Kolektiv u drami KraljevoRana stvaralaka faza Miroslava Krlee mnogo toga duguje ekspresionistikoj poetici, to se da potvrditi tumaenjem dramske jednoinke Kraljevo. Ona pokazuje nesputano uobliavanje estetskih i strukturalnih inilaca putem radikalnog razmimoilaenja sa aristotelovskim postulatima tradicionalne drame. italac tome svedoi na vie nivoa, a posebno je neobian, i u smislu dokazivanja hipermodernosti tadanjeg Krlee vredan nain kojim Kraljevo slika kolektiv. Ralanjavnjem postupaka u tu svrhu primenjenih, moe se doi do moda najglavnijih idejnih ciljeva ovog dela. U osnovi, gotovo sve to je Krlea u tekstu iskazao, iskazao je polifonijski. Ve u prvim didaskalijskim pasaima on postavlja scenu za takav poduhvat. Ona je hiperbolisana, groteskna i nesluena u bogatsvu svojih sadraja, prebukirana licima i radnjama, ukratko egzaltirana u svakom svom aspektu. Na kraljevskom sajmu komeaju se ljudi kao u kakvom mravinjaku: pazari se, obilato gosti, igra, nagvada, apue ili urla. Dinamizam svih deavanja toliko je nezaustavljiv, da ga autor naziva kanibalskom, pretpotopnom vikom ili igrom na ludu slavjansku melodiju, praiskonsku i pogansku. S tim u vezi, uz jasan simboliki potencijal, uvodi se motiv kola, a povrh svega toga padaju melodije gromoglasnih tamburakih sastava. Intencionalno kreirajui jedno nesreeno, manijakalno orkuenje, kojim rukovode mistike, primordijalne sile ovekovog vitalizma, autor od itaoca odista trai veliku panju kroz zahtev da se isprate svi punktovi zbivanja. Naravno, planirano ga izneveravajui u tome, vezujui hipetrofirano reenicu za reenicom, on ukazuje na novi dramski prosede, kompaktniji duhu vremena u kojem je sainjeno Kraljevo (1915. godina). Osim navedenog, najmanje su dve zamisli koje je Krlea imao ovako postavljajui dramski ambijent. Vrlo je verovatno kako je eleo da ukae na vanu osobinu tenji modernog individualiteta raspojasanost i bezmerni napor u iznalaenju adekvatnog prostora u spoljanjosti za sopstvene realizovane i nerealizovane sadraje. Ispostavlja se da kontingent unutranjeg ivota pojedinca nadrasta ponueni mu svet. No, kada se scenom kovitlaju gomile takvih nagonom markiranih individualiteta, stie se pravi dojam o haosu koji se produkuje. Sjedinjeni u oima nekog vieg posmatraa, itaoca ili gledaoca pozorine predstave, oni tvore izraz zastraujueg apsurda, ako ikakav drugaiji i postoji. Druga se pretpostavka odnosi na utisak koji ostavljaju te raznolike kreature animalnih pokreta i nesavladivog ivotnog elana. Sve to deluje kao lomljiva maskarada, karneval od kojeg posmatraa podilazi jeza. Posledica je toga teza o zlokobnoj anticipaciji neodreenog stradanja, propadanja koje e uslediti nakon to se ti preforsirani ivotni intenziteti iscrpe, slino kao to se nakon skidanja minke i maske po svrenom karnevalu uesnici vraaju u svakodnevicu. To zazivanje nekog loginog sagorevanja na vrhuncu, predstavljeno je sugestivno u sceni sa poarom. Odmah po javljanju vatre, rulja se istog trenutka vraa u svoju majunu ljudsku slabost. Tada se mahnita kretanja ukazuju u novom, jo uasnijem vidu. Autor to vrlo jarko kazuje, na primer sledeim konstatacijama: [...]Reanje prestraenih krvolonih grabeljivaca u menaeriji.[...]Gomila je bezglava [...]. Priroda kolektiva u koji se utapaju, i u kojem se gube pojedinane sudbine objavljena je i samim imenovanjem odreenih lica. Tako upeatljive replike izgovaraju malograanin, baraba, prvi gospodin, drugi gospodin, madam, slijepac, kumek estinan, pijani koar itd. Sa druge strane, ovakvom uoptenom karakterizacijom brojnih likova kroz njihova imena, Krlea je sebi obezbedio plodno tlo za ukazivanje na gorue socijalne nesporazume, nepravde i vetake odnose, to e uostalom biti jedna od njegovih buduih poetikih konstanti. Ovome na neobian nain doprinosi ak i produena epizoda, svojevrstan ljubavni zaplet u slubi travestije klieiziranog odnosa izmeu mukarca i ene. On je, pri tom, dat u isto fantasinom okviru: samoubica i pokojnik, Janez, ne uspeva se pomiriti sa i dalje postojeom ljubavi prema Anki, te se vraa meu ive, na koncu ostavi razoaran saznanjem da je ona otila za nikog drugog do Herkulesa. Ovde ponovo uoavamo nimalo sluajno imenovanje, a Krleino umee parodiranja ostvaruje se moda u najkominijem vidu kroz portretisanje ovog lika. Kada se, meutim, u dramsku radnju uvede tijef, novi probueni mrtvac koji svojim visprenim i nemilosrdnim komentarima racionalie isprazne Janezove pokuaje, emitujui jednu lakrdijaku rezignaciju ( [...]Posve svejedno[...] Na Mirogoju ili na sajmu! [...]), uviamo Krleinu nameru da ljudske odnose da u iroj, optijoj vizuri.ivo, brzo, u neem mahnito sroeno i intonirano eksklamacijama, Kraljevo na udan nain sabira u sebi nervozu jedne epohe. Time e, inae, Krlea kao literat dugo biti okupiran, ali e u buduem svome opusu pronalaziti nove modalitete i izmenjene polazne take, kada je re o bavljenjnu ovom tematikom. U svakom sluaju, nastojei da ustanovi konture kolektivnog lutanja, ovaj dramski tekst zalazi u duboka egzistencijalna pitanja.