3. PODELA DEF KRIMINOLOGIJE PO OBIMU; PODELA PREMA ZNACENJU: SPORENJAKriminologija se shvata kao zajednicki naziv za vise disciplina. Unutar ove koncepcije Gasin razlikuje 3 orijentacije: najsiru, predstavnik Feri, po kojoj je kriminologija genusni pojam za sve krivicne nauke. pripadnici austrijske enciklopedijske skole zastupaju misljenje da medju krivicnim naukama postoje samo dve:

krivicno pravo koje se bavi normativnom i kriminologija koja proucava realnu stranu zlocina. “klasicna americka skola” zastupala je sire stanoviste. Po njima, kriminologija je zajednicki naziv za 3

discipline: sociologiju krivicnog prava (bavi se uslovima pod kojim se krivicno pravo razvija), kriminalnu etiologiju (izucava uzroke zlocina) i penologiju (bavi se kontrolom zlocina).

Podela definicija prema znacenju: sporenjaPrema nacinu na koji se shvata kriminologija, Gasin navodi 3 grupe suprostavljenih gledista: kod prve, suprostavljaju se koncepcije o kriminologiji kao nauci o delu i uciniocu; drugo, suprostavlja faktore kriminaliteta i prelazak na kriminalni akt i trece, kriminologija kriminalnog delovanja suprostavlja se kriminologiji drustvene reakcije. - Nauka o delu ili nauka o uciniocu- Nauka o faktorima ili nauka o postupcima- Kriminologija dela ili kriminologija drustvene reakcije

4. DEFINICIJA KRIMINOLOGIJE I NJENE BITNE CRTE KAO NAUKEKrimiologija je samostalna nauka koja, koristeci saznanja i istrazivacke postupke nauka o coveku i drustvu, empirijski proucava kriminalni fenomen – zlocin, njegovog izvrsioca i zrtvu, kriminalitet i nacin na koji drustvo reaguje na kriminalno ponasanje. Iz navedenog mozemo zakljuciti sledece: kriminologiju treba postaviti kao samostalnu nauku sa osobenim predmetom i metodom. U isto vreme,

kriminologija je jedinstvena nauka. iako je odredjena kao samostalna, kriminologija je u isto vreme i sinteticka nauka u kojoj se integrisu sva

saznanja koja o kriminalnom fenomenu postoje. Otuda, ona je i: intedisciplinarna i multidisciplinarna. kriminologija je teorijsko-empirijska nauka. Kao teorijska disciplina - uopstava saznanja do kojih se konkretnim

istrazivanjem dolazi. Kao empirijska nauka – bavi se onim sto jeste, realnim pojavama i procesima koji se mogu neposredno opaziti i proucavati.

5. PREDMET KRIMINOLOGIJA U okviru predmeta kojim se kriminologija bavi uocavamo 5 elemenata: zlocin kao individualna pojava, prestupnik kao autor dela, zrtva zlocina, kriminalitet kao masovna pojava i reakcija pojedinca i drustva na zlocin i kriminalitet. Posebna paznja je posvecena prvom elementu – zlocinu – jer je to centralna kategorija ove nauke i poslednjem – reagovanje na kriminalno ponasanje – zato sto je njegovim unosenjem u krug problema kojim se ova nauka bavi, bitno promenjen njen karakter. Razlicita shvatanja zlocina - Cilj da se pojasni ovaj pojam zapocece pregledom razlicitih koncepcija: zlocin i zakon – pri odredjivanju sta je to zlocin, polazi se od shvatanja da je rec o radnji ili propustanju koji su

navedeni u zakonu i za koje je predvidjena kazna zlocin i greh – medju moralistima ima pokusaja da se uspostavi veza izmedju covekove radnje koja je suprotna

usvojenom religioznom ili moralnom ucenju i akata koji su zabranjeni u (svetovnom) pravu. zlocin kao bolest – zlocin se shvata kao izraz bolesti tela i duse zlocin kao izraz drustvene organizacije – po ovom gledistu zlocin i kriminalitet se shvata kao izraz delovanja

(poremecaja u delovanju) same drustvene organizacije zlocin kao socijalni proces zlocin kao krsenje ljudskih prava

Sira odredba zlocina - vrsenje zakonom sankcionisanih dela (delikata). No, takva dela nisu u vecini pravnim sistema jedinstvena kategorija. Neka zakonodavstva, prava razliku izmedju zlocina, prestupa i istupa. Nase zakonodavstvo razlikuje sledece vrste kaznjivih radnji: krivicna dela, prekrsaje, privredne prestupe i disciplinske krivice.

Iz razloga metodoloske i kriminalno-politicke prirode, zastupljen je stav kako zlocin u uzem, pravom smislu predstavlja samo krsenje normi krivicnog prava. Razlozi za takvo resenje su: u nasem pravu krivicna dela se, kvalitativno razlikuju. To su najtezi delikti i opravdano je da se proucavanje ovog tipa zabranjenih ponasanja posmatra samostalno. Dinamika krivicno pravnih inkriminacija, koja se sastoji u otklanjanju ponasanja sa neznatnom drustvenom opasnoscu (tzv bagatelni kriminalitet) iz Posebnog dela krivicnog zakona – dekriminalizacija – i unosenju u taj zakon novih, do tada nekaznjivih ponasanja – inkriminalizacija.

6. ODNOS KRIMINOLOGIJE SA DRUGIM KRIVICNIM NAUKAMA Odnos sa krivicnim pravomNema dileme da su ove dve nauke razlicite naucne discipline. Dok se krivicno pravo bavi krivicnim delima i sankcijama, pristupajuci im pre svega kao normativnim pojavama, kriminologija im pristupa na drugi nacin – kao realnim pojavama. Kriminoligija ima za osnovni predmet opis spoja coveka - delinkventa i uzroka delinkvencije, dok nauka krivicnog prava opisuje krivicne norme jednog vazeceg pravnog poretka. I pored jasnih razlika, ove dve nauke su medjusobno tesno povezane. Odnos sa kriminalnom politikom Pravi se razlika izmedju kriminalne politike kao nauke i vestine: kao vestina ona je prakticna, planska delatnost kojom se organizuje delovanje drustvenih subjekata usmereno na suzbijanje zlocina i kriminaliteta; kao naucna disciplina, kriticki proucava tu delatnost u cilju optimalizacije kontrole svih pojava.Vidovi kriminalno politickog delovanja su: profilaksa (mere koje se preduzimaju pre no sto dodje do zabranjenog ponasanja) i represija (mere potiskivanja vec ispoljenog ponasanja). Ona moze biti usmerena ka buducnosti i cilj joj je da delovanjem na ucinioca (specijalna prevencija) i uticanjem na druge (generalna prevencija) utice da do takvih dela vise ne dolazi.Kriminologija i kriminalna politika su neposredno povezane. Prva osmislja konkretne aktivnosti suzbijanja kriminaliteta, dok druga sluzi za proveru naucnih postavki prve. Doprinos kriminologije kontroli kriminaliteta ogledao se tako u: uklanjanju niza nepotrebnih inkriminacija, reformama u oblasti vinosti, ukazivanju na potrebu posebnog rezima prema nekim kategorijama ucinilaca, uvodjenju mera bezbednosti, ispitivanju licnosti. Iako se obe bave istim ponasanjem, kriminologija proucava pojavne oblike i uslovljenost, dok se kriminalna politika bavi njihovim suzbijanjem. Kriminalna politika je postavljena kao aksioloska disciplina koja pociva na vrednosnim sudovima. Kriminologija je u osnovi ontoloska disciplina koja se bavi proucavanjem onog sto jeste, a ne onoga sto bi trebalo da bude.Odnos sa penologijom Penologija je nauka o krivicnim sankcijama i nacinu njihovog izvrsenja ili preciznije, to je grana krivicnih nauka koja izucava funkcije krivicnih sankcija, pravila njihovog izvrsenja i metode upotrebljene za njihovu primenu. Ona se dobrim delom svodi na penitencijarnu nauku (ucenje o kaznenim zavodima). Relacija izmedju kriminologije i penologije zavisi od sirine domena koj se daje kriminologiji. Izmedju ove dve nauke postoji tesna povezanost. Postupak izvrsenja kazni ima za cilj da otkloni neke od cinilaca koji dovode do zlocina.

Odnos sa kriminalistikom Spor o tome sta je kriminalistika jos nije resen saglasnoscu. Po jednima, ona je nauka, po drugima samo vestina, tehnika. Kriminalistiku bi trebalo odrediti kao nauku koja primenjuje saznanja prirodnih i tehnickih disciplina u

cilju otkrivanja i rasvetljavanja krivicnih dela i otkrivanja njihovih ucinilaca. Postoji saglasnost o tome cime se ona bavi, koja saznanja koristi pri proucavanju i o podeli na 3 grane: kriminalisticku tehniku, taktiku i metodiku. Kriminologija i kriminalistika imaju niz dodirnih tacaka. I jednu i drugu zanimaju pojavni oblici zlocina, faktori koji ga izazivaju i reagovanje na takva dela. No, sam njihov pristup ovim pitanjima se razlikuje. Kriminalistiku interesuje nacin izvrsenja, koriscenja sredstva i nacin rasvetljavanja dela. Kriminologiju interesuje njihova tipologija. Kriminalistiku interesuju samo oni cinioci koji joj omogucavaju da pronikne u specificnu motivaciju ucinioca kako bi delo rasvetlila i objasnila. Kriminologiju interesuju svi faktori koji dovode do kriminalnog ponasanja. Odnos sa socijalnom patologijom Socijalna patologija ili socijalna devijacija bi se mogla odrediti kao nauka o devijantnom ponasanju, njime izazvanoj drustvenoj dezorganizaciji i reakciji zajednice. Da bi se odredjeno ponasanje smatralo devijantnim, treba da budu ostvarena 2 uslova: da se njime krse norme koje postuje vecina gradjana i da se njihovo postovanje smatra bitnim. Osnovni kriterijum za razlikovanje kriminologije i socijalne patologije je u karakteru pojava kojima se bave. Prva proucava kriminalno, dok se druga bavi devijantnim ponasanjem.

7. KRIMINOLOGIJA I “KRIMINOLOSKE DISCIPLINE”Unutar kriminologije stvoren je niz disciplina koje su se nezavisno razvijale jer su, svaka sa svog stanovista, tezile da objasne svaki pojedini slucaj kriminalnog ponasanja. Pocelo je sa kriminalnom antropologijom - izucavanje specificne uslovljenosti zlocina organskom strukturom pojedinca. Na ovo ucenje nadovezalo se ono koje zlocin povezuje sa odredjenim psihickim osobinama - kriminalna psihologija. Na nju se oslanja kriminalna psihopatologija, koja smatra da je zlocin izraz poremecaja uma ucinioca. Spoj kriminalne antropologije i psihologije najsesce se oznacava kao kriminalna biologija. Uslovljenost kriminalne aktivnosti trazi u coveku kao psiho-konstitucionalnom tipu. Disciplina koja poslednjih decenija vrsi najznacajniji uticaj je kriminalna sociologija – koja polazi od teze da je objasnjenje zlocina samo drustvo.Mnostvo kriminoloskih disciplina, moze se razvrstati u 2 grupe: prve se orijentisu na individualni pristup i imaju u prvom planu pojedinca, dok druge u centar stavljaju sredinu.Odnos kriminologije sa viktimologijom U objasnjenju njihovog odnosa, zastupljena su 2 gledista: po prvom, to su samostalne nauke u tesnoj medjusobnoj vezi. Po tom stanovistu, viktimologija se odredjuje presiroko, kao nauka koja izucava “sve ljude koji pate”. Ako se viktimologija shvati u uzem smislu, a njenim predmetom oznace zrtve zlocina – smatra se granom kriminologije. Ni ovo glediste nije optimalno. Neki autoru isticu kako se predmet viktimologije poslednjih decenija u izvesnoj meri prosirio: od proucavanja zrtve ide se ka pomoci tim licima.

8. ZNACAJ KRIMINOLOGIJESaznajna dimenzija omogucava da posmatranjem, razmisljanjem i istrazivanjem dodjemo do jezgra pouzdanih znanja. Praktican zadatak kriminologije je da pruzi saznanja koja imaju implikacije na polju kontrole kriminaliteta.

Znacaj kriminologije za krivicno pravosudjeKada se razmislja o prakticnoj strani kriminoloskog saznanja, obicno se misli na njen doprinos uspesnijem delovanju organa krivicnog pravosudja. Rezultati kriminoloskog saznanja mogu znacajno uticati na nacin rada pravosudnih organa, problem je samo u tome sto ti rezultati dolaze kasno, kada su znacajne odluke vec donete. Ne moze se negirati da je kriminologija pravosudju ukazala na osnovni problem evolucije kriminaliteta. Zahvaljujuci kriminologiji, znamo da se kriminalitet prilagodjava politickoj strukturi, ekonomskom razvoju i promenama u obicajima. Pravosudna administracija i rezultati istrazivanjaPrakticari cesto prigovaraju da kriminolozi ne zive u realnom svetu. Pravosudni organi predloge proistekle iz kriminoloskih istrazivanja docekuju sa velikom dozom kriticnosti. Saznanja do kojih dolaze u kriminologiji trebalo bi da onima koji se prakticno bave suzbijanjem zlocina pruze podatke koji omogucavaju bolje razumevanje kriminalitetaPrimenjena kriminologija Primenjena (aplikativa) kriminologija je pravac u savremenim krivicnim naukama usmeren ka integrisanju kriminologije i kriminalne politike. Ova orijentacija nastala je kao reakcija na “akademsku kriminologiju”, razvijanu uglavnom na univerzitetima, kojoj se zamera da nema sluha za potrebe prakse. Suoceni smo sa dva velika problema: sve vecom preokupacijom javnog mnjenja i vlasti porastom kriminaliteta i visokim izdvajanjima za pravosudne organe. Posebnu paznju primenjeni kriminolozi posvecuju delovanju organa krivicnog pravosudja zbog procene da ono ne ispunjava, na zadovoljavajuci nacin, svoj osnovni zadatak. Preovladava utisak da vec dugo odgovori krivicnog zakonodavstva nisu prilagodjeni odredjenim oblicima aktuelnog kriminaliteta. Jasckeck to stanje naziva krizom krivicnog pravosudja, koja moze biti i podsticajna. Sve to ukazuje da je potrebno iznova oceniti vrednost (evaluacija) dosadasnje prakse delovanja organa pravosudja. Pitanje kojim se bavi primenjena kriminologija je kriminoloska ekonomija - racionalizacija finansijskih sredstava potrebnih za suzbijanje kriminaliteta.

9. POLOZAJ I ULOGA KRIMINOLOGAOsnovni zadatak kriminologa je istrazivanje istine. U kriminoloskim istrazivanjima se mnogo vise nego kod prirodnih nauka, postavlja zahtev za obezbedjenjem objektivnosti. Kriminolog se bavi jednim od najtezih drustvenih problema, pojavom koja pojedincima i citavom drustvu, nanosi zlo. Da bi bio objektivan, on joj mora prici kao sto svaki istrazivac prilazi svom predmetu, bez predrasuda.Ni kriminologija kao nauka nije oslobodjena predrasuda. Na srecu, neki autori kriminolosko nasledje posmatraju kao zivu materiju koja stalno trazi kriticko preispitivanje. Edvin Sutherland srusio je tradicionalni mit po kome se (imovinskim) kriminalitetom bave uglavnom najsiromasniji drustveni slojevi. Dokazao je da, naprativ, najopasnija ovakva dela vrse pripadnici najbogatijih slojeva. Sustina je u tome da kriminolog zadrzi kriticki odnos prema zakonodavnim resenjima i praksi pravosudnih organa. Bez toga, on se pretvara u branioca koji cak i sistemu sluzi na pogresan nacin. Deo kriminologa pristaje na marginalizovanje svoje profesije. Njihova uska specijalnost onemogucava im da vode racuna i o etickoj i ljudskoj dimenziji istrazivanja koja vode. Takvi “naucnici” su pogodni za manipulacije. Kriminologija kao nauka ne treba da resava, vec da stvara problem drzavnim mehanizmima kontrole. Eticki kodeks kriminologa Kriminoloska udruzenja u nekim zemljama formulisala su posebne eticke kodekse za svoje clanove. Jedan od najpoznatijih je Kodeks etike istrazivaca na polju kriminologije koji je usvojilo Britansko udruzenje za kriminologiju.Kodeks ne sadrzi recepte za resavanje svih dilema sa kojima se istrazivaci srecu. Oni su samo okvir u kome se ukazuje na principe, vrednosti i interese onih koji u istrazivanju ucestvuju. Decembra 2006 godine Srpsko udruzenje za krivicno-pravnu teoriju i praksu osnovalo je svoju Kriminolosku sekciju, prvo udruzenje kriminologa u nasoj zemlji. Ono je donelo Eticki kodeks kriminologa Srbije.

10. METOD I METODOLOGIJA

Metod je postupak upotrebljen da bi se na najdelotvorniji nacin ostvario unapred postavljeni cilj. U nauci, metodom se oznacava ukupnost teoretskih spoznaja i tehnickih postupaka koje, u cilju omogucavanja novih saznanja, koristimo pri istrazivanju predmeta. Pravi se razlika izmedju njegova dva elementa: prvi cine saznaje o delu stvarnosti koji se proucava i logicka pravila koja to proucavanje usmeravaju drugi element naucnog metoda su tehnike koje se koriste u istrazivanju radi prikupljanja i obrade podatakaMetodologija je deo logike koji se bavi proucavanjem saznajnih metoda, odnosno opisom razlicitih postupaka i izucavanjem njihove zasnovanosti, dometa i vrednosti.

11. POSTUPAK NAUCNOG SAZNANJANaucno istrazivanje podrazumeva planski, na saznanjima metodologije zasnovan sistematski zahvat koji se oznacava kao postupak naucnog saznanja. Opsta sema modela istrazivanja prilagodjava se predmetu istrazivanja zbog cega postupak saznanja prolazi kroz sledece faze: I faza – odredjivanje istrazivackog problema i postavljanje polazne pretpostavke II faza – dizajniranje istrazivackog planaIII faza – prikupljanje, obrada i tumacenje cinjenica. Cinjenice su konkretni objektivni dogadjaji iskustvenog karaktera koje, pod odredjenim uslovima moze opaziti svaki posmatrac normalnih cula koji je tokom opazanja uspeo da iskljuci svoja predubedjenja, afekte, interese i druge iracionalne faktore.IV faza – odredjuje se na dva nacina: a) pozitivisti smatraju da je kljucni deo svakog postupka naucnog saznanja utvrdjivanje naucnih zakona, odn otkrivanje uzrocnih veza izmedju pojave koju proucavamo i spoljnjeg svetab) drugi pristup zastupaju oni autori koji realno sagledavaju mogucnosti kriminologije da ih utvrdi. Ovoj fazi postupka naucnog saznanja odredjuju cilj mnogo manjeg domasaja – provera hipotezeV faza – provera saznanja do kojih se doslo u toku prethodne etape.

12. METOD I PREDMET ISTRAZIVANJAZa razliku od gledista da je metod nesto strano, od Hegela dominira stav da je on u najtesnjoj vezi sa predmetom proucavanja. Istrazivanje u kriminologiji zapocinje odlukom da se dati problem stavi u centar interesovanja odnosno da se definise kao predmet istrazivanja. To definisanje ima dva oblika – teorijsko i radno:teorijsko definisanje – predmet istrazivanja se odredjuje pomocu apstraktnih pojmovaradno definisanje – metodoloska operacija kojom se teorijski okvir prevodi na iskustvene pojave koje ga u stvarnosti izrazavaju. To je proces operacionalizacije kojim se sadrzaj apstraktnih kategorija iz teorijske definicije prevodi na indikatore, realne pojave koje se daju ispitati.

13. METOD I TEORIJA Teorije se u nauci definisu na razlicite nacine. Morison ih odredjuje kao zbir logicki povezanih ideja i uopstavanja kojim se objasnjavaju odredjeni dogadjaji i procesi. Teorije karakterisu: - visi stepen uopstavanja i - neophodnost da njihovi stavovi budu stalno proveravani.Govori se o teorijama razlicite obuhvatnosti. Tako Gasin razlikuje: kriminoloske teorije sirokog obima i teorije srednjeg dometa - parcijalne.U pogledu shvatanja odnosa teorije i metoda mogu se primetiti dva osnovna pristupa. Po prvom, metod je “sluga teorije”, nesto sto samo pomaze njenom potvrdjivanju. Drugi pristup, istice da izmedju teorije i metoda postoji stalan odnos medjuzavisnosti.

14. PODELA KRIMINOLOSKIH METODA: prema prirodi podataka i nacinu pristupanja predmetu

Podela prema prirodi podatakaPodatke koje kriminologija koristi mozemo podeliti na: kvantitativne i kvalitativne, pojedinacne i drustvene, prosle i sadasnje, primarne i sekundarne. Zbog toga se i razlikuju: metodi za ispitivanje kvantitativnih i kvalitativnih podatakaKvantitativna kriminologija je posebno razvila statisticku analizu. Nasuprot njima, kvalitativne pojave ne mogu se numericki izraziti, sto je posluzilo kao osnov za stvaranje kvalitativne kriminologije. metodi za ispitivanje pojedinacnih i drustvenih podataka metodi za ispitivanje proslih i sadasnjih podataka metodi za ispitivanje primarnih i sekundarnih podataka - Primarni su oni podaci koji su prikupljeni u sklopu

kriminoloskih istrazivanja. Sekundarne podatke cine zapazanja prikupljena od drugih pojedinaca i sluzbi sa sasvim drugim ciljevima od onih koji rukovode istrazivaca.

Podela prema nacinu pristupanja predmetuPolazi se od pocetne odredbe metoda kao nacina na koji se proucava jedan deo stvarnosti i klasifikovati ih prema nacinu na koji prostupaju predmetu proucavanja. Individualisticki pristup – proucava predmet istrazivanja kao specificnu, neponovljivu celinu – metod

izucavanja pojedinacnih slucajeva. Globalisticki pristup – strategija istrazivanja koja polazi od toga da se predmetu proucavanja pridje kao klasi,

vrsti, koja sa slicnim pojavama ima zajednicke crte – ovaj pristup olicava statisticki metod. Metodi “srednjeg obima” – predmetu proucavanja ne pristupaju ni kao individualnoj pojavi, niti nastoje da je

posmatraju kao deo totalne pojave.

15. KLINICKI METOD; PROGNOZA KRIMINALNOG PONASANJA Klinicki metod proucava pojedinacnog prestupnika ili njihove manje grupe i okrenut je izdvajanju licnih osobina kao psiho-organskog jedinstva. U obzir se uzimaju: nasledni, konstitucionalni, medicinski, psiholoski i psiho-socijalni cinioci koji deluju na pojedinca. Ovaj metod najcesce se koristi za dijagnostikovanje problema ili abnormalnosti licnosti i u vezi je sa izgradnjom odgovarajuceg tipa tretmana. Mogu se razdvojiti dva aspekta klinickog metoda:a) klinicko ispitivanje – zadatak da obezbedi podatke koji se ticu pojedinca, kako bi se odredila terapijab) primena terapijeRazvijeni su posebni metodi kojima je trebalo u pojedinacnom slucaju utvrditi opasnost od buduceg kriminalnog ponasanja. Kao rezultat tih ispitivanja nastale su seme prognostike (Shid) i tablice predvidjanja (Glueck-ovi).Schid je podelio rad na prognozi u nekoliko faza. U prvoj je izabrao niz od 15 antropoloskih i socijalnih cinilaca koje je zapazio kod delinkvenata. Podelio ih je u dve grupe:a) antropoloske: nasledna mana, psihopatija, alkoholizam, kriminalitet kod predakab) socijalne: rdjavo vaspitanje, neuspeh u skolovanju i na radu, kriminilitet pre 18-e, brz povratZatim je pristupio proucavanju (pred)delinkvenata. Za svakog od njih odredio je koliko ovakvih obelezja poseduje, klasirao ih prema broju osobina, a zatim izracunao procenat povrata za svaku od grupa. Nasao je da u grupi koja nije imala nijednu od ovih osobina bilo samo 3% povratnika, dok je u onoj sa 12-15 pobrojanih obelezja iznosio 100%.U radu Objasnjenje maloletnicke delinkvencije Glueckovi su postavili zadatak: da izgrade instrumente koji bi im omogucili da vec u ranoj mladosti selektuju potencijalne delinkvente. Uporedno su posmatrali 500 delinkvenata i 500 nedelinkvenata. Zatim su odredili 3 grupe cinilaca koji su se ticali drustvenih uticaja, psihickih osobina i mentalnog zdravlja maloletnika. Proucavanje klinickih sudova kojima se nastojalo predvideti buduce ponasanje pojedinca ukazuje na veliki broj gresaka koje ozbiljno osporavaju vrednost ovakvog predvidjanja. Poslednjih godina, sa porastom svesti o tome kako zivimo u “rizicnim drustvima” koje potresaju drustvene promene, globalizacija i ekonomska sigurnost i u kriminologiji se sve vise govori o potrebi proucavanja faktora rizika, narocito kod maloletnika.

16. ANAMNESTICKI METODI; POSMATRANJE SA UCESTVOVANJEM

Anamnesticki pristup koristi sredstva kao sto su “zivotne istorije”, posmatranje i posmatranje sa ucestvovanjem. Metod proucavanja zivotne istorije (anamneze) sadrzi, obicno analizu pisama, dnevnika, biografija i autobiografija. Posebna paznja posvecuje se individualnoj istoriji kako je vidi sam subjekt, kako je on opisuje, kao i njegovo iskustvo u odnosu na okolinu. Posmatranje i posmatranje sa ucestvovanjem unose u proucavanje zlocina i njihovih ucinilaca iskustva iz prve ruke. Poseban znacaj ima posmatranje sa ucestvovanjem koje su razvili pripadnici Cikaske skole u proucavanju devijantne subkulture. Svesituacioni metodPoseban tip istrazivanja – kombinacija posmatranja sa ucestvovanjem i eksperimenata je metod koji je razvio Armand Mergen. On je zapoceo izucavanje kriminaliteta posebne vrste prestupinika koji kao cergari lutaju sa porodicama u kolicima. Istrazivanje je zapoceto zbog potrebe proucavanja kriminaliteta ovih lica koja su, prema zvanicnim podacima, u ogromonom broju vrsili laksa krivicna dela. Kritika zamera da pojedinci i grupe, izabrani za istrazivanje, ne moraju biti reprezentativni za citavu populaciju kojoj pripadaju. Kao odgovor se moze navesti da ovi metodi, a narocito posmatranje sa ucestvovanjem – u nekim istrazivanjima su nezamenjivi. Ipak, tu je i problem eticke dimenzije ovih istrazivanja. Objava saznanja o grupi koja je tajno posmatrana predstavlja vrstu spijuniranja, zbog cega kriticari zahtevaju da se ovakva istrazivanja napuste u ime dostojanstva naucnika i njihove profesionalne etike.

17. “NENAMETLJIVA POSMATRANJA”; DOKUMENTACIONA I ANALIZA SADRZAJAKao odgovor na kritike metoda posmatranja sa ucestvovanjem, razvija se niz postupaka cija je najvaznija crta neometanje posmatranih prisustvom istrazivaca. Pretpostavka za takva “nenametljiva posmatranja” je sposobnost istrazivaca da zapaza i trivijalne, ali indikativne cinjenice u svakodnevnom zivotu. Ogranicenja ovog metoda ticu se granica do kojih ovakvi tragovi mogu posluziti kao izvori saznanja. Ovakav pristup moze biti vazan i plodotvoran jer se njime izbegavaju promene u ponasanju ljudi.Dokumentaciona analizaMetod proucavanja dokumenata (arhivska analiza) za objekat moze imati svaki pisani dokumenat. Tim May pravi 3 klasifikacije takvih pismena:1. primarne (zabelezio posmatrac), sekundarne (zabelezio neko drugi), tercijarne (pomocu njih do podataka)2. javni i privatni dokumenti 3. trazeni i netrazeni (istrazivac slucajno dosao do njega)U kriminologiji su najcesce dokumenti i informacije izdate od drzavnih organa. Ovaj metod se siroko koristi, ali se skrece paznja da istrazivaci pri tome uvek imaju na umu potencijalne teskoce i probleme: onaj koji belezi cini to selektivno, sluzbenicka aljkavost dovodi do pogresnog upisa, istrazivac moze pogresno tumaciti sadrzaj dokumenta.Analiza sadrzajaAnaliza sadrzaja je istrazivacka tehnika namenjena sistematskom utvrdjivanju ucestalosti kojom su specificne ideje, koncepti ili izrazi koriste u komunikaciji. Njena sustina izrazena je u izrazima “sadrzaj” i “analiza” Sadrzaj se odnosi na znacenje i vrednosti kao duhovne kategorije, reci, fotografije, simbole, tekstove pesama. Analiza je naziv za niz procedura (brojanje, uporedjivanje, indeksiranje) kojima se vrsi procena informacija. Smatra se da je analiza sadrzaja najadekvatniji metodoloski postupak u 3 situacije: a) kad je potrebno organizovati ogromnu masu informacija, b) kod istorijskih studija i c) kada treba razotkriti namerne i nenamerne poruke. Navodi se kao posebna vrsta analize sadrzaja meta-analiza. To je posebna statisticka obrada velikog broja clanaka i istrazivanja koja se odnose na isti kriminoloski problem. To moze biti proucavanje stotina slucajeva uznemiravanja poznatih licnosti ili nasilnickih dela izvrsenih od strane alkoholicara ili narkomana.

18. UZORAK

Tehnika uzoraka sastoji se u izboru jedne zajednice sastavljene od pojedinaca ili grupa, kako bi se rezultati do kojih se doslo njihovim ispitivanjem mogli uopstiti na siru populaciju. Kod uzorka, imamo 3 nivoa pojava: prvi – proucavana populacija (recidivisti, seksulani prestupnici, maloletnicke bande) drugi – okvir uzorka, regrutuju se pojedinci ili grupe koje cemo kao uzorke proucavati treci – uzorak Uzorak je vid nepotpune indukcije i zbog toga je neophodno da izabrane jedinke budu predstavnici te grupe. Ova reprezentativnost zavisi od dva cinioca: a) brojnost i priroda uzorka i b) nacina njegovog izbora.Na reprezentativnost uzorka uticu priroda i osobine pojava. Oni odredjuju koji od uzoraka ce biti primenjen: slucajni uzorak – svaka pojedina pojava, koja ulazi u okvir uzorka, ima sanse da bude izabrana stratifikovani uzorak – pojave koje sacinjavaju ram uzorka podele se na osnovu bitnih osobina na slojeve narastujuci uzorak – sam respondent preporucuje one koje bismo mogli dalje ispitivati kvota uzorak – koristi se najscesce pri ispitivanju stavova javnog mnjenja i u trzisne, ne i u naucne svrhe

19. LONGITUDINALNO ISPITIVANJELongitudinalno (panel) ispitivanje ima za cilj proucavanje karakteristika ponasanja i promena u stavovima iste grupe ljudi tokom duzeg vremenskog perioda. U kriminologiju su takva ispitivanja preneta iz psihologije i sociologije i u njoj se mnogo stroze insistira na nepromenljivosti ispitivane grupe.Po osnovu vremenske usmerenosti napora ulozenih u istrazivanje, razlikuju se 2 oblika longitudinalnih studija: prospektivne, prikupljaju podatke o pojedincima koji cine uzorak, prateci ih i u godinama koje dolaze retrospektivne, krecu u trenutku kada se desi dogadjaj koji nas interesuje i proucavamo genezu u proslostiPoznati primer primene: Kembridz-somervilska studija o razvoju maloletnicke delinkvencije. Zadatak je bio da se utice na sprecavanje delinkvencije i da se razviju stabilne karakterne crte licnosti maloletnika. Polazeci od verovanja da prijateljstvo tih lica sa socijalnim radnicima moze spreciti zlocin, Cabot je razradio plan za uporedno pracenje nekoliko stotina decaka u razdoblju od deset godina. Istrazivanje nije sprovedeno po planu zbog vise okolnosti (smrt Cabota, rasipanje grupe zbog II svetskog rata).Iako longitudinalno proucavanje daje izuzetno korisna saznanja, treba imati u vidu i da su suocena sa nizom problema. Nije lako odrzati posmatranu grupu na okupu sve vreme dok traje istrazivanja. Zatim mogucnost povrede ljudskih prava pracenih respondenata i slicno.

20. EKSPERIMENTEksperiment - vid posmatranja pojava u naucne svrhe pri kome se uslovi cije dejstvo proucavamo drze u najvecoj mogucoj meri pod kontrolom eksperimentatora. Taj model (kontrolisani eksperiment) cini niz radnji kojima se pojave ili pojedinci sa odredjenim svojstvima razvrstavaju u dve grupe. Potrebno je postici najvecu mogucu podudarnost izmedju grupa. Zatim se u jednu od njih (eksperimentalna) uvodi cinilac (nezavisno promenljiva) cije dejstvo nas interesuje, dok u drugoj (kontrolna) on ne deluje. Variranjem delovanja tog faktora i pracenjem promena u eksperimentalnoj grupi, razlike koje se izmedju njih jave, tumacimo dejstvom nezavisno promenljive.Primena eksperimenta srela se sa nizom ogranicenja metodoloske prirode: problem ujednacavanja grupa i odrzavanje ostalih uslova. U tom cilju se izvode neke vrste eksperimenata u laboratorijskim uslovima. Medjutim, ni ovakva istrazivanja nisu oslobodjena prigovora. Njihova validnost moze biti samo “interna”. Zbog stvaranja vestackih uslova, sporno je mogu li se zakljucci do kojih se pomocu njih dolazi uopstavati (“eksterna validnost”). Drugi tip eksperimenata je eksperiment u prirodnim uslovima. Najcesce se preduzima radi posmatranja uticaja promena u oblasti prevencije i suzbijanja kriminaliteta na ponasanje prestupnika. Pored pomenutih metodoloskih prigovora, eksperimentu se u kriminologiji mogu staviti i ozbiljne primedbe etickog karaktera. Zatim se cesto pominje i tzv “placebo efekat” povezan sa autosugestijom. Placebo - eksperimentalnoj grupi data supstanca cije dejstvo moze dovesti do izlecenja, dok je kontrolnoj podeljana potpuna neutralna materija, placebo. Clanovi grupa kojima je objasnjeno da ucestvuju u testiranju leka, nisu znali za ovu razliku. 21. PRIMENA STATISTICKIH METODAU kriminologiji se statisticke metode koriste za:

grupisanje podataka prikazivanje podataka (tabele i grafikoni) opisivanje podataka i utvrdjivanje veza izmedju pojavaU kriminologiji se u tu svrhu koriste srednja vrednost i s njom povezana sredstva za merenje disperzije, analize vremenskih nizova, pokazatelji sezonskih odstupanja pojava, korelacije, teorija verovatnoce i metod uzoraka.

22. METOD KORELACIJEUporedno pracenje kriminaliteta i niza drugih pojava ukazuje na mogucnost da izmedju njih postoji neka veza. Istrazivac u kriminologiji tezi da izracuna meru njihove povezanosti. Kako bi ispunio taj zadatak, neophodno je da utvrdi: a) postoji li povezanost izmedju njih b) velicinu ili snagu povezanosti c) prirodu odnosa.U tom cilju koristi se metod korelacije - merenje medjuodnosa dve ili vise varijabli. Njome se utvrdjuje stepen njihove povezanosti. Numericki izraz mere vezivanja, prema Personsovom koeficijentu korelacije pokazuju potpunu korelaciju kada ima vrednost ±1.00. kada je korelacija pozitivna, obe varijable rastu ili opadaju (raste broj nezaposlenosti, raste i kriminalitet), a kada je negativna, jedna pojava raste dok druga opada (opada nivo zivotnog standard, kriminalitet raste).

23. STATISTICKE EVIDENCIJE KRIMINALITETAZnacajnim izvorom sekundarnih podataka o kriminalitetu smatraju se statisticke evidencije koje vode zvanicni organi zaduzeni za njegovu kontrolu – pravosudne statistike. Podaci koje sadrze statisticke evidencije Kriminalitet je u statistikama organa pravosudja predstavljen nizom apsolutnih i relativnih brojeva. Medju onima koji su izrazeni apsolutnim brojevima su podaci o: delima uciniocu (godine, pod, zanimanje, skolska sprema itd) samom postupku (trajanje, pritvor) vrstama sudske odluke (izrecene sankcije)Na osnovu ovih apsolutnih pokazatelja, moguce je utvrditi njihove odnose (izrazene relativnim brojevima), medju kojima poseban znacaj imaju: trendovi kriminaliteta kvota kriminaliteta kvota osudjenih lica casovnik zlocinaPodela statistickih evidencija – prema prirodi organa koji ih prikupljaju i na vrstu podataka, razlikujemo: evidencija policije – podaci o krivicnim delima koja su prijavljena policiji evidencija tuzilastva – podaci se odnose na podignute optuznice protiv izvrsilaca krivicnih dela evidencija suda – podaci o pravosnazno osudjenim licimaPostoji i zavodska statistika (podaci o licima koja se nalaze na izdrzavanju kazne lisenja slobode).

24. TAMNA BROJKA KRIMINALITETAU svim oblastima koje se bave masovnim pojavama, moguce je da jedan njihov deo izmakne pracenju.

Quetelet je uvideo da evidencijama zvanicnih organa izmicu neka dela, pa je kriminalitet podelio na: poznata dela ciji su ucinioci otkriveni, registrovana dela cije izvrsioce ne poznajemo i za zvanicne organe potpuno nepoznati kriminalitet. Feri je zlocine delio na one koji su poznati sudu, poznate policiji i stvarni kriminalitet.Zvanicno neregistrovana, a izvrsena dela oznacavaju se razlicito: francuzi i italijani ga oznacavaju kao “tamnu brojku”. Pravi se razlika izmedju “tamne” i “sive” brojke kriminaliteta: tamna brojka je razlika izmedju stvarno izvrsenog i zvanicno evidentiranog kriminaliteta, sivi broj cine sva prijavljena dela koja nisu rasvetljena. Najveci deo neregistrovanog kriminaliteta cine laksa dela protiv imovine, dela izvrsena pod narocitim okolnostima, kao ona koja nazivamo “kriminalni parazitizam” – kod kojih su zrtve turisti, migranti, deca itd.Polak je izneo tezu da kriminalitet zena ostaje u mnogo vecoj meri neregistrovan u odnosu na kriminalitet muskaraca. Ponti smatra da indeks prikrivanja zavisi od vrste zlocina. On vrsi gradaciju prema stepenu u kome ostaju neregistrovana. Kao delo kod koga je indeks prikrivanja najnizi, izdvaja ubistvo, zatim raste preko razbojnistva, prevare do sitne kradje kod kojih je najvisi. Ponti pravi podelu faktora koji doprinose pojavi skrivenog kriminaliteta: tip dela – neka od njih je po prirodi tesko rasvetliti, tzv “zlocini bez zrtve” neprijavljivanje dela od strane zrtve drzanje organa formalne socijalne kontrole: ovi organi zbog kadrovskih i drugih razloga nisu najscesce

osposobljeni da otkriju deo krivicnih dela iz oblasti ekonomije, finansija, preduzetnistva, utaje poreze itd. svojstva izvrsioca dela - manje sanse da budu prijavljeni imaju “ocevi porodice” u odnosu na nezenje, stare

osobe, zene, maloletnike.

METODI ZA IZUCAVANJE TAMNE BROJKE25. STUDIJE “SAMOOPTUZIVANJA”Studije “samooptuzivanja” primenjuju se u svetu vec duze od pola veka. Sprovode se tako sto se licima odabranim da predstavljaju uzorak, uz garantovanje anonimnosti, postavljaju pitanja da li su izvrsili neko krivicno delo koje nije registrovano u evidencijama kriminaliteta. Ove studije se mogu sprovesti putem intervjua i anketiranjem. Medju istrazivacima u razlicitim zemljama studije samooptuzivanja su vrlo popularne. Razloga za to ima vise: njima je moguce utvrditi jedan broj dela koja ostaju nepoznata zvanicnim evidencijama: “zlocini bez zrtava”, “licna” krivicna dela, dela ugrozavanja, delikti protiv dece i osoba koje nisu u stanju da prijave zlocin. Ova saznanja imaju ogroman znacaj za stvaranje konretne strategije suprostavljanja kriminalitetu.

26. STUDIJE O ZRTVAMA U cilju utvrdjivanja zvanicno neregistrovane viktimizacije anketiranih primenjuju se studije o zrtvama. Logika je da clan porodice koja je izabrana kao uzorak daje odgovor na pitanje da li je on ili neki od clanova njegove familije bio zrtva krivicnog dela i da li je delo prijavljeno policiji. Ovakve studije su u svim zemljama dobijale na znacaju tek kada im je obezbedjena podrska zvanicnih organa zaduzenih za vodjenje kriminalne politike. Pored odgovora na to pitanje da li su ispitanici bili zrtve, nista manje nije interesovanje naucnika: zasto zrtve ne prijavljuju dela kojima su bile ostecene? Samo prijavljena dela dostupna su zvanicnom pracenju. Podaci pokazuju da u najvecem broju zrtve dela ne prijavljuju zbog njihove trivijalnosti, ali istice se i da znacajan broj ostecenih propusta da se policiji obrati i zbog predstave o njenoj nesposobnosti ili nezainteresovanosti da se stvarno angazuje u progonu ucinioca dela.Poslednjih godina 20. veka jedno istrazivanje izazvalo je posebnu paznju kriminologa – Medjunarodni pregled zrtava kriminaliteta. Cilj istrazivanja bio je da utvrdi iskustva gradjana vise zemalja sa kriminalitetom.

27. OCENA METODA ZA OTKRIVANJE TAMNE BROJKE Oba metoda poseduju nesumnjive konceptualne ogranicenosti, koje snazno uticu na dobijene podatke. Govori se o nekoliko problema:

iskrenost dobijenih odgovora mogucnost ispitanog da pruzi prave podatke nacin na koji se vrsi izbor ispitanika, jer ne obuhvata one koji nas najvise zanimaju odnos ispitivaca i ispitanog selekcija kaznjivih radnji koju ispitivac vrsi u upitniku nemogucnost da utvrde neke vidove kriminaliteta (organizovani, povezan sa drogama, privredni, politicki) pouzdanost ovih istrazivanja i vrednosti na njima zasnovanog zakljucivanjaKlark i Tift su posle testiranja ispitanike podvrgli poligrafskom ispitivanju. U ovu svrhu sluzila su i ispitivanja informatora koji su bili upoznati sa njihovim vladanjem (unutrasnja triangulaciona metoda). Pri poredjenju odgovora mladih nakon izvrsenih delikata sa podacima u policijskim zapisnicima (spoljasnja triangluaciona metoda), konstatovano je da je 78% govorilo istinu, dok je manje od 10% “priznalo” dela koja uopste nisu pocinili.Proucavanja vrednosti istrazivackih tehnika koje imaju za cilj da pruze vise saznanja o tamnoj brojci kriminaliteta, pokazala su da je njihova validnost veca od ocekivane.

28. BROJKA PREUVELICAVANJAMali broj autora govori o postojanju “fantomskog kriminaliteta” ili kako ga drugi oznacavaju “preterivanje” u evidencijama. Pominju se 3 razloga zasto do ovog preuvelicavanja dolazi: prvi razlog je to sto nevina lica mogu biti optuzena i cak osudjena za zlocine koje nisu izvrsili: ljudi, i to cesce

nego sto pretpostavljamo, bivaju kaznjeni, iako za to nema razloga drugi razlog za pojavu ovakvog “fantomskog kriminaliteta” nalazi se u oblasti normativnog treci razlog “preterivanja” su povremene kampanje zahvaljujuci kojima se, na osnovu angazovanja organa

drustvene kontrole, pred pravosudjem pojavljuje veci broj ucinilaca odredjenih krivicnih dela od uobicajenogTreba naglasiti da se ovde ne radi o brojci preuvelicavanja u pravom smislu, jer su ta dela izvrsena, ali se utisak o njihovom udelu u strukturi kriminaliteta menja. Americki kriminolozi smatraju da je ovo “naduvavanje” problema deo fine manipulacije kojoj je javnost izlozena.

29. TRIANGULACIJA Triangulacija u najsirem smislu znaci posmatranje iste pojave iz vise uglova. Vecina istrazivanja koriste visestruki prilaz predmetu izucavanja. Razlozi za takav pristup su mnogobrojni: slozenost problema sa kojima se srecemo jasno se ukazuje na konceptualnu ogranicenost svakog od metoda u humanistickim naukama kriminalitet kao predmet istrazivanja nije jednoznacan fenomen, ima razlicite aspekte i dimenzije istrazivanja se uglavnom vrse ekipnoTriangulacija ima dva znacenja – uze i sire. Uzi smisao, svodi se na tehnicki termin – upotrebu dva ili vise metoda za prikupljanje cinjenica, odnosno angazovanje najmanje dva istrazivaca u istom projektu kako bi se izbegle greske koje su posledica njihovih predrasuda ili jednostranosti. Siri smisao, po kome je triangulacija upotreba razlicitih strategija u istom istrazivanju kako bi se obuhvatio sto siri krug aspekata i dimenzija predmeta istrazivanja, njegovi rezultati ucinili proverljivim, a pojava koju izucavamo bila objasnjena potpunije.S obzirom na medjusobni odnos kombinovanih metoda i tehnika, razlikuju se: unutrasnja i spoljasnja triangulacija. O prvoj se govori kada se u okviru istog zahvata kombinuju razlicite tehnike prikupljanja cinjenica, dok je kod druge rec o upotrebi raznovrsnih metoda istrazivanja za proucavanje istog predmeta.

30. PODELA TEORIJASrecemo se sa dva osnovna problema: koje su teorije kriminoloske i kako ih sistematizovati? Odgovor na prvo pitanje zavisi od nacina na koji odredjuje predmet ove nauke. Kriminoloskim teorijama smatramo, sve na naucnoj argumentaciji zasnovana, uopstena objasnjenja 5 elemenata koji ga sacinjavaju.

Cesto se ukazuje na podelu koju je dao George Vold: klasicizam, pozitivizam i “teorije o ponasanju krivicnog zakonodavca”. Uzecemo je kao uzor, pa sve teorije delimo u 4 grupe: Prva grupa zasnovana je na ucenju Klasicne skole u krivicnim naukama – klasicisticka. Druga je nastala kao izraz zelje da se nauka o zlocinu izgradi na principu prirodnih (pozitivnih) nauka – pozitivisticka. 60-ih godina teorijski radovi umesto trazenja osobina samog kriminalnog cina orijentisu se prema nacinu na koji drustvo reaguje na takva dela – teorije drustvene reakcije. Danasnje razdoblje u razvoju kriminologije sve je sem idilicno stanje pod skutom jedne teorijske orijentacije. Tokom sporova pozitivista, neoklasicara, radikalista, konzevativaca, kauzalista, nastaju –nove kriminoloske teorije, koje sadrze elemente sve tri prethodne grupe, pa su izdvojene kao posebna celina.

31. KLASICNA ORIJENTACIJA U KRIMINOLOGIJISistematsko razmisljanje o zlocinu i njegovom suzbijanju pocinje sa Klasicnom skolom. Ona predstavlja prvi relativno adekvatan sistem razmisljanja u kriminologiji. Sa stanovista podele teorijskih orijentacija, ovo je pre krivicno pravna, nego kriminoloska skola. Kriminogije nema bez jasnog odredjenja sta je zlocin i bez garantovanja prava okrivljenog lica. Zacetnici i predstavnici (Beccaria, Bentham, Feuerbach, Carrara) Beccaria Italijan Cesare Beccaria smatra se osnivacem Klasicne skole, kao i krivicnih nauka uopste. U Livornu 1764 godine izlazi anonimno delo O zlocinima i kaznama. U knjizi: - kritikuje sistem srednjevekovnog krivicnog pravosudja; - zalaze se za nacelo zakonitosti i legitimnost; - kritici podvrgava sistem sankcija. Kazne moraju biti iste za sve gradjane, a od njih se ocekuju da zadovolje sledece uslove: nuznost, srazmernost, bezizuzetna primenjivost, javnost izricanja i licni karakter. BenthamEngleza Jeremy Bentham-a neki smatraju “najvecim pravnim filozofom i reformatorom”. On istice da je zadatak zakona da omoguci blagostanje clanova zajednice, pa zakonodavac treba da realizuje 3 cilja:a) da brine o prevenciji zlocina b) da pomaze zadovoljenju ostecenog c) da kaznjava one koji su krivi. Cilj kaznjavanja je da: spreci krivicna dela, da utice na ucinioca da ucini neko delo manje tezine, da utice da zlocinac ne upotrebi vise nasilja nego sto je za izvrsenje dela neophodno.Covek bira izmedju dobra i zla i zato zlo koje uciniocu zlocina nanosi kaznom uvek treba da nadilazi prijatnost ili dobro koje mu delo donosi – hedonisticki proracun. Bentham se zalaze za ekonomiju (umerenost) kazne, opozivost i popravljanje. Osnovna kazna bi trebalo da bude “osuda na kazneni zavod za popravljanje”.FeuerbachU Nemackoj su uticaj na krivicare izvrsili Kant i Hegel. Oni kritikuju utilitarizam i suprostavljaju mu ideju retribucije (uzvracanja). Kant je poznat po konstataciji da kazna mora biti neizbezna, a Hegel po konstataciji da krivac “ima pravo da bude kaznjen”.Anselm Feuebach je izgradio teoriju o generalnoj prevenciji psiholoskom prinudom. Cilj kazne je da samim propisivanjem deluje psihicki na potencijalne izvrsioce krivicnih dela. Zalagao se za dosledno sprovodjenje principa zakonitosti – kazna mora biti: a) zakonom unapred propisana b) pretpostavka kaznjavanja je da je izvrsen zlocin c) pretnja kaznom mora biti ozbiljna i zato se njome mora sankcionisati svaki zlocin. Iz ova tri stava Feueerbach je formulisao osnovno nacelo krivicnog prava - nullum crimen nulla poena sine lege.

32. SAVREMENI NEOKLASICIZAM Ideje klasicne skole su i kasnije vrsile uticaj na pravosudnu praksu. Kad bi se davala prednost generalnoj prevenciji, zaostravalo kaznjavanje kako bi prestupnik dobio “sta je zasluzio”, bilo je jasno da je ucenje klasicne skole jos zivo.

Prve zacetke neoklasicne orijentacije nalazimo kod pripadnika tzv “eklekticke skole”, koji pokusavaju da integrisu, na prvi pogled nespojive stavove klasicara i pozitivista. Nastaje “neoklasicizam” koji se ne bavi uzrocima zlocina vec ce se pozabaviti prakticnim pitanjima svakodnevne borbe sa njim – onim “sta vrsi posao”. Zalazu se za napustanje tretmana i rehabilitacije i povratak na stari model kaznjavanja olicen u poznatoj maksimi: “Red i zakon”. Isticu zastrasujuci ucinak kazne, uticaj izvesnosti i strogosti kaznjavanja na stope kriminaliteta.Ekonomsku logiku primenjuju i organi krivicnog pravosudja. Harris tvrdi da bi drustvo moglo da eliminise sve zlocine, kada bi htelo da plati “cenu”. Pravosudje treba da tezi postizanju optimalnog nivo progona kod koga je gubitak drustva najnizi. Kriticka analiza neoklasicizma odbacuje ideju da ljudi pre preduzimanja neke radnje promisle o njenim posledicama.

33. DESNI REALIZAM Roger Burke ovu orijentaciju oznacava - “populisticka konzervativna kriminologija”. Osnivac ovog neoklasicnog smera je James Wilson, koji smatra da krivicnopravni mehanizmi moraju najvece napore uloziti na otklanjanje “ulicnog kriminaliteta”.Wilson istice da postoje kriminoloske teorije nisu u stanju da objasne porast ovakvih dela, pa se okrece bihejvioristickom ucenju i teoriji uslovljavanja. Sa Herrensteinom razradjuje biosocijalni pristup zlocinu. Kazna lisenja slobode je najbolja mera za onesposobljavanje prestupnika. Pod uticajem ovakvih ideja u SAD uvedena je praksa da se visestrukim prestupnicima osudjenim za trece tesko krivicno delo izrice mera dozivotnog zatvora (nazvana “tri greske i van igre si”). Kritika ovih gledista istice pre svega njihovu jednostranost: odnose se samo na jedan tip kriminaliteta: zanemaruju socijalne, ekonomske, strukturalne i druge uticaje na zlocin; njihove ideje dovode do nepotrebno ostrog kaznjavanja i demonizacije prestupnika i drustvenih grupa iz kojih dolaze.

34. ANTROPOLOSKA, ITALIJANSKA SKOLA (Lambroso, Garofalo, Ferri)Prethodnici: fiziognomicari i frenolozi – jos u 16. veku Baptiste della Porta proucavao je odnos fizickih karakteristika i tipa kriminalne aktivnosti. Franz Joseph je proucavao odnos crta lica i karakteristika pojedinca. I pored toga sto je bilo jasno da su gledista frenologa daleko od naucnih, njihovo zalaganje za determinizam i razumljive kategorije u to doba bilo je prihvatljivo, narocito laicima.Lambroso - osnivac antropoloske skole, italijanski lekar Cesare Lambroso rezultate svojih istrazivanja sazima u knjizi Covek zlocinac. Oni se svode na dve osnovne teze: a) da je genijalnost jedan oblik epilepsije b) da postoji jedan broj ljudi koji se radjaju sa zlocinackim instinktom.Njegova teorija je poznata kao “evolucioni atavizam” jer zlocinca smatra “greskom evolucije”, “moralnim ludakom”. Atavizam se spolja izrazava kroz odredjene crte – stigmate degeneracije. Takve ljude Lambroso naziva atavistickim zlocincima i oni su najbrojniji. Kriminalitet se moze podeliti na atavisticki i degenerativni. Lambrosova gledista su dozivela ostre kritike. S druge strane, najveci doprinos Lambrosa je u tome sto je, stavljanjem zlocinca u prvi plan interesovanja, utemeljio kriminologiju kao nauku. Garofalo - sudija Raffaele Garofalo u svom najznacajnijem delu Criminologia, sav kriminalitet deli na: a) “prirodni” koji cine “istinski zlocini” b) “zakonski” – ne ugrozavaju drustvenu koegzistenciju.Prema stepenu odsustva moralnih osecanja, zlocince deli na: ubice (potpuni nedostatak ovih osecanja) nasilnike (ne osecaju samilost) kradljivce (nemaju osecaj postenja) pohotljive (nizak nivo “moralne energije)Kriminalne crte licnosti prestupnika su nasledjene, urodjene ili stecene u ranom detinjstvu.Ferri Enrico Ferri je najznacajniji predstavnih pozitivizma italijanske skole i utemeljivac socio-antropoloske varijante. Usvaja mehanicki determinizam, sto objasnjava jedno od njegovih preterivanja: “zakon kriminalne zasicenosti”. Ferijeva koncepcija u kriminalnoj etiologiji je multikauzalna. Kriminalitet izazivaju 3 grupe faktora:

individualni ili antropoloski (uzrast, pol, organske i psihicke karakteristike) fizicki ili “teluricke” (rasa, klima, geografska lokacija, doba, temperature) i drustveni (naseljenost, obicaji, religija, ekonomski uslovi)Originalna je i njegova klasifikacija prestupnika na: a) lude b) rodjene c) iz navike d) iz strasti i e) slucajne.Krivicne sankcije bi trebalo da odgovaraju karakteristikama ucinioca (individualizacija). Ferri istice 4 vrste zastitnih mera: a) preventivne b) reparatorne c) represivne d) eliminatorne. Ferri je otvorio jedan od vaznih problema – pitanje preddeliktnih mera. Zamerke Ferrijevom ucenju su ekstremni determinizam koji coveka svodi na nivo pasivnog objekta. Doprinos Ferija je pokusaj sinteze uticaja biopsihickih i drustvenih cinilaca kao sredstvo prevazilazenja jednostranosti.

35. ZLOCIN I FIZICKA KONSTITUCIJA Teorije koje dovode u vezu zlocin sa fizickom konstitucijom ucinioca dele se u 2 grupe: u prvu spadaju oni kriminolozi koji su zlocince smatrali organski inferiornim u odnosu na “casne gradjane”.

Tako je Hooton tvrdio da je zlocin rezultat degenerativnih crta telesne konstitucije. u drugoj grupi su autori koji su povezivali konstituciju coveka sa njegovom prestupnickom delatnoscu.

Istrazivanja William Sheldon-a rezultirala su ukazivanjem na 3 tipa telesne konstitucije: a) ektomorfni (visoki i mrsavi) b) endomorfni (niski i debeli) c) mezomorfni (atletski gradjeni)Svakom tipu odgovara posebna vrsta temperamenta:a) ektomorfnom – cerebrotonicni (samokontrola, zatvoren karakter, strah od ljudi)b) endomorfnom – visceralni (drustvenost, prozdljivost, sporost reagovanja)c) mezomorfnom – somatotonicni (agresivni, hrabri, neosetljivi na osecanja i potrebe drugih)

36. UTICAJ GENETSKIH FAKTORARano su se pojavila shvatanja po kojima su neka lica, zahvaljujuci naslednom faktoru predodredjena za vrsenje zlocina. Kako bi dokazali tezu – proucavane se kriminalne porodice i blizanci. Proucavanje porodicnih istorija - najpoznatija su ona koja su vrsili Dugdale u porodici Juke i Goddard u porodici Kallikak, zatim istrazivanje Glueckovih i Goringa. - Porodica Juke Dugdale proucavajuci populaciju u kaznionicama drzave Njujork, nalazi 6 osoba pripadnika porodice holandskog porekla pod pseudonimom Juke. Izneo je stav da na vrsenje zlocina odlucujuce deluju dva faktora: nasledje i sredina. - Porodica Kallikak Henry Goddard govori o porodici nazvanoj “Kalikak”. Rodonacelnik porodice je sa prvom, slaboumnom, suprugom imao sina, cime pocinje niz potomaka medju kojima su, uz slaboumnost, zastupljeni alkoholizam i kriminalne sklonosti. Potomci iz njegovog drugog braka, sa “normalnom zenom”, su inteligentna, moralna deca, iz cega se izvodi zakljucak da su inteligencija i dusevno zdravlje i moral osobine koje nasledjujemo.- Istrazivanja GlueckovihGlueckovi se zalazu za “eklekticki” (multidisciplinaran) pristup koji nece zanemariti ni jedan cinilac koji utice na pojavu kriminalnog ponasanja. Istrazivanje su usmerili ka utvrdjivanju porodicne anamneze maloletnika i na atmosferu u kojoj je dete odraslo. Zakljucili su da je kriminalnost oca predznak da ce i potomci krenuti tim putem.- Istrazivanje GoringaGoring tvrdi da se osobine prestupnika i neprestupnika razlikuju i to tumaci delovanjem nasledja, a ne sredine. Sklonost za vrsenje zlocina ocita je i kada ocevi ne zive zajedno sa svojim potomcima. Kontrolu kriminaliteta trebalo bi zasnovati na kombinaciji drustvenih mera sa medicinskim zahvatima. U mnogim zemljama vrsena je nasilna sterilizacija teskih zlocinaca. Proucavanje blizanaca i usvojenika Logika od koje se polazi je: ako se sklonost za odredjeno ponasanje nasledjuje, onda ce se ponasanja identicnih blizanaca poklapati, dok ce kod neidenticnih blizanaca to poklapanje biti daleko redje (genetski determinizam). Ispitivanja blizanaca vrsili su Karl Christiansen i Sarnoff Mednick zakljucujuci da su “genetski faktori od znacaja za neke od varijabli koje su povezane sa antisocijalnim ponasanjem”. Rezultati Mednicka i saradnika kritikovani su jer

ne uzimaju u obzir mnogo bitnih faktora. I pored toga, neki autori smatraju da su izucavanja blizanaca i usvojenika ukazala na snazan uticaj gena. Hromozomska nenormalnost Poremecaj u strukturi hromozoma – hromozomska sema XYY koja se razlikuje od normalne, dovodjena je u vezu sa sklonoscu za vrsenje zlocina. Medjutim, rezultati ovakvih studija uzimani su sa rezervom zbog malih uzoraka i nepouzdanih nacina odabiranja pojedinaca za proucavanje.

37. PSIHOANALITICKA OBJASNJENJAPsihoanaliza je grana psihologije i metod tretmana mentalnih i emocionalnih poremecaja koja se karakterise dimanickim pogledom na sve aspekte dusevnog zivota. Pojedinac koji preduzima odredjeni akt ne mora biti svestan njegovog cilja. To nesvesno u coveku, jedan je od kljucnih pojmova Frojdovog sistema misljenja. U svakom od nas odvija se sukob izmedju licnih, izvornih instikata i zahteva drustvene grupe. Instinkti su deo covekove organske strukture. Osnovni su: polni (libido), nagon samoodrzanja (ego i nagoni) i nagon agresije. Frojd smatra da je kljuc psihickog zdravlja u detinjstvu, zbog cega ukazuje na znacaj vaspitanja suzbijanja nagona. Socijalizacija se ne moze razumeti bez Frojdovog ucenja o 3 dela psihicke licnosti: Id (Ono) je sastavljen od nesvesnih instikata Ego (Ja) je deo licnosti koji dolazi u dodir sa okolinom Super-Ego (Nad-Ja) preko Ega cenzurise delovanje IdaPsihoanaliticari su dali sledeca objasnjenja kriminalnog ponasanja: zlocinac je pogresno socijalizovan zlocin kao vid neuroze - ucinilac tezi da bude oglasen krivim zlocin je posledica poremecaja u psihickoj ravnotezi zlocinac poseduje antisocijalni karakter drustvena struktura generise sklonost ka zlocinuPsihoanaliticki pristup zlocinu izazvao je niz osporavnja. Prigovori su se ticali metodoloskih i sadrzinskih pitanja. Ipak, ima autora koji smatraju da se Frojdovim ucenjem moze objasniti znacajan deo kriminaliteta.

38. TEORIJA INTELIGENCIJEIdeja o niskom IQ kao ciniocu kriminalnog ponasanja kriminologija duguje eksperimentalnoj psihologiji i njenim proucavanjima psihickih osobina prestupnika (zatvorenika) i ostalih gradjana. Prva istrazivanja – Goddard istice da su kriminalnost i slaboumnost izraz istog stanja degeneracije, pa zakljucuje da su maloumna lica potencijalni kriminalci. Svaka sloboumna osoba je potencijalni zlocinac, a da li ce to postati zavisi od dva cinioca: od temperamenta i okoline koja ga okruzuje. Kasnija istrazivanja Mnogi naucnici su posle Goddarda opovrgli tvrdnje o niskom IQ kao kriminogenom faktoru. Medjutim, istrazivaci su nastavili sa proucavanjem IQ izmedju pripadnika razlicitih drustvenih grupa. Utvrdili su da je IQ crnaca za 15 jedinica nizi od IQ belca, pa se preslo na proucavanje odnosa inteligencije, rasne pripadnosti i kriminaliteta. Zakljuceno je da je prosecni IQ delinkvenata za 8 poena manji nego kod nedelinkvenata. Iako se izricito navodi da se uzrok kriminalne aktivnosti ne moze nalaziti u nivou inteligencije, ipak isticu da osobe nize inteligencije ne uvidjaju stetnost svog ponasanja, sto moze doprineti vrsenju zlocina. U najnovijoj literaturi, Denis Howitt ukazuje da je nizak IQ povezan sa slabih uspehom u skoli, nesposobnoscu da se obezbedi zarada, uz istovremenu spremnost za preuzimanje nerazumnog rizika. Prigovori teoriji inteligencije krecu se u vise pravaca. Prvi se oslanja na kritiku testova inteligencije, a druga odbacuje izjednacavanje prestupnika sa zavodskom populacijom jer zatvorenici nisu reprezenti sveta kriminala. Navedene kritike nikako ne znace da inteligenciju treba potpuno zanemariti u kriminologiji. U to nas uveravaju Sutherland i Hartman, koji su utvrdili da: tipicna krivicna dela, nasilnicka, seksualna i laksa imovisnka (impulsivna dela) - vrse manje inteligentni inteligentniji vrse dela koja je potrebno brizljivo i dugotrajno pripremati

39. SKOLA DRUSTVENE SREDINE: TARDE I DURKHEIMKrajem 19. veka dolazi do kritike antropoloske i bioloske orijentacije i pokusaja da se zlocin i kriminalitet objasne delovanjem drustvenih cinilaca. Poseban znacaj imalo je ucenje francuske skole socijalne sredine. Njeni predstavnici su – Tarde i Durheim. Tarde Tarde samo u izvesnom smislu pripada ovoj skoli. Njegova teorija je originalni spoj psihologije i sociologije. Uzroke zlocina vidi u drustvenim uslovima, ali ukazuje i da bioloski faktori imaju odredjenu ulogu. Osnovni cinilac na kom Tarde zasniva svoje objasnjenje zlocina je: podrazavanje (imitacija) i 3 sa njom povezana zakona: dva oblika imitacije – moda (u gradu) i navika (na selu) nizi na drustvenoj lestici redovno oponasaju vise princip supstitucije Originalna je i prakticno primenjiva njegova teorija moralne odgovornosti – da bi neko lice odgovaralo za ucinjeno delo, dva su uslova: “secanje na moralne vrednosti” i drustvena prilagodjenost. Nedostatak Tardeove koncepcije lezi u apsolutizaciji podrazavanja kao faktora kriminaliteta. S druge strane, njegov doprinos je uvodjenje kategorije profesionalnog zlocinca i objasnjenje ovog tipa kriminaliteta, kao i maloletnicke delinkvencije.DurkheimDurkheim sve pojave objasnjava iz drustva (sociologizam). Osnovni pojam Durheimove sociologije je “drustvena cinjenica” koju on tretira kao stvar, pojavu objektivne prirode. Sve drustvene cinjenice deli na: a) normalne (postoje u svim drustvima i svim vremenima) b) patoloske (nedostaje karakter opstosti)Kriminalitet mozemo shvatiti samo ako podjemo od kategorije kolektivne svesti i drustvene podele rada. Moderna drustva karakterise egoisticki i hedonisticki shvacen individualizam. On onemogucava drustvenu solidarnost i koheziju i Durheim to naziva “stanjem anomije”.Kritike je izazvalo glediste o “normalnosti”, cak i u korisnosti kriminaliteta. Kriminalitet igra i pozitivnu ulogu, posebno u razdobljima kada se dela koja doprinose razvoju covecanstva smatraju zlocinom.

40. SOCIOLOSKA SKOLA; LISTZ I ASCHAFFENBERGKrajem 19. veka doslo je do formiranja socioloske skole ciji su utemeljivaci bili Prins, Listz i van Hammel, koji su joj dali ulogu mosta izmedju pozitivizma i klasicne skole. Kljucni stavovi skole bice izlozeni kroz primer najznacajnijeg autora Franca Listz-a.Na kriminalitet povezano deluju dve grupe cinilaca: individualna svojstva (nasledjena i stecena) i drustveni uzroci (ekonomski, geografski i sl.) – imaju znacajniju uloguKriminalitet se deli na:

a) akutni (posledica delovanja spoljnjih faktora)b) hronicni (odredjen unutrasnjom kriminalnom nastrojenoscu)Krivce deli na:a) zlocince iz navike, kod kojih su bitni endogeni ciniocib) slucajne krivce, koji krivicna dela vrse pretezno pod uticajem spoljasnjih, egzogenih faktoraU pogledu licnog osnova moralne odgovornosti, Listz istice indiferentisticko glediste po kome problem slobodne volje predstavlja filozofsko, a ne pitanje kojim se bave krivicne nauke. Zalaze se za dualitet kazni i mera bezbednosti.AschaffenburgRazvoju socioloskog pristupa u Nemackoj doprineo je Gustav Aschaffenberg, pisac dela Zlocin i borba protiv njega. Po njegovom misljenju glavni uzrok kriminaliteta je neprilagodjenost lica drustvenom zivotu. Cinioce koji ga izazivaju deli na: opste, odnose se na sve krivce (godisnje doba, nacionalna, rasna, verska pripadnost, tip naselja, kocka i sl.) individualne, koji su karakteristicni za konkretnog uciniocaNjegova klasifikacija krivaca uglavnom se zasniva na krivicno pravnim kriterijumima.

41. TEORIJA ISTORIJSKOG MATERIJALIZMA: UCENJE SOCIJALISTA UTOPISTA; OSNIVACI;UTICAJ U KRIMINOLOGIJI; BONGERSocijalisti utopisti razvijaju ucenje o socijalizmu kao moralnom idealu, zahtevu pravednosti. Ta ideja o novom, savrsenijem sistemu socijalne organizacije, koji se drustvu moze nametnuti propagiranjem ideja, u centru je razmisljanja socijalista utopista. Medju njima su znacajni: William Thompson, Charles Fourrier, Ettienne Cabet itd.Osnivaci teorije Milic navodi da je posebno znacajan Englesov Polozaj radnicke klase u Engleskoj, u kome se posvetio izucavanju uslova zivota radnika u velikim gradovima. Izraz kojim on oznacava taj polozaj je “socijalno ubistvo”. Istice demoralisuce delovanje bede i siromastva, socijalnu nesigurnost i eksploataciju radnika. Engles kriminalitet svrstava u grupu drustvenih bolesti i smatra da se razlike drustva ne mogu razresiti na terenu prava, vec klasnom revolucijom. Marx smatra da brzi rast kriminala u odnosu na porast stanovnistva jedne drzave, predstavlja dokaz protivrecnosti unutar samo socijalnog sistema. Lenjin smatra da ce buduce komunisticko drustvo otkloniti glavne uzroke narusavanja pravila drustvenog zivota, eksploataciju, bedu i siromastvo masa. U njemu nece biti krivicnog prava, postojace samo ekscesi, koje ce sankcionisati sam naoruzan narod. Uticaj u kriminologiji; BongerShvatanja Marxa i Engelsa imala su uticaj na kriminologe u vise zemalja. Oni se mogu podeliti u dve grupe: jedni su uzrok porasta kriminaliteta trazili u propadanju licnosti prestupnika u burzoaskom drustvu, drugi i brojniji, uzroke traze u drustvenoj strukturi i ekonomskoj sferi. Williem Bonger uzrok zlocina trazi u sredini koja okruzuje coveka. Najznacajniji cinilac je siromasto koje deluje neposredno, degradacijom licnosti ili u sadejstvu sa alkoholizmom. Bavio se i faktorima koji dovode do povecanog kriminaliteta pojedinih nacija i rasa (Jevreja i crnaca) i ovu pojavu je tumacio ekonomskim i socijalnim uslovima njihovog zivota. Rat je smatrao najvecim zlocinom. Bongeru se zamera da apsolutizuje dejstvo ekonomskih cinilaca na stetu ostalih. Ovi prigovori su opravdani, ali ne osporavaju njegov znacaj za razvoj kriminologije. 42. EKOLOSKA TEORIJA Prvi predstavnici Cikaske skole bavili su se distribucijom drustveno nepozeljnih pojava u Cikagu. Tvorci ove teorije Robert Park i Ernest Burgess su Cikago podelili na nekoliko podrucja. Posmatranje statistickih podataka za svaku od navedenih zona pokazalo je da drustvene bolesti (smrtnost dece, tuberkuloza, delinkvencija i kriminalitet) opadaju sa udaljavanjem od gradskog jezera. Do slicnih zakljucaka dosli su i Clifford Shaw i Henry McKay. Grad je prikazan kao celina vise jasno omedjenih gradskih ekoloskih podrucja koja su ga delila na 5 koncentricnih zona u sirini od po 2 milje izmedju kojih su se nalazile medjuzone. Najveca stopa kriminaliteta je u unutrasnjoj zoni (nastanjenoj doseljenicima) smestenoj uz biznis centralnu zonu, a smanjuje se iduci od centra ka periferiji.

Bilo je kritika ucenja Shawa i McKay-a, ali ipak, njihovo ucenje je uticalo na kriminologe duze od 70 godina.Gangovi u Cikagu Frederick Trasher proucavao je oko hiljadu cikaskih gangova. Tvrdio je da je nastanak gangova posledica drustvene dezorganizacije u crnackom getu i slamovima. Bitne karakteristike ganga su:a) individualnost b) nastaju spontano i neplanirano c) zasnivaju se na odnosima “licem u lice” medju clanovima d) medjusobno podsticanje i dogovor medju clanovima e) kolektivni identitet clanova f) aktivnosti clanova su razlicite g) gang moze prerasti u kriminalnu bandu h) svaki gang kontrolise “svoju teritoriju”

43. TEORIJA DIFERENCIJALNE ASOCIJACIJE Edwin Sutherland polazi od toga da se kriminalno ponasanje uci kroz interakciju sa drugim licima u bliskim grupama, ako u njima preovladjuju prestupnicki modeli ponasanja. Kriminalitet je proizvod diferencijalne asocijacije (razlicitog povezivanja) sa kriminalnim i nekriminalnim normama – osoba postaje delinkvent zbog kontakta sa kriminalnim obrascima i zbog odvajanja od antikriminalnih. Svako ce nuzno asimilovati kulturu koja ga okruzuje. Sutherland navodi sedam pravila koja objasnjavaju sustinu teorije od kojih su najvaznija dva: - proces koji za posledicu ima “sistematsko” kriminalno ponasanje i - kriminalno ponasanje je odredjeno procesom povezivanja sa onima koji vrse zlocine.Kriticari su zamerali Sutherlandu da ucenje dovodi u zavisnost samo od spoljasnjih dodira, a zanemaruje licnost kao cinilac zlocina. Zamera se i da se teorija uglavnom odnosi na prenosenju kriminalnih stavova i tehnika, dok se ne pokusava objasniti kako je do njih prvi put doslo.

44. TEORIJA DRUSTVENOG UCENJA Ronald Akers je pokusao da prosiri Sutherlandovu teoriju. On polazi od stave da je kriminalno ponasanje nauceno. Daje psiholosko objasnjenje takvog ucenja i ponovo formulise osnovnu kategoriju Sutherlandovog sistema nazivajuci je “diferencijalna asocijacija – pojacavanje”.Kljucni pojmovi teorije su: “pojacavanje” - da bismo nesto ucinili, potrebno je da budemo motivisani – nagradom (pozitivno pojacanje) ili

uklanjanjem neceg bolnog iz okoline subjekta koji se ponasa (negativno pojacavanje). Pojacavanje moze da bude drustveno i nedrustveno.

“kaznjavanje” takodje moze biti pozitivno (oduzimanje nekog dobra) i negativno (sankcija koja se sastoji u izostanku nagrade ili privilegije)

“modeli za podrazavanje” odnosno “modelovanje ponasanja”S obzirom na odlucujuci uticaj drustvenih cinilaca ceo pristup se oznacava kao teorija socijalnog ucenja. On tvrdi da grupe i pojedinci koji deluju na glavne izvore individualnog pojacavanja imaju najveci uticaj na to kako cemo se ponasati.

45. TEORIJE KULTURNOG KONFLIKTA I RASKORAKAZa Cikago je bio karakteristican sukob vrednosti i normi pripadnika starih i novih talasa imigranata. Ove ideje je definitivno uoblicio naucnik skandinavskog porekla Thorsten Sellin. Kulturni konflikt nastaje kada ljudi postujuci svoje, dodju u sukob sa normama ponasanja drugih, a kada su te norme pravne - govorimo o kriminalnom ponasanju.Postoje dve vrste kulturnih sukoba: primarni – nastaju kada se pravne norme jedne kulture primene na ljude odrasle u drugoj sekundarni – kada clanovi uze kulturne grupe koji zive unutar sire kulture stvaraju vrednosti koje su oprecne

pravnim normamaTeorija kulturnog raskoraka tvrdi da se delovi kulture menjaju nejednakim tempom, sto dovodi do remecenja ravnoteze kulturnog sistema u celini.

Americka sociologija pravi razliku izmedju opste kulture (zajednicke za celo drustvo), potkulture i kontrakulture (sadrzi norme suprotne opste priznatim). Selinova teorija je imala mnogo pristalica, ali i kriticara.Sukob sa kulturom srednje klase; Kultura nize klase; Potkultura nasilja; Delinkvencija u kohorti;

46. MERTONOVA TEORIJA ANOMIJEDurheimov pojam anomije razradio je Robert Merton koji anomiju odredjuje kao drustveno stanje, kao tip drustvene strukture. Devijantno ponasanje je simptom stanja u kome postoji suprotnost izmedju kulturom nametnutih ciljeva i nemogucnost da se ostvare legalnim sredstvima. Daje podelu oblika ponasanja ili prilagodjavanja pojedinaca datim drustvenim uslovima. Postoje sledeci modeli prilagodjavanja odnosno, devijantnog ponasanja: Inovacija – svojstvena nizim drustvenim slojevima. Pojedinac usvaja ciljeve, ali odbacuje sredstva za njihovo

ostvarivanje (hoce da bude bogat, ali do dobara dolazi na nelegitiman nacin) Ritualizam – svostvena srednjem sloju. Odustaju od ciljeva, ali se ritualno pridrzavaju pravila Povlacenje – napustaju i ciljeve i sredstva (narkomani, skitnice, pijanci, autisti) Pobuna – odbacuju se nametnuti ciljevi i sredstva, a umesto njih se prihvataju nova (pripadnici revolucionarnih i

teroristickih grupa koje teze da stvore novo drustvo).Primenom ove teorije, Merton je pokusao da objasni delinkventno ponasanje mladih iz nizeg drustvenog sloja. Ovakvoj teoriji anomije moze se stvatiti nekoliko primedbi. Izvodi se zakljucak da su devijantnosti i kriminalitetu najskloniji pripadnici nizih slojeva. S druge strane, Mertonu se ne moze osporiti da se njegova teorija moze primeniti u objasnjenju odredjenih tipova kriminalne aktivnosti.

47. KONTROLNE TEORIJE 1. Teorija Reissa i Nyea: dve vrste kontroleAlbert Reiss iznosi tvrdnju da delinkvenciju izaziva odsustvo “personalne i socijalne kontrole”\Ivan Nye siri ovo glediste uvodeci 3 vrste kategorija koje uticu na prevenciju delinkvencije: direktna kontrola – kaznjavanje od stranje pravosudja indikretna kontrola – odustaju od dela jer uvidjaju da izazivaju patnju i razocarenje porodice interna kontrola – savest ili osecaj krivice sprecava da se preduzme delinkventi akt2. Teorija sudrzavanja Waltera Recklessa Walter Reckless nastoji da objasni devijantno ponasanje. Polazi od verovanja da jako unutrasnje i pojacano spoljasnje uzdrzavanje cini pojedinca otpornim na normativnu devijantnost. Postoje 2 vrste suzdrzavanja: unutrasnje – sastoji se od unutrasnjih elemenata: jak ego, razvijen superego, samokontrola spoljasnje – kao strukturalna brana koja se nalazi u neposrednom drustvenom okruzenju licnosti i ima za cilj da

ga zadrzi u dopustenim granicama. Cine je efikasni mehanizmi jacanja normi i ciljeva pojedinaca, drustvena kontrola, ogranicenja i odgovornosti, izgradnja alternativnih i sigurnosnih ventila.

3. Kontrolna teorija Travisa HirshiaTravis Hirshi smatra da su delinkventni akti rezultat slabljenja ili kidanja veze pojedinca i drustva. Navedena veza ima sledece elemente: a) povezanost b) obavezanost c) angazovanost d) verovanjeNa pitanje “zasto covek krsi pravila u koja veruje?” Hirshi ima dva odgovora: – ili se verovanja smatraju praznim recima koje nesto znace kada deluju mehanizmi kontrole – ili devijantna osoba racionalizuje svoje ponasanje tako da moze da prekrsi pravilo i da nastavi da veruje u njega.4. Niska samokontrola kao “opsta teorija kriminaliteta” – Cohen i Felson

48. TEORIJA RUTINSKE AKTIVNOSTILawrence Cohen i Marcus Felson nastoje da pojasne porast otimackih krivicnih dela kod kojih se zrtvi, upotrebom sile, nesto oduzima. Izdvajaju se 3 bitna elementa:

a) motivisani prestupnici b) pogodne mete c) odsustvo osposobljenih zastitnika od prestupaTrecem ciniocu pridaju poseban znacaj, ukazujuci da se ne misli samo na specijalizovane sluzbe za zastitu, vec i na mnostvo procedura kojima gradjani svakodnevno stite svoju i tudju imovinu.

49. TEORIJA REINTEGRATIVNOG POSTIDJIVANJA Australijski kriminolog John Braithwaite izgradio je jednu specificnu teoriju koja je “izraz debate izmedju teorije zastrasivanja i teorije etiketiranja”. Postidjivanje je esencijalni cinilac odgovornosti lica koja krse zakone. Maloletnicima i odraslia savest je mnogo delotvornije sredstvo za kontrolu nedolicnog ponasanja od kaznjavanja. Postoje kulture koje postidjuju reintegrativno (pruzajuci pristupniku sansu da se reintegrise). Porodica ima kljucnu ulogu u nametanju zeljenih modela ponasanja, ali i kasnijeg sprovodjenja ceremonija postidjivanja i pokajanja.Ovaj autor je uticao na afirmisanje ideje restorativne pravde. Razvija model restorativnog pristupanja sa prestupnikom koji podrazumeva da svakom krsenju zakona sleduje pokusaj da se zrtva, prestupnik i njihove porodice nadju u krugu u kome vise sati govore o zlocinu, steti i pokusaju da se dogovore kako ce je prestupnik nadoknaditi.

50. NOVA DRUSTVENA ODBRANANeposredno posle II svetskog rata pojavljuje se Nova drustvena odbrana, koja je polazila od humanistickih ideja i svesti o potrebi da se na prestupnika i njegovo delo gleda na drugi nacin i izgradi nov concept antikriminalne akcije. Izdvojile su se dve struje – ekstremna i umerena. Ekstremnu je vodio Gramatica, koji proglasava izlisnim termin krivicno pravo, kazna, krivicno delo i prestupnik. Umesto njih uvodi pojmove “antisocijalno ponasanje” umesto zlocina, umesto kazne kompleks kurativnih, vaspitnih i mera odvajanja prilagodjenih licnosti ucinioca. Mnogo veci broj kriminologa opredelio se za ideje umerene struje, na celu sa Mark Ancel-om. Zalaze se za primat specijalne prevencije i za humanizaciju drustvene rekacije na krivicno delo. U centar interesovanja stavljeno je konkretno lice koje je u datoj situaciji izvrsilo krivicno delo i njegova resocijalizacija. “Tretman” je jedan od kljucnih pojmova ucenja Nove drustvene odbrane. Kritika Nove drustvene odbrane tice se resocijalizacije kao svrhe kaznjavanja, zamerki da je previse individualisticki orijentisana, kao i da vodi preteranoj blagosti prema uciniocima krivicnih dela.

51. INTERAKCIONIZAM I TEORIJA ETIKETIRANJAZacetkom ove teorije smatra se poznata tvrdnja koju je izneo Tannenbaum: “pojedinac nije devijantan zato sto je izvrsio odredjeno delo, vec zato sto je drustvo delo i njegovog pojedinca oznacilo devijantnim”. Howard Becker razradjuje ovu ideju: “devijantnost je kvalitet koji ne lezi u samom ponasanju, nego u interakciji izmedju licnosti koja delo izvrsi i onih koji na njega reaguju”.Kriminolozi se okrecu proucavanju grupa koje imaju dominantan ekonomski i politicki polozaj – konformisti; S druge strane devijanti su lica koja svojim ponasanje dolaze u sukob sa dominantnim drustvenim grupama.Teorija etiketiranja je konkretizacija teorije socijalnog interakcionizma. Reakcija dominantne drustvene grupe sastoji se u odabiru, etiketiranju i stigmatizaciji drugih. Wheeler i Cottrell smatraju da je neophodno proucavati nacin na koji ljudi jedni druge stigmatizuju i kako reaguju na etiketu koja im je prilepljena. U procesu stigmatizacije poseban znacaj pridaje se postupcima organa krivicnog pravosudja. Denis Chapman ukazuje da se stvara stereotip kriminalca kao lica koje pripada nizim drustvenim slojevima. Stereotip izaziva odbojnost kod visih socijalnih slojeva, razvija osecanje ugrozenosti i potrebe zajednicke borbe protiv njih (u tome je drustvena funkcija stereotipa).Za interakcionisticko objasnjenje ljudskih ponasanja, od znacaja je i kategorija “sekundarne devijacije”. Ona se moze posmatrati na dva nivoa: a) opstem (drustvenom) b) posebnom (individualnom) i u oba slucaja posledica je procesa pojacanja – amplifikacije: na drustvenom nivou - znaci da sto je vise ponasanja ocenjeno neprihvatljivim, veci je broj krsenja zabrana na individualnom nivou - drustvo sve vise onemogucava devijantu vracanje medju konformiste

52. RADIKALNA KRIMINOLOGIJA “Rani radovi”

Krajem 60-ih, kao izraz nezadovoljstva, razvio se na Zapadu novi kriminoloski pravac koji se oznacava kao “kriticka”, “nova”, “radikalna” kriminologija. Autori za svoj teorijski okvir uzimaju konfliktnu teoriju. Originalnost koncepta radikalne kriminologije ogleda se u shvatanju kriminaliteta. Nagel deli kriminalitet na konvencinalni i nekonvencionalni. Quinney kriminalitet deli na: kriminalitet represije i kriminalitet eksploatisanih drustvenih klasa.Medju deklasiranim slojevima, kriminalitetu su narocito skloni lumpenproleteri. Radikalni kriminolozi za tu kategoriju vezuju dve grupe krivicnih dela: “grabezna” (ugrozavaju bogate) i “licna” (protiv pripadnika iste klase). Osnivaci kriticke kriminologije u Britaniji Ian Taylor, Paul Walton i Jock Young bave se politickom ekonomijom kriminaliteta, disciplinom koja objasnjava zasto je drustvo zasnovano na trzisnoj privredi idealna sredina za razvoj najopasnijeg oblika kriminaliteta, jer je zasnovano na nejednakosti moci, bogatstva i vlasti. Kriticka kriminologija danas Kriticka kriminologija danas, manje je monolitan set ideja, no u vreme nastanka. Kriticki kriminolozi navode da unutar zlocina i njegove kontrole postoji dvostruka ironija: kriminalno ponasanje pod uticajem sustinskih vrednosti drustva, a podsticu ga kljucne ustanove: rad i obrazovanje; drugo, sistem krivicnog pravosudja (zigosanjem i pojacavanjem stereotipa) stvara od ljudi kriminalce.Rene van Swaningan smatra da su kriminalne statistike pre sredstvo za fabrikovanje moci, konstrukcije stereotipa i predrasuda, nego sto su “cvrste cinjenice”.Pravci unutar kriticke kriminologije:1.Levi realizam 2.Postmodernizam 3.Mirotvorni pravac 4.Abolicionizam/Anarhizam 5.Radikalni feminizam

53. FEMINISTICKI PRISTUPZlocinacko ponasanje se smatra “muskom” pojavom, na sta ukazuju i kriminalne statistike. Za nastanak ove orijentacije znacajna je teza Lambrosa i Ferrera da je prostitucija za zene ono sto je zlocin za muskarce. Upravo od neprihvatanja tog stave pocinje kritika feministkinja.Stavovi Dore Klein su izlozeni kritici. Nastojalo se da specificno ucesce zena u kriminalitetu objasni filozofskim, psihickim, drustveno strukturalnim ciniocima, bioloskim pretpostavkama, seksualnoj prirodi zene. Postojeca metodologija nije pogodna za istrazivanje uticaja pola kao cinioca kriminaliteta. Verovanje u kriminalne statistike i kvantitativne metode, kritikuje se i od istrazivaca koji vode “feministicke studije”. Jedan pokusaj objasnjenja kriminaliteta zena – britanska autorka Meda Chesney-Lind konstatuje da se postojece kriminoloske teorije ne mogu primeniti na prestupnicko ponasanje zena. Kao ilustraciju uzila razdoblje s pocetka proslog veka kada je intenziviran progon maloletnica za tzv “statusne delikte”. Uhapsene za ova dela cinile su devojke i osudjivane su na dugotrajnije lisavanje slobode nego mladici. Bilo je dovoljno da roditelji maloletnice kazu da su izgubili kontrolu nad njom. Cela stvar je javnosti prikazana kao zastita maloletnica od njihovog preranog stupanja u polne odnose. Kazneno reagovanje bilo je sredstvo za regulisanje seksualnosti zena. Struje u savremenom feminizmu1. Liberalni feminizam 2. Socijalisticki feminizam 3. Radikalni feminizam 4. Feminizam obojenih zena

54. FENOMENOLOSKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVE Kod opisa kriminalne pojave zainteresovani smo za opis pojavnih oblika u kojima se ona iskazuje u spoljnom svetu. Tada se koncentrisemo na njenu statiku, dinamiku, kao i na tipologiju pojavnih oblika: Statika kriminalnog fenomena izrazava se kroz strukturu ponasanja koja se oznacava kao kriminalitet Dinamika se bavi promenama u njihovom obimu i distribuciji, moze se odnositi na oscilacije kriminaliteta u

jednoj drzavi, regionu ili gradu. Tipologija pomaze da se razlicite vrste kriminalnih ponasanja i ucinilaca, na osnovu zajednickih osobina,

svrstavaju u grupu, cime se olaksava proucavanje. Statika i dinamika kriminaliteta koriste uglavnom cinjenice iz zvanicnih statistickih evidencija.

55. PODACI O KRIMINALITETU U SVETU

Brojni medjunarodni skupovi, narocito odrzani pod okriljem UN i Interpola, ukazali su na zabrinjavajuce stanje kriminaliteta u vecini zemalja. Prvo su navedeni uporedni podaci o kriminalitetu prikupljeni od strane medj organizacija, zatim je ukazano na stanje kriminaliteta u nekoliko karakteristicnih zemalja.Uporedjivanje podataka iz kriminalnih statistika razlicitih drzava cesto je nemoguce, zbog razlika u krivicnim zakonodavstvima. I pored toga, uobicajeno je da se bar za neka dela navedu uporedni podaci. Ti pregledi o zlocinu imaju znacaj: pomazu izgradnji teorija koje imaju siru primenljivost doprinose uzajamnom upoznavanju i ucenju inovacija u oblasti kontrole kriminala u drzavama koje nemaju jaku kriminolosku tradiciju pomazu izgradnji kriminologije Navodjeni su podaci o stanju kriminaliteta prikupljeni od strane UN i Interpola, Svetske zdravstvene organizacije. Medjutim, umesto da se ovakve studije umnoze i profine, doslo je do pada interesovanja za njihovo vodjenje, cak i otvorenog otpora objavljivanju ovakvih podataka. Tako su za poredjenje ostali samo podaci iz Medjunarodnih studija viktimizacije (ICVS), iako mnoge drzave u njima ne ucestuvuju. Osnovni izvor podataka bice iz ICVS koji se prikupljaju tako sto se u 70 drzava licima starijiim od 16 godina postavljaju pitanja o licnoj i viktimizaciji clanova porodice u proteklih godinu dana. Sve drzave su podeljene na regione, a vrste kriminalne delatnosti u dve osnovne grupe klasicnog kriminaliteta: imovinski i nasilnicki. Imovinski kriminalitet: a) provalna kradja b) razbojnistvo c) imovinska dela u vezi sa motornim vozilima d) prevara potrosaca e) imovinska dela na stetu firmi Nasilnicki kriminalitet:a) ubistvo b) telesno povredjivanje c) silovanje i drugi oblici seksualnog nasilja d) zlocini mrznje

56. DRZAVE SA VISOKOM STOPOM KRIMINALITETA (SAD, Englska i Vels, drzave u tranziciji)SAD - Najrazvijenija i najmocnija zemlja na svetu, po svim parametrima predstavlja drzavu sa najvise izvrsenih zlocina. Analiza podataka u Jedinstvenim pregledima kriminaliteta i Nacionalnim pregledima zrtava pokazuje:- podaci sadrzani Uniform Crime Reports: “casovnik zlocina” – u 2001. jedno delo izvrseno je na svake 2,7 sekunde; nasilnicko delo na svake 22 sek; struktura dela – najvise je kradja, zatim provalne kradje, kradje motornih vozila, teske telesne, razbojnistva procenat rasvetljenih dela – visi je kod nasilnickih nego kod imovinskih dela- podaci iz National Crime Victimization Survey 30 miliona viktimizacija registruje se na ovaj nacin prijavljuje se polovina nasilnickih i cetvrtina imovinskih dela rizik od viktimizacije veci je dvostruko kod gradskog nego kod seoskog stanovnistva

Engleska U Engleskoj i Velsu najznacajniji izvori podataka o kriminalitetu su Criminal Statistics i British Crime Survey.- dela registrovana u CS: broj registrovanih dela i trend: od 60-ih godina primetan je nagli porast registrovanih dela struktura dela: trecina dela cine kradje motornih vozila ili stvari iz njega- podaci iz BCS: a) prema ovome, broj dela sredinom prosle decenije je jos veci b) struktura dela je slicnaDrzave u tranzicji Podaci o stopi kriminaliteta u tim zemljama, uporedjeni sa onima iz prethodnog perioda pokazuju dramatican porast. Podaci o kretanju kretanju kriminaliteta u Rusiji, takodje su zabrinjavajuci. Analiza podataka ukazuju da nivo porasta nije bio isti u svim posmatranim drzavama. Sledeca bitna crta je promena struktura dela. Primena sile u vrsenju dela je sve cesca.

Sledeca pravilnost je znacajan porast broja imovinskih krivicnih dela. Sa izuzetkom dela povezanih sa narkoticima, svi oblici kriminaliteta povezani su sa originalnom “akomulacijom kapitala”, u kojoj se pokusava prigrabiti sto veci imetak kroz kriminalne aktivnosti. Najopasnija tendencija je prisustvo transnacionalnog kriminaliteta.

57. DRZAVE SA NISKOM STOPOM KRIMINALITETA (Svajcarska, Irska, Malta, Japan)Svajcarska Amerikanac Marshall Clinard istice da je Svajcarska je izuzetak od opsteg pravila po kome bogata i urbanizovana drustva karakterisu visoke stope kriminaliteta. Podaci zvanicnih statistika pokazuju da je u period 60’-71’ stopa kriminala konstanta ili opada. On zatim poredi stanje kriminaliteta u Svajcarskoj i Svedskoj. Zasto je stopa kriminaliteta u Svedskoj nekoliko puta visa od one u Svajcarskoj? Objasnjava to sa 2 faktora: a) politicki i ekonomski sistem b) forsiranje privatne inicijative za razliku od oslanjanja na ideju drustvenog blagostanja.Medjutim, danski kriminolog Flemming smatra da je na Clinardove stavove uticalo to sto nije bio svajcarac, zbog cega je olako usvojio ono sto Svajcarci zele da drugi misle o njima: da se u toj zemlji vrsi malo zlocina. Realnost nije bas takva: studije o viktimizaciji u Svajcarskoj pokazale su da su njeni gradjani zrtve krivicnih dela cesce nego sto bi se moglo zakljuciti iz kriminalnih statistika, a razlog tome je sto policija ne unosi u zvanicne evidencije i time “omogucava” nisku stopu kriminaliteta. Irska Irska je po mnogo cemu specificna: i pored intenzivne industrijalizacije, stopa kriminaliteta u gradovima nije porasla vise nego na selu. Pored toga, paznju privlaci jedna okolnost: u razdoblju 50’-70’ broj muskaraca ubijen od strane zena porastao je za 41 %.Irska se smatra izuzetkom od pravila da sa modernizacijom drustva ide i porast kriminala. Objasnjenje za ovo se trazi u uticaju Katolicke crkve na vlast, dok drugi skrecu paznju na odnos koji policija ima sa gradjanima.Malta Malta spade u krug razvijenih zemalja koje nemaju posebnih problema sa kriminalitetom. Stopa kriminaliteta jedna od najnizih u Evropi, stopa lica lisenih slobode takodje, Valeta je jedini glavni grad sa visegodisnjom stopom ubistva – nula. Vise od 80% kriminaliteta odlazi na laksa imovinska dela. Najvaznije objasnjenje je dobra integrisanost i solidarnost pojedinaca koja snazno utice na prevenciju primarnog kriminaliteta.Japan Japan je velika enigma. To je zemlja u kojoj je nagli ekonomski razvoj kombinovan sa stabilnom stopom kriminaliteta, koja je visestruko niza od one u ostalim razvijenim zemljama. Japanci sada manje koriste krivicne sankcije kao sredstvo kontrole kriminaliteta nego ranije. Ovo se objasnjava se snaznom drustvenom kontrolom i potcinjavanjem pojedinaca grupnim interesima.

58. STRUKTURA I TENDENCIJE KRIMINALITETA U SRBIJI; KRIMINALITET PUNOLETNIH LICA I KRIMINALITET MALOLETNIKAStanje kriminaliteta u Srbiji bice analizovano za period od 1991-2005, uz par napomena. Validnost podataka znatno umanjuje niz okolnosti koje su posledica vanrednih prilika u kojima smo ziveli duze od jedne decenije. Zatim, od juna 99’ organi Srbije nemaju ingerencije na podrucju Kosova i Metohije. Podaci su rasporedjeni u 2 grupe: one koji se odnose na punoletne ucinioce i one koji se odnose na maloletnike.Pre konkretnih podataka, trebalo bi dati globalne pokazatelje: kvota prijavljenog kriminaliteta – 1.504 kvota presudjenog kriminaliteta – 538 casovnik zlocina; na 6 min izvrseno je delo koje je prijavljeno; na svakih 15 min koje je presudjenoKriminalitet punoletnih lica

- Kod krivicnih prijava, dat je: broj prijava, teritorijalna distribucija, struktura dela, pol i starost ucinioca.- Kod osudjenih punoletnih lica dati su: broj osudjenih, mesto vrsenja dela, struktura dela, pokusaj, sticaj, saucesnistvo, povrat, bracni status, skolska sprema.Kriminalitet maloletnikaOvde se analiziraju istorodni podaci o prijavljenim i osudjenim licima, samo su to osobe mladje od 18 godina. Jedini podaci koji se za ovu kategoriju posebno prikupljaju su oni koji se odnose na bracnost roditelja, porodicne prilike i zanimanje roditelja maloletnika.

59. PROGNOZIRANJE KRIMINALITETA KAO MASOVNE POJAVE Prognoziranje kriminaliteta pociva na ideji da kretanje kriminaliteta mozemo predvideti pod odredjenim uslovima. Prema kriterijumu vremenskog perioda za koji se prognoziranje vrsi mogu se podeliti na: kratkorocne (3-5) – namenjene resavanju taktickih pitanja dugorocno (6-10) – okrenuta strateskoj kontroli kriminaliteta ekstremno dugorocne prognoze (duze od 15 godina) Prema podrucju na kome se kretanje predvidja, govorimo o: a) lokalnim b) nacionalnim c) regionalnim d) kontinentalnim prognozamaPrema obuhvatnosti kriminalne aktivnosti, delimo ih na:a) totalne – obuhvataju moguce kretanje svih kriminaliteta b) parcijalne – predvidja se kretanje odredjene vrsteOsnovni uslov za validnost ovih prognoza je poznavanje stvarnih razmera kriminaliteta i faktora koji ga izazivaju. Jedno od prakticnih pitanja je kako identifikovati prediktore – faktore predvidjanja? Izdvajaju se tri faktora na osnovu kojih se najbolje moze predvideti kretanje kriminaliteta:a) starosna struktura b) broj motornih vozila c) stepen prilagodjenosti gradskom zivotu

60. TIPOLOGIJA DELA I UCINIOCASvaka klasifikacija zahteva da se unapred odredi kriterijum podele i da ga se naucnik dosledno pridrzava. Italijan Ponti predlozio je 4 moguce podele zlocina i ucinilaca:a) zakonsku (krivicno zakonodavstvo)b) drustveno-ambijentalnu (drustvena sredina u kojoj se zlocin vrsi)c) klinicku (crte lica ucinioca, stanje dusevnog zdravlja)d) psiholosko-motivacionu (kriterijum je psihicki cinilac, svesna pobuda zbog koje je delo izvrseno)Zakonska klasifikacija Krivicni zakoni odredjuju koje se ljudske radnje – dela, u odredjenom trenutku i u datom drustvu smatraju kriminalnim. U posebnom delu krivicnog prava, grupisana su pojedina od tih dela prema objektu kome se pruza krivicno pravna zastita. Kada se radi o uciniocima krivicnih dela, dele se na: uracunljive, smanjeno uracunljive i neuracunljive. U pogledu uzrasta lica koje izvrsi neko delo, zakonodavac pravi razliku izmedju dece do 14 godina, maloletnika i punoletnih.

Klasifikacija prema drustvenoj srediniUzimajuci u obzir ovaj kriterijum, moguce je govoriti o njihovom daljem razvrstavanju u zavisnosti od: tipa potkulture – potkultura poseduje sopstveni normativni sistem, a njeni clanovi odredjene navike i obicaje privrednog ambijenta – prestupnistvo je u neposrednoj vezi sa privrednim prostorom politickog okruzenja – imamo 2 vrste: dela koja se takvima smatraju tradicionalno i “dela zloupotrebe moci” porodicne sredineKlinicka klasifikacija – ova podela zasniva se na kriterijumu normalnosti odnosno nenormalnosti prestupnika u sudsko-medicinskom, psiholoskom i socijalnom smislu. Klasifikacija prema motivuMotiv se moze odrediti kao pokretac odredjene covekove delatnosti. Kao osnovni motive koji uticu na vrsenje zlocina izdvajaju se: a) prisvajanje (koristoljublje) b) seksualno zadovoljstvo c) agresivnost d) strast e) ideologiju f) igru i zabavu

Ovaj poslednji motiv pomaze nam da razumemo ludicki kriminalitet, u koji spadaju dela koje je ucinilac uradio u zelji da priredi sebi zabavu.

61. NASILNICKI KRIMINALITET: POJAM I KORENI NASILJA; OBLICIJedan od bitnih pokazatelja kriminalnih statistika je porast zlocina sa elementima nasilja. Nasilnicki kriminalitet obuhvata dela kod kojih se radi postizanja odredjenog cilja koristi napad na zrtvu ili se njime preti . Jedno od najvaznijih pitanja koje se postavlja je – koji su koreni nasilja? Razlikujemo sledece pristupe: bioloski i psiholoski – odlikuje ih teznja da covekovu agresivnost povezu sa ciniocima kao sto su struktura

mozga, genetske deformacije, niza inteligencija i slicni. Kod proucavanja bio-psihickih korena nasilnosti treba uzeti u obzir: a) visok nivo testosterona b) povrede mozga c) genetski defekt, prenosi se u muskoj liniji d) “sindrom hiperaktivnosti”

instinktivisticki koji smatraju da ponasanjem coveka, pa i agresivnim, upravljaju nagoni, poput polnog (libido) i nagona smrti (thantos). Objasnjenje je dao Konrad Lorenz: covek poseduje iste agresivne instinkte kao zivotinja, ali se od njih razlikuje po tome sto poseduje kocnice koje bi sprecile fatalno nasilje.

supkulturni – ukazuju da se znacaj socijalnih cinilaca covekove agresivnosti ne moze zanemariti. Na to ukazuje cinjenica da se veliki broj nasilnih dela vrsi prema prijateljima i bracnim partnerima. Hans Toch jasno ukazuje da se nasilje obicno javlja u izvesnim krugovima, ambijentima i prilikama. Potvrdu tog stava mozemo naci kod jednog relikta kontrole kriminaliteta koji je zaostao iz vremena privatne reakcije na zlodela izvrsena na stetu pojedinca ili zajednica – krvna osveta. Slicna situacija je i sa ubistvima zbog zastite porodicne casti – “ubistva zbog casti”, u kojima po pravilu stradaju zene.

Oblici nasilnickog kriminaliteta: tradicionalni oblici i noviji oblici Tradicionalni oblici: ubistva i nanosenje telesnih povreda; proganjanje silovanje; sekundarna (pravosudje) i tercijarna (policija) viktimizacija razbojnistvo i razbojnicka kradja Noviji oblici:Nasilje u porodici – svaka radnja ili propustanje izvrseni u porodicnom okviru od strane nekog od njenih clanova, kojim se ugrozava zivot, telo ili psihicki integritet ili sloboda drugog clana ili koji ozbiljno ugrozava razvoj licnosti nekog od clanova porodice.Zrtve su deca, stari roditelji, supruznici, bivsi bracni drugovi, kao i druga lica koja zive zajedno, a nisu u krvoj ili bracnoj vezi. Zato imamo dve vrste nasilnickog kriminaliteta u porodici: kriminalitet partnera (nasilje prema zenama) medjugeneracijski kriminalitet – deca kao zrtve nasilja; roditelji kao zrtve nasilja;

62. IMOVINSKI KRIMINALITET; POJAM, VRSTE I REAGOVANJE GRADJANAImovinski kriminalitet – spadaju sva dela koja su uperena protiv imovine, a njihov izvrsilac nastoji da delom sebi ili drugom pribavi korist ili da nekom prouzrokuje stetu.Reagovanje gradjana – za razliku od nasilnickog kriminaliteta, koji izaziva strah i gnusanje, odnos prema imovinskom kriminalitetu je cesto sasvim drugaciji (Robin Hud, Jassie James). Objasnjenje ovakvog odnosa nalazi se u vise faktora. Prvi je vezan za rezultate dobijene samooptuzivanjem – pokazalo se da anketiranim gradjanima neka od dela iz oblasti imovinskog kriminaliteta nisu strana. Skoro da nema gradjanina koji nije izvrsio neko sitno delo sitne kradje, utaje poreza i sl. Vrste imovinskog kriminaliteta: situacioni, konvencionalni i profesionalni – (amateri, “poluprofesionalci” i profesionalci) kriminalitet korporacija organizovani

- Vandalizam – unistavanje tudje imovine bez namere pribavljanja kakve koristi sebi ili drugome. Iako istrazivanja pokazuju zastrsujuce velike razmere vandalistickog kriminaliteta, kriminolozi ne pokazuju dovoljno interesovanja.

63. KRIMINALITET BELOG OKOVRATNIKA I KRIMINALITET KORPORACIJA Kriminalitet belog okovratnika – “zlocini izvrseni od lica sa prestiznim i visokim drustvenim statusom u okviru zanimanja koje obavljaju”. Osnovne karakteristike su: a) oblast u kojoj se vrsi (poslovanje, osiguranje, bankarstvo, berza) b) status pripadnika c) zasticenost ucinilaca od progona i kaznjavanjaNavedenima su bliska dela kojima korporacije krse norme kojima je njihovo poslovanje regulisano (“kriminalitet korporacija”). Cesto se smatraju kriminalitetom belog okovratnika u sirem smislu. Obe vrste dela vrse se u slicnim oblastima i na srodan nacin. Zrtve ovih dela su ili svi gradjani, organizacija koja zaposljava prestupnika ili konkurentska firma. Treba naglasiti razliku: kod kriminaliteta belog okovratnika jace je istaknut licni koristoljubivi motiv. Znacajno je da ova lica retko bivaju gonjena zbog faktickog imuniteta koji kao ugledni poslovni ljudi uzivaju.Stete koju ova dela nanose su ogromna. One se ne sastoje samo u materijalnim gubicima, vec ovakva dela ugrozavaju poverenje u institucije i celokupni drustveni sistem. Najzad, takva dela mogu imati i posledicu povredjivanje i smrt velikog broja ljudi. S obzirom da se medju najcesca dela belog okovratnika ubrajaju ona koja se odnose na krsenje propisa o kvalitetu i higijenskoj ispravnosti hrane, ali i na nedozvoljeno zagadjivanje okoline – ekoloski kriminalitet. Neki oblici kriminaliteta belog okovratnika: korupcija, kompjuterski kriminalitetKorupcija - kriminalno ponasanje kod koga se dodeljeno ovlascenje zloupotrebljava radi pribavljanja licne koristi. Pojmom korupcije treba obuhvatiti samo one oblike ovakvog ponasanja koji su inkriminisani u krivicnom pravu. Sledeca konstatacija bila bi da je kod ovih krivicnih dela tamna brojka ogromna. Kompjuterski kriminalitet – postoje dve definicije: sira - u ovu kategoriju spada bilo koje krivicno delo povezano sa upotrebom ili funkcionisanjem racunara uza - kompjuterski kriminalitet je poseban vid inkriminisanih ponasanja kod kojih se racunarski sistem pojavljuje

kao sredstvo izvrsenja ili kao objekat krivicnog dela, ukoliko se delo na drugi nacin ili prema drugom objektu ne bi uopste moglo izvrsiti ili bi ono imalo bitno drugacije karakteristike

Vrste komp kriminala: softverska piraterija, hakovanje, spemovanje, pornografski sadrzaji, kradja identiteta.

64. ORGANIZOVANI KRIMINALITETPostoje dve vrste pristupa definisanju organizovanog kriminaliteta: siri – odredjuje ga kao delatnost kriminalnih organizacijauzi – da bismo neku delatnost nazvali organizovanim kriminalitetom potrebna su 4 uslova: 1. organizaciona dimenzija 2. kontinuirano obavljanje 3. upotreba nasilja 4. korupcija policijskih, sudskih vlastiU pogledu organizacije, kao ilustracija se navodi tradicionalni model Mafije, americke filijale Cosa Nostre – sef, zamenik, savetnik, kapetani, vojnici. William Chambliss je dao tumacenje organizacije kriminalnog podzemlja. Na osnovu proucavanja kriminalnog podzemlja u Sijetlu, dosao do zakljucka da ono deluje u vidu “mreza zlocina”. Postoje 3 nivoa organizovanog kriminala: a) finansijeri b) organizatori (biznismeni, politicari i funkcioneri pravosudja) c) reketasi.Delatnosti koje spadaju u organizovani kriminal mogu se podeliti na one koje se vrse legalno i nelegalne. Legalni - povezani sa pranjem novca i to su poslovi koji donose visok profit. Od ilegalnih - narkotici, kocka, ucenje, reketiranje

Pranje novca – “proces kojim neko prikriva postojanje, ilegalno poreklo ili ilegalnu upotrebu prihoda, da bi ga zatim prikazao tako da on izgleda legitiman”. Kriminalne grupe koje ucestvuju u organizovanom kriminalu dele ne na nacionalne i medjunarodne. Kada se radi o suzbijanju organizovanog kriminala, mnoge drzave se angazuju na izradi zakonskih akata koji bi trebalo da povecaju sanse drzave da se efikasnije suprostave ovom vidu kriminala. Transnacionalni organizovani kriminalitetKoriste se i izrazi: “multinacionalni sistemski kriminalitet”, “prekogranicni organizovani kriminalitet”, “medjunarodni organizovani kriminalitet”. Transnacionalne kriminalne organizacije koje se najscesce pominju su: japanske jakuze, kineske trijade, kolumbijski narkokarteli itd. Osnovne aktivnosti su im: droga, krijumcarenje oruzja, prostitucija, falsifikovanje novca, ilegalno unosenje opasnih materija, pranje novca, korupcija. Trgovina ljudima – jedna od najopasnijih delatnosti transnacionalnog organizovanog kriminala i sastoji se u dovodjenju ljudskih bica u ropski status koji podrazava vlasnistvo nad njima. Krijumcarenje ljudi ne treba mesati sa trgovinom ljudima, iako izmedju njih moze postojati veza.

65. POLITICKI KRIMINALITETPolitickim krivicnim delima smtraju se ona koja ugrozavaju unutrasnju i spoljnu bezbednost zemlje. U okviru ove, uze definicije politickog kriminaliteta mogu se razlikovati dela kojima se ugrozava vlast iznutra: veleizdaja (oruzana pobuna, atentat na najvise predstavnike vlasti) i izdaja (pomaganje neprijatelja, spijunaza).Bavljenje krivicara samo ovakvim delima kao politickim deliktima trajalo je do usvajanja posebne Deklaracije o osnovnim principima pravde za zrtve zlocina i zloupotrebe vlasti, koja je ukazala da milioni ljudi sirom sveta pate zbog ovih zlocina.Ponti navodi da nosioci politicke vlasti je cesto zloupotrebljavaju za nezakonito bogacenje ili obracun sa politickim protivnicima sredstvima koja su zabranjena. On ga naziva “kriminalitet vladajucih”. Najbolji poznavalac ove problematike Frank Hagan ih naziva zlocinima vlasti i definise ih kao krsenje ljudskih prava koje iz ideoloskih razloga vrse javni sluzbenici ili njihovi agenti. U ovu grupu ubraja: tajne policije, politicke zatvorenike, genocid, nezakonito pracenje i prisluskivanje.U politicki kriminalitet spadaju i zlocini zloupotrebe moci, tako da to ima odraza na odredjivanje pojma politickog kriminala - po siroj definiciji, tu spadaju sve kriminalne aktivnosti koje se vrse iz ideoloskih razloga.

66. TERORIZAM Terorizam – sistematsko ubijanje i razaranje (ili pretnja da ce biti primenjeni) kojim se zastrasuju pojedinci, grupe, zajednice ili vlasti da bi se iznudili odredjeni zahtevi. Prema krugu ponasanja koja spadaju u ovu kategoriju, vrse se brojne podele. Prema kriterijumu domicilnosti: a) domaci, napad izvode drzavljani protiv svoje zemlje b) medjunarodni. Ovu podelu neki autori smatraju nepotrebnom – terorizam je uvek fenomen medjunarodnog karaktera. Prema sredstvima koja se koriste i objektima koja se napadaju i ugrozavaju:a) revolucionarni b) politicki c) nacionalisticki d) ciljni e) od drzave sponzorisani f) nuklearni g) kriminalniTerorizam moze biti podeljen na onaj koji koristi: a) biolosko i hemijsko oruzije b) dostignuca visoke tehnologije (“sajber terorizam”) c) transportna sredstva d) oruzja manje snageKriterijum za razlikovanje terorizma od delatnosti sa kojim imaju zajednicke osobine - osobine teroristickih akata:a) komunikacija (prenosenje poruke svetskoj javnosti) b) zastrasivanje c) amoralnost d) protivzakonitost

Nakon 11 sepmtebra 2001 siri se svest o potrebi da se kontrola terorizma podigne na visi nivo.Nacin izvestavanja medija je od znacaja za uspeh ciljeva koji teroristi postavljaju svojima akcijama. Mediji mnogih zemalja su zajedno sa drzavnim organima stvorili posebnu strategiju izvestavanja o teroristickim akcijama – zadovoljavaju interes javnosti da bude informisana, a sa druge u izvestavanju vode racuna da ne postanu sredstvo propagande teroristickih organizacija.

67. SAOBRACAJNI KRIMINALITETSaobracajni kriminalitet cine krivicna dela kojima se u javnom saobracaju ugrozavaju i povredjuju ljudski zivot i imovina veceg obima. Radi se velikom broju krivicnih dela koja je tesko svrstati, jer se radi o ponasanjima: koja ugrozavaju raznorodna zasticena dobra izvrsena su subjektivnim odnosom ucinioca prema delu vrse se u razlicitim vidovima saobracaja zajednicko im je sto se vrse u javnom saobracajuRazlog za izdvajanje ovih dela u odvojenu vrstu kriminaliteta su i teske posledice ovakvih dela. Podaci o broju lica koja svake godine stradaju su zabrinjavajuca. Nemacki kriminolog Kaiser ih razvrstava u 2 grupe: a) nehatna, kod kojih ucesnik u saobracaju drzi da do posledice nece doci ili nije svestan te mogucnosti i b) ona kod kojih ucinilac namerno preduzima neku radnju. Osobine saobracajnih prestupnika prosecne intelektualne sposobnosti slaba sposobnost predvidjanja ponasanja drugih, sebicnost, nestabilnost u odlukama, odsustvo osecanja duznosti karakterise ih ukocenost u reagovanju i rukovanju motornih vozilom, stalna strepnja i prenapregnutost imaju nizak nivo kulture; nizak nivo saobracajne i uopste tehnicke kulture veliki broj ispitanih saobracajnih prestupnika je svakodnevno radio prekovremeno – premorenost.Osim ponasanja vozaca, tu su i druga dva faktora koja odlucujuce uticu na stanje kriminaliteta u saobracaju: stranje puteva i vozila. Stanje puteva u nasoj zemlji je lose, a sto se tice stanja motornih vozila, u ovom delu sveta nema drzave u kojoj je prosecna starost registrovanih automobila tako velika.

68. DVA PRISTUPA UZROCNOSTI U KRIMINOLOGIJI Prikaz kriminoloskih teorija pokazao je raznovrsnost sa kojom su autori razlicitih orijentacija pokusavali da razumeju zlocin. Sva ta mnogobrojna objasnjenja mogu se podeliti u dve velike grupe: prvu orijentaciju cine mnogobrojna tumacenja koja zlocin i kriminalitet pokusavaju da povezu sa dejstvom

jednog, osnovnog cinioca – monokauzalisticka ili monofaktorska orijentacija. Veliki broj autora antropoloskog, psiholoskog i socioloskog usmerenja pripada ovoj orijentaciji.

drugu orijentaciju predstavlja ona koja se oslanja na ravnopravno tretiranje niza raznovrsnih faktora – multikauzalisticka ili multifaktorska. Osnivac tog gledista je Ferri, koji je prvi dao znacajan pokusaj integracije raznovrsnih cinilaca kriminaliteta.

70. SPOLJNI, AMBIJENTALNI CINIOCI; DEJSTVO KRIMINOGENIH FAKTORA U RAZDOBLJIMA RELATIVNOG DRUSVENOG MIRA I SOCIJALNIH POTRESANabrajaju se brojni kriminogeni faktori koji izvan pojedinca deluju na lice da izvrsi odredjeno kaznjivo delo. Te cinioce je delimo u dve velike grupe: prirodni, fizicki cinioci: klima, metereoloski faktori, konfiguracija tla, doba dana, gustina naseljenosti.(visoka temperatura, zagadjenost vazduha – duvanski dim, buka, prirodne katastrofe) drustveni faktori: kriza vrednosnog sistema, politicki sukobi, rat, religiozni uticaji, migracije, siromastvo…Ukazacemo na dva stanja u kojima se ljudska zajednica nalazi. Stanje drustvenog mirovanja, u kome se i eventualne promene desavaju mirno. I drugo, razdoblja velikih socijalnih potresa i kriza, koja iz osnova menjaju ustaljeno stanje. Dejstvo kriminogenih faktora u razdobljima relativnog drustvenog mira - na kriminalno ponasanje uticu: status pojedinca i uskracivanje sanse od strane drustva zlocin kao izraz politickog bunta (kriminalitet protesta) postojanje razlicitih kontrakulturnih grupa

nedelotvornost mehanizama socijalizacije: porodica i skola uticaj medija delovanje mehanizama drustvene represijeDejstva kriminogenih faktora u razdobljima socijalnih potresa - na vrsenje zlocina utice: nagle promene ekonomske strukture: krize i privredni lomovi migracije - seobe veceg broja ljudi iz jednog socio-kulturnog ambijenta u drugi, obicno iz ekonomskih razloga ratovi i revolucije; revolucije su razdoblja nasilnog rusenja starog poretka i njegove zamene novim, dok je rat

sukob dve oruzane formacije.

Unutrasnji, invididualni cinioci:71. LICNOST PRESTUPNIKATreba navesti neke od premisa koje su od znacaja za razmisljanje o odnosu licnosti autora dela i dela: najveci deo prestupnika potuno je normalan sa psihickog stanovista ne postoji nikakva nuzna uzrocna veza izmedju dusevnog poremecaja i kriminalnog ponasanja ne treba zaboraviti da se radi o uciniocu dela i da mu se to delo moze staviti na teretDerrick Jolliffe deli licne cinioce kriminalnog ponasanja u dve grupe: trenutne – npr vrsenje dela pod dejstvom stresa, narkotika ili akohola trajne – stabilne i nepromenljive kroz duzi vremenski period, ne zavise od situacije u kojoj se lice naslo. Navodi:a) impulsivnost – nesposobnost za obuzdavanje sopstevnih postupaka i povezana je sa niskom samokontrolom, hiperaktivnoscu i nesposobnosti da se pre preduzimanja dela shvate posledice.b) empatija – nesposobnost da se uzivi u emocije drugih lica (afektivna empatija) ili da se one razumeju (kognitivna empatija). Ova osobina karakterise veliki broj zlocinaca, narocito onih koji vrse nasilnicka i seksualna dela. Metodolozi ukazuju da je veza izmedju ove dve osobine i zlocina vise na nivou pretpostavke. Medjutim, to ne znaci da proucavanje ovih osobina predstavlja zaludan posao. Naprotiv, ove osobine bi trebalo da budu prvi signal da se radi o licima koja mogu imati odredjeni kriminalni potencijal.

72. BOLESTI ZAVISNOSTI: NARKOMANIJA I ALKOHOLIZAM Narkomanija ili zloupotreba opojnih droga je prekomerno, redovno uzimanje droge usled cega nastupa zavisnost (fizicka, psihicka). Bolesnik bez droge ne moze da zivi, povecava doze, a delovanje droge izaziva ostecenje zdravlja. Droge - psihoaktivne supstance koje menjaju raspolozenje, saznanja ili ponasanje. Po nacinu delovanja, dele se: opijate – heroin, morfijum, kadein, metadon depresante – barbiturate, kanabis i razne drugi sedative stimulante – amfetamin, kokain, kofein i slicne halucinogene – LSD i meskalinNarkotici su visestruko povezani sa zlocinom i kriminalitetom. Veza se posmatra sa dva stanovista: jedan se odnosi na dela koja su povezana sa proizvodnjom, krijumcarenjem i prodajom droge; a drugi aspekt su dela koja vrse narkomani pod uticajem droge ili da bi do nje dosli. U prvu grupu spade skoro svako delo, ukljucujuci i najteza, dok u drugoj dominiraju imovinska krivicna dela, provale u apoteke, krivotvorenje lekarskih recepata.U svetu su ucestali zahtevi za legalizacijom “lakih droga”. Argumenti u prilog bi se mogli svesti na pravo coveka da odredjuje svoju sudbinu i tvrdnju da zabrana samo gura narkomane u svet kriminala. U poslednje vreme se cuju i

argumenti tipa: u vecini zemalja vise ljudi strada zbog zloupotrebe alkohola i duvana, nego zbog droge. Zatim, tu je i odluka nekih lekarskih udruzenja da se marihuana prepise (radi ublazavanja bolova). Argumenti protiv su sadrzani u tvrdnji da se skoro uvek pocinje sa lakim drogama, a zavrsava sa teskim. Potreba za povecanje doze zbog tolerancije, jedno je od pravila narkomanske karijere.Alkoholizam je dugotrajno prekomerno konzumiranje alkohola koje dovodi do (organske i fizicke) zavisnosti. Pravi se razlika izmedju alkoholofilije, potrebe za uzimanjem alkohola i alkoholomanije, koju bitno odredjuje takva zavisnost koja, u slucaju prestanka uzimanja pica izaziva apstitencijalnu krizu. Alkoholizam je jedan od velikih problema danasnjice. Veliki broj ljudi umire od ciroze jetre. Medj organizacije preduzimaju niz aktivnosti sa ciljem da se potrosnja alkohola smanji. Alkohol je uzrok svake trece auto nesrece. Jasna je veza alkoholizma i zlocina. U “alkoholicarski kriminalitet” spadaju: krivicna dela vozaca motornih vozila, “verbalna krivicna dela”, oblici telesnih povreda, redje ubistva i silovanja. Ako izvrse neko krivicno delo i postoji opasnost da ce usled zavisnosti izvrsiti nova, moze se izreci mera bezbednosti obaveznog lecenja.

73. NEDOSTATAK SAMOKONTROLE Frojd smatra da je razvoj licnosti neposredno povezan sa napredovanjem pojedinca u potcinjavanju sopstvenih impulsa. W. Mishel konstatuje da jos u decijem uzrastu pojedinci nisu u stanju da odloze zadovoljstvo. U tu svrhu izvrsio je eksperiment u kome je deci ponudio da bombonu dobiju odmah (da pritisnu taster), uz nagovestaj da ce, ako budu strpljivi posle izvesnog vremena dobiti celu bombonjeru. Znatan deo dece je izabrao da odmah zazvoni.Kriminalni akti obezbedjuju neposredno i trenutno ispunjenje zelja, a glavna karakteristika ljudi sa niskom samokontrolom je da na izazove u svojoj okolini odgovore “ovde i sada”. Zbog toga i biraju kriminalni akt koji pruza mogucnost da se ispune zelje lako i jednostavno. Ovakve licnosti se povezuju sa sledecim osobinama: impulsivnost, bezobzirnost, minimalna tolerancija na frustraciju, nepazljivost, nepokoravanje. Ljudima koji nemaju samokontrolu nedostaju cvrstina i istrajnost. Kriminalni akti su uzbudljivi i rizicni, podrazumevaju opasnost, brzinu, agilnost i snagu. Oni sa visokom samokontrolom su oprezni i promisljeni. Ljudi sa slabom kontrolom imaju nestabilne brakove, prijateljstva ili poslovne karijere. Mehanizam koji dovodi do osnovne razlike izmedju ljudi koji poseduju i one koji nemaju samokontrolu, deluje u detinjstvu i tice se pracenja ponasanja deteta.Odusustvo samokontrole ima veliki znacaj na vrsenje znacajnog broja krivicnih dela. Izazovi za vrsenje pojedinih dela koje stvaraju zivotne situacije za neke tipove ucinilaca su neodoljiv poziv da izvrse zlocin. U isto vreme, izazov da, kod imovinskih delikata, opljackano i ukradeno odmah pocnu da trose, takodje je normalna posledica nemogucnosti samokontrole. Neki stavovi ove teorije su tesko prihvatljivi. Generalizacija tipa “svi zlocinu su…” je tesko prihvatljiva, a narocito ako neko tvrdi da “zlocini zahtevaju malo vestine i planiranja”, da ne traze kognitivne sposobnosti i manuelne vestine…74. KRIMINALNA KARIJERAKriminalna karijera - sistematsko kriminalno ponasanje koje je od licnosti prihvaceno kao nacin zivota. Ova kategorija ukazuje na prilagodjenost pojedinaca svetu kriminala, sistemu pravosudja i svetu konvencionalnog. Istrazivanja pokazuju da se znatan broj krivicnih dela moze pripisati “hronicnim” uciniocima. Studije posvecene “nepopravljivim” zlocincima su ukazale da postoje kategorije zlocinaca prema kojima su svi tretmani nedelotvorni.Drugi zadatak od velikog znacaja je proucavanje kriminalne aktivnosti i uzrasta. Njime se nastoji prouciti razvoj kriminalne karijere, od zacetka do okoncanja. David Farrington navodi da je tipican prestupnik: muskarac koji vrsi imovinska krivicna dela, uglavnom rodjen u siromasnoj i decom brojnoj porodici u kojoj su i roditelji vrsili krivicna dela. Roditelji ga nisu kontrolisali, brutalno sa njim postupali, terajuci ga u konflikte i izolaciju.Posle okoncanja skolovanja, uglavnom nalazi jednostavne i slabo placene poslove. Kriminalne delatnosti koje vrse ovakva lica cesce su raznovrsne (polimorfni prestupnici) nego sto pokazuju prestupnikovu specijalizaciju (visoka “strucnost”). Zbog toga ne vrse samo dela protiv imovine, tu su i nasilnicka dela, vandalisticki ispadi, drogiranje i promiskuitet. Najaktivniji su u kriminalnom ponasanju u tinejdzerskim godinama. Vec oko dvadesete godine, opada njihova kriminalna aktivnost.

Razumevanju mehanizma izgradnje kriminalne karijere doprineli su predstavnici teorije socijalnog interakcionizma i etiketiranja, a pre svih Lemert. Kao bitne crte koje karakterisu zlocince od karijere navode se: identifikacija sa zlocinom koncept o sebi kao kriminalcu grupna podrska i udruzivanje sa drugim kriminalcima progresija u kriminalnoj aktivnosti zlocin kao nacin zivota Licnost prestupnika se menja, zbog toga i proucavanje kriminalne karijere ima veliki znacaj za prevenciju kriminaliteta, pa se u tu svrhu koriste tablice predvidjanja buduceg ponasanja ovakvih lica.

75. VIKTIMOLOSKA DIMENZIJA KRIMINALNE POJAVEZrtva krivicnog dela i sva problematika vezana za nju, usla je u kriminologiju sredinom proslog veka sa delom Zlocinac i njegova zrtva. Zlocin je simptomatican ne samo za ucinioca, nego i za odnos tog lica sa ostecenim. Pocinje naglo interesovanje za zrtvu krivicnog dela, koju sve obuhvatnije proucavaju psiholozi i sociolozi.Javljaju se ideje o potrebi izgradnje viktimologije, kao posebnoj grani kriminologije ili kao naucnoj disciplini. Italijan Gulotta smatra neprihvatljivim i samo zalaganje za izdvajanje viktimogije kao naucne discipline u okviru kriminologije. To je po njemu, kidanje neraskidive veze izmedju pocinioca i zrtve (“kriminalni par”). To glediste dele i brojni autori, koji isticu da su zrtve sada integralni deo kriminoloskih studija i da proucavanje zrtve ne sme biti odvojeno od ucinioca, jer bi to pruzilo priliku prestupniku da lakse izbegne odgovornost.Rizik viktimizacije nije na isti nacin rasporedjen medju gradjanima. Postoje crte licnosti koje su u korelaciji sa odredjenim vrstama zlocina – viktimogene predispozicije. Ove osobine mogu uticati da se izabere bas ta zrtva, pojacati intenzitet samog dela ili olaksati njegovo vrsenje. Osobine se dele na: biofizioloske: uzrast, pol, fizicko stanje lica socijalne: profesija, status, bogatstvo, nacin zivota psihicke npr snazan polni nagon, seksualne devijacije, psihopatoloska stanja, nespotrenost, pohlepaPODELA ZRTAVA – potpuniju podelu zrtava kriminaliteta dao je Gulotta: Lazne zrtve: zrtve simulanti – neko lice se izdaje za zrtvu iako je potpuno svesno da viktimizacije nije bilo umisljene zrtve – ubedjene u svoj status, lica koja pate od paranoje ili histerijeStvarne zrtve: slucajne zrtve – lica svojim delovanjem nisu doprinela sopstvenoj viktimizaciji; nebitne zrtve (terorizam) zrtve saucesnici: 1. zrtve zbog neopreznosti 2. alternativne zrtve 3. zrtve provokatori 4. namerne zrtve (eutanazijaU pogledu ljudskih skupina, nema dileme da je moguce viktimizovati i grupe ljudi (kolektivna viktimizacija).76. “DELIKTI BEZ ZRTVE”“Dela bez zrtve” – radi se o ponasanjima koja spadaju u kategoriju mala prohibita. Oni nisu zlocini po sebi, vec voljom zakonodavca. To su dela protiv javnog reda, koja ugrozavaju drustveni moral i imaju u sebi elemente “greha i poroka”. Delima bez zrtve smatraju se dela koja poseduju sledece osobine: lica koja su akteri dela deluju saglasnoscu volja, kod pobacaja akteri dela ne prijavljuju ga policiji sami akteri dela ne smatraju da su njime osteceni, iako drugi tako misle ova dela sadrze saglasnost volja odraslihU ovu kategoriju spadaju dela: opijanje i zloupotreba droga skitnja i prosjacenje kockanje prostitucija delikti maloletnickog doba (bezanje od kuce)

Ova dela su kaznjiva po zakonima nekih americkih drzava, dok su druge neka od njih izostavila. Upravo ova cinjenica govori da se radi o deliktima koji u krivicnom pravu ne moraju nuzno figurirati. Problemi i dileme – ogroman broj ljudi ukljucen je u ovakve aktivnosti, a samo manji njihov deo biva kaznjen. Postupanje i sa tim malim delom populacije krivaca zaokuplja rad organa pravosudja, zbog cega rasipaju energiju na njih. S druge strane, zbog svog broja, onemogucavaju sagledanje realne slike kriminaliteta. Sve ovo dovelo je do jacanja pokreta za njihovu dekriminalizaciju.

77. IMIDZ ZLOCINA I MITOVI O NJEMU Kriminolozi su utvrdili da na reakciju na zlocin manje uticu rezultati istrazivanja, nego slika stvorena o zlocinu, bez obzira sto ona uopste ne odgovara stvarnom stanju. Slozenost pojava u ovoj oblasti zamenjuje se mitovima. Analizira se mehanizam pomocu koga se kod laika stvara pogresna slika kako sirotinja cini vecinu kriminalne populacije. Tipican “neprijatelj drustva” - mlad muskarac, neobrazovan, nezaposlen, pripadnik etnicke manjine.Najveci i najjaci proizvodjaci - tvorci mitova o zlocinu su mediji. U tom procesu ucestvuju i drugi drzavni organi, koji nastoje da odrze stav da neke drustvene grupe i pojedinci ugrozavaju osnovne drustvene vrednosti. U ovu pricu se ukljucuju i nosioci politickih funkcija, koje ne interesuju uzroci zlocini i dugorocne mere. Oni znaju da uhu gradjana vise odgovara kazneni populizam (velike reci o ratu sa kriminalom).Jedan od vaznih elemenata mehanizma stvaranja mitova je izazivanje utiska kako je problem kriminaliteta dobio razmere epidemije. Da bi ostvarili svrhu, mitovi moraju imati sledece elemente: a) identifikovanu i “ciljanu” devijantnu populaciju b) neduzne i bespomocne zrtve c) hrabre heroje d) ozbiljnu pretnju ustanovljenim vrednostima.U poslednjem elementu, mitovi se priblizavaju “moralnoj panici”. Ukazano je kako zabrinutost dovodi u policiji do osnivanja posebnih odeljenja npr. za borbu protiv narkotika. Spiralni efekat interakcije izmedju medija, javnog mnjenja, interesnih grupa i vlasti naziva se “moralna panika”.

78. NEFORMALNA REAKCIJAStrah od zlocina – racionalno ili iracionalno stanje panike ili uznemirenosti kod nekog lica koji su izazvani verovanjem da je u opasnosti da bude viktimizovano zlocinom. Moguce je nabrojati mnostvo cinilaca koji doprinose javljanju straha od zlocina, a osnovne su dve grupe: makro (ekoloski) faktori: ranija dela, pogodnosti za zlocin, organizacija zajednice koja obuhvata medije mikro (licni) faktori: faktori koji uticu na ocenu pojedinca o rizicima licne viktimizacije, licno saznanje o

viktimizaciji drugih i sredstva koja ima na raspolaganju Kenneth Ferraro smatra da ne treba izjednacavati dve stvari: – strah od zlocina koji je emocionalan i – pretpostavljeni rizik viktimizacije koji ukljucuje kognitivne (saznajne) elemente. Po njemu, zenu su zastrasenije od muskaraca, starije osobe su zastrasenije od mladjih. Stokholmski sindrom – Ana Frojd je primetila da se potencijalna zrtva u strahu od napadaca u pojedinim slucajevima pocinje identifikovati sa tim licem podrazavajuci njegovo ponasanje. Ovaj fenomen je proucen kod otmice. Kod taoca se razvija specifican emotivni proces koji tece paralelno sa otmicom: - gnev i prezir prema otmicarima – strah od smrti – bekstvo od realnosti i simbioza sa otmicarima – razmatranje bekstva. Navedeni emotivni ciklus stvara psihopatosko stanje – “stokholski sindrom”. Naziv je dobio zbog pljacke banke koja se odigrala u tom gradu. Taoci su oslobodjeni nakon 5 dana i primecene su neobicne reakcije: plasili su se policije, stitili otmicara, cak mu pokazivali zahvalnost.Neformalna reakcija od strane zajednice Moderna drustva karakterise odsustvo stvarne solidarnosti izmedju clanova, sto je narocita odlika velikih gradova. To je jedan od razloga zasto je stopa kriminaliteta daleko visa od malih urbanih ili ruralnih sredina. Na osnovu proucavanja dve zajednice u istom gradu – Kampali – konstatovano je da u podrucjima sa visim stepenom solidarnosti, stopa kriminaliteta niza. Neformalna kontrola se moze ostvariti i preko arhitektonskog oblikovanja gradskih naselja, gde gradjani ucestvuju u prevenciji kriminaliteta. Moguce je stvoriti stambene komplekse koji odvracaju prestupnike stvaranjem branjivog prostora, podelom i oblikovanjem stambenih jedinica tako da je jednostavno razlikovati stanare od stranaca. Kolektivni odgovor na zlocin: a) uzimanje pravde u svoje rukeb) samo organizovanje gradjana; strategije preventivnog delovanja zajednice c) susedsko nadziranje i patrole gradjana

79. DINAMIKA INKRIMINACIJA: KRIVICNO PRAVO I KULTURA; HIPERINKRIMINACIJAKrug ljudskih ponasanja koji su za krivicno pravo relevantna, menjao se tokom istorije – posledica tog stalnog procesa je dinamika inkriminacija. Na pitanje otkud tolika promenljivost i razlike u inkriminacijama u drustvima, odgovor lezi u cinjenici da je krivicno pravo deo kulture jednog drustva. Sastavni deo kulture cine vrednosti (eticki principi) i norme (kojima se zeli obezbediti postovanje). Ni u drustvima iste epohe ne postoji podudarnost u inkriminacijama.Razmatranje izvora normi krivicnog prava vodi nas do dva krajnja pola u razmisljanju: prvi, konsensualni – olicen u idealistickom ucenju o kolektivnoj svesti, duhu naroda drugi, konfliktni – ucenje o klasnoj podeli drustva koje ukazuje na nametanje tog sistema clanovima zajednice od

strane vladajuce klaseMozemo konstatovati da je uticaj na inkriminalizaciju u osnovi cin moci: dominantne drustvene grupe zainteresovane su da normama krivicnog prava zastite svoj polozaj, dok su u odnosu na ostale inkriminacije otvorene za uvazavanje gledista vecine clanova drustva. Hiperinkriminacija Razvoj krivicnog zakonodavstva isao je iskljucivo u jednom pravcu – ka sve vecem sirenju kruga kaznjivih ponasanja. Pre svega u ekonomskoj oblasti, doslo je do postepenog sirenja krivicne intervencije. Doslo je do

hipertrofije krivicnog prava – ono je postalo jedan predimenzioniran, tesko primenjiv sistem. Organi represije jednostavno ne stizu da otkriju i kazne sva ta dela, cija je opasnost po drustvo diskutabilna jer spada u bagatelni kriminalitet. Ogroman broj ucinilaca, ali i dela, ostaje neotkriven. Dolazi do sirenja krivicnog prava, ali i do opadanja njegove efikasnosti.

80. DEKRIMINALIZACIJA I INKRIMINALIZACIJA DekriminalizacijaDominira stav da krivicno pravo treba da zapocne proces “samoogranicavanja”, odnosno da je umesto maksimuma potrebno postici optimum inkriminacije. Umesto predvidjanja kaznjivosti za svako ugrozavanje svega onoga sto se smatra dobrim, mehanizme krivicne represije bi trebalo zadrzati samo za odbranu vrednosti na kojima zajednica pociva i samo u meri u kojoj je tu zastitu moguce sprovesti.Kao znacajno sredstvo pojavljuje se dekriminalizacija – izuzimanje iz nadleznosti krivicnog sistema odredjenih ponasanja kojia su inkriminisana od krivicnog prava i njihovo legalizovanje. Razlikujemo dva tipa:1. ponasanja koja su otklonjena iz krivicnog prava ostaju protivpravna, ali se borba protiv njih odvija u okviru drugih grana prava (upravnog, privrednog, radnog)2. jedno ponasanje izlazi ne samo iz sfere kriminalnog, nego i iz protivpravnogU pogledu predloga u kojim bi se pravcima dekriminalizacija mogla kretati, postoji skoro opsta saglasnost da krivicno pravo ne bi trebalo koristiti za zastitu ideoloskih, religioznih i moralnih shvatanja. Predlaze se dekriminalizacija dela za koja je dovoljna dovoljna moralna osuda, “dela bez zrtava” i konsensualnih krivicnih dela, koja se vrse uz pristanak oba aktera. Inkriminalizacija Kao drugi vid dinamike inkriminacija u krivicnom pravu imamo inkriminalizaciju – proces unosenja novih, do tada nekaznjivih ponasanja u materijalno krivicno zakonodavstvo. Cesto se pominje potreba sirenja inkriminacija u sledecim oblastima: privredna sfera, teroristicki napadi, otmice i slicna ugrozavanja gradjana iz politickih razloga, kompjuterski kriminalitet i slicno. Poslednjih godina, medju retkim delima koja su namenjena razmatranju inkriminasanja, nalazi se u oblasti genetskog inzinjeringa: stvaranja ljudskih klonova i biogenetske zahvate koji dovode do stvaranja genetski modifikovane hrane.

81. SUSTINA KAZNE KAO SANKCIJE I SVRHA KAZNJAVANJAKazne – sankcije kojima se autoru krivicnog dela preti nanosenjem fizicke ili dusevne patnje. Nacini kaznjavanja menjali su se tokom istorije. Kaznom se prestupnik lisava onih dobara koja se smatraju dovoljno znacajnim da bi ovaj shvatio u kojoj meri drustvo ne odobrava (osudjuje) njegovo delo.Od stepena razvoja drustva zavisili su i oblici sankcija. U nekim nije bilo dovoljno da zlocinac bude ubijen, vec je lisavanje zivota vrseno tako da mu se nanese sto vise patnji. Sa prelaskom u Novi vek, gradjansko drustvo dugo nije smatralo da je dovoljna kazna samo lisenja slobode coveka, vec se nastojalo da mu se otezaju uslovi. Svrha kaznjavanja – rec je o tome sta drustvo zeli da postigne kaznom. Pred kaznu se mogu postaviti 2 cilja. Retributivni pristup (odmazda) - sredstvo da se uciniocu uzvrati zbog ucinjenog dela Preventivni pristup - ovaj model ima u vidu buducnost. Kazniti treba ne zato sto se ucinilo, nego i da se ubuduce

ne bi cinilo. Prevencija ima dva oblika: a) generalna prevencija – deluje se na druge da ne vrse zabranjena dela b) specijalna prevencija – deluje se na osudjeno lice

82. PRAVILA O ODMERAVANJU KAZNI Isprobana su oba modela zakonskog odredjivanja kazni:

model apsolutno odredjenih kazni – za svako izvrseno istovrsno delo predvidja istu kaznu; model relativno odredjenih kazni – zakon odredjuje okvire u kojima se moze odmeriti kazna; Na taj nacin tezi

se pomirenju dva bitna principa krivicnog prava – legaliteta u izricanju kazne i njenog prilagodjavanju licnosti prestupnika – individualizacija.

Drugom modelu u najvecoj meri prilagodjeni su oni krivicno pravni sistemi koji kod izricanja kazne zatvora usvajaju model neodredjenih kazni. Sud izabere vrstu kazne, dok zatvorska administracija odlucuje o njenom trajanju u svakom pojedinom slucaju. Ocigledno da nije lako podmiriti zahteve da se obezbede i legalitet i individualizacija. A neosporna je potreba istovremenog realizovanja. Njihova koegzistencija mogla bi se obezbediti na dva nacina: izbegavanjem ekstenzivnog odredjivanja kaznjivih ponasanja u Posebnom delu odredjivanjem pravila o odmeravanju kazne. Moguca su dva resenja – da se olaksavajuce i otezavajuce okolnosti

izricito navedu ili da se navedu samo okolnosti koje sud moze uzeti u obzir pri odmeravanju.

83. NASTANAK MODERNE POLICIJE Prvi model moderne policije ustrojen je u Engleskoj. U Londonu je usvojen Zakon o Metropoliten policiji, zasnovan na nacelima koje je formulisao prethodni engleski politicar Ser Robert Peel – radi se o 12 pravila. Ova jednostavna pravila nastala su u vreme kada je Engleska bila haoticna, London je bio leglo poroka i kriminala. Svi napori da se zavede red samo su pogorsali stanje. Trazio se nov model organizacije policije, razlicit od dotadasnjeg, koji je bio u rukama magistrata i pozornika, koji nisu bili zainteresovani da rade za 8 penija na noc.Po usvajanju Zakona doslo je do radikalne promene. “Bobiji” su bili samo policijske snage metropole i prvi policajci sa stalnom platom i uniformom. U pocetku, prevashodni zadatak “bobija” bila je prevencija zlocina. Peel je vise puta ponavljao “prvi i krajnji zadatak policije je da bude prisutna”.Grad bez policije Od kad je nastala, policija je predmet brojnih proucavanja i osporavanja. Receno je toliko kritickih opaski od strane najrazlicitijih idejnih i drugih opredeljenja. Neki su cak tvrdili da policija uopste nije potrebna. Drugi su tvrdili da bi to dovelo do haosa. Kriminolozi ne mogu da izvrse eksperiment, ali zato mogu da prouce situacije koje spontano nastanu. U Montrealu, skoro svi policajci su bili u strajku, nezadovoljni platama i drugim statusnim pitanjima. Ono sto se desilo bilo je zastrsujuce. Svedoci kazu da je bilo tesko zamisliti takav haos, pljacke, nasilje koji su se desili u odsustvu policije. Ubistva, pljacke, razbojnistva – steta od vise miliona. Bez policije, gradjani Montreala su sa svog stanovista vidjenja mira i sigurnosti, u najgorem znacenju te reci bili bespomocni i izgubljeni ljudi.

84. VRSTE I OBLASTI POLICIJSKE AKTIVNOSTI Delatnost policije, prema tome da li se odvija pre ili posle izvrsenog dela deli se: a) profilakticka (ante delictum) b) represivna (post delictum)Podela policijske aktivnosti moze biti izvrsena i po tome ko ih inicira: a) reaktivna – kada to cine gradjani b) proaktivna – kada zapocinju samoinicijativno pripadnici policije Od formiranja do danas, centralna delatnost policije je odrzavanje reda, zastrasivanje potencijalnih prestupnika i hapsenje onih koji su izvrsili krivicno delo. Kao 4 osnovne delatnosti policije navode se:a) primena zakona b) odrzavanje reda c) prikupljanje podataka d) “servisne” duznosti U nasoj zemlji krug poslova koje obavlja policija obuhvata uglavnom ono sto takve sluzbe rade i u drugim zemljama. Sa puno osnova mozemo se zapitati: da li bi se policija mogla rasteretiti nekih poslova i da li bi bilo bolje poveriti ih drugim organima uprave? Time bi se policija rasteretila nepotrebnih aktivnosti i koncentrisala na osnovnu delatnost.

85. STRATEGIJE POLICIJSKOG DELOVANJAA) Delovanje uz saradnju lokalne zajednice Policajci treba da budu rasporedjeni tako da duze vremena pokrivaju isto podrucje kako bi uspostavili veze poverenja sa svim gradjanima koji to zele i obezbede svakodnevna saznanja o dogadjajima na lokalnom nivou. B) Strategija “razbijenih prozora”

Slika “razbijenog prozora” koristi se simbolicno, za objasnjenje kako lokalna sredina zapada u necivilizovane odnose, nered i kriminalitet. Jedan nepopravljeni razbijen prozor simbolizuje i onima koji zakon postuju i prestupnicima da nikome nije stalo da se suprostavi prestupnistvu. Pojava nepoznatog prosjaka u kraju je “prvi razbijeni prozor”. Ukoliko sredina ne reaguje, ona postaje zahvalno podrucje za pojavu dilera, makroa, prostitutki i slicnih kriminalaca.C) Pristup nulte tolerancije Zahteva se od policajaca da suzbijaju i najsitnije delikte sa istom odlucnoscu kojom suzbijaju i najteze oblike kriminaliteta. Njome se salje signal kriminalcima i gradjanima da policija ima snage i motiva da se uhvati u kostac sa citavim kompleksom kriminalnih dela.D) Strategija resavanja problemaPolicajci svakodnevno intervenisu u istim sredinama, za ista dela, suocavajuci se sa istim problemima na koje ne mogu da uticu. Zato se zahteva proaktivni pristup koji trazi hvatanje u kostac sa skrivenim faktorima koji stvaraju problem sa kojima policajci moraju da se nose. Strategija resavanja problema oslanja se na tzv “trougao zlocina” – svako delo ima 3 kljucne tacke: osumnjicenog, zrtvu i lokaciju. U odsustvu bilo kog od tih elemenata nema ni zlocina. E) Situaciona prevencija kriminaliteta Ovde je cilj da se utice na smanjenje ucestalosti vrsenja sirokog spektra krivicnih dela, najscesce kroz takvo oblikovanje proizvoda, usluga ili okoline koja ih cini nepodobnim za zlocin. Nastoji se ovde i sada ostvariti uticaj na datu kriminalnu situaciju, otklanjanjem ili zamenom nekih od cinilaca koji mogu uticati na vrsenje dela. Ovde veliki znacaj imaju “preventor” (cinioci koji smanjuju rizik vrsenja dela) i “promotor” (oni koji taj rizik povecavaju).Koncepcija situacione prevencije siroko je prihvacena u drustvu pod vidom “rutinskih postupaka predostroznosti”.

86. PROTIVRECNOST ZAHTEVA I SUKOB ULOGAJedan od najvecih problema sa kojima se policija svakodnevno srece je to sto drustvo ne zna sta zeli od policije u odredjenim situacijama. Pred policijom je cesto dilema da li pojacati progon ili ignorisati neke prestupe? U pojedinim zemljama policija svesno odustaje od intervencija koje bi lose uticale na njen “imidz”. Time se manji ciljevi zrtvuju radi ostvarenja plodnije saradnje sa gradjanima. Ova nova orijentacija policijskog delovanja – strategija ogranicene neintervencije, u stvari je opasan mac sa dve ostrice, jer steta moze biti veca od koristi. U nacelu, ovaj problem se svodi na selekciju i diskrecionu ocenu dela od strane policije. Mnostvo uloga koje se daju policiji stvaraju brojne protivrecnosti. Prevencija je nemoguca bez podrske gradjana, a ovi je cesto uskracuju. Patrolna sluzba cesto ima problema pri primeni zakona u onim sredinama gde delinkventno ponasanje dominira. U takvim slucajevima, insistiranje na “oslanjanje na gradjane” predstavlja samo lepu zelju. Do sukoba moze doci i u odnosima sa zrtvama, koje cesto upucuju nepotrebne pozive, zbog cega se dogadja da je opasnost po to lice ili imovinu, postojala samo u njegovoj glavi. Iskustvo omogucava stvaranje sopstvenog kriterijuma da li je poziv ozbiljan ili ne. U slucaju greske, ceste su neprijatnosti i optuzivanja od strane zrtava.

87. POLICIJA I PRIMENA PRINUDEIako nije jedina institucija koja primenjuje prinudu, policija to cini najcesce. Osim toga, na raspolaganju joj stoji i najveci broj sredstava prinude: upotreba fizicke snage, palice, lisice, posebna vozila, dresirani psi, konjica i oruzje.

Primena prinude je selektivna i ogranicena dvostruko: drustvenim normama i zakonskim odredbama i pravilima sluzbe policijske organizacije. U svim pravnim sistemima odredjuje se u kojim situacijama je dozvoljena upotreba sredstava prinude, a za upotrebu vatrenog oruzja vaze posebno stroga ogranicenja. Ovlasceno sluzbeno lice moze upotrebiti vatreno oruzje samo ako na drugi nacin ne moze da: zastiti zivot ljudi, spreci bekstvo lica, od sebe odbije neposredni napad kojim se ugrozava njegov zivot, odbije napad na objekat ili lice koje obezbedjuje.

88. OPASNOSTI ZANIMANJA; STRES I POTKULTURA POLICAJACAPolicijsko zanimanje se najscesce smatra jednim od najopasnijih. Zanimljivi su i podaci o okolnostima pod kojima su u SAD policajci ubijeni, jer mogu da budu indikator stepena opasnosti kojoj se izlazu. Mogu se primetiti 2 konstante: da je zivot policajaca najvise ugrozen kod hapsenja teskih kriminalaca veliki broj policajaca je poginuo na rutinskim poslovima vezanim za uspostavljanje narusenog redaPrema podacima za Srbiju od ukupnih slucaja ometanja i sprecavanja najveci broj odigrao se prilikom odrzavanja i uspostavljanja javnog reda i mira, zatim pri legitimisanju, kontroli i regulisanju saobracaja i privodjenju. Stres i potkultura policajacaZbog opasnosti kojima je izlozen, poziv policajca emocionalno i psihicki je najtezi od svih poslova naseg doba. Stresogene situacije kojima su izlozeni uticu i na njihovu okolinu, najpre na porodicu. Time se objasnjava i podatak da je najvisa stopa razvoda zapazena upravo kod brakova policajaca. Nas autor Milovanovic navodi neke od faktora koji doprinose porodicnim problemima policajaca: menjanje rasporeda rada, emocionalna iscrpljenost, negativno drustveno vrednovanje poziva koji obavljaju, preterana zastita porodice, problem identiteta, problem sa decom. Zanimljivo je da autor medju faktore ne navodi alkoholizam, koji je jedan od najscescih problema sa kojim se srecu zaposleni u policijskim organima. Ukazuje se na jos jednu zabrinjavajucu cinjenicu: stopa samoubistava policajaca je skoro dvostruko veca od obicnih gradjana. Policajac ne sme da daje oduska emocijama, ma koliko ga delo ili njegove posledice uzbudili, niti da deli sopstvenu pravdu, ni da pokaze slabost. Stres je povezan i sa upotrebom sile. Kao specificna grupa izlozena opasnostima, izazovima, policajci izgradjuju posebnu potkulturu i njene bitne crte su: velika solidarnost izmedju clanova grupe zatvorenost, koja je prirodna posledica prirode posla i statusaOva potkultura se sastoji od podrske odredjenim vrednostima, shvatanju sopstvenog statusa i prihvacenog kolektivnog identiteta grupe. Centralno mesto u njoj ima koncept “dobrog policajca”.

89. IZDVAJANJA ZA POLICIJU I NJENA EFIKASNOST Prigovori se ticu cinjenice da se u policijske organe u mnogim drzavama sve vise ulaze, a da to ne prati podizanje efikasnosti njihovog rada. Od svih organa krivicne represije – policija drzavu najvise kosta. Osim kupovine tehnicke opreme, velika su sredstva ulozena u otvaranje novih radnih mesta. Trend rasta zaposlenih - ne prati pad kriminaliteta. Uspesnost rada policije mozemo realnije sagledati posmatrajuci broj nerasvetljenih krivicnih dela. Gledano na osnovu visegodisnjeg proseka, najveci je procenat rasvetljenih silovanja, manji je kod iznuda i ubistava, a najnizi kod oduzimanja motornog vozila. Podatke o nepoznatim uciniocima bi trebalo detaljnije analizirati s obzirom na rasireno verovanje da su oni najpozdanije merilo o efikasnosti rada policije. Jedan od kriterijuma angazovanosti policije je i to koliko se ona pojavljuje kao subjekt koji podnosi krivicne prijave.

90. BIROKRATIZACIJA I POLITIZACIJA POLICIJEBirokratizacijaPoliciju definisu kao “birokratsku organizaciju sa centralizovanim upravljanjem u kojoj zaposlena lica vrse poslove bezbednosti tokom celog svog radnog vremena”. Policija tesko moze da izbegne tradicionalni birokratki model: moc koncentrisana na vrhu, odvojena od realnosti i retko podvrgnute kontrolisanju. Ovom procesu doprinosi tendencija rasta broja zaposlenih u policiji. Tako se umnozavaju poslovi koji nisu ni u kakvoj vezi sa osnovnom delatnoscu. Jos kad se obaviju velom tajnosti i stvore predstavu kod onih koji odlucuju da

su neophodni, dolazi do stalnog sirenja. Tajnovitost se prenosi na citavu sluzbu, policija i tamo gde nema potrebe za tim, zatvara se pred javnoscu, sto se negativno odrazava na saradnju sa gradjanima. Politizacija Policija je deo sistema represije koji bi trebalo da sluzi svim gradjanima, jer ga oni kao poreski obveznici izdrzavaju. Dominantnim drustvenim grupama je stalo da ih stave pod svoju kontrolu jer ih smatraju najpogodnijim sredstvom za odrzavanje stabilnosti i poretka. Zbog toga postoji opasnost da ovi organi postanu simbol autoriteta vlasti i da se pretvore u zastitnike onih koji poseduju moc.

91. PREKORACENJA I ZLOUPOTREBE OVLASCENJA Kod prekoracenja odredjena sredstva i postupci nisu upotrebljeni u skladu sa pravilima kojima je regulisana njihova primena, dok se kod zloupotrebe koriste u svrhe koje nisu povezane sa sluzbom. Policijska brutalnost ispoljava se u razlicitim prilikama i u specificnim oblicima. Neopravdana primena nasilja moze biti uperena protiv pojedinca ili protiv mase, a njen intezitet varira od vebalnog napada, preko fizickog zlostavljanja do lisavanja zivota. Zasto do ovakvih prekoracenja ovlascenja dolazi? Razloge mozemo razvrstati u nekoliko kategorija: pogresna procena situacije potreba da upotrebom sile povrati autoritet policajca licni odnos policajca prema delu ili uciniocu nastojanja nosilaca drustvene moci da policiju instrumentalizuju radi zastite svojih interesaPosledice prekoracenja ovlascenja su visestruke. Pre svega se ticu odnosa policije sa gradjanima koji se pocinju plasiti policije. Navodi se podatak, u SAD od 60’-70’ broj gradjana lisenih zivota od strane policije varirao izmedju 300-600. Tenzije nastaju u odnosima policije sa manjinskim grupama ciji su predstavnici cesce zrtve ekscesa u upotrebi sile. Poseban vid zloupotreba i prekoracenja tice se odnosa policije prema pritvorenicima, koji se cesto zavrsavaju fatalno. Pored ovih najtezih vidova, postoje i drugi koji ne ostavljaju ovako teske posledice. Radi se o raznim oblicima neovlascenog zadiranja u privatan zivot, prisluskivanju, povredi tajnosti vidova komunikacije, nedozvoljenom elektronskom nadziranju i slicno.

92. KORUMPIRANJE POLICIJEIstrazivanja korupcije su retka, a rezultati protivrecni. Mogu se zapaziti dva pristupa problemu: prvi, koji tvrdi da je podmicivanje rasiren proces, dok drugi govori o izuzecima - “u svakom zitu ima kukolja”.Cinjenica da se radi o pojavama koje su obavijene velom tajne, ne opravdava nagadjanje. U tu svrhu vise autora je proucavalo policiju primenjujuci metod proucavanja sa ucestvovanjem, duze vremena boraveci u policiji. Bili su dobro primljeni i izgledalo je da su ih policajci primili bez rezerve, otvorivsi se prema njima potpuno. Kako se kasnije ispostavilo, bas u tim jedinicama je otkrivena siroko rasprostranjena dugogodisnja korupcija.Varijacije u kojima se podmicivanje izvodi su ogromne: od primanja novca koji prekrsilac saobracajnih propisa daje – do stepena korumprianosti citavih sluzbi koja omogucava kriminalnim organizacijama da kontrolisu rad policije. Karijera korupiranog policajca zavisi od dva cinioca: prvi je sredina u kojoj se krece. Specificna potkultura policajca moze sa svoje strane ohrabrivati da se zapocne sa najlaksim oblicima primanja mita. Drugi cinilac je tip operativnog rada i ustrojstvo same ustanove – “stilovi primene prava” i navode se tri: 1. stil posmatraca (patroliranje – manje obrazovani) 2. legalisticki stil (visoko obrazovano osoblje) 3. servisni stil

93. DALJI RAZVOJ POLICIJE Kriticka razmisljanja o policiji i njenom delovanju, dovode do misljenja da bi se trebalo pozabaviti aktivnostima kojima bi se navedeni negativni tokovi mogli preduprediti. Trebalo bi se pozabaviti sledecim pitanjima: optimalna ulaganja u policiju

efikasna eksterna i unutrasnja kontrola transparentnost rada – to je servis gradjana promene u zakonodavstvu kako bi se precizirala ovlascenja postovanje prava coveka u svim kontaktima sa policijom pazljivo regrutovanje ljudi za ovaj posaoProizilazi zahtev da policija bude organizovana kao strucan, kompetentan i depolitizovan subjekt krivicne represije koji svoje delovanje obavlja u okviru zakona i profesionalne etike u korist najveceg broja clanova drustva, postujuci pri tom prava coveka. Privatizacija poslova bezbednosti Kada drzava ne moze garantovati ni fizicku sigurnost ni pravnu kontrolu, efektivna ovlascenja postepeno prelaze u ruke drugih nezavisnih i mocnih subjekata. Drzava se dugo opirala tim zahtevima. Privatni biznis sa obavljanjem policijskih poslova za profit pocinje da raste od 80’ i od tada je u velikom zamahu. U pocetku to su bili “tradicionalni servisi” (danonocni nadzor objekta i patroliranje). Ubrzo se postupalo po novih zahtevima i koriscenjem novih tehnika. Usluge su odredjene sa 3 faktora: 1. vrsta klijenata 2. pretpostavljeno krivicno delo od koga se stiti 3. vrsta tehnologije koja se koristi pri zastitiVrste klijenata: banke, industrijska preduzeca, prodavnice i kancelarije, privatne zgrade, barovi, restorani i slKakvo je mesto policije u navedenom procesu? Ovakvo prenosenje bezbednosnih poslova na privatne agencije ne treba zvati “privatizacija policije”. Funkcija policije – osiguranje bezbednosti svim clanovima drustva je drzavni posao koji se ne moze privatizovati. Ali to se moze uciniti sa nekim od policijskih poslova. Zato je bitno razdvojiti pokrovitelja bezbednosti (policija kao drzavni organ) od vrsioca pojedinih poslova bezbednosti, koje mogu obavljati i druge organizacije.

94. TENDENCIJE U IZRICANJU KRIVICNIH SANKCIJA U RSVrste i tezina izrecenih sankcijaPunoletna lica: zatvor kratke kazne zatvora (do 6 meseci – 60%, a do godinu dana 85%) dugotrajne kazne zatvora (manje od 1% kazne duze od 10 godina) novcana kazna (manje od 5% uslovno, oko 4% kao sporedna kazna) mere bezbednosti (svako osmo osudjeno lice) ostale krivicne sankcije – izrecene u malom broju slucajevaNa osnovu navedenih podataka, deluje da nasi sudovi nedovoljno koriste nepenalne mere ciju primenu zakonodavac omogucava, ali je tesko govoriti o tome bez analize konkretnih slucajeva. MaloletniciKod maloletnika situacije je drugacija. Od ukupnog broja osudjenih lica mladjih od 18 godina, cak vise od 99% izrecene su vaspitne mere. Kod mladjih maloletnika – 48% su disciplinske mere, 47% mere pojacanog nadzora, dok ostatak cine zavodske mere. Zamerke delovanju sudova sudske zablude - neosnovane osude (razvoj i sirenje analize DNK) neujednacenost sudske prakse (izricanje razlicitih sankcija za istorodna dela od strane razlicitih sudova) trajanje sudskog postupka

korupcija u pravosudju

95. NEZAVISNOST SUDOVAJedna od pretpostavki normalnog funkcionisanja pravnog sistema je garantovanje (od strane drzave) nezavisnosti sudstva u odnosu na sve institucije i pojedince. Garancije se ticu slobode da u konkretnoj krivicnoj stvari donesu odluku na osnovu zakona i svog sudijskog ubedjenja, nezavisno od bilo kakvog uticaja sa strane. Osnovna nacela koja se ticu nezavisnosti sudstva – “u slucajevima koje razmatra, sud treba da odlucuje nepristrasno, na osnovu cinjenica i u skladu sa zakonom, bez ogranicenja i da ne budu predmet uticaja, pristisaka, pretnji ili intervencija od strane bilo koga i iz bilo kojih razloga”. Nezavisnost sudske funkcije pociva na stalnosti sudija – sudije ne mogu biti smenjene dok ne ispune godine starosti potrebne za obavezan odlazak u penziju ili dok im ne istekne mandat. Ustavi drzava najcesce sadrze odredbe o stalnosti sudske funkcije. Iskustva govore da je teznja drustvenih grupa koje poseduju moc da uticu na sudske odluke skoro univerzalno pravilo. Ustav i zakon zato treba da omoguce stalnost i sigurnost sudijama, a stvar je njihove profesionalne etike i licnog postenja da li ce pred takvim izazovima popustiti. Narocita vrsta pritiska na sudije kod nas su javna prozivanja. Odomacio se obicaj da bilo kada nosilac izvrsne funkcije nije zadovoljan nekom sudskom odlukom proglasi sudstvo nesposobnim ili korumpiranim i uzgred zapreti reizborom sudija. Kada se radi o pokusajima uticanja na sudske odluke, ukazujemo na i sledece situacije: pritisak javnog mnjenja napadi na sudije od strane teroristickih organizacija pravom regulisano ovlascenje da predstavnici izvrsne vlasti biraju sudije najvisih sudova u cijim rukama je

mogucnost da uticu na praksu nizih sudova

96. NASTANAK KAZNE ZATVORA I PENITENCIJARNIH USTANOVANastanak prvih kaznenih zavoda je u neposrednoj vezi sa pojavom kazne lisenja slobode. Kazna zatvora – ogranicenje slobode prestupnika odlukom suda u postupku u kome je utvrdjeno da se radi o uciniocu krivicnog dela. I pre toga je praktikovano lisavanje slobode – mali sredjevekovni gradovi imali su lokalne tamnice. Danasnji kazneni zavodi poticu od ustanova u kojima su krajem Srednjeg veka bila smestana lica koja je trebalo popraviti. U Engleskoj su nastali radni domovi – skitnice, bivsi seoski radnici i druga lica o kojima niko nije hteo da se stara; dobijali su hranu, ali ih nisu pustali i morali su naporno da rade. Krajem 19. veka kazna lisenja slobode se javlja kao posebna mera, a sa njom i kazneni zavodi kao ustanove za izvrsenje. Kao razlozi pojave ove kazne navode se: humanisticko nastojanje da se nadje zamena za brutalne smrtne i telesne kazne promena u skali drustvenih vrednosti (oduzimanje slobode dozivljava se kao dovoljna kazna za najveci broj dela)Brutalne kazne za imovinske delikte, vremenom su se pokazale preteranim. Bilo je jasno da je smrtna kazna neodgovarajuca za sitnija imovinska krivicna dela. Kriminolozi povezuju nastanak prvih kaznenih zavoda sa uspostavljanjem novog drustvenog poretka. Od 3 modela kaznjavanja koji su u tom periodu bila na raspolaganju: - infamiranje, koji nastoji da osramoti, obescasti lice – odmazda, uzvracanje uciniocu kaznom iste vrste i tezine kakve je bio zlocin i – zatvaranja, drustvo se opredelilo za onaj koji je u prvom trenutku izgledao da ima najmanje sanse.

97. STANJE U PRVIM ZAVODIMA I NJIHOVI REFORMATORI

Vec u prvim decenijama postojanja kazne zatvaranja, otvoreno je niz problema od kojih je osnovni bio pitanje organizovanja izvrsenja. Iako nu u drugim zemljama nije bilo bolje, u Engleskoj je bilo porazavajuce. Kaznionice su postale mesta za mucenje, pretrpane i prljave, gde su bile ceste epidemije, kao i masovno umiranje. Najscesci uzrok bila je “zavodska groznica” koja je za 5 nedelja usmrtila 500 zatvorenika u jednoj ustanovi.Pored losih higijenskih i zdravstvenih uslova, ocajnom stanju doprinosio je i sistem zajednickog izdrzavanja kazne. Svi osudjenici zatvarani su bez ikakve selekcije u zajednicke prostorije za vreme izdrzavanja kazne. Zdravi i bolesni, mladi i stari, okoreli kriminalci i slucajni izvrsioci izdrzavali su kaznu u istoj prostoriji, sto je dovodilo do kriminalne zaraze (negativnog uticaja) medju njima, pa su kaznionice postale “univerziteti zlocina” iz kojih su ljudi izlazili gori nego sto su usli. Zavodsko osoblje je bezosecajno i okrutno sprovodilo krajnje surov i nehuman postupak. Nije biralo sredstva da od osudjenika i clanova porodice iznudi novac ili bilo sta drugo. Drzava je, u cilju smanjenja troskova, ohrabrila privatne preduzetnike da pomognu njihovo izdrzavanje, to je dovelo do “iznajmljivanja osudjenika”, pa su preduzetnici najsurovije eksploatisali osudjenike uz minimalno ulaganje.

98. SISTEMI CELIJSKOG OSAMLJENJA: SISTEM SAMICA I SISTEM CUTANJAU ovom sistemu osudjenici kaznu lisenja slobode izdrzavaju odvojeno – u celijama, cime se zeleo izbeci osnovni nedostatak ranijeg zajednickog izdrzavanja kazne – kriminalna zaraza. Pod uticajem ideja reformatora nastaju kaznionice koje se u realizaciju navedenog modela ne pridrzavaju sa istom doslednoscu osnovne ideje, zato se pravi razlika izmedju strogog i ublazenog rezima, odnosno sistema samica i sistema cutanja. Sistem samica – nastao kao plod napora Pensilvanijskog drustva za zavode, koje je bilo pod jakim uticajem religiozne sekte kvekera. Kvekeri su smatrali da se i najokoreliji zlocinac moze preobraziti u moralnog coveka pomocu usamljenickog zivota i religioznog i moralnog vaspitanja. Zato on kaznu provodi neprekidno u celiji potpuno odvojen od ostalih. Nacelo apsolutne fizicke i duhovne izolacije bilo je sprovedeno sa rigoroznom doslednoscu u svim situacijama, a jedini ko je imao pravo da udje u celiju bio je svestenik. Uvodjenje ovog nacina izdrzavanja kazne pokrenulo je brojne polemike. Kao prednosti su navodjene: sprecavanje medjusobnog stetnog uticaja zatvorenika, laksi uticaj na njih u uslovima izolacije i eliminisanje opasnosti od bekstva i pobune. Nedostaci su bili brojniji i ozbiljniji: celijsko osamljivanje deluje demoralisuce za osudjenika i ugrozava njegovo fizicko i psihicko zdravlje. Kritikovan je ovaj sistem i zato sto nije bio drustveno koristan, ni ekonomican.Krajem 19. veka ovaj sistem se napusta u vecini drzava, iako celijska izolacija ni dan danas nije potpuno iscezla, narocito u istraznom postupku.Sistem cutanja – nastojao je da celijsko usamljenje pensilvanijskog sistema kombinuje sa rezimom cutanja. Sustinu modela cinilo je izolovanje osudjenika po celijama nocu i zajednicki rad danju, s tim sto je svaki medjusobni razgovor bio strogo zabranjen. Time je napustena potpuna izolacija osudjenika i stetne posledice usamljenickog zivota. Zajednicki rad priblizio je ova lica zivotu u zajednici. Javljaju se zaceci profesionalnog osposobljavanja, a radu se daje i rehabilitacioni karakter. Ipak, rad je bio usredsredjen na postizanje ekonomske dobiti, a manje na prevaspitavanje. Teznja da se spreci kriminalna zaraza dovela je do zabrane svakog razgovora i bilo kog oblika komunikacije medju osudjenicima. Kretali su se oborenog pogleda u stroju. Ono sto je najvise otezalo njihov polozaj bila je stroga disciplina u ovakvim ustanovama i primena najsurovijih kazni za njenu povredu – upucivanje u “mracnu jazbinu”, bicevanje upredenom zilom, “spanska stolica”.

99. KOMBINOVANI, “PROGRESIVNI” SISTEMSredinom 19. veka nastaje progresivni sistem cija je glavna zamisao bila ideja progresije – da se sudbina kaznjenika stavi u njihove sopstvene ruke, da im se kao nagrada za rad i bolje ponasanje daje sve povoljniji rezim. Izvrsenje kazne zapocinje rezimom napornog rada i stroge discipline, u skromnu ishranu i smestaj, da bi kasnije – u zavisnosti od vladanja – rezim bio poboljsan davanjem zanimljivijeg posla, boljeg smestaja i nizom privilegija. Kroz kaznu, dolazi do izrazaja osveta, a sa druge strane popravljanje osudjenika i njegovo pripremanje za zivot na slobodi. Ovaj sistem se zasniva na principima: sve privilegije zavise od ponasanja zatvorenika i njegovih rezultata

u cilju prevaspitanja, na njih se vrsi individualni uticaj osudjeno lice se promenama u postupanju postepeno priprema za zivot na slobodi kroz sve manja ogranicenja obavezni nadzor nad uslovno otpustenimProgresivni sistem se razvijao u dve varijante: engleska i irskaEngleska varijanta – osudjenici na duze kazne robije prelazili su kroz 3 faze: celijsko zatvaranje – 9-12meseci, stroga izolacija osudjenika u samici, zabrana kontakta zajednicko zatvaranje – prolazi kroz 4 odeljenja, svako pruza povoljniji rezim, pod uslovom da ga zasluzi uslovni otpust – najveca povlastica koju je osudjenik mogao dobitiIrska varijanta – karakterise je jos jedan stupanj u probaciji. Kao treca faza javlja se odeljenje za slobodnjake, ciji je cilj da pomogne prilagodjavanju i pripremanju osudjenika za zivot na slobodi. Prelaz iz zavoda u zivot na slobodi trebalo je uciniti postepenim. Zbog svoje prakticnosti i elasticnosti, irska varijanta progresivnog sistema prihvacena je u brojnim drzavama.

100. RESOCIJALIZACIJA KAO SVRHA KAZNJAVANJA Kao posledica sukoba dva suprotna koncepta – pozitivistickog i klasicnog – nastaje niz modela koje karakterise kompromisan stav koji je spontano dosao do izrazaja u progresivnom sistemu. On je doziveo ostre kritike jer se smatra da jednom merom (kazna lisavanja slobode) ne mogu postici oba konkretna cilja: zastrasenje i prevaspitanje. Teznjom da realizujemo oba cilja, rizikujemo da ne ostvarimo nijedan. Tek je pokret Nove drustvene odbrane podigao resocijalizaciju na rang vrhovnog postulata krivicnog prava i kriminalne politike. Resocijalizacija je shvacena kao ideja da je cilj kazne prevaspitavanje prestupnika i njegovo osposobljavanje da postuje drustvene norme, da bi se na toj osnovi ponovo ukljucio u zajednicu i postao njen koristan clan . Kauzalisticki pristup u kriminologiji sugerise da se postupanje sa osudjenikom usmeri na otklanjanje uzroka kriminalne delatnosti. Znacenje termina resocijalizacija – ponovno ukljucivanje u drustvo lica prema kome je primenjen specifican postupak zbog toga sto proces njihove socijalizacije nije uspesno doveden do kraja, odnosno doslo je do nesklada izmedju njihovih licnih stavova i onih koje drustvo odobrava. Resocijalizacija je u tesnoj vezi sa pojmom penitencijarni tretman koji se definise kao skup svesnih i nesvesnih postupaka usmerenih ka ostvarenju cilja kazne – prevaspitanju osudjenog lica i osposobljavanju za zivot na slobodi.

101. INDIVIDUALIZACIJA U IZVRSENJU KAZNE Nacelo individualizacije svodi se na zahtev da se izvrsenje kazne prilagodi licnosti osudjenog, da se sa licem lisenim slobode postupa adekvatno njegovim moralnim i prevaspitnim mogucnostima. U doba retributivne filozofije ovaj zahtev je bio nezamisliv jer je kazna zavisila jedino od tezine dela i stepena krivicne odgovornosti ucinioca. Nova drustvena odbrana individualizaciju nastoji da poveze sa utvrdjivanjem zasto je jedno lice sa odredjenom bio-psihickom konstitucijom u konkretnoj sredini ucinilo krivicno delo. Navedeno shvatanje individualizacije, karakterisu dve crte: – postupanje sa osudjenikom prilagodjeno ciniocima koji su doveli do kriminalnog ponasanja – izucavanje licnosti tog lica kao pretpostavka primene adekvatnog tretmana. Princip individualizacije u tesnoj je vezi sa opservacijom osudjenih lica, njihovom klasifikacijom i kategorizacijom penitencijarnih ustanova: izucavanje (opservacija) licnosti osudjenika – primena naucnih metoda kriminoloskog proucavanja licnosti

osudjenog u cilju odredjivanja adekvatnog tretmana. Ovakvo posmatranje primenjuje se odmah na pocetku izvrsenja kzne radi odredjivanja dijagnoze situacije u kojoj se osudjenik nalazi i prognoze njegove readaptacije.Naucno posmatranje zatvorenika se vrsi u posebnim centrima u okviru ili izvan kaznenih zavoda. U zemljama koje nemaju ovakve centre postoji tzv empirijsko proucavanje licnosti osudjenika od strane penitencijarog osoblja. Ukazuje se na postojanje jednostepenog i dvostepenog posmatranja.

klasifikacija osudjenih lica je neposredno povezana sa njihovom opservacijom i resocijalizacijom jer je sprovodjenje individualizovanog tretmana nemoguce bez adekvatne penitencijarne klasifikacije ovih lica. Klasifikacija se zasniva na:

a) horizontalnom razvrstavanju – rasporedjivanje osudjenika upucivanjem u pojedine vrste ustanova. Vrsi se na osnovu objektivnih i spoljasnjih obelezja ovih lica, pa se naziva i “eksterna”.b) vertikalnom razvrstavanju – vrsi se u samim ustanovama podelom osudjenika u manje grupe u cilju odredjivanja i primene odgovarajuceg tretmana, a zbog toga sto je bazirana na njihovim unutrasnjim, subjektivnim crtama oznacava se i kao “interna”.

kategorizacija penitencijarnih ustanova – logicna posledica usvajanja individualizacije osudjenika je potreba stvaranja sirokog kruga specijalnih penitencijarnih ustanova u kojima bi se u potpunosti sprecili stetni uticaji i primenjivali posebni tretmani. Ustanove opsteg tipa sa velikim brojem zatvorenika su nepodobne za ostvarenje ovih ciljeva. U vecini Evropskih zemalja ustanove se mogu razvrstati prema sledecim kriterijumima: polu, uzrastu, statusu lica (zatvor i pritvor), duzini kazne, zdravstvenom stanju lica, povratu, stepenu obezbedjenja (zatvoren, poluotvoren i otvoren tip)

102. HUMANO POSTUPANJE SA OSUDJENICIMA Sredinom proslog veka pocnje da se realizuje ideja o “normalizaciji” zivota zatvorenika koja znaci teznju da se njihov zivot priblizi uslovima zivota na slobodi. Osudjenik ostaje covek, clan drustva lisen slobode, tako se i njegova ljudska prava i dostojanstvo moraju postovati. U izvrsenje kazne lisenja slobode unose se elemenati koji znacajno doprinose “normalizaciji” uslova u kojima zivi: dolazi do zakonskog normiranja osudjenickih prava i duznosti primenjuju se tretmanske mere koje umesto pasivne poslusnosti daju izvesnu inicijativu osudjenicima uvodi se naknada za rad i dozvoljava se slobodno raspolaganje zaradom omogucava se slobodnije kretanje preduzimaju se mere za pripremanje osudjenika za zivot na slobodi pravilo je zajednicko izdrzavanje kazne dozvoljava se mogucnost posedovanja odredjenih predmeta za licnu upotrebu cine se pokusaji da se porodica ukljuci u proces resocijalizacije Osim u slucajevima opravdanog izolovanja i zadrzavanja u pritvoru, sistem izdrzavanja kazne ne bi trebalo da povecava patnju koja proistice iz samog lisavanja slobode.

103. OSPORAVANJE KAZNE ZATVORA I NJENOG CILJA Nagovestaji uvodjenja kazne zatvore doveli su do ukazivanja na brojne nedostatke i probleme koje izazivaju. Argumenti osporavanja su sledeci: zatvaranje sprecava sudsku vlast da kontrolise i proverava primenu kazni mesajuci osudjenike, izvrsenje ove kazne uspostavlja homogenu zajednicu zlocinaca koji postaju solidarni dajuci osudjenicima skloniste, hranu, odecu i posao - omogucava osudjenicima bolje zivotne uslove od radnika iz kaznionica izlaze ljudi koje njihove navike i bescasce kojim su obelezeni zauvek osudjuju na kriminalCilj lisavanja slobode: zastita drustva izolacijom prestupnika kaznjavanje resocijalizacija obezbedjenje da neke druge sankcije budu izvrsene

104. NEGATIVAN UTICAJ NA OSUDJENIKABoravak u zatvoru stetno deluje na telesno zdravlje i psihu osudjenog lica, kao i njegov socijalni status: u fizickom pogledu – nedostatak kretanja, vazduha i svetlosti, sanitarne i higijenske prilike dovode do niza

bolesti (tuberkoloza). Danasnja situacija je nesto bolja, mada ima podataka da i dalje veliki broj osudjenika nema elementarne uslove i da je zbog toga njihovo zdravlje ugrozeno.

Danasnje kaznene ustanove se srecu sa velikim zdravstvenim problemom – AIDS, koji je medju zavodskom populacijom visestruko vise rasiren nego medju gradjanima. Osim toga, kazneni zavodi su suoceni i sa problemom velikog broja narkomana medju zatvorenicima.

u psiholoskom pogledu – posledica zatvaranja je gubitak samopouzdanja i emocionalna napetost, koju mnogi ne mogu da savladaju. Na osudjenike posebno tesko deluje prekid veza sa spoljnim svetom. U pocetku izaziva tezak sok, da bi kasnije bila primecena emocionalna atrofija. Kod drugih, zbog slabljenja vere i moralne snage, nastaje strah od zivota na slobodi koji se vise i ne zeli – prizonizam. Pored navedenih postoji jos mnogo deprivacija (lisavanja) kojima su zatvorenici izlozeni: lisavanje hteresoseksualnih odnosa, nemogucnost koriscenja mnogih materijanih dobara, lisavanje osecaja sigurnosti. Ako tome dodamo i niz zavodskih procedura objektivno znaci ponizavanje licnosti osudjenog – uniforma, identifikacija pomocu brojeva i sl. Istrazivanja navode da zavodska izolacija direktno vodi u psihoze, teska depresivna stanja, inhibirajucu teskobu i povlacenje u sebe.

u drustvenom pogledu kazna zatvora stetna dejstva ostvaruje pre svega kroz problem sa kojima se srece osudjenikova porodica. Problemi materijalne prirode, ugrozavanje bracnih veza i emotivni problem koje kod dece izaziva odnos sredine prema osudjenom i clanovima njegove porodice.

105. TRAJANJE KAZNE Kritici su podvrgnute i kratke kazne zatvora (6 meseci do godinu dana) i dugotrajne kazne zatvore (preko 10 godina). Kratke kazne ne ostavljaju dovoljno vremena ni za zapocinjanje, a kamoli za sprovodjenje prevaspitnog tretmana. One tako ostvaruju citav niz negativnih efekata (odvajaju osudjenog od porodice, silom zakona mu se moze raskinuti radni odnos, u sredini u kojoj zivi dozivotno je etiketiran) i zbog toga se nastoje zameniti nizom zatvorskih mera. Poslednje dve decenije pojavljuje se i teznja reafirmacije kratkih kazni zatvora. Postepenim slabljenjem vere u resocijalizaciju, nastupa sledeca logika: kad vec ne mozemo da popravimo prestupnika, nanosimo mu kratkorajnu i sokantnu opomenu. Dugotrajne kazne, u najvecem broju slucajeva proizvode sve negativne efekte na osudjenike o kojima je bilo reci. To se narocito odnosi na izmenu njegove licnosti. Osecaj bezvrednosti i bespomocnosti, stalna napetost i frustracije dovode do pojave specificne zatvorske neuroze. Cak i argument da dugo trajanje kazne daje ustanovi vremena da dovrsi sve zeljene tretmane ima uslovnu vrednost – izostaje motivisanost osudjenika da u njemu ucestvuje.

106. JEDNA ILI VISE VRSTA KAZNI ZATVARANJAU vreme uvodjenja kazne lisenja slobode u registar krivicnih sankcija, zakonodavstva su davala sudu mogucnost da prestupnika osudi na jednu od vise vrsta ove kazne: robija, zatocenje i zatvaranje. Osnovna razlika izmedju ovih modela bila je u rezimu koji je nametan. Najstrozi je bio rezim koji su podnosili osudjenici na robiju (dozivotna robija, u okovima, prinudni rad), dok je osuda na zatvaranje bila najblaza. Kritika ovakvog stanja vrsena je u pocetku iz humanitarnih razloga. Sa sirenjem ideje o resocijalizaciji, jaca i pokret za unifikaciju – svodjenje svih oblika kazne zatvaranja na jedan. Osnovni argument je bio da sudu ne treba davati mogucnost da bira rezim u kome ce osudjenik izdrzavati kaznu, vec je bolje da se to prepusti zavodskim ustanovama (penitencijarna individualizacija) koja bolje moze oceniti koje postupanje najvise odgovara osudjeniku.

107. PRENATRPANOST ZAVODA I CENA IZVRSENJA Vecina zemalja srece se sa problemom porasta broja osudjenih lica. Rast stope kriminaliteta i ogranicenost smestajnih kapaciteta postojecih zavoda, razlozi su zasto se sve vise govori o prenatrpanosti kaznenih zavoda kao jednom od najvecih problema penitencijarnog sistema. Tokom 70’ u SAD bilo je pola miliona ljudi osudjeno na lisenje slobode. Ako se ovom broju doda i broj ljudi koji su uslovno osudjeni ili na uslovnom otpustu, broj lica koja su lisena slobode ili se na izdrzavanje kazne u svakom trenutku mogu uputiti, prelazi million. Ni u Engleskoj i Velsu stanje nije mnogo bolje.Troskovi su ogromni. U medjuvremenu, dosta novih zavoda je sazidano, ali su u upotrebi ostale i stare tamnice.

O razmerama zavodske populacije govori i stopa osudjenih lica – broj osudjenika na 100.000 stanovnika. Najvisu stopu osudjenih lica ima SAD (737), zatim Rusija (613) i niz drzava proisteklih iz bivseg SSSR-a. Srbija sa 104 nalazi se na sredini tabele. Na samom dnu je Island sa 40 osudjenika na 100.000 stanovnika.

108. ZAVODSKE POBUNE I NASILJE MEDJU OSUDJENICIMA Uz karakteristike populacije koja se nalazi u ustanovama i zavodski uslovi su jedan od odlucujucih faktora koji dovode do pobuna i smrti zatvorenika. Zbog toga penitencijarni radnici i pravosudna administracija izbegavaju da pomognu istrazivanje ovih pojava. Potrebno je ukazati na razliku izmedju pobune (kada osudjenici nastoje da nasiljem preuzmu upravljanje ustanovom) od odbijanja poslusnosti (pokoravanje pravilima formalnog sistema), koje ne mora biti praceno nasiljem. Zavodske pobune se tesko mogu sakriti. Eskalacija nasila, odlucnost koju pokazuju osudjenici, stradanje neduznih pojedinaca i ogromna steta izaziva veliki interes javnog mnjenja. Pobunjenici isticu da na ovaj nacin zele da skrenu paznju drustva na svoj polozaj i uslove zivota. Najteza pobuna u SAD odigrala se 1971 u Njujorku, u kojoj je poginulo 43 ljudi (32 zatvorenika i 11 zaposlenih). U Engleskoj je od 69’-89’ zabelezeno cak 12 velikih zavodskih nemira. Mediji su pomno pratili dogadjaje, prenoseci reakcije. Jezgro pobuna su cinili osudjenici na duge kazne. Engleska iskustva govore da je oko 70% najtezih pobuna izvedeno u najbolje obezbedjenim zavodima. Zavodskih pobuna je bilo i u drugim zemljama. U Brazilu je u pobuni ubijeno 111 zatvorenika. U Alziru je doslo do pobune gde je ubijeno 95 osoba. Malo je radova o ovakvim dogadjajima u nasim kaznenim zavodima, pa paznju privlaci knjiga koja za predmet ima dogadjaje koji su se odigrali pre nekoliko godina u nekoliko kaznenih zavoda u Srbiji. Moze se zapaziti jedna neobicna cinjenica – pobunama osudjenika pridruzili su se i pripadnici zavodskog osoblja. Druga okolnost koja se moze zapaziti da je pobuna, bar delom, vodjena od subjekata izvan zavoda. Nasilje nije okrenuto samo prema subjektima koji olicavaju formalni sistem u zavodima. Ono se usmerava i prema drugim osudjenicima, ali i prema sopstvenom zivotu – samoubistva. Samoubice kao zatvorenici: oni su mladi, nemaju kriminalni dosije, niti su vec bili zatvarani, nisu ni registrovani narkomani. Po drugom istrazivanju, medju osudjenicima koji su izvrsili samoubistvo znacajan je broj osudjenika na duze kazne. Drugi osudjenici i osoblje zavoda nastoje da ne pridaju znacaj samom dogadjaju.

110. VRSTE USTANOVA PREMA STEPENU OBEZBEDJENJAZatvorene kaznene ustanove – razradjen sistem unutrasnjeg i spoljnog obezbedjenja su istorijski najstariji i najscesci tip institucija u kojima se izvrsava kazna lisenja slobode. Spoljasnje obezbedjenje – visoki zid, kule sa naoruzanim cuvarima, raznovrsna sredstva za signalizaciju bekstva. Unutrasnje obezbedjenje – kontrola i evidencija kretanja osudjenika, zakljucavanje vrata, postavljanje resetaka. Kao podvrsta ovih ustanova postoje i zavodi sa maksimalnim obezbedjenjem, gde su mere usmerene na sprecavanje bekstva jos razvijenije. Ranije su za gradnju takvih kaznionica korisceni prirodni uslovi – zatvori pravljeni na nepristupacnim mestima (ostrva – Alkatraz), a u poslednjim decenijama obezbedjenje se usavrsava koriscenjem najsavremenijih elektronskih sredstava.Poluotvorene ustanove karakterise postojanje odredjenog materijalnog obezbedjenja koje ne predstavlja stvarnu prepreku za bekstvo osudjenika, dok se osnovna duznost straze svodi na kontrolu kretanja, zivota i rada zatvorenika. Osudjena lica u toku dana, van kaznene ustanove i bez neposrednog nadzora, angazuju na razlicitim radnim zadacima, s tim sto imaju obavezu da se po zavrsetku radnog vremena vrate u zavod. Otvoren tip ustanova – nije osoben tip kaznenih zavoda sa stanovista njihovog obezbedjenja. Prvom ovakvom ustanovom smatra se poljoprivredna kolonija u Svajcarskoj. U Srbiji se stvaraju dva otvorena odeljenja u KP domovima u Sremskoj Mitrovici i Pozarevcu, a kasnije je takvo odeljenje formirano i u Nisu.

111. POJAM OTVORENIH USTANOVA

Otvorene ustanove karakterise odusustvo materijalnog i fizickog obezbedjenja od bekstva, kao i rezim zasnovan na dobrovoljnoj disciplini i osecaju odgovornosti osudjenika prema zajednici u kojoj zive. Ovaj rezim podstice osudjenog da se koristi pruzenom slobodom ne zloupotrebljavajuci je. To su karakteristike koje razlikuju otvorene od drugih tipova ustanova. Ovaj rezim se zasniva na poverenju i dobrovoljnom potcinjavanju discipline, bez strogog i stalnog nadziranja osudjenika. Bitna karakteristika je veca sloboda zivota i rada bez stalne kontrole i nadzora od strane osoblja ustanove. Osudjenici imaju punu slobodu kretanja unutar ustanove ciji prostor cesto nije ogradjen i citav niz drugih privilegija. Osnovna razlika izmedju otvorenih i zatvorenih ustanova je u tome sto se u ovim drugim osudjenici pasivno potcinjavaju nametnutim pravilima, a zadrzavaju se u zavodima upotrebom sile, dok se u otvorenim ustanovama svesno i dobrovoljno potcinjavaju disciplini. Rezim otvorenih ustanova moze biti primenjen i kao prelazni oblik izmedju rezima u zatvorenoj ustanovi i zivota na slobodi ili kao jedini oblik rezima koji se primenjuje prema osudjenicima posebnih kategorija.

112. IZBOR OSUDJENIKA ZA OTVORENE USTANOVEU ove ustanove treba upucivati samo lica koja su podobna da koriste rezim poverenja, a da ga ne zloupotrebe. Pri klasifikaciji za ove ustanove treba postovati princip dobrovoljnosti - zelju osudjenika da u njoj izdrzava kaznu, odnosno jedan deo. Kriterijum za izbor osudjenika koje ce biti upuceni u ovakve ustanove bi trebalo da bude pre svega licnost osudjenika i njegova sposobnost da se prilagodi otvorenom rezimu, zbog cega se kao nuzna pretpostavka pojavljuje svestrana opservacija osudjenika. Jedinstveno je glediste da u ovakve ustanove treba slati pre svega – prvi put i za laksa krivicna dela osudjena lica, slucajne i nehatne krivce, starije osudjenike i one slabijeg zdravlja. Naprotiv, u njima ne bi trebalo da se nadju lica koja predstavljaju veliku opasnost za drustvo: visestruki povratnici i profesionalni zlocinci, teske varalice, psihicki devijantne osobe i slicne kategorije osudjenika. U pogledu duzine kazne, dugo je vladalo misljenje da je rezim otvorenih ustanova pogodan iskljucivo za lica osudjena na dugotrajno lisavanje slobode. Tako su ucinioci laksih dela diskriminisani u odnosu na teze prestupnike. Medjutim, prodor savremenih ideja po kojima polozaj osudjenih lica ne treba nepotrebno otezavati zadrzavanjem u zatvorenim ustanovama, doveo je do razresenja ove dileme. Preporuke I Kongresa UN da licnost osudjenika bude osnovni kriterijum za njihovu klasifikaciju u otvorene ustanove prihvacena je sa nizom modaliteta u vise zemalja. - izvrsioci “saobracajki” cine najveci deo ukupnog broja osudjenika u Valturi114. ALTERNATIVE KAZNI ZATVORA: POJAM I VRSTENa V Kongresu UN preporuceno je drzavama da smanje poverenje u lisavanje slobode kao krivicnu sankciju i povecaju upotrebu alternative za one prestupnike koji ne moraju biti zatvarani. Osnovni problem je iznalazenje u praksi odgovarajuce srazmere izmedju potrebe rehabilitacije ucinioca i nuznosti zastite drustva.Malo je pokusaja da se pojam alternative zatvaranju jasno definise i da se iz te odredbe nabroji o kojim se sve merama radi. Umesto toga, pod siri pojam alternativnih mera najscesce se navodi sve sto odstupa od tradicionalnog rezima kazne zatvora. Izraz alternative zatvora se koristi da oznaci nekoliko vrsta mera: one kojima se pre sudjenja pokusava spreciti izvodjenje prestupnika pred sud posebne mere nezavodskog karaktera izrecene od suda sredstva kojima se za vreme trajanja zatvaranja nastoje otkloniti negativne posledice lisavanja slobodeNezavodske mere se dele na: Alternativne mere uz kontrolu ili nadzor nad prestupnikom: uslovna osuda i uslovna osuda sa zastitnim nadzorom rad u korist zajednice i prinudni rad posebne zavodske mere za osobe sa mentalnim ili poremecajima u ponasanju proterivanje iz odredjenog mesta oduzimanje odredjenih prava, dozvola, profesionalnog statusa Alternativne mere koje ne ukljucuju kontrolu ili nadzor nad prestupnikom:

sudska opomena odlaganje izvrsenja presude novcane obaveze (novcana kazna, naknada stete, konfiskacija)Kombinovane mere: – kombinacija bezuslovnog zatvaranja i nezavodske mere – kombinacija nezavodskih mera.Alternative su mere kojima se otklanja mogucnost izricanja kazne zatvora prestupniku kako bi se izbegli njegovi negativni efekti, pod uslovom da sud proceni da takva mera odgovara prirodi i tezini dela, licnosti ucionioca i stepenu opasnosti koju je pri njegovom vrsenju ispoljio. Nase zakonodavstvo poznaje sledece alternative: uslovnu osudu, mere bezbednosti, vaspitne mere i novcanu kaznu.

115. RAD U KORIST ZAJEDNICE; KUCNI PRITVOR I ELEKTRONSKI NADZOR Rad u korist zajednice postoji u velikom broju evropskih zemalja i privlaci veliku paznju. Sustina mere sastoji se u osudi prestupnika da odredjen broj sati (izmedju 40-240) provede u neplacenom radu u korist drustva. Vreme u kome se proteze obaveza varira od 6 do 18 meseci, zavisi od drzave u kojoj se sprovodi. U jednom broju zemalja, to je nezavisna glavna sankcija, dok u drugim vezuje se za uslovnu osudu, a u trecim postoji u oba modaliteta. Za sprovodjenje ove mere obicno je zaduzena Nacionalna sluzba za probacije. Mera je korisna i za prestupnika – rad u korist zajednice je mera koja nastoji da odrzi vezu prestupnika sa glavnim tokovima drustva. Moze se naci niz prakticnih i teorijskih zamerki. Prakticnim se smatraju teskoce da se pronadje ovakav drustveno koristan posao, problemi da se prestupnik natera da ga vrsi i cena izvrsenja ove mera, koja nije mala. Ovi prigovori nisu bez osnova, ali se mogu lako otkloniti. Tvrdnja da ovakvih poslova nema, jednostavno nije tacna. Kucno zatvaranje – ova mera moze da smanji zavodsku populaciju, znatno umanji troskove izvrsenja kazni i da omoguci razne oblike vaninstitucionalnog tretmana odredjenih lica. Ideja je bila da se primeni prema uciniocima laksih krivicnih dela – najvise se misli na lica koja su vozila auto pod dejstvom alkohola. U slucaju udaljavanja, lice se smesta u kazneni zavod. Angazovani su “volonteri” iz njegove okoline koji bi javljali o pokusaju lica da se udalji.Razvoj elektronike je omogucio da se kontrola izlaska iz “dozvoljene zone” vrsi putem racunarskog sistema koji je preko telefonske linije bio povezan sa odasiljacem koji je “osudjenik” bio duzan stalno da nosi – elektronski nadzor.

116. ALTERNATIVE I BUDUCNOST KAZNE ZATVORANerealna ocekivanja od alternative zatvaranju najlakse mogu odagnati njihovi najbolji poznavaoci, koji u svojim radovima ukazuju na iluzornost ocekivanja da su ove mere lek za sve boljke savremenog sistema kaznjavanja. Od njih se ocekuje previse: da pomognu u smanjenju zavodske populacije, snize troskove koje drustvo izdvaja za taj sistem i doprinesu drustvenoj integraciji prestupnika. Ocekivanje da ce zameniti zatvaranje nije se ostvarilo. Kada se radi o snizavanju troskova i tu su ocekivanja nerealna. Neke od ovih mera kostaju malo, ali druge (probacija, rad u korist zajednice) traze brojno i obuceno osoblje. Ostvarenje socijalne readaptacije pojedinca je mozda najdiskutabilnije ocekivanje od alternative. Nije potvrdjena teza da je povrat nizi ukoliko se tretman vrsi vaninstitucionalno. Sire uvodjenje alternative zatvaranju ogranicavaju brojni problemi, koji se odnose na:a) izbor adekvatne mere b) ocenu primenljivosti sankcije c) odnos subjekata d) efekat “sirenja mrznje”.Jasno je da alternative ne mogu potpuno zameniti kaznu zatvora. I pored osnovanosti inicijativa za sirenje alternativa zatvaranju, kazna zatvora ostace jos dugo nezamenjivo sredstvo u borbi protiv kriminaliteta Za teske kriminalce drustvo nece u skoroj buducnosti naci adekvatniju meru kojom ce sankcionisati njihova kriminalna ponasanja.

119. RESTITUTIVNA I RESTORATIVNA PRAVDARestitutivno kaznjavanje je uvodjenje u krivicno pravo jedne sankcije koja je preuzeta iz gradjanskog prava i podrazumeva obavezu lica koje je nanelo stetu da je nadoknadi. Naknada stete kao krivicna sankcija postoji i njen cilj je da utice na prestupnika koji mora da shvati da je svojim delanjem naneo zrtvi nepravdu i zbog toga se smatra da

dobrovoljno popravljanje stetnih posledica dovodi prestupnika u vezu sa zrtvom i pomaze da se suoci sa posledicama svog dela. Pravi se razlika izmedju “restitucije” i “reparacije”. Restitucija podrazumeva vracanje dobra ili novcanu kompenzaciju stete nanete zrtvi; reparacija ima siri cilj – da omoguci realizovanje prava zrtava i popravi drustvenu stetu nanetu izvrsenjem krivicnog dela. Ideja restorativne pravde polazi od potrebe da se zalece stete i povrede nastale na drustvenim vezama kao posledica zlocina. U fokusu su odnosi zrtava dela, prestupnika i zajednice. Restorativnu pravdu karakterisu 3 bitna principa: zajednica na sebe prima sukob obezbedjena je materijalna i simbolicna reparacija zrtve i zajednice prestupnik se reintegrise u drustvo Na osnovu ovih ideja razvijaju se reintegrativni sistemi i to koriscenjem modela diverzifikacije (skretanja krivicnog postupka). Ti programi ohrabruju sastajanje zastupnika obe strane, napore da se posredovanjem dodje do pomirenja. Okupljaju se porodice ostecenog i prestupnika kako bi se pronasla sankcija koja ce odgovarati obema stranama. Ovakav concept pravde izazivao je mnoge komentare, od odusevljenih do vrlo kriticnih. Od ovog postupka nema nista ukoliko se radi o osobi kod koje takav postupak ne dolazi u obzir. Zatim, rec je o gubljenju vremena i energije ako zrtva ne zeli da se u ovaj postupak upusti.

120. DVA PRISTUPA POSTUPKU PREMA MALOLETNICIMAKriminalitet maloletnika je jedna od najcescih tema kriminoloskih radova. Iako razmere kriminaliteta ove kategorije ucinilaca kod nas nemaju dramatican izgled, cinjenica da se radi o licima cije kriminalno ponasanje moze dovesti do izgradnje kriminalne karijere, predstavlja ozbiljan problem. Na izbor programa i metoda kontrole kriminalne aktivnosti maloletnika prilazu se 3 cinioca: identifikacija grupe maloletnika koji su najskloniji kriminalitetu teorijska objasnjenja ove kategorije ponasanja stavovi o kriminalnoj aktivnosti mladih Vazno je istaci da treci faktor (stavovi o kriminalitetu maloletnika) predstavlja jedini cinilac koji u tom sklopu jednosmerno utice na sve ostale. To samo govori koliko znacaj ima imidz koji se u javnosti stvara. Ako imamo stav da su to “mladalacke krize dece u sukobu sa zakonom”, imacemo drugaciji pristup kontroli te pojave u odnosu na situaciju kada u drustvu dominira stav da su to “dela kriminalaca mladjeg uzrasta”. U zavisnosti od stave koji u javnosti dominira, postoje dva osnovna pristupa: model blagostanja i model pravde.Model blagostanja (ili “zastitnicki”) – koncentrise paznju na licnost prestupnika i polazi od postavke o neophodnosti njegove reedukacije i rehabilitacije. U tom cilju i zakonodavac i sudija naglasak stavljaju na primeni sankcija koje koriste maloletniku i omogucavaju da se obrazuje, sve u cilju njegovog popravljanja. Imalo sledeca nacela: pri odmeravanju u obzir se ne uzimaju ni vrsta ni tezeni dela, ni zlo naneto zrtvi duzina trajanja kazne ne moze se fiksirati pri izricanju jer se ne moze unapred odrediti trajanje procesa reedukacije ovi procesi imaju vise sanse da uspeju ako se sprovode u ustanovama u kojima su maloletnici odvojeni od sredine sankcije izricu sudovi specijalizovani za maloletnike

ne treba preterivati sa pruzanjem mnogobrojnih ustavnih prava i garancija Model pravde (ili “sudski”) – fokusira se na delo, a manje na licna svojstva maloletnika. Zato osnovni cilj nije rehabilitacija po svaku cenu vec njegovo reintegrisanje u drustvo. Zbog toga: primenjene sankcije moraju biti proporcionalne izvrsenom delu trajanje sankcije mora biti jasno odredjeno pri izricanju, bez obzira gde se izvrsenje sankcije odvija kazna zatvora moze biti primenjena samo kao krajnje sredstvo kod laksih dela – treba se nastojati da se postupak skrene u nepenalnom pravcu postovanje ustavnih prava i garancija

121. KONTROLA KRIMINALITETA KAO GLOBALNI PROBLEM Pitanje kontrole kriminaliteta je podignuto na nivo svetskog problema. Suprostavljanje najopasnijim vidovima kriminaliteta nije vise pitanje samo pojedinacne drzave. Kod najtezih oblika zlocina protiv covecnosti i medjunarodnog prava – stvoren je Medjunarodni krivicni sud. Kada se radi o drugim transnacionalnim oblicima ugrozavanja bezbednosti, drzave su takodje duzne da gone izvrsioce takvih dela. Druga karakteristika kontrole zlocina u danasnjim uslovima je saradnja drzava u suzbijanju kriminaliteta. Medjunarodne organizacije, ali i drzave cesto pruzaju pomoc zemljama ciji organi nisu u stanju da se na optimalan nacin angazuju u suzbijanju dela transnacionalnog karaktera. Treca bitna crta je stalno trazenje najdelotvornijih sredstava koja moraju imati u vidu iskustva drugih, ali i prilagodjena konkretnim uslovima date sredine. Trebalo bi imati u vidu i iskustva razvijenih zemalja. Sve vrste kriminaliteta korespondiraju sa tipom drustva i zato cinioci zlocina nisu isti jer zavise od karakteristika sredine u kojoj se odvijaju.

122. IZVRSENJE KRIVICNIH SANKCIJA U RS: PRAVNI AKTI, DOMEN PRIMENE I OSNOVNI PRINCIPIReforma izvrsenja krivicnih sankcija je bila pretpostavka za ukljucivanje Srbije u evropsku zajednicu, ali i uslov za izgradnju drzave u kojoj ce postojati vladavina prava. Narodna skupstina RS 29. septembra 2005 donela je Krivicni zakonik, Zakon o maloletnim uciniocima krivicnih dela i krivicnopravnoj zastiti maloletnih lica i Zakon o izvrsenju krivicnih sankcija, koji su stupili na snagu 1.januara 2006.KZ predvidja 4 vrste krivicnih sankcija:1. kazne (zatvor, novcana kazna, rad u javnom interesu, oduzimanje vozacke dozvole)2. mere upozorenja (uslovna osuda i sudska opomena)3. mere bezbednosti 4. vaspitne mereRec je o dualistickom sistemu krivicnih sankcija, u kome paralelno egzistiraju kazne i mere bezbednosti. Mere upozorenja predstavljaju alternative kazni, dok su vaspitne mere posebna vrsta mera bezbednosti koje se primenjuju prema odredjenoj kategoriji ucinilaca (maloletnicima). Svrha kaznjavanja je: a) sprecavanje ucinioca da cini krivicna dela i uticanje na njega da ubuduce ne cini krivicna dela (specijalna p.)b) uticanje na druge da ne vrse krivicna dela (generalna prevencija)c) izrazavanje drustvene osude za krivicno delo (pozitivna generalna prevencija) Svrha mera upozorenja je da se prema uciniocu lakseg krivicnog dela ne primeni kazna kada se moze ocekivati da ce upozorenje uz pretnju kaznju kazne ili samo upozorenje dovoljno uticati na ucinioca da vise ne vrsi krivicna dela. Svrha mera bezbednosti sastoji se u otklanjanju stanja-uslova koji mogu uticati da ucinilac ubuduce vrsi krivicna dela.

KZ predvidja 3 vrste vaspitnih mera: 1. mera upozorenja i usmeravanja (sudski ukor i posebne obaveze)2. mere pojacanog nadzora 3. zavodske mere (upucivanje u vaspitnu ustanovu, vaspitno-popravni dom, posebnu ustanovu za lecenje i osposoblj.)Svrha vaspitnih mera je da se nepokretanjem ili obustavljanjem krivicnog postupka utice na pravilan razvoj maloletnika i jacanje njegove licne odgovornosti kako ubuduce ne bi vrsio krivicna dela. Principi izvrsenja krivicnih sankcija:1. princip legaliteta2. princip humanosti 3. princip legitimiteta4. princip zabrane diskriminacije 5. princip vodjenja evidencija 6. princip budzetskog finansiranja

123. ORGANIZACIJA IZVRSENJA ZAVODSKIH SANKCIJA; UPRAVA ZA IZVRSENJE ZAVODSKIH S.Uprava za izvrsenje krivicnih sankcija je organ uprave u sastavu Ministarstva pravde RS, cija je osnovna delatnost da organizuje, sprovodi i nadzire izvrsenje sledecih krivicnih sankcija:1. kazne zatvora 2. kazne maloletnickog zatvora3. kazne rada u javnom interesu4. uslovne osude sa zastitnim nadzorom5. mere bezbednosti obaveznog psihijatrijskog lecenja i cuvanja u zdravstvenoj ustanovi6. mere bezbednosti obaveznog lecenja narkomana i alkoholicara7. vaspitne mere upucivanja u vaspitno-popravni dom Uprava vrsi i druge delatnosti: 1. vodi jedinstvene evidencije o licima 2. preduzima mere u cilju strucnog obrazovanja 3. ostvaruje saradnju sa odgovarajucim ustanovama i organizacijama koje se bave problemima izvrsenja krivicnih sankcijaUnutrasnje uredjenje i organizaciju u sastavu Uprave, propisuje Vlada uredbom. Upravom rukovodi direktor uprave. Njega na predlog ministra pravde postavlja Vlada RS, na 5 godina. Zavodom rukovodi upravnik zavoda – moze imati zamenika. Njih na predlog direktora Uprave rasporedjuje ministar pravde. Sluzbom u zavodu rukovodi nacelnik sluzbe, koga na predlog upravnika zavoda rasporedjuje direktor Uprave. Javnost rada uprave – rad uprave je javan. Ministar pravde i direktor Uprave, neposredno ili preko lica koja ovlaste, obavestavaju javnost o izvrsenju sankcija, pod uslovom da se time ne povredjuje sluzbena tajna, ozbiljno ne narusava bezbednost ili odrzavanje reda u zavodu u kome se izvrsava sankcija.

124. USTANOVE ZA IZVRSENJE KRIVICNIH SANKCIJA: OSNIVANJE, VRSTE I TIPOVI ZAVODA I NJIHOVIH ODELJENJAU sastavu Uprave nalaze se zavodi, a u okviru njih odeljenja i sluzbe. Zavodi i Centar za obuku i strucno osposobljavanje osnivaju se aktom Vlade RS, koijm se odredjuje vrsta, tip i sediste zavoda, odnosno delatnosti. U skladu s tim, Vlada je donela Uredbu o osnivanju zavoda za izvrsenje zavodskih sankcija.U sedistu Uprave postoje sledece uze unutrasnje jedinice izvan sastava zavoda:1. odeljenje za tretman i alternativne sankcije 2. odeljenje za operativne poslove 3. odeljenje za pravne i opste poslove4. odeljenje za materijalno-finansijske poslove 5. odeljenje za zastitu prava lica lisenih slobode 6. odeljenje za nadzorVrste zavoda: 1. kazneno-popravni zavod i okruzni zatvor2. kazneno-popravni zavod za zene 3. kazneno-popravni zavod za maloletnike4. specijalna zatvorska bolnica (Beograd)5. vaspitno-popravni dom (Krusevac)Kriterijumi na osnovu kojih je izvrsena ova podela zavoda su: a) duzina trajanja kazne b) pol c) uzrast d) zdravstveno stanjeTipovi zavoda: a) otvorenog tipa b) poluotvorenog tipa c) zatvorenog tipa d) zatvorenog tipa sa posebnim obezbednjenjemOdeljenja u zavodima - u zavodima postaje odeljenja, koja se kategorisu u zavisnosti od stepena obezbedjenja i nacina postupanja. Postoje: otvorena, poluotvorena i zatvorena odeljenja.

125. ORGANIZACIONA STRUKTURA ZAVODA: UPRAVNIK ZAVODA; SLUZBE U ZAVODIMA I AKT O KUCNOM REDUBroj sluzbi i njihov sastav zavise od vrste, tipa i kapaciteta zavoda, osobina osudjenih lica, potrebe za primenom pojedinih oblika i metoda tretmana itd. U zavodima mogu postojati sledece sluzbe:1. Sluzba za tretman a) organizuje i sprovodi individualne i grupne oblike tretmanab) utice na formiranje pravilnog odnosa osudjenih prema radu i drustvenoj zajednicic) podstice ih na razlicite oblike rada d) organizuje rad na opstem obrazovanju i strucnom osposobljavanju osudjenihe) osmisljava i realizuje kulturno-zabavne i sportske programef) predlaze klasifikaciju i reklasifikacijug) obavlja druge poslove odredjene zakonom2. Sluzba za obezbedjenje a) stara se o sigurnosti ljudi i imovine u zavodub) sprovodi osudjena i pritvorena lica c) ucestvuje u utvrdjivanju i sprovodjenju programa prema osudjenomd) angazuje se i na drugim poslovima odredjenim zakonomSluzba za obezbedjenje radi svakodnevno i neprekidno. Sluzbene legitimacije, sadrzinu i izgled propisuje ministar. 3. Sluzba za obuku i uposljavanje – obucava osudjene za rad, organizuje rad i obavlja druge poslove odredjene zakonom. Osudjena lica se obucavaju da rade u zavodima ili izvan zavoda. Saglasnost za obavljanje delatnosti, na predlog upravnika zavoda, daje direktor Uprave, ministar pravde donosi blizi propis o organizaciji rada ove sluzbe.

4. Sluzba za zdravstvenu zastitu – vrsi zdravstvenu prevenciju, leci osudjena i pritvorena lica, nadzire higijenu i kvalitet hrane i vode i ucestvuje u sprovodjenju programa postupanja prema osudjenom. Sluzba ima najmanje jednog lekara, medicinskog tehnicara i jednog psihijatra. 5. Sluzba za opste poslove – obavlja poslove pravne, administrativne, racunovodstvene, finansijske, evidencijske i druge poslove od opsteg znacaja za zavod i pruza pravnu pomoc osudjenim i pritvorenim licima. Akt o kucnom redu Nacin zivota i rada osudjenih uredjuje se aktom o kucnom redu zavoda koji donosi ministar pravde. To je poseban podzakonski akt kojim se podrobno razradjuju pojedine zakonske odredbe. U skladu s tim, donet je Pravilnik o kucnom redu u kazneno-popravnim zavodima i okruznim zatvorima. Pravilnik detaljno regulise: a) prijem osudjenog b) upoznavanje licnosti i razvrstavanje osudjenog c) polozaj osudjenog d) disciplinske prestupe e) posebna prava osudjenih f) nacin postupanja zaposlenih g) niz drugih pitanja od znacaja za zivot i rad osudjenih.

126. SVRHA I PRINCIPI IZVRSENJA KAZNE ZATVORAPrimena odgovarajuceg tretmana i programa postupanja tokom izvrsenja kazne zatvora treba da omoguci resocijalizaciju i reintegraciju ovih lica u drustvenu zajednicu. Izvrsenje kazne zatvora zasnovano je na opstim principima (o kojima je bilo reci) izvrsenja krivicnih sankcija, kao i na posebnim principima izvrsenja ove kazne:1. Princip individualizacije – sa osudjenim se postupa na nacin koji u najvecoj meri odgovara njegovoj licnosti i ostvarivanju programa postupanja. Pretpostavka uspesne individualizacije je svestrano izucavanje (opservacija) licnosti osudjenog. Sredstva bez kojih nije moguce sprovesti individualizaciju jesu adekvatna klasifikacija osudjenih lica i kategorizacija penitencijarnih ustanova.2. Princip nemogucnosti disciplinskog sankcionisanja ponasanja drugih osudjenika – osudjeno lice ne moze u okviru sluzbe zavoda obavljati duznost koja sadrzi disciplinska ovlascenja3. Princip zajednickog izdrzavanja kazne 4. Princip omogucavanja uslovnog otpusta – osudjenog koji je izdrzao dve trecine kazne zatvora sud moze uslovno otpustiti sa izdrzavanja kazne, ako se u toku njenog izdrzavanja tako popravio da se moze ocekivati da ce na slobodi dobro vladati.5. Princip postpenalne pomoci – licu otpustenom sa izdrzavanja kazne pruza se neophodna pomoc radi lakseg ukljucivanja u zivot van zavoda, zato sto je vreme neposredno po otpustanju veoma kriticno za osudjenog.

127. UPUCIVANJE I RASPOREDJIVANJE OSUDJENIH U ZAVODERazlikujemo rasporedjivanje osudjenih u zavode, koje se vrsi na osnovu objektivnih kriterijuma i bez prethodne opservacije (eksterna klasifikacija) od rasporedjivanja unutar zavoda (interna klasifikacija). Kada je rec o eksternoj klasifikaciji, osudjeni se upucuje na izdrzavanje kazne zatvora saglasno rasporednom aktu ministra pravde, koji

uvazava teritorijalni princip. Izuzetno, na molbu osudjenog, direktor Uprave moze odstupiti od rasporednog akta i promeniti mesto izvrsenja kazne. Rasporedjivanje osudjenih u zavode se vrsi na osnovu sledecih pravila: 1. osudjeni kome izrecena kazna zatvora ne prelazi jednu godinu – rasporedjuje se u okruzni zatvor2. osudjeni kome izrecena kazna prelazi jednu godinu – rasporedjuje se u kazneno-popravni dom 3. osudjena zena – rasporedjuje se u kazneno-popravni zavod za zene 4. osudjeni koji je ucinio delo iz nehata i lice koje je prvi put osudjeno na kaznu zatvora od 1-3 godine zatvora, rasporedjuje se u zatvor otvorenog ili poluotvorenog tipa.Zakonom je predvidjena i mogucnost reklasifikacije – ponovne eksterne klasifikacije osudjenih lica. Odredbama zakona je detaljno regulisan nacin izvrsenja kazne zatvora u prostorijama u kojima osudjeni stanuje. Odluka kojom sud odredjuje da se kazna zatvora izvrsi na ovaj nacin, dostavlja se organizacionoj jedinici Uprave. Osudjeni ne sme napustati prostorije u kojima stanuje. Izuzetno, moze napustiti prostorije zbog: hitne medicinske pomoci, redovnog odlaska na posao, odlaska na polaganje ispita, teske i akutne bolesti, svog vencanja ili smrti bliskog lica. Prema osudjenom kome je odredjeno izvrsavanje kazne zatvora na ovaj nacin, mogu se primeniti mere elektronskog nadzora.

128. POSTUPAK UPUCIVANJA NA IZDRZAVANJE KAZNE ZATVORA; ODLAGANJE IZVRSENJA KAZNE ZATVORAZa upucivanje osudjenog na izdrzavanje kazne zatvora uvek je nadlezan osnovni sud. Ukoliko se osudjeni nalazi na slobodi, nadlezan je sud prema njegovom prebivalistu. Kada prebivaliste ili boraviste osudjenog lica nisu poznati, za upucivanje na izdrzavanje kazne nadlezan je osnovni sud koji je doneo prvostepenu presudu. Za upucivanje na izdrzavanje kazne zatvora osudjenog lica koje se nalazi u pritvoru, nadlezan je osnovni sud na cijem podrucju je sediste zavoda u kome je osudjeni pritvoren. U postupku upucivanja na izdrzavanje kazne sud saradjuje sa Upravom. Prilikom odredjivanja dana javljanja osudjenog radi izdrzavanja kazne zatvora, sud je duzan da zatrazi izvestaj Uprave o broju mesta u zavodima i vodi racuna o prioritetu izvrsenja, s obzirom na prirodu krivicnog dela i izrecenu kaznu. Nadlezni sud osudjenom koji se nalazi na slobodi upucuje pismeni nalog da se odredjenog dana javi na izdrzavanje kazne. U nalogu se obavezno navode broj i datum pravosnazne presude kojom je kazna izrecena, trajanje kazne zatvora, kao i zavod u koji osudjeno lice treba da se javi. Ako se uredno pozvani osudjeni ne javi u zavod odredjenog dana, nadlezni osnovni sud, po prijemu tog obavestenja, naredjuje njegovo dovodjenje. Ukoliko se osudjeni krije ili je u bekstvu, sud naredjuje izdavanje poternice. Odlaganje izvrsenja kazne zatvora 1. Odlaganje izvrsenja kazne na molbu osudjenog Razlozi se mogu podeliti na: a) cisto medicinskeb) medicinsko-socijalne i porodicne c) razloge koji proisticu iz neodloznih radnih i obrazovnih obaveza osudjenog.

Postupak odlaganja pokrece se molbom koju osudjeni podnosi predsedniku nadleznog osnovnog suda u roku od 3 dana od dana prijema naloga za izdrzavanje kazne. Resenjem koje donese, moze da uvazi molbu i odlozi izvrsenje kazne zatvora ili da odbije, ako oceni da ne postoje razlozi za odlaganje. Odlaganje izvrsenja kazne zatvora se u zakonom predvidjenim slucajevima opoziva ili obustavlja pre isteka vremena na koje je odobreno – ako predsednik nadleznog osnovnog suda naknadno utvrdi da nisu postojali razlozi zbog koga je odlaganje odobrio.2. Odlaganje povodom vanrednih pravnih okolnosti Sud koji odlucuje o zahtevu za ponavljanje krivicnog postupka u korsit osudjenog, moze odloziti izvrsenje ove kazne. Takodje sud koji odlucuje o zahtevu za vanredno preispitivanje pravnosnazne presude moze odloziti izvrsenje kazne. Osim ova dva slucaja fakultativnog odlaganja, postoji i treci – obligatorni: odlaganje izvrsenja kazne uvek se dozvoljava na zahtev javnog tuzioca do donosenja odluke o upotrebljenom pravnom sredstvu.

129. PRIJEM I RAZVRSTAVANJE OSUDJENOG U ZAVODU Prijem osudjenog pocinje utvrdjivanjem njegovog identiteta, zatim lekarski pregled i otvaranje zdravstvenog kartona. Obavlja se licni pretres i pregled tela osudjenog. Osudjeni se prilikom stupanja u zavod upoznaje s pravima i obavezama koje ima za vreme izdrzavanja kazne zatvora. Zavod je duzan da omoguci osudjenom odmah po prijemu da se javi porodici ili licu koje on oredi. Prilikom prijema obavezno se vrsi pregled licnih stvari osudjenog. Osudjeni ne sme posedovati novac, dragocenosti, mobilni, oruzje i druge stvari podobne za ugrozavanje bezbednosti; stvari se stavljaju na polog ili se predaju licu koje osudjeni odredi.Osudjeni za vreme izdrzavanja kazne moze imati sledece stvari za licnu upotrebu: pribor za higijenu, za brijanje, pisanje, rucni sat, prsten, stvari i literaturu za versku upotrebu, posteljinu, rublje, obucu, cigarette – kao i poseban orman za odlaganje stvari. U prijemnom odeljenju se moze zadrzati najduze 30 dana. Razvrstavanje se vrsi na osnovu vrste krivicnog dela, visine izrecene kazne, oblika krivice, ranije osudjivanosti i drugih kriterijuma. Tokom izvrsenja kazne moguce je naknadno razvrstavanje.Odluku o programu postupanja, razvrstavanju i naknadnom razvrstavanju donosi Upravnik zavoda na obrazlozen predlog strucnog tima.Trudnice, porodilje i majke koje neguju decu smestaju se odvojeno od ostalih osudjenih lica.130. PRAVA KOJA U VEZI SA POLOZAJEM U USTANOVI1. Pravo na covecno postupanje2. Pravo na smestaj3. Pravo na slobodno vreme 4. Pravo na ishranu5. Pravo na odecu, rublje i obucu6. Pravo na rad i prava na osnovu rada7. Pravo na zdravstvenu zastitu 8. Prava osudjene zene koja ima dete 9. Pravo na obrazovanje 10. Verska prava11. Pravo na pravnu pomoc i pravo na podnesak, prituzbu i zalbu

131. PRAVA OSUDJENOG NA KOMUNIKACIJU SA SPOLJNIM SVETOM1. Pravo na podneske2. Pravo na dopisivanje i telefonski razgovor 3. Pravo na posete 4. Pravo na boravak u posebnoj prostoriji 5. Pravo na prijem paketa i novcanih posiljki 6. Pravo na obavestavanje

132. POSEBNA PRAVA OSUDJENOG U cilju odrzavanja i unapredjivanja odnosa sa spoljnim svetom, ublazavanja negativnih posledica niza deprivacija, kao i razvijanja osecaja odgovornosti, osudjenom se, ukoliko su ispunjeni odredjeni uslovi, mogu dodeliti posebna prava. Posebna prava imaju motivacionu i stimulativnu vrednost za osudjena lica. Osudjenom koji se posebno dobro vlada i zalaze u ostvarivanju programa postupanja, upravnik zavoda moze dodeliti sledeca posebna prava:1. prosireno pravo na prijem paketa2. prosireno pravo na broj poseta 3. prosireno pravo na krug lica koja ga mogu posetiti 4. pravo na prijem poseta bez nadzora5. pravo na prijem poseta u posebnim prostorijama, bez prisustva ostalih osudjenih lica 6. pravo na prijem poseta izvan zavoda7. pravo na pogodniji smestaj 8. pravo na slobodan izlazak u grad9. pravo na posetu porodici i srodnicima o vikendu i praznicima10. pravo na nagradno odsustvo iz zavoda do 7 dana u toku godine11. pravo na vanredno odsustvo iz zavoda do 7 dana12. pravo na koriscenje godisnjeg odmora izvan zavoda Posebna prava se dele na interna, koja se ostvaruju u zavodu i eksterna, koja osudjeni koristi izvan zavoda. Odluku o dodeljivanju posebnog prava upravnik zavoda donosi na obrazlozen predlog strucnog tima, u skladu sa Pravilnikom.

133. PREMESTAJ OSUDJENOG; PREKID IZVRSENJA KAZNE ZATVORANa molbu osudjenog ili predlog upravnika zavoda, kada za to postoje opravdani razlozi, direktor Uprave moze premestiti osudjeno lice na dalje izdrzavanje kazne iz jednog zavoda u drugi. Osudjena lica podnose molbe najcesce radi: ostvarivanja lakseg kontakta sa porodicom, ugrozenosti licne bezbednosti, zdravstvenih i licnih razloga, nezadovoljstva tretmanom, nemogucnosti radnog angazovanja. Upravnici zavoda predlazu premestaj osudjenih uglavnom iz razloga bezbednosti. Poslednjih godina povecan je broj predloga za premestaj zbog preopterecenosti smestajnih kapaciteta. Osudjeno lice kome je molba odbijena ne moze podneti novu dok ne istekne 6 meseci.Prekid izvrsenja kazne zatvoraDo prekida izvrsenja kazne zatvora moze da dodje odlukom direktora Uprave i povodom vanrednih pravnih sredstava.Direktor Uprave moze na molbu osudjenog ili predlog upravnika zavoda, odobriti prekid izvrsenja kazne zatvora ako nestanu razlozi zbog kojih bi se njeno izvrsenje moglo odloziti. U oba slucaja razlozi su isti, ali se kod prekida javljaju – tokom izdrzavanja kazne. Ukoliko je osudjeno lice upuceno u zavod pre pravnosnaznosti resenja o molbi za odlaganje izvrsenja kazne zatvora, a kasnije utvrdi da je molba bila osnovana, prekida se izvrsavanje kazne, odlukom direktora Uprave. Kada je rec o prekidu izvrsenja kazne zatvora povod vanrednih pravnih sredstava, treba ukazati da sud koji odlucuje o zahtevu za ponavljanje krivicnog postupka donetog u korist osudjenog moze prekinuti izvrsenje kazne i pre pravnosnaznosti resenja o dozvoli ponavljanja postupka. Takodje, i sud koji odlucuje o zahtevu za vanpredno preispitivanje pravnosnazne presude moze da prekine izvrsenje kazne. Pored ova dva slucaja fakultativnog prekida povodom vanrednih pravnih sredstava, postoji i treci – obavezni: prekid izvrsenja kazne zatvora uvek se dozvoljava na zahtev nadleznog javnog tuzioca do donosenja odluke o upotrebljenom pravnom sredstvu. Vreme prekida ne uracunava se u izdrzanu kaznu.

134. MERE ZA ODRZAVANJE REDA I BEZBEDNOSTI; MERE PRINUDE I POSEBNE MERETokom izvrsenja kazne osudjeni je duzan da se ponasa u skladu sa zakonom i propisima donetim na osnovu zakona, kao i po nalozima sluzbenih lica. Mere za odrzavanje reda i bezbednosti su mere prinude i posebne mere. Mere prinude – prema osudjenom mogu se primeniti samo kada je neophodno da se spreci: a) bekstvo b) fizicki napad na drugo lice c) nanosenje povreda drugom licu d) samopovredjivanje e) prouzrokovanje materijalne stete f) otpor, aktivan i pasivan. Taksativno su nabrojane mere prinude koje se mogu primeniti prema osudjenom:1. upotreba fizicke snage 2. vezivanje 3. izdvajanje 4. upotreba gumene palice 5. upotreba smrkova sa vodom6. upotreba hemijskih sredstava 7. upotreba vatrenog oruzijaPrilikom primene mere koristi se ona mera koja najmanje ugrozava zivot i zdravlje lica prema kojim se primenjuje. Mere prinude (izuzev fizicke snage) nece se primeniti prema osudjenim koji su stari, bolesni, invalidi, mladji od 14, sem ako vatrenim oruzjem ili drugim opasnim sredstvom neposredno ugrozavaju zivot drugih lica. O nameri primene mere prinude usmeno i jasno se upozorava lice prema kojem ce se mera primeniti. Neposredno nakon primene mere prinude obavezan je lekarski pregled, izuzev posle mere vezivanja. Upotreba vatrenog oruzja se precizno regulise; vatreno oruzje je dozvoljeno primeniti samo kao krajnju meru, ako se drugim merama prinude ne moze postici zeljeni cilj. Ukoliko se sluzbena radnja preduzima pod neposrednim rukovodstvom upravnika zavoda ili rukovodioca sluzbe za obezbedjenje, vatreno oruzje se moze upotrebiti samo po njihovom naredjenju. Posebne mere – prema osudjenom za koga postoji opasnost od bekstva, nasilnickog ponasanja, samopovredjivanja ili ugrozavanja reda i bezbednosti druge vrste, koji se na drugi nacin ne mogu otkloniti, izuzetno se moze narediti primena neke od posebnih mera. Primenu posebne mere odredjuje upravnik zavoda ili lice koje on ovlasti. Mere su:1. oduzimanje i privremeno zadrzavanje stvari cije je drzanje inace dozvoljeno2. smestaj u posebno osiguranu prostoriju bez opasnih stvari3. smestaj uz pojacan nadzor4. usamljenje5. testiranje na zarazne bolesti ili psihoaktivne supstance

135. DISCIPLINSKA I MATERIJALNA ODGOVORNOST OSUDJENOGNacin na koji se sankcionisu povrede pravila reda i bezbednosti u zavodu ima dalekosezan uticaj na njegovo funkcionisanje. Sablonsko i rutinsko postupanje prilikom izricanja i primene disciplinskih mera potencira njihov represivni element i kod osudjenih izaziva nezadovoljstvo. Ovi kontraproduktivni efekti mogu se izbeci samo ukoliko se disciplinske mere izricu po pisanim, preciznim, unapred utvrdjenim i svima dobro poznatim pravilima. Ministar pravde doneo je odgovarajuci pravilnik kojim se razradjuju i preciziraju zakonske odredbe koji uredjuju disciplinske prestupe, mere i disciplinski postupak. Disciplinski prestupi su teze i lakse povrede pravila reda i bezbednosti, kao i povrede drugih pravila ponasanja osudjenog utvrdjenih aktom o kucnom redu zavoda. Vrsenje disciplinskih prestupa je prvi i najcesci osnov za primenu disciplinskih mera. Postoji jos jedan: zakonom je predvidjeno da ce do njene primene doci i ako za vreme izdrzavanja kazne zatvora osudjeni ucini krivicno delo za koje je propisana novcana kazna ili kazna zatvora do godinu dana.Princip neponovljivosti vazi i za primenu disciplinskih mera: prema osudjenom se ne moze vise primeniti disciplinska mera za istu radnju disciplinskog prestupa. Tezi disciplinski prestupi uredjuju se ZIKS-om, a laksi aktom o kucnom redu. Tezi disciplinski prestupi su: bekstvo ili pokusaj bekstva, podstrekavanje i pripremanje na pobunu ili bekstvo, nasilje prema drugom licu itd. Laksi disciplinski prestupi su: ugrozavanje i ometanje drugog osudjenog u obavljaju aktivnosti, udaljavanje iz kruga zavoda bez odobrenja, iznosenje alata sa radnog mesta, medjusobna kupoprodaja odece, obuce; tetoviranje, pirsing itd.Disciplinske mere – za disciplinske prestupe izricu se sledece mere: 1. ukor2. ogranicenje ili zabrana primanja paketa do 3 meseca3. oduzimanje dodeljenih posebnih prava

4. ogranicenje ili zabrana raspolaganja novcem u zavodu do 3 meseca 5. upucivanje u samicu u slobodno vreme ili tokom celog dana i noci – (15-30 dana) Disciplinski postupak – u interesu osudjenih i penitencijarnog osoblja je da se dosledno primenjuje disciplinski postupak pracen delotvornim garancijama. Postupak za teze disciplinske prestupe vodi i odluku donosi – disciplinska komisija (3 clana, 3 zamenika iz reda zaposlenih). Predlog za pokretanje postupka podnosi rukovodilac organizacione jedinice zavoda u cijem delokrugu je prestup ucinjen. Predlog se ponosi prvostepenom disciplinskom organu koji vodi postupak u roku od 24 casa od saznanja za ucinjeni prestup. Disciplinski postupak tokom rasprave je javan, s tim da javnost moze biti iskljucena iz razloga bezbednosti, morala, zastite osudjenog ili cuvanja sluzbene tajne. O raspravi se vodi zapisnik. Prilikom izricanja mere vodi se racuna o celokupnom ponasanju osudjenog tokom izdrzavanja kazne zatvora i zalaganju na radu. Disciplinska mera se ne moze izreci niti izvrsiti ako je od ucinjenog prestupa proteklo vise od 6 meseci. Materijalna odgovornost osudjenog – pored disciplinske, osudjeno lice podleze i materijalnoj odgovornosti. Predvidjeno je da je osudjeni duzan da nadoknadi stetu koju namerno ili grubom nepaznjom prouzrokuje zavodu. O naknadi stete do 10.000 dinara odlucuje prvostepeni disciplinski organ, a za iznos stete preko 10.000 zavod ostvaruje pravo u krivicnom postupku. Naknadu stete zavod naplacuje iz sredstava kojim osudjeni slobodno raspoloze, a ukoliko je to nedovoljno i iz njegovog ustednog uloga.

136. SUDSKA ZASTITA OSUDJENOGProtiv konacne odluke kojom mu je tokom izvrsenja kazne zatvora ograniceno ili povredjeno neko pravo, osudjeni ima pravo na sudsku zastitu, koju ostvaruje u upravnom sporu. Mogucnost upravnog spora znaci da izvrsenje ove kazne vise nije u iskljucivoj nadleznosti Uprave. Rec je o resenju zasnovanom na stavu da se zastita prava i garantovanog polozaja osudjenih lica ne sme izvrsiti na nivou zavoda ili Uprave, vec da se moze ostvariti i na sudu. Tuzba za sudsku zastitu podnosi se u roku od 3 dana od dostavljanja odluke. O podnetoj tuzbi nadlezni sud odlucice u roku od 30 dana od dana prijema.

137. OTPUSTANJE OSUDJENOG SA IZVRSENJA KAZNE ZATVORA; POMOC NAKON IZVRSENJA KAZNE ZATVORAOsudjeno lice otpusta se sa izvrsenja kazne zatvora zbog isteka kazne, amnestije i pomilovanja, kao i prevremenom, odlukom direktora Uprave. Bez obzira o kom od pravnom osnovu se radi, opstim odredbama o otpustanju predvidjeno je da lekar pre otpustanja pregleda osudjenog. Tesko bolesno lice i lice koje zbog bolesti nije sposobno za put, zavod smesta u najblizu zdravstvenu ustanovu i snosi troskove lecenja prvih 30 dana. Osudjenom se prilikom otpustanja iz zavoda daje otpusni list koji sadrzi datum otpustanja i datum do kada treba da se javi policiji. Prilikom otpustanja, osudjenom se predaju stvari i predmeti koje mu je zavod cuvao, ustedjevina i novac koji je primio za vreme izdrzavanja kazne, a nije ga potrosio u zavodu. Lice se smatra otpustenim kada napusti prostor zavoda. Troskove prevoza otpustenom licu do mesta prebivalista snosi zavod. Otpustenom strancu placaju se troskovi prevoza do granicnog prelaza. Kada je rec o pojedinim pravnim osnovima za otpustanje, treba ukazati na njihove sledece specificnosti: 1. otpustanje zbog isteka kazne – osudjeno lice se otpusta iz zavoda onog dana kad mu je istekla kazna2. otpustanje zbog amnestije ili pomilovanja – zavod je duzan pusti lice najkasnije 24 h nakon prijema resenja3. prevremeno pustanje – direktor uprave moze, zbog dobrog vladanja i postignutih rezultata u program postupanja, na predlog upravnika zavoda, prevremeno otpustiti osudjenika sa izdrzavanja kazne. Upravnik zavoda podnosi predlog na osnovu misljenja strucnog timaPomoc nakon otpustanja osudjenogLice otpusteno sa izvrsenja kazne zatvora ne sme biti prepusteno samo sebi i svojim problemima. Priprema za otpustanje i pomoc nakon otpustanja treba da omoguce osudjenom da se lakse izbori sa brojnim problemima koji se

javljaju prilikom ukljucivanja u zivot na slobodi. U skladu s tim, zakon obavezuje zavod da pre otpustanja lica utvrdi program pruzanja pomoci nakon otpustanja. U ostvarivanju ove pomoci zavod saradjuje sa organizacionom jedinicom u sastavu Uprave nadleznom za tretman i alternativne sankcije, organom starateljstva, policijom ili odgovarajucom organizacijom ili udruzenjem. Njihove uloge moraju biti precizno definisane, a aktivnosti koordinirane. Zavod je duzan da pre otpustanja osudjenog obavesti policiju u mestu prebivalista, kao i sud koji je izrekao kaznu. Blizi propis o pripremi za otpustanje i pomoc nakon otpustanja donosi ministar pravde.

138. IZVRSENJE NOVCANE KAZNE Novcana kazna – imovinska krivicna sankcija koja se sastoji u obavezi osudjenog lica da plati odredjeni novcani iznos drzavi. Moze se izreci kao glavna i kao sporedna kazna. Nas KZ predvidja: a) sistem novcane kazne u dnevnim iznosima, kao primaran (broj dnevnih iznosa – dana 10-360, a vrednost dnevnog iznosa 500-50.000 dinara)b) sistem novcane kazne u odredjenom iznosu, kao supsidijaran (opsti minimum 10.000 dinara – opsti maksimum milion dinara; opsti maksimum kod krivicnih dela izvrsenih iz koristoljublja – 10 miliona). Sudovi u RS relativno cesto se opredeljuju za novcane kazne. Za izvrsenje kazne nadlezan je sud koji je doneo prvostepenu presudu. U presudi se odredjuje rok za placanje novcane kazne – 15 dana-3 meseca. U opravdanim slucajevima sud moze dozvoliti da osudjeno lice plati kaznu u ratama, s tim da rok isplate ne bude duzi od godinu.Ukoliko osudjeni ne plati kaznu u odredjenom roku, sud ce zameniti kaznom supletorni zatvor. Za svakih zapocetih hiljadu dinara novcane kazne odredjuje se jedan dan kazne zatvora. Supletorni zatvor moze trajati do 6 meseci, a ako je novcana kazna u vecem iznosu od 700.000 – ne moze biti duzi od jedne godine. U slucaju da osudjeno lice plati samo deo novcane kazne, sud ce ostatak srazmerno zameniti kaznom zatvora. Neplacena kazna moze se, umesto zatvorom, zameniti kaznom rada u javnom interesu. Novcana kazna se nece izvrsiti posle smrti osudjenog.

139. IZVRSENJE KAZNE RADA U JAVNOM INTERESUKazna rada u javnom interesu je alternativa kazni zatvora. Rad u javnom interesu moze se izreci kao glavna i kao sporedna kazna za krivicna dela za koja je propisan zatvor do 3 godine ili novcana kazna (rec je o laksim i srednje teskim krivicnim delima). To je svaki drustveno koristan rad kojim se ne vredja ljudsko dostojanstvo i ne vrsi se u cilju sticanja dobiti. Rad traje od 60 – 360 casova, 60 h u toku jednog meseca, period u kome se obavlja 1 – 6 meseci. U slucaju da osudjeni ne obavi deo ili sve casove izrecene kazne, sud ce je zameniti kaznom zatvora tako sto ce za svakih zapocetih 8 casova odrediti jedan dan zatvora. Sudovi su su retko opredeljivali za ovu krivicnu sankciju. Sud koji je odlucivao u prvom stepenu pokrece postupak za izvrsenje ove kazne pred organizacionom jedinicom u sastavu Uprave nadleznom za tretman i alternativne sankcije;Za izvrsenje ove kazne nadlezan je poverenik koga odredjuje direktor Uprave, u roku od 8 dana od prijema presude. Rad u javnom interesu obavlja se kod pravnog lica (poslodavca) koje se bavi poslovima od javnog interesa, a narocito humanitarnim, ekoloskim i komunalnim delatnostima. Izbor poslodavca, vrstu posla i program rada utvrdjuje poverenik. Ministarstvo pravde zakljucuje ugovor o saradnji sa izabranim pravnim licem, dok direktor Uprave zakljucuje ugovor sa poslodavcem za svakog osudjenog kojim se odredjuju medjusobni odnosi u vezi sa obavljanjem ovog rada. Poslodavac je u obavezi da: a) rasporedi osudjenog na odgovarajuce poslove b) tokom rada primenjuje opste propise koji se odnose na uslove rada, radno vreme, odmor u toku dana, kao i bezbednost i zdravlje na radu. U izvrsenju kazne poverenik saradjuje sa osudjenim licem i sudom, sluzbom za zaposljavanje, organom starateljstva i policijom. Tokom ostvarenja programa obavezan je najmanje dva puta izvesti sud i organizacionu jedinicu u sastavu Uprave – redovan i zavrsni izvestaj. Blizi propis o izvrsenju kazne rada u javnom interesu donosi ministar pravde u saradnji sa ministrom rada.

140. IZVRSENJE KAZNE ODUZIMANJA VOZACKE DOZVOLE Oduzimanje vozacke dozvole moze se izreci uciniocu dela u vezi sa cijim izvrsenjem ili pripremanjem je korisceno motorno vozilo. Moze se izreci kao sporedna kazna (uz kaznu zatvora ili novcanu kaznu), ali i kao glavna kazna za krivicna dela za koja je propisana kazna zatvora do dve godine ili novcana kazna. Trajanje kazne ne moze biti krace od jedne, niti duze od tri godine. Ukoliko osudjeni upravlja motornim vozilom dok ova kazna traje, sud ce je zameniti kaznom zatvora tako sto ce za jednu godinu oduzimanja vozacke dozvole odrediti mesec dana zatvora. Radi oduzimanja vozacke dozvole, sud koji je odlucivao u prvom stepenu dostavlja izvrsnu odluku o izrecenoj kazni policiji u mestu prebivalista osudjenog lica.

141. IZVRSENJE USLOVNE OSUDE SA ZASTITNIM NADZOROM Uslovna osuda sa zastitnim nadzorom izrice se u slucajevima kada postoji sumnja u ucinioca i njegove sposobnosti da se uzdrzi od vrsenja krivicnih dela ako bude prepusten sam sebi. U skladu s tim, kada izrekne uslovnu osudu, sud moze odrediti da se ucinilac stavi pod zastitni nadzor za odredjeno vreme u toku vremena proveravanja, ukoliko se moze ocekivati da ce se zastitnim nadzorom potpunije ostvariti svrha uslovne osude. Zastitni nadzor moze da obuhvati jednu ili vise sledecih obaveza: 1. javljanje organu nadleznom za izvrsenje zastitnog nadzora2. osposobljavanje ucinioca za odredjeno zanimanje3. prihvatanje zaposlenja koje odgovara sposobnostima ucinioca4. ispunjavanje obaveze izdrzavanja porodice5. uzdrzavanje od posecivanja odredjenih mesta6. blagovremeno obavestavanje o promeni mesta boravka, adrese ili radnog mesta7. uzdrzavanje od upotrebe droge i pica 8. lecenje u odgovarajucoj zdravstvenoj ustanovi 9. posecivanje odredjenih profesionalnih i drugih savetovalista 10. otklanjanje ili ublazavanje stete nastale krivicnim delom, a narocito izmirenje sa zrtvom

Pri izboru obaveza i odredjivanju njihovog trajanja, sud ce uzeti u obzir godine zivota i zdravstveno stanje ucinioca, sklonosti i navike, raniji zivot, licne i porodicne prilike, uslove za ispunjenje nalozenih obaveza. Vreme trajanja mere zastitnog nadzora odredjuje se u okviru roka proveravanja utvrdjenog u uslovnoj osudi. U toku trajanja zastitnog nadzora sud moze ukinuti pojedine obaveze ili ih zameniti drugim. Sud koji je odlucivao u prvom stepenu pokrece postupak za njeno izvrsenje pred organizacionom jedinicom u sastavu Uprave nadleznom za tretman i alternativne sankcije; duzan je da izvrsnu odluku dostavi organizacionoj jedinici u roku od 3 dana od dana kada je postala izvrsna. Za izvrsenje uslovne osude sa zastitnim nadzorom nadlezan je poverenik koga, prema prebivalistu, odredjuje direktor Uprave. Poverenik je duzan da otpocne pripreme za njeno izvrsenje, da uspostavi saradnju sa policijom, ustanovama zdravstvene i socijalne zastite, poslodavcem i drugim ustanovama. Njegov zadatak je da izradi program izvrsenja zastitnog nadzora koji dostavlja nadleznom sudu i odgovarajucem organu, ustanovi, organizaciji – poslodavcu. Poverenik prati i proverava da li se program izvrsenja primenjuje. Duznost poverenika je da najmanje jednom u 6 meseci obavestava sud koji je odredio zastitni nadzor o rezultatima. Na osnovu ostvarenog uspeha poverenik ce u izvestaju predloziti sudu da zameni ili ukine pojedine obaveze osudjenog, a ukoliko oceni, predlaze sudu da se osudjenom ukine zastitni nadzor pre isteka roka proveranja.

142. IZVRSENJE MERA BEZBEDNOSTI Mere bezbednosti predstavljaju posebnu vrstu krivicnih sankcija komplementarnog karaktera. Obe vrste krivicnih sankcija imaju zastitu drustva od kriminaliteta kao zajednicku svrhu, nacin njihovog ostvarivanja je razlicit: kazne to cine prvenstveno generalno-preventivnim delovanje, dok kod mera bezbednosti u prvom redu do izrazaja dolazi specijalna prevencija.

Svrha mera bezbednosti je da se otklone stanja ili uslovi koji mogu biti od uticaja da ucinilac ubuduce vrsi krivicna dela. Nas KZ predvidja 11 mera bezbednosti:1. obavezno psihijatrijsko lecenje i cuvanje u zdravstvenoj ustanovi 2. obavezno psihijatrijsko lecenje na slobodi3. obavezno lecenje narkomana4. obavezno lecenje alkoholicara5. zabrana vrsenja poziva, delatnosti i duznosti 6. zabrana upravljanja motornim vozilom 7. oduzimanje predmeta8. proterivanje stranca iz zemlje9. javno objavljivanje presude10. zabrana priblizavanja i komunikacije sa ostecenim 11. zabrana prisustvovanja odredjenim sportskim priredbama

143. OSNOVNE ODREDBE O IZVRSENJU KRIVICNIH SANKCIJA IZRECENIM MALOLETNICIMA 1. Personalna nadleznost 2. Zabrana diskriminacije 3. Individualizacija u nacinu postupanja 4. Obezbedjivanje uslova za sticanje obrazovanja5. Sloboda veroispovesti 6. Zastita zdravlja 7. Zabrana upucivanja u samicu 8. Zabrana nosenja vatrenog oruzja 9. Budzetsko finansiranje izvrsenja krivicnih sankcija 10. Zastita prava maloletnika 11. Pravo prituzbe 12. Sudska zastita prava maloletnika

144. IZVRSENJE VASPITNIH MERA UPOZORENJA I USMERAVANJA Izvrsenje sudskog ukora – sudski ukor je mera upozorenja i usmeravanja koja se izrice ukoliko se iz odnosa maloletnika prema ucinjenom krivicnom delu moze zakljuciti da ga je dovoljno samo prekoreti. To je najblaza vaspitna mera i najcesce je izricana krivicna sankcija prema ovoj kategoriji ucinilaca. Sud mora voditi kako o tezini krivicnog dela, tako i o licnosti maloletnika. Ukor nije opravdano izricati za teza krivicna dela. Ocekivanje da se ovom merom postigne prevaspitavanje maloletnika, podrazumeva i podrsku sredine u kojoj se razvija. Sud ce maloletniku ukazati na neprihvatljivost njegovog postupka i predociti mu da mu moze biti izrecene druga sankcija ako ponovi krivicno delo. Ova mera je izvrsena samim izricanjem.Izvrsenje mera posebnih obaveza – sud moze izreci jednu ili vise posebnih obaveza, ako oceni da je sa odgovarajucim zahtevima ili zabranama potrebno uticati na maloletnika. Predvidja se mogucnost izricanja sl obaveza:1. da se izvini ostecenom2. da u okviru sopstvenih mogucnosti naknadi stetu (do 60h u period od 3 meseca)3. da redovno pohadja skolu ili ne izostaje sa posla4. da se osposobljava za zanimanje koje odgovara njegovim sposobnostima 5. da se ukljuci u rad humanitarnih ogranizacija (do 120h u periodu od 6 meseci)6. da se ukljuci u sportske aktivnosti7. da se podvrgne odgovarajucem ispitivanju i odvikavanju od zavisnosti alkohola i droga8. da se ukljuci u pojedinacni ili grupni tretman u odgovarajucoj ustanovi ili savetovalistu9. da pohadja kurseve za strucno osposobljavanje 10. da ne moze da napusti mesto prebivalista bez saglasnosti suda i organa starateljstva (3,4,6,10 – do jedne godine)

Sud ce voditi racuna da mere budu prilagodjene licnosti maloletnika i prilikama u kojim zivi, odnosno oceniti njegovu spremnost da saradjuje. Blizi uslovi za izricanje svake od ovih mera predvidjeni su Pravilnikom o izvrsenju vaspitnih mera posebnih obaveza. ZM predvidja i mogucnost izricanja posebnih obaveza uz vaspitne mere pojacanog nadzora. Nadzor vrsi sudija za maloletnike suda koji je sudio u prvom stepenu. Na njegov zahtev, nadlezni organ starateljstva duzan je da dostavi izvestaj o toku i rezultatima izvrsenja izrecene mere posebne obaveze.

145. IZVRSENJE VASPITNIH MERA POJACANOG NADZORA 1. Pojacan nadzor od strane roditelja, usvojioca ili staraoca – 6m-2gSud ce izreci ukoliko su roditelji, usvojioc ili staraoc propustili da vrse potrebnu brigu i nadzor nad maloletnikom, a u mogucnosti su da ovakvu brigu i nadzor vrse i to se od njih moze ocekivati. Sudovi u RS ovoj meri poklanjaju veliko poverenje. U odluci kojom izrice, sud ne odredjuje njeno trajanje, vec to cini naknadno. Sud daje potrebna uputstva i nalaze odredjene obaveze koje treba da se preduzmu za vaspitavanje, lecenje i otklanjanje stetnih uticaja na maloletnika. Sud ce odrediti organ starateljstva da proverava izvrsenje i ukazuje pomoc.Predvidjeno je da se obavestava sud koji je sudio u prvom stepenu – o toku i rezultatima izvrsenja vaspitne mere, na svakih 6 meseci, a na trazenje sudije za maloletnike i u kracem roku. 2. Pojacan nadzor u drugoj porodici – 6m-2gUkoliko roditelj, usvojilac ili staralac maloletnika nisu u mogucnosti da nad njim vrse nadzor ili ako se to od njih ne moze ocekivati, maloletnik ce se smestiti u drugu porodicu koja je voljna da ga primi i ima mogucnost da nad njim vrsi pojacani nadzor. Sud ce odrediti da organ starateljstva proverava izvrsenje i ukazuje pomoc porodici. Do obustavljanja izvrsenja moze doci iz 2 razloga: kada roditelji, usvojilac ili staralac steknu mogucnost da nad njim vrse pojacan nadzor ili kada prema rezultatu izvrsenja mere prestane potreba za pojacanim nadzorom.Nadlezni organ starateljstva i porodica u koju se maloletnik smesta zakljucuju ugovor u pisanoj formi kojim uredjuju medjusobna prava i obaveze.

3. Pojacan nadzor od strane organa starateljstva – 6m-2gU slucaju da roditelji, usvojilac ili staralac maloletnika nisu u mogucnosti da vrse pojacan nadzor, a ne postoje uslovi za njegov smestaj u drugu porodicu, on se stavlja pod nadzor organa starateljstva.Dok traje ova mera ucinilac krivicnog dela ostaje kod svojih roditelja ili drugih lica koja se o njemu staraju, a pojacan nadzor nad njim vrsi ovlasceno sluzbeno lice organa starateljstva ili drugo strucno lice koje on odredi. Nadlezan je organ starateljstva prema prebivalistu; njegova duznost je da po prijemu izvrsne odluke kojom je vaspitna mera izrecena, odredi sluzbeno lice ili drugo strucno lice koje ce meru sprovoditi. Strucno lice kome je povereno sprovodjenje vaspitne mere sacinjava program rada sa maloletnikom.4. Pojacan nadzor uz dnevni boravak u odgovarajucoj ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnikaMeru pojacanog nadzora uz obavezu dnevnog boravka u ustanovi za vaspitavanje i obrazovanje maloletnika, sud ce izreci ako je uz neku od odgovarajucih vaspitnih mera pojacanog nadzora potrebno i angazovanje strucnih lica u posebnoj ustanovi. Za izvrsenje ove mere nadlezan je organ starateljstva prema prebivalistu. On odredjuje ustanovu u kojoj se mera izvrsava i stara se o sprovodjenju dnevnog boravka u njoj. Dnevni boravak moze trajati najduze 4h u toku dana. O dnevnom boravku vodi se poseban dnevnik rada. Izvestaj o toku i rezultatima sprovodjenja dnevnog boravka dostavlja se sudiji za maloletnike koji je sudio u prvom stepenu, javnom tuziocu za maloletnike i nadleznom organu starateljstva od strane ustanove u kojoj se sprovodi dnevni boravak.

146. IZVRSENJE ZAVODSKIH MERA Zavodske mere se izricu kada treba preduzeti trajnije mere vaspitavanja, lecenja i osposobljavanja uz potpuno odvajanje maloletnika iz dotadasnje sredine, radi vrsenja pojacanog uticaja na njega. Imamo 3 vrste zavodskih mera:

1. upucivanje u vaspitnu ustanovu – 6m-2g2. upucivanje u vaspitno-popravni dom – 6m-4g 3. upucivanje u posebnu ustanovu za lecenje i ospobljavanje – do 3gSudija za maloletnike suda koji je sudio u prvom stepenu i javni tuzilac za maloletnike najmanje 2 puta tokom godine obilaze maloletnika smestenog u zavodu ili ustanovi za izvrsenje zavodskih mera – cilj obilaska je da se utvdi pravilnost postupanja i oceni postignuti uspeh. Odlaganje izvrsenja zavodske mere – na molbu maloletnika, njegovog roditelja, usvojioca ili staraoca, ili na predlog nadleznog organa starateljstva. O odlaganju odlucuje vece za maloletnike suda koji je sudio u prvom stepenu – 3 dana od dana prijema molbe. Moze se podneti zalba na resenje, neposrednom visem sudu – 3 dana.Prekid izvrsenja zavodske mere – na molbu maloletnika, njegovog roditelja, usvojica ili staraoca ili na predlog nadleznog organa starateljstva ili upravnika zavoda ili ustanove u kojoj se zavodska mera izvrsava. Razlozi koji opravdavaju prekid izvrsenja zavodske mere, ukoliko je potrebno da maloletnik: a) pruzi pomoc obolelom clanu porodice b) pomogne iznemogle, nesposobne i materijalno nezbrinute roditelje c) bude podvrgnut duzem lecenju d) zavrsi zapocete obaveze u vezi sa skolovanjem. Prekid izvrsenja dozvolice se i na zahtev javnog tuzioca za maloletnike. Prekid izvrsenja zavodske vaspitne mere traje najduze 3 meseca, a u slucaju bolesti maloletnika – duze. Otpustanje sa izvrsenja zavodske mere – kada protekne zakonom najduze odredjeno trajanje ili kada sud donese odluku o obustavljanju izvrsenja, zameni izrecene vaspitne mere drugom ili o uslovnom otpustu.

147. IZVRSENJE KAZNE MALOLETNICKOG ZATVORA Kaznjavanje maloletnika je poslednje sredstvo koje se primenjuje kada su iscrpljene sve prethodne mogucnosti. Maloletnicki zatvor moze se izreci starijem maloletniku koji je ucinio krivicno delo za koje je propisana kazna zatvora teza od 5 godina, ako zbog visokog stepena krivice, prirode i tezine dela ne bi bilo opravdano izreci vaspitnu meru. Opsti minimum kazne maloletnickog zatvora – 6 meseci. Opsti maksimum – pravilo je da ne moze biti duzi od 5 god. Medjutim za krivicno delo za koje je kazna zatvora 20 godina ili teza, moze se izreci kazna u trajanju do 10 godina. ZM predvidja posebne rokove zastarelosti izvrsenja kazne maloletnickog zatvoga:a) 10 godina od osude na zatvor preko 5 godinab) 5 godina od osude na zatvor preko 3 godine c) 3 godine od osude na zatvor do 3 godine Kazna maloletnickog zatvora izrecena licima muskog pola izvrsava se u KP zavodu za maloletnike u Valjevu, koji je zatvorenog tipa. Ukoliko su u pitanju lica zenskog pola, kazna se izvrsava u posebnom odeljenju za izdrzavanje kazne koje postoji u KP zavodu za zene u Pozarevcu. Osudjenim maloletnicima se tokom izdrzavanja kazne omogucava: obrazovanje, strucno i radno osposobljavanje. Strucna lica koja sprovode tretman maloletnika moraju da poseduju znanja iz oblasti pedagogije, psih i penologije. Osudjeni na kaznu maloletnickog zatvora u KP zavodu za maloletnike mogu ostati najduze do navrsene 23 godine, a onda se premestaju u KP zavode za punoletna lica.Sud moze uslovno otpustiti lice kome je izrecena kazna maloletnickog zatvora ako je izdrzalo trecinu kazne, ali ne pre nego sto je proteklo 6 meseci. O uslovnom otpustu odlucuje vece za maloletnike – odlucuje na molbu maloletnika. Pre donosenja odluke predsednik veca usmeno saslusava maloletnika, roditelje, predstavnike organa starateljstva i druga lica i pribaviti misljenje KP zavoda o opravdanosti uslovnog otpusta.

Kada se za to steknu uslovi, o opozivanju uslovnog otpusta, odlucuje sud koji je doneo odluku o uslovnom otpustu. Opoziv moze biti: a) obavezan – uslovno otpusteni ucinio jedno ili vise krivicnih dela za koji je izrecena kazna preko 6 mesecib) fakultativan – uslovno otpusteni ucini jedno ili vise krivicnih dela za koji je izrecna kazna do 6 meseci

148. POMOC POSLE IZVRSENJA ZAVODSKIH MERA I KAZNE MALOLETNICKOG ZATVORA Zavrsetak izvrsenja zavodskih mera i kazne maloletnickog zatvora otvara problem prelaza ovih lica u zivot u zajednici. Nadlezni organ starateljstva duzan je da tokom trajanja zavodske mere ili zatvora odrzava stalnu vezu sa maloletnikom, porodicom i zavodom u kome je smesten. Cilj kontakata je priprema maloletnika za otpustanje, ali i priprema porodice da ga prihvati. Vecina ovih porodica opterecena je brojnim problemima od kojih se izdvajaju: neadekvatna porodicna struktura, nepovoljan socio-ekonomski status, poremecena porodicna atmosfera i socio-patoloske pojave. Povratak u tu sredinu ucinio bi verovatnim ponovno kriminalno ponasanje maloletnika. Obaveza zavoda ili ustanove je da najmanje 3 meseca pre otpustanja maloletnika o tome obaveste roditelje, kao i nadlezni organ starateljstva i predloze im mere koje bi trebalo preduzeti za prihvatanje maloletnika. Roditelj je duzan da o povratku maloletnika u porodicu obavesti organ starateljstva – po prijemu, nadlezni organ starateljstva pruza potrebnu pomoc. Trajanje pomoci nije vremenski odredjeno. Nadlezni organ starateljstva duzan je da posebno brine o maloletniku bez (jednog ili oba) roditelja, kao i o maloletniku cije su porodicne i materijalne prilike nesredjene.