M E D

Najbolje poznati i najvie korieni primarni pelinji proizvodi su med i vosak. Pored ova dva, primarne pelinje proizvode predstavljaju i polen, propolis, mle, pelinji otrov, matice, drugi adultni oblici pela i njihove larve. Veina ovih proizvoda se konzumira ili koristi u originalnom obliku, u kojem su ih kao primarne proizvode stvorile pele. Postoje i brojni dugi naini upotrebe pelinjih proizvoda, a najvie se koriste kao dodaci drugim proizvodima pri emu se poboljava kvalitet, reputacija i cena tih sekundarnih pelinjih proizvoda. Mnogi primarni pelinji proizvodi ne mogu da pronau svoje trite sve dok se od njih ne naprave ee korieni i vie traeni sekundarni pelinji proizvodi. U pojedinim sluajevima tradicionalne naine korienja primarnih pelinjih proizvoda zamenjuju korienje sintetikih proizvoda. Razloga za ovu zamenu ima vie, poev od lakeg snabdevanja trita, nie cene kotanja i jednostavnije proizvodnje. Meutim, u odnosu na hranljivu i zdravstvenu vrednost, jo uvek ne postoje sintetiki proizvodi koji bi mogli da potisnu upotrebu primarnih pelinjih proizvoda. Sekundarni pelinji proizvodi mogu da sadre jedan ili vie primarnih pelinjih proizvoda. Posebno u sluaju kombinacije dva ili vie primarna pelinja proizvoda, u celosti dolazi do sinergistikog uveanja njihove bioloke vrednosti u odnosu na bioloku vrednost svakog pojedinanog primarnog pelinjeg proizvoda.

Med se najvie koristi u izvornom, nepreraenom obliku, kao gusta tenost ili u kristalizovanom stanju, ali i kao med u sau. U navedenim oblicima med se koristi kao lek, kao hrana ili se kombinuje sa drugim namirnicama.

U samo nekoliko drutvenih zajednica med se smatra hranom. To su razvijene industrijske zemlje Evrope, Severne i June Amerike, severne Afrike, Bliskog Istoka i Japan. U veem delu Afrike med se koristi za spravljanje piva, a ree kao lek. U Aziji se med koristi uglavnom kao lek ili kao slatka poslastica. U industrijsko razvijenim zemljama med se koristi ne samo kao hrana, ve i kao dodatak mnogim drugim namirnicama.

Da bi se poveala potronja meda kao hrane i da bi se med uinio mnogo privlanijom namirnicom, pakuje se u raliito dekorisanu ambalau,

delimino prerauje, dodaje mu se razliito voe, ali se na tritu najee nalazi u izvornom obliku. Za pojedine potroae je naroito atraktivan med u sau, a posebno zbog verovanja da podmlauje i odlae proces starenja. Za one potroae koji ne vole previe sladak ukus, med u sau predstavlja idealan izvor ove slatke substancije. Moe da se vae, a iz savakanog saa polako se oslobaa sladak ukus. Med se esto obogauje polenom, propolisom ili mleom, tj. drugim primarnim pelinjim proizvodima koji ne menjaju njegov sastav, ali mu pospeuju ukus, hranljiva i lekovita svojstva. Nisu retki ni potroai za koje je naroito atraktivan kremasti, kristalizovani med. Od drave do drave, zahtevi potroaa za izgledom meda na tritu se znatno razlikuju. U pojedinim dravama iskljuivo je na ceni bistar, tean, nekristalizovan med. U drugim pak, potroai preferiraju kristalizovanom medu ili medu u sau ili medu sa saem. Isto je i sa bojom meda. Dok pojedini potroai vie privlai med svetle boje, koji je obino slabije izraenog mirisa i ukusa, dotle druga grupa potroaa preteno konzumira med tamne boje, koji je jae izraenog mirisa i ukusa. Med u kristalizovanom stanju je zreo med, prezasien eerima i sa niskim sadrajem vode. Ako se uva na temperaturi vioj od 25C med se zadrava u tenom stanju, a kristalizovani polako rekristalizuje, tj. prelazi u teno stanje, ali za nekoliko meseci izgubi znatno od svog ukusa i mirisa.

Med se tradicionalno koristio u pripremi slatkih poslastica i drugih namirnica. U novije vreme ovu njegovu primenu potisla je upotreba eera i razliitih vrsta eernih sirupa, a ak i zamena za eer, tj. vetakih zaslaivaa. Ovi proizvodi su istog ukusa, a cena kota na tritu im je mnogo nia.

U industrijski razvijenim zemljama med se dodaje mleku u prahu za ishranu odojadi, a veoma su omiljeni i kombinovani proizvodi od itarica i meda. Poseban ukus med daje razliitim vrstama keksa i drugih slatkia. U novije vreme, u industrijski razvijenim zemljama, na tritu se mogu nai i proizvodi od meda i mleka, naroito atraktivni za potroae. proizvodi od meda su naroito zastupljeni na tritu zdrave hrane i tritu organske ili bioloke hrane, u kojima se med koristi kao prirodni zaslaiva. Med moe potpuno da zameni eer i vetake zaslaivae, ali ovo nije ekonomski opravdano reenje jer je cena meda jo uvek visoka, a i menja tehnologiju proizvodnje onih namirnica u kojima bi eer bio zamenjen medom.

Gotovo da se u knjiarama svake drave mogu pronai publikacije sa receptima za spravljanje razliitih vrsta poslastica od meda. Meutim, ovi recepti su namenjeni pojedinanim domainstvima, a potronja meda u

njima je koliinski mala. Suprotno tome, gotovo da nema strunih publikacija o industrijskoj proizvodnji poslastica od med, izuzev malog objavljenih ezdesetih godina 20. veka.

Med kolaima daje poseban ukus, ini ih mekim i upljikavim i due uva mekost. Takvi kolai se sporije isuuju, ne lome se i ne mrve. Za ovaj kvalitet kolaa odgovorna je higroskopnost meda, koju poseduju i drugi zaslaivai koji imaju visok sadraj fruktoze. Med lako homogenizuje smesu za spravljanje slatkih poslastica, a poseban ukus poslastica postie se veoma malom koliinom meda (6% u odnosu na koliinu brana). Zato industrija keksa tei primeni meda tamne boje kod kojeg su ukus i miris jae izraeni, tako da se sa neznatnim dodatkom meda postie eljeni ukus poslastica, to je i ekonomski opravdano jer neznatno utie na cenu finalnog proizvoda.

Med se koristi i za proizvodnju grke i turske alve, za proizvodnju karamela, francuskog nugat krema i sl. Na tritu su sve zastupljenije i vakae gume sa medom. Meutim, industrija okolade koristi med za svega nekoliko proizvoda. irom sveta je poznata je jedna vajcarska okolada koja sadri med u vidu lomljne nugat mase.

Med se esto koristi u proizvodnji keksa. Na tritu su posebno traene poslastice od integralnih itarica i meda. Kornfleks sa ukusom meda pedstavlja pravu poslasticu za decu, ali i za odrasle. Med se preporuuje i kao zaslaiva za obroke od itarica koje se potapaju u mleko.

Omiljenu i zdravu poslasticu koja se u razliitim oblicima i pod razliitim nazivima nalazi irom trita predstavlja kombinacija itarica, kotunjavih plodova, kakvi su bademi, orasi, lenici, suenog voa, pistaa, kikirikija i meda. U ovim naroito zdravim slatkiima med predstavlja i vezivo i zaslaiva.

U istonoevropskim zemljama posebno je traen med kojem su dodate razliite arome i ukusi. Meutim, ovakvi proizvodi se ne smatraju primarnim pelinjim proizvodom, koji se zove med, ve su to sekundarni proizvodi, tj. proizvodi od meda. Tako su na istonoevropskom tritu naroito traeni med sa ukusom jagode i med sa ukusom mente. U med, kao osnovni proizvod, dodate su arome jagode i mente. Potroai esto trae i vetakim putem obojeni med, koji, prema definiciji meda, takoe ne predstavlja primarni, ve sekundarni pelinji proizvod. Ovi proizvodi se dobijaju posebnom ishranom pela eernim sirupom u koji su dodati razliite vetake arome, kako bi se dobio finalni proizvod, tj. med eljenog

ukusa. Evropska unija ne dozvoljava prodaju ovakvih proizvoda pod komercijalnim nazivom "MED". Meutim dozvoljava komercijalizaciju meda kao primarnog pelinjeg proizvoda u koji su, posle vaenja iz konice, dodati lekoviti ekstrakti, lekovito bilje, ili posebne arome, ali da je to posebno naznaeno na deklaraciji i da je istaknuto da takav med nije cvetni med poreklom od samo jedne vrste bilja.

Med se koristi i u procesima prerade voa, za spravljanje marmelada i demova. Meutim, na tritu irom sveta najomiljenije su poslastice od meda kome su dodati sueni plodovi egzotinog i kotunjavog voa. Ovakvi proizvodi naroito su zastupljeni na italijanskom tritu meda i proizvoda od meda.

U domainstvima, a naroito zimi, esto se pripremaju topli napici od mleka i meda. Oni tite ili pomau ozdravljenju od prehlade i infekcije disajnih organa. Na tritu se takoe mogu nai dugotrajni proizvodi od pasterizovanog i homogenizovanog mleka zaslaenog medom. Specijalitet panske mlekarske industrije je jogurt sa medom. Med se dodaje jogurtu u koncentraciji od 10 do 15% pre ili posle fermentacije. U Argentini se na tritu nalazi slatko mleko sa medom, a ovom proizvodu se u ishrani stanovnitva pridaje isti znaaj kao i mesu. Na italijanskom tritu se takoe nalazi jogurt sa medom od pomorande, koji je posebnog ukusa i mirisa.

Savetovano je da se med koristi i u proizvodnji sladoleda. I ovaj vid upotrebe meda zaiveo je i opstao samo u Italiji, dok u drugim zemljama nikada nije ima vei komercijalni znaaj, verovatno zato to med sniava taku topljenja sladoleda. Meutim, med moe da poslui za pravljenje sladoleda koji se prodaje u porodinim i pojedinanim pakovanjima. Takoe moe da poslui i kao preliv, koji tada sladoledu daje poseban ukus.

U novije vreme med se sve vie upotrebljava u industriji bezalkoholnih pia. Razlog lei u porastu potronje takozvanih "funkcionalnih napitaka". To su ojaivai za telo, enrgetski i izotonini napici. Pri pravljenju ovih napitaka med se najee mea sa limunovim sokom, ali esto i sa sokom od jabuke. U proizvodnji izotoninih napitaka prednjai Japan. U ovoj dravi se samo poetkom poslednje decenije 20. veka na tritu nalazilo preko 40 novih izotoninih mednih napitaka, a u njihovoj proizvodnji je interes nala i jedna od vodeih kompanija u svetu, "Coca-Cola Bottling Co." iz Tokija. Za spravljanje bezalkoholnih napitaka med prethodno podlee ultrafiltraciji kojom se iz meda odvajaju estice mikroskopskih veliina, a posebno mikroorganizmi i polenova zrnca. Ovako

preien med dosta gubi od svog prirodnog ukusa i boje, ali je sam proces viestruko koristan, tako da se preporuuje i za med koji se koristi u mlekarskoj, kozmetikoj i farmaceutskoj industriji.

Med moe da se koristi i u suenom stanju, kao dehidrovan med u vidu praha. Meutim, takav med je vrlo higroskopan i zahteva da se stabilizuje sa drugim prahovima, kao to su nehigroskopni eeri ili brano. Medu u prahu se stabilizator dodaje u koncentraciji od oko 55%, ali koncentracija stabilizatora moe da varira od 20 do 70%, kao to je to u sluaju maltitol praha. Tako dehidrovan i preraen med koristi se u industriji konditorskih proizvoda, kozmetikoj industriji i industriji bezalkoholnih pia.

Korienje meda kao leka predstavlja najei i najpoznatiji nain njegove upotrebe irom sveta. U domainstvima se od meda prave topli napici u kojima med slui kao zaslaiva aju, mleku ili alkoholnim piima, kao to je vino. Topli napici zaslaeni medom pomau oporavak od prehlada, ubrzavaju preznojavanje i tite od infekcije. U farmakopejama mnogih zemalja nalaze se lekoviti preparati na bazi meda, kao to je ruina medna voda) koja slui kao antiseptik za ispiranje grla i usta, a naroito za leenje infekcija grla i ulceracija u usnoj duplji. Najee se med mea sa biljnim ekstraktima lekovitog delovanja koji se u apotekama prodaju u obliku sirupa. Med moe biti i osnovni dodatak medicinskim vinima i siretu. Kao tonik, koji osveava, slui za ouvanje opteg zdravstvenog statusa i regulisanja metabolizma, tako da se i u naoj narodnoj medicini koristi jabukovo sire sa medom. Poznati su i narodni recepti u kojima se lekovito bilje potapa u neko od alkoholnih pia (rakija ili vino), odstoji nekoliko nedelja, procedi se i doda mu se med.

Na samom kraju, ne treba izostaviti ni druge vidove korienja meda.

Pre dve decenije je utvreno da duvanska industrija troi oko 2000 tona meda godinje radi ouvanja mirisa i vlanosti duvana. Takoe se koristi i za poboljanje mirisa kafe. Pored ovog vida korienja, med se dodaje razliitim rastvorima koji se koriste u poljoprivredi za prskanje bilja, a u njima ima ulogu atraktanta za insekte koji obavljaju opraivanje.

Dodat kozmetikim preparatima, med znatno poboljava njihov kvalitet, ali i cenu kotanja. Med uva i daje koi vlanost i omekava kou. Zato se dodaje kremama za negu koe lica, mleku za negu koe tela, vrstim

i tenim sapunima, amponima za kosu, gelovima i penama za tuiranje, ruevima i zatitnim mastima za usne.

Pored svih hranljivih i lekovitih osobina, u novije vreme, istom medu u izvornom obliku se sve vie pripisuje sposobnost zaceljenja rana. Njegova upotreba za tretman rana, kako u humanoj, tako i u veterinarskoj medicini je potpuno opravdana, ako se u obzir uzme injenica, da je sve vei broj bakterija rezistentan na sintetika antibiotska sredstva. Sa druge strane, svet sve vie tei upotrebi zdrave hrane proizvedene bez primene pesticida, antibiotika i drugih hemijskih materija koje prate konvencionalnu proizvodnju hrane ivotinjskog porekla. Ovaj zahtev menja nain proizvodnje hrane, ali i nain spreavanja pojave i leenja bolesti domaih ivotinja. Naa saznanja jo uvek nisu toliko velika da odjednom otkriju sve prirodne izvore materija koje poseduju lekovito delovanje, a med predstavlja jednu od njih, ija su lekovita svojstva otkrivena jo u drevna vremena, a potvrena u novije doba. U ovoj knjizi itaoci e moi da se upoznaju sa jednim od naina primene meda u medicinske svrhe za zaceljenje rana. Podaci osnovnih i primenjenih istraivanja opravdavaju i sve vie upuuju na korienje istog meda u zaceljenju rana kod ljudi i ivotinja, ali kao mogunost ostavljaju i proizvodnju sekundarnih pelinjih proizvoda za tretman rana, u kojima e med biti osnovna komponenta.

DEFINICIJA MEDA

Med je najznaajniji pelinji primarni proizvod kako u kvantitativnom, tako i u ekonomskom pogledu. Takoe, med je i prvi pelinji proizvod koji je ovek koristio od davnina. Istorija korienja meda duga je koliko i istorija oveka i gotovo da sve prve civilizacije poseduju pisane dokumente o korienju meda ili kao jednog od izvora hrane ili kao simbola u religioznim, magijskim i isceliteljskim ritualima (Cartland, 1970; Crane, 1980; Zwaeneprel, 1984). Za najvei deo oveanstva med predstavlja jedinstveni koncentrovani oblik eera stalno prisutan i lako dostupan na tritu ivotnih namirnica. Ali, i lek.

"Med je prirodno slatka substanca koju proizvode pele od cvetnog nektara ili je to proizvod koji se dobija od sekreta koje lue ivi delovi biljaka i ekskreta pela koje se hrane tim sekretima ili tim delovima biljaka, i koje pele sakupljaju, prerauju i kombinuju sa specifinim substancama koje same proizvode u svom organizmu, a zatim izluuju, skladite i ostavljaju u konici da sazri". Ovo je opta definicija meda data u Codex Alimentariusu (1989) kojom su opisane sve komercijalne karakteristike meda.

Med predstavlja kombinaciju razliitih eera, od kojih najvie ima glukoze i fruktoze. Boja meda moe biti razliita, od gotovo bezbojnog ili bledo utog do tamno braon ili crnog meda. Najea je boja ilibara razliitih nijansi. Med moe biti tean, viskozan, delimino ili potpuno kristalizovan. Miris i ukus su razliiti i uglavnom su uslovljeni botanikim (floristikim) poreklom meda.

Kada se pomene med, onda se uglavnom misli na proizvod dobijen od pele vrste Apis mellifera, mada i druge vrste pela, pa ak i ose proizvode i skladite med u konicama kao izvor hrane. Ovo je evropska, afrika i bliskoistona vrsta pele, danas rasprostranjena po celom svetu. Med ove vrste pele, bez sumnje, je najvie sakupljan, mada postoje i ekogeografski lokaliteti na kojima se sakupljaju dovoljne koliine meda dobijenog od drugih pelinjih vrsta. Druge azijske vrste pela proizvode med po sastavu i ukusu veoma slian medu A. mellifera. Med socijalnih pela bez aoka (Meliponini) je mnogo teniji i razliitih ukusa. Apis cerana moe da se gaji u konicama ba kao i neke tropske vrste pela. Ova pela

se najvie gajila u Aziji sve dok se nisu introdukovale evropske vrste pela. Koliina meda koju proizvede A. cerana je neznatna u tropskim regionima (3-10 kg po koloniji), a neznatno vea u umerenim klimatskim regionima (do 25 kg po koloniji). Med ove pele sadri veu koliinu vode, manje dijastaze, veeg je aciditeta, arazlikuje se od meda dobijenog od A. mellifera i po aminokiselinskom sastavu (Vorwohl 1968). Med od druge dve vrste pela, A. dorsata i A. florea sakuplja se samo od divljih kolonija. Ree se nailazi na med od A. florea, verovatno zato to su kolonije manje i skladite manje koliine meda. Gotovo da se nita ne zna o medu koji proizvode skoro otkrivene azijske vrste pela A. andreniformis, A. laboriosa i A. koschevnikovi. Ove vrste su sline, po redosledu navedenim vrstama, A. florea, A. dorsata i A. cerana, a njihov med se sakuplja na slian nain kao i med njima srodnih vrsta i zato se pretpostavlja da je slinog kvaliteta i ukusa.

Socijalne vrste pela bez aoka (Meliponini) skladite med u posebnim upovima, a ne u konicama. Pelarstvo Inka i Maja, starih civilizacija June i Centralne Amerike, zasnivalo se na iskoriavanju ovih vrsta pela. Med ovih pela sadri vee koliine vode, kiseliji je, ne sadri dijastazu i ima jai bakteriostatski efekat od meda A. mellifera (Cortopassi-Laurino i Gelli 1991). Terapeutsko dejstvo meda ovih pela u leenju katarakte i oboljenja ronjae dobro je poznato.

Ostali insekti koji proizvode i skladite slatke proizvode kao rezerve hrane su pojedine vrste bumbara (Bombus) i socijalne vrste osa (Nectarina i Polybia).

HEMIJSKI SASTAV MEDA

U suvoj materiji med sadri od 95 do 99% eera. Od ukupne koliine eera, 85 do 95% ine glukoza i fruktoza. Fruktoza je zastupljena u veoj koliini od glukoze. Visok sadraj prostih eera, a posebno fruktoze odgovoran je za veinu fizikih i nutritivnih osobina meda. Med sadri i druge eere, kao to su disahardi (saharoza, maltoza i izomaltoza), trisaharidi i oligosaharidi. Koliine drugih vrsta eera mogu da ukau na botaniko poreklo meda.

Drugi, koliinski najzastupljeniji sadraj meda je voda. Sadraj vode u medu uslovljava njegovu stabilnost i kvalitete. samo med koji sadri manje od 18% vode moe da se skladiti bez rizika od fermentacije. Konani sadraj vode u medu zavisi od brojnih inilaca, od kojih su najznaajniji mikroambijentalni inioci unutar konice (temperatura i vlanost vazduha), kvalitet nektara i postupak sa medom za vreme vaenja iz konice i skladitenja.

Med sadri organske kiseline od kojih je najznaajnija glukonska kiselina koja nastaje kao proizvod enzimskog razlaganja glukoze. Organske kiseline utiu na kiselost meda i odgovorne su za njegov ukus. Pored glukonske kiseline u medu mogu biti prisutne i siretna, buterna, limunska, mravlja, mlena, oksalna, maleina, malina, piroglutaminska, fumarna kiselina i dr.

Minerali su u medu prisutni u malim koliinama, a najvie ima kalijuma. Taman med sadri vee koliine minerala. Pored kalijuma med sadri i druge hemijske elemente kao to su natrijum, kalcijum, magnezijum, gvoe, bakar, mangan, aluminijum, molibden, kobalt, cink, hlor, fosfor, sumpor i dr.

Od elemenata u tragovima u medu se nalaze i azotna jedinjenja, od kojih su najznaajniji enzimi koji su proizvodi pljuvanih lezda pela radilica. Ovi enzimi imaju znaajnu ulogu u stvaranju meda, ali su i od posebnog komercijalnog znaaja zbog svoje jedinstvenosti i nestabilnosti. Smanjene koliine ili odsustvo ovih enzima u zrelom medu, pregrejanom medu ili loe uskladitenom medu pokazuju da je med falsifikovan, da nije pelinji proizvod, da je loe skladiten i da nije sve. Ovi enzimi nemaju

nutritivni znaaj. Glavni enzimi meda su invertaza (saharaza), diastaza (amilaza) i glukooksidaza.

Proteini prisutni u medu uglavnom su biljnog i pelinjeg porekla.

Od slobodnih aminokiselina u medu se mogu nai prolin, lizin, histidin, asparaginska kiselina, treonin, serin, glutaminska kiselina, glicin, alanin, cistein, valin, metionin, izoleucin, leucin, tirozin, fenilalanin i triptofan.

Tragovi drugih proteina, enzima, aminokiselina i vitamina rastvorljivih u vodi poreklom su iz polena koji se nalazi u medu. U medu je dokazano prisustvo askorbinske kiseline, riboflavina, pantotenske kiseline, niacina, tiamina, piridoksina, biotina i folne kiseline.

U mladom, svee proizvedenom medu, nije prisutan hidroksimetilfurfural (HMF), koji nastaje u procesu razlaganja fruktoze u toku skladitenja ili zagrevanja meda. Zato je prisustvo ovog jedinjenja glavni pokazatelj loeg kvaliteta meda i procesa razlaganja koji se u medu odigravaju.

Od estara se u medu mogu nai metilformat, etilformat, metilacetat, etilacetat, izopropilacetat, etilpropionat, metilbutirat, etilbutirat, izoetilbutirat, metilvalerat, etilvalerat, metilizovalerat, metilpiruvat, metilbenzoat, etilbenzoat, metilfenilacetat i dietil etar.

Med sadri ketone i aldehide, masti (gliceridi, steroli, fosfolipidi, oleinska kiselina, miristinska kiselina, stearinska kiselina, linolna kiselina), polifenole i holine.

Za pojedine od nabrojanih substanci dokazano je da su odgovorne za boju i ukus meda, mada je uloga veine nepoznata. Zna se da med razliitog botanikog porekla sadri razliite aromatine i druge substance koje mu daju posebnu boju i ukus, to omoguava da se prave razlike izmeu meda sa razliitih ekogeografskih lokaliteta. Slino je i sa sadrajem farmakoloki aktivnih substanci. Med razliitog botanikog i ekogeografskog porekla sadri razliite farmakoloke substance, a moe i iste, ali u razliitim koliinama. Zato se lekovita svojstva meda razlikuju u zavisnosti od botanikog porekla.

ISTORIJA UPOTREBE MEDA KAO LEKOVITOG SREDSTVA

Jo su drevni narodi znali da med poseduje lekovita svojstva. O njegovoj upotrebi postoje zapisi na tablama Samariana od pre 4000 hiljade godina. Prema zapisima sauvanim na egipanskim papirusima upotreba meda kod ovog drevnog naroda datira od oko 1900 do 1250 godina pre nove ere. Med se spominje i u Vedi, zapisima Hindusa, starih oko 5000 godina, u Kuranu i Talmudu. Hipokrat (460.-357. p.n.e.) je primenjivao mnoge recepte Egipana koji sadre med. On je otkrio da med "isti usta od gnoja i ulceroznih rana, zaceljuje karbunkule i uklanja gnoj". Celsus (oko 25 g.n.e.) je upotrebljavao med u razliite svrhe: kao laksativ, za leenje proliva i stomanih tegoba, za kaalj i bolesti disajnih organa, za aglutinaciju rana i za bolesti oiju.

Vidi se da se lek oduvek korstio kao lekovito sredstvo, ali nije moglo da se objasni na emu se zasnivaju njegova lekovita svojstva. U 19. veku otkrivene su bakterije kao uzronici infekcija. etrdesetih godina 20. veka, u medicinskim asopisima poinju da se objavljuju lanci o efikasnosti meda u leenju inficiranih rana. Meutim, ni u ovim lancima nije bilo objanjeno kako to med ostvaruje svoj antibakterijski uticaj, mada je jo 1919. godine njegova antibakterijska aktivnost potvrena laboratorijskim ispitivanjima. Do sredine pedesetih godina 20. veka obavljena su brojna laboratorijska ispitivanja antibakterijskog delovanja meda, ali se ovo vreme poklapa i sa erom upotrebe antibiotika u leenju infekcija. Tako su antibiotici potisli ne samo upotrebu meda u terapeutske svrhe, ve i dalja istraivanja njegovog antibakterijskog delovanja. Upotreba meda kao lekovitog sredstva zadrala se jedino u narodnoj medicini. Zato danas, savremena medicina jo uvek koristi znanja i iskustva iz narodne medicine za primenu meda i lekovitih proizvoda na bazi meda u leenju ljudi i ivotinja. U naunim i strunim medicinskim asopisima, kao i u asopisima za popularizaciju nauke o zdravlju sve je vei broj radova o izleenju inficiranih opekotina, rana i ireva medom ili receptima na bazi meda iz narodne medicine. Zajednika osobina za sve nabrojane patoloke promene je otpornost na tretman antibioticima. Tako je 1989. godine u urnalu Kraljevskog medicinskog drutva istaknuto da je dolo vreme da se

uobiajena medicinska praksa izlei od slepila koje je vladalo u odnosu na ovaj narodni lek (med) i da mu omogui da ispolji svoje prave vrednosti.

Za lekovita dejstva meda znale su i drevne civilizacije. Mnoge recepte drevnih naroda i danas koristi tradicionalna medicina. Pojedina lekovita svojstva meda danas su nauno dokazana i ne pripisuju se samo medu. Veliki broj lekovitih svojstava meda pripisuje se visokom sadraju eera i zato iste osobine poseduju i druge slatke materije sa visokim sadrajem eera. Nije sluajno to se sa prvom pojavom eera u Evropi, on dugo smatrao lekom za mnoge bolesti i obazrivo se koristio.

Za med se kae da pospeuje fizike osobine organizma, da ojaava organizam, ini ga otpornim na bolesti, kao i da pospeuje mentalne osobine organizma. Zato se i koristi kao dopunska terapija kod mnogih bolesti, posebno kod anemija razliitog porekla. Naroito je efikasan kod anemija prouzrokovanih poremeajima organa za varenje, a pospeuje i prelazak hranljivih materija iz organa za varenje u krvotok. Med koriste i zdravi i bolesni. Prvi da bi spreili pojavu anemije i odrali vitalnost, drugi da bi izleili anemiju. Med pospeuje rast novoroenadi koja se ne hrani majinim mlekom i vezivanje kalcijuma za kosti. Pored toga to lei anemiju, med pospeuje apetit. Zato se preporuuje upotreba meda kod hroninih i infektivnih crevnih oboljenja, a posebno u sluaju dugotrajnih zatvora, ireva dvanaestopalanog creva i oteenja jetre.

U umerenom klimatskom podruju, gde su izraena temperaturna kolebanja, kao i u hladnim klimatskim podrujima med pomae kod zapaljenja i infekcija usne duplje, grla i dunica. Pored antibakterijskog delovanja, u ovim stanjima med olakava iskaljavanje i relaksira miie dunika i dunica, a ovi efekti se pripisuju fruktozi.

Med se koristi za spravljanje farmaceutskih i kozmetikih proizvoda u obliku maziva kojima se tretiraju opekotine, plitke i duboke rane, irevi, gljivina oboljenja koe i varikozna oboljenja. U istom stanju med pomae regeneraciju oteenog tkiva, spreava infekciju i smanjuje bujanje oiljnog tkiva. Ako se odmah primeni na opekotine smanjuje eksudaciju i ubrzava epitelizaciju. Pored primene u humanoj medicini, u literaturi su brojni prikazi korienja meda u veterinarskoj medicini, za leenje gljivinih oboljenja, dubokih rana, povreda sisa i mastitisa krava. Mazivo spravljeno od jednakih delova meda, raenog brana i maslinovog ulja, primenjivano tri puta dnevno, uspeno lei gnojne rane, otvorene i gangrenozne rane kod konja (Luhrs, 1935).

Iskustva narodne medicine iz Evrope, Azije i Centralne Amerike govore da ako se aplikuje direktno u oko med lei kataraktu, konjunktivitis i razliita druga oboljenja oiju. Posebno se u leenju onih oboljenja istie med pela Meliponida i Trigonida iz June i Centralne Amerike i Indije. Takoe postoje i podaci o izleenju ulkusa ronjae i ceratitis rosacea istim medom.

Cvetni med, a posebno med dobijen od odreene vrste lekovitog bilja ima ista lekovita dejstva kao i biljka ili njeni lekoviti delovi od koje je proizveden.

Ajurveda, narodna medicina Indije zasnovana je na korienju meda kao osnovnog sredstva koje ubrzava i olakava absorbciju razliitih lekovitih materija i biljnih ekstrakta.

Med slui kao tonik vitalnosti za novoroenad, adolescente, starije osobe, rekonvalescente, fizike radnike i sportiste. Sa ovog aspekta gotovo da nema razlika izmeu med proizvedenog od pela Apis mellifera, A. cerana ili A. dorsata.

Med normalizuje funkciju bubrega, smanjuje telesnu temperaturu u febrilnim stanjima i pomae kod nesanice. Pomae i oporavak kod trovanja alkoholom i titi jetru od toksina. Ova svojstva ima i sirup od fruktoze. Utvreno je i da se opte zdravstveno stanje popravlja kod sranih bolesnika, kod osoba koja boluju od kardiovaskularnih oboljenja i oboljenja jetre, kao i kod rekonvalescenata posle injekcije 20 do 40% rastvora meda u vodi.

Prema rezultatima naunih istraivanja bolje je med koristiti kao hranu nego kao lek, ili naim reima: "Bolje spreiti nego leiti". Za mnoga lekovita svojstva koja su u prethodnom tekstu izneta pretpostavlja se da su, zapravo, posledica hranljive vrednosti meda. Naunim istraivanjima obino se u medu otkrije odreena substancija koja poseduje lekovito delovanje u odnosu na tano definisano patoloko stanje, tj. u odnosu na odreeni, dobro definisani simptom iju je pojavu ili nestanak mogue pratiti u dobro kontrolisanim oglednim uslovima. Sa druge strane, med je isuvie kompleksan proizvod, tako da ni najsavremenijim analitikim metodama i opremom za naunoistraivaki rad nije mogue otkriti i objasniti sinergistike interakcije koje se ostvaruju izmeu brojnih materija i koje medu daju karakter jedinstvenog lekovitog sredstva kod velikog broja razliitih zdravstvenih poremeaja.

BIOAKTIVNOST MEDA U PROCESU ZARASTANJA RANA

Postoje brojne injenice koje idu u prilog efikasnosti meda u zaceljenju rana, a posebno rana inficiranih mikroorganizmima (2001b).

Fizike osobine meda su od velikog znaaja u zarastanju rana. Zbog svoje viskoznosti, med stvara atitnu barijeru za prodor mikroorgamizama u ranu. Osmolaritet meda, koji mu daje visok sadraj eera, povlai tean iscedak iz rane i time je isti i zasuuje. Dok je u oteenom tkivu suva sredina, dotle med zadrava viak tenosti i vlai ranu sa spoljanje strane spreavajui na taj nain da se stvori krasta. Suva sredina u oteenom tkivu omoguava fibroblastima da ponu da se umnoavaju i da zatvore povrinu rane, kao to omoguava i epitelizaciju bez oteenja mladog sloja epitelnih elija do kojeg dolazi svaki put kada se krasta oteti ili ukloni zajedno sa zavojem. Pored toga, povojni materijal nije u direktnom kontaktu sa ranom, ve se izmeu rane i zavoja nalazi tanak sloj razreenog meda. Zato ne dolazi do urastanja elija novog tkiva u zavojni materijal, to promenu zavoja ini bezbolnom. Osmozom indukovano povlaenje iscetka iz rane deluje isto kao i drenaa rane, jer se zajedno sa iscetkom, iz rane povuku i svi eventualno prisutni mikroorganizmi i tetne materije koje su proizvod razlaganja izumrlih elija ili su metaboliki proizvodi prisutnih bakterija. Visok sadraj eera u rani doprinosi brzom uklanjanju neprijatnog mirisa koji nastaje bakterijskom razgradnjom oteenog tkiva, koja je dobra podloga za umnoavanje bakterija. Bakterije prisutne u rani, kao izvor energije koriste glukozu iz meda umesto aminokiselina iz tkiva rane. Glukozu razlau do mlene kiseline koja doprinosi uklanjanju neprijatnih mirisa poreklom od amina i merkaptana koji nastaju bakterijskom razgradnjom aminokiselina.

Veoma znaajan terapeutski uinak meda je u brzom ienju rane od izumrlih elija prihvaenih za fibrinska vlakna, koje predstavljaju dobru podlogu za rast bakterija. Med podstie autolitiku razgradnju ovog detritusnog materijala i to aktivacijom tkivnih proteaza. Med sadri enzim, glukooksidazu, koja postaje aktivna kada se med razredi iscetkom iz rane, a viodonikperoksid, kako je vie puta navedeno, predstavlja jako oksidansno antiseptiko sredstvo (Molan 1992a). Promene u konformaciji proteinskih molekula koje su u vezi sa njihovom oksidacijom predstavljaju osnovni

fizioloki mehanizam aktivacije i inaktivacije pojedinih funkcionalnih proteina. U oteenom tkivu se nalaze dve vrste proteolitikih enzima. To su metaloproteaze matriksa vezivnog tkiva i serinproteaze koje proizvode neutrofilni granulociti. Serinproteaze su normalno inaktivne jer je prisutan inhibitor, a vodonikperoksid inaktivie inhibitore ovih proteaza, na koji nain one postaju aktivne. Metaloproteaze su takoe prisutne u neaktivnom obliku, a vodonikperoksid menja njihovu konformaciju, ime ih aktivie. Slinim mehanizmom se aktivie i jedarni transkripcioni faktor unutar elija, bitan signal za elijsku deobu.

Mnogobrojnim ogledima je dokazano da vodonikperoksid stimulie elije na umnoavanje (Burdon 1995), to je od znaaja za proces zarastanja rana. Burdon (1995) preporuuje upotrebu niskih koncentracija vodonikperoksida za stimulaciju zarastanja rana pre nego korienje skupih elijskih faktora rasta proizvedenih biotehnolokim postupcima nove generacije. Meutim, ima i suprotnih gledita. Tako Chung i sar. (1993) navodE da ovaj postupak tretmana rana moe da se sprovede samo ako je mogue strogo kontrolisati koncentraciju vodonikperoksida. Upravo je med sredina u kojoj se kontrolisanom enzimskom reakcijom stvara vodonikperoksid u koliini od 20 - 95 mol/l (Buntting 2001). U ovome lei objanjenje brzog zarastanja onih rana koje dugo nisu odgovarale na uobiajenu terapiju.

Pored navedenog, vodonikperoksid aktivie insulin-receptor komplekse. Ova aktivacija podstie niz lananih reakcija preobraaja molekula u eliji, to stimulie iskoriavanje glukoze i aminokiselina, stimulie anaboliki metabolizam i rast elije. Izgleda da med stimulie i oslobaanje citokina iz monocita (Tonks i sar. 2001), koji aktiviu proces regeneracije i reparacije. Takoe je utvreno da ovo svojstvo poseduje med sa niskom koncentracijom vodonikperoksida.

Med pomae proces zarastanja rane snabdevajui elije vitaminima, mineralima, aminokiselinama i ugljenim hidratima. Med kao direktni izvor glukoze je bitan za maksimalnu aktivnost fagocita koji uestvuju u procesu ienja rane od bakterija. Glukoza je od esencijalnog znaaja za reakciju respiratornog sagorevanja u makrofagima u kojoj se proizvodi vodonikperoksid, jedinjenje baktericidne aktivnosti u ovim elijama. Istovremeno med makrofage obezbeuje substratima neophodnim za glikolitike procese u kojima se stvara energija neophodna za aktivnost ovih fagocitnih elija. Sve nabrojano omoguava makrofagima da budu aktivni i u oteenom tkivu i eksudatima u kojima nema dovoljno kiseonika.

Pored nutritivnog efekta koji ostvaruje na izvrioce elijskog imunolokog sistema, med pospeuje imunoloku reakciju i bioaktivnim efektom. Ustanovljeno je da koncentracije meda nie od 0,1% stimuliu proliferaciju limfocita u kulturi elija i da aktiviu fagocite krvi (Abuharfeil i sar. 1999). oncentracija meda od 1% stimulie monocite u elijskoj kulturi da oslobode citokine (Tonks i sar. 2001). Takoe je ustanovljeno da monociti aktivirani mitogenim stimulatorom i izloeni uticaju meda u elijskoj kulturi, u manjem obimu proizvode reaktivni kiseonik. Ovo je vaan bioaktivni mehanizam meda, jer deluje kao povratna sprega. Velika koliina reaktivnih oblika kiseonika stvara se u toku zapaljenske reakcije koja nastaje kao posledica zapaljenskog procesa i bakterijske infekcije rane. Pored toga to zapaljensku reakciju prati bol, dolazi i do oteenja zidova krvnih i limfnih sudova i eksudacije tenosti i pojave otoka, koji je posebno nepovoljan jer spreava normalnu cirkulaciju krvi i poveava difuzionu distancu izmeu kapilara i tkiva. Sve ovo ometa dotok kiseonika i hranljivih materija do oteenog tkiva i spreava proces proliferacije elija neophodne za regeneraciju ili reparaciju tkiva u predelu rane. Uz to, reaktivni kiseonik poveava i stvaranje slobodnih radikala koji jako oteuju okolno tkivo i pogoravaju zapaljenski proces, to sve doprinosi tekom zarastanju rana. Prolongirana zapaljenska reakcija dovodi do nekontrolisane proliferacije fibroblasta i formiranja keloida, oiljnog tkiva i fibroze.

Med sadri antioksidanse koji uklanjaju slobodne radikale (Frankel i sar. 1998) i ostvaruje direktan antiinflamatorni uticaj uklanjanjem bakterija koje su prouzrokovale infekciju rane i zapaljensku reakciju okolnog tkiva. Histolokim ispitivanjima na oglednim ivotinjama kojima su u kontrolisanim uslovima nanoene ozlede potvreno je direktno antiinflamatorno dejstvo meda (Gupta i sar. 1992, Postmes i sar. 1997, Oryan i Zaker 1998). Antioksidativna aktivnost meda je potvrena i inhibicijom hemiluminiscencije u ksantinksantin oksidaza-luminol sistemu koji proizvodi radikale superoksida (Ali i Al-Swayeh 1997). Takoe, med odvaja gvoe i spreava stvaranje slobodnih radikala iz vodonikperoksida kroz Fentonovu reakciju (Buntting 2001). Ali antibakterijska aktivnost meda je od najveeg znaaja za njegovo protivzapaljensko delovanje.

PRIHVATANJE MEDA KAO LEKA

I pored brojnih dokaza o efikasnosti meda u zaleenju rana, prisutna je i tendencija da se upotreba meda, kao leka za tretiranje rana, potisne iz medicinske prakse. Med se naziva opasnom materijom u leenju rana, a istovremeno se ogledi o upotrebi meda karakteriu kao pokuaji bezuspenog traenja racionalnog objanjenja za terapeutske efekte meda. Sledea grupa istraivaa smatra da svoja terapeutska svojstva med ostvaruje zahvaljujui samo osmotskom efektu zbog visokog sadraja eera. Ono to koi upotrebu meda je i termin "lek za primenu u alternativnoj medicini" ili "alternativni lek". Ovaj termin se rodio u savremenoj medicini, ponikao je iz svakodnevne medicinske prakse i direktno koi masovniju upotrebu meda u terapeutske svrhe. Kada se izgovori ovaj termin, tada i lekari i pacijenti misle da se radi o materiji ija lekovita delovanja nisu potvrena ili objanjena ili su, u krajnjem sluaju nepotpuna. To odbija i jedne i druge da poseu za medom, tako da se, bar kada su u pitanju rane, odluuju za tretman antibioticima, a bez obzira na mogunost infekcije rane mikroorganizmima rezistentnim na ova abtibakterijska sredstva. Quen (1975) je diskutovao o etikoj opravdanosti ogleda sa lekovima za koje ne postoji racionalno objanjenje mehanizma delovanja. Tada je izneo misao da je protivnauan lik onih koji preuranjeno prihvataju i preuranjeno odbacuju injenice. Zato je potrebno svakom rezultatu ogleda, iji je cilj ispitivanje terapeutskog efekta meda, omoguiti da dospe u javnost, kako bi se injenice o efikasnosti meda potvrdile ili opovrgle i kako bi se spreila nepotrebna skepsa koja naruava put upotrebe meda u svakodnevnoj medicinskoj praksi. Da bi medicinska profesija opravdala izvoenje ogelda sa medom neophodno je da se pronae racionalno objanjenje za uoene terapeutske efekte meda. Zna se da je za medicinsku profesiju teko da se odrekne svojih starih stavova, koji se najbolje mogu izraziti samo jednom reenicom napisanom jo 1944. godine u Australijskom urnalu o pelama, a ona glasi ovako: "Predrasuda je velika uteda vremena ona omoguava da se oblikuju miljenja bez napora i uzbuenja potrebnog da se prikupe i dokau injenice". Zato je potrebno obrazovati strunjake iz medicnske profesije i narod kako bi lake prihvatao injenice, ne samo kroz naune, strune i informativne lanke, ve i saoptavanjem rezultata ogleda o terapeutskim efektima meda na

skupovima, tribinama, strunim savetovanjima, preko svih sredstava javnog informisanja, a posebno preko dnevne tampe.

MEHANIZMI ANTIBAKTERIJSKE AKTIVNOSTI MEDA

Antibakterijski potencijal meda zavisi od njegovog botanikog (floristikog) porekla i naina prerade. Diskorid (oko 50. godine nove ere) je tvrdio da je najbolji lek svetlo uti med iz Atike. Aristotel (384.-322. pre nove ere), je smatrao da je svetlo uti med najbolji lek za gnojne procese na oku i za gnojne rane. Danas se na Sardiniji najboljim lekom smatra med od jagode, a u Indiji lotosov med za leenje bolesti oiju. Med iz Jirdin doline u Jemenu je cenjen u Dubaiu zbog svojih lekovitih osobina, to vai i za med od manuke sa Novog Zelanda, za koji je potvreno da ima izrazita antiseptika svojstva.

Kako se moe videti, dve hiljade godina pre nego to su otkrivene bakterije kao uzronici zaraznih bolesti, znalo se da med poseduje lekovita svojstva. Antibakterijsku aktivnost meda prvi je otkrio van Ketel 1892. godine (Dustmann 1979). Do danas su uloeni svi napori da se jasno protumai antibakterijska aktivnost meda i da se antibakterijski potencijal meda iskoristi na najbolji nain.

Med poseduje dve osnovne grupe mehanizma kojima ostvaruje antibakterijsku aktivnost. Prvoj grupi pripadaju mehanizmi antibakterijske aktivnosti meda zasnovane na njegovim fizikim i fiziko-hemijskim osobinama (osmolaritet, viskoznost, pH vrednost-aciditet). Druga grupa mehanizama antibakterijske aktivnosti meda zasnovana je na hemijskim materijama koje su u njemu prisutne. Sve te materije se zajednikim imenom zovu inhibini. Inhibini se dalje mogu klasifikovati na hemijske materije koje medu daju peroksidnu antibakterijsku aktivnost (vodonikperoksid) i hemijske materije koje medu daju neperoksidnu antibakterijsku aktivnost (fitohemijske materije).

I danas su meu istraivaima miljenja podeljena, tako da pojedini istraivai smatraju da je osnovni mehanizam antibakterijske aktivnosti meda vodonikperoksid, dok druga grupa istraivaa smatra da su fitohemijske materije nosioci antibakterijske aktivnosti meda. Meu ovim hemijskim mehanizmima antibakterijske aktivnosti meda postoje znatne razlike. Na peroksidnu aktivnost meda nepovoljno utie svetlost i visoka temperatura, dok je neperoksidna aktivnost stabilna i nije uslovljena

spoljanjim iniocima i prisutna je i u veoma starom medu, jer uslovi skladitenja i uvanja meda na nju ne utiu.

Osmotski efekat

Med je zasien ili prezasien rastvor eera od kojih 84% ine fruktoza i glukoza. Sadraj vode varira od 15 do 21%. Ovakva kombinacija prouzrokuje da molekuli eera snano privlae molekule vode ostavljajui svega nekoliko molekula vode slobodnih, koje mogu da iskoriste mikroorganizmi. Ova slobodna voda se oznaava i kao aktivnost vode (aw), a za med ovaj parametar ima vrednost od 0,562 do 0,62. U pojedinim vrstama meda, sa viim sadrajem vode, mogu da budu prisutne gljivice koje prouzrokuju vrenje, meutim, u zrelom medu sadraj vode je nizak i ne dozvoljava rast bilo koje vrste mikroorganizama. Zato nee doi ni do fermentacije meda sa sadrajem vode niim od 17,1%. Aktivnost vode od 0,94 do 0,99 potpuno inhibie rast mnogih vrsta bakterija. Ove vrednosti aktivnosti vode odgovaraju vrednostima koje ima pravi med (aw=0,6) i sadraju vode od 12 do 2% (v/v). Sa druge strane, pojedine vrste bakterija za svoj rast zahtevaju aktivnost vode od 0,99, tako da inhibicija rasta mikroorganizama osmotskim efektom meda iskljuivo zavisi od vrste bakterija. Visok sadraj eera u medu prouzrokuje visok osmotski pritisak na povrini rane. Zato iz ozleene sredine povlai tenost koja prelazi u sredinu zasienu ili prezasienu eerima, a u predelu rane ostaje mala koliina tenosti koja je nedovoljna za razvoj i razmnoavanje mikroorganizama. Drugaije reeno, med isuuje ranu stvarajui uslove koji ne pogoduju razvoju mikroorganizama.

Antibakterijska aktivnost meda prvi put je otkrio Ketel 1892. godine. Smatralo se da se antibakterijska aktivnost meda zasniva na njegovom osmotskom efektu koji poseduje zbog visokog sadraja eera. Kao i drugi zasieni eerni sirupi ili paste, tako i med poseduje osmolaritet dovoljan da inhibie rast mikroorganizama, ali kada se aplikuje na povrinu rane, dolazi do razreenja meda eksudatom iz same rane i smanjenja osmolariteta do nivoa koji ne moe da sprei razmnoavanje mikroorganizama koji izazivaju infekciju rane. Meutim, ustanovljeno je da rane inficirane bakterijom, Staphylococcus aureus, posle tretiranja medom, brzo postaju sterilne. Takoe je utvreno da med koji poseduje srednji nivo antibakterijske aktivnosti spreava rast Staphylococcus aureus ak i u sluaju kada je

razreen 7 do 14 puta ispod vrednosti osmolariteta koji spreava rast mikroorganizama.

Zapaanje da antibakterijska aktivnost meda raste sa razreenjem potvrena je 1919. godine. Objanjenje ove paradoksalne aktivnosti meda zasnovano je na enzimatskoj aktivnosti razreenog meda u kome se stvara vodonikperoksid. Pre nego to je ustanovljeno da je za antibakterijsku aktivnost meda odgovoran vodonikperoksid, smatralo se da med sadri materiju koja se zove inhibin i koja zaustavlja rast bakterija. ak je korien i termin ''inhibinski broj" kao merilo relativne antibakterijske aktivnosti meda, a predstavljao je broj ponovljenih postupaka razreenja meda sve do najmanjeg stepena razreenja koji inhibie rast bakterija.

Antibakterijska aktivnost meda potvrena je dodatno i ogledima u kojima je poreen terapeutski efekat meda i eera. U ogledima u kojima su svinjama nanoene eksperimentalne opekotine koe, ustanovljeno je prisustvo malog broja bakterija u ranama od opekotina tretiranih medom u poreenju sa ranama tretiranih eerom. Takoe je potvrena efikasnost meda i u tretiranju dubokih rana koje nisu reagovale na druge vidove tretmana ukljuujui i tretman eerom, osim na tretman medom. esta zamena povoja preko rana tretiranih eerom takoe je jedan od nedostataka njegovog terapeutskog efekta, u poreenju sa neznatnim brojem previjanja rana tretiranih medom.

Aciditet meda

Med predstavlja kiselu sredinu ija se pH vrednost kree u rasponu od 3,2 do 4,5, to je dovoljno nisko za spreavanje rasta mnogih mikroorganizama patogenih za ivotinje i ljude. Optimalni pH za rast ovih mikroorganizama je od 7,2 do 7,4. Minimalne vrednosti pH koje pogoduju rastu pojedinih vrsta baketrija su sledee:

Salmonella sp. 4,0

Escherichia coli 4,3

Pseudomonas aeruginosa 4,4

Streptococcus pyogenes 4,5

Kiselost zrelog meda predstavlja znaajan antibakterijski inilac. Meutim, ako je med razreen, a posebno posredstvom telesnih tenosti

koje poseduju stabilne puferske sisteme, pH meda nije tako nizak i njegova kiselost, u tom sluaju, ne predstavlja efikasan inhibitor rasta bakterija.

Aktivnost vodonikperoksida

Utvreno je da je glavni sastojak meda koji mu obezbeuje antibakterijska svojstva vodonikperoksid. Ovaj sastojak nastaje aktivnou enzima prisutnih u medu. Enzim koji uestvuju u oksidaciji glukoze, glukooksidaza, izluuje se iz hipofaringelanih lezda pela u nektar i upravo taj enzim uestvuju u stvaranju meda iz nekrtara. Reakcija pri kojoj dolazi do stvaranja vodonikperoksida i poveanja aciditeta moe se predstaviti na sledei nain:

GLUKOZA + H2O+ O2 GLUKONSKA KISELINA + H2O2

Vodonikperoksid koji nastaje u ovoj reakciji slui kao sterilizant samo u fazi zrenja meda. Zreo med ne sadri velike koliine vodonikperoksida jer je ova substancija nestabilna u prisustvu jona metala i askorbinske kiseline koji je razlau na vodu i kiseonik. Enzim, glukooksidaza, koja uestvuju u oksidaciji glukoze je neaktivna u zrelom medu, a sadraj vodonikperoksida se poveava ukoliko se med razredi. Razlog je taj to razreenjem meda opada pH do vrednosti koje aktiviu glukooksidazu. U razreenom medu faktor porasta aktivnosti ovog enzima varira od 2,500 do 50,000, lagano pretvarajui med u antiseptiko sredstvo sa antibakterijskim delovanjem koje ne oteuje tkiva.

Vodonikperoksid je dobro poznat antiseptik, koji je u kliniku praksu uveden zbog svoje izraene antibakterijske aktivnosti i sposobnosti da isti, brzo sterilie inficirane rane, uklanja neprijatan miris koji se iri iz inficiranih, gnojnih i nekrotinih rana i ubrzava uklanjanje izumrlih elija i tkiva, a istovremeno ubrzava i proces regeneracije. U novije vreme je je njegova upotreba potisnuta zbog mogunosti da prouzrokuje zapaljenje i izazove oteenje tkiva. Meutim, koncentracija vodonikperoksida u medu koji se aktivie razreivanjem, iznosi oko 1 mmol/l, tj. 1000 puta je manja nego u 3% rastvoru hidrogena koji se koristi kao antiseptik. Tako se smanjuje rizik od negativnog delovanja vodonikperoksida na tkiva, ali i zato to med vezuje i inaktivie slobodno gvoe koje katalizuje jedinjenja slobodnih radikala kiseonika koji nastaju od vodonikperoksida. Meutim i druge antioksidantne komponente meda uklanjaju slobodne radikale

kiseonika. Istraivanjima na ivotinjama dokazano je da med smanjuje zapaljenjsku reakciju (histoloka zapaanja), kako u dubokim i plitkim opekotinama, tako i u dubokim posekotinama.

Mada je sadraj vodonikperoksida u medu nizak, jo uvek je efikasan kao antibakterijsko sredstvo. Ustanovljeno je da je antimikrobna aktivnost vodonikperoksida jae izraena kada je podpomognuta glukooksidazom, nego kada se vodonikperoksid sam aplikuje na rane. Itraivanjima na Escherichia coli, izloenih stalnom mlazu vodonikperoksida ustanovljeno je da rast bakterija zaustavlja koncentracija od 0,02 do 0,05 mmol/l, a da istovremeno, ta koncentracija ne oteuje fibroblaste koe oveka.

Fitohemijske komponente

Postoje dokazi da pored vodonikperoksida, glavne antibakterisjke komponente, med sadri i druge materije koje poseduju antibakterijski uinak. Ustanovljeno je da se zagrevanjem meda inaktiviu enzimi koji uestvuju u oksidaciji glukoze, ime se gubi antibakterijska aktivnost meda prema odreenim vrstama bakterija osetljivim na vodonikperoksid. Istovremeno, med zadrava ili ispoljava novu antibakterijsku aktivnost u odnosu na neke druge vrste bakterija. To upuuje na zakljuak da u medu postoje neperoksidni antibakterijski inioci, to je i potvreno tretiranjem meda katalazom, kako bi se vodonikperoksid razloio, a time inhibisao njegov antibakterisjki uinak. Ustanovljeno je da med u neznatnim koliinama sadri nekoliko hemijskih materija koje poseduju antibakterijske osobine:

lizocim,

pinocembrin,

terpene,

benzil alkohol,

3,5-dimetoksi-4-hidroksibenzoina kiselinu,

metil 3,5-dimetoksi-4-hidroksibenzoat,

3,4,5-trimetoksibenzoina kiselinu,

2-hidroksi-3-fenilpropionska kiselinu,

2-hidroksibenzoina kiselinu i

1,4-dihidroksibenzen.

U sluajevima kada je medu dodata katalaza, da bi se spreila aktivnost vodonikperoksida, i tada je med zadrao antibakterijsku aktivnost. Za med od manuke (Leptospermum scoparium) sa Novog Zelanda potvreno je da poseduje antibakterijsku neperoksidnu aktivnost. Ova neperoksidna antibakterijska aktivnost je u vezi sa odreenim fitohemijskim komponentama. Istraivanjima je utvreno da su nosioci antibakterijske aktivnosti meda manuke aromatine kiseline. Fitohemijske materije su biljnog porekla, a na osnovu botanikog (floristikog) porekla, razliite vrste meda se razlikuju u pogeldu antibakterijskog potencijala, upravo na osnovu sadraja ovih specifinih materija.

Neperoksidna antibakterijska aktivnost meda potie i od flavonoida, fenolne kiseline, kao i od drugih, za sada, neidentifikovanih materija.

Pojedini istraivai su iz meda izolovali volatilne materije koje poseduju antibakterijsku aktivnost, dok su drugi istraivai iz meda izolovali materije sa antibakterijskim delovanjem koje su rastvorljive u organskim rastvaraima, ali nisu mogli da utvrde hemijsku prirodu tih materija. Interesantno je napomenuti da je u manjem broju sluajeva utvreno da su materije koje poseduju antibakterijsku aktivnost biljnog porekla, dok je znatno brojnijim istraivanjima potvreno suprotno, tj. da su materije antibakterijskog delovanja pelinjeg porekla. Bez obzira na poreklo materija koje medu daju antibakterijski potencijal, bitno je da antibakterijska aktivnost meda moe kvantitativno da se odreuje, a na osnovu kvantifikacije da se utvrdi i vrsta meda najveeg antibakterijskog potencijala.

Na kraju, u medu se nalazi lizocim, a lizozomna aktivnost predstavlja jo jedan mehanizam antibakterijskog potencijala meda.

Poveana limfocitna i fagocitna aktivnost

Novijim istraivanjima je uoeno da koncentracija od 0,1% meda stimulie proliferaciju B- i T-limfocita periferne krvi u kulturi elija i da ista koncentracija stimulie i aktivnost fagocita. Koncentracija meda od 1% stimulie monocite u kulturi elija da oslobode citokine, faktor nekroze

tumora-alfa (TNF-alfa), interleukin-1 (IL-1) i interleukin-6 (IL-6), koji podstiu imunoloku reakciju usmerenu na uzronike infekcije.

Uz to, visok sadraj glukoze u medu i niska pH vrednost (obino u rasponu od pH3 do pH4) potpomau aktivnost makrofaga u razaranju bakterija.

MIKROORGANIZMI OSETLJIVI NA MED

U naunoj i strunoj literaturi, naroito poslednjih godina 20 veka i prvih godina 21. veka, brojni su radovi iji rezultati ukazuju na antibakterijsku aktivnost meda.

Tako su Ceyhan i Ugur (2001) ispitivali antibakterijsku aktivnost 84 uzoraka meda razliitog floristikog porekla sa razliitih ekogeografskih lokaliteta Turske. Uzorke meda su uvali u dobro zatvorenim staklenim teglama na sobnoj temperaturi u mraku. Od sterilizovane dejonizovane vode su napravili 50% rastvore meda. Posle utvrivanja antibakterijske aktivnosti meda, u uzorcima sa najjae izraenim antibakterijskim potencijalom, ispitivali su sadraj eera. Paralelno su ispitivali i antibakterijsko delovanje meavine eera napravljene od jednakih delova glukoze, fruktoze i saharoze. Antibakterijsku aktivnost meda su ispitivali na sledeim mikroorganizmima: Escherichia coli RSKK 550, Bacillus subtilis RSKK 244, Proteus vulgaris RSKK 96029, Pseudomonas aeruginosa RSKK 356, Staphy-lococcus aureus RSKK 490, Streptococcus pyogenes RSKK 413/214, Salmonella typhi RSKK 521 i Shigella sonnei RSKK 878. Pored antibakterijske aktivnosti pratili su kako med deluje na gljivice soja Candida tropicalis RSKK 665 i Aspergillus niger RSKK 483. Bakterije i gljivice su odravane u Difco hranljivim podlogama; bakterije u hranljivom bujonu, a gljivice u bujonu iz kojeg je ekstrahovana maltoza. Iz hranljivih bujona mikroorganizmi su presejavani na odgovarajue podloge sa agarom, a kulture su uvane na 4C u mraku. Antimikrobnu aktivnost uzoraka meda su ispitivali difuzionim metodom na agaru (Collins i sar. 1995). Veliinu inokuluma svake grupe mikroorganizama odreivali su 0,5 McFarlandovim cevicama, kako bi dobili koncentraciju od 1x108 mikroorganizama u jednom mililitru. Iz bakterijskih kultura aseptinim postupkom je inokulisan po 1 ml u Meller Hinton Agar (Oxoid) cevice (epruvete) od 15 ml koje su zagrevane na temperaturi od 48-50C. Bakterije su zatim presejane u Petrijeve olje koje su ostavljene 15 do 20 minuta na sobnoj temperaturi. Na agaru su aseptinim postupkom napravljeni bunarii promera 8 mm, a zatim je, takoe aseptinim postupkom, dodato 100 mikrolitara 50% rastvora meda. Podloge sa bakterijama su kultivisane 24 asa na temperaturi od 370,1C, a podloge sa gljivicama inkubirane su

96 asova na temperaturi od 250.1C. Prenik inhibitorne zone merili su milimetarskim papirom i izrazli u milimetrima. Slino prethodnim postupcima isitivana je osetljivost mikroorganizama na Meller Hinton agaru inokulisanom 50% rastvorom meavine glukoze, fruktoze i saharoze. Paralelno sa ovim ogledom, Ceyhan i Ugur (2001) su ispitivali disk difuzionim metodom (Collins i sar. 1995) i osetljivost test-mikroorganizama na sledee antibiotike i antimikotike: oksitetraciklin (30 g), amikacin (30 g), gentamicin (10 g), nitrofurantoin (300 g), tetraciklin (30 g), nalidiksina kiselina (30 g) i nistatin (100 g). Za ispitivanje osetljivosti mikroorganizama na antibiotike uzorkovano je po 1 ml bakterijskih kultura i aseptinim postupkom presejano u posude sa Meller Hinton agarom i ostavljene su na sobnoj temperaturi u trajanju od 15 do 20 minuta. Diskovi antibiotika su aseptinim postupkom dodati u podloge sa zasejanim mikroorganizmima. Podloge sa bakterijama su inkubisane 24 asa na temperaturi od 370,1C, a podloge sa gljivicama 96 asova na temperaturi od 250.1C. Prenik inhibitorne zone izraen je u milimetrima. Ovim ogledom Ceyhan i Ugur (2001) su ustanovili da 50% rastvor svih uzoraka meda razliitog floristikog porekla inhibie rast svih ispitivanih vrsta i sojeva bakterija. Slabiju inhibitornu sposobnost je ispoljio 50% rastvor meavine glukoze, fruktoze i saharoze. Ispitivane gljivice su bi bile otporne na ovu meavinu eera. Med od timijana, meavine timijana i hrasta, bora i rogaa, bora, rogaa i anisa i bora i kestena ispoljio je bolju antimikrobnu aktivnost od ostalih ispitivanih vrsta meda. Med od bora, meavina meda od bora i livadskog meda i limuna ostvario je slabiju antimikrobnu aktivnost. Najsosetljivije bakterije na 50% rastvor meda bile su S. pyogenes, S. typhi i S. sonnei. Sline rezultate dobili su i Efem i sar. (1992). Ceyhan i Ugur (2001) zapaaju da su drugi istraivai uoili da su razliite vrste patogenih bakterija bile osetljive na razliite koncentracije rastvora meda razliitog botanikog porekla, dok su istovremeno pokazale rezistentnost na antibiotike i rastvor meavine glukoze, fruktoze, saharoze i maltoze (Ali i sar.1991). Rastvori meavine eera glukoze, frukotze i saharoze, po sastavu sline onoj meavini koja je bila u ispitivanim vrstama meda, nisu ispoljili antimikotiku aktivnost u ogledu Ceyhan i Ugur (2001), kao ni u prethodnim istraivanjima koje su obavili Efem i sar. (1992). Ceyhan i Ugur (2001) objanjavaju da slabije izraena antibakterijska aktivnost meavine eera i potpuni izostanak antimikotike aktivnosti ove meavine ukazuje da visok sadraj eera u medu ne predstavlja jedini mehanizam antimikrobnog delovanja ispitivanih vrsta meda razliitog botanikog porekla. Njihovi rezultati jasno pokazuju da sve ispitivane vrste meda

poseduju jau antimikrobnu aktivnost od hipertoninih rastvora eera i pretpostavljaju da je uzrok ovome prisustvo drugih sastojaka u medu koji inhibiu rad mikroorganizama. Pre Ceyhana i Ugura (2001) do ovog zakljuka su doli i drugi istraivai (Smith i sar.1969, Ialomiteanu i Daghie 1973, Bogdanov 1984, Molan 1992 a,b).

Subrahmayam i sar. (2001) su ispitivali antibakterijsku aktivnost meda na mikroorganizme izolovanih iz inficiranih rana. Oni navode da se i u indijskoj narodnoj medicini, Ajurvedi, med smatra nektarom ivota, tako da je opravdano nauno potvrivanje ovog navoda. Svojim ogledom eleli su da utvrde minimalnu inhibitornu koncentraciju meda na bakterije izolovane iz inficiranih opekotina ljudi. Uzorke bakterija uzimali su metodom briseva sa opekotina bolesnika u Glavnoj bolnici grada Sangli u Indiji. Sa opekotina su izolovali sledee vrste bakterija: koagulaza-negativne stafilokoke, Pseudomonas aeruginosa, koagulaza-pozitivne stafilokoke, Klebsiella pneumoniae, Proteus mirabilis, Escherichia coli, Citrobacter diversus, Citrobacter freundii i Proteus vulgaris. Antibakterijsku aktivnost meda od biljke Syzygium cumini (fam Myrtacae), u indijskom narodu poznat kao jambhul, prouavali su in vitro uslovima. U Muller-Hinton (MH) podlogu su dodavali razliite koliine meda tako da su postigli konana razreenja, tj. koncentracije od 5%, 10%, 15%, 20%, 25% i 30%. Standardne kulture bakterija odravane u hranljivom bujonu, a napravljene od izolata sa inficiranih opekotina inokulisane su u MH podlogu sa razliitim sadrajem meda. Podloge su inkubisane od 16 do 20 asova na temperaturi od 37C. Kao kontrola su posluile MH podloge bez meda na koje su takoe zasejane bakterije uzorkovane sa povrina inficiranih opekotina. Pod minimalnom inhibitornom koncentracijom meda podrazumeva se ona koja inhibie rast svih mikroorganizama. Subrahmayam i sar. (2001) takoe objanjavaju antibakterijsku aktivnost meda i navode sledee, ve poznate injenice koje se odnose na mehanizme kojima med postie ovu aktivnost. Ovi istraivai sve antibakterijske komponente meda hemijskog porekla nazivaju inhibinima i kau da su to vodonikperoksid, flavonoidi, fenolna kiselina i dr. Pored neperoksidnih i peroksidnih antibakterijskih mehanizama, med inhibie rast bakterija svojom osmotskom aktivnosti koju poseduje zahvaljujui izuzetno visokom sadraju eera, ime prouzrokuje disrupciju elijskog zida bakterija, a istovremeno, nanet na ranu, iz nje povlai vodu, tako da je sredina sa niskim sadrajem vode nepovoljna za rast mikroorganizama. Kao mogue mehanizme antibakterijske aktivnosti meda navode i nizak pH meda iji su antibakterijski potencijal ispitivali (pH 3,6), ali i mogunost alkoholne fermentacije meda na rani i stvaranja alkohola od

eera, koji takoe poseduje antibakterijsku aktivnost. Med deluje i kao jako viskozna barijera koja spreava prodiranje bakterija u ranu i kolonizaciju rane bakterijama. istraivai su ustanovili da je koncentracija meda od 30% inhibisala rast svih ispitivanih vrsta bakterija. Za koagulaza-pozitivne stafilokoke, koagulaza negativne stafilokoke, Pseudomonas aeruginosa, Proteus mirabilis, Citrobacter diversus minimalna inhibitorna koncentracija meda iznosila je 25%, a minimalna inhibitorna koncentracija za Citrobacter freundii i Proteus vulgaris iznosila je 20% meda. Ovim ogledom je dokazano da u uslovima in vitro 30% koncentracija meda inhibie rast svih bakterija izolovanih iz inficiranih opekotina.

Najei uzronici infekcije rana osetljivi na med pripadaju sledeim vrstama bakterija: Escherichia coli, Proteus mirabilis, Pseudomonas aeruginosa, Salmonella typhimurium, Serratia marcescens, Staphylococcus aureus i Streptococcus pyogenes.

Do sada je potvreno da med deluje na sedam vrsta bakterija koje su najei uzronici infekcije i to u koncentraciji od 1,8 do 10,8% (Willix i sar. 1992), 20 sojeva bakterija roda Pseudomonas izolovanih iz rana (Cooper i Molan 1999) u koncentraciji od 5,5 do 9,0%, 58 klinikih izolata Staphylococcus aureus (Cooper i sar. 1999) u koncentraciji od 2 do 4%, 82 epidemina soja meticilin rezistentnih stafilokoka u koncentraciji od 3 do 7% (Allen i sar. 2000), 56 sojeva vankomicin rezistentnih enterokoka u koncentraciji od 5 do 20% (Allen i sar. 2000), 16 klinikih izolata beta hemolitikih streptokoka u koncentraciji od 4,5 do 9,8%, 20 sojeva Burkholderia cepacia izolovanih iz sputuma pacijenata sa cistinom fibrozom u koncentraciji od 2,1 do 5,3% (Cooper i sar. 2000), sedam vrsta dermatofita koje prouzrokuju gljivina oboljenja kod ljudi u koncentraciji od 5 do 20% (Brady i sar. 1997), sedam izolata Helicobacter pylori iz uzoraka uzetih biopsijom od pacijenata sa irom eludca u koncentraciji od 5 do preko 40% (Al Somai i sar. 1994), 20 vrsta bakterija koji su najei uzronici gastroenteritisa u koncentraciji od 2 do 11%, sedam vrsta bakterija koje su najei uzronici mastitisa krava u koncentraciji od 5 do 10% (Allen and Molan 1997) i dr. Potvreno je da med u koncentraciji od 10 do 50% ima baktericidno dejstvo i u odnosu na uzronike infekcije mokranih organa, kao to su E. coli, proteus, pseudomonas, klebsiela, streptokoke i stafilokoke.

Sojevi bakterija osetljivi na med koji prouzrokuju gastroenteritis su: Escherichia coli 916, Escherichia coli ex AHL, Escherichia coli K88+, Salmonella enteritis 3484, Salmonella hadar 326, Salmonella infantis 93,

Salmonella typhimurium 298, Salmonella typhimurium 1739, Salmonella typhimurium ex WH, Shigella boydii 2616, Shigella flexneri 983, Shigella sonnei 86, Shigella sonnei ex WH, Vibrio cholorae, Vibrio paraheamolyticus i Yersinia enterocolitica.

Mada se u literaturi mogu pronai podaci o osetljivosti gljivica na med, moe se rei da jo uvek nije u dovoljnoj meri ispitan fungicidni potencijal meda, a posebno nije ispitana osetljivost dovoljnog broja vrsta gljivica na ovo, od davnina poznato antiseptiko sredstvo. Fungicidna aktivnost meda je uglavnom ispitivana u odnosu na dermatofite koje prouzrokuju kone ili superficijalne mikoze ljudi. Osetljivost na med ispitavana je kod sledeih rodova gljivica: Epidermophyton, Microsporum i Trichophyton. Livadski med i med manuke ostvarili su fungicidni efekat u koncentraciji od 5 do 50% u odnosu na sledee vrste gljivica: Epidermophyton floccosum, Microsporum canis, Microsporum gypseum, Trichophyton rubrum, Trichophyton tonsurans, T. mentagrophytes var. interdigitale, T. mentagrophytes var. mentagrophytes.

Antibakterijsku aktivnost meda manuke i drugih botanikih vrsta meda prouavali su Willix i sar. (1992). Medu manuke su dodali katalazu kako bi inaktivisali peroksidnu aktivnost, tj. radi razlaganja vodonikperoksida. Antibakterijsku aktivnost meda ispitivali su na sledeim mikroorganizmima: Escherichia coli, Proteus mirabilis, Pseudomonas aeruginosa, Salmonella typhimurium, Serratia marcescens, Staphylococcus aureus i Streptococcus pyogenes. Najosetljivija vrsta bakterije na med manuke je bila Staphylococcus aureus iji je rast zaustavila 1,8% koncentracija ovog meda unifloralnog porekla. Vee koncentracije meda manuke bile su potrebne za inhibiciju rasta ostalih vrsta ispitivanih bakterija. Tako je tek 10.8% koncentracija meda manuke inhibisala rast bakterije Pseudomonas aeruginosa. Na med sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti najosetljivija bakterija je bila Streptococcus pyogenes za koju je minimalna inhibitorna koncentracija iznosila 2,6%, dok je 7,1% koncentracija meda inhibisala rast Escherichia coli. Minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke za ispitivane vrste bakterija varirala je u rasponu od 3,7% do 10,8%, a za vrstu meda sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti (livadski med) od 2,6% do 7,1%.

Molan i Brett (1998) ispituju mogunost primene meda za leenje rana inficiranih metacilin rezistentnim sojevima Staphylococcus aureus. Minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke ibila je u rasponu od 1 do 2%, a livadskog meda od 2 do 4%. Ova variranja bila su uslovljena sojem

ispitivane vrste bakterije. Istovremeno su odreivali i minimalnu baktericidnu koncentraciju, koja je za sve ispitivane sojeve meda manuke iznosila 4%, dok je za livadski med varirala do 2 do 4%, slino kao i minimalna inhibitorna koncentracija. Soj Staphylococcus aureus MR96 808 je bio rezistentan na meticilin, mupirocin, eritromicin, klindamicin, gentamicin, trimetoprim/sulfametoksazol i ciprofloksacin. U odnosu na ovaj soj, minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke iznosila je 1%, a minimalna baktericidna koncetracija 4%, dok su obe koncentracije za livadski med iznosile 2%. Kasnijim istraivanjima je potvrena visoka antibakterijska aktivnost ne samo meda manuke, ve i livadskog meda u odnosu na meticilin i mupirocin rezistentne sojeve Staphylococcus aureus i vankomicin rezistentne sojeve enterokoka. Za sojeve roda Acinetobacter minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke varirala je od 6 do 8%, a za livadski med bila je vea od 7%. Za vrstu Stenotrophomonas maltophilia minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke je bila u rasponu od 3 do 4%, dok je za livadski med varirala od 4 do 5%.

Na Univerzitetu u Velsu, u Kardifu, doktor Rosa Cooper je potvrdila osetljivost razliitih sojeva beta-hemolitikih streptokoka na med manuke i livadski med. Tako je za Streptococcus equisimilis G (soj Lancefield G) minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke iznosila od 4,5 do 9,3%, a za livadski med 5,3 do 9,8%. Za Streptococcus equisimilis (Lancefield C ) minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke iznosila je 5,7%, a za livadski med 6,5%. Za Streptococcus pyogenes (Lancefield A) minimalna koncentracija meda manuke iznosila je 8,3%, a za livadski med 9,3%. Na kraju, za Enterococcus faecalis (Lancefield D) minimalna inhibitorna koncentracija meda manuke varirala je od 7,7 do 9,7% i od 7,7 do 9,8% za livadski med.

Minimalnu inhibitornu koncentraciju meda za tretiranje 20 sojeva bakterija iz roda Pseudomonas ispitivali su Cooper i Mollan (1999). Ovaj parametar je za med manuke varirao u rasponu od 5,5% do 8,7%, a za livadski med od 5,8% do 9,0%. Ova istraivanja su nastavljena na 58 sojeva koagulaza-pozitivnih bakterija vrste Staphylococcus aureus izolovanih iz inficiranih rana (Cooper i sar. 1999). Ustanovljena je minimalna inhibitorna koncentracija za med manuke koja je bila u rasponu od 2%-3%, dok je za livadski med varirala od 3%-4% u zavisnosti od soja ispitivane vrste bakterije. Istraivai zakljuuju da se rast S. aureus inhibie i kada se med razredi 7 do 14 puta iscedkom iz rane.

Allen i sar. (2000) su ispitivali antibakterijski potencijal meda u odnosu na bakterije rezistentne na antibiotike, a koje su bile izolovane iz inficiranih rana. O uspenosti terapije medom u sluaju rana inficiranih bakterijama rezistentnim na antibiotike postoje novije publikovani radovi (Mollan 1998, 1999). Rezultati ovih radova ukazuju da su inficirane rane brzo postajale sterilne, za vreme koje nije due od 7 dana. Zavojni materijal se potapao u med i stavljao preko rana. Preko svega se stavljao okluzivni zavoj. Osmolaritet meda je spreavao maceraciju oteenog tkiva, a i u ovom sluaju med je sluio kao barijera prodoru mikroorganizama. Previjena rana je mirovala 7 dana, a posle skidanja zavoja zapaen je poetak procesa zaceljenja rane. Da bi se spreio rizik od unoenja mikroorganizama u ranu samim medoma, a posebno klostridija, med je tretiran gama-zracima (Mollan i Allen 1996). Kako med nije otetio okolna tkiva, navedeni istraivai savetuju da se slobodno moe aplikovati i u duboke rane, telesne upljine i sinuse da bi inaktivisao mikroorganizme koji su prouzrokovali njihovu infekciju. Allen i sar. (2000) su iz inficiranih rana izolovali stafilokoke rezistentne na meticilin i enterokoke rezistentne na vankomicin, preneli ih u hranljivi bujon gde su prenoili i sledeeg dana zasejali ih na hranljive podloge. Mikropipetorom su jedan mikrolitar hranljivog bujona sa bakterijama zasejavali na hranljive podloge koje su sadrale razliite koncentracije meda, od koje je u svakoj podlozi koncentracija meda bila via za 1% od prethodne. Po tri hranljive podloge sadrale su istu koncentraciju meda. Zato to antibakterijski potencijal meda moe da se razlikuje od uzorka do uzorka i od vrste do vrste 100 puta, Allen i sar. (1998, 1999) su ispitivali med prosene antibakterijske aktivnosti. U ispitivanom livadskom medu nosilac antibakterijske aktivnosti je vodonikperoksid, a u medu manuke (Leptospermum scoparium) nosilac antibakterijske aktivnosti je odreeni fitohemijski inilac. Zasejane hranljive podloge inkubirane su 24 asa, posle ega su oitavani rezultati i poreeni sa rastom mikroorganizama na hranljivoj podlozi bez dodatka meda. Minimalna inhibitorna koncentracija (MIC) odreena je tako to je odabrana hranljiva podloga sa najmanjom koncentracijom meda na kojoj nije bilo rasta mikroorganizama. Med manuke je ispoljio inhibitorni efekat na stafilokoke rezistentne na meticilin u koncentraciji od 3 do 7% u zavisnosti od soja mikroorganizma, dok je livadski med ispoljio antibakterijsku aktivnost u odnosu na ove bakterije u koncentraciji od 3 do 6%. Najvei broj sojeva bakterija (79 sojeva) rezistentnih na meticilin ispoljio je osetljivost na med manuke u koncentraciji od 4%, a 59 sojeva bilo je osetljivo na 3% livadski med. Na livadski med u koncentraciji od 4% bilo je osetljivo 20 sojeva

stafilokoka rezistentnih na meticilin. Za inhibiciju rasta enterokoka rezistentnih na vankomicin bile su potrebne vee koncentracije meda (od 5 do 10% meda manuke i 8 do 20% livadskog meda). Samo je jedan soj enterokoka rezistentnih na vankomicin ispoljio osetljivost na 5% med manuke, dok su dva soja bila osetljiva na 10% med manuke. Najvei broj sojeva enterokoka rezistentnih na vankomicin bio je osetljiv na 8% med manuke (24 soja), 17 sojeva je bilo rezistentno na 9% med manuke, 15 sojeva na 16% livadski med. Na 20% livadski med bilo je osetljivo 6 sojeva enterokoka rezistentnih na vankomicin.

Allen i sar. (1998 i 1999) zakljuuju da terapija medom u leenju rana inficiranih bakterijama rezistentnim na antibiotike treba da zaivi pozivajui se na rezultate svojih istraivanja. Zapazili su da je i antibakterijska aktivnost meda manuke u odnosu na bakterije rezistentne na vankomicin u ovom ogledu bila 20 puta vea u poreenju sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti livadskog meda. Meutim, u odnosu na bakterije rezistentne na meticilin, antibakterijska aktivnost meda manuke i livadskog meda bila je slina. Takoe, Allen i sar. (1998, 1999) predlau da je u sluaju rana inficiranih bakterijama rezistentnim na antibiotike bolje koristiti med sa neperoksidnom antibakterijskom aktivnosti u kojem su nosioci ove aktivnosti fitohemijski aktive materije od meda sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti jer katalaza prisutna u oteenom tkivu razara vodonikperoksid.

Nzeako i Hamid (2000) ispituju antibakterijski potencijal est vrsta meda na Staphylococcus aureus, Escherichia coli i Pseudomonas aeruginosa. Ustanovili su da crni umski med ostvaruje najjae baktericidno delovanje u poreenju sa turskim medom, medom pomorande, umskim medom i letnjim medom. Sve navedene vrste meda potiu iz Nemake, osim turskog meda. Ovi istraivai zakljuuju da je osetljivost mikroorganizama na med uslovljena samom vrstom mikroorganizama, vrstom, tj. botanikim poreklom meda, kao i koncentracijom meda.

Streptokoke, stafilokoke, koliformni mikroorganizmi, bacilus, nokardia, mikobakterije, mikoplazme i druge vrste mikroorganizama prourokuju mastitis, zapaljenje mlene lezde. U svakodnevnoj veterinarskoj praksi mastitis kod krava lei se primenom antibiotika, kortikosteroida i antihistaminika, koji pomau ozdravljenje patoloki promenjenog tkiva mlene lezde i smanjuju znake zapaljenja, tj. deluju antiinflamatorno. Pojedine vrste bakterija su neosetljive na antibiotike, tako da je potrebna druga vrsta tretmana. Uglavnom se radi ili o prirodnoj otpornosti bakterija

na antibiotike ili o steenoj otpornosti koja se zove rezistencija. Rezultati Molana iz 1992. godine pokazuju da su stafilokoke i streptokoke osetljive na 1,8% vodeni rastvor meda manuke (Molan, 1992). Ovako niska koncentracija meda inhibie rast drugih bakterija. Prema rezultatima istog istraivaa, druge floristike vrste meda inhibiu rast bakterija pri koncentraciji od 5 do 10%, pri emu 10% vodeni rastvor meda manuke inhibie rast uzronika mastitisa (Allen 1997, Molan, 1994).

Istraivai iz Kanade su takoe dokazali da i kanadski med razliitog botanikog porekla ima antibakterijska svojstva ukoliko poseduje odgovarajuu pH vrednost, sadraj vodonikperoksia i vlage. Kanadski istraivai su pretpostavili da borov med ima najizraenija antibakterijska svojstva jer je kao i med manuke jer je jedinstvenog botanikog porekla. Ova grupa istraivaa je uzorkovala 6 razliitih botanikih vrsta meda. Od biljaka od kojih med vodi poreklo uzorkovali su polen, koji su posmatrali pod mikroskopom koristei uveanje od 400X. Polen su analizirali da bi potvrdili izvor nektara, tj. botaniko poreklo meda. U uzorcima meda su ispitivali pH pomou pH papira, sadraj vodonikperoksida upotrebom strip testa i sadraj vlage primenom refraktometra. Istovremeno su prikupili uzorke mleka od krava sa mastitisom iz lokalnih mlekara i inokulisali ih u petri ploe sa hranljivim agarom. Diskove filter-papira prenika od 8 mm potapali su u 10, 25 i 50% rastvore razliitih vrsta kanadskog meda i stavljali ih preko mesta na hranljivim podlogama na kojima su bili inokulisani uzorci mleka sa uzronicima mastitisa. Za svaku vrstu meda korieno je po tri petri ploe, a diskovi filter papira potopljeni u rastvore meda iste koncentracije nalazili su se u svakoj petri posudi. Podloge su inkubirane tri dana na temperaturi od 37C, a posle toga su oitavani rezultati premeravanjem prenika zone inhibicije, tj. premeravanjem prenika zone na kojoj nije bilo rasta bakterija.

Rezultati antibakterijske aktivnosti kanadskih vrsta meda uporeivani su sa rezultatima antibakterijske aktivnosti meda manuke, koji je posluio kao kontrola. Kanadski istraivai su utvrdili da med manuke ima neto niu pH vrednost od kanadskih vrsta meda i da ona iznosi oko 5,67. Za kanadski med pH vrednost je iznosila oko 6. Utvreno je da sve vrste ispitivanog kanadskog meda poseduju sposobnost inhibicije stafilokoka, diplokoka, bacilusa i E. coli, ali ne spreavaju rast streptokoka. Za svoj rast streptokoke zahtevaju pH sredine od 6,5, streptokoke pH 5,3, diplokoke pH 7, bacilus vrste pH 7 i E.coli pH 7. To znai da je pH vrednost meda manuke od 5,67 ispoljila antibakterijsku aktivnost jer je nia od one potrebne navedenim mikroorganizmima, osim u sluaju streptokoka koje

zahtevaju neto niu pH vrednost medijuma od pH vrednosti koju ima med manuke. Isti je sluaj i sa ispitivanim vrstama kanadskog meda.

Sadraj vodonikperoksida u uzorcima meda, vode i 3% rastvoru ovog jedinjenja merili su strip testom. U uzorku vode nije bilo vodonikperoksida, u 3% rastvoru vodonikperoksida ovo jednjene je zastupljeno u koliini od 70 mg/g, a u uzorcima meda bilo je 15 mg/g vodonikperoksida.

Sadraj vode u uzorcima meda odreivan je refraktometrom. to je sadraj vode u medu manji, to je vea njegova antibakterijska aktivnost. Aktivnost vode koju za svoj rast zahtevaju stafilokoke je 0,85, streptokoke 0,95, diplokoke 0,9, bacilus vrste 0,9 i E. coli 0,95. Svi analizirani uzorci meda imali su aktivnost vode manju od one potrebne za rast navedenih mikroorganizama. Aktivnost vode u ispitivanim uzorcima kanadskog meda iznosila je 0,6, dok med manuke ima neto niu vrednost, za koju je utvreno da iznosi oko 0,5.

Merenjem zone inhibicije ustanovljeno je da je pored meda manuke najizraeniji antibakterijski potencijal imao med crvene lucerke i da je zona inhibicije za 10% vodeni rastvor meda iznosila 12 mm. Ovaj kanadski med je najslinijih osobina novozelandskom medu manuke. Zona inhibicije za 10% vodeni rastvor borovog meda iznosila je 10 mm, to znai da ima slabije izraen antibakterijski potencijal. Med od ute lucerke nije inhibisao rast bakterija koje prouzrokuju mastitis.

Najee vrste bakterija koje su uzronici mastitisa krava, a osetljive su na med pripadaju sledeim vrstama: Actinomyces pyogenes, Klebsiella pneumoniae, Nocardia asteroides, Staphylococcus aureus, Streptococcus agalactiae, Streptococcus dysgalactiae i Streptococcus uberis.

Velikim brojem istraivanja je do sada potvreno da med manuke sa Novog Zelanda poseduje izraena antibakterijska svojstva i sposbnost brzog zaceljenja rana. Ovaj med se dobija od nektara cveta manuke (Leptospermum scoparium), biljke koja je nekultivisana i raste irom ovog podruja. ustanovljeno je da slinu antibakterijsku aktivnost poseduje i med od srodne vrste koja raste u nekim delovima Australije (Leptospermum polygalifolium). Aktivni med manuke je jedini med koji se nalazi na tritu, a kojem su ispitana i potvrena antibakterijska svojstva i koji je na osnovu tih osobina standardizovan. Med manuke poseduje neperoksidnu antibakterijsku aktivnost koja se ne smanjuje niti se gubi ak i u sluajevima kada se med razredi 100 puta. Ova botanika vrsta meda sadri antibakterijsku komponentu koja se nalazi samo u medu botanikog

porekla od biljaka roda Leptospermum. Ta antibakterijska komponenta nazvana je jedinstveni (unikatnii) manuka faktor (UMF), koji nije osetljiv na katalazu, enzim koji se nalazi u tkivima i serumu. Visoke temperature i svetlost ne razlau jedinstveni manuka faktor. Zato ova vrsta meda ne gubi antibakterijsku aktivnost dugotrajnim skladitenjem pod loim uslovima. Jedinstveni manuka faktor je aktivan i u nerazreenom medu, to ovom medu omoguava da ispolji mnogo snaniju antibakterijsku aktivnost i da prodre duboko u inficirano tkivo. Enzim koji katalizuje reakciju proizvodnje vodonikperoksida, glukooksidaza, aktivna je samo u prisustvu kiseonika, tako da vrste meda sa peroksidnom antibakterijskom aktivnosti nisu aktivne pod zavojem niti su aktivne u dubokim ranama, a manuka med je aktivan gotovo u svim uslovima. Takoe, glukooksidaza postaje aktivna kada se kiselost meda neutralie telesnim tenostima, a tada se med razredi, a pored toga ovaj enzim mogu da razloe i enzimi koji razlau proteine. Utvreno je da med manuke ima 20 puta veu antibakterijsku aktivnost u odnosu na Eschericihia coli i Staphylococcus aureus nego bilo koji drugi med koji poseduje peroksidnu aktivnost. Ove dve vrste bakterija su najee prisutne u inficiranim ranama. Standardizacija meda manuke na antibakterijsku aktivnost obavlja se na osnovu difuzionog testa i UMF broja. Ovoj je standardni laboratorijski test antibakterijske aktivnosti, u toku kojeg se poredi aktivnost meda sa standardnim antiseptikom, fenolom (karbolna kiselina). Vrednost UMF broja je jednaka procentu rastvora karbolne kiseline sa istim antibakterijskim uinkom. Ako UMF broj iznosi 10, to znai da mu je antibakterijski potencijal jednak 10% rastvoru fenola. U medicinske svrhe, za tretiranje rana, koristi se med manuke iji je UMF broj jednak ili vei od 10.

NAINI TRETIRANJA RANA MEDOM

Literaturni podaci o nainu tretiranja rana koje teko zarastaju medom su razliiti, a uslovljeni su razlikama u pretretmanu ili razlikama u nainu tretmana. Veliki broj podataka ukazuje da je pre aplikacije meda potrebno oistiti ranu i podruje oko rane. Pojedini autori su u za ienje rana koristili samo sterilnu suvu gazu, a drugi su, prema literaturnim podacima, pre nanoenja meda, u sluaju gnojnih i nekrotinih rana, uklanjali nekrotino tkivo, otvarali abscese i drenirali gnoj, a zatim direktno aplikovali med. Postoje i podaci po kojima je pre aplikacije meda sprovedena stroga procedura ienja rane vodonikperoksidom, fiziolokim rastvorom, betadinom ili 1% hlorheksidinom, a okolno tkivo alkoholom. Meu uspenim rezultatima tretiranja rana medom, najei su prikazi prethodnog ienja rana rastvorima soli (Subrahmanyam 1998).

Posle ienja rane sledi tretman medom. Iz veeg broja literaurnih podataka mogue je uoiti da je med jednostavno nanoen na ranu i da je rana prekrivana sterilnom gazom. Koliina meda kojom su se tretirale rane je razliita. Ako se rana premazuje malom koliinom meda u tankom sloju, tada ju je potrebno tretirati dva do tri puta dnevno (Phuapradit i Saropala 1992). U veini sluajeva, med se direktno premazuje preko rane, mada postoje i podaci o aplikaciji meda u duboke rane tako to se medom napune dve treine rane (Dumronglert 1983) kao i podaci o ubacivanju 15 do 30 ml meda u duboke rane od ireva (Efem 1993). Osim direktnog premazivanja rane, med se moe prvo naneti na gazu, a gaza na ranu ili se gaza potapa u med, a potom stavlja na ranu ili se u unutranjost rane stavljaju tamponi natopljeni medom (Hejase i sar. 1996). Podaci iz humane medicine govore da se med moe uspeno koristiti za leenje ispucalih bradavica dojilja, kao i za ulcerozne cervicitise kod ena (Seymour 1951). U poslednjem sluaju 85 ml meda se aplikuje intravaginalno, a zatim se tamponiraju ulcerozna mesta na cerviksu.

Tretman medom istih i suvih rana ponavlja se svaki drigi ili trei dan, a kod dubokih i rana zaprljanih fecesom ili urinom tretman se ponavlja svakog dana. Izuzetno duboke i inficirane rane potrebno je tretirati medom dva puta dnevno do pojave prvih znakova granulacije, a zatim se prelazi na

jednodnevni tretman rane (Dany-Mazeau 1992). Ako su rane zaprljane fecesom ili urinom tretman medom se ponavlja dva do tri puta dnevno.

esto gustina meda predstavlja problem pri nanoenju na rane ili u rane. Ako se ovakav problem javi savetuje se razreivanje meda ricinusovim uljem ili 20% vazelinom (Yang 1944). Pojedini istraivai su suprotnog miljenja i smatraju da se preko velikih rana med lako razmazuje ili direktno aplikuje u njih. Ako se i gust med nanese na ranu on e se pod uticajem telesne temperature ili poviene temperature oteenog tkiva brzo otopiti. Ako je med kristalizovao potrebno ga je paljivo otopiti i mlakim medom tretirani rane. Med se mora naroito paljivo otapati jer je glukooksidaza koja uestvuje u stvaranju vodonikperoksida, glavne antibakterijske komponente meda, termolabilna.

U jednom ogledu je poreena efikasnost zaleenja opekotina kod svinja rase jorkir, koje su tretirane srebro sulfadijazinom, medom i eerom (Postmes i sar. 1997). Opekotine su bile standardne veliine i dubine i povrine 7x7 cm. Epitelizacija rana od opekotina tretiranih medom i eerom nastala je za 21 dan, a srebrosulfadijazinom za 28 do 35 dana. Znaci zapaljenja su bili manje izraeni kod rana tretiranih medom u poreenju sa opekotinama tretiranim eerom i srebro sulfadijazinom. U drugom ogledu pacovima su nanoene opekotine metalnim tapiem povrine 15 mm2 zagrejanim do crvenog usijanja. Opekotine su tretirane ili medom ili rastvorom eera slinog hemijskog sastava kao i med. Histolokim pregledom je potvreno da regenerativni proces epitelnog sloja elija zapoinje pre u opekotinama tretiranim medom nego rastvorom eera (Burlando 1978). Trei ogled je sproveden na bizoniima kojima je isecana koa lenog dela, ime su pravljene rane 2x4 cm. Rane su premazivane medom ili nitrofurazonom ili sterilnim petroleumom. I u ovom ogledu su rane tretirane medom zaraivale bre (Kumar i sar. 1993). Med se pokazao delotvornim i u zaceljenju eksperimentalno inficiranih rana kod ivotinja bakterijom Staphylococcus aureus (Gupta i sar. 1992). I u ovom sluaju, kod rana tretiranih medom, uoena je bra pojava i umnoavanje fibroblasta i angioblasta, bra epitelizacija i cikatrizacija oiljnog tkiva.

Istraivanjima na ivotinjama je dokazano da je u procesu zarastanja rana delotvorniji cvetni med od meda pela prihranjivanih eernim sirupom, pri emu je vea delotvornost ustanovljena pri oralnoj aplikaciji meda (El-Banby i sar. 1989). U poreenju sa oralnom aplikacijom, bre zarastanje rana postie se pri intraperitonealnoj aplikaciji meda (Suguna i sar. 1992).

Lekari savetuju upotrebu meda u humanoj medicini i zarad ekonomskih prednosti leenja. Zaceljenje rana medom neuporedivo je jeftinije od leenja konvencionalnom terapijom, a u zavisnosti od cene komercijalnog preparata, leenje medom moe biti jeftinije od 5 do 35 puta. Pored toga, med se moe primeniti i kao prva pomo kod povreenih pacijenata koji ne mogu biti brzo zbrinuti, a posebno u sluaju opekotina jer se nalazi gotovo u svakom domainstvu ili prodavnici prehrambenih proizvoda.

Med ubrzava regeneraciju oteenog i odbacivanje nekrotinog tkiva, a prema literaturnim podacima, u zavisnosti od teine povrede, regeneracija zapoinje 3 do 10 dana posle prvog tretmana medom. U pojedinim sluajevima ovaj vremenski interval odnosi se na potpunu regeneraciju oteenog tkiva (Efem 1993, Molan 1992).

U istraivanjima primene meda za zaleenje rana i opekotina kod ivotinja, histolokom pretragom nisu uoeni neeljeni efekti. Pri upotrebi meda za premazivanje otvorenih rana kod ljudi opisani su sluajevi u kojima je med izazvao prolazni oseaj peckanja, bola u tarajanju od oko 15 minuta, ali i neizdrivog bola tako da leenje rana medom nije bilo izvodljivo (Ndayisaba i sar. 1993). Pri ispitivanju neeljenih efekata meda u oftalmologiji, takoe se, u pojedinim sluajevima, javio oseaj peckanja i crvenila konjunktiva, ali su ove pojave bile prolaznog karaktera, tako da terapeutski tretman bolesti oiju medom nije bio obustavljen (Emarah 1982).

Alergijske reakcije u humanoj ili veterinarskoj medicini, posle tretiranja rana medom, veoma su retke. Mogue su alergijske reakcije na polen ili proteine pela koji su normalni sastojak meda. Ako se velika koliina meda nanese na ranu mogua je i dehidracija tkiva, ali se hidracija tkiva lako uspostavlja primenom rastvora soli. Kod dijabetiara se ne savetuje upotreba meda za tretiranje rana jer med sadri velike koliine glukoze, oko 40%, i zato je prisutan teoretski rizik od poveanja nivoa eera u krvi kada se primeni direktno na otvorenu ranu.

ak i pri upotrebi meda za zaleenje dubokih rana ne postoji opasnost od spora klostridija koje med moe prirodno da sadri. Ako spore isklijaju, visok sadraj vodonik peroksida brzo ubija vegetativne oblike ovih bakterija.

Da bi se otklonio rizik od sletanja muica, osa i pela na ranu tretiranu medom, poeljno je da se rana obezbedi gazom (Tovey 1991).

Na kraju, evo nekoliko praktinih saveta medicinskih strunjaka o nainu upotrebe meda u tretmanu rana:

The amount of honey required on the wound depends on the amount of fluid exuding from the wound. The various beneficial effects of honey on wound tissues will be reduced or lost if small amounts of honey become diluted by large amounts of fluid. Likewise the frequency of dressing changes required will depend on how rapidly the honey is being diluted by fluid. Daily dressing changes are usual, but up to three times daily may be needed. If the dressing sticks to the wound this indicates that more frequent changes of dressing are needed. Exudation of fluid should be reduced by the anti-inflammatory action of honey, so less frequent dressing changes may be needed later - a few days between changes. More honey is required on deeper infections, to obtain an effective level of antibacterial activity diffusing deep into the wound tissues. Typically, 20 ml of honey (25 - 30 g, 1 ounce) is used on a 10 cm X 10 cm (4 inch X 4 inch) dressing. Occlusive (waterproof) or absorbent secondary dressings are needed to prevent honey oozing out from the wound dressing. (Occlusive dressings are better as they keep more of the honey in contact with the wound - absorbent dressings soak the honey away from the wound.) Adhesive tape or bandages can be used to hold the dressings in place if an adhesive occlusive dressing is not used. Pressure bandaging is used over the honey dressing for varicose ulcers. Dressing pads pre-impregnated with honey are the most convenient way of applying honey to surface wounds. (Dressing pads pre-impregnated with active manuka honey are available commercially.) If pre-impregnated dressings are not available, it is best to spread the honey on the dressing rather than on the wound.

Abscesses, cavities and depressions in the wound bed are filled with honey before applying the honey dressing pad, so that there is honey in contact with the wound bed. The honey dressings are cut to a size that extends beyond the edges of the wound and any surrounding inflamed area.

KAKO SE MED JO UPOTREBLJAVA U MEDICINI

Because of the tendency of many medical professionals to cling to the belief that only pharmaceutical products

are of value, it is necessary to provide a higher standard of evidence of effectiveness than is usually provided to

gain acceptance of new forms of treatment. Consequently, a clinical trial comparing honey with best modern

practice for the healing of leg ulcers is under way at Aintree Hospital, Liverpool. Also there is a trial under way in

the Ophthalmology Department at Christchurch Hospital using honey to treat blephatitis; in the Department of

Oral Surgery at the University of Illinois, Chicago, using honey to prevent the development of dry socket after

removal of impacted third molars; and at the Dental School at the University of Otago using honey to decrease

dental plaque and gingivitis. A clinical trial is being discussed to investigate the use of honey i