићу, директору Меморијалног парка Петрова гора. Да не препри-чавам, ево што ми колега из Војнића написа: »Мишан Напијало је доживио тешку судбину у рату. Проглашен је службено за непријатеља, али он то засигурно никада није био. За њега се може тврдити да је био против сваког крвопролића, а и то је било у датим увјетима довољно за квалификацију. Он је 1941. год. ( новембра) био први предсједник Котарског НОО Војнић ( први котарски НОО у Хрватској). Кажу да је био лијеп, висок, паметан, па је иза-зивао код многих завист) знам и ја то – опаска моја, Усташе су убиле маја 1942. године у Петровој гори његову жену и дјецу ( Јелена, Љубица 1925, Милан 1936. годиште) осим сина Милића који је био партизан. Мишан од-лази тада у Карловац код својих пријатеља Хрвата, познаника и сурадника из крила Удружене опозиције (ХСС и СДС), да тражи обуставу крвопро-лића. Без обзира што се крио у Карловцу, проглашен је сурадником Гестапоа. У љето 1944. године позван је на слободни териториј, уз обећање да му се неће ништа десити. При пријелазу је ухапшен...« Поштујући жељу колеге информатора не објављујем ни ја трагичан крај пријатеља Мишана Напијала, али сам га се посебно сјетио читајући у посљедње вријеме доста написа о стаљинизму. Понављам опет – чудна смо ми то земља. Колики су људи, укључујући и мене, страдали и страдавали од стаљиниста који су у име народа и антистаљинизма проглашавали друге стаљинистима и при-мјењивали на њих све погане, познате, односно стаљинистичке методе властите провинијенције...

Настављам опоштај с Кнежевић Косом с још понеким детаљем. У дијелу ове монографије, кад говорим о дјеци и настави – спомињем и све-ћеника из Војнића, младог, напредног, образованог и паметног човјека, ком нисам запамтио презиме, нити сам знао за његову судбину, па сам у писму колеги професору, молио и основне податке о том човјеку за кога ме вежу лијепа сјећања. Нажалост писмо је у свега неколико редака разбило сву љепоту тих сјећања на далеке, али лијепе борбене дане. Ево и опет пријеписа биљешке колеге из Војнића: »Православни свештеник ( за кога питам и о коме је ријеч – звао се Петар Нинковић, а његова жена Гордана.

81

За кћерку нисам могао утврдити име. Петар је убијен 29. јула 1941. у познатом масовном усташком злочину недалеко Карловца ( ближа локација Ивановић јарак). Међу 350 убијених Срба била су и четири свештеника (Шушњар из Перјасице, Докмановић из Дуњака, Пеурача из Горњег Будач-ког и Петар Нинковић из Војнића). Ђуро Баждар ( прије рата власник гостио-нице и меснице у Војнићу) и Бранко Јурић, данас ми рекоше да је Гордана преживјела рат и да живи у Загребу. Баждар ми рече да се сјећа вас и да је говорено да сте велики Југославен«. И сад ћу причу привести крају, јер сјетим ли се било којег од својих тадаш-њих сељана и сусједа – Мрђеновића, Годића, Хрстића, Брдара и тако редом – причи не би било краја...

Дакле, дошло је вријеме да ја одем из Кнежевић Косе. Само ни то моје одлажење није боло тако једноставно, јер ја јесам отишао из Кнежевић Косе, али нисам отишао једноставно, обично, стиском руке понеком сељану. Не, ја сам из Кнежевић Косе »изјурен«, избачен на цесту – отпуштен из слу-жбе, из школе, из села. Звучи ово некако тврдо, као помало важно саоп-ћило, »Народе, чуј и почуј...« Јер све је било садржано у једном комадићу папира, четвртина арка папира, најмањи допуштени формат службеног дописивања садржавао је у себи, у оних неколико реченица – читаву малу трагедију, судбину – сад већ не чак само моју, јер сам већ био ожењен.

А на папирићу је – да га сад не тражим негдје у хрпи пожутјелих папира – писало да је Анте Милетић, по члану 110. точка 16 Закона о државним службеницима – отпуштен из државне службе...

Скокнух у Котар, први и задњи пут самоиницијативно, одох до среског школског надзорника, видим, неугодно му је, не зна куд би са собом, пого-тово јер ја нисам ни узрујан ни љут ни нервозан. Мирно и хладно га молим да ми објасни што сам ја то учинио што се подводи под »члан 110, точка 16«, као разлог, узрок, повод за отпуштање из службе. Отвара човјек закон, брзо налази фамозни члан и показује ми и мумљајући чита да се државни службеник – учитељ отпушта из државне службе ако је – па сад гомила криминалних радњи – по точкама укључујући и петнаесту и проневјере и напуштање дужности, алкохолизирано стање завријеме наставе, крађе, силовање ученица и све тако до шеснаесте точке која је брутално јасна, до сваког свог слова покварена у обрани постојећег режима – и гласи – да се учитељ отпушта из државне службе »кад надлежна власт нађе за сходно«. Не би човјек вјеровао ( кад на својој кожи не би осјетио) колико снаге владајући, капиталистички, диктаторски режим налази снаге у једној таквој реченици. Ти си као кипић на длану свемоћног голијата који те само једним дахом отпухне на улицу, у легију људи без посла, без средстава за живот, без најобичнијег залогаја круха и гутљаја млијека.

Ипак, дуго сам се ја и одржао у тој Кежевић Коси. А никада је нећу заборавити. Ни село, ни људе, ни прекрасни, незаборавни живот сиромаш-ног сеоског уче, живот човјека – по среском начелнику и друштвеним и државним регулама човјека који је нитко и ништа. Али по мојим регулама и схваћањима су сви ти срески и нитко и ништа, за мене су оно слуге бездуш-ног експлоататора и ја сам по свом дубоком увјерењу једноставно и безбри-

82

жно, без страха и без икакве примисли да бих једног дана могао доживјети управо ово – излетјети из службе и остати на улици без корице круха, али и без дружења с овим дивним људима...

Чак ни само отпуштање, тај груби, нехумани, сурови и нељудски државни акт – није још увијек реметио сву љепоту и склад и некакву душевну смиреност која ме је цијелог држала...Не поричем да ми је тешко боло напустити Кнежевић Косу. Не можда толико због самог отпуштања, колико због осјећаја да ће ми будући живот бити јако осиромашен, да ће ми нешто лијепо, дивно, ведро недостајати...

Додуше, данас, у медитацијама о тим временима, јавља се дилема. Да ли је тај живот у Кмнежевић Коси био заиста садржајан, да ли је то што је мени тада било лијепо и драго и ведро и весело – заиста објективно било тако...и да ли је то уопће имало некакву посебну, по мени, ево, чак значајну вриједност. Данас - дилема можда за дискусију. Али онда, па категорички ипак и данас ретроградно, сигуран сам, било је то ипак најљепше раздобље љепотом испуњенога мога, иначе, промашенога живота. Јер то су били, да поновим и завршим, најљепши дани мога живота. То су били једноставни, незаборавни, припрости, понекад груби, па понекад сентиментални дожив-љаји. Доживљаји пуни људскости и хумане оданости и љубави. И још нешто, данас их је немогуће доживјети.

Адио, дакле, Кнежевић Косо!Вијест о мом отпуштању, наредба о напуштању школске наставе,

дјеце, зграде-школе и стана – прохуја брзином муње кроз сва три моја села: Кнежевић Косу, Лоскуњу и Живковић Косу. У дан-два знали се за ту вијест као посебну, значајну у доста села око Војнића гдје су ме многи људи знали или познавали.

У Кнежевић Коси најприје мук, па невјерица, па запрепаштење и напокон бијес. Ја се полако припремам за одлазак – има ту већ подоста намјештаја ( женидбом прискрбио), али село се не мири, иако је рјешење потписано чак у Београду, непромјењиво, неопозиво, сурово и извршно. Долази група најугледнијих сељака и предлажу, наравно, неизведива рјешења: забит ће колац – греду преко школских врата. Не примају другог учитеља. Ја ћу остати у селу и они ће ме, сељаци, плаћати и уздржљвати... Мени мило их слушати, али еуфорија у овој ипак отужној ситуацији не помаже. Све би то по постојећим законима, били прекршаји или чак кривична дјела. А мени не би ништа помогло... Одредисмо дан мога одласка. Лијепо сунчано пресјесење вријеме. Отићи ћу у недјељу, а група сељака преузе на себе да припреме испраћај. Ја питам чему испраћај и какав, а они одговарају да то није моја брига и један старац се љутну: »Па нећеш ти, учо, отићи од нас подвита репа, ван к'о прави господин.« Још само не знамо да ли би у Војнићу свирао рог.

Одбих мисао о рогу, а прихватих за сада само приједлог сценарија за испраћај.

И дође дан одласка из Кнежевић Косе. Какав дан и колика разлика од дана доласка у село, онда у туги, а сада у цвијећу и ћилимима. И ево у најкраћим цртама како је то било...

83

ОДЛАЗАК

Осванула је још једна недјеља, дан нерадни, дан господњи... Нед-јеља, за мене другачија од свих досадашњих недјеља, дан такав да заслу-жује ону пјесму: »Тужна је недјеља, мада је цвијеће свуд...« Немирна сна дочеках будан зору. Прва скупина птица раноранилаца већ је отпјевала свој поздрав Сунцу, сунчаној недјељи и животу коме се птичице непрекидно веселе. Јављају се са свих страна, из ближег и даљег воћара пјевајући. Газдарице отварају кокошињце из којих радосно излијећу кокоши веселећи се првом оброку кукуруза које жена разбацује око себе. Све нехотице и бројећи кокице – гледа јеси ли јој сва на броју. Јер и она колко год да их је, препознаје. Птичице у новом збору радосно шаљу своју пјесму кроз воћар све даље до долине и до шуме Лоскуње гдје се пјев новог збора стапа с оним с брежуљка изнад школе у весели концерт јутарње, сунчане бескрајне радости и среће, што смо, ето, живи...

Само за мене је тужна недјеља, иако чујем сав тај раздрагани, снажни вал радости због буђења и настајања новог дана. Тужан сам. Бескрајно жалостан што морам напустити село, своју Кнежевић Косу. Још је ран за пут, али видим помло ужурбане сељаке. Они су нервозни и њима је ова недјеља другачија од других... Сиђох до прве куће, до куће Маркана Новаковића – кућа кој ми бијаше други дом у селу. У њој сам провео више слободног времена него у стану у школи. Сви већ на ногама, сви у светачкој одјећи. Недјеља ест, али не облаче се они тако светачки ако не иду у Војнић на сајам или на мису. А сад не иду, јер сјетих се како ми баш Маркан јучер рече да ће ме данас доћи сви испратити. Пописмо малу ракију и каву, праву турску, без примјесе цикорије.

Наилазе кола искићена цвијећем и ћилимима. Све их је више, парки-рају ту код Маркана, кућа му је ама на цести, само преко мостића па си у његовом повеликом дворишту. Пред кућом је доста простора. Ја ништа нисам знао, нитко ми није говорио о некаквом свечаном испраћају. Јучер смо замолили једног школског одборника да ми за данас нађе кола до жељезничке постаје Војнић. А он ми олако, једноставно као успут рече: »Не брини, учо, довест ћемо те ми до влака... Ја мислио како ће отужно изгле-дати то поздрављање и руковање с драгим и добрим људима, јер сам оче-кивао да ће их ипак нешто доћи на опроштај, али ово, ово што се спре-мало, било је величанствено, недоживљено и неочекивано изнена-ђење...

Ту је и човјек ког се слуша. Наређује, формира, колону, поворку, тријумфалну кохорту. Прва кола свечана, окићена, вијори хрватска па српска, па југославенска застава, па кола у којима у свечано ћилимима и цвијећем у задњем сицу сједим ја, само ја, свечан, вјероватно блијед, на рубу суза у оку, а за мном кола сва у цвијећу, сва пуна дјеце, омладине, људи и жена које нису морале остати чувати кућу. Није се то скупило десетак, двадесетак људи, већ је ту двјеста, триста, тко зна колико људи. Такве свадбе није било у селу, говоре људи, а ја само што не заплачем. Не тнам да ли се вјенчавам с Кнежевић Косом или се с њом развјенчавам.

84

Улазимо у Војнић. Иако рог није свирао, скупило се много свијета. Неки због мисе, неки да обиђу биртије, да се поразговарају, али највише због мене и мог свечаног испраћаја. Колона стала на крижању испред зграде опћине и котара. Чују се узвици: »Да срушимо котар, да не дамо нашег учитеља! Гледај Шмрцала – пристава како бјежи!« и заиста, иза котарског дворишта вртови и поља и нетко из котарске зграде саставио па у супротном јури што даље од цесте – можда је и пристав, а можда и није, јер се котарска власт тај дан, ту недјељу иселила из Војнића. Смије се човјек крај мене. Разбјежала се власт. Прилазе људи колима, познаници из Војнића и околних села. Прилазе и непознати људи, поздрављају се и желе ми све најбоље.

Кренусмо из Војнића према колодвору. Већ смо негдје рекли – има ту више од десетак километара. Нешто старијих људи оста у Војнићу јер у колима више није било мјеста, а пјешице далеко. Крену поворка из Војнића – ипак богата, многољудска и многобројна. Људи помало гуцкају ракију, али видим помало се поднапијају, видим како један другом скида флашу с уста и прекида га у пијењу – пије се само да се мало растјера туга, јер сви ми у тој тријумфалној колони мало – мало па се сјетимо да је ускоро растанак.

И стигосмо на Војнић-колодвор. Доста је дуго до поласка влака. Причамо, сјећамо се шаљивих згода и то скоро само шаљивих, е да би одржали расположење. А онда наиђе влак. Журе жене, трпају ми у руке попутбину, печно пиле, колаче, јабуке. О, господе, као да идем у војску или неку вишедневну екскурзију. Влак стоји само минуту- двије, али данас не. Већ је човјек – сељанин уз прометника и влаковођу и стоје и гледају, јер није им први пут да их нетко заустави мало дуље док неки Миле, или Јовица шеврдајући не стигну из биртије. Али ово није то, сав влак, сви путници заокупили прозоре вагона и чудом се чуде што је то. Свадба није јер нема младе, сахрана није јер су сва кола у цвијећу, у заставама, а људи у свечаној одјећи... Ја с прозора вагона одржах још један кратак људско политички говор о жртвама које треба за праведну ствар подносити...

Крену влак. Махање траје бескрајно. Влаковођа намјерно не даје гас. Точак по точак мили, влаковођа чека залаз за први завој да пусти мало брзине. Мени се замутиле очи сузама, кријем их, бришем их крадомице. Моја Кнежевић Коса постаје све ситнија, све аморфнија, шарена, али сад већ згуснута ожалошћена, али измијешана у грчу и сузама нестаје из видика, а остаје и усијеца се све дубље у свијест, све дубље, дубоко до дна свијести све до дана данашњега хрпа ожалошћених људи...

Трајно, бескрајно тужно остај у моме сјећаљу моја трајна љубави, моја вјечна незаборавна Кнежевић Косо!

Сједам на тврду жељезничку клупу. У руци жељезничка карта до Загреба, нити знам ко ју је купио, нити ко ми ју је ставио у руке. Преда мном, као пред генералом стоји у ставу мирно, од раније већ познати кондуктер Ранко. »Господине учитељу, молим карту за преглед. Одосте заувијек«, прошапта он, и он – мој кондуктер. »Одох«, одговарам, а ни не знам да говорим.

85

Одрвенио на клупи влака једва чујем неки глас, глас који да мене нешто пита. Погледах, згодна жена, зашто ми се чини да је она учитељица, млада, једра, а нешто као туга јој нека у очима. Сад и она јасно види: не одигра се то вани на перону свадба, ни војничка пратња, ни сахрана, ни славље неког новорођеног овоземаљског несретника, нешто се збива на перону ријетко виђено. А окупило се око ње, заправо око мене подоста људи, цијели вагон, па дуго гледају, зачуђено, изненађено, нејасно им, чекају објашњење. Ја јесам одрвенио, али не за дуго – није то у мојој нарави. Разумјех питање младе жене и осјетих у очима људи чежњу да докуче смисао тога. Готово би се могло рећи спектакла који се мало прије одиграо. Спектакл јаван, непредвиђен, пред пет стотина путника влака у пролазу, представа вриједна реализације у једним, можда каснијим временима.

Прогутах у часу, у грчу тугу и бол па рекох младој жени и свима њима око себе: »Није то ништа необично, отпустила ме власт из учитељске службе, а ово што сте видјели, то вам је готово цијело село тринаест километара удаљено мене пратило и испратило. Власт ме очигледно није вољела, а да ме село вољело, то сте видјели сами«.

Потече од руке до руке уобичајена боца ракије. Размоташе се чисте мараме, пуче пилећи батак, долази понеки колач. Одбијем ракију, уз, наравно, понеки ситни гутљај. Објашњавам људима да сам опет нитко и ништа и да морам остати тријезан како би гомили Милетића објаснио то што се догодило. Био је то један од чинова животне драме Милетића која је везала чин за чином, готово до бескраја...

Загреб, главни колодвор – молим излаз. Ја с цулицом под пазухом и тугом у очима, обузет бескрајном немоћи и жалошћу – сједох на прву клупу на перону да предахнем од нечега што ме стегло у прсима. Затворио очи па покушавам да видим, да себи представим једно по једно од Милетића. Знам, ни једно неће заплакати, ни једно ме неће опсовати, окривити. Паст ће ипак понека сочна, »Нек се јебу, ходи ручати« и ја ћу почети поново бујати, цвасти, тући се с људима и са животом све до нове случајне згоде и до новог: »Јеби се!«

Једино у свему томе не би ни једне ружне, ни једне просте ријечи, ни једне погрде на рачун Кнжевић Косе.

Рекох и понављам, адио лијепа, драга и незаборавна моја Кнежевић Косо!

86