kulturni Život i potrebe uČenika srednjih Škola u srbiji

ZAVOD ZA PROUČAVANJE KULTURNOG RAZVITKA

mr Slobodan Mrđa

KULTURNI ŽIVOT I POTREBE UČENIKA SREDNJIH ŠKOLA U SRBIJI

Beograd, 2011.

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka

1

Sadržaj

1 UVOD .................................................................................................... 2

1.1 OSNOVNE INFORMACIJE O ISTRAŽIVANJU .............................................. 4 1.2 SOCIOLOGIJA OMLADINE KAO POSEBNA SOCIOLOŠKA DISCIPLINA ........... 7 1.3 OMLADINA KAO SPECIFIČNA DRUŠTVENA GRUPA ................................. 10 1.4 OMLADINA KAO OBLIK POTKULTURNOG GRUPISANJA............................ 10 1.5 OMLADINA KAO MARGINALNA GRUPA .................................................. 13 1.6 OMLADINA KAO STAROSNA GRUPA ..................................................... 15 1.7 POJMOVNO – HIPOTETIČKI OKVIR ....................................................... 17 1.8 ZNAČAJ ISTRAŽIVANJA ....................................................................... 29

2 PREDMET ISTRAŽIVANJA ............................................................... 31

2.1 CILJEVI ISTRAŽIVANJA ....................................................................... 32 2.2 HIPOTEZE ......................................................................................... 33

3 METODOLOGIJA ISTRAŽIVANJA ................................................... 35

3.1 INSTRUMENT ..................................................................................... 36 3.2 UZORAK ........................................................................................... 37 3.3 TOK I USLOVI ISTRAŽIVANJA ............................................................... 46

4 REZULTATI ISTRAŽIVANJA ............................................................. 48

4.1 KULTURNE POTREBE UČENIKA SREDNJIH ŠKOLA U SRBIJI .................... 48 4.2 KULTURNE NAVIKE UČENIKA SREDNJIH ŠKOLA U SRBIJI ........................ 71

4.2.1 Javna kulturna potrošnja srednjoškolaca ......................................... 72 4.2.2 Kulturna produkcija srednjoškolaca ................................................. 88 4.2.3 Medijske navike srednjoškolaca ...................................................... 91 4.2.4 Aktivnosti u privatnoj sferi kulturne potrošnje srednjoškolaca ........ 109

4.3 PROBLEMI MLADIH U SRBIJI ............................................................. 118

5 ZAKLJUČAK .................................................................................... 123

6 LITERATURA ................................................................................... 135


2

1 Uvod

Period tranzicije, u kome se naša zemlja još nalazi, uslovljava velike

promene u svim sferama društvenog života. Samim tim, korenite promene

zahvataju i sferu kulture, posebno kulturne politike, kulturnog života i

participacije pojedinih društvenih grupa.

Da bi se omogućilo planiranje i sprovođenje reformi u sferi kulture i

umetnosti, potrebno je istražiti trenutno stanje u kulturnom životu svih

društvenih slojeva, posebno omladine, populacije čiji članovi predstavljaju

nosioce društvenog razvoja u budućnosti. Dobijene podatke možemo

uporedo analizirati sa rezultatima iz ove oblasti u zemlji i svetu, s ciljem

utvrđivanja aktuelnih razvojnih tendencija u interesovanjima, stvaralaštvu i

kulturnoj participaciji mladih generacija. Takođe, istraživanja treba da pruže

osnov za stvaranje baze podataka o kulturnom životu i kulturnim

potrebama, participaciji omladine u kulturnom životu uopšte u Srbiji, koja bi

se mogla koristiti za kreiranje strategije i politike pristupa kulturi u skladu sa

Evropskom poveljom o participaciji mladih u lokalnom i regionalnom životu,

ali i budućeg kulturnog razvoja uopšte.

Istraživanje kulturnog života učenika srednjih škola u Srbiji, koje se

može uklopiti u jedan kompleks istraživanja o kulturnom životu omladine

uopšte, ima danas veoma veliku društvenu aktuelnost. Ovakva tema je

veoma složena, s obzirom na to da je teorijski i empirijski nedovoljno

istražena u našoj zemlji. Zadatak ovakvog istraživanja je veoma složen jer

obuhvata populaciju na koju vremena velikih društvenih kriza ostavljaju

najviše tragova. Društvo u kome živimo u značajnoj meri karakterišu procesi

strukturne dekompozicije, koji su u nekim značajnim delovima društvene

realnosti došli do faze u kojoj je opravdano govoriti o anomičnom društvu.

Duboka kriza identiteta, psihička opterećenja, rušenje sistema

vrednosti, besperspektivnost, ekonomska zavisnost predstavljaju posledice

koje stoje u uskoj vezi sa socioekonomskom i kulturnoistorijskom situacijom


3

u društvu. Trenutnu situaciju u razvoju našeg društva obeležava duboko

protivrečan karakter društvene artikulacije života, gde osnovne

protivrečnosti dovodi do velikog stepena zaoštrenosti, što se posredno ili

neposredno odražava na mlade, na njihovu trenutnu situaciju i životne

perspektive. Zbog toga, razvijanje naučnog istraživanja i organizovanog

proučavanja omladine, posebno srednjoškolaca, koje se u našim

društvenim naukama nije razvijalo na odgovarajući način ni u potrebnom

obimu, javlja se danas kao društvena i naučna potreba od velike važnosti.

Naučno utemeljena istraživanja i dobijeni rezultati mogu da pruže podsticaj

za veću angažovanost same omladine, da kroz sagledavanje sopstvenog

položaja u društvu stvori mogućnost za rešavanje ključnih pitanja

savremenog života i svoje budućnosti.

Istraživanje kulturnog života i kulturne participacije učenika srednjih

škola u Srbiji, u svim njegovim oblicima, može nas uputiti na rešavanje

nekih važnih pitanja o budućnosti društva u kome živimo i mlade generacije

uopšte.

U situaciji nedostatka empirijskih istraživanja ove vrste, ovako

postavljen projektni zadatak i njegovo naučno izvođenje može da doprinese

boljem sagledavanju položaja i perspektive srednjoškolske omladine i

omladine uopšte u našoj društvenoj stvarnosti. Naime, od perspektive

današnje srednjoškolske i studentske populacije u velikoj meri zavisi i

perspektiva društva u narednom periodu.

Sociološka spoznaja je došla do načina na koji može uspešno da

razvije osnovnu ideju i teorijsko polazište - ideju da rasprave i istraživanja o

omladini moraju da se postave kao rasprave i istraživanja o društvu i vice

versa. To je strategija koja, dok posmatra i pokušava da razjasni i razume

konkretne manifestacije ponašanja mladih, ne gubi iz vida društvenu

strukturu i procese koji se odvijaju u okviru nje. U tom kontekstu se i

razlikuju interesovanja najvažnijih aktera svakog istraživanja kulture i

procesa u ovom delu društvene strukture. Najvažnije interesovanje


4

istraživača kulture su vezana za otkrivanje i razumevanje najvažnijih uzroka

kulturnih ukusa i njihova funkcija i značaj kako za pojedinca tako i za

društvo u celini, dok su akteri kulturne politike, bez obzira o kom nivou se

radi, prvenstveno zainteresovani za trendove u kulturnoj participaciji, za

socio-demografske karakteristike i distribuciju potencijalne publike, ali i za

najvažnije razloge koji doprinose ili ometaju ovu participaciju.

1.1 Osnovne informacije o istraživanju

Istraživanje o kulturnom životu i potrebama učenika srednjih škola u

Srbiji uvršteno je 2010. godine u program istraživanja Zavoda za

proučavanje kulturnog razvitka i predstavlja drugo od dva1 istraživanja

Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koje imaju za cilj utvrđivanje

kulturnog habitusa omladine u Srbiji. Radi se o klasičnom istraživanju

anketnog tipa čiji je cilj bio da se utvrdi nivo kulturne participacije i potreba

srednjoškolske populacije u Srbiji, ali da se, barem delimično, stekne uvid u

kulturne prakse pripadnika ove društvene grupe. Istraživanje, naravno,

uključuje i upoznavanje svih aktera, direktno ili indirektno vezanih za

kulturnu participaciju srednjoškolaca, sa rezultatima istraživanja, kao što su:

ministarstva, škole, roditelji, omladinske organizacije, institucije kulture na

svim nivoima, nevladine organizacije, umetničke grupe ali i istraživačke

organizacije i institucije. Rezultati bi mogli da pomognu u kreiranju

inovativne kulturne politike i projekata koji bi posebnu pažnju trebali

posvetiti ovoj populaciji, na koju vremena velikih društvenih kriza ostavljaju

najviše tragova.

Planirano je da se istraživanje izvede u 56 srednjih škola iz 33 grada

u 26 okruga Republike Srbije.2

1 Prvo istraživanje je: Mrđa, Slobodan. 2011. Kulturni život i potrebe studenata u

Srbiji, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka. 2 Kompletan spisak škola nalazi se u tabeli 1. (Plan uzorka).


5

Anketiranje u školama je izvedeno u periodu od 15. februara do 25

maja 2011. godine. Od planiranih 3.000 ispitanika anketirano je 2.439

srednjoškolaca (81.3 % realizacije). Anketiranje je obavljeno korišćenjem

standardizovanog upitnika koji je imao 34 pitanja, većinom zatvorenog tipa,

sa samo jednim otvorenim pitanjem. Upitnik se sastojao od 6 grupa pitanja.

U opštem delu su se nalazila pitanja za podatke o nazivu škole, mestu, vrsti

škole uz standardna pitanja koja se odnose na podatke o socio-

demografskim karakteristikama ispitanika, zatim, razredu, uspehu,

materijalnom stanju (učenički standard), ali i veličini i načinu korišćenja

(provođenja) slobodnog vremena (otvoreno pitanje gde smo tražili od

učenika da sami navedu tri najčešće ili omiljene aktivnosti u dokolici).

Pitanjima iz prve grupe pokušali smo da utvrdimo karakteristike

kulturne recepcije (potrošnje) učenika srednjih škola, kroz podatke o

učestalosti poseta institucijama kulture i događajima, najvažnijim razlozima

odlaska u institucije kulture, načinu informisanja o programima i

događajima, čitanju, vrsti programa koju prate na TV i radiju i vrstama

muzike koju slušaju.

Drugi deo upitnika odnosio se na podatke o učešću učenika u

stvaralaštvu iz oblasti kulture. Treći deo upitnika imao je za cilj da prikupi

podatke o kulturnim potrebama učenika, kulturnoj ponudi u gradovima gde

žive i idu u školu, ali i njihovoj oceni te ponude. Zbog pretpostavke o

izuzetno velikoj raširenosti među srednjoškolcima, četvrti deo upitnika je bio

posvećen informaciono komunikacionim tehnologijama i strukturi odnosa

učenika prema njima. Ovde su prikupljeni podaci o dnevnoj potrošnji

vremena za računarom (radnim danom i vikendom), strukturi sadržaja koji ih

najviše zanimaju na internetu i, posebno, podaci vezani za popularne

društvene mreže. I na kraju, u petom delu upitnika nalazila su se i dva

pitanja vezana za mišljenje učenika o najvećim problemima mladih u Srbiji,

institucijama koje bi trebalo da ih rešavaju, ali i kako vide svoju ulogu u

rešavanju tih problema (aktivizam).


6

Ovim pitanjima iz upitnika dobijeno je mnogo podataka o tome šta

učenike srednjih škola u Srbiji u domenu kulture najviše interesuje, šta

čitaju, gledaju i slušaju, koliko na kulturu troše i čime se bave, što sve

zajedno čini neku vrstu njihovog kulturnog stila. Tome treba dodati i podatke

o njihovom mišljenju o najvećim problemima mlade generacije u Srbiji. Od

ove velike količine podataka za potrebe ove studije analizirali smo i prikazali

samo podatke za koje smo procenili da imaju najveći značaj ali i podatke

koji najbolje pokazuju trenutnu situaciju u domenu kulturne participacije

srednjoškolaca. Takođe, prikazali smo i podatke koji bi mogli biti od koristi

onima koji kreiraju kulturnu politiku na lokalnom nivou, institucijama kulture,

nevladinim i omladinskim organizacijama, umetničkim asocijacijama i

grupama. Upravo zbog toga ova studija uglavnom ostaje na deskriptivnom

nivou, odnosno opisuje kulturne potrebe, kulturne navike i ukuse učenika

srednjih škola u Srbiji i daje njihovu distribuciju među polnim, teritorijalnim

(škole, okruzi), profesionalnim (vrste škola – gimnazija, stručna škola,

mešovita škola i umetnička škola) grupama, ali i razredima.

U radu se prvenstveno mogu naći podaci koji se odnose na omiljene

načine provođenja slobodnog vremena učenika srednjih škola u Srbiji, o

mestu koje među ovim aktivnostima imaju kulturne aktivnosti i tome kako se

učenici mogu grupisati u zavisnosti od vrsta omiljenih aktivnosti u vreme

dokolice. Pored toga, studija pruža uvid u to kakve su kulturne navike

učenika u domenu kulturne recepcije (odlasci na koncerte, u pozorište,

bioskope, galerije, muzeje, spomenike kulture, književne večeri, sportske

događaje, a posebno na čitanje knjiga, slušanje muzike, gledanje TV) i u

oblasti kulturne produkcije (da li se bave nekim stvaralaštvom,

umetnostima). Ovako strukturisani podaci donekle omogućavaju da se

upoređivanjem kulturnih potreba i navika učenika pokušaju, vrlo uslovno,

kategorisati u četiri grupe (redovna ili aktivna publika, potencijalna redovna


7

publika, klasična potencijalna publika, retka publika i ne-publika)3 unutar

„posebnih publika“, kao i da se identifikuju kreativna i manje kreativna ili

nekreativna grupe učenika u domenu kulturne produkcije.

Na kraju, treba napomenuti da su za teorijsko određenje omladine i

teorijsku pripremu za istraživanje, kao i za pojmovno hipotetički okvir i

elaboraciju dobijenih rezultata, kao modeli najviše korišćene knjige

profesorke Anđelke Milić (Zagonetka omladine, istorija i struktura

omladinske grupe, CID IDIS, Beograd – Zagreb) i Predraga Cvetičanina

(Kulturne potrebe, navike i ukus građana Srbije i Makedonije, Niš: Odbor za

građansku inicijativu).

1.2 Sociologija omladine kao posebna sociološka disciplina

Razvoj ove discipline počinje dvadesetih godina, s prvim znacima

globalne ekonomske krize, u radovima Bihlera (Büchler), Sprangera

(Spranger), Tumlirca (Tumlirz), Hofmana (Hofmman), Manhajma

(Mannheim), a tek šezdesetih godina, s pojavom masovnijih studentskih

pokreta, sociologija omladine dostiže svoj puni zamah u radovima

Ejzenštata (Eisenstadt), Rozenmajera (Rosenmayer), Krojca (Kreutz),

Markuzea (Marcuse), Kon-Bendita (Kohn-Bendit) i drugih sociologa,

psihologa i filozofa. Ne upuštajući se u dublja teorijsko-metodološka

razmatranja stanovišta ovih autora, koja se kreću od ekstremnog

nacionalsocijalističkog stanovišta (Tumlirc), preko marksističkih stanovišta

(Manhajm), do ideoloških koncepcija (Markuze), kao i vođa Studentskog

3 Pored ove kategorizacije, naravno, postoje i mnoge druge, kao što je kategorizacija

Kita Digla (K.Diggle) koji razlikuje četiri grupe u publici: posetioce (Attenders) koji imaju pozitivan stav prema umetnosti i ispoljavaju ga kroz kulturnu participaciju, zainteresovane (Intenders) koji imaju pozitivan stav prema umetnosti ali ne posećuju kulturne događaje, nezainteresovane (The Indifferent) koji nemaju određene stavove prema umetnosti, ali ni želju da prisustvuju kulturnim događajima i neprijateljski raspoložene (The Hostile) koji imaju negativan stav prema umetnosti i ne posećuju

niti imaju nameru da posećuju događaje u oblasti kulture i umetnosti.


8

pokreta 1968 (Kon-Bendit i Dučke), ovde je dovoljno reći da se u žiži ovih

istraživanja nalazi društveni položaj i uloga mlade generacije, a tim i pitanje

budućnosti (razvoja) savremenog društva.

Iz brojnih teorijsko-metodoloških orijentacija i smerova koji su

zastupljeni u sociologiji omladine, ovde ćemo naznačiti samo dva posebno

interesantna teorijska stanovišta koja se ne mogu zaobići ni u ovom

istraživanju kulturnog života i potreba srednjoškolske omladine.

Prvo stanovište je o odnosu sociologije omladine i socijalizacije, a

drugo, o krizi identiteta u građanskim društvima i konstituisanju sociologije

omladine.

U studiji Sociologija omladine, Krojc smatra da sociologija omladine

treba da bude usmerena na neposredno rešavanje zadataka socijalizacije,

ali se po svojim osnovnim ciljevima i postavkama ona ne bavi istraživanjem

socijalizacije. Ona ne služi konkretnoj socijalizaciji, već političkim

reformatorima i njihovoj borbi sa drugim vladajućim elitama. Ona učestvuje

u rasporedu političkih snaga koje određuju ciljeve socijalizacije i njene

forme. Zato sociologija omladine uvek zavisi od toga kakvi društveno-

politički pogledi pobeđuju u političkim odnosima u datom momentu.

Drugim stanovištem se kriza identiteta dovodi u vezu sa teorijsko-

metodološkim utemeljenjem sociologije omladine. U studiji Društveno

naučne teorije o omladini, Grize insistira na tome da teorijsko-metodološki

okvir sociologije omladine treba da sadrži opšte teorije o omladini u

sociologiji ali i srodnih naučnih disciplina kakve su socijalna psihologija i

socijalna antropologija, koje treba da omoguće specijalisti da sprovede

kritičko upoređivanje različitih principa. Po mišljenju Grizea, omladina nije

uzrasna dob i nije produkt prirode, kakva se javlja u pubertetu, već je

sociokulturni fenomen koji je određen društveno-istorijskim faktorima. U

ovom svetlu i Šejla Alen (Sheilla Allen) naglašava da se društveni (kulturni)

položaj omladine ne može odvojiti od celokupne društvene strukture u kojoj

se nalazi, niti se pristup omladini kao sociološkom problemu može


9

posmatrati odvojeno od opšte teorijske sheme koja se upotrebljava u

definiciji i analizi problema. Naime, odnosi između različitih uzrasta u

svakom društvu deo su ekonomskih odnosa, političkih i ideoloških struktura

u kojima se odvijaju. Zato promene u društvu objašnjavaju odnose između

različitih uzrasta.

Zašto je ovo potrebno naglasiti? U ranijim sociološkim istraživanjima

omladine, u jugoslovenskom samoupravnom socijalističkom društvu, vladala

je teorijska paradigma tzv. preteranog istorijskog optimizma. Ona je u našoj

službenoj teorijskoj misli o društvu, prilično dugo, na suveren način

određivala opšte i sadržajne okvire za svako celovitije istraživanje omladine,

pa su ona bila prožeta optimističkim sadržajima koji su, u široj vremenskoj

distanci, pokazali slabu prognostičku vrednost. U ovakvom teorijsko-

metodološkom okviru koji se poziva na istorijsku nužnost i jednolinijsko

kretanje društvenog razvoja, isključujući mogućnost dubljih, trajnih kriza

tadašnjeg sistema, u sociološkim istraživanjima se uočavala sve veća

pukotina između teorijskih očekivanja i realnog toka društvenih događanja.

Studentski događaji iz 1968, zajedno s prodorom nacionalističkih i religiozno

militantnih ideja među studentima pojedinih univerzitetskih centara u zemlji,

dovode do ozbiljnog kritičkog preispitivanja ranijih opštih okvira istraživanja

omladine.

U današnjoj izmenjenoj situaciji egzistira i najveći broj razloga za

razvijanje kritičkog, istoričnog i naučno-metodološkog okvira istraživanja

omladine u nas. Sva opredeljenja omladine ozbiljno su dovedena u pitanje

stvarnim društvenim položajem i društvenim prilikama u kojima se nalazi.

Zbog poznatih teškoća u pogledu ekonomskog stanja, školovanja i drugih

problema, omladina je sprečena da u jednom normalnom, kontinuiranom

procesu postepeno preuzima na sebe društvenu odgovornost, utiče na

društvene procese i svoj položaj, kako ne bi ostala na marginama

društvenog dešavanja.


10

1.3 Omladina kao specifična društvena grupa

Određenje omladine kao specifične društvene grupe naslućivalo se

već od 18. veka, da bi sa razvojem modernih političkih i ekonomskih

struktura društva postalo široko prihvaćeno.4 Međutim, kao što je to slučaj

sa svim sociološkim pojmovima, tako je i pojam društvene grupe teorijski

različito tumačen. Zbog ovih različitih tumačenja prostor “tolerisane

nepreciznosti” u nauci je neophodan kada se radi o opštim pojmovima, ali je

veoma opasno ako se nedovoljno precizni opšti pojmovi primenjuju na

konkretne društvene pojave. Ali, bez obzira na razlike, u sociologiji ipak

postoji jedan minimum slaganja, a to je da pojedinci koji pripadaju grupi dele

iste društvene karakteristike od kojih je najvažnija zajednički društveni

položaj.

Sociologija poznaje i pojam društvene grupe po sebi i za sebe. U

slučaju grupe po sebi, pojedinci čine grupu utoliko što postoje objektivne

veze između njih, ali ne dele svest o svojoj strukturalnoj povezanosti. U

slučaju grupe za sebe, pojedinci se subjektivno osećaju pripadnicima grupe,

dele zajedničku svest o svom položaju i deluju da se taj položaj učvrsti ili

promeni.

1.4 Omladina kao oblik potkulturnog grupisanja

Teorija koja tretira omladinu kao potkulturni fenomen, nastoji da

istakne specifični grupni identitet koji dolazi do izražaja u okupljanju

omladine i ispoljavanju ponašanja, stilova, mišljenja i slično, a koja drugi

delovi društva ne prihvataju ili su prema njima, u najmanju ruku, ravnodušni.

Nastanak ovog stanovišta poklapa se s naglim prodorom mladih u

raznovrsne medijske strukture.

4 Razvoj ovih struktura uslovio je formiranje posebne sociološke discipline -

sociologije omladine.


11

Za potrebe ovog istraživanja moramo definisati tri najvažnije verzije

potkulturnog definisanja omladine: (1) potkulturu shvaćenu kao deo opšte

kulture (Teilkultur), (2) potkulturu shvaćenu kao poseban kulturni izraz koji

delimično odstupa od opšte kulture, (3) potkulturu kao negaciju opšte

kulture – kontrakulturu.

Jedno od prvih i veoma razvijenih stanovišta srećemo kod nemačkog

sociologa Fridriha Tenbruka.5 Omladina, prema mišljenju ovog autora, nije

statistički agregat, ni neko difuzno grupisanje, već društvena grupa. To

znači da zajednička svojstva mladih proizilaze iz strukturalne uslovljenosti

postojanja ovakve grupe u društvu. Grupni karakter omladine se ogleda u

tome što su mladi povezani indirektno, a ta povezanost se duguje posebnoj

kulturi mladih tj. potkulturi koja je strukturalno uslovljena. Ona obuhvata sve

aktivnosti mladih, pa čak prelazi iz domena mladih na čitavo društvo i

njegovu kulturu, pa se u tom smislu može okarakterisati kao dominantna

potkultura društva. Međutim, postavlja se pitanje šta utiče na stvaranje

takve osobene potkulture? Raskorakom između tradicionalnih obrazaca i

vrednosti, koje neguje porodica, i modernijih vrednosti koje dominiraju u

svim ostalim institucionalnim sferama, stvara se prazan prostor koji

popunjava omladina sa svojom potkulturom. Dakle, funkcija ovakve

potkulture je popunjavanje praznine nastale razlikama u vrednosnim

orijentacijama društva s jedne, i porodice s druge strane, što praktično znači

da je funkcija omladinskih grupa i njihove potkulture da budu “vezivno tkivo”

koje omogućava održavanje i nadživljavanje sistema (uprkos svim

konfliktima koje sistem sam stvara), s tim što Tenbruk priznaje da se ovo

ostvaruje žrtvovanjem mladih, koji postaju plen manipulacije vlastite

potkulture. Ovo, u suštini, predstavlja svojevrstan paradoks moderne

omladine. Formiranje mladih kao posebne društvene grupe nema za

rezultat njihovu kulturnu diferenciranost, kao što bi se moglo naslutiti, već

upravo obrnuto, omogućava najlakši način za prihvatanje kulture društva.

5 Tenbruck, Fridrich. 1965 Jugend und Gesselschaft, Freiburg: Verlag Rombach.


12

Omladinska kultura uvodi mladog čoveka u svet realnosti, a da on lično nije

izgradio vlastiti identitet niti je sposoban da kritički priđe onome što mu

društvo nudi.

O potkulturi kao posebnoj omladinskoj tvorevini, kojom se svet mladih

razgraničava od sveta odraslih, govori se u istraživanjima Keneta

Keninstona.

Omladina kao potkulturni fenomen predstavlja zatvorenu formu koju

zahteva struktura otuđenog američkog društva. Potkultura mladih je, po

njegovom mišljenju, rezultat isforsirane alijenacije (otuđenja) i izraz

socijalizacije za otuđene društvene uslove (autor je Amerikanac pa se ova

teorija odnosi na uslove u društvu SAD u periodu 1960-1970. godine - prim.

aut). Ali, s druge strane, ta kultura je jedini “prostor za disanje” između

detinjstva i zrelosti, prostor koji mladima omogućava da uobliče svoj lični

identitet u društvu u kome kao vrednost važi samo ono što nudi tržište i

tržišni odnosi. Iz ovoga bi se moglo zaključiti da kultura mladih omogućava

u isto vreme da bude društveno alijenirana (institucionalno otuđena), ali ne i

lično, što praktično znači da mladi ne moraju da se angažuju u svetu

odraslih, a da pri tome ne moraju otvoreno da stanu protiv njega. Dakle, za

Keninstona je moguće istovremeno postojanje otuđenog društva i normalnih

neotuđenih ličnosti, a njihova odbrana od takvog društva je u distanci i

nezainteresovanosti. Međutim, Keninston nam ne odgovara na pitanje kako

će, ako su nezainteresovani, postati članovi tog društva, i da li treba

verovati u njihovu iznenadnu zainteresovanost ili će se za to pobrinuti samo

društvo svojim oprobanim mehanizmima. Iz ovoga se očito vidi da

Keninstona ne interesuje budućnost omladine, nego mladi kao savremena

društvena pojava, ne shvatajući da mladi imaju i mišljenje o svojoj

budućnosti. Potvrdu ovih stavova nalazimo i kod Žana Divinjana (Jean

Duvignaud).6 Njegovo empirijsko istraživanje svih slojeva francuske

omladine sedamdesetih godina, pokazalo je da ona ima jedinstven kulturni

6 Duvignaud, Jean. 1975. La planete des jeunes, Paris: Stock.


13

stav – nastojanje da se muzika živi, odnosno da muzika postane život iz

čega se jasno vidi nezadovoljstvo i otuđenost mladih i otuđena društvena

realnost tadašnjeg francuskog društva.

Treća verzija potkulturnog definisanja omladine, koja je određena kao

kontrakultura, gde se kulturni identitet mladih pojavljuje u obliku negacije i

otpora postojećoj dominantnoj kulturi i njenim vrednostima, nalazi svoje

utemeljenje u radovima američkog antropologa i sociologa Teodora

Rošaka. On je svestan opasnosti da ono što se naziva omladinska

potkultura mora da bude jasno razlikovano od reklamerskih trikova koji

eksploatišu masovni mediji u cilju stvaranja potrošačke publike: “zapravo

trebali bi tražiti glavne trendove koji nadživljavaju trenutnu modu. Morali bi

pokušati iznaći najizrazitije javno iskazana verovanja i vrednosti koje su

mladi stvorili (.....) moramo biti voljni da u duhu kritičke saradnje izdvojimo

ono što u toj pobunjeničkoj kulturi izgleda vredno i ima budućnosti”.7

U osnovi, kontrakulturni protest je usmeren protiv tehnokratije kao

nove vladajuće snage i tehnokratski otuđenog i postvarenog društva.

Krećući se duž tog kontinuuma, otkrivamo da sociologija postepeno ustupa

mesto psihologiji, politički kolektiv ličnosti, a svesno artikulisano ponašanje

silama neintelektualnih dubina.

1.5 Omladina kao marginalna grupa

Ovakvo određenje predstavlja samo mogućnost koju nosi pojam

marginalne društvene grupe. Pojam je dobio na značaju u okviru kritički

orijentisane sociologije koja je pokušala da se suoči s velikom složenošću

socijalno-klasne diferencijacije savremenog društva. Odmah treba naglasiti

da ovaj pojam u sociologiji nema precizno određeno značenje. Događa se,

veoma često, da se u ovu grupu svrstavaju one grupe i pojedinci iz

7 Roszak, Theodor.1978. Kontrakultura, Zagreb: Naprijed.


14

rezidualnog dela društvene strukture tj. oni koji se ne mogu svrstati ni u

jednu socijalnu ili klasnu grupaciju, bez obzira o kom modelu društva je reč.

Preciznije određenje marginalnih grupa odnosilo bi se na veće delove

populacije koji ne participiraju u svim institucionalnim delovima društvenog

sistema, pa su zbog toga isključeni iz normalnih načina stvaranja prihoda,

moći, uticaja i ugleda. Odvojenost može biti trajna i privremena. Trajna

isključenost je najčešće kod nacionalnih, rasnih i drugih manjinskih grupa u

pojedinim društvima. Privremena isključenost se manifestuje najčešće kod

mladih ili nezaposlenih. Međutim, kad se o mladima govori kao o

autsajderima i o njihovom mogućem delovanju u smislu nastojanja da

promene postojeći sistem, moramo spomenuti i tipologiju koju je napravio

Masgrov8 u pogledu mogućeg položaja mladih u društvu. Sama činjenica da

su mladi uvek na ivici sistema, izolovani od glavnih društvenih tokova, nije

jedino obeležje koje određuje njihovo ponašanje i položaj u sistemu. Iako su

isključeni iz institucija, oni mogu da uživaju veliki ugled, ili obratno, mali i

nikakav. Po njegovom mišljenju, mladi koji su na ivici sistema a ne uživaju

nikakav ugled, predstavljaju populaciju koja je potencijalno devijantna ili bar

upućena na eksperimentalno traganje za novim socijalnim formama koje

mogu ponuditi izlaz iz blokade.9

Ali, pored ova dva određenja, i u okvirima njih, postoje razlike u

odnosu na elemente društvene strukture koji su bitni za determinaciju

omladine kao grupe. Tako, razlikujemo dva potpuno suprotna teorijska

stanovišta: prvo, koje omladinu definiše kao starosnu grupu, i drugo, koje

omladinu posmatra kao stratifikacijsku grupu tj. grupu koja ima diferenciranu

ulogu u hijerarhijskoj strukturi i moći. Takođe, postoje i razlike u tome kolika

se težina u konstituisanju omladine daje strukturalnim, odnosno kulturnim

varijablama.

8 Musgrove, Frank. 1974. Youth and Social Order, London: Rutledge & Kean Paul.

9 Mada autor za svoju tipologiju nudi ilustracije samo iz srodnički organizovanih

društvenih zajednica, ova njegova dopuna čini se podesnom i upotrebljivom kada je reč o savremenim društvima i mladima u njima.


15

1.6 Omladina kao starosna grupa

Kod ovog određenja više pažnje se pridaje društvenom značenju i

funkciji određenog životnog doba. Starosna dob je, bez sumnje, zajednička

osobina svih mladih ljudi u datom društvu. Međutim, postavlja se pitanje da

li ova biološka odlika sama po sebi može da bude temelj društvenog

grupisanja koje bi trebalo, s jedne strane, da ujedini nosioce ovog obeležja,

a s druge, da ih razdvaja od svih ostalih pripadnika društva koji nemaju ovo

obeležje.

Teoretičari, koji su pokušali na ovaj način da objasne omladinu, bili

su suočeni s konkretnim i osobenim omladinskim delovanjem i ponašanjem.

Parsons i Ajzenštat razvijaju teoriju o omladini kao starosnoj grupi koja je

determinisana institucionalnim sistemom društva i njegovom rastućom

diferencijacijom u modernim društvima. Prema ovim autorima, omladinske

grupe predstavljaju zonu sekundarne institucionalizacije koja ima

prvenstveni zadatak povezivanja i integracije pojedinaca u ovoj životnoj dobi

u društveni sistem. Prema Ajzenštatu, zona sekundarne institucionalizacije

predstavlja „ograničenu i segregarnu sferu unutar koje postoji relativna

permisivnost izvršavanja određenih obrazaca ponašanja, za razliku od

zvanično sankcionisanih društvenih uloga”.10

Da bi dokazao svoje

stanovište, Ajzenštat se služi istorijskim metodom gde ukazuje na razlike u

organizacionom ustrojstvu starosnih grupa u predindustrijskim društvima.11

U industrijskom društvu starosno heterogene grupe gube na

značaju, obrasci i vrednosti na kojima se zasnivaju ne omogućavaju

integraciju pojedinca u sistem, naročito u sferi alokacija uloga. Univerzalne i

10

Eisenstadt, Shmuel Noah. 1964. From generation to generation, The Free Press of Glencoe, p. 292. 11

U predindustrijskim društvima starosne grupe su bile objedinjene u okviru širih starosnih heterogenih grupa, kao što su: porodica, klan, pleme, narod i sl. Ovakvo ustrojstvo omogućavalo je kontrolisan tok procesa socijalizacije mladih od strane starijih i direktno prenošenje vrednosti, uloga i kulturnog nasleđa na nove generacije. Pri tom je porodica imala najznačajniju ulogu.


16

specifikovane vrednosti preuzimaju vodeću ulogu u savremenim društvima,

pa porodica, srodničke grupe i sve slične zajednice nisu više u stanju da

pojedincima obezbede postizanje statusa u društvu, niti da im predaju

neophodne kvalitete za obavljanje uloga. Tako se iz starosno-heterogenih

grupa izdvajaju starosno-homogene grupe, omladinske grupe (u okviru

obrazovnih institucija, raznih dobrovoljnih i političkih organizacija i

neformalne omladinske grupe).

Omladinske grupe u modernom društvu javljaju se kao tranzitorne

sfere između srodničkih odnosa i onih koji su regulisani obrascima

postignuća i specifičnosti. Njihov zadatak je da prošire solidarnost

srodničkog sistema na celokupan društveni sistem, stavljanjem naglaska na

difuzno pripadanje starosnim grupama.12

Ajzenštatova teorija o starosnim grupama i njihovoj integrativnoj

tradiciji u društvenom sistemu predstavljaju primenu opštih stavova

Parsonsove teorije društvenog sistema i teorije o obrascima varijabli

(Pattern varijable), kao regulatora integracije omladinskih grupa.13

Zanimljivo je da Parsons, obrađujući problem položaja omladine u

američkom društvu, ne prihvata Ajzenštatovu inovaciju o starosno-

homogenim i starosno-heterogenim grupama i sekundarnoj

institucionalizaciji.14

Parsonsovo opredeljenje je da o omladini kao starosnoj

grupi i društvenoj strukturi američkog društva govori u smislu jedne difuzne,

labilne kulturne formacije, a ne u smislu čvrste organizacione i

institucionalne zone društvenog života. Međutim, vidljivo je da su obojica

nastojala da eliminišu uticaj klasno-slojne diferencijacije, držeći se

institucionalne ravni posmatranja, jer je ova diferencijacija nepoželjan

aspekt struktuiranja sa stanovišta integracije i ravnoteže sistema. Izostanak

12

Eisenstadt, Shmuel Noah. 1964. From generation to generation, The Free Press

of Glencoe, p. 270. 13

Ajzenštat je dosledan Parsonsov sledbenik koji u društvenim fenomenima traži njihovu integrativnu funkciju tj. funkciju očuvanja i održavanja sistema. 14

Parsons, Talkot. 1965. The Youth in the Context of American Society, Personality

and Social Structure, Free Press of Glencoe.


17

klasne polarizacije u njihovim shvatanjima zamenjuje se jednom vrstom

bipolarnosti industrijskih društava. Ova bipolarnost nastaje između onih

delova koji su označeni odnosom zajednica - društvo.15

Tako Parsons

polazi od činjenice o nezadovoljstvu tadašnje savremene američke

omladine postojećim društvenim sistemom, ali istovremeno zaključuje da

omladinska potkultura predstavlja pripremanje mladih za preuzimanje

aktivne uloge nosioca društvenih promena. U ovom kontekstu, kada

objašnjava položaj i protivrečnost nemačke skeptične generacije, Helmut

Šelski, uzima, takođe, za osnov dihotomiju zajednica - društvo tj. veliki jaz

koji se javlja između primarnih institucija (porodica, srodstvo, nacija, narod),

i s druge strane, onih institucionalnih delova koji su povezani s radom,

javnošću, politikom i kulturom. Šelski je veoma skeptičan u pogledu

mogućnosti opstanka modernih društvenih tvorevina i omladine kao

njihovog sastavnog dela. Izlaz se nudi u vidu konzervativnog vrednosnog

sistema tj. vraćanju u difuznu ekspresivnost porodice i narodne zajednice,

koja nudi mir i spokojstvo.

1.7 Pojmovno – hipotetički okvir

Svako preciznije teorijsko određenje predmeta istraživanja zahteva i

precizno pojmovno razgraničenje i teorijsko definisanje svakog relevantnog

pojma za istraživanje.

Poznata saznanja da kultura jednog društva nije homogena, kao što

nije homogena ni kultura jedne društvene grupe, pa ni srednjoškolske

populacije, kao i saznanja da i pored materijalnih uslova kulturu određuju i

konkretno-istorijski uslovi, ukazuju na svu osetljivost, složenost, potrebu

pažljivog i odgovornog zasnivanja osnovnih teorijskih odrednica istraživanja.

15

Reč je o klasičnoj teorijskoj šemi preuzetoj od Tenisa, koja se s istorijske ravni premešta na strukturalnu ravan savremenog društva.


18

Kao operacionalnu definiciju pojma srednjoškolaca (učenika), za

potrebe ovog istraživanja, možemo da je odredimo kao populaciju od 15-19

godina starosti, gde je svaki član upisan u neku od akreditovanih srednjih

škola u Srbiji, bez obzira na tip, a od kvalifikacija nema manje od osnovne

škole.

Interesovanja za kulturni život se operacionalno mogu odrediti kao

specifičan način komuniciranja sa kulturnim dobrima, a sâm pojam kulturni

život možemo odrediti kao:

1. sadržaj, obim i oblik kulturne potrošnje;

2. kulturni i socijalni aktivizam (kulturno stvaralaštvo, difuzija kulturnih

vrednosti);

3. prisutnost kulture u svakodnevnom životu i u toku studiranja (kultura

života)

Nisu retka istraživanja interesovanja čiji autori uopšte ne definišu

pojam interesovanja, verovatno zato što smatraju da je reč o veoma opštoj

kategoriji koju je veoma teško formalno odrediti, ili o kategoriji čije je

značenje opštepoznato. Brojne su i definicije koje iz mnogo razloga ne

zadovoljavaju. Takve su, na primer, odrečne, tautološke, nepotpune

definicije (navodi se samo deo sadržaja pojma interesovanja) i

operacionalne definicije koje interesovanje određuju isključivo na osnovu

korišćenih procedura merenja. Prave, teorijski zasnovane definicije su retke.

Važno je da se definicija interesovanja, kao uostalom i svakog sličnog

teorijskog pojma, izvodi iz određenog šireg shvatanja (obično neke teorije

ličnosti), zatim da se pojam interesovanja podvede pod neku opštiju

kategoriju i da se istakne specifična razlika.16

Do sada su autori koji su

16

Pomenućemo nekoliko definicija interesovanja: “Interesovanje je dispozicija da se čovek angažuje u nekoj kulturno razrađenoj aktivnosti bez obzira na bilo kakvu drugu nagradu osim zadovoljstva koje ima od toga što primenjuje tu dispoziciju” (S. Diamond); “Interesovanja su mentalna stanja dopadanja/nedopadanja povezana sa vršenjem neke aktivnosti” (Gliford); “Uopštena tendencija ponašanja pojedinca da bude privučen nekoj klasi aktivnosti” (E. Strong); “Osećanje obuzetosti, redovno


19

pokušali da definišu interesovanje istakli da je za sadržaj ovog pojma bitno

da je on motivaciono svojstvo, da je dispozicija, da je vrednosno obojen, da

je afektivno stanje (pozitivna emocija), trajan pozitivan stav, socijalno

prihvatljiva aktivnost, selektivna orijentacija i kulturna potreba. Sasvim je

izvesno da nijedna definicija ne može da obuhvati sve ove odredbe, ali ne

treba zaboraviti da definisanje podrazumeva naglašavanje bitnih odredbi

istraživanja u koje se primenjuje. U našim istraživanjima kulturnog habitusa

omladine u Srbiji (srednjoškolci i studenti) koristili smo sledeću definiciju

interesovanja: Interesovanja su jedan oblik vrednosti koje karakteriše

zaokupljenost svesti omiljenim sadržajima (osećanje obuzetosti) i/ili

bavljenje nekom delatnošću kojoj jedinka pridaje izvesnu vrednost.

Termin kulturna participacija objedinjava aktivnosti kulturne

proizvodnje (bavljenje umetnošću ili nekim kreativnim hobijem) i dva tipa

kulturne potrošnje (posete institucijama kulture i događajima – tzv. “javna

kulturna recepcija” i recepcija sadržaja iz kulture kod kuće – tzv. “privatna

kulturna recepcija”, koja se najčešće odvija preko masovnih medija).

Proučavanja kulturne potrošnje su mnogo raširenija, te istraživanja o

kulturnim potrebama, interesovanjima, navikama i aktivnostima, najčešće

imaju ovu teorijsku podlogu. Veća raširenost proučavanja kulturne potrošnje

su logična kad se uzme u obzir činjenica da u aktivnostima kulturne

potrošnje učestvuje većina članova društva, dok u kulturnoj proizvodnji

učestvuje relativno mali broj članova društva. Zbog učešća većine članova

društva u kulturnoj potrošnji, ona predstavlja značajno polje interesovanja

kulturne industrije, institucija kulture, marketinških agencija, ali sve više i

političkih institucija. Treba još naglasiti da sa savremene teorije kulturne

potrošnje dele u dve grupe. Prva grupa su teorije koje aktivnosti kulturne

potrošnje povezuju sa društvenim klasama, dok su u drugoj grupi teorije

koje smatraju da u savremenim post-industrijskim društvima veze kulturne

obraća pažnju na određene objekte i sadržaje i da se njima bilo mentalno (u mislima), bilo aktivno bavi” (N. Rot).


20

potrošnje i društvenih klasa gube na značaju (teorija “države blagostanja”,

teorija “nove srednje klase” i teorija “novih identiteta”).17

U istraživanjima kulturne potrošnje najčešće razlikujemo četiri

osnovna pristupa, koji bi se mogli odrediti kao sociološki, ekonomski,

psihološki i marketinški pristup.

Bazični sociološki pristup istraživanjima kulturne potrošnje

pokušava da utvrdi i istraži vezu između kulturne potrošnje i osnovnih

društvenih oblika grupisanja (pol, starosna grupa, etnička grupa, klasa itd.)

koja se uspostavlja kroz konzumiranje određenih dela, aktivnosti i događaja

za koje se smatra da određuju pripadnost tim društvenim grupama.

Osnovna pretpostavka koja se nalazi u temelju ovog pristupa je da su

“objekti” konzumacije (umetnička dela, žanrovi, tipovi aktivnosti) nosioci

jasnih značenja koja izražavaju identitete društvenih kolektiviteta, pa je na

osnovu toga moguće, dobrim poznavanjem objekata kulturne potrošnje

(tipova kulturnih aktivnosti, umetničkih dela, žanrova, itd) neposredno

zaključivati o ukusima pripadnika ovih grupa. Međutim, veliki problem sa

ovom koncepcijom je što implicira da kulturni objekti poseduju stabilna

značenja koja prevazilaze socijalno istorijske uslove (kontekste) u kojima su

nastali ili čiji su sastavni deo. Takođe, u današnjem vremenu koje

karakteriše preklapanje i izmešanost ukusa i navika različitih društvenih

slojeva i grupa, nestajanje razlike između elitne i masovne kulture,

pomenuta pretpostavka se pokazala kao neadekvatna. S druge strane,

danas postoje veoma uticajne koncepcije koje se baziraju na tome da se u

postmodernim društvima raskida veza između kulturne potrošnje i

društvenih kolektiviteta. Za razliku od ovog bazičnog sociološkog pristupa,

postoji tzv. post-strukturalistički pristup istraživanju odnosa društvenih grupa

i kulturne participacije, čiji je osnovni princip da su značenja objekata i

17

Na ovom mestu se nećemo upuštati u analizu adekvatnosti primene ovih teorija u društvenom sistemu Srbije. Takođe, pošto se ovde radi o manjoj studiji nema mogućnosti ali ni potrebe da ulazimo u detaljan prikaz i analizu bilo koje od kompleksnih teorija kulturne participacije.


21

aktivnosti konstituisana kroz delovanje individua u određenim socijalno

istorijskim uslovima, tako da određeni “kulturni proizvodi” mogu da imaju

različite interpretacije i upotrebe. To praktično znači da isti oblici ponašanja

u kulturnoj potrošnji mogu da imaju različita značenja, ali i da isti “kulturni

proizvodi” mogu imati različita tumačenja i načine upotrebe za pripadnike

različitih društvenih grupa. U suprotnosti od psihološkog i tradicionalnog

sociološkog pristupa, koji modele potrošnje posmatraju kao karakteristike

pojedinaca koje su zajedničke za određene grupe ljudi, post-strukturalistički

pristup ove fenomene posmatra kao bazično socijalne fenomene. Kod ovog

pristupu kulturna ponašanja i objekti nemaju imanentna značenja, već se

njihova značenja formiraju kroz uspostavljanje simboličkih granica prema

kulturnim ponašanjima i objektima u odnosu na koje naglašavaju svoju

različitost. Potrošački modeli se ne posmatraju izolovano, već se njihova

značenja razumevaju u odnosu na alternativne modele potrošnje kojima su

suprotni.

U ekonomskom pristupu istraživanju kulturne potrošnje osnov

predstavlja odnos zarada i troškova, dok se individualne potrebe i ukusi

tretiraju kao “takvi”, koji zavise od mnoštva socio-demografskih i psiholoških

faktora. U ovom pristupu nivo učešća u kulturnoj potrošnji (participaciji)

zavisi od odnosa troškova participacije u nekoj kulturnoj delatnosti i

troškova nekih alternativnih načina provođenja slobodnog vremena.

Međutim, ovde se mora naglasiti da su dosadašnja istraživanja kulturne

potrošnje pokazala da je uticaj čisto ekonomskih faktora na kulturnu

participaciju relativno mali, te da se njihov uticaj više ispoljava kroz promene

u preferenciji jednih u odnosu na druge kulturne događaje u zavisnosti od

povećanja troškova (najčešće cene karata) pojedinih kulturnih događaja.

Psihološki pristup istraživanju i proučavanju kulturne potrošnje za

osnov ima pretpostavku da psihološke karakteristike individua, njihove

karakterne crte i vrednosni sistemi, strukturišu načine kulturne potrošnje, ali

i buduće trendove u potrošnji. Najčešća dva pristupa u praksi su sistemi za


22

kategorizaciju publike Values and Life-styles (VALS) i The List of Values

(LOV). Oba pristupa su se razvila kao kritika marketinških postupaka.

Suština kod ovih pristupa je pokušaj da se, umesto analize odnosa socio-

demografskih karakteristika potrošača i njihovih aktivnosti potrošnje, ovi

odnosi analiziraju kroz psihološki profil konzumenata, koji objedinjava

socijalne faktore i postojeće psihološke teorije ličnosti i vrednosti.

Savremeni marketinški pristup istraživanju kulturne potrošnje je

usmeren ka segmentaciji tržišta i, na osnovu toga, razvijanju tzv. ciljnog

marketinga. Naravno, ovaj pristup ima striktno praktične ambicije, bez

ikakvih pokušaja doprinosa razvoju teorijskih načela i saznanja. Proces

segmentacije tržišta zasniva se na pristupu koji u osnovi ima stav da

potencijalna publika nije jedinstvena, već da se sastoji od grupa individua

koji imaju slične karakteristike, potrebe i aktivnosti potrošnje, pa se

potencijalna publika može podeliti na ove grupe, u odnosu na koje se

razvijaju specifične marketinške strategije.

U odnosu na ove istraživačke pristupe koje smo pomenuli, možemo

konstatovati da istraživanje kulturnog života i potreba učenika srednjih škola

u Srbiji ima karakteristike i tradicionalnog sociološkog pristupa

(karakteristike kulturne participacije se posmatraju u odnosu na značenje

aktivnosti u kojima se učestvuje), ali i marketinškog pristupa (veći deo

istraživanja je na deskriptivnom nivou).

Iz naslova same teme istraživanja jasno se vidi da je pojam kulture u

centru našeg interesovanja. Termin kultura je nastao od lat. cultus -

obrađivanje, gajenje, negovanje. Koristeći se metodom dedukcije, pod

kulturom u najširem smislu reči podrazumevamo: skup svih promena i

tvorevina koje su nastale u prirodi, društvu i ljudskom mišljenju kao

posledica ljudskog delovanja, čiji je cilj olakšanje održanja, produženja i

napretka ljudske vrste. Prema tome, u sastav kulture, ovako široko

shvaćene, ulaze - oruđa, instrumenti, posuđe, ornamenti, odeća tj.

materijalna kultura, zatim duhovna kultura (običaji, društvene i političke


23

institucije, religija, umetnost i umetnička dela, jezik, nauka, igre, pronalasci).

Takođe, pod kulturom možemo podrazumevati i razvoj određenih

sposobnosti duha ili tela odgovarajućim vežbanjem, negovanjem (npr.

fizička kultura, muzička kultura), pa i karakter ličnosti formiran tim procesom

obrazovanja, odnosno sam proces obrazovanja koji je dao taj karakter.

Kultura je veoma usko povezana s napretkom i progresom u društvu,

jednim od centralnih pojmova nauke o društvu i politici. Progres je najopštiji

rezultat pozitivnog kretanja društva (odnosno pojedinih oblasti društvenog

života - politike, privrede, nauke, kulture i umetnosti, prava, filozofije, morala

i dr.), čija je posledica olakšavanje održanja i produženja ljudske vrste kao i

ubrzavanje tih procesa. Progres se ispoljava u ostvarenju viših društvenih

vrednosti, usavršavanju tehnike, povećanju broja potreba i punijem

zadovoljenju tih potreba i povećanju stepena ličnog i društvenog

zadovoljstva.

Od opšteg pojma kulture treba razlikovati subkulturu (potkulturu) i

kontrakulturu (protivkulturu). Potkulture su relativno kohezivni kulturni

sistemi čiji su nosioci pojedine društvene grupe. Takođe, to mogu biti

pojedine kulturne oblasti (npr. gradske, seoske, omladinske ili evropske,

američke, istočnjačke subkulture). Dok se protivkulturne pojave mogu

odrediti kao kulturne pojave koje se obično javljaju u uslovima:

a) kada je neka jedinka ili društvena grupa prinuđena da se liši

izvesnih ličnih i društvenih vrednosti (ugled, izbor zanimanja, rad,

prihod, obrazovanje i sl.);

b) kada nastupi poremećaj u sistemu vrednosti te jedinke, odnosno

društvene kontrole.

Termin kontrakultura je u početku korišćen zajedno s terminom

subkultura u kriminologiji, da bi se objasnili ponašanja i stavovi različitih

društvenih grupa i pojedinaca koji nisu u skladu s opšteprihvaćenim

načinom mišljenja i ponašanja, da bi ga Jinger (Yinger) upotrebio u


24

značenju kulture koja poseduje suprotne vrednosti od njoj suprotstavljene

kulture.18

Kultura je i deo samog čoveka i kada se kaže kulturan čovek misli se

na kulturne navike i potrebe, znanja, dodir s tekovinama kulture što ih čovek

stiče i prihvata u toku svog života u društvenoj zajednici, iz čega proističe da

čovek kulturu jednog društva usvaja procesom obrazovanja, socijalizacije, u

datom društvu preko porodice, škole i grupa kojima pripada. Takođe,

moramo da spomenemo i jednu značajnu pojavu u oblasti kulture -

enkulturaciju. Ona predstavlja uticaj koji nastaje prilikom kulturnog dodira

nekog pojedinca s jednom ili više kulturnih grupa. To je vrsta socijalizacije

pomoću koje pojedinac postaje član neke društvene grupe (političke,

kulturne), prihvatanjem određenih vrednosti.

Pojam masovna kultura (mas-kultura - eng. Mass-Culture) je novijeg

datuma i upotrebljava se u različitim značenjima. S obzirom na to da je ovaj

tip kulture veoma raširen u savremenom društvu, potrebno je da ga

preciznije odredimo.

Prvo značenje pojma vezano je za demokratske pokrete s kraja 18.

veka koji su zahtevali da se rezultati napretka ljudskog društva, ljudske

civilizacije, na tehničkom, ekonomskom, kulturnom području učine

pristupačnim većini naroda. U početku se većinom radilo o zahtevima za

povećanje pismenosti i obrazovanja stanovništva. Ovakva mas-kultura, koja

bi čitave društvene klase ranije zapostavljene kulturno uzdigla i približila im

tekovine duhovne kulture, suprotstavljala se, i kao koncept i kao praktičan

zahtev, tzv. aristokratskoj kulturi (aristokratizmu u kulturi), tj. činjenici da

rezultate duhovne i materijalne kulture uživa samo jedna povlašćena

društvena grupa.

18

Yinger, John Milton 1960. Contra culture and subculture, American Sociological Review, 25, str 627.


25

Drugo značenje pojma usko je povezano s razvojem sredstava

masovnih komunikacija i približavanja osnovnih obrazovnih i drugih

institucija (besplatno i kasnije obavezno osnovno obrazovanje) običnom

čoveku. Nagli razvoj tehnike i tehnologije uslovljava kvalifikovaniju radnu

snagu, tako da je danas srednja stručna sprema minimum za obavljanje

nekog iole složenijeg posla. Ovim su sredstva masovnih komunikacija

(radio, televizija, štampa, Internet) postala pristupačna širim slojevima.

Kulturni sadržaji koji se prenose ovim putevima, iz komercijalnih ali ponekad

i iz propagandnih pa i obrazovnih razloga, podešavaju se prema nivou

društvenih grupa kojima su namenjeni (uprošćen sadržaj, simboli koje

većina razume).

Treće značenje pojma izvedeno je iz drugog, ali uz vezivanje za

pojam masovnog društva. Naime, nosioci ovakve ideje smatraju da kultura

koju šire masovni mediji nije kultura koja vuče društvo napred (time što ga

primorava da usvaja sve više i više standarde mišljenja), već je to kultura

koja širi prosečnost, gde konzumenti postaju pasivni objekti kojima se lako

manipuliše, bez mogućnosti da sami prosuđuju. Zbog toga se može reći da,

u osnovi, masovna kultura vrši antikulturni uticaj.

Izvodeći iz opšteg pojma kulture pojam kulturnog života tj. pojave na

koju se ovo istraživanje odnosi, u najširem smislu možemo da ga odredimo

kao sveukupnost interesovanja za relevantne kulturne vrednosti u

neposrednom okruženju i učešće u stvaranju kulturnih dobara. S druge

strane, moramo naglasiti da u pojmu kulturnog života (u okviru kulture kao

totaliteta društvenih odnosa), moramo razlikovati i posebne oblike kulturnog

izražavanja kao što su: kultura rada, stanovanja, tehnička kultura, politička

kultura, kultura govora, kultura međuljudskih odnosa, materijalna kultura,

fizička kultura i dr.

Interesovanja za kulturu, kao jedan od najvažnijih pokazatelja nivoa i

kvaliteta kulturne potrošnje, mogu da se posmatraju kao učestalost poseta


26

nekim od kulturnih događanja (bioskop, pozorište, koncert, književno veče,

muzej, galerija i dr).

Kulturne potrebe su deo motivacione strukture ličnosti i predstavljaju

ciljeve koje se zadovoljavaju kroz simboličku komunikaciju. Međutim, termin

kulturne potrebe se u modernoj sociologiji smatra relativno zastarelim.

Jedan od najvažnijih razloga je upotreba ovog pojma u socijalističkoj i

marksističkoj istraživačkoj praksi. Danas se mnogo češće upotrebljava

termin kulturna interesovanja, koji je u skladu sa savremenim postmodernim

teorijama koje ističu nestabilnost interesovanja i identiteta koji se kroz njih

izgrađuju. Ipak, osnovni razlog zbog koga smo se odlučili za upotrebu ovog

anahronog termina da bismo označili jedan aspekt kulturnih praksi je što

rezultati empirijskih istraživanja iz ove oblasti kod nas pokazuju da su

kulturna interesovanja relativno stabilna, i da poprimaju karakteristike

potreba. S druge strane, i pored velike raznolikosti kulturnih interesovanja,

rezultati istraživanja pokazuju da su kulturna interesovanja društveno

oblikovana tj. da se njihove varijacije kreću unutar jasno omeđenih granica.

Kao poseban oblik kulturnog interesovanja treba izdvojiti čitanje i

učestalost čitanja. Naime, pošto su subjekti planiranog istraživanja učenici

srednjih škola, koji su vezani za knjigu koja je sastavni deo njihovog

svakodnevnog života, može se pretpostaviti da je ova aktivnost veoma

raširena i veoma stabilna u okviru ove društvene grupe, pa joj zbog toga

treba posvetiti više pažnje. Međutim, ovde treba voditi računa o razlici

između čitanja udžbeničke literature i čitanja radi sopstvenog izgrađivanja i

obaveštavanja, tj. metodičnim korišćenjem knjige prema okolnostima i

ličnom interesovanju.

Naravno, poznato je da na nivo i kvalitet kulturnih interesovanja utiče

tzv. kulturna ponuda tj. zastupljenost određenih kulturnih institucija u

životnom prostoru pojedinaca ili grupa.

Kulturni i socijalni aktivizam u svom okrilju sadrži kulturno

stvaralaštvo i difuziju kulturnih vrednosti, tj. učešće društvene grupe ili


27

pojedinca u stvaranju kulturnih vrednosti. Učešće u stvaranju kulturnih

dobara predstavlja najdirektnije kulturno stvaralaštvo i kao takvo mora da

ima značajno mesto u svim istraživanjima iz oblasti kulture. Ovakav način

učešća u kulturnom životu jedne zajednice ima veliki značaj za razvoj

kulture.

U ranijem određenju pojma kulturnog života nalazi se deo koji

ukazuje na segment ovog života koji bi mogli nazvati kulturne vrednosti.

Kako je ovo veoma značajan pojam, moramo ga detaljnije predstaviti.

Odmah treba naglasiti činjenicu da su merila vrednovanja

stvaralaštva u kulturi neodvojiva od osnovnih kriterijuma određivanja

vrednosti u društvu. Način na koji jedno društvo vrednuje novostvorene

vrednosti, bilo materijalne bilo duhovne, ukazuje na odnos toga društva

prema samom sebi, dakle, prema sadašnjosti ali i prema budućnosti.

Neadekvatno društveno vrednovanje kulturnog stvaralaštva predstavlja

destimulativan i ograničavajući faktor razvoja tog stvaralaštva. Dakle,

društveno vrednovanje jeste samo jedan od osnovnih oblika vrednovanja

kulture u društvu. Drugi takav oblik, jeste tržišno vrednovanje. Društveno

vrednovanje se obavlja preko nagrada, koje mogu dodeljivati žiriji imenovani

od državnih organa ili različita stručna tela. Takođe, osim nagrada, premija i

sličnih društvenih priznanja, kulturno stvaralaštvo se vrednuje i stručno,

preko kvalifikovane kritike u stručnim časopisima, štampi, radiju i televiziji ili

na javnim tribinama.

Tržišno vrednovanje kulturnih vrednosti zavisi od robnonovčanih

odnosa, zakona ponude i potražnje i razvoja masovne kulture (čije se

vrednosti uglavnom određuju zakonima tržišta tj. koliko čega može da se

proda). Ali, tržišno određivanje kulturnih vrednosti u osnovi je protivrečno.

Naime, tržišnim sistemom se može manipulisati tako da, na primer, sa

znatno povećanom ponudom pseudokulturnih proizvoda možemo stvoriti

privid da se takvi proizvodi traže na tržištu. Još bolja ilustracija je broj

prodatih ulaznica za neki film, jer se obično po broju prodatih ulaznica


28

(gledanosti) određuje uspeh jednog filma, ali se na osnovu tog broja ne zna

broj gledalaca kojima se film svideo a kojima nije. Prepuštanje tržištu da

određuje vrednost dovodi do situacije u kojoj određeni vidovi kulturne

delatnosti ne bi mogli da opstanu, jer bi se događalo da autentični kulturni

proizvod ne bude adekvatno tržišno vrednovan (ne može se prodati tako da

donosi profit). U aktuelnom stanju našeg društva, gde se sredstva za kulturu

smanjuju, stvorena je povoljna klima za nametanje teze da je i u kulturi

dobro sve što se dobro prodaje.

U određivanju vrednosti veoma je značajna uloga institucija kulture i

zaposlenih u kulturi, što predstavlja deo društvenog vrednovanja. Institucije

kulture su u svim zemljama, pa i u našoj, veoma značajne jer se bave

stvaralaštvom u kulturi, a ujedno omogućavaju aktivnost mnogih stvaralaca i

umetnika. Bez ovih institucija lični rad stvaraoca i umetnika bio bi skoro

anoniman, a kulturne vrednosti koje bi bile stvorene ne bi bile adekvatno

iskorišćene tj. ne bi mogle da potvrde svoju stvarnu vrednost u javnosti

(kojoj su, u krajnjoj instanci, i bile namenjene). Ipak, stvaraoci i zaposleni u

kulturi jesu najvažniji faktor vrednovanja ukupnog kulturnog stvaralaštva, jer

bez njih nema ni institucija ni bilo koje druge vrste merila vrednosti nekog

stvaralaštva.

Pored toga, potrebno je razjasniti pojmovnu razliku između termina

mladi i omladina. Ova razlika, inače, predstavlja i jednu od

najproblematičnijih tačaka u teoriji o omladini: razgraničenje između uticaja

bioloških i društvenih faktora u nastajanju nekih osobenih vidova

diferencijacije.

Pojam mladi se odnosi na skup osoba koje se nalaze u specifičnoj

etapi životnog ciklusa kroz koju prolazi svaka jedinka, a koja se naziva

mladost ili period odrastanja i sazrevanja. Ova etapa ima svoja

biopsihološka obeležja i kao takva predstavlja univerzalnu pojavu u svim

društvima za sve individue. S druge strane, sociologija i antropologija tvrde

da ne postoji društvo, na bilo kom stepenu istorijskog razvoja, koje ne


29

priznaje starosnu strukturu i s obzirom na tu strukturu ne diferencira svoja

očekivanja i odnos prema pojedincima u različitim dobnim grupama. Ali, gde

će pojedino društvo postaviti granicu mladosti i u kakav će odnos biti

stavljeni mladi prema odraslima, to spada u domen istorijsko-kulturnog i

društvenog uslovljavanja, pa zbog toga podleže velikoj varijabilnosti. Dakle,

termin mladi pojmovno se odnosi na jednu prirodnu zakonitost ljudskog

života, i sa sociološkog stanovišta upotrebljava se kao skup osoba kojima je

zajedničko da se nalaze u starosnoj dobi sazrevanja i odrastanja, a može

imati značenje samo kao statička kategorija.

Termin omladina nosi u sebi jedan drugi pojmovni smisao. Uopšteno

gledajući, on bi upućivao na istorijsko-društvenu uslovljenost i prirodu grupe

mladih osoba. Samim tim, omladina bi trebalo da označava specifično

istorijsko društveno uređenje kojim se mlade osobe društveno definišu,

smeštaju u društveni prostor i društveno reguliše proces njihovog

sazrevanja. Na osnovu svega rečenog, termin omladina trebalo bi

rezervisati za pojavu društveno-kulturnog stvaranja i samoproizvođenja

mladih kao posebne istorijske formacije, u traganju za identifikacijom i

stvaranjem personalnog identiteta pojedinaca koji je čine. Međutim,

omladinu ne bi trebalo isključivo posmatrati kao proizvod organizacije

ljudskog života i ljudskih zajednica u određenom načinu proizvodnje, već i

kao pojavu samoizgrađivanja jedne društvene grupe na temelju zajedničkog

traganja za identifikacijom i stvaranjem personalnog identiteta.

1.8 Značaj istraživanja

Istraživati bilo koju pojavu vezanu za omladinsku populaciju, posebno

ako je reč o učenicima srednjih škola, veoma je značajno, te se može reći

da ovakvo istraživanje, pored naučnog, ima i društveni značaj. Što se tiče

naučnog značaja svakog istraživanja, pa i ovog, moramo reći da svaki

naučni postupak koji vodi prema objektivnom naučnom saznanju o pojavi


30

koja je predmet istraživanja, predstavlja značajan doprinos ukupnoj nauci.

Svakim istraživanjem koje je naučno-metodološki kvalitetno urađeno

dopunjujemo postojeći fond znanja o predmetu istraživanja, koje kasnije

može da se primeni na praktičnu društvenu akciju. Dolaženjem do nekih

novih saznanja o predmetu istraživanja i dopunjavanjem postojećeg

saznanja, utičemo na razvijanje novih istraživanja pojedinih segmenata

pojave koji našim istraživanjem nisu obuhvaćeni.

Društveni značaj istraživanja kulturnog života i potreba učenika

srednjih škola u Srbiji ne treba posebno naglašavati, jer se pretpostavlja da

ovaj deo omladinske populacije, manje ili više, prati aktuelne trendove u

nekim sferama života, tako i kulturnog života. Takođe, oni predstavljaju i

potencijalne konzumente masovne kulture u mestima gde idu u školu,

sredinama koje su zbog svoje veličine bogatije proizvodima masovne

kulturne industrije.

Promene u socijalnoj i kulturnoj osnovi društva se najizrazitije

manifestuju upravo na srednjoškolskoj populaciji, pa se na osnovu reakcija

ove populacije na započete reforme može vršiti usmeravanje započetih

reformi. Naime, omladina i forme njenog delovanja, forme vladanja, obrasci

njenih vrednosti, zavise od sociokulturnih i istorijsko-ekonomskih

karakteristika društva koje ih u datom trenutku okružuju i determinišu.


31

2 Predmet istraživanja

Predmet istraživanja je bio kulturni život i potrebe učenika srednjih

škola u Srbiji. Prvenstveno nas je zanimala kulturna participacija

srednjoškolske populacije tj. odnos učenika prema kulturi i njenom uticaju

na svakodnevni život i rad ove populacije. S tim u vezi interesovao nas je

vrednosni aspekt odnosa prema proizvodima kulturne industrije tj koji su to

oblici kulturne potrošnje (bioskop, pozorište, koncerti, književne večeri,

muzeji, galerije, biblioteke i sl.) najzastupljeniji kod ove populacije. Ovim se

želio ostvariti uvid u to koji oblik stvaranja u kulturi u današnje vreme najviše

privlači srednjoškolce i zbog čega. S druge strane, zanimala nas je i

struktura potreba ove populacije iz oblasti kulture i kulturnog života sredine

u kojoj pohađaju srednju školu, ali i to da li postojeće institucije kulture

zadovoljavaju potrebe i interesovanja učenika.

Uloga ekonomskog faktora uopšte, a u kulturnom životu posebno,

veoma je značajna za obim i kvalitet korišćenja slobodnog vremena. Pošto

za zadovoljavanje bilo koje potrebe treba odvojiti izvesna materijalna

sredstva, iz inače veoma lošeg učeničkog standarda, zanimalo nas je koliko

se sredstava izdvaja za kulturni život.

Ovakav tip istraživanja ne bi bio potpun ukoliko se ne bi istražilo

učešće učenika u aktivnostima kulturne proizvodnje. Tako smo pokušali da

utvrdimo da li i u kom obliku stvaralaštva učenici najviše učestvuju, koji ih

još oblici stvaralaštva interesuju i iz kog razloga nisu u mogućnosti da se

njima bave.


32

2.1 Ciljevi istraživanja

Istraživanje kulturne participacije učenika srednjih škola započeto je

sa zadatkom da odgovori na nekoliko grupa istraživačkih ciljeva, pri čemu

treba imati u vidu da je najveći deo istraživanja eksplorativno-strukturalnog

karaktera, dok samo manji deo ima neke eksplikativne pretenzije.

Eksplorativni ciljevi se odnose na ustanovljavanje karaktera odnosa

učenika prema kulturi i uticaj kulture na svakodnevni život srednjoškolaca

(1); utvrđivanje načina, oblika i rasprostranjenosti kulturne produkcije tj.

bavljenja umetnošću ili nekim kreativnim hobijem (2); ispitivanje uloge

materijalnog faktora (porodičnog standarda uopšte ali i posebno učeničkog

standarda), na obim i kvalitet korišćenja slobodnog vremena ili kulturnu

participaciju (3).

Deskriptivni ciljevi su bili da se utvrdi nivo, kvalitet i raširenost

kulturne potrošnje tj. posete institucijama kulture i događajima iz oblasti

kulture tzv. “javna kulturna recepcija” (bioskop, pozorište, koncerti, književne

večeri, muzeji, galerije, predavanja, biblioteke, i sl.) i recepcija sadržaja iz

kulture kod kuće – tzv. “privatna kulturna recepcija”, koja se najčešće odvija

preko masovnih medija (1); da se skiciraju razvojne tendencije u

interesovanjima učenika kroz pokušaj utvrđivanja kulturnih potreba ove

populacije u narednom periodu (2).

Eksplikativni ciljevi mogu samo uslovno tako da se nazovu, jer

istraživanje nije eksperimentalnog tipa, niti je koncipirano sa pretenzijom da

se izvode kauzalni zaključci na osnovu primene poznatih

neeksperimentalnih modela. Međutim, priroda veza kulturnog života sa

nekim objektivnim varijablama je takva da se može pretpostaviti da ove

druge vremenski prethode.

Dakle, istraživanje je imalo za cilj da istraži sve aspekte kulturne

participacije: kulturnu produkciju (proizvodnju) i kulturnu recepciju

(potrošnju) - javnu i privatnu.


33

S druge strane, moramo naglasiti da naše istraživanje prvenstveno

proučava aktuelni aspekt ponašanja recipijenata, ali se dotiče i aspekt

motivacije (interesovanja) učenika za učešće u kulturnoj potrošnji i dok se

samo delimično dotiče segment kulturne ponude u mestima gde žive i idu u

srednju školu.19

U istraživanju nismo ispitivali znanja ispitanika (učenika),

odnosno njihove kompetencije (sposobnosti) za kulturnu recepciju.20

2.2 Hipoteze

Centralna hipoteza istraživanja jeste, da većina učenika srednjih

škola u Srbiji u kulturnom životu mesta gde ide u školu učestvuje kao

izrazito pasivni konzument proizvoda masovne kulture. Njihovo učešće u

kulturnoj produkciji svedeno je na pojedinačne slučajeve, a interesovanja su

zajedno sa kulturnom potrošnjom determinisana nezainteresovanošću i

materijalnim faktorom, dok je uticaj kulture na njihov svakodnevni život je

veoma mali usled razaranja sistema vrednosti u društvu.

Ovu najopštiju hipotezu istraživanja proveravaćemo preko spleta

specifičnih hipoteza kao mogućih odgovora na postavljene probleme.

Međutim, ovde je nužna jedna napomena. Za neke probleme

hipoteze se ne mogu eksplicirati, jer nedostaje prethodna teorijska podloga

ili makar empirijski utvrđene činjenice; eksplorativni deo istraživanja

implicira da se tek na osnovu zaključaka mogu trasirati izvesne hipoteze za

buduća istraživanja, pa se ovaj deo istraživanja usmerava samo na osnovu

navedenih ciljeva i problema.

19

Ovakav pristup u proučavanju je poznatiji kao Motivation-Ability-Opportunity Model. 20

S obzirom na to da u istraživanju nismo ispitivali sposobnosti za kulturnu recepciju srednjoškolaca, znači da nismo u potpunosti primenili pomenuti model, iako smo svesni činjenice da bi uopšte došlo do kulturne recepcije, neophodno je da recipijenti imaju motivaciju da participiraju, sposobnost da participiraju i šansu da participiraju.


34

Specifične hipoteze:

1. Učenike najčešće izdržavaju roditelji, pa je, zbog teškog materijalnog

položaja većine porodica, učenički standard veoma nizak i prihodi koje

imaju nisu dovoljni za zadovoljavanje svih egzistencijalnih potreba,

posebno potreba iz oblasti kulture;

2. Ukupni prihodi učenika i njihovih porodica najviše utiču na oblikovanje

kulturnih navika preko finansijske mogućnosti (nemogućnosti) da sebi

omoguće odlazak na kulturne događaje ili učešće u nekoj privatnoj

kulturnoj aktivnosti;

3. Učenici srednjih škola u Srbiji, s jedne strane, imaju pasivan način

korišćenja slobodnog vremena posmatrajući ga kroz aktivnosti kulturne

participacije. S druge strane, najviše slobodnog vremena provedu

družeći se sa prijateljima, spavajući i dosađujući se, a zatim na internetu

(gde dominiraju društvene mreže) i slušajući muziku;

4. Učenici bi želeli više muzičkih, filmskih i pozorišnih sadržaja u mestu

gde idu u srednju školu;

5. Učenici spadaju u društvenu grupu koja retko posećuje događaje iz

oblasti kulture, pa je uticaj kulture na njihov svakodnevni život sveden

na minimum;

6. Odlazak u klubove predstavlja najrasprostranjeniji oblik kulturne

potrošnje učenika, a iza njega slede posete koncertima i sportskim

događajima;

7. Razvoj interesovanja za klubove i koncerte biće kontinuiran i

stabilizovan na visokom nivou, dok će kod ostalih biti relativno

diskontinuiran i na niskom nivou sem interesovanja za sportske

događaje koje će ostati konstantno;

8. Materijalni faktor je najvažniji kod nivoa i kvaliteta javne i privatne

kulturne potrošnje učenika srednjih škola;


35

9. Kulturna produkcija (proizvodnja) je izuzetno slabo razvijena kod

srednjoškolske populacije u Srbiji, tj. mali broj učenika učestvuje u

nekom obliku bavljenja umetnošću ili nekim kreativnim hobijem;

10. Učenici srednjih škola u Srbiji imaju očuvane proaktivne kapacitete, dok

društvo ne podržava u dovoljnoj meri uključivanje mladih u proces

donošenja odluka koje se odnose na pitanja od značaja za mlade.

3 Metodologija istraživanja

Problem, predmet i ciljevi istraživanja zahtevali su primenu

odgovarajućih metoda i tehnika istraživanja. U istraživanju su korišćene dve

osnovne metode: metoda analize i metoda ispitivanja.

U okviru metoda analize korišćena je metoda analize sadržaja

dokumenata, tehnikom direktne kvantitativne (statističke) analize sadržaja

dokumenata i metoda strukturalne analize tehnikom klasične kvalitativne

analize sadržaja dokumenata.

U okviru metoda ispitivanja korišćen je oblik ispitivanja sa tehnikom

ankete, i to pismene ankete sa formalizovanim (standardizovanim)

pismenim upitnikom.

Planom za prikupljanje podataka je predviđeno da anketari

(najčešće profesori) neposredno uručuju anketne upitnike učenicima i da ih,

posle popunjavanja, pokupe, što bi moglo da se predstavi kao kombinovani

tip ankete. Međutim, u ovom slučaju dodir i komunikacija između anketara i

ispitanika imaju tehnički karakter i ne mogu da utiču na sadržaj odgovora.

S obzirom na to da se metod analize u istraživanju ne koristi

samostalno već u kombinaciji sa metodom ispitivanja sve hipoteze će biti

tretirane neposredno dopunjavanjem ove dve osnovne metode.


36

3.1 Instrument

Instrument (upitnik) korišćen u ovom istraživanju izradio je autor

projekta uz stručnu pomoć saradnika.21

Delovi upitnika su izrađeni

korišćenjem iskustava u izradi instrumenta iz prethodnih istraživanja.

Odgovarajući delovi instrumenta su preuzeti iz ranijeg istraživanja kulturnog

života i potreba studenata u Srbiji. Upitnik predstavlja pokušaj sinteze

dosadašnjih teorijskih saznanja o predmetu istraživanja i potrebe

prikupljanja merljivih indikatora u skladu sa ciljevima istraživanja.

Instrument se sastojao od opšteg uvodnog i pet specijalizovanih

delova, sa ukupno 34 pitanja, većinom zatvorenog tipa. Posle opšteg dela

gde se nalaze podaci o školi, mestu, vrsti škole, socio-demografskim

karakteristikama ispitanika, razredu, uspehu, materijalnom stanju (učenički

standard) i veličini i način korišćenja (provođenja) slobodnog vremena, uz

pomoć prve grupe pitanja pokušali smo da steknemo uvid u karakteristike

kulturne recepcije (potrošnje), javne i privatne. Ovde su prikupljeni podaci o

učestalosti poseta institucijama kulture i događajima, najvažnijim razlozima

odlaska na ova mesta i događaje, zatim, način informisanja o događajima iz

oblasti kulture, čitanju, vrsti programa koju prate na TV i radiju i vrsti muzike

koju slušaju. Drugi deo instrumenta odnosio se na kulturnu produkciju

(proizvodnju). Treći deo instrumenta delimično je posvećen kulturnim

potrebama učenika, ali i kulturnoj ponudi u gradovima gde idu u školu i

njihovoj oceni te ponude. Poseban, četvrti deo, upitnika je bio posvećen

informaciono komunikacionim tehnologijama i strukturi odnosa

srednjoškolske populacije prema njima. Ovde su prikupljeni podaci o

dnevno utrošenom vremenu koje provode za računarom (radnim danom i

vikendom), strukturi sadržaja koji ih najviše zanimaju na internetu i,

posebno, podaci vezani za popularne društvene mreže. U poslednjem,

21

Saradnici za izradu instrumenta bili su: Branislav Mijatović, stručni saradnik,

Jelena Kostić, mr Ana Stojanović i Biljana Jokić, istraživači Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka.


37

petom delu, upitnika nalazi se i dva pitanja vezana za mišljenje učenika o

najvećim problemima mladih u Srbiji, institucijama koje bi trebalo da ih

rešavaju, ali i kako vide svoju ulogu u rešavanju tih problema (aktivizam).

Varijable u vezi sa stepenom zadovoljstva praćene su sa

standardnom petostepenom skalom Likertovog tipa. Sve varijable gde je to

bilo moguće sadržavale su i opciju „nešto drugo“ da bi se dala legitimnost

neodlučnosti ili nedovoljno profilisanim stavovima, ali i otkrivanju novih

indikatora za pojedine varijable.

3.2 Uzorak

Podatke za izradu plana uzorka dobili smo od Ministarstva prosvete

i nauke Republike Srbije, Sektora za školske uprave, stručno-pedagoški

nadzor i srednje obrazovanje i vaspitanje, Odeljenja za srednje obrazovanje

i vaspitanje. Uzorkom je obuhvaćeno 56 srednjih škola iz 33 grada u 26

okruga Republike Srbije (Tabela 1). Na osnovu dobijenih podataka odredili

smo uzorak veličine 3.000 ispitanika.

U istraživanju je primenjen četvorostepeni proporcionalni

stratifikovani slučajni uzorak.

U prvom stepenu uzorkovanja određen je broj ispitanika u svakom

okrugu proporcionalno broju upisanih učenika (školska 2009/2010) u

svakom okrugu u odnosu na ukupan broj upisanih učenika na nivou Srbije.

U drugom stepenu uzorkovanja određen je broj škola u svakom

okrugu u odnosu na ukupan broj ispitanika u okrugu.

U trećem stepenu uzorkovanja, izabrane su škole u skladu sa

strukturom škola po tipu u svakom okrugu (gimnazije, stručne škole,

mešovite, umetničke) vodeći računa o ukupnoj strukturi škola po tipu na

nivou Srbije.


38

U četvrtom stepenu stvaranja uzorka određen je broj učenika koji će

se ispitivati po izabranim školama i to matematičkom procenom u odnosu

na ukupan broj upisanih učenika izabrane škole/a u okrugu.

S obzirom na to da nismo raspolagali podacima o polnoj strukturi

upisanih učenika niti njihovu distribuciju po razredima u izabranim školama,

odlučeno je da se izbor ispitanika u odnosu na ove parametre prepusti

upravama škola ili profesorima koji su vršili anketiranje, uz preporuku da se

učenici biraju proporcionalno sa strukturom upisanih učenika u odnosu na

ove parametre.


39

Tabela 1. Plan uzorka sa realizacijom po školama

Ok

rug

Isp

itan

ici

po

ok

rug

u

Bro

j

šk

ola

Naziv

šk

ole

Vrs

ta

Se

diš

te

Isp

itan

ici

po

ško

li

Rea

lizo

van

o

% r

ea

liza

cij

e

Borski 43 1 Ekonomsko-trgovinska škola

Stručna škola Bor 43 43 100

Pčinjski 108 2

Medicinska škola Stručna škola Vranje 54 54 100

Stručna škola "Sveti Sava"

Stručna škola Bujanovac 54 54 100

Podunavski 84 2

Tekstilno-tehnološka i poljopredna škola "Despot Đurađ"

Stručna škola Smederev

o 42

0 0

Ekonomsko-ugostiteljska škola "Vuk Karadžić"

Stručna škola Velika Plana

42 42 100

Raški 144 3

Mašinska škola Stručna škola Raška 48 0 0

Ekonomsko-trgovinska škola

Stručna škola Novi Pazar 48 0 0

Ugostiteljsko-turistička škola

Stručna škola Vrnjačka

Banja 48

47 97.9

Pirotski 34 1 Gimnazija Pirot Gimnazija Pirot 34 33 97.1

Jablanički 90 2

Tehnička škola "Rade Metalac"

Stručna škola Leskovac 45 44 97.8

Srednja škola Stručna škola Grdelica 45 44 97.8

Mačvanski 124 2

Srednja škola "Vuk Karadžić"

Mešovita Ljubovija 40 39 97.5


Stručna škola Šabac 84 84 100

Zlatiborski 124 2 Medicinska škola Užice Stručna škola Užice 62 0 0

Tehnička škola Stručna škola Prijepolje 62 0 0

Rasinski 93 2

Srednja škola Mešovita Brus 46 0 0

Hemijsko-tehnološka škola

Stručna škola Kruševac 46 0 0

Severnobački 82 2

Gimnazija "Svetozar Marković"

Gimnazija Subotica 41 41 100

Poljoprivredna škola Stručna škola Bačka Topola

41 40 97.6

Moravički 90 2

Gimnazija Gimnazija Čačak 45 44 97.8

Ekonomsko-trgovačka škola "Knjaz Miloš"

Stručna škola Gornji

Milanovac 45

0 0

Sremski 118 2

Ekonomska škola "9. maj"

Stručna škola Srem.

Mitrovica 59

59 100

Srednja škola "Dr Đorđe Natošević"

Stručna škola Inđija 59 0 0

Nišavski 159 2

Gimnazija "Bora Stanković"

Gimnazija Niš-

Mediana 65

65 100

Pravno-poslovna škola Stručna škola Niš-

Mediana 64

64 100

Šumadijski 121 2

Srednja škola "Nikola Tesla"

Mešovita Batočina 30 0 0

Politehnička škola Stručna škola Kragujevac 91 69 75.8

Kolubarski 67 1 Ekonomska škola "Valjevo"

Stručna škola Valjevo 67 67 100

Južnobanatski 112 2

Gimnazija i ekonomska škola "Branko Radičević"

Mešovita Kovin 40 29 72.5

Gimnazija "Uroš Predić"

Gimnazija Pančevo 72 51 70.8

Zapadnobački 82 2

Gimnazija "Veljko Petrović"

Gimnazija Sombor 41 41 100

Srednja građevinska i drvoprerađivačka stručna škola

Stručna škola Apatin 41 41 100


40

Srednjebanatski 75 1 Hemijsko-prehrambena i tekstilna škola "Uroš Predić"

Stručna škola Zrenjanin 75 75 100

Braničevski 65 1 Medicinska škola Stručna škola Požarevac 65 65 100

Toplički 42 1 Poljoprivredna škola "Radoš Jovanović Selja"

Stručna škola Prokuplje 42 42 100

Južnobački 249 3

Karlovačka gimnazija Gimnazija Sremski Karlovci

68 68 100

Gimnazija "Isidora Sekulić"

Gimnazija Novi Sad 66 65 98.5

Srednja škola "Svetozar Miletić"

Stručna škola Novi Sad 65 67 103.

1

Zaječarski 49 1 Tehnička škola Stručna škola Zaječar 49 49 100

Pomoravski 93 2

Srednja škola Mešovita Svilajnac 47 46 97.9


Stručna škola Paraćin 47 47 100

Severnobanatski 60 1 Srednja stručna škola "Miloš Crnjanski"

Stručna škola Kikinda 60 60 100

Kos. Mitrovički 23 1 Ekonomsko-trgovinska škola

Stručna škola Kos.

Mitrovica 23

22 95.7

Grad Beograd 669 8

Filološka gimnazija Gimnazija Savski venac

79 79 100

Prva beogradska gimnazija

Gimnazija Stari grad 78 78 100

Trinaesta beogradska gimnazija

Gimnazija Čukarica 78 78 100

Saobraćajno-tehnička škola

Stručna škola Zemun 78 78 100

Srednja turistička škola Stručna škola Novi

Beograd 77

73 94.8

Tehnička škola Stručna škola Obrenovac 77 76 98.7

Ugostiteljsko-turistička škola

Stručna škola Savski venac

76 75 98.7

Škola za negu lepote Stručna škola Voždovac 76 72 94.7

UK

UP

NO

3,0

00

51

2,8

70

2,3

10

80

.5

Tabela 1a. Plan poduzorka za umetničke škole sa realizacijom

Ok

rug

Isp

itan

ici

po

ok

rug

u

Bro

j

šk

ola

Naziv

šk

ole

Vrs

ta

Se

diš

te

Isp

itan

ici

po

ško

li

Rea

lizo

van

o

% r

ea

liza

cij

e

Nišavski 30 1 Muzička škola

Umetnička Niš-Mediana 30 30 100

Južnobački 50 2

MŠ "Isidor Bajić"

Umetnička Novi Sad 30 30 100

Baletska škola

Umetnička Novi Sad 20 19 95

Grad Beograd 50 2

Škola za dizajn

Umetnička Savski venac 30 29 96.

7

Baletska škola "Lujo Davičo"

Umetnička Stari grad 20 20 100

UKUPNO 130 5

130 128 98.5


41

Od 3.000 planiranih ispitanika, anketirano je 2.439 što čini 81,3 %

realizacije uzorka.

Pored Zlatiborskog i Rasinskog okruga, gde nismo uspeli da

izvršimo anketiranje, uglavnom zbog objektivnih razloga, najmanji

procenat realizacije je u Raškom okrugu (32.6 %), dok je nešto veći u

Moravičkom okrugu (48.9 %), Sremskom i Podunavskom okrugu (50 %),

Šumadijskom (57.0 %) i Južnobanatskom (71.4 %). Kod ostalih okruga

procenat realizacije uzorka je iznad 95 % (grafikoni 1 i 1a). Procenat

realizacije u dva najveća okruga po broju škola i ispitanika, u

Južnobanatskom okrugu je 100 %, a u Gradu Beogradu je 98.4 %. Što je

posebno značajno, u čak 12 okruga procenat realizacije je 100 %. Zbog

nepotpunih odgovora ili kontradiktornih informacija datih u upitniku jedan

broj ispitanika (4.2 %) je isključen iz analize.

Grafikon 1


42

Grafikon 1a

Polnu strukturu realizovanog uzorka (grafikon 2) čini 60.3 %

devojaka i 39.7 % muškaraca. U polnoj strukturi realizovanog uzorka

odnos muškaraca i devojaka približan je odnosu na nivou Srbije, tako da

struktura realizovanog uzorka po polu ima prihvatljivu reprezentativnost.


43

Grafikon 2

U strukturi realizovanog uzorka po vrsti škole (grafikon 3) dominiraju

učenici srednjih stručnih škola kojih je najviše, nešto manje od dve trećine,

zatim slede učenici gimnazija sa 28.1 %, pa učenici srednjih umetničkih

škola sa 5.2 % zastupljenosti. Ukoliko pogledamo polnu strukturu po vrsti

škole, očekivano, u gimnazijama, stručnim i umetničkim školama struktura

značajno ne odstupa od strukture na nivou celog uzorka. Sasvim suprotna

situacija je kod srednjih mešovitih škola gde imamo znatno više

muškaraca nego devojaka. Kod ove grupe škola odnos je 60 ÷ 40 % u

korist muškaraca.

Grafikon 3


44

Što se razreda tiče, ispitanici su izuzetno ravnomerno raspoređeni

od prvog do četvrtog razreda (grafikon 4) dok, očekivano, najmanje je

ispitanika iz prvih razreda (22.6 %). Ukoliko uporedimo grupe muškaraca i

devojaka prema vrsti škole i razredima (tabela 2), nalazimo nešto više

muškaraca od proseka u mešovitim školama, ali uz manji procenat od

proseka uzorka u umetničkim školama (3.8 %).

Grafikon 4

Kod devojaka, više od proseka nalazimo u gimnazijama (29.3 %) i u

umetničkim školama 6.2 %. Raspodela grupa muškaraca i devojaka u

odnosu na razrede pokazuje ravnomernu raspodelu u obe polne grupe, s

tim da treba naglasiti da je najveći broj muškaraca iz drugih razreda (29.3

%) a devojaka iz trećih razreda (28.6 %) sa skoro identičnim

procentualnim učešćem.


45

Tabela 2. Struktura realizovanog uzorka prema polu, vrsti škole i razredu

Vrsta škole, razred/pol Muškarci % Devojke % Ukupno %

Gimnazija 254 26.2 431 29.3 685 28.1

Stručna škola 649 67.0 929 63.2 1578 64.7

Mešovita škola 29 3.0 19 1.3 48 2.0

Umetnička škola 37 3.8 91 6.2 128 5.2

Ukupno 969 100 1470 100 2,439 100

I razred 205 21.2 345 23.5 550 22.6 II razred 284 29.3 366 24.9 650 26.7

III razred 249 25.7 421 28.6 670 27.5

IV razred 231 23.8 338 23.0 569 23.3

Ukupno 969 100 1470 100 2,439 100

Struktura uzorka prema uspehu kojim su završili prethodni razred

(grafikon 5), pokazuje da je 78.8 % učenika u uzorku završilo prethodni

razred sa odličnim ili vrlo dobrim uspehom, dok je 17.8 % završilo dobrim

uspehom. Dovoljnih imamo 2.7 %, a ponavljača 0.7 %.

S obzirom na to da nismo raspolagali sa podacima o ukupnoj

strukturi učenika srednjih škola u Srbiji prema uspehu i prolaznosti,

smatramo da ovakva struktura uzorka približno odgovara opštoj strukturi, s

tim da moramo dozvoliti odstupanje od 3 do 5 procenata, što je posledica

eventualnih nedoslednosti u izboru ispitanika uzrokovanih subjektivnim

izborom anketara na terenu, ne ulazeći u razloge takvog izbora.22

22

U praksi se često događa da nam anketari – volonteri u institucijama gde se vrši anketiranje, u najboljoj nameri, kažu „da će izabrati one koji nam mogu najbolje odgovoriti na pitanja iz upitnika“, što je, naravno, metodološki neispravno, pa zato uvek nastojimo da preciznim planom uzorka izbegnemo ovakve situacije. Međutim, naš uzorak, zbog nedostatka osnovnih podataka, nije bio dovoljno precizan u ovom segmentu, te je anketarima usmenim putem dato uputstvo za izbor ispitanika, što ni na koji način nije bilo moguće kontrolisati, pa je moguće da je u ovom segmentu izbora ispitanika došlo do izvesnih „prilagođavanja“. S druge strane, smatramo da ove nedoslednosti u izboru ispitanika nisu velike i da ne mogu bitno da utiču na reprezentativnost uzorka.


46

Grafikon 5

3.3 Tok i uslovi istraživanja

Planom realizacije istraživanja bilo je predviđeno da se anketiranje

sprovede u saradnji sa izabranim srednjim školama, te da se posle

dobijenog odobrenja školske uprave u dogovoru sa nadležnim službama ili

profesorima izvrši anketiranje učenika u skladu sa planom uzorka. U

velikoj većini slučajeva saradnik za anketiranje bio je pedagog, pomoćnik

direktora, psiholog ili sekretar škole.23

U okviru pripreme za anketiranje bilo je potrebno izvršiti izbor

razreda i školskog časa (predmeta) gde će se anketiranje sprovesti. S

obzirom na to da se anketiranje vrši u svim razredima preporučeno je da

se anketiranje izvede u različitim odeljenjima (smerovima). Izbor razreda,

smera i školskog časa (predmeta) na kojima će se izvršiti anketiranje je u

potpunosti prepušten saradniku iz svake škole koji je sprovodio anketu.

Takođe, anketiranje se moglo izvesti i van školskog časa ukoliko je

saradnik koji sprovodi anketu procenio da će takav način biti lakše

23

Kompletnu koordinaciju anketiranja u 56 srednjih škola uradile stručne saradnice na projektu Maja Marinković i Dušica Milovanović iz Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd.


47

sprovodiv i efikasniji ili ukoliko organizacija nastave i pravila škole ne

dozvoljavaju sprovođenje ovakvih aktivnosti na časovima.

Za izbor ispitanika najčešće je korišćen način tzv. prigodnog odabira

tj. birani su učenici koji se u trenutku anketiranja na izabranom času

nalaze u učionici, vodeći računa o proporcionalnosti polne strukture u školi

i razredima sa polnom strukturom uzorka. Izbor ispitanika u učionici, ili

drugom prostoru, se vršio metodom slučajnog izbora.

Ispitivanje je sprovedeno u periodu od 15. marta do 25 maja 2011.

godine. Anketiranje su obavili saradnici iz svake škole. Nakon prikupljanja

podataka, kontrolu upitnika, dopunjavanje i šifriranje obavio je autor

projekta, dok su unos podataka obavili stručni saradnici.24

Prema

izveštajima saradnika većina učenika pokazala je prosečnu

zainteresovanost za sadržaj upitnika ali je većina odgovorila na sva pitanja

iz upitnika, tako da se prikupljeni podaci mogu smatrati relevantnim za

analizu.

24

Unos podataka uradile: Svetlana Vukadinović, stručni saradnik i Dušica Milovanović, Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, Beograd.


48

4 Rezultati istraživanja

4.1 Kulturne potrebe učenika srednjih škola u Srbiji

Kao što smo već naglasili kulturna participacija obuhvata tri grupe

aktivnosti: kulturnu produkciju koja obuhvata bavljenje umetnošću ili

bavljenje nekim kreativnim hobijem; kulturnu recepciju koja se odvija kroz

posete programima institucija kulture ili kulturnim događanjima; i kulturnu

recepciju koja se najčešće odvija putem medija i u kući recipijenata.

Takođe, kao što smo već pomenuli, studije kulturne participacije najčešće

se orijentišu na proučavanje kulturne potrošnje, među kojima razlikujemo

četiri glavna pristupa, koji bi se mogli odrediti kao marketinški, ekonomski,

psihološki i sociološki. U našem istraživanju smo posebno ispitivali

interesovanja učenika i omiljene načine provođenja slobodnog vremena,

što smo odredili kao kulturne potrebe.

Ovaj aspekt kulturne participacije je operacionalizovan kroz pitanje u

kojem smo od učenika tražili da navedu kako najčešće provode slobodno

vreme. Pitanje je bilo otvorenog tipa, gde smo tražili od učenika da sami

navedu tri omiljene aktivnosti u dokolici.

Međutim, pre ovog pitanja, kroz dva pitanja u upitniku pokušali smo

utvrditi materijalne osnove za zadovoljavanje bilo kojih potreba i veličinu

slobodnog vremena. Zanimalo nas je da li ispitanici imaju neku vrstu

redovnog “džeparca” (količine novca sa kojom mogu samostalno

raspolagati), kako do njega dolaze i koliko od njega mesečno mogu (ili

žele) da izdvoje za zadovoljavanje potreba iz oblasti kulture.

Kao što smo očekivali velika većina (90.1 %) učenika u Srbiji ima

“redovan džeparac”, dok ostalih 9.9 % kažu da nemaju neku redovnu

količinu novca sa kojom samostalno raspolažu (Grafikon 6).


49

Grafikon 6

Kao i što se moglo očekivati, srednjoškolce najčešće izdržavaju

roditelji jer je 87.4 % ispitanika kao prvi i najvažniji izvor prihoda označilo

roditelje, ali imamo i 5.3 % onih koji kao dodatni izvor prihoda navode da,

pored roditelja, moraju i sami da rade (Grafikon 7). Velika većina učenika

koja mora i sama da radi da bi popunila svoj budžet je u grupi učenika koji

nemaju stalan džeparac (9.9 %). U grupi onih koji, uz nešto sredstava od

roditelja, i sami zarađuju, imamo znatno više muškaraca (62.4 %) nego

devojaka (37.6 %), što je donekle i razumljivo jer muškarci nešto lakše

nalaze povremene (sezonske) poslove. Distribucija po vrsti škole ne

pokazuje značajnije razlike jer u svim grupama učešće onih koje

finansiraju roditelji je konstantno preko 88.0 %.


50

Grafikon 7

Očekivani rezultati su dobijeni i kada se dovedu u vezu varijable:

način sticanja prihoda i razred koji pohađaju. Roditeljsko izdržavanje ima

trend opadanja s porastom razreda. U prvom razredu, roditelji izdržavaju

90.2 % učenika, u drugom razredu taj procenat opada na 88.5 %, pa

takođe u trećem razredu opada na 85.8 %, da bi se u četvrtom razredu taj

procenat spustio na 85.5 %. Naravno, ovaj trend opadanja roditeljskog

izdržavanja sa porastom razreda ima kao uzrok povećanje učešća

samostalne zarade i stipendija kod učenika starijih razreda. Naime,

pretpostavljamo da većina učenika, posle perioda prilagođavanja novoj

sredini i načinu rada u srednjim školama, nakon osnovne škole, želi da ima

i dopunski izvor prihoda, pa se manji procenat njih odlučuje za neki

dodatni posao u slobodnom vremenu koje ostane posle školskih obaveza.

Iz ovih podataka se posredno i relativno jasno vidi da je materijalni

položaj (standard) većine porodica u Srbiji veoma težak i da, pod

pretpostavkom da svaka porodica želi da odvoji što je moguće više

sredstava za školovanje svojih članova, nisu u stanju da odvoje više

sredstava za ovu namenu a da ne ugroze egzistenciju porodice. Obzirom

na činjenicu da najveći broj učenika u Srbiji izdržavaju roditelji, može se

konstatovati da smo potvrdili našu polaznu hipotezu o lošem standardu


51

srednjoškolaca u Srbiji. Takođe, relativno mali broj učenika je uspeo da

obezbedi stipendiju ili povoljan kredit kao dopunu džeparca koji dobija od

roditelja.

Kao što smo naglasili na početku ovog poglavlja, u istraživanju smo

posebno ispitivali interesovanja ispitanika i omiljene načine provođenja

slobodnog vremena, što smo odredili kao kulturne potrebe.

Ovaj aspekt kulturne participacije smo operacionalizovali kroz

pitanje u kojem smo od srednjoškolaca tražili da navedu kako najčešće

provode slobodno vreme. Pitanje je bilo otvorenog tipa, gde smo tražili da

sami navedu tri omiljene aktivnosti u dokolici.

Sam fenomen slobodnog vremena je karakterističan za industrijsko i

postindustrijsko društvo 20. veka. O slobodnom vremenu se može govoriti

tek nakon faze industrijskog razvoja, u kojoj razvoj tehnologije s jedne

strane, i skraćenje radnog vremena s druge, predstavljaju osnov za

nastajanje slobodnog vremena u današnjem smislu. Naime, u

predindustrijskim društvima većina ljudi je praktikovala da svoje slobodno

vreme koristi samo u smislu odmora od teškog rada. Naglim razvojem

tehnologije, porastom potrošnje i profita, kompjuterizacije proizvodnog

procesa, kao i skraćenje radnog vremena, bitno su izmenili situaciju

savremenog čoveka. Dakle, industrijski sistem ima veoma veliki uticaj na

sve delove globalnog društva. S obzirom na činjenicu da je slobodno

vreme nerazdvojivi deo globalnog društva, sve ove promene se nužno

reflektuju i u toj sferi.

Pojam slobodnog vremena je višeznačan, a jedan od glavnih

metodoloških problema u njegovom definisanju proizilazi iz činjenice da je

veoma teško primeniti objektivan pristup predmetu. Opšte posmatrano,

možemo razlikovati dva tipa definicija slobodnog vremena. Jedan tip

definisanja se koncentriše na dimenziju vremena kao takvog, dok je drugi

tip definisanja pretežno normativnog karaktera i usmerava se na kvalitet

aktivnosti. U okviru prvog određenja, često nailazimo na ranije definicije

prema kojima slobodno vreme uključuje i isključuje određene aktivnosti.


52

Slobodno vreme u najširem smislu označava ono vreme koje preostaje

nakon rada. Ako uzmemo u obzir činjenicu da vreme posle rada čovek

troši na različite aktivnosti, slobodno vreme, uslovno rečeno, implicira

različite segmente. Jedan njegov deo čine potreban odmor, različite

porodične i društvene obaveze, dopunski rad, odlazak i dolazak s posla,

itd. Mnoge od ovih aktivnosti imaju mešovit karakter pa se, zavisno od

situacije, svrstavaju čas u slobodno vreme, a čas među obaveze. Ovaj “tip”

aktivnosti možemo nazvati poluslobodnim vremenom. U stvarnosti, često

ne postoji izrazita granica između tih segmenata, jer neke aktivnosti izvan

radnog vremena mogu predstavljati ugodnu aktivnost u okviru slobodnog

vremena, a u drugim okolnostima – obavezu. Drugi, možda najznačajniji

deo slobodnog vremena, čini dokolica. Ona predstavlja ono vreme koje bi

bilo lišeno svih obaveza i u kojem bi se pojedinac u potpunosti prepuštao

svom izboru. Pri utvrđivanju razlike između slobodnog vremena i dokolice,

nailazimo na izvesne metodološke teškoće. Naime, moguće je povući

razliku između slobodnog vremena i vremena koje se koristi za dodatni

rad, ali je teže razlikovati slobodno vreme i druge aktivnosti kao takve, jer

ono što je za nekoga dokolica, za drugoga je rad (obaveza). Zbog toga

smo u našoj analizi slobodnog vremena pošli od činjenice da se u okviru

njega praktikuju ili ne praktikuju određene aktivnosti. Naravno, ove

aktivnosti su različite. Za nekoga one predstavljaju odmor, razonodu,

kreativni čin, a za drugoga napor i neku vrstu obaveze. Zbog karakteristika

populacije koju istražujemo, naš pristup analizi slobodnog vremena temelji

se na analizi aktivnosti slobodnog vremena i dokolice, koje obuhvataju

kako neka obeležja i sferu redovnih obaveza učenika srednjih škola

(boravak u školi, učenje...), tako i neke oblike dokolice (zabava, čitanje radi

razonode, sviranje, pisanje), izlaske, hobije, druženja i bavljenje sportom.

Interesovanje nam je prvenstveno usmereno na utvrđivanje dužine trajanja

slobodnog vremena i načine njegovog korišćenja, ali i njegov uticaj na

obim i kvalitet kulturnog života učenika srednjih škola.


53

Ukupno posmatrano, najviše učenika (42.1 %) ima 1 do 3 sata

slobodnog vremena, od 3 do 5 sati slobodno ima 34.8 % (Grafikon 8).

Grafikon 8

Sa više od 5 sati slobodnog vremena raspolaže 17.7 % učenika, a

što je vrlo značajno, mali broj ispitanika ima samo 1 sat (1.7 %) ili uopšte

nema slobodnog vremena (3.7 %).

Kao što se moglo i pretpostaviti, nema značajnih razlika u veličini

slobodnog vremena u odnosu na vrstu škole u koju idu (C = 0.18), s tim da

se može uočiti trend da učenici srednjih umetničkih škola imaju nešto

manje slobodnog vremena od ostalih, ali ni u odnosu na pol (C = 0,2),

osim u grupi koja ima više od 5 sati slobodnog vremena gde imamo nešto

više muškaraca (58.2 %) nego devojaka (41.8 %). U svim grupama

slobodnog vremena dominiraju učenici srednjih stručnih škola, dok su u

grupi koja ima najmanje slobodnog vremena značajno zastupljeni (26.2 %)

učenici srednjih umetničkih škola (tabela 3). U grupi koja se izjasnila da

uopšte nema slobodnog vremena, takođe, najviše ima učenika srednjih

stručnih škola (63.3 %), ali se pojavljuje i značajan broj učenika gimnazije


54

(16.7 %) i umetničkih škola (15.6 %). Ovakve varijacije kod pojedinih grupa

govore nam da je kriterijum kod određivanja opterećenosti obavezama

izrazito individualno (subjektivno) determinisan. Takođe, uočene

neravnomernosti kod određivanja veličine slobodnog vremena možemo

pripisati nenamernoj individualnoj grešci kod određivanja da li će se u

slobodno vreme ubaciti i tzv. poluslobodno vreme ili samo dokolica.

Tabela 3. Dužina slobodnog vremena učenika srednjih škola u Srbiji prema vrsti škole

Vrsta škole/slobodno vreme

Do 1 sat

1-3 sata

3-5 sati

Više od

5 sati

Nema slobodnog vremena

Ukupno

Gimnazija 11.9 %

30.3 %

29.5 %

24.1 % 16.7 % 28.1 %

Stručna škola 59.5 %

62.1 %

64.6 %

71.9 % 63.3 % 64.7 %

Mešovita škola 2.4 % 1.7 % 2.1 % 1.9 % 4.4 % 2.0 %

Umetnička škola 26.2 %

6.0 % 3.8 % 2.1 % 15.6 %

5.2 %

Ukupno 100 % 100 % 100 % 100 % 100 % 100 %

Distribucija po razredima ne pokazuje neke značajnije razlike, s tim

što u grupama koje imaju najmanje slobodnog vremena i u grupi koja

nema slobodnog vremena imamo najviše učenika trećih razreda (do 1 sat -

35.7 % i nema slobodnog vremena – 40 %). Ovakva situacija najbolje

odslikava ranije iznetu tezu o izrazitoj individualnoj determinisanosti

određivanja slobodnog vremena (poluslobodno vreme ili dokolica).

Kao što smo naglasili u istraživanju smo posebno ispitivali

interesovanja ispitanika i omiljene načine provođenja slobodnog vremena,

što smo odredili kao kulturne potrebe. Ovaj deo kulturne participacije

operacionalizovali smo kroz pitanje u kojem smo od učenika srednjih škola

tražili da navedu kako najčešće provode slobodno vreme. Pitanje je bilo

otvorenog tipa, gde smo tražili da navedu tri omiljene aktivnosti u dokolici.

Takođe, treba napomenuti da se kod našeg određenja kulturnih

interesovanja (potreba) ne utvrđuje precizno šta učenici rade u slobodnom

vremenu, već prema kojim aktivnostima imaju najviše sklonosti ili potrebe.


55

O tome šta konkretno rade u slobodnom vremenu će biti više reči u

sledećem poglavlju kada budemo predstavili rezultate o kulturnim

navikama srednjoškolske populacije.

Pet najčešće pominjanih aktivnosti u prvom izboru, gledanje TV i

slušanje muzike, bavljenje sportom (rekreacija, šetnja), korišćenje

računara, druženje sa prijateljima i izlasci pokrivaju 61.4 % ukupno

dobijenih odgovora (tabela 4). Najčešće pominjan prvi način provođenja

slobodnog vremena je gledanje TV i slušanje muzike (17.2 %) što na liniji

podele po stepenu aktivizma (aktivno – pasivno) spada u mešoviti način

provođenja slobodnog vremena, zatim sledi izrazito aktivan način

provođenja slobodnog vremena kroz bavljenje sportom (rekreacija, šetnja)

sa 15.2 % učenika a odmah zatim korišćenje računara sa 12.2 %. Zbog

toga, nije potvrđen drugi deo polazne hipoteze da učenici najviše

slobodnog vremena provedu družeći se sa prijateljima i pasivno kroz

spavanje i dosadu. Zanimljivo je napomenuti da bavljenje umetnošću (3.9

%) i odlasci u neku od institucija kulture, sa neverovatnih 0.1 %, ne

predstavljaju omiljene načine provođenja vremena kod srednjoškolske

populacije. Stoga možemo potvrditi prvi deo naše polazne hipoteze da,

posmatrajući ga kroz aktivnosti kulturne participacije, učenici srednjih škola

u Srbiji imaju relativno pasivan način korišćenja slobodnog vremena.


56

Tabela 4. Omiljeni načini provođenja slobodnog vremena srednjoškolaca u Srbiji

(otvoreno pitanje)25

Aktivnosti I izbor % II izbor % III izbor %

Odmaranje/spavanje 167 6.8 50 2.1 41 1.7

Učenje 15 0.6 7 0.3 3 0.1

Gledanje TV, slušanje muzike 420 17.2 224 9.2 68 2.8

Korišćenje računara 298 12.2 176 7.2 71 2.9

Igranje igrica na računaru 65 2.7 39 1.6 14 0.6

Čitanje (knjiga, časopisa, novina) 155 6.4 104 4.3 35 1.4

Bavljenje umetnošću 96 3.9 50 2.1 17 0.7

Druženje sa prijateljima 234 9.6 123 5.0 71 2.9

Odlazak u pozorište, muzeje, koncerte...

2 0.1 4 0.2 1 0

Sa partnerom 29 1.2 20 0.8 5 0.2

Izlazak u grad (kafić, klubovi...) 175 7.2 115 4.7 48 2.0

Bavljenje sportom (šetnja, rekreacija)

371 15.2 168 6.9 79 3.2

Nema slobodnog vremena 3 0.1 - - - -

Bez odgovora 409 16.8 1359 55.7 1986 81.4

Ukupno 2439 100 2439 100 2439 100

Ukoliko odgovore grupišemo na drugačiji način (tabela 5), tako da

zanemarimo redosled izbora i predstavimo navedene aktivnosti onoliko

puta koliko su pomenute bez obzira na rang (nivo izbora), dobijamo

potpuno identičan redosled aktivnosti. Tako je opet najčešće pominjana

aktivnost gledanje TV i slušanje muzike (20 %) i nalazi se kod 35.0 %

učenika kao jedna od omiljenih aktivnosti u slobodnom vremenu, dok je

bavljenje sportom (šetnja, rekreacija), koje je i bilo najčešći drugi izbor sa

17.3 % i nalazi se kod 30.4 % učenika kao jedna od omiljenih aktivnosti u

slobodnom vremenu. Na trećem mestu je korišćenje računara sa 15.3 % i

25

Ovde treba napomenuti da smo zbog većeg broja različitih formulacija a radi lakše obrade i predstavljanja rezultata pojedine aktivnosti grupisali zbog njihove „srodnosti“, vodeći računa da grupišemo samo one aktivnosti sa manjim frekvencijama (manjom statističkom značajnosti), dok smo statistički značajne aktivnosti, iako su srodne, ostavili odvojeno da bi smo imali što precizniji uvid u omiljene načine provođenja slobodnog vremena. Takođe, mora se imati u vidu da je na ove odgovore određen uticaj imala i formalna situacija u kojoj su odgovori beleženi (anketiranje) tj. moramo očekivati da se u strukturi odgovora nalazi i određen procenat socijalno poželjnih odgovora i da bi u nekoj neformalnijoj situaciji odgovori bili nešto drugačiji.


57

26.8 % učenika koji su ovu aktivnost u slobodnom vremenu naveli među

prve tri.

Tabela 5. Omiljeni načini provođenja slobodnog vremena srednjoškolaca u Srbiji

(otvoreno pitanje – multipli odgovori)

Aktivnosti Procenat (%) Procenat slučajeva (%)

Odmaranje/spavanje 7.2% 12.7%

Učenje 0.7% 1.2%

Gledanje TV, slušanje muzike 20% 35.0%

Korišćenje računara 15.3% 26.8%

Igranje igrica na računaru 3.3% 5.8%

Čitanje (knjiga, časopisa, novina) 8.3% 14.5%

Bavljenje umetnošću 4.6% 8.0%

Druženje sa prijateljima 12.0% 21.1%

Odlazak u pozorište, muzeje, koncerte... 0.2% 0.3%

Sa partnerom 1.5% 2.7%

Izlazak u grad (kafić, klubovi...) 9.5% 16.6%

Bavljenje sportom (šetnja, rekreacija) 17.3% 30.4%

Nema slobodnog vremena 0.1% 0.1%

Posmatrano ukupno, može se reći da učenici srednjih škola u Srbiji

najveći deo slobodnog vremena koriste gledajući TV i slušajući muziku, uz

kombinaciju sa sportskim aktivnostima i korišćenjem računara. Zanimljivo

je da je, neverovatnih, 0.2 % učenika navelo da im je među prva tri načina

provođenja slobodnog vremena i odlazak u neku od institucija kulture.

Upoređujući ove rezultate sa rezultatima istraživanja omladine iz 2000.

godine uočavamo da su gledanje TV-a i slušanje muzike i bavljenje

sportom kao omiljeni načini provođenja slobodnog vremena približno na

istom nivou, dok korišćenje računara ima trend značajnijeg povećanja.

Međutim, vidljivo je da su se kao dominantni načini provođenja slobodnog

vremena učenika srednjih škola zadržale iste ili slične aktivnosti, te da se

na planu raznovrsnosti načina provođenja slobodnog vremena

srednjoškolske populacije u Srbiji nije ništa bitnije promenilo u poslednjih

desetak godina. S obzirom na to da smo u ranijim istraživanjima imali

“zatvoreni tip” pitanja te i nismo mogli očekivati mnogo različitih načina

provođenja slobodnog vremena, sada smo se odlučili za “otvoreno pitanje”

očekujući pojavu većeg broja različitih aktivnosti i velikog spektra


58

interesovanja, ali nismo dobili očekivanu različitost. Da li je u pitanju

krajnje formalizovana situacija anketiranja ili se stvarno u životu

srednjoškolske populacije nije ništa bitno promenilo u poslednjih deset

godina, ostaje kao tema za posebno dubinsko istraživanje. U prilog tezi da

se u životu omladinske populacije nije ništa bitno promenilo u poslednjih

deset godina i da su načini provođenja slobodnog vremena omladine u

Srbiji slični kao i kod ostalih društvenih grupa, idu i podaci iz istraživanja

2004. godine26

gde su rezultati pokazali da mladi svoje slobodno vreme, u

proseku 3-6 sati, koriste kombinujući druženje s kolegama i posete

prijateljima i rođacima i praćenju TV programa i slušanju muzike. Takođe,

više od trećine mladih izuzetno retko posećuje neku od institucija kulture, a

najviše zainteresovanih je za zabavu i druženje sa vršnjacima u klubovima

i diskotekama, što je posebno karakteristično za srednjoškolsku omladinu i

studente. Slični rezultati su dobijeni i u istraživanju iz 2007. godine27

na

reprezentativnom uzorku građana Srbije, gde su na pitanje o omiljenim

načinima provođenja slobodnog vremena šest najčešće pominjanih

aktivnosti - gledanje televizije, druženje s prijateljima, čitanje knjiga,

šetanje, spavanje/odmaranje i bavljenje sportom - pokrivale više od 60 %

dobijenih odgovora. Od aktivnosti koje spadaju u kulturnu participaciju u

užem smislu, osim gledanja televizije i čitanja knjiga, pominjani su još i

slušanje muzike, čitanje novina/magazina, gledanje filmova i bavljenje

nekom vrstom umetnosti.

Kao što smo očekivali, nema značajnijih razlika u načinima

provođenja slobodnog vremena u odnosu na vrstu škole i uspeh kojim su

završili prethodni razred, ali su se pojavile očekivane polne razlike.28

Učenici su češće kao svoje omiljene aktivnosti navodili bavljenje sportom,

26

Mrđa, Slobodan 2004. Kulturni habitus omladine, u: Nikolić, Milan., Mihailović, Srećko (ur.). Mladi zagubljeni u tranziciji. Beograd: Centar za proučavanje alternativa. 27

Cvetičanin, Predrag. 2007. Kulturne potrebe, navike i ukus građana Srbije i Makedonije, Niš: Odbor za građansku inicijativu, str. 44. 28

U pokušaju da utvrdimo kako se ove aktivnosti razlikuju u polnim grupama, razredu i prema vrsti škole koristili smo samo odgovore iz prvog izbora jer je 83.2 % srednjoškolaca dalo odgovore za prvi izbor, za drugi 44.3 % i treći 18.6 %.


59

korišćenje kompjutera (posebno u domenu igranja igrica), ali i neku vrstu

umetničkog stvaranja (odnos 53.1 ÷ 46.9 % u korist muškaraca), dok su

učenice češće navodile učenje, slušanje muzike, čitanje, druženje sa

prijateljima, izlazak u grad i odlazak u neku od institucija kulture (radi se o

samo dve devojke koje su u prvom izboru kao način na koji najčešće

koristi slobodno vreme navele i ovu aktivnost, dok u ovoj grupi nemamo

nijednog muškarca).

Što se razreda tiče, učenici trećih razreda češće provode vreme sa

dečkom/devojkom, u druženju sa prijateljima i izlascima, dok je bavljenje

nekim umetničkim delatnostima najčešće kod učenika četvrtih razreda.

Učenici drugih razreda češće izlaze u grad (kafić, klubovi...) od ostalih, dok

učenici prvih razreda navode da više uče.

Detaljnijom analizom uočili smo određenu povezanost varijabli:

veličina slobodnog vremena i način njegovog korišćenja (C = 0.31), u

smeru da što je slobodnog vremena manje na raspolaganju to ga učenici

provode na pasivniji način i obrnuto, što se slobodno vreme povećava to

su zastupljeniji aktivniji i raznovrsniji načini njegovog provođenja, što je na

neki način logično i očekivano.

Međutim, pošto smo za utvrđivanje veza između dve kategorijske

promenjive koristili neparametarsku tehniku29

Hi-kvadrat test nezavisnosti

(Chi-Square Tests)30

i u okviru njega koeficijent kontigencije (C) za jačinu

veze između kategorijskih promenjivih, ponegde uz Kramerov pokazatelj V

(Cramer`s V) za veličinu uticaja, u našem slučaju nije ispunjena jedna od

dodatnih pretpostavki testa hi-kvadrat u pogledu najmanje očekivane

29

U statistici se često govori o postojanju dve vrste statističkih tehnika: parametarskim i neparametarskim. U parametarskim testovima (npr. varijansa, t-test) pretpostavljaju se neka svojstva populacije iz koje se uzima uzorak za istraživanje i to najčešće pretpostavke o normalnosti raspodele te populacije. Nasuprot tome, kod neparametarskih tehnika zahtevi nisu tako striktni i ništa se ne pretpostavlja o raspodeli populacije pa su manje osetljive od parametarskih, ali zato ređe otkrivaju neke razlike između promenljivih. 30

Detaljan prikaz ovog testa može se pronaći u knjizi: Frederick J. Gravetter, Larry B. Wallnau. 2004. Statistics for the Behavioral Sciences, 6th edn. Belmont, CA: Wadsworth, Chapter 17: The Chi-Square Statistic: Tests for Goodness.


60

ćelijske učestalosti31

, te zbog toga moramo naglasiti da veličina ove

povezanosti ipak nije na nivou koji pokazuju koeficijenti dobijeni

statističkom analizom.

Dakle, iz iznetih podataka se jasno vidi da interesovanja uopšte i

kulturna interesovanja posebno, kod srednjoškolske populacije nisu

određena vrstom škole koju pohađaju i uzrastom (razredom), ali ni

uspehom, već da ih strukturišu neki drugi faktori. Jedina granica koja je

vrlo malo uočljiva jeste ona koja razdvaja preferencije u korišćenju

slobodnog vremena ispitanika u odnosu na polne razlike. Samim tim,

možemo konstatovati da je potvrđena naša polazna hipoteza iz ovog

domena.

Kada u tabelu izdvojimo samo aktivnosti koje spadaju u kulturnu

participaciju pojavljuju se neke razlike u odnosu na već pomenute opšte

varijable (tabela 6). Kao što smo očekivali iz do sada predstavljenih

rezultata, najčešća aktivnost u slobodnom vremenu srednjoškolaca iz

domena kulturne participacije (u užem smislu) je gledanje TV-a i slušanje

muzike (62.4 %), zatim čitanje knjiga (23.0 %) pa bavljenje umetnošću sa

14.3 %. Najmanje rasprostranjena aktivnost u dokolici iz domena kulturne

participacije je odlazak u neku od institucija kulture (oblik javne kulturne

potrošnje), koja je bukvalno svedena na pojedinačne slučajeve.

31

Pored opštih pretpostavki neparametarskih tehnika, kao što su slučajnost uzoraka i nezavisnost opservacija, kod hi-kvadrat testa postoji i dodatna pretpostavka o najmanjoj očekivanoj učestalosti u svim ćelijama tabele. Naime, najmanja očekivana učestalost u svim ćelijama trebalo bi da bude 5 ili više. Neki autori predlažu i nešto blaže kriterijume gde bi najmanje 80 % ćelija tabele trebalo da imaju očekivane učestalosti 5 ili više. U našem slučaju u čak 47.7 % ćelija tabele nalazi se vrednost ispod 5, te tako dodatna pretpostavka za ovaj test nije zadovoljena i utvrđena korelacija nije na nivou koji pokazuju dobijeni koeficijenti.


61

Tabela 6. Aktivnosti kulturne participacije u slobodnom vremenu prema vrsti škole

Vrsta škole/aktivnosti kulturne participacije

Gledanje TV,

slušanje muzike

Čitanje (knjiga,

časopisa, novina)

Bavljenje umetnošć

u

Odlazak u pozorište, muzeje,

koncerte...

Ukupno

Gimnazija 46.6% 32.8% 20.1% 0.5% 100%

(22.6%) (43.2%) (42.7%) (50%) (30.3%)

Stručna škola 72.1% 18.3% 9.4% 0.2% 100%

(73.1%) (50.3%) (41.7%) (50%) (63.3%)

Mešovita škola 42.9% 21.4% 35.7% 0% 100%

(1.4%) (1.9%) (5.2%) (0%) (2.1%)

Umetnička škola 41.4% 24.1% 34.5% 0% 100%

(2.9%) (4.5%) (10.4%) (0%) (4.3%)

Ukupno 62.4% 23.0% 14.3% 0.3% 100%

(100%) (100%) (100%) (100%) (100%)

Aktivnosti kulturne participacije po vrsti škole pokazuju da su

gledanje TV i slušanje muzike i čitanje knjiga, časopisa i novina

najzastupljenije kod učenika srednjih stručnih škola, dok je bavljenje

umetnošću (najčešće pisanjem) kao izraziti predstavnik aktivnosti kulturne

participacije nešto zastupljenije među učenicima gimnazija. Naravno,

moramo imati u vidu da je kod učenika umetničkih škola očekivano

zastupljeno bavljenje umetnošću kroz plan i program školovanja, te ovu

činjenicu moramo imati u vidu prilikom elaboracije rezultata. Najmanje

rasprostranjena aktivnost u dokolici iz domena kulturne participacije,

odlazak u neku od institucija kulture kao oblik javne kulturne potrošnje,

nalazimo kod jednog učenika gimnazije i jednog učenika srednje stručne

škole.

Posmatrano po razrednim grupama nema značajnijih razlika u

odnosu na realizovani uzorak, dok je kod distribucije po polu uočljiva

dominacija devojaka u odnosu na muškarce u većini aktivnosti u dokolici iz

domena kulturne participacije, osim bavljenja nekom vrstom umetnosti gde

ima nešto više muškaraca (grafikon 9).


62

Grafikon 9

I pored vidljive dominacije učenica u većini grupa, najveća razlika je

u aktivnosti u slobodnom vremenu iz domena kulturne participacije koja

podrazumeva odlazak u neku od institucija kulture, kao oblik javne kulturne

potrošnje, gde uopšte nemamo muškaraca. Međutim, ovako predstavljena

procentualna struktura može da stvori pogrešan utisak, jer kada

pogledamo frekvencijsku strukturu videćemo da se radi o samo dve

devojke (II i III razred, školski uspeh: vrlo dobra i odlična) koje su u prvom

izboru navele ovu aktivnost kao primarnu u dokolici. Stoga, možemo

konstatovati da su odlasci u neku od institucija kulture, kao oblik javne

kulturne potrošnje, ubedljivo najmanje zastupljene aktivnosti

srednjoškolaca u Srbiji.

Ipak, zaključci do kojih dolazimo iz ovih podataka bi bili da devojke

nešto više učestvuju u aktivnostima iz domena kulturne participacije u

okviru aktivnosti u slobodnom vremenu, i da su devojke relativno češći

posetioci institucija kulture od muškaraca, što i nije bilo neočekivano s

obzirom na nalaze ranijih istraživanja koja su za predmet imala publiku

nekih od institucija kulture.32

32

Mrđa, Slobodan. 2010. Pozorišna publika u Srbiji: izveštaj o istraživanju: (dramska publika), Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka; Mrđa, Slobodan. 2010. Publika narodnog pozorišta u Beogradu, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.


63

Što se grupa učenika po uspehu tiče, uočavamo da se učenici sa

boljim uspehom nešto češće participiraju u kulturnom životu i potrošnji ali,

ipak, vrlo retko posećuju neku od institucija kulture. Zanimljiva je grupa

učenika koja je prethodni razred završila sa dovoljnim uspehom gde ih čak

90 %, od aktivnosti koje spadaju u kulturnu participaciju, najčešće gledaju

TV i slušaju muziku, dok preostalih 10% čita knjige, časopise ili dnevnu

štampu. Ali, bez obzira na to povezanost ovih varijabli je vrlo mala (C =

0.14, Cramer`s V = 08), tako da se na ovom nivou analize ne može reći da

su učenici sa boljim uspehom u školi skloniji aktivnostima kulturne

participacije, kako javne, tako i aktivnosti iz domena privatne kulturne

potrošnje.

U sklopu pitanja o kulturnim potrebama učenika srednjih škola u

Srbiji, pored opštih pitanja, u posebnom delu upitnika nalazila su se pitanja

kojim smo želeli da saznamo više o veličini sredstava za kulturnu

potrošnju, zadovoljstvom kulturnim životom (ponudom) u mestu gde idu u

školu i stvarnim potrebama ili zanimanjima (željama) za sadržajima iz

oblasti kulture.

Kao što smo ranije rekli velika većina (90.1 %) učenika u Srbiji ima

“redovan džeparac”, dok ostalih 9.9 % nemaju neku redovnu količinu

novca sa kojom samostalno raspolažu, pa nas je zanimalo koliko

srednjoškolci iz ovog dela budžeta mesečno odvajaju za zadovoljavanje

potreba iz oblasti kulture, kao neke vrste materijalne osnove za kulturnu

participaciju.


64

Grafikon 10

Podaci pokazuju (grafikon 10) da više od polovine učenika (58,6 %)

može mesečno da izdvoji manje od 2.000 dinara za zadovoljavanje

kulturnih potreba. Ovaj podatak ne predstavlja veliko iznenađenje ako ga

uporedimo sa ranije iznetim podacima o lošem standardu srednjoškolaca u

Srbiji. I pored činjenice da srednjoškolci ponekad imaju mogućnost

kupovine ulaznica po povoljnijim cenama, sa budžetom manjim od 2.000

dinara mesečno, nije moguće zadovoljiti ni najosnovnije potrebe iz oblasti

kulture, tako da možemo konstatovati da je standard učenika srednjih

škola u Srbiji jedna od veoma važnih varijabli sa velikim uticajem na obim i

kvalitet kulturnog života srednjoškolske populacije. Nešto više sredstava,

od 2.000 do 4.000 dinara može mesečno da odvoji 30.4 % učenika, što,

zbirno gledano, znači da čak 89.0 % srednjoškolaca može mesečno da

izdvoji do maksimalno 4.000 dinara za zadovoljavanje kulturnih potreba.

Samo 6.2 % njih može da odvoji dovoljno sredstava da zadovolji potrebe iz

oblasti kulturnog života (od 4.000 do 1000 dinara), dok zanemarivih 2.4 %

može da odvoji i više od 1000 dinara, što su sredstva koja omogućavaju

sadržajnije i obimnije zadovoljavanje kulturnih potreba.

Očekivano, nema nekih značajnijih razlika kad se pogleda

distribucija odgovora prema vrsti škole, sem što u grupi koja može

mesečno da odvoji od 2.000 do 4.000 dinara imamo više od dvije trećine


65

(68.4 %) učenika srednjih stručnih škola. Ukoliko pogledamo izdvojeno

grupe učenika koji mogu izdvojiti za zadovoljavanje kulturnih potreba od

4.000 do 1000 dinara i preko toga, najviše ih je iz gimnazija sa boljim

školskim uspehom.

Izneti podaci su potvrdili polaznu hipotezu i našu pretpostavku da

ukupni prihodi učenika srednjih škola u Srbiji i njihovih porodica utiču na

oblikovanje kulturnih navika, ali i na sve aspekte kulturnih praksi, preko

finansijske nemogućnost da odvoje sredstva za odlazak na kulturne

događaje ili učešće u nekoj privatnoj kulturnoj aktivnosti.

S obzirom na to da se učenici relativno često odriču zadovoljavanja

potreba iz oblasti kulture i da smo do sada ustanovili da je jedan od faktora

loš materijalni položaj ove društvene grupe, zanimao nas je i uticaj

kvaliteta kulturnog života (ponude događaja iz oblasti kulture) u gradu gde

studiraju.

Grafikon 11

Međutim, podaci pokazuju (grafikon 11) da je najveći broj učenika

(32.6 %) neodlučan po pitanju kvaliteta kulturnog života u gradu gde idu u

školu, dok je nezadovoljnih kulturnim životom u gradu gde studiraju 25.0 %

uz 13.3 % veoma nezadovoljnih. Zbirno posmatrano, više od trećine


66

učenika (38.3 %) je nezadovoljno kulturnom ponudom u gradu gde idu u

školu, a ako tome dodamo i 32.6 % neodlučnih dobijamo većinu od 70.8 %

učenika sa relativno negativnim stavom prema kulturnoj ponudi i kulturnim

životom u mestu gde idu u srednju školu. Zadovoljnih je 23.0 % a veoma

zadovoljnih je samo 6.2 %, što znači da u gornjem delu skale zadovoljstva

imamo ukupno 29.2 % srednjoškolaca.

Veoma je teško pretpostaviti koji su najvažniji uzroci ovako

značajnog procenta neodlučnih. Teorijski posmatrano, uzroci ovakvih

stavova mogu se kretati od nemogućnosti procene izazvane manjkom

informacija, preko nezainteresovanosti, do nepostojanja ličnih kriterijuma

za procenu usled ograničenja u percepciji pojedinih umetničkih sadržaja.

Na žalost, tip instrumenta korišćenog u istraživanju nije mogao da zabeleži

detaljnije informacije o ovim uzrocima, pa ćemo se zadržati samo na

opštim pretpostavkama. Bez obzira na relativno veliki broj neodlučnih,

možemo konstatovati da kulturni život u gradu gde idu u školu (ponuda

događaja iz oblasti kulture) predstavlja jedan od značajnijih faktora zbog

koga se učenici relativno često odriču zadovoljavanja potreba iz oblasti

kulture, posebno u manjim gradovima.

Distribucija po gradovima (tabela 7) pokazuje da su učenici iz

Vrnjačke Banje, Beograda i Novog Sada najzadovoljniji ponudom sadržaja

iz oblasti kulture, dok nešto veći stepen zadovoljstva od prosečnog

nalazimo kod učenika iz Kragujevca, Leskovca, Apatina, Sremske

Mitrovice i Zrenjanina. Najmanje su zadovoljni učenici iz Kosovske

Mitrovice (čak 90.9 % učenika je nezadovoljno i veoma nezadovoljno),

Svilajnca (85.1 %), Čačka (84.1 %), Ljubovije (74.4 %), Grdelice (68.2 %),

Pirota (66.7 %), Velike Plane i Prokuplja (61.9 %), Vranja (66.1 %) i

Bujanovca (55.6 %). Najviše neodlučnih je u Pančevu (45.1 %), Kikindi

(41.7 %), Požarevcu (41.5 %), Šapcu (41.5 %), ali značajan broj

neodlučnih nalazimo i u Novom Sadu (39.2 %), Subotici (39.0 %) i Boru

(37.2 %).


67

Tabela 7. Zadovoljstvo ponudom sadržaja iz oblasti kulture po

gradovima G

rad

/po

nu

da

Veo

ma

zad

ov

olj

an

/a

Za

do

vo

ljan

/a

Ni

zad

ov

olj

an

/a

ni

ne

zad

ovo

ljan

/a

Nezad

ov

olj

an

/a

Veo

ma

ne

zad

ovo

ljan

/a

Uku

pn

o

Bor 2.3% 7.0% 37.2% 34.9% 18.6% 100%

Bujanovac 7.4% 13.0% 24.1% 37.0% 18.5% 100%

Velika Plana

11.9% 9.5% 16.7% 33.3% 28.6% 100%

Vrnjačka Banja

10.6% 40.4% 25.5% 21.3% 2.1% 100%

Pirot 0% 6.1% 27.3% 51.5% 15.2% 100%

Leskovac 13.6% 25.0% 29.5% 25.0% 6.8% 100%

Grdelica 0% 9.1% 22.7% 25.0% 43.2% 100%

Ljubovija 0% 5.1% 20.5% 35.9% 38.5% 100%

Šabac 0% 13.1% 40.5% 38.1% 8.3% 100%

Subotica 0% 12.2% 39.0% 36.6% 12.2% 100%

Bačka Topola

7.5% 22.5% 27.5% 30% 12.5% 100%

Čačak 0% 2.3% 13.6% 34.1% 50% 100%

Sremska Mitrovica

8.5% 27.1% 28.8% 22.0% 13.6% 100%

Niš 1.9% 11.3% 33.3% 30.8% 22.6% 100%

Kragujevac 11.6% 23.2% 31.9% 20.3% 13.0% 100%

Valjevo 1.5% 23.9% 28.4% 25.4% 20.9% 100%

Kovin 10.3% 13.8% 20.7% 37.9% 17.2% 100%

Pančevo 3.9% 27.5% 45.1% 23.5% 0% 100%

Sombor 0% 14.6% 34.1% 31.7% 19.5% 100%

Apatin 7.3% 31.7% 31.7% 26.8% 2.4% 100%

Zrenjanin 8.0% 24.0% 36.0% 24.0% 8.0% 100%

Požarevac 0% 16.9% 41.5% 24.6% 16.9% 100%

Prokuplje 4.8% 9.5% 23.8% 35.7% 26.2% 100%

Sremski Karlovci

5.9% 22.1% 36.8% 27.9% 7.4% 100%

Novi Sad 8.8% 35.9% 39.2% 13.8% 2.2% 100%

Zaječar 6.1% 20.4% 28.6% 32.7% 12.2% 100%

Svilajnac 0% 0% 14.9% 42.6% 42.6% 100%

Paraćin 6.4% 6.4% 36.2% 38.3% 12.8% 100%

Kikinda 5.0% 21.7% 41.7% 20% 11.7% 100%

Kosovska Mitrovica

0% 4.5% 4.5% 31.8% 59.1% 100%

Beograd 9.4% 36.2% 35.3% 14.4% 4.7% 100%

Vranje 5.6% 1.9% 31.5% 40.7% 20.4% 100%

Ukupno 6.2% 23.0% 32.6% 25.0% 13.3% 100%


68

Naravno, ovakvi rezultati su mogli biti očekivani, s obzirom na to da

je ponuda kulturnih sadržaja (kulturni život) najraznovrsnija i najbogatija (u

kvantitativnom smislu) u Beogradu i Novom Sadu. S obzirom na to da je

test nezavisnosti i u okviru njega koeficijent kontigencije za jačinu veze

između ovih promenjivih pokazao da postoji jača povezanost između ovih

modaliteta (C = 0.44), možemo sa velikim stepenom pouzdanosti

konstatovati da je ponuda kulturnih sadržaja značajan faktor zbog koga se

učenici srednjih škola u Srbiji često odriču zadovoljavanja potreba iz

oblasti kulture, posebno u manjim gradovima. S druge strane, ovi podaci

direktno govore o kulturnoj ponudi koja, očigledno, nije u korelaciji sa

potrebama, ukusima i navikama srednjoškolaca u Srbiji.

Nema značajnijih razlika u odnosu na razrede, školski uspeh, dok se

u odnosu na pol uočava da među devojkama ima više neodlučnih, ali bez

povezanosti (C = 04, Cramer`s V = 04).

Grafikon 12

Distribucija odgovora u odnosu na tip škole (Grafikon 12) pokazuje

da najveće nezadovoljstvo ponudom sadržaja iz oblasti kulture ispoljavaju

učenici mešovitih škola gde nemamo učenika u gornjem delu skale

zadovoljstva, a pri tom imamo čak 85.4 % nezadovoljnih. Relativno

zadovoljnih je najviše u gimnazijama i srednjim stručnim školama, ali uz


69

značajan procenat neodlučnih, kojih ima najviše među učenicima srednjih

umetničkih škola, što samo po sebi govori o prilagođenosti ponude

sadržaja iz oblasti kulture potrebama i ukusima srednjoškolaca i mladih

uopšte, posebno ako imamo u vidu da se ovi učenici kroz sistem

školovanja, na neki način, bave umetničkim stvaralaštvom.

Grupe učenika koji nisu zadovoljni kulturnom ponudom u gradu gde

idu u školu ili su bili neodlučni imali su mogućnost da izaberu kojih bi to

sadržaja iz oblasti kulturnog života trebalo biti više u mestu gde žive ili idu

u školu, tj. za koje sadržaje bi bili zainteresovani. Zbog karakteristika

instrumenta za prikupljanje podataka (standardizovanog pismenog upitnika

sa većinom „zatvorenih“ pitanja), ponudili smo samo nazive opštih

sadržaja bez mogućnosti preciziranja o kom sadržaju se konkretno radi, a

bilo je moguće izabrati do tri sadržaja bez obzira na njihov rang.


70

Tabela 8. Kojih bi sadržaja iz oblasti kulturnog života trebalo biti više (multipli odgovori)

Više sadržaja iz oblasti kulture Procenat (%) Procenat slučajeva (%)

Književnih 5.9% 12.3%

Pozorišnih 13.7% 28.7%

Filmskih 29.6% 61.7%

Muzičkih 34.9% 72.9%

Likovnih 3.8% 8.0% Obrazovnih 12.0% 25.1%

Rezultati pokazuju (tabela 8) da se kod nešto manje od dve trećine

učenika koji nisu zadovoljni kulturnom ponudom u gradu gde se školuju (ili

su bili neodlučni) među prva dva sadržaja nalaze muzički i filmski sadržaji

kojih bi trebalo biti više ili za koje bi bili najviše zainteresovani. Posebno

treba naglasiti veliko interesovanje za muzičke sadržaje jer se kod čak

72,9 % učenika oni nalaze među prva dva sadržaja. Kod manjeg broja

učenika (nešto preko 10 procenata) nalazimo i interesovanje za pozorišne

i obrazovne sadržaje. Najmanje interesovanje je za književne, a posebno

su malo zainteresovani za likovne sadržaje. Stoga, možemo reći da je u

velikoj meri potvrđena naša hipoteza o trendovima kod želja

srednjoškolaca za sadržajima iz oblasti kulture u mestu gde se školuju.

Posmatrano po gradovima, u velikoj većini gradova dominira

povećano interesovanje za muzičke (pretpostavljamo da se najviše radi o

koncertima) i filmske sadržaje, s tim što bi učenici iz Velike Plane,

Grdelice, Ljubovije, Valjeva, Prokuplja i Svilajnca želeli više filmskih

sadržaja pa onda muzičkih. Posebno su karakteristični učenici srednjih

škola iz Svilajnca kojih čak 93.6 % izražava veliku zainteresovanost za

filmske sadržaje. Međutim, u dva grada, Kovinu i Kosovskoj Mitrovici,

pored dominantnog interesovanja za muzičke sadržaje, na drugom mestu

su pozorišni sadržaji. Nešto veće interesovanje za ovaj vid umetnosti

nalazimo i kod učenika iz Čačka, Bujanovca i Sremskih Karlovaca, ali se

uočava trend povećanja interesovanja za pozorišne sadržaje i u Boru,

Velikoj Plani, Pirotu, Grdelici, Subotici, Bačkoj Topoli, Nišu, Valjevu,

Požarevcu i Svilajncu. Ubedljivo najmanje interesovanje u svim gradovima

je za likovne sadržaje.


71

Iz do sada prikazanih rezultata možemo konstatovati prve značajnije

karakteristike slobodnog vremena srednjoškolaca u Srbiji. Većina učenika

srednjih škola u Srbiji ima dnevno do 5 sati slobodnog vremena, koje

najčešće „troši“ kroz omiljene aktivnosti koje se odvijaju u tzv. privatnoj

sferi (gledanje TV i slušanje muzike, bavljenje sportom, korišćenje

računara) za koje je potrebna minimalna količina materijalnih sredstava

(najčešće su besplatne). Treća važnija karakteristika dokolice

srednjoškolaca u Srbiji je da aktivnosti iz domena kulturnog života (kao što

su bavljenje umetnošću i, posebno, odlasci u neku od institucija kulture) ne

spadaju u omiljene načine provođenja slobodnog vremena. Čak bi se

moglo reći da su posete institucijama kulture kod učenika srednjih škola

svedene na pojedinačne slučajeve. Takođe, načini provođenja slobodnog

vremena srednjoškolaca, interesovanja uopšte i kulturna interesovanja

nisu teritorijalno određena (mesta, gradovi, regioni), već ih strukturišu neki

drugi faktori. Materijalni položaj (standard) većine porodica koji imaju

učenika/e srednje škole je veoma težak, pa je, uzimajući u obzir činjenicu

da veliku većinu učenika izdržavaju roditelji, standard srednjoškolaca

jedna od veoma važnih varijabli sa velikim uticajem na obim i kvalitet

kulturnog života ove populacije.

4.2 Kulturne navike učenika srednjih škola u Srbiji

Aktuelna ponašanja u oblasti kulturne potrošnje i kulturne

proizvodnje, što smo označili kao “kulturne navike” tretirane su kao

operacionalizacija kulturnih potreba. Utvrđivanje kulturnih navika, tj.

aktivnosti kulturne participacije pokušali smo istražiti kroz 13 pitanja u

nekoliko grupa: 1. oblike javne kulturne potrošnje (posete bioskopu,

pozorištu, muzejima, spomenicima kulture, galerijama, koncertima,

bibliotekama, književnim večerima, sportskim događajima, klubovima itd);

2. aktivnosti kulturne produkcije (da li se srednjoškolci bave umetnošću); 3.


72

medijske navike srednjoškolaca (da li i koliko često gledaju televiziju,

slušaju radio, čitaju dnevnu štampu, koje programe najčešće prate na

televiziji, omiljene dnevne novine); 4. oblike privatne kulturne potrošnje

(čitanje knjiga, vrsta muzike koju slušaju). Nakon utvrđivanja osnovnih

trendova za svaki od navedenih tipova kulturnih navika na nivou čitavog

uzorka, ispitivali smo njihovu distribuciju po polnim grupama, razredu,

uspehu i vrsti srednje škole.

4.2.1 Javna kulturna potrošnja srednjoškolaca

U slučajevima istraživanja kulturne potrošnje istraživači se u većini

slučajeva fokusiraju na posete kulturnim događajima i institucijama (posete

bioskopu, pozorištu, muzejima, spomenicima kulture, galerijama,

koncertima, bibliotekama, književnim večerima, sportskim događajima,

klubovima itd..), pa je ovaj aspekt kulturne potrošnje postao osnov za

kulturnu participaciju u celini.

Učenike srednjih škola smo pitali koliko često posećuju kulturne

događaje nudeći skalu učestalosti sa pet nivoa (vrlo često, često,

povremeno, retko i nikada). Da bi pokušali izbeći zamke subjektivne

procene, tj. šta je za nekoga često ili retko, u pitanju smo uz svaki nivo na

skali precizirali o kojoj učestalost se radi: vrlo često (jednom ili više puta

nedeljno), često (jednom do dva puta mesečno), povremeno (jednom do

dva puta tromesečno) i retko (dva do tri puta godišnje). Pitanja su se

odnosila na posete pozorišnim, bioskopskim predstavama, izložbama u

galerijama/muzejima, kao i posete kulturno-istorijskim spomenicima i

arheološkim nalazištima, koncertima, zatim, odlascima u biblioteku, te

posete književnim večerima sportskim događajima i klubovima.

Naravno, interesovanja i učestalost odlaska, pored ostalog, zavise i

od ponude kulturnih sadržaja u životnom prostoru pojedinca (teritorijalna

komponenta).


73

Kao što možemo da vidimo u grafikonima 13 i 14, učenici srednjih

škola u Srbiji imaju malu učestalost poseta događajima iz oblasti kulture,

što je u potpunosti u skladu sa ranije iznetim podacima o načinima

provođenja slobodnog vremena, stoga je u potpunosti potvrđena hipoteza

da srednjoškolci spadaju u društvenu grupu koja relativno retko posećuje

događaje iz oblasti kulture, pa je uticaj kulture na svakodnevni život

učenika srednjih škola u Srbiji sveden na minimum, a jedan od značajnijih

faktora je i situacija koju karakteriše nepostojanje konzistentnog sistema

vrednosti i života u nekoj vrsti vrednosnog vakuuma u društvu.

Grafikon 13

Čak 85.8 % srednjoškolaca retko ili nikada ne posećuje muzeje,

zatim 84.5 % književne večeri, a 79.0 % nikada ili retko posećuje galerije,

dok čak 77.8 % učenika retko ili nikada ne posećuje pozorišne predstave.

Takođe 74.0 % retko ili nikada ne posećuje kulturno-istorijske spomenike i

arheološka nalazišta, dok 71.3 % nikada ili retko odlazi u bioskop.


74

Grafikon 14

Srednjoškolci su ubedljivo najzainteresovaniji za odlazak u klubove,

jer ih čak 67.5 % posećuje klubove vrlo često ili često, i sportske događaje

(43.6 % - vrlo često ili često). Pored biblioteka, za koje se i očekivalo da ih

češće posećuju (39.7 % - vrlo često ili često), slede koncerti (24.3 % - vrlo

često ili često, ali i 27.3 % povremeno).

Pored grupe srednjoškolaca koja praktično ne učestvuje u kulturnom

javnom životu, ipak imamo i manju grupu srednjoškolaca koja odlazi u

kulturne institucije i posećuje kulturne programe u koja čini prosečno oko

8.5 procenata (statistička procena) srednjoškolske populacije. Među njima,

između 3.5 i 5.5 % učenika srednjih škola u Srbiji participira u javnom

kulturnom životu barem jednom mesečno. Grupu povremenih posetilaca

kulturnih institucija i programa čini prosečno oko 14.7 % srednjoškolaca.

Posmatrajući podatke po institucijama, u bioskop (grafikon 15)

nikada ne ide 30.1 % učenika, a dva do tri puta godišnje ga poseti 41.2 %.

Povremenih posetilaca je 16.4 %, dok ga češće posećuje 12.3 %

srednjoškolaca. U mešovitim i umetničkim srednjim školama posete


75

bioskopu su retke, a nešto više učenika koji idu u bioskop imaju gimnazije i

srednje stručne škole. Nema značajnijih razlika u odnosu na razred i pol,

osim što su uočeni trendovi da u bioskop više odlaze muškarci, najčešće

vrlo dobri ili odlični učenici.

Grafikon 15

U pozorište (grafikon 16) nikada ne ide čak 39.4 % srednjoškolaca,

a tek dva do tri puta godišnje na pozorišnu predstavu ode 38.4 % učenika.

Povremenih posetilaca je 13.6 %, dok redovne pozorišne publike među

učenicima ima 2.5 %. Najviše redovnih posetilaca pozorišta imamo među

učenicima umetničkih srednjih škola, dok najmanje u pozorište odlaze

učenici/e srednjih stručnih škola (nikada 48.8 % i retko 35.6 %) i srednjih

mešovitih škola (nikada 56.2 % i retko 27.1 %).


76

Grafikon 16

U grupi odličnih učenika/ca, nikada u pozorište ne ide 29.1 %, dok

44.8 % ide dva do tri puta godišnje, a jednom do dva puta tromesečno na

pozorišne predstave ide 17.0 %. Jednom mesečno odlazi 6.6 %, a

redovne publike među odličnim učenicima ima samo 2.5 %. Kod vrlo

dobrih učenika značajno veći procenat ne ide u pozorište (40.7 %), dok to

retko čini 36.9 %, povremeno 13.8 %, a mesečno 5.1 %. Redovne

pozorišne publike među vrlo dobrim učenicima ima oko 3.5 %. Kod

učenika sa nižim školskim uspehom se još smanjuje procenat posetilaca

pozorišta, tako da kod učenika koji ponavljaju razred uopšte nemamo onih

koji idu u pozorište vrlo često i često, a tek njih 7.1 % ode u pozorište

jednom do dva puta u periodu od tri meseca.

Distribucija po polu (tabela 9) pokazuje da u grupi onih koji nikada

ne odlaze u pozorište imamo skoro isti broj muškaraca (49.7 %) i devojaka

(50.3 %), dok je kod onih koji retko posećuju pozorište skoro duplo više

devojaka (66.1 %) nego muškaraca (33.9 %). U grupama koje idu

povremeno, često i vrlo često imamo više devojaka, što još jednom

potvrđuje hipotezu da su devojke nešto češći posetioci pozorišta.


77

Tabela 9. Učestalost poseta pozorištu srednjoškolaca u Srbiji u odnosu na pol

Pol/učestalost poseta pozorištu

Vrlo često

Često Povremen

o Retko Nikada Ukupno

Muškarci 4.3%

(49.4%) 3.2%

(24.0%) 10.1%

(29.2%) 32.9%

(33.9%) 49.5%

(49.7%) 100%

(39.5%)

Devojke 2.8%

(50.6%) 6.6%

(76.0%) 16.0%

(70.8%) 42.0%

(66.1%) 32.7%

(50.3%) 100%

(60.5%)

Ukupno 3.4%

(100%) 5.2%

(100%) 13.6%

(100%) 38.4%

(100%) 39.3%

(100%) 100%

(100%)

(C = 0.18, Cramer`s V = 0.18, ro = -0.15)

Muzeji su institucije kulture koje najmanje posećuju srednjoškolci u

Srbiji, jer čak 42.4 % njih nikada ne odlazi u muzeje a 43.4 % to čini tek

dva do tri puta godišnje (grafikon 17). Povremenih posetilaca muzeja

među učenicima srednjih škola u Srbiji je 9.7 %, a jednom do dva puta

mesečno u muzeje odlazi tek 2.5 %, dok redovnih posetilaca muzeja

imamo samo 2.0 %. Naravno, pri ovako velikom grupisanju ispitanika na

jednom delu skale učestalosti ne može se očekivati pojava nekih statistički

značajnijih razlika kod distribucije prema vrsti škole, razredu, školskom

uspehu, ali i polu. Međutim, moramo napomenuti da se uočavaju

tendencije da učenici sa boljim uspehom u školi ispoljavaju veće

interesovanje za posetu muzeju, dok kod učenika sa slabijim uspehom

toga interesovanja skoro da uopšte nema. Takođe, možemo rači da su za

muzeje nešto više zainteresovani učenici srednjih umetničkih škola i

gimnazija, dok je kod mešovitih i srednjih stručnih škola interesovanje

znatno manje.


78

Grafikon 17

Uzroci ovakvog stanja u pogledu poseta muzejima nisu, i ne mogu

biti, samo u specifičnim karakteristikama društvene grupe i njenog odnosa

prema javnom kulturnom životu (slobodno vreme, interesovanja,

mogućnosti recepcije umetničkih dela, finansije...) nego je deo uzroka

ovakvog stanja povezan i sa samim muzejima (način prezentacije kulturne

baštine, aktuelnost, edukativne aktivnosti, komunikacija sa medijima i

publikom itd.).

Slična situacija je i sa posetama srednjoškolaca izložbama

(galerijama), jer ih čak 45.1 % nikada ne ide na izložbe, a 33.9 % poseti

neku galeriju dva do tri puta godišnje (grafikon 18).


79

Grafikon 18

Ovi podaci su u visokoj korelaciji sa ranije iznetim podacima da je u

svim gradovima ubedljivo najmanje interesovanje srednjoškolaca za

likovne sadržaje.

Kao što smo ranije naglasili, srednjoškolska populacija je nešto

zainteresovanija za posete koncertima (grafikon 19), jer 7.3 % vrlo često

odlazi na koncerte, a 17.0 % to čini u intervalu jednom do dva puta

mesečno, dok je povremenih posetilaca 27.3 %. Međutim, i ovde imamo

jednu značajnu grupu oko trećine učenika koja retko odlazi na koncerte

(33.3 %), uz 15.1 % onih koje koncerti ne interesuju. U grupama sa

manjim interesovanjem imamo nešto više muškaraca nego devojaka.


80

Grafikon 19

Sportski događaji već tradicionalno nešto više privlače

srednjoškolsku omladinu, pretežno muškog pola (tabela 10), mada je

raspodela učestalosti poseta u celom uzorku dosta ravnomerna (grafikon

20) zbog strukture realizovanog uzorka po polu (više devojaka nego

muškaraca), ali uz jasnu strukturisanost prema polnim/rodnim razlikama u

odnosu na delove skale sa većom ili manjom učestalosti, gde su devojke

više koncentrisane u delu skale sa manjom učestalosti poseta.

Grafikon 20


81

Posete sportskim događajima najmanje su popularne kod učenika

srednjih mešovitih škola i devojaka iz srednjih umetničkih škola, dok su

najzainteresovaniji muškarci iz srednjih stručnih škola i gimnazija.

Tabela 10. Učestalost poseta sportskim događajima srednjoškolaca

u Srbiji u odnosu na pol

Pol/učestalost poseta sportskim događajima

Vrlo često

Često Povremeno Retko Nikada Ukupno

Muškarci 35.8%

(62.2%) 22.6%

(43.4%) 14.5%

(29.5%) 14.7%

(27.9%) 12.6%

(31.1%) 100%

(39.8%)

Devojke 14.3%

(37.8%) 19.4%

(56.6%) 22.8%

(70.5%) 25.0%

(72.1%) 18.4%

(68.9%) 100%

(60.2%)

Ukupno 22.9%

(100%) 20.7%

(100%) 19.5%

(100%) 20.9%

(100%) 16.1%

(100%) 100%

(100%)

(C = 0.26, Cramer`s V = 0.27, ro = 0.24)

Kao što smo istakli na početku, pored biblioteka, za koje se i

očekivalo da ih češće posećuju, srednjoškolci su ubedljivo

najzainteresovaniji za odlazak u klubove, jer ih čak 67.5 % posećuje

klubove sa većom učestalošću, od toga čak 40.5 % ide u klubove

najmanje jednom ili više puta nedeljno a 27.0 % najmanje jednom do dva

puta mesečno (grafikon 21), što potvrđuje polaznu hipotezu iz ovog

domena. S druge strane, samo 16.9 % učenika je malo ili nije uopšte

zainteresovano za druženje sa kolegama po klubovima, uz 15.6 % onih

koji jednom ili dva puta u toku od nekoliko meseci “svrate” do kluba.


82

Grafikon 21

Posmatrano po polu ispitanika, naravno, nismo uočili nikakve

značajnije razlike (C = 07), ali ni po vrsti škole koju pohađaju (C = 0.16) i

razredu u koji idu (C = 0.14) s tim što su srednjoškolci viših razreda (III i IV

razreda) skloniji češćem odlasku u klubove sa društvom.

S druge strane, posmatrajući distribuciju odgovora u odnosu na

školski uspeh (tabela 11), uočavamo da frekvencija poseta klubovima

opada sa povećanjem školskog uspeha, tj. učenici sa lošijim uspehom u

školi skloniji su provođenju slobodnog vremena po klubovima sa društvom.


83

Tabela 11. Učestalost poseta klubovima srednjoškolaca u Srbiji u odnosu na školski uspeh

Uspeh/učestalost poseta klubovima

Vrlo često Često Povremeno Retko Nikada Ukupno

Ponavljam razred 57.1% 21.4% 14.3% 0% 7.1% 100%

0.8% 0.5% 0.5% 0% 0.5% 0.6%

Dovoljnim 51.7% 25.0% 11.7% 5.0% 6.7% 100%

3.2% 2.3% 1.9% 1.6% 1.9% 2.5%

Dobrim 47.7% 25.7% 13.6% 5.1% 7.9% 100%

21.0% 16.9% 15.5% 11.4% 15.8% 17.8%

Vrlo dobrim 42.2% 26.1% 15.0% 7.6% 9.0% 100%

37.0% 34.4% 34.1% 33.7% 35.8% 35.5%

Odličnim 35.2% 28.4% 17.2% 9.8% 9.4% 100%

38.0% 45.9% 48.0% 53.4% 46.0% 43.6%

Ukupno 40.4% 27.0% 15.6% 8.0% 8.9% 100%

100% 100% 100% 100% 100% 100%

(C = 0.11, Cramer`s V = 05, ro = 0.10)

Kao što smo ranije konstatovali, učenici srednjih škola u Srbiji ne

posećuju baš često događaje iz oblasti kulture, što je u potpunosti u skladu

sa ranije iznetim podacima o načinima provođenja slobodnog vremena.

Tako 85.8 % srednjoškolaca retko ili nikada ne posećuje muzeje, a 79.0 %

nikada ili retko posećuje galerije, dok 74.0 % retko ili nikada ne posećuje

kulturno-istorijske spomenike i arheološka nalazišta. Takođe, 77.8 %

srednjoškolaca retko ili nikada ne posećuje pozorišne predstave, a čak

84.5 % književne večeri, dok 71.3 % nikada ili retko odlazi u bioskop.

Analizirajući ove podatke, zanimljivo je pokušati utvrditi koji su najvažniji

razlozi za ovako slabo učešće srednjoškolaca u javnom kulturnom životu.

Oni koji retko posećuju institucije kulture i događaje iz oblasti

kulture, najčešće to čine zbog nezainteresovanosti (27.8 %), nedostatka

slobodnog vremena (17.5 %), i neodgovarajuće ponude sadržaja iz oblasti

kulturnog života u mestu gde idu u školu (16.6 %). Porodični i životni

uslovi, nedostatak informacija i nedostatak novca nisu faktori koji utiču na

učestalost poseta srednjoškolske populacije u Srbiji institucijama kulture i

događajima iz oblasti kulture (grafikon 22).


84

Grafikon 22

Kada se pogleda distribucija odgovora po gradovima ili mestima gde

ispitanici idu u školu, nezainteresovanost je najkarakterističnija za

srednjoškolce iz Apatina, Leskovca i Vrnjačke Banje (tabela 12), jer više

od polovine ispitanika iz ovih gradova navodi ovaj razlog kao najvažniji za

retke posete institucijama kulture. Nasuprot tome, u mestima gde postoji

interesovanje (nezainteresovanost kao razlog za neodlazak je ispod 10 %)

kao što su Kosovska Mitrovica, Bujanovac i Grdelica, kao razlog

dominiraju uslovi u kojima žive i idu u školu. Uz ovaj razlog u ovim

mestima je na značajnom nivou i loša ponuda sadržaja iz oblasti kulture. Iz

ovih podataka se jasno vidi da srednjoškolci iz manjih gradova i mesta

imaju jasnu percepciju o nerazvijenosti sredina u kojima žive (dominantan

razlog – uslovi života) u svim segmentima života, a posebno u oblasti

kulturnog života (loša ponuda sadržaja iz oblasti kulture). Inače, loša

ponuda sadržaja iz oblasti kulture je dominantan razlog kod

srednjoškolaca u Kovinu, Čačku i Pirotu.

Najmanje slobodnog vremena imaju srednjoškolci iz Sombora (u

ovom gradu je to dominantan razlog zbog čega ne idu češće u institucije


85

kulture i događaje iz oblasti kulture), Novog Sada, Zrenjanina, ali i

Beograda.

Tabela 12. Razlozi za retke posete u odnosu na grad

Gra

d/r

azlo

zi

Uslo

vi

u

ko

jim

a ž

ivim

Nem

am

slo

bo

dn

og

vre

me

na

Ne

inte

res

uje

me

Nem

am

do

vo

ljn

o

info

rmac

ija

Lo

ša

po

nu

da

Nem

am

do

vo

ljn

o

no

vc

a

Osta

lo

Uku

pn

o

Bor 21.1% 18.4% 15.8% 10.5% 31.6% 0% 2.6% 100%

Bujanovac 55.1% 10.2% 8.2% 4.1% 12.2% 2.0% 8.2% 100%

Velika Plana

18.2% 18.2% 24.2% 6.1% 24.2% 9.1% 0% 100%

Vrnjačka Banja

2.8% 11.1% 52.8% 2.8% 19.4% 11.1% 0% 100%

Pirot 13.0% 17.4% 17.4% 8.7% 34.8% 4.3% 4.3% 100%

Leskovac 10.8% 13.5% 56.8% 5.4% 10.8% 2.7% 0% 100%

Grdelica 45.5% 18.2% 9.1% 6.8% 18.2% 2.3% 0% 100%

Ljubovija 42.1% 2.6% 13.2% 2.6% 34.2% 5.3% 0% 100%

Šabac 6.8% 23.3% 27.4% 11.0% 26.0% 4.1% 1.4% 100%

Subotica 11.8% 14.7% 32.4% 11.8% 29.4% 0% 0% 100%

Bačka Topola

0% 10.5% 42.1% 15.8% 21.1% 10.5% 0% 100%

Čačak 11.8% 23.5% 11.8% 8.8% 44.1% 0% 0% 100%

Sremska Mitrovica

20% 10.9% 36.4% 5.5% 18.2% 7.3% 1.8% 100%

Niš 16.2% 19.9% 21.3% 8.8% 25.0% 8.1% 0.7% 100%

Kragujevac 12.7% 21.8% 34.5% 7.3% 16.4% 7.3% 0% 100%

Valjevo 1.9% 22.6% 37.7% 11.3% 26.4% 0% 0% 100%

Kovin 7.4% 11.1% 25.9% 3.7% 51.9% 0% 0% 100%

Pančevo 17.2% 17.2% 27.6% 6.9% 24.1% 3.4% 3.4% 100%

Sombor 21.2% 30.3% 15.2% 6.1% 27.3% 0% 0% 100%

Apatin 5.0% 15.0% 57.5% 10% 12.5% 0% 0% 100%

Zrenjanin 4.5% 30.3% 36.4% 6.1% 9.1% 10.6% 3.0% 100%

Požarevac 12.7% 19.0% 33.3% 3.2% 25.4% 4.8% 1.6% 100%

Prokuplje 22.5% 12.5% 30% 12.5% 22.5% 0% 0% 100%

Sremski Karlovci

4.6% 13.8% 30.8% 13.8% 21.5% 15.4% 0% 100%

Novi Sad 4.0% 32.0% 36.7% 8.7% 12.0% 6.0% 0.7% 100%

Zaječar 9.8% 4.9% 43.9% 0% 26.8% 14.6% 0% 100%

Svilajnac 40.5% 8.1% 13.5% 5.4% 32.4% 0% 0% 100%

Paraćin 14.3% 4.8% 40.5% 4.8% 33.3% 0% 2.4% 100%

Kikinda 23.2% 10.7% 48.2% 3.6% 8.9% 3.6% 1.8% 100%

Kosovska Mitrovica

57.1% 9.5% 4.8% 0% 19.0% 9.5% 0% 100%

Beograd 3.7% 26.7% 39.0% 8.0% 11.4% 9.6% 1.6% 100%

Vranje 19.6% 26.1% 13.0% 4.3% 28.3% 2.2% 6.5% 100%

Ukupno 12.6% 20.3% 32.4% 7.5% 19.4% 6.4% 1.3% 100%

Nezainteresovanost je zastupljenija, kao razlog, kod mlađih

srednjoškolaca prvog i drugog razreda i smanjuje se sa povećanjem

razreda, dok je situacija potpuno obrnuta kod neodgovarajuće ponude kao


86

razloga, jer se povećava sa povećanjem razreda. Što se tiče trenda kod

nedostataka interesovanja i neodgovarajuće ponude, najverovatnije se

radi, ili bi trebalo da se radi, o tome da srednjoškolci viših razreda imaju

izgrađenije (razvijenije) kriterijume vrednovanja umetničkog stvaralaštva

pa zbog toga imaju nešto strožije kriterijume prilikom izbora sadržaja iz

oblasti kulturnog života, ali im se povećavaju i interesovanja za učešće u

javnom kulturnom životu sredine gde idu u školu radi ličnog izgrađivanja i

obrazovanja. Nedostatak interesovanja je nešto više izražen kod

muškaraca nego kod devojaka. Zanimljivo je da varijabla nedostatak

novca ne predstavlja jedan od važnijih razloga za lošu participaciju u

kulturnom životu i pored neizvesnog povećanja standarda srednjoškolaca i

njihovih porodica u situaciji velike ekonomske i opštedruštvene krize. Može

se pretpostaviti da će varijable nedostatak slobodnog vremena i

nedostatak interesovanja imati trend smanjenja, ali će se kao razlozi za

neodlazak u neku od institucija, verovatno, javljati i u budućnosti.

Posmatrano ukupno, možemo reći da većina srednjoškolaca ne

učestvuje u javnom kulturnom životu, ali se ne može govoriti o odsustvu iz

javnog života u celini, jer značajan broj učenika srednjih škola odlazi na

sportske događaje i koncerte, uz najveći broj koji posećuje klubove.

Uporedno posmatrano (grafikoni 23 i 24), u poslednjih 11 godina,

mladi su najmanje učestvovali u javnom kulturnom životu 2004. godine,

dok su podaci iz 2000. godine negde u rangu sa 2010. godinom, da bi se u

2011. godini participacija još smanjila, sem povećanja odlaska u klubove i

na sportske događaje, što samo po sebi govori mnogo o kulturi i njenom

položaju u društvu Srbije, kulturnoj politici, položaju i perspektivama

institucija kulture, ali i o institucijama kulture i njihovoj sposobnosti

transformacije i prilagođavanja novim načinima rada i komunikacije.


87

Grafikon 23

Grafikon 24

Podaci koji pokazuju trend da većina srednjoškolaca u Srbiji ne

učestvuje u kulturnom javnom životu ima veoma teške posledice po

budućnost ove društvene grupe, ali i celog društva uopšte. Posledice nisu

odmah “vidljive”, nego se ispoljavaju kroz duži vremenski period, različitim


88

intenzitetima i različitim formama u skoro svim delovima društvene

strukture jer srednjoškolci i studenti u svakom društvu predstavljaju

bazične nosioce društvenog razvoja. Naravno, ovi podaci ni u kom slučaju

nisu jednodimenzionalni, nego pokazuju da značajan deo srednjoškolske

populacije ne učestvuje u trenutnom javnom kulturnom životu i da su za

veliki deo ove populacije kulturni programi nedostupni (bilo radi nedostatka

interesovanja, koncepcije javnog kulturnog života u mestima gde žive i idu

u školu, slobodnog vremena, finansijski ili teritorijalno) i da postoji potreba

za izradu strategije socio-kulturne animacije. Naravno, ne sme se izgubiti

iz vida i veoma veliki uticaj obrazovanja na stvaranje vrednosnog sistema i

stvaranje pretpostavki za recepciju umetničkog dela i različitih simboličkih

formi umetničkog stvaranja, ali i za razvijanje potreba iz oblasti kulture.

4.2.2 Kulturna produkcija srednjoškolaca

Ispitujući kulturne potrebe srednjoškolaca u Srbiji mogli smo videti

da su bavljenje umetnošću i odlasci u neku od institucija kulture najmanje

popularne aktivnosti u slobodnom vremenu. Inače, učešće u stvaranju

kulturnih dobara predstavlja suštinski način učešća u javnom kulturnom

životu sredine u kojoj pojedinac živi. Učešće učenika srednjih škola u

umetničkom stvaralaštvu veoma je značajno za svako društvo, jer se ova

populacija tek treba da istraži i ispolji sve svoje stvaralačke mogućnosti.

Svojim angažovanjem umnogome mogu da doprinesu kulturnom razvoju

sredine i šire društvene zajednice. Njihovo učešće je veoma značajno,

ukoliko se uopšte žele stvoriti uslovi za dalji napredak na civilizacijskom

nivou. Upravo zbog toga, bilo je zanimljivo da pokušamo utvrditi koliko se

srednjoškolaca uopšte, amaterski, profesionalno ili kroz neki hobi, bavi

nekom vrstom umetnosti (stvaranja iz oblasti kulture). Zbog pretpostavke

dobijene iz ranijih istraživanja da je kulturna produkcija kod ove populacije

izrazito nerazvijena i svedena na pojedinačne slučajeve, ispitanicima

nismo u pitanju naglašavali način bavljenja nekom umetnošću


89

(profesionalno, amaterski, kreativni hobi), nego smo od njih tražili da nam

kažu da li se uopšte bave nekom aktivnosti (trebali su sami da pretpostave

da li nešto spada u domen umetnosti ili ne), bez obzira na kom nivou, koja

bi se mogla klasifikovati kao neka vrsta kulturne produkcije. Upravo zbog

toga, iako smo imali u vidu teorije da se umetnički talenat nasleđuje i da se

sklonost ka umetnosti i umetničke dispozicije stiču u porodičnom

okruženju, nismo pokušavali utvrditi postojanje tzv. porodične umetničke

tradicije, tj da li se srednjoškolci iz porodica čiji su se članovi bavili/bave

umetnošću i sami češće bave umetnošću (u upitniku nismo postavili

odgovarajuća pitanja o porodici ispitanika).

Podaci su pokazali da se najviše srednjoškolaca (11.7 %), po

njihovoj proceni, povremeno bavi nekom formom književnog stvaranja

(pisanje), a još oko 10 % se ponekad bavi nekom formom muzičko-

scenskih aktivnosti (gluma, igra, ples), uz 9.9 % nekom od vizuelnih

umetnosti (crtanje, slikanje, vajanje). Na bazi ovih podataka možemo

napraviti grubu statističku procenu da bi u produktivnu grupu, u idealno

tipskom smislu, mogli svrstati oko 8.7 % srednjoškolaca.33

S druge strane, iz ovih podataka jasno proizilazi da preko 85,0 %

srednjoškolaca u Srbiji ne učestvuje u kulturnoj produkciji, bez obzira na

nivo participacije. Kao najvažniji razlog zbog kog se ne bavi, više od

polovine srednjoškolaca (61.1 %) je navelo nedostatak interesovanja, a

17.0 % nedostatak slobodnog vremena (grafikon 25). Ako uzmemo u obzir

ranije izneti podatak o nezainteresovanosti kao najvažnijem razlogu za

retke posete institucijama kulture i kulturnim događajima, možemo

konstatovati da je oko dve trećine srednjoškolaca potpuno

nezainteresovano za kulturnu participaciju ili, drugačije rečeno,

33

Ovde treba imati u vidu da smo u uzorku imali i učenike iz srednjih umetničkih škola (5.2 %) kojima je bavljenje nekom vrstom umetničkog stvaralaštva deo plana i programa školovanja. Ako iz bilo kog razloga izuzmemo ove ispitanike možemo reći da je produktivna grupa kod srednjoškolske populacije (bez učenika srednjih umetničkih škola) još manja i u ovom slučaju ne bi prešla nivo od 5 %.


90

nezainteresovanost je limitirajući faktor za kulturnu participaciju

srednjoškolske populacije.

Grafikon 25

Podatak da skoro dve trećine srednjoškolaca koji se ne bave nekom

vrstom umetnosti kao najvažniji razlog navodi nezainteresovanost nije

jednostavno objasniti. S jedne strane, možda je u pitanju problem

razumevanja pravila i merila umetničke delatnosti ili konkretnih umetničkih

formi ili odbojnost usled percepcije da su to aktivnosti rezervisane za

posebne društvene grupe (“više” slojeve). S druge strane, u društvu gde je

većina stanovništva okupirana neprestanom borbom za zadovoljavanje

osnovnih egzistencijalnih potreba, bavljenje umetnošću se vrlo često

doživljava kao neozbiljno “trošenje vremena”.

Na kraju, možemo reći da je produktivna grupa unutar

srednjoškolske populacije vrlo mala, ali se uočava slab trend povećanja

interesovanja za književno stvaranje i neki oblik vizuelnih umetnosti i da

procenjenu produktivnu grupu čini ispod 10 procenata učenika srednjih

škola u Srbiji (možda još i manje, uzimajući u obzir napomenu iz fusnote

33). Takođe, pokazalo se da pripadnost produktivnoj grupi malo zavisi od

razreda, uspeha i pola, ali se kod distribucije u odnosu na vrstu škole


91

uočava da su učenici gimnazija najzastupljeniji u produktivnoj grupi, pa

zatim učenici iz mešovitih srednjih škola, dok su najmanje zastupljeni i

najbrojniji učenici srednjih stručnih škola. S obzirom na jačinu veze između

varijabli vrste škole i stvaralaštva (C = 0.32), možemo reći da postoji

određena korelacija između ovih modaliteta, u smeru da što je vrsta škole

viša po rangu povećava se i kulturna participacija u domenu stvaralaštva.

4.2.3 Medijske navike srednjoškolaca

Ispitujući medijske navike srednjoškolaca u Srbiji pitali smo ih na

početku tog dela upitnika na koji način se najčešće informišu o događajima

iz oblasti kulture, zatim koliko gledaju televiziju (radnim danom i vikendom)

i koji su njihovi omiljeni programi. Takođe, pitali smo ih da li i koliko slušaju

radio (radnim danom i vikendom). Ispitanicima su bili ponuđeni nazivi

mogućih načina informisanja, a bilo je moguće izabrati do tri sadržaja bez

obzira na njihov rang (multipli odgovori).

Učenici srednjih škola u Srbiji se o događajima iz oblasti kulture

najčešće informišu putem televizije (31.3 %) jer se čak kod 74.3 %

srednjoškolaca ovaj način nalazi među prva tri (tabela 13). Na drugom

mestu je, očekivano, internet sa 29.7 % i čak 70.4 % ispitanika kod kojih

se ovaj način nalazi među prva tri. Dakle, ubedljivo najčešća kombinacija

kod načina informisanja srednjoškolaca o događajima iz oblasti kulture je

TV i Internet. S obzirom na to da se dnevna štampa nalazi kod 35.1 %

srednjoškolaca među prve tri, uz informisanje preko prijatelja/poznanika sa

32.7 % ispitanika, onda su druge dve kombinacije uzimajući u obzir

redosled izbora TV, dnevna štampa, Internet i Internet, prijatelj/poznanik,

TV.

Tabela 13

Način informisanja o događajima iz oblasti kulture (multipli odgovori)

Procenat Procenat slučajeva

Radio 4.8% 11.3%

Televizija 31.3% 74.3%

Dnevna štampa 14.8% 35.1%


92

Namenska štampa 1.4% 3.2%

Preko prijatelja/poznanika 13.8% 32.7%

Oglasi i plakati 4.2% 10% Internet 29.7% 70.4%

Nismo uočili značajnije razlike u odnosu na vrstu škole, s tim što su

učenici gimnazija i srednjih umetničkih škola skloniji informisanju preko

interneta, dok učenici mešovitih i srednjih stručnih škola malo više koriste

TV. Takođe, nisu uočene statistički značajne veze između razreda, uspeha

i pola u odnosu na način informisanja o događajima iz oblasti kulture.

Povećanje učešća Interneta u načinima informisanja o događajima

iz oblasti kulturnog života moglo se i očekivati zbog trenutnih trendova u

oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija. Razvoj komunikacionih

tehnologija, u čijoj osnovi leži Internet, odvija se velikom brzinom i ima

veliki uticaj na menjanje načina komuniciranja, poslovanja, informisanja i

oglašavanja. Uzimajući u obzir sve podatke vezane za Internet, možemo

zaključiti da će ovaj način komunikacije između srednjoškolaca (publike)

imati konstantan trend rasta i razvoja, tako da institucije kulture, ako žele

da imaju razvijenu komunikaciju sa srednjoškolskom publikom, moraju

konstantno razvijati svoje Internet resurse. Ovde se prvenstveno misli na

Internet prezentacije i profile na popularnim društvenim mrežama koje bi

trebalo da sadrže detaljne informacije o programima, mogućnost

rezervacije i kupovine karata za pojedine programe i događaje, forume,

mail liste i sl.

Ispitujući medijske navike srednjoškolaca u Srbiji pitali smo ih koliko

gledaju televiziju (radnim danom i vikendom) i koji su njihovi omiljeni

programi. Najveći broj učenika srednjih škola u Srbiji gleda televiziju

dnevno do 3 sata, pri čemu se broj sati gledanja značajno povećava tokom

vikenda (grafikon 26). Procenat onih koji pred televizorom provode više od

5 sati dnevno kreće oko 7 % radnim danom i oko 17 % vikendom. Manje

od trećine srednjoškolaca (26.1 %) radnim danom gleda TV manje od 1

sat, što je posledica nedostatka slobodnog vremena uslovljenog

obavezama u školi. U odnosu na vrstu škole nema značajnijih razlika, a


93

kod učenika sa boljim školskim uspehom uočeno je da nešto manje

gledaju TV radnim danom od proseka. Kao što je bilo očekivano

polne/rodne razlike nemaju značajnijeg uticaja na učestalost gledanja TV,

ali se kod razreda uočava da stariji srednjoškolci manje gledaju TV radnim

danom od mlađih, ali nešto više vikendom.

Grafikon 26

Ako postojanje uticaja televizije na različite vidove kulturnog života

ne izaziva sumnju, protivrečnosti se javljaju kod pokušaja bližeg

određivanja osobenosti tog uticaja. Kritički usmereni istraživači, pružajući

ozbiljnu dokaznu građu, veoma zabrinuto ističu ulogu televizije u stvaranju

i širenju iskrivljenih kulturnih vrednosti koje mogu da utiču i na izazivanje

neprihvatljivog društvenog ponašanja. Drugi istraživači, naprotiv, ukazuju

prevashodno na povoljna dejstva i mogućnosti zbog izuzetnih svojstava i

raširenosti televizije. Jedan od osnovnih uzroka navedenih neslaganja

jeste nesporazum prilikom izvođenja pretpostavki o stvarnoj prirodi

televizije. Ona je u toj meri postala deo svakodnevnog života savremenog

čoveka, ali i prošlosti sve brojnije televizijske generacije, da se više ne

može na uobičajen način izdvajati kao celovit i nezavisan faktor, niti

razumeti njena samosvojnost bez saznavanja odgovarajućih društvenih i

kulturnih okolnosti.


94

U pitanju o omiljenim televizijskim programima od ispitanika smo

tražili da izaberu koje sve tipove programa gledaju od ponuđenih 9

mogućnosti, a bilo je moguće izabrati do tri tipa bez obzira na njihov rang

(multipli odgovori).


95

Tabela 14

Koje programe gledaju na TV (multipli odgovori)

Procenat Procenat slučajeva

Informativne 6.2% 15.8%

Filmske 30.4% 76.8%

Političke 1.6% 4.0%

Serijske 18.0% 45.6% Zabavne 8.2% 20.9%

Muzičke 12.8% 32.4%

Obrazovne 7.8% 19.6%

Sportske 15.0% 37.8%

Omiljeni televizijski programi srednjoškolaca u Srbiji su filmovi, serije

i sportske emisije. Nakon toga slede muzički i obrazovni programi. Kod čak

76.8 % ispitanika filmovi se ubedljivo nalaze na prvom mestu među prva tri

najčešća tipa programa koja prate, tako da možemo reći da su filmovi

omiljeni tip programa srednjoškolske populacije. Kod vremena koje

provode gledajući TV program, radnim danom i vikendom, nema

značajnijih razlika među socio-demografskim grupama, ali su se kod

izbora televizijskih programa pojavile značajnije polne/rodne razlike.

Značajnija razlika o odnosu na pol pojavljuje se kod političkih i sportskih

emisija za koje su zainteresovaniji muškarci („omiljeni muški“ programi),

dok su za serijske, zabavne i muzičke zainteresovanije devojke („omiljeni

ženski“ programi). Zanimljivo je da vesti (informativne programe) prati

podjednak procenat muškaraca i devojaka, dok su za obrazovne emisije

zainteresovanije devojke.

Međutim, ukupno posmatrano, pokazalo se, kao i u drugim sličnim

istraživanjima u svetu, da generacijska pripadnosti ima veliki uticaj na

sklonosti televizijske publike. Generalni trend, da je kod mlađih generacija

televizija prvenstveno izvor zabavnih sadržaja, a za starije generacije izvor

informacija, potvrdio se i u ovom istraživanju.

U domenu informaciono-komunikacionih tehnologija (ICT), već duže

vreme trendovi idu u tom smeru da nove tehnologije u oblasti komunikacija

brzo potiskuju svoje starije prethodnike ali se pokazalo da radio, masovni

medij ranog 20. veka, uspeva da opstane uprkos ovim trendovima. Jedan


96

od najvažnijih razloga je i to što radio nije samo tehnološko sredstvo, nego

i medij sa vrlo specifičnim karakteristikama i za njegovo korišćenje je

potrebno najmanje aktivne pažnje a dostupan je medij u svim prilikama.

Grafikon 27

Iako se slušanje radija ne može meriti sa učestalošću gledanja

televizije (grafikon 27), ipak nešto manje od trećine srednjoškolaca radnim

danom sluša radio program do 1 sat, dok 12.1 % to čini i duže, do tri sata.

Vikendom se slušanje radija nešto povećava. S druge strane, postoji velika

stabilna grupa srednjoškolaca koja uopšte ne sluša radio (procenjujemo da

se kreće oko polovine ukupne srednjoškolske populacije, između 40 % i 50

%). Pokazalo se, takođe, da nema značajnih razlika u učestalosti slušanja

radija u odnosu na polne/rodne razlike radnim danom (C = 0.12) i

vikendom (C = 0.16), ali ni u odnosu na vrstu škole koju pohađaju. Radnim

danom radio više slušaju učenici III i IV razreda, dok je vikendom

distribucija normalno raspodeljena (C = 0.12, C = 08).

Nove informacione i komunikacione tehnologije (ICT), sa svim

svojim obeležjima, predstavljaju osnovu novog informatičkog doba.

Informacione tehnologije restrukturišu tradicionalne dimenzije vremena i

prostora u kojima živimo, radimo i komuniciramo. Tehnološka pismenost

omladine danas je veoma važan faktor ukupne pismenosti i svakodnevno


97

se može sresti podatak da se i za poslove niže složenosti traži minimum

poznavanja rada na računaru. Takođe, Internet sve više postaje globalno

sredstvo komunikacije, izvor informacija i svojevrstan kulturološki fenomen

koji pomera granice mogućeg do nepredvidivih razmera. Računari su

postali sastavni deo čovekovog svakodnevnog života u tolikoj meri da se

pojedine aktivnosti bez njih ne mogu ni zamisliti. Mnogi teoretičari smatraju

da današnje obrazovanje mora da se prilagodi ovakvim trendovima i da

mladim ljudima mora da pruži nešto više od minimuma poznavanja

kompjuterskih znanja i informacionih tehnologija uopšte. Na ovaj način

pojedinci neće postati žrtve brzih promena uslovljenih razvojem

tehnologije, koja se preko noći menja. Kao indikator nivoa tehnološke

pismenosti se može uzeti učestalost upotrebe kompjutera.

Kao što se moglo i pretpostaviti, srednjoškolci spadaju u društvenu

grupu koja veoma često koristi računar (grafikon 28). I pored obaveza u

školi radnim danima, 39.3 % srednjoškolaca koristi računar između 1 i 3

sata dnevno a 18.6 % čak do 5 sati. Vikendom se značajno povećava

korišćenje računara jer 35.7 % srednjoškolaca provede za računarom 3 do

5 sati, dok njih 24.5 % provede i više od 5 sati.

Grafikon 28


98

Zbirno posmatrano, radnim danom, trećina srednjoškolaca (66.3 %)

provede za računarom do 3 sata, dok 28.5 % provede više od tri sata.

Samo 5.1 % ne koristi računar radnim danom. Kao što smo već naglasili,

vikendom se računar mnogo više koristi, pa tako čak 60.2 %

srednjoškolaca provede za računarom više od 3 sata. U odnosu na pol,

muškarci više koriste računar radnim danom a devojke vikendom ali bez

jače povezanosti (radni dan: C = 0.19, vikend: C = 0.12). Kod grupisanja

prema razredima (tabela 15), distribucija je prilično ravnomerna, s tim što

se uočava trend da mlađi srednjoškolci nešto više koriste računar od

starijih srednjoškolaca.

Tabela 15. Koliko dnevno provedu za računarom (radnim danom i vikendom) prema razredima

Razred/računar D* Do 1 sat

1 do 3 sata

3 do 5 sati

Preko 5 sati

Ne koristim

Ukupno

I razred R 26.9% 42.5% 15.5% 10.9% 4.2% 100%

V (7.6%) (24.5%) (38.5%) (26.9%) (2.4%) (100%)

II razred R 25.8% 39.4% 20.2% 9.2% 5.4% 100%

V (9.1%) (24.6%) (38.3%) (25.5%) (2.5%) (100%)

III razred R 29.0% 38.8% 16.3% 9.3% 6.7% 100%

V (12.5%) (31.9%) (31.8%) (21.5%) (2.2%) (100%)

IV razred R 26.5% 36.6% 22.8% 10.4% 3.7% 100%

V (10.5%) (28.1%) (34.3%) (24.6%) (2.5%) (100%)

Ukupno R 27.1% 39.3% 18.7% 9.9% 5.1% 100%

V (10%) (27.4%) (35.6%) (24.5%) (2.4%) (100%)

* R – radni dan; V - vikend

Globalna komunikaciona mreža (Internet) preoblikuje gotovo svaki

segment naših života uključujući modalitete rada i odmora, zabavu,

potrošnju, obrazovanje, politički angažman, porodično iskustvo, društvenu

strukturu i komunikaciju uopšte. Upravo zbog toga, možemo očekivati

povećanje učešća Interneta u načinima informisanja i komunikacije, ali i

zbog trenutnih trendova u oblasti informaciono-komunikacionih tehnologija.

Razvoj komunikacionih tehnologija, u čijoj osnovi leži Internet, odvija se

velikom brzinom i ima veliki uticaj na menjanje načina komuniciranja,

poslovanja, informisanja i oglašavanja.


99

Internet u Srbiji se razvija sporije nego što je potrebno i u značajnom

je zaostatku u odnosu na razvijene zemlje. Prema zvaničnim podacima

Republičkog zavoda za statistiku, 2008. godine 33.2 % domaćinstava je

imalo Internet priključak. Prema tim podacima 2008. godine oko 2 miliona

ljudi je koristilo Internet a od toga 1.25000 koristi Internet svakodnevno.

Broj korisnika se u odnosu na 2007. godinu povećao za oko 30000 ljudi. I

pored toga, Srbija još zaostaje u korišćenju Interneta za zemljama

Evropske unije, gde oko 60 % domaćinstava ima Internet priključak a čak

70 % građana koristi svetsku Mrežu. Prema dostupnim podacima, Internet

u Srbiji se najčešće koristi za razmenu e-mail poruka, informisanje,

zabavu, čitanje on-line novina i časopisa, ali je zabrinjavajući podatak da

čak 29.3 % građana uopšte nije zainteresovano za Internet.

Kao što smo i očekivali, srednjoškolci, koji spadaju u društvenu

grupu koja veoma često koristi računar, su redovni korisnici Interneta je

skoro svi ispitanici iz uzorka koriste internet (99.8%) dok je samo nekoliko

srednjoškolaca navelo da ne koristi globalnu mrežu.

Kada koriste Internet, srednjoškolci ga koriste za širi spektar

aktivnosti, među kojima su najzastupljenije zabava, druženje (društvene

mreže) i informisanje ali i za komunikaciju (e-mail, skype i sl.), pa i učenje

(tabela 16). Obzirom na to da su ispitanici mogli da navedu više odgovora,

najčešća kombinacija za korišćenje interneta kod učenika srednjih škola u

Srbiji je zabava – druženje – informisanje.

Tabela 16

Za šta najčešće koriste internet (multipli odgovori) Procenat Procenat slučajeva

Informisanje 20.5% 54.7%

Učenje 9.1% 24.4%

Komunikaciju 15.7% 41.9%

Zabavu 27.0% 72.2% Druženje (društvene mreže: Facebook, MySpace i sl.) 26.9% 71.8%

Obavljanje posla 0.9% 2.3%


100

Naravno, kod ovako grupisanih rezultata i nije se mogla očekivati

pojava značajnijih razlika u odnosu na vrstu škole, uspeh, ali i polne

razlike. Nismo očekivali ni velike razlike u odnosu na razred, mada se

moglo pretpostaviti da postoje određene varijacije kod ove distribucije

uzrokovane godinama starosti. Naime, pokazalo se da su mlađi učenici

skloniji češćoj upotrebi Interneta za zabavu i druženje, dok se kod starijih

učenika uočava tendencija povećanja korišćenja Interneta za informisanje i

učenje.

S druge strane, pošto srednjoškolci, pored TV-a, Internet najviše

koriste za informisanje, što nam potvrđuju i ranije izneti podaci da se o

događajima iz oblasti kulture najčešće informišu putem TV-a (31.3 %) i

Interneta (29.7 %) jer se čak kod 70.4 % srednjoškolaca ovaj način nalazi

među prva tri (tabela 13), ovi podaci, takođe, potvrđuju da je postojanje

kvalitetne Web prezentacije institucija kulture apsolutno neophodno

ukoliko žele da prate trendove u načinu komunikacije i informisanja u

savremenom informatičkom društvu. Naravno, da bi institucije kulture

mogle da se uključe u ove nove načine komunikacije moraju biti

opremljene odgovarajućom ICT opremom. Istraživanja iz ove oblasti su

veoma retka i nedovoljna da bi se utvrdilo trenutno stanje i potrebe

institucija kulture u sferi informacionih tehnologija. Upravo iz ovog razloga

Zavod za proučavanje kulturnog razvitka je realizovao istraživanje o stanju

u oblasti informacionih tehnologija u kulturi.34

Istraživanje je pokazalo da

se razvijanje IT infrastrukture u institucijama kulture u Srbiji odvijalo

stihijski, neorganizovano i usporeno u odnosu na brze promene koje su

karakteristične za savremene informaciono-komunikacione tehnologije.

U prvoj deceniji ovog veka nagli razvoj Interneta i internet servisa

išao je u pravcu neverovatne tendencije s ciljem „socijalne integracije

planete“. Iako je internet već odavno omogućio povezivanje celog sveta u

jednu mrežu, što nijedan medij pre njega nije uspeo da učini, u poslednjih

34

Jokić, Biljana., Mrđa, Slobodan. 2009. Informacione tehnologije i ljudski resursi u kulturi Srbije, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.


101

pet godina imamo mogućnost trenutne komunikacije (u realnom vremenu)

sa ljudima bilo gde na planeti. Evolucija komunikacije kroz Internet

protokol počela je pojavom elektronske pošte (e-mail), pa je preko prvih

„čet“ prostora, „blogova“ i „foruma“, zatim klijenata za instant komunikaciju,

sajtova sa video klipovima, do Majspejsa (MySpace) i danas

najpopularnijeg Fejsbuka (Facebook), koji je nastao 2004. godine na

univerzitetu Harvard. Ukratko i krajnje pojednostavljeno, Fejsbuk se

zasniva na pravljenju sopstvenog profila na kojem ili uz pomoć koga

možete biti u kontaktu sa prijateljima putem kratkih poruka, video, audio

sadržaja ili postavljanja fotografija. I pored toga što je očigledno da ovakvo

deljenje podataka omogućava niz zloupotreba, posebno ličnih podataka,

„fejs“ (kako se kod mladih najčešće naziva) je postao, pored telefona,

najvažnije sredstvo komunikacije i deo svakodnevnog života mlade

generacije širom sveta. Prema podacima do koji se moglo doći, Srbija je

na samom evropskom vrhu po korišćenju Fejsbuka u odnosu na ukupan

broj korisnika interneta, jer je krajem 2011. godine (podaci od 19.12.2011.

godine) u Srbiji bilo 3.173.440 otvorenih profila, što je 43.2 % od ukupnog

stanovništva, a čak 77.2 % od ukupnog broja korisnika interneta. Broj

korisnika Fejsbuka u Srbiji za poslednjih šest meseci porastao je za

305.340 novih profila.35

S obzirom na starosnu strukturu korisnika

Fejsbuka (grafikon 29), gde je, očekivano, najviše mladih, ni naše

istraživanje nije moglo da zaobiđe ovaj važan način komunikacije i

socijalne integracije mladih.

35

Izvor: www.socialbakers.com . Međutim, ovde treba imati u vidu da se broj korisnika Fejsbuka, radi preciznosti, mora smanjiti, jer se procenjuje da na Fejsbuku ima oko 5 % lažnih profila.

http://www.socialbakers.com/


102

Grafikon 29

Zbog toga smo pitali učenike srednjih škola da li imaju otvoren

profil(e) na nekoj društvenoj mreži na Internetu (Facebook, MySpace,

Twitter, Blogmarks, Digg, Friendfeed, Reddit i sl.), na koliko mreža, ali i

koliko imaju prijatelja na njima.

Potpuno u skladu sa opštim podacima, ali i našim očekivanjima,

velika većina od 86.4 % srednjoškolaca ima otvoren profil na nekoj od

društvenih mreža (grafikon 30).

Grafikon 30


103

Uz 6.2% ispitanika koji nam nisu otkrili da li imaju otvoren profil na

nekoj društvenoj mreži, imamo i 7.4% srednjoškolaca koji nemaju otvoren

profil na nekoj društvenoj mreži, pa nas je zanimao razlog zbog čega

nemaju profil. Pitanje je bilo tzv. otvorenog tipa, gde su ispitanici mogli

sami da upišu razlog. Izdvojivši ovu grupu (grafikon 31), dobili smo da

najveći broj (34.9%) nema otvoren profil zato što je “to trošenje vremena”,

zatim “ne treba mi” (19.9%) i “ne sviđa mi se” (7.8%), ali smo imali i skoro

trećinu onih koji nisu naveli nikakav razlog (33.1%). Kao razlozi se, mada u

manjem procentu, pojavljuju i “zbog kontakta sa živim ljudima” i “zbog

privatnosti”

Grafikon 31

Najveći broj srednjoškolaca koji imaju otvoren profil na nekoj

društvenoj mreži imaju ga na samo jednoj mreži (63.0%) gde, naravno,

apsolutno dominira Fejsbuk, ali 14.5% ima otvorene profile na dve mreže

(s tim da je kod svih jedna od tih mreža Fejsbuk), dok 6.7% ima otvorene

profile na čak 3 i više društvenih mreža, mada značajan broj nije hteo da

nam otkrije ovaj podatak (15.8%).


104

Grafikon 32

I pored toga što su društvene mreže izuzetno popularne među

srednjoškolskom populacijom, učenici srednjih škola u Srbiji u proseku ne

provode mnogo vremena na društvenim mrežama. Iz podataka jasno

vidimo (grafikon 33) da skoro polovina srednjoškolaca (42.9 %) radnim

danom na društvenim mrežama provede samo do 1 sat, što je u skladu sa

podacima o obavezama u školi.36

Naravno, vikendom se povećava vreme

provedeno na društvenim mrežama, zbog toga što vikendom značajnije

raste procenat onih koji provode na mrežama od 3 do 5 sati. Relativno

mali broj srednjoškolaca na društvenim mrežama provode više od 5 sati,

posebno radnim danom.

36

Da srednjoškolci ne provode mnogo vremena na Fejsbuku možemo videti i ako naše podatke uporedimo sa istraživanjem (anketom) na sajtu www.facebooksrbija.com (dnevni list „Politika“ od 3. decembra. 2010. godine, deo Spektar) na uzorku od 468 ispitanika, gde 24 % anketiranih provede na Fejsbuku manje od sat vremena, 32 % između 1 i 3 sata i 22 % između 3 i 5 sati.

http://www.facebooksrbija.com/


105

Grafikon 33

U domaćoj ali i svetskoj javnosti u poslednjih nekoliko godina sve se

više piše i govori o uticaju novih načina komunikacije na socijalnu

interakciju pojedinaca u društvenu sredinu. Naravno, kao i kod većine

ovakvih fenomena globalizacije i ovde su mišljenja, stavovi i teorije

podeljeni, uz postojanje veoma uverljivih argumenata “za” i “protiv”.

Ukoliko pokušamo da objasnimo situaciju gde „neposredni kontakt“ i

“virtuelni kontakt“ nisu u negativnoj korelaciji uzimajući u obzir varijablu

“vremena koje dnevno provode na društvenim mrežama” (gde smo

ustanovili da srednjoškolci u proseku ne provode mnogo vremena na

društvenim mrežama), dobijamo nešto jasniju sliku ovog odnosa. Naime,

detaljnijom analizom utvrdili smo da je sasvim moguće da najveći deo

svoga slobodnog vremena provedete gledajući TV i slušajući muziku, uz

sportske aktivnosti, ali da možete odvojiti prosečno do sat vremena za

društvene mreže, kao neku vrstu “dopune” u komunikaciji. Naravno, pošto

je Fejsbuk postao planetarni fenomen, velikom brzinom se pojavljuju

različite teorije i pristupi u pokušaju objašnjavanja ovog fenomena,

prvenstveno njegovih dobrih i loših strana, uticaja na komunikaciju,

socijalnu interakciju pojedinaca, otuđenje i sl. Jedne teorije polaze od

činjenice o tzv. promenjenom načinu komunikacije, koji iz temelja menja

svet i zahteva menjanje dosadašnjih definicija komunikacije. U sklopu ove


106

teorije, pomenućemo i pristup koji delimično može objasniti naše nalaze.

Naime, neki podaci, iz još uvek retkih i nedovoljnih istraživanja Interneta i

Fejsbuka, pokazali su da pojedinci imaju manje ili veće potrebe za

komuniciranjem. Onim pojedincima koji imaju pojačanu (iznad proseka)

potrebu za komuniciranjem i nije im dovoljna samo neposredna

komunikacija, Internet i društvene mreže donose skoro savršen način za

zadovoljavanje ove pojačane potrebe. Mladima se zbog “prirode njihovog

posla” tj. željom za sticanjem novih znanja prirodno povećava potreba za

komuniciranjem na više nivoa. Naravno, korišćenje društvenih mreža za

sklapanje novih prijateljstava, održavanje kontakta da bi se premostio

fizički prostor ili razmenu znanja i edukaciju predstavlja pozitivan pristup i

poželjan način korišćenja društvenih mreža. Međutim, ovde ne smemo

isključiti ni veliki uticaj medija koji promovišu ovakve načine ponašanja, koji

se najbolje mogu opisati kroz danas popularnu sintagmu među mladim

ljudima koja kaže “ako nisi na Fejsu, kao da ne postojiš” (drugačije rečeno,

ako nisi na “Fejsu” nisi deo društva, tj. na neki način si izolovan, odbačen

kao jedinka). Ovo se u nekim slučajevima može protumačiti kao pritisak da

se izbriše ili značajno smanji prostor koji odvaja privatno od javnog.

S druge strane, postoje i pristupi koji korišćenje društvenih mreža

smatraju otuđenjem tj. zamenom za druženje (najbolje se vidi kroz slogan

“Fejsbuk je društvena mreža nedruštvenih ljudi”). U osnovi ovog pristupa je

da kod društvenih mreža preovladava kvantitativni pristup i površni

kontakti koji su samo privid realnosti, jer iz te komunikacije najčešće ne

proizilazi ništa realno, ponajmanje neke dublje veze između pojedinaca na

mreži. Na ovaj način se stvaraju u sociologiji poznate tzv. slabe veze (ovaj

izraz se najčešće koristi za npr. drugove ili drugarice iz razreda, sa

fakulteta, poznanika sa žurke i sl.) u odnosu na dublje veze sa članovima

porodice ili bliskim prijateljima. Međutim, i ova vrsta socijalnog kapitala


107

stvorenog kroz “slabe veze” je značajna jer znatno širi mogućnosti i

perspektive kroz razmenu informacija.37

Da bi kompletirali podatke o učenicima srednjih škola u Srbiji i

društvenim mrežama na Internetu, na kraju smo ih pitali koliko imaju

prijatelja na njima. Na naše iznenađenje dobili smo dosta nejasne podatke.

Naime, pri standardnoj proceduri procene normalnosti raspodele rezultata

otkrili smo veći broj netipičnih tačaka, ali i ekstremnih vrednosti, koji mogu

značajno uticati na prosečne rezultate i ostale statističke pokazatelje.38

Nakon kontrole upitnika i zabeleženih vrednosti, odlučili smo se da ih ne

izbacujemo iz analize, nego da ih zamenimo manje ekstremnim

vrednostima koje neće uticati na statističke pokazatelje.39

37

Ovde smo samo u najkraćim crtama dali površan pregled nekih od postojećih pristupa i teorija koje mogu pomoći prilikom elaboracije dobijenih rezultata. Međutim, postoje i mnoge druge teorije i pristupi poput onog koji Fejsbuk smatra mrežom za ciljno oglašavanje sa pitanjima: možete li napraviti novac od prijateljstva i možete li stvoriti zajednicu bez nacionalnih granica i prodati ljudima sve i svašta. S druge strane, treba napomenuti da u mnogim zemljama Fejsbuk ima konkurenciju. Na primer, u Brazilu i Indiji veoma je popularna društvena mreža „Orkut“ (vlasništvo Gugla), dok u Rusiji postoji veoma popularna društvena mreža „Vkontakte“. Naravno, nećemo dublje ulaziti u objašnjavanje fenomena društvenih mreža jer za to nemamo vremena i prostora, ali ni potrebe, jer naša tema ne zahteva takav pristup. 38

Tačno 206 ispitanika navelo je da na društvenim mrežama ima više od 1.000 prijatelja, a njih 88 i preko 2.000 prijatelja, a 27 čak i preko 4.000 (s tim da imamo i 16 ispitanika koji su naveli da imaju i preko 5.000 prijatelja) što drastično odstupa od proseka. U istinitost ovih podataka nismo ulazili, ali se postavlja logično pitanje da li je uopšte moguće, i koliko često, ostvariti bilo kakav vid komunikacije sa svakim od ovih „prijatelja“ ili se radi o ukupnom broju od kada je nalog otvoren, ali se komunikacija redovno odvija sa znatno manjim brojem. 39

Ovaj izbor smo napravili na osnovu preporuka iz: Barbara G. Tabachnick, Linda S. Fidell. 2007. Using multivariate statistics, 5th edn., Boston: Pearson Education.


108

Grafikon 34

Nakon neophodnih korekcija i uklanjanja ekstremnih vrednosti i

netipičnih tačaka, dobili smo nešto jasnije rezultate (grafikon 34). Bez

obzira što na društvenim mrežama provode relativno malo vremena,

učenici srednjih škola u Srbiji imaju prosečno 473 prijatelja na njima (5%

Trimmed Mean40

). Broj prijatelja se kreće od minimalnih 10 pa do

maksimalnih 1.123 prijatelja. Pretpostavka o normalnosti raspodele nije

potvrđena te je moramo odbaciti, što je sasvim očekivano obzirom na

veličinu uzorka (grafikon 35). S obzirom na to da ne raspolažemo sa

preciznim podacima o prosečnom broju prijatelja na najpopularnijoj

društvenoj mreži Fejsbuku (prema nepouzdanim izvorima prosečan broj

prijatelja je između 130 i 150, dok ih neki tinejdžeri imaju po nekoliko

stotina, ali i više od hiljadu) u ovom trenutku nemamo dovoljno informacija

da bi se upustili u detaljnije analize i elaboracije, nego ćemo se zadržati

samo na deskriptivnom nivou.

40

Zanemaruje se 5 % gornjih i donjih slučajeva, radi preciznije procene prosečnog broja.


109

Grafikon 35

4.2.4 Aktivnosti u privatnoj sferi kulturne potrošnje srednjoškolaca

Aktivnosti kulturne potrošnje koje se odvijaju u privatnom prostoru

ispitanika, daleko od javnosti, često se smatraju osnovnim znacima kulture

jedne ličnosti, za razliku od javne kulturne potrošnje (posete kulturnim

događajima i institucijama), čija je jedna od važnijih funkcija i tzv. socijalna

prezentacija ili lična promocija. Ovo je posebno karakteristično za čitanje

knjiga i slušanje muzike, ali i na posedovanje kućnih biblioteka i muzičkih

kolekcija na nekim nosačima zvuka.

Čitanje i učestalost čitanja predstavlja poseban oblik kulturnog

interesovanja srednjoškolske populacije, jer su vezani za knjigu koja je

sastavni deo njihovog svakodnevnog života. Moglo se pretpostaviti da je

ova aktivnost veoma raširena i veoma stabilna u okviru ove društvene

grupe, pa smo joj zbog toga posvetili malo više pažnje. Međutim, ovde

treba voditi računa o razlici između čitanja udžbeničke literature (za

školske obaveze uopšte) i potrebe za čitanjem radi sopstvenog

obrazovanja i obaveštavanja, tj. metodičnim korišćenjem knjige prema


110

okolnostima i ličnom interesovanju. U delu upitnika, preciznije rečeno, u

pitanju koje smo postavili ispitanicima zanimala nas je situacija u ovom

drugom delu tj. korišćenjem knjige prema okolnostima i ličnom

interesovanju, te smo ih pitali šta najviše čitaju pored stručne literature

(tabela 17), gde je bilo omogućeno zaokruživanje više odgovora.

Tabela 17

Šta najviše čitaju (pored udžbenika) Procenat Procenat slučajeva

Obavezna lektira 18.9% 39.3%

Književna dela 14.0% 29.1% Časopise 25.5% 53.0%

Popularne knjige 15.3% 31.7%

Stripove 4.5% 9.3%

Dnevnu štampu 18.7% 38.8% Ostalo 1.0% 2.1%

Ne čitam ništa 2.2% 4.5%

Pored stručne literature (udžbenika) u vezi školskih obaveza, koju bi

trebalo da čitaju svakodnevno, srednjoškolci najviše čitaju časopise i

obaveznu lektiru, ali su zainteresovani i za dnevnu štampu. Od ostalih

formi štampanih izdanja pojavljuju se još popularne knjige i književna dela,

ali sa nešto manje zainteresovanih. Zanimljivo je da je većina učenika u

prvom izboru navela da najviše čita ono što mora za školu (lektira), a posle

toga kada nemaju školsku obavezu biraju neki časopis (ubedljivo najčešći

drugi izbor). Naravno, bilo bi zanimljivo utvrditi o kojim časopisima je reč,

ali zbog karakteristika našeg instrumenta za prikupljanje podataka nismo

bili u mogućnosti da prikupimo i ovakvu vrstu podataka.

Posmatrano vrsti škole u prvom izboru, nema značajnijih razlika u

odnosu na opšti trend. Posmatrano u odnosu na pol, možemo reći da su

devojke znatno više zainteresovane za književna dela (74.8% ÷ 25.2%),

časopise (64.3% ÷ 35.7%) i popularne knjige (71.8% ÷ 28.2%), dok su

muškarci mnogo više zainteresovani za stripove (80.6% ÷ 19.4%), dnevnu

štampu (87.4% ÷ 12.6%), dok su muškarci mnogo više zastupljeni i u grupi

koja pored čitanja udžbenika za školu, ne čita ništa drugo (77.3% ÷

22.7%). Posmatrano po razredima, nema značajnijih razlika u odnosu na


111

starost srednjoškolaca s tim da je čitanje časopisa podjednako u svim

starosnim grupama, ali se primećuje da su učenici sa boljim uspehom

znatno više zainteresovani za čitanje i mnogo više čitaju od učenika sa

slabijim uspehom, što se posebno odnosi, pored časopisa, na obaveznu

lektiru i književna dela.

Veoma zanimljivi odgovori su dobijeni na pitanje koliko su knjiga

(osim školske lektire) pročitali na poslednjem raspustu (grafikon 36).

Naime, procentualno posmatrano, najviše srednjoškolaca (29.5%) nije za

vreme prošlog raspusta pročitalo nijednu knjigu, a 26.1% je pročitalo

barem jednu knjigu. Dve i više knjiga je pročitalo zajedno 44.4% učenika, a

ako pogledamo zbirni procenat onih koji su čitali knjige za vreme prošlog

raspusta (70.5%), možemo reći da ipak više od dve trećine učenika pročita

barem jednu knjigu godišnje, ne računajući knjige za školsku lektiru, a pri

tome su i članovi neke biblioteke. S druge strane, ostaje veoma

zabrinjavajući podatak da ipak imamo oko trećine srednjoškolaca koji

čitaju knjige samo kad moraju za lektiru, a sami nemaju interesovanja da

pročitaju još nešto van toga, a većina ovih učenika i nisu članovi neke

biblioteke (grafikon 36). Najveći broj učenika koji nisu članovi nijedne

biblioteke dolazi iz srednjih stručnih škola, najčešće iz prvog i drugog

razreda, sa lošijim školskim uspehom.


112

Grafikon 36

Kao i što se moglo pretpostaviti, za knjige su više zainteresovani

učenici gimnazija i umetničkih škola sa većim učešćem devojaka koje

imaju bolji uspeh u školi (vrlo dobar ili odličan).

Grafikon 37

Kao što se vidi iz ranije iznetih podataka, srednjoškolska populacija

u Srbiji spada u društvenu grupu koja se može smatrati publikom koja

relativno često čita dnevne novine, posebno se to odnosi na muškarce.


113

Sredstva masovnih komunikacija su postala pristupačna velikom broju

ljudi, a vremenom su postala sastavni deo života savremenog čoveka. I

pored toga što su elektronski mediji daleko atraktivniji, štampa, kao

sredstvo komunikacije i izvor informacija još se zadržala na visokom nivou.

Potvrdu ovih podataka smo dobili kada smo pitali učenike srednjih

škola koliko često čitaju dnevnu štampu (grafikon 38).

Grafikon 38

Nešto manje od dve trećine srednjoškolaca (60 %) spada u grupu

sa većom učestalošću čitanja dnevnih novina (29.1 % čita novine

svakodnevno, a 31.0 % dva do tri puta nedeljno). S druge strane, 29.3 %

učenika srednjih škola čini grupu sa manjom učestalošću čitanja dnevnih

novina. Dnevne novine uopšte ne čita 10.7 % ove populacije. Izneti podaci

jasno pokazuju da moderni elektronski mediji još nisu potisnuli štampu,

kao jedan od najstarijih masovnih medija uopšte. I kod ove distribucije

potvrđen je trend da imamo povećan broj muškaraca u grupi koja

svakodnevno čita dnevne novine, što potvrđuje ranije izneti nalaz da su

devojke više zainteresovane za književna dela, dok muškarci više čitaju

dnevnu štampu, a posebno se to odnosi na učenike starijih razreda (III i IV

razred).


114

Učenici srednjih škola u Srbiji, koji čitaju dnevnu štampu, najčešće

čitaju dnevni list “Blic” (33.4 %) pa “Večernje novosti” (17.1 %) i “Press”

(11.4 %). Zatim slede besplatne novine “24 sata” sa 10.8 % i list “Alo” sa

10.5 %. Ostali dnevni listovi su zastupljeni ispod 10 procenata (grafikon

39).

Grafikon 39

Ukoliko izuzmemo učenike koji ne čitaju dnevnu štampu i podatke

strukturišemo prema gradu u kome idu u školu (tabela 18), najčitaniji

dnevni list “Blic” najviše (preko polovine učenika) čitaju srednjoškolci u

Subotici (79.3%), Apatinu (72.2%), Somboru (65.5%), Sremskoj Mitrovici

(55.1%), Pirotu (53.6%) i Čačku (51.4%). Dnevni list “Večernje novosti”

najviše čitaju srednjoškolci u Kosovskoj Mitrovici (50%), Ljuboviji (40.5%) i

Valjevu (28.1%). Zanimljivo je da je najveći broj učenika srednjih škola u

Kragujevcu (32.1%), Leskovcu (31.0%), Vrnjačkoj Banji (22.6%), naveo da

čita dnevni list “Alo”. Međutim, najzanimljiviji podatak je da srednjoškolci iz

Beograda u strukturi dnevnih listova koje čitaju najčešće su naveli da čitaju

besplatne novine “24 sata” (25.6%). U ostalim gradovima najviše se čita

dnevni list “Blic”.


115

Tabela 18. Dnevne novine koje najčešće čitaju po gradovima

G

rad

/no

vin

e

Po

liti

ka

Dan

as

Večern

je

no

vo

sti

Blic

Pre

ss

Pra

vd

a

Alo

Ku

rir

24

sata

Sp

ort

ski

žu

rnal

Uku

pn

o

Bor 13.9% 0% 8.3% 41.7% 8.3% 0% 11.1% 8.3% 2.8% 5.6% 100%

Bujanovac 13.6% 0% 18.2% 38.6% 9.1% 0% 20.5% 0% 0% 0% 100%

Velika Plana

11.4% 0% 14.3% 37.1% 11.4% 5.7% 2.9% 14.3% 2.9% 0% 100%

Vrnjačka Banja

6.5% 0% 19.4% 19.4% 16.1% 0% 22.6% 12.9% 3.2% 0% 100%

Pirot 10.7% 0% 21.4% 53.6% 10.7% 3.6% 0% 0% 0% 0% 100%

Leskovac 3.4% 0% 6.9% 24.1% 17.2% 0% 31.0% 13.8% 0% 3.4% 100%

Grdelica 2.5% 0% 15.0% 37.5% 30% 0% 10% 2.5% 0% 2.5% 100%

Ljubovija 5.4% 0% 40.5% 29.7% 8.1% 0% 8.1% 5.4% 0% 2.7% 100%

Šabac 1.5% 1.5% 19.7% 28.8% 19.7% 1.5% 15.2% 9.1% 0% 3.0% 100%

Subotica 3.4% 0% 0% 79.3% 6.9% 0% 3.4% 0% 6.9% 0% 100%

Bačka Topola

0% 0% 0% 48.4% 9.7% 0% 19.4% 0% 3.2% 19.4% 100%

Čačak 20% 0% 14.3% 51.4% 11.4% 0% 2.9% 0% 0% 0% 100%

Sremska Mitrovica

2.0% 0% 18.4% 55.1% 6.1% 0% 16.3% 0% 2.0% 0% 100%

Niš 12.2% .8% 20.6% 38.9% 13.7% 0% 8.4% 1.5% 0.8% 3.1% 100%

Kragujevac 7.5% 0% 9.4% 24.5% 9.4% 0% 32.1% 15.1% 0% 1.9% 100%

Valjevo 5.3% 0% 28.1% 17.5% 21.1% 0% 12.3% 14.0% 1.8% 0% 100%

Kovin 0% 0% 33.3% 37.5% 8.3% 0% 8.3% 8.3% 4.2% 0% 100%

Pančevo 13.9% 0% 27.8% 33.3% 8.3% 2.8% 0% 2.8% 5.6% 5.6% 100%

Sombor 17.2% 0% 3.4% 65.5% 3.4% 0% 3.4% 3.4% 3.4% 0% 100%

Apatin 0% 0% 0% 72.2% 0% 0% 11.1% 5.6% 2.8% 8.3% 100%

Zrenjanin 3.3% 0% 15.0% 28.3% 18.3% 3.3% 11.7% 6.7% 0% 13.3% 100%

Požarevac 1.7% 0% 20% 33.3% 16.7% 0% 13.3% 5.0% 0% 10% 100%

Prokuplje 2.8% 0% 19.4% 38.9% 11.1% 0% 22.2% 5.6% 0% 0% 100%

Sremski Karlovci

7.1% 0% 3.6% 48.2% 7.1% 0% 1.8% 1.8% 25.0% 5.4% 100%

Novi Sad 5.3% 0% 8.6% 46.4% 5.3% .7% 4.6% 4.0% 25.2% 0% 100%

Zaječar 2.9% 0% 28.6% 37.1% 2.9% 0% 20% 5.7% 0% 2.9% 100%

Svilajnac 7.7% 0% 25.6% 30.8% 7.7% 2.6% 7.7% 10.3% 2.6% 5.1% 100%

Paraćin 2.2% 0% 24.4% 28.9% 8.9% 0% 15.6% 13.3% 2.2% 4.4% 100%

Kikinda 0% 2.3% 9.1% 38.6% 6.8% 0% 29.5% 9.1% 0% 4.5% 100%

Kosovska Mitrovica

18.8% 0% 50% 25.0% 0% 0% 0% 0% 0% 6.3% 100%

Beograd 8.1% 0% 18.5% 18.4% 12.3% 0.5% 7.1% 6.4% 25.6% 3.2% 100%

Vranje 2.2% 2.2% 15.2% 50% 13.0% 0% 13.0% 0% 0% 4.3% 100%

Ukupno 6.9% 0.2% 17.1% 33.4% 11.4% 0.6% 10.5% 5.8% 10.8% 3.4% 100%

Za razliku od čitanja knjiga (ne računajući udžbenike za školu),

slušanje muzike je jedna od aktivnosti kulturne participacije koja je kod

srednjoškolske populacije značajnije prisutna u svakodnevnim životima. O

muzici se često govori kao o jednoj od ”najpopularnijih” vrsta umetnosti i

moglo bi se, uzimajući u obzir veliku različitost muzičkih žanrova i tipova,

reći da ova popularnost upravo proističe iz ove različitosti. Želeći da


116

utvrdimo koju vrstu muzike učenici srednjih škola u Srbiji najčešće slušaju,

ponudili smo im čak 22 vrste muzike41

i zatražili od njih da izaberu najviše

5 koje najčešće slušaju (bez obzira na rang i to da li vole ili ne vole

određenu vrstu). Rezultati su pokazali da srednjoškolska populacija u Srbiji

ima veoma široka muzička interesovanja i ukuse jer ne postoji vrsta ili žanr

muzike od 22 ponuđene koju učenici ne slušaju (tabela 19). Žanrovi ili

vrste sa najvećom popularnošću među ovom populacijom su “pop” i “rok”

koji se kod više od 40 % učenika nalaze među vrstama muzike koju

najčešće slušaju (Pop muzika se nalazi kod 56.1 % učenika kao

dominantna među prve tri koje slušaju). Značajniji rejting imaju i “house” i

“tehno” muzika. Naravno, pri ovako velikom broju modaliteta, uz multiple

odgovore, nismo ni mogli očekivati pojavu značajnijih razlika u odnosu na

vrstu škole, razred, uspeh i polne/rodne razlike. Međutim, pomenućemo

izvesne specifičnosti koje smo uočili kod najpopularnijih vrsta muzike, kao

što je situacija kod “pop” i “rok” muzike koju nešto više slušaju devojke,

dok “house” i “tehno” muziku sluša podjednak broj devojaka i muškaraca.

Takođe, vezano za uzrast, tj. razred, gde kod “pop” “rok” i “tehno” muzike

procenat onih koji slušaju ovu vrstu muzike opada kako se prelazi u viši

razred, ali bez značajne statističke povezanosti da bi se mogle utvrditi

određene generalizacije za celu srednjoškolsku populaciju.

41

Blues, Disco, Duhovnu, Etno, Izvornu narodnu, Jazz, Novokomponovanu narodnu, Pop, Punk, Rap, Reggae, Rock, Ska, Soul, Starogradsku, Techno, Turbo folk, Umetničku (klasičnu, operu/operetu), Folk, Heavy metal, Hip-Hop i House. Naravno, bili smo svesni da ovako veliki broj mogućih odgovora može rezultirati velikoj raspršenost odgovora, ali i da bi “otvoreno” pitanje, možda, prikrilo široka i različita muzička interesovanja srednjoškolske populacije, pa smo se zbog toga odlučili na ovakav pristup, sa svim metodološkim i statističkim problemima koji iz toga mogu nastati.


117

Tabela 19

Vrsta muzike koju najčešće slušaju (multipli odgovori)

Broj učenika Procenat Procenat slučajeva

Blues 145 1.6% 6.0% Disco 414 4.7% 17.2%

Duhovnu 67 0.8% 2.8%

Etno 72 0.8% 3.0%

Izvornu narodnu 284 3.2% 11.8% Jazz 156 1.8% 6.5%

Novokomponovanu narodnu 434 4.9% 18.0%

Pop 1353 15.2% 56.1%

Punk 190 2.1% 7.9% Rap 720 8.1% 29.9%

Reggae 201 2.3% 8.3%

Rock 1053 11.8% 43.7%

Ska 24 0.3% 1.0% Soul 58 0.7% 2.4%

Starogradsku 197 2.2% 8.2%

Techno 826 9.3% 34.3%

Turbo folk 382 4.3% 15.9% Umetničku (klasičnu, operu/operetu) 176 2.0% 7.3%

Folk 425 4.8% 17.6%

Heavy metal 210 2.4% 8.7%

Hip-Hop 657 7.4% 27.3% House 851 9.6% 35.3%

Na osnovu ovih podataka jasno se vidi da je slušanje muzike jedna

od omiljenijih aktivnosti u slobodnom vremenu srednjoškolske populacije ili

u domenu aktivnosti vezanih za privatnu sferu kulturne potrošnje. Pri

izboru omiljenih muzičkih žanrova preferencije se delimično ili u malom

obimu strukturišu duž osnovne podele prema starosti (razredu koji

pohađaju) i prema rodnim razlikama, pri čemu mlađi srednjoškolci imaju

naglašenije preferencije za različite tipove savremene popularne muzike

(disco, house, techno).


118

4.3 Problemi mladih u Srbiji

U poslednjem delu upitnika nalazila su se pitanja kojima smo želeli

utvrditi kako učenici srednjih škola u Srbiji procenjuju i prepoznaju

probleme mladih ljudi uopšte i ko po njihovom mišljenju mora najviše da se

angažuje u njihovom rešavanju.

Na osnovu definicija koje možemo pronaći u stručnoj literaturi

aktivizam je složen pojam i zavisi od mnogih faktora. U osnovi može se

reći da je bazični nivo aktiviteta izraz energije organizma i životnih

potencijala, gde se naglašava tzv. biološka komponenta aktivizma.

Naravno, aktivizam obuhvata i veoma važnu socijalnu komponentu, pa se

može govoriti i o socijalnom aktivizmu, o političkom angažovanju, o

aktivitetu nekonvencionalnog tipa i slično. Socijalni aktivizam, o kome

govorimo, češće se posmatra kroz odnos pojedinac – društvo, tj. kako

pojedinac svojim angažmanom doprinosi razvoju društva, a ređe se taj

odnos posmatra kroz obrnut proces kako društvo obezbeđuje pojedincu

mogućnost angažovanja, razvoja i posebno odlučivanja.

Mladi se često deklarativno prepoznaju kao buduća snaga svake

zemlje, ali realnih osnova i mehanizama da mladi zaista i postanu nosioci

promena i aktivni akteri razvoja društva još uvek je malo u većem broju

zemalja, posebno u društvenoj strukturi Srbije. Takođe, kriza devedesetih

godina uzrokovala je razaranje društvene osnove većine postsocijalističkih

zemalja i uslovila je pojavu procesa produžene mladosti i maturacije. U

poslednjoj deceniji mlade generacije u Srbiji odrastale su izolovane od

ostatka Evrope i za najveći broj mladih vreme njihovog detinjstva i

odrastanja bilo je obeleženo situacijama u čijim osnovima su bili

nesigurnost i nemoć da se bilo šta učini, zbog toga što je to vreme bilo

obeleženo ratovima, konfliktima najrazličitijih vrsta, neprekidnim političkim

sukobima. Ovi događaji su neposredno uticali čak i na podeljenost između

roditelja, rođaka i prijatelja, kao i na nedostatak bilo kakve podrške

neposrednog okruženja, ali i čitavog društva uopšte. Ako tome dodamo,

još uvek značajnu dozu patrijahalnosti u društvu Srbije danas, prostor za


119

angažovanje mladih je sve uži, pa i ne treba da iznenađuju podaci da su

termini kojima se u poslednjih desetak godina opisuju mlade generacije

najčešće apatija, neinicijativnost, i inercija. S druge strane, očekuje se da

mladi ljudi budu glavni nosioci promena i inicijatori modernizacije, dok se

najvažnije odluke najčešće donose negde drugo tj. donosi ih neko drugi.

Upravo zbog toga, pre nego što smo odlučili da uvrstimo ova pitanja u

upitnik, pošli smo od pretpostavke da mladi uopšte, pa i srednjoškolci, u

Srbiji imaju očuvane proaktivne kapacitete, da društvo dovoljno ne

podržava uključivanje mladih u proces donošenja odluka koje se odnose

na pitanja od značaja za mlade i da nema odgovarajućih projekata koje će

inicirati aktivizam mladih.

Podaci koje smo dobili (tabela 20) pokazuju da najveći broj učenika

srednjih škola smatra da su tri najveća problema mladih u Srbiji:

narkomanija, nasilničko ponašanje i alkoholizam.

Tabela 20

Najveći problemi mladih u Srbiji (multipli odgovori)

Broj učenika Procenat Procenat slučajeva

Loš školski sistem 697 10.3% 28.6%

Narkomanija 1262 18.7% 51.7% Alkoholizam 894 13.2% 36.7%

Nasilničko ponašanje 1062 15.7% 43.5%

Nerazumevanje starijih 315 4.7% 12.9%

Loš materijalni položaj 783 11.6% 32.1% Nezaposlenost 681 10.1% 27.9%

Kriminal 553 8.2% 22.7%

Isključeni su iz odlučivanja 137 2.0% 5.6% Besperspektivnost 382 5.6% 15.7%

Prepoznavanje ovih problema kao najvećih ne treba da nas

posebno iznenađuje. Osnovni razlozi se mogu tražiti u, prvenstveno,

osobenosti društva u kome živimo, čije su glavne karakteristike iznenadne,

brze i nepredvidive promene. Kao logičan rezultat ovakve društvene

prakse javljaju se brojne sociopatološke pojave. Ekonomska, moralna i

socijalna krize u zemljama u tranziciji ima kao najteže posledice veću

rasprostranjenost brojnih sociopatoloških pojava kao što su: zloupotreba

psihoaktivnih supstanci, delikvencija, dezintegracija porodice, kockanje i sl.


120

U ovakvim okolnostima i vrednosnom ambijentu sve se manje poštuju

dotadašnji moralni principi i norme, čime se stvara ambijent i omogućava

proširivanje i učvršćivanje pojedinih oblika devijantnog ponašanja kod

mladih, posebno učenika. Uz to, kriza društva i kriza osnovne jedinice

društvene strukture – porodice, dodatno je pogodovala većoj učestalosti

ispoljavanja ovih sociopatoloških pojava. Međutim, svaka od ovih pojava,

koju su učenici srednjih škola prepoznali kao najveće probleme mladih u

društvu, je veoma složen i kompleksan fenomen koji postoji zajedno sa

nizom drugih sličnih pojava i nije i ne može biti samo rezultat delovanja

samo jednog ili nekoliko faktora, već je posledica delovanja sistema

faktora za čiju analizu je potrebna posebna studija. Za potrebe ovog teksta

mi smo se zadržali samo na opštem kontekstu i opštim faktorima koji

omogućavaju širenje ovakvih pojava.

Zanimljivo je da je većina srednjoškolaca izdvojila tri najvažnija

problema koji se mogu, na neki način, smatrati specifičnim problemima

ove društvene grupe, nakon toga slede loš materijalni položaj, loš školski

sistem i nezaposlenost. Dva od pomenutih problema (materijalni položaj i

nezaposlenost) mogu se smatrati “opštim” problemima većine društvenih

grupa i građana Srbije u celini. Takođe, ova dva problema su međusobno

povezana i spadaju u ekonomski podsistem. Posebno treba naglasiti

podatak da se kod 28.6 % srednjoškolaca loš školski sistem prepoznaje

kao jedan od tri najveća problema mladih u Srbiji, jer on govori da skoro

trećina srednjoškolaca nije zadovoljna obrazovnim sistemom. Međutim,

ono što može da bude problem, jeste da veoma mali broj učenika srednjih

škola u Srbiji smatra da je jedan od njihovih najvećih problema što su

isključeni iz procesa odlučivanja.

Neki od razloga ovakvog identifikovanja problema od strane

srednjoškolaca svakako su izloženost ekonomskoj krizi društvene grupe

na koju ovakvi krizni periodi ostavljaju najteže posledice, zatim izloženost

stereotipima i nerazumevanju o ulozi i očekivanjima od mladih ljudi na


121

svim nivoima društva i nepostojanje institucionalnih osnova da mladi

postanu svesni svojih potencijala i mogućnosti, ali i odgovornosti.

Na pitanje ko najviše treba da učestvuje u rešavanju problema

mladih u Srbiji, najveći broj ispitanika smatra da najviše treba da učestvuju

njihovi roditelji, zatim kao najvažnije aktere vide “same sebe” tj. mlade u

celini, pa Vladu Srbije (tabela 21). Skoro polovina srednjoškolaca (49.5 %)

među prva tri izbora ima roditelje, a tek nešto manje (46.4 %) ima mlade u

celini, pa onda nešto više od trećine (38.6 %) ima Vladu Srbije. Takođe, i

škole sa omladinskim organizacijama su prepoznati od strane

srednjoškolaca kao potencijalni učesnici u rešavanju problema, što je

sasvim u skladu sa prepoznatim problemima mladih.

Tabela 21

Ko bi trebao najviše da učestvuje u rešavanju problema mladih u Srbiji

(multipli odgovori) Broj učenika Procenat

Procenat slučajeva

Mladi u celini 1106 17.3% 46.4%

Omladinske organizacije 675 10.5% 28.3% Škole 734 11.5% 30.8%

Roditelji 1181 18.4% 49.5%

Lokalne vlasti 390 6.1% 16.3%

Lokalne organizacije i institucije 371 5.8% 15.5% Vlada 922 14.4% 38.6%

Političke stranke 207 3.2% 8.7%

Mediji 377 5.9% 15.8%

NVO koje se bave mladima 329 5.1% 13.8% Crkva 118 1.8% 4.9%

Ako se imaju na umu problemi koji su identifikovani možemo

konstatovati da su odgovori mladih relativno konzistentni i racionalni. Tako,

ako govorimo o narkomaniji i nasilničkom ponašanju, za očekivati je da bi

time pre svega trebalo da se bave roditelji sa svojom decom uz pomoć

institucija sistema, a ako govorimo o lošem obrazovnom sistemu, pored

vlade, tim problemom bi trebalo da sa pozabave škole i omladinske

organizacije. S druge strane, izuzetno je važno da su učenici srednjih

škola u Srbiji prepoznali i identifikovali svoje proaktivne kapacitete jer su

odmah posle roditelja, kao najodgovornije, izdvojili mlade u celini kao


122

veoma važne aktere u rešavanju problema mladih, što pokazuje da

srednjoškolci prepoznaju neophodnost saradnje sa odraslima i smatraju da

ne mogu sami da rešavaju nagomilane probleme. Ovi podaci pokazuju da

naša polazna hipoteza da mladi uopšte, pa i srednjoškolci, u Srbiji imaju

relativno očuvane proaktivne kapacitete ima osnova. S druge strane,

relativno je potvrđen drugi deo naše hipoteze da društvo dovoljno ne

podržava uključivanje mladih u proces donošenja odluka koje se odnose

na pitanja od značaja za mlade i da nema odgovarajućih projekata koje će

inicirati aktivizam mladih u ovom domenu aktivnosti.


123

5 Zaključak

Istraživanje o kulturnom životu i potrebama učenika srednjih škola u

Srbiji uvršteno je 2010. godine u program istraživanja Zavoda za

proučavanje kulturnog razvitka i predstavlja drugo od dva istraživanja

Zavoda za proučavanje kulturnog razvitka koje imaju za cilj utvrđivanje

kulturnog habitusa omladine u Srbiji.

Anketiranje u 56 srednjih škola iz 33 grada u 26 okruga Republike

Srbije izvedeno je u periodu od 15. marta do 25 maja 2011. godine. Od

planiranih 3.000 ispitanika, anketirano je 2.439 što čini 81,3 % realizacije

uzorka. Pored Zlatiborskog i Rasinskog okruga, gde nismo uspeli da

izvršimo anketiranje, uglavnom zbog objektivnih razloga, najmanji

procenat realizacije je u Raškom okrugu (32.6 %), dok je nešto veći u

Moravičkom okrugu (48.9 %), Sremskom i Podunavskom okrugu (50 %),

Šumadijskom (57.0 %) i Južnobanatskom (71.4 %). Kod ostalih okruga

procenat realizacije uzorka je iznad 95 %. Procenat realizacije u dva

najveća okruga po broju škola i ispitanika, u Južnobanatskom okrugu je

100 %, a u Gradu Beogradu je 98.4 %. Što je posebno značajno, u čak 12

okruga procenat realizacije je 100 %. Zbog nepotpunih odgovora ili

kontradiktornih informacija datih u upitniku jedan broj ispitanika (4.2 %) je

isključen iz analize.

Polnu strukturu realizovanog uzorka čini 60.3 % devojaka i 39.7 %

muškaraca. U polnoj strukturi realizovanog uzorka odnos muškaraca i

devojaka približan je odnosu na nivou Srbije, tako da struktura

realizovanog uzorka po polu ima prihvatljivu reprezentativnost.

U strukturi realizovanog uzorka po vrsti škole dominiraju učenici

srednjih stručnih škola kojih je najviše, nešto manje od dve trećine, zatim

slede učenici gimnazija sa 28.1 %, pa učenici srednjih umetničkih škola sa

5.2 % zastupljenosti Što se razreda tiče, ispitanici su izuzetno ravnomerno

raspoređeni od prvog do četvrtog razreda dok, očekivano, najmanje je

ispitanika iz prvih razreda (22.6 %). Struktura uzorka prema uspehu kojim


124

su završili prethodni razred, pokazuje da je 78.8 % učenika u uzorku

završilo prethodni razred sa odličnim ili vrlo dobrim uspehom, dok je 17.8

% završilo dobrim uspehom. Dovoljnih imamo 2.7 %, a ponavljača 0.7 %.

Kulturna participacija obuhvata tri grupe aktivnosti: kulturnu

produkciju koja obuhvata bavljenje umetnošću ili bavljenje nekim

kreativnim hobijem; kulturnu recepciju koja se odvija kroz posete

programima institucija kulture ili kulturnim događanjima i kulturnu recepciju

koja se najčešće odvija putem medija i u kući recipijenata. Takođe, studije

kulturne participacije najčešće se orijentišu na proučavanje kulturne

potrošnje, među kojima razlikujemo četiri glavna pristupa: marketinški,

ekonomski, psihološki i sociološki. U našem istraživanju smo posebno

ispitivali interesovanja ispitanika i omiljene načine provođenja slobodnog

vremena, što smo odredili kao kulturne potrebe.

Analizom prikupljenih podataka identifikovali smo značajnije

karakteristike slobodnog vremena srednjoškolaca u Srbiji. Velika većina

učenika srednjih škola u Srbiji ima dnevno do 5 sati slobodnog vremena,

koje najčešće „troši“ kroz omiljene aktivnosti koje se odvijaju u tzv.

privatnoj sferi (gledanje TV i slušanje muzike, bavljenje sportom,

korišćenje računara) za koje je potrebna minimalna količina materijalnih

sredstava. Treća važnija karakteristika dokolice srednjoškolaca u Srbiji je

da aktivnosti iz domena kulturnog života (kao što su bavljenje umetnošću i

odlasci u neku od institucija kulture, ali izuzimajući gledanje TV-a i slušanje

muzike) ne spadaju u omiljene načine provođenja slobodnog vremena.

Takođe, načini provođenja slobodnog vremena srednjoškolaca,

interesovanja uopšte i kulturna interesovanja nisu teritorijalno određena

(mesto, grad, okrug, region), već ih strukturišu neki drugi faktori. Materijalni

položaj (standard) većine porodica koji imaju učenika/e je veoma težak, pa

je, uzimajući u obzir činjenicu da veliku većinu učenika izdržavaju roditelji,

standard učenika srednjih škola u Srbiji jedna od veoma važnih varijabli sa

velikim uticajem na obim i kvalitet kulturnog života srednjoškolske

populacije.


125

Učenici srednjih škola u Srbiji nisu česti posetioci događaja iz oblasti

kulture, što je u potpunosti u skladu sa podacima o načinima provođenja

slobodnog vremena. Čak 85.8 % srednjoškolaca retko ili nikada ne

posećuje muzeje, a 84.5 % nikada ili retko posećuje književne večeri, dok

79.0 % retko ili nikada ne posećuje galerije. Takođe, 77.8 %

srednjoškolaca retko ili nikada ne posećuje pozorišne predstave, a 74.0 %

retko ili nikada ne posećuje kulturno-istorijske spomenike i arheološka

nalazišta, dok 71.3 % nikada ili retko odlazi u bioskop.

Srednjoškolci su ubedljivo najzainteresovaniji za odlazak u klubove

(67.5 % posećuje klubove vrlo često ili često) i sportske događaje (43.6 %

- vrlo često ili često). Pored biblioteka, za koje se i očekivalo da ih češće

posećuju (39.7 % - vrlo često ili često), slede koncerti (24.3 % - vrlo često

ili često, ali i 27.3 % povremeno). Pored ove grupe srednjoškolaca koja

praktično ne učestvuje u kulturnom javnom životu, imamo i manju grupu

učenika koja odlazi u kulturne institucije i posećuje kulturne programe koja

čini prosečno oko 8.5 procenata (statistička procena) srednjoškolske

populacije. Među njima, između 3.5 i 5.5 % učenika participira u javnom

kulturnom životu barem jednom mesečno. Grupu povremenih posetilaca

kulturnih institucija i programa čini prosečno oko 14.7 % srednjoškolaca.

Pošto srednjoškolci spadaju u društvenu grupu koja relativno retko

posećuje događaje iz oblasti kulture, uticaj kulture na svakodnevni život

učenika srednjih škola u Srbiji je sveden na minimum, a jedan od

značajnijih faktora je i situacija koju karakteriše nepostojanje konzistentnog

sistema vrednosti nakon razaranja dosadašnjeg sistema vrednosti u

društvu.

Generalno posmatrano, većina srednjoškolaca ne učestvuje u

javnom kulturnom životu, ali se ne može govoriti o odsustvu iz javnog

života u celini, jer značajan broj učenika srednjih škola odlazi na sportske

događaje i koncerte, uz najveći broj koji posećuje klubove. Prema grubim

procenama, mladi su najmanje učestvovali u javnom kulturnom životu

2004. godine, dok su podaci iz 2000. godine negde u rangu sa 2010.


126

godinom, da bi se u 2011. godini participacija još smanjila, sem povećanja

odlaska u klubove i na sportske događaje, što samo po sebi govori mnogo

o kulturi i njenom položaju u društvu Srbije, kulturnoj politici, položaju i

perspektivama institucija kulture, ali i o institucijama kulture i njihovoj

sposobnosti transformacije i prilagođavanja novim načinima rada i

komunikacije. Takođe, ovi podaci mnogo govore i o obrazovnom sistemu u

Srbiji, posebno iz domena školskih planova i programa u smislu edukacije

mladih, posebno srednjoškolaca, da bi se izgradile potrebe kulturnom

participacijom, ali i ostvarivanja osnovnih pretpostavki ili mogućnosti za

recepciju nekog umetničkog sadržaja ili proizvoda kulturne industrije.

Što se kulturne produkcije srednjoškolaca tiče, podaci su pokazali

da se 11.7 % učenika, po njihovoj proceni, povremeno bavi nekom formom

književnog stvaranja (pisanje), a još oko 10 % se ponekad bavi nekom

formom muzičko-scenskih aktivnosti (gluma, igra, ples), uz 9.9 % nekom

od vizuelnih umetnosti (crtanje, slikanje, vajanje). Na bazi ovih podataka

možemo napraviti grubu statističku procenu da bi u produktivnu grupu, u

idealno tipskom smislu, mogli svrstati oko 8.7 % srednjoškolaca. Međutim,

još jednom treba naglasiti da se radi o njihovoj ličnoj proceni da li neka

delatnost kojom se bave spada u vid kulturnog stvaralaštva. Takođe, ovde

treba imati u vidu da smo u uzorku imali i učenike iz srednjih umetničkih

škola (5.2 %) kojima je bavljenje nekom vrstom umetničkog stvaralaštva

deo plana i programa školovanja. Ako iz bilo kog razloga izuzmemo ove

ispitanike možemo reći da je produktivna grupa kod srednjoškolske

populacije (bez učenika srednjih umetničkih škola) još manja i u ovom

slučaju ne bi prešla nivo od 5 %.

S druge strane, iz ovih podataka jasno proizilazi da preko 85,0 %

srednjoškolaca u Srbiji ne učestvuje u kulturnoj produkciji, bez obzira na

nivo participacije. Kao najvažniji razlog zbog kog se ne bavi, više od

polovine srednjoškolaca (61.1 %) je navelo nedostatak interesovanja, a

17.0 % nedostatak slobodnog vremena. Ako uzmemo u obzir ranije izneti

podatak o nezainteresovanosti kao najvažnijem razlogu za retke posete


127

institucijama kulture i kulturnim događajima, možemo konstatovati da je

oko dve trećine srednjoškolaca potpuno nezainteresovano za kulturnu

participaciju ili, drugačije rečeno, nezainteresovanost je limitirajući faktor

za kulturnu participaciju srednjoškolske populacije. Podatak da skoro dve

trećine srednjoškolaca koji se ne bave nekom vrstom umetnosti kao

najvažniji razlog navodi nezainteresovanost nije jednostavno objasniti. S

jedne strane, možda je u pitanju problem razumevanja pravila i merila

umetničke delatnosti ili konkretnih umetničkih formi ili odbojnost usled

percepcije da su to aktivnosti rezervisane za posebne društvene grupe

(“više” slojeve). S druge strane, u društvu gde je većina stanovništva

okupirana neprestanom borbom za zadovoljavanje osnovnih

egzistencijalnih potreba, bavljenje umetnošću se vrlo često doživljava kao

neozbiljno “trošenje vremena”.

Učenici srednjih škola u Srbiji se o događajima iz oblasti kulture

najčešće informišu putem televizije (31.3 %) jer se čak kod 74.3 %

srednjoškolaca ovaj način nalazi među prva tri. Na drugom mestu je,

očekivano, Internet sa 29.7 % i čak 70.4 % ispitanika kod kojih se ovaj

način nalazi među prva tri. Dakle, ubedljivo najčešća kombinacija kod

načina informisanja srednjoškolaca o događajima iz oblasti kulture je TV i

Internet. S obzirom na to da se dnevna štampa nalazi kod 35.1 %

srednjoškolaca među prve tri, uz informisanje preko prijatelja/poznanika sa

32.7 % ispitanika, onda su druge dve kombinacije uzimajući u obzir

redosled izbora TV, dnevna štampa, Internet i Internet, prijatelj/poznanik,

TV.

Omiljeni televizijski programi srednjoškolaca u Srbiji su filmovi, serije

i sportske emisije. Nakon toga slede muzički i obrazovni programi. Kod čak

76.8 % ispitanika filmovi se ubedljivo nalaze na prvom mestu među prva tri

najčešća tipa programa koja prate, tako da možemo reći da su filmovi

omiljeni tip programa srednjoškolske populacije. Kod vremena koje

provode gledajući TV program, radnim danom i vikendom, nema

značajnijih razlika među socio-demografskim grupama, ali su se kod


128

izbora televizijskih programa pojavile značajnije polne/rodne razlike.

Značajnija razlika o odnosu na pol pojavljuje se kod političkih i sportskih

emisija za koje su zainteresovaniji muškarci („omiljeni muški“ programi),

dok su za serijske, zabavne i muzičke zainteresovanije devojke („omiljeni

ženski“ programi). Ipak, ukupno posmatrano, pokazalo se, kao i u drugim

sličnim istraživanjima u svetu, da generacijska pripadnosti ima veliki uticaj

na sklonosti televizijske publike. Generalni trend, da je kod mlađih

generacija televizija prvenstveno izvor zabavnih sadržaja, a za starije

generacije izvor informacija, potvrdio se i u ovom istraživanju.

Kao što se moglo i pretpostaviti, srednjoškolci spadaju u društvenu

grupu koja veoma često koristi računar. I pored obaveza u školi radnim

danima, 39.3 % srednjoškolaca koristi računar između 1 i 3 sata dnevno a

18.6 % čak do 5 sati. Vikendom se značajno povećava korišćenje

računara jer 35.7 % srednjoškolaca provede za računarom 3 do 5 sati, dok

njih 24.5 % provede i više od 5 sati. Globalna komunikaciona mreža

(Internet) preoblikuje gotovo svaki segment naših života uključujući

modalitete rada i odmora, zabavu, potrošnju, obrazovanje, politički

angažman, porodično iskustvo, društvenu strukturu i komunikaciju uopšte.

Upravo zbog toga, možemo očekivati povećanje učešća Interneta u

načinima informisanja i komunikacije, ali i zbog trenutnih trendova u oblasti

informaciono-komunikacionih tehnologija. Razvoj komunikacionih

tehnologija, u čijoj osnovi leži Internet, odvija se velikom brzinom i ima

veliki uticaj na menjanje načina komuniciranja, poslovanja, informisanja i

oglašavanja.

Srednjoškolci, koji spadaju u društvenu grupu koja veoma često

koristi računar, su redovni korisnici Interneta je skoro svi ispitanici iz

uzorka koriste internet (99.8%) dok je samo nekoliko srednjoškolaca

navelo da ne koristi globalnu mrežu. Kada koriste Internet, srednjoškolci

ga koriste za širi spektar aktivnosti, među kojima su najzastupljenije

zabava, druženje (društvene mreže) i informisanje ali i za komunikaciju (e-

mail, skype i sl.), pa i učenje. Obzirom na to da su ispitanici mogli da


129

navedu više odgovora, najčešća kombinacija za korišćenje interneta kod

učenika srednjih škola u Srbiji je zabava – druženje – informisanje. S

druge strane, pošto srednjoškolci, pored TV-a, Internet najviše koriste za

informisanje, postojanje kvalitetne Web prezentacije institucija kulture je

neophodno ukoliko žele da prate trendove u načinu komunikacije i

informisanja u savremenom informatičkom društvu.

Potpuno u skladu sa opštim podacima, ali i našim očekivanjima,

velika većina od 86.4 % srednjoškolaca ima otvoren profil na nekoj od

društvenih mreža. Najveći broj srednjoškolaca koji imaju otvoren profil na

nekoj društvenoj mreži imaju ga na samo jednoj mreži (63.0%) gde,

naravno, apsolutno dominira Fejsbuk, ali 14.5% ima otvorene profile na

dve mreže (s tim da je kod svih jedna od tih mreža Fejsbuk), dok 6.7% ima

otvorene profile na čak 3 i više društvenih mreža, mada značajan broj nije

hteo da nam otkrije ovaj podatak (15.8%).

I pored toga što su društvene mreže izuzetno popularne među

srednjoškolskom populacijom, učenici srednjih škola u Srbiji u proseku ne

provode mnogo vremena na društvenim mrežama. Skoro polovina učenika

(42.9 %) radnim danom na društvenim mrežama provede samo do 1 sat,

što je u skladu sa podacima o obavezama u školi. Naravno, vikendom se

povećava vreme provedeno na društvenim mrežama, zbog toga što

vikendom značajnije raste procenat onih koji provode na mrežama od 3 do

5 sati. Relativno mali broj srednjoškolaca na društvenim mrežama provode

više od 5 sati, posebno radnim danom. Međutim, bez obzira što na

društvenim mrežama provode relativno malo vremena, učenici srednjih

škola u Srbiji imaju prosečno 473 prijatelja na njima.

Aktivnosti kulturne potrošnje koje se odvijaju u privatnom prostoru

ispitanika često se smatraju osnovnim znacima kulture jedne ličnosti, za

razliku od javne kulturne potrošnje (posete kulturnim događajima i

institucijama), čija je jedna od važnijih funkcija i tzv. socijalna prezentacija

ili lična promocija. Ovo je posebno karakteristično za čitanje knjiga i

slušanje muzike, ali i na posedovanje kućnih biblioteka i muzičkih kolekcija


130

na nekim nosačima zvuka. Pored stručne literature (udžbenika) u vezi

školskih obaveza, koju bi trebalo da čitaju svakodnevno, srednjoškolci

najviše čitaju časopise i obaveznu lektiru, ali su zainteresovani i za dnevnu

štampu. Od ostalih formi štampanih izdanja pojavljuju se još popularne

knjige i književna dela, ali sa nešto manje zainteresovanih. Procentualno

posmatrano, najviše srednjoškolaca (29.5%) nije za vreme prošlog

raspusta pročitalo nijednu knjigu, a 26.1% je pročitalo barem jednu knjigu.

Dve i više knjiga je pročitalo zajedno 44.4% učenika, a ako pogledamo

zbirni procenat onih koji su čitali knjige za vreme prošlog raspusta (70.5%),

možemo reći da ipak više od dve trećine učenika pročita barem jednu

knjigu godišnje, ne računajući knjige za školsku lektiru, a pri tome su i

članovi neke biblioteke. S druge strane, ostaje veoma zabrinjavajući

podatak da ipak imamo oko trećine srednjoškolaca koji čitaju knjige samo

kad moraju za lektiru, a sami nemaju interesovanja da pročitaju još nešto

van toga, a većina ovih učenika i nisu članovi neke biblioteke.

Nešto manje od dve trećine srednjoškolaca (60 %) spada u grupu

sa većom učestalošću čitanja dnevnih novina (29.1 % čita novine

svakodnevno, a 31.0 % dva do tri puta nedeljno). S druge strane, 29.3 %

učenika srednjih škola čini grupu sa manjom učestalošću čitanja dnevnih

novina. Dnevne novine uopšte ne čita 10.7 % ove populacije. Učenici

srednjih škola u Srbiji, koji čitaju dnevnu štampu, najčešće čitaju dnevni list

“Blic” (33.4 %) pa “Večernje novosti” (17.1 %) i “Press” (11.4 %). Zatim

slede besplatne novine “24 sata” sa 10.8 % i list “Alo” sa 10.5 %. Ostali

dnevni listovi su zastupljeni ispod 10 procenata.

Za razliku od čitanja knjiga (ne računajući udžbenike za školu),

slušanje muzike je jedna od aktivnosti kulturne participacije koja je kod

srednjoškolske populacije značajnije prisutna u svakodnevnim životima.

Žanrovi ili vrste sa najvećom popularnošću među ovom populacijom su

“pop” i “rok” koji se kod više od 40 % učenika nalaze među vrstama

muzike koju najčešće slušaju (pop muzika se nalazi kod 56.1 % učenika

kao dominantna među prve tri koje slušaju). Značajniji rejting imaju i


131

“house” i “tehno” muzika. Dakle, slušanje muzike jedna od omiljenijih

aktivnosti u slobodnom vremenu srednjoškolske populacije ili u domenu

aktivnosti vezanih za privatnu sferu kulturne potrošnje. Pri izboru omiljenih

muzičkih žanrova preferencije se delimično ili u malom obimu strukturišu

duž osnovne podele prema starosti (razredu koji pohađaju) i prema rodnim

razlikama, pri čemu mlađi srednjoškolci imaju naglašenije preferencije za

različite tipove savremene popularne muzike (disco, house, techno).

Najveći broj učenika srednjih škola smatra da su tri najveća

problema mladih u Srbiji: narkomanija, nasilničko ponašanje i alkoholizam.

Prepoznavanje ovih problema kao najvećih ne treba da nas posebno

iznenađuje. Osnovni razlozi se mogu tražiti u, prvenstveno, osobenosti

društva u kome živimo, čije su glavne karakteristike iznenadne, brze i

nepredvidive promene. Kao logičan rezultat ovakve društvene prakse

javljaju se brojne sociopatološke pojave. Ekonomska, moralna i socijalna

krize u zemljama u tranziciji ima kao najteže posledice veću

rasprostranjenost brojnih sociopatoloških pojava kao što su: zloupotreba

psihoaktivnih supstanci, delikvencija, dezintegracija porodice, kockanje i sl.

U ovakvim okolnostima i vrednosnom ambijentu sve se manje poštuju

dotadašnji moralni principi i norme, čime se stvara ambijent i omogućava

proširivanje i učvršćivanje pojedinih oblika devijantnog ponašanja kod

mladih, posebno učenika. Uz to, kriza društva i kriza osnovne jedinice

društvene strukture – porodice, dodatno je pogodovala većoj učestalosti

ispoljavanja ovih sociopatoloških pojava. Međutim, svaka od ovih pojava,

koju su učenici srednjih škola prepoznali kao najveće probleme mladih u

društvu, je veoma složen i kompleksan fenomen koji postoji zajedno sa

nizom drugih sličnih pojava i nije i ne može biti samo rezultat delovanja

samo jednog ili nekoliko faktora, već je posledica delovanja sistema

faktora za čiju analizu je potrebna posebna studija. Međutim, posebno

treba naglasiti podatak da se kod 28.6 % srednjoškolaca loš školski sistem

prepoznaje kao jedan od tri najveća problema mladih u Srbiji, jer on govori

da skoro trećina srednjoškolaca nije zadovoljna obrazovnim sistemom. S


132

druge strane, ono što može da bude problem, jeste da veoma mali broj

učenika srednjih škola u Srbiji smatra da je jedan od njihovih najvećih

problema što su isključeni iz procesa odlučivanja.

Najveći broj srednjoškolaca smatra da u rešavanju ovih problema

najviše treba da učestvuju njihovi roditelji, zatim kao najvažnije aktere vide

“same sebe” tj. mlade u celini, pa Vladu Srbije. Ako se imaju na umu

problemi koji su identifikovani možemo konstatovati da su odgovori mladih

relativno konzistentni i racionalni. Tako, ako govorimo o narkomaniji i

nasilničkom ponašanju, za očekivati je da bi time pre svega trebalo da se

bave roditelji sa svojom decom uz pomoć institucija sistema, a ako

govorimo o lošem obrazovnom sistemu, pored vlade, tim problemom bi

trebalo da sa pozabave škole i omladinske organizacije. S druge strane,

izuzetno je važno da su učenici srednjih škola u Srbiji prepoznali i

identifikovali svoje proaktivne kapacitete jer su odmah posle roditelja, kao

najodgovornije, izdvojili mlade u celini kao veoma važne aktere u

rešavanju problema mladih, što pokazuje da srednjoškolci prepoznaju

neophodnost saradnje sa odraslima i smatraju da ne mogu sami da

rešavaju nagomilane probleme. Ovi podaci pokazuju da naša polazna

hipoteza da mladi uopšte, pa i srednjoškolci, u Srbiji imaju relativno

očuvane proaktivne kapacitete ima osnova. S druge strane, relativno je

potvrđen drugi deo naše hipoteze da društvo dovoljno ne podržava

uključivanje mladih u proces donošenja odluka koje se odnose na pitanja

od značaja za mlade i da nema odgovarajućih projekata koje će inicirati

aktivizam mladih u ovom domenu aktivnosti.

Podaci koji pokazuju trend da većina učenika srednjih škola u Srbiji

ne učestvuje u kulturnom javnom životu ima veoma teške posledice po

budućnost ove društvene grupe, ali i celog društva uopšte. Posledice nisu

odmah “vidljive”, nego se ispoljavaju kroz duži vremenski period, različitim

intenzitetima i različitim formama u skoro svim delovima društvene

strukture. Naravno, ovi podaci ni u kom slučaju nisu jednodimenzionalni,

nego pokazuju da značajan deo srednjoškolske populacije ne učestvuje u


133

trenutnom javnom kulturnom životu i da su za veliki deo ove populacije

kulturni programi nedostupni (bilo radi nedostatka slobodnog vremena,

interesovanja, koncepcije javnog kulturnog života, finansijski ili teritorijalno)

i da postoji potreba za izradu strategije socio-kulturne animacije. Naravno,

ne sme se izgubiti iz vida i veoma veliki uticaj obrazovanja na stvaranje

vrednosnog sistema i stvaranje pretpostavki za recepciju umetničkog dela i

različitih simboličkih formi umetničkog stvaranja, ali i za razvijanje potreba

iz oblasti kulture. Široko utemeljeno profesionalno obrazovanje, znanje

principa koji leže u osnovi poziva, osposobljava za različite tipove

delatnosti. Osposobljavanje mladih stručnjaka koji mogu naizmenično da

preuzimaju više vrsta uskih specijalnosti, postaju pravilo moderne

proizvodnje, a obrazovanje mora da omogući realizaciju ovih ciljeva. Na

ovaj način pojedinci imaju šansu da ne postanu žrtve brzih promena

uslovljenih razvojem tehnologije, koja se vrlo brzo menja. Međutim, uloga

savremene srednje škole se ne svodi samo na ovaj segment obrazovanja,

jer ona ima i, veoma važnu, civilizacijsku funkciju u razvoju duhovnih

sposobnosti i sticanje širih kulturnih vidika. Kontinuirana edukacija iz

oblasti kulture je potrebna, jer više nije moguće da kulturu koju su stekli

nastavnici i profesori prenesu učenicima i studentima jednom za ceo život.

Oni moraju pružiti obrazovanje koje će ići u korak sa brzo menjajućom

civilizacijom i saznanjima. Marginalizovanje mladih ljudi sprečava svako

društvo da se razvija i modernizuje u skladu sa vremenom. Njihovo učešće

na svim nivoima odlučivanja i aktivnosti je od vitalne važnosti za iniciranje

promena i dalji društveni razvoj. Da bi se to ostvarilo mladi ljudi moraju

prepoznati sebe kao društvenu grupu, ali moraju biti i prepoznati od ostalih

društvenih grupa kao punopravni članovi društva. Neposrednim

uključivanjem mladih u sisteme odlučivanja omogućava se njihov razvoj

kao specifične grupe, ali i društva u celini. Kroz sistem odlučivanja mladi

razvijaju potrebne veštine, razvijaju sopstvene sisteme vrednosti i osećaj

odgovornosti. Poslednjih godina Evropska unija insistira na razvijanju

omladinskih nacionalnih politika koje podržavaju učešće mladih u društvu,


134

posebno uticaj na procese, odluke i aktivnosti vezane za njih same. To

podrazumeva preuzimanje aktivne uloge u porodici, školi, fakultetu,

društvenom i kulturnom životu i vlasti. Iako su vladajuće strukture u Srbiji

prepoznale problem odliva mladih ljudi (“odliv mozgova”), još uvek nisu

uspostavljeni institucionalni mehanizmi da se ovaj problem počne

sistemski rešavati, jer ne treba zaboraviti činjenicu – da od budućnosti

mlade generacije zavisi i budućnost društva uopšte.


135

6 Literatura

1. Barbara G. Tabachnick, Linda S. Fidell. 2007. Using multivariate

statistics, 5th edn., Boston: Pearson Education.

2. Berković, Eva. 1990. Mladi i nejednakost, Beograd: Centar za

dokumentaciju i izdavačku delatnost.

3. Bolčić, Silvano., Milić, Anđelka. i dr. 2002. Srbija krajem milenijuma:

razaranje društva, promene i svakodnevni život, Beograd: Institut za

sociološka istraživanja Filozofskog fakulteta u Beogradu.

4. Cvetičanin, Predrag. 2007. Kulturne potrebe, navike i ukus građana

Srbije i Makedonije, Niš: Odbor za građansku inicijativu.

5. Čičkarić, Lilijana. 2011. Globalne promene – lokalne interpretacije.

Identitet mladih u rizičnom društvu, Beograd: Institut društvenih nauka.

6. Duvignaud, Jean. 1975. La planete des jeunes, Paris: Stock.

7. Eisenstadt, Shmuel Noah. 1964. From generation to generation, The

Free Press of Glencoe.

8. Escarpit, Robert 1963. Ľacte littéraire est-il un acte de communication,

Beograd, Filološki pregled, 1-2.

9. Frederick J.Gravetter, Larry B.Wallnau. 2004. Statistics for the

Behavioral Sciences, 6th edn. Belmont, CA: Wadsworth, Chapter 17.

10. Golubović, Zagorka., Spasić, Ivana., Pavićević, Đorđe., i dr. 2003.

Politika i svakodnevni život; Srbija 1999-2002, Beograd: Institut za

filozofiju i društvenu teoriju.

11. Jokić, Biljana., Mrđa, Slobodan. 2009. Informacione tehnologije i

ljudski resursi u kulturi Srbije, Beograd: Zavod za proučavanje

kulturnog razvitka.

12. Joksimović, Snežana. 1988. Mladi i neformalne grupe, Beograd:

IIC SSO Srbije.

13. Lazić, Mladen. 1994. Razaranje društva, Beograd:Filip Višnjić.

14. Mihailović, Srećko. i dr. 1990. Deca krize, Beograd: Institut društvenih

nauka.


136

15. Milić, Anđelka. 1987. Zagonetka omladine, istorija i struktura

omladinske grupe, Beograd – Zagreb: CID IDIS.

16. Mrđa, Slobodan. 2000. Kulturni život studenata Univerziteta u

Beogradu, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.

17. Mrđa, Slobodan. 2011. Kulturni život i potrebe studenata u Srbiji,

Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.

18. Musgrove, Frank. 1974. Youth and Social Order, London: Routledge &

Kegan Paul.

19. Nikolić, Milan., Mihailović, Srećko (ur.), 2004. Mladi zagubljeni u

tranziciji. Beograd: Centar za proučavanje alternativa.

20. Pantić, Dragomir. 1981. Vrednosne orijentacije mladih u Srbiji,

Beograd: IIC i Institut društvenih nauka.

21. Pantić, Dragomir. 1990. Promene vrednosnih orijentacija mladih u

Srbiji, Beograd: Institut društvenih nauka.

22. Pantić, Dragomir., Joksimović, Snežana., Džuverović, Borisav.,

Tomanović, Velimir. 1981. Interesovanja mladih, Beograd:

Istraživačko-izdavački centar SSO Srbije i Institut društvenih nauka -

Centar za politikološka istraživanja i javno mnjenje.

23. Parsons, Talkot. 1965. The Youth in the Context of American Society,

Personality and Social Structure, Free Press of Glencoe.

24. Popadić, Dragan., Mihailović, Srećko., Bogdanović, Nada. 2003.

Omladina Srbije pred izazovima budućnosti, Beograd: Centar za

proučavanje alternativa, Ministarstvo prosvete i sporta – Sektor za

učenički i studentski standard i Proni Institute for Social Education –

Sweden.

25. Prica, Ines. 1991. Omladinska potkultura u Beogradu (simbolička

praksa), Beograd: Etnografski institut SANU.

26. Roszak, Theodor.1978. Kontrakultura, Zagreb: Naprijed.

27. Stojković, Branimir. 1981. Kulturna interesovanja publike Doma kulture

Studentski grad, Beograd: Zavod za proučavanje kulturnog razvitka.


137

28. Tenbruck, Fridrich. 1965. Jugend und Gesselschaft, Freiburg: Verlag

Rombach.

29. Yinger, John Milton 1960. Contraculture and subculture, American

Sociological Review, 25.


138

ZAVOD ZA PROUČAVANJE KULTURNOG RAZVITKA Rige od Fere 4, Beograd

mr Slobodan Mrđa

KULTURNI ŽIVOT I POTREBE UČENIKA SREDNJIH ŠKOLA U SRBIJI

Za izdavača

Aleksandar Lazarević

Tiraž

30 primeraka

Štampa Cicero print

Beograd

CIP - Каталогизација у публикацији Народна библиотека Србије, Београд 316.728-057.874(497.11)"2011" 303.442 379.82-057.874(497.11) 316.346.32-057.874(497.11) МРЂА, Слободан, 1970- Kulturni život i potrebe učenika srednjih škola u Srbiji / Slobodan Mrđa. - Beograd : Zavod za proučavanje kulturnog razvitka, 2011 (Beograd : Cicero print). - 138 str. : tabele, graf. prikazi ; 24 cm Tiraž 30. - Napomene i bibliografske reference uz tekst. - Bibliografija: str. 135-137. ISBN 978-86-81529-37-9 a) Ученици средњих школа - Културни живот - Социолошка истраживања - Србија - 2011 b) Слободно време - Ученици средњих школа - Србија c) Културне потребе - Ученици средњих школа - Србија COBISS.SR-ID 188522764

kulturni Život i potrebe uČenika srednjih Škola u srbiji

Documents