lepkovi seminarski

8/18/2019 Lepkovi seminarski

1/11

15. LEPKOVI (ADHEZIVI)

Kada se govori o lepljenju, uglavnom se podrazurr.eva spajanje dva čvrsta materijalapomoču neke treče supstance kojaje u tečnom stanju.

Lepljenje kao postupak spajanja dva čvrsta tela primenjeno je još u davnoj prošlosti. Za

njega se znalo vrlo rano u istoriji Ijudskog društva i teško je utvrditi da li su se Ijudi pre

služili lepijenjem ili zakivanjem eksera za pričvrščvanje dva parčeta drveta. Na primer, u

Tebi su nadeni reljefi u hramovima, koji prikazuju postupak slepljivanja furnira

nepoznatim lepkom pre 3500 godina. U grobnici faraona Tutankamona naden je kovčeg

od kedrovine u čijem spajanju je korišcen lepak životinjskog porekla, verovattio preteča

tutkala pre 3000 godina. Interesantnoje da su te lepljene veze danas isto tako čvrste kao i

u vreme njihovog nastanka.

Lepak predstavlja supstancu koja je sposobna da slepi dva ista ili različita materijala,dajuci jaku vezu, Sinonimi za lepak su «adheziv» i «vezivo», pa se ravnomerno koriste

kod nas.

KLASIFIKACIJA LEPKOVA (ADHEZIVA)

Lepkovi mogu biti klasifikovani na razne načine, Jedna od osnovnih podela je prema

poreklu, mada se mogu klasifikovati i prema načinu primene i očvrščavanja, kao i prema

kvalitetu stvorene adhezivne veze.

Klasifikacija po poreklu

Organski lepkovi, o kojimaje ovde reč, spadaju u grupu polimernih materijala i mogu

biti

klasifikovani na:

a) lepkove prirodnog porekla, koji se dalje dele na: lepkove biljnog porekla (skrob,

dekstrini, kolofonijum, gumiarabika) i lepkove životinjskog porekla (tutkalo,

želatin, albumin, kazein);

b) lepkovi veštačkog (polusintetskog) porekla (karboksimetilceluloza i sl.);

c) lepkovi sintetskog porekla, koji mogu biti dobijeni polimerizacijom

(polivinilhloridni, polivinilacetatni, polivinilalkoholni) ili polikondenzacijom i

drugim stupnjevitim reakcijama (reakcioni proizvodi formaldehida sa fenolima,

rezorcinolima, ureom i melaminom, a takode i poliuretani).

Klasifikacija prema načinu očvrščavanja

Lepkovi se klasifikuju prema načinu očvrščavanja na:

termoplastične i


2/11

termoreaktivene.

Termopiastični lepkpvi sastoje se iz dugih lanaca makromolekula, koji nisu povezani

medusobno bočnim vezama, tj. nisu umreženi, pa slobodno klizaju jedan preko dn;gog.Ovi lepkovi se pri zagrevanjn tope, a pri hladcnJL; na sobnoj tcmperat-u.-i očvrsnu.

Topljenje se može obaviti bezbroj puta. Tennoplasti su ujedno i rastvorljivi u orgariskim

rastvaračima.


3/11

karboksilne grupe:

Na slici 15.3 shematskije prikazan rezultat interakcije lepila i podloge za slučaj kada su:molekuli lepila i podloge permanentni dipoli (slika 15.3a), molekuli lepila permanenti

dipoli i mogu da indukuju dipole u molekulima podloge (slika 15.3b), i kada su Jedna i

druga vrsta molekula nepolami (slika 15.3c).

Slika3. Shematski prikaz rezultata interakcije lepiia i podloge: A-molekuli lepila, B-

molekuli podloge, I-II-granica faza

Pri interakciji molekula sa permanentnim dipolima (inetrakcija dipol-dipol, slika 15.3a)

uspostavlja se najčvršča veza izmedu lepila i podloge. Jačina veze opada pri interakciji

dipol-indukovani dipol (slika 15.3b), a najmanja je pri interakciji nepolarnih molekula

(slika 15.3c). Energija veze molekula lepila i podloge za slučaj nepolarnih molekula se

kreče oko 4kJ/mol, dok za slučaj molekula sa permanentnim dipolima iznosi oko 20kJ/mol. Energija veze pri uspostavljanju vodoničnih mostova izmedu molekula lepila i

podloge kreče se oko 40 kJ/mol. Največa energija vezeje u slučaju kada se izmedu iepila

i podloge uspostavljaju hemijske veze i tada iznosi oko 420 kJ/mol.

Pri nanošenju lepila na podlogu molekuli lepila se adsorbuju na površini podloge. Na

osnovu ove činjenice razvijeno je shvatanje po kome je adsorpcija molekula lepila na

podlogu najbitnija za uspešno lepljenje, paje razvijena tzv. adsorpciona teonja lepljenja,

odnosno adhezija. Neospomo je da pri nanošenju svakog lepila na podlogu dolazi do

adsorpcije molekula lepila na podlogu. Medutim, ekspenmentalno je pokazano da

adsorpciona teorija adhezije nije uvek dovoljna za tumačenje uspešnog vezivanja lepila

za podlogu. Sračunati rad adhezije (rad raskidanja sloja lepila od podloge), koja je

posledica samo fizičke adsorpcije, odnosno uspostavljanja sekundarnih veza izmedu

lepila i podloge, iznosi oko 10' J/cm", a eksperimentalno odredene vrednosti za rad

adhezije su znatno veče i kreču se od 10"3 do 10"' J/cm2. Osim toga, pokazano je da rad

adhezije zavisi od brzine odlepljivanja lepila od podloge, što se ne može očekivati ako

se

rad adhezije troši samo na savladivanje medumolekulskih sila.


4/11

Pri kontaktu dva niaterijala, na primer, metala i polimera, usled različitog rada izlaska

elektrona dolazi do prelaska elektrona sa jednog materijala na drugi. Jedan materijal jedonor, a drugi akceptor elektrona. Usled toga granični sloj jednog materijala postaje

bogatiji, a drugi siromašniji elektronima, Kao rezultat ove pojave u granici faze se

formira dvojni električni sloj, koji se može uporediti sa jednim mikrokondenzatorom.

Kod kondenzatora ploče se privlače zato što su suprotno naelektrisane. Ako pod

dejstvom

neke spoljašnje sile dolazi do razdvajanja ploča, razlika potencijala raste sve do

raskidanja, kada dolazi do uočljivog razelektrisanja ploče. Naučnici su eksperimentalno

konstatovall da pri razdvajanju lepila od podloge dolazi do emisije elektrona i na osnovu

toga su razvili električnu teonju adhezije. Na osnovu ove teorije do porasta rada adhezije

sa porastom brzine odlepljivanja sloja lepila od podloge dolazi zato što se pri laganomodlepljivanju elektroni delimično vračaju na pozitivno naelektrisanu podlogu, pn čemu

dolazi do njenog delimlčnog razelektrisanja i pada potencijala izn-iedu sloja lepila i

podloge. Pri brzom odlepljivanju za to nema dovoljno vremena, pa sa porastom

rastojanja

dolazi do povečanja potencijala razlike izmedu slojeva, a samim tim je i adhezija veca.

Ova teorija, kao i prethodne, nema opšti značaj jer se njome ne može objasniti. na,

pnmer, činjenica da rad adhezije u nekim slučajevima raste sa smanjenjem razlike u

hemijskoj gradi lepila i podloge, kada verovatnoča fom-iiranja dvojnog električnog sloja

na granici faza postaje sve manja.

Preko 50 godina je več poznato da kada se dve čvrste ravne i glatke površine razdvojenetankim slojem tečnosti, čiji je kontaktni ugao sa tom površinoiTi nula, pojavics se jaka

adhezija.

Na primer, kada se dve okrugle i poiirane čelične plocice prečnika 4,5 cm slepe tankim

slojem parafinskog ulja, potrebno ih je opteretiti sa 20 kg da bi se raz3voj;le. Pnrodno,

sve dok je viskozitet tečnostl mali, čvrstoča na smicanje ovakvog spcja je mala, pa se

plocice mogu razdvojiti klizanjem. To i jeste razlog zbog kojeg se nastoji da viskozitet

adheziva poraste, tj. da očvrsnu,

Kontaktni ugao kapi tečnosti koja se nalazi na horizontalnoj površini adherenta

shematski

je pnkazan na slici 15.4 i označen sa (6). To je ugao koji tangenta povučena na površinu

kapi zaklapa sa površinom adherenta, kadaje kap u ravnoteži. Ravnotežu obezbeduju tri

površinska napona na granici faza: čvrsto-tečno, tečno-gas i čvrsto-gas. Jasno je da ako

tečnost potpuno kvasi adherent, onda če se pri kapanju na njegovu površinu kap skoro

trenutno razliti i prekriti veliku površlnu, Kontaktni ugao je u tom slučaju nula. Ako kap

dugo stoji na povrsini adherenta uz lagano smanjivanje kontaktnog imla, kaže se da


5/11

tečnost delimično kvasi adherent. Tačni uglovi kvašenja dobijaju se samo na glatkoj

površini.

Slika 15.4. Kap tečnosti na čvrstoj površini

Hrapavost sprečava razlivanje tečnosti, pa se dobijaju veči kontaktni uglovi od stvarnih.

Polarne tečnosti dobro kvase polame supstrate zbogjake «dipol-dipol» interakcije,

Kada je kontaktni ugao veliki i ne obezbeduje spontano kvašenje i razlivanje tečnogadheziva po površini adherenta, primenjuje se pritisak (presa) na lepljenu vezu. Pod

dejstvom pritiska, lepak se razliva po liniji lepljenja. Ovo se naziva indukovano

kvašenje. Mek Bejn i Hopkins (Mc Bain, Hopkins) sujoš 1925. godine definisali osnovna svojstva

potrebna da bi neka tečnost mogla da posluži kao adheziv. «Svaka tečnost koja kvasi

odredenu površinu i koja je sposobna da nakon kvašenja prede u čvrsto stanje nekim od

procesa hladenja, isparavanja, oksidacije, polimerizacije ili polikondenzacije može se

smatrati adhezivom. ako tokom očvrščavanja ne zadržava u sebi nastale napone».

Uticaj uslova slepljivanja na jačinu slepljivanja

Temperatumi režim i dužina očvrščavanja lepka imaju bitan uticaj najačinu slepljivanja.

Uticaj temperature lepljenja naročito je izražen kod ter-moreaktivnih lepkova i lepkova

u obliku rastopa, koji treba da imaju dovoljno malu viskoznost da bi došlo do

zadovoljavajučeg kontakta lepka i podloge. Do očvrščavanja i bržeg i lakšeg slepljivanja

tennoreaktivnih lepaka na ba-zi epoksidnih i nekih fenolformaldehidnih smola dolazi pri

višim temperaturama. Ispitivanjem procesa lepljenja sa lepkovima koja vezuju i na

nižim

temperaturama konstatovano je da povišenje temperature utiče na smanjenje vremenaiepljenja i najčešče na povečanje jačine slepljivanja. Produžavanje vremena slepljivanja

na sobnoj temperaturi takode utiče na povečanjejačine slepljivanja.

Slepljivanje dva predmeta če biti jače ukoliko je ostvaren bolji kontakt izmedu lepka i

podloge. Povečanje pritiska utiče na bolje popunjavanje otvorenih pbra na površini

predmeta koji se slepljuje lepkom, j samim tim i na povečanje površine kontakta i jačinu

slepljivanja. Pri povečanju pritiska dolazi i do formiranja tanjeg i homogenijeg sloja

lepka čime se takode povečava jačina slepljivanja, Optimalni pritisak slepljivanja


6/11

razlikuje se za različita lepkove. Za lepkove na bazi epoksidnih i poliuretanskih smola

slepljivanjc se izvodi u intervalu pritiska od 0,03 do 0,05 MPa.a za lepkove na bazi

modifikovanog kaučuka, fenolformaldehldnih smola ili polivinilacetata neophodni si:pritisci od0,8 do 2,0 MPa.

Ispitivanjem procesa slepljivanja u velikom broju slučajevaje konstatovano da smanjcnje

debljine sloja lepka izmedu predmeta koji se slepljuju vodi ka povečanju jačine

slepljivanja. Medutim, uočeni su i slučajevi kada se jačina slepljivanja povečava sa

debljinom sloja lepka. Zbog toga pri izvodenju slepljivanja treba uvek koristiti količine

lepka koje preporučuje proizvodač.

Različiti linearni koeficijenti širenja lepka i materijala koji se slepljuje može da budc

uzrok razaranja na primer, stakla pri slepljivanju sa metalima. 0 ovom fenomenu trebavoditi računa pri izboru lepka. Razlika u linearnom koeficijentu širenja lepka i podloge

može se bitno smanjiti uvodenjem u lepak odredenih punioca.

U atmosferi su uvek prisutne odredene količine vlage, ugljendioksida, mikroorganizama,

vodoniksulfida, prašine i drugih sastojaka, koji mogu da se. adsorbuju na površinu

predmeta koji se slepljuju i tako smanje adheziju lepka i jačinu slepljivanja. Da bi se ovo

izbeglo, neophodno je pre slepljivanja dobro očistiti površinu predmeta koji se slepljuju.

Ciščenje površine može da se izvede obradom rastvaračima, peskarenjem i povišenjem

temperature. U nekim slučajevima, na primer, pri slepljivanju predmeta od polietilena,teflona i nekih drugih inertnih polimera, nije dovoljno da se površina očisti od nečistoča

več i da se aktivira obradom sa odgovarajučim hemikalijama (hromsumpomom

kiselinom, rastvorom SnCl2 itd.).

LEPKOVI PRIRODNOG POREKLA

Tutkalo

Tutkalo je makromolekul kolagena koji daje tvrde i želatinske mase, a kada je

dispergovan u vodi, daje koloidni rastvor tutkala. Polidisperzni sistem tutkala predstavlja

smešu molekula različite molekulske mase od 20 do 250 hiljada. Kolagen je protein koji

se nalazi u kostima, rožnatim delovima, vezivnom tkivu i koži rogate stoke. Postoje dve

osnovne vrste tutkala: tutkalo iz kostiju i tutkalo iz kože.

Savremeno tutkalo, bilo iz kog izvora sirovina da je poreklo, predstavlja ujednačen

proizvod svetlo žute boje do otvoreno mrke boje, bez mirisa. Tutkalo se komercijalno

proizvodi u vidu granulata za primenu kao topli lepak, u vidu hladnog tečnog lepka

spremnog za upotrebu, u vidu praha i u vidu želea.


7/11

Tutkalo je rastvorno samo u vodi, a nerastvomo u uljima i organskim rastvaračima.

Kada

se doda u hladnu vogli, lutkalo bubri i rastvara se pri zagrevanju na 40-50 °C uz blagomešanje. Viskozitet se može podešavati dodavanje vode. Pri hladenju, rastvor tutkala

postaje gušči i i prelazi u želatinozno stanje ostvarujuči momentalnu adhezivnu vezu u

lepljenom spoju. Veza ima več u ovom stadijumu znatnu čvrstoču. Daljim stajanjem

tutkalo očvrsne i daje vezu čija čvrstoča nadmašuje industrijske potrebe. Lepljena veza

običnog tutkala nije otpoma na vodu i potrebno je dugo vreme za njeno očvršcavanje.

Novi tipovi tutkala daju vodootpomiju lepljenu vezu, koja brže očvrščava (dodatak

tiouree) i uklapa se u savremene brze proccsne linije za proizvodnju narneštaja, sportske

opreme, muzičkih instn.imenata i igračaka. Ovaj lepakje ekološki prihvatljiv.

Albuminski lepak

Za spravljanje albuminskog lepka upotrebljava se albumin iz životinjske krvi (krvni

albumin), a rede od belančevine jaja (jajni albumin). Postupnom dehidracijo životinjske

kn/i na niskoj temperaturi dobija se tamnocrveni prah, bez ukusa i mirisa, koji sadrži

albumina i do 10% vode.

Na temperaturi od oko 60°C albumin se zgruša, a preko 70°C stvrdne se i ne može se

rastvarati u vodi.Za spravljanje albuminskog lepka stavi se prah albumina u vodu sobne temperature i kad

ovaj dobro nabubri, postupno se doliva (u malim količinama) krečno mleko i sve dobro

meša i zagreva do 30°C.

Na ovaj način dobija se lepljiva mešavina konsistencije želatina koja se može odmah

upotrebiti. Spremljeni lepak treba upotrebiti u VTemenu od 6 do 7 časova, inače se

kasnije

stvrdne i postaje neupotrebljiv.

Količina vode koja se upotrebljava za spravljanje albuminskog lepka vrlo je različita i

zavisi od matenjala koji se lepi. Odnos mase albumina i ukupne količine upotrebljene

vode kreče se u granicama 1:4 do 1:9.

Količina upotrebljenog kreča ima vrlo veliki uticaj na vreme upotrebe lepka (velika

količina ubrzava srvrdnjavanje), najačinu veze slepljenih delova i postojanost veze.

Kazeinski lepak

Kazeinje belanČevina koja se dobija iz kuvanog mleka kada e iz njega izdvoji masnoča.

Ako se u zagrejano mleko na 40 do 45°C, sa kogaje skinuto maslo, postupno uliva 10%-

ni rastvor sumpome kiseline i mwša, doči če do izdvajanja i taloženja kazeina.


8/11

Ovako dobijen kazein se prvo dobro ispere (da bi se uklonili ostaci kisdine), a zatim

suši.

U trgovini se prodaje u vidu brašna ili u vidu prekrupe. Boje je bele, a po mirisu podsečana sir. Nije postojan - lako se ubuda - zato se u trgovini nalazi več izmešan sa nekim

antiseptičkim sredstvom, kako bi se sprečilo razvijanje mikroorganizama i omogučilo

bolje i duže konzerviranje. Kazein se ne rastvara u Čistoj vodi koja sadrži alkalija i pri

tome, u zavisnosti od primesa, daje više ili manje lepljivu masu.

Za spravljanje lepka od kazeina postoji čitav niz recepata, prema tome šta se dodaje

kazeinu, u kojoj količini i za šta če se lepak upotrebiti. Tako, u primeni se nalazi lepak

spravljen od kazeina sa dodatkom amonijaka, boraksa, albumina, rastvomog stakla,

krečne vode itd.

Kazeinski lepak se primenjuje u industriji boja, za lepljenje papira, a naročito zalepljenje

drveta. Za lepljenje furnirskih listova obično se upotrebljava kazein i kaustična soda.

Opšte je mišljenje da kazeinski lepak daje isto tako čvrste, trajne i otpome veze kao ispojevi izvršeni tutkalom. Na vlazi je postojaniji od tutkala, a sa raznim dodacima može

postati potpuno otporan prema vlazi.

Lepak biljnog porekla

U ovu grupu spada tečan lepak, koji se dobija rastvaranjem raznih prirodnih smola upogodnim rastvaračima, kao i lepak koji se dobija od semena žitarica i od krompira

(skrobni lepak).

Skrob je smeša polisaharida, amiloze i amilopektina opšte formule (C6HioOs)n. Nastaje

fotosintezom u listovima biljaka i lageruje se u plodovima, krtolama i dnsgim delovima

biljaka u obliku zma različite veličine i forme, zavisno od vrste biljke.

Lepkovi na bazi skroba pripremaju se direktno pred upotrebu tako što se odmei-i

količina

skroba i neke supstance, koja ima antiseptička svojstav, uz mešanje dodaje u odredenu

količinu vode zagrejane na temperat-ui-u od 35 do 40°C i zatim se uz neprekidno

mešanje smeša dalje zagreva do temperature od 65 do 75°C sve dok se ne dobije

poluprovidan rastvor. Koncentracija skroba se kreče oko 10%. Lepkovi sa večom

koncentracijom skroba se rede primenjuju zbog velike viskoznosti, a sa manjom zbog

produžavanja vremena sušenja. Ovakvi lepkovi najčešče se koriste za slepljivanje papira

za karton.

Skrobni lepak se koristi pri stolarskim poslovima, a često se dodaje dn.igim sredstvima

za

lepljenje (na primer, pri lepljenju tapeta, linoleuma i sl.).


9/11

Lcpak mineralnog porckla

Ovde spada uglavnom vodeno staklo, koje se upotrebljava kao vezivo bojenih premaza,

kao dodatak kazeinskom lepku i za izradu raznih mastiksa i kifova koji se upotrebljavaju

za popravljanje oštečenih mesta na prirodnom i veštačkom kamenu, za zalivanje

kanalizacionlh cevi, u hemijskoj industriji itd,

Lepkovi na bazi celuloze

Svi adhezivi zasnovani na celulozi su, u stvari, celulozni estri (celulozni acetat, nitrat i

propionat) i etri (metil- i etil.celuloza).

Estri su rastvomi u organskim rastvaračima, a etri u vodi, pa se uglavnom iz tih rastvorai

nanose na supstrate za lepljenje. Kao lepak za drvo koristi se skoro isključivo celulozni

nitrat.

Lepkovi sintetskog porekla

1. Lepkovi dobijeni rastvaranjem sintetskih polimerau vodi

Lepkovi na bazi polivinilaikohola dobijaju se direktnim rastvarunjem polivinilalkohoia u

vodi na temperaturi od 60 do 70°C . Ovi lepkovi se koriste na sobnoj temperaturi.2. Lepkovi na bazLsintetskih polimera dispergovanih u vodj

Ove vrste lepkova pripremaju se u vidu emulzija, mogu se dispergovati i razblaživati

vodom. Polivinilni adhezivi (PV) prodaju se kao mlečno bele tečnosti za priprernu na

hladno, odnosno kao lepkovi koji očvrščavaju na sobnoj temperaturi, bez posebnih

dodataka.

Očvrščavanje teče tako što največi deo vode upija porozni adherent (drvo, papir), jedan

deo vode ispari, a linearni makromolekulski PV lanci uspostavljaju medumolekulske

veze u procesu koagulacije. Očvrščavanjeje dosta brzo na sobnoj temperaturi, tako da se

držanje lepljene veze pod pritiskom uglavnom kreče od 30 minuta do 1 sata.

PV lepkovi imaju neograničen vek trajanja, otpomi su na organske rastvarače ali ne i na

vodu, nisu otpomi na povišene temperature, jačina veze je dobra. Analizirajuči njihova

svojstva može se zaključiti da PV lepkovi predstavljaju klasu lepkova pogodnih za

lepljenje u stolarstvu, industriji nameštaja i u individualnoj upotrebi, na svim mestima

gde lepljena veza nije podvrgnuta povišenoj temperaturi i vlazi, dejstvu vode i stalnom

optcrečenjujačih sila.

Za polivinilacetalnie (PVAc) lepkove se najčešče koristi disperzija polivinilacetata u

vodi, koja se dobija emulzionom polimerizacijom vinilacetata u vodi. Lepakje bele boje,

bez mirisa i neskodljiv. Priprema iepka za upoirebu svodi se na doterivanje viskoznosti


10/11

disperzne na željenu vrednost, i to tazblaživanjem sa vodom. Jačina slepljivanja ovakvih

slojeva je vrlo velika. Pri udaljavanju disperznog sredstva dolazi do slepljivanja čestica

dispergovanog polimera i formiranja providnog s!qja lepka. Vreme sieplji^anjaje oko 10sekundi bez dodatnog sušenja, što omogučava mehanizovan proces sleplJivanja. -Na

sobnoj temperaturi ovaj lepakje stabilan do sest meseci. Predmete slepljene ovim

iepkom

ne treba izlagati temperaturi nižoj od 5°C zato što bi sloj lepka postao krt i lako bi se

lomio.

Za spravljajanje lepkova u obliku disperzije u poslednje vreme se umesto PVAc sve više

koriste kopolimeri vinilacetata (vinilacetat/dibutilmaleinat), koji formiraju elastične

filmove i bez dodatka plastifikatora.

Na tržištu danas postoje razne klase i kvaliteti PVAc adheziva za: knjigovezačke radove,

lepljenje papirnih vreča, kartonskih kutija, koverata, nalepnica, lepljenje folija na drvo idruge supstrate, povrsinske nanose, filtere za cigarete, lepljenje kozc i lepljenje u

industriji nameštaja.

3. Tem-ioplastične lepkove čine tem-ioplastični sintetski polimeri koji su na sobnoj

temeraturi u čvrstom stanju. Pri povišenju temperature od 100 do 180°C lepkovi se tope,

postaju tečni i lepljivi i u takvom stanju se nanose na povrsinu prcdmeta koje treba

slepiti. Pri hladenju lepkovi vrlo brzc očvrsnu i čvrsto povezuju spojene predmete. Ovim

lepkovima se slepljivanje obavlja izuzetno brzo što omogučava njihovu primenu u

potpuno automatizovanim kontinualnim procesima proizvodnje, Osim toga, pnmenom

ovih lepkova poboljšavaju se uslovi rada u industrijskim i zanatskim preduzečima, jernema štetnih isparenja kao pri primeni lepkova o obliku rastvora ( na primer, rastvori

hloriranog polivinilhlorida u metilenhloridu).

Termolepkovima se ostvaruje elastična veza predmeta koji se slepljuju, kao i velika

jačina slepljivanja. Razlog što se ove vrste lepkova malo koriste je što se primenjuju na

povišenim temperaturama, imaju veliku viskoznost i pri slepljivanju formiraju debeo

sloj,

što povečava njihovu potrošnju.

Tennolepkovi mogu da se koriste u obliku granula ili praha. Zagrevanjem u specijalnim

sudovima dobija se rastop, koji se zatim nanosi na podlogu. Kao tennolepkovi koriste se:

poliamidi, polietilen i neke druge plastične mase. Pre upotrebe u njih se dodaju

plastifikatori, punioci i drugi dodaci.

4. Termoreaktivni lepkovi

Termoreaktivni lepkovi su najčešče izgradeni od malih molekula sa funkcionalnim

grupama sposobnim za reakciju. Ovi lepkovi nepovratno očvrščavaju usled hemijskih

reakcija koje vode umrežavanju polimera. Da bi se reakcija umrežavanja odigrala,

neophodno je lepak zagrejati ili mu dodati specijalne inicijatore, a vrlo često i jedno i


11/11

dmgo.

Termoreaktivni lepkovi na bazi sintetizovanih polimera najčešče za aktlvnu

komponentuimaju: nezasičene polimere, epoksidne i fenolformaldehidne smole.

Ova vrsta lepkova se koristi u obliku tečnosti, pasta i folija. Ten-eaktivni lepkovi u

obliku tečnosti i pasta najčešče se sastoje od dve komponente, koje se mešaju direktno

pred upotrebu. Lepkovi u obliku pasta mogu se nanositi i na vertikalne površine, bez

bojazni da če doči do njihovog slivanja.

Literatura [1] Slobodan Jovanovič, Duro Kosanovič, Tehnologija grafičkog materijala, za III

razred

graficke školc, Zavod za udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1998[2] Jovan Miljkovič, Olga Crnogorac, Tehnologija pomočmh matenjala, Zavod za

udžbenike i nastavna sredstva, Beograd, 1997

[3] Vlastimir Tufegdžič, Gradevinski materijali, Poznavanje i ispitivanje, Naučna

knjiga,

Beograd, 1966

lepkovi seminarski

Documents