KRIMINAL I PRESTUPNIKO PONAANJE

SEMINARSKI RAD IZ SOCIOLOGIJE

UVOD

Opte je poznata injenica da ovekovim drutvenim ivotom upravljaju pravila i norme. Ponaanje koje naruava ova pravila i norme naziva se devijantnim i danas nije mogue navesti primer drutva za koje bi se moglo rei da u njemu nije prisutan nekakav oblik devijantnog ponaanja. Devijantni pojedinci jesu oni koji odbijaju da ive po pravilima koje veina ljudi potuje. To su nasilni kriminalci, uivaoci droga, prostitutke i ostali ,,otpadnici, koji se ne uklapaju u ono to veina definie kao normalne standarde prihvatljivog ponaanja. Prouavanje kriminala i prestupnikog ponaanja jedna je od najkontroverznijih i najsloenijih oblasti u sociologiji. Za razliku od nekih sociolokih oblasti u kojima je odreeni teorijski pristup vremenom postao najuticajniji, za prouavanje prestupnikog ponaanja i dalje je od znaaja vie teorijskih gledita. Ve su neki od osnivaa sociologije, poput Emila Dirkema, primetili da stepen devijantnosti raste kako se drutva uveavaju, uslonjavaju i postaju podeljena iznutra. Takva situacija postaje mogue kada mehanizmi drutvene kontrole postanu nedovoljni i neodgovarajui.

SOCIOLOGIJA DEVIJANTNOG PONAANJA

Devijantnost u svakodnevnom jeziku oznaava skretanje s prihvaenog puta. Mnoge socioloke definicije devijantnosti samo razrauju tu ideju. Tako se devijantnost sastoji od onih inova koji ne slede norme i oekivanja neke odreene drutvene grupe. Devijantnost moe biti pozitivno sankcionisana (nagraena), negativno sankcionisana (kanjena) ili jednostavno prihvaena bez nagrade ili kazne. U kategorijama gornje definicije devijantnosti vojnik na ratitu koji se izlae opasnosti vie nego to to dunost zahteva moe se nazvati devijantnim, jednako kao i fiziar koji kri pravila svoje discipline i razvija neku novu teoriju. Njihova devijantnost moe biti pozitivno sankcionisana: vojnik moe biti nagraen ordenom, fiziar Nobelovom nagradom. Meutim, u sutinskom smislu nijedan od njih nije devijantan, budui da se i jedan i drugi pokoravaju vrednostima drutva; vojnik vrednosti ratnike hrabrosti, a fiziar vrednosti naunog napretka. Za razliku od toga, ubica zastranjuje ne samo od normi i oekivanja drutva, ve i od njegovih vrednosti, posebno vrednosti koja se polae na ljudski ivot (Haralambos i Heald, 1989: 390). Njegova devijantnost uglavnom dovodi do opteg neodobravanja i kanjavanja. Trei oblik devijantnosti se sastoji od inova koji se ne poklapaju s normama i oekivanjima nekog odreenog drutva, ali se uglavnom toleriu i prihvataju. Na primer, stara dama s kuom punom maaka ili stari gospodin koji je pasionarni kolekcionar satova spadaju u tu kategoriju. Okolina obino ne nagrauje niti kanjava njihovu ekscentrinost. Oni su jednostavno definisani kao malo udni, ali bezazleni i stoga se njihovo ponaanje tolerie. Vano je napomenuti da devijantnost i kriminal nisu sinonimi, iako se u veini sluajeva preklapaju. Kako pie Entoni Gidens: ,,Pojam devijantnosti mnogo je iri od pojma kriminala, koji se odnosi samo na ono nekonformistiko ponaanje kojim se kri zakon. Mnogi oblici devijantnog ponaanja nisu kanjivi po zakonu. Tako, na primer, studije o devijantnosti mogu ispitivati potpuno razliite pojave kao to su nudizam, rejv kultura i takozvani putnici Novog doba (Gidens, 2007: 211). U praksi, podruje prouavanja koje je obuhvaeno sociologijom devijantnog ponaanja obino je ogranieno na devijantnost koja rezultira negativnim sankcijama. Ameriki sociolog Maral B. Klinard je predloio da se termin devijantnost rezervie za one situacije u kojima se ponaanje odvija u nedopustivom smeru i to u dovoljnoj meri da pree granicu tolerancije zajednice. Premda ova definiciju nije opteprihvaena meu sociolozima, ona ipak opisuje podruje koje istraivanja obino obuhvataju. Prema Klinardovoj definiciji, zloin i delinkvencija su najoigledniji oblici devijantnosti. Zloin ukljuuje one aktivnosti koji kre zakone neke zemlje i koji se slubeno kanjavaju. S druge strane, delinkvencija se odnosi na zloinaku aktivnost mladih ljudi. Meutim, mnogi devijantni inovi koji se ne odobravaju nisu definisani kao zloinaki. Na primer, alkoholizam i pokuaj samoubistva u Velikoj Britaniji danas se ne smatraju ilegalnim. Sociolozi se u praksi uglavnom fokusiraju na sledee tipove devijantnosti koji se obino podvode pod Klinardovu definiciju: zloin i delinkvenciju, ilegalnu upotrebu droge, prostituciju, duevne bolesti, samoubistvo, alkolizam i homoseksualizam (Haralambos i Heald, 1989: 391).Devijantnost je relativna, to znai da ne postoji apsolutni nain da se definie devijantan in. Devijantost se moe definisati samo u odnosu na neki odreeni standard, a nema standarda koji bi bili fiksni ili apsolutni. Kao takva, devijantnost varira od vremena do vremena ili od mesta do mesta. U nekom odreenom drutvu, in koji se danas smatra devijantnim moda e u budunosti biti definisan kao normalan. in koji je u jednom drutvu definisan kao devijantan, moe biti shvaen kao potpuno normalan u drugom drutvu. Drugim reima, devijantnost je odreena kulturom, a kulture se menjaju tokom vremena i razlikuju se od drutva do drutva. Navedene take mogu se ilustrovati sledeim primerima. U nekim razdobljima, u zapadnom drutvu smatralo se devijantnim da ene pue, da se minkaju i da konzumiraju alkohol u javnosti. Danas je situacija znatno drugaija. Isto se tako i definicija zloina vremenom menjala. Homoseksualnost je nekada u Britaniji bila krivino delo. Meutim, od 1969. dobrovoljan odnos izmeu dvojice odraslih pojedinaca unutar etiri zida vie nije ilegalan (Haralambos i Heald, 1989: 391). Do sada predloena koncepcija devijantnosti razmerno je jednostavna. Pod devijantnou podrazumevamo one inove koji ne podleu normama i oekivanjima lanova nekog odreenog drutva. U obliku u kojem je prouavaju sociolozi, ona se obino odnosi na one inove koji izazivaju optu osudu lanova drutva. Devijantnost je relativan pojam. Postpuci devijantnih samo su u odnosu na norme nekog odreenog drutva u nekom odreenom razdoblju istorije[footnoteRef:1]. [1: Emil Dirkem je bio prvi sociolog koji je uoio injenicu da ukoliko se u jednom drutvu odreena pojava prihvata kao normalna, u nekom drugom drutvu ta ista pojava moe biti tretirana kao patoloka. Kada je u pitanju Dirkemovo razlikovanje normalnog i patolokog, treba rei da je ovaj autor normalno izjednaio sa onim to se u jednom drutvu uzima kao prosek, dok se svako odstupanje od proseka shvata kao patoloka pojava. Isto tako, Dirkem je izneo miljenje da je devijantno ponaanje neizbena pojava u svakom drutvu, te da ono ispunjava dve vane funkcije. Prvo, devijantnost ima snagu inovacije i dovodi do promene i drugo, ono ima funkciju odravanja granice izmeu prihvatljivog i neprihvatljivog ponaanja u drutvu. ]

OBJANJENJE KRIMINALA I PRESTUPNIKOG PONAANJA

Neki od prvih pokuaja objanjavanja krimalnih dela bili su biolokog karaktera. Izvor kriminala i devijantnosti po ovim tumaenjima bile su uroene osobine pojedinaca. Italijanski kriminolog ezare Lombrozo, koji je radio sedamdesetih godina 19. veka, smatrao je da se kriminalni tipovi mogu prepoznati po odreenim anatomskim karakteristikama. On je prouava izgled i fizike karakteristike kriminalaca, kao to su oblik lobanje i ela, veliina vilice i duina ruku i zakljuio da one odraavaju crte koje su se zadrale iz ranijih faza evolucije oveka. Lombrozo je priznavao da drutvo moe vriti uticaj na razvoj kriminalnog ponaanja ali je ipak veinu kriminalaca smatrao bioloki degenerisanim ili slaboumnim. Budui da nije dolo do njihovog potpunog razvitka kao ljudskih bia, oni tee da se ponaaju na nain koji nije u skladu sa drutvenim principima i normama. Lombrozove ideje potpuno su odbaene, ali se i dalje predlau slina gledita.Kao i bioloka tumaenja, psiholoke teorije krivino delo i devijantno ponaanje dovode u vezu s pojedinanim ljudima, a ne sa drutvom u celini. Meutim, dok se bioloke teorije usredsreuju na fizike karakteristike koje nekog pojedinca ine predodreenim za krivino delo, psiholoka gledita zasnivaju se na posebnim tipovima linosti. Rana kriminoloka istraivanja sprovedena su po zatvorima i drugim institucijama, kao to su duevne bolnice. U takvim okruenjima, najvie su vrile uticaj ideje iz psihijatrije. Naglasak se stavljao na karekteristine crte kriminalaca, kao to su ,,slaboumnost i ,,moralna izopaenost (Gidens, 2007: 215). Hans Ajzenk je zastupao miljenje da su abnormalna duevna stanja nasledna; zbog toga neko moe biti sklon zloinu ili moe imati probleme u procesu socijalizacije. I bioloka i psiholoka tumaenja kriminaliteta polaze od stanovita da je devijantnost znak neeg ,,loeg u pojedincu, a ne u drutvu. Po ovim teorijama krivino delo nastaje pod uticajem faktora koji su van kontrole pojedinaca, a nalaze se ili u njegovom telu ili u njegovom umu. Prema tome, kada bi kriminologija mogla uspeno da utvrdi uzroke zloina, bilo bi mogue i ,,leiti te uzroke. U tom pogledu, ove teorije krivinih dela, i bioloka i i psiholoka, po svojoj prirode su pozitivistike. Pozitivizam zastupa stav da ako se naune metode primene na prouavanje drutvenog sveta, mogue je otkriti osnovne istine o tom svetu[footnoteRef:2]. U sluaju pozitivistike kriminologije, to je vodilo miljenju da empirijska istraivanja mogu tano da ustanove uzroke kriminala i, sledstveno tome, da daju predloge kako da se on iskoreni. [2: Osniva pozitivizma kao pravca u filozofiji ujedno je i zvanini osniva sociologije Ogist Kont. Kont je sociologiju u njenom zaetku nazivao socijalna fizika, iz razloga to je fizika kao najrazvijenija prirodna nauka trebala da slui kao uzor drutvenim naukama. Kont je bio ubeen da je nauno prouavanje drutva mogue koliko i nauno prouavanje fizikog sveta, kao i da je nauno znanje o drutvenim fenomenima mogue upotrebiti za reavanje drutvenih problema.]

Rana pozitivistika kriminologija naila je na veliki otpor kasnijih istraivaa. Oni su smatrali da svaka iole zadovoljavajua ocena o prirodi kriminala mora biti socioloka, jer svi aspekti takvog dela u prvom redu zavise od drutvenih institucija. Tako se vremenom naglasak sa tumaenja po kojima je zloin povezan sa pojedinanim ljudima premeta na ona koja istiu socio-kulturni kontekst u kojem dolazi do prestupnikog ponaanja. Na primer, prema funkcionalistikim teorijama kriminal i prestupniko ponaanje nastaju kao posledica strukturalnih tenzija i nedostataka moralne regulacije u drutvu. Ako tenja pojedinaca i grupa u drutvu nisu na odgovarajui nain zadovoljene i nagraene, taj raskorak izmeu eja i njihovog ispunjenja rezultirae devijantnim pobudama nekih lanova tog drutva. Robert Merton, jedan od najpoznatijih predstavnika funkcionalizma, bio je miljenja da je prestupniko ponaanje prirodna reakcija pojedinaca na situacije u kojima su se nali (Gidens, 2007: 217). On je razlikovao pet moguih naina reagovanja na tenziju koja postoji izmeu drutveno prihvaenih vrednosti i ogranienih sredstava za njihovo ostvarivanje: Konformisti prihvataju i opteprihvaene vrednosti i konvencionalna sredstva za njihovu realizaciju, bez obzira da li su u tome uspeni ili ne. Veina ljudi spada u ovu kategoriju. Inovatori nastavljaju da se pridravaju drutveno prihvaenih vrednosti ali koriste nelegitimna ili nezakonita sredstva da do njih dou. Primer ovog tipa predstavljaju kriminalci koji stiu bogatstvo kroz neke nezakonite delatnosti. Ritualisti se pridravaju drutveno prihvaenih standarda iako gube iz vida vrednosti koje stoje iza tih standarda. Pravila se slepo potuju radi njih samih, bez nekog ireg cilja. Ritualisti bi bili oni ljudi koji ostaju privreni dosadnim poslovima ak i kada ti poslovi ne pruaju nikakve izglede za uspenu karijeru, a ni dovoljno beneficija. U kategoriju onih koji se povlae spadaju ljudi koji su potpuno izgubili takmiarski duh, istovremeno odbacajui i dominantne vrednosti i odgovarajua sredstva za njihovo ostvarivanje. Takvi pojedinci, uglavnom, ,,naputaju drutvo. Primer za ovu kategoriju mogli bi biti pripadnici zajednica koje se same izdravaju i sami su sebi dovoljni. Buntovnici odbacuju i postojee vrednosti i sredstva za njihovo ostvarenje, ali imaju jaku elju da ih zamene novim i da na taj nain rekonstruiu drutveni sistem. U ovu kategoriju spadaju lanovi radikalnih politikih grupa.

Sociolozi koji kriminal i prestupniko ponaanje prouavaju sa stanovita interakcionizma stavljaju naglasak na devijantnost kao na drutveno oblikovanu pojavu. Takvi autori odbacuju ideju da postoje tipovi ponaanja koji su uroeno ,,devijantni. Interakcionisti su pre zainteresovani da daju odgovor na pitanje kako se neko ponaanje uopte definie kao devijantno i zato se odreene grupe za razliku od drugih obeleavaju kao devijantne. Jedan od prvih pisaca koji su smatrali da se devijantnost stie kroz interakciju sa onima koji su presupnici bio je Edvin H. Saderlend. 1949. godine on je izneo ideju koja je bila od velikog uticaja na kasnije radove interakcionista; naime, on je povezao kriminal sa, kako je on to nazvao, diferencijalnim udruivanjem (Gidens, 2007: 218). Ova ideja u osnovi je vrlo jednostavna. U drutvu u kojem postoji mnotvo subkultura, neka drutvena okruenja podstiu nezakonite delatnosti, dok drugi to ne ine. Pojedinci postaju delinkventi dolaenjem u kontakt sa ljudima koji su nosioci normi kriminalnog ponaanja. Veim delom, prema Saderlendu, kriminalno ponaanje ui se u okviru tih osnovnih grupa, naroito u grupama vrnjaka. Ova teorija je suprotna stanovitu prema kojem psiholoke razlike odvajaju kriminalce od onih koji to nisu. Po ovoj teoriji, kriminalne aktivnosti ue se na slian nain kao to se ue i one koje su u skladu sa zakonom, i kao da su usmerene ka istim potrebama i vrednostima. Na taj nain, lopovi su ba kao i oni ljudi koji na opteprihvaen nain rade da bi zaradili novac, samo to biraju nezakonita sredstva da bi taj cilj ostvarili.Jedan od najvanijih pristupa u objanjavanju kriminaliteta je teorija etiketiranja. Zastupnici ovog pristupa tumae devijantnost ne kao skup karakteristika pojedinaca ili grupa, ve kao proces interakcije izmeu prestupnika i onih koji to nisu. Po njihovom miljenju, moramo otkriti zato se neki ljudi etiketiraju kao ,,devijantni da bismo mogli razumeti samu prirodu devijantnosti u odnosu na prestupniko ponaanje. Ljudi koji predstavljaju snage zakona i reda ili su u stanju da nametnu odreenja konvencionalne moralnosti drugim ljudima, najvie ,,priivaju etikete. Uglavnom, pravila po kojima se definie prestupniko ponaanje donose bogati za siromane, mukarci za ene, stariji za mlae, i etnike veine za manjinske grupe. Na primer, mnoga deca igraju se u tuim batama kada pobegnu iz kole ili da bi krala voe. U delovima grada gde ive bogatiji, roditelji, nastavnici i policija na ovo gledaju kao na nevinu deju razonodu. Meutim, u siromanijim delovima na ovo bi se, moda, gledalo kao na dokaz sklonosti ka maloletnikoj delinkvenciji. Kada dete jednom dobije etiketu delinkventa, ono se igoe kao kriminalac, a nastavnici i budui poslodavci verovatno e ga smatrati nepouzdanim. U oba sluaja, postupci su isti, ali dobijaju razliita znaenja. Hauard Beker jedan je od sociologa koji se najvie dovodi u vezu sa teorijom etiketiranja. On je eleo da pokae kako se identiteti prestupnika stvaraju kroz etiketiranje pre nego kroz devijantne pobude ili ponaanja. Prema ovom autoru devijantno ponaanje jeste ono ponaanje koje ljudi etiketiraju kao takvo. On je uputio velike zamerke pristupima u kriminologiji koji su naglaavali otru podelu izmeu normalnog i devijantnog. Po miljenju ovog autora, devijantno ponaanje nije odluujui inilac da neko bude oznaen kao devijantan. Pre e biti da postoje procesi koji nisu povezani sa ponaanjem kao takvim a koji su od velikog uticaja na to da li se neka osoba etiketira kao devijantna ili ne. Zemlja porekla, nain oblaenja ili govora mogu biti kljuni inioci koji odreuju da li e se nekom priiti etiketa devijantnog. Najvanije Bekerovo delo na temu devijantnog ponaanja nosi naslov Autsajderi[footnoteRef:3], u kojem je zapisao sledee: ,,devijantnost nije jednostavno svojstvo, kojeg ima u nekim vrstama ponaanja, a nema u drugim. Naprotiv, ona je proizvod procesa koji ukljuuje reakcije drugih ljudi na to ponaanje. Isto ponaanje, moe biti povreda pravila u jednom trenutku, ali ne i u drugom; ono moe biti prestup kad ga poini jedna osoba, ali ne i ako je u pitanju neka druga; neka pravila se kre nekanjeno, druga ne. Ukratko, da li je dati in devijantan ili nije zavisi delom od prirode ina (to jest, da li se njime kri neko pravilo), a delom od toga ta drugi ljudi povodom njega preduzmu (Beker, 1998: 84). [3: Ova Bekerova knjiga je prvobitno objavljena 1963. godine.]

STRATEGIJE ZA SMANJENJE KRIMINALA

Kriminal je jedan od najveih problema u savremenom drutvu. Jedan od osnovnih zadataka socijalne politike u modernim dravama jeste kontrola kriminala i prestupnikog ponaanja. Dok su nekada drave nastojale da svojim graanima garantuju sigurnost, danas je socijalna politika usmerena na ,,kontrolu nesigurnosti (Gidens, 2007: 231). Najee primenjivani naini obraunavanja sa kriminalom jesu pojaana upotreba policijske snage, efikasno pravosue i izricanje sve duih zatvorskih kazni. ,,Situaciona prevencija kriminala kao to su zatita mete i sistemi prismotre bili su popularni pristupi u upravljanju rizikom od kriminala. Kreatori politike rado se opredeljuju za pomenute tehnike jer su relativno jednostavne za uvoenje i primenu pored postojeih metoda odravanja reda, a deluju i kao sredstvo za smirivanje graana jer stvaraju utisak da se preduzima odluna akcija protiv kriminala. Meutim, poto se takve metode ne bave sutinskim uzrocima kriminala kao to su drutvene nejednakosti, nezaposlenost i siromatvo najvei uspeh postiu u zatiti odreenih segmenata stanovnitva od kriminala i u premetanju delinkvencije u druga podruja. Jedan primer delovanja pomenutih metoda jeste fiziko izoptavanje odreenih kategorija ljudi sa javnih mesta kao to su biblioteke ili parkovi da bi se smanjio i predupredio kriminal. Takva mesta sve vie se pretvaraju u ,,bezbednosne balone. Aktivnosti upravljanja rizikom kao to su policijske kontrole, timovi za pruanje line bezbednosti i sistemi prismotre usmereni su na zatitu javnosti od potencijalnih opasnosti. Na primer, u trgovakim centrima takve mere sigurnosti sve su uoljivije i predstavljaju deo ,,pogodbe izmeu preduzea i potroaa. Da bi privukle i zadrale potroae, kompanije svojim klijentima moraju osigurati bezbednost. Sve vie se javlja tendencija da se mladi udaljavaju sa takvih mesta jer se smatraju veom pretnjom po bezbednost. Jedna od posledica takve politike jeste da mladi sve vie uviaju da je sve manje javnih mesta koja su im dostupna (Gidens, 2007: 232).Kao odgovor na poveanje kriminala povean je broj policijskih jedinica. Kada dolazi do porasta stope kriminala, gotovo neizbeno dolazi do zahteva javnosti za veim brojem policajaca, a drava, u elji da pokae odlunost u obraunu sa kriminalom, to spremno prihvata. Odravanje reda popularno se smatra temeljom odravanja zakona i drutvenog poretka. Ipak, treba dodati i to da je suzbijanje kriminala usko povezano sa stvaranjem jakih zajednica. Veoma dugo su u centru panje bila skoro samo teka kriminalna dela, kao to su pljake, fiziki napadi ili nasilniko ponaanje. Meutim, ini se da znaaj sitnijih kriminalnih dela i izazivanje nereda na javnim mestima sve vie raste. U evropskim i amerikim gradovima, graani kao probleme navode naputene automobile, pisanje grafita, prostituciju, maloletne bande i sline pojave. Ponaanje kojim se remeti red i mir predstavlja znak za graane da taj deo grada nije bezbedan. Graani u strahu nastoje da to manje izlaze iz svojih kua, izbegavaju da idu u odreene delove grada i smanjuju broj svojih uobiajenih aktivnosti i druenja. Poto se fiziki povlae iz drutva, oni se istovremeno povlae i iz raznih akcija meusobne pomoi i podrke, odbacujui na taj nain one oblike drutvene kontrole koje su ranije omoguavale da se odri pristojno ponaanje u okviru zajednice. Zbog toga se postavlja pitanje kakve mere treba preduzeti da bi se spreio takav razvoj dogaaja? Prema jednoj ideji smatra se da bi policija morala usko da sarauje sa graanima kako bi se unapredili standardi lokalne zajednice i pristojno ponaanje, i to preko sistema obrazovanja, ubeivanja i savetovanja, umesto stavljanja u zatvor. Odravanje reda u zajednicama ne podrazumeva samo ukljuivanje samih graana, ve i menjanje stanovita koja su karakteristina za policiju. Ponovni naglasak na suzbijanju kriminala, a ne na sprovoenju zakona moe ii u korak sa uspostavljanjem mera za odravanje reda u zajednici. Izolovanost policije od onih kojima bi trebalo da slui esto kod policajaca izaziva oseaj napetosti, ba zbog nedovoljnog broja redovnih kontakata sa obinim graanima.Da bi delovalo na pravi nain, saradnja vlade i raznih slubi, pravosua, lokalnih udruenja i lokalne zajednice mora ukljuivati sve ekonomske i etnike grupe. Vlada i biznis mogu delovati zajedno u uspostavljanju reda u gradovima. Jedan model takve zajednike akcije jeste stvaranje podruja za unapreenje privrede, u kojima korporacije uestvuju u stratekom planiranju i koje nude investicione programe za ta podruja. Da bi ovi programi bili uspeni, potrebna je dugorona posveenost drutvenim ciljevima. Ipak, vano je naglasiti da postoji vrsta veza izmeu nezaposlenosti, siromatva i kriminala. Borba sa ovim drutvenim problemima mora biti usaglaena sa programima zajednice u suzbijanju kriminala. Ti programi mogu zapravo dati posredne i neposredne dorinose unapreenju socijalne pravde. Tamo gde dolazi do propadanja drutvenog poretka zajedno sa javnim slubama, dolazi do smanjenja i drugih mogunosti, kao to su nova radna mesta. Ponovno uspostavljanje takvih mogunosti moe se postii poboljanjem kvaliteta ivota u lokalnoj sredini (Gidens, 2007: 235).

ZAKLJUAK

Na kraju treba pomenuti da se tradicionalni strah od kriminala zasniva na prestupima kao to su kraa, provala, fiziki napadi i silovanje, to jest na obicima ,,ulinog kriminala za koje se, uglavnom, vezuju mladi mukarci iz radnike klase. Medijsko izvetavanje poveanih stopa kriminala esto u prvi plan istie ,,moralno posrnue mladih ljudi i probleme kao to su nasilniko ponaanje, neopravdano izostajanje iz kole i uzimanje droge. Po miljenju nekih sociologa ovo izjednaavanje mladih sa krivinom aktivnou nije novo. Analiza kriminalne aktivnosti meu omladinom retko kad je jednostavna. I dok pojam kriminala podrazumeva krenje zakona, kriminalitet meu omladinom esto se dovodi u vezu sa aktivnostima koje, strogo govorei, i nisu zloini. Antisocijalno ponaanje, subkulture i nepriznavanje opteusvojenih normi kod mladih ljudi moe se smatrati delinkvencijom, ali ne i kriminalom. U svakom sluaju, kriminal i prestupniko ponaanje e nastaviti da predstavljaju gorue probleme savremenog drutva, a pravi pristup u njihovom reavanju moda jo uvek nije otkriven.

LITERATURA

1. Beker, Hauard S. (1998). Devijantnost i devijantni. U: Spasi, Ivana. (prir.). Interpretativna sociologija: socioloka hrestomatija. Beograd: Zavod za udbenike i nastavna sredstva.

2. Gidens, Entoni. (2007). Sociologija. Beograd: Ekonomski fakultet.

3. Haralambos, Michael i Robin Heald. (1989). Uvod u sociologiju. Zagreb: Globus.

SADRAJ

UVOD2SOCIOLOGIJA DEVIJANTNOG PONAANJA3OBJANJENJE KRIMINALA I PRESTUPNIKOG PONAANJA5STRATEGIJE ZA SMANJENJE KRIMINALA9ZAKLJUAK11LITERATURA12

12