ljubavne avanture kraljice drage · 2020. 8. 27. · boravimo, ser artur konan dojl baš na ovakav...

Ljubavne avanturekraljice Drage

…i nesrećna sudbina kralja Aleksandra

ISTORIJSKI ROMAN

PREMA BELEŠKAMA JEDNOG SLUŽBENIKA DVORA

Prevod

LJUBICA ČOLAKOVIĆ

PROMETEJ

Novi Sad

5

Poštovani čitaoče, Pred tobom se nalazi jedan, u najmanju ruku, neobičan roman. Već

sama priča o tome kako je ovaj roman došao do tebe postavlja više pitanja nego što nudi odgovora. Ljubica Čolaković, prevodilac ovog izdanja, našla je knjigu nepoznatog autora sasvim slučajno, na jednom stokholmskom buvljaku. Tekst koji je pročitala ju je do te mere oduševio da je poželela da sazna nešto više o njemu. U kasnijoj prepisci sa švedskom Kraljev-skom bibliotekom doći će do podatka da je originalno izdanje štampano 1903–1904. godine u 43 sveske po 24 strane. U isto vreme su štampana i dva izdanja u vidu romana. Godina prvog izdanja nam već govori nešto. Ako imamo u vidu obim ovog dela, jasno je da je autor prionuo na pisa-nje neposredno posle majskog prevrata 1903. godine. Objaviti nešto za štampu nije ni danas posao koji se obavlja u kratkom roku, a kamoli onda. Broj strana u sveskama srazmeran je štamparskim tabacima, konkretno 24 strane čine tri tabaka, dok broj svezaka govori o tome da je roman po svoj prilici izlazio u nastavcima. I ovaj podatak ima svoj značaj. To je doba kada su još uvek i te kako bili popularni avanturistički romani u nastavcima koji su izlazili uz neke dnevne novine, kao prilog, ili u časo-pisima. Nekada su ta dela spadala u petparačku književnost, a nekada su tim putem svoj put do čitalaca nalazila i daleko kvalitetnija dela. Ne za-boravimo, ser Artur Konan Dojl baš na ovakav način objavljuje avanture Šerloka Holmsa, a ima i drugih primera. Štaviše, ova vrsta književnosti je vremenom uspela da razvije svojevrsnu poetiku u smislu imanentnih zakonitosti žanra, što je aspekt kojim ćemo se baviti malo kasnije.

Iz Kraljevske biblioteke došao je još jedan podatak – roman je bio či-tan, o čemu svedoči treće izdanje iz 1911. godine. Ako je tema poslednjih

Predgovor

6

Ljubavne avanture kraljice Drage i nesrećna sudbina kralja Aleksandra

Obrenovića i njihovog tužnog kraja bila „zanatski zicer“, jer je u pitanju tema koja je uzburkala Evropu, podatak da je roman ponovo štampan či-tavih sedam odosno osam godina kasnije govori u prilog tome da čitanost romana nije samo posledica dobrog odabira „vruće“ teme. Jasno je da u njemu postoje još neki kvaliteti.

Koji bi to kvaliteti bili?Ono na šta sam naslov upućuje jesu tri moguća načina obrade ove

teme: istorijski, pseudoistorijski ili pak kao delo čiste fikcije. Prvih dese-tak strana će, čak i osrednje obaveštenom čitaocu, reći da ovo nije isto-rijski roman, a još manje može biti primarna građa za događaje o kojima se pripoveda. Zavodljiva napomena u podnaslovu kako je ovo istorijski roman pisan prema beleškama jednog službenika dvora jeste upravo to – zavodljiva napomena. Već na samom početku nam to postaje jasno kada upoznajemo Stefana Naumovića, jednog od glavnih junaka. Njegov istorijski ekvivalent bi bio pukovnik Mihajlo Naumović, kraljev ađutant i unuk Nauma Krnara, ličnog pratioca vožda Karađorđa u njegovim po-slednjim danima. Mihajlo Naumović je i sâm poginuo u noći prevrata mada je bio zaverenik. Onaj koji ga je ubio nije znao da je Naumović na njihovoj strani. Ovo je samo prva u nizu istorijskih nedoslednosti sa koji-ma ćemo se susretati tokom čitanja ovog romana. Kako čitaocu nećemo kvariti radost čitanja istoriografskom pedanterijom i nalaženjem brojnih nedoslednosti, biće dovoljno da na ovom mestu samo zaključimo da bi službenik dvora morao znati tačan čin i ime kraljevog ađutanta.

Šta nam dakle ovo govori? Ovaj podatak možemo gledati na dva načina. Prvi je da nikakve bele-

ške službenika dvora nisu postojale, da se autor obaveštavao iz sredstava informisanja i da je ovaj roman čista fikcija. Drugi, da su beleške posto-jale, da ih je autor konsultovao prilikom pisanja romana, ali da je svesno odstupio od njih sledeći upravo poetiku žanra u okviru koga piše. Koji bi način bio tačniji? Na to pitanje nije moguće dati konačan odgovor jer ne znamo ni ko je pisac. Još manje znamo da li je postojao navedeni slu-žbenik dvora ili da li su postojale njegove beleške. Možemo samo ići do granice koju logika dopušta kao verovatniju mogućnost. Sva je prilika da su nekakve beleške postojale i da se pisac njima služio. Kod onih likova gde je poetika žanra to dopuštala nema značajnijih razlika u odnosu na istoriju, štaviše broj detalja kojima pisac raspolaže svakako ukazuje da se

7

konsultovao sa nekim ko je bio upućen u događaje. Lik pukovnika Mašina, opšte karakterne crte kralja i kraljice, kao i još nekih likova, mada prena-glašene i često stavljene u funkciju radnje, prilično odgovaraju onome što o njima znamo. Kada se odbiju elementi koji nalaže poetika ove vrste romana, ono što ostaje prilično je blisko istorijskim saznanjima koja su nam dostupna. Prostije rečeno, informacije kojima autor raspolaže pre-vazilaze opšte znanje o događajima o kojima se pripoveda. Kao što je re-čeno, ovu vrstu pogleda često ometa žanrovska nadgradnja samih likova, pa i događaja, no u osnovi se vidi da je pisac jako dobro obavešten. Na isti način bi se moglo objasniti upadljivo odsustvo samog Apisa ili Antonija Antića, pa i Đorđa Genčića. Prosto, fabula ovog tipa romana ne ostavlja prostor za njih, te su svesno odstranjeni. U istom ključu se može posma-trati i pitanje sa početka teksta, zašto Stefan, a ne Mihajlo Naumović? Možda zato što je Stefanu Naumoviću namenjen zadatak koji Mihajlo Naumović ne može da ispuni. Istorija mu to ne dozvoljava. Kao protivte-ža javljaju se likovi za koje je odmah jasno da im u istoriografskom smislu tu nije mesto, ali svoje mesto u fabularnom toku i te kako imaju. Tome doprinose ne baš sasvim istorijski uverljive situacije i skoro pa filmske scene kojih je mnogo i koje su, žanrovski gledano, opšte mesto koje čita-lačka publika očekuje.

Pitanje postojanja beleški može se dokazivati, odnosno njihovo posto-janje može se braniti još jednim, naoko nepovezanim, podatkom. Obduk-cioni list poslednjih Obrenovića pronađen je u Švedskoj, 1991. godine. Doktor Slobodan Savić, forenzičar, koji je te godine bio na specijalistič-kim studijama u Lundu, tokom jednog dežurstva primetio je u okviru jedne muzejske postavke, koju su imali u okviru institucije, papir na čijem je zaglavlju pisalo: „Ministarstvu unutrašnjih dela Kraljevine Srbije”, na francuskom jeziku. Ispostavilo se da je to originalni nalaz koji je doktor Savić uspeo da otkupi i donese u Srbiju. Ako je originalni obdukcioni na-laz završio u Švedskoj, nije teško zamisliti da ga je tamo doneo neko ko je bio blizak dvoru, možda i neki službenik. Nije teško zamisliti ni da je taj neko imao beleške. Čak to ne mora nužno biti ni ista osoba, ali da postoji neka moguća veza između mogućeg vlasnika beleški o kojima autor govo-ri i putovanja originalnog obdukcionog nalaza, može se verovati.

Otuda, ovaj se roman izvesno može smatrati pseudoistorijskim roma-nom koji sa istoriografijom koketira onoliko koliko autor to želi i koliko

Predgovor

8


žanr to dozvoljava. Istorija je izvesno u funkciji fabule i nema primat, ali obaveštenost autora svedoči o nekoj bližoj vezi od prosečnog praćenja tog nemilog događaja. Kao dodatnu retkost možemo navesti i simpatije samog autora prema zaverenicima. Slabo je ko u tadašnjoj Evropi imao sluha za zaverenike, njihov je čin, naročito zbog odnosa prema već pokoj-nom kraljevskom paru, smatran zverskim. Čak i kada se određene pre-naglašene osobine koje se, istina u daleko manjoj meri, vezuju za kraljicu Dragu uzmu u obzir, one odgovaraju opštoj percepciji kraljice koju su savremenici imali.

Treće pitanje u vezi sa ovim romanom jeste jezik kojim je pisan, a sa njime i stil. Ono što imamo dostupno kao original pisano je starim šved-skim jezikom koji više nije u upotrebi. Kako je prevodilac ovog romana i sama rekla, njoj je taj jezik bio u izvesnoj meri barijera. Njena želja da ostane verna originalu i da savremenom čitaocu prenese duh onih vre-mena primetna je u izrazu. Tu se opet možemo baviti mentalnom gim-nastikom. Može se pretpostaviti da beleške nepoznatog službenika dvora nisu pisane na švedskom. To bi dakle značilo da su vlasnik beleški i autor komunicirali jezikom koji nije ni srpski ni švedski jer neko ko je tek došao u Švedsku (uzevši u obzir godinu prvog objavljivanja) verovatno nije znao švedski, a sâm autor verovatno nije znao srpski. Dakle, komunicirali su trećim jezikom ili koristili prevodioca. Još treba napomenuti da ni dana-šnji srpski ne zvuči u potpunosti kao srpski sa početka dvadesetog veka. Ovo znači da je tekst koji dolazi do nas prošao kroz nekoliko filtera, gde je svaki od filtera ponešto dodao i oduzeo. Ne želeći da oduzimamo više nego što je neophodno od originalnog izdanja i uz neznatne redakcijske intervencije, odlučili smo da je uputnije da ne upodobljavamo jezik ovog dela pokušaju da zvuči kao srpski sa početka prošlog veka, već da zadrži-mo duh onog vremena i dijaloge koji su, opet, tipični za ovaj žanr.

Autor je i pored svih pokušaja da ga otkrijemo ostao nepoznat. Ko god bio, verujemo da bi bio zadovoljan što njegovo delo nakon više od jednog veka ponovo dolazi u ruke čitalaca.

Stoga, ako ste spremni da uživate u romanu u kome istorija tiho progovara kroz avanturu ili roman u kome je avantura zaodenuta plaštom istorije, čitajte dalje. Nećete se pokajati.

Ivan Naumovski

9

Borba za ljudsko srce

Noćne duboke senke kovitlaju preko belopenušave Save, valjajući svoje talase između srpskog carstva i mađarske zemlje. Na jednoj strani reke uzdiže se austrougarska tvrđava Zemun, na drugom putu prema Beo-gradu, na samoj litici prkosno podig-nuti zidovi, odakle srpski topovi va-treno ispaljuju jaz u usta onome ko se usuđuje da pređe granice reke bez komandanta.

Olujni vetrovi, koji se veoma če-sto javljaju u ovim krajevima, naba-

cuju visoke valove vode iz Save, mahnito i divljački urlaju preko ravnica. Usred te oluje i talasa, na svoj način vođen iskusnom rukom, izroni jedan brodić, koji se otprilike pre četvrt sata pojavio iza Zemuna.

U brodu uspravno stoji jedan visoki čovek, umotan u dugi ogrtač, čiju kapuljaču je navukao preko glave; čovekovo lice je bledo, ali potezi su mu zategnuti i pogled iz njegovih trepćućih očiju izgleda kao da prodire u dubine tame. Sa čudnom melanholijom upire svoj pogled na velikog orla u kamenu, koji je raširio svoja krila iznad srpskog kraljevog dvora, konaka u Beogradu.

– Gospode, sasvim je nemoguće– reče sa napetošću ovaj stari kapetan broda, što sedi kod kormila, dok njegov sin upravlja veslima. – Vi ste nas verovatno platili zveckanim sitnišem od novca, da Vas prevezem preko Save noćas, ali... vidite sami kako valovi prave ruglo od nas i za nekoliko minuta bićemo na mestu koje se zove Crni vrtlog, a tada ...

1

10


– Daj ovamo kormilo! – Ovaj odgovorni čovek u ogrtaču izjavi sa po-sebnim naglaskom, koji je, verovatno, navikao na zapovedanje. – Više nego sto puta sam ja upravljao brod kroz Crni vrtlog; ovakve valove sam ja uspevao u potpunosti sâm savladati još kao dečak, a danas – ove noći ja oklevam da to isto uradim! Čoveče, znaš li ti samo šta to znači da ćeš ti staviti svoj život na igru zbog mene, pa ti si isto otac i voliš svoga sina.

Jedan prigušeni zvuk dopire iz rečnog dna, brod se postavio za trenu-tak u stranu, i stari kapetan broda se prekrsti; ali čovek u ogrtaču već je gurnuo u stranu njega od kormila i seo sam na njegovo mesto.

– Upotrebi vesla svom snagom! Uzviknu on posebnim glasom, koji je premašivao zvuke vetra. Živeti ili umreti – meni je svejedno, samo da mogu spasti čast svoje familije... E pa, slepče, ja ću te sprečiti da baciš tvoju krunu toj drskoj kurvi!

Otac i sin pogledaše jedan drugoga. Ko je bio taj stranac, što je ove noći stigao u Zemun, i ponudio deset austrijskih dukata onome ko ga preveze preko reke?...

On je govorio o nekoj kruni!... Pitali su se da li je on lud?Brod zahvati jedan jako veliki talas i tako, gutajući ga, izbaci ga usred

brzaka! Čovek kod kormila uspeva da pokori svojom jakom rukom bes talasa, i ubrzo se brod ponovo nađe u mirnijoj vodi.

– Tako, sad je to urađeno! – reče čovek u ogrtaču, i prezreno sleže ramenima. – Samo jedna dečja igra, tačno kako sam vam ranije rekao. Uzmi ponovo mesto upravljanja kormilom, čoveče. Za pet minuta mi smo na srpskoj obali.

Opet se on malo popravi, ponovo baci pogled preko Beograda. Vetar tad ponudi svoju muziku i do njegovih ušiju dopre divljačko navijanje tonova.

– Muzika u Beogradu? Reče on iznenađujućim tonom. – Kakav je ra-zlog da remeti mirnu građansku noć odmora?

– Gospodine– odgovori kapetan broda– sutra stiže kući kralja Alek-sandra od Srbije mlada žena, koja će biti kraljica zemlje, zato danas svira-ju muzikanti sa svih strana u glavnom gradu.

– Ja ću zaista doći i učiniti da ova vražja muzika zanemi– reče čovek u ogrtaču preteći kroz zube.

Zatim on ispruži svoju ruku i ukaza impresivnim gestom na jedan mali zaliv, koji se ukaza između dve litice na srpskoj obali.

11

– Uperi tamo! – naredi on. – Tamo ja hoću da uđem u zemlju. – Gospodine, tamo se ja ne usuđujem stati – odgovori starac. – Mi

smo primorani da idemo na carinarnicu, jer tamo svi stranci pokazuju svoje pasoše.

– Uradi kako ti ja naređujem! Reče stranac tonom vladara. – Uperi tamo, kažem ja, i ako vam je život drag uradite kako ja hoću! Ljudi sa broda se naježiše i ne smedoše se usprotiviti volji neprijatnog putnika. Nekoliko minuta kasnije ležao je brod uvezan u tom malom zalivu, i stra-nac iskoči na zemlju. Za jedan trenutak nagnu se on prema obali zaliva, oseti neku jezu od putovanja njegove svečane ličnosti, a oči mu zasijaše od suza.

– Moja zemljo, ja te pozdravljam– reče on poluglasno drhtavim gla-som. – Ja zaista nisam više verovao da ću još jednom svojom nogom kro-čiti na tebe. Ali moja sveta dužnost, oca prema svome izgubljenom sinu, vodi me nazad u Srbiju... Ah, onda ućuta, tonom koji je nalik samo na lažno laskanje!

Šta onda da učinim za vas, zaslepljeni srpski narode? Znaj dobro, ra-dost se ispaljuje gore u kraljevskom zamku, koji je osvetljen. U prljavštini i sramoti ćeš biti srušena, jer vaš kralj će danas uzeti za ženu jednu ...

– Halt! Stoj! Vaše ime, vaši papiri!Kod ovih reči, iznenada, puške zasijaše uperene prema ovome čoveku

u ogrtaču, kao da su izašli iz zemlje i stali tu ispred njega jedna patrola od šest ljudi iz kraljeve garde, i jedan mlad, još bez brade oficir istog trenutka stavi vrh svog mača na čovekove grudi.

– Vi nemate pravo da uđete u zemlju ovde, gospodine– reče ovaj ofi-cir osornim tonom.

– Pođite odmah sa mnom do čuvara, uhapšeni ste!– Umesto toga, naređujem da odmah skinete vrh mača s mojih grudi,

Nikodije Lunjevica– reče čovek u ogrtaču zapovedničkim tonom i za-škripi zubima od gneva. – Mogao bih lako da slomim vaše sjajne čelične oštrice; nazad– i ne usuđuj se da me pipneš... pogotovo ti, kurve kraljice brate!

Mladi oficir pade unazad, iskrivljenih crta lica u čudu, pokušavaju-ći svojim otrovnim i omrznutim pogledom da prodre i da ga vidi ispod kapuljače. Ali, pre nego što je ovaj mladi poručnik stigao da pokaže svoj utisak besa, ovaj visoki, odrasli čovek sam je zabacio kapuljaču unazad,


12


istovremeno se ispruživši i rekavši veličanstvenim tonom: – Mi nećemo da igramo komediju jedan sa drugim, Nikodije Lunje-

vica, ti moraš znati sa kim ti razgovaraš: ja sam kralj Milan i došao sam ovamo da razbijem mrežu u kojoj tvoja sestra svojim zavođenjem drži mog sina kao zatvorenika.

Podmuklo i pobednički začu se preko Nikodijevih usana:– Kralj Milan! – Prozva on. – Sad znam po čemu ću da se ravnam...

Vojnici, kraljevo naređenje je bilo da ubijemo ovoga čoveka– upirući mač na Milana– čim kroči svojom nogom na srpsku zemlju. – Pozor! ... Daj svetla!

Začulo se zveckanje pušaka– posle čega je noć prekrila duboka sveča-na tišina. Vojnici su stajali svaki sa svojom puškom. Laki podsmeh pređe preko usana kralja Milana.

– Vidite li, Nikodije Lunjevica– reče on ponosito, grudi napetih od radosti– još uvek nema srpskog vojnika koji je spreman da pošalje svoj metak u srce kralja Milana. Hvala, moji prijatelji, moja srpska braćo, vi ste samo izvršili svoju dužnost; još uvek je jedan Obrenović siguran u ovoj zemlji, daj Bože, da tako uvek bude.

– Šta se to dešava ovde? – Jedan čovek, što nosi zlatom okovanu uni-formu pukovnika, pokaza se neočekivano na tom mestu.

– Pukovniče Mašin! Uzviknu Nikodije Lunjevica i pojavi se ispred svog pretpostavljenog. – Hoću ovim da prijavim da su ovi vojnici odbili moju poslušnost i nisu hteli da pucaju na ovog stranca, što prema ko-mandi Njegovog veličanstva kralja odmah je trebalo uraditi, ako bi se isti pojavio u Beogradu.

Pukovnik Mašin priđe nekoliko koraka bliže, čak ni pogled nije bacio na kralja, koji je stajao tu mirno i blago nasmejan, pre nego što se okrenuo vojnicima i oštrim glasom rekao:

– Poručnika Lunjevicu odmah pravo u zatvor, tamo će ostati preko noći; on je grubo protumačio kraljevu naredbu... Gospodine poručniče, Vaš mač!

Nikodije stisnu čvrsto usne, i njegovo već i onako razvratno bledo lice zabledi još više; ali pukovnik Mašin otrgnu mač iz njegovih ruku i pozva ga gromoglasno:

– Gubite se odavde! U zatvor sa Vama! Razgovaraćemo kasnije malo više o svemu.

13

– Da, razgovaraćemo kasnije malo više– progunđa Lunjevica kroz zube. Dobro ću Vas zapamtiti, pukovniče Mašin! ... Ha-ha! Ako sam ja trenutno nemoćan, ali kralj će ubrzo znati da ste Vi njegov neprijatelj!

Vojnici uzeše poručnika i odvedoše ga. Istovremeno kralj Milan is-pruži svoje ruke prema pukovniku Mašinu, koji ih revnosno uhvati i klek-nu na kolena ispred svoga kralja.

– Pakao, kralju Milane– uzviknu on. – Kakva je sreća da ste došli ova-mo! Možda još uvek ima vremena i nade da se spase taj nesrećni, zasle-pljeni kralj, da se oslobodi od tog lepog demona, što ga drži zarobljenog u svojoj mreži. Imamo još samo nekoliko sati za nas, do sutra– sutra se održava ceremonija venčanja.

– Ja sam došao da to sprečim– reče kralj Milan ogorčeno. – Dajte samo da ne gubimo vreme, pukovniče Mašin! Znao sam da me Vi očeku-jete ovde. Odvedite me što brže do konaka! Ja još uvek imam ključeve od tajnih vrata, i ja ću se pojaviti ispred moga sina jednako i iznenada, kao da sam izronio iz zemlje... Onda ću mu ja, ako Bog tako želi, otvoriti oči da on nikako slep ne trči u propast.

Oba čoveka se uputiše zaobilaznim putem prema gradu, i za to vreme razmeniše nekoliko isprekidanih misli.

– I Vi tako mrzite svoju snajku? – upita kralj Milan. – Ova žena, što sutra namerava da ugrabi za sebe od Srbije krunu, bila je zaista Vašeg brata, inženjera Mašina, žena?

– Da, ona je bila njegova žena – odgovori pukovnik Mašin praznim tonom. – Ona je začarala mog brata na isti način kao što je sad napravila kralja ludim. Ja sam je mrzeo od početka čim sam je ugledao, ali džabe sam opominjao brata – on nije hteo da me sluša, nesrećnik, i on je ka-žnjen i za taj prestup platio je svojim životom.

– Platio svojim životom? Razumem li Vas dobro, pukovniče? Vi sma-trate dakle ...

– Ja ne smatram ništa– ja znam, kralju Milane. Moj brat je iznenada umro u cvetu svog života; ona je pripremila sama poslednji pehar što je ispio, ta lepa, đavolja Draga; on je popio i– odmah posle toga umro. Osam dana kasnije ona je postala dama na dvoru kod kraljice i živi u konaku, danas je ona kralja Aleksandra nevesta, a sutra će mu biti žena– kraljica.

– Ali između „sad” i „sutra” ima još pola noći– odgovori Milan čvr-stim glasom. – Hoću da vidim, ako ja više ništa ne značim za moga sina,


14


ako je ona uspela da ukrade celo njegovo srce od mene– ta kurtizana... Sad zbogom, pukovniče Mašin, dozvolite da idem sam preko parka. Ja ne želim više da Vas uvlačim u opasnost.

– Ha-ha! To mi dođe kao neki san– kralj Milan, koji je nekad bio tako moćan u ovoj zemlji, sada mora kao odmetnik i van zakona kradom da se uvlači u svoj dvorac.

Ah, zašto sam ja odbacio i poklonio svoj presto! Bojim se sad da sam mu dao ono čemu je nedostojan.

– Bog bio sa Vama na putu, kralju Milane! – reče pukovnik Mašin uzbuđeno. – U ovom času sreća Srbije leži u Vašim rukama!

Milan mu je već pružio ruku za rastanak i krenuo napred kroz park, u kojem ga je svako drvo, svaki grm i svako skretanje sa puta podsećalo na prošlo vreme, onda kad je on bio kralj.

On doduše, nikako nije mogao ni sâm da se oslobodi mnogih pogre-šnih koraka, mnogih fatalnih grešaka. Na stazama u ovom parku on se šetao sa prelepom kraljicom Natalijom! Ali, ah– on je uklonio nju, on se rastao od dobrog anđela svog života! To je bio početak kraja, mogla ga je koštati njegova kruna. Koliko puta se on u tajnosti kajao ovih sumornih sati, koliko suza je on prolio zbog svog rasipničkog života!

Ali sad, sad je to sve neopozivo izgubljeno, tako da on bar učini svoje iskustvo plodnim i zaštiti svoga sina od slične sudbine.

Da! – Ovde je već konak ispred njega... tu se ukazaše mala vrata iz bašte, kroz koja je on ulazio u baštu... samo oko velikog grma ruže on je trebao da zaobiđe, i tako...

Tihim korakom zaobiđe Milan oko ružinog grma, ali ah– kakve sve strašne slike pojaviše se ispred njega! Magično ozračena svetlošću srebr-nasto-belih zrakova meseca ležala je na klupi jedna mlada, zanosna de-vojka i gorko plakala. Ta mlada devojka je spazila približavanje čudnih tihih koraka, onda podigla glavu i okrenula se, gledajući začuđeno. Zatim ponosno podiže divne, zlatne uvojke kose omotane oko glave i pokuša da sakrije svoje lice ispod vela.

Milan je već primetio drhtave ruke mlade devojke i duboko uzbuđe-nim glasom uzviknu:

– Genia von Sandorf! Bože Gospode, baronesa, ti si? Zašto ti nisi kod svojih roditelja u Beču?

15

– Kralj Milan! Šapnu ovo ljubazno stvorenje, vidljivo boreći se s na-padom nemoći.

– Ah, mogu da shvatim zašto si ti ovde, jadno, jadno dete– reče kralj sa odsutnim glasom, punim sažaljenja– ja znam da si ga ti volela i da on nije odgovarao tvojoj čistoj, čednoj ljubavi. Da, jadna moja draga Genia, mi smo oboje izgubili njega, ako Draga uspe sutra da bude nje-gova žena.

– O, nemojte me prezirati, kralju moj– zamoli Genia uplakanim gla-som, molećivo gledajući u Milana svojim izvanredno lepim, plavim oči-ma. – Ja sam pobegla od mojih roditelja. Još jednom hoću da mu se bacim pod noge, još jednom hoću da ga podsetim na nezaboravne trenutke kad mi se kleo u svoju ljubav. Ali, uz pomoć Boga nekakva nesebičnost mi is-punjava grudi, ja želim suprotno od toga da mu ponovo dam svoju zakle-tvu, da on bude slobodan, da više nikada, bez zamerki, ne misli na jadnu Geniu, ali on mora da izabere svoju ženu među kneževskim ćerkama u Evropi, a ne da baca svoj život nekom mizernom stvorenju, ženi koja ga ne voli od srca, već samo želi da zadovolji svoju neograničenu ambiciju. Jer ja smatram da će mu ova žena doneti samo nesreću i razočaranje; i sumnjam da će on sa njene strane samo biti sasvim izgubljen.

– Ovu sumnju ti je sam Bog dao, devojko! – uzviknu kralj– I ta sumnja će se, na jedan strašan način ostvariti. Međutim, možda još uvek nije ka-sno– nastavio je Milan glasom punim uzbuđenja. – Ja sam došao ovamo da oslobodim mog sina od tog ženskog đavola, i ti, moja... Ah, dođi sa mnom, devojko, jer ono što ne bude uspeo otac, možda će se sa ljubavlju moći postići. Ja ću te uvesti u palatu; ja ću se tu sakriti i pozvati tebe da se pojaviš, prvo kad se moj glas čuje. Da, dođi, dođi sa mnom, devojko! Kad i otac i njegova ljubav istovremeno zakucaju na njegovo srce, kako će on tad moći da odoli! Da, još uvek nisi pobedila, Draga Mašin, još uvek nisi kraljica Srbije!

Ovog anđela je sâm Bog poslao meni, mi ćemo biti saveznici, ona i ja!I kralj povuče uzdrhtalu Geniu za sobom, skoro protiv njene volje;

bleda i bezvoljna obesi se ona na njegovu ruku. Nakon toga prestadoše njene suze da padaju, i njeno lepo lice beše upečatljivo od toga, uzdiza-njem savesti, da je Bog pozvao nju da spase srpskog kralja i oslobodi ga iz okova u kojima ga ova lepa đavolska žena drži zatvorenog.


17

– Čuj, sat na dvorcu je upravo otkucao tri; uskoro će naš srećni dan osvanuti! Ah, vreme je već tu!

Lepa žena, crnih uvojaka, obučena u penjoar sa bogato ukrašenom dragocenom čipkom, baci se na grudi mladoga kralja i obuhvati ga svojim lepim zaobljenim rukama.

– Da, imaš ti pravo, moja Draga– uzviknu kralj Aleksandar, i pritom se blago privuče ka njoj– to je naš srećni dan koji sviće tamo na istoku; danas ćeš ti biti moja žena, srpska kraljica i pramajka novog roda Obre-novića. Ako ti više nećeš tražiti tvoje savetnike, Draga moja, ja sam ube-đen da ti više nisi u stanju da se odupreš spavanju i snu.

– Ne, pusti me da budem kraj tebe– zamoli Draga željno. – Ti znaš da ja, kao posebnu volju imam sad, koristeći privilegiju, da ove noći budem u tvojoj blizini. Ah, ja drhtim zbog toga, da te ne otrgnu od mene, da će noćas nešto loše da se desi, ti znaš, Aleksandre, da se ljudi tako ophode prema meni kao da ja nemam pravo i sreću da pripadam tebi. Oni su tako zli, tako odvratni ovi ljudi, da bi radije da nas vide otrgnute jedno od drugog. Koliko lošeg su ti oni pričali o meni, kakve odvratne laži su samo zajedno ispredali! Ali ti znaš da to nije istina, da Draga ne može tebi da laže, pogledaj u moje oči, a tako možeš videti istovremeno i dno srca mog.

– Da, Draga, ja ti verujem– reče Aleksandar ozbiljno, duboko i ne-dvosmisleno, te spusti svoj pogled u njene užarene oči. – Ja verujem to što tvrdiš, da si do sada pripadala samo jednom čoveku, onome inženjeru Mašinu, čija si žena bila, jer te je siromaštvo iz tvoje roditeljske kuće pri-moralo na to. Oh, ja ću poludeti, čim samo pomislim na to da si mogla pripadati drugom čoveku! Draga, Draga, zakuni se da nikada nisi volela nekog drugog čoveka osim mene!

Zaslepljen od ljubavi

2

18


Ova lepa žena kleknu, svečano ispruži gore desnu ruku i zamuca. – Kunem ti se, Aleksandre, da si ti moj kralj, moj gospodar, prvi i

jedini kojeg sam volela i uvek će tako biti– uvek i za večito, čak do mog poslednjeg daha.

– I ja se kunem tebi, moja Draga– uzviknu mladi kralj strašno uzne-mirenim glasom, te zgrabi ruke ove lepe mlade žene i žestoko je privuče ka sebi– da ću i ja ostati veran sve dok nas smrt ne rastavi, toliko te volim, ženo, ja te ludo volim, ti si probudila u mojim grudima jednu strast, o kojoj ja ranije nisam imao nikakvog pojma. Ah, ljubi me, Draga, ljubi me, dozvoli da te tvoje slatke usne počivaju na mojima!

Ona ga povuče bliže sebi i pritisnu svoje usne čvrsto na njegove. Nje-govo slabo, ne tako snažno telo zadrhta ispod divlje, demonske strasti, koja je izlazila iz nje.

Odjednom, povuče se Draga žestoko, zajedno u rukama svog ljubav-nika i njezin preplašeni pogled usmeri se na svilenu zavesu koja je visila na vratima kraljeve komore.

Tri prigušena udarca lupila su na vrata, zvučali su prigušeno i zastra-šujuće.

– Ko dolazi? – upita Draga zabrinuto. – Da li su ta vrata zaključana?– Ne plaši se, ljubavi moja– reče Aleksandar smejući se. – Ja znam ko stoji iza ovih vrata. Znaš li ti, Draga– nastavi kralj i pri-

tom privuče prema sebi njene ruke, te lepe male ruke, koje su postale hladne izazvanim strahom– u rodu Obrenovića postoji jedan stari običaj da svaki kralj, noć pre svoje svadbe, može dozvoliti sebi da otkrije taj-ne svoje budućnosti. Jedan monarh, koji je verovatno preko sto godina star, uvek dolazi iz manastira Krušedol u Beogradski konak, posebno u tom najvećem odlučujućem momentu za svog vladara, da mu predvidi šta ga očekuje od bračnog druga. Ti drhtiš, Draga, bojiš li se da pogledaš u budućnost? Ja osećam da imam hrabrosti da znam kakvo je monahovo predviđanje.

Brzim korakom otišao je kralj napred i otvorio vrata. Iz tog mračnog prolaza ulazi polako u sobu jedna, od starosti povijena, figura, obavijena plaštom braon boje, oslanjajući se na štap.

– Zvali ste me, kralju Aleksandre– zvučalo je unutar braon kapuljače, koja je skoro u potpunosti zaklanjala čovekovo lice– želite li čuti od mene šta svete knjige u Krušedolu imaju da Vam propovedaju?

19

Zaslepljen od ljubavi

– Govorite, prečasni oče! – Odgovori Aleksandar, i tog momenta po-žuri prema Dragi da je umiri, stavljajući nežno svoju ruku oko njenog struka. – Reci, šta me čeka od ove voljene žene, koju ću ja, za nekoliko sati, učiniti svojim životnim pratiocem?

– U jednom sumornom velu leži uvijena ljudska budućnost– zazvuči promuklo sa ovih pobožnih i verskih usana– i oni, koji dodirujući veo, žele da ga podignu, a sudbina često ima u pripravnosti za čovečanstvo strašnu budućnost. Još jednom Vas pitam, kralju Srbije, želite li zaista da upoznate svoju budućnost?

Strašne reči odjekivale su kroz sobu! Draga se drhćući privukla do kralja, te i on preblede.

– Ja se ne bojim ničega– reče Aleksandar– ja sam jedan od Obreno-vića, moj srpski narod me voli i moga srca voljena neće me prevariti. Šta loše budućnost može da mi donese?

Monah oklevajući, nasloni se na svoj štap, krenu nekoliko koraka pre-ma kralju, udari štapom tri puta na pod i reče visokim glasom upozorenja:

– Odustani od ove žene, srpski kralju, ona ti donosi samo sramotu i smrt!

Jedan vrisak besa izleti iz kraljevih usana. – Ti lažes, monaše! – Reče on. – Tvoje svete knjige su lažne, ja ti ne

verujem. – Ne, ne veruj mu, ljubavi! – Zamoli Draga željno. – Veruj samo tvom

srcu! Mi ćemo biti srećni!– Srećni sa jednom lažnom kurvom! – Zazvuči iznenada izmenjenim

tonom sa monahovih usana i istovremeno ispravi se savijena figura do impresivne visine, braon kapuljača pade sa ramena, štap baci u stranu, i pred zapanjenim pogledom Aleksandra i Drage, ukaza se kralj Milan.

Smeh prasnu preko sladostrasnih usana žene i ona reče:– Ah, to je dakle, monah iz manastira Krušedol, taj crni gavran, koji

tako strašno zabada svoje kandže u nas! Ha-ha! Mogu samo da poverujem da taj otrov dolazi iz istog izvora, kao i uvek, što teče od neprijatelja koji su protiv nas.

– Odvedi je odavde! – Reče Milan veličanstvenim i zapovedničkim tonom– Ja nikako neću da govorim s tobom u prisustvu ove žene. Ne oklevaj, Aleksandre! Ja, tvoj otac, došao sam da kažem poslednju, odluču-juću reč sa tobom.

20

Ljubavne avanture kraljice Drage i nesrećna sudbina kralja AleksandraLjubavne avanture kraljice Drage i nesrećna sudbina kralja Aleksandra

ljubavne avanture kraljice drage · 2020. 8. 27. · boravimo, ser artur konan dojl baš na ovakav...

Documents