man john atila

Man John - Atila

~

Varvarski kralj koji je izazvao Rim

ZAHVALNOST

Želeo bih da se zahvalim Todu Delu iz Arizone, Boršo Beli, Iloni i Dori Sar; Juliju Drobiševu sa Instituta za orijentalne studije za probleme ekologije i evolucije u Moskvi; Petri Engelender sa Zeburga u Berlinu; Gelegdoriju Eregcenu iz Nacionalnog muzeja mongolske umetnosti u Ulan Batoru; Piteru Hederu s koledža Vuster u Oksfordu; Beriju Grouvsu, stručnjaku za streličarstvo, Lajošu Kašaiju, Kapošmero, Kapošvar; Beli Kurti iz Segedina; Cerendorju Obdataru iz Nacionalnog muzeja mongolske istorije u Ulan Batoru; Andreji Segedi, za odličnu vožnju i prevođenje; dr Peteru Štadleru iz Prirodnjačkog muzeja u Beču; Grejamu Tejloru iz ekspedicija na Karakorum u Ulan Batoru; Peteru Tomki iz Ksantuš Janošovog muzeja u Đeru, Karin Vilčke iz Prirodnjačkog muzeja u Beču; Dagu Jangu, Sajmonu Tarogudu i njihovim kolegama u Transvorldu; i, kao i uvek, Felisiti Brajan.

UVOD:

ZVER, SATERANA U ĆOŠAK

On je „Bič

u istoriji veštac, božji", simbol

nemilosrdnog uništavanja, kliše ekstremnog desničarstva. Osim toga, znaju ga samo oni koji proučavaju propast Određenog carstva u V veku. Čak i njima, on je jedva nešto više od običnog grabljivca, najsumorniji od onog mnoštva varvara koji su kidali meso carstvo u samrtnom ropcu. Ali, u vezi s Atilom ima mnogo više od pukog klišea varvarizma. Ovo je priča o čoveku zapanjujuće ambicije, koji je razvio silu kakvu niko nikada ranije nije video. Svojom hunskom vojskom konjanika, pojačanom s još desetak savezničkih plemena i kontingentima mašina za opsadu, izvesno vreme bio je Džingiskan Evrope. Iz svoje baze u današnjoj Mađarskoj, stvorio je carstvo koje se protezalo od Baltika do Balkana, od Rajne do Crnog mora. Zašao je duboko u Rirasko carstvo, preteći samim njegovim korenima. Hunski ratnici koji su prešli Balkan na svom putu prema Konstantinopolju kasnije bi pojili konJe na Loari, u srcu rimske Galije na tri dana galopa od Atlanllka, a onda bi se sledeće godine kupali u Pou, na pohodu koJ1 bi možda vodio i u sam Rim. Konstantinopolj i Rim nisu pah> ali su Atilina dostignuća obezbedila da njegovo ime nastavi

da živi, a živi i danas, ne samo kao simbol vrhovnog varvarina, već i kao heroj. Ovo je moj pokušaj da objasnim Atilin uspon, kratki trenutak slave, iznenadni nestanak, i uzrok njegovog istrajnog prisustva. Potrebno je vremena da se stvori predstava njegovog lika u jednom mahu, jer on se uzdigao i delovao u nekoliko svetova, a svi su bili upleteni na veoma složen način. Prvi svet bio je onaj iz koga je ponikao, način života koji je preovladavao većim delom Azije dve hiljade godina. Bio je to način života nomadskih pastira, ili nomada, da ih nazovem njihovim formalnim imenom; a ako pominjemo vojni aspekt, konjanici naoružani lukovima i strelama. Od Kine do Evrope, kulture koje su se nalazile van evroazijskog tla bile su u opasnosti od iznenadne invazije ovih ljudi nalik na kentaure koji su mogli da gađaju s izuzetnom preciznošću i snagom u punom galopu. Ova knjiga je delimično i portret njihovog najrazornijeg ispoljavanja pre uspona Mongola osamsto godina kasnije. Ali Atilini Huni nisu bili isti oni nomadi konjanici s lukovima kakvi su bili njihovi preci. Do trenutka kada je Zapad saznao za njih, oni su već bili žrtve svog sopstvenog uspeha. Većina nomadskih osvajanja bila je samoograničavajuća, jer kada su se nomadi selili ili ratovali, nisu mogli istovremeno da stvaraju vojnu strukturu koja im je bila potrebna da bi proširili svoja trenutna carstva ili izgrade neophodnu administrativnu infrastrukturu ili veštine kako bi vladali zemljama koje su osvojili. To se dogodilo u Kini, a i na Zapadu: kada su nomadi u pitanju, ono Što je sledilo po osvajanju bila je ili stabilnost i mirniji život, ili povlačenje i iščeznuće. Tako je bilo i s Hunima. Naleteli su kao talas plime s okeana zelenih, travnatih prostranstava Azije, u mađarsku ravnicu, i razbili se o stenje nekoliko drugih svetova šuma i gradova

Atila

11

Rim; njegovu sestru na istoku, Konstantinopolj; i još desetak drugih plemena, koja su sva manevrisala između savezništva i rivalstva. Huni su bili novi napasnici u oblasti, i jedno izvesno vreme šepurili su se na svom putu do moći. Ali, kao i mnoge nomadske grupe pre njih, bili su potpuno uklešteni suprotnostima, hraneći se plodovima poljoprivrede domaćeg stanovništva, oni su napadali, zapravo uništavali ruke koje su ih hranile. Ova dilema s kojom se Atila suočio provlači se kao tema koja se neprestano ponavlja kroz čitavu knjigu. Bio je vođa naroda u trenutku kada se ovaj menjao. Njihovi dedovi bili su pastiri nomadi, oni sami bili su negde između: delimično nomadi, delimično su se skrasili, nemoćni da se vrate tamo odakle su došlii, a nisu bili u stanju ni da zadrže svoj stari način života. Pred njihovim sinovima bio je sumanut izbor: da postanu partneri ili osvajači najveće vojne sile za koju se ikada znalo Rim ili da nestanu. Njegov problem bio je da nađe mesto za Hune u svetu Određenog carstva koje se rušilo. Ukoliko potpuno ne promeni kulturu svog naroda, ne ponaša se pristojno, ne sagradi gradove i pridruži se zapadnom svetu, njegovo carstvo nikada neće biti sigurno od pretnje rata i mogućeg poraza. To je ono što su njegovi potomci, Mađari, uradili posle gotovo petsto godina. Njima je bilo lakše, jer do tada se i Evropa malo smirila; ali, čak i pored toga, bio im je potreban čitav jedan vek. Atila nije bio vladar koji bi činio takve promene. Konačno, on je bio više plemićpljačkaš nego graditelj carstva. Zato je i upamćen kao naša najgora noćna mora, s kojom u narodnom sećanju može da se poredi još samo Džingiskan. Zapravo, za Evropljane je Atila svakako gori od Džingiskana: Džingis nikada nije stigao do Evrope, mada njegovi naslednici jesu, ali čak ni oni nisu stigli zapadnije od Atiline postojbine; Atila je s vojskom prešao dve trećine puta kroz Francusku i dobro zašao u Italiju. On je svakako bio rušitelj, ali ne jedini:

12

Džon Men

mnogi vladari iz različitih epoha bili su pljačkaši i ubice. I danas se još uvek pojavljuju ovde Amin, tamo Sadam. Njihovi ubilački porivi neprestano prete da ugroze naše civilizacijsko ustrojstvo, kao što se dogodilo u nacističkoj Nemačkoj, u Ruandi, na Balkanu; i, u nešto manjem obimu u Vijetnamu, Severnoj Irskoj na bilo kom mestu na svetu gde mržnja uplašenih ili prezrenih „drugih" postane dominantna. U našem umu, sila koju je Atila sprovodio je ubilačka mržnja. On je naša sopstvena tamna strana, čudovište, Mister Hajd, Beovulfov Grendel koji čeka da izroni iz močvare naše podsvesti i sve nas uništi. To je predrasuda koju su izrazili hrišćanski pisci koji su opisali njegov napad na njihov svet, i predrasuda koju je većina nas oduvek rado prihvatala. Na sreću, postoji i jedan sasvim suprotan ljudski poriv: želja za mirom, stabilnošću i pomirenjem. I Atila ga je posedovao. Zapošljavao je sekretare da razmenjuju prepisku na grčkom i latinskom, šalju i primaju ambasadore u ogromnom broju. Huni nisu imali tradiciju u diplomatiji, pa ipak, Atila se igrao mirom i politikom isto kao i ratom. I tako, dok se svetlost širi, senke blede, a predubeđenja se rasprsuju. Nije on samo veštac. Zapravo, za Mađare je heroj. Svi Mađari znaju da je njihovu naciju utemeljio Arpad, koji je 896. godine poveo svoj narod preko Karpata. Ovaj dogadaj se slavi u svakom mađarskom udžbeniku istorije. Pa ipak, duboko u mađarskoj psihi, čuči lukava sumnja da je Arpad samo polagao pravo na zemlju koju je Atila osvojio pre 450 godina. Ovo je osnovni mit, onakav kako je ispričan u srednjovekovnim mađarskim hronikama. Do nedavno, mađarske istorije su rutinski reprodukovale pseudobiblijsko porodično stablo, prema kome je Atila imao četiri generacije potomaka, od kojih je poslednja izrodila Arpada mada ovakva geneologija zahteva da svaki plemić dobije naslednika u stotoj godini života. Duboko u sebi, Mađari veruju da je Atila bio Mađar u srcu, i slave ga zbog toga. Atila na

Atila _______________________________________________ /i mađarskom je akcenat na prvom slogu, koji je zaobljen gotovo u 0, Otila često ime za dečake. Njihov najčuveniji pesnik prošlog veka bio je Atila Jožef (190537), ili, pre, Jožef Atila, jer Mađari stavljaju ime posle prezimena. U mnogim gradovima ulice nose ime Atile ili Jožefa Atile. Svakome iz zapadne Evrope ovo izgleda prilično čudno, kao davanje imena sinovima, ulicama i trgovima po Hitleru. To je, naravno, pitanje pobednika: naš junak osvajač je vaš brutalni ugnjetač, sada i uvek. Sada, kada je mongolski nacionalni junak, pošto je 70 godina pod komunizmom bio persona non grata, rehabilitovan, Mongoli svojim sinovima daju ime Džingis. Mađari, koji su strašno patili pod mongolskim trupama 1241. godine, to ne praktikuju. Atila nikada i nigde neće uživati veće poštovanje od ovoga koje ima u Mađarskoj, ali zaslužuje da bude malo dublje istražen. Ja to ne mogu da uradim na uobičajeni način jednog istoričara, prikupljanjem pisanih dokaza, jer je do pisanih dokaza teško doći. Amijanus Marcelinus, grčki istoričar iz IV veka s područja današnje Sirije, opisao je dobar deo tadašnjih prilika. Jordan, jedan neuki Got koji je postao hrišćanin, ostavio je putopis koji vapi za redakcijom. Priskusus, više birokrata nego istoričar, ostavio je jedini opis Atile kod kuće. Pored ovih, imamo samo još nekoliko hrišćanskih hronika, koje su se pre bavile putevima Gospodnjim među ljudima nego objektivnim opisom događaja. Od samih Huna ništa. Huni nisu pisali, te svi pisani izvori potiču od ljudi sa strane od kojih niko nije govorio hunski, tek nekoliko njih poznavali su Hune, i od kojih su gotovo svi želeli da slikaju samo onu najgoru stranu onih o kojima su pisali. Najbolje što ja mogu je da okupim arheologe, istoričare, antropologe i jednog uvaženog sportistu da upotpunim nesigur ne pnmarne izvore. Cak i tako, pokušaj da se sagleda Atila nalik je piljenju u neki stari, prljavi portret pri svetlosti nekoliko sveća.nepoželjna osoba

14

Džon Men

Pa ipak, vredi pokušati jer ovi treptaji otkrivaju nove uvide u neku napetu dramu koja nam pomaže da odemo iza mita i klišea. Atila s pravom ostaje arhetip ugnjetavanja i pljačke, i poseduje mnoge crte koje imaju današnje pseudoatile: i on je bio nepošten, nernilosrdan, ponekad šarmantan ali nikada pouzdan, dobar u pronalaženju onih koji će biti uz njega u ostvarenju njegovih zamisli, u opisivanju samoga sebe i na sreću, na kraju, projektant svoje sopstvene propasti. Ali, s dmge strane, Atila je bio jedan od velikih istorijskih originala. Nikada ranije takva sila nije naletela na Zapad iz sveta nomadskih konjanika. Nikada ranije nije postojala tolika pretnja od strane jednog jedinog vođe, na stranu to što ga je njegov narod toliko obožavao i što je bio tako vešt u pretvaranju svojih neprijatelja u saveznike. Niti mu je bilo sličnog do majstora strategije i graditelja carstva, Džingisakana, narednih sedamsto pedeset godina. Na kraju, ono koliko se protegao umnogome je nadmašilo njegove moći. Nikada zaista ne bi zauzeo Određivali carstvo. Ovo ga čini neuspešnim u očima istoričara koji se trude da ga vide kao pljačkaša na ogromnoj skali, kao najekstremniji izraz antiodređenog varvarizma. Ali postoje i drugi načini da se priđe njegovom istorijskom značaju. Mada su Huni nestali s lica zemlje, njihov nestanak liči na nestanak baruta u društvenoj i političkoj eksploziji iz koje su se pojavile evropske nacionalne države. Sve se to desilo veoma sporo, tokom vekova, i većina toga bi se svakako desila, ali iz postrimske zbrke rodio se novi svet koji je nosio jedva i trag jednog od glavnih razloga velikog praska, osim u sećanju. Nestalo je nešto ogromno. Svuda unaokolo su bile rusevine, a ljudi su oduvek tražili žižnu daljinu sa koje mogu da pojednostave, objasne i dramatizuju kataklizmu. Atila se savršeno uklapa u ovo, ispunjavajući nekoliko uloga istovremeno: neminovnost istorijske promene, ličnost koja se raširila na većem delu Evrope, najžešći razarač, Božji bič za Grčke hrišćane i, za neke, zauvek heroj.

I NAPAST

KRVAVA SMRT

Krvarenje tokom prve bračne noći sa novom ženom je odgovarajuće dramatičan kraj za Atilin zaplet Kasniji autori i ilustratori prepličavali su ovaj događaj na sopstvene načine. Gotovo milenijum posle tog događaja anonimni autor Saksonske hronike sveta iz četrnestog veka naslikao je Atilu kao srednjovekovnog kralja.

1 OLUJA PRE URAGANA

Do cara Valensa su u Konstantinopolj 376. godine stigle zabrinjavajuće vesti. Valensu, koji je Rimskim carstvom vladao sa svojim bratom, bili su dobro poznati problemi na granicama carstva, ali ovako nešto nikada nije bilo. Daleko na severu, iza Balkana, na močvarnim severnim obalama Dunava, okupljalo se na hiljade izbeglica, ubogih i gladnih. Napuštale su svoja imanja i sela u strahu, radije nego da se suoče s čim? Znali su samo to da se, po rečima istoričara Amijanusa „pojavila neka do tada nepoznata rasa ljudi iz nekog nepoznatog kraja, koja je iz korena čupala i uništavala sve što joj se nađe na putu kao uragan koji se spušta s visokih planina". Bila je to odgovarajuća slika. Ovi stranci bili su konjanici naoružani lukovima i strelama, uletali su u bitku kružeći u galopu, izbacujući kišu strela pre nego što bi otišli na sigurno. Oni su bili konjanici kakve niko ranije nije video. Jahali su kao da su bili zakovani za konje, sliveni sa sedlima mučili su se pisci da nadu odgovarajuće slike tako da su čovek i konj izgledali kao jedno, kao da su drevni kentauri oživeli. Dojurili su iz pustara unutrašnje Azije, terajući pred sobom stanovništvo kao stoku. „Nepoznatoj rasi" bile bi potrebne godine da se masovno pojavi pod vođstvom njihovog efikasnog vođe uništitelja, ali

18

Džon Men

je njihova erupcija stepama današnje južne Rusije i Ukrajine pomerala pleme po pleme, a poslednje se sada nagomilalo na obalama Dunava. Nešto je moralo da se preduzme. Ono što je najviše brinulo Valensa nije bio topot neprijateljskih kopita, već horda izbeglica. Bili su to Goti, pripadnici velikog germanskog plemena koje je dva veka ranije ušetalo u istočnu Evropu i južnu Rusiju, i sada se podelilo na istočnu i zapadnu granu. Ove prve izbeglice bili su zapadni Goti, poznati kao Vizigoti (vvisemudar), nasupot Ostrogotima (Easternistočni) koji su, kako će Valens uskoro otkriti, u stopu pratili svoje daleke rođake. Valens, kome se bližila pedeseta i koji je već za sobom imao dvanaest godina vladavine, znao je mnogo o gordim i nezavisnim Vizigotima, i imao je razloga da bude obazriv prema njima i njihovom vođi Atanariku. Nisu više bili lutalice, skrasili su se na području današnje Rumunije i od nomada postali zemljoradnici, od pljačkaša disciplinovani protivnici. Pre trideset godina oni su navodno postali saveznici carstva, pošto su podmićeni da daju vojnike za Rim i Konstantinopolj. Ali, nisu ostali po strani, i pre deset godina sam Valens je krenuo u rat s namerom da ih protera u njihovu postojbinu. Stvari se nisu odvijale po planu. Goti su mogli biti razbijeni u borbi, ali su imali tu neprijatnu naviku da se ukopaju u planinama Transilvanije, a kao gerila, bili su nepobedivi. Posle tri godine rata, Valensu je, krivonogom, debeljuškastom, slepom na jedno oko, bilo potrebno da svoj klimavi autoritet podupre predstavom dominacije. Ali, Atanarik je rekao da je svom ocu dao užasnu zakletvu da nikada neće kročiti na određivali tle. I tako, umesto da pozove svog protivnika da razgovaraju o uslovima, Valens je morao da razgovara o miru u čamcu posred Dunava, kao da su car i varvarski vođa jednaki. Složili su se da dobre komšije čine dobre ograde, da je Dunav prirodna ograda, i da ga ni jedna strana neće i.

Atila ___________________________________________________ 19_ Kakva razlika posle sedam godina. Tu su Vizigoti, potpuno slomljeni, i samo što ne prekrše uslove dogovom i ne krenu u osvajanje ne kao ratnici, već kao čitav narod koji traži utočište porodice, deca, stari i bolesni, na hiljade. Šta da je Valens krenuo tvrdom linijom, da je naterao izbeglice da ostanu gde su i uživao u Atanarikovom očaju? Možda ne bi bilo tako jednostavno, jer ovo i nije radio Atanarik. Glasine o stranoj napasti nadahnule su pobunu među ugroženim Vizigotima. a Atanarik više i nije imao nikakvu moć. Bio je to novi vođa, Fritigern, koji je sada molio za carsku dozvolu da pređe od kiša nadošlii Dunav, sanjajući o novom životu za svoj narod u plodnim dolinama Trakije, Izgledalo je da će oni svakako doći, pa je Valens odlučio da krizu pretvori u malu prednost. Fritigern, dovoljno mudar da ujedini svoj očajni narod i ostane na strani Rima, nije predstavljao pretnju. Zapravo, ne samo da je obećao da će mirno živeti, već i da će davati više ljudi u carsku vojsku. Oba vladara su znala da je postojao presedan: pre mnogo godina, prethodnoj koloniji Gota bilo je dozvoljeno da ode sto pedeset kilometara južno od Dunava i nastani se u Adrijanopolju, današnjem Jedrenu, i da su se pokazali kao građani za primer. Savetnici su sugerisali Valensu da na svoje nekadašnje neprijatelje ne gleda kao na izbeglice, već kao na regrute za carevu razvučenu vojsku. Valens se složio, pod uslovom da Goti predaju oružje. Zvaničnici su putovali na sever, ne da bi se suprotstavili, već da bi pomogli oko transporta, hrane i dodele zemlje u pograničnim provincijama. I dok se proleće 376. godine pretvaralo u leto, ubogi Vizigoti su se s mukom dovlačili do niskih severnih obala kraj plitkih jezera i močvara, silazili na reku u čamcima i u na brzinu izdubljenim kanuima od debala teglili splavove na kojima su im bila kola i konji. Ovde reka, pošto je prošla kroz klisuru Gvozdena vrata koja preseca Karpate i balkanske planine, teče Široka i mima narednih 400 kilometara pre nego što se raspline u svoju deltu prepunu trske. Izbeglicama nije bio problem jačina

matice, već od kiša nadošlia reka, široka dva ili tri kilometra. Mnogi su, prevareni izgledom niskih brda s druge strane, pokušali da plivaju da bi ih reka odnela nizvodno gde su nalazili smrt u poplavljenoj ravnici. Koliko ih je bilo u zbegu? Carski zvaničnici su želeli da znaju broj da bi mogli da izračunaju potrebne količine hrane i koliko im je zemlje bilo potrebno da ih smeste. Bilo je beznadežno. Amijanus je citirao Vergilija:Pokušati da se otkrije njihov broj bilo bi isto toliko uzaludno kao prebrojavanje zrna vetrom nošenog libijskog peska.

Možda se nisu previše potrudili. Oficiri koji su komandovali nisu bili od onih najboljih u carevini. Loši, podmitljivi i nemarni, kako kaže Amijanus, nalazili su načine da zarade na nenaoružanim izbeglicama. Jedna od prevara bila je okupljanje pasa koje su nudili kao hranu ako za uzvrat dobiju jednog Vizigota kao roba; ovo sigumo nije bilo ponašanje koje bi stvorilo dugotrajno prijateljstvo. Osim toga, ovo nije bila obećana zemlja. Dolazak tolikog broja ljudi odjednom uznemirio bi Trakiju. Morali su da budu zadržani tu gde su bili. Južne obale Dunava pretvorile su se u ogroman prihvatni centar za mokre izbeglice u tunikama. Vizigotima je sve to izgledalo kao da su iz jednog lonca uskočili u drugi. Mrmljali su o tome kako bi trebalo da preduzmu direktnu akciju da zauzmu zemlje za koje su smatrali da su im obećane. Loš, podmitljiv i nemarni regionalni zapovednik, Lupicinus, zatražio je dodatne trupe da uguši nemire. Ali vreme je isticalo. Istočni susedi Vizigota, horde Ostrogota, takođe su se sklanjale pred neznanom napašću na istok, stigli su do Dunava, videli su da je slabo branjen. i prešli ga, ne čekajući dozvolu. Pritisnut i osnažen novim prilivom, Fritigern je poveo svoj narod sto kilometara južno, do lokalne provincijske prestonice, Marcijanopolja (čije ruševine su u blizini Devnije, na

Atila 25 kilometara od Varne, bugarskog letovališta na Crnom moru, prema unutrašnjosti). Tamo je Lupicinus, čiji svaki korak kao da je vodio u katastrofu, pozvao vođe Vizigota na raskošnu večeru, da navodno razgovaraju o pomoći, dok je izvan zidina masa njihovog naroda, koju je na oku držalo nekoliko hiljada rimskih vojnika, kiptela od besa zbog glasina. Sumnjajući da je njihov vođa namamljen da bi bio ubijen, Vizigoti su napali jednu grupu Rimljana i oteli im oružje. Kada je vest o ovom prepadu stigla do trpeze, Lupicinus je naredio da neki iz Fritigeraove pratnje budu ubijeni u znak osvete za ovo, a verovatno je planirao da ih sve pobije. Ali, to bi bilo samoubistvo. Izazivači nereda sada su bili vojska. Fritigem je imao prisebnosti da istakne da je po njemu jedini način da se ponovo uspostavi mir da se on vrati svom narodu živ, zdrav i slobodan. Lupicinus je shvatio da nema izbora i pustio je svog gosta koji je smesta, kako kaže Amijanus„uzjahao konja i odjurio da raspali plamen rata". Preko, u Donjoj Meziji danas severna Bugarska besni Vizigoti su pljačkali, spaljivali i otimali, prikupivši tako oružje. Odlučujuća bitka se završila s još mrtvih Rimljana, s još otetog oružja, i s prizorom pognutog Lupicinusa koji drhti od straha poharanim ulicama Marcijanopolja. U carstvu su se dešavale slične katastrofe i ono bi ih prevazilazilo, seća se Amijanus, ali je to bivalo pre nego što su onaj stari duh i visoki moral i samožrtvovanje bili potkopani željom za rasipnim zabavama i nepoštenim dobicima. A mogao je da doda i čiste gluposti, jer je Valens, uplašen da će Got stati uz Gota, naredio da se mima i odavno uspostavljena kolonija u Adrijanopolju smesta evakuiše. Adrijanopolj, koji je dominirao glavnim izlazom iz balkanskih planina na putu prema Konstantinopolju, nije bio grad koji je trebalo rizikovati. Nameravao je da ga osigura, a postigao je upravo suProtno. Kada su Goti zatražili dva dodatna dana za pakovanje, lokalni komandant je odbio, ohrabrujući lokalno stanovništvo da

22

Džon Men

ih isteraju tako što će ih zasipati kamenjem. Zbog ovoga su kolonisti izgubili strpljenje, ubili izvestan broj svojih ugnjetača i, napustivši grad, pridružili se svojim sunarodnicima, Gotima. U jesen 377. godine suparničke armije zapale su u pat poziciju. Glavnina trupa Gota tražila je sigurnost u strmim dolinama balkanskih planina a Rimljani na pašnjacima Dobrudže, koja je danas u zaleđu obale Crnog mora Rumunije i Bugarske. Goti su nastavili da pljačkaju, što je izbeglicama beskućnicima koje je trebalo da prehrane svoje porodice jedino bilo preostalo, a onda su probile rimsku blokadu da bi sebi olvorili put na jug u današnju Tursku. Amijanus dočarava anarhiju predviđajući buduće strahote na Balkanu: bebe poubijane na grudima majki, silovane žene, „muškarci koje odvođe vezane dok uzvikuju da su predugo živeli i nariču nad zgarištima svojih domova". A kakvi su, u međuvremenu, bili izgledi za pojačanje? Ne naročito dobri. Iako je carevina možda imala 500 000 ljudi pod oružjem, polovina njih bila je u graničnim garnizonima i nadgledala barbarikum, dok je samo polovina činila mobilnu terensku vojsku. Osim toga, mnoge trupe sačinjavali su najamnici koji nisu bili Rimljani, i svako naređenje za pokret izazivalo je dezerterstva. Trupe su mogle da dođu jedino sa galske granice, pod komandom Valensovog mladog bratanca Gracijana, koji je u poslednje dve godine učestvovao u vlasti i sam bio car Zapada. Iako mu je bilo tek 18 godina, njegov ugled vođe neprestano je rastao, ali to je bilo sve što je on mogao da uradi da bi održao mir duž Rajne i Dunava. Vest o premeštanju trupa iz Galije na Balkan procurila je granicom i izazvala je germanske napade koji su zahtevali Gracijanovu pažnju cele te zime. Nije krenuo da pomogne svom stricu. Da ste u ovom trenutku pitali nekog Rimljanina ili Grka o čemu se radilo, rekli bi vam da su dva sveta stajala licem u lice: varvarski i civilizovan. Zapravo, u zapadnoj, centralnoj i ju

Atila 23 žnoj Evropi, radilo se o više svetova. Određivali carstvo, Galija i Konstantinopolj, varvarska plemena koja su se borila jedno protiv drugog i protiv carstva, i divlje granične zemlje na severoistoku pod šumom. Svojim građanima, područje Rima bilo je njihov svet, njihova osnova, ponos, čitav njihov život. Kao republika, a zatim i kao carstvo, postojalo je više od 700 godina, kako znamo iz arheoloških istraživanja za Rimljane čak i duže, jer njihova istorija je ukorenjena u legendarnim počecima: za njih je godina gospodnja 377. bila 1130. AUC, ab urbe condita, ,,od osnivanja grada". Kulturni koreni Rima bili su još dublji, jer on je bio naslednik stare Grčke. Manifest sudbine Rima, kao kamena temeljca civilizacije i dobre vladavine, bio je da vlada obalama Mediterana, da se pruža na jug duž Nila, a na sever preko Alpa, do Galije, Rajne, Sevemog mora i iza njega, čak do dalekih ostrva na severu mimo evropske obale, gde je Hadrijan 127. godine završio gradnju svog grudobrana nasuprot varvara gorštaka. U III veku bilo je čak i kratkih napredovanja preko Dunava, u današnju Rumuniju, kada je, nakratko, izgledalo da će prava granica u istočnoj Evropi biti Karpati. Ali, širenje je imalo svoje granice, koje su određivali neromanski narodi i geografija. Na severoistoku, užasna prepreka bile su šume. Šuma. Da bi se osetila zebnja koju je izazivala ova reč potrebno je vratiti se u mašti u vreme kada je veći deo Evrope s one strane Rajne još uvek bio nepripitomljen pejzaž, sa svojim ogromnim, mračnim šumama jedva dirnutim ljudskom rukom. Za ljude koji nisu živeli u šumama, ona je bila ovaploćenje opasnosti, mračno i nepristupačno stanište zlih duhova. Rimljanima su i siminijske etrurske šume već bile dovoljno problematične, a one severno od Alpa bile su sama suština varvarizma. Godine 98. Tacit je u svojoj Germaniji dočarao sliku jednog takvog pejzaža. S one strane Rajne, kaže, zemlja je bila informis bezoblična, odvratna i tužna ova reč je sadržavala

24

Džon Men

sva tri značenja, Herkunijska šuma, nazvana po jednom starom grčkom terminu za šumu na teritoriji današnje Češke, bila je oblast koja se, obrasla šumom, pružala od rajne do Elbe. Plinije je tvrdio da njeni ogromni hrastovi od nastanka sveta nikada nisu sečeni ni orezivani. Ljudi su govorili da je potrebno devet dana da bi se prešla sa severa na jug, a šezdeset dana za putovanje od 500 kilometara s istoka na zapad a, po rečima Julija Cezara, „niko u Nemačkoj ne može reći da je čuo gde je kraj ove šume". Ovde su živele zveri kojih nije bilo u ostalom delu sveta, neke su bile i opasne los sa rogovima debelim kao grana drveta, smeđi medved, vuk i divlji bik, evropski bizon. Rim i Grčka su se osvrtali ka legendama o arkadijskim šumama, sećajući se vremena kada je i Grčka bila pošumljena, ali ne ružnim i neprohodnim šumama kao ova. Za Rimljane su i sami stanovnici ove divljine bili divljaci, ljudi koji su poticali od prvobitnog božanstva, Tuista, koji je iznikao iz zemlje kao drvo. Nosili su ogrtače zakopčane trnjem i hranili se ulovljenim divljim životinjama, voćem i mlečnim proizvodima. U čitavoj ovoj ogromnoj oblasti, kažu, nije bilo ni jednog jedinog grada. U selima, koja su bila povezana stazama, bilo je sirotinjskih drvenih kuća. U ovoj slici, naravno, nije bilo sve loše. Tacit je rado isticao da je, kao kontrast snažnoj jednostavnosti ovih šumskih ljudi, Rim postao mek i korumpiran. Mada je, za civilizovane ljude, bilo najbolje da se drže podalje. Oni koji bi se usudili da tamo uđu rizikovali su užasnu sudbinu. Godine 9, Publije Kvintilije Varus poveo je 25 000 ljudi u Tevtoburšku šumu, u severnu Nemačku negde između Rajne i Vezera, gde su upali u zasedu i gde su ih iskasapili čeruški kopljanici koji su nicali iz močvare i šume. Varus je shvatio da su uništeni i bacio se na svoj mač. Naravno, stvari su se promenile trista godina kasnije. Plemenski ratnici Tacitovog doba, oličeni u plavom džinu vrele krvi koji se nalivao pivom, davno su nestali ili su se pretopili u

Atila 25 veće zajednice, Saksonce, Franke i Alemane od kojih će nastati budući narodi. Šume su već bile ispresecane čistinama i farmama desetak plemena. Ali, u poređenju s današnjom situacijom, ostali su uglavnom edirnuti. Bio je to prvobitni svet magije i moći, izvor života i smrti, boravište plena i zveri gde su se deca gubila a nalazile veštice i duhovi nastanjivali drveće. U Crvenkapi i Ivici i Marici i drugim bajkama koje su sakupili braća Grim u XIX veku vidimo podsećanje na taj period, i kasnije u Mračnoj šumi Tolkinovog Gospodara prstenova. Ako je šuma diktirala spoljašnje granice carstva, povratak s one strane Dunava označio je početak njegovog pada. Do kasnog IV veka više nije bilo ni pomisli o ponovnom zauzimanju Dakije s one strane Dunava i pokoravanju germanskih šuma. Uskoro će i Britanija biti napuštena, a Hadrijanova granica ostati samo pusti spomenik nekadašnje veličine. Nekada su car i senat svime upravljali iz Rima. Sada je senat bio samo prazna ljuštura, a pravu moć imala je vojska, dok je car davao sve od sebe iz nekog' štaba na terenu, ili iz svojih rezidencija u Triru, Milanu i Raveni. Prava rakrana na ovom ogromnom telu bio je nastanak problema podela. Kada je Konstantin osnovao svoj Novi Rim 330. godine, trebalo je da postane srce njegove nove religije, hrišćanstva, i simbol novog jedinstva. Zapravo, tada je zapadna carstvo u kojoj se govorio latinski počela da se odvaja od svog istočnog dela u kome se govorio grčki, iako je sredina često bila biIingvalna. Pad Rima praćen je Konstantinovim usponom. Konstantin je doneo dobru odluku kada je odlučio da na stenovitom poluostrvu na Crnom moru razvije mali, drevni grad kao svoju novu verziju Rima. Pričalo se, naravno, da ga je vodio sam Bog, mada nije bila potrebna neka velika mudrost da se shvati da je ovo poluostrvo bilo mnogo bolja baza od Rima za osiguravanje klimave istočne granice carstva. Stari gradić Vizant zauzimao je vrh ovog kamenitog nosa. Konstantin je zidom

26

Džon Men

dugim dva kilometra obuhvatio pet puta veću oblast, i u svojoj novoj prestonici sagradio trijumfalni luk, prvu veliku hrišćansku crkvu i mermerom popločan trg, trideset metara visok stub od porfirita na kome je bila statua Apolona s glavom samog Konstantina. Hipodrom za procesije i trke bio je spiralnim stepeništem povezan s dvoranama za prijeme, kancelarijama, stambenim delovima, kupatilima i barakama carske palate. Kroz jedan vek biće lu i škola, cirkus, dva pozorišta, osam javnih i sto pedesel tri privatna kupatila, pedeset dva natkrivena trema, pet ambara, osam akvadukta i rezervoara, četiri senatorske i sudske dvorane, četrnaest crkava, četrnaest palata i četiri hiljade trista osamdeset osam kuća uz one koje su pripadale običnim ljudima. Do tada su zidine bile gotovo svuda, takođe i u pravcu mora, osim duž reke Zlatni rt, koja je bila zaštićena ogromnim lancem (razbili su ga samo jednom, 1203. godine, vojnici četvrtog krstaškog pohoda, koji su jedan brod natovarili kamenjem, na pramac pričvrstili ogroman par makaza, odvezli ga do lanca i presekli ga). Lepota ovog grada i brzina njegove izgradnje učinili su Konstantinovu prestonicu slavnom. Ali, samo tokom jedne generacije desilo se upravo suprotno od onoga što je njegov osnivač nameravao: ne jedinstvo već podela, koju je potvrdio car Valentijan. Valentijan je bio upečatljiva ličnost šampion u rvanju, veliki vojnik, energičan, savestan u odbrani kraljevine. On je bio taj koji je odlučio da je u interesu carstva da se stvore dva podcarstva, koja bi sama organizovala sopstvene odbrane. Svog brata Valensa je 364. godine proizveo u prvog istočnog cara, dok je on, Valentijan, kontrolisao zapad. To bi možda i uspelo da su pretnje jedinstvu mogle da se obuzdaju. Ali nisu. Carstvo, mada još uvek normalno ujedinjeno istorijom i porodicom, počelo je da se cepa: dve prestonice, dva sveta, dva jezika i dve vere (svaka se borila sa svojim sopstvenim paganskim verama i jeresima).

Atila 27 Ovo nije bio čvrst temelj za suprotstavljanje unutrašnjim i spoljašnjim neprijateljima. Na istoku je bio veliki protivnik carstva, Persija; u Africi, pobunjenici iz močvara; a blizu severne Evrope i granica u unutrašnjoj Aziji barbarikum, nastanjeni onima koji nisu govorili ni grčki ni latinski. Uz neprestane varvarske upade duž Rajne i Dunava, Rim je ovaj termin je ponekad uključivao Konstantinopolj, a ponekad nije, u zavisnosti od situacije, pokušavao da se odbrani širokim spcktrom strategija, od otvorcne sile do pregovom, podmićivanja, veza brakovima, trgovinom, i najzad, kontrolisanom imigracijom. Ovo poslednje je, na kraju, bio jedini mogući način da se spreče napadi, pa ipak je neumoljivo dovelo do daljnjeg propadanja. Varvari su bili dobri borci. Bilo je logično zaposliti ih, uz konfuzne posledice za obe strane. Neprijatelji su postali saveznici, koji su obično završavali boreći se protiv svojih. Mir je uvek dolazio po cenu produženog kolapsa: vojska je bila ojačana prilivom varvara, ali su, da bi oni bili plaćeni, povećavane takse. Vera u vlast je opadala, a korupcija se širila. Do poznog IV veka granice carstva ličile su na imuni sistem koji slabi, kroz njega su se uvlačili varvari, direktnim napadom ili privremenim partnerstvom, dok je vojska konačni sudija političkog autoriteta i čuvar granica ličila na krvne pločice ostarelog tela, koje su uvek jurile da zakrpe neku novu ranu, a nikad ih nije bilo dovoljno. Nisu svi neprijatelji carstva bili na granicama, ili iza njenih granica. Od Konstantinove odluke da prihvati hrišćanstvo nešto ranije, njegova nova prestonica bila je središte podela oko uobičajenih političkih svađa u vezi sa sukcesijom. Hrišćani su se prirodno borili protiv paganstva koje se pokazalo izuzetno žilavim. Pri tom, hrišćani su se međusobno svađali, jer ovo su bili počeci crkvene doktrine, žestoko se prepirali sa suparnicima oko prirode Boga koji je u izvesnom smislu bio trojstvo, a u izvesnom smislu i čovek i božanstvo. Misteriju ovoga niko nije mogao da razume, ali to nije sprečilo suparničke vernike da izno

28

Dzon Men

se čvrste stavove, da se bore za neko novo pravoverstvo, i da svoje protivnike nazivaju nepravovernim i jereticima. Najizazovnija jeres dobila je ime po aleksandrijskom svešteniku Ariju, koji je tvrdio da je Isus sveti čovek sin koga je Bog usvojio pa stoga nije ni bio božanstvo, te je, shodno tome, manje važan od svoga oca. Ova ideja se dopala istočnim carevima, pogotovo Valensu, možda zato što se nije dopadala onima na zapadu. Hrišćanstvo je po prvi put do Gota, čiji konvertiti su postali tvrdoglavi arijevci, stiglo u ovom obliku. Ovo je bila tadašnja slavna, ogromna i zaražena struktura koju se Valens još jednom pripremao da brani kada je u rano leto 378. godine marširao na sever od Konstantinopolja, planirajući da se sastane sa svojim koimperatorom i suparnikom, svojim ambicioznim bratancem Gracijanom. Sada je dizgine preuzeo Valensov istrošeni ego. On koji je zahtevao Gracijanovu pomoć, bio je ljubomoran na uspeh svog bratanca i želeo je pobedu. Dok je marširao na sever ka Adrijanopolju u julu, izvidnice su ga izvestile da se gotska vojska približava, ali da broji samo 10 000 ljudi, što je bila manja sila od njegove koju je činilo oko 15 000 ljudi. Ulogorio se izvan Adrijanopolja, nedaleko od ušća Tundže u Maricu, a oko logora je onda u narednih nekoliko dana iznikla ograda i jarak. Tek tada je stigao jedan vojnik odnekud uzvodno Dunavom s pismom od Gracijana u kome ubeđuje svog strica da ne čini ništa na prečac dok ne stigne pojačanje. Valens je sazvao ratni savet. Neki su se složili s Gracijanom, dok su drugi šaputali da Gracijan samo želi da podeli trijumf koji bi trebalo da pripadne samo Valensu. Valensu je to godilo. Pripreme su nastavljene. Fritigcrn, koji se smestio u svojim zapregama oko trinaest kilometara uzvodno Tundžom, i sam je bio svestan složenosti predstojeće bitke. Oko njega nisu bili samo njegovi ratnici, već i čitava njihova domaćinstva: možda 30 000 ljudi, s glomaznom gru

Atila 29 pacijom zaprega poredanih u porodične krugove koje je bilo nemoguće preformirati za manje od jednog dana. Da bi se efikasno borio daleko od isprečenih kola biće mu potrebna pomoć, i zato je i poslao po teško naoružanu ostrogotsku konjicu. U međuvremenu, kupovao je vreme, slao izvidnice da zapale suncem sasušena polja pšenice između njegovog logora i Rimljana i glasnika koji je u carski logor otišao sa pismom: da, „varvarske" vođe su bile savršeno u stanju da iskoriste sekretare koji su tečno govorili latinski da bi komunicirali s rimskim svetom. Ovu poslanicu odneo je hrišćanski sveštenik koji je verovatno postao pratilac Vizigotu u nadi da će ga preobratiti. Ovo pismo je bilo zvanični zahtev da se vrate na status kvo: mir u zamenu za zemlju i zaštitu od uragana koji se približavao s istoka. Valens nije pristao ni na šta od toga. Želeo je plodove pobede: zarobljenog ili mrtvog Fritigerna, zastrašene Gote. Odbio je da odgovori, otpustivši sveštenika na uvredljiv način rekavši mu da nije dovoljno važan da bi bio ozbiljno shvaćen. Sledećeg jutra, 9. avgusta, Rimljani su bili spremni. Sve nepotrebno rezervni šatori, sanduci sa blagom, carska odeća poslato je natrag u Adrijanopolj na sigurno, a konjica i pešadija poslati da zauzmu onih 13 kilometara do logora Vizigota. Bio je to kratak, ali užasan marš preko spaljenih polja, pod suncem koje je peklo, bez potoka na vidiku da se osveže teško naoružane trupe. Posle nekoliko sati rimski konjanici i pešadija približili su se taboru Vizigota sa onom gomilom zaprega iz kojih su se čuli divlji ratni pokliči i pesme u slavu predaka. Zbog toga što su stigli umorni i mokri od znoja, Rimljani su se izgubili, jedno krilo konjice bilo je napred a pešadija iza njega blokirajući put drugom. Polako su se postavili u liniju zveckajući oružjem i lupajući po štitovima da bi nadjačali buku varvara. Fritigernu, koji je još uvek čekao pomoć, ovo su bili uznemirujući i onespokojavajući zvuci i prizori. Ponovo je kupovao

30

Džon Men

II

vreme šaljući zahtev za mir, i opet je Valens njegove predstavnike ispratio s obrazloženjem da su isuviše niskog čina. Još uvek nije bilo ni traga od ostrogotske konjice. Bilo je vreme za još jednu Fritigernovu poruku, za još jedan predlog za mir, uz povećavanje uloga. Predložio je da lično dode na pregovore ako Valens obezbedi pregovarača visokog statusa. Ovoga puta se Valens složio, i odgovarajući dobrovoljac već je bio na putu kada je grupa rimskih konjanika. možda gladnih slave, izvršila brzi napad na bok Vizigota. Diplomata dobrovoljac se užurbano vratio na vreme, jer je u tom trenutku ostrogotska konjica u galopu dolazila dolinom. Rimska konjica se pomerila napred da bi se sučelila sa ovom novom napašću. Fritigern je upravo to čekao. Njegova pešadija pojurila je iz kola, ispaljujući strele i bacajući koplja dok se dve linije nisu sudarile i uplele u njišuću gomilu štitova, slomljenih kopalja i mačeva, zbijenu toliko gusto da su vojnici jedva mogli da

podignu ruke da bi udarili ili, uradivši to, više nisu mogli da ih spuste. Podigla se prašina, prekriva jući bojište maglom koja je gušila i zasleplji vala. Vizigots ki streličar i i kopljani ci van ove zbrke nisu morali da nišane, bilo koji projekti l, bačen ili ispaljen nasumic e padao je neopaže n kroz onu prašinu, i morao je da pogodi metu. Zati m je

stigla teška konjica koja je gazila umiruće, raspolućivala šlemove i pancire na grudima pešadinaca oslabljenih vrućinom, pritisnute težinom oklopa i nogama koje su proklizavale po tlu natopljenom krvlju, a na određenoj strani nije bilo suprotstavljene konjice da je zaustavi. Kroz sat vremena, živi počeše da se udaljavaju teturajući se od rimskih linija preko tela iskasapljenih. „Neki su pali i ne znajući ko ih je udario", piše Amijanus. „Neki su jednostavno smrskani pod teretom tela nad njima, a neke su ubili njihovi drugovi." Kada je zašlo sunce, buka bitke zamrla je u mukloj noći bez mesečine. Dve trećine Rimljana, možda 10 000 ljudi, leža

Atila 31 lo je mrtvo, pomešano s konjskim truplima. Sada su mračna polja ispunjena zvucima povika, jecaja i roptanja ranjenih pratila preživele kraj spaljenih letina na povratku u Adrijanopolj. Niko ne zna šta se dogodilo s Valensom. U neko doba tokom bitke on se izgubio ili ga je napustio njegov telohranitelj i probio se do najiskusnijih i najdisciplinovanijih legija u vojsci, koje su držale poslednju liniju. Neki general je odjahao da pozove rezervne trupe da bi tamo otkrio da su se razbežale. Posle toga, ništa. Neki su rekli da je car pao kada je pogođen kopljem ubrzo pošto se smračilo. Ili je možda našao utočište u obližnjoj trošnoj seoskoj kući, koja je opkoljena i spaljena do temelja, zajedno sa svima onima koji su bili unutra osim jednoga koji je pobegao kroz prozor da bi ispričao šta se desilo. Tako je ova priča došlia do Amijanusa. Nije bilo načina da se dokaže, jer carevo telo nikada nije pronađeno. Nasilje se nastavilo, a carstvo na to nije imala odgovor. Vizigoti su od dezertera i zatvorenika saznali šta je skriveno u Adrijanopolju. U zoru su napredovali dalje od bojnog polja, tik za petama preživelima koji su tražili utočište. Ali, bezbednog mesta na koje bi mogli da se sklone nije bilo, jer su branioci koji su se spremali za odbranu od opsade koju nisu očekivali, u strahu da ne oslabe svoju odbranu, odbili da otvore kapije svojim drugovima u bekstvu. Vizigoti su do podneva opkolili zidine i saterali prestravljene preživele uz njih. U očaju, oko 300 vojnika se predalo, da bi bili izmasakrirani na licu mesta. Srećom po grad, oluja je odbila napad, prisiljavajući Vizigote da se povuku u svoja kola i omogućila braniocima da kapije podupru stenjem i pripreme svoje katapultove i opsadne lukove. Kada su Vizigoti sledećeg dana napali, na stotine ljudi smrskano je kamenjem, probodeno strelama veličine koplja i sahranjeno pod kamenjem bačenim odozgo. Odustajući od ovog napada, okrenuli su se lakšim metama, pljačkajući na svom 200 kilometara dugom putu do samih ka

32

Džon Men

pija Konstantinopolja. Tamo je, od samog prizora ogromnih zidina, nestalo svako divljanje, a zatim i zbog zastrašujućeg događaja koji je usledio. Dok se grad branio, grupa Saracena je iznenada izjurila kroz kapije. Jedan od ovih strašnih ratnika, naoružan mačem i odeven samo preko bedara, bacio se u masu, rasporio vrat jednog gotskog vojnika, ščepao leš i pio krv koja je tekla u mlazu. To je bilo sasvim dovoljno da iscedi i ono preostale gotske hrabrosti i natera ih na povlačenje na sever. Ovaj rat razvlačio se još četiri godine i završio se davanjem Gotima gotovo istog onog što je bilo dogovoreno još na početku: zemlju južno od Dunava i polunezavisnost, uz njihove vojnike koji će se boriti za Rim pod komandom svojih vođa. To nije potrajalo, jer Goti su bili narod koji je bio u pokretu, i započela je najveća od mnogih varvarskih seoba koja će uzdrmati carstvo. Vizigot koji se borio kod Adrijanopolja preživeo je još jednu pobunu, spori napredak dublje u carstvo, kratku opsadu samog Rima 410. godine, marš preko Pirineja i konačni povratak preko istih planina da bi se konačno smirili u jugozapadnoj Francuskoj. I sav ovaj haos problem s izbeglicama, pobuna, propast Adrijanopolja, napad na Konstantinopolj, nemogući mir, lagano varvarsko rastakanje otelo se kontroli zbog „nepoznate rase" na istoku. Pa ipak, još uvek niko u carstvu, pa čak i u bližim predelima barbarikuma nije znao ništa o njima. Možda je trebalo da znaju. Jer, kako Amijanus u prolazu spominje, među onim konjanicima koji su došlii kao pomoć Fritigernu, bilo je onih lako naoružanih konjanika streličara, ne više od 500, koji su verovatno delovali kao izvidnice glavnih gotskih snaga. Prethodne godine upravo je njihov dolazak naterao rimske snage da se povuku, omogućavajući Gotima da se probiju u Trakiju. Bez sumnje, veoma su dobro funkcionisali kao pljačkaši i špijuni, pljačkajući neprijateljska krila. Da su bili u

Atila

33

bici pred Adrijanopoljem, niko ne bi primetio ovih nekoliko grubih, lako naoružanih stvorenja, ali primetili su ih tek kasnije, tokom pljački. Zatim su nestali jer pao je mali broj gradova i plen je bio mršav. Međutim, otišli su s jednem drugom vrstom blaga, informacijama. Videli su šta Zapad ima da ponudi. Bili su svedoci najgoreg dana Rima otkako ga je Hanibal porazio u Kani pre 160 godina. Možda su čak i pretpostavili da će se Rim ubuduće više oslanjati na tešku konjicu koja, kao što su znali, nije mogla da se suprotstavi njihovom načinu ratovanja. Videli su ozbiljnije probleme Rima: poteškoću da se osigura klimava granica, nemogućnost okupljanja i pokretanja velikih vojski da se bore protiv gerile koja se brzo kreće, aroganciju „civilizovanih" u sukobu s „varvarima". Dok se čitav balkanski sektor carstva urušavao u nemirima, ovi brzi konjanici galopirali su na sever i istok s nešto ukradenih stvari, i sa svojim vitalnim obaveštajnim podacima: carevina je bila bogata, i bila je ranjiva. Ovi lako naoružani, brzopokretni konjanici bili su prvi Huni koji su stigli u centralnaEvropu. Njihovi srodnici bili su ti koji su pustili uragan koji je oduvao Gote preko Dunava. Ukratko, pod komandom najnemilosrdnijeg od njihovih vođa, i oni će preći ovu reku, s posledicama po trulu carevinu koje su po mnogo čemu prevazilaze sve ono što je istrpela od Gota.

IZLAZAK IZ AZIJE

Niko nije znao odakle je došao Atilin narod. Pričalo se da su nekada živeli negde s one strane ruba poznatog sveta, istočno od Meotskih mocvara plitkog i slanog Azovskog mora s druge strane Kerčkog moreuza koji povezuje ovo more uvučeno u kopno s njegovom maticom, Crnim morem. Kada su i zašto došlii tamo? Kada su i zašto otpočeli svoj pohod na zapad? Bila je to jedna velika praznina, ispunjena tradicionalnim predanjem i verovanjima. Nekada davno, Goti i Huni bili su susedi koje je delio Kerčki moreuz. Pošto su živeli na različitim stranama moreuza, Goti na zapadnoj strani Krima, Huni nešto dalje u ravnicama severno od kavkaskih planina, nisu znali jedni za druge. Jednoga dana, junica, koju je ubo obad, pretrčala je močvarnu vodu do druge strane moreuza. Pastir je, u poteri po močvari, otkrio kopno, vratio se, i ispričao plemenu koje je smesta krenulo u ratni pohod na zapad. Ta priča ništa ne objašnjava, jer su mnoga plemena i kulture sebe predstavljale kao vodiče životinja. Suranjivo slična priča davno je ispričana za Jo, sveštenicu koju je njen Ijubavnik Zevs pretvorio u junicu. Nju je, kao junicu, iz unutrašnje Azije svojim ubodom isterao obad, prešla je ove moreuze, preplivala mora, preko Grčke, gde su Jonska ostrva dobila ime

Atila ___________________________________________________ 35 po njoj, dok konačno nije stigla u Egipat. A kao odraslu kravu Zevs je njen porod, Evropu, preneo da osnuje civilizaciju na kontinentu koji je dobio ime po njoj. Tako da takve priče o Hunima nisu nikoga zadovoljile. Da bi popunili ovu prazninu, zapadni pisci imali su desetine podjednako sumanutih spekulacija. Hune je Bog poslao kao kaznu. Borili su se s Ahilom u Trojanskom ratu. Bili su jedno od azijskih plemena kojima su drevni autori nađenuli ime, a „skitski" je bila najpopularnija mogućnost jer taj epitet je uveliko bio pripisivan svim varvarskim plemenima. Činjenica je da niko nije znao ali niko nije ni želeo da prizna svoje neznanje. Autorima je takođe bilo potrebno da pokažu svoje poznavanje klasika,jer, svako pismen znaoje, je književnosHoJ^ na. Ako biste kao Rimljanin pomenuli Skite ili Masegete, bar "ste poznavali Herodota, iako o Hunima ne znate ništa. Nisu bili bolje obavešteni ni o hunskim plemenskim žrtvama. Prema gotskom istoričaru Jordanesu, gotski kralj je otkrio neke veštice, koje je proterao duboko u Aziju. Tamo su imale porod sa zlim dusima, hvarajući „zakržljalo, nejako i odvratno pleme, koje je jedva ličilo na Ljude i koje nije imalo jezik sem jednog koji je imao tek nekih neznatnih sličnosti sa ljudskim govorom". Krenuli su u svoj rušilački pohod kada su lovci progonili košutu (u ovoj verziji nije bilo junice, obada ni pastira) preko moreuza Kerč, i tako naišli na nesrećne Gote. Akademici ne vole ovakve praznine. Zatim je došlo prosvetljenje u vidu pojave francuskog sociologa Žozefa de Ginjea, koji je pokušao da je popuni. De Ginje kako je njegovo ime transkribovano u većini kataloga, ili Deginje, kako se on sam potpisivao ime je koje se, ako se uopšte pojavljuje, obično pojavljuje u akademskim fusnotama. On zaslužuje više od toga, jer je njegova teorija o poreklu Huna oduvek predmet raznoraznih sporova. Ona se trenutno vraća na scenu. Možda je čak i tačna.

36

Dzon Men

Roden 1721. godine, De Ginje je još uvek bio u svojim dvadesetim kada je imenovan za prevodioca za orijentalne jezike u Kraljevskoj biblioteci u Parizu, a kineski je bio njegov glavni jezik. Odmah je započeo monumentalni posao kojim je stvorio ime. Vesti o ovom sjajnom mladom naučniku pročule su se i s druge strane Lamanša. Godine 1751. kada je imao dvadeset devet godina, izabran je za člana Kraljevskog društva u Londonu bio je jedan od njegovih najmlađih članova, pri tom još i stranac. Svoj ugled je dugovao radnoj verziji knjige koja je pružala, kako kaže citat, ,,sve što čovek može da očekuje od tako uvažene knjige, a koju je on već imao spremnu za štampu". Pa, ne sasvim. Bilo mu je potrebno narednih pet godina da započne štampanje svog dela, i još dve da ga završi. Njegova Opšta istorija Huna, Turaka i Mongola objavljena je u pet knjiga od 1756. do 1758. godine. Gospoda iz Kraljevskog društva bi mu i oprostila ovo odlaganje, jer je izgledalo da će De Ginje postati blistavi primer prosvetljenog naučnika. Trebalo je da postane glavni nosilac razmene znanja i kritike s obe strane Lamanša koja je dovela do prevoda Ciklopedije Efraima Čejmbersa 40ih godina XVIII i njenog proširenja u veliku Enciklopediju čiji urednik je bio Deni Didro, a prvi tom objavljen u godini De Ginjeovog izbora u Kraljevsko društvo. Zapravo, De Ginje nikada nije prevazišao ograničenja svoje biblioteke, nikada nije bio u skladu s kritičkim duhom svojih savremenika. Njegova ideja vodilja bila je da dokaže da su svi istočni narodi Kinezi, Turci, Mongoli, Huni zapravo Nojevi potomci, koji su, posle Potopa, otišli na istok. Ovo je postala opsednutost, i predmet njegove sledeće knjige koja je izazvala oštar napad skeptika, na šta je usledio protivnapad nepopustljivog De Ginjea. Ostao je nepopustljiv do smrti, gotovo pedeset godina kasnije. Njegova istorija nikada nije prevedena na engleski. Ali, jedan aspekt njegove teorije ukorenio se i procvetao. Atilini Huni, smatrao je, bili su potomci plemena poznatog pod

Atila____________________________________£7imenima Hjongnu ili Hsjungnu, što se danas transkribuje kao Sjongnu, nekinesko pleme, verovatno turskog porekla. Posle vekova sitnih pljački o kojima nema zapisa, ovi ljudi su osnovali nomadsko carstvo s bazom u današnjoj Mongoliji 209. godine pre n. e. (mnogo pre nego što su Mongoli stupili na scenu). On ne raspravlja o ovome, jednostavno navodi kao činjenicu da su Sjongnu Huni, i tačka. U Prvoj knjizi on kaže: „Istorija drevnih Huna". U jednom takvom nedokazanom potezu strašno je proširio opseg svoje teme za nekoliko vekova i nekoliko hiljada kilometara. Bila je to privlačna teorija jer se o ovim ljudima u XVIII veku bar nešto znalo, čemu je kasnije dodato mnogo toga. Zapravo, toliko da je vredno nešto dublje zaviriti u Sjongnu da bi se videlo šta je to što je možda nedostajalo Hunima, ili su možda želeli da povrate dok su se kretali na zapad ka novom izvoru bogatstva. Sjongnu je bilo prvo pleme koje je izgradilo carstvo izvan kineske unutrašnje azijske granice, prvi koji su u širim razmerama primenili način života koji je bio relativno nov u ljudskoj istoriji. U devedeset posto od naših sto hiljada godina kao istinskih ljudskih bića, bili smo lovcisakupljači, organizovali smo svoj život oko sezonskih promena u okolini, pratili kretanje životinja i prirodni cvat biljaka. A onda, pre oko deset hiljada godina, povukli su se i poslednji veliki glečeri i društveni život je počeo da se menja, relativno brzo, omogućavajući uspon dva nova sistema. Jedan je bila poljoprivreda, iz koje su u kaskadama izbijali atributi koji su odredili današnji svet porast broja stanovnika, bogatstvo, dokolica, gradovi, umetnost, književnost, industrija, rat velikih razmera, vlada: većinu ovih stvari urbana društva poistovećuju s civilizacijom. Ali, poljoprivreda je obezbedila i domaće životinje za vuču, s kojima su oni koji nisu bili ratari mogli da razviju potpuno nov, drugačiji način života,

38

Dzon Men

način života lutajućih pastira nomadstvo, kako se ovaj način života naziva. Novi svet prosto je prizivao ove pastire: more trave, ili stepe koje se prostire Evroazijom na više od šest hiljada kilometara od Mandžurije do Mađarske. Stočari su morali da nauče kako najbolje da iskoriste pašnjake, da vođe kamile i ovce dalje od vlažnih oblasti, traže krečno tlo za konje, da vođe računa da stoka i konji dođu do duže trave pre ovaca i koza, koje pasu sve do korena. Ključ bogatstva pašnjaka bio je konj, pripitomljen i uzgajan tokom hiljadu godina da bi se dobile nove podvrste krupna, kuštrava, jaka životinja koja je mogla da vuče i postala nezamenljiva za transport, čuvanje stoke, lov i rat. Pastiri su sada slobodno mogli da lutaju pašnjacima i koriste ih uzgajajući druge domaće životinje ovce, koze, kamile, goveda, jakove. Od njih su dobijali meso, dlaku, kožu, balegu za gorivo, materijal za odeću i šatore, i 150 različitih vrsta mlečnih proizvođa, uključujući i glavno piće pastira, blago fermentisano pivo od kobiljeg mleka. Na ovome su pastiri nomadi teoretski mogli večito da žive svojim izolovanim načinom života oslanjajući se isključivo na sebe, bez nasumičnog lutanja, kako se ponekad smatra u diletantskim krugovima, već korišćenjem poznatih pašnjaka iz sezone u sezonu. Pastiri nomadi bili su i ratnici naomžani zastrašujućim oružjem. Kompozitnim izvijenim lukom, sličnog izgleda širom Evroazije, koji stoji rame uz rame s rimskim lukom i automatskom puškom kao oružjem koje je promenilo svet. Ovi stanovnici stepe imali su sve potrebne elemente rog, drvo, tetivu, lepak pri ruci (mada su lukove ponekad pravili isključivo od rogova), i tokom vremena naučili su kako da ih kombinuju da bi dobili najbolje rezultate. S drvenom osnovgm spojili bi rog, koji je neelastičan, i čini unutrašnju stranu nlka. Tetive trpe istezanje i posiavljene su sa spoljnje strane. Ova tri elementa sjedinjena su lepkom skuvanim od ribljih žila. Iz ovog površnog recepta ne

Atila_______________________________________________J9 vide se veštine koje su bile potrebne da se napravi dobar luk. Potrebne su godine da se ovlada materijalima, širinom, dužinom, debljinom, použavanjem, temperaturom, vremenom potrebnim za oblikovanje, bezbrojnim sitnim podešavanjima. Kada se ovaj postupak pravilno primeni, vešto i strpljivo potrebno je godinu ili više da se napravi kompozitni luk rezultat je predmet izvanrednih osobina. Kada se nategne suprotno od svog zakrivljenja i uveže, ovaj moćni luk krije zapanjujuću energiju. Najraniji poznati mongolski zapis, datiran 1225. godine, beleži da je bratanac Džingiskana gadao metu i pogodio je na razdaljini od oko 500 metara. Uz savremene materijale i posebno oblikovane karbonske strele, današnji ručni kompozitni lukovi gađaju na gotovo 1200 metara. Na toj razdaljini, naravno, strela na visokoj, zakrivljenoj putanji izgubi mnogo od svoje snage. Na malim razdaljinama, recimo 50100 metara, strela s odgovarajućim vrhom izbačena iz teškog luka može da nadmaši mnoge metke kada je u pitanju probojna moć, probijajući centimetar i po debelo drvo ili gvozdenu pločicu na grudima oklopa. Za vrhove strela postojala je posebna tehnologija. Kost je bila sasvim dobra za lov, ali rat je zahtevao vrhove od metala bronze ili gvožđa s dva ili tri pera, koja bi se urezala u strelu. Metod za masovnu proizvodnju odlivenih bronzanih vrhova u kamenim kalupima za višekratnu upotrebu verovatno je izmišljen u stepama oko 1000. godine pre n. e., što je omogućavalo jahaču da nosi na desetine slrela standardne veličine sa širokim spektrom metalnih glava. Pastiri nomadi su za proizvodnju metalnih vrhova za strele imali ljude koji su znali kako da istope gvožđe iz stene, i kovače s alatima i veštinom da ih iskuju i kale: specijalisli koji bi najbolje radili u bazama, i kojima su, tokom seoba, bila potrebna kola da prenesu svoju opremu. I tako je, kako se bližio kraj II milenijuma pre n. e., stepski pastirski nomadizam evoluirao u novi, sofisticirani način ži

40

Dion Men

vota, podržavajući pastire, od kojih su neki znali i po dva zanata stolari i tkači, a i kovači i većina njih su, uključujući žene, bili borci. Suprotstavljeni statičnim, poljoprivrednim društvima južno i istočno od velikih pustinja centralne Azije, ovi ljudi su bili upućeni na mobilnost. Veština s konjima, pašnjacima, životinjama, lukovima i obradotn metala iznedrila je vođe novog tipa koje su mogle da kontrolišu protok životinja i pristup najboljim pašnjacima, i da na taj način rasporede resurse za osvajanje. Kako je njihova stepska ekonomija cvetala, ove vođe su međusobno sklopile plemenske saveze, stvorile vojske i, na kraju, oko 300. godine pre n. e., nekoliko carevina. Ali, ova evolucija proizvela je drugačiju vrstu društva. Carstva skupljaju bogatstvo i moraju imati administrativnu vlast. Potreban im je glavni štab prestonica i drugi manji gradovi, koji svi zajedno čine nekakvu urbanu sferu povrh tradicionalnih nomadskih korena. Među ovim carstvima, prvo i verovatno najveće pre uspona mongolskog carstva bilo je carstvo Sjongnu. Sjongnu su izvorno živeli u velikom severnom krugu Žute reke, u oblasti koja je danas poznata kao Ordos, u kineskoj pokrajini Unutrašnja Mongolija. Možda bi bili tek nešto više od jednog od mnogih problematičnih, ali prolaznih varvarskih kraIjevstava koja su se uzdizala i padala u unutrašnjoj Aziji da nije bilo izuzetno nemilosrdnog Protoatile po imenu Motun (što se takođe transkribuje kao Modun ili Maodun), čiji je uspon 209. godine pre n. e. zabeležio prvi kineski istoričar Suma Čjen. Motuna je kao taoca susednom plemenu dao njegov otac, Tumen (ime koje na mongolskom, u određenim situacijama, znači deset hiljada, zapravo jedinica od deset hiljada vojnika; Sjongnu su očigledno govorili nekom vrstom protomongolskoturskog, pre nego što su ova dva jezika počela da se razvijaju u različitim pravcima). Suma Čjen, pišući u narednom stoleću, priča priču o onome što se kasnije dogodilo, odstupajući od svog

Atila 41 uobičajenog ozbiljnog stila i portretiše, raožda, na nekom epu o postanju Sjongnua koga su ispevali bardovi da objasne uspon svoga naroda. Tumen je više voleo svog drugog naslednika i želeo je da Motun umre. Stoga je napao svoje susede, nadajući se da će Motun biti ubijen. Ali, princ je izveo dramatično bekstvo ukravši konja da bi odgalopirao svom ocu koji ga je dočekao s usiljenim osmehom i darovao mu trupe koje su mu po statusu pripadale. Ovo je Motunu bila prilika da se osveti ocu. Planirajući da sve svoje ljude učini saučesnicima u kraljeubistvu, obučio ih je do apsolutne poslušnosti. ^Gađajte svaki put kada vidite da sam odapeo svoju signalnu strelu!" naredio je. „Svako ko ne bude odapeo svoju biće posečen!" Onda svoju družinu povede u lov. Svaka životinja koju je gađao postajala je meta njegovim ljudima. A onda je gađao jednog od svojih najboljih konja. Konj izdahnu pod kišom strela, ali neki su oklevali i bili su pogubljeni. Zatim nacilja svoju omiljenu ženu. Umrla je i ona, ali i oni koji su se premišljali. Motun je zatim gađao jednog od najboljih konja svog oca. Još strela, još jedna smrt, i ovoga puta ne beše onih koji su se premišljali. Motun je znao da sada može da veruje svim svojim Ljudima. Konačno, „tokom lova odape signalnu strelu u svog oca i svi njegovi pratioci naciljaše u istom pravcu i ubiše kralja", tako ga prekrivši strelama da nije bilo mesta za još jednu. Sledeći na redu bio je susedni vladar, čija lobanja je postala Motunov pehar, uobičajeni simbol moći nomadskih vladara. Sada su Sjongnu imali čvrstu osnovu za gradnju stepskog carstva koje se konačno rasprostrlo 1000 kilometara na sever do Bajkalskog jezera i gotovo 40 00$ kilometara na zapad do Aralskog mora. Krzna su stizala iz Sibira, metali za vrhove strele i oklope iz Altajskih planina, i naravno, reka svile, vina i žitarica od Han vladara iz severne Kine, koji su rado trgovali i davali poklone ako je to bilo ono što je potrebno uraditi da bi se održao mir. Na čvrstim osnovama Motunove tridesetpetogodišnje vladavine,

42

Džon Men

Sjongnu elita je izgradila bogat i raznovrstan način života u dolinama severne Mongolije i južnog Sibira. Ivolga, tek malo na jugozapadu od Ulan Ude, tada je bila dobro utvrđen Sjongnu grad u kome je među stanovništvom bilo stolara, zidara, ratara, livaca, kovača i juvelira. Neke od kuća imale su podno grejanje određenog stila. Zapadno, u današnjem Kansu i Sinkjangu, Sjongnu su kontrolisali oko tridesetak utvrđenih gradovadržava, od kojih je jedan imao 80 000 stanovnika. Trgovina, porez, robovi i taoci, sve se to slivalo ka centru, Motunovoj prestonici, zapadno od Ulan Batora, nedaleko od stare mongolske prestonice Karakoruma. Izaslanici i plemenske vođe dolazili su ovamo na tri velike godišnje ceremonije s igrama nalik ovima koje se održavaju na današnjem nacionalnom festivalu u Mongoliji. Da bi upravljao svim ovim, Motun je imao službenike koji su pisali kineski. Kineski istoričar Pan Ku zapisao je nekoliko njegovih pisama. U jednom, Motun zapravo kao da predlaže politički brak sa Lu, majkom Han cara. ,Ja sam usamljeni vladar udovac, roden sred močvara i odgojen na divljim stepama", jadikovao je u podrugljivožalopojnom stilu. „Vaše veličanstvo je takođe usamljeni vladar koji živi samotnim životom. Oboje nemamo nikakvih zadovoljstava, niti načina da se zabavimo. Nadam se da možemo da razmenimo ono što imamo za ono što nam nedostaje." Carica Lu mu je odgovorila da se on sigumo šali. ,,Ja sam u poodmaklim godinama, a zdravlje mi slabi. Opadaju mi i kosa i zubi, ne mogu čak ni sigurno da hodam. Šanju (ime po kome je car Sjongnu bio poznat) mora da je dobio pogrešne izveštaje." Motun je poslao izaslanika da se izvini. Toliko o tome da su Sjongnu bili obični varvari koji nisu znali za lepo ponašanje. Motunov uspeh bio je nešto novo u dugoj istoriji kineskih odnosa s varvarima na severu. Kao odgovor na njega, prvi car dinastije Đin, koji je vladao od 221. do 206. godine pre n. e., povezao je nekoliko lokalnih zidova da bi stvorio prvi Veliki zid, ne toliko kao odbranu od invazije, koliko da obeleži oblast

Atila 43 kineske kontrole nad seljacima, trgovinora i vojskom. Ovo je bio otvoreni i vidljivi znak podele koja se stvorila između stočara i ratara, pokretnog i nastanjenog, civilizovanog i varvarskog. I zapravo, od tada pa nadalje ovaj zid će definisati samu suštinu kineske kulture u očima Kineza. Danas se ostaci nekoliko njegovih delova još uvek uzdižu severnom Kinom, pružajući se pustinjom ili razdvajajući žitna polja, većinom kao oronule klade, osim današnjeg Velikog zida sagradenog od kamena u XVI veku, poslednje odbrane jedne drevne predrasuds. Rečima Suma Čjena, unutar zida ,,su oni koji nose kapu i pojas, izvan su varvari". Nomadi su doslovno bili ,,s one strane bledila", s pogrešne strane grudobrana civilizacije. Mongolski rudarski inženjer Balod je 1912. godine snimao teren po borom obraslim brdima Nojan Ula, 100 kilometara severno od mongolske prestonice, Ulan Batora ili Urge, kako se zvala u ta prerevolucionama vremena. Naišao je na humku koja je otvarana nekada u prošlosti. Misleći da se radi o starom oknu rudnika zlata, kopao je dalje i našao nekoliko komada metala, drveta i tkanine. Shvatio je da je pronašao ne rudnik, već kurgan, odnosno humku. Neke od predmeta koje je pronašao poslao je u muzej u Irkutsku a onda se ništa nije dešavalo narednih dvanaest godina, što nije iznenadujuće, s obzirom na Prvi svetski rat i revoluciju i u Rusiji i u Mongoliji. Balod je umro, njegovo otkriće ostalo je zaboravljeno. A onda je početkom 1924. godine, čuveni ruski istraživač Petar Kozlov na povratku s Tibeta sa ekspedicijom stigao u Ulan Bator. Budući da su vremena bila teška, Balodova udovica je Kozlovu prodala ostatke onoga što je njen muž našao. Zaintrigiran time, Kozlov je poslao svog kolegu, S. A. Kondratjeva, da proveri nalazište. Bio je februar i zemlja smrznuta, ali su Kondartjevljevi radnici ušli u Balodovo nalazište i pronašli drvetom oivičeno okno. Kozlov je promenio planove. U martu je znao da ima važno otkriće. Ova brda su bila ogromno

44

Dzon Men

Sjongnu groblje koje je zauzimalo površinu od deset kvadratnih kilometara s 212 grobnica. Pokazalo se da su grobnice opljačkane, ali su onda poplavljene a zatim duboko zamrznute što je srećna okolnost, jer je sve ono što pljačkaši nisu odneli takođe bilo zararznuto. Kozlovljev tim otkopao je osam humki. Sklonivši devet metara dubok sloj stenja i zemlje, pronašli su strmi ulaz u dva metra visoke odaje sagrađene od borovih balvana, zastrte po ivicama vezom ukrašenom vunom ili filcom. U svakoj je bio grob od borovih debala, a u njemu svilom oivičen kovčeg od čamovine. Konstrukcija sobe bila je izuzetna, sa svilom presvučenim drvenim zracima pažljivo ugrađenim u bočne zidove i komplet podupirača sa dobro napravljenim stopama. Komad oslikane grnčarije iz humke br. 6 olkrio je kada je napravljen bar jedan od ovih grobova: na njemu su bili navedeni i grnčar i slikar, i datirana je na „septembar pete godine Čjenpinga" (što odgovara drugoj godini pre n. e.). Svaka grobnica bila je ispreturana, s blagom u njima, ukupno više od petsto predmeta u svim grobnicama (većina njih sada je u Sankt Peterburgu), koje su pljačkaši razbacali okolo pomešano s ljudskim i životinjskim kostima. Ni jedan jedini skelet nije ostao nedimut. Ovi osiaci nisu baš bili po Tutankamonovim standardima, jer je gotovo sve zlato odneto, ali ipak je ostalo sasvim dovoljno da bi se videlo da su ovo bili bogati ljudi koji su na pameti imali nešto više od rata i sledeće sezone jagnjenja. Voleli su rukotvorine i to trajne i lake za nošenje, i njihovo društvo imalo je i vremena i veštine da ih proizvede. Evo nekih stvari koje su obožavali: pojas sa šarom, lakirane drvene boce, bronzane činije, kašike od rogova, donji veš sa nogavicama do kolena od vune i svile, svilene čarape, kimona kineskog i mongolskog stila, šnale, svilene kape, krzneni šeširi, nakit od žada, bronzani ukrasi za uzde, poklopci za osovine, štapići za paljenje valre (vatru su palili trenjem, Irljajući okrugli štapić o ploču), glinene posude, bronzani avani, ukrasi za konje, bronzani završeci na uža

Atila 45 dima, zlatni nakit, pečati, srebmi tanjiri sa jakovima i jelenima u bareljefu, tepisi od filca oivičeni životinjskim motivima (neki su veženi svilom), svilene zastave, i mnoge tapiserije po ivicama divno ukrašene kornjačama, pticama i ribama, i ljudskim portretima, i konjanicima, i kineskim lavovima. Žene su svoju kosu uplitale u pletenice jer pletenice su još uvek tamo, uvezane upravo onako kako su bile kada su odsečene i bačene na podove i u strme ulazne hodnikc prilikom rituala žalosti. Naravno, mnogi od ovih proizvođa dokolice i bogatstva osvojeni su silom, ili pretnjom njome. Moć je izrastala iz tetiva lukova i iz kopita. Suma Čjen priča o kineskom evnuhu koji je, kada je pobegao i prešao u Sjongnu, svojim bivšim sunarodnicima ovako rekao: „Samo proverite da li su svila i žitarice tačno izmereni i odgovarajućeg kvaliteta, to je sve ... Ako bude ikakvog manjka, ili neodgovarajućeg kvaliteta, kada dođe vreme jesenje žetve, uzećemo konje i izgaziti vam useve." Ali, prelaz nije bio samo u jednom smeru. Sjongnu su možda bili stručnjaci za izvlačenje zlatnih jaja, ali su vodili računa da ne ubiju kokošku. Trgovina je cvetala. Kinezima su za stepe bili potrebni konji i kamile, samurova i lisičija krzna iz sibirskih šuma, žad i metali iz Altajskih planina. Štaviše, trgovina je bila samo jedan od načina da se osigura mir: Kinezi su pokušavali i sve ostalo. Motunu je data kraljevska mlada u nadi da će s njom izroditi predusretljive naslednike. ,,Ko je još čuo za unuka koji pokušava da se prema svome dedi ophodi kao prema sebi ravnom?" raspravljao se jedan službenik s carem. „Tako će Sjongnu postepeno postati vaši podanici." A ćerke, čak i sa dobrim mirazima, mnogo su jeftinije od vojski. (Međutim, ovo je teško padalo sirotim devojkama. Jedna princeza napisala je pesmu oplakujući svoju sudbinu: „Ukleta ložnica moj je stan, sa zidovima od filca. Meso mi je hrana, sa sosom od ukiseljenog mlcka. Živim misleći neprestano na svoj dom, srce mi je puno tuge. Želela bih da sam zlatna labudica koja se vraća u moju rodnu zemlju.")

46

Dzon Men

Zidovi, brakovi, trgovina a i pokloni. Pedesete godine pre n. e. kineski carski dvor darivao je Sjongnu kralja koji je bio u poseti „šeširom, opasačem, odećom i donjim vešom, zlatnim pečatom sa žutim gajtanima, mačem s dragim kamenjem, nožem koji se nosi za pojasom, lukom i četiri kompleta strela (sa po dvanaesi u svakom kompletu), deset skiptara u kovčegu, kočiju, uzde, 15 konja, 12 gina zlata, 200 000 bakarnih novčića, 77 kompleta odeće, 8000 komada različitih stvari i 6000 gina vate". Sve ovo imalo je ekvivalent u Danegeldu kojim su Englezi pokušali da isplate zahtevne Vikinge, ali takođe je bilo zamišljeno da podrije snagu nomada luksuzom, kako je jedan prebegli kineski oficir upozorio svoje nove šefove: „Kina nema izbora. Mora da da desetinu svojih dobara da bi svi Sjongnu bili na strani kuće Han. Poderite svilenu i pamučnu odeću koju dobijate iz Kine trčeći među trnovitim žbunjem samo da biste pokazali da je lošija od vunene i kožne odeće!" Nojan Ul, Gospodnja planina: ovo ime mi je privuklo pažnju. Pružila mi se prilika na putovanju u leto 2004. godine. Sto kilometara od Ulan Batora? Kada sam ugovorio kola i vozača, pomislio sam da oe to biti lagana šetnja. Tako značajno mesto će sigurno znati da pronađe svako ko se bavi prevozom. U svakom slučaju, nije bilo tako. Sećanja su izbledela, a Nojan Ul nije ni na jednoj turističkoj mapi. U turističkom vodiču možda naiđete na njegovo usputno pominjanje, ali vam to, u svakom slučaju, nije ni od kakve pomoći da stignete tamo. Pomoć sam našao u Muzeju mongolske istorije u Ulan Batoru, i to u prilično čudnom obliku. Ime savetnika za Sjongnu zvučaio je čudno, jer tako se zvao: Od'. Zapravo, Odbatar, ali Mongoli svoja imena uglavnom skraćuju na prvi slog. Na prvi pogled pomislih da je čudan i po drugim pitanjima: neobično mršav, mekih i nežnih crta, kao kakva kudrava životinja uhva

Atila 47 ćena negde van svog gnezda. Rukovao se preterano pažljivo, a onda je sastavio ruke kao da se brani. Opet pogrešno. Njegova skromnost prikrivala je ne samo retku stručnost, već i iznenađujuću čvrstinu. Lečio je užasnu ranu: dok je pomagao prijatelju oko nekog zidarskog posla, rasparao je podlakticu na slomljeno staklo i gotovo da je presekao tetivu. Ja sam mu umalo ponovo povredio ranu. Rekao je da je Nojan Ul samo jedno od nekoliko Sjongnu nalazišta. Arheolozi su pronašli 16 Sjongnu grobalja. Na jednom od njih (Gol Mod, 450 kilometara zapadno od Ulan Batora) francuskomongolski tim radi od 2000. godine. Ali, pod Odovim vođstvom Nojan Ul, kraljevsko groblje, potpuno je oživelo, jer su u muzeju bile izložene fotografije lokacije, model grobnice, delovi i komadi preostali od Kozlovljevog pljačkaškog iskopavanja, krajevi luka od roga, svileni tepih na kome je prikazan jak kako se bori sa snežnim leopardom, gvozdene uzengije (na koje ćemo se vratiti kasnije), jedan kišobran, tri pletenice. ,,Ah, da", setih se da sam pročitao. „Ljudi su odsecali kosu prilikom rituala žaljenja, zar ne?" „Mislim da je moguće da to nije bilo žaljenje. Možda ritualno ubijanje. Jedna pletenica, jedna osoba. Teško je reći jer žrtve obično nisu sahranjivane s kraljem. Nema mnogo kostiju. Ali, video sam jednu lobanju s rupom u Gol Modu, kao da je, nešto nalik ..." „SekiriT' ,,Da, sekiri." ,,Od", rekoh podstaknut time, „sutra idem u Nojan Ul. Možete li da podete sa mnom?" Ovo ga je zaintrigiralo. Nikada nije bio tamo, i nije bio siguran da li može da nađe put. Odov šef je dodao još jednog člana ovoj ekspediciji: Erigcea, stručnog savetnika za Nojan Ul. Ličio je na mongolskog Indijanu Džonsa: krupan, ogrubelih crta lica zbog vremena, i s vojničkom frizurom.

48

Dion Men

Sledećeg jutra smo krenuli na sever izdržljivim ruskim UAZom 4 X 4 . Bilo nas je šestoro: vozač, dve snažne Australijanke koje su krenule radi sticanja iskustva, dva mongolska akademika i ja. Kroz dva sata smo već bili na nečcmu što je trebalo da bude put, i usečenim tragovima išli smo dolinom reke Suđeht, ljuškajući se kao čamac u matici nabujale reke ka pošumljenim grebenima planina Nojan Ul. Usečena staza probijala se kroz pređele pod brezama, žbunjem i travama visokim do kolena i nekirn žutim cvećem. Put su prilično izrovali, pretpostavljam lovci. „Kopači zlata!", povika Erigce, nadvikujući se s motorom. Naravno, čovek koji je pronašao grobove bio je kopač zlata. Nisu bili jcdini. Put se izravna i ugledasmo kamion pun ruskih i mongolskih naučnika koji je stajao utonuo u blato do visine točkova. Bila je to ekspedicija koja je došlia da proučava rasprostranjenost biljaka. Kada su u pitanju ove granične zemlje, želeli su da saznaju da li se stepa širi na sever, ili šume na jug? Odgovori na ova pitanja mogli bi da otkriju zanimljive stvari u vezi s promenom klime ali takođe, ako bi mogli da prikupe i uzorke iz dubine, i u vezi sa prošlošću, i na pilanje zašto je baš ovo mesto odabrano za kraljevsko groblje. Gde su grobnice, humke? Erigce pokaza zabran pod brezama. Nisam video ništa sem drveća. Kao kad pokušavate da prepoznate nekoga prekrivenog mahovinom. „Ranije ovde nije bilo drveća", reče Erigce. ,,0va stabla možda imaju trideset godina. Dešavaju se požari, Ijudi seku." Prode mi kroz glavu da, posmatrano kao retrospektiva kroz decenije, ova divljina uopšte nije divljina. To je treperavi niz šuma i proplanaka, a njihove početke i krajeve određivali su lovci, drvoseče, pljačkaši, a sada i arheolozi i botaničari, a uskoro možda i poneki turista. Staro drveće bilo je retkost jedino u vidokrugu, čvornovata i od vatre pocrnela jela, potpuno neuobi

Atila 49 čajeno, bila je u tu čast okićena komadima plave svile, kao da je ovaj stogodišnjak Metuzalem među drvećem. Sakrivena vitkim brezama i pokrivačem od niskog rastinja ležala je okrugla humka, a s druge strane bila je rupa. Ovo Kozlovljeva grobnica broj jedan ličilo je na presušeni i napušteni izvor, četvrtasto okno ogradeno natrulom građom. Niko sem Erigcea nije mogao da kroz prekrivač od biljaka vidi i pokaže gde su Kozlovljevi Ijudi prosekli kroz humku i otkrili ulaz u grobnicu kojim je unet kovčeg i ostavljeni pokloni iz poštovanja, pre nego što su je robovi potpuno zatrpali, formirali humku i ostavili je da je pronađu pljačkaši. Bilo je i drugih humki posejanih širom šume, i praktično nevidljivih. Prosto niste mogli znati da su tamo, ali smo tokom pola sata šetnje naišli na desetine njih Erigce je znao za oko stotinu njih većinom visokih samo metar ili dva i udaljenih deset metara jedna od druge. Neke su bile veće. Jedna, broj dvadeset četiri, bila je pravi krater za koji su, da bi se otkopao, verovatno bile potrebne nedelje. Bila je duboka šest metara i u prečniku koliko može da se baci kamen, sa ulaznim kanalom uglavnom onako kako ga je Kozlovljev tim iskopao, nalik nekoj podzemnoj stazi. Monarh iz grobnice broj dvadeset četiri imao je raskošne darove. Na razmišljanje me nisu toliko podstakle grobnice, koliko sama lokacija. Bio sam na planini za koju većina Mongola i naučnika veruje da je na njoj sahranjen Džingis. Sjongnu su došlii sa severa i zapada Ulan Batora, postojbina Mongola bila je na istoku, i ove dve kulture bile su razdvojene preko hiljadu godina. Ali kladio bih se da su bile u vezi. Za Burhan Kaldun, 200 kilometara istočno u planinama Kenti, i za Nojan Ul bilo je zajedničko: to su impresivne planine, ali lako dostupne konjanicima (nije dobro ako vam je sveta planina predaleko i ako se do nje teško stiže). One su na granici između šuma na severu i stepa na jugu. Grobnice su na početku rečne doline, i na uzdignutoj zaravni, ne

50

Džon Men

posredno pre nego što put ka vrhu postane težak, i obe nagoveštavaju osećaj pripadnosti: ovo je naše i ovde ležimo zauvek. Da li su ovo slučajnosti? Mislim da nisu. Izgleda prilično verovatno da su Mongoli, kada su se ujedinili, a zatim pod Džingisom stvorili carstvo, znali za ove grobove, možda čak i šta je u njima, i govorili sebi: Aha, tako se sahranjuju kraljevi! Ali šta je sa mogućom vezom prema zapadu ,.Erigce'\ upitah dok smo se spremali da oteturamo natrag niz pašnjake do puta za Ulan Bator. „Mislite li da su Huni bili Sjongnu?" „0, da. Mi kažemo Hunnu." H je izgovorio kao škotsko h, kao u loh, koje se obično piše kao kh. „Khun je naša reč za čoveka, osobu. Mislim da su koristili istu reč kao i mi. Bili su neprijatelji Kine, tako da je naša reč khun na kineskom postala sjong" Zvuči kao šung, što se ne razlikuje mnogo od khun. ,,Toznači loš. A nu znači rob. Sjongnu loši robovi." Ako su Sjongnu zaista bili Huni, Nojan Ul je deo onoga što su ostavili Atilini preci. Zaboravili su na svete planine i kraljevske grobnice na brdima, jer posle 200 godina lutanja više nisu imali osećaj da bilo gde pripadaju. Postali su manje od onoga što su bili prvi Sjongnu. Postali su nomadi bez korena. Sjongnu su 150 godina ostali neoslabljeni kineskim luksuzom, niti su ih ukrotile kineske princeze. Najzad, Han se umorio od zahteva Sjongnu i otpočeo dugotrajni i opsežni niz napada da bi ih porazio. Kratki povratak Sjongnu bogatstva u prvom veku n. e. okončan je rascepom na sever i jug, tako što su južnjaci prišli Hanu, a severnjaci zadržali svoju nezavisnost u Mongoliji, gde je 87. godine n. e., jedna druga grupa plemena iz Mandžurije, Hsjenpi, zarobila Sjongnu poglavicu i odrala ga, uzevši kožu kao trofej. Posle odsudne bitke 89. godine, severnjaci su se raštrkali. Do sredine II veka više ih nije bilo, otišli su na zapad poput mnogih pobedenih plemena, u prazninu cen

Atila ______________________________________________ 51_tralne Azije pa i dalje, ka nekom novom izvoru bogatstva. S tačke gledišta Rima, prema kome je tlo Euroazije bilo podeljeno na prstenove sve većeg varvarizma, označenih granicom, rekama, plemenima i područjima trgovine, oni de se pojaviti iz daleke tmine, ali u prirodi pruge su horizontalne i označene šumama, pašnjacima i pustinjom. Planine i mora unutar kopna izobličuju granice, primoravajući travnati autoput da se izvija, ili ga na kratko presecaju. Ali Sjongnu su znali pravi put: koridorom Gar.su između pustinje Gobi i tibetskih planina, a onda na severozapad gde danas prolazi železnička pruga za Urumki, i van domašaja Kine kroz Džungarijski prolaz između Altaja i Tjen Šana. Na ovom putovanju bilo je opasnosti, i od strane drugih plemena i od prirode. Džungarijski prolaz ozloglašen je po svom surovom vetru, buranu, o kome su pisali putnici koji su se usudili da podu istim ovim prolazom dugim 80 kilometara koji se sastojao od valovitih pustara. Fratar Vilijam od Rubrouka zapisao je opasnosti u koje je zapadao kada je putovao da se 1253. godine sastane s mongolskim kanom. Daglas Karaders, britanski istraživač i putopisac, prošao je kroz njega 1910. godine. „Noću smo čuli udaljenu riku dok bi se zarobljeni vetrovi Džungarijskih pustinja izvlačili kroz uzani prolaz", napisao je u Nepoznatoj Mongoliji. „Veliki blokovi oblaka nošeni su tesnacom kao da jure kroz neki ogromni dimnjak." Zimski buran može da digne šatore i zamrzne ljude u njima spuštajući temperaturu i do 50°C. Teško putovanje, ali su ga mnoga plemena ranije izvela seleći se na zapad, i izvodiće ga opet i grupe i karavani. Na samom kraju ovih stepa fratar Vilijam je video mongolska kola duga deset metara koja su nosila šatore, sa osovinama nalik jarbolima, koja su vukle zaprege sa i do 22 vola, koja su plovila prerijama kao jedrenjaci. Sjongnu nisu imali ovakvu opremu, ali su Cesto prevođen kao „snežna oluja", buran je mnogo više od toga, zbog čega je sovjetski spejs šat] po njemu dobio ime.

52

Džon Men

bili isto tako vični. Oni bi zasigurno prošli leti, sa svojim stadima dobro ugojenim na prolećnim pašnjacima, pre nego što bi ih pustili da se napasaju na 2000 kilometara stepe u Kazahstanu. Posle 200 godina, kako je De Ginje naveo, sa samog kraja centralne Azije pojavilo se jedno pleme, koje je u poređenju s njima bilo mnogo nazadnije, ali sličnog stila života bili su nomadi, živeli u šatorima, imali zaprege, konjanike naoružane lukovima i blage sličnosti u imenu. To je De Ginjeu, i njegovim naslednicima, od kojih je Edvard Gibon u svom delu Propast i pad određenih carstva bio najžešći, bilo dovoljno. De Ginje je u Gibonu pronašao naučnu potporu. Huni koji su ugrozili Rim bili su potomci onog istog plemena koje je pretilo Kini, koji su bili „opasni zbog neviđene veštine kojom su rukovali svojim lukovima i konjima, zbog svog istrajnog strpljenja u podnošenju ružnog vremena, i po neverovatnoj brzini marširanja, koje nisu mogle omesti bujice i litice, najdublje reke, ili visoke planine". Gibon je reči i izraze koristio kao artiljeriju, raznoseći sumnju pre nego što je mogla da se razvije. U naredna dva veka smatrano je činjenicom da su Huni Sjongnu, ponovo rođeni u siromaštvu. Izdanje Enciklopedije Britanike iz 1911. godine oslanja se na nemarno napisano ,,De Gike". Stručnjaci poput francuskog istoričara Renea Grusea i Amerikanca Vilijama Makgaverna, koji su pisali 30ih godina XX veka, jednostavno su Sjongnu nazivali Hunima, i tačka, uopšte se ne opterećujući bilo kakvim dokazivanjem. U istoriskom atlasu Kine Alberta Hermana iz 1935. godine postoji deo o ,,HsjungNu ili Hunima". Otprilike u isto vreme, onim sumnjičavijim naučnicima palo je na pamet da ne postoji apsolutno nikakav dokaz koji bi premostio jaz između ovo dvoje. Zaista, razlika između prefinjenog plemstva sahranjenog u Nojan Ulu i Atilinih siromašnih pastira tako je očigledna. Ova teorija pala je u zaborav. Kako je Edvard Tompson, koji je godinu dana predavao antiku na Univerzitetu

i

Atila 53 u Notingemu, o Hunima jednostavno zapisao u svojoj knjizi iz 1948. godine: „Ovo mišljenje je puklo i napušteno je." Ali nedavno je povratilo izgubljene osnove. Ova dva plemena su jedno kratko vreme bila tako blizu u vremenu i prostoru, da je teško poverovati da su bila odvojena. Ostaci Sjongnua, koji su se razbežali duž trgovačkih puteva koji su oko 100. godine vodili kroz dolinu Ili u južnom Kazahstanu, stigli su do reke Sirdarja od prilike oko 120. godine. Približno, to je 2800 kilometara za trideset godina, ili oko 90 kilometara godišnje. Godine 160. grčki naučnik Ptolomej spominje „Khojnoje", što se često izjednačavalo sa „Khuni", gde se početno kh izgovaralo kao u škotskom loh, što čini da zvuče gotovo isto kao „Huni". On je ovaj narod svrstao među druga dva plemena, od kojih je ono udaljenije, Rokselani, verovatno živelo na Donu, smeštajući tako Hune tek malo na sever od Azovskog mora u „Meotske močvare" koje su nešto kasnije spominjali rimski pisci. Jaz se suzio na 2000 kilometara i četrdeset godina jaz koji je lako mogao biti pređen sporim korakom od pedeset kilometara godišnje. Postoji još jedan dokaz za ovu vezu. Udružena ruskomongolska ekspedicija iskopala je 1986. godine groblje na krajnjem zapadu Mongolije, u Altajskim planinama. U svom izveštaju oni ovo nalazište nazivaju „hunskim grobljem", što odražava mongolsku spremnost da izjednače Sjongnu i Hun ali, potpuno je jasno, u pitanju je Sjongnu. Ovih pet grobova je važno jer nisu temeljno divljački oštećeni. U svima su bili drveni kovčezi, a u četiri od pet bili su ostaci lukova, komadi kosti ili roga, koji su korišćeni kao ,,uši" na kraju krakova i da ojačaju centralni deo. Od delova na krajevima, koji su bili različitih dužina, pisci su zaključili da su lukovi bili asimetrični. Zapravo, to im je najočiglednija osobina, ali su razlozi za to ostali tajna. Sami krajevi ,,uši" takođe nagoveštavaju vezu s Hunima, jer su na kasnijim hunskim lukovima bili izuzetno razvijeni.

54

Dfon Men

Tajna bi bila rešiva da su u altajskim grobovima bili i sami lukovi. Ali nisu. Možda su jednostavno istrulili? To baš i ne zvuči logično: drveni kovčezi preživeli su oko dve hiljade godina, i u jednom od njih su čak i komadi brezove kore, a drvenih lukova nema? To je prilično čudno. Od ova četiri groba u jednom su bila tri uha, u drugom tri, trećem dva, i četvrtom četiri, a u svakom grobu takođe je bio različit broj traka od rogova korišćen za ojačavanje drvenog tela luka. Mnogo delova, nigde kompletnog luka. Zapravo, ni jedan kompletan luk nikada nije pronađen ni u jednoj hunskoj grobnici, niti tajnom skrovištu. Čak i kada je pronađen par očigledno odgovarajućih koštanih umetaka na nalazištu iz IV veka u blizini Taškenta pažljivim ispitivanjem utvrđeno je da su ove dve koštane trake napravili različiti majstori, za različite lukove. Može se zaključiti samo jedno: delovi koji su pronađeni u grobnicama ne pripadaju istom luku, niti i jednom određenom luku. Kao jedan od najvecih stručnjaka za Hune, Oto MenhenHelfen, zaključio je: „Mrtvog ratnika su sahranjivali s lažnim lukom." Jednom izložena, ova ideja je postala očigledna. Naravno da su sahranjivali lažne lukove, ili slomljene. Stručnjacima za lukove bile su potrebne godine da ih naprave. U mnogim kulturama lojalni podanici su sa svojim kraljevima sahranjivali dobra koja su predstavljala njihov kraljevski status, ali lukovi, koje je svako morao da ima, nisu bili predmeti koji pokazuju visoki status. Grobovi u zapadnoj Mongoliji su grobovi oficira nižeg ranga, koji bi želeli da njihova imovina pređe u vlasništvo njihovim živim rodacima. Ko bi, u njihovim ožalošćenim porodicama, protraćio jedan tako dragocen predmet koji odlučuje o životu i smrti, pa su sahranjivali nekoliko nekorišćenih delova luka. Možda je, onda, ono što vidin^ii Sjongnu grobovima hunski luk u procesu evolucije, a, ako je to tačno, ide u prilog direktnoj vezi između Huna i Sjongnu.

Atila 55 Ako Huni i Sjongnu nisu potpuno povezani arheologijom, šta je s folklorom? Ako postoji veza, zar nije čudno da Huni to nisu imali u svom kolektivnom narodnom sećanju? Turski naslednici Sjongnua u Mongoliji su se sa zadovoljstvom predstavljali kao njihovi potomci, dok i oni nisu oterani na zapad u VIII veku. Ali Atila, koji je vremenski bio mnogo bliži Sjongnu, to, očigledno, nikada nije uradio. Imao je svoje bardove, ali ni jedan očevidac nije zabeležio kako pevaju o precima osvajačima. I opet dokazi mogu da se izvedu za oba slučaja. Folklorne informacije su ponekad zapanjujuće trajne Trojanski rat je u usmenom predanju ostao živ vekovima pre nego što ga je Homer zapisao. Ponekad brzo blede, pogotovo tokom dugih seoba. Jednom sam radio s malim plemenom u ekvatorijalnoj kišnoj šumi koje se na svoju teritoriju doselilo u nekom nepoznatom trenutku tokom prethodnih nekoliko vekova toliko se zna, jer ili nikada nisu naučili zanate koji potiču iz kamenog doba, ili su ih zaboravili seleći se, i koristili su kamene sekire koje je napravila i odbacila prethodna kultura. Vaorani ne oskudevaju u legendama, ali sve što kažu o svom poreklu je da su „nekada davno došlii s donje reke". Mongoli su, takođe, zaboravili svoje poreklo: njihov veliki ep o postanju, Tajna istorija Mongola, samo spominje da su nastali od vuka i srne, i da su prešli neki okean ili jezero da bi stigli u Mongoliju pre možda oko 500 godina. Huni izgleda da su zaboravili mnogo brže za 250 godina ne sećajući se ničega o svojim precima, konačno, ništa nije ni zabeleženo. Možda je u pitanju bilo nešto mnogo aktivnije od same zaboravnosti kada su Sjongnu postali Huni. Kada su jednom s carske veličine pali na uboge bande, možda su se stideli svog pada, i jednostavno odbili da svojoj deci pričaju o pređašnjoj veličini. Nikada nisam čuo da je takav proces zabeležen, međutim, ne bi ni bio, zar ne? Jedna generacija tabua, a bilo bi dovoljno: ,,Ne spominjite Kinu!".

56

Džon Men

Pri istraživanju porekla Huna jezik nam je od vrlo male pomoći. Mada je Atila zapošljavao prevodioce i sekretare, niko nije pisao hunski, već samo latinski i grčki, jezike dominantne kulture, s ugrađenom predrasudom u vezi s varvarskim jezicima. Naučnici su imali slobode da improvizuju, a omiljeno rešenje bilo je ono Gibonovo, da su Huni zapravo bili Mongoli. (Nisu: Mongoli se nisu doselili na Sjongnu teritoriju 500 godina pošto su Sjongnu nestali.) Neki stručnjaci su za izvesne reči Tvrdili da su hunske. Međutim, sve su osporene ni jedna jedina reč koja je nesumnjivo hunska nije sačuvana. Ali, imamo hunska imena, ili bar mislimo da imamo. Prvo moramo da skinemo velove tajne, jer su Huni, Goti, neka druga germanska plemena, čak i Rimljani, usvajali imena drugih kultura, a hunska imena dobila su latinske ili grčke završetke i često su ih različiti pisari različito pisali. Pa ipak, iza ovih velova postoji jezgro koje daje neke naznake u vezi s jezikom. Ime Atilinog strica Oktara često je zapisivano kao Oiptagos, Accila, Occila, Optila i Uptar (u balkanskom dijalektu latinskog ct je prešlo u pt). Ali, oktor na starom turskom znači „moćan". Slučajnost? Naučnici misle da nije. I imena ostalih likova u ovoj priči takođe upućuju na turske korene: Atilin otac Mundžuk („Biser" ili „Ukras"), njegov stric Ajbars („Mesečev panter"), starija žena Ekeran („Lepa kraljica"), sin Ernak („Heroj"), tajanstveni kralj Haraton („Crno" nešto, verovatno „odeća"). Završetak kam kod nekoliko imena podseća na tursku reč za „sveštenik" ili „šaman". Naravno, imena su promenljiva i lako se prenose iz druge kulture, baš kao što su se biblijska imena prenela u engleski. Ali, po rečima najvećeg stručnjaka za arheologiju Huna, Ištvana Bone, postoji sasvim dovoljno dokaza da se ispravi velika i rasprostranjena greškakoju su raširili neki savremeni istraživači: zbog nekih mongolskih karakteristika kod nađenih lobanja, oni su pobrkali rasu i jezik i pretvorili Hune u Mongole.

Atila 57 Da upišemo moguće, verovatno i izvesno: Huni su verovatno'turskog porekla, verovatno su govorili nekim turskim jezikom (koji je imao zajednički koren s mongolskim), verovatno su bili deo Sjongnua koji su se selili, nisu imali veze s Kinom sem nekih kulturnih preklapanja, i svakako nisu imali nikakve veze sa slovenskim i germanskim plemenima među koja su tako retko zalazili. U evoluciji nomada ratnika zadržao se jedan vitalni trenutak. Da bi bio zaista efikasan, streličaru je potreban sistem isporuke. Zbog ovoga su Skiti i Kinezi razvili kočiju s dva točka: brzu, stabilnu i okretnu platformu za pucanje, pod uslovom da vi, strelac, imate vozača, i pod uslovom da vaše društvo ima drvo i stolara, rudnike i iskusne rudare i kovače. Na taj način oni su bili zaštita dobro organizovanih, poluurbanih naroda. Nomadi su, jašući možda i bez sedla, a gotovo sigurno bez uzengija, samo ponekad mogli da povežu veštinu i opremu kočijaša. Da bi dostigli sam vrh u efikasnosti, ratnici nomadi morali su da sačekaju pojavu uzengija, pogotovo gvozdenih uzengija, pronalazak koji je, u kombinaciji sa sedlom, bio uticajan koliko i kompozitni luk u razvoju ratovanja. Ovo je mračna tema. Preovladujuće pravoslavlje tvrdi da su se uzengije razvile iznenađujuće kasno i rasprostranile iznenađujuće sporo, možda zato što stručni konjanici mogu i bez njih, možda zato što su kočije omogućile delimično rešenje problema držanja luka. Prve uzengije su (o njihovoj upotrebi prvi put je zabeleženo u Indiji u II veku pre n. e.), kako se pretpostavlja, bile napravljene od kanapa, kao oslonac za nožni palac. Ova ideja je preneta u Kinu i Koreju, gde su se gvozdene uzengije pojavile u V veku. Odatle su se gvozdene uzengije proširile na zapad, a prvi dokaz o njihovoj tamošnjoj upotrebi datiran je na rani VI vek. Ali, zakopajte malo dublje, i pravoslavlje nestaje u trenu. Uzengije bi trebalo da su starije, zaista bi trebalo. Na kraju krajeva, ideja je tako očigled

Dion Men na. I zaista nije trebalo da stignu iz Indije. Jednostavna uzengija za palac je od pomoći kod uzjahivanja, ali samo ako su vam noge bose, što je sasvim u redu u Indiji, ali ne i u centralnoj Aziji, gde su konji prvo pripitomljeni. Kombinacija kožnih čizama, gvoždarstva i konja trebalo je da inspiriše stvaranje gvozdenih uzengija do 1000. godine pre n. e., kada su napravljeni i gvozdeni vrhovi za strele. Možda i jeste, ali se ne pojavljuje u arheološkim zapisima svc dok Turci u VI veku nisu počeli da dominiraju Mongolijom. Najraniji primer koji sam ja video je osvrt velikog naučnika Džozefa Nidama u njegovom delu Nauka i civilizacija u Kini: figura od keramike koja prikazuje kineskog konjanika s uzengijama, datirana na 302. godinu. Ako su Kinezi imali uzengije, onda su ih svakako imali i njihovi neprijatelji. Pa ipak, one se ne pojavljuju na slikama konjanika s lukovima. (Postoji jedna teorija koja ovo objašnjava, po kojoj su gvozdene uzengije pronalazak debelih i lenjih stanovnika grada koji nisu mogli da spretno uskoče u sedlo, naime Kinezi, i tu su nomadi videli prednost uzengija i usvojili ih. Nema dokaza koji bi podržao ovu priču. Verujete li u nju? Ja ne.) To je tajna, koja se produbila dok me je Od vodio oko Muzeja mongolske istorije. Jer tamo, među Sjongnu predmetima, bila je i jedna gvozdena uzengija. Ne iz Nojan Ula, već iz Sjongnu grobnice iz provincije Hovd na dalekom zapadu. Pa ipak, u kraljevskim grobnicama Nojan Ula nije bilo nijedne uzengije. Zapravo, kako nii je Od napisao u mejlu, ,,Mi iskopavati mnogo grobnica, nažalost ne možemo da nađemo još (uzengija).'* Ovo je sve veoma čudno. Možda su zapadne grobnice nastale kasnije, kada su Sjongnu već bili poraženi i selili se na zapad? Da li, u tom slučaju, treba da pretpostavimo da Sjongnu, metalurzi i konjanici par ekselans, nisu imali uzengije kada su bili u zenitu svoje moći, a da su ih imali kada to nisu bili? A, ako su ih uopšte imali, zašto se ta ideja nije trenutno raširila među svima ostalima?

Atila 59 Uključujući, naravno, i Hune, koji bi trebalo da su znali za uzengije i koristili ih, bili ili ne izvorno Sjongnu. Pa ipak, među arheološkim pronalascima vezanim za Hune, među kojima ima uzdi, sedala, ukrasa za glave, nema ni jedne uzengije. Niti se spominju u (doduše nestručnim) latinskim i grčkim izvorima. Da, Huni su možda jahali bez uzengija, ili koristili uzengije od kanapa ili tkanine, ali zašto bi se, kada su imali metalurge za proizvodnju mačeva, vrhova za strele i posuda za kuvanje, odrekli gvozdenih uzengija? Ovo ostaje tajna. U svakom slučaju, do otprilike 350. godine pastiri nomadi iz unutrašnje Azije imali su prednost u odnosu na pešadiju, tešku konjicu i kočije. Huni su imali opremu za osvajanje, i mogli su da deluju i leti i zimi. Svaki ratnik bio je opremljen s četiri presvlake, i svaki je nosio svoj luk i najvažnije stvari, zajedno s desetinama strela i vrhova za strele za lov i borbu, svaki spreman da zaštiti žene, decu i roditelje u kolima. Oni su u istoriji bili nešto novo, nešto čiji je potencijal bio mnogo veći od samih Sjongnu: velika sila koja ruši sve na svom putu i koja može da, ako je potrebno, živi izvan zemlje, ili od pljačke. Pljačka je bila mnogo lakša. Poput ajkula, postali su izuzetno stručne grabljivice koje je u kondiciji održavao stalni pokret, koje su se prilagodile lutanju kopnenim travnatim morem, brišući mala plemena pred sobom, sve dok se nisu pojavili iz nepoznatog i na silu se ubacili u svest prefinjenih, urbanih, ohtakocivilizovanih Evropljana. Naš prvi pogled na Hune je, stoga, iz spoljašnje perspektive, pun prezira, predrasuda i grešaka koliko se samo zamisliti može. Grci su bili užasnuti ovom varvarskom napašću iz stepa, oličenom u Skitima. Sama reč „varvarin", izgovorena da prikaže onu nerazumljivu varvarvar buku koju su ovi došlijaci izgovarali kao jezik, oslikavala je predrasudu, bila odraz ksenofobije koja je podupirala osećaj identiteta i sopstvene vrednosti samih Grka. To je bila ideja koja je sve negrke ujedinila u nerazvrstanoj različitosti ljudi koji su okrutni, glupi, neprefinjeni i ugnje

60

Džon Men

teni, i koji su, pre svega, dali moć ženama. Euripid je Medeju, koja je navodno došlia s kraja Crnog mora, kao dominantnu, strasnu vešticu koja ubija decu, označio kao predstavnika varvarizma. Većina ovoga bila je glupost koja je sama sebi svrha, jer Skiti su razvili prefinjenu, složenu kulturu koja je trajala oko 700 godina. Rim je nasledio iste predrasude, i prema tome preduzimao i korake. Cela dužina carske granice, preko šest i po hiljada kilometara, bila je osigurana putevima, zidinama, kulama, tvrđavama i jarkovima, od atlantske obale Afrike, gore do Bliskog istoka, niže Eufratom, natrag do Crnog mora pa i dalje. U zapadnoj Evropi, Rim je imao prednost dve velike reke, Rajne i Dunava, koje su doslovno prepolovile kontinent od severozapada do jugoistoka. Od početka prvog milenijuma, ove dve reke postale su rimski ekvivalent Velikom zidu, sa Dakijom kao rimskim ekvivalentom Ordosu, graničnom području koje je dominantna kultura tražila kao tampon zonu, ali sa koga su je proterali varvari. Evropska geografija nezgodnija je od kineske. Rajna i Dunav gotovo se stapaju, ali njihovi gornji delovi formiraju prav ugao koji je teško braniti severno od Alpa. Kako je carstvo jačalo, svaki sledeći car je ovaj ugao zasecao tvrđavama, kulama, a ponekad i kamenim zidom koji je išao gotovo 500 kilometara južnom Nemačkom, obeležavajući, uz Hadrijanov zid, granicu prema varvarima na severu. I prolaz od 80 kilometara između Dunava i Crnog mora blokirao je zid. Zid od Rajne do Dunava, mada je napušten prilikom napada 260. godine, i carstvo se opet povuklo na reke. Prilikom formiranja svog videnja Atilinog naroda, Rimljani su podlegli stavovima nasleđenim od Grčke. Ovo su bila najgora stvorenja koja se mogu zamisliti. Došlii su sa severa, a svako zna da što je hladnija klima, narod je varvarskiji. Da parafraziram Amijanusa Marcelinija, koji sam nikada nije video ni jednog Huna, bili su zdepasti, debelih vratova, tako zapanjujuće ru

Atila 61 žni i povijeni da su mogli da budu i dvonožne životinje, ili grubo izrezbarene figure od drvenih stubića kakvi se mogu videti na parapetima mostova. Kada je u pitanju okrutnost i ružnoća, nije im bilo ničeg sličnog, jedno je naglašavalo drugo, jer su zasecali obraze svojih muških beba tako da su im, kada bi postali muškarci, brade rasle u pramenovima, ako bi im uopšte i rasle. Nisu znali ništa o metalu, nisu imali religiju i živeli su kao divljaci, bez vatre, jeli sirovu hranu, živeli su na korenju i mesu preobukom stavljali pod sedlo svojih konja. Naravno, nisu imali zgrade, kolibe od trske, zapravo, plašili su se i same pomisli na zalaženje pod krov. Kada bi jednom uvukli svoje vratove u neku prljavu košulju, ne bi je skidali niti presvlačili dok ne bi istrulila. Sigurno, bili su izuzetni konjanici, ali i ovo je bio izraz varvarizma, jer su praktično živeli na konjima. Jeli su, pili i spavali u sedlu. Cipele su im bile tako bezoblične, noge savijene u luk da su jedva mogli da hodaju. Jordan, gotski istoričar, nije ništa manje uvredljivo pisao. Ovo zakržljalo, odvratno i slabo pleme, potomci veštica i nečistih sila, „imalo je, ako mogu tako da kažem, nekakvu kocku, ne glavu, sa iglenim ušima umesto očiju". Začuđujuće je da su uopšte i mogli da vide, s obzirom na to da „svetlost koja ulazi u lobanju jedva može da dopre do uvučenih očnih jabučica ... Mada žive u ljudskom obličju, poseduju okrutnost divljih zveri." Ovo su opisi koji su odjekivali vekovima. Zapravo, svako je srećan da citira nekog drugog, uključujući i Gibona, u osudi Huna kao smrdljivih, krivonogih, gadnih, zverskih i užasno niskih ljudi. Gotovo sve ovo, čista je glupost. Kada su se Huni pojavili odnekud sa severa Kaspijskog mora da bi se približili Crnom moru sredinom IV veka, oni su, u očima Rimljana, bili na samoj granici poznatog sveta. Ali pogledima pozajmljenim od antropologa i arheologa moguće je rasvetliti neke od njihovih karakterističnih crta. Kako su posetioci Huna kasnije otkrili, imali su brade, gajili useve, bili savrše

64

Džon Men

ista znali. Pod onim „nemaju religiju", oni koji su to govorili podrazumevali su da nemaju odgovarajuću religiju, kao što je njihova, bilo da je to hrišćanstvo ili civilizovano paganstvo nasledeno od Grka. „Sujeverje" se nije računalo. U šta su Huni, zapravo, verovali i kako su slavili svoja božanstva potpuno je nepoznato, ali nema sumnje da su bili animisti i bojali se prirodnih sila, vetra, snega, kiše, grmljavine, munje, i mislili da u svima njima postoje duhovi. Logično je predpostaviti da su, kao i Mongoli posle nekoliko vekova, izvor ovih sila videli u svenadsvodujućem nebu nad sobom, slavili ga kao izvor svega, i pokušavali da kontrolišu svoju sopstvenu sudbinu molitvama i prinošenjem žrtvi. Mi, današnji Evropljani, nesvesno se prisećamo ovog nebeskog boga svakim Blagi Bože s nebesa! Nebesa! i o , Nebesa! koje izgovorimo. Turska i mongolska plemena, koja su živela jedna do drugih pre nego što su Turci krenuli na zapad krajem prvog milenijuma, imala su ime za svog nebeskog boga: Tenger ili Tengri, dva od nekoliko uobičajnih načina transkripcije. Oblik Tenger se pojavljuje širom Azije, od pustinje Tengri u unutrašnjoj Mongoliji do bareljefa u istočnoj Bugarskoj iz VIII veka. Na mongolskom, kao i na nekim drugim jezicima, tenger jednostavno znači „nebo" i u svom svetovnom i u božanskom smislu. Na mongolskom plavo nebo Heh Tenger znači i božanstvo i lep dan. (Engleski ima istu ambivalentnost: Nebo, Nebesa se otvoriše.) I Sjongnu su slavili Tengri. U istoriji dinastije Han (206. godine pre n. e. 8. godine n. e.), koju je pred kraj prvog veka pisao istoričar Pan Ku, u delu o Sjongnu, piše: svom vladaru se obraćaju titulom čeng li (transliteracija tengri) ku t'u (sin) šan ji (kralj)", to jest, otprilike „Njegovo Veličanstvo, sin Nebesa"/ U ranim turskim zapisima, vladar svoju moć dobija od Tengri, a Tengri je bilo i ime koje je davano ujgurskim kraljevima u ranom VIII i IX veku. Huni nisu mogli biti van širokog domašaja Tengri. I ako jesu, i ako nisu bili ostaci Sjongnua, ako su zadržali isto ime za svog bo

Atila 65 ga ili ne, svakako su sobom poneli slični sistem verovanja, i sličnu veru da šamani, svojom pesmom i bubnjevima i vodičima duhova, mogu da otvore direktnu liniju s nebesima. Dokaza ima u nekoliko zapisa. Godine 439, neposredno pre nego što je pred Tuluzom saterao Vizigote u ćošak, rimski vojskovođa Litorijus odlučio je da zadovolji svoju hunsku pratnju izvođenjem onoga što su Rimljani nazivali haruspikacio, obred proricanja sudbine. Atila, koji je na svom dvoru imao vidovnjake, uradio je isto pre svog velikog poraza posle dvanaest godina. Ono što je bilo tačno sredinom V veka mora da je i ranije bilo tačno, jer je obred proricanja sudbine imao istoriju koja je datirala čitav milenijum u prošlost. Zapravo, imao je osnova u kineskoj kulturi i nadahnjivao je najranije kineske zapise: u dinastiji Šang oko 1500. godine pre n. e., šamani su videli značenja u sprženim delovima oklopa kornjača, i pretvarali su ih u delove memoranduma zapisujući svoja tumačenja po njima. Kasnije su mnoge centralnoazijske grupe, uključujući i Mongole, prihvatili tumačenja na osnovu lopatica običaj da se predskazanja čitaju sa lopatica stoke osušenih na suncu. Na Atilinom dvoru niko nije zabeležio takav obred, ali zbog porekla Huna veoma je verovatno da su njihovi šamani koristili gatanje na osnovu lopatica u svojim obredima predskazivanja sudbine.

* * *Postoji jedna specifičnost koja bi vam, kao neupućenoj osobi, skrenula pažnju kada vas jednom nekoliko važnih porodica prihvati u dovoljnoj meri da možete dolaziti u neformalne posete. Neka deca su imala deformisane glave. Kao da su im izrasle nagore i unazad u obliku vekne hleba. Ovo nije bio rezultat bolesti. Sa ovom decom je bilo sve u redu. Sasvim suprotno, verovatno, jer su vodila privilegovaniji život od većine. To bi vam, verovatno, bilo lako objašnjeno kada biste jednom ovla

66

Dzon Men

dali hunskim. Nažalost, posetilaca na nivou prisnosti nije bilo, a svakako to nije bio niko ko je znao hunski i zapisao rezultat razgovom. Jedino kako antropolozi znaju za ovaj običaj je pronalaženje nekoliko lobanja, uglavnom dece, sa ovim čudnim deformitetom. Mene su u veštačke deformacije lobanje uputili u Prirodnjačkom muzeju u Beču, Muzeju istorije umetnosti, gde je stručni savetnik za varvarska plemena karpatskog basena Peter Štadler i Karen Vilčke, antropolog fizičar sa posebnim interesovanjem za ovu tajanstvenu oblast. Razgovarali smo u prostoriji u kojoj je bila muzejska zbirka skeleta, od kojih ni jedan nije bio postavljen na žicu poput anatomskih uzoraka, već su ležali spakovani u sanducima nagomilanim jedan preko drugog u stupcima, u svakom po sto pedeset, a osamdeset takvih stubaca bilo je nanizano oko četiri zida i jedne strane hodnika 25 000 skeleta u sanducima, i još 25 000 njih koji čekaju na inventarisanje. Od ovih, oko 4050 imalo je lobanje koje su bile veštački deformisane. Pošto su bile iz ranog V veka, to su uglavnom bile hunske lobanje, i mnoge od njih bile su dečje. Po ovim oskudnim dokazima, reklo bi se da su i dečacima i devojčicama izobličavane lobanje, koje bi čuvali kao odrasli, ako bi preživeli. Neki, naravno, nisu, što se vidi po nižem procentu odraslih među ostacima. Izobličavanje lobanje bilo je prilično uobičajena pojava kroz istoriju. Jedna izuzetna studija na ovu temu objavljena je 1931: Veštačko deformisanje lobanje: Prilog studiji etničkih sakaćenja. Njen pisac, Erik Dingvol, bio je čudno opsednut etničkim sakaćenjima, pored ostalog. U skladu sa tradicijom engleske ekscentričnosti, živeo je u stanu u Svetom Lenardu okružen izuzetnom zbirkom pojaseva nevinosti i radio na psihološkom istraživanju i, kao počasni član, na neistraženom delu Univerzitetske biblioteke u Kembridžu, sve do svoje smrti 1986. godine. Takođe je napisao i jednu od prvih studija o obrezivanju kod žena. Obre

Atila 67 zivanje kod žena genitalno sakaćenje, kako se to danas naziva", još uvek postoji. Deformisanje lobanje je, pak, iščezlo. Različite sudbine ova dva običaja imaju neugodne implikacije na ljudski karakter. Sakaćenje ženskih genitalija je bolno, surovo, tajno i brzo (mada su njegove posledice sve samo ne kratkog veka), dok je deformisanje lobanje bezbolno, zahteva dugotrajnu brigu i ostaje krajnje očigledno tokom života čoveka. Javljalo se u mnogim društvima širom sveta. Neandertalci su izobličavali lobanje pre 55.000 godina, i ova tehnika je kod homo sapiensa sve vreme naše istorije bila „čudan i rasprostranjeni običaj", kako navodi Dingvol, pružajući primere iz Azije, Afrike, Indonezije, Nove Gvineje, Malinezije, Polinezije, svih Amerika i Evrope. Kako napominje, oni ne mogu imati nikakve veze s pubertetskim obredima, niti ritualima inicijacije, jer to može biti urađeno jedino u ranom detinjstvu, dok je lobanja još uvek meka i raste. U Amerikama, domorodačke grupe u Čileu i na severozapadu imale su običaj da spljošte glave svojih beba tako što su im na glave privezivali daske, što je bilo najizraženije kod Činuka, koje zbog toga nazivaju pljosnaloglavim Indijancima. Druge kulture koristile su zavoje od tkanine da bi oblikovale cilindričnu lobanju nalik na veknu hleba. To nije teško postići. Sve što je potrebno je čvrsto vezan povez za glavu, ali koji je morao da se na svakih nekoliko dana prevezuje da bi se očuvao pritisak, da bi se sprečila upala da bi se omogućilo pranje. Ovo je tehnika koju su koristili Aboridžini u Novom Južnom Velsu u Australiji pre otprilike 13 000 godina, a verovatno i drevni Egipćani da bi Nefertiti, Ahenatonovoj kraljici, podarili elegantno usku lobanju. To je bio čest običaj u seoskoj Francuskoj u XVII i XVIII veku. Zašto, za ime boga? Upravo to je mogući odgovor: u nekim slučajevima, to se, možda, upravo i radilo zbog Boga, kao znak da je detetova sudbina da bude sveštenik. Ali, razlozi izgleda da su uglavnom društveni. Među Činukima, to je smatra

68

Dlon Men

no znakom dobre odgojenosti, a majke koje time nisu mogle da se opterećuju smatrane su nemarnim, a njihova okrugloglava deca izložena riziku da ih zadirkuju njihovi pljosnatoglavi plemići. U drugim kulturama, u kojima su majke ili babice imale dovoljno vremena da obezbede potrebnu pažnju, izdužena glava bila je znak statusa. U slučaju Huna, to je nešto suptilnije. Nekoliko Nefertitinih poprsja naglašava njenu izduženu glavu, ali niko nije spomenuo da je Atila imao deformisanu glavu, ili da su je imali njegovi sinovi, niti ijedan od njegovih vojskovođa, ili izaslanika, ili njegova kraljica, tako da ili su umotavali glave a zašto bi to radili ako je deformacija bila oznaka visokog društvenog položaja? ili društveni položaj nije bio jedini razlog povijanja glave. Ovde treba objasniti obrazac. Kako je rekla Karen Vilčke: „Što idete dalje na istok, to je veći procenat deformacija." Ali onda, tokom dvadeset godina Atilinog carstva (433453) i neposredno posle toga, i ostala plemena hunskog sveta kratkog veka usvojila su taj običaj. Uzmite za primer velikog ostrogotskog vođu Teodorika, koji se rodio u Panoniji (današnja zapadna Mađarska i istočna Hrvatska) godinu ili dve posle Atiline smrti I umro kao kralj postrimske Italije. Na svojim novčićima prikazan je sa izduženom glavom, koju mora da je dobio ubrzo po rođenju oko 454. godine pretpostavlja se da je to moda preuzeta od najuspešnijih varvarskih osvajača, koji su, sa svoje strane, tu naviku doneli sa istoka. Pred sobom smo imali zagonetku. Iz arheologije znamo da su Huni povezivali glave nekoj od svoje dece, koja su taj deformisani oblik zadržala kao odrasli. Pa ipak, niko sa strane nije zabeležio da je video tako nešto. Sve što možemo da uradimo je da nagađamo. Možda su ove sahranjene lobanje za života držane u tajnosti pod šeširima, i za to je znalo samo pleme, možda su bile skrivane od ljudi sa strane. Možda su dugoglavi bili elita, neka vrsta slobodnih zidara, čije su tajne bile preno

Atila 69 šene sa oca i majke na sina i ćerku. Među društvima lovaca postojala je takva vrsta slobodnog zidarstva: zajednica šamana, koji su u svojim transovima mogli da uz ritam bubnjeva uzlete i postanu soko, orao, guska ili patka da po svojoj volji lutaju carstvima moći i uvida. Šamani su svojim vizijama pribavljali saznanja o moći naroda i slabosti neprijatelja, o pravom trenutku za bitku, o tome kakva ih sudbina očekuje, o uzrocima bolesti i lekovima za njih. Takve stvari se ne otkrivaju strancima. Pogledajte Atiline pretke u širem kontekstu. U Crno more se, odvodeći vodu iz zapadne Rusije i istočne Evrope, ulivaju četiri velike reke, koje na mapi liče na munje koje je privukao gromobran čudnog oblika. Sa zapada na istok radi se o četiri D: Dunav, Dnjestar, Dnjepar i Don, i one obeležavaju oblasti koje su Rimljanima bile sve tajnovitije, od poluromanizovane Dakije (današnja Rumunija), preko nomadskih prostora južne Rusije do neprohodnih i nepoznatih dolina Kavkaza. Usred ovog sumornog sveta, kao lampa sa senovite tavanice varvarizma, štrčao je Krim, koji je vekovima bio grčka baza, i ostao u rukama carstva i u doba Rima. Za rimske pisce, kao i za grčke, Crno more i njegovi rečni bastioni bili su grudobrani između civilizacije i varvarske divljine, sa Krimom kao prelaznom zonom za one koji prilaze s mora. Ovde je Herodot upoznao Skite koji su živeli između dva sveta, helenskog i plemenskog. Ali na kopnu, daleko od grčkih obalskih kolonija, nalazio se vrlo negrčki svet pontske stepe, nepregledne livade Kazahstana na kojima se, bez i jednog jedinog drveta, blago njihala trava. Sada je to postala rusifikovana verzija srednjeg zapada, ukroćena plugom. Tada je to, međutim, bilo srce varvarske imine, a nebrojenim plemenima dva milenijuma novi dom ili privremeno utočište na njihovom laganom napredovanju na zapad. To je bilo čak i iza onih udaljenih oblasti iz kojih su došlii Huni, iz sve

70

Dzon Men

ta mita i senki, početni poen na ogromnom bilijarskom stolu kojim su plemena jedno drugo rikošetirala u rimski svet. Šta ih je pokretalo? Zašto bi neko malo pleme iz dubine Azije iznenada eksplodiralo na svetskoj pozornici? Nekada je bilo u modi da se velike seobe i nomadski napadi pripišu promeni klime i pritisku stanovništva, kao da je unutrašnjost zemlje bila nekakvo veliko srce koje kuca u skrivenom ekološkom ritmu, pumpajući arterijski tok naroda na zapad. Ali, sama klima nije dovoljno objašnjenje, jer za neko malobrojno pleme to je moglo biti fatalno kao suša za sirote Etiopljane. Zapravo, jedno srce i jeste kucalo na drugom kraju Evroazije. To je Kina, čija istorija je niz dinastičkih otkucaja i koja se nastavljala svakim otkucajem koji je trajao od nekoliko decenija do nekoliko vekova, više od dve hiljade godina. Uspon i pad dinastija tokom tolikog perioda je jedinstven u četiri milenijuma, i mnogi istoričari proveli su svoje živote pokušavajući da otkriju obrazac koji se krije u ovom važnom nizu. Ako ga uopšte i ima, verovatno ima neke veze s idejom ujednačenog pravila, u potrazi za kojim su dinastije sledile jedna drugu, istorije njihovih života vođene složenim međudejstvima koja podrazumevaju pored ostalih elemenata poljoprivredu, reke, kanale, zidine, seljačke ustanke, dizanja vojski, upade varvara, poreze, civilnu službu, moćnu politiku, korupciju, revoluciji^ pad i uspon nekog novog izazivača iz sveta van uspostavljenog reda. Za nas je sada važno da su nomadski vladari ponekad ulazili u unutrašnjost Kine i da je ponekad kinesko jezgro preuzimalo varvarsku granicu. Svaki otkucaj uzdrmao bi pogranične krajeve, i jedno ili dva plemena poslao na zapad, obično van vremena i van istorije. Kada se to dogodilo, IV i rani V vek u severnoj Kini bili su haotični, vreme koje su neki istoričari označili kao Šesnaest kraljevstava pet varvara, haos koji je donekle umanjen kada je jedna turska grupa, Topa, uspostavila kraljevstvo poznato kao Severni Vej 396. godine. Da li je haos, od koga

Atila

. 71

mnogo toga nije zabeleženo, poslao talase izbeglica na zapad, primoravajući Hune da odu'? Niko nema nikakvu ideju. Nisam siguran da je to važno. Zahladenje u centralnoj Aziji ili invazija ove ili one grupe nomadskih izbeglica ne može da objasni zašto su Huni bili inspirisani da osvoje, a ostali nisu. Otkud ta razlika? Njihov uspeh ništa ne duguje klimi ili istorijskom procesu, a sve njihovoj veštini ratovanja, koja će biti ispitana u narednom poglavlju. Hajde da razmotrimo njihove razloge za seobu na osnovu onoga što im je nedostajalo i onoga što su imali: •Nedostajao im je luksuz. •Imali su moć da pljačkaju. Pastiri nomadi proizvođe mnogo više nego što im je potrebno za život, ali im uvek manjka luksuz, ako prihvatite standarde gornjih slojeva uredenih društava. To zahteva sam njihov opstanak. Stada moraju da se odvedu na nove pašnjake, da se rasklope i ponovo postave šatori, skupe životinje i natovare kola. Stvari ugrožavaju pokretljivost, a time i opstanak. Život pod ovim uslovima je život bez ulepšavanja. Divan je za izgrađivanje karaktera. Rezultate možete videti u Mongoliji danas, na selu na dva do tri sata udaljenosti od glavnog grada. U najboljem slučaju, ovo su ponosno nezavisni ljudi: muškarci čvrsti kao njihovi konji, mašu svojim lasima kao cirkuski jahači, deca crvenih obraza i jake žene, i svi imaju jaka srca i lepe zube, što ide u prilog dijetama bez šećera. Ali, brza letnja poseta pruža romantičnu sliku pastirskih nomada. Turisti često poveruju u ovu skorašnju verziju plemenitog divljaka koji vodi svoja stada poznatim pašnjacima, živi u stogodišnjem sezonskom ritmu. Ali, sklonite generator na vetar, motocikl i televizor, postavite školu u obližnji grad, gde deca mogu da borave, vratite se na zimu, idite u mašti vek ili dva unazad, zamislite život bez svežeg voća ili povrća (u nekim udaljenim oblastima je to i danas problem), i videćete kako nezgodan i brutalan može biti ovaj ži

72

Džon Men

vot. Zime su smrtonosne. Ledena oluja koja pečati travu ubija na hiljade konja i ovaca. Ne tako davno, zbog takve katastrofe gladovale bi mnoge porodice, bez mleka, mesa ili ogreva od balege. S jedne strane, patnja i njene posledice moralna čvrstina, snaga, nepopustljiva nezavisnost bile su izvor ponosa, s druge, zavisti. Nije čudo što su pastiri nomadi gledali u daljinu. Zapravo, pogled u daljinu bio je ugrađen u način života. Pastiri nomadi bili su dovoljni sami sebi nekoliko meseci, možda godinu dana, ali ne dugoročno. Dokaza ima u današnjoj Mongoliji, kao što je bilo i u XIII veku, isto kao što je bilo tokom uspona i pada svakog nomadskog carstva još pre Sjongnua. Da biste preživeli u stepi, potreban vam je šator, a da biste poduprli šator potrebni su vam zidovi od dasaka i drveni podupirači tavanice. Drvo dobijate od stabala, a stabla iz šume i sa brda, a ne sa talasastih pašnjaka. Pri tom, ako i možete sebi da ih priuštite, kola s dva točka su zgodna za prevoz mladih i starih, šatora, kazana i drugog prtljaga. Kola su, takođe, od drveta. I za šatore, i za kola, stepskim stočarima bile su potrebne šume. Da biste nabavili drvo, bile su vam potrebne sekire, što znači gvožde, bilo da su ih napravili lokalni kovači, ili da ste ih nabavili trgovinom. Ovde već imamo posla s društvom koje je raznovrsnije i prilagodljivije od čisto pastoralno nomadskog. A ovde je u pitanju samo preživljavanje. Pri tom, nomadi, budući humani kao i mi ostali, žele fine stvari koje se ne mogu dobiti na pašnjacima, na primer čaj, pirinač, šećer, mekane i raznovrsne tkanine, pogotovo svilu: ukratko, robu koju su proizveli ratari i složenija, urbanija društva. Pastiri nomadi ne provođe život u neprestanom, nasumičnom lutanju. Mnoge stočarske porodice mogu da vođe prilično stabilne živote godinama, decenijam^čak generacijama, jer stada zavise od znanja gde i kada da se pronadu pašnjacij od potrebe da oni budu zagarantovani, iz godine u godinu, što zahteva saradnju i nepisane zakone. Ali, dugoročno, promena je ne

Atila 73 izbežna. Sezone se razlikuju, bolest uzima svoj danak, plemena rastu, i uvećavaju se, i dele se, i osporavaju pašnjake jedni drugima. Stepa se kroz istoriju njihala od sopstvenih promena, da ne spominjem promene koje su joj nametala uredena društva oko njenih granica. Primenite sve ovo na oblast iz koje su došlii Huni, na pontske i kaspijske stepe. To je bio kazan, lagano krčkanje pomešanih naroda koji su se smenjivali. Zamislite, onda, našu malu grupu Huna, oteranu sa utvrdenih pašnjaka nizom od nekoliko loših godina, ili ambicijama davno zaboravljenih komšija. Preselili su se na nove pašnjake, omraženi kao Cigani, prezreni, bili su pretnja i ugroženi novim sumnjičavim komšijama, nedostajali su im i domovina i meke tkanine, tepisi, egzotične šolje i nakit koji ublažava i unosi živost u nomadski život. Razgrnite gostoprimstvo koje nomadskim putnicima služi kao sigurnosni veo i razuveravajuće poznavanje lokalnih pašnjaka. Zar, u tim okolnostima, ne biste čeznuli za svim što vam nedostaje? Huni su bili izbeglice kojima je bila potrebna baza, redovan izvor hrane. obnovljeni osećaj identiteta i ponosa sobom i Ovo su bili nedostaci koji su mogli biti nadoknađeni na samo tri načina: nalaženjem nezauzete zemlje (za šta nije postojala ni mogućnost), ili nekim novim dogovorom sa već utvrđenim grupama (problematično, jer imali su premalo da ponude za uzvrat), ili silom. Budući život s kojim će se suočavati biće znatno drugačiji od tradicionalnog života pastira nomada, jer kada su se jednom pokrenuli, bez pašnjaka koje bi nazvali svojim, pokušavajući da tude teritorije osvoje silom kao jedinim načinom, seli su u velika oklopna kola koja su rušila sve pred sobom i ni jednog trenutka nisu stala. Za sada će, svakim pređenim kilometrom dalje ka zapadu, nailaziti na pašnjake izuzetno umanjene nastanjenim zajednicama. Neizbežno će postati zavisni od tudih poseda. Možda su ih dobili i Trgovinom, ali Huni nisu bili prefinjeni kao njihove nove komšije. S malo toga što su imali da

74

Džon Men

ponude sem vune, filca i domaćih životinja, jedina preostala mogućnost bila je krađa. Pretvorili su se od pastira nomada u bandu pljačkaša, kojima će nasilje postati način života kao lutajućim Vikinzima. Huni su se selili na zapad, sve dalje i dalje od livada Kazahstana i ravnica na severu Aralskog mora, lutalice koje su se suočile sa izborom da ili potonu u zaborav ili se osvajanjima popnu na nove visine. Osvajanje je zahtevalo jedinstvo i usmeravanje, i tu konačno dolazimo do poslednjeg elementa u njihovom usponu k slavi i bogatstvu, do vođstva. To je bila ona vrsta vođstva koja je ranije nedostajala, vođstva koje je konačno oslobodilo sapetu moć Huna. Negde u IV veku Huni su prvi put dobili vodu, prvog koji će na sebe i svoj narod privući pažnju spoljašnjeg sveta. Zvao se Balamber, ili Balamur, i o njemu se ne zna gotovo ništa sem imena. On je inspirisao svoj narod, usredsredio njihov borbeni potencijal da napadaju pleme po pleme, od kojih je svako imalo neku svoju specifičnu snagu, i slabosti. Po prvi put, veliki vođa je razvio taktičke veštine i uspostavio tradiciju vođstva koje će, na kraju, iznedriti Atilu. Huni su prešli Volgu 350. godine. Nekoliko malih, žustrih grupica konjanika s lukovima i strelama predvodili su svoja kola i krivudave kolone konja i stoke u zemlju pašnjaka koja je pretrpela tek neznatne promene dok je Anton Čehov kao dečak nije ugledao 1870ih, iskustvo koje je opisao u jednom od svojih prvih velikih dela, u Stepi. Prizor koji se pružao pred Hunima, prostranstvo od 800 kilometara pašnjaka od Volge do Krima, mladi Čehov je opisao pre nego što ga je osvojio plug. Ovo je novi dan, viđen očima Čehovljevog mladog junaka, Jegoruške: Sada se ravnica široka, bezgranična, opasana vencem brda pružala pred očima putnika. Šćućurena jedno uz drugo i gledajući onome pred sobom iza leđa, brda su se pretapala u uz

Atila 75 višicu koja se protezala do samog horizonta s desne strane puta, i nestajala u ljubičastoj daljini. Putujete sve dalje i dalje, ali ne možete da razaznate gde sve to počinje i gde se završava. Prvo, u daljini gde se nebo sastaje sa zemljom kraj nekih drevnih humki i vetrenjače koja, onako u daljini, liči na nekakvog sićušnog čoveka koji maše rukom široka, sjajnožuta pruga šunja se zemljom ... dok se namah čitava široka prerija ne pomoli iz senovitosti zore, nasmeši se i zaiskri rosom ... arktički galebovi nadletali su put srećno kričući, veverice su se dozivale u travi, a negde iz daleka s leve strane čuo se lepet krila ... Skakavci, cvrčci, zričci, rovci guslali su svoje piskutave monotone pesme u travi. Ali vreme je prolazilo, rosa nestala, vazduh se umirio, a razocarana stepa poprimila svoju julsku boju žada. Trava je klonula, život je iščilio iz svega. Suncem opaljena brda, smeđezelena i u daljini slezove boje, sa mirnim, pastelnim tonovima, ravan horizont u izmaglici, nebo koje se nadvijalo nad glavom i ovde, u stepi gde nema šuma ni visokih brda, tako ulivalo strahopoštovanje svojom dubinom i prozirnošću sve je, sada, izgledalo beskrajno i zanemelo od bede. Sredinom IV veka ovim pašnjacima vladali su Sarmati, labava konfederacija iračkih naroda koji su ih preoteli od Skita pre više od 500 godina. o Sarmatima se mnogo zna, jer je nešto od njihovog umetničkog blaga pronađeno u zapadnom Sibiru i predato Petru Velikom. Voleli su da prave ukrasne gledosane ploče u boji na metalu na kojima su prikazivane borbe životinja grifona6 ili tigrova protiv konja ili jakova: stil koji se raširio na zapad do Gota i ostalih germanskih plemena. Sarmati koji su se bili usavršili u borbi kopljima i čiji ratnici su bili zaštićeni kupastim kapama i oklopima nisu mogli da se mere s hunskim tornadom.mitološka životinja. lav sa orlovskom glavom i krilima

76

Džon Men

Jedna grupa Sarmata bili su Alani, rasprostranjena podgrupa Persijancima poznata kao As. (Uzgred, iz njihovog imena izvedena je rec Arijevac. U nekim iranskim jezicima 1 prelazi u r, te tako pleme kome se Hitler toliko divio ispada da uopšte nije germansko.) Sada ulazimo u region i pleme koje je bilo poznato Rimljanima. Seneka, Lukan i Marcijal spominju ih u I veku. Marcijal, majstor epigrama oštrog jezika, razotkrio je izvesnu Ccliju i širok spektar njenih seksualnih navika pitajući je kako to da jedna rimska devojka može da se poda Partijcima, Germanima, Dačanima, Cilicijcima, Kapadokijcima, Faranima, Indijcima s Crvenog mora, obrezanira pripadnicima jevrejske rase i „Alariu sa sarmatskim jahaćim konjem", a ipak ne može da „nađe zadovoljstvo sa pripadnicima rimske rase". Alani su upadali južno u Kapadokiju (današnja severoistočna Turska), gde se grčki istoričar i vojskovođa borio protiv njih u II veku i opisao omiljenu taktiku lažnog povlačenja konjice Alana (koju su kasnije hunski streličari doveli do savršenstva). Amijanus kaže da su bili stočari nomadi koji su živeli u kolima pokrivenim korom i molili se maču zabodenom i zemlju, što je verovanje koje će i sam Atila usvojiti. Bili su sjajni konjanici na svojim jakim, malim konjima. Alani, više Evropljani nego Azijci, gustih brada i plavih očiju, voleli su rat, bili stručnjaci za mač i laso, ispuštali užasne krike tokom borbe, psovali starce jer nisu umrli u borbi. Za njih se pričalo da deru svoje ubijene neprijatelje i od njihove kože prave konjsku opremu. Njihova kultura je bila rasprostranjena na stotine njihovih grobova pronađeno je u južnoj Rusiji, od kojih su mnogi pripadali ženama ratnicima (otuda, možda, grčke legende o Amazonkama). Takođe je bila i fleksibilna, rado asimilovala zarobljenike i bivala asimilovana. Zapravo, možda je njihov osnovni problem sredinom IV veka bio prilagodljivost: jer nedostajalo im je jedinstva da se suprotstave hunskom stilu konjanika streličara.

Atila 77 Huni su ih razneli, pleme po pleme. Alani će ubrzo obrazovati delice eksplozije naroda koja obično ima nemačko ime, Folkcnvandcrung, seoba plemena. Međutim, dok su bili dobri asimilatori, imali su i talenat da zadrže svoj sopstveni identitet. U kaljuzi lutajućih naroda, Alani su bili nalik kamenčićima, bilo ih je svuda, ali su se uvek treli. Kroz nekoliko generacija, razna plemena postaće izvor korisnih regruta Hunima, a takođe i saveznici Rima. Njihovi ostaci na Kavkazu postaće Osetini u južnoj Rusiji i Gruziji: prva dva sloga ovog imena podsećaju na njihovo persijsko ime, As, s množinom u mongolskom stilu ut (tako da trenutno ime male ruske enklave poznate kao Severna Osetija Alanija dvostruko naglašava njihove korene). Na drugom kraju carstva, pridružiće se i Gotima na njihovom maršu u Španiju neki ime Katalonija izvođe iz kombinacije Got i Alan i Vandalima, koji su ih zbrisali na svom pohodu na severnu Afriku oko 420. godine. O Alanima ćemo opet slušati nešto kasnije u ovoj priči. S druge strane Dnjepra živeli su Ostrogoti. Oni su bili mirni ratari, ali njihov dostojanstveni poglavar, Ermanarik', bio je nešto nalik ambicioznom hunskom vodi. On je bio centralna figura imanja koje se protezalo od Crnog mora do Baltika, iz njegovog središta, kojim je vladao direktno Ermanarik, prema spolja sve do još labavije mreže vazala, saveznika, onih što plaćaju danak i trgovinskih partnera. Prema jednoj priči, Balamber je povukao svoj potez jer Ermanarik nije bio čovek njegovog kova. Jedan od njegovih vazala postao je izdajnik i pobegao, ostavivši svoju nesrećnu ženu da istrpi Ermanarikovu osvetu. Torzo i noge su joj vezali za dva konja, koji su je, kada su bičevima naterani u galop u suprotnim smerovima, pokidali nadvoje. NjeErmanarikovo ime se verovatno izvodi iz HermannRe\, kralj Herman. budući da su Goti usvojili latinsku reč i pretvorili je u reiks, što je. kada je promenjen pismeni oblik, prešlo u ric, što je bio uobičajeni završetak imena gotske aristokratije.

78

Džon Men

na dva brata pokušala su da ubiju starog kralja, ali su uspeli samo da ga rane, posle čega je, po Jordanovim rečima, „oslabljen ranjavanjem, vodio bedan život u telesnoj slabosti". Balamber je, sa svojom hunskom i alanskom konjicom, razbio Ermanarikovu vojsku severno od Crnog mora oko 376. godine. Labavi savez plemena srušio se kao eksplodirani balon, stari Ostrogot izvršio je samoubistvo, a Balamber se oženio gotskom princezom da bi zapečatio preuzimanje vlasti. Na Dnjestru, Vizigoti iz današnje Rumunije bili su sledeći na redu, kako će Valens otkriti. Oni su postali ponosan i prefinjen narod, koji je sada živeo u gradovima, uz poštovanje zakona i reda koji je propisao njihov vladar, koga su zvali sudija. Kada mu se rimski izaslanik obratio sa „kralju", on je prigovorio: kralj vlada autoritetom, rekao je, a sudija mudrošću. Rim se, budući da je bio odustao od direktne vladavine, ophodio prema Vizigotima kao prema trgovinskim partnerima, uzimajući u obzir vrednost snabdevanja robovima, žitaricama, odećom, vinom i kovanim novcem. Neki od njih bili su hrišćani. Jednu genemciju pre nego što su došlii Huni, grčki biskup, Ulfila, razvio je azbuku za gotski i preveo Bibliju. Ali, Sudija i ostale aristokrate, koji su težili da sačuvaju svoja sopstvena verovanja samu suštinu njihovog osećaja identiteta u svetlu novog kulturnog imperijalizma koji je dolazio iz Konstantinopolja, nikada nisu prihvatili hrišćanstvo. Pošto je Valens 369. godine objavio nezavisnost Vizigota pod Atanarikom, izgledalo je da će iz toga obe strane izvući korist: njihov dogovor uspostavio je zajedničku trgovačku vezu, međusobno poštovanje, branikdržavu Rimu od varvarskih hordi iz unutrašnje Azije, slobodu Atanariku da čini što god mu je volja bez straha od intervencije velike sile. A on je želeo da hrišćanstvu dođe kraj. Ovo je postigao pomoću čudnog rituala uspostavljanja stare gotske religije koja, kako napominje istoričar Tacit, kao centralno božanstvo ima boginju Majku zemlju, Nertus. Atanarikovi zvanič

Atila 79 nici odvezli bi drveni kip boginje u šatore hrišćanskih preobraćenika i naredili im da se odreknu svoje vere slavljenjem ovog kipa, pri samrtnom bolu. Većina ih je, očigledno, odlučila da živi, osim fanatika po imenu Saba, koji je podvrgnut mučenju. Kada je proglašen za budalu i izbačen iz sela, rugao se svojim saplemenicima dok ga nisu bacili u reku i udavili pritiskajući ga nadole komadom drveta. Kao što bi i sam želeo, postao je prvi gotski svetac. Rimu i hrišćanstvu se mogjo odupreti, ali ne i nadirućim Hunima. Atanarik je pokušao, postavljajući liniju odbrane duž Dnjestra, ali je ona lako zaobidena kada su Huni ignorišući gotsku vojsku, noću prešli reku i izveli napad iznenađenja na Gote iz pozadine. Posle brzog povlačenja preko današnje Moždavije, Goti su počeli da grade bedem duž moždavske granice, reke Prut. U tom trenutku srušio se gotski moral, odnoseći ih Dunavom u Trakiju i započeo niz događaja koji je doveo do bitke kod Adrijanopolja. Za njima, napredujući iz ukrajinskih nizija, dolazili su neposredni Atilini preci maršem dugim 75 kilometara preko Karpata, krivudajući uzbrdo putem koji danas vodi od Kolomije kroz Karpatski nacionalni park. To je bio uobičajeni put za osvajače, put koji su ponovo upotrebili Mongoli posle gotovo 1000 godina. Lako se popnete do visine od 931 metra preko prevoja Jablanica (zimi dobro skijanje, leti dobre alpinističke staze), zatim se spustite do rumunske granice, i, ostavljajući Transilvaniske planine s leve strane, pratite zmijoliku stazu, uzani put uz reku Tisu do mađarskih pašnjaka. Ovde su, kako su se karavani kola i stada ponovo raširili karpatskim basenom, stare pastirske i borilačke veštine ponovo došlie na svoje: f

3

POVRATAK KONJANIKA STRELE

„Podao, ruzan i degenerisan narod", ovo su Amijanusove reči kada je pisao boraveći u Određenom carstvu, ovaploćenju civilizacije po njemu i njegovim čitaocima. Nije čudo što je imao predrasude, opisivao je najefikasnijeg neprijatelja koji je ikada napao carstvo. Mi bismo, uz privilegiju retrospektivnog, post festum razmatranja događaja i sigurnosti, trebalo da predrasude ostavimo po strani, pokažemo malo poštovanja i potrudimo se da razumemo zašto je Atilin narod imao takav uticaj. Njihova moć ležala je u četiri elementa: •drevnoj veštini, streličarstvu na konju, •novoj verziji drevnog oružja, izvijenog luka, •novoj taktičkoj tehnici, •vođstvu. On sam je predmet kasnijih poglavlja. Ono što nas trenutno zanima je njegov sirovi materijal: veštine i ambicije pastira nomada na konjima naoružanih lukovima. Streličarstvo na konju bilo je vojna tehnika kojom se mogao ubirati danak od urbanizovanih kultura širom Evroazije tokom gotovo dve hiljade godina, sve dok barut konjanike s lukovima nije oduvao iz istori

Atila 81 je jednako temeljno kako je oduvao japanske samuraje i švajcarske kopljanike. Za veoma kratko vreme, veštine koje su odredivale nomadske ratnike od Mandžurije do ruskih stepa ispale su iz upotrebe a gotovo i iz sećanja, opstajući jedino u opisima onih koji su bili na strani koja je primala nomadske strele i u glavama stratega iz fotelja. Sami konjanici streličari nisu ostavili uputstvo za upotrebu. Pošto su nestali, niko više, zapravo, nije znao kako se gada s konja kako se strela vadi iz tobolca, namešta i odapinje, jedna za drugom s konja u galopu, da ne spominjem sve to u foraiaciji. To niko nije ni pokušao. Sve do sad. Streličarstvo na konju se vratilo, donoseći novo razumevanje toga kako su ovi ratnici postizali svoju nadmoć a to je mnogo više od same veštine. Gotovo svi evroazijski pastiri nomadi bili su izuzetni konjanici i strelci, a niko nije bio ravan Hunima po njihovoj rušilačkoj sposobnosti. Niti je vođstvo samo po sebi dovoljno da objasni uspeh Huna. Atila je imao nešto posebno što je. podupiralo njegove pobede, nešto svojstveno samo Hunima. Samo oživljavanjem konjičkog streličarstva postalo je moguće reći koji je to magični element bio. Oživljavanje ove drevne veštine u potpunosti imamo da zahvalimo samo jednom čoveku: Lajošu Kašaiju, koji je, kako mi se čini, prvi pravi konjanik streličar od odlaska Mongola 1242. godine. Mongoli su otišli iz Mađarske. Atila je u Mađarskoj imao svoju bazu, tako da priliči to što je Kašai Madar a posebno priliči to što živi na dan galopa i od mongolske linije napredovanja i od Atilinog štaba iz V veka. Ono što sledi je njegova životna priča: dok čitate, obratite pažnju na blisku uzajamnu povezanost veštine, čvrstine, posvećenosti i samouverenosti. To je ono što konjičko streličarstvo pruža sada, i što je nekada pružalo Hunima. Kašai se šali da je Atilina reinkarnacija: ,,osećam se kao da sam roden u dvadesetom veku nekom admini

84

Džon Men

njičko streličarstvo. Ali, čak i u njoj je samo pola priče. Druga polovina je u postupcima, podučavanju, posvećenosti onome što .dohija. od drugih. Njega ne možete zaista shvatiti, osim u akciji. Samo tako možete shvatiti šta je sve potrebno da biste postali konjanik strelac, osim ako i sami to ne postanete. On je čovek čiji se život savršeno slaže s onim što on smatra da mu je sudbina. Iz ovoga proističe čelično samopouzdanje, osećaj identiteta i svrhe čvrst kao stena, s mukom zadobijeni u svetu koji on vidi kao opsednut promenom, rastom, vrlinama i ambicijama koje, kada se jednom razumeju, moraju biti zamenjene novim ambicijama. Kašai je, poput kaluđera, čuo poziv, pratio ga i stigao na svoj cilj. Ali, nasuprot kaluđeru, on put i cilj nije našao kroz podučavanje, ili nekakvu organizaciju, ili učitelja. Oni su samo njegovi. I oba su predstavljala čudnu kombinaciju fizičkog i mentalnog rada. U njemu ima nešto od zen ratnika, borca koji postiže unutrašnju ravnotežu da bi izbrusio svoje vojničke veštine jedino što je on morao da postane sopstveni učitelj, izmisli svopstvenu religiju, kako se i desilo. Bilo mu je potrebno više od dvadeset godina. Ponovo sam pitao: Zašto? Kaže da u vezi s ovim nema izbora, kao da mu je konjičko streličarstvo u samim genima. Naravno , to prosto nije bilo moguće, jer veštine konjanika streličara dovoljno dugo nisu prisutne da bi bile ugrađene u genetski kod. Nomadima koreni nisu u prirodi već u vaspitanju, u veštinama ugrađenim u detinjstvu koje su tokom decenija dovedene do savršenstva. Kašai nije imao tu prednost. Odrastao je u svetu kolektivnih ratara, gradskih stanovnika i radnika u fabrici. Možda je, kao dete, iskusio drugu vrstu vaspitanja, neku podsvesnu potrebu da izbegne ugnjetavanje protiv revolucije koju su podržavali Rusi, jednoličnost komunizma. Bekstvo je ležalo u njegovoj mašti, u detinjstvu podgrejanoj romanom o Hunima, Nevidljivi čovek, Geze Gardonjija. To je priča o Trakiskom robu, Zeti, koji putuje na Atilin dvor s grčkim službenikom Pri

Atila 85 skusom (nevidljivim čovekom čija je istinita priča o putovanju iz 449. godine tema jednog kasnijeg poglavlja). Zeta prolazi kroz mnoštvo avantura, zaljubljuje se u lakomislenu hunsku devojku, odbacuje drugu koja ga voli uprkos odbacivanju, odlazi u pohod sa Atilom, bori se u velikoj bici za Katalonsku ravnicu, prisustvuje Atilinoj sahrani, i konačno se sklanja u sigurnost s devojkom koju na kraju prepoznaje kao svoju pravu ljubav. Sve je prilično Preuveličano, s mnogo uzvičnika, ali je dobro, brzo, živo štivo za decu, i s pravom je slavan u Madarskoj. Ne prestaje da se štampa od svog prvog objavljivanja 1902. godine, odražava i pojačava Atilinu popularnost i rasprostranjeno verovanje da su Huni zaista bili preci Mađara, svejedno što svi takođe savršeno dobro znaju da su njihovi pravi preci došlii kao Mađari posle više od 400 godina. Evo malo njegove atmosfere, iz prevoda na engleski, koji je, nažalost, objavljen pod naslovom Rob Huna, gde se jezivim i prejakim rečima opisuju Atiline horde koje se spremaju za pohod na zapad: Mladići su u velikim grupama vežbali u polju. Rogovi su trubili signale. Dug opadajući ton značio je povlačenje. Dva duga povišavajuća tona značila su suoči se u galopu i pucaj. Ovim manevrom jednostavno nisam mogao da ovladam. Huni su vežbali od detinjstva pa nadalje. Kada su konji galopirali tako brzo da su plivali kroz vazduh, jahači bi se okrenuli, legli na stomake i ispalili strele daleko iza sebe. Neki su ih ispaljivali čak ležeći na leđima. Horde nastavljaju da stižu nedeljama, AJani sa svojim kopljima, Nubadi u vučjim kožama, bradati Blemiji, Geloni sa ratnickim bojama naoružani kosama, gromoglasne kočije Bastarna, Akatiri sa lukovima veličine polovine njihove visine, mršavi

86

Džon Men

Skirijci krupnih kostiju, i Heruli, Kvadi i Ostrogoti, i tako dalje, stranicu za stranicom, Ovde 10 000, 20 000 tamo, 50 000 samo Jaziga, 80 000 Gepida, 60 000 Gota. Brojali smo ih čitavu nedelju, samo držeći njihove vođe za reč o njihovom broju. Kada smo prešli pola miliona, otišli smo. Do dana današnjeg ne znam koliko se ljudi bilo okupilo ... mora da je bilo više od milion konja i hiljade i hiljade zaprega. Žestoka stvar za dečaka koji čezne za akcijom i slobodom i koji je srećan što ga je ponelo piščevo preterivanje. ,,Da, naši preci Huni bili su najbolji konjanici streličari na svetu", kaže Kašai. „Zamišljao sam divlje galope, konje kojima ide pena na usta, nategnute lukove. Kakav osećaj! Želeo sam da budem kao oni, zastrašujući, neustrašivi ratnik." Prvi korak bio je da postane streličar. Kao dete, a zatim i kao mladić, dok je živeo u blizini Kapošvara, 40 kilometara južno od jezera Balaton, napravio je na desetine lukova, sakupljajući informacije i iskustvo. Isprobavao je različite vrste drveta što se tiče snage i brzine reakcije, najbolje načine da lamelira tetive (na zadnjoj strani luka, da bi se odupro istezanju) i rog (na trbuhu, da bi se odupro sabijanju), strele po težini i krutosti, vrhove strela po probojnosti. Postao je dobar strelac, a takođe je uvežbavao i brzo ispaljivanje.8 Ovo je samo po sebi veoma zahtevno. Mišići i tetive ramena i lakta moraju da se pretvore u gvožđe. Tri prsta ruke kojom se ispaljuje strela moraju da se naviknu na neprestano trenje o tetivu luka, jer u žaru bit* Ustanovljavanje tradicije pošto ju je jedan od Kašaijevih prijatelja, Italijan Celestino Poleti. koji, s jednim od Kašaijevih lukova drži svetski rekord u ispaljivanju što većeg mogućeg brojji za dvadeset četiri sata. doveo do ekstremnih razmera. Ovo mora da je najluđe od svih Ljudskih dostignuća. Stajao je i ispaljivao po jednu strelu svakih pet sekundi, 11 strela u minutu, 700 na sat, i tako celog dana dok nije ispalio 17 000 strela.

Atila 87 ke konjanici streličari nisu mogli da koriste ni zaštitni kožni jezičak savremenih streličara, ni prsten za palac kakav su kasnije koristili Turci. Ako trenirate od malena, prsti se prilagode tako što na njima otvrdne koža, ali Kašai nije imao tu pogodnost. On svoje prste umotava trakom. Ali, sve ovo još uvek je bilo puko streljaštvo. Još uvek nije jahao. Posle nekoliko fonnalnih časova jahanja, shvatio je da ne postoji niko od koga bi mogao da nauči da jaše kao nomad. Praktično jedino mesto na kome bi danas mogao da nauči jeste Mongolija, gde decu već od treće godine vezuju za konja sve dok ovo dvoje ne postanu jedno. Za Kašaija je bilo prekasno, a Mongolija je bila predaleko. Bio je odrastao i morao je sam da nauči. Ovo je uradio u svojim dvadesetim uz pomoć jednog duhovnog čoveka koji se zvao Prankiš, koji ga je krstio vatrom, obarao ga galopom ispod niskih grana, vukao za uzde, i padao na njega u blato. „Prirodu sam osećao jedino kada mi je glava bila uronjena u nju." Jednoga dana, divlji galop završio se na strmo] padini. Prankiš je stao. Sa neočekivanim mirom Kašai se osvrnuo oko sebe. Bio je u dolini bez izlaza, tako strmih i bliskih strana da je izgledalo da će ih dotaći ako samo ispruži ruku. Imao je osećaj da je našao svoje mesto u svetu, mesto gde, rečima koje su emotivne čak i u prevodu, „prihvatanjem slatke samoće dobrovoljnog izgnanstva mogu da se povučem iz ovog bučnog veka i razvijem konjičko streličarstvo do savršenstva." To još uvek nije bilo mesto za život ili jahanje, jer bilo je pod gustom šumom, a otvoreni prostori zarasli u korov, najniža oblast zbrka blata i trske. Pripadalo je državnoj farmi, ali kao pašnjak je bilo beskorisno, te je on iznajmio petnaest hektara i bacio se na posao da ga prilagodi konjičkom streličarstvu. Ovo je bio dug, spor proces. Dolina kao što je ova, gde je vladala priroda, zasluživala je poštovanje kakvo dolikuje suverenom biću. Covek je mogao da je pripitomi za ono kratko vre

88

Džon Men

me svog ovozemaljskog bivstvovanja, ali ne sme da nanese trajnu štetu. Mora da obrati pažnju na vetrove, vođe, biljke, pokrete životinja i ljudi. Kako vetar duva oko obličja brda? Na koju stranu teče voda ? Šta se dešava kada ima mnogo kiše, ili kada je duga suša? Gde su mesta na kojima se prvo, a gde su ona koja su poslednja na kojima se otopi sneg? Kojim se putem kreću konji, i gde vole da prilegnu? Gde pasu danju, a gde noću? Kada naiđu ljudi, gde spontano prestaju da pričaju ili da lože vatru? Gde, tačno, vole da gađaju? Bile su mu potrebne tri godine da upije sve ovo, i miris pašnjaka u rano proleće, i osećaj na vrhu svakog brda i svake močvare, i da odluči kako na najbolji način da ostvari svoj san. Sve o ovoj drevnoj, zaboravljenoj veštini moralo je da bude otkriveno od početka. Ovaj pejzaž pružio mu je prirodni prostor od 90 metara duž koga će biti postavljene mete. Stekao je drugog konja, ubogo, mlitavo stvorenje koje je spasio otpada, što znači da ga je jeftino kupio. Tokom meseci nežnog i brižnog staranja, Bela je postala uglađena, nežna, i osetljiva. Kašai je uz nju otkrio kako da navikne konja na uzde, sedlo, jedinstveni osećaj konjanika streličara. Bela je naučila da celim putem galopira ujednačenom brzinom, zatim da uradi isto bez uzdi, zatim da prihvati čudne zvuke i da oseća štapiće, trake, torbe, kugle bačene nad njenom glavom, dok konačno, nije bila spremna za oštri zvuk luka, zviz strele i osećaj jahača koji s vremena na vreme izbacuje strelu, a da ničim, sem malim pokretima nogu i prebacivanjem težine napred i nazad, ne pokaže promenu koraka. Prvo iskusto konjičkog streličarstva bilo je pravo otkrovenje. Meta mu je bila bala sena, ali čak i galopirajući tik pored nje, na ne većoj udaljenosti od dva do tri metra, mogao je da ispali samo po jednu strelu u jednom prolasku , i teško da je ikada pogađao metu. Tačnije, smatrao je gotovo nemogućim da izvede najčuveniji postupak konjanika streličara, „Parćanski hitac" preko ramena, koji je ime dobio po Parćanima, a onda je u en

Atila 89 gleskom naziv izobličen u „odvajajući" hitac". Vežbao je nedeljama, galopirajući po petnaest do dvadeset puta dnevno. Bela je postajala sve jača i jača, ali on koji je već bio stručnjak za gađanje lukom, s brojnim pobedama na takmičenjima ostao je beznađežan. Izgledalo je kao da ne postoji način da se prevazide ova kombinacija pokreta, kretanje napred i poskakivanje od galopa, udar kopita, njegovo telo koje poskakuje, ruke koje zamahuju po automatizmu da bi ga vratile u ravnotežu. Izgledalo je sasvim nemoguće nanišaniti, a zatim, precizno odapeti strelu, da ne spominjem uzimanje druge. Gotovo da je zapao u očaj. Postojalo je nešto što nije shvatao, nešto što Atila, što svaki hunski ratnik, svaki konjanik streličar još od pamtiveka, mora da je naučio još u poznom detinjstvu, dok to toliko nije postalo deo njih da nikada nije spominjano pred šačicom ljudi sa strane koji su zapisivali njihove metode. Prestao je da jaše, ne da bi napustio svoj san, već da bi potražio suštinu veštine za kojom je tragao, vrvarsko umeće skriveno zasenjujućim oblakom civilizacije. Kašai se okrenuo svojoj unutrašnjosti. Napustiće i napor koji dominira standardnim streličarstvom, racionalno usredsredivanje na preciznost, put koji je doveo do stabilizatora i nišanskih sprava u takmičarskom sportu. Tehnologija i racionalno razmišljanje nisu pružili objašnjenje. Umesto toga , okrenuo se zen streličarstvu, koje se oslanja na unutrašnju harmoniju, postizanje uspeha uz manje pokušaja. To je, u suštini, isti onaj pristup s kojim dete uči da vozi bicikl, ili „opuštena koncentracija" kojom atletičar na eksplozivnim takmičenjima bacanje koplja, skok u vis, skok u vis sa motkom ostvaruje rezultat naizgled bez ikakvog napora. Vratio se osnovama: konju i jahaču. Digao je ruke od sedla i počeo da jaše neosedlanog konja. Želeo je da oseti telo konja, mišiće, znoj, disanje, da se sjedini sa njim. Bol je postao načinparting engl. odvajanje

90

Dzon Men

života. Neprestano je padao. U urinu je nedeljama imao krv od uboja. Naučio je ovo: da bol i patnja nisu isto. Ovo nije bila patnja, jer njemu ništa nije bilo nametnuto, i bio je slobodan da se suoči s još više bola, u izvesnom saznanju da je napredovao. Kako kaže, rane brzo zarastaju i možemo da nastavimo svoj put ka novoj prepreci, krećući se uvek u pravcu najvećeg otpora. Izabrao je ovaj put kao što su kaluđeri nekada davno izabrali košulje od dlake i šibanje bičem, i to ga je ispunilo vatrenom radošću približavanja spasenju. Je li ovo bilo opsesivno, možda pomalo sumanuto? Jeste, a on se radovao tom ludilu. Jer, iz tog ludila pojavio se obnovljeni zdrav razum, i uspeh. Naučio je da odvoji gornji deo tela od donjeg dela tela. Zamislio je trag napravljen u vazduhu ispruženom levom rukom dok, držeći čašu vođe, nije mogao mirno da drži ruku dok jaše konja u kasu. Nabavio je još konja i vežbao na svima. Istražio je najgore uslove kišu, blato, sneg, smrznutu zemlju. Posebno je radio na „Parćanskom", „odlazećem", hicu preko ramena, držeći struk napred dok se telo okretalo za sto osamdeset stepeni. Pretvorio bi sebe u kentaura, polukonja, polučoveka koga su Grci izmislili kao simbol skitskog konjanika strele. U međuvremenu je tehniku odapinjanja strela doveo do savršenstva. Glavni kamen spoticanja bila je potreba da se u brzini ispaljuje strela za strelom. Ovo nije nešto što prosečni strelac bez konja ikada čini, tako da čak ni stručnjak ne mora da oseti način na koji se nova strela izvlači i stavlja na luk. Strela ima zarez na kraju koji naleže na tetivu luka, ali, kao što zna svaki amater, potrebno je dosta sekundi i mnogo postupaka da se strela namesti spustite luk, savite ga u vodoravni položaj, pružite ruku ka tobolcu, izvučete strelu, pravilno je namestite tako da „vođeće pero" bude usmereno od tetive, namestite zarez na tetivu, zakačite vrhove tri prsta oko tetive, stegnete strelu između prvog i drugog prsta da bi je zadržali na odgovarajućem mestu na luku, podignete luk, nategnete tetivu, ponovo svoju pažnju usmerite na metu u

Atila 91 daljini, nanišanite, i na kraju odapnete strelu. Sve to traje možda pola minuta, što je otprilike isto onoliko vremena koliko je potrebno da bi se pročitalo malopredašnje uputstvo. Kašaiju su bili potrebni meseci, i mnogo eksperimentisanja, da bi razradio tehniku brzog odapinjanja. Prvo, zaboravite tobolac. On je samo za skladištenje strela, a ne za strele koje hoćete da ispalite, jer beznadežno je sporo uzimati novu strelu pružajući se do struka ili preko ramena da biste izvukli jednu strelu iz tobolca. Ovako se to radi: držite svežanj strela levom rukom uz luk, pri tom ih namestite da budu raširene kao karte kada ih držite u ruci, pružite ruku od tetive do luka, dohvatite strelu sa dva prsta duplo savijena tako da čine čvrst oslonac sa svake strane, namestite palac tako da kada strelu povučete unazad, tetiva klizne niz palac pravo u zarez na streli, i povučete dok podižete luk, sve to u povezanom nizu radnji. Ali, ovo su samo reči. Da bi ih pretvorili u delo potrebno je izvesti glavne pokrete koji su sićušni i delikatni kao učenje Brajeve azbuke (na primer, da biste proverili da li je zarez na streli pravilno okrenut, pipnete palcem a bez vežbe jedva da uopšte možete da osetite zarez, da ne spominjem bilo kakve ispravke, a kamoli da to uradite na konju u galopu). Posle godinu dana mogao je da ispali pet strela za šest sekundi. Izgovorite to glasno, tri puta, brzo: toliko mu treba da namesti i ispali tri strele. Sada je bilo vreme da primeni svoje nove veštine. Počeo je da namešta i odapinje strele u galopu, ciljajući naizmenično na sve tri strane, napred, u stranu i iza sebe. A onda je to konačno postala stvarnost: galopirajući pored one svoje bale ispaljivao je tri strele kao i obično, promašaj za promašajem, dok jednog dana sve tri strele nisu završile u bali. To je, naravno, bila srećna slučajnost. Ali ako je moglo da se desi jednom, moglo je biti ponovljeno, hiljadu puta, sto hiljada puta, ako je čovek istrajan. To je bio trenutak kada se prvi put osetio kao konjanik strelac.

92

Dzon Men

Bile su potrebne četiri godine da bi stigao dotle, a to je bio tek početak. Pred njim su bila nova otkrića. Streličari koji stoje potežu tetivu do jagodične kosti ili brade, često ljubeći uže i gledajući niz strelu. Kašai je mesecima pokušavao da izvede ovo, dok nije bio primoran da prizna da je to beznadežno za streličarstvo dok ste na konju u galopu. Sva ta napetost, napet luk, mišići ruku i ramena ukrućeni, čitavo telo razbijeno različitim pokretima kako, do đavola, u ovakvim okolnostima jahač nemože da odabere pravi trenutak da otpusti strelu? U jednom trenutku, pokušao je da upotrebi tehnologiju da mu pomogne da nanišani. Na jednu strelu je prikačio mali laser i pokušao da tačku crvene svetlosti drži na meti dok je galopirao kraj nje. Na svoje zaprepašćenje, pokušaj mu je potpuno propao. Skakutavu tačkicu nije mogao da drži ni na metar od mete, a kamoli na njoj. „Ovaj eksperiment je dokazao da sam znao sve što je trebalo da znam o konjičkom streličarstvu", kaže ironično, ,,s malim izuzetkom onoga kako strela uspeva da pogodi centar mete." Rešenje je bilo da prvo pokuša da nateže luk, ne ka bradi, već direktno duž linije ispružene ruke, dovlačeći strelu nazad do grudi, do srca, do središta osećanja, i drugo da pusti da podsvest odabere trenutak puštanja. Jer pravi trenutak nalazi se negde u tom haosu pokreta. To je trenutak u galopu kada su sve četiri noge konja istovremeno u vazduhu, delić sekunde u kome treba pronaći mir. Prema Kašaijevim rečima, taj trenutak nailazi ,,na vrhu amplitude skoka u galopu, tokom onog trenutka kada lebdimo kroz vazduh pre nego što kopita konja ponovo dodirnu zemlju". Ali, mozak nema vremena da ovaj trenutak dovede u svest. Ne može da se misli, analizira. Može samo da se deluje. Kako se nišani? Ne nišani se. Ne možete da nišanite jer nema vremena. Manete se razmišljanja i postupate po čistom osećaju. Ali da biste to mogli, potrebno je odgovarajuće iskustvo, prava informacija mozgu. Kao sa slikarstvom i poezijom, osećaj

Atila 93 je ništa bez tehničkog temelja, godina eksperimentisanja, bola, neuspeha i očaja. U Kašaijevoj borbi sa ovim neotkrivenim procesom bilo je nečeg od srednjovekovnog mističnog rvanja sa tamnom, dugom noći duše. A onda je ušao u neku vrstu raja. U zoru sam na svom konju galopirao kristalnim tepihom sa usađenim kapima rose i ispaljivao strele vlažne od jutarnje izmaglice u metu. Voda zbačena sa mokre strele gotovo da je iscrtavala liniju kroz vazduh. Onda sam najednom primetio žarke zrake sunca koji su mi palili lice. Sve oko mene puckalo je od suve vreline, a plava padina brda podrhtavala je od podnevnih zvona obližnjeg sela. Bio sam budan u svom snu, sanjao sam budan. Vreme se istopilo kao slatki med u jutarnjem čaju. Koliko sam samo tražio to osećanje! Progonio sam ga kao dečak koji želi da uhvati leptira na cvetnoj livadi. Divni insekt vrluda u letu kao list papira nošen vetrom, a onda sleti na mirisni cvet. Dečak ga sustiže, dahćući od napora i pruža se ka njemu trapavim pokretom da ga uhvati palcem i kažiprstom, ali leptir odleti i dečak opet trči i spotiče se za njim. Ja sam imao leptira u ruci. Stavio sam ga između dlanova, pazeći da ne povredim njegova krhka krila. Vetrovi promene duvali su kroz mene dok sam čekao trenutak kada ću sve svoje moći moći da usmerim prema novom izazovu. Sada je bio izazov biti potpuno ozbiljan prema konjičkom streličarstvu, koje je sada bilo sam život kako kaže, doslovno bi umro bez njega. Da bi mogao da finansira svoju opsesiju, bio mu je potreban prihod, tako da je morao da napravi sopstvenu misiju u poslu, što je značilo uspostavljanje novog sporta, i svih njegovih pravila. Njegova dolina mu je pružila dimenzije. Putanja od devedeset metara s tri mete, svaka devedeset santimeta

94

Dzon Men

ra u prečniku, od kojih svaka treba da bude u jednom napadu pogodena spreda, sa strane i otpozadi, iz galopa koji ne sme da traje više od šesnaest sekundi, a stručni konjanici mogu da je predu za osam ili devet sekundi. Ali prva strela ne može biti odapeta dok se ne pređe trideset metara putanje, a poslednja meta mora biti pogodena što je brže moguće „odvajajućim hicem" dok jahač odlazi u galopu. Tri hica u šest sekundi, hitac na svake dve sekunde. Da bi ustanovio svoj novi sport, bilo mu je potrebno da sebi izgradi ime, koristeći svoju veštinu da bi pokazao šta sve može da se uradi. Njegova sledeća velika ideja bila je ova: da jaše svoje konje sada ih je imao jedanaest na smenu, duž staze koju je sam odredio, i da dvanaest sati neprestano gađa. Zatvorio je dolinu, izbacio radoznale Neverne Tome, večite neprijatelje, dvolične prijatelje ovde nagoveštava kako ostalima mora da je bilo teško da se izbore sa ovim zahtevnim, neugodnim fanatikom i trenirao šest meseci. „Nije bilo ni jednog jedinog dana da nisam zamišljao da sam na bojnom polju. Uprkos tome što sam bio sam, ni na trenutak nisam bio usamljen. Moja mašta je dolinu ispunila naoružanim saborcima i smrtnim neprijateljima." Ovaj izazov otvorio je nove nivoe uspeha i slobode. „Mislim da nas život sve iskušava, ali pravi srećnici su oni koji sami odaberu svoja iskušenja i učine ih onolikim koliko mogu da podnesu." Ovo, naravno, nije samo radi duhovne vežbe: Kašaijev maraton biće upotrebljen i da bi se izgradila poslovna strana njegove operacije. Vreme je da se svet upozna sa ponovnim rođenjem konjičkog streličarstva. i tako se desilo. Ginisova knjiga rekorda, televizija i novine bili su obavešteni, pomagači i prijatelji pozvani da drže konje i skupljaju strele. Počeo je jednog junskog dana u pet ujutru, jašući prvo spore konje, ispaljujući pet strela za deset ili dvanaest sekundi koliko im je bilo potrebno da pregalopiraju stazu, a onda, kako se temperatura dizala i sati prolazili, prešao je na brže konje, koji su stazu prelazili za manje od sedam sekun

Atila 95 di, ispaljujući po tri strele u svakom prolazu. Do pet popodne, pregalopirao je 286 krugova i ispalio preko hiljadu strela. Kašai gotovo da nije mogao da se pokreće od umora, bio je u nekom izmenjenom stanju svesti. Pomoćnici i učenici su ga bacali u vis da proslave njegov uspeh. „Večno ću im dugovati zbog njihovog entuzijazma", zapisao je s teškom ironijom. Bila su mi potrebna naredna dva sata da se probudim. A onda me je, odjednom, akumulirani zamor prethodne decenije tresnuo kao istopljeno olovo. Na večemjoj igranci bio sam veoma malo aktivan." Kroz petnaest godina, Kašai je svoju predstavu tako izbrusio da se gotovo graničila sa savršenstvom. Ovaj sport je, koristeći njegov sistem bodovanja, ustanovljen i razvija se. Od ranih 90ih, nekoliko stotina muškaraca i žena, a svake godine ih je sve više, vežba ovu iscrpljujuću veštinu, prvo u Mađarskoj, a sada i u Nemačkoj i u Austriji, uz nekoliko strasnih učenika u Sjedinjenim Državama. U jednom trenutku, ove pristalice pritisnuće da se ovaj sport uključi u Olimpijske igre. Tod Del, iz Arizone, otkrio je Kašaija dok je vodio trening u Sjedinjenim Državama. Iznenada je dugoročno interesovanje za streličarstvo i jahanje dobilo novu snagu, jer je shvatio da je ovo nešto više od sporta. To je fuzija tela i uma gde ovi odražavaju jedno drugo, osnova za prihvatanje uspeha i neuspeha u životu, ,,jer uspeh se ne može razumeti u potpunosti ako se prvo ne razume neuspeh". Ali, ne radi se samo o postignuću pojedinca, u pitanju je i grupa, u kojoj svako ohrabruje sve ostale duh saradništva redak u takmičarskom sportu. Ovako bi trebalo da bude kada je u pitanju veština od koje je zavisio pojedinačni i grupni opstanak u bici. Sada se pojavljuju i drugi koji se izdaju za učitelje konjičkog streličarstva. „Neke od njih sam upoznao", objašnjava DeJ. „Ono što Kašaija razlikuje je što on ne podučava samo tehniku odapinjanja strele s leđa konja u galopu. Ono što on podučava je srce i duša ratnika."

98

Džon Men

hvaljuje Bogu što je preživeo, i svi stanu u red za jedan aplauz. Kašai ostaje ozbiljnog izraza lica kao i uvek. Kasnije sam, šetajući dolinom, video pet učenika kako gađaju mete bačene u vazduh. Posmatrao sam nekoliko minuta. Ni jedan od ove petorice nije pogodio ni jedan jedini put. A nisu čak ni brzo gađali, da i ne pominjem to što nisu bili na konjima. Znači, Kašai je bio taj koji je u stanju da odgovori na to važno pitanje: ako su Huni bili konjanici strelci i živeli istom vrstom života kao i desetine drugih nomadskih plemena, zašto su bili toliko uspešniji od svojih komšija? Nije sve bilo zbog Atile. Hunsko osvajanje počelo je dve generacije pre njega, kada su se Alani i Goti razbežali pred njima. Tehnički ključ hunskog uspeha doslovno, njihovo tajno oružje bio je hunski luk. Sada luk svakako izgleda drugačije, jer je asimetričan, kao njegov Sjongnu prototip, to jest, kada je nategnut, gornji krak mu je duži od donjeg. Bilo da su Huni nasledili ovaj dizajn od Sjongnu ili ne, on je postojao nekoliko vekova. Takođe se raširio i na istok, u Japanu. Začudo, asimetrija nema nikakve veze sa snagom, dometom i preciznošću luka, tako da njena svrha ostaje kontroverzna. Možda je dužina donjeg kraka smanjena da bi se olakšalo rukovanje, što se dešava kada ga zabacite preko vrata konja da biste gađali u desno (ili, ako ste pravi majstor, da gađate levom rukom). Možda je bilo lakše gadati iz klečećeg stava, ali kada uopšte imate potrebu da klečite? Kašai se, izigravajući mistika, pita da li je, kada je bio nategnut, postao simbol hunskog šatora, ili svenadsvođujućeg božanstva, Nebesa, ali to nije verovatno. Više volim da mislim o tome kao o nečemu vezanom za identitet, jer detalji uobičajenih predmeta često sadrže elemente koji se nasumično javljaju, ili iz nekih trivijalnih razloga, i opstaju prosto zato što postanu tradicionalni i nema jakog razloga da se promene. Možda su hunski lukovi asimetrični jer su to uvek i bili, od vremena

Atila 99 kada je grana odsečena sa drveta verovatnije bila asimetrična nego simetrična. Možda bi Atila, preko svog prevodioca, ako biste se usudili da ga pitate zašto su hunski lukovi veći sa gornje strane odgovorio: „Tako Huni prave lukove." Ali, hunski lukovi su bili drugačiji i po druga dva osnova, uklapajući se u treći, koji je zaista bio važan: bili su veći, imali su izraženije zakrivljenje, i na kraju, što je najvažnije, njihova veličina i oblik dali su im više snage. /on je evoluiran kao odgovor na promenu okoline stepskog staništa. Mali skitski luk dobro je služio 2000 godina dok, u III veku pre n. e., istočni s.usedi Skita, Sarmati, nisu razvili odbranu protiv skitskih strela. Pokrili su svoje ratnike i konje oklopom i obučili ih da se bore u zbijenoj formaciji. Bilo je više mogućih načina da se suprotstavi ovome mačevima, kopljima, teškom konjicom. Ali, najefikasniji je bio luk koji je mogao da odapne strelu koja će da probije oklop. To je bio luk koji su Huni doneli sa sobom s istoka što znamo po onima pronađenim u Sjongnu grobnicama: luk sa malim „krilima " od roga, dugim oko tri centimetra, koje je bilo izvijeno u suprotnu stranu od strele. Ono je, a ne drveno telo luka, natezalo tetivu luka. „Krila" su slabim krajevima obezbeđivala čvrstinu koju samo drvo nije moglo, kao što noktima mogu da se urade stvari koje bi prstima bez njih bile nemoguće. Takođe su produžili luk za nekoliko izuzetno važnih procenata, a ta dodatna dužina povećala je polugu. Ovo streli omogućava da savije masivniji luk s manje napora, jer se zakrivljena ušica ponaša kao da je deo točka velikog prečnika. Kako streličar zateže luk, ušica se odmotava, rezultat toga je produženje tetive luka. Po otpuštanju, ušica se ponovo namotava skraćujući tetivu, povećavajući ubrzanje strele bez upotrebe duže strele ili većeg potezanja. To je bio pronalazak koji je nagovestio sistem potezača koji se koriste na savremenim složenim lukovima. U suštini, to je hunskom streličaru malo produžilo ruke, omogućavajući mu malo veću probojnu moć, ili malo veći

100

Dzon Men

domet: tek nekoliko metara, ali nekoliko važnih metara; omogućavajući hunskim strelama da budu fatalne dok strele njihovih neprijatelja nisu mogle ni da dobace do'njih. Ovaj lepi i složeni instrument imao je još jednu prednost. Proizvodnja jednog takvog zahtevala je određeni nivo stručnosti koji se graničio sa umetnošću. To nije bio kalašnjikov koji može da se sklepa u nekoj centralnoazijskoj fabrici lukova. Za izradu ma kakvog unazad izvijenog luka potrebno je godinu dana ili više, ali je pri tom hunski proizvođač lukova morao da bude majstor za rezbarenje i nadogradnju ušica od roga. Svaki luk je bio svojevrsno remekdelo, i ni jedna druga grupa nije imala stručnosti da proizvede luk koji bi mu bio ravan. Međutim, nadmoćni luk bio je tek jedan element hunske dominacije. On bi bio od životne važnosti za usamljenog ratnika ili malu pljačkašku družinu, ali nadolazećoj hordi pobede malih razmera bile su od koristi isto kao da uopšte i nisu pobedili. Hunima je bilo potrebno da postanu mašina za masovno i sveopšte uništenje. Faktor koji im je išao u prilog bio je njihov nomadski način života, koji im je dao sposobnost da se bore tokom čitave godine, za razliku od zapadnih vojski, koje su zimi kampovale a borile se leti. Smrznuta zemlja i reke predstavljali su dobar put jakim ljudima i jakim konjima. Druga njihova glavna prednost je to što su naučili da se bore kao jedan, i to u velikim razmerama. Tokom svog boravka u divljini ili tokom pohoda na zapad, razvili su taktiku koja je odgovarala njihovom novom oružju. Ako su Skiti mogli da udare kao vetar, Huni su naučili da nalete kao uragan. Ovako se dešavalo. Zamislite vojsku hunskih konjanika koja se suočava sa vojskom konjanika pod oklopima Sarmata, Gota, Rimljana, za sad nije bitno koga, jer sada svi imaju iste zajedničke elemente: svi imaju lukove, svi nose neku vrstu oklopa, uglavnom od kože, kosti ili bronzanih pločica. Konji su im slično zaštićeni. Huni su

Atila 101 lakše odeveni, možda uopšte i nemaju oklope. Oni će se pouzdati u svoju brzinu i vatrenu moć. Svaki od njih nosi luk, tobolac sa šezdeset strela i mač koji visi o pojasu. Mada mogu da jašu neosedlane konje, imaju sedla i, rekao bih, uzengije od kože ili kanapa. Prednja linija Huna podeljena je u dva puka, svaki po, otprilike 1000 muškaraca (i žena ako je potrebno), dok je iza njih na desetine konjskih zaprega s municijom, natovarenih s nekoliko stotina rezervnih lukova i preko sto hiljada strela. Zatrubi truba. Konji znaju formaciju, i dva puka daleko izvan dometa neprijatelja, na oko 500 metara udaljenosti obrazuju dve ogromne mase koje polako kruže u suprotnim smerovima poput nadolazećih oluja, uzdižući zlokobne oblake prašine, bezglasne sem tupog topota kopita po travi. Još jedan poziv, i svaki od onih dve hiljade ljudi, svojom slobodnom rukom uzima pet, šest, možda i sedam strela iz tobolca u zavisnosti od veštine i iskustva, i stavlja ih u ruku u kojoj drži luk, držeći ih prema spoljašnjoj strani luka. Još jedan poziv trubom. Sada se oblaci ratnika ubrzavaju, kaskajući u krugovima prečnika od 200 do 300 metara, čekajući pravi trenutak. Konji znaju šta se sprema. Znoje se kako napetost raste. Čuje se signal za napad. Sa spoljašnje strane svake od ove dve uskomešane mase odvaja se kolona ratnika u galopu i ide pravo ka statičnoj liniji branilaca. Ostali prate. Razmak se sužava: četiristo metara, trista metara. Prošlo je manje od pola minuta od poslednjeg poziva. Sada su oba puka u punom galopu, otprilike pri brzini od trideset do četrdeset kilometara na sat. Na dvesta metara, oblak strela diže se sa neprijateljske strane, ali je razdaljina prevelika, strele su ispaljene nasumično. Skoro sve su uludo potrošene. Na sto pedeset metara, prvih nekoliko stotina Huna ispaljuje svoje strele ispred sebe, usredsredujući se na uzani, sto metara dugi pojas neprijateljske linije. Sa te udaljenosti, strele su ispaljene nisko iznad glava onih napred. Uz dodatni momenat galopa, strele lete brzinom od

102

Džon Men

dvesta kilometara na sat a to su strele sa malim, troperim, gvozdenim vrhovima, naoštrene kao igle, sa probojnom moći koja je ravna metku. Na sto metara, vođe su već postavile nove strele. Njihovi konji u galopu skreću i trče paralelno sa neprijateljskom linijom, STRELIČARI se okreću u sedlu i ispaljuju u stranu strele lete gotovo ravno uzimaju nove, ispaljuju ponovo, i ponovo, i sve to u samo nekoliko sekundi, jer ovo je ekvivalent Kašaijevog terena od devedeset metara na kome on može da ispali šest strela, dok za njima glavnina puka takođe sipa kišu strela po istoj nesrećnoj masi neprijateljskih vojnika. Za pet sekundi hiljadu strela može da pogodi dvesta neprijatelja, narednih hiljadu u sledećih pet. To je dvanaest hiljada strela u minutu, što odgovara vatri iz deset mitraljeza. Sada, posle sto metara, vođe ponovo skreću i galopirajući se udaljavaju od neprijatelja ali još uvek ispaljuju strele, svako po jednu ili dve, nišaneći nisko iznad glava onih iza sebe. Ponovo dolaze okolo, zgrabivši sledeću pregršt strela iz svojih tobolaca i stavljajući ih u onu ruku kojom drže luk, dodirom tražeći zareze i nameštajući svaki u odgovarajući položaj i postavljaju se iza poslednjih redova puka. Uragan je u svom punom naletu, sto jahača u grubom spoljašnjem krugu sa još deset linija unutar njega, i svi su željni najboljih položaja na vođećoj ivici, svi kovitlaju oko mirnog jezgra prečnika četiristo metara. To bi seljacima na zemlji koji bi videli prašnjave đavole kako sisaju prašinu iz suncem spržene stepe izgledalo upravo kao uragan. U svest dolazi savremena slika. Prvi krug je posekao Ljude kao što trava pada pod baštenskom kosilicom. U prostoru od četrdeset pet sekundi, što je sporo za konja u galopu da pretrči četiristo metara, istih dve stotine neprijateljskih vojnika pogodeno je sa pet hiljada strela. dvadeset pet po čoveku. Većina će, naravno, biti odbijena, ali neke će svakako naci prolaz između štitova, ili iznad ploče na grudima, ili kroz očnu duplju, ili, pak, pravo kroz štit, pravo kroz gvozdeni oklop. Ot

Atila 103 pozadi, drugi se tiskaju napred da zauzmu mesto palih, tek da bi i sami pali. Hajde da ovo stavimo u širi kontekst. Nikada ni jedna vojska nije izbacivala toliku količinu hitaca. Neće postojati ništa nalik njima dok se Francuzi nisu suočili sa engleskim strelcima dugih lukova u Stogodišnjem ratu, a strelci dugih lukova bili su statični, nedostajala im je nadmoćna fleksibilnost hunskih konjanika streličara. Nema vojnika koji bi bio u stanju da se približi ovoj brzini ili gustini vatre sve do pronalaska repetirajućih pušaka u drugoj polovini XIX veka. Čak i tada, prvi strelci brzometnim puškama nisu bili ništa u poredenju sa streličarima: streličar svoj zanat i veštinu mora da uči od detinjstva i od neprocenjive je vrednosti. Strelac iz puške se obuči za nekoliko dana, i lako je zamenjiv. Ovo je, manjeviše, prvi od deset krugova gde ratnici kruže grabeći nova sledovanja strela od onih koji u pozadini drže municiju. Za deset minuta, ispaljeno je 50 000 strela i pogodilo front dužine sto metara. Sada se setite da je to jedan od dva vrtloga koji se okreću u suprotnim smerovima, gde jedan puk gađa desnom rukom u levu stranu, onaj drugi suprotno. Između sebe oni pokrivaju dvesta metara fronta. Potrebno je da samo jedan čovek padne i otvara se prolaz u koji se sipaju strele, i brana se raspada. Naravno, neki neprijatelji su bolje zaštićeni od drugih. Persijanci, Sarmati, Goti i Rimljani svi imaju konjicu sa oklopima, i pešadiju sa oklopima koja je nosila štitove i koplja, ponekad i uz podršku katapultova. Ponekad može biti neophodno razbiti dobro oklopljene redove drugim sredstvima, tako da su Huni imali i druge taktike, tačnije lažno povlačenje, koje bi, uz malo sreće, dovoljno povuklo suprotstavljenu vojsku napred da se slomi kruta linija njihove odbrane i otvore se džepovi koji bi Hunima omogućili još jedan krug da sa isukanim mačevima pokušaju da ujašu i otkriju telo neprijateljske vojske. Na bliskim

104

Džon Men

borbama koristili su i lasa, prirodno oružje stočara. Danas u Mongoliji seljaci koriste lasa na kraju dugih motki za hvatanje ovaca i koza. „Dok se neprijatelji brane od ranjavanja mačem", pisao je Amijanus, „Huni bacaju trake tkanine upletene u omče na svoje protivnike i tako ih upetljaju da im se udovi sapnu i iz njih iščili moć da jašu i hodaju." (Hune je sve ovo dovodilo u preimućstvo na otvorenom. Ova tehnika je bila čudesno efikasna na stepama kada su nailazili na statičnije grupe Sarmata, Alana i Gota. Ali, u vreme Atilinog rođenja, kada su Huni posedovali pašnjake istočne Madarske, nije više bilo stepa koje je trebalo osvojiti. Tradicije zasnovane na pastirskom životu, jahanju, brzim pokretima i jednostavnom stilu života dosegle su svoje granice. Huni su sada naišli na šume, planine i gradove, i uskoro će se suočiti sa strateškim i taktičkim problemima o kojima nisu imali ni predstave.

II RIVALI .

4 KONTINENT U HAOSU

Rana 380. godina u mađarskoj velikoj ravnici. Huni se naseljavaju u svojoj novoj domovini, i ne smatraju je baš idealnom. Bar jednu genemciju bili su u pokretu i lepo živeli od ratnog plena. Navikli su se na pljačku, i to ne samo zbog luksuza, već i za puko preživljavanje. To je sve što znaju. Sada su, odjednom, opkoljeni. Na istoku su planine Transilvanija i Karpati, preko kojih su došlii pre nekoliko godina. Za njih više ničega nema na tom putu. Na jugu i zapadu je Dunav, rimska granica, sa svojim vojskama i gradovima tvrđavama, na sever i zapad, germanska plemena koja će možda jednoga dana biti vazali, ali baš i nisu bogata. Biće potrebno malo vremena dok se ne donese odluka na koju stranu da se krene. Pridošliim nomadima budućnost je puna složenih situacija i nepoznanica. Posle Adrijanopolja carstvo se borilo, i nije uspelo da povrati mir unutra i spolja. Balkan je ostao u metežu, s gotskim bandama koje su slobodno pljačkale, sve dok car Zapadnog carstva, Gracijan, i njegov Istočni suvladar, Teodosije Veliki, nisu sa svima ponaosob zaključili mir od 380 do 382. godine, podmitivši ih izuzećima od poreza, poklanjanjem zemlje i angažovanjem u oružanim snagama. Teodosije je onaj koji je, u dva

108

Džon Men

****

odsudna trenutka, održao ovu klimavu tvorevinu na okupu slanjem vojske da podrži hrišćanstvo nasuprot paganizmu i da dokaže pravo svoje porodice na Zapad pred odmetnicima. On je taj koji je uspeo da kupi vreme pretvaranjem Gota u saveznike, čak iako je njihova verzija hrišćanstva bila jeretička. On je nametnuo nicensku verziju hrišćanstva širom carstva pre svoje smrti 395. godine. S njim je pao i bastion protiv nereda i injekcije varvarizmom. Njegovi naslednici bili su dvojica nejakih sinova, Arkadije (osamnaestogodišnjak, vladar Istoka) i Honorije (jedanaestogodišnjak, vladar Zapada). Carstvo je postalo mešavina kultura, svaka u vezi s drugom. Neki varvari su se skrasili, drugi su bili neprestano u pokretu, od kojih su najznačajniji bili Vizigoti. Novi vođa, Alarik, tako uspešno ih je vodio u pljačku po Balkanu da je imenovan za upravnika provincije, ali je to bila samo odskočna daska za bolju domovinu u okviru carstva za njegov narod. U oba dela carstva, Goti i drugi varvari čak i pojedini Huni postali su viši oficiri. Na Zapadu se, kao moć iza prestola, Stiliho, Vandal poreklom, oženio Teodosijevom bratanicom. Goti su generalno bili vojska, pod pretnjom da uglavnom budu Lojalni svojim komandantima a ne caru. Varvari su brzo postajali sudije sudbine carstva. Alarik je 401. godine svoje Vizigote odveo u Italiju i primorao cara da svoj dvor preseli u Ravenu, gde je ostao čitav vek. Od 405. do 407, dve varvarske vojske mešavina Gota, Alana, Vandala, Švaba, Alamana i Burgundinaca uletela je u Galiju i Italiju. Stiliho je bio za saradnju i izazvao je jaku antivarvarsku reakciju u kojoj je pogubljen, bez uticaja na napredovanje varvara. Godine 410. Alarik je opseo Rim. To je bilo prvi put u osamsto godina da je večni grad video neprijatelje unutar svojih zidina dogadaj koji je hrišćanima bio toliko šokantan da je severnoafričkog biskupa Avgustina od Hipoa inspirisao da napiše jednu od najuticajnijih knjiga svog vremena, o drzavi mojoj. Alarik je umro te godine i njegova vojska bez ko

Atila 109rena, koja je još uvek tražila svoju domovinu, odlutala je natrag u Galiju, zatim dalje u Španiju, a onda je ponovo okrenula da bi se nastanila severno od Pirineja u današnjoj Akvitaniji. Njihova nova prestonica, Tuluz, postao je 41$. centar poluautonomne oblasti, nacije po svemu sem po imenu obezbeđujući carstvu trupe u zamenu za redovno snabdevanje žitaricama. Varvari i Rimljani bili su isprepleteni geografski, vojno, u društvu i politici, proces koji se najbolje vidi na primeru Teodosijeve ćerke i sestre cara Honorija, dvadesetogodišnje Gale Placidije, koja je odvedena da se protiv svoje volje uda za varvarina Alarikovog naslednika, Ataulfa. Ali, sudbina je Gali Placidiji pružila zapažen povratak. Kada je Ataulf umro, udali su je (opet protiv njene volje) za Rimljanina koji je bio odgovarajućeg statusa, patricija i vojskovođu Konstancijusa; godine 421. bio je suvladar, oko sedam meseci. Ovaj brak ju je katapultirao u moć, koju je zadržala tokom mnogih dramatičnih obrta, pretvarajući se u jednu od najopasnijih žena svog vremena. Kada je Konstancijus umro, optužena je za zaveru protiv sopstvenog brata i sa svojom bebom, ćerkicom Honorijom, i četvorogodišnjim sinom Valentinijanom, naslednikom zapadnog dela carstva, pobegla je u Konstantinopolj. U Konstantinopolju, vladar Istoka bio je Arkadijev sin, još jedan Teodosije, koji je 423, na kratko, postao jedini vladar čitavog carstva u svojoj dvadeset drugoj godini. Pa ipak, odlučio je da podrži Galu Placidiju kada je zatražila zapadni presto za mladog Valentinijana. Kao rezultat, kada je iste godine dvor u Raveni odabrao da kruniše nekoga van porodice, Teodosije je poslao vojsku da slomi uzurpatora i postavio na presto Valentinijana, koji je sada imao šest godina (vraćajući tako i dečakovu majku Plasidiju u Italiju, zajedno s malom Honorijom, kojoj je sudbina namenila da odigra čudno važnu ulogu kasnije u našoj priči). Ovako su stvari stajale tada kada se Atila bližio zrelosti oko 420: carstvo podeljeno, oba dela rasporena religioznim i politič

kim rivalstvom, mnoge varvarske grupe bile su emigrantske kolonije, severne granice u haosu, obe vojske su se delimično sastojale od pripadnika onih naroda kojima su bile suprotstavljene. Ambicioznom vođi severno od Dunava sve ovo je delovalo krajnje ohrabrujuće. Hajde sada da pređemo ponovo tih četrdeset godina da vidimo šta su Huni radili sve to vreme. Prvi Huni su se u Zapadnoj Evropi pojavili 384, kada su oni i njihovi vazali Alani bili pozvani da ojačaju carske redove u građanskom ratu protiv navodnog uzurpatora, Maksimusa. Pomogli su da Maksimus ostane van Italije, i verovatno bi otišli dublje u carstvo da nisu bili podmićeni da se lepo ponašaju i da idu kući. Njihovo ponašanje inspirisalo je Teodosija da ih ponovo unajmi posle četiri godine tokom druge intervencije da se uguši pobuna u Italiji. „O , stvari za pamćenje", pisao je Pakat, istoričar iz IV veka, „Goti, Huni i Alani odgovorili su na poziv, smenjivali straže i retko se bojali da će ih prekoreti. Nije bilo topota, zbrke, pljačke na uobičajen varvarski način." Do tad su, posle pobede, varvarski kontingenti odbili da idu kući. Jovan Hrizostom, biskup Konstantinopolja, opisao je rezultat: „Ono što se nikada nije dogodilo sada jeste. Varvari su, napuštajući svoju teritoriju zauzeli određeni deo naše, i to u nekoliko navrata. i pošto su zapalili zemlju i osvojili gradove, nisu nameravali da se ponovo vrate kući, ali su nam se, u maniru ljudi koji su pre na odmoru nego u ratu, svima podsmevali do prezira." Ovo nisu bile trupe pod centralizovanom kontrolom, već pod sitnom boranijom od pljačkaša koji su predvodili napade po principu napadnii beži. Nije bilo načina da ih pobedite u ratu. Više je ličilo na hvatanje žabe. Umesto toga, Konstantinopolj je ponudio dogovor: varvari uglavnom Goti, ali se odnosio i na grupe Huna postali bi saveznici, federati, podmićeni da sarađuju sa zemljom južno od Dunava. Ova Hunska pleme

oAtila 111 na nisu imala jedinstvenog vodu i bila su tek nešto veća od porodičnih grupa. Ali, sada su, prvi put, Huni i zvanično bili unutar carstva. Na severu, glavnina Huna, sada vladara istočne Mađarske i Rumunije, imala je makar začetak jedinstva pod Balamberovim naslednicima Basič i Kursič. Groblje u blizini današnjeg sela Čakvar, na ivici pošumljenih brda Vertaš između Budimpešte i jezera Balaton, otkriva kulturu u promeni, gde su bivši stanovnici, i lokalna plemena i Rimljani, udruženi onima koji su povezivali glave svoje dece, sahranjivali konje i nosili zlatom i srebrom popločane trake oko glave i srebrene i bronzane minđuše. Ali to za nomade i nije bilo neko imanje. Lokalna ekonomija se raspadala. Bilo je nešto malo pašnjaka u pošumljenim dolinama Karpata, i oni koji su sa svojim stadima živeli na mađarskoj pusti verovatno su shvatili da to baš i nije stepa iz njihovih snova, jer reka Tisa je krivudajući njom, plavila u proleće, presecajući im pašnjake na dva dela. Imali su robove, poražene Gote i Alane s one strane Karpata, i Sarmate koji su bili vladari Mađarske, i koji su svi znali da obrađuju zemlju. Ali niti su lokalne farme, niti uvezena stada proizvodili dovoljno. Hunima je bila potrebna hrana. Mogli su da je otimaju lokalno ili da je kupe nešto dalje, da su samo imali čime; Zlatnici bi takođe bili korisna sirovina za zlatnu pahulju kojom su njihove najimućnije porodice ukrašavale svoju konjsku opremu, onižje i kape. Gde da odu po zlato? Balkan je bio temeljno opustošen, a Konstantinopolj previše tvrd orah. Osvrtali su se oko sebe u potrazi za lakšom metom, onom koja bi se predala i sasvim dovoljno nagradila njihovu do savršenstva dovedenu taktiku. Godine 395. okrenuli su se ka zadnjem ulazu carstva: istočnim provincijama koje nisu bile branjene jer je rimska vojska bila zauzeta još jednim gradanskim ratom u Italiji. Da bi stigli tamo, morali su da pregalopiraju čitav put oko Crnog mora, oko 1500 kilometara. Ali, put do tamo, kroz nekadašnje zemlje Go

ta i Alana, sada je bio deo njihove teritorije, i bilo je proleće sa svežim pašnjacima. Svako sa po dva do tri rezervna konja, nomadska vojska neopterećena zapregama, mogla je da pređe 160 kilometara južnim ruskim stepama i da im snežni obronci Kavkaza budu u vidokrugu za mesec dana. Zatim još dve nedelje, da se probiju kroz Kavkaz, verovatno kroz Darijski prolaz, glavni put centralnim Kavkazom iz Čečenije jer Cečeni su tada bili tamo, a čitav milenijum su bili u Gruziji. Hrišćanska Jermenija, istočna granica carstva, ležala je pred njima sa bogatim gradovima na sirijskoj i feničanskoj obali 1200 kilometara dalje. Tog leta su gradovi u centralnoj Turskoj nestajali u plamenu, i hunske bande su se dokopale robova u Siriji prema jednom izvoru njih 18 000. U Vitlejemu je Jeronim, naučnik i budući svetac, čuo vesti o njihovom dolasku i stresao se. Jeronim je rođen u severnoj Italiji i obrazovao se u Rimu, gde je postao hrišćanin. Kasnije je mnogo godina živeo u Antiohu, pokušavajući da pronađe način da razreši gorki sukob oko arijanstva, jeresi koja je poricala božanstvenost Hrista. Putovao je na sva važna mesta: u Rim, Grčku. Svetu zemlju, Egipat, i na kraju se kako je mislio skrasio u Vitlejemu. Sada je prosudio da mu je jedina nada da će preživeti ležala u bekstvu na obalu. Posle godinu dana, kada je sve bilo gotovo, pisao je o svom iskustvu: Čuvajte se, vukovi, ne iz Arabije, već sa severa, krenuli su prošle godine sa udaljenih stena Kavkaza i za tren pokorili velike provincije. Koliko je manastira zauzeto, koliko potoka se zacrvenelo od ljudske krvi! ... I da imam stotinu jezika i stotinu usta, i glas od gvožđa ne bih mogao da nabrojim sve katastrofe ... Čitavu su zemlju ispunili preklanima i panikom dok su jahali tamoamo na svojim brzim konjima ... Svuda su stizali pre nego što su ih očekivali: brži su od glasina, i nigde nisu imali milosti ni prema religiji, ni činovima, ni starima, ni deci

Atila 113koja plaču. Oni koji su tek počeli da žive bili su pogubljeni i, nesvesni nevolje u kojoj su se našli, smejali su se među isukanim mačevima neprijatelja ... Mi sami bili smo primorani da pripremimo brodove, da čekamo na obali, da preduzmemo sve mere predostrožnosti zbog dolaska neprijatelja, da se varvara plašimo više od brodoloma, mada su vetrovi besni. Hrišćanskom svešteniku u Siriji, Kirilonasu, vera se gotovo raspršila očiglednim povlačenjem Boga i svoje rakcije uneo je u dirljivu pesmu: Svakog dana nemir, svakog dana novi izveštaji o nesrecama, novi udari, ništa sem bitki. Istok je porobljen i u porobljenim gradovima ne živi niko ... Trgovci su mrtvi, žene udovice ... Ako će me Huni pokoriti, o, Gospode, zašto sam otišao u izbeglištvo sa svetim mučenicima? Ako će njihovi mačevi poseći moje sinove, zašto sam prigrlio Tvoj uzvišeni krst? Ako ćeš im predati moje gradove, gde će biti slava Tvoje svete crkve? ... Nije prošla ni godina kako su došlii i opustošili me i uzeli moju decu za zarobljenike, i avaj, sada opet prete da ponize našu zemlju. Ali, Huni u stvari i nisu stigli do Palestine. Jeronim se vratio u svoj dom u Vitlejemu. Nije bilo drugog napada jer je skretanje Huna Eufratom i Tigrom privuklo pažnju Persijanaca. Persijska vojska, a ne rimska, bila je ta koja ih je vratila na sever, povratila pokradena dobra i oslobodila 18 000 zarobljenika. Kada je grčki državni činovnik Priskus čuo priču o ovom napadu posle više od pedeset godina, rečeno mu je da su, da bi izbegli poteru, Huni krenuli drugim putem, putem koji prolazi pored „plamena koji izbija iz stene pod morem", što se možda odnosi na kaspijsku obalu bogatu naftom. Marko Polo spominje isti

Huni su svoju novu domovinu imali manjeviše za sebe, ali je Uldinov autoritet bio oslabljen pohodom iz 408. godine i vazali su im izmicali i grupe njegovog sopstvenog naroda. Ignorišući ga, male grupe Huna odlazile su na svoju ruku, neke da se pridruže Gotima na njihovom maršu na Rim, neke da se pridruže rimskim trupama koje su ga branile. Šta je Uldin uradio u vezi sa svim ovim? Ništa što je imaло 10 ikakvog uticaja na sveт s one strane Dunava. Umesto toga, lokalno je konsolidovao moć, tačnije preko male grupe poznate kao Гепиди, koji su živeli na pašnjacima severno od Tise, što arheolozi znaju po stotinak nalazišta, od kojih mnoga sadrže šnalu s likom orla koja je bila ukras koji je simbolizovao Gepide. Od tada pa nadalje, Gepidi su postali deo hunskog save za. Sve ostalo što su Huni nameravali u prve dve decenije V veka je nepoznanica. Jedan istoričar, Olimpiodorus iz Tebe u Egiptu, написао je bogat i detaljan izveštaj o svojoj poseti iz vesnom hunskom kralju Čaratonu oko 412. godine. Za ovo zna mo jer to drugi pominju. Ali, originalu, ili zapravo njegovoj či tavoj dvadesetdvotomnoj Istoriji nema ni traga, tako da Čaraton ostaje tek ime. Deluje verovatno da su se javile razlike u odnosima Huna i Istočnog i Zapadnog carstva. Dva istočna zakona iz 419. i 420. malo osvetljavaju mrak, nagoveštavajući da su Čaratonove ambicije bile usmerene na istok. Prvi zakon propisuje смртну kaznu za svakoga ko varvarima oda umetnost brodogradnje, drugi zabranjuje izvoz određene robe morem. Ovi čudni detalji nagoveštavaju da su Huni, osiromašeni, ali još uvek jedinstveni, imaју 11 ambicije da izgrade pomorsko trgovačko carstvo, i da su ih istočni Rimljani zaustavili. Ako je tako, onda je možda carska opozicija ta koja je Hune naterala da još jednom razmotre начине za život od pljačke. I očigledno su pljačkali. Taj se zaključak može izvući iz sačuvanog ukaza koji se tiče odbrane Konstantinopolja, tačnije no

Atila 117vih zidina, započetih 413. godine kao reakcija na pretnju od Huna. Zidine su dobile ime po caru, Teodosiju II, ali on je bio tek dete kada je izgradnja bila u toku. Ovaj posao zapravo je započeo i sproveo regent, pretorijanski prefekt Antemije, koji je već bio učinio mnogo da bi zaštitio Istočno carstvo. Pored toga što je poručio nove pomorske patrole na Dunavu, potpisao je mirovni ugovor sa Persijom i radio na boljim odnosima s Rimom. Sada su tu bile nove zidine, jer je s kopna grad prerastao Konstantinovu staru odbrambenu liniju, razlivajući se iza nje u ravnicu čist rizik u ratu. Novi bedemi će ga proširiti još pet kilometara, pružajući se od Mramornog mora do Zlatnog rta, s devet kapija i desetinama kula. Kule su bile dovoljno velike da bi se vlasti upustile u mali privatni poduhvat, dozvoljavajući izvornim vlasnicima da koriste donje spratove, oslobođeni uobičajenog ograničenja da bi javne zgrade trebalo da budu dostupne za korišćenje trupama kada je to potrebno. Posle devet godina, zidine su bile podignute, a vlast nije bila u rukama petnaestogodišnjeg Teodosija, već njegove ambiciozne starije sestre, Pulherije. Tako da je verovatno bila njena ideja da se izda kontroverzni ukaz za one Који žive u novim kulama. Od sada pa nadalje, „sobe u prizemlju svake kule novih zidina" oslobađaće se za vojnike koji se spremaju za rat, ili se враћају iz rata. „Zemljoposednici se neće uvrediti" ovom promenom namene, rekao je onaj ko je napisao predlog ovog zakona, ko god to bio, savršeno svestan toga kakve će to proteste izazvati. „Čak i privatni vlasnici stanova nameštaće jednu trećinu svog prostora za ove svrhe." Zašto je ovo bilo potrebno? Jedan kratak i jezgrovit komentar hroničara iz VI veka, Marcelinija Komesa, nam kaže: ,,Huni pustoše Trakiju." Ne daje više detalja. Na trenutak, ovo je bila predaleka grmljavina da bi bila komentarisana. Odnosi sa Zapadnim carstvom pošli su nekim drugim putem. U tom pravcu, izgledalo je da je sve postavljeno kako va

lja. Neke hunske grupe upisane su kao федерати i ponuđena im je zemlja oko istočnog dela jezera Balaton. Huni su činili trupe u redovnoj vojsci, i lokalno su Huni i Rimljani naizgled živeli u prisnim odnosima i obostranoj toleranciji, čak i pod prodornim pogledom rimskih vojnika koji su nastavili da popunjavaju Ijudstvom veliku tvrđavu Valkum, braneći puteve koji su vodili oko zapadnog dela jezera Balaton kroz oblast Rimljanima poznatu kao Valerija. Po ruševinama kraj današnjeg sela Fenekpusta, ovaj ogromni četvorougao 350 X 350 metara, s 44 kule i četiri kapije, od kojih je svaka gledala na po jednu stranu sveta bio je grad koliko i tvrđava, sa komandnim centrom, civilnim kancelarijama, crkvom i 100 metara dugom zgradom koja je možda bila pijaca. Sačuvani plug i ostali poljoprivredni alati pokazuju da se ovaj grad oslanjao na okolnu prirodu za snabdevanje. Nakovanj od 82 kilograma pokazuje industrijske sposobnosti. Valkum je imao svoje kovače, zidare, grnčare, sarače, tkače i zlatare (koji nisu, sudeći po ostacima pronađenim u radionici proizvodili svoje zlato, već su samo preoblikovali i popravljali постојеће uzorke). Tamo mora da ih je živelo na stotine, hiljade njih dolazile su tamo zbog trgovine čak, izgleda, i lokalni Huni. U ovim povoljnim okolnostima, verovatno negde oko 410, rimski adolescent, Flavije Ecije, bio je određeno vreme hunski talac: mali dogadaj koji će imati trenutne posledice po sve u Evropi. „Talac" je reč koja se obično koristi, ali nije sasvim odgovarajuća. Mladić je bio službeno poslat iz dva razloga: kao dokaz časne namere u zamenu za jednako eminentnog Huna, naravno i kao neka vrsta mladog ambasadora, ekvivalent dobrovoljcu mirovnih trupa čiji bi zadatak bio da osigura dobre odnose i protok informacija. Kao i svaki ambasador on bi, u suštini, bio špijun pod drugim imenom. Već je imao istu ulogu među Alarikovim Gotima ostavši među njima tri godine. Iskustvo je Ecija učinilo jedinstveno kvalifikovanim i da trguje mi

Atila H9rom i, ako je potrebno, deluje kao vojni savetnik. Govorio je gotski, hunski, latinski i grčki. Svuda je imao prijatelje. Svoje znanje i kontakte upotrebio je da očuva mir s Hunima u narednih trideset godina što je dostignuće koje mu je pomoglo da se uzdigne i postane najveći zapovednik u carstvu. Ecijevo iskustvo uskoro je dobro iskorišćeno. Godine 423. carstvo je bilo pokidano ratom između Rima i Konstantinopolja gradanskim ratom, za one koji su carstvo još uvek videli kao jedno kada je uzurpator Jovan (Johanes), obični administrativni činovnik, proglašen carem u Raveni i istočna vojska krenula da ga zbaci. Jovanu je bila potrebna pomoć, i na Ecija, tada u dvadesetim godinama, moglo se osloniti da će je pribaviti u vidu njegovih hunskih prijatelja. Godine 425. Ecije se vratio Hunima, noseći kovčege sa zlatom. Ovo je, naravno, trebalo da bude samo akontacija, kojoj je trebalo da usledi još kada jednom istočnjaci budu pobedeni. Velika vojska Huna kasniji izveštaji govore o 60 000, ali naučnici smatraju da su cifre u gotovo svim izveštajima veoma preuveličane, možda i do desek puta jahala je prema Italiji i napala je istočnjačku vojsku otpozadi odmah pošto je stigla do Ravene. Zakasnili su: tri dana pre toga, Jovan je pogubljen. Svejedno, Huni su se borili sve dok Ecije nije shvatio da nema svrhe, i sklopio je mir naravno, u zamenu za dodatno zlato za hunsku gramzivu vojsku. Nije bilo ideologije niti lojalnosti. Ovi Huni bi se borili za svakoga ko plati, i bili bi srećni da ostanu i služe carstvu. Ali, novi vladari u Raveni težili su miru većih razmera. Ecije, sada komes (comes grof), poslat je da sredi nemirnu severnu granicu u Galiji, gde je ostao narednih sedam godina, a Huni su se vratili kući, u Panoniju i Valeriju, gde im je, u znak zahvalnosti za njihovu pomoć, očigledno bilo dozvoljeno da preuzmu vlast nad imanjima i tvrđavama bez znaka protivljenja. Zahvaljujući Eciju i Zapadnom carstvu, Huni su mogli da konsoliduju svoju vlast nad onim što je danas Mađarska, nad

120

Dion Men

čvrstom bazom za vođe sa većim ambicijama. (Nije to bio poslednji put da su zapadnjaci podržali varvare u nadi da će tako uspostaviti mir, da bi nešto kasnije videli kako im štićenici postaju nevaljali.) Vođe o kojima je reč su dvojica braće, Oktar i Ruga. Niko ne zna otkuda su došlii. Možda su bili potomci Balambera, Basiča, Kursiča, Uldina i/ili malo poznatog Čaratona, ili su bili potomci nekog novog, skorojevićkog plemena. Nadahnuli su svakovrsne akademske rasprave o prirodi „dvojnog kraljevanja", i razloga za to. Tu verovatno i nije bilo neke velike tajne, jer se to i ranije dešavalo među Hunima, a i kasnije se dogodilo dva puta. Ova dvojica su najverovatnije jednostavno vladala različitim delovima teritorije. Ruga na istoku, Oktar na zapadu. Ono što možemo reći je da ovakva dvojna kraljevstva nisu bila stabilna (svedoci smo onoga što se dogodilo između Rima i Konstantinopolja). Da bi dosegli takve visine, obojica su morali biti ambiciozni i nemilosrdni. Rivalstvo je bilo praktično neizbežno. Njihov prvi pohod nije se dobro završio. Pošto ih je carstvo ogradilo i sa mora i sa kopna, okrenuli su se jedinim dostupnim žrtvama: germanskim narodima duž Rajne, na severozapad. Među njima su bili i ostaci plemena poznatog kao Burgundijci ili Nibelunzi (po bivšem vođi, Niflungu), čiji je veći deo rodbine prešao Rajnu pre oko petnaest godina. Ovi Burgundijci nikome nisu bili pretnja. Bili su to ostaci zaostali posle Folkenvanderung, seobc plcmcna, bili su zadovoljni životom u miru i uglavnom su radili kao stolari u dolini Majne. Njihovu priču priča jedan crkveni istoričar, Sokrat, pišući nekoliko godina kasnije. Sada, odjednom, dolaze Huni i pustošenje. Uznemireni, Burgundijci odlučuju da potraže pomoć od Rima, i rade to tako što šalju delegaciju preko Rajne i traže biskupa koji će ih pokrstiti u hrišćane. To uspeva. Preobraćenje dovodi do oživljavanja duha. Kada Huni ponovo dodu, tri hiljade Burgundijaca ubija deset hiljada Huna među njima i suvladara Oktara i ovaj mali ogranak

Atila 121 plemena je spasen. Brojevi su, bez sumnje, preuveličani, ali u priči verovatno ima istine, jer je preobraćenje Burgundijaca spomenuto i u istoriji sveta španskog pisca iz V veka, Orozija. Koliko god ljudi da su Huni izgubili, to mora da ih je naučilo o poteškoćama ratovanja u šumama južne Nemačke. Onda se, 432. godine, Oktarovom smrću, Ruga izdigao kao jedini vođa, i on je bio odgovoran za jačanje veze sa starim prijateljem Huna, Ecijem, koji je postao žrtva neke podle unutrašnje borbe u Rimu. Pošto ga je regent, Gala Placidija, otpustila, pobegao je preko Jadranskog mora u Dalmaciju, zatim na sever preko ničije zemlje gde su Rimljani, Germani, Goti, Sarmati i Huni živeli u pomešanoj zbrci, preko Dunava na hunsku teritoriju. Ovde je Ruga svom starom savezniku Eciju dao grupu najamnika koji su mu pružili vojničku snagu koja mu je bila potrebna da se vrati kući i povrati svoj položaj od regentkinjecarice Plasidije.10 Iste godine je postavljen za konzula (prvo od njegova tri postavljenja za konzula), proglašen za glavnokomandujućeg snaga Zapada, još jednom poslat da osigura granicu na Rajni protiv Franaka. Ruga je čovek koji je, kako izgleda, hunskom kraljevstvu postavio čvrst temelj. Imao je vojsku dovoljno opasnu da započne uspešne napade protiv istočnih Rimljana, i dovoljno pametne izaslanike da od njih izvuku godišnji porez od 350 funti zlata, uz obećanje da će vratiti hunske izbeglice. To nije bila velika pobeda, niti je suma bila velika, ali je na obe strane bio dobar početak. Gotovina je isplaćena njemu lično, što znači da je imao vlast da je distribuira i na taj način sačuva lojalnost svo10 Lako rečeno. ali, kao i mnoge sporedne izjave. i ova krije epiku. Ecije je krenuo na izvesnog Bonifacija. ili Bonifasa. kada je postao ratni diktator severne Afrike, kada je otimao moć u Italiji. i na taj način postao protivnik regenta Gale Plasidije. Kada se vratio iz severne Afrike. pomirio se s Galom Plasidijom, postao je njen favorit protiv Ecija. Ecije je porazio Bonifasa da bi povratio svoj položaj u jednoj jedinoj bici. kako kaže legenda.

122

Džon Men

jih komandanata. Ako su se neki žalili a neki jesu, nekoliko čitavih plemena otišli su u potrazi za utočištem preko granice kao ilegalni imigranti. Ako je hteo da održi i proširi svoj autoritet, Ruga ovo nije mogao da toleriše. Zakačio bi se za svoja nevoljnija plemena i od Rima zahtevao povratak odbeglih. U tom trenutku, sredinom 430, Ruga je umro ukoliko nećemo da verujemo melodramatičnoj priči crkvenog istoričara Sokrata, koji je rekao da je Bog nagradio cara Teodosija za njegovu dobrotu i pobožnost tako što je Rugu ubio gromom, posle čega je usledila kuga i božanska vatra koje su desetkovale Rugine podređene. Sokrat, međutim, nije objasnio zašto je Bog promašio dva preostala Rugina brata, Mundžuka i Ajbara (Ebarsijus u svom latinskom obliku)." Mundžuk, stariji, imao je dva sina, i ovaj par se sada seli u središte scene, u još jednom dvojnom kraljevanju, sa zadatkom da svoje neposlušne saplemenike održe ujedinjene i obezbede priliv novca i robe od Rimljana, i istočnih i zapadnih. Jedan se zvao Bleda, njegov brat, Atila. " Za one koji su željni veze između zapadnih Huna i Sjongnua, ime Munxuk preživljava u maloj. od nedavno samostalnoj državi Tuvi. između Mongolije i Sibira. Maksim Mundžuk igrao je lovca u Kurosavinom nagrađenom filmu Dersu Uzala (1975).

PRVI KORACI PREMA CARSTVUNestor, bivši biskup Konstantinopolja, bio je sarkastičan i ljutit čovek. Rvao se s osnovnim problemom koji je delio hrišćanstvo u ranim danima Da li je Hrist bio bog, ili čovek, ili pomalo od oba? i otkrio ono što je on smatrao ne, ono za šta je znao da je istina: da, mada je Hrist bio i bog i čovek, posedovao je dve jasno odvojene ličnosti, jer, sasvim očigledno, njegov V VJ božanski deo nikada nije mogao da bude Ijudska beba. Prema tome, Marija nije mogla da bude Majka božja, jer to bi značilo da smrtna žena može da rodi boga, što je kontradikcija. Stoga je on, Nestor, bio u pravu, i svi hrišćani koji se nisu slagali s njim tačnije, oni koji su prihvatili načela koja je postavio nikejski savet 325. godine i svi ostali antinikejski jeretici nisu. Svet nije uvažavao njegov pristup. Njegov veliki protivnik, Kiril Aleksandrijski, osudio ga je i proterao u Oazu na jugu Egipta. Tamo se, 430ih godina, žalio na učinjenu mu nepravdu. Osvetili bi ga mnogi, ili još bolje, Bog sam. Zapravo, božanska osveta već je bila otpočela. Kako drugačije da se objasni uspon Huna? Jednom su bili međusobno podeljeni i bili su tek pljačkaši. Sada su, odjednom, bili ujedinjeni i verovatno će se suprotstaviti i samom Rimu. Ovo je svakako bila kazna hrišćanskom svetu zbog njegovog „ogrešenja o pravu veru".

124

Džon Men

Nestor je možda u vezi s ovim bio prilično nesiguran, ali bio je usred problema. Huni su se zaista uzdigli. Više nisu bili sitni pljačkaši. Do kasnih 430ih postali su krupni pljačkaši. Zapravo, ovo nije imalo nikakve veze sa božjom podrškom Nestoru, sve s usponom našeg heroja i antiheroja, Atile. Čitavu deceniju posle Rugine smrti otprilike 435. godine, Atiline ruke bile su vezane zajedničkom vladavinom s njegovim starijim bratom Bledom. Tih deset godina njih dvojica radili su zajedno na učvršćivanju svog carstva, gde je Atila bio mladi i izuzetno ozlojedeni partner. Tajna je kako su i zašto zadobili moć. o njihovom detinjstvu u ranim godinama V veka ne zna se ništa, a njihova imena, oba prilično uobičajena na germanskom, nisu mnogo od pomoći. Bleda je skraćena verzija nečega poput Bladardus/Blatgildus. Atila vuče koren od atta, „otac" i na turskom i na gotskom, uz dodatak deminutiva ila. To znači „mali otac". Ovo ime se čak prenelo i preko Lamanša, u anglosaksonski. Imao ga je dorčesterski biskup, a imao ga je i neki lokalni visoki zvaničnik koga se sećamo po selima etelboro i Etlbridž u Norfoku. To možda uopšte i nije bilo pravo ime našeg Atile, već izraz naklonosti i poštovanja zbog onoga što je postigao, hunska verzija pseudougodnog „deduška" (deda) kako su Rusi nekada oslovljavali Lenjina i Staljina. U početku je izgledalo da je u vezi s ovom dvojicom prinčeva sve bilo pošteno uredeno. Bili su u miru sa Zapadnim Rimom, i usredsredili su se na povezivanje lokalnih grupa i puštanje krvi Istoku, Nije baš sve bilo tako slatko. Rugina smrt mora da je oslobodila neka gadna trvenja među braćom koja su na trenutak među sobom podelila kraljevstvo. Atila je uzeo oblast ispod reke, u današnjoj Rumuniji, dok je Bleda vladao u Madarskoj, prednjoj teritoriji s lakšim pristupom bogatom Zapadu. Obojica mora da su tražila pokoru od svojih rođaka i nižih

Atila 125 glavešina i tako se rešili pretnji i ugroženosti svog položaja, jer su dva kraljevska rodaka odjurila na jug, odbacujući svoj sopstveni narod da bi potražili utočište.među svojim navodnim neprijateljima. U godini Rugine smrti, Atila i Bleda zajedno su dovršili mirovni ugovor dogovoren između njihovog ■ujaka i carstva jašući na jug do granične tvrđave Konstancije, nasuprot Margusu, braneći ušće Morave tamo gde se ona uliva u Dunav 50 kilometara istočno od Beograda, odmah s one strane današnje rumunske granice. Ovde su se sreli sa ambasadorom Konstantinopolja, Plintom što je po Priskusu bio dobar izbor, jer Plinta je i sam bio Skit, izraz koji je korišćen za bilo kog varvarina ili, kao u ovom slučaju, bivšeg varvarina. Plinta i njegov zamenik, Epigen, izabran zbog njegovog iskustva i mudrosti, bez sumnje su došlii pripremljeni s nekoliko kola natovarenih šatorima, pisarima i kuvarima i raskošnom gozbom, pripravni da laskaju svojom formalnošću. Huni, sirovi i pripravni i ponosni na to, bili su prezrivi. Kako Priskus piše: „Varvari ne smatraju za shodno da razgovaraju sjahavši sa svojih konja, tako da su Rimljani (tj. oni iz Novog Rima, Konstantinopolja), imajući u vidu svoje sopstveno dostojanstvo, odlučili da se sa Skitima (tj. Hunima) susretnu na isti način." Jasno je ko je kontrolisao situaciju. Atila i Bleda su diktirali dnevni red. Plintini pisari zapisivali su uslove. Svi Huni begunci biće poslati natrag severno od Dunava, uključujući i dva princa izdajnika. Svi rimski zarobljenici koji su pobegli biće vraćeni, osim ako svaki ne bude otkupljen sa osam solida, devetina funte zlata (uz napomenu da je vizantijska funta neznatno manja od današnje, ovo je bilo oko 600 dolara u 2004 zlatna novčića), što je trebalo isplatiti onima koji su ih zarobili dobar način da se obezbedi direktan dotok fondova Hunima na vrhu. Biće otvorena trgovina i održavaće se godišnji trgovački vašar na Dunavu koji će biti bezbedan za sve. Suma namenjena

126

Džon Men

Hunima da bi održali mir udvostručena je, s 350 na 700 funti zlata godišnje (oko četiri i po miliona današnjih dolara), a mir će trajati dokle god Rimljani budu plaćali. Kao dokaz njihove dobre volje, istočni Rimljani su kasnije predali one dve kraljevske izbeglice, Mamasa i Atakama (,,0ca šamana"). ManiF njihovog prijema ukazuje i na podlo rivalstvo koje je klijalo pod površinom Atiline suvladavine s bratom i na brutalnost tog vremena. Prinčevi su izručeni na donjem Dunavu, kod mesta zvanog Karsijum (današnji rumunski grad Haršova na delti Dunava), pravo u Atiline ruke. Nije bilo nađe, očigledno, da se zadobije njihova lojalnost. Da bi ih kaznio za primer, naredio je da budu ubijeni na način koji je kroz 1000 godina proslavio Vlad Nabijač, izvorni Drakula, koji je vladao istom ovom teritorijom. Ovo je bila zaista stravična smrt.12 Dželati prvo odseku drvenu motku dugu oko tri metra, sasvim tanku s jedne strane, i ovaj kraj je fino zaoštren i dobro podmazan mašću. Drugi kraj je deblji, da bi bio nešto nalik osnovi. Ljudi koji potežu kanape njima rašire noge žrtvi, tkanina je isečena i motka se čekićem ubaci u anus izuzetno pažljivo i uz česte pauze da bi se izbeglo oštećivanje unutrašnjih organa. Motka koja se probija odguruje u stranu creva, debelo crevo, stomak, jetru i pluća, dok ne stigne do ramena, i izađe kroz kožu leđa uz pomoć noža iza kičme. Žrtva je nataknuta na ražanj ,,kao jagnje" izuzev što srce i pluća još uvek rade. Zatim se noge vežu za motku oko zglobova da bi se sprečilo klizanje pri onome što sledi. Kolac se sa svojim teretom lagano uspravlja i postavlja u čvrsti držač od kamenja ili drveta gde ga na željenom mestu drže podupirači da se ne bi drmusalo telo. Ako je sve pravilno urađeno, javna agonija koja sledi trajaće nekoliko dana. Rimljani gledaju s druge obale, a svi oni Huni, koji bi možda i razmotrili moguć Detalji su uzeti Iz ..Na Drini ćuprija" (1945) dobitnika Nobelove nagrade, srpskog pisca Ive Andrića (prev. Lovit Edvards. London. 1959/1994).12

Atila 127 nost da stanu uz Bledu čuju spore, jednolične udare ćekića i vriske, shvataju da Atila komanduje ljudima izuzetno uvežbanim kada se radi o umetnosti nemilosrdnosti jer nabijanje na kolac je veština koja zahteva iskustvo i gotovo hiruški preciznu ruku i zabelešku. Po uslovima koje su Huni nametnuli bilo je savršeno jasno šta smeraju. Mada su voleli da zlatne novčiće pretapaju u nakit, takođe su razvijali i ekonomiju gotovim novcem zasnovanu na određenoj valuti, a od iznuđivanja nije bilo lakšeg načina da se dođe do gotovine. Mogli su da nude konje, krzna i robove na trgovačkom vašaru na Dunavu, ali im to ne bi donelo pravo bogatstvo bar ne dovoljno da steknu svilu i vino što bi im život učinilo prijatnim, ili da plate strane zanatlije koje bi mogle da izrade teško naoružanje od koga će zavisiti njihova dugoročna sigurnost. Osim toga, samo zahvaljujući određenom bogatstvu mogli su da izbegnu da budu pocepani. Prema Svetom Ambroziju, za hrišćane je bilo savršeno u redu da varvare iscede zajmovima: „Onome koga ne možeš lako pobediti u ratu, možeš se brzo osvetiti stotinom (tj. procentom). Tamo gde postoji pravo na rat, postoji i pravo na ušur.'^ Kada su se Atila i Bleda vratili na svoje teritorije, za kratko vreme su imali ono što su želeli nešto zlata, malo prostora za disanje, ali mir na duge staze ih nije zanimao. Bio im je potreban rat, a događaji su im uskoro pružili priliku na svim stranama. Tokom ove decenije, za oba dela carstva pretile su katastrofe. Ecije se borio s vatrom u Galiji, slomio Franke432. godine, zatim Bakaude (435 437), nepoznatu i haotičnu družinu koja je vodila gerilski rat iz svojih baza u šumama, i konačno Gote, koji su gotovo zauzeli Narbonu 437. godine. Sama Kartagina, stara prestonica rimskih severnoafričkih provincija, potpala je pod vlast vandalskog vođe Gajzerika 439. godine. Posle četrdeset godina lutanja preko Rajne, Francuske i Španije, Gibraltara Vandali su pre samo četrnaest godina osvojili dana

šnju Libiju. Kartagina, sa svojim akvaduktom, hramovima i pozorištima (od kojih je jedno, koje se zvalo Odeon, služilo kao mesto održavanja koncerata), razorena je u svakom smislu. Osvajači su pronašli svoju novu otadžbinu, mada dovoljno plodnu, ipak samo uzani pojas između Sahare i Mediterana, i brzo naučili novu veštinu: brodogradnju. Kartagina je bila predivno smeštena da dominira 200 kilometara dugim kanalom koji razdvaja Afriku od Sicilije, i postao je baza za gusarenje, a zatim i za mornaricu. Gajzerik je 440. godine spremio invazionu flotu, iskrcao se na Siciliju, posle malo razaranja prešao je na italijansko kopno, nameravajući ko zna šta. Teodosije II je s istoka poslao vojsku da pomogne da se odbiju osvajači, ali to je uradio prekasno: Vandali su s plenom odlazili kući pre nego što su istočnjaci stigli. /Atila i Bleda su iskoristili ova očajna vremena. Na Zapadu su imali odličnu priliku za pljačku, zahvaljujući njihovom savezništvu sa Ecijem, kome su bili potrebni kao pomoč na njegovom pohodu protiv jogunastih varvara u Galiji. Huni su pomagali u borbi protiv Franaka, Bakauda, i što je najvažnije upamiti, protiv Burgundijaca/Nibelunga. To je bilo pleme koje je gotovo celo prešlo Rajnu pre trideset godina, ostavljajući za sobom ostatke koji su se uspešno oduprli hunskom napadu. Oni su se bili nastanili, uz nevoljni pristanak Rima, na određenoj strani srednje Rajne, zauzevši nekoliko gradova, s Vormsom kao prestonicom. Na čelu s njihovim kraljem Gundaharom, istoriji i folkloru poznatijim kao Gunter, ostali su nemima gomila koja je pokušavala da osvoji još zemlje. Invazija na zapad kroz Ardene 435. privukla je pažnju Ecija i njegovih najamnika Huna, koji su i sami želeli da se skrase posle poraza od pre nekoliko godina. Rezultat je bio stravičan, mada nema sačuvanih detalja o ovom napadu. Umrlo je na hiljade Burgundijaca (mada verovatno ne 20 000 kako je pomenuto u jednom izvoru), među njima i Gunter, u pokolju koji će biti prenet u narodno predanje, tačnije u

Atila 129 veliki srednjovekovni ep Pesma o Nibelunzima i u skorašnje vreme u Vagnerovom Ciklusu o nibelunškom prstenu. Sve vreme u narodnom sećanju vlada pretpostavka da je za uništenje Burgundijaca odgovoran sam Atila. To se ne uklapa. Kod kuće je imao pune ruke posla. Ali, postoji činjenica veoma bliska legendi, jer pokolja nije moglo da bude bez dogovom između Ecija i Huna. Sada su dobili svoju nagradu: osvetu, i plen. Nekoliko preživelih Burgundijaca proganjano je na zapad i jug i njihovo ime spominjalo se u oblasti oko Liona i njegovih vinograda dugo pošto su samo pleme i potonje kraljevstvo nestali. Atili i Bledi već je bilo potrebno više, ako ne od drugih varvara, a onda od Istočnog carstva. Imali su spreman izgovor. Nije plaćen danak. Izbeglice koje su pobegle preko Dunava nisu vraćene. A, povrh svega, biskup Margusa poslao je ljude preko reke da poharaju kraljevske grobnice. (Priskus kaže da se radi o hunskim grobovima, ali Huni nisu pravili grobnice. To mora da su bili drevni kurgani, koji su oduvek bili preturani i pljačkani baš kao da su bili male planine gde može da se rudari po želji.) Stiglo je naređenje da biskup odmah mora biti izručen, ili će biti rata. Biskup nije izručen, pa su Atila i Bleda povukli svoj potez. Negde oko 440. godine, na trgovačkom vašaru u Konstanciji, Huni su se iznenada okrenuli protiv Rimljana i pobili ih nekoliko. Zatim je, prešavši Dunav, hunska vojska napala Viminacijum, prvi susedni grad Margusa na istoku, predajući grad užasnoj sudbini. Niko nije zapisao zašto je bio tako ranjiv, ali izgleda da su stanovnici znali šta se sprema, jer su zvaničnici imali vremena da zakopaju sadržaj svog trezora, preko 10 000 novčića koje su arheolozi pronašli 1930ih godina. Preživeli su odvedeni u ropstvo, među njima i jedan neimenovani poslovni čovek koga ćemo sresti kasnije u prilično izmenjenim i mnogo boljim okolnostima. Zatim je grad sravnjen sa zemljom, i nije obnovljen čitav vek. Danas je to selo Kostolac.

130

Džon Men

Huni su se zatim okrenuli na sam Margus. Biskup, pljačkaš grobova, prestravljen da će ga predati sopstveni narod da bi osigurao svoju bezbednost, iskrao se iz grada, prešao Dunav, i rekao Hunima da će dogovoriti da im kapije grada budu otvorene ako obećaju da će se prema njemu lepo ponašati. Data su obećanja, rukovali su se. Huni su se noću skupili na drugoj obali Dunava dok je biskup nekako ubedio one na straži da mu otvore kapiju. Huni su bili tu, i Margus je takođe pao i spaljen je. Nikada više nije obnovljen. Potpuno je nejasno šta se dogodilo posle toga. Izvori i interpretacije se tako dramatično razlikuju da niko nije siguran da li se odigrao jedan ili dva rata, i koliko dugo je trajao, ili su trajali procene se kreću od jedne do pet godina. Period od dve ili tri godine izgleda da se najbolje uklapa. Sve je to bilo zbrkano sa vandalskim osvajanjem Sicilije i vojskom Istoka koja je bila poslala da pomogne Zapadu. Bilo je mnogo razaranja na području Beograda. U svakom slučaju, Huni su sada gospodarili Margusom i njegovim sestrinskim gradom Konstancijom na severnoj obali Dunava, i mogli su da gospodare dolinom Morave, kojom je vodio glavni put u Trakiju. Pala su još dva grada, Singidunum (Beograd), i Sirmijum (danas selo Sremska Mitrovica, 60 kilometara zapadno od Beograda na reci Savi), gde je biskup predao neke zlatne posude koje će, nekoliko godina kasnije postati uzrok strašne svađe. A onda, kao da je nešto zaustavilo Hune na njihovom putu možda problemi kod kuće, ili Teodosijeva brza ponuda zlata. Atila i Bleda su izvukli svoje trupe, ostavljajući granični pojas Panonije i Meziju u ruševinama koje su se još pušile. Postojao je još jedan mirovni ugovor koji je ugovorio Anatolije, glavnokomandujući vojske istočnog cara i prijatelj samog cara. Možda je deo ovog obnovljenog mirovnog ugovom bilo to da Huni dobiju još jedan deo plena: crnog patuljka iz Libije koji našoj priči dodaje bizarni element. Zerkon je već bio živa le

Atila genda. Svoje prisustvo u hunskim zemljama dugovao je jednom od najvećih Rimskih generala, Asparu, koji je komandovao dunavskom granicom nekoliko godina do 431, kada je poslat u severnu Afriku u bezuspešnom pokušaju da porazi Vandale. Aspar je bio taj koji je zarobio Zerkona i vratio ga u Trakiju. Ovde su ga ili Huni zarobili, ili im ga je Aspar predao. Zerkon i nije bio neka upečatljiva pojava. Gegao se na deformisanim stopalima, nos mu je bio tako ravan da je izgledalo kao da ga uopšte nema, tek dve rupe tamo gde je trebalo da bude nos, zamuckivao je i tepao. Imao je smisla da ove svoje nedostatke pretvori u prednosti, i postao je čuvena dvorska luda, a specijalizovao se za parodije na latinskom i hunskom. Atila nije mogao da ga podnese, te je postao vlasništvo njegovog brata. Bledi je Zerkon bio užasno smešan Način na koji se kretao! Njegovo tepanje! Njegovo geganje! i ophodio se prema njemu kao prema čudovištu, kućnom ljubimcu. Opremio ga je oklopom i vodio sa sobom u pohode. Zerkon, međutim, nije u potpunosti uvažavao Bledin sadistički smisao za humor i pobegao je s nekim zarobljenicima Rimljanima. Bleda je bio toliko besan da je onima koji su poslati u poteru naredio da zanemare sve begunce sem Zerkona i da ga dovedu u lancima. Tako je i bilo. Kada ga je ugledao, Bleda ga upita zašto je pobegao od tako ljubaznog gospodara. Zerkon se, govoreći svojom užasnom mešavinom latinskog i novonaučenog hunskog, na sva usta izvinjavao, ali je izrazio protest rekavši da bi njegov gospodar trebalo da zna razlog njegovog bega: nije mu data žena. Na ovo Bleda ostade bespomoćan od smeha i dodeli mu jednu siroticu koja je nekada bila pomoćnica njegove starije žene. Zerkon će se opet pojaviti i njegova priča će se nastaviti kasnije. Pošto je Atila otkrio prednosti diplomatskih razmena dunavski front je nekoliko godina bio miran. Kako kaže Priskus, Atila šalje pisma Teodosiju pisma koja mora da su bila ili na grčkom ili na latinskom. Nepismeni Atila mora da je već imao bar

132

Džon Men

jednog pisara i prevodioca, ako ne i mali sekretarijat. Potražuje begunce koji nisu vraćeni i danak koji nije plaćen. Stavlja diplomatski sjaj na nešto što je tek nešto više od obične gangsterske pretnje. On je strpljiv čovek. Voljan je da primi izaslanike da razmotre uslove. Takođe sebe predstavlja kao čoveka sa problemom, naime, reč je o nestrpljivim komandantima. Ako bude samo i naznake zakašnjenja ili bilo kakvog znaka da se Konstantinopolj priprema za rat, on neće moći da zauzda svoje horde. Izgleda da je Atila zaista imao problema s nekim svojim ljudima. Kako je mir bio jeftiniji od rata, a ambasadori jeftiniji od vojske, Teodosije je poslao izaslanika, jednog bivšeg konzula po imenu Senator. Kopneni put je očigledno bio previše opasan, jer Trakija je još uvek bila plen Huna koji su slobodno pljačkali i koji još uvek nisu bili pod Atilinom kontrolom, „begunci" koje je želeo da mu vrate prema uslovima ugovom iz Margusa. Tako je Senator odlučio da prvi deo putovanja pređe brodom, ploveći obalom Crnog mora do Varne, odakle je rimska vojska bila u stanju da mu obezbedi pratnju kopnom. Senator je stigao tačno na vreme, zadivivši Atilu, koji ga je kasnije navodio kao uzor izaslanika, ali izgleda da ništa drugo nije postignuto. Možda je nešto obećano, jer je Atila bio sklon ideji o razmeni izaslanika. Njegov razlog za slanje pregovarača nije imao nikakve veze s diplomatijom i beguncima. Ovo je bila sinekura za njegove glavne ljude, i način da se dobije na vremenu. Velikodušni doček koji su imali njegovi ambasadori, koji je bio otprilike nalik sledećim redovima: Dragi moji momci, kako je divno videti vas! Begunci? Porez? Sve u svoje vreme. Razgovaraćemo posle večere. Hajde da vam pokažemo vaše sobe. Da, tepisi i svila su lepi, zar ne samo najbolja roba. Čaša vina, možda? Sviđa li vam se staklo? Vaše je. Oh, a posle večere tu su i plesačice. Dugo ste putovali. Ove devojke su posebno odabrane da poprave raspoloženje velikih ratnika kao što ste vi. Priskus je sve ovo zapisao nešto umerenijim rečima: „Varvarin

AHla__________________________________ £ U(Atila) jasno videvši liberalnost Rimljana, koju su izrazili kroz oprez da ugovor ne bude raskinut, posla im iz svoje pratnje one kojima je želeo da imaju koristi." Ovo se desilo četiri puta sredinom 440ih godina, i svaki put se pratnja vraćala srećna, s đinduvama, gotovinom i diplomatskim poklonima. Ni jedna strana nije verovala u mir. Konstantinopolj je bio nervozan ili bar tako naučnici pretpostavljaju na osnovu oskudnih dokaza u vidu dva zakona kojima je na brzinu data punovažnost u leto i jesen 444. godine. Od zemljoposednika je već odavno bilo zahtevano da snabdevaju regrute sa svog imanja ili da umesto toga daju gotovinu. Ali, stariji zvaničnici, među kojima su većina takođe bili zemljoposednici, bili su izuzeti od ovoga. To je bila privilegija njihovog visokog položaja. Sada su, po jednom od ovih novih zakona, i oni morali da obezbeduju trupe, ili da plate globu. Drugi zakon se odnosio na četiri procenta poreza na celokupnu prodaju. Jasno, gradu je bilo potrebno više ljudi pod oružjem i više novca da ih plati. Prema jednom od Teodosijevih ukaza, dunavska flota je pojačana i baze duž reke prezidane. Car je bio potpuno u pravu što je očekivao probleme, jer upravo se spremao da Hunima da povod da se žale. Više nije imao nameru da gubi novac na varvare. Sažeto rečeno, citirajući O. MenhenHelfena, jednog od najvećih stručnjaka za Hune: ,,Da bi se otarasio divljaka, Teodosije ih je isplatio. Kada su se jednom vratili, pocepao je mirovni ugovor", i jednostavno obustavio isplate/ Možda je baš ova kriza bila ta koja je Atilu inspirisala da načini potez prema apsolutnoj moći. Do sada bi već imao svoju sopstvenu bazu moći, u vidu elite koju su grčki pisci nazivali logade (kasnije ćemo lično upoznati na desetine njih, u društvu grčkog diplomate Priskusa), a i unutrašnji prsten bi već bio na svom mestu, ili Atila ne bi mogao da ščepa vrhovnu moć.

134

Džon Men

Među njima su bili njegov zamenik Onegezijus, Onegezijev brat Skotas, neki rođaci (znamo za dva ujaka, Ajbarsa i Laudarika), i Edika, vođa plemena koje je bilo odmah tu na severu, Skirijaca, koje je sada bilo u savezu sa Atilinim Hunima, čija pešadija će činiti srce hunske pešadije. Svi oni su za Atilu bili vezani nečim jačim nego što je strah od njegove brutalnosti, jer u tome mora da su bili jednaki. To je bio čovek koji će najbolje poslužiti njihovim interesima, i interesima Huna kao celine. Logade su bile velike grupe. Istoričari su raspravjali da li je najbolje posmatrati ih kao lokalne guvernere, policajce, ubirače poreza, sveštenike, mudrace, šamane, vojne komandante, vođe plemena, plemiće ili diplomate. Verovatno je svaki imao nekoliko uloga. U LidelSkotovom Grčko engleskom leksikonu : logades je množina od logas, „odabran, izabran". Lngades znači „izabrani ljudi", elita. Kako zaključuje Oto MenhenHelfen: „Nema nikakvih dokaza da su ovi istaknuti ljudi iz redova Huna imali išta zajedničko sem istaknutosti" nešto nalik hunskim SS oficirima, ako Atilu posmatrate kao Hitlera. A ostali Huni? Sve što se može reći je da je postojalo pleme ili narod, podeljen na klanove, kroz koje je sekla hijerarhija koja se sastojala, u najmanju ruku, od robova na dnu, običnih ljudi koje su bili stočari i oni koji su održavali kuće, zatim aristokratija, koja je mogla biti i po rođenju i po imetku, i na čelu vrhovni vođa, koji je sada bio spreman za konačni potez. Bio bi iznenadan, brz i krvav. Bleda je nestao iz istorije. Atila je preuzeo moć nad celom teritorijom, od Crnog mora do Budimpešte, nad kraljevstvom dugim 800 i širokim 400 kilometara. Puč mora da se završio gotovo čim je počeo, jer ni reč o građanskom ratu nije procurila u spoljašnji svet, a Atila je imao poverenja da poštedi bar jednu, verovatno najstariju od Bledinih žena: na nju ćemo opet naići kasnije, očigledno dobrodušno, kako živi nedaleko od glavnog štaba koji je pobednik sada prigrabio iz mrtvih ruku svog brata.

Atila 135 Možemo da zaključimo nešto o protoku dobara i kratkotrajnoj panici koju je izazvalo Atilino bratoubistvo zahvaljujući nekim mađarskim ćurkama. Ova priča se dešava odmah izvan gradića 18 kilometara severoistočno od Segedina. Oklevam da vam kažem ime grada, jer je u skladu sa Prvim zakonom mađarske lingvistike, koji kaže da što je grad manji, to je strancima teže da izgovore njegovo ime. U pitanju je Hodmezavarhelj, što Mađarima nije nikakav problem, znači Pijaca dabrovopolje, čitava ova niska oblast, budući da ju je često plavila obližnja Tisa, sa malim jezerima u kojima je bilo mnoštvo dabrova (zapravo još uvek postoji Kanal dabrovog jezera nedaleko od sela). Zemlja, sada isušena, pruža se ravno do pravog horizonta. Sredovečna žena poljoprivrednika, Eržebet Jozo čuvala je svoje ćurke 1963. kada je videla da su iščeprkale nešto sjajno iz zemlje. Sagla se, još malo začeprkala, i pronašla gomilu zlatnih novčića: 1440 komada, da budemo precizni, koji su težili 64 kilograma. Njen sin mimo je odneo jedan od njih u Nacionalni muzej u Budimpeštu i ponudio da ga proda. Dali su mu 1500 forinti, što je ekvivalent otprilike dve mesečne plate. Sutradan se opet pojavio sa još dva novčića. Upravnici muzeja su zaključili da je ćurkama gospođe Jozo potrebna pažnja stručnjaka. Blago je brzo preneto u muzej, snimljene su fotografije gospođe Jozo s maramom na glavi u plitkom oknu ova slika još uvek je tamo u muzeju u Segedinu a porodica je bila bogatija za 70 000 forinti, što je dovoljno da se kupe dve kuće. Novčići su vizantijski, iskovao ih je Teodosije II, i dobar broj njih datiran na 443, upravo godinu kada su Atila i Bleda počeli da šalju svoje izaslanike na one lake zadatke u Konstantinopolj. Ovakva otkrića su poziv na razmišljanje . Zašto bi neko zakopao ovakve novčiće u polju bez ikakvih drugih dobara? Evo mogućeg scenarija. Atila je upravo povukao svoj potez. Bleda je mrtav. On je takođe imao svoje logade. Većina njih su sada takođe mrtvi, ali jedan je pobegao. Kao i nesrećni kraljevski ro

136

Džon Men

daci čiji su kosturi godinama ukrašavali kočeve nizvodno, on misli da će imati veće šanse ako pobegne preko Dunava. Prikupi svoj deo poslednje isplate koja je stigla iz Konstantinopolja i kreće na jug. Ali tada, odjednom, spazi konjanike ispred sebe, i iza. Opkoljen je. Misli da mu šanse nisu naročite ako ga uhvate s novcem. Na brzinu ga zakopava. Sakriće se kod seljaka i nada se da će se stopiti sa pejzažom dok se stvari ne smire, a onda će se vratiti po svoj plen i stvoriti sebi bolji život na nekom drugom mestu. Da li je preživeo? Sumnjam, jer se nikada nije vratio i gomila leži sakrivena 1500 godina, dok je nisu iskopale ćurke gospođe Jozo. Kako to s vođama često biva, Atila je povećao svoje prirodno samopouzdanje tako što je prepravio tradiciju tako da podržava njegov uspon prema moći. To je postigao prisvojivši drevni kult slavljenja mača. Mnoga plemena su obožavala, poštovala, ili se klela u svoje mačeve, ponekad videvši u jednom određenom maču simbol božanske podrške. U arturovskoj legendi o maču u kamenu možda ima sećanja na ovaj običaj, koji može da podseti na poštovanje ukazivano onima koji su znali kako da iz kamena izvuku gvožđe, koji su, u stvari, izvlačili mačeve iz kamena. Sjongnu, Avari i Bugari imali su svoje kultove mačeva. Imali su ga i Huni. Ubrzo po dolasku na vlast, Atila je stvorio svoj sopstveni kult. Ovo je ta priča onako kako ju je čuo Priskus, naš glavni izvor za dvor kraija Atilu, čije su avanture predmet sledećeg poglavlja. Neki od njegovih radova su izgubljeni, mada je nešto od toga što je izgubljeno sačuvano iz druge ruke, kao citat gotskog istoričara Jordana više od jednog veka kasnije. Izgleda da je jedan određeni mač latinizovan kao mač boga Marsa oduvek bio cenjen kod hunskih kraljeva, ali bio je izgubljen. Evo kako je pronađen, prema priči kakvu mora da je odobrio sam Atila:

Atila 137 Izvesni pastir video je kako jedna od njegovih junica hrama. Pošto nije mogao da otkrije uzrok njene rane, zabrinuto je pratio trag krvi i najzad došao do mača na koji je životinja slučajno nabasala dok je pasla. Iskopao ga je i odneo pravo Atili. Obradovao se ovom poklonu i, pošto je bio veoma hrabar, shvatio je da je određen da bude vladar čitavog sveta i da mu je, zahvaljujući maču boga Marsa, data moć da dobija ratove. Atila je imao i moć i podsticaj da vodi rat protiv Teodosijevog carstva. Ono što mu je trenutno nedostajalo bilo je žarište. Video je pretnju u plemenu ili klanu zvanom Akatiri ili Akaciri ima različitih transkribovanja i mnogo spornih etimologija, za šta je MenhenHelfenu bilo potrebno deset stranica da bi rezimirao. Ukratko, oni su verovatno bili žitelji stepe koji su živeli na obalama Crnog mora, negde preko prema Donu. Tamo se kuvala neka vrsta gužve. Konačno ju je razrešio jedan od plemenskih vođa Akatira koji je zadržao svoju nezavisnost dovitljivim i nečuvenim laskanjem. Kada mu je Atila ponudio s pozivom da ga poseti, naslutio je zamku, i poslao poruku u kojoj je odgovarao da nikako ne može da dođe jer, kako čovek ne može da gleda u Sunce, tako ni on ne može da gleda u boga mali dokaz da su Atilu počeli da posmatraju kao nekoga koga je nebo izabralo da bude osvajač. Atila se, poslavši svog starijeg sina Elaka da potvrdi vlast Huna, pre odlučio za preuzimanje kontrole nego za osvajanj^, Sam Ecije stigao je iz Rima da bi pregovarao o jednom drugom miru. Niko ništa nije zapisao o ovoj poseti, ali o njoj zaključujemo iz jednog stiha na latinskom istaknutog galskog pesnika, Sidonija, koji će kasnije postati značajan izvor u ovoj priči. Pesma je bila panegirik u slavu Ecija, napisana verovatno da obeleži njegov treći mandat kao konzula, koji je počeo 447. godine. Kako kaže jedan stih, ,,sa Dunava se vratio s mirom i skinuo bes sa Dona". Ecije je svakako bio čovek za taj posao, si

138

Dzon Men

guran da će mu njegovi stari domaćini prirediti dobrodošlicu. Ako se Ecije i Atila nisu sreli kao deca Ecije je bio stariji oko deset godina, sada gotovo patrijarh u pedeset i nekoj sada su se svakako sreli, i jedan u drugom videli slične kvalitete vođe . Mogli su da posluju jedan s drugim, i da rade u međusobnom interesu. Ovo je bio prvi put da je neko visokog čina sa strane bio u Atilinom glavnom štabu otkako je preuzeo celokupnu vlast. To je dobar trenutak da se razmisli o tome gde je, kako je živeo i kakav je bio. Da bih to uradio, moram da odem malo napred, jer moram da slikam po opisu koji je ostavio Priskus, koji je posle nekoliko godina posetio to mesto. Na prvom mestu, mnogo je osporavan položaj Atilinog glavnog štaba. Istoričari su se izuzetno zainteresovali za pravac kojim je Priskus išao na svom putu severno od Konstantinopolja, jer kada bi to mogli da odrede, znali bi gde je Atila živeo i mogli bi da iskopaju i otvore mnoge prozore na životu Atile i Huna. Ali, sve što imamo samo su čvrste naznake, kao kada krenete u potragu za blagom a nedostaje vam polovina podataka. Priskus je prešao tri velike reke, koje je nazvao Drekon, Tigas i Tifezas. Ali, Jordan, citirajući ga, izvrće imena i redosled u Tizia, Tibizija i Drika. Ili ih je možda Jordan zapisao pravilno a Priskus nepravilno, ili su obojica pokušavala da zabeleže lokalna imena danas zaboravljena. Ova neizvesnost nadahnula je mnoge akademske fusnote. Imena mogu biti uparena, ali mogu da se naprave samo tri para da odgovaraju samo dvema poznatim rekama (a čak i oni su osporavani): * Tifezas/Tibizija = Tibiskus (latinski)/Tamiš (srpski), Timiš ili Timišul (rumunski) Tigas/Tizija = Tisa (mađarski)/Tajs (nemački); Drika/Drekon = nepoznata, ali moguće da je današnji Be2ei.

Atila 139

Tamiš se uliva u Dunav severno od Beograda blizu mesta gde se Begej uliva u Tisu. Ali ima i nekoliko drugih reka, a imena su se promenila isto kao što su se promenili ljudi i jezici. Najlogičnije je poistovetiti Tigas/Tiziju sa dugom, širokom, krivuĐavom i promenljivom Tisom/Tajs, koja dominira centralnomađarskom ravnicom, a to je bilo u mnogo većoj meri pre nego što ju je u XIX veku ukrotio grof Ištvan Sečeni, koji je praktično politički i fizižki ponovo stvorio svoju zemlju (i Dunav je on regulisao). Tisa/Tajs imala je bezbroj različitih transkripcija tokom vekova (i još uvek ih ima prilično u ovom mnogojezičkom delu Evrope). Nažalost, ni jedna nema g u sredini. Pa ipak, nepojmljivo je da učen čovek, kakav je bio Priskus, nije znao za Tisu, i široko je prihvaćeno da je to reka na koju je Priskus mislio. Ako ju je prešao, to znači da je Atila bio baziran sa druge strane, tj. zapadno. Ovo ima smisla, jer je Atili bilo potrebno da vojska ima brz pristup kako zapadu tako i jugu, a Tisa je, u proleće, mogla da se raširi kilometrima, čineći tako prepreku koju je najbolje izbeći tako što će se smestiti na zapadnu stranu. Procena razdaljine koju je Priskus proputovao dovodi nas do zapadne obale Tise, do ravnica u blizini današnjeg Segedina u današnjoj Mađarskoj. Sam Segedin je na reci, i čak sa nasipima još uvek biva poplavljen. Godine 1879. gotovo je zbrisan s lica zemlje, a onda je ponovo pretvoren u močvaru 1970. i 2000. godine. Ako je Atilina baza bila zapadno od reke, smestio bi se 2030 kilometarana zapadno, na bezbednoj udaljenosti od plavne ravnice s njenim močvarama i sporim potocima, u pustu sa otvorenim prostorom na kome je hunska konjica mogla da deluje i manevriše. Ali, ovo nije bio vojni logor. Bio je to obični gradić, s drvenim zgradama, nekoliko njih s kamenim temeljom i jednom zgradom koja je cela bila od kamena o kojoj ćemo reći više

fir~140Džon Men u sledećem poglavlju. Nije bila nešto u današnjem smislu, ali to je ipak bilo Atilino pružanje prema carstvu. U blizini nije bilo ni drveća ni kamenoloma, tako da su svako deblo i svaki kamen morali biti doneti kolima ili splavovima. Uprkos ogromnoj količini akademskih rasprava oko mogućnosti da je to selo bilo neka vrsta tvrđave okmžene bedemima, Priskus ne pominje ništa slično. U samom selu su zaista bili bedemi koji su okruživali grupu drvenih zgrada. Jedna je, na primer, pripadala Atilinom zameniku, Onegezijusu, a druga njegovoj starijoj ženi, Erekan. Ali, one nisu imale vojnu svrhu, jer kapija je bila nebranjena i otključana. One su ukazivale na status. Između ovih ograda bilo je puno prostora da se podignu šatori. Danas u Mongoliji možete videti ovakve gradiće. Podigli su ih ljudi koji su u procesu napuštanja svojih stada zbog urbanog života. Na severu, gde se šume i planine spuštaju od Sibira, oduvek je bilo lako onima koji su želeli da grade od drveta. Ovde su sela od smrčinih i borovih dasaka, jednospratne zgrade smeštene u ograđene prostore da bi se odvratili lopovi, a psi držali unutra, razdvojene paukovom mrežom staza, isprekidanih tu i tamo okruglim šatorom od filca i konjima privezanim uz motorcikl. Čak i u Gobiju, možete da vozite nepreglednom šljunkovitom ravnicom i na horizontu ugledate mali grad kako svetluca na horizontu, centar lokalne uprave. Kuće će verovatno biti od cigle i betona, i biće tu i telefonska linija i stubovi pod čudnim uglovima, ali imaju slične građevine od dasaka. Ako pastiri nomadi moraju da se skrase, oni to rade ovako. To su, zapravo, hunska sela. Pretpostavljam da kada je Ecije prvi put video Atilinu palatu prizor bio gotovo isti kao onaj koji je video Priskus. ,,Drveni zidovi napravljeni od uglačanih dasaka", čiji sastavi dodatak je Jordanov „deluju tako čvrsto da ih je i posmatranjem iz blizine teško razaznati ... dvorište je ograđeno tako ogromnom kružnom ogradom da i sama njena veličina kazuje da se

Atila 141 radi o kraljevskoj palati." Ovo je bilo mesto koje je pravljeno da zadivi, i to ne samo svojom veličinom, već i graditeljskom veštinom: dobro drvo i odlična stolarska veština, možda rad zarobljenih Gota ili Burgundijaca, i jedni i drugi imali su tradiciju građenja od drveta. A sada nešto o njemu samom. Priskus ga je, u Jordanovoj verziji na latinskom ovako opisao: On je bio čovek rođen da prodrma rase na zemlji, užas za sve zemlje, ne bih znao kako predodređen da uplaši svakoga jer o njemu su se čuli užasavajući izveštaji. Hod mu je bio nadmen, oči su mu sevale tamoamo, tako da su njegova moć i gordost bili očigledni dok se kretao. Da, voleo je rat, ali znao je kako da se obuzda. Bio je odličan savetodavac, saosećajan sa moliocima, milosrdan prema onima koje je primio pod svoju zaštitu. Bio je niskog rasta, širokih ramena, velike glave, sitnih očiju, retke brade prošarane sedima , prćastog nosa i odbojnog tena njegovih predaka.13 Priroda mu je bila takva da je uvek imao ogromno samopouzdanje. Pošto se uspešno pozabavio ovim novim kraljem, Ecije se u dobri čas vratio s mirom na Dunavu, zapečativši obnovljenu vezu slanjem svog sina Karpilija, možda u drugu pregovaračku misiju, a možda kao taoca, kao što je i sam u mladosti bio. Ovo potvrđuje pismo poslato u prvoj polovini VI veka, 100 godina posle ovih događaja, pismo istoričara Kasiodorusa koji je pisao istoriju Gota. U tom pismu on opisuje kako je njegov deda bio poslat Ati" Reč prevedena sa „odbojnog" je teter, varijanta teater, ..Prljava, odvratna, grozna, odbojna". Neobjašnjivo ? ovo se u nekim prevodima pojavilo kao „crnomanjast" ili ..taman" , što je greška koja je mnogo puta preuzimana. „Ten njegovih predaka" je Originis suae signa restituens, „ukazuje na naznake njegovog porekla". Ovaj čudni izraz podseća na opis Amijanusa Marcelinija zasnovan na predrasudama o Hunima. ali ja pretpostavljam da Jordan misli na porodične crte.

Atila 143

nom, teološkom smislu, moć koja teče kao božanski dar i običnog čoveka pretvara u vodu.

Nekoliko sitnih počasti, čudan diplomatski poklon prosto nisu bili dovoljni da nemirne ljude održe srećnim. Da bi zadržao moć, Atila je morao da preuzme inicijativu, i to brzo. 1 tako je, 447. godine krenuo ratnom stazom. Ciljevi su mu bili trostruki: prvo, da se dokopa što više plena što brže može; drugo, da se obezbedi da to može da ponovi u budućnosti; i treće, da istovremeno poriče Istočno carstvo i prilike za odmazdu. Ovo je značilo zauzimanje cele granične dunavske oblasti, zauzimanje reke s flotom, i zauzimanje gradova koji su bili kao ispostave carevine. Ranije, dok su se Huni konsolidovali, izbegavali su da osvajaju teritorije , ali su Atiline nove ambicije zahtevale proširenje. Prvi put, Atila je želeo teritorije, na putu prema carstvu. O pohodu iz 447. godine ima malo detalja. Reklo bi se da su dve stvari izvesne: da su Huni stigli do Konstantinopolja, ali nisu mogli da ga zauzmu, i da su uništili mnoge gradove na Balkanu. Nije zabeleženo kako su se tačno događaji dešavali, tako da je predstojeći sled moja verzija, čije ću razloge objasniti kasnije. Razmislite o tome šta je ovaj bivši nomad smerao. Mogao je da napreduje kad god je želeo, ali s kojim ratnim ciljevima? Svakako ne samo da bi pustošio i pljačkao već opustošene i opljačkane krajeve. Bogatstvo je ležalo u gradovima, kojih je bilo nekoliko. Ali, oni su bili dobro branjeni, debelih, visokih zidina protiv kojih su konjanici strelci bili beznadežni. Postoji samo jedan način da nomadi zauzmu gradove, a to je da ih tako temeljno opsednu da stanovnici počnu da umiru od gladi, pod pretpostavkom. Da se ne pojavi pojačanje s teškim naoružanjem. To znači opsadu od nekoliko meseci, tokom koje gladna vojska postaje uznemirena zbog nedostatka plena. Ne, ovoga puta Huni će morati da zauzimaju gradove.

144

Dzon Men

Šta je s najvećom od svih nagrada, Konstantinopoljem? Atila nikada nije išao tako daleko na jug, ali znao je šta ga čeka ako stigne tamo. To je bio ozbiljan marš. Iz mađarske ravnice pratili biste Tisu oko 160 kilometara do Beograda, zatim Moravu narednih 180 kilometara ka dobro branjenom Naisusu (Niš, kako se danas zove). Narednih 120 kilometara kroz uzanu dolinu Nišave, gde danas prolazi pruga, do Sofije. Zatim biste skrenuli uz Maricu na drevni put kroz južnu Bugarsku, gde planine konačno prelaze u ravnije zemljište i turski grad Adrijanopolj (danas Jedrene, 220 kilometara), posle konačnih 160 kilometara, što bi činilo ukupno marš od 840 kilometara, pred sobom biste ugledali potpuno neprobojne zidine Konstantinopolja. Grad su branile nove Teodosijeve zidine koje je sagradio Antemije posle 413. godine. Zidine su se održale do današnjih dana, žućkastomrka građevina od cigala koja se izdiže iz ravnice. Danas su izuzetno erodirane, ali su 445. godine bile jedno od svetskih čuda, protežući se pet kilometara od mora do kopna, oivičene klesanim kamenom u osnovi, uzdizale su se kao stepenište. Napadač se prvo suočavao sa Šancem, širokim 20 metara, dubokim 10 metara, izdeljenim ustavama, gde je svaki deo imao cevi koje mogu da ga poplave a takođe i da vodu dopreme do branilaca. Zatim je sledio parapet peribolo, kako se zvao širok oko 20 metara, koji bi, naravno, bio popunjen ljudskom posadom branilaca. Kada bi bili počišćeni, osvajači bi naišli na spoljašnji zid, visok oko 10 metara, s putem po vrhu i isprekidan kulama. Iza ovoga bio je još jedan parapet, širok 15 metara, i konačno unutrašnji zid, visok i do 20 metara, na vrhu dovoljno širok da po njemu paradiraju vojnici. Na svakih 50 metara celom njegovom dužinom uzdizala se po jedna kula. Svaka od njegovih 10 kapija imala je po jedan pokretni most koji bi tokom opsade bio potpuno uklonjen. Ako ove činjenice i cifre nisu impresivne, počujte reči Edvina Grosvenora, profesora istorije na koledžu Amherst u Masa

Atila 145čusetsu, nekada i profesora istorije u Konstantinopolju, iz njegovog govom o ovom gradu iz 1895. godine koje ulivaju strahopoštovanje14: U danima kada se nije znalo za top, najneustrašiviji komandant i najmoćnija vojska povukla bi se u strahu pred tako izuzetnom građevinom. Šanac se pružao kao široka, duboka reka bez mostova u svom strmoglavom koritu od kamena. Čak i ako bi on bio premošćen i ako bi njegovo glatko, vi coko lice od kamena bilo preskočeno, iza njega se uzdizao opasan front spoljašnjih zidina i kula, branjen s terena koji je imao preimućstvo peribola falangama ratnika. A ako bi i ovi bastioni bili uništeni, i njihovi branioci naterani u beg u grad, u pozadini su se uzdizale, rugajući se merdevinama i ovnovima, nesalomive, unutrašnje zidine koje su izazivale izuzetno strahopoštovanje. Duž njihovog ambrazumog vrha napadnuti su mogli da šetaju i do prezrenja se smeju nemoćnom napadu do tada uspešnim, ali sada opkoljenim neprijateljima. Ni jedan neprijatelj nikada nije uspeo da se probije kroz ovu prepreku sve dok Turci nisu osvojili grad 1453. godine, a oni su uspeli jer su upotrebili osam i po metara dug katapult koga je vuklo 60 volova i mogao je da izbaci kugle teške pola tone s udaljenosti od jednog kilometra. Atila nije ni sanjao da pokuša nešto slično. Ali, imao je priliku da ostvari laku pobedu, poslatu s neba, kako to mora da je izgledalo, jer je krajem januara 447. godine grad pogodio užasan zemljotres koji je čitave delove novih zidina pretvorio u ruševine. Car je poveo 10 000 bosonogih u odbranu božje volje, kroz ulice zasute ruševinama na posebnu molitvu. Ali, nije bilo oslobođenja od varvarske napasti bez teškog, brzog rada. Taj posao je preuzeo pretorijanski prefekt Ki Uvod je napisao njegov prijatelj Lu Volis, pisac .,Ben Hura".

146

Džon Men

rus, pesnik, filozof, ljubitelj umetnosti i arhitekta, koji je već bio odgovoran za više javnih zgrada od bilo koga još od vremena Konstantina. Možda je baš to bio trenutak kada se Atila spremao da krene na jug. Jedna interpretacija izvora je da je, pošto je čuo za zemljotres i rušenje zidina, pokrenuo vojsku i poveo je na usiljeni marš kroz Balkan do Konstantinopolja. Ako u ovoj verziji ima istine, grad mora da je bio u potpunoj panici zbog njegovog približavanja. Postoji jedna naz^aka da se sve možda ovako odigralo. Kalinik, tnonah koji je živeo u blizini Halkedona (današnji Kadikoj), sa druge strane Helesponta od Konstantinopolja, prisećao se ovih užasa posle dvadeset godina: Varvarski narod Huna, oni iz Trakije, postao je toliko jak da je zauzeo više od sto gradova, gotovo ugrozio Konstantinopolj, i većina je pobegla iz njega. Čak su i monasi želeli da pobegnu u Jerusalim. Bilo je toliko ubijanja i prolivanja krvi da niko nije mogao da prebroji mrtve. Opljačkali su crkve i manastire i pobili monahe i device ... Tako su opustošili Trakiju da se više nikada neće podići. Prema sirijskom piscu iz V veka, Isaku iz Antioha, grad je spasila samo epidemija među osvajačima. Obraćajući se gradu, on kaže, ,,Uz pomoć bolesti on (Bog) pokori tiranina koji je pretio da dođe i odvede vas u ropstvo." Zapravo, Isak neprestano ponavlja istu stvar. „Sapletoše se o kamen bolesti ... slabašnim prutom bolesti (Bog) prebi moćnike ... grešnici potegoše luk i staviše strele na tetivu, tada bolest dunu kroz (vojsku) i odbaci je u divljinu." Sve je to prilično maglovito, ali je možda značajno da nema ni pomena napada, a sigurno nema mašina za opsadu. To je zato što je Kirus bio odgovor na gradske molitve. Zidine su bile popravljene duplo brže. Natpisi na grčkom i latin

Atila 147 skom, još uvek vidljivi kada je Grosvenor prikupljao materijal za svoju knjigu 1880ih, slavili su prefekta koji je „povezao zid sa zidom" za 60 dana: ,,i sama Atina teško bi podigla tako jako utvrđenje za tako kratko vreme." Atilu nisu dočekale pukotine na urušenom zidu koje mame, već cela, restaurirana i neprobojna gradevina. Bilo je to uzaludno putovanje, mada je mogao da ima slabu utehu u tome što je doneta odluka sada morala da se sprovede. Ta odluka, po meni, bila je da se usvoji potpuno nov način ratovanja, koji je veoma malo dugovao hunskoj nomadskoj prošlosti. Najživlji zapis o balkanskom pohodu iz 447. godine je Priskusov opis opsade Naisusa, čije je posledice sam video posle dve godine. Huni, budući da nisu bili gradski ljudi, nisu baš bili dobri u opsadama. Pa ipak, u poslednjih nekoliko godina naučili su mnogo od svojih rimskih neprijatelja na istoku i zapadu, i sada su svoje istraživanje i razvoj stavili na probu u masivnom mehanizovanom napadu. Naisus leži na reci koja se sada zove Nišava. Huni su odlučili da predu tako što će sagraditi most koji neće biti uobičajene konstrukcije, već brzo sklopivi ponton od dasaka na čamcima. Preko njega su prelazili „stubovi na točkovima" neka vrsta opsadnih kula, možda debla pričvršćena za ram koji je stajao na četiri točka. Uz detalje koje je dao Priskus, moguće je pretpostaviti kako su funkcionisali. Iznad rama bila je platforma zaštićena mrežama od pletene vrbe i sirove kože, dovoljno teška i debela da zaustavi strele, koplja, kamenje, čak i zapaljene strele, ali sa prorezima kroz koje su napadači mogli da gađaju. Koliko streličara na platformi? Neka budu četvorica? Ispod njih, dobro zaštićen, bio je još jedan tim od četvoro (ili možda osmoro) koji je pokretao točkove. Iza je mogao da bude i treći tim koji je ovom čudnom napravom upravljao dugom polugom. Bio je tu „veliki broj" ovakvih opsadnih kula koje su, kada su bile na položaju, sipale takvu kišu strela da su branioci bežali sa zidina. Ali, kule nisu bile dovoljno visoke da

148

Džon Men

■

dosegnu bedeme, nisu bile u skladu sa standardima klasičnih opsadnih kula kakva je bila halapolis („zauzimač gradova") koju je koristio Filip Makedonski kada je pokušao a osvoji Vizantiju 340. godine pre n. e., ili neke druge kule koje su navodno bile visoke i do 50 metara (izuzetna veličina: čak i polovina te visine bila bi zapanjujuća). Ne spominju se ni pokretni mostovi, vitalni ako se želi da se izvede napad, koji su korišćeni još od vremena Aleksandra Velikog pre 800 godina. Huni su učili, ali bilo je još toga što treba da nauče. Sada su Huni doneli svoje sledeće naprave: ovnove s gvozdenim šiljkom okačene o lance od mesta gde su se spajala četiri stuba, kao ivice piramide. Ova dva su bila zaklonjena oklopom od vrbe i kože, štiteći tako timove koji su kanapima ljuljali ovnove. Ovo su, kako kaže Priskus, bile vrlo velike mašine. Morale su biti, jer njihova svrha nije bila da obore samo kapiju, već i same zidine. Branioci, koji su se vratili na bedeme, čekali su ovaj trenutak. Izbacili su stene veličine kola, od kojih je svaka mogla da smrska ovna kao udarac čekićem po kornjači. Ali, koliko je ogromnih stena moglo da bude uskladišteno na bojnom polju, i koliko je ljudi bilo spremno da rizikuje kišu strela da bi ih bacili? I koliko je opsadnih kula i koliko ovnova bilo potrebno da bi se osigurala pobeda dvadeset, trideset, pedeset od oba'? Priskus ne daje detalje. Koji god brojevi da su bili u pitanju, ova taktika zahtevala je ogromno ulaganje vremena, energije, veštine i iskustva armije stolara i kovača, mesece priprema, kola i kola opreme. Atilina vojska još uvek nije bila nešto što je moglo da se usprotivi onom najboljem što su vojske Rima i Konstantinopolja mogle da pruže, ali to je bilo previše za Naisus. Uz održavanje pustih zidina neprestanom kišom strela, ovnovi su pojeli kamen čak u trenutku kada su Huni dovršavali svoj napad postavljanjem merdevina, i grad je pao. Naisus je opustošen. Kada je Priskus posle dve godine putovao pored njega, kosti poklanih još uvek su ležale na obali re

Atila 149 ke i svratišta su bili gotovo prazna (ali bar ih je bilo, i ljudi: razaranja nikada nisu bila potpuna, uvek je bilo preživelih da pokrenu obnovu). Kako da sastavimo ove događaje? Neki istoričari pretpostavljaju da je Atila Trakiju osvojio grad po grad, napredujući ka Konstantinopolju. Ako je tako, šta se desilo sa mašinerijom za opsadu koja je bila neophodna da bi se zauzeo grad? Zapravo, ne bi bilo dobro dirati Antenijeve nove zidine, i on je to znao. Zašto bi se onda i opterećivao time da je tamo odnese? Čini mi se da je jurio ka prestonici u nadi da će njene zidine naći kako još uvek stoje u ruševinama od zemljotresa, našao ih je netaknute, povukao se, i sastao se sa svojom nailazećom opsadnom mašinerijom da bi osvojio lakše mete kakva je bio Naisus. Na ovaj način mogao je prinuditi Istočno carstvo da mu plaća danak, da dobija gomile. plena, i dobije važno iskustvo u opsadnoj tehnici koje će mu svakako zatrebati, pogotovo ako ikada bude odlučio da kasnije krene na Konstantinopolj. Teodosije je tražio mir, i dobio ga je pod Atilinim uslovima.1^ Begunci su predati, otkup za rimske zarobljenike podignut sa osam na dvanaest solda, zaostali dug 6000 funti zlata isplaćen, godišnji danak utrostručen na 2100 funti. Za Hune je ovo bio pravi novac: trideset osam miliona dolara isporučeno, i trinaest i po miliona koji stižu svake godine, za pastire nomade bila je to reka zlata. Rimski izvori tvrde da je Konstantinopolj bio isceden. Kada bi sakupljači poreza došlii po njega, bogati istočnjaci morali su da prodaju svoj nameštaj, čak i dragulje svojih žena, da bi prikupili novac. Za neke se priča da su izvršili samoubistvo. Mnogi naučnici ove događaje i jednostrani ugovor smeštaju u 442. godinu kada je Bleda još uvek bio živ. „Ovo svakako nije tačno", komentariše MenhenHelfen, oslanjajući se na Priskusa kao potvrdu. ,.Atila je jedini vladar Huna. On šalje pisma caru, on je spreman da primi rimske izaslanike, on zahteva novac od poreza. Više nema „kraljeva Huna". Bleda je mrtav."

150

Džon Men

Zapravo, nije bilo toliko loše.Alarik je 408. godine bio isplaćen sa 9000 funti (4000 od Konstantinopolja, 5000 od Rima). Druge plemenske vođe bile su podmićivane godišnjim prilozima od 1000 do 3000 funti. Od 540. do 561. godine Persijanci su primili četiri isplate u iznosu do 12 000 funti, ili nešto više od 1000 funti godišnje. Ovo su bile sume koje su odgovarale povremenim otkupima za nekog istaknutog zarobljenika ili igrama organizovanim u slavu cara ili za zidanje crkve. Prema jednoj proceni, prihod Istočnog carstva u proseku je iznosio 270 000 funti zlata godišnje. Znači, Atila je uspeo da izvuče negde oko 2,2% prihoda trezora, s manje od jedan posto isplate kasnije: što je sasvim u okviru iznosa koji bi jedan mudri kancelar dozvolio da se nađe u njegovom budžetu pod „mito i razno". U svakom slučaju, to je potrajalo najviše tri godine. Atila je pretpostavio da može da se dobije više, i mora da je planirao svoj sledeći potez. Ključni element u njegovoj strategiji bilo je sticanje velikog prostora južno od Dunava, koji se protezao 500 kilometara sa zapada na istok od Panonije do Nove (današnja Šistova), i ,,petodnevno putovanje" kažimo, 160 kilometara sa severa na jug: 80 000 kvadratnih kilometara, oblast veličine Škotske ili Mejna. Sada nije bilo gradova sa zidinama i logora za rimske trupe, nije bilo Dunavske flote, i put kroz Balkan do Konstantinopolja bio je širom otvoren. Mesto godišnjeg trgovačkog vašara pomerilo se na jug, sa obala Dunava u porušeni Naisus, koji je od tada postao glavni granični grad. Trakija je bila Atili na milost i nemilost. Kada je krenuo u pohod, njegov autoritet u zabačenim oblastima bio je klimav. Sada, sa svom gotovinom koja mu je bila potrebna, s ljudima prepunim otete robe i novca od otkupa, sa svim klanovima Huna okupljenim oko sebe, i svojim autoritetom nametnutim i onima koji su pobegli, imao je savršenu poziciju da proširi svoje granice.

Atila 151Atilino carstvo vec' je bilo nešto što ovaj deo Evrope nikada ranije nije video, nešto što čitava Evropa nije videla još od vremena uspona Rima. Nekada je postojalo carstvo sa središtem u Dakiji koje je podigao izvesni Burebesta 60. godine pre n. e., koje se protezalo od Crnog mora na zapad do Mađarske i na sever u Slovačku, ali trajalo je samo deset godina, a onda nestalo gotovo bez traga. Atila je već uvežbao uticaj nad mnogo većom teritorijom, preko do Kaspijskog mora na istoku, do Baltika na severoistoku, na sever do Sevemog mora. Dokaz o hunskom prisustvu potiče od raštrkanih referenci. Kao što smo videli, dva princa predata da bi bila nabijena na kolac posle mirovnog ugovom iz Margusa izručeni su u Haršovi na Dunavu, samo 60 kilometara od Crnog mora. Arheolozi su pronašli na stotine hunskih predmeta od Austrije (delove previjenog luka i deformisanu lobanju u Beču) do Volge (posude i mačevi u Ukrajini). Priskus nejasno nagoveštava vladavinu Huna nad „ostrvima u okeanu", za koje većina naučnika veruje da su ostrva na Baltiku, nedaleko od obale Danske i Nemačke (o ovome se mnogo raspravljalo, ali to ima smisla, jer Atila je nasledio kontrolu nad Ermanarikovom ostrogotskom federacijom, koja je pod vlast Huna pala 370ih). Ova ogromna teritorija obgrlila je čitavu istočnu i centralnu Evropu od Rajne na istoku, uključujući i desetak današnjih nacija, zajedno s delovima južne Rusije, Balkana i Bugarske oko pet miliona kvadratnih kilometara, oblast koja je po površini jednaka polovini Sjedinjanih Država. Nije to bilo ujedinjeno carstvo, čitavo pod Atilinom direktnom kontrolom, niti je svako pleme radilo onako kako on kaže, ali bar niko ne bi kretao protiv njega, a većina bi mu dala trupe koje bi tražio. Do kasnih 460ih, on je postao alfa mužjak barbarikuma koji je mogao da garantuje plen koji je opravdavao jedan ofanzivni rat. Bilo je to carstvo uglavnom skriveno od onih koji su mogli da pišu o njemu, jer se protezalo na istok i sever, i zbog toga vođama u Konstantinopolju i Rimu nije delovalo kao neposredna

152

Džon Men

pretnja sveukupnom hrišćanstvu (još uvek ne, ne za godinudve). Kao rezultat toga, njegova priroda nije sasvim jasna. Različiti stručnjaci imaju različite poglede, i užasno se svađaju, ponekad čak prilično nepristojno. „Tompson vidi Hune kao masu divljaka koji urlaju", piše MenhenHelfen. „Čak je i pogrešno preveo tekst." Marksisti su Atilu videli kao predstavnika poslednjeg stadijuma varvarizma, na ivici vojne demokratije, koja je po marksističkom učenju predodređena da razbije robovlasničko društvo Rima u pripremama za feudalizam, kapitalizam, socijalizam i raj na zemiji. Ništa od ovoga ne može biti potkrepljeno činjenicama, jer tako malo se zna kako je ovo novo društvo funkcionisalo. Kakav je, na primer, bio Atilin položaj? Nabacivani su raznorazni termini bazileus (izraz za određenog cara), reks^, monarhos, hegemon, arhon, filarhos. Svi ovi izrazi su ili grčki ili latinski, i svi su dvosmisleni. On je, možda, pre za svoj narod bio bog? To jeste bilo predloženo, i zvuči moguće, s obzirom na to da je rimskim carevima davan status božanstva, kako je Avgust deifikovao Cezara i Kaligula sebe i Konstantin milostivo dozvolio da se naznaka božanstva pripiše i njemu. Ali, ovo ludilo nikada nije bilo deo nomadske kulture. Vladar je u najbolju ruku mogao da tvrdi da ga je nebo izabralo, kao što je kasnije Džingis osećao da ga je za vladavinu svetom izabralo Plavo ili Večno nebo, ili kako su se kineski carevi pozivali na Mandat od neba. Ali, to nije bilo isto kao da tvrdite da ste božanstvo. Očigledno je bilo u redu laskati pominjanjem Vođe u istom dahu s Nebom, Bogom ili bogom. To je ono što je potpalilo vatru u vezi sa Priskusovim putovanjem (kao što ćemo videti u sledećem poglavlju), i to je bila osnova za posebni izgovor vođe plemena Akaciri za nedolazak na ulagivanje Atili lično. Ali, on to nije žaista mislio. Atila nije bio Kralj Sunce, čija je svaka reč naredba. Poštovanje se ukazivalo čoveku, ne bogu. Huni su sada bili na svojoj uzlaznoj liniji, s bogatstvom16

lat. kralj

Atila 153 koje se uvećavalo, proširenom teritorijom, i multietničkom elitom koja je bila gladna oba. Čvrst dokaz za sve ovo pojavio se 1979. godine u severnoj Mađarskoj, kako sam saznao tokom svoje posete Đeru. Tamo sam otišao da bih se sreo sa Peterom Tomkom, stručnjakom za Hune, jednim od najboljih mađarskih arheologa, i upravnikom muzeja Janoš Ksanluš. Bio sam nov u svemu ovome i malo nervozan, a i bio je sjajan letnji dan. Centar grada iz XVIII veka bio je pastelno lep, Andi Segedi bila mi je prevodilac, i znao sam da sam imao nešto malo zajedničkog s Tomkom. Obojica smo poznavali Mongoliju. Ljudi koji poznaju Mongoliju su slobodni zidari. To će pomoci da se probije led, i bilo mi je drago zbog toga, jer to je trebalo da bude intervju. Tomka je nadgledao otkopavanje jednog od najvećih hunskih blaga. Voleo bih da kažem da je Mongolija upAtila, ali zapravo i nije bilo leda koji treba razbiti. Tomka je izgledao onako kako svako dete zamišlja velikog, druželjubivog medveda. Čvrste građe, bele brade, razbarušen, u širokim kratkim pantalonama, Tomka mi je poželeo dobrodošlicu u svojoj jazbini od knjiga, papira i gvozdenih polica mongolskim pozdravom, „Sain, bain, uu!", ogromni, zarazni osmeh, i priča. Počinje sredinom maja 1979. godine, na polju u zavetrini masiva, u belom manastiru Panonhalma na vrhu brda. Ratari su pravili novi vinograd. Jedan od njih je kopao rupu za ukopavanje beionskog stuba u mekom, peskovitom tlu kada je, gotovo metar ispod površine, njegov ašov udario u nešto tvrdo. Bilo je to gvožđe dug komad gvožđa. Kopao je i pronašao još gvožđa. Zapeo je i pojavila su se dva mača. Dok se njegov nadzornik nije probio do muzeja, radnik je pronašao još predmeta, uglavnom male pahulje od zlata. Posle više sati, bezbedno upakovani u kulije, svi su odneti u muzej. Tada je Tomka prvi put video blago iz Panonhalma. „0, da, bilo je veoma uzbudljivo. Iskustvo života!" Zabacio je glavu unazad i grohotom se nasmejao prisećajući se. „Bile su

154

Dion Men

to tipične hunske stvari, s ukrasima u obliku školjki, ukrasi za konje u obliku slova omega, delovi zlatnih listića koji su bili na mačevima, drvene korice za mačeve. Otišao sam do polja i još malo iskopavao i pretraživao unaokolo sa svojim detektorom za metal, ali nisam pronašao ništa sem nekoliko komadića zlata. Nije bilo ni znaka od groba, nije bilo pepela, niti kostiju. Tako da sam bio siguran da je u pitanju Opferfund (žrtvene stvari)." Odlično je govorio nemački, što je u mnogome olakšavalo stvari, jer mađarski je za mene bio špansko selo. Ovo nalazište leži van seoskog puta usred kukuruznog polja. Kada sam otišao tamo, stajao sam usred tihih polja i raštrkanog drveća, a prizor je bio važan ne zbog davno nestalog blaga, već zbog 1000 godina starog manastira koji se video nad obližnjom njivom na brdu nekoliko kilometara južno. Ista ta brda ibila su tu i pre 1500 godina. Bila je to hunska zemlja, tačno, ali na samoj ivici rimske teritorije, jer Rimljani nikada nisu napustili Akvinkum, grad na kome sada leži Budimpešta, sto kilometara istočno. A ovaj deo Panonije bio je pod hunskom vlašću samo dvadeset godina, od 433. do 454. godine. Šta su radili ovi bogati Huni, sahranjujući ove vredne stvari u neobeleženu rupu? Ove stvari bile su vredne za onoga ko ih je sakrio: gvozdeni delovi konjske opreme, mačevi sa oštricom s obe strane dugi oko metar, i luk, oba oružja prilagođena i za ukras ili ritualne svrhe ukrašena pravougaonicima stranice tri ili četiri centimetra i komadima tanke zlatne folije u obliku deteline ukrašene kružnim ili oblim šarama. Slični zlatni komadi upotrebljeni su i za ukrašavanje uzdi. Pričvršćeni su bronzanim zakačkama čiji su vrhovi pažljivo presavijeni. U svom članku o ovom otkriću, objavljenom 1986, Tomka je istakao da su neki od ovih predmeta stilski isti s onima pronađenim u oblasti Rajne i u blizini Azovskog mora, što je za Tomku dokaz prostiranja hunskog carstva. „Dve grupe, razdvojene hiljadama kilometara (oko 2000), povezane su geografski i hronološki otkrićem u Panonhalmu."

Atila 155 Značenja naravno ima i u onome čega tamo nije bilo. Nije bilo vrhova strela, novčića, šnala (takve stvari su uobičajene na drugim nalazištima). Tako da ovo nije ni vremenska kapsula za svakodnevne predmete, nili pravo zakopano blago ili plen. To su stvari prepune emocionalnog značaja, ali beskorisne u bilo kom praktičnom smislu. „Zaista uzbudljivi predmeti bili su ukrasi za luk", rekao je Tomka, brzo se naginjući napred. Drugi nađeni predmeti imali ___ slične uši od roga, ali ne i ovakve male komade zlata, s ša su rom u obliku mreže i jelke. „Nerna paralela! Jedinstven je! Zlatni luk Huna!" Još jednom se oduševljeno nasmeja. „Luk koji je zapravo korišćen?" „Dobro pitanje. Naravno nije bilo luka, samo ukrasi. Na kraju krajeva, sve te stvari su samo ležale u zemlji. Nekada mora da je postojala drvena kutija, jer ekseri su bili tamo, ali drvo je istrulilo, kao i korice za mačeve. Verujem da je takvim lukom, ukrašenim tako finim zlatnim listom, ne biste mogli da gađate, jer ukrasi bi otpali. Mora da je bio simbol moći, statusni simbol. Volim da se šalim ali sam takođe i ozbiljan da to mora da je bio statusni simbol samog Atile. Možda original ima i Atiline otiske prstiju." Pa, verovatna lokacija Atilinog glavnog štaba bila je gotovo 200 kilometara jugoistočno. Ali, statusni simbol ima smisla. Tomka govori o ceremoniji, zabeleženoj u hunsko doba i izuzetno raširenoj među stanovnicima stepe, gde je sahrana uključivala i gozbu, tokom koje su posebni detalji, kao što su konjska oprema i oružje bili izloženi. Duša pokojnika se još uvek nije uzdigla na nebo, i potrebni su joj poznati predmeti oko nje na zemlji ne njegovo pravo bogatstvo, naravno, jer to će podeliti njegovi naslednici, već njegovi kultni predmeti. A onda, kada dođe vreme za konačni oproštaj, što može biti mesecima ili čak godinu dana kasnije, biće spaljena slika pokojnika, zajedno sa često, ali ne uvek njegovim kultnim predmetima,

čiji se ostaci zatim sahranjuju negde u blizini. Pronađeno je preko stotinu takvih grobova, i ni u jednom nije bilo ljudskih kostiju. ,,Te tako", zaključuje Tomka, „više ne možemo da sumnjamo da su u Panonhalmi pronađeni sahranjeni ostaci pogrebne žrtve." Ali, Panonhalma je sto kilometara zapadno od Akvinkuma, rimske Budimpešte. Neki važni Hun smestio se tamo gde je donedavno bila rimska teritorija, u valovita brda i šume koji nisu tako pogodni za stada kao otvorena pitsta. Novo Atilino carstvo proteže se na zapad i sever, i čoveku kao što je ovaj i preživelim članovima njegove porodice biće potrebni robovi, i stvari, i gotovina, i zemlja ako će nastavljati svoj način života, i njihova osigurana lojalnost.

NA DVORU KRALJA ATILE

Atila danas živi i diše zahvaljujuci jednom čoveku, državnom činovniku, naučniku i piscu: Priskusu, jedinoj osobi koja je upoznala Atilu i ostavila detaljni zapis o njemu. Uglavnom od Priskusa naslućujemo njegov pravi karakter mnogo manje je zverski varvarin, pre duboko poštovani vođa pomešanih kvaliteta: nemilosrdan, ambiciozan, manipulativan, čovek koji brzo plane, a još brže odglumi bes, gramziv za svoj narod ali lično asketa, užasan kao protivnik, velikodušan kao prijatelj. To je portret čoveka koji je gotovo promenio tok evropske istorije. Za Priskusa, knjiškog tridesetpetogodišnjaka s darom za pisanje, ova priča bila je apsolutni dar poseta najvećem izazivaču carstva, dvorske intrige, planiranje atentata, putovanje puno incidenata i napetosti, prevara i otkrovenja opasnih po život. Ovi delovi Priskusove istorije Vizantije izvorno osam knjiga, od kojih je većina izgubljena bili bi dobar triler, zbog čega su drugi tako temeljno citirali njegova objašnjenja, pa su ova tako i preživela. Priskus lako prelazi sa istorije na naraciju. Nedostaje mu dar za uočavanje detalja iz svakodnevnog života, vojnih pitanja i geografije, jer se oni nisu tako mnogo pojavljivali u književnoj tradiciji njegovih klasičnih uzora, ali ima osećaj književnika za odnose, jer je diplomatija bila jedno od nje

govih glavnih interesovanja. Njegovo stanovište nije bilo svevideće, nije bilo baš božje oko, jer on ne proniče u umove, čak prikriva svoje emocionalne odgovore. Mada, dobar je kada se radi o strukturi. Otkriva ono što u tom trenutku nije mogao da zna, već je saznao kasnije. Kao rezultat toga, mi znamo za pokušaj atentata, mada on ne zna do samog kraja. Čitavo njegovo putovanje odvija se u neznanju, što dodaje savremeni nivo napetosti. Ko, zapravo, zna, šta? Kada će sve biti otkriveno? Kako će preživeti? Ono što sledi verzija je Priskusove priče. Narativna tehnika je osavremenjena stavljanjem većine Priskusovog indirektnog govom u oblik direktnih citata. Ja sam dodao neke detalje iz drugih izvora, a druge naveo kao dokaz kada je izgledalo da će nam uskoro biti dostupni. Ali struktura, likovi i mnogi od citata su njegovim rečima, preuzetim iz prevoda R. C. Bloklija iz 198183. (za detalje pogledajte bibliografiju). Citati Priskusa i drugih originalnih izvora pojavljuju se u drugačijem fontu da bi se razlikovali od mojih reči. Priča počinje dolaskom Atilinih izaslanika na dvor Teodosija II u Konstantinopolju u proleće 449. godine. Ovu grupu uglednih ljudi predvodi Edika, bivši skirijski vođa a sada Atilin lojalni saveznik, koji je izvršio izuzetna ratna dela. Orest, Rimljanin iz onog uskog dela zemlje južno od Dunava koji je sada pod hunskom kontrolom, drugi je stariji član ove delegacije, s malom sopstvenom pratnjom, možda dva ili tri pratioca. Orest, mada bogat i uticajan, samo je jedan od članova Atilinog tima administratora. Edika ga uvek sklanja u stranu i smeta mu što se s njim postupa na taj način. U sobi su za prijeme cara Teodosija u velikoj palati sagrađenoj po nalogu samog Konstantina pre samo jednog veka, i usta su im otvorena od strahopoštovanja. Velika palata, Mega palation, je neka vrsta vizantijskog Kremlja, lavirinl rezidencija, crkava, stepeništa, kancelarija, kasarni,

Atila 159 kupatila i bašti, i sve to ograđeno sopstvenim zidom: ogromni konglomerat obitavanja, pobožnosti i odbrane. Edvin Grosnover se, u svom portretu Konstantinopolja iz 1895. godine priseća njegovih iščezlih slavnih vremena: ,,U čitavom tom nizu ogromnih soba i dvorana, koje su sve blistale od zlata, mozaika i najređeg mermera, izgledalo je kao da ljudski resursi i domišljatost nisu mogli da postignu ništa više da bi uvećali sjaj i divotu." A to i nije bilo vreme najvećeg sjaja, ono je bilo hiljadu godina kasnije, ali već je moglo da se meri s bilo čime u Rimu. Teodosije je držao dvor u Konstantinovoj jezgrenoj strukturi palate koju je Bog štitio, mnoštvo apartmana i svečanih odaja poznatih kao Dafne, koji su dobili ime po božanskom stubu donetom iz neke šume u Grčkoj. Orest čita pisma koja mu je Atila izdiktirao, a Vigil, dvorski prevodilac, prevodi. Ukratko, Atila kazuje caru šta bi trebalo da uradi da bi osigurao mir. Trebalo bi da prestane da štiti hunske izbeglice koje obrađuju ničiju zemlju koju sada on, Atila, poseduje. Trebalo bi poslati izaslanike, i to ne tek obične Ljude, već službenike najvišeg ranga, kako to odgovara Atilinom statusu. Ako su nervozni, kralj Huna će čak preći i Dunav da ih dočeka. Napeta tišina, bez sumnje, dok jedan zvaničnik uzima rolne papirusa. To je pola obavljenog posla. Sada se moraju razmotriti i u grubim crtama zapisati odgovori. Ova delegacija će biti u zvaničnoj poseti narednih nekoliko dana. Edika, Orest i pomoćnici uvedeni su u odaje koje pripadaju višem dvorskom službeniku Krisafiju. Nervozni su, jer je Krisafijus najmoćniji službenik u zemlji, kao što je bio i njegov izuzetno cenjeni, po svojoj nepotkupljivosti slavni prethodnik, pretorijanski prefekt, Kirus, pesnik, filozof i ljubitelj umetnosti koji je pomagao izgradnju mnogih lepih zgrada, razvio Konstantinov univerzitet, prezidao zidine oštećene u zemljotresu iz 447. godine, i bio prvi koji je dekrete radije objavljivao na grčkom nego na latin

skom. Krisafijus je mnogo drugačiji: evnuh dečjeg lica, podmitljiv koliko je Kirus bio čestit, čija moć je proizilazila iz intriga i zavera. On je bio taj koji je organizovao Kirusov pad u nemilost, i uskoro (po rečima jednog drugog istoričara, Jovana iz Antioha) i uskoro „kontrolisao sve, prigrabio svačiju imovinu i koga su svi namrzli." Sada popustljivog cara drži u šaci, i on je taj koji će odlučiti koji je najbolji način da se postupi s Atilom. Krisafijus im se pridružuje upravo u trenutku kada Edika komentariše svoje zaprepašćenje raskošnim nameštajem, debelim tepisima i tavanicom ukrašenom zlatniim listićima. Vigil pokriva Edikinu zbunjenost: „Samo je hvalio palatu i čestitao Rimljanima na bogatstvu" Svoje gazde i sebe naziva Rimljanima, mada „Novi Rim" iz godine u godinu postaje sve više grčki. Nema sumnje da je to razmena kurtoaznih izjava (Ja pretpostavljam: Priskus nije bio prisutan da zabeleži tako beznačajne detalje, a verovatno to ne bi ni uradio), zatim Krisafijus uzima Edikin komentar naslućujući ono što ovaj ima na umu, govoreći kroz Vigila, koji postaje senka: „Edika, i vi biste postali vlasnik bogatstva i odaja sa zlatnom tavanicom da ste odlučili da radite za Rimljane." Krisafijus gleda Ediku, jer zna da je ovaj nekada bio gospodar svog plemena, i mora da mu se ne dopada odnos njegovog sadašnjeg gospodara. Edika je oprezan. Nije u redu da sluga drugog gospodara to radi bez odobrenja svog gospodara." Krisafijus pažljivo ispituje. Znači Edika je toliko blizak Atili? Ima li, na primer, neograničen pristup? ,,Ja sam jedan od Atilinih najbližih pratilaca, odgovoran za njegovu bezbednost. „Samo vi?" „Ima nas nekoliko. Smenjujemo se, svako po jedan dan." ,,Hm", zastaje Krisafijus, „postoji nešto o čemu bih voleo da porazgovaram s vama, što, kako mi se čini može ići vama

Atila 161 u prilog. Bilo bi bolje da to obavimo u slobodno vreme, u četiri oka za večerom, u mojim odajama. Bez ostalih." Pogled preko stola u Oresta i njegovu pratnju. „Ali, potrebna mi je vaša reč da će to ostati među nama." Znači, te večeri su na večeri bila samo trojica, osim robova koji su ih dvorili za stolom. Uz Vigila koji šapuće svoje interpretacije, Krisafijus i Edika pruže jedan drugom desnu ruku i razmene zavete. Prvi se zakune da neće govoriti na štetu Edike, već samo njemu u korist, a drugi obeća potpunu diskreciju, čak i ako se ne bude složio sa onim što će njegov domaćin predložiti. Ovo je predlog: Edika će otići kući, ubiti Atilu, zatim će se vratiti u Konstantinopolj, u zivot pun sreće i veoma velikog bogatstva. Edika ne reaguje otvoreno, ali je svakako nastupila tišina usled zapanjenosti dok je razmatrao posledice ovog zaprepašćujućeg predloga. Vigil čeka, odajući prizor profesionalne smirenosti. Zatim, sasvim jednostavno, Edika se složi. Naravno, biće potreban novac. Moraće da plati stražare koji su pod njegovom komandom. Ne mnogo, kaže uzgred, 50 funti zlata (3600 zlatnih novčića, ili solida17, današnjih 320 000 dolara) trebalo bi da bude dovoljno. Svakako bi trebalo da bude: dovoljno da doživotno pokrije sve njegove troškove. Za upravnika trezora to je gotoo ravno džeparcu, Edika odmah može da dobije novac. Pa, ne tako brzo. Edika izlaže praktične razloge. Kada se vrati Atili da izvesti o rezultatu misije, biće u društvu Oresta i drugih iz grupe. ,,Atila uvek želi da zna sve detalje o poklonima i ko su darodavci. Ispitivaće svakoga. Ne postoji mogućnost da sakrijemo 50 funti zlata. Ali Vigil će morati da se vrati u Konstantinopolj sa uputstvima o tome šta da se radi s beguncima. On će vam reći kako da pošaljete zlato."Jedan solid težio je 4.54 grama/0,22 unce. Zlatni solid iz V veka danas dostiže vrednost od 600 američkih dolara

Ovo je upravniku trezora delovalo prilično razumno. Vigil je dobar čovek. Posle večere, Edika odlazi u svoju sobu, dok Krisafijus traži prijem kod cara, koji poziva svog upravnika kancelarija, Marcijala, čoveka koji je zadužen za glasnike, prevodioce (što uključuje Vigila), i carske telohranitelje. Zavera se razvija. Njih trojica odlučuju da Vigil, uprkos prethodnom iskustvu u pregovaračkim timovima, uopšte nije prava osoba za nošenje carevog odgovora na Atiline zahteve. Saopšteno mu da je sada podređen Ediki (pošteno, s obzirom na to da su ova dvojica zaverenici, ali stavljanje Rimljanina u podređen položaj u odnosu na Huna biće mogući izvor napetosti). Osim toga, treba razrešiti još jednu delikatnu stvar, što uključuje pregovore oko otkupa za određeni broj zarobljenika Rimljana koje drži Atila. Sve ovo trebalo bi da bude u rukama carskog ambasadora. Čovek koga imaju na umu je Maksiminije, čovek koji potiče od slavne loze i čovek od poverenja ucarstvu, baš ona vrsta izaslanika visokog ranga kakvu je Atila zahtevao. Mada Priskus to ne kaže, mora da je postojao i tajni dnevni red: žele da pri ruci imaju nekog od starijih kada Atila bude ubijen. Izveštavaju Maksiminija, ne govoreći mu ništa o zaveri. On treba da istakne da nema potrebe da Atila dolazi na sastanak preko Dunava, što bi očigledno bio način pokazivanja da po želji može da ude na rimsku teritoriju. Ako želi sastanak, može da pošalje svog zamenika, Onegezija (o kome ćemo kasnije čuti nešto više), Štaviše, u carevom pismu se kategorički navodi: „Uz one koje sam vam već predao, poslao sam vam još sedamnaest njih, s obzirom na to da ih više i nema." Begunce treba preuzeti iz vojne baze na novoj granici, u blizini Naisusa, grada koga su Huni opljačkali pre dve godine. Tu na scenu stupa Priskus. Maksiminije zna i za njega, i za to kako je vešt na rečima. Moguće da je Priskus bio jedan od onih koji su prethodnih deset godina bili zauzeti zacrtavanjem Teodosijevog pravilnika o carskim zakonima. On svakako po

Atila 163 znaje Herodota i Tukidida dovoljno dobro da svoje spisateljsko umeće ustupi odjecima njihovog stila i frazeologije. Takođe je dobar i u pisanju govom. On će biti idealan za vođenje zapisa 0 ovoj važnoj misiji: skrupulozan, pomalo staromodni admini strativac, ali rečit. Mada, po prirodi nije sklon avanturama, bi će potrebno malo više ubeđivanja da prihvati ovu misiju. I tako se oni pripremaju za pokret. Sedmorici zvaničnika pridružio se i jedan poslovni čovek, Rusticije, koji je poslovao sa jednim od nekolicine Atilinih sekretara. I ova veza nas podseća da u ovom rivalstvu varvara nasuprot Rimljana ništa nije tako jednostavno kako se čini, jer ovaj Atilin sekretar je Italijan po imenu Konstancije, koga mu je poslao Ecije Ecijc, veliki rimski zapovednik koji je srećan što Atili može da pomogne svojim međunarodnim kontaktima. Rusticije, sa svojim prijateljima na Atilinom dvoru, takođe ima tu prednost da govori hunski, što će se pokazati kao korisno kada dođe vreme. Znači, osam naimenovanih zvaničnika, plus Edikini pomoćnici za podizanje šatora i pripremu hrane, svi na konjima: ukupno možda petnaest konja, s velikim šatorom, nekoliko manjih za sluge, kuhinjsko posuđe srebrno, kako priliči ambasadorima 1 paprike, urme i sušeno voće da se nađe ako ponestane sve že hrane.

***Posle više od 300 kilometara i gotovo dve dosadne nedelje stižu u Serdiku (Sofija). Tamo, kako se približavaju granicama Atiline nove teritorije, počinju da se javljaju neke od skrivenih napetosti. Prekidaju putovanje na dan ili dva. Pošto su poklali neke ovce i krave koje su tamo kupili, Rimljani svojim saputnicima Hunima nude gostoprimstvo. Teče vino. Tu su zdravice: Za cara! Za Atilu!

Vigil započinje probleme. Ne zaboravite, Vigil je uključen u zaveru. Priskus nije, i nema predstavu o pritisku pod kojim mora da je Vigil. Vigilu pada na pamet da je bolje da se pokaže lojalnim svom caru, i kaže Priskusu: ,nije umesno porediti čoveka i boga." „Šta ste rekli?" To je Orest, koji zna grčki. „Rekao sam", promrmlja Vigil, ,,da nije umesno porediti čoveka i boga." ,^Tačno. Atila je bog. Lepo je to čuti od jednog Grka." ,,Ne. Teodosije je bog. Atila je čovek." „Atila običan čovek?" Huni nasrnuše oružjem na Vigila. Posle svega što je postigao? Zar Vigil ne zna da Atilin autoritet potiče lično od mača boga Marsa? Kako je mogao da uradi ono što je uradio ako nije bog? I tako dalje, sa svim znacima rastućeg nasilja, sve dok Maksiminije i Priskus ne okrenuše razgovor na druge teme i svojim prijateljskim ponašanjem umiriše njihov bes poklonivši im svilu i bisere posle obroka. Ali, napetosti su ostale. Orest (koji nije uključen u zaveru) još uvek je nezadovoljan što je izostavljen sa večere sa Edikom, Vigilom i Krisafijusm tamo u Konstantinopolju. Požali se Maksirainiju, koji to prenese Vigilu, koji kaže Ediki, koji je zaprepašćen takvim raspletom. Edika je ljut na Vigila, a Orest je ljut na Ediku, a sada su i Huni i Rimljani ljuti jedni na druge. Vigil zna da Edika planira da ubije Atilu, Edika ima sopstvene planove koje nikome nije rekao. A stariji Rimljani, Maksiminije i Rusticije, još uvek ne znaju ni polovinu. Gde li će se sve to završiti? Izgled Naisusa sve ih ostavlja bez reči. On je ruševina, u skoro identičnom stanju kada su ga Huni napustili pre dve godine: zidine polusrušene, jedva da ima nekoga oko njih, hrišćanska prihvatilišta koja služe kao bolnice za bolesne. Između porušenih zidina i reke, gde su Huni sagradili pontonski most za svoje mašine za opsadu, gomila kostiju. Užasnuti ovom pustoši,

Atila 165 nastave da jašu u tišini. Nedaleko odatle je vojni logor gde prenoće. Ovde drže hunske begunce ali ne onih sedamnaest obećanih u pismu cara, samo pet. Sutradan kreću ka Dunavu, sa beguncima u koloni, doslovno svi vezani jedan za drugog. Idu na severozapad, nameravajući da reku predu kod Margusa, udaljenog oko 120 kilometara i putovanjem od najmanje četiri, možda pet dana. Ovaj put nepoznat je Priskusu. Po ceo dan se probijaju, kroz šume, uz brda i niz brda, i samo napred dok se spušta mrak. Nadu se na izuzetno mračnom mestu, gde staza mnogo zavija i obilazi. Nema drugog rešenja nego da nastave uz lelujavu svetlost baklji, nadajući se da još uvek idu na severozapad. Ali tada, s ranama od sedla, s bolovima u nogama i iscrpljeni, vide kako se pravo pred njima prosvetljava nebo. Sunce, jedan Rimljanin poviče iz senke, izlazi na pogrešnom mestu! To je loš znak! Možete zamisliti odgovor onih sa čela. To je istok, idiote. To je zbog ovog krivuĐavog puta. Biće sve u redu. Zatim su nastavili proplankom kroz šumu, sve vreme na severozapad jedinim putem, dok, sasvim slučajno ne nabasaše na grupu Huna. Huni samo što su prešli Dunav da pripreme put za samog Atilu, koji će doći u lov u svoje novoosvojene šume, ne samo zbog zabave i mesa, već i kao način obuke svojih trupa na nepoznatoj teritoriji. Nedaleko odatle je reka, i mnoštvo Huna sa izdubljenim kanuima koji su služili kao skeledžije za vojnike, verovatno sa splavovima za konje i kola. S druge strane, oni putuju još nekoliko sati pre nego što im njihovi vodiči Huni kažu da sačekaju dok Edikini pomoćnici odu do Atile da najave pridošlie. Nešto kasnije te večeri, dok večeraju u svojim šatorima, Huni pomoćnici galopiraju natrag s vestima da je sve spremno. Kasno popodne sutradan stižu u Atilin logor nebrojena kola i okrugli šatori, red za redom niže se na valovitom, otvorenom pašnjaku onoga što je danas srpska pokrajina Vojvodina. Maksiminije hoće da postavi svoj šator na

brdu, ali to je zabranjeno, jer to bi rimske šatore stavilo u poziciju višu od Atilinih. Kada su šatori postavljeni na odgovarajuće. niskom prostoru, delegacija starijih Huna predvođena Orestom i Skotasom dolazi da upita šta Rimljani zapravo hoće. Zaprepašćenje i razmena pogleda među Rimljanima. „Car nam je naredio da razgovaramo s Atilom, i ni sa kim drugim", kaže im Maksiminije. Skotas, brat Atilinog drugog čoveka na komandnoj lestvici, Onegezijusa, i trećeg po redu u hunskoj hijerarhiji, progovara (budući da je sam Onegezijus bio odsutan zbog odlaska Akacirima da Atilinog starijeg sina, Elaka, postavi za njihovog novog kralja). Rimljani bolje da razumeju da to sam Atila pita. Ni jedan Hun ne bi postavio takvo pitanje na svoju ruku. Maksiminije se drži protokola, s kojim bi, kako naglašava, Huni trebalo da su upoznati, budući da su toliko puta dolazili u pregovaračke misije u Konstantinopolj. „Nije po pravilu da se ambasadori prepiru s drugima oko svrhe svoje posete. Zaslužujemo da se prema nama ophodi kao prema jednakima. Ako nije tako, nećemo reći svrhu naše posete." Nervozna pauza. Huni odlaze s Edikom, i vraćaju se bez njega da bi se narugali Maksiminiju objavljujući mu da je Edika upravo rekao Atili svrhu rimske posete (makar njihovu zvaničnu svrhu, nezvanična je još uvek tajna poznata samo Ediki i Vigilu). A Atilu ne zanima ništa od onoga što bi oni još imali da kažu. I tako, Rimljani mogu da idu kući. Ništa ne može da se uradi. Utučeni Rimljani se pakuju kada Vigil, koji mora da je shvatio da je njegova tajna misija sada postala nemoguća, postaje očajan. On je ključ zavere za ubistvo. Od njega zavisi da li će dobiti zlato i suočava se sa gubitkom pozamašne nagrade ako ona propadne. Ne mogu tek tako da odu ne postigavši ništa, izlete mu. Bolje je i da laže, da kaže da imaju i druge stvari o kojima treba da razgovaraju i ostanu, nego da kažu istinu i odu! „Kad bih mogao da razgo

Atila 167 varam sa Atilom, lako bih ga ubedio da ostavi po strani svoje razlike sa Rimljanima. Sprijuteljio sam se sa njim prilikom posete u Antaliji." A šta se u međuvremenu dešava sa Edikom? On se skromno drži, zbunjen zbog svoje male prevare Rimljana i u škripcu je. Razotkrio je zvaničnu svrhu posete, ali to nije ni pola. On takođe zna i njenu pravu svrhu i plaši se da će Orest reći Atili da su on i Vigil večerali sami sa užasnim i dvoličnim Krisafijusm, i kako će Atila to shvatiti? Pogotovo zato što je on, Edika, bio stranac, i zamenljiv je. Provodi noć u agoniji neodlučnosti da li da kaže, ili ne? Da izda, ili da ostane lojalan? plašeći se da je osuđen na propast, šta god da uradi. Sledećeg jutra, pakuju se šatori, konji već kreću, kada Priskus opazi kako je Maksiminije očajan. Taj prizor natera Priskusa da pokuša još jednom. On mahne rukom Risticiju, poslovnom čoveku koji govori hunski i koji mora da je isto toliko očajan zbog bliske propasti njegovih komercijalnih planova, i vodi ga do Skotasa. „Reci mu da će dobiti mnogo poklona ako Maksiminiju obezbedi razgovor sa Atilom." Risticije prosleđuje ovo. ,,I još nešto reci mu da će učiniti dobro svom bratu Onegezijusu, jer ako sredi ovako važne stvari sa nama, i on će dobiti sjajne poklone. Siguran sam da će biti veoma zahvalan." Skotas pažljivo sluša. Priskus ga gleda u oči. „Čujemo da i ti imaš uticaja na Atilu. Možda bi voleo da to dokažeš?" „Budite uvereni", kaže Skotas, ,,da govorim i postupam na ravnopravnoj osnovi sa mojim bratom." Uzjaše i odgalopira do Atilinog šatora. Priskus se vraća svojim kolegama koji leže na travi i uzdrma ih vestima. Ustajte! Vraćajte ovamo životinje s prtljagom! Spremite poklone! Smislite govore! Za nekoliko sekundi, očaj se pretvara u vesele uzvike, i to zahvaljujući Priskusu, njihovom spasiocu. A onda nalet uznemirenosti: kako da se obrate Atili? Kako će mu tačno prikazati svoje poklone?

168

Dzon Men

Priskus ne zna šta se dešava u Atilinom šatoru, tako da moramo da pretpostavimo. Možda je Skotasov dolazak ono što ubrzava krizu. Možda Edika vidi kako Skotas galopira, i proradi mu mašta. Atila naslućuje nešto Vigil će biti mučen dok sve ne otkrije on, Edika, ispašće izdajnik, osim ako Ne može da dozvoli da čeka, mora odmah nešto da uradi da bi dokazao svoju lojalnost. Dok Skotas odlazi s vestima da će Atila ipak primiti Rimljane, Edika moli za prijem ... i ispriča Atili sve o zaveri kakvu je predložio evnuh Krisafijus, priznajući da bi on trebalo da bude atentator i da bude plaćen zlatom koje Vigil treba da preuzme. U međuvremenu, Skotas se vratio do rimskih šatora, gde čekaju spremni Rimljani. Koračaju uzbrdo kroz redove do velikog šatora okruženog stražom. Vrata su otvorena (bez sumnje kraljev šator ima drvena vrata, kakva imaju današnji mongolski šatori). Ulaze. Kako izgleda unutra? Priskus ne spominje bogato zastrt pod, posudu za žar po sredini, sto pretrpan malim šamanskim figurama, gomilu stražara, pratilaca i sekretara, jer mu pažnju potpuno obuzima prizor samog Atile, malog čoveka sa ožiljcima ozbiljnog lica koji sedi na drvenoj stolici, koja je takođe i presto, na šta ukazuju masivni izrezbareni rukohvati i visok naslon za leđa. Prvi put vide čoveka koji je tako opustošio Balkan i prestravljivao vladare Istočnog carstva ovih poslednjih deset godina. Ovo je takođe i trenutak kada ga Priskus opisuje rečima koje preživljavaju iz druge ruke u izveštaju koji je ostavio gotski istoričar Jordan, reči citirane u prethodnom poglavlju koje oslikavaju portret malog čoveka nadmenog hoda, sitnih očiju koje sevaju tamoamo, krupnih grudi, velike glave, retke brade prošarane sedim, prćastog nosa, lošeg tena, a što se tiče ponašanja

Atila 169 iznenadujuće kombinacije uzdržanosti, gracioznosti i izuzetnog samopouzdanja. U ovom trenutku on svakako ima sve razloge za samopouzdanje, jer sada zna za zaveru, i može sebi da dozvoli da se sa Rimljanima poigra mačke i miša. Maksiminije istupa i predaje Atili carev svitak. „Car se'\ kaže preko Vigila koji prevodi, „moli da su Vaše Veličanstvo i njegovi sledbenici bezbedni i da ste zdravo" „Ono što meni želite dobićete i sami", hladno odgovara Atila. Onda se okrene Vigilu kao prevodiocu i napadne ga. Kako se on, besramna zver, usuđuje da se uopšte pojavi ovo je trenutak za naslađivanje, jer Atila ga je možda tada i tamo optužio za planiranje kraljeubistva kada, preraa poslednjem ugovoru, nikakvi ambasadori ne treba da mu dolaze pre nego što svi begunci budu isporučeni! Vigil promuca da su svi begunci predati. Nema ih više ... „Tišina! Bestidna drskost! Da to ne narušava prava ambasadora, naredio bih da te nataknu na kolac i nahrane tobom ptice. Ima puno begunaca među Rimljanima! Sekretari: Imena!" I tako su, dok im se utroba pretvarala u vodu, Vigil, Priskus i ostali morali da slušaju sumornu tišinu koju je remetilo samo šuštanje papirusa dok su svici odabirani i odmotavani. Zatim slede imena. „Sedamnaestorica" koje je spomenuo car. Petorica zarobljena kod Naisusa, a ovde, svitak po svitak, navedeni su svi oni za koje se zna da su pobegli preko granice tokom poslednjih godina još od vremena kada je Ecijev sin, Karpilio, bio talac svi izdajnici, koje je sekretarijat pažljivo naveo mnoštvo, možda stotine, ko zna koliko njih? Ko je brojao? Svakako nisu Rimljani. Najzad tišina, i Atila progovara. Dobiće begunce, ako ni zbog čega drugog, a ono zato što ne može da dozvoli da se Huni u slučaju rata bore na strani Rimljana. Ne da su oni od koristi Rimljanima, naravno. Jer koji

su grad ili tvrđavu spasili posto je on krenuo da je osvoji? Ni jedan. Vigil će odmah krenuti s Hunom, Eslasom, da zahteva izručenje svih njih. Samo će tada, navodi Priskus, biti moguće da se raspravlja o otkupu rimskih zarobljenika koje drži Atila. Ako Rimljani ne pristanu, biće rat. Maksiminije može da ostane da sastave pisma, a što se vas ostalih tiče predajte ključeve i odlazite. Kada su se vratili u svoje šatore, Rimljani su analizirali ono što se dogodilo. ,,Ne mogu da razumem", kaže Vigil. „Prošli put je bio tako miran i blag." Priskus uziše. „Možda je čuo da si Teodosija nazvao bogom, a njega čovekom." Maksiminije klima glavora. Mora da je to. Vigil ostaje zbunjen. Siguran je da nije u opasnosti. Huni će biti previše uplašeni da bi prijavili onaj neformalni razgovor za večerom (i, mora da je mislio da Edika nikada neće obelodaniti kovanje zavere za ubistvo i samog sebe osuditi kao izdajnika). Upravo tada ulazi sam Edika. Odvoji Vigila u stranu i promrmlja mu nešto. Kako Priskus kasnije saznaje, Edika kaže Vigilu da se dogovori i ode po zlato za zaverenike. Ovo je jedini put da se Edika pojavio otkako je Atili rekao svrhu posete. Možda je došao na molbu samog Atile, koji stoga mora da je zaključio da Edika uopšte i nije izdajnik. Edikino kockanje je uspelo. Znači, sada postoje dve zavere planirano ubistvo i Atilina osveta a u obe Edika je centralna ličnost. U prvoj je izdejstvovao kompromis, a sada je inicirao drugu. „0 čemu se radilo?" neko pita dok Edika odlazi. „o , ništa važno" Vigil odmahuje rukom „samo da je Atila još uvek ljut zbog begunaca i činova ambasadora, to je sve." Pošleno: svi

Atila 171znaju da je pre nego što su pošli iz Konstantinopolja Ediki dat veći autoritet od Vigilovog. Od daljnjih pitanja spasila ga je grupa Atilinih pratilaca koji su doneli nova naredenja. Niko od Rimljana neće ništa da kupi ni Rimljane zarobljenike, robove, konje, ništa osim hrane dok se ne reše sve sporne stvari. Vigil će se sa Eslasom vratiti u Konstantinopolj i srediti pitanje begunaca. Svi ostali ostaju. Onegezijus je, u povratku s krunisanja Atilinog sina za kralja plemena Akaciri, određen iz sledećeg ambasadora u Rimu, i svakako će želeti da uzme poklone koji mu sleduju. Atila ih sada sve ima onako kako želi. Rimljani su doslovno uhapšeni, dok je Vigil što Atila veoma dobro zna odsutan da bi nabavio zlato za Atilino ubistvo. Zamka će se dići po njegovom povratku.

* **Dan po Vigilovom odlasku, Atila svima naređuje da se vrate u njegov glavni štab. Na kraju krajeva, neće biti nikakvog lova južno od Dunava, jer ima mnogo važnijih stvari na koje mora da se obrati pažnja. Haos pakovanja šatora, pakovanja i prebacivanja kola preko reke, i sedlanja konja ustupa mesto organizovanim kolonama kola, pratnje na konjima, proizvođača lukova, konjušara i kuvara koji s puno poštovanja idu za Atilinom pratnjom, svi krivudaju na sever pašnjacima onoga što je danas severna Srbija. Posle izvesnog vremena, kolona se deli: Atila skreće ka selu iz koga će uzeti još jednu ženu, ćerku jednog od lokalnih logada. Ostatak nastavlja ravnicom i preko tri velike reke i nekoliko manjih. Ponekad je tu lokalno stanovništvo sa izdubljenim kanuima, ponekad, dok kolone plivaju sa svojim konjima, važne ličnosti prelaze sa kolima na splavovima nošenim samo za tu priliku. Usput, saljaci iznose proso, medovinu i pivo od ječma.

(Obratite pažnju na to da su ovi ljudi seljaci: nisu više pastiri nomadi, već žive kao nastanjeni farmeri u kolibama od premazanog pruća pokrivenim slamom.) Posle napornog dana putovanja, ulogore se u blizini malog jezera. Usred noći iz umornog sna budi ih jedna od onih letnjih oluja koje brišu Mađarskom pustom, oluja koja je toliko jaka da ruši šator, a rezervnu odeću i ćebad nosi u jezero. Radi se o određenom šatoru koji nije predviđen za život u divljini, nije nalik hunskim okruglim šatorima koji ostaju topli i udobni i po najhladnijem vremenu, a mogu da izdrže i uragan. Zaslepljeni kišom, ogluveli od grmljavine, Rimljani zapomažući nalaze put do sela uz bleskove munja i gromova. Seljaci se bude, pale baklje od pruća natopljenog voskom i vođe ih do dobrodošlie topline vatri. Ispostavlja se da selom vlada matrijarh. Što je još veće iznenađenje, ona je Bledina udovica jedna od nekoliko njih brata koga je Atila ubio. Očigledno joj je dozvoljeno da zadrži svoju enklavu na Bledinoj teritoriji, gde je ona još uvek kraljica. Iako je gluvo doba noći, naredi da se donese hrana. Zatim, kada su se presvukli i jeli, ude izvestan broj privlačnih mladih žena, koje su tu, kako je rečeno Priskusu, zbog polnog odnosa, sto je među Hunima znak poštovanja. Priskus ih naziva „privlačne žene". Šta se desilo sa onim rasističkim mišljenjima da su Huni tako odvratnog izgleda i ponašanja da jedva da su bili ljudska bića? Zbrisana su stvarnošću suočavanja sa gostoprimstvom i lepotom. Ovo je malo uznemirujuće za hrišćane, državne činovnike i diplomate, pogotovo stoga što su ove žene bile brižljivo odabrane po svom izgledu. Odgovor je bio Ljubazna uzdržanost. te žene smo velikodušno nutkali hranom pred nama, ali smo odbili odnos s njima." Naredni dan je lep i vruć. Rimljani vade svoj natopljeni prtljag i suše ga na suncu, odlaze u kurtoaznu posetu seoskom ma

Atila 173 trijarhu da joj zahvale poklonivši joj tri srebrne činije i nešto sušenog voća, i kreću dalje. I tako se nastavlja čitavu nedelju i verovatno nešto više od 200 kilometara. Stižu do sledećeg sela. Ovde ima malo saobraćajne gužve. Svi moraju da sačekaju jer će se Atila pridružiti konvoju, a on mora da predvodi. A, zadivljujućom slučajnošću, ovde je još jedan pregovarački tim, iz Zapadnog carstva, iz Rima, u kome su neka poznata i veoma značajna lica: vojskovođa i guverner, izaslaniku povratku, Konstancije, sekretar koga je izvorno Atili poslao Ecije, grof po imenu Romul i njegov zet, niko drugi do Orestov otac. Izgleda da je biti deo delegacije kod Atile porodični posao. Zapadni izaslanici imaju svoju priču, koja se vrti oko zlatnih posuda u Sirmijumu. Nekada su pripadale biskupu koji ih je, kada je grad ranih 440ih bio pod hunskom opsadom, dao jednom od ostalih Atilinih sekretara na čuvanje, misleći da bi poklon mogao da bude od pomoći ako on sam bude uhvaćen. Tako su posude prešle u Atilino vlasništvo. Ali, onaj sekretar ih je založio kod nekog bankara u Rimu. Kada je Atila čuo za ovo, naredio je da ga razapnu. Sada traži ili posude, ili bankara. Ovde je bila čitava delegacija koja je došlia da Atili kaže da, pošto je bankar posude primio na poverenje, one nisu ukradene, te vođa Huna sada ne može da polaže pravo niti na njih, ni na nedužnog bankara. Atila se konačno pojavljuje, i nabrekla kolona nastavlja otvorenom ravnicom dok ne stignu do jednog veoma velikog sela Atiline prestonice koja je, kako je predloženo u prethodnom poglavlju, verovatno oko 20 kilometara od današnjeg Segedina, dosta udaljena od krivudave i poplavama sklone Tise. Kako kraljevska kolona krivuda između drvenih zgrada, žene pružaju rilualnu dobrodošlicu tako što čitave vrste drže duge trake bele tkanine koje čine baldahin pod kim ide kolona mla

174

Džon Men

dih devojaka koje pevaju. One predvođe između ograda, a onda pravo u Onegezijusovo dvorište. Manje samo od Atilinog, Onegezijusovo dvorište ima iznenađenje kupatilo sagrađeno od kamenja donetog čak iz Panonije, 150 kilometara južno. Sagradio ga je rimski arhitekta koji je zarobljen u Sirmijumu. Priskus ne pominje furunu i vruću vodu, sine qua non* kupatila, niti objašnjava kako vođa stiže do kupatila naravno, nije bilo akvadukta jer, za rimske pojmove, ovo je bilo obično selo. Možda jarkom, ili su je zarobljenici Rimljani nosili u ćupovima s reke tokom vremena za kupanje. U svakom slučaju, u ovom varvarskom okruženju kupatilo je strahovit statusni simbol za Oncgezijusa, jer kupatila su bila hramovi civilizacije, vođa za kupanje sama njena suština. Odobrio je pesmu jednog od najvećih pesnika tog vremena, Sidonija, koji je pisao u slavu njegovih kupatila u južnoj Galiji, kupatila o kojima ćemo kasnije čuti još hvalospeva, o kojima će i sam Atila čuti glasine kroz dve godine: Ulaze sveži talasi posle usparenih kupki, da vođa zbog svoje hladnoće može da zategne razgrejanu kožu. Priskus ne pominje da se Atila kupao, ali je nepojmljivo da je posao mogao da se nastavi bez njegove dozvole, čak ohrabrenja. Neimenovani rimski arhitekta je, bez sumnje Onegezijusu sagradio tepidarijum (topla soba za sedenje u drevnim rimskim kupatilima), kalidarijum, hipokaust (sistem podnog grejanja), a možda čak i lakonijum, sobu za preznojavanje, naravno, s furunora. Nema baš mnogo svrhe imati kupatilo, tvrdio je, ako se zimi mrznete. Nadao se da će mu to doneti slobodu. Nije bio te sreće: kako Priskus navodi, on je čuvar kupatila. U dvorištu, pod nadzorom Onegezijusove žene možda njegove starije žene sluge iz mnogih domaćinstava konjanicima bez kojih nema

Atila 175 nude hranu i vino iz srebrnih tanjira i pehara. Atila je udostoji da uzme koju poslasticu ovde, gutljaj tamo, a sluge podižu tanjir i pehar da se pohvale tom čašću okolnoj gomili. Zatim napred, van Onegezijusovog dvorišta kroz drugi ulaz, usponom k palati. Ovako su Rimljani prvi put ugledali svoje odredište, mada sve što trenutno mogu da vide jesu drveni zidovi od uglačanih dasaka koje su tako precizno ugradili gotski ili burgundijski stolari da su sastavi jedva vidljivi. Samo veličina zidina ukazuje na to da se radi o kraljevskoj palati. Atila nestaje u njoj, odlazeći na hitni sastanak sa Onegezijusom po pitanju plemena Akaciri i njihovog novog mladog vladara. Zapravo, stvar je veoma hitna: Atilin sin je pao i slomio desnu ruku. Bez sumnje, mora da se pozove iscelitelj da je namesti, uz odgovarajuće rituale. U međuvremenu, posle večere koju je poslužila strpljiva Onegezijusova žena, Rimljani podižu logor između dva dvorišta, spremaju se za poziv u kraljevsko društvo sutradan. Čekaju. Niko ne dolazi. Maksiminije šalje Priskusa do Onegezijusove palate sa slugama koje nose poklone i za kralja i za čoveka koji je njegova desna ruka. Vrata su još uvek zatvorena. Biće to još jedno dugo čekanje. Dok Priskus šeta oko palisada, približava mu se jedan Hun, obučen onako kako su Huni obično obučeni, u prsluk i filcane pantalone. Na Priskusovo zaprepašćenje, Hun ga pozdravlja na grčkom: Khaire! Huni su mešana gomila, koriste se hunski i gotski, dok oni koji imaju kontakte sa zapadnjacima kao sam Onegezijus prilično znaju i latinski. Ali ne grčki. Jedini koji govore grčki su zarobljenici iz nedavnih ratova, oni koje Rimljani žele da otkupe. Možete ih poznati na prvi pogled, potlačene, nemoćne i razbarušene. Ovaj čovek, rekao bih u svojim četrdesetim, elegantno je obučen, kose uredno prikačene u hunskom stilu, samouveren, opušten.

176

Dlon Men

„KhaireT odgovara Priskus i ispaljuje bujicu pitanja. Ko je on? Odakle je'? Kako to da je usvojio varvarski način ponašanja? „Zašto želiš da znaš?" „Govoriš grčki! Naravno da sam radoznao!" Čovek se smeje, i sigurno se predstavio, mada Priskus izbegava da nam kaže kako se zove, iz razloga koji će postati jasni. Da, on je Grk, poslovni čovek koji je otpočeo posao u Viminacijumu, oženio se bogatom ženom i dobro mu je išlo kada su Huni napali pre osam godina i do zemlje spalili grad. Bio je među onima koji su odvedeni u ropstvo. Posao mu je, naravno, upropašćen, ali ga je Onegezijus zbog njegovog bogatstva izabrao za najvažnijeg taoca. Ispostavilo se da je to bilo dobro za obojicu. Ispoljio je hrabrost u borbi protiv Rimljana i Akacira, šlo verovatno znači da je sam snabdevao i komandovao svojim trupama. Na neki način, prigrabio je dovoljno plena da kupi svoju slobodu. Sada je deo Onegezijusove pratnje, s novom ženom iz plemena Huna i decom, i ponovo mu je veoma dobro. Zapravo, život je ovde bolji nego što je bio u Viminacijumu. On bi to trebalo da zna, u jedinstvenom je položaju da poredi ove dve kulture. U carstvu se, kaže, obični ljudi oslanjaju na svoje vođe, pa su stoga izgubili svoj borbeni duh. Ali, vojskovođe su beskorisne kukavice, tako da nam je suđeno da gubimo ratove. U miru smo ostavljeni na milost i nemilost porezmcima i kriminalcima. Pravda više ne postoji. Bogati podmićuju sudije, siromašni čame u tamnici dok ne umru. Suočen sa nestručnošću, nesigumošću, korupcijom i pritiscima, nije ni čudo što je ovde bolje. Priskus je, upamtite, državni činovnik koji piše zvanični izveštaj. Njegove uši su otvorene za kritiku, jer niko ne može da porekne da čitavo carstvo odlazi do đavola upravo iz razloga koje je naveo ovaj Grk preobraćen u Huna. Ali, zvanično ne bi lepo izgledalo ovakvo nešto pustiti bez provere. Zato on za se

Atila 177 be piše prvobitni izveštaj. Ljudi koji su uobličili rimski ustav bili su dobri i mudri. Oni su odredili da bi trebalo da postoje vojnici, dobra vojnička obuka, poštena naplata poreza, čestite sudije, nezavisni advokati koji će braniti prava običnih ljudi. Ako sudski procesi dugo traju, to je samo iz razloga što sudije hoče da se uvere da su donele ispravnu odluku. Koliko se Rimljani, koji se prema svojim robovima ophode kao oČevi i, ako greše, kažnjavaju ih kao svoju sopstvenu decu tako da se okanu neodgovarajućeg ponašanja, razlikuju od varvara. Čak i u smrti, Rimljanin može da obezbedi uvećanu slobodu, jer testament je zakonski obavezujući. Čak i sam car podleže zakonu. To je veoma dug govor, govor koji bi bio pod navodnicima da je starogrčki imao navodnike. U Bloklijevom prevodu ih ima. I šta je bio rezultat ovog visokoparnog izlaganja? „Moj poznanik zajeca i reče da su zakoni pošteni, a određivali državno uređenje dobro Pa, zaista. Jeste li ikada čuli išta tako neverovatno? Ovaj bezimeni čovek, koji je imao ženu, posao, dom, i izgubio sve to, preživeo četiri rata, počeo iznova u stranoj zemlji i digao se ni iz čega on sluša afektirane i pobožne izraze iz beležnice jednog državnog činovnika o tome kako zvučati kao Sokrat, i zaplače Mnogi su ovde izneli primedbe na Priskusove pretpostavljene nedostatke. Slabo i razvučeno deklamovanje, kaže Gibon. Neodbranjivo ... baca čudno svetlo na njegove sposobnosti opažanja, kaže Tompson. Ali, ja mislim da tačno zna šta smera. To je uobičajeno sredstvo naučnika ili državnog činovnika koji želi da kritikuje: Ovo je samo hipoteza ili mišljenje drugih, koje ja, naravno, ne podržavam, tako da nije moja greška ako moji čitaoci to shvate ozbiljno. Galilej je kasnije u svom „Dijalogu" koristio ovu smicalicu predlažući solarni sistem u kome je Sunce u centru. Isto to uradio je i Luter u svom delu „Devedeset pet teza" osuđujući papu i pokrećući reformaciju. U neznatnom

178

Dfpn Men

smislu, ovo je radio i Priskus koristio je slučajni sastanak da provuče oštru kritiku određenog društva, a onda je učinio još ubedljivijom suprotstavljajući joj tek ćutljivu i dosadnu pedanteriju. Ovo je razlog zbog koga ovaj čovek ostaje bezimen: Priskus naduvava ovaj događaj, i ne želi ni da svoj izvor dovede u nepriliku, ni da rizikuje opovrgavanje. Njegov protest treba prihvatiti ne uz suze, već uz klimanje glavom sa razumevanjem i mnogo rezerve. Vrata se otvaraju. Poruka je prosleđena, i na nju je odgovoreno. Pojavljuje se Onegezijus, prima poklone, i dolazi da se vidi sa Maksiminijem, koji ga nagovara da poseti Rim u svojstvu ambasadora i isposluje novi mirovni ugovor. Onegezijus je odsutan duhom. Učiniće samo ono što Atila želi ili možda Rimljani misle da će ostvariti toliki pritisak da ću ja da izdam svog gospodara?" Služiti Atili, kaže, bolje je nego biti bogat među Rimljanima! Za njega je bolje da ostane kod kuće. Sutradan, Priskusu kao posredniku Zapada zapada da ostvari direktni kontakt s Atilom. Prilazi drvenom zidu palate, i puštaju ga unutra. Sada vidi pravu veličinu Atilinog logora, koji sadrži palatu, odvojenu dvoranu za ručavanje i ogroman grozd ostalih zgrada, nekih napravljenih od dasaka ukrašenih rezbarijama, a drugih od dasaka sa kojih je tek oguljena kora, uglačanih i ugradenih, nekih koje pripadaju Atilinoj starijoj ženi, Erekan od dasaka koje se uzdižu s kamenih temelja. Sada poznat hunskim zvaničnicima, Priskus se probija kroz uskomešanu gomilu stražara, slugu, izaslanika iz drugih varvarskih plemena i običnih Huna koji sa zebnjom čekaju da Atila razreši njihove žalbe. Glasovi brbljaju na hunskom, gotskom, i latinskom. Negde u toj gomili su i predstavnici one druge rimske delegacije, oni koji su došli da razreše spor oko zlatnih posuda. Priskus ulazi u kraljičinu kuću,verovatno se prethodno izuvši da bi bosonog gazio po filcanim tepisima, i zatiče kraljicu opruženu na

Atila 179

krevetu, određenog stila, okruženu sluškinjama koje vezu lanene ogrtače. Nema prevodioca, tako da Priskus sam pokazuje poklone i opet odlazi. U masi je ispred Atiline palate kada Atila i Onegezijus izlaze. Atila ima naviku da se osvrne oko sebe (trik vođstva kome se danas uče političari i javni govornici da bi lakše privukli pažnju svih i odali utisak autoriteta). Dok molitelji izriču svoje molbe i dobijaju presude, članovi one druge rimske delegacije dolaze da vide šta se dešava. Priskus pita za aferu sa zlatnim posudama. Vesti nisu dobre. Atila je nepopustljiv: ili posude, ili rat. Jedan iz te grupe, Romul, s dugim iskustvom pregovarača, objašnjava zašto. Nijedan prethodni vladar nije postigao tako mnogo za tako kratko vreme. Moć ga je učinila arogantnim. Takođe ima ambicija za još više sticanja. Želi da napadne Persiju. Persiju iz mase se začuje zapanjeni glas, što Romula požuruje da ispriča priču o ratu iz 395, kada su Huni pljačkali širom Kavkaza i vratili se pored stenja kaspijske obale koje je još uvek bilo u plamenu. Da, uskoro će ponovo biti red na Persijance. „Bolje Persijanci nego mi." ,,Da, ali šta onda?" Ovo je jedan od starijih zapadnih zvaničnika, iz onog dela Panonije koji je sada pod hunskom vlašću. Atila će se vratiti kao gospodar, kaže. Sada ga nazivamo počasnim generalom, tako da naše plaćanje danka liči na redovne isplate. Ali, ako porazi Persijance, neće ga zanimati određivali zlato. Poželeće da ga oslovljavaju kao kralja i da od Rimljana načini svoje sluge. Skoro da su već, kaže hunski vojskovođa, isto toliko dobri kao i rimski, i... U ovom trenutku Onegezijus izlazi. Gomila pitanja prekinuta je tako što je Maksiminije pozvan da se vidi sa Atilom. Unutra se, kako kasnije izveštava, s njim završava po kratkom postupku. Atila želi ambasadore koje poznaje, ljude visokog čina poput Nomusa, Anatolijusa ili Senatora, ljude koji su mu ranije već dolazili. Kada Maksiminije kaže da bi car mogao

180

Dzon Men

da posumnja da se radi o izdaji ako Atila više voli da mu oni dodu, Atila kaže: Uradite kako kažem, ukoliko ne želite rat. Kada se vratio u šator, dok je razmišljao šta da radi, Rimljanima je stigao poziv na večeru. Ovo im je prva prilika da vide Atilu opuštenog, ako je on ikada takav. Kad dođe vreme, Rimljani odšetaju do trpezarijske dvorane, gde poslužitelji nude čašu vina tako da gosti mogu da se pomole pre nego što sednu. Obratite pažnju na vino. Huni su tradicionalno pili kumis, fermentisano kobilje mleko, i pivo od ječma. Vino je bilo novi dodatak hunskoj ishrani, važan trgovački artikal, i deo dobrodošlice formalnih gozbi kakva je bila ova. Tu je Atila, u svakodnevnoj odeći, čak na svojim pertlama nije imao uobičajene hunske ukrase, s mačem kraj sebe, sedi na kauču u određenom stilu, a mladi Elak pun poštovanja sedi s kraja, verovatno sa bandažiranom slomljenom desnom rukom. Sada je kralj po svom sopstvenom pravu, ali ne izgleda tako, pogled mu je oboren u strahopoštovanju pred ocem. Njegov brat Ernak, Atilin miljenik, sedi na stolici kraj njega. Zapravo, Priskus sada vidi, ova dvorana za obedovanje je takođe i Atilina zvanična spavaća soba. Iza Atile je drugi kauč, a iza njega nekoliko stepenika vodi do kreveta zaklonjenog ukrašenim i raznobojnim baldahinima od lana i svile. Stolice oivičavaju zidove, i svaka ima svog poslužitelja. Priskus ih ne broji, ali pretpostavljam da ih je trideset ili četrdeset, što odgovara državničkom banketu sa rimskim izaslanicima iz istočne i zapadne prestonice. Onegezijus je s Atiline desne strane, strane časti, s ostalim viđenijim Hunima koji se nadalje nižu duž istog zida. Rimljani su posadeni s leve strane. Poslužitelji nude zlatne i srebrene pehare. Jedan Atili pruža vino u drvenom peharu. Kralj formalno redom nazdravlja svakome ponaosob, njegov pehar prosleđuje se svakom gostu koji onda otpije gutljaj i vraća ga, pri čemu svi popiju po gutljaj iz svojih pehara. Priskus se muči objašnjavajući tačnu proceduru ovog du

Atila _______________________________________ 18J_gog uvoda , ali to liči na ukrštene obrede rimskih pijanki i hrišćanskog obreda pričešća. Tada se unose stolovi, po jedan za svaku grupu od troje ili četvoro, tako da svi mogu da jedu ne napuštajući svoje mesto. Sada stiže hrana: različite vrste mesa i hleb, na srebrnim poslužavnicima za sve osim za Atilu, koji pravi predstavu od svojih jednostavnih, čestitih, nomadskih korena tako što koristi drveni poslužavnik i drvenu šolju. Prvo jelo se završava i svi moraju da ustanu, iskape svoje čaše, nazdrave Atili i požele mu dobro zdravlje. Sada se unosi drugo jelo. Priskus ne zapisuje šta je tačno posluženo: ne zanima ga hrana a, između ostalog, pogled mu se polako muti, utisci stapaju. Radi se o masi različitih kuvanih jela. Kraj drugog jela. Svi ustaju. Još jedna zdravica, još jednom treba ispiti celu čašu. Smračilo se. Unose borove baklje, i vreme je za zabavu. Dva barda pevaju pesme u slavu Atilinih pobeda i njegove hrabrosti koje su sami komponovali. Ovo je prilično usiljeno. Širom dvorane mladići se prisećaju bitki uz klimanje glave i osmehe, starima se oči pune suzama. Sada je red na komičara. Jednom Rimljaninu teško je zamisliti išta gore od hunskog komičara, a on se, naravno, izruguje isključivo Rimljanima. Priskus ga opisuje kao čoveka koji je poremetio umom, i izgovara čudne, nerazgovetne i potpuno lude reči. Ali, za Hune on je pun pogodak. Valjaju se od smeha. A najbolje tek dolazi. Ovo je trenutak na koji su svi čekali. Radi se o Zerkonu, gegavom, beznosom, grbavom patuljku zarobljenom u Libiji i koji je bio Bledina dvorska luda. Svi znaju priču o tome kako je pobegao, kako je ponovo uhvaćen i kako je dobio ženu iz pratnje svog gospodara. Kada je godinu ili dve posle toga Bleda ubijen, Atila je rastavio Zerkona od njegove žene i dao ga Eciju, koji ga je vratio Asparu, njegovom prvobitnom gospodaru. Kako je Zerkon imao čudan život. Otrgnut iz siromaštva u Libiji, a zatim razmenjivan među patrijcima, vojskovođama i komandantima od Rimljana do Huna pa

182

Dzon Men

opet do Rimljana, i sada konačno opet kod Huna. Skirijski poglavar, Edika, ga je svojim međunarodnim vezama nekako vratio na Atilin dvor, nekako ga ubedivši da ima prava da potražuje svoju izgubljenu ženu. Atila nije bio srećan što vidi ovo podsećanje na Bledu, a izgubljena žena je ostala izgubljena. Sada ulazi Zerkon. On nije glup. Zna da mu život zavisi od toga koliko je dobar zabavljač, tako da verovatno odigra jedan čin, neku vrstu govom, izgovorenog uz njegovo uobičajeno šuškanje, i u namemoj mešavini hunskog, gotskog i latinskog. Za moderni senzibilitet, ovo je užasna ideja. Nažalost, senzibilitet za deformitet je sasvim moderan. Većina publika sve do ranog XX veka bi to volela, isto onako kako su voleli bradate dame, kepece i Čoveka slona. Da bi se dobila predstava makar o tome koliko je niska ova predstava, zamislite crnog patuljka deformisanih stopala koji izvodi pesme iz muzičkih dvorana uz pastiš frankogermanskog akcenta, i uz šuškanje i teturanje. Gledaoci se okolo valjaju od smeha, pokazuju prstom, udaraju se po bedrima i smeju se dok im suze ne poteku. Svi osim Atile koji sedi kamenog lica i nepomičan. Na kraju krajeva, on je Zerkona imao kod sebe i davao ga drugima poslednjih sedam godina. Što je dosta, dosta je. On reaguje samo kada mladi Emak dođe i stane kraj njega. Ernak je poseban. Kako jedan Hun koji govori latinski šapuće Priskusu, šamani su Atili rekli da će Huni da padnu, ali će njihovu sudbinu ponovo da uspostavi Ernak. Atila primiče svog sina nežno mu držeći ruku na obrazu, i blago se osmehujući, dok Zerkon svoju bizarnu predstavu privodi kraju. Zvanični posao traje još narednih pet dana: pišu se pisma za cara, Zarobljena Rimljanka otkupljena za 500 solida, još jedna gozba koju je spremila Atilina starija žena Erekan i poslednja večera s Atilom. Otići će sa jednim problemom koji treba da bude razrešen, a koji se tiče Konstancija, sekretara koga je

Atila 183

Ecije poslao Atili. Ecije je obećao Konstanciju bogatu ženu. Carje našao samo ženu, ali je Čitav aranžman osujetila dvorska politika. Kao deo određivalihunske međuigre ratobornosti i diplomatije, Atila insistira da njegov sekretar dobije obećanu ženu. To je ono što je dogovoreno. Neka tako i bude! Tada pregovarački tim kreće put kuće. On baš i nije srećan. Vide špijuna nataknutog na kolac sumorni podsetnik na Atilinu nemilosrdnost i užasne veštine njegovih dželata i dvojicu robova koji polako umiru zbog ubistva, viseći o vratovima sa grana u obliku latiničkog slova V. Hun koji je bio njihov glavni pratilac na pola puta postao je nezgodan, i tražio natrag konja koga je dao kao poklon. A na putu iz Konstantinopolja, jer postoji samo jedan, sreću Vigila koji se vraća sa svojim pratiocem Hunom, Eslasom, i, pažljivo sakrivenih 50 funti zlata za Ediku da se plati atentat na Atilu. Pošto je poslat da raspravi pitanja begunaca i zarobljenika, njegov povratak i nije velika tajna. Ne vodi sa sobom ni jednog Huna begunca, ali verovatno sa sobom nosi još jedno carevo pismo koje se tiče te problematikc. Na čelu je mirni pregovaračkog tima s robovima i konjima, i potpuno je nesvestan činjenice da upada u zamku. On, naravno, ne može da spozna istinu, jer nju znaju samo Edika i Atila, a Ediku niko nije ni video ni čuo još od kako je šapatom izvestio Vigila odmah pošto je Atili odao plan čitave operacije. Izgleda da mu nije palo na pamet da bi jedno od glavnih uporišta čitave zavere u trenutku kada Atila bude ubijen u hunskim zemljama trebalo da bude rimska delegacija visokog ranga, tobože sastavljena od njegovih oficira bilo presečcno. Vigil je tako samouveren da je svog sina poveo kao pratioca. Priskus de tek kasnije shvatiti šta se dešava. Kad Vigil pređe na hunske zemlje, Atiliiii Ijudi ga čekaju. Pratnja će biti postrojena, prijatno iznenađenje. Sve se pretvara u nezgodni šok.

184

Džon Men

On biva uhapšen, pretresen, oduzimaju mu vreću sa zlatom i sa sinom ga odvlače pred Atilu. Čemu zapravo sve ovo zlato? pita Atila, kao da ne zna. Za mene, za nekog drugog Atila pušta da se Vigil upetljava, daveći se u močvari prevare i pompeznih reči da ne bismo propustili da postignemo cilj pregovaračkog tima zbog nedostatka namirnica. Ili, muči se, ili ... zbog neodgovarajućih konja i tovarnih životinja. U slučaju da budu iscrpljene od dugog puta, i ako budemo morali da ih kupimo još. (U tom slučaju, kakva je potreba za zlatom u hunskim zemljama sada kada su Rimljani otišli?) I da otkupimo zarobljenike. Toliko ga je njih molilo na određenoj teritoriji da olkupi njihove rodake. Ono što je Vigil mogao da uradi, ako je zaista bio toliko siguran u sebe, je da se vrati Atili besan zbog takvog ophođenja ambasador uhapšen i opljačkan! Nečuveno! Car će čuti za ovo, itd, itd. Umesto toga, on stoji osuđen svojim sopstvenim okolišajućim rečima. „Bezvredna životinjo!" viče Atila koji veoma dobro glumi bes. Ovo su njegove reči onako kako ih Priskus prenosi: »Više nećeš izbegavati pravdu svojim trikovima! Izgovori te ne mogu spasti kazne!" Prema Vigilu su se poneli kao prema običnom kriminalcu, i to kao prema Hunu kriminalcu, a ne Rimljaninu, što je on bio, diplomatu i da ne pbminjem. Atila je potpuno siguran u svje stanovište i nastavlja. Tu ima mnogo više novca nego što je bilo kakvoj delegaciji potrebno za provizije, konje, tovarne životinje i zarobljenike. I, u svakom slučaju, Vigil svakako mora da se seća da je Atila odbio da primi otkup za zarobljenike kada mu je prvi put došao sa Maksiminijem. U ovom trenutku Atila klimne glavom stražarima koji drže Vigilovog sina. Mač je isukan. Jedna jedina moja reč, kaže Atila, i dečak umire. Sada mi reci istinu. Ovo je trenutak koji je Atila čekao još od kad je pre šest nedelja čuo za zaveru za ubistvo. Rimski ambasador uhvaćen da

Atila 185 kuje zaveru za ubistvo, i to tako glupu. Ima li boljeg načina da otkrije dvoličnost Rimljana i superiornost Huna? Vigil se Iomi, brizne u plač, i moli Atilu da u ime pravde dozvoli da mač padne na njega, a ne na nedužnog mladića koji ništa ne zna. Istinu, onda. 1 tako sve izlazi na videlo: istina, ona koju je Atila znao sve vreme. Krisafijus, Edika, sastanci u palati u Konstantinopolju, careva saglasnost, zlato, sve. (To je bilo dovoljno da se spasu životi. Ako Atila može da se razbesni, može da bude i velikodušan. Ali, iz ovoga treba iscediti još štogod. Vigila bacaju u lancc i postaje talac. On, koji je rekao da je došao da plati otkup za druge, biće i sam otkupljen. Sin će biti poslat natrag sa vestima, i vratiće se sa još 50 funti zlata. Ima nečeg poetskog u načinu na koji se ovo okončalo. Pedeset funti je bio iznos predložen za finansiranje ubistva kralja. Sada Atila zahteva istu sumu za običnog ambasadora. Car će izgubiti dvostruko od onoga koliko je odobrio, a neće dobiti ništa sem poniženja. Svakome sa smislom za dramu, a Atila ga ima u izobilju, ova osveta je izuzetna. Ali, nema nikakve svrhe ako ne može da osigura javno poniženje, i za cara i za onog užasnog evnuha Krisafija. S dečakom šalje Oresta i Eslasa, obojica dokazane Čestitosti. Zadatak im je da utrljaju so u ranu cara. Kada ih Teodosije primi u Konstantinopolju, Orest oko vrata nosi vreću u kojoj je Vigil sakrio zlato. Krisafijus je, naravno, prisutan. Reči u ovoj sceni su one koje je Atila rekao Eslasu da ih izgovori: Da li car i Krisafijus prepoznaju ovu vreću? Značajna pauza za objašnjenje i prepoznavanje, a zatim Atilina poruka: „Teodosije je sin oca plemenitog roda. I ja, Atila, sin sam svog oca, kralja Huna, Mundžuka. Sačuvao sam svoj plemeniti

186

Dion Men

rodoslov, ali Teodosije nije. Ko je sada varvarin, a ko je civilizovan?" Odgovor je očigledan: vreća dokazuje tvrdnju. Teodosije se, kujući zaveru za ubistvo Atile, svog nadređenog, svog gospodara, ponašao kao buntovni rob. Kao rezultat toga, Atila je izjavio da neće osloboditi Teodosija krivice ako ne preda evnuha da bude uklonjen , Tu je, takođe, još nešto što treba da bude razrešeno: pitanje Konstancijeve žene. Žena koja je trebalo da pripadne njemu udata je za nekog drugog, odnoseći miraz sa sobom. Ali, Teodosije zasigurno zna za ovo, a u tom slučaju bolje da je vrati. Ili on to možda ne kontroliše svoje sopstvene sluge? U tom slučaju, Atili će biti drago da mu ponudi nešto što on verovatno neće odbiti. Postoji samo jedan način da se iz ovoga izvuče i spasi Krisafijusv život: da se pronađe neka dama koja je još bogatija i sa jačim vezama od one koja je bila obećana Konstanciju, a potom da se plaća, plaća i plaća. Pripremljena je delegacija na čijem čelu su bili ljudi čak eminentniji od Maksiminija. U zamenu za gotovinu po skali kakva nikada ranije nije viđena, sve je razrešeno. Atila se povlači sa zemalja južno od Dunava, zemalja koje bi se i onako mučio da zadrži. Konstancije dobija svoju bogatu ženu (ona je snaha vojskovođe i konzula Plintija čiji je sin umro). Vigil je otkupljen, Krisafije spasen da ponovo spletkari, Rimljani ratni zarobljenici pušteni, Huni begunci prikladno zaboravljeni. A Atila je slobodan da svoju pažnju okrene prema meti bezbednijoj od Konstantinopolja samom trulom Određenom carstvu.■

m

VARVARIN I PRINCEZA

Tokom 450. godine Atilina južna granica duž Dunava bila je mirna. Njegovo napredovanje preko Dunava, sporovi oko zarobljenika i begunaca, i to što su mu sada istočnjaci išli na ruku svojom glupom zaverom: sve to pružilo mu je dovoljno novca i sigurnosti da se izdigne i od barona pljačkaša postane graditelj carstva. Mogao je da krene putem konsolidacije i stabilnosti. Ali, to nije bilo u njegovoj prirodi. Baronu pljačkašu nikada nije dovoljno novca i sigurnosti. Konstantinopolju se nije moglo verovati da će se dugo pridržavati svojih novih obaveza. Skrenuo je pogled na zapad. Naravno, proteklo je petnaest mirnih godina sa Rimom, ukorenjenih u hunskoodređenom savezništvu poduprtom od strane starog prijatelja Huna, Ecijusa. Ali, Atila nije bio čovek koji bi dozvolio da prijateljstvo stane na put prisvajanju plena. Kroz godinu dana bi njegovi vazali, a verovatno čak i njegove logade, postali nestrpljivi. Nesto je moralo da se preduzme. Sam Rim još uvek je bio previše tvrd orah da bi ga direktno izazvao, ali je njegova severna provincija, Galija, bila lakša meta. Sirota dronjava Galija bila je poligon za varvare gotovo pedeset godina. Briti su napuštali svoje nemirno ostrvo na severo

188

Džon Men

zapadu, oblast koja će postati Britanija. Vandali, Alani i Suevi su 406. prešli Rajnu, slivajući se na jugozapad u Španiju. Burgundijci, progonjeni iz Glavne oblasti mešanom određenom hunskom vojskom od 435 do 437. godine, skrasili su se u Savoju, a Vizigoti su odlutali preko Rima i Španije do Akvitena, gde je 439. Rim priznao njihovu nezavisnost. Lutajuće bande razbojnika, Bakauda, terorisale su sever. Bilo je Alana koji su živeli u blizini Valensije, a čak više njih u blizini Orleana. jstoričari vole da se bave odvojenim entitetima kakva su plemena i nacionalne države, ali u V veku individualci u Galiji, vojske i plemena protiču i raštrkavaju se, mešaju i dele tako neprestano da je teško odrediti osnovne jedinice, da ne pominjem njihovo uplitanje u priču. Nikakva pravila geografije ili politike ne održavaju se zadugo. Varvarska plemena težila su da pređu sa istoka na zapad, osim u slučajevima kada to nisu želela, ili kada su se skrasila. Bila su neprijatelji Rima, osim kada to nisu bila. Sačuvala su sopstveni identitet, osim kada to nisu učinila. Neosporna istina bila je da je Galija sada bila dobro iskrzana po ivicama, i Atili je pružala neka interesantna otvaranja. Na svojoj severoistočnoj granici, Franci su zadržali svoju čvrstu nezavisnost. Počistivši plemena koja su se mešala duž Rajne, Huni su sebi stvorili lak pristup njima. Na severozapadu, u ogromnoj oblasti s centrom u Britaniji, Bakaude su bile nemirne kao i uvek. Atila je znao za njih zbog bogatog grčkog doktora, Evdoksija, koji je živeo među njima, zapao je u neku nevolju i morao je zbog toga da pobegne. Nije mogao da ode u Rim, jer je u očima Rimljana bio prevrtljivac. Umesto toga, otišao je kod Huna. Na dalekom jugozapadu, u današnjoj Akvitaniji, posle svoje duge seobe kroz Španiju, naselili su se Vizigoti. Vizigoti su bili stari neprijatelji i Rimljana i Huna. Hunska vojska pod komandom Ecijusovog glavnog poručnika Litorija, Vizigote je ote

Atila 189 rala iz Narbona 437. godine, a zatim sledeće godine doslovno zbrisana u blizini vizigotske prestonice, Tuluza. Pa ipak, srce Galije je nastavljalo da kuca, jer su galskorimski provincijalci u bezbednim centralnim i južnim delovima gledali u Rim povodom svoje zaštite i kulture. Svoju lokalnu upravu, Savet sedam provincija, novi glavni grad, Arl, (i danas grad s bogatim ostacima iz određenog vremena) koji dominira deltom Rone dobili su 418. godine izjasnivši se kao Rimljani i hrišćani. Ecije je ovde sebe zasnovao kao branioca Galije od 424. nadalje, stojeći što je čvršće mogao prvo nasuprot Vizigota, ali takođe i nasuprot Germana na granici na Rajni. Naravno, da bi to izveo zaposlio je neke od varvara protiv kojih se borio kako je uradio i u slučaju kada se radilo o njemu samom: kada je Ecija, branioca Galije od Franaka i Huna, otpustila regentkinja Gala Placidija 432. godine, poveo je buntovnu vojsku franačkih i hunskih plaćenika da bi silom izdejstvovao svoj povratak u službu. Godine 450. Ecije je još uvek igrao istu ulogu, njegova moč širila se mrežom rimskih puteva do garnizonskih gradova kakvi subili Trir koji je branio dolinu Mozela, i Orlean koji je držao Loaru nasuprot Vizigotima na jugu, i divljih Brita i Bakauda na severozapadu. Ovo je, međutim, bila provincija u povlačenju, koja je branila svoje jezgro. Rajna, stara granica, imala je svoj niz utvrđenja, ali su ona bila iza Ardena, i teško ih je bilo ojačati u slučaju potrebe. Vojna sila i Ecije činili su samo polovinu jednačine. Kada je u pitanju ona druga polovina, kulturni deo, možemo da se okrenemo Avitusu, državniku, Ljubitelju umetnosti i budućem caru. Naći će ga petnaest kilometara jugozapadno od KlermonFerana, u strmim vulkanskim brdima Centralnog masiva, pored jezera koje je nastalo kada je talas preistorijske lave preprečio jednu rečicu. Rimljani su ovo jezero nazvali Aidakum. Danas je to jezero Ajdat, dva kilometra u prečniku, manje nego što je bilo u određivali vreme, ali je i dalje oivičeno drvećem i otvorenim po

190

Dion Men

ljima. Avitus je ovde sagradio vilu da upravlja Avitusakumom, kako ga je nazivao. U jednom pismu ga je opisao njegov zet Sidonije, jedan od najpoznatijih pesnika svog vremena, koji je svoju slavu osigurao pišući ulizičke homilije bogatima i moćnima1". Dotični panegirik napisan je nedugo po ovim dogadajima da označi Avitusovu kratku vladavinu kao cara od 455. do 456. godine, neposredno pred njegovu smrt, kada je Sidonije bio na sredini svojih dvadesetih. U pesmama i pismima punim rascvetanosti i milozvučnosti (njemu bi se dopala ta reč) on slika portret onoga što bi trebalo da bude provincijalni Rimljanin uoči hunske invazije. To je kao prisećanje na dugi edvardijanski vikend neposredno uoči 1914. ili na život privilegovanih AngloIndijanaca 1930ih, ili starog američkog juga iz „Prohujalo s vihorom" uoči gradanskog rata. Svuda unaokolo carstvo se rastakalo, a ipak, provincijski bogataši nastavljali su sa svojim zabavama, kupatilima, večerama, sportovima i visokoparnim raspravama o književnosti, kao da se ništa nikada neće promeniti. Avitus, jedan od najuglednijih Ijudi svog vremena, je 450. godine doslovno bio ekvivalent kralja u Galiji. On je bio sidro ove provincije u nemirnim vremenima. Kao glava bogate i uticajne porodice, on je pod Ecijem bio vojni komandant, i za svoju službu je nagrađen višim položajima u Galiji, i vojnim i civilnim. Godine 439, pošto mnogi pregovarači nisu uspeli, on je ubedio vizigotskog kralja, Teodorika, da potpiše mirovni ugovor. Do 450. godine Avitus je već bio istaknuti mecena umetnosti, izdašni domaćin, strastveni kolekcionar rukopisa kome su se širom carstva divili zbog njegovih diplomatskih veština. Sidonijevo pismo nas vodi na putovanje s vodičem kroz Avitusovu palatu. Sa zapadne strane uzdiže se strmo brdo, sa grebenima koji se granaju na sever i jug od vile i njenog vrtaPismo II, prijatelju, Domitiju, akademiku koji je bio tako strog da ,,čak i čovek koji se, kako kažu. nasmejao samo jednom u životu, nije kritičan kao on". Možda je ovaj opis Avitusakuma bio namenjen da se razvedri sumorna narav njegovog prijatelja.19

Atila 191

od dva hektara. Jezero je na istoku. Avitusakum je više selo nego vila u savremenom smislu, koje pruža razne vrste smeštaja za državne administratore, zemljozakupce i robove. Važna postavka zgrada, centralna objava bogatstva, kulture i identiteta, su kupatila, koja su prigrlila podnožje šuma na starim kosama s kojih, kada drvoseče stignu na posao, balvani u gomilama klize gotovo sami od sebe u usta furune. Kraj furune je vruće kupatilo, opskrbljeno ključalom vodom kroz lavirint glavnog vodovođa. Izvan vrele sobe je soba za mazanje, gde maseri izvođe svoju magiju s mirišljavim uljima, i frigidarijum. Sve ove sobe pokrivene su konusnim krovom i okružene ravnim, belim betonskim zidovima, ukrašenim ne uobičajenim zidnim slikama, već asketski i s puno ukusa odabranim stihovima. Tri luka sa stubovima od porfira vođe do 20 metara dugog bazena u kome je voda iz potoka koji teče pod brdom i koja huči kroz šest cevi s lavljim glavama tako da zaglušuje razgovor. Nedaleko odatle su trpezarija za dame, prostorija glavnog skladišta i tkačnica. Na strani koja gleda na jezero je veliko stepenište, sa koga hodnik vodi do otvorenog prostora gde se robovi i njihove porodice okupljaju za obroke. Negde u blizini ovaj raspored postaje teško pratiti su zimska trpezarija, sa zasvođenim kaminom, i letnja trpezarija, sa kratkim stepeništem koje vodi na verandu koja gleda na jezero. Ovde gosti uživaju gledajući ribare kako bacaju svoje mreže ili postavljaju užad zakačenu za plutane plovke da bi preko noći uhvatili pastrmke. Ako postane prevruće, uvek se možete povući u salon koji gleda na sever, dobro mesto da vas uspava podnevni zvuk zrikavaca. Priroda ima i druge horove: žabe u sumrak, guske uveče, pevce pred zoru, proročke vrane u zoru, slavuje u žbunju, laste pod krovnim gredama. Šetnja travnatom padinom dovodi vas do voćnjaka, zasenjenog s dve velike lipe, gde se porodica igra loptom ili baca kockice s gostima. Ako želite, možete se provozati čamcem. Izbegavajući močvarni zapad

192

Džon Men

ni deo, sa neuglednim i neurednim puzavicama, veslate duž pošumljene i vijugave južne obale, kružeći oko malog ostrva, okrećući se oko mesta udubljenog veslima veslača mahnitih od znoja i smeha tokom jedne od godišnjih trka. Avitus posmatra stojeći po strani, jer biblioteka ima pogled na kupatila, travnjak i jezero i, dok diktira svoja pisma i sastanči sa upravnicima, voli da se uveri da njegovi gosti uživaju u ovoj određenoj Arkadiji. A šta to gosti smeraju, osim vožnje čamcem, kupanja i jela? Sidonije nam to kaže u jednom drugom pismu u kome opisuje aktivnosti u seoskoj kući (tačnije, na dva imanja blizu Rima , mada su takve razonode bile uobičajene za pripadnike viših slojeva). Ujutro bi se možda odigrala neka vrsta igre s loptom poput „između dve vatre", u kojoj igrači u krugu bacaju loptu dok jedan od njih pokušava da je presretne i uhvati. Unutra se ostali igraju kockicama. S jedne strane leže gomile rukopisa, kao da su nedeljne novine, Kantri lajf i nekoliko poslednjih izdanja u tvrdom povezu: neke namenjene damama, i literatura poznata po svojoj elokventnosti i stilskoj veličini za muškarce. A onda, dok muškarci raspravljaju o poslednjoj latinskoj verziji nekog eminenlnog grčkog pisca, sluga najavljuje ručak, budući da je peti sat po vođenom satu široki spektar pečenog i prženog mesa i vina, u kojima se uživa dok se sluša čitanje neke pripovetke. Kasnije, lagana šetnja da se pospeši apetit posle koje sledi sauna. Na onim imanjima koja nisu imala toliko sreće da imaju parno kupatilo sluge kopaju kanal, ispune ga vrelim kamenjem i sagrade krov od grana prekrivenih platnom. Dok se gosti tiskaju unutra, sluge bacaju vodu na kamenje. Ovde smo prijatno provodili vreme uz puno umnih i duhovitih razgovom tokom kojih nas je obmotavala i gušila šušteća izmaglica koja je izazivala obilno znojenje. Kada bismo se zadovoljili ovime, uronili bismo u vruću vodu. Njena nežna toplota bi nas opustila i raščistila naše zaglavljene digresije, a onda

Atila 193 bismo se naizmenično polivali hladnom vodom sa izvora ili bunara, ili bismo ulazili u reku. Dok šetamo imanjem koje, mada je bilo najveće od provincijskih vila, sam vrhunac prefinjenosti, elegancije i bogatstva, upamtite da je bilo na stotine drugih, manjih vila, i sve su one bile proizvod oko stotinak gradova u Galiji, od kojih su neki bili velike regionalne prestonice kao Narbon i Lion, a čak i oni u najlošijem stanju daleko su zasenjivali Alilino selo na mađarskim pašnjacima. Moguće je da je jedan od Atilinih sekretara Rimljana čuo za Avitusakum, i svom gospodaru ispričao o njegovim blagodetima. Takvi ljudi, sa svojim podmitljivim luksuzom, biće lak plen. A onda, zar ovo ne bi bilo divno mesto osvajaču da se odmori od državničkih poslova povlačenje u prirodu, Berhtesgaden ili Čekers ili Kemp Dejvid, gde bi nekoj određenoj lepotici iz visokog društva bilo dozvoljeno da se poigra kulturom, i zabavi, i da očekuje povremenu velikodušnu posetu svog plemića ili gospodara? Kako nastaviti? Glavni problem bio je izmanevrisati bez očigledne direktne pretnje Galiji, i tako da se ugrozi Rim, rizikujući da se izgubi prijateljstvo sa Ecijem, čuvarom Galije. Izgledalo je da su ključ rešenja Vizigoti, jer oni su bili tradicionalni neprijatelji i Rimljana i Huna. Atila je pokušao da izigrava diplomatu, u čemu je, mora se priznati, bio novajlija. Atila je Rimu postavio sumnjiv argument da su Vizigoti bili vazali koji su pobegli iz nadleštva Huna i da, stoga, moraju da se vrate pod njihovu vlast. Mogao je sebi da pruži neko diplomatsko pokriće tvrdeći da, pošto su Vizigoti neprijatelji Rima, on će se ponašati kao branilac prijateljstva s Rimom, po rečima savremenog hroničara, Prospera od Akvitena, pri čemu će zemljoposed

194

Džon Men

nici biti srećni jer de povratiti imanja koja su zauzeli Vizigoti pre samo jedne generacije. Ali, naravno, Vizigoti neće mirno primiti Atilin dolazak. Oni su, takođe, morali biti neutralisani. Teodoriku je Atila poslao poruku potpuno drugačije sadržine, tražeći od njega da se priseti ko su mu istinski neprijatelji tj. Rimljani i uz mnogo priče nudio mu je pomoć. Kako komentariše Jordan, „ispod svoje ogromne surovosti, bio je izuzetno vešt čovek." Mada, ne baš tako vešt. Da li je Atila zaista bio toliko naivan da pomisli da njegovi neprijatelji neće shvatiti gde leži najveća opasnost? Ja sam sklon da pomislim da jeste. Njegove ambicije je iz daljine ohrabrilo jedno drugo varvarsko carstvo, carstvo Vandala u Sevemoj Africi. Jordan opisuje razloge za to u zapanjujućoj anegdoti. Vizigotska princeza, Teodorikova kćerka, udala se za vandalskog princa po imenu Hunerik, sina kralja Gunerika. U početku je sve bilo dobro. Rodila su im se deca. Onda je Hunerik postao brutalan i paranoičan. „Bio je okrutan, čak i prema svojoj rođenoj deci, i samo zbog puke sumnje da pokušava da ga otruje, svojoj ženi je odsekao nozdrve i nos, uništivši tako njenu prirodnu Lepotu, i poslao ju je natrag njenom ocu u Galiju, gde je ova sirota devojka bila vazda prisutna nakaza. Bio je to čin surovosti koji je pogađao čak i strance, a njenog oca snažno podsticao da se osveti." Tako da je Gajzerik imao razloga da bude nervozan u vezi sa onim što bi Teodorik mogao da uradi. Atilin preventivni napad bi baš odgovarao. Kakve bi samo izglede Atila imao ako bi postigao svoj cilj! S pobedenim Vizigotima, Atila bi vladao od Kaspijskog mora do Atlantika, a to je potez širok kao sastavljena oba dela određenog carstva, sa linijom za snabdevanje koja ide kroz Galiju između neposlušnih Bakauda na severu i rimskih legija na jugu. Tada bi svakako bilo moguće ili slomiti Bakaude, ili ih jednostavno ignorisati i krenuti na samu Galiju. Atila bi vladao ce

Atila lom severnom Evropom, novim, dinamičnim carstvom koje balansira, a zatim dominira i na kraju zašto da ne pokori trulo, korumpirano i podeljeno carstvo na jugu. Ova dugoročna strategija je pretpostavka, ali ima nekih dokaza da je makar krenuo tim putem. Poslao je pismo Valentijanu III u Rim u kome je naveo svoju nameru da napadne Vizigote i u kome ga je uveravao da nema nikakvih nesuglasica sa Zapadnim carstvom. Ovo se desilo na proleće 450. godine, upravo u vreme kad je trebalo pripremit se za dug marš na zapad. Pohod je svakako mogao da se odigra po planu ali dva događaja su promenila sve, izazvavši Atilu da posegne daleko izvan svog domašaja i tako osigura svoj pad. Car Valentijan III, u svojim ranim tridesetim, imao je sestru, Honoriju, a njih dvoje bili su deca opasne Gale Plasidije, ćerke Teodosija Velikog koja je bila dvostruka udovica. Njena sopstvena priča bila je drama: odveo ju je iz Rima gotski vođa Ataulf, vraćena je Rimljanima pošto je Ataulf ubijen, a onda je udata za Ataulfovog određenog suparnika, Konstancija (drugi Konstancije, ne treba ga mešati sa Atilinim sekretarom). Ono što sada sledi je čista melodrama: priča o njenoj ćerki, princezi Honoriji, o njenom ranjenom ponosu i tome kako je promenila tok istorije. Carska porodica bila je u trenutnoj prestonici, Raveni, poslednjih dvadeset pet godina, od poraza Jovana Uzurpatora. Honorija je od svog detinjstva bila odgajana u uslovima moći i privilegija, i bila joj je data počasna titula ,,Avgusta"kada je još uvek bila premlada da bi joj to činilo dobro. Imala je sopstvenu rezidenciju u palati, smeštaj kojim je rukovodio nadzornik po imenu Eugenije. Kao i njena majka, ona je bila ambiciozna žena. Nasuprot svojoj majci, planirala je da vlada po svom pravu rođenja, a nasuprot svom bledom i nejakom bratu, caru Valentinijanu, ona je imala mudrosti da to izvede. Nedostajala joj je jedino prilika, što bi joj možda i iskrslo da njen brat nije izro

196

Džon Men

dio naslednike, preteći da je preda zaboravu. Ali, snovi o moći su ostali, da postigne ono što joj je bilo potrebno, da nađe sebi supružnika rnonarha. Eugenije je bio pri ruci, prvo kao zaverenik, a onda i mnogo više od toga, što je priča koju je Gibon zdušno podržao: ,,Čestita Honorija je, čim je napunila šesnaest godina, prezrela dosadnu veličinu, koja je mogla da je isključi iz udobnosti čestite ljubavi: usred tašte i nezadovoljavajuće pompe, Honorija je uzdahnula, predala se impulsu prirode i bacila se u naručje svog glavnog nadzornika Eugenija" U neku ruku, čitavu priču kvari činjenica da ona u tom trenutku nije bila mlada, već spletkašica u svojim tridesetim. Gibon kaže da je zatrudnela i da je poslata u izgnanstvo daleko u Konstantinopolj. Niko drugi ne pominje trudnoću i izgnanstvo u Konstantinopolju, a Gibon ne navodi svoj izvor, ali u svakom slučaju, ova afera i zaplet su otkriveni, Eugenije je pogubljen, a Honorija udata za bogatog i bezbednog konzula za koga nije bila vezana ni jedna intriga. U napadima besa zbog gubitka svog ljubavnika, propasti njenih planova i dosadnog braka u izgledu, Honorija je planirala užasnu osvetu i novi život koji koji bi joj pružio svu onu moć za kojom je žudela. Kako je znala iz nedavnog pisma njenom bratu, Atila, koji je već bio najjači monarh u Evropi van granica carstva, planirao je da svoju vladavinu proširi i na zemlje Vizigota, i možda završi kao vladar čitave Galije. Ovako će se ona osvetiti svom bratu: postaće Atilina žena. Vladaće, ako ne kao carica Rima, a onda kao carica Galije. Gibonov osvrt na njen plan je čist Holivud, s klasičnim raskalašnim životom i dobrom dozom ksenofobije: Njena nestrpljivost usled dugog i beznadežnog celibata dovela je do toga da je prigrlila prilično čudnu i očajničku odluku ... U potrazi za ljubavlju, ili bolje reći osvetom, Plasidijina kćerka žrtvovala je svaku dužnost i predrasudu, i ponudila je da

Atila se preda u naručje jednom varvarinu čiji jezik nije znala, čija figura je bila jedva ljudska i čije religije i manira se gnušala. U drugim izvorima postoji sasvim dovoljno osnova da bismo poverovali u glavne crte ove priče. U njenoj pratnji bio je lojalni evnuh, Hijasint, kome je poverila svoju čudnu misiju. Dajući mu prsten da ga preda hunskom vladaru kao dokaz njene dobre vere, poslala je Hijasinta Atili s molbom za pomoć. U zamenu za izvesnu sumu novca, trebalo je da smesta dođe i izbavi je iz braka koji joj je bio mrzak. Prsten koji je poslala podrazumevao je da će, u zamenu za svoje izbavljenje, postati njegova žena. Valentinijan je imao svoje špijune, ali je Hijasint već davno bio otišao pre nego što je ovaj saznao šta se sprema. Vesti o ovoj skandaloznoj stvari munjevito su se raširile među visokim slojevima društva, te su tako stigle i do Teodosija u Konstantinopolju. Teodosije, koji samo što je umirio Atilu posle propasti zavere za ubistvo, nije želeo da uznemirava ni njega, ni tek potpisan mirovni ugovor. Njegov savet Valentinijanu bio je da smesta preda Honoriju. Mogli su da je pošalju preko Dunava i da je se otarase. Ali, Valentinijan neće preuzeti ovaj izazov za svoj autoritet. S obzirom na to da u Atilinom glavnom štabu nije bilo zvaničnog istoričara da ovo zabeleži, naravno, nije poznato kako je Hijasint uspeo da ispuni svoju misiju. Osećam da je Onegezijus u početku bio sklon da svog gospodara ne opterećuje ovim izaslanikom i njegovom suludom ponudom ali mu je onda na pamet palo nešto drugo. Možda su njih dvojica na kraju ipak saslušali Hijasinta, jer Atila je primio k znanju tu ideju i nije je zaboravio sve dok mu nije odgovaralo da je se seti. Sve ovo potrajalo je nekoliko nedelja. Kada se Hijasint vratio svojoj gospodarici da je izvesti o uspehu svoje misije, Valentinijan ga je uhapsio, mučio da bi od njega izvukao detalje, a zatim pogubio.

198

Džon Men

Mora da je bio u iskušenju da se reši i svoje problematične sestre, ali ga je u tome sprečila njihova večito opasna majka, Gala Placidija, koja je zahtevala brigu nad svojom zabludelom kćerkom. Valentinijan ju je predao u dobri čas. Plasidija je umrla nešto kasnije te godine, kada se i Honorija gubi iz istorije u svom dosadnom braku, u kome ju je muž držao da ne načini još štete. Ali, posledice njenih postupaka još uvek su bile žive, a osnažio ih je jedan drugi neočekivani dogadaj iz 450. godine. Pošto je Honorija iznela svoju neobičnu ponudu u proleće, 28. jula je Teodosije, car Istoka, pao s konja i slomio kičmu. Umro je posle dva dana, u pedesetoj, ostavljajući za sobom dve kćerke, ni jednog muškog naslednika i problem. Došavši na presto pre četrdeset tri godine, kao dete, on nikada nije bio jak car. Moć je iza prestola imala njegova starija sestra, Pulherija, i ona nije htela da se odrekne ove moći samo zato što joj je brat umro. Tokom naredne tri nedelje, udala se za trakijskog senatora Marcijana, otkrivajući zapanjenom, ali popustljivom dvoru da ga je Teodosije na samrtnoj postelji proglasio svojim naslednikom. Marcijan, kao i Pulherija, nije bio popustljiv. Sada je bio dobar trenutak da se pokaže odlučnost i zaustavi otok zlata na sever, za Atilu, usred njegovih planova za pokret na zapad i neće imati ni vremena ni volje da menja taktiku. Stoga je jedan od Marcijanovih prvih poteza bio da se Atili obustavi isplate koje je Teodosije ugovorio. Atila je već okupljao vojsku kakvu Rimljani nikada ranije nisu videli, povlačeći sva plemena iz svog carstva, čiji spisak se s godinama uvećavao, dok hroničari tu vojnu silu nisu poduprli plemenima koja su izvukli iz mitova i počeli da slatkorečivo govore o broju od pola miliona ljudi. Zapravo, ona bi se teško usprotivila kombinovanoj moći Rima, ali možda je brojala na desetine hiljada. Među njima su bili Gepidi iz transilvanskih brda, pod kraljem Ardarikom, kome su se divili (kako Jordan ka

Atila že) zbog njegove lojalnosti i mudrosti, tri ostrogotska kontingenta iz njihove nove doraovine južno od Dunava, koji su se sada vratili pod okrilje Konstantinopolja, ali su slali ljudstvo na obe strane, oni kojima je nekada komandovao Valamir stisnutih usana, bez dlake na jeziku, lukav sa svojim poručnicima Teodomirom i Vidimirom, Ruge, možda izvomo iz severae Poljske, a koji će se uskoro naseliti u brdima severno od Beča, Skirijci, čiji su pešadinci činili okosnicu hunske pešadije još od dana Ruge i.čiji je bivši kralj, Edika, bio u Atilinoj izuzetnoj milosti, dokazavši svoju lojalnost u propasti atentata, Akaciri i Herulijci sa Azovskog mora, u blizini postojbine Huna, oni slavni kopljanici Alani, od kojih su neki bili asimilovani na samom početku osvajanja, sa područija Rajne, kontingenti Turingijaca, i ostaci onih Burgundijaca koji su ostali kada je ostatak plemena otišao na zapad, i, iz Moravije, Langobardi („Long Beards"20), koji su nekada živeli na Elbi i kasnije se odselili u Italiju kao Lombardi, dajući svoje ime konačnoj domovini oko Milana. Atila je sada bio u škripcu. Imao je spreman pohod, vojsku od desetina hiljada ljudi koju je trebalo hraniti, bez fondova iz Konstantinopolja, i s veoma realnom mogućnošću da će njegovi dugoročni planovi prvo Vizigoti, zatim Galija, a onda i čitavo carstvo biti osiijećeni od strane Marcijanove vojske. Nije bilo vremena za gubljenje. Ali, na koju stranu da krene? Marcijan je možda tigar od papira koji će se zgužvati pri prvom čvrstom dodiru? Daleko od toga. Sa hunskom delegacijom koja je zahtevala pomoć završeno je po kratkom postupku. Kako stoji u jednom izveštaju, Marcijan je odgovorio da je zlato za njegove prijatelje, a čelik za neprijatelje. Najviše čemu Atila može da se nada su „pokloni" ako održi mir. A ako preti ratom, može da bude uveren da će se susresti sa silom većom nego što je njegova. Nada je ponovo zaiskrila kada je Marcijan, krajem 450. godine poslao sopstvenog ambasadora, Apo20

duge brade

lonija, ali je Atila, čuvši da ovaj ne donosi danak, besno odbio da ga primi, poručujući mu da, kakve god poklone da je doneo, može da ih ostavi i vrati se natrag, ili bude ubijen. Apolonije, vojskovođa i jedan od najstarijih pregovarača koga je Marcijan mogao da izabere, nije bio čovek koga je bilo lako zastrašiti. Nije pravo, odgovorio je, da Atila zahteva tako nešto. Naravno da ima moć da krade i ubija, i to je upravo ono što će morati da radi ako želi poklone Rimljana bez pregovom. Ili može da se ponaša kao diplomata, i dobije poklone. Smeo prigovor, i dobro odmeren. Atila je ipak odbio da pregovara, ali je Apolonija pustio da ode i ponese poklone dobre volje. Postojala je jedna šansa da Atila dobije ono što je želeo gotovo bez bitke slabašna šansa, ali ipak vredna pokušaja. U ruci je imao Honorijin prsten, i njene reči onakve kakve mu je preneo Hijasint. Tako je ovaj sumanuti postupak žene pomahnitale od tuge i frustracije nadahnuo jednako sumanuti odgovor. Lično careva sestra ga je molila da je oslobodi i zasigurno mu se, svojim prstenom, ponudila za ženu, a žena svakako dolazi s mirazom u ovom slučaju, mirazom ograničenim samo Atilinim snovima. Postojala su samo dva problema: prvo, trebalo ju je osloboditi, zatim je morala da ostvari ono što je oduvek želela, a to je da postane suvladar sa Valentinijanom. Kao njen verenik, on je sebi dao za pravo da učini da se ovo i desi. Priskus nastavlja priču: ,,Po izaslanicima je poručio da Honoriji ne bi trebalo da bude naneta nepravda, i da će je osvetiti ako ne primi skiptar suvereniteta ... Rimljani su odgovorili da Honorija ne može da mu dođe kao žena jer je data drugom i da ona nema prava na skiptar pošto pravo na vladavinu određenom državom ne pripada ženama, već muškarcima." To je bilo ludo. Valentinijanovim zvaničnicima mora da je ličio na čoveka koji je izgubio dodir sa stvarnošću, isto onako kako je Idi Amin, pajac diktator iz Ugande, 1970ih izgledao Vajtholu kada je sebe proglasio Osvajačem Britanskog carstva.

Atila 201 Atilina odluka je već bila donesena kada je stigao neizbežni odgovor. Krenuće na zapad, da što je brže moguće preduhitri Marcijanove postupke iz Konstantinopolja. Zaboraviće na Vizigote, i smesta krenuti na Galiju. Kada tamo pobedi, čitava severna Evropa će biti pod njegovom kontrolom, a obeshrabriće se čak i ujedinjeno carstvoj /Pre svega, postojao je problem stizanja do tamo. Ovo je zahtevalo pohod kakav Atila nikada ranije nije pokušao da izvede. Spremao se da pređe planine, reke i šume, što je radio kada je napredovao kroz Balkan, ali nikada kada je istovremeno prelazio tako velike razdaljine zapravo, on se nikada ranije i nije suočio sa tako velikim razdaljinama. A brzina je bila od životne važnosti. Ono što mu je bilo potrebno bila je neka vrsta ekvivalenta blickrigu: brzo napredovanje uz Mozel, zatim jurnjava preko kontinenta koja će nadmudriti i zaobići protivnike i uspostaviti mostobran na Atlantiku. Za ovo mu je bila potrebna njegova konjica, sa pešadijom koja će čistiti za njim. Ovo je bilo bolje izvesti bez katapulta za izbacivanje kamenja i praćki i opsadnih kula uz čiju pomoć je zauzeo Naisus. Takve naprave mogle su da napreduju samo 15 kilometara dnevno, i bio mu je potreban čvrst put. On je morao da pređe čitavu širinu Francuske više od 700 kilometara za mesec dana. Ali, ovo je bilo neostvarivo. Bio je uhvaćen u paradoks. Bila mu je potrebna brzina, ali bilo je i gradova koji su morali biti neutralizovani. Brzi konjanici streličari bili su dobri na otvorenom prostoru protiv pešadije i sporije, teško naoružane rimske konjice, ali nije bilo svrhe progalopirati pored utvrđenih gradova kakvi su bili Trir i Mec i njihove bataljone ostaviti nedirnute da se svete po volji. Na kraju, morao je da ima nekakva opsadna sredstva, što je značilo kola. U svakom slučaju bi i onako tu bila neka kola, naravno, da streličare opskrbljuju strelama, ali je teška mašinerija zahtevala čvrsta kola, što je značilo za

202

Džon Men

prege volova, stočnu hranu i pratnju na konjima, kojoj je takođe potrebna ishrana. Bilo je moguće kombinovati konjanike strele i opsadnu tehniku u blizini kuće, ali ne i ako se dobro udaljite od nje. To je bio užasan rizik. voleo bi, ako je moguće, da izbegne sukob koji je morao biti težak. Još jednom se vratio pitanju Honorije. Ali, ovoga puta sa svojom vojskom tik na granici carstva, spremnog za rat kao što je nemačka vojska bila 1914, kao da je sam sebe ubedio da ima jake adute. Izaslanici su se vratili sa još većim zahtevima. Honorija je njegova po pravu kod sebe su kao dokaz imali prsten te je stoga njegovo bilo i sve ostalo što je njeno, jer ona je to primila od svog oca, a onda joj je oduzeto samo zahvaljujući pohlepi njenog brata. A šta je zapravo bilo njeno, a što je sada bilo njegovo? Priskus navodi Atiline zahteve: ^Valentinijan bi trebalo da mu prepusti polovinu svog carstva" Bila je to nečuvena tvrdnja: celu Galiju. Opet je usledilo neizbežno odbijanje. Uzvraćeno je konačnim, beskompromisnim Atilinim zahtevom, koji mora da je do sada već bio na svom putu na zapad negde u nemačkim šumama u pravcu Rajne. Njegov pregovarač je rekao Valentinijanu: „Atila, moj gospodar i vaš gospodar naredio vam je, preko mene, da svoju palatu pripremite za njega." Rim je konačno primio poruku. Više nije bilo samozavaravanja da su meta Vizigoti, više nisu mogli da se oslanjaju na staro prijateljstvo između Atile i Ecija, više nije bilo kupovine vremena diplomatskim razmenama punim nađe. Ako ga ne zaustave, nastaviće sve dok sam Rim ne padne.

III SMRT I PREOBRAZENJE

UMALO IZVEDENA STVAR U KATALONIJSKOJ RAVNICI

Osvrćući se na ovo kasnije, kada su ljudi znali kako je to bila tesna situacija za čitavu Evropu, shvatili su da je bilo znakova, upozorenja, čuda i nagoveštaja nailazeće pretnje: zemljotres u Španiji, pomračenje Meseca, polama svetlost koja je bacala svoj vanzemaljski sjaj previše južno, poput aveti naoružanih plamenim kopljima koje se bore nad polarnim predelima. Maja 451. na jutarnjem nebu se jasno videla kometa Halejeva kometa, kako je danas zovemo, sa svojom sjajnom glavom i lepršavim repom nalik projektilu zapaljenom iz nebeskog katapulta. Pretnja koja se neprestano uvećavala tokom pedeset godina Vizigoti koji su prigrabili Akvitaniju, Alani, Vandali i Suevi koji su se raštrkali severnom Galijom, Burgundijci u Savoju, Franci koji su završili duž obala reke Mez, izgubljena severna Afrika, odsečena Britanija, Bretanja samostalna, razbojnici Bakaude lutaju i divljaju izgleda da je dostigla vrhunac. Na početku osvajanja Zapada, Huni su se suočili sa problemom sličnom onome sa kojim su se Nemci suočili dok su se pripremali da izvrše invaziju Francuske 1914. a onda ponovo 1939. godine. Ako joj se pride iz pravca Rajne, Francuska ima sasvim dobru prirodnu odbranu u obliku Vogezi planina, koje

na severu prelaze u Ajfel i Ardene. Praktično, jedini prolaz je uz reku Mozel, kroz ono što je danas Luksemburg, a onda da se izađe u polja Šampanje. Ali, nije bilo dobro probijati se kroz planine u srce Francuske (ili Galije) ako je vojsci pretila opasnost sa severa iz Belgije ili, u ovom slučaju, regiona okupiranog od strane Franaka. Atila je imao problem sa Francima. Franački kralj je umro, i njegova dva sina su se sporila oko prestola. Stariji je zatražio pomoć od Atile, mladi, koji nije imao više od petnaest ili šesnaest godina, potražio je podršku Rima, i dobio ju je od Ecija. Priskus je ovog mladića pozne 450. video u Rimu, i bio zapanjen njegovim izgledom: ,,Ni prva brada mu još nije bila porasla, a kosa boje lana bila mu je tako duga da mu je padala preko ramena." Ecije ga je prihvatio kao sina uobičajeno sredstvo da se osigura čvrsto savezništvo i mladić je otišao pretrpan poklonima i obećanjima. Očigledno, trebalo je da dobije pomoć potrebnu da osigura presto, i da na taj način dođe pod okrilje Rima. Nije bilo na odmet imati vazala Rima na desnom krilu, kao što Nemačka 1914. nije mogla da dozvoli da prepusti da neutralna Belgija padne pod okrilje saveznika. Da bi uspešno izvršila invaziju Francuske, Nemačka je prvo morala da zauzme „sirotu malu Belgiju". Da bi pokorio Galiju, Atila je prvo morao da neutrališe sirote male Franke. Početkom 451. Atilina glavna vojska napredovala je uz Dunav duž granice, šireći se s obe strane, prelazeći pritoke na gazovima ili preko pontona od debala posečenih u okolnim šumama. Reklo bi se da je jedno krilo skrenulo na jug, a zatim uz Rajnu, preko Bazela, Strazbura, Spejera, Vormsa, Frankfurta i Majnca, a onda se sastalo sa glavninom trupa, koje su pratile staru granicu od Dunava do Rajne. Huni su verovatno prešli u blizini Koblenca, sekući drveće duž obale da bi napravili splavove i pontonske mostove za svoja kola.

Atila 207 Odatle, marta 451. Atila je možda poslao jednu malu grupu da počisti one Franke koji se još uvek nisu borili na strani Rima. Dokaz u korist ove tvrdnje je to Što se Čilderik, stariji sin koji je prišao Atili, kasnije pojavio među Francima kao kralj sa određenim ugledom. Svakako, Franci su ubrzo obrazovali trupe u Atilinoj vojsci, kao i u vojsci Rima, a ovo ne bi bilo moguće da su i dalje bili u potpunosti odani Rimu, i da su spremni čekali da Atili zabodu nož u leđa. Svi zapisi o ovom pohodu su hrišćanski, pošto je hrišćanstvo bilo to koje je drhtavu baklju civilizacije još uvek održavalo upaljenom: svi su zapisani kasnije, i većina ih je hagiografija biskupa mučenika, koji su se pored istorijske istine oslanjali i na predanje i maštu. Ali, čak i tako, moguće je na mapi pratiti Atilino napredovanje. U blizini Strazbura je možda došlo do drugog prelaska, i određenog otpora Burgundijaca. Ali, glavni napad desio se nedaleko od ušća Rajne i Mozela kod Koblenca. Tog proleća, Huni i njihovi šaroliki saveznici napredovali su uz obe obale Mo zela, dvema odvojenim grupama krivudavih puteva, koje se stapaju na kamenom mostu s devet lukova u Triru. Zaista nije trebalo da idu dalje. Trir je bio rimski glavni grad severno od Alpa sve dok se provincijska vlada nije pre 50 godina preselila u Arl, i bio je tvrđava već trista godina. Njegove sedam metara visoke zidine povezivale su četiri kolosalne kapije, od kojih jedna još uvek stoji tamo, spasio ju je jedan grčki monah koji je sam sebe uzidao u nju u XI veku, štiteći je aurom svetosti. Kada su naišli Huni, ova severna kapija sijala je blagom žutom bojom, ali tokom vekova dobila je tamnu patinu koja pogada svaki stari peščar, i postala je Porta nigra, Crna kapija. Ništa u čitavoj Galiji, ni tada ni sada, ne bi moglo bolje da ilustruje moć Rima od ove švarcenegerovske kule, visoke 30 metara, duge 36, široke 22 metra. Od kamenih blokova, od kojih neki nose imena i datume koje su upisali ponosni zidari, teških i do šest tona svaki. Isečeni bronzanim teste

rama koje je pokretala vođa iz Mozela, nisu povezani cementom, već gvozdenim klamfama u tri sprata sa 144 lučna prozora i dve zdepaste kule. Dva luka sa kapijama i teškim rešetkama pred njima vodila su kroz nju u stari grad sa 80 000 stanovnika. Ovo je bio Rim u malom. Njegova mermerna palata sagradena po Konstantinovom naređenju od 300. do 310. sagradena je od milion I po pločica donetih sa Pirineja i iz Afrike. Gradsko kupatilo bilo je najveće u carstvu, izuzev Dioklecijanovog i Karakalinog u samom Rimu, zajedno s dvoranom za vežbanje, vrućim, hladnim i mlakim sobama, furunama na ugalj i podrumom na dva sprata. Na stadionu je 20 000 ljudi moglo da gleda borbe gladijatora, kriminalce kojima su hranjeni lavovi i pozorišne predstave na bini koja je kurblama izdizana sa poda (sve je to tamo u današnjim ruševinama). Dakle, Trir je trebalo da potpuno zaustavi Hune na njihovom pohodu. Ali, oni su ga onda prošli jedva se zaustavivši. Nemamo predstavu o tome šta se dogodilo. Nedostatak dokumenata o tome nagoveštava da se njegov garnizon, potrošenih zaliha pošto je Arl postao glavni grad Galije, jednostavno zatvorio i pustio varvare da ih preplave. Huni su nastavili, bez sumnje ostavljajući straže da uzvodno blokiraju dolinu ukoliko bi vojnici iz Trira povratili hrabrost. U svakom slučaju, jedina informacija koju imamo odnosi se na naredni grad koji im je stajao na putu, Mec. Prema jednom izveštaju, Huni su uzalud ovnovima lupali po zidinama Meca, i napredovali su do jedne tvrđave uzvodno od njega gde su ih, nešto uoči Uskrsa, sustigle vesti da se srušio deo oslabljenih zidina Meca. Brzi noćni galop nizvodno doveo ih je pravo pred probijenu odbranu i grad je pao 8. aprila. Jedan sveštenik je uzet kao talac, ostalima su presečeni vratovi, a mnogi su umrli u svojim zapaljenim kućama. Zatim su nastavili dalje, blagim krečnjačkim padinama podnožja Ardena, i dalje u široka, ravna prostranstva kampa, otvo

Atila 209 rene savane po kojoj je dobila ime Kampanija, koja je onda postala Kampanja. Tada je taj predeo bio poznat kao Katalonijska ravnica ili Katalonijska polja, po latinskom nazivu za jedno lokalno pleme, koje se još uvek spominje u nazivu današnjeg grada Šalona. Došlo je, izgleda, do malog skretanja severno od Šalona, do Remsa, centralnog grada Galije, gde su se sastajali svi glavni putevi. Drevni grad, sa svojim trijumfalnim lukom koji su sagradili Avgust i njegov forum, bio je gotovo pust. Njegovi stanovnici su izbegli u šume, ali je mala grupa zajedno sa nadbiskupom i nekoliko sveštenika ostala nadajući se najboljem. Prema legendi, prelat, Nikasije, pevao je sto 19. psalm kada su Huni došlii do njega. Možda se nadao da će ovaj, najduži od svih psalama, sa svojih 176 stihova, obezbediti nekakvu posebnu zaštitu. Nije. Stigao je tek do 25. stiha: „Duša mi se rasu po prašini: užurban tvojom rečju" kad mu je hunski mač odsekao glavu. Kasnije je proglašen za sveca kao sveti Nikasije. Glavni napad se, međutim, odvijao zapadno, ka Orleanu, gde su se Atilini stari neprijatelji, Alani, pripremali za napad. Huni su se svojim kolima kretali brzinom sporijom od blickriga, ne prelazeći više od 20 kilometara dnevno, kroz predeo opusteo od straha. Oni koji su imali dragocenosti, zakopavali su ih: bogataši su drhtali u svojim utvrđenim zdanjima, sirotinja je pobegla u šume i planine. Čak su počeli da napuštaju i jedan gradić na severu, koji i nije bio na liniji hunskog marša. Parižani nisu želeli da budu uhvaćeni u klopku na svom rečnom ostrvu. Ona koja ih je urazumila bila je (naravno) svetica. Ženevjev, kao i jedna druga kasnija sveta devica, kao dete je čuvala ovce, pre nego što je u petnaestoj uzela veo i postala poznata po svojoj samomučeničkoj strogosti i vizijama, gde je jedno, bez sumnje, proizvodilo ono drugo. Išli su joj od ruke čudotvorna izlečenja i sagledavanje budućnosti, a oba ova talenta su bila od pomoći kada su naišli Huni u svom osvajačkom pohodu. Ovo je, kako je videla,

moralo da bude Božja volja, a on se mogao umilostiviti jedino molitvom i pokajanjem. Dramatično je zamolila stanovnike da ne napuštaju svoje domove, već da umesto toga u Bogu potraže spasenje. Ljudi su je psovali i nastavili da beže, ali su hrabre žene izvrgle svoje kukavičke muževe sramu, i egzodus je zaustavljen. I gle čuda, Huni nisu ni prišli Parizu. Nisu imali potrebe, naravno, jer im nije bio na putu. Ali, Pariz je upamtio ovu prostu seljančicu koja je preokrenula paniku koja je mogla da budućnost francuske prestonice pretvori u grad duhova, i proglasio Ženevjev za sveticuzaštitnicu grada. Gde je, za to vreme, bila carska vojska? Kada su Huni krenuli u osvajanje, niko nije znao gde im je odredište. Možda je to bila Italija. Valentinijan je bio naredio da većina vojske ostane u domicilnim bazama. Ecije je, predostrožnosti radi, sa nešto malo vojske poslat u Arl, na ušće Rone, gde je čekao rasplet situacije, bez sumnje sve nervozniji. Sada su Huni išli na jugozapad, smerajući da pređu preko otvorenih polja Šampanje, preko Loare, zatim na jug ka vizigotskom glavnom gradu, Tuluzu. Ovo će ih zadržati podalje od Centralnog masiva i, kada se jednom oslobode šuraa oare i konačno budu na otvorenom, dopuste svojoj konjici da dejstvuje u potpunoj prednosti. Usput su im, međutim, bila dva velika grada, Troa i Orlean. Orlean će biti ključ, kao što je i bio vekovima. Njegovo izvorno ime, ili bolje reći latinska verzija njegovog izvornog keltskog imena, bila je Genabum, pošto je sedeo na genu, kolenu Loare, gde ova reka savija na svojoj najsevernijoj tački. Loara bi zimi nabujala, ali je leti postajala rečni put, najbolji način za putovanje kroz guste hrastove šume bilo ka obali, ili ka visokim predelima i dalje Ronom do Mediterana. Ali, takođe je bila i sastajalište puteva, od kojih je jedan vodio na jug preko kamenog mosta. To je, ukratko, bio ulaz na severozapad. Cezar ga je spalio, Marko Aurelije ponovo sagradio, nazvavši ga po se

Atila 211 bi, Aurelijanum, što je kasnije prešlo u Orlean. U V veku bio je bogat, veliki i prefinjen, daleko razvijeniji mali Pariz, i neopterećen prisustvom Alana u okolnim šumama. Pod pretpostavkom da su napredovali bez zastoja, Hunima je bilo potrebno tri nedelje da predu razdaljinu od 330 kilometara od Meca do Orleana. Stigli bi tamo do početka maja. Gradani su se zaključali u čvrste zidine i spremili su se za opsadu. U međuvremenu, hrišćanski vođa, Anijanus kasnije proglašen za sveca kao sveti Anjan (ili Agnan) već je požurio da izvesti Ecija, da sa svoje strane proveri kakva se pomoć mogla očekivati i kada. Ecije je bio u Arlu, na ušću Rone, dug put za Anijanusa, bilo putem ili rekom, možda i kombinacijom ova dva, jahao je uzvodno kraj Loarine prolećne matice oko 300 kilometara (dve nedelje), preko vododelnice kod Sent Etjena ka Roni (jedan dan), zatim brzo nizvodno oko 200 kilometara (još pet dana). Eciju je takođe bilo potrebno bar isto toliko da ode na sever: Recimo, ukupno pet nedelja rizično, s obzirom na to da Huni nisu bili jedina opasnost. Lokalni Alani su se iznenada prisetili da su njihovi rođaci hunski vazali, i da su deo nadolazeće vojske. Njihov vođa, Sangibanus, poslao je poruku Atili u kojoj mu je poručio da će mu pomoći da zauzme Orlean u zamenu za pošten odnos. Atilu je put vodio preko reka Obe i Sene kroz Troa, i oko njega, jer ovo je bila velika vojska, s kolima koja su koristila svaki postojeći put. Opazio bi pejzaž severno od Troa, današnji okrug Oba, krečnjačku savanu Šampanje, gde Sena i Oba krivudaju jedna ka drugoj Katalonijskom ravnicom. Troa, lepo mesto drvenih kuća pokrivenih slamom i sa možda jednom ili dve vile od kamena, nije imalo zidine bilo je lak plen za nadiruće Hune. Postojala je važna crkva koja je uvažavala biskupa Lupusa, čuvenog po tome što je bio deo misije u postodređenoj Britaniji pre dvadeset godina, i koji će postati još slavniji samo je trenutno bio omražen kao rezultat Atilinog dolaska.

Atiline trupe su verovatno ušle u Troa. Bio je to previše dobar izvor snabdevanja da bi ga zanemarili. Bez sumnje, pljačkanje je već bilo počelo, nadahnjujući legendu u kojoj su činjenice i mašta beznadežno pomešani, ali koja se često predstavlja kao istorija. Prema Lupusovoj zvaničnoj biografiji, on je spasio svoj grad i narod tako što se suočio sa Atilom, susret koji uključuje pretpostavljeno poreklo čuvene fraze. Pretpostavlja se da se ovaj susret zaista desio. Način na koji se Lupus predstavio nije zabeležen, ali je verovatno bio nešto nalik ovome: ,,Ja sam Lupus, Božji čovek." Na ovo je Atila uzvratio kratkom izjavom na besprekornom latinskom: „Ego sum Attila, flagellum Dei" ,,Ja sam Atila, bič Bož ji" Ovo je, naravno, hrišćanski dodatak, koji je učinjen jer je Atilin uspeh zahtevao objašnjenje. Bilo je nezamislivo da paganin može da prevlada nad Božjim carstvom, protiv Božje volje. Stoga, bio on paganin ili ne, mora da je imao Božju podršku, a jedino moguće objašnjenje bilo je da se hrišćanski svet nije vladao prema božanskim očekivanjima, i da je kažnjen zbog svojih grešaka. Jedno narodno predanje govori o pustinjaku, koga su zarobili Huni, koji proriče sudbinu: ,,Ti si Božji bič, ali Bog može da, ako mu se svidi, slomi instrument svoje osvete. Bićeš poražen, da bi znao da tvoja moć nije ovozemaljskog porekla." Isidor Seviljanin, enciklopedista iz VI i VII veka, upotrebio je istu ovu frazu da bi opisao Hune. Kroz dva veka, to je već bio kliše: onaj na koji ćemo se vratiti u 12. poglavlju. Potpuno isti argument će jedan paganski vođa kasnije upotrebiti protiv druge monoteističke religije, kada je Džingiskan uleteo u islamski svet 1220. godine. Kažu da je građanima Buhare rekao: ,,Ja sam Božja kazna. Da niste počinili velike grehe, Bog na vas ne bi poslao ovakvu kaznu." U oba slučaja, istoričar koji je zapisao reči vođe, služio je svrsi da vernike pod

Atila 213 seti na potrebu za molitvom. Tako su crkve učinile da paganske vođe posluže u božanske svrhe, uprkos sebi samima. Kako kaže priča, biskup je zastrašen. Pošto je Atila bio, kako se činilo, Božja kazna, bilo je u redu popustiti neprijatelju, pre nego mu prkositi: „Koji bi smrtnik mogao da se odupre biču Božjem?" odgovorio je. Tako da su ova dvojica shvatila da su korisni jedan drugome. Atila se saglasio da poštedi Troa ne baš toliko da iz njega ne uzme piliće pod uslovom da Lupus mora da ostane s njim dok Atila ne proceni da može da ga pusti. Biskup je čak mogao biti korisna alatka u slučaju da njegova pastva odluči da pruži otpor, ili ako njemu, Atili, zatreba ulog za neku trgovinu u budućnosti. To je bila trgovina koja je prilično skinula sjaj sa Lupusovog ugleda. Da li je on zaista bio talac kako je, bez sumnje, tvrdio? Ili je pre bio vodič, jedan od ranih primera onoga što je danas poznato pod nazivom sindrom taoca, pri čemu žrtva, da bi zaštitila sama sebe, postaje saučesnik u zločinu? U međuvremenu, Anijanus je bio u Arlu, dajući sve od sebe da ubedi Ecija da se pokrene. Orlean je mogao da se drži jedan mesec, ali ne više. Sudeći prema njegovoj biografiji, on postavlja rok: „Tako će proročanstvo duha biti ispunjeno, da na osmi dan (pre) kalenda (tj. prvog) jula, okrutna zver će odlučiti da raskomada stado. Preklinjem da nam Patricij dođe u pomoć pre prorečenog datuma." Posle sredine juna sve će biti izgubljeno. Ecije je dao svoju reč, i Anijanus je krenuo kući. Ecije se sada suočio sa neprijatnim zadatkom stupanja u rat sa Ljudima koje je poznavao još od detinjstva, čije je vojnike koristio kao plaćenike, od kojih je poslednjih 15 godina tražio jedino mir. Da bi se borio protiv njih, morao je da se sprijatelji sa Atilinim neprijateljima, Vizigotima, najjačim od mnogih varvarskih snaga raštrkanih Galijom, i tradicionalnim neprijateljima Rima.

Teodorik se pomirio sa činjenicom da će ratovati sa Atilom. Tokom poslednjih 20 godina, navikao se i na to da bude Ecijev neprijatelj, i nije se nadao nikakvoj pomoći. Stoga se pripremao da brani svoju zemlju, svoj narod i svoju prestonicu, Tuluz. Nije mu palo na pamet da rat sa Atilom prenese na neprijateljsku teritoriju Galije. Ecije je sve ovo znao. Da bi Teodorika privoleo na svoju stranu, bila mu je potrebna izuzetno mudra diplomatija, za šta je podršku dobio od samog cara Valentinijana. Desilo se da je čovek koji je ovo mogao da izvede bio odmah tu u blizini, u KlermonFeranu. To je, naravno, bio Avitus: patricij, učen čovek, diplomata, budući car i Teodorikov prijatelj. Pošto se povukao iz javne službe, poslednjih jedanaest godina uživao je u životu bogatog aristokrate, nadgledao Avitusakum i svoje veliko imanje sa svojim borovima, vodopadima i očaravajućim jezerom, ne tražeći samo zadovoljstva za čula i um, već i političke i kulturne sadržaje. Iz ličnog iskustva je znao da carstvo ne može da sačuva samo vojna moć. Gledao je lutajuće varvare kako se nastanjuju i smenjuju. Ovo je bila ideja: taj mir bi izrastao iz obrazovanja na rimski način. Kao što je A. 0. Dalton zapisao u svom izdanju Sidonijevih pisama, verovatno je verovao da bi miroljubivo „razumevanje sa najcivilizovanijim od varvarskih naroda moglo da spase carstvo koje je Italija bila isuviše slaba da vodi". Ako je bilo tako a njegov kasniji rad ukazuje na to da jeste on je sanjao o tevtonskoj aristokratiji sve prefinjenijoj pod latinskim uticajima, koja bi Rimljanima usadila kvalitete nešto manje prefinjene rase a svojoj zemlji ljude koji bi sa mnogo većom širinom prihvatali italijansku kulturu." Teodorik i njegovi Vizigoti bili su dokaz da bi takav cilj mogao biti uspešan. Pošto je okončao lutanje svog naroda, Teodorik je sada imao ambicije da postane suparnik, ako ne Rimu, a onda makar njegovim provincijama u umetnostima civilizacije. Bio je pola

Atila 215 skan time što je za prijatelja imao čoveka koga su cenili čak i u Rimu. Sa svog imanja na obalama jezera Ajdat, Avitus je Teodorikovim neobučenim vođama odevenim u krzna, i u njegovu prestonicu, Tuluz (Tolosa, kako se tada zvao), 250 kilometara severozapadno, doneo svilenu prefinjenost. Mladi Goti su sada proučavali Eneidu i određivali pravo. Ovaj patricij je čak ponudio ličnu pomoć u podučavanju najmlađeg i najpametnijeg, još jednog Teodorika. Od sveg određenog plemstva, Avitus je bio jedini koji bi sigurno bio dobro primljen kod Teodorika. Bili su prijatelji, gotovo ravni jedan drugom. Sudbina Galije, možda i čitavog carstva, sada je počivala na ličnim vezama između troje ljudi: Ecija, komandanta, Avitusa, mirnog patricija, i Teodorika, varvarskog kralja svesnog motiva Rima, mada je priželjkivao rimsku kulturu. Dva dana po Anijanusovom odlasku, Ecije je već bio sa Avitusom i izlagao mu situaciju. Zamišljam njih dvojicu u biblioteci punoj svitaka s pogledom na borove, pama kupatila i okolne planine. Ovo nije bio lak slučaj, jer Ecije je želeo da Avitus upotrebi svoje miroljubive veze s Teodorikom da ga ubedi u potrebu za ratom. Atila nije bio Teodorik. Bilo bi beskorisno i razmišljati o razgovoru o naseljenju, miru i obrazovanju. Sidonijeva pesma ukazuje na ono što je rečeno, a suština je ovo: „Avituse, nije nikakva nova čast da ti podnosim molbu. Na tvoju komandu neprijatelji se smiruju, a ako je rat u redu, ti ga proizvodiš. Radi tebe Goti ostaju unutar svojih granica, i zbog tebe će napasti. Neka to urade sada." I Avitus je otišao Teodoriku noseći mu hitnu poruku od cara Valentinijana lično, a Jordan je pretvara u zvučne reči koje je preneo, kako pretpostavljamo, lično ovaj patricij: Najhrabriji od svih naroda, bilo bi mudro s tvoje strane da se udružiš protiv neprijatelja Rima, koji želi da pokori čitav svet, kome razlog za rat nije potreban, već smatra da je ispravno šta god radio. Ščepa sve što može da dohvati, diči se neobuzdanošću, prezire i ljudski i božanski zakon, sebe prikazuje ne

prijateljem čitave prirode. I zaista, on koji je neprijatelj svih zaslužuje takvu mržnju. Preklinjem vas da se setite onoga što svakako ne možete da zaboravite: da Huni ne pobeđuju tako što vođe ratove, u ishodu u kome svi učestvuju, već na mnogo više uznemirujući način, izdajom. Da ne govorim ništa u naše ime, da li vaš ponos može podneti da ovo prođe nekažnjeno? Budući da ste moćni u oružju, vodite računa o opasnosti koja vam preti, i udružite se sa nama. Teodorik je odgovorio kao heroj, objavljujući svoj odgovor Avitusu pred svojim zapovednicima: Rimljani, imaćete ono što želite. Atilu ste učinili i našim neprijateljem. Pratićemo ga gde god da nas pozove, i koliko god nadmen bio zbog raznih pobeda nad močnim narodima, Goti znaju kako da se bore protiv ovakvih oholih ljudi. Ni jedan rat koji ima dobar razlog ja ne nazivam teretom, jer onaj kome se Dostojanstvo osmehuje ne plaši se zla. I tako su diplomatija i šarm proizveli ono što ni jedan rat nije mogao da postigne: silu koja je mogla da se suoči sa najvećom varvarskom vojskom koja je ikada ugrozila carstvo. ,,Hoće li buduće rase i narodi ikada poverovati u ovo?" prokomentarisao je kasnije Avitusov zet Sidonije, voljan da potvrdi primat pregovora nad silom. „Rimska pisma poništila su osvajanja varvarina!" Za svoje herojske reči, Teodorik je dobio pravednu nagradu. „Plemići su uzvikivali u znak slaganja, a narod ih je sledio s voljom" ne više za svoju odbranu, već za napad, da zaustave Atilu na njegovom pohodu, s Teodorikom koji predvodi „bezbrojnu vojsku", dok mu krila predvođe njegova dva sina, Torismund i Teodorik, a ostalu četvoricu ostavili su da čuvaju front kod kuće. „0, srećnog li pretka", komentariše Jordan koji

Atila 217 je i sam Got. „Slatkog li prijateljstva, imati pomoć i utehu onoga s kim ste odlučili da delite opasnosti!" A sada, u ono malo vremena što mu je bilo preostalo, Ecije posla kurire u svaki veći grad i svako varvarsko pleme koje je u Galiji pronašlo svoju novu zemlju i novi život. Što je pretnja od Atilinih Huna bila veća, bilo je sve više saveznika: Švabe iz Bajea, Kutansa i Klermona, Franci iz Rena, Sarmati iz Poatjea i Otuna, Saksonci, Liticijci, Burgundijci i druga, još manje poznata plemena, čak i nešto divljih Bakauda iz Bretanje. Mnogi su imali sopstveni uvid u Atilino napredovanje, jer trgovci su donosili vesti, a varvarska plemena su imala prijatelje i rođake koji su se borili na Atilinoj strani. Informacije su curile tamoovamo, tako da nije bilo iznenađujuće što je Ecije čuo za Sangibanusovu ponudu da stane na Atilinu stranu prilikom predstojeće opsade Orleana. Pošto su se rimska i varvarske vojske povezale, što nigde nije zapisano, jurile su Hune do Orleana, trka koju je Ecije dobio za dlaku, u pitanju je možda jedan dan, ili, što je verovatnije, nekoliko dana, što je bilo sasvim dovoljno da kolebljivog vodu Alana, Sangibanusa vrate u svoje redove i „nabacaju veliki zemljani bedem oko grada". Neki kažu da su ih Huni naterali na to, što nije mnogo verovatno, ali to čini veliku priču koja je nastavila Anijanusovu dramu, koji je sada ponovo bio u gradu posle svog mahnitog putovanja u Arl. Sa Hunima na samim kapijama i stanovništvom koje ničice leži i moli se (naravno ovo je iz hrišćanskih izvora), Anijanus je dva puta slao slugu od poverenja na bedeme da vidi da li dolazi pomoć. Svaki put se vraća i sleže ramenima. Anijanus šalje kurira Eciju: „Idi i javi mom sinu Eciju da će, ako ne dođe danas, doći prekasno." Anijanus sumnja i u sebe i u svoju veru. Ali onda, hvala Bogu, oluja donosi olakšanje i odlaže napad za

tri dana. Razvedri se. Sada je zaista, zaista kraj. Grad se priprema za predaju. Šalju glasnika Atili da dogovori uslove. Uslove? Nema uslova, kaže, i vraća prestravljene izaslanike. Kapije su otvorene, Huni su već unutra kada se začuje povik s bojišta: oblak prašine, ne veći od šake, koji podseća na dolazeće olakšanje po Iliji rimska konjica, razvijenih zastava sa orlovima jaše im u pomoć. ,,To je Božja pomoć!" uzvikuje biskup, a mnoštvo ponavlja za njim, ,,To je Božja pomoć!" Most je ponovo zauzet, obale očišćene, osvajači isterani iz grada ulicu po ulicu. Atila signalizira povlačenje. Bio je to, naravno, sam onaj dan upamćen kao 14. jun koji je Anijanus dao Eciju kao krajnji rok.21 Stvari koje se na taj način dese u poslednjem trenutku čine dobru hrišćansku propagandu, te stoga nisu baš omiljene kod istoričara. Ali, tu se može sadržati neki element istine, jer Sidonije to spominje, a on je bio savremenik. Pišući Anijanusovom nasledniku, Prosperu, oko 478. godine Sidonije spominje obećanje koje je dao biskupu da će zapisati „čitavu priču o opsadi i napadu na Orlean kada je grad napadnut i odbrana probijena, ali nije porušen". Svejedno da li su Huni, zapravo, bili unutar gradskih zidina ili ne kada su Ecije i Teodorik stigli, nema sumnje da je njihov dolazak spasio grad. Ovaj događaj ostao je integralni deo gradskih molitvi preko hiljadu godina. Mošti svetog Anjana su duboko poštovane sve dok ih hugenoti nisu spalili 1562. kada je ovaj grad poklonio svoju naklonost svojoj još slavnijoj svetici, Jovanki Orleanki, koja ga je spasla od Engleza prilikom jedne druge opsade vek kasnije. U izvesnom smislu, i nije važno da li je Atila zaista napao grad ili nije. Njegove izvidnice su ga izvestile o podignutom odbrambenom bedemu i pojačanju koje je dolazilo. Nije bilo moguće zaobići Ecija i Gote, nije se mogla postići laka pobeda nad ovim dobro utvrđenim gradom, sa Sangibanusove strane nije bi Ne baš. Tačan datum koji on spominje bio je osma kalenda jula. tj. [. jul manje osam dana: 23. jun.

oAtila 219 lo pomoći, na kraju, nije bilo moguće ništa sem strateškog povlačenja iz šuma Loare na otvoren prostor, gde je mogao da se bori pod svojim uslovima. Posle jedne nedelje i 160 kilometara, Huni su još jedanput prišli gradu Troa sa kolima koja su vijugala kao kakav rep prašnjavim putevima, a pešadinci su prosto činili pregradu na otvorenom pejzažu, konjanici strelci bili su svuda unaokolo, a Ecijeva vojska gladna na krilima, čekala je svoj trenutak. Moralo je da dođe do demonstracije sile, a mesto je možda određeno susretom dve grupe izvidnica, prorimskih Franaka i prohunskih Gepida koji su bili predvodnica prilikom povlačenja. Susreli su se i sukobili, možda u blizini sela Šatrea, koje je ime dobilo po latinskoj reči kastra, što znači kamp, logor. Šatre je u Katalonijskoj ravnici, gde je glavni grad bio Šalon, Duro Katalanum na latinskom („mesto na kome opstaju Katalonci"), i predstojeću bitku istoričari često spominju kao Bitku kod Šalona. Zapravo, Šalon je 50 kilometara zapadno, latinski izvori koji su po vremenu bliži, ovu bitku nazivaju Bitkom kod Trikasisa (Troa), koji je dvadeset pet kilometara južno i koja se, kako kažu, vodila u blizini mesta koje se zvalo otprilike Mauriakum (transkripcija se razlikuje), današnji Merisir Sen, samo tri kilometra udaljen od Šatrea. Sada je bilo vreme odluke. Atila se branio, a njegova vojska se zamarala. Šta je bilo bolje: rizikovati sve u sukobu, ili nastaviti sa povlačenjem da bi se sukobili sledećeg dana? Ali, možda tog sledećeg dana i ne bude. Vojska koja se povlačila kroz neprijateljsku teritoriju ličila je na bolesno stado, bila je lak plen. Osim toga, krenuti prečicom i pobeći, čak i da je to bilo moguće, nije način na koji živi jedan ratnik, a svakako nije bio način na koji bi jedan vođa sačuvao svoj autoritet. Da li je ovo možda bio prorečeni trenutak sunovrata iz koga bi se mladi Ernak izdigao kao novi vođa? Njegovi šamani bi trebalo da znaju. Stoka je

zaklana, ispitana utroba, kosti ogrebane, analizirani mlazevi krvi i predvidena katastrofa. Šamani su među lošim vestima imali i dobru vest. Umreće i jedan neprijateljski zapovednik. Što se tiče Atile, postojao je samo jedan neprijateljski zapovednik koji je bio važan: njegov stari prijatelj i odskorašnji neprijatelj, Ecije. Znači, Ecije je bio osuden na smrt. To je bilo dobro, jer „Atila je Ecijevu smrt smatrao poželjnom, čak i po cenu sopstvenog života, jer se Ecije isprečio na putu ostvarenja njegovih planova". A kako će Ecije umreti ako Atila izbegne borbu? Atila je uz sebe imao ogromnu gomilu polupouzdanih formacija podređenih plemena, i svoja neophodna, glomazna kola puna potrepština. Ali, je takođe imao i hunsko oružje po izboru, svoje konjanike strele. Ako bi mogao brzo da napadne, što kasnije moguće tokom dana, noć bi omogućila pregrupisavanje i nastavak borbe narednog dana. Bio je 21. jun, ili tako nekako, tri sata popodne. Bojno polje bila je otvorena ravnica kraj Merija koja se ustalasava ka istoku i severu. Huni bi morali da izbegnu potiskivanje ulevo, gde bi bili u klopci u trouglu vođa, tamo gde se spajaju Oba i Sena. Boriće se kao Goti ispred Adrijanopolja, sa odbrambenom formacijom kola koja će se ponašati kao baza za snabdevanje, i konjanicima streličarima koji će se poput uragana obrušavati na teško naoružane protivnike. Huni su leđa okrenuli reci, a lice određenoj vojsci koja ih je progonila dok su se širili ravnicom. Atila se postavio u centar, a njegovi glavni saveznici Valamir sa svojim Ostrogotima i Ardarik sa svojim Gepidima na levo i desno krilo, i još desetak plemenskih vođa postavilo se iza njih čekajući njegov znak. Sa rimske strane, Ecije i njegove trupe bile su na jednom krilu, Teodorik i njegovi Vizigoti na drugom, sa nepouzdanim Sangibanusom u sredini. Na blagim talasima ravnice sve ovo se moglo videti s obe strane, i svako je mogao da vidi strategiju onog drugog. Atila

Atila 221 se nadao da njegovi strelci mogu da probiju rimski centar, a Ecije se nadao da će njegova dva jaka krila uleteti iza strelaca i odseći ih od njihovih kola za snabdevanje. Nedaleko odatle, uzdizao se jedan brežuljak, nudeći prednost koju Atila možda nije na vreme uočio. Kada jeste, i kada je naredio jednoj konjičkoj formaciji da ga zauzme, Ecije je bio spreman. Ecije je, sasvim slučajno, ili namerno, bio bliži. Vizigoti su sa svojom konjicom, kojom je komandovao Teodorikov najstariji sin, Torismund, prvi stigli na uzvišicu, nateravši Hune na užurbano povlačenje sa najnižih padina. Prva runda je pripala Eciju. Nije preostajalo ništa sem frontalnog napada. Atila se pregrupisao i obratio svojim trupama kratkim govorom (na hunskom, naravno), koji je Got Jordan, doslovno naveo na latinskom. Razumljivo je zaključiti da je kralj nešto rekao, i možda su ove reči zaista upamćene i postale deo folklora, ali Jordan je pisao čitav vek kasnije, kada Huna odavno više nije bilo, tako da ono što je Atila rekao svi možemo samo da nagadamo. Ako Atila ovde podseća na Henrija V, radi se o Sekspirovoj verziji, a ne o pravoj situaciji. Evo suštine: To što ste porobili toliko naroda, smatram glupim, u stvari pre neznalačkim da vas ja, vaš kralj, teram rečima. Na šta ste vi to pa navikli, sem na borbu? I šta je hrabrom čoveku slađe, do da potraži ličnu osvetu? Prezrite ovo jedinstvo nesaglasnih rasa! Pogledajte ih kako se okupljaju na frontu podignutih štitova, a nisu čak dokazani ni ranama, već prašinom bitke. Stoga, napred u boj! Pustite da u vama naraste hrabrost, a bes eksplodira! Huni, pokažite sada svoje umeće s oružjem. Zašto bi Nebesa inače Hune učinila pobednicima nad tolikim narodima, ako ne da ih pripreme za radost ove bitke? Ko je drugi našim precima otkrio prolaz kroz Meotske močvare, ko je učinio da se naoružani predaju još nenaoružanima? Ja ću baciti prvo koplje. Ko god bude stajao dok se Atila bori, taj je mrtav.

Ove reči, naravno, ne mogu biti istinite. Jordan je želeo da uhvati nešto od duha borbe na život i smrt koji je nadahnjivao ratnike kroz vekove: borbeni poklič Sijuksa „Danas je dobar dan za umiranje!", Horacije u Makolijevom viktorijanskom spevu („Kako čovek može bolje da umre nego da se suoči sa strašnim zadatkom?"), i ostareli AngloSaksonac koji je svoje saborce bodrio u bici protiv Vikinga kod Maldona 991. godine: Hrabrost će rasti, volja postajati jasnija, Srce žustrije sve dok nas ne izda.

A sama bitka? Jordan se ovom prilikom uzdigao, uz krupne reči koje podsećaju na mnoge bitke na mnogo jezika. U prevodu se, čak lako uklapa u slobodni stih: S rukom u ruci sukobili su se, u žestokoj bici, Zbunjujućoj, ogromnoj, neprijatnoj, Bici kojoj nema ravne od pamtiveka. ; Činjena su takva dela! Heroji koji su propustili ovakva ču

daNikada se ne mogu nadati da će ponovo doživeti išta slič

no.Nekoliko rečitih detalja s trunkom istine u sebi nadživelo je prolaznost vremena, začinjeno folklorom. Kroz ravnicu je tekao potok, ,,ako možemo da verujemo svojim starijima", preplavljen krvlju, tako da su izranjavljeni ratnici tolili žed krvlju iz sopstvenih rana. Stari Teodorik je bačen i nestao je u onoj zbrci, na smrt izgažen od strane svojih Vizigota "tii (kako kažu neki) proboden kopljem Andaga, Ostrogota.22 ... daleki rodak svoje vizigotske žrtve. U njegovu tvrdnju nije verovalo dovoljno ljudi da bi ga od marginalca pretvorili u heroja.

Atila 223 Smrkavalo se, onog dana koji je mogao biti najduži dan u godini. Uraganska taktika hunskih streličara nije imala dovoljno uticaja na rimske i vizigotske redove, koji su napredovali, probijajući hunsku konjičku formaciju, probijajući se ka pozadinskim linijama koje su štitile kola. Okružen svojom ličnom stražom, Atila se povlačio kroz ustalasane redove do onog kruga kola koji je u pozadini obrazovao tvrđavu na točkovima. Tik za njim je, kroz prolaz koji je ovaj napravio, išao Torismund, koji se bio izgubio u mraku i mislio da je stigao do svojih kola, sve dok gaudarac po glavi nije oborio sa konja. Da ga jedan od njegovih ljudi nije sklonio na sigumo, umro bi kao i njegov otac. S dolaskom noći umirio se i sav taj haos. Vojnici su pronašli svoje saborce i smestili se u raštrkanim logorima. Noc je bila prijatna: da je padala kiša, Jordan bi to svakako spomenuo. Ali, mislim da je bilo oblaka, jer bi u suprotnom to bio strašno dramatičan prizor. Kako znamo iz tabela o mesečevim menama, sijao bi polumesec. Konsultujte Mlade i pune mesece od 1001. godine pre n. e. do 1651 v n. e. Hermana Goldstina, i saznaćete da je mlad Mesec pao 15. juna, nedelju dana pre bitke. Zato, zamislite lekovitu letnju noć, zamračenu oblakom, prilike nalik duhovima, rzanje konja, zveckanje i škripanje oružja, jecaje ranjenih. Ljudi su na konjima i pešice lutali u potrazi za prijateljima, nemoćni da razlikuju prijatelja od neprijatelja ukoliko ne progovore. Sam Ecije se izgubio među Hunima, do tada neprimećen, sve dok njegov konj, saplićući se o leševe, nije stigao do gotskog logora i uneo ga u sigurnost iza zida od njihovih štitova, i možda nekoliko sati spavanja u preostalom delu ove kratke noći. Postoji još nešto što Jordan ne pominje. U rano jutro trebalo je da se vidi divan prizor Halejeva kometa koja se diže na severoistoku, sa repom ispred sebe, kao lampa koja osvetljava nebo pred sobom. Svakako je bila tamo, svi astronomi su zna2<

Američko filozofsko društvo, Filadelfija. 1973.

li za to jer je putanja Halejeve komete precizno proračunata sredinom XIX veka. Proračuni su se od tada usavršili.24 Kometu su primetili kineski astronomi 9. i 10. juna, a u Evropi je postala vidljiva do 18. juna. Ovakva slika bi se utisnula u umove ratnika kao vrh strele, jer ništa ne bi moglo jače da obeleži značaj ovog trenutka. Mnogi drugi prizori su to činili. U svojim zapisima na klinastom pismu, vavilonski astrolozi su napomenuli da se pojavljivanje komete 164. godine pre n. e. i 87. godine pre n. e. podudarilo sa smrću kraljeva. Vezilje su to izvezle na tapiseriji iz Bajea, da bi zabeležile njenu pojavu kada je Vilijam Osvajač izvršio invaziju na Englesku 1066. godine. U ranom XIV veku, Đoto je naslikao njen povratak 1301. godine na svom „Poklonjenju mudraca". Da je primećena, ljudi bi se svakako iščudavali, pisali i pevali o tome. Nisu. Jedina osoba koja je spomenula kometu bio je španski biskup Hidacije, i to samo usput. O tome da je sama bitka bila obeležena događajem od astronomskog značaja ništa. Opasno je izvlačili zaključke iz odsustva dokaza, ali ovo odsustvo, pomešano s odsustvom oluje i Meseca, jako nagoveštava da je dan posle bitke bio suv, monoton i oblačan. Ako je tako, zamislite preživele Rimljane kako zure preko svojih štitova u prizor prašnjave pustoši svuda leševi, konji koji pasu bez jahača, Huni zaklonjeni u tišini kraj svojih kola, tok Obe naznačen nizom drveća u goloj ravnici koja se prostire u sivi suton. Pat sa neznatnom prednošću Rimljana, jer oni su bili na nekoj vrsti domaćeg terena, mogli su da imaju neometano snabdevanje, i mogli su Hune da drže zatvorene u oboru dok ih glad ne izmuči. To bi potrajalo. Atila ničim nije pokazivao da se predaje, inspirišući Jordana na homerovske slike. „Bio je poput lava probodenog kopljima koji šeta tamoovamo pred ulazom u svoju jazbinu i ne usuduje se da skoči, ali ne prestaje da plašiZa bliže detalje, pogledajte delo Garija Kronka, „Kometografija", sveska I (Kembridž, 1999)w

Atila 225 okolinu svojim urlicima. Čak i sada, ovaj ratoborni kralj plašio je svoje protivnike." Rimljani i Goti su se pregrupisali, približili, i započeli svoju opsadu, neprestanom kišom strela primoravajući Hune da drže pognute glave. Atila je video moguć kraj. Njegovi šamani su predskazali smrt jednog zapovednika koji, kako je moglo da se ispostavi, uopšte nije morao biti Ecije, već sam Atila. Žrtvovanjem se pripremio za herojsku smrt, kao da se spremao da ude u hunsku verziju Valhale, prebivalište posečenih ratnika. Naredio je da se pripremi pogrebna lomača od sedala uzgred, pokazatelj da su Huni imali drvena sedla mongolskog stila, a ne kožna za sveopšti rimski napad. Nikada ga neće uhvatiti živog, neće imati to zadovoljstvo da ga ubiju ili da gledaju kako umire od posledica rana. U međuvremenu, Vizigoti su se iznenadili kada svog kralja nisu zatekli na čelu napada, i to kada je pobeda izgledala izvesna. Potražili su ga i našli, leš na gomili leševa. Kako se napad nastavljao, podigli su telo na nosila i, predvođeni Torismundom i njegovim bratom, odneli ga da ga sahrane na bojnom polju, uz ritualne žalopojke disonantne povike, kako ih naziva Jordan. Izgleda da su svoju malu procesiju sproveli pred očima Huna, da pokažu kako se ponose svojim palim kraljem. ,,To je zaista bila smrt, ali Huni su svedoci da je bila slavna." Jordan kaže da je u dvodnevnoj bici poginulo 165 000 ljudi, a još 15000 u sukobu između Franaka i Gepida prethodnog dana: 180 000 mrtvih. Smešna brojka u vreme kada su gradovi brojali po nekoliko hiljada stanovnika. Priroda nije mogla da obezbedi dovoljno hrane da se ishrani toliki broj ljudi. Niko ne zna koliko ih je zaista izginulo, ali ako su gubici bili i dvadesetina Jordanovih brojki, još uvek su ogromni. Od vojski koje su možda brojale svaka po 25 000, poginula je možda trećina: otprilike oko 15 000, a među njima, baš kako su predvideli šamani, jedan zapovednik, mada su dva glavna protagonista, Ecije i Atila, poštedeni da bi se borili narednog dana.

Pokušaj da se otkrije pravo mesto bitke je, kako MenhenHelfen nadmeno kaže, „omiljena zabava lokalnih istoričara i penzionisanih pukovnika", kao da ovo pitanje nije ni privlačilo pažnju ozbiljnih akademika. Ali, ovo je bila prelomna tačka u evropskoj istoriji. Važno je, pa makar samo zbog toga što kada bi bilo pronađeno, arheolozi bi, možda, našli neke dokaze o onome što se zaista dogodilo. Avgusta 1842, neki radnik je kopao pesak oko 400 metara istočno od sela Puan, 400 kilometara severno od grada Troa, kada je na dubini od oko metra pronašao skelet koji je ležao na ledima u grobu koji je, očigledno, bio iskopan u takvoj brzini da čak nije bio ni ravan. Skelet je ležao na leđima blago povijen, kao da sedi u fotelji. Kraj njega su bile dve zardale oštrice mača, neki zlatni ukrasi i prsten na kome su ugravirana četiri zagonetna slova, HEVA. ŽanBatist Buta je svoja otkrića mogao da drži u tajnosti, ili da ih privatno proda. Na sreću, ona dva sečiva mača prodao je muzeju u Troa, iako on nije mogao da isplati punu cenu koju je Buta tražio, a ukrase lokalnom juveliru, koji ih je 1858. prodao Napoleonu III. Tada je okružna vlada caru ponudila mačeve, da bi celokupno blago bilo na jednom mestu. Napoleon III je shvatio mudrost ove ponude, ali je onda, u izlivu velikodušnosti, čitavu stvar okrenuo protiv sebe. „Nacionalni antikviteti pripadaju tamo gde su otkriveni", napisao je i poslao dragulje da ih udruže sa mačevima, na taj način ponovo oformljujući izvomo otkriće u muzeju u Troa. Tamo, u iskopanom određenom podrumu, Blago iz Puana ima istaknuto mesto. Zapravo, nema tu tako mnogo stvari ona dva mača, lanac za oko vrata, ili ogrlica, narukvica, dve šnale i nekoliko ukrasnih znački, prsten. Ovih nekoliko predmeta bilo je napravljeno da pokaže bogatstvo i dostojanstvo. Optočene drške na mačevima bile su prekrivene zlatnim listićima, drago kamenje su granati. Onaj veci mač, dvostruke oštrice duge gotovo čitav metar,

Atila 227 je od tri komada čelika okretanog, kovanog i odlivenog tehnikom koja je poznata kao Damasken. Pa ipak, dovoljno je lak da bi bio korišćen samo jednom rukom. Korica mu je jedinstvenog oblika, ovalni komad drveta sa usadenim granatima. Onaj kraći mač je oružje sa jednom oštricom poznato kao skremasaks. Godine 1860, lokalni antikvar, Ahil PeinjeDelakur, objavio je svoje zaključke u vezi sa ovim blagom. „Slučajno otkriće može imati neočekivane posledice", započinje on, ,,i može da posluži kao sredstvo za razrešenje istorijskih pitanja o kojima se dugo raspravljalo." Radi se o ovome. Možda PeinjeDelakur navodi jednog erainentnog istoričara, izvesnog gospodina KamuŠardona su ovo ostaci ratnika koji je, kada ga je zadesila neka katastrofa, pao u reku čiji se tok postepeno menjao? Ne, odgovara PeinjeDelakur, to ne može biti, jer je tlo u kome su ostaci pronađeni daleko prethodi pojavi čoveka na zemlji. Gospodin KamuŠardon izneo je ioš jednu hrabru pretpostavku, tek da bi je odbacio. PeinjeDelakur je uzima i nastavlja: „Izjaviću da sam jedan od hrabrih koji skelet i ukrase pronađene u Puanu pripisuju Teodoriku, kralju Vizigota, koji je poginuo boreći se protiv Atile 451. godine. „Ovaj zaključak nas tera da bojište fiksiramo za mesto gde su pronađeni ovi ostaci." Reklo bi se da se geografija mesta dobro uklapa u Jordanov opis. Rimski putevi zaobilazili su i spajali se kod Troa. Jedan put iz Orleana, koji danas ne postoji, vodio je kraj Troa, oko 25 kilometara severozapadno, kroz Šatre (izvorno castra, kamp). Ovde su se možda sukobili Franci i Gepidi. Jedan put vodio je severno od Troa, prav kao strela, a potoji i danas kao N77, i još uvek se proteže isto kako su ga Rimljani sagradili preko ravnice velike kao okean. Sada je to sve poljoprivreda, krparija od pastelnih smedih, zelenih i žutih delova, ali su pre 1500 godina njegovi krečnjački pašnjaci bili strašni prostori za galopiranje. Desetominutna vožnja dovodi vas do Vuea, koji se

„Velika bitka ovde u blizini, pre 1600 godina. Rimljani i Huni. I blago ...?" „Pardon m'sieur, je ne sais rien.26 Jeste li probali kod gradonačelnika?" Pa, nisam mogao da sačekam da se otvori gradska skupština. To je bilo to. Okrenuo sam kola, zastao da osmotrim putić koji je išao kraj Barbuiza, oslonjen na onu kuću čija je polovi25

Atila Hun * Izvinite. gospodine. ja ništa ne znam.

Atila 229 na bila sagrađena od drveta da bih proverio mapu i video neku ženu kako žuri ka meni. „Zanima vas da saznate nešto o Atili, gospodine?" Teško je disala posle trka od pekare. Moje čudno pitanje postalo je predmet trenutnog došaptavanja. „Moj muž zna o Atili. Izvinite, moje dete, autobus, ali ovo je naša kuća, idite i pitajte ga." Tamo je bio ulaz u dvorište, kuća na jednoj strani, ambar na drugoj a na moje zaprepašćenje, branio ju je lav od belog kamena. Iz mračne unutrašnjosti ambara izašla je mršava figura u farmerkama i zelenom džemperu „Rajnard Ženeret. Vajar", kako je pisalo na tabli na ambaru. Predstavismo se jedan drugom. Ženeret uglavnom pravi ugaone kreacije od metala koje izgledaju kao igračke, ili naučnofantastične mašine, ili plemenski totemi, ali onaj lav je nagoveštavao klasičnija interesovanja. Voli istoriju. Atila i Ecije su njegovi stari znanci. Znao je sve o blagu, i kopao je okolo nalazišta nadajući se da će još nešto pronaći. Znači, on je mogao da me odvede tamo? Bio je oduševljen. Vozili smo se putem, poskakivali kraj polja ozime pšenice sa naše desne strane koja se kao mekani talas u ovoj ravniciokeanu uzdizala do krsta, koji je označavao sredinu polja. S naše leve strane, padina se poravnavala u drevnu plavnu ravnicu, kojom je Obala krivudala iz vidokruga na udaljenošti od otprilike jednog kilometra. Sada sam shvatio šta je Puanu dalo prednost. Kako je imao svoju šarmantnu rečicu, bio je postavljen na presudnih metar ili dva nad plavnom ravnicom Obe. Nekada, ovo žitno polje na padini bilo je blaga obala reke, koja je važila za ekonomski značajnu kao izvor peska. Graditelji su je oduvek iskorišćavali, rekao je Ženeret, i još uvek to rade, kako su pokazali neki žuti nasipi nešto dalje niz padinu. To je, takođe, objasnilo i krst pre dvadeset godina sablier je vadio kamen kada se pesak obrušio i ugušio ga. Upravo tamo, u odbačenoj zemlji sa grumenovima trave i svibom, pronađeno je blago. O , nema sumnje da je to bila Teodorikova sahrana, i nema sumnje da se Atila ovde borio sa Ecijem. To svi znaju.

Ovo je, mogao sam da poverujem u to, bila postavka za prizor koji je zamislio PeinjeDelakur, teorija zavere ambicije, intrige i ubistva. U svojoj knjizi, on se pita da li je Torismund, koji je imao nameru da zahteva pravo na presto ispred svoje braće, možda imao nekakav interes da pronađe telo, bilo koje telo, koje bi moglo biti identifikovano, ispravno ili pogrešno, kao telo njegovog oca, i brzo sahranjeno, uz predstavu ožalošćenosti i trenutnog proglašenja Torismunda za kralja. A onda, s obzirom na neizvesnost ishoda bitke i saznanja o tome gde se nalazi grob, da li je bilo verovatno da se oni koji su obavili sahranu ostave u životu? Sve to zvuči malo preterano, s obzirom na to da se sahrana odigrala tako brzo, gotovo u žaru bitke, bez grobne humke koja bi obeležila to mesto. Ali to nije u potpunosti plod njegove mašte, jer bilo je i drugih otkrića u oblasti Puana i njemu susedne Vilete, nekoliko kilometara istočno dve male bronzane vaze, jedna šolja, pozlaćeni bronzani bokal, tri sečiva, konjska oprema: i sva su podržavala ideju za Ženereta izvesnost da je ovo bilo bojno polje, i da je ovo mesto na kome se odigrala Teodorikova sahrana. Francuski naučnici su skloni da se slože. Ostali, s druge strane, ističu sličnosti sa artefaktima drugih kultura u Rusiji ili preko Dunava, podrivajući sve veze sa Vizigotima. Procenjeni datumi protežu se od trećeg do sedmog veka. Sve je to užasno maglovito, mada, kada pokušavaju da budu precizniji, arheolozi se vraćaju na teoriju PeinjeaDelakura, na sredinu V veka, bogatom Gotu, i najzad, Teodoriku. Naravno, slova HEVA ugravirana na prstenu bi to razrešila, kada bi samo neko imao predstavu šta ona znače. Prsten i natpis su latinski. Naučnici se slažu da to što je Heva na latinskom uobičajeno za Eva mora da je puka slučajnost, osim ako ne prihvatimo romantičnu ideju da je ovaj plemić imao ugravirano ime neke rimske ljubavnice. Poznavaoci gotskog izneli su nekoliko mogućnosti, od kojih se sve vrte oko heiv, „kuća" ili „porodica",

Atila 231 kao u heivafranja, „gJava porodice", verovatno povezanim sa starim visokonemačkim, befjan, podići se ili obrazovati. Starosaksonski je imao reč hinja, suprug. Ili znači „Udari!", imperativ od heven, udariti. Ni u jednom gotskom ili nemačkom rešenju ne može se pronaći nikakav smisao. Mada, ovde bi latinski mogao biti od pomoći. Ovaj natpis je, na kraju krajeva, ispisan lepim Iatinskim slovima, koja opravdavaju malo spekulacije. Pretpostavimo da je ovo bio kraJjevski prsten, te prema tome i ugraviran: Šta bi Teodorik poželeo da zabeleži? Setite se da je žudeo za rimskim stvarima. Bio je prijatelj jednog od najeminentnijih naučnika i političara, Avitusa. Znao je da je Rim svoj autoritet proglašavao sa četiri slova: SPQR, senatus populus que romanus, rimski senat i narod. Ja sam sklon da verujem da je HEVA fraza od četiri reči, označena inicijalima. Ali, ovo nije prsten kraljevskog autoriteta, jer mu posle smrti nije oduzet. On je lično njegov, kao i njegov mač. Možda je želeo da istakne sam sebe ne u smislu vladavine, već u svetlu ličnog postignuća. HIC EST („This is") se uklapa, ali „This is" ko, ili šta? Imamo nekoliko mogućih inicijala As: Ecije, Avitus, Akviten. Teodorik je pokorio Akviten. A kako bi bilo HIC EST VICTOR ACQUITANIAE „This is the victor of Aquitaine"? 27 Ili se možda nadao još većem uspehu HIC EST VICTORIAE ANULUS, 'This is the Ring of Victory"? Dejvid Holit, urednik Rečnika srednjovekovnog latinskog, predložio mi je potpuno drugačiju mogućnost. Natpis na anglosaksonskom olovnom privesku pronađenom u Vesenham ol seintsu u Norfoku, ukazuje na to da su neki u Evropi delili sa Jevrejima mistično interesovanje za imena Boga.28 U tom slučaju, inicijali možda stoje umesto Ha'shem Elohim V' Adonai Ime Boga je „Gospod". Baš čudno ako je tako. Hebrejska fraza zapisana pravilnim latinskim slovima? Ali,Ovo je pobednik iz Akvitena " Ovo otkriće opisale su Elizabet Okaša i Suzan Jangs, „Pozno saksonski ugravirani privezak iz Norfoka", Anglosaksonska Engleska, 32. sveska. decembar 2004. Predložena interpretacija je Holitova.2 r

zašto, i kada? Ovo pitanje raspaljuje maštu da li je ovo bio ratni trofej, poklon ili stvar kupljena od određenojevrejske zajednice, amajlija sa značenjem skrivenim od njenog gospodara, koji je na nju gledao kao na tolkinovski Prsten moći? Pa, sve ovo je samo puštanje mašti na volju. Ali, to daje nadu da će Rajnard Ženeret, ili neki budući sablier, naleteti na deo oklopa ili novčić koji će nam jednom za svagda reći, sa onom preciznošću sa kojom je iskovan jedan lep rimski kovani novčić, da je Teodorik bio ovde, i prema tome i ATILA. Torismund je sada želeo da dovrši posao. Ali je Ecije, stariji i mudriji, na pameti imao dugoročniju strategiju, koja je podrazumevala da se uradi nešto sasvim zapanjujuće. Odlučio je da pusti Hune. Potrebno je malo napora i malo vijugave logike da bi se shvatilo zašto. Vizigoti su bili tradicionalni neprijatelji Rima koji su uvučeni u savezništvo samo da bi se suočili sa velikom opasnošću koju je oličavao Atila. Ako bi Atila sada bio nadjačan i zbrisan sa teritorije carstva, to bi Vizigote ostavilo u izvesnom osnaženom položaju, i predstavljali bi pretnju istu koliko su to bili i Huni zapravo više, jer Ecije je odavno poznavao Hune i smatrao je da ponovo može s njima da izađe na kraj. Znao je i Vizigote, i nije im verovao, šta god Avitus tvrdio o njihovim ambicijama da žele da ih smatraju civilizovanim. Ecije je napredovao. Išao je svojim putem i bio je siguran da će Vizigoti ostati pretnja. Kao i uvek u prošlosti, biće mu potrebna pomoć Huna da ih obuzda. Bolje je sada imati i neizvesnu ravnotežu moći, nego rizik potpune propasti kasnije. Atila je tražio samo polovinu carstva, Vizigoti su želeli celo. On, naravno, to nije mogao da kaže Torismundu. Umesto toga, podsetio je princa Vizigota na njegovu braću kod kuće. Kada jednom saznaju za očevu smrt, ko zna kakve će sve svade nastati oko nasleđa, ako Torismund, kao najstariji, ne bude

Atila 233 bio tu da se pozove na svoje pravo na presto? Za njega je bolje da proguta svoj bes, raskine dogovor i krene kući da osigura vlast. Ne treba da brine od sada ce Rimljani da se brinu za Hune. Sličan argument je izneo i svojim franačkim saveznicima. Preživeli Huni će uskoro biti na putu, kroz Ardene ili oko Ardena, što će ih staviti u dobru poziciju da prošire svoju kontrolu nad ovom oblašću, osim ako Franci nisu dovoljno jaki da ih odbace. I za Franke je bolje da krenu kući. I jedni i drugi su se složili. I tako, na zaprepašćenje Huna, kiša strela je prestala, Vizigoti su krenuli na putovanje od 350 kilometara natrag u Tuluz, Franci su otišli ka Belgiji, i nastupila je tišina. Atiline trupe, u svom logoru od kola, pitale su se šta to znači. Bila su im poznata ovakva povlačenja, jer su njihovi streličari u prošlom veku mnogo puta koristili sličnu taktiku. To mora da je trik. Sedeli su u napetosti. ,,AH, kada je posle duge tišine usledilo i odsustvo neprijatelja, duh moćnog kralja uznemirila je pomisao na pobedu, i misli mu se okrenuše ka starim proročanstvima njegove sudbine." Jedan zapovednik je poginuo. Njemu, Atili, je stoga bilo suđeno da živi. Ali, nije bilo svrhe boriti se dalje. Budući da im je bio obezbeđen bezbedan prolaz, hunska kola počela su da kloparaju natrag, putevima pored Troa do Mozela, Rajne, i daleke Mađarske. Moguće je da je Lupus imao nekakve veze sa Atilinim begom. I to dok je ovaj bio talac i vodič, bilo pod prisilom ili dobrovoljno. Možda je, radeći na sopstvenom spasenju i spasenju svog grada, savetovao na bojnom polju. Sada, pošto je preživeo, savetovao je kako se najbolje povući i što je brže moguće izvući poražene Hune što dalje od Troa. Ako je tako, uspelo je, mada ne Lupusovom zaslugom, ako u njegovoj životnoj priči uopšte ima istine. Pošto je Atilu bezbedno odveo natrag do Rajne, dozvoljeno mu je da se vrati, kako mu je i bilo obećano s manje nego usićenjem.

Od svog naroda je za sve dobrobiti koje im je učinio dobijao samo odbacivanje, jer građani su, umesto da ga dočekaju uz dobrodošlicu, kakvu je zasluživao za to što ih je spasao ne samo gubitka izdržavanja već i života, videvši kako je odveo Atilu do Rajne, nagradili samo prkosom i nezadovoljstvom, baš kao da je bio na njegovoj strani, zbog čega se ovaj svetac povukao na planinu Lasuar, u blizini Satijona na Seni. A onda se, kada se pokajao, vratio u Troa gde je živeo narednih dvadeset pet godina, umirući zaboravljen, čuven i slavan, i vrlo brzo kanonizovan kao sveti Lup, a u spomen na njega na desetine gradova, vrhova i crkava širom Francuske nazvano je po njemu. Galija je spasena. A Atila je poživeo da se ponovo bori.

PREDALEK

An

Bitka na Katalonijskoj ravnici često se smatra jednom od velikih odlučujućih bitaka u svetskoj istoriji, kao bitka koja je Zapadnu Evropu spasila od Atile. Nije to bilo tako jednostavno. Ovo nije bio Staljingrad, prekretnica koja je zaustavila varvarina osvajača na njegovom pohodu. To je pre bio hunski Denkerk, gde je velika vojska pobegla da bi nastavila borbu. Prekretnica je bio Orlean, kako je to Atila protumačio kada je izbegao sukob i okrenuo se. Ali, to nije dovelo do konačnog zaključka. Posle toga je nekoliko nedelja radio na tome da svoju vojsku održi neokrnjenom. Katalonijska ravnica je bila akcija u zaštitnici, koja je Atili nametnuta kada je on već bio u povlačenju. A šta ako je bio u pobedničkom raspoloženju? Pošto je izgubio inicijativu kod Orleana, u najboljem slučaju je mogao da ima mostobran u Galiji. Otvorena polja Šampanje nudila su dragocene pašnjake i odgovarajuću teritoriju na kojoj su njegovi konjanici strelci mogli da dejstvuju. Ali, to bi bilo korisno samo ako bi uspeo da zadrži Mec, Trir i koridor uz Mozel do Rajne. To je bila njegova linija snabdevanja, arterija koja bi ga hranila na nekom kasnijem pohodu kojim bi osvojio celu Galiju, onu polovinu carstva na koju je lako ozbiljno polagao prava kao na Honorijin miraz. Sada je sve to bilo izgubljeno, bar trenutno. Iz

vukao se za dlaku, i sasvim slučajno nije postojala mogućnost da zna da će Ecije iz političkih razloga koji su bili u vezi sa Teodorikovom smrću odlučiti da ga pusti. U ovim zbrkanim vremenima ovoj bici niko nije dao onakvu važnost kakvu je kasnije dobila. Te iste godine jedan hroničar je zapisivao ono što je saznao o tim dogadajima. Ovaj bezimeni mudrac, poznat jedino kao Hroničar 452. godine, bio je pobožni hrišćanin, čiji je cilj bio da nastavi istoriju koju je napisao Jeronim, a koja se završila u kasnom IV veku. PA ipak, kada je došao do događaja iz poslednjeg poglavlja, sve što je napisao bilo je: „Atila je izvršio invaziju na Galiju i zahtevao je ženu kao da je imao prava na nju. Tu je i doživeo poraz i naneo ozbiljan poraz, i vratio se u svoju zemlju." Naučnicima je zanimljivo to što je već znao za skandal sa Honorijom, i očigledno nije sumnjao u tu priču. Njih takođe zanima ono što nije rekao. Pošto ovo nije narativna istorija, već pre hronološka lista, moramo da pretpostavljamo šta je odobravao, a šta ne. Završio je pisanje svog pregleda 452. godine, kada je Ecije još uvek bio jedan od najjačih ljudi u carstvu (i mogao u svakom trenutku da se vrati u Arl, koji je od Marseja udaljen dan jahanja), ali on ne kaže da je ovo potpuna pobeda velikog Ecija, jer u vreme kada je pisao Ecije baš i nije Ličio na spasioca. ,,U ovo vreme, stanje države bilo je izuzetno loše, jer ni jedna provincija nije bila bez varvara, a neopisiva arijanska jeres, koja se udružila sa varvarskim narodima i raširila se na čitav svet, polagala je pravo da se nazove katoličkom." Povrh toga, Atila je još uvek bio živ i nemiran, što su bile veoma loše vesti, jer je, upravo u tom trenutku pripremao još jednu, i to verovatno mnogo ozbiljniju invaziju. Ukratko, svet se raspadao u paramparčad, a Ecije je bio kriv za sve. Do jeseni 451. godine Atila se vratio u svoj glavni štab u Mađarskoj sa drvenom palatom, kućama u obliku palisada, Onegezijusovim kupatilom, i okolnim šatorima i kolima. Da li je bio

Atila 237 zadovoljan time da sedi tamo i uživa u plenu koji je doneo s pohoda po Galiji? Neko drugi bi možda i bio. Možda je naučio lekciju, skrasio se da konsoliduje carstvo koje bi, pod uslovom da je negovano, preraslo u trajnog suparnika Rimu i Konstantinopolju, i koje bi poslovalo sa oba. Ali, Atila nije bio Džingis, koji je bio voljan da planira stabilnost i nametne svoju viziju svojim miljenicima i podanicima. Upao je u klopku okolnosti. Nije ostalo baš mnogo svile, vina, robova t zlata posle nekoliko nedelja žestokog i sramnog povlačenja. Njegove multiplemenske vođe postale su nemirne. Niko nije zapisao šta je radio te zime. Ali, možemo da zaključimo da ništa dobro nije radio. U Leto 451, car Marcijan pozvao je svojih 550 biskupa da se sastanu na jesen u Nikeji, da rasprave sporno pitanje prirode Hrista, rekavši da se nada da će i sam biti tamo „ukoliko ga neki hitni državni poslovi ne zadrže" što se zapravo desilo, a radilo se o Trakiji. Nešto ga je odvuklo na dunavsku granicu. Zbog nečega se Četvrti ekumenski savet održao u Halkedonu umesto u Nikeji, na sigurnoj suprotnoj strani Helesponta u odnosu na Konstantinopolj. A nešto je i biskupe iz oblasti dunavske granice sprečilo da dodu u Halkedon. Ako je to nešto bio Atila, koji se vratio posle neuspeha u Galiji, nije bilo dovoljno novca za isplatu, jer ovo su bili isti oni krajevi koje su Huni pljačkali mnogo puta. Bili su iscedeni. Do sada je Atila shvatio da je njegov glavni neprijatelj, Rim, imao nepouzdanog saveznika u Vizigotima. Ujedinili su se samo da bi odbranili Galiju. Ako bi mogao da se osigura da mu neprijatelj bude Rim, i samo Rim, pobedio bi, kao što bi pobedio i kod Orleana da nije bilo Avitusa, Teodorika i Vizigota. Kao i svi diktatori, mora da je znao da je njegova klimava konfederacija mogla da se održi samo velikim vizijama, i obećanjem da će biti još većih pobeda. A šta je više mogao da obeća od samog Rima ranjivog, kako su svi znali, jer su ga već zauzimali varvari, tačnije Vizigoti pre četrdeset godina? preciznije

Ali, usput je bilo i drugih primamljivih mogućnosti, recimo grad koji je branio glavni put u Italiju iz Panonije koju su okupirali Huni. Prva u nizu bila je mala nagrada, slovenački grad Ljubljana (u određivali vreme Emona), koji je, kada su ga jedriom osvojili, otvorio put ka maloj ali važnoj reci Izonco, tradicionalnoj granici Italije (i zbog toga, poprište ne manje od 12 bitaka u Prvom svetskom ratu). Hune je zanimalo ono što se nalazilo na južnom kraju Izonca. Gradtvrđava Akvileja imao je ponosnu istoriju odbrane severoistočnog ugla domovine. Pre gotovo dva veka, njegove žene su se pridružile u borbi protiv buntovnika, Maksimina, tako što su darovale svoju kosu da bi se od nje napravila užad za odbrambenu mašineriju grada. U njihovu čast podignut je hram „Ćelavoj Veneri". Kao jedan od najbogatijih, najjačih i najmnogoljudnijih gradova na jadranskoj obali, podignut je kao kapija prema Istoku, čvorište koje povezuje kopnene puteve iz Rima na jug i prolaz kroz Alpe ka severu sa morskim putevima sa Jadranskog mora. Znači, bio je mnogo više od vojne baze. Njegov bujni trgovački život mnogo je dugovao prisustvu velike zajednice Jevreja, „Orijentala", kako su nazivani u latinskim izvorima, koji su možda bili izvorni stanovnici. U svakom slučaju, oni su uveli oblačenje u svilu, bojenje i posebno proizvodnju stakla, koja je na Bliskom istoku primenjivana 2000 godina. Tako da su oni bili ti koji su inspirisali gradnju pet kilometara dugog kanala koji vodi od mora do močvarnog ušća Izonca. Rezultat ovoga analiziran je u članku Samjuela Kurinskog2\ američkog biznismena jevrejskog porekla, filantropa i naučnika koga posebno zanima istorija proizvodnje stakla. „Jevrejska zajednica", piše on, ,,možda je bila jedna od najvećih i ekonomski najuticajnijih u dija Samjuel Kurinski. Jevreji iz Akvileje: jevrejska zajednica izgubljena za istoriju". Jevrejska istorijska federacija (wvvw. hebrewhistory.org/factapers/aquileia28.html).79

Atila 239 spori, od koje su veće bile samo rimska i aleksandrijska." Naravno, s obzirom na veliku rimsku gradsku većinu i porast hrišćanstva, Jevreji su trpeli represiju, uglavnom pod Hromacijem, biskupom iz kasnog IV veka. Izgleda da je on taj koji je odobrio spaljivanje sinagoge 388. za koje je Sveti Ambrozije našao opravdanje, u standardnom antisemitizkom stilu, kao ,,čin proviđenja". Tokom vremena, hrišćanske zgrade zamenile su jevrejske, od kojih su neke otkopali arheolozi od 1940ih pa nadalje, koje su često opisivane kao „palsohrišćanske" ili „paganske" uprkos njihovoj jevrejskoj ikonografiji. Među otkrićima je i nekoliko raskošnih podova u mozaiku, od kojih je jedan odmah ispod zvonika kasnije hrišćanske bazilike, i još jedan ogromni od preko 800 kvadratnih metara, što ga čini jednim od najvećih svog vremena ispod same bazilike. Pored je osmougaoni mikva oivičen mermcrom (ritualni bazen), koga vodom puni izvor, s šest stepenika kako to zahteva jevrejski zakon. Akvilejski proizvođači stakla zaslužuju malu digresiju pod vođstvom Kurinskog. Ova umetnost je Evropljanima još uvek bila tajna kada su Jevreji stigli u zalive Jadranske obale, tako da su njihovi proizvodi bili traženi na velikoj teritoriji, na nezadovoljstvo nekih hrišćana. Sveti Jeronim, ukratko stanovnik Akvileje, žalio se da je proizvodnja stakla postala zanat „kojim su Semiti porobili rimski svet'\ Poslednja otkrića su zapanjila stručnjake, jer su među najranijim proizvedenim u Evropi. Iznenađenje za iznenađenjem na nekolicini su se sačuvala imena njihovih ponosnih tvoraca, od kojih su neki bili robovi, a najmanje jedna žena. Dve staklene posude pojavile su se u Lincu, dunavskom gradu na određenom trgovačkom putu preko Dolomita. Odlivci uključuju i frazu Sentia Secunda facit Aquileiae vitra: „Sencija broj 2 pravi staklo iz Akvileje". Debele zidine ovog bogatog i važnog grada često su bile opsedane, ali nikada nisu bile zauzete osim jednom, kada je Alarik 401. poveo Vizigote na Rim. Ako je to mogao Alarik,

može i Atila. A kako su Atili rekli njegovi špijuni, Ecije, siguran da je Hune zatvorio u njihov kavez, nije naredio da se grad pripremi za odbranu. Napad je usledio krajem juna 452. godine. Ovo možemo da zaključimo zahvaljujući papi i nekim ptičicama. Papa Lav I, koji je pisao pisma tokom maja i juna, nije spomenuo nikakvu invaziju u Italiji, tako da nije verovatno da je počela ranije, a Atilina opsada nije mogla da počne mnogo kasnije, prema jednom slabom izvoru: rodama koje su se gnezdile na krovovima Akvileje. Rode se uvmmode u ovu priču jer ovo nije bila brza opsada. Građanima Akvileje nisu bila potrebna Ecijeva naredenja: oni su znali kako da se odupru napadu, imajući dobar pristup rekom prema otvorenom moru. Posle gotovo dva meseca čekanja, s Akvilejom koja je živela u skladu sa svojim ugledom, Atila mora da je počeo da sluša gunđanja svojih zapovednika. Koliko će ovo trajati? Vinogradi, voćnjaci i polja bogata žitom podržaće mu trupe tokom poznog leta, ali šta je s plenom? Priskus, kako ga Jordan citira, preuzima ovu priču: Vojska je već gunđala i želela da ode kada je Atila, dok je šetao oko zidina razmišljajući o tome da li treba da rasturi logor ili ostane još, primetio neke bele ptice, naime rode, koje svoja gnezda prave na vrhovima krovova, kako svoje mlade odvođe iz grada i, suprotno svom običaju, prenose ih u okolinu. Pošto je bio izuzetno pronicljiv ispitivač, imao je predosećaj i rekao je svojim ljudima: „Pogledajte ptice koje predosećaju šta će se dogoditi kako napuštaju ukleti grad, napuštajući ugrožene stubove koji će pasti. Nemojte misliti da je ovo beznačajno. To je izvesno. One znaju šta će se dogoditi. Strah od budućnosti menja im navike." Gibon, koga je uvek zgodno citirati, ovako je opisao ovu scenu:

Atila 241

(Atila) je posmatrao rodu koja se pripremala da napusti svoje gnezdo u jednoj od kula i sa svojim mladuncima odleti u okolnu prirodu. Ščepao je ovaj beznačajni događaj koji je pružao priliku sujeverju pripravnom probojnošću državnika i glasno i veselo uzviknuo da jedna takva domaća ptica, koja je naprestano vezana za ljudsko društvo, nikada ne bi napustila svoje drevno stanište da one kule nisu bile osudene na rušenje i samoću. Ima li i malo istine u ovoj šarmantnoj priči? Moguće, jer Huni bi tražili i poštovali znamenja, bilo prirodna ili ona koja je čovek iskonstruisao (kao predskazanja pročitana u tragovima krvi uoči bitke na Katalonijskoj ravnici). Rimljani i varvari su ptice smatrali zloslutnim stvorenjima, pogotovo gavranove, sove i rode, kao što su to nama vrane: „Jedna za tugu, dve za radost." A kad smo kod toga, rode su zaista stvorenja koja su sazdana od navika, o čemu je Atila verovatno znao više od Gibona kao što i mi, zahvaljujući dva ipo veka orintologije, znamo više. Rode generalno za razliku od Gibonove usamljene majke u njenoj diznijevskoj posvećenosti nemaju drevna staništa. One se sele, preko zime odlaze na jug. Bela roda, Ciconia ciconia, napušta svoja 'evropska letnja gnezda negde između sredine avgusta i početka septembra, krećući se ka Africi nad kopnom. Mladunci kreću prvi, a prate ih roditelji. Zapadna populacija ide jednim putem, istočna drugim, obe kružeći oko Mediterana i podeljene sa izuzetnom preciznošću duž jedanaest stepeni istočne geografske širine, tek nekih 200 kilometara od Akvileje. One sa zapada lete nad Španijom, one sa istoka, uključujući i one iz Akvileje, nad Turskom i Mrtvim morem do doline Nila i mesta na jugu. Atila je, dolazeći iz Mađarske, bio upoznat sa navikama belih roda sa istoka, kao i njegovi šamani, koji su ga, kako znamo po Katalonijskoj ravnici, pratili na njegovim pohodima. Mudar šaman bi možda potražio pouzdan znak

da podupre šta god je Atila imao na umu. Nije verovatno da su rode znale ista o opsadama, ali je, pretpostavljam, moguće da su ih dim i urušavanje njihovih gnezda oterali nešto ranije, što ovaj momenat smešta u opsadu Akvileje, to jest, prema rodama nekoliko dana pre sredine avgusta. Nije previše nepraktično zamisliti šamana, koji zna čemu se Atila nada, koji izlazi sa opravdanjem da se opsada nastavi. Kako se bolje može povratiti poverenje nego tvrdnjom o neumitnoj pobedi? Ko može poželeti bolju podršku od prirodnih sila koje predskazuju pad grada s onom sigurnošću s kojom pacovi predskazuju potonuće broda? Ko god da je kome šta rekao, upalilo je. Duh Huna je oživeo. inspirišući povratak na taktiku razvijenu pri zauzimanju Naisusa 447. godine, pre samo pet godina. „Čemu više pričati?" komentariše Jordan. „Zapalio je srca vojnika da obnove napad na Akvileju." Opsadni voz dobio je svoj oblik praćke za izbacivanje kamenica, „škorpioni'* (teški poprečni lukovi koji su ispaljivali strele duge jedan metar), ovnovi koji su se njihali ispod oklopa koji su za izuzetno kratko vreme probili zidine Akvileje, sa užasnim posledicama po grad, „koji su opljačkali, razrušili i opustošili tako divljački da je za njima jedva nešto ostalo" preterivanje na koje ćemo se kasnije vratiti. A šta je u međuvremenu, u vreme Atilinog napredovanja, bilo sa Ecijem i Rimljanima? Ništa bitno, prema našem glavnom izvoru, Prosperu, hroničaru i teologu iz Akvitena koji je postao jedna od vodećih verskih i književnih figura Rima, verovatno radeći kao zvaničnik na dvoru pape Lava I. On je bio čovek brze i jezgrovite misli. Po njemu, Ecije je bio lenjivac i kukavica. Nije se pripremao. Nije obraćao pažnju na odbranu na Alpima. Pojurio bi u sigurnost caru da ga nije bilo sramota. Mada, ovo nema potrebe prihvatati kao jevanđelje. Prosper je imao na dnevnom redu da degradira Ecija kako bi njegov gospodar, papa, zauzeo centralno mesto, centar pozornice, držeći se za mke s Bogom u narednim dogadajima. Činjenica je da carstvo ni

Atiia 243 kada nije branilo prolaz kroz Alpe, jer je to bio preširok ulaz za laku odbranu. Italija je u IV veku pretrpela šest invazija, i osvajačima se nikada nije suprotstavila sve dok nisu došlii do doline Izonca i Akvileje. Ono što se zapravo dogodilo posle pada Akvileje nejasno je. Atila je očigledno napao i opljačkao nekoliko manjih gradova među njima i Konkordiju i Altinum u susednoj oblasti, ali nije krenuo ka sedištu carske vlade u Raveni. Možda je procenio da je to pretežak cilj, ili je možda znao da je car u Rimu. U svakom slučaju, umesto toga išao je na sever prateći rub doline Poa. Gradovi su jednostavno otvarali svoje kapije radije nego da dožive sudbinu Akvileje: Padova, Vićenca, Verona, Breša, Bergamo, i konačno, Milano. Tamo su Huni toliko palili i pljačkali da su gradani imali vremena da pobegnu. Prema jednom zapisu, Atila se smestio u carskoj palati, gde je video sliku Skita koji je pao ničice pred dva rimska cara Istoka i Zapada. Dopala mu se ideja, ali ne i tema, pa je naredio jednom lokalnom slikaru da naslika sličnu scenu s njim na prestolu i dva cara kako mu prosipaju zlato ispred nogu. Sada se napredovanje usporilo. Osvajač bi krenuo na jug preko Apenina ka Rimu, čisteći sve pred sobom. Priskus kaže da su Atilu, koji je u 'stopu pratio Alarikove tragove i to sa istim namerama, njegovi šamani upozorili da bi mogao da pretrpi istu sudbinu ako zauzme Rim, naime smrt odmah posle pobede. Smrt je svakako bila u vazduhu, u vidu vrućine, nestašice hrane i bolesti. Leto je bilo pri kraju, ali septembar u severnim italijanskim ravnicama može da bude težak, a ova oblast je stanište komaraca koji prenose malariju. Ostale je slična sudbina stigla nešto kasnije. Godine 540. Franke je „napala dijareja i dizenterija, kojih nisu mogli da se reše zbog nedostatka odgovarajuće hrane. Kažu da je trećina franačke vojske uništena na ovaj način." Jedna druga franačka vojska propala je iz istog razloga 553. godine.

Verovatno je i vojska koju je predvodio Ecije ovde imala svojih zasluga, mada postoji samo jedna kratka i konfuzna rečenica španskog hroničara Hidacija, koji je pisao oko 470. koja podupire ovu ideju. Međutim, umesto sveopšteg vojnog odgovora, Rim je pribegao diplomatskom, što je zapisao Prosper, koji je silno želeo da zabeleži ulogu koju je odigrao njegov gospodar, papa Lav I. Lav je bio istinski značajna figura, koga je takvim učinio Prosper u onome što bi danas bilo smatrano užasno desničarskim uslovima. Izbor koji je učinio Lav, odložen njegovim odsustvom 440, iščekivan je s „veličanstvenim mirom i strpljenjem". Iskorenio je jeres s revnošću vrednom divljenja, spaljujući knjige kako to treba da radi božanski nadahnut sveti čovek. Prikazao je sebe kao jakog papu baš u trenutku kada je najveća pretnja crkvi, Atila, ubio svog brata Bledu i prigrabio apsolutnu moć s one strane Dunava. Svetske vođe poput Ecija bile su primer gordosti, ambicije, nepravde, bezbožnosti i gluposti, poredenja radi, nasuprot Lavu. Čak se suprotstavio i istočnom caru Teodosiju II, koji je na Drugom savetu u Efesu dozvolio mogućnost da Hrist nije delimično, kao i njegova majka, imao ljudsku prirodu, već je isključivo bio ljudsko biće. Kada je 450. Teodosije umro, Marcijan, koga je na vlast dovela Teodosijeva sestra, pojavio se kao spasilac pravoslavlja, Lavovog pravoslavlja, od Četvrtog saveta u Halkedonu 451. godine. Prosperu žene nisu bile važne. Marcijanova žena, Pulherija, kojoj je dugovao krunu? Gala Placidija, majka cara Valentinijana i nastrane Honorije, jedna od najmoćnijih žena svog vremena? Ni pomena. I naravno, sada kada je Atila pretio samom srcu carstva, Ecije je bio više nego beskoristan i sve je zavisilo od Lava. Tamo gde se Ecije oslanjao na sopstvenu procenu, Lav se oslanjao na Boga. Misija koju je uputio Atili bila je iz senata i od Valentinijana III. „Nije pronađeno bolje rešenje nego da se tom užasnom kralju pošalju pregovarači i da se zatraži mir." Po

Atila 245 veo je dvojicu svojih kolega: Trigecija, bivšeg prefekta i iskusnog pregovarača s Vandalom Gajzerikom u Africi, i bivšeg konzula Avijenusa, sada jednog od dvojice najmoćnijih senatora u Rimu. Možda je Lav imao glavnu ulogu u pregovorima o otkupu za zarobljenike. Ovo je, u tom slučaju, bila pregovaračka ekipa najviseg ranga. Pa ipak, u Prosperovim očima, Lav i Bog su spasioci Rima. Kao rezultat, u kasnijim zapisima pomenuta su ona druga dva u potpunosti, ili su ih preobratili u nešto potpuno drugačije. Atila je očigledno bio potpuno spreman da se sastane sa ovom trojicom pregovarača, možda videći u njima lik u ogledalu svojih sitnih logada, koje je predvodio najstariji šaman Rima. Kako je to Prosper sročio, „Kralj je kurtoazno pohvalio čitavu delegaciju, i bio je toliko polaskan prisustvom vrhovnog sveštenika da je svojim ljudima naredio da prekinu sa neprijateljstvima i, obećavajući mir, vratio se preko Dunava." to k tako. Magija. Jer je Lav u Prosperovim očima bio živo otelotvorenje Hrista koji deluje kroz ljude. „Izabrani primaju milost"., rekao je u jednom drugom kontekstu, ,,ne da bi mogli da budu lenji ili da bi se oslobodili neprijateljskih napada, već da bi mogli dobro da rade i pokore neprijatelja." Niko ne zna šta se na sastanku zaista dogodilo. Možda se, kako kažu neki izvori, dogodio na obali jezera Garda, ,,kod prometnog gaza reke Mincijus" (sada Mincio, koja ističe iz jezera Garda kod Peskiere), mada ne mogu da zamislim zašto bi Atila putovao na istok pre invazije na Rim.Trebalo bi da je putovao na jug. Svakako je bilo nekog teškog cenjkanja. Sasvim verovatno, Atila bi Italiji zapretio užasnom sudbinom, kako Jordan kaže, ,,ako mu ne pošalju Honoriju. s dužnim delom kraljevskog bogatstva". To bi utrlo put protivponudi: nema Honorije, koja je dosad bila ili sigurno udata ili „obavezana na čednost" (što je možda isto, s obzirom na Honorijinu mahnitu odbojnost kada je u pitanju njen muž), ali kada je u pitanju kraljevsko bogatstvo,

mogao se postići dogovor. Zarobljenici bi bili pušteni, gotovina isplaćena, čast zadovoljena. U odsustvu bilo kakvih čvrstih informacija, uskoro su se pojavile legende koje su govorile o čudu. Verzija iz Madarskog kodeksa iz XIII veka (Gesta Hungarorum), u kojoj je Atilu na popustljivost naterala vizija besnog, naoružanog andela, je jedna od onih koje su ispitane kasnije u dvanaestom poglavlju. Atila svakako nije bio čovek koji je obraćao mnogo pažnje na sveštenike. imao je sasvim dovoljno problema da bi zaustavio napredovanje. Bolest, glad, iznenadno uvažavanje onoga protiv čega je zaista krenuo: Atila sada mora da je shvatio koliko je to prevelik zalogaj. A pri tom, sada je bio opasno izložen, duboko u Italiji, dok je druga polovina Rima, Konstantinopolj, bila bliža Mađarskoj od njega. Išao je natrag preko Izonca, i kući u Mađarsku. U jesen 452, kada se Dunav ponovo zaledio, poslao je još ambasadora Marcijanu preteći pustošenjem ,,jer ono što je Teodosije odpočeo nije baš mudro sprovedeno, i poručio je da će prema svojim neprijateljima biti okrutniji nego ikada". Ali, ovo su bile prazne pretnje. Na Katalonijskoj ravnici izgubio je hiljade, još nekoliko hiljada od bolesti u Italiji. Nije se na vreme vratio kući da iskoristi sve pogodnosti letnje trave. Čak i da se pohod na Italiju isplatio uključujući tu i Lavovu otkupninu, ništa nije stizalo od Marcijana, i sada je, ponovo, imao iscrpljenu vojsku i komandante koji su imali zahteve, a koje je trebalo usrećiti. Više nije bilo izaslanika. Te zime se zlokobna tišina spustila na dunavsku granicu, ostavljajući Marcijana ,,nemirnog" na pomisao o tome šta bi to Atila mogao da sprema. Kada dode proleće, nešto će morati da se uradi. Tamo u Italiji, desetak gradova pretrpelo je napad Huna, ili su bar kasnije tvrdili da jesu. Ništa, sigurno, nije bilo tako loše kao sudbina Akvileje, Jordanove reči odjekuju kroz vekove, ona

Atila 247 ko kako ih je Gibon prepisao: „Naredna generacija teško da može da otkrije ruševine Akvileje." Drugi pisci su, bez nekog bližeg uvida, tvrdili da je grad pretrpeo potpuno i trajno uništenje. Pa, nije baš tako. Moguće je pretpostaviti istinu, jer zna se nešto o Akvileji posle Atile. Posle šest godina je grad, za koji se pretpostavlja da je tako sravnjen da su mu i ruševine jedva vidljive, sasvim solidno oživeo. Imao je dobru hrišćansku pastvu, i biskupa. Zvao se Niketas, i marta 458. godine pisao je Lavu, čiji je odgovor sačuvan u njegovoj prepisci. Niketas se hvatao u koštac sa krizom izazvan ne samo razaranjem, već i poslom oko oporavka. Sve je bilo užasno: porodice su bile razbijene. muškarci odvedeni u zarobljenike, žene napuštene, ali sada, uz Božju pomoć, stvari su se poboljšale. Bar su se neki od ljudi vratili. Znači, Atila je zaista oslobodio zarobljenike, pretpostavljam zato što ih je papa Lav otkupio. Koliko njih je preživelo da bi bili otkupljeni? Šta se desilo sa onima koji su preživeli, ali nisu otkupljeni? Svakako su oterani u roblje i do sada su ili mrtvi ili rade za nekog gazdu Huna u Mađarskoj. Niketas je imao dva problema. Prvi je bio ovaj: neke od žena su se preudale, misleći da su im muževi mrtvi. Kakav je sadašnji status njihovih brakova? Bilo je užasno odgovoriti na to pitanje, jer kako god da se presudi, to će pogoditi stotine porodica. Lav, međutim, nije bio papa koji se mnogo premišljao: odgovorio je da drugi brakovi treba da budu poništeni, a prvim muževima vraćen status. Uzgred, nikakvog pomena o zenama koje su odveli Huni. One su zauvek izgubljene i nisu predstavljale teološki problem. Drugi problem ticao se statusa povratnika kao hrišćana. Neki su, dok su bili zarobljeni, očigledno bili prisiljeni da prihvate jeretička pravila, da se pričešćuju kao jeretici, ili su ih (ako su bili deca) jeretici krstili. Zaista zvuči čudno Hune opisati kao jeretike. U stvari, ovaj problem je dokaz da je Atilina vojska još

248

Džon Men

uvek prilično zbrkana vreća, i uključivala je Gote, koji su prešli na arijanstvo pre jednog veka. Niketas možda nije razlikovao Huna od Gota, ali jeres je papskoj buli bila trn u oku. Lav je presudio da prisilno preobraćenje nije preobraćenje: biće srdačno dočekani, biće im oprošteno i vraćen status. Konačno, domaće drame su se igrale same, i oživeli grad je uskoro bio dovoljno bogat da je njegova hrišćanska zajednica mogla da sagradi baziliku na ruševinama sinagoge. Jevreji su, kako izgleda, već bili otišli. Istina, ovo mesto je išlo nizbrdo. Sto godina kasnije još jedan varvarski napad, ovoga puta Lombarda, predstavljao je njegov pad, i mnogi od stanovnika odlučili su da odu na zapad u novo naselje u zabitim, ali sigurnijim lagunama i ostrvima Laguna Veneta. Ova veza je mnogima postala jednostavna izjava da su preživeli stanovnici Akvileje pobegli pred Hunima i osnovali Veneciju, koja je, kako se pretpostavljalo, sigurni raj jer Huni nisu smeli da jašu svoje konje kroz okolni mulj. Možda su Jevreji iz Akvileje predvodili, ali za hrišćansku zajednicu sve je to bilo mnogo problematičnije. Tek posle 569, posle još jedne varvarske invazije, biskup Akvileje, Paulus, prenosi svoje relikvije i regalije u luku Grado, deset kilometara južno od Akvileje, i toliko daleko u Jadransko more koliko možete da stignete a da se ne udavite. Odavde, posle još jednog veka rivalstva, vlast konačno preuzima Venecija. Sve do IX veka Venecija nije pošteno počela da proširuje i produbljuje prirodne kanale i povezuje ostrva mostovima, i stvara nešto novo i veličanstveno što će nadahnjivati kasnije pisce da nepogodnu, proširenu zbrku istorijskih činjenica pretvaraju u kratke i precizne narodne priče. Venecija još uvek zadržava vezu sa svojim Akvilejskim korenima i tradicijama, na dobrobit svog turizma. Na obližnjim ostrvima Murano i Burano, još uvek proizvođe staklo, delimično zahvaljujući robinji Senciji i njenim pomoćnicima u Akvileji pre nego što je Atila njihov svet okrenuo naglavačke.

10 IZNENADNA SMRT, TAJNI GROB

Retko je koja devojka postala tako slavna po tome što ništa nije uradila. U grčkom i latinskom bila je to Ildiko, koju istoričari poistovećuju sa nemačkim imenom Hildegunde. Mogla je biti nemačka princeza, koju je poslao neki daleki vazal da bi osigurao Atilin blagoslov. Atila je već imao brojne žene, ne tolko zbog toga što je bio čovek ogromne seksualne energije, već zato što je predstavljanje žena plemenitog roda bio oblik danka, a njihovo držanje način postizanja dominacije nad dalekim i nepouzdanim vazalima. Jordan, citirajući izgubljeni Priskusov pasus, kaže da je'Ildiko bila veoma lepa devojka. Niko drugi je ne pominje. Bilo kako bilo, ona je poslednja Atilina žena, uzeta ili isporučena u proleće 453. godine. Sta se dogodilo u noći Atilinog venčanja s Ildiko ispričao je Priskus, koji je godinama ranije bio sa Atilom i bio je strastveno zainteresovan za ove događaje. U protekle tri godine bio je sa svojim starim gazdom Maksiminusom na Nilu i sredivao još jedno podpoglavlje u dugotrajnoj raspravi oko ravnoteže božanstvenosti i ljudskosti kada je Hrist u pitanju. Ovaj problem je ponovo pokrenut 448, kada je jedan stariji sveštenik po imenu Eutihije ustvrdio da je Hrist imao samo jednu prirodu, potpuno božansku, a da uopšte nije imao ljudsku. Rasprave su bi

le žestoke, a autoriteti Rima i Konstantinopolja opet su se sporili. Četvrti ekumenski savet u Halkedonu 451. pokušao je da podvuče crtu pod ovim argumentom, navodeći da je Hrist bio jedna osoba s dve prirode, dopuštajući mu da vičnošću zbunjujuće terminologije bude i Bog i čovek. Ali je savet, zapravo, proglasio i jednakost sa Rimom i Konstantinopoljem, i da, stoga, ima autoritet nad Balkanom i svim istočnim krajevima. Rim je pobesneo, a pobesneli su i svi egipatski monofiziti oni koji se drže ideje da je Hrist imao samo jednu prirodu. Priskus i Maksiminus su pregovarali o miru sa dve posebne egipatske grupe, kada je Maksiminus umro. Početkom 453. godine Priskus se tek bio vratio u Konstantinopolj, da bi zatekao haos od religioznih rasprava. Možda je čak i posavetovao vojnog guvernera grada kojim merama će na najbolji način kontrolisati nemire. Očigledno da su još uvek postojale dobre veze između Grka i Huna, možda preko nekakvog multilingvalnog gotskog posrednika koji je iz Mađarske doneo zaprepašćujuće vesti. Priskusov original nije sačuvan, ali ga je kopirao Jordan. Evo Jordanovog osvrta na ono što se desilo posle venčanja, kada se Atila povukao sa svojom novom mladom nevestom: Odao se izuzetnom radovanju i bacio se na leđa sav tronut vinom i umorom. Dobio je krvoliptanje i krv, koja bi mu inače istekla kroz nos, nije bila u stanju da prođe kroz uobičajene prolaze i potekla mu je u smrtnom smeru, niz grlo ubijajući ga. Ovo pijanstvo donelo je sramotan kraj kralju koji je slavu stekao u ratu. Ujutru, kada je prošao gotovo čitav dan, kraljevi pomoćnici, pretpostavljajući da nešto nije u redu, prvo vikaše glasno, a zatim razvališe vrata. Zatekoše Atilu bez i jedne rane, ali mrtvog zbog izliva krvi i devojku koja jeca pognutog lica ispod marame. Ovi detalji su ubedljivi mlada devojka, mnogo pića, ni znaka lošeg zdravlja, noć puna požudne konzumacije. telo, de

Atila 251 vojka koja plače, skrivena membrana. Šta je moglo da krene naopako? Kasnije je mašta radila prekovremeno na slučaju Ildiko nezakonita princeza sprema osvetu, skriveni nož, otrov, ko zna kakav ubod nožem u lobanju? Slične priče pojavile su se i posle smrti Džingiskana, tvrdeći da je bio žrtva osvetničkog napada svoje poslednje žene. Obični smrtnici ne vole da njihovi kraljevi jednostavno umru. Tu bi trebalo da bude kometa, ili proročanstvo, ili neka žestoka drama. Ali, tada nije bilo ni naznake bilo čega takvog, a i stanje šoka Ildiko svedoči protiv toga. Verovatnije je da je Atila, sada u svojim srednjim pedesetim, pretrpeo nekakav katastrofalni kolaps. Ali. šta? Mislim da se na ovo pitanje može odgovoriti uz znanje nekih medicinskih detalja. U izveštaju se govorilo o krvi koja je isticala kroz nos i usta. Toliko o onom dramatičnom predlogu da je kralj umro dok je bio u punom naletu svoje kreativne energije, tj. od srčanog udara ili moždane kapi koje je izazvao seks. Ni izlivi krvi na mozgu. ni infarkti miokarda ne izazivaju spoljašnje krvarenje. Krv je jedino mogla da dođe iz nekog organa povezanog sa ustima pluća, stomaka ili jednjaka. Kod pluća nema iznenadnih krvoliptanja (tek sporo krvarenje posle godina iznurujuće bolesti, kao što je tuberkuloza). Ovo nam kao mogućnosti ostavlja stomak i grlo. Hajde da prvo razmotrimo stomak. Mogao je jednostavno da se uguši onim što je ispovraćao. Ali, povraćanje nije spomenuto. Ono što je privuklo pažnju njegovih pratilaca je krv. Jedna od mogućnosti je da je krv mogla da potiče od peptičnog ulkusa; koji se možda već neko vreme razvijao, a da nije po svaku cenu morao da izaziva simptome (ulkus nije uvek bolan). Jedna komponenta koja je potrebna da bi nastao čir je stres, a toga je Atila imao više nego dovoljno. Posledica godina teškog ratovanja se sada možda spojila sa svešću o tome da je uradio sve što je mogao, da nikada neće biti Velikog hunskog carstva

252

Džon Men

koje će objedinjavati Galiju i domovinu Huna, da ne spominjemo istočne i zapadne oblasti Konstantinopolja i Rima. Ako je ikada verovao da mu je suđeno od Plavih Nebesa, ili boga rata, ili bilo kog božanstva koje su slavili njegovi šamani da vlada svetom, sada je sigurno znao da će morati da se zadovolji nečim mnogo manjim. To je, zapravo, bio kraj. Tako da je ono što se desilo to da je ulkus pukao, izazvavši povraćanje, koje bi ga u normalnim okolnostima probudilo, ali, on je ležao obeznanjen od pića i umora. Postoji još jedna i to, čini mi se, ubedljivija mogućnost. Huni su mnogo pili i to ne samo svoje pivo od ječma, već i vino koje su uvezli iz Rima. To je ono vino koje je Priskus spomenuo na svojoj večeri sa Atilom. Atila je dvadeset godina konzumirao alkohol, možda čak i u velikim količinama (setite se hunskog običaja da se iskapi čaša posle svake zdravice). Postoji stanje koje izaziva alkoholizam koje se naziva portalna hipertenzija, koje dovodi do varikoznih krvnih sudova u grlu, a što, rečeno prostim jezikom, znači da su krvni sudovi u grlu izuzetno prošireni. Ove otečene, oslabljene vene mogu da prsnu svakog trena i to bez ikakvog upozorenja, izazivajući iznenadno krvoliptanje, koje bi, čoveku koji leži u pijanoj omamljenosti teklo pravo u pluća. Da je bio budan, ili trezan, seo bi, krvario, ali bi se verovatno oporavio. Piće, povišeni krvni pritisak i oslabljene vene u njegovom grlu verovatno su kombinacija koja ga je ubila. Ugušio se u sopstvenoj krvi. Sirota, nedužna Ildiko probudila se pored leša i jedino što je mogla a, previše šokirana i uplašena da ode po pomoć, ili da čak otvori vrata kada su ljudi iz pratnje, zabrinuti čudnom tisinom pokucali i povikali. Jordan nastavlja priču. Reč se širi. Uzrujani pratioci pozivaju ostale. Ljudi ulaze zaprepašćeni. Kad im užasna istina postane jasna, počinju sa svojim ritualnim tužbalicama, koje se u svim kulturama izražavaju na specifičan način. U ovom slučaju,

Atila 253 oni uzimaju noževe i odsecaju delove kose navika koja je možda preživela 300 godina od vremena Sjongnua, u čijim su kraljevskim grobnicama arheolozi pronašli pletenice kose odsečene u korenu. Muškarci su takođe zasecali svoje obraze, čin koji objašnjava one ožiljke na koje je nekolicina autora skrenula pažnju u svojim opisima Huna. Kako Jordan piše, oni su „unakazivali svoja već užasna lica da bi čuvenog ratnika ožalili ne ženskim suzama i jadikovkama, već muškom krvlju". Ovaj ritual bio je uobičajen među mnogim plemenima od Balkana pa do central ne Azije, i već je bio poznat na zapadu. Sidonije se priseća toga da bi slavio hrabrost svog heroja Avitusa: „Ranjavanjem nadmašujete onoga kome jadikovanje predstavlja isto što i samoranjavanje i brazdanje obraza gvožđem i stvaranje crvenih tragova ožiljaka na divljačkom licu." Telo je izneto na livadu, ležalo je na svečanom odru u svilenom šatoru pred očima njegovog ožalošćenog naroda. Oko šatora su kružili konjanici, ,,u maniru cirkuskih igara", dok je jedan od Atilinih starijih pomoćnika otpevao pogrebnu tužbalicu, koja izgleda da je Priskusu ponovljena reč po reč, mada, naravno, prevedena sa hunskog prvo na gotski, a zatim na grčki, odakle je Jordan došao do verzije na latinskom, od koje potiče ova verzija: Vođa Huna, kralj Atila, rođen od oca Mundžuka, gospodara hrabrih plemena, koji je posedujući dotada nezapamćenu moć vladao kraljevstvima Skitije i Nemačke, i koji je, porobivši njihove gradove terorisao oba rimska carstva, da bi mogli da spasu svoje ostatke od pljačke, umiren njihovim molbama primao godišnji danak. I kada je uz ratničku sreću postigao sve ovo, pade ne od neprijateljskog napada, niti od izdaje, već bezbedan među svojim narodom, srećan, radujući se, bez bola. Stoga, ko o ovome može da misli kao o smrti, videvši da niko ne misli da postoji potreba za osvetom?

Ovi redovi su nadahnuli mnoge učene analize, čak i neke hrabre pokušaje da se rekonstruiše gotska verzija, ali sa neznatnim rezultatima. Nemoguće je dokazati da je postojao istinski hunski izvor, a kamoli da je uhvaćeno nešto od duha originala. Ali, Priskus je svakako verovao da jeste, jer zašto bi ga inače tako doslovno citirao? Možda je želeo da dobro zabeleži i izvesti o tuzi Huna, čak iako tu nije bilo mnogo poetskih sposobnosti. Najbolje što Atilin narod može reći o njemu je to da je očigledno pljačkao u velikim razmerama, i da je umro ne dajući im izgovor da ubijaju da bi se osvetili za njegovu smrt. Kako kaže MenhenHelfen, to zvuči ,,kao epitaf nekom američkom gangsteru". Opis se nastavlja ritualnim tužbalicama, nekom vrstom bdenja, izrazom i tuge i slavljenja dobrog života30. A onda, kada se smračilo, telo je pripremljeno za sahranu. Huni su uradili nešto na šta ćemo se vratiti nešto kasnije, ,,prvo sa zlatom, drugo sa srebrom i treće sa tvrdoćom gvožđa". Ovi metali su, kaže Priskus kroz Jordana, bili simboli gvožde jer on je potčinio narode, zlato i srebro za blaga koja je pokrao. A onda su „dodali oružje neprijatelja osvojeno u bici,.konjsku opremu na kojoj sija različito posebno kamenje i raznovrsni ukrasi, znamenja kraljevske slave". Šta je urađeno sa metalima? Većina prevoda kaže da su mu kovčeg „optočili" njima, odakle potiče smešna, ali često ponavljana priča da je Atila sahranjen u tri kovčega, jedan od zlata,Jordan, ili Priskus, kaže da su Huni obred nazivali strova. što je. kao jedina sačuvana reč koja bi možda mogla biti hunska. bila predmet mnogih spekulacija punih nađe. Naučnici koji su se sporili više od jednog veka složili su se oko jedne stvari: Nije turska, što gotovo sigurno znači da nije ni hunska. Prema nekolicini stručnjaka. to je poznosrednjovekovna češka i poljska reč za ..hrana"' u smislu ..pogrebna gozba". mada da li su je Huni usvojili pre hiljadu godina. ili da li je Priskusov izvor ovaj izraz koristio u prolazu. ostaje tajna.w

Atila 255 jedan od srebra i jedan od gvožda. Gibon ovu legendu prihvata kao činjenicu, bez komentara. Kao rezultat ovoga, generacije lovaca na blago nadale su se da će pronaći kraljevsku grobnicu u kojoj su ova blaga. Ova ideja je opšteprihvaćena u Mađarskoj čak se u školama predavala kao čvrsta istorijska činjenica delimično zahvaljujući pomenu ovoga u romanu Geze Gardonjija, „Nevidljivi čovek". Dok Atila leži na odru, vrhovni šamani žrtvovali su :crnog konja iza odra, a slepi Kama ispitivao je duše preminulih Huna o tome kako bi Atila trebalo da bude sahranjen. „Stavite ga u Trostruki kovčeg", glasio je odgovor. „Neka prvi kovčeg bude od zlata, kao sunce, jer on je bio sunce Huna. Neka drugi kovčeg bude napravljen od srebra, kao rep komete, jer on je bio kometa sveta. Neka treći kovčeg bude napravljen od gvožda, jer bio je jak kao gvožđe." Ako i malo porazmislite o tome, to je glupost. Koliko bi zlata bilo potrebno da se napravi kovčeg? Reći ću vam: oko 60 000 kubnih centimetara. U današnjim uslovima, to je vredno petnaest miliona dolara, tona zlata: što nije mnogo u uslovima savremene proizvodnje, ili u odnosu na godišnji rashod carstva u zlatu, ali ipak ekvivalent godišnjem porezu iz Konstantinopolja (koji je, setite se, mnogo ranije prestao da se isplaćuje). Da su Huni imali toliko zlata, Atili uopšte ne bi bilo potrebno da osvaja zapad, i do sada bi imao mnogo više od drvene palate i jednog jedinog kamenog kupatila. A, da su ga i imali, da li je zaista shvatljivo da bi uradili nešto tako glupo i sve zlato zakopali? A tu su i još dva kovčega, svaki veći od onog prethodnog. Dvesta hiljada kubnih centimetara metala! Ni jedan car nikada nije sahranjen sa takvim blagom. Osim toga, bili bi potrebni meseci da se odliju i naprave, a onda bi bili teški preko tri tone. Njihovo prenošenje bi bilo veoma ozbiljna operacija šezdeset

ljudi da ih podigne, teška kola, volovska zaprega a ovo je ritual za koji se pretpostavlja da je izveden tajno, u gluvo doba noći. Čitava ova stvar je šašava kao i sve što se može ispresti iz jedne reči. I ispređeno je, nije to uradio Gardonji, već njegovi izvori, ispitano do detalja od strane istaknutog uravnika segedinskog muzeja, koji se danas zove po njemu, Muzej Ferenc Mora. Pratio je ovu priču do pisca iz XIX veka, Mora Jokaija, koji ju je, pak, preuzeo od sveštenika, Arnolda Ipoljija, koji je 1840. tvrdio da ju je čuo od Jordana, u vreme kada je veoma malo ljudi imalo pristup Jordanu. Mnogo je verovatnije da je čuo za Gibonovu interpretaciju. U svakom slučaju, Ipolji ili nije razumeo, ili je namerno improvizovao da bi dobio dobru priču. Ako pogledate šta je Jordan zapravo napisao, nije bilo metalnih kovčega. Latinski predlaže mnogo realističnije rešenje: coopercula . . . communiunt, „ojačali su poklopce". Ne spominju se arcae (kovčezi), mada se ta reč kasnije u izveštaju koristila u glagolskom obliku. Sada sve počinje da dobija smisao. Možemo, u najboljem slučaju, da razgovaramo o drvenom kovčegu, u koji je stavljeno nekoliko dragocenih predmeta poput cepki od zlata korišćenih da se ukrase lukovi. Poklopac je zatim zapečaćen malim, simboličnim zlatnim, srebrnim i gvozdenim zakivcima. Tačnije, postoje potpuno isti takvi kovčezi na Sjongnu nalazištima u brdima Nojan Ul u Mongoliji. Šta je onda sa bogatstvima za koja se pretpostavlja da su zakopana s telom? Kako piše Peter Tomka, „Pokojnik bi bio položen u kovčeg u ceremonijalnoj odeći. Bio bi zatrpan poklonima u vidu hrane i pića, ponekad jednostavnim alatima, na primer noževima i kleštima." Ali, u kovčeg nije stavljano ništa od velike vrednosti. Ako je blago iz Panonhalma kultni predmeti ukrašeni zlatnom pahuljom, ali ne i telo nešto što ima veze sa njim, telo i kraljeve glavne stvari sahranjene su posebno. Ono što traže lovci na blago i arheolozi je telo u drvenom kov

Atila 257 čegu, koji je do sada možda nestao u Tisinoj plavnoj ravnici, i gomila malih ličnih predmeta. U muzeju u Segedinu osećate da ste Atili prišli najviše što se može, pogotovo kada ste u društvu njegovog trenutnog upravnika Bele Kurtija, koji rutinski rukuje predmetima kojima je, sasvim verovatno, rukovao i sam Atila. Kurti, krupni čovek prosede brade koji radi u muzeju preko trideset godina, objasnio je kako se došlo do ovoga. Junak ove priče je jedan osamdesetogodišnjak koji živi u zaseoku u plavnoj ravnici Tise, oko dvanaest kilometara jugozapadno od Segedina. Balint Jožef Jožef Balint, ako vam tako više odgovara bivši je radnik na farmi koji je u kraju poznat po tome što je pronašao kada mu je bilo pet godina. Mesto je premalo da bi ga bilo na mapi, ali je tu i jezero sa istim imenom , Nadsekšoš. Bio je lep dan u rano leto 1926. godine. Mali Jožef je bio napolju sa porodicom i igrao se dok su oni sadili tikve. Spazio je nešto tvrdo kako štrči iz sveže preriljane zemlje, začeprkao je zeralju i izvukao metalni lonac čudnog izgleda, koji kao da je bio sav u rupama bilo ih je trideset devet, da budemo precizni, u tri reda. Pokazao ga je svojoj majci. Kao lonac, bio je potpuno beskoristan, s obzirom na to da je bio prljav i sav u rupama, tako da je ona uzela čekić i spljeskala ga, napravivši od njega grubi krug nalik kruni. „Sada ćeš biti kralj!", rekla je, i on ga je odneo da se igra u oboru. Bila je to teška stvar. Nije mogao da je nosi. Tako je, kotrljajući je po dvorištu kao kotur, on zaboravio na nju i izgubio je. Posle šest meseci jedan od radnika na farmi je opet nalazi, ali je ovoga puta jednom od članova porodice palo na pamet da se možda radi o nečem važnom. Očistio ju je, i na svoje zaprepašćenje, shvatio da u ruci drži zlato. Presekao ga je na tri dela i odneo juveliru u Segedin da se raspita koliko bi mogao da dobije. Juvelir, svestan zakona, prijavio je ovo otkriće policiji

koja ga je odnela u muzej u Segedinu, gde je palo u ruke upravniku, Mora Ferencu. Mora se smesta odvezao do farme i ljubazno porazgovarao sa malim Jožefom, koji je pokazao gde ga je otkrio. I preostala dva dela posude su se pojavila. Usledio je službeni zahtev: da li bi arheolozi muzeja mogli da prekopaju polje pod tikvama Balintovih? Stariji Balint bio je zaprepašćen ovom idejom, i nije želeo ni da čuje za nju. Prošlo je osam godina. Mora je umro. Njegov naslednik, mnogo odlučniji, otišao je u Nađsekšoš, ubedio je gospodina Balinta, raskopao polje, i otkrio najveće hunsko blago ikada pronađeno 162 komada: šnale za kaiševe, ogrlice za oko vrata, zlatni nakit u koji je ubačeno drago kamenje, konjska oprema, ukrasi za sedlo, kopče za čizme, ukrasni delovi mačeva i bodeža, drške drvenog oružija, delovi sedala i bičeva, posuda i kotlova. Kasnija otkrića podigla su ukupan broj nađenih stvari na preko 200 komada, uglavnom malih koje su iznosile negde oko kilogram zlata. Po kopčama za čizme, arheolozi znaju da su ovi predmeti pripadali jednom ili više članova hunske elite. Stručnjaci poput Ištvana Bone i Petera Tomke se slažu: ovo su bile ponude na sahrani, i to u osnovi nije bio deo pogreba. U polju Balintovih nisu pronađene kosti, niti pepeo, ni traga ni jednoj spranoj pogrebnoj humci. Lonac je, uzgred, sada ponovo sastavljen, i nalazi se u Narodnom muzeju u Budimpešti kao centralni komad otkrića za koje je Kurti stručnjak. U muzeju u Segedinu nalazi se kopija. Slična otkrića u Persiji pokazuju da su rupe nekada imale ukrase u obliku stakla ili poludragog kamenja, što ukazuje na to da su korišćeni za zdravice na formalnim večerama poput one koju je Priskus opisao. Iskreno, to je prilično grubo napravljena stvar. Ali, intrigirajuće je misliti da nam je taj predmet došao sa tog mesta, od tog čoveka, te prilike kada je Atila bio na vrhuncu svoje moći, samo četiri godine pre nego što je ova posuda postala pogrebni poklon.

Atila

259

U međuvremenu, desila se tužna pogrebna povorka, i tajna sahrana ,,u zemlju". Ne spominje se humka. Ako se ova sahrana nastavljala na kraljevske Sjongnv sahrane, možda je postojala duboko okno, drvena soba i drveni grob u koji bi kovčeg bio položen, a rupa zatim zatrpana. Reč „tajna" je važna. Džingiskan je tajno sahranjen, a i njegovi naslednici. Ova tajnovitost je imala dvostruku svrhu. Očigledna je bila da se osujete pljačkaši grobova (i jedni i drugi su znali za ove opasnosti, Mongoli iz grobnica Nojan Ula u brdima njihove postojbine i Huni na koje je biskup Margus obratio pažnju nekoliko godina pre Atiline smrti). Druga je bila da se sačuva svetost mesta, i na taj način zaštiti božanska aura koja je okruživala cara. U slučaju mongolskih vladara, problem je imala njihova pratnja, jer su svi makar otprilike znali gde se sahranjivalo na svetoj planini Burkan Haldun, koja se danas zove Kan Henti, u sevemoj Mongoliji. Da bi rešili ovaj problem, Mongoli su sakrivali grobove tako što bi utabali zemlju konjima u galopu, postavljali straže oko čitave oblasti, a onda puštali da drveće i trava zamaskiraju mesto. Posle jedne generacije, niko više nije mogao da nađe tačna mesta, koja ostaju tajna do današnjih dana. Atilin slučaj je prilično drugačiji. Izgleda da je postojao tradicionalni obred da se poštuje upokojenje vođe plemena pastira nomada. Ali Huni, koji više nisu bili lutalice, bili su u Mađarskoj tek nekoliko generacija. Nije postojalo tradicionalno sveto mesto koje bi bilo odgovarajuće za grobnice hunskih vođa a, čak i da je postojalo neko nejasno narodno sećanje njihovog (nedokazanog) Sjongnu nasleđa, nikakve planine oko tog mesta ne bi predstavljale most između neba i zemlje. Nije bilo baš puno mogućnosti osim jednostavnog sahranjivanja u zemlju. To je ono u šta veruju Mađari, uz malu izmenu koju je uneo Gardonji. Gde je trebalo sahraniti kralja?

260

Dzon Men

Stari Kama je odgovorio, pozivajući se na nebeski savet. „Reka Tisa puna je malih ostrva. Skrenite vodu iz najužeg rukavca na nekom od mesta gde se voda račva. Iskopajte dubok grob u rečnom dnu, a onda proširite korito tako da bude veće. Pošto sahranite kralja, pustite da voda ponovo poteče njime." Kao rezultat toga, danas mnogi u Mađarskoj veruju, i navođe kao činjenicu, da je Atila sahranjen u reci Tisi. Kako god da je sahranaizgledala, bila je na mestu koje je moralo ostati tajna, što je samo po sebi problem u mađarskoj blago zatalasanoj pusti. Priskus nam, prema Jordanu, kaže kako je ovo, najverovatnije, izvedeno. ,,Da bi se toliko bogatstvo sačuvalo od ljudske znatiželje, pobili su one koji su bili određeni da izvedu taj posao užasna nagrada, koja je u iznenadnu smrt odnela i onog ko se sahranjuje i grobare." Ovo zavređuje da bude malo bolje razmotreno. Širom čitave Evroazije bila je česta praksa da se smrt kralja obeleži ritualnim klanjem životinja i robova. U Anjangu u Kini, turisti danas mogu da razgledaju značajno groblje na kome je čitava mala vojska sahranjena sa svojim kraljevskim zapovednikom, gde se ostavljeni ljudski skeleti, konjski skeleti i ogroman broj kočija. To nije bio univerzalni običaj, jer vojnici i robovi su predstavljali vrednost, te su tako umesto njih sve više korišćene lutke: otuda čuvena vojska Sjen od terakote. A sada o ubijanju grobara da bi se sačuvala tajna. Koliko ja znam, Jordan je prvi koji pominje takvu ideju. Možda ovo ne bi trebalo da iznenađuje, s obzirom na to da je sahrana velikog kralja obično uključivala prilično uočljiv spomenik, u obliku grobne humke, kakvih je na stotine širom Mađarske, Ukrajine i južne Rusije, od Azije do kraljevskih grobnica Sjongnua u Mongoliji. Tajnost tu nikada nije bila važna. To je opet postalo važno tek sahranom Džingiskana, koja je, možda ne slučajno, iz

Atila

261

nedrila sličnu ideju: da su, da bi se sačuvala tajna smrti velikog kana, pobijeni svi koji su se našli na putu pogrebne povorke. Marku Polu su ispričali istu stvar u vezi sa sahranom Džingisovog unuka Menkea, i to je ubrzo zatim postalo opšte prihvaćeno i za Džingisovu pogrebnu povorku. Što se tiče Mongola, to prosto nema nikakvog praktičnog smisla. Ništa ne može bolje pokazati put pogrebne povorke od traga ispisanog mrtvim telima i ožalošćenih porodica. Ali, to je u Atilinom slučaju možda bilo drugačije. Ovo je bila jedinstvena okolnost. Nikada ranije jedan varvarski vladar nije toliko postigao. Nije bilo presedana na koji bi se pozvali. Noćna sahrana, bez humke meni to zvuči stvarno. Da je Priskus izmislio čitavu stvar, ili da je reagovao samo na svoje klasične modele, svakako bi nastavio o tužbalicama i smrti žrtava i humkama. I kako uopšte sačuvati tajnu? MenhenHelfen je, opet, nekako nadmen i u vezi sa ovim. „Ubistvo radnika koji su sahranili kralja bilo je nedovoljno sredstvo da bi se sprečilo pljačkanje groba, jer za to mora da su znale na hiljade ljudi. Osim toga, ko je pobio ubice?" Ja nisam tako siguran. Nije to bilo tako teško organizovati, jer Huni su imali priličnu radnu snagu u robovima zadobijenim u nekoliko ratnih pohoda, među germanskim plemenima, sa Balkana, iz Galije, iz Italije. Priskus je neke od njih video na svom putovanju, i uporedio uspešnog grčkog biznismena sa ostalim depresivnim zarobljenicima sumornih lica koji su bili uposleni oko Atilinog glavnog štaba. Huni nisu imali grižu savesti kada se radilo o ubijanju (setite se ona dva princa zarobljenika koji su kažnjeni nabijanjem na kolac). Ubiti čoveka lako je kao i ubiti ovcu zapravo lakše, jer kod ovce imate dodatnu brigu za kvalitet mesa. Ne treba mnogo od nanošenja rana samom sebi do klanja slugu. Mogu da zamislim gomilu zarobljenika, njih oko pedeset, odvedenih da iskopaju raku, potpuno nesvesnih svoje predstoje

će sudbine, jer plan je poznat samo nekolicini logada, zatim povorku koja se približava, i gomilu ožalošćenih Huna, na hiljade njih, kojima je rečeno da se vraćaju svojim kućama sa malom grupom logada, sporo napredovanje uz pratnju otprilike pedesetak hunskih vojnika i nosača motki, sahrana uz dužno poštovanje, spori posao punjenja groba i grabuljanja čitavog mesta, možda čak i oblasti koja će uskoro biti prekrivena prolećnim poplavama reke Tise. Onda su se zatvorenici postrojili, marš u mrak, i onda, s prvim svetlom na istočnom nebu razdvaja«je zarobljenika u grupe i brzo sečenje vratova, gde svaki hunski vojnik sprovodi jedno do dva pogubljenja, i sve se završava u trenutku. Naravno, bilo bi Huna koji su znali tajnu, ali oni bi bili čuvari svetog poverenja. Tajna je kod njih bila bezbedna, sve dok prolazna godišnja doba i Tisine godišnje poplave nisu ovo mesto sakrile zauvek.

.

11 TRAGOVI ONIH KOJIH SU NESTALI

I

3HH

Gotovo trenutno, carstvo koje je delovalo tako veliko, pretvorilo se u kulu od karata. Atila, najveci vođa koji se pored Džingisa pojavio iz stepa, nikada nije na odgovarajući način odredio naslednika. Priskus ga je video kako svog mlađeg sina, Ernaka, obasipa nežnošću, a starijeg, Elaka, odgovornošću, ali potrebno je više od lepih želja da se carstvo održi na okupu. Džingis je to shvatio na pravi način, uspostavio birokratiju i napisao zakone, i sastavivši pismenu izjavu o tome ko će ga naslediti kada umre punih osam godina pre nego što se to desilo. Atila liči na roditelja koji umire bez testamenta, što za rezultat ima da su njegovi sinovi sa toliko žena, a bilo ih je toliko da su činile gotovo potpleme svađajući se njegovo nasledstvo rasturili na komade. Svaki je polagao pravo na svoj deo, tvrdeći da narodi vazali treba da budu podeljeni na ravne časti, baš kao da su posluga. Mongoli su imali priče o vođama (o Džingisu, naravno, ali i o drugima) koji su svojim sinovima pokazali kako dok jedna strela može lako da se polomi, svežanj ostaje nesalomiv: snaga je u jedinstvu! Atila i njegova porodica nisu posedovali tu mudrost. Prema Jordanovim rečima, „među Atilinim naslednicima nastalo je takmičenje za to ko će zauzeti najviše mesto jer umovi mladih ljudi obično budu potpaljeni ambici

jom za moći i u svojoj nepažljivoj trci za vlašću, uništili su njegovo carstvoj' Ako su izvori da se sazna šta se dešavalo dok je Atila bio na vlasti bili tanki, sada su veze sa spoljašnjim svetom bile potpuno pokidane, i nemamo ništa sem pukih generalizacija. Vođe nekada nezavisnih plemena nisu htele da trpe da se prema njima ponaša kao prema slugama, i u besu su se pobunili. Prvo, verovatno, Ostrogoti, ali je glavnu pobunu predvodio vođa Gepida, Ardarik, jedan od Atilinih najvećih saveznika. Podržao je svog novog gospodara u pohodu na Balkan 447. i činio je desno krilo u Katalonijskoj ravnici. On je sada obrazovao savez da se ponovo zadobije sloboda germanskih plemena od njihovih hunskih gospodara. Godine 454. se, prema Jordanu, vodila bitka. Detalji o njoj su nepoznati. Sve što znamo je ime, reka Nedao u Panoniji ali reka Nedao nije spomenuta ni u jednom drugom izvoru, a ime i lokacija su otada nestali iz sećanja. Čak i najveći među stručnjacima za Hune, MenhenHelfen, ne može reći ništa više nego da je to verovatno bila pritoka Save, koja se kod Beograda uliva u Tisu. U svakom slučaju, to je bila velika pobeda za Ardarika, koji je, kako kažu, pobio 30 000 Huna i njihovih saveznika brojka koju treba smanjiti na desetinu, kao i obično, ako želimo da je dovedemo u sferu mogućeg. Među poginulima je bio i Atilin najstariji sin, Elak. „Tako su se urušili Huni, rasa za koju se mislilo da će pokoriti čitav svet." I tako je savez Gepida preuzeo hunske zemlje, i njihov zapečaćeni odnos sa carstvom. Ambasadori su poslati u Konstantinopolj gde ih je lepo primio Marcijan koji je bio u pripravnosti zbog Atile i sa zebnjom iščekivao njegov sledeći korak. Mora da mu je pao kamen sa srca zbog događaja sa one strane Dunava, i sav srećan je obećao Ardariku pomoć od sto funti zlata godišnje jednu dvadesetinu sume koju su njegovi prethodnici plaćali Atili.

Atila 265 Atilinom smrću svet carstva postao je tek nešto malo bolje mesto. Podeljenim varvarima se lakše upravljalo. Bilo je velikih preseljenja malih plemena: Ostrogotima je obećana zemlja u Panoniji, a preostali Huni razbili su se u dve grupe, jednu na obali Crnog mora, i drugu koja je opkoračila današnju srpskobugarsku granicu. Između zapadnih Huna i njihovih starih neprijatelja Ostrogota nastavile su se manje borbe. Jordan spominje bitku u kojoj su Huni, ,^smatrajući Gote dezerterima pod svojom vladavinom, pošli na njih pod izgovorom da tuže odbegle robove", i dobili poprilične batine. Pojavio se novi hunski vođa po imenu Tuldila. Sidonije ga pominje u jednom od svojih narednih gmizavih panegirika, ovoga puta caru Majorijanu 458: „Samo jedna rasa ti poriče poslušnost, rasa koja je nedavno, čak divljačnija nego obično, povukla svoje divlje horde sa Dunava jer su u ratu izgubili vođu, a Tuldila je iz te nemirne gomile vaskrsao sumanutu žudnju za borbom." j?onovo su pokušali 465466. Jedan od Atilinih sinova, Dengizih, koji je imao bazu na Savi, negde oko 75 kilometara zapadno od Beograda, udružio se sa Ernakom (Atilinim mezimcem koji je još uvek bio živ) i poslao izaslanika u Konstantinopolj, i tražio od cara, sada je to bio Lav I", da ponovo uspostavi pijacu na Dunavu. Lav je odbio. Poslednji izliv ratobornosti desio se kada su Dengizih i poslednji evropski Huni prešli zaledeni Dunav 467, i krenuli na zajednicu Gota u očajničkom pokušaju da se nasele u toj oblasti. U poruci lokalnom carskom zapovedniku, Anagastu, Dengizih je rekao da je njegov narod spreman i da se preda, samo da neku teritoriju mogu da nazovu svojom, i odgovor mora da dobije što je pre moguće jer ^umiru od gladi i više ne mogu da čekaju".Carev odgovor je išao na ruku Hunima. Goti su se, u besu, okomili na njih, Huni su se branili, Rimljani su se ume " vladao od 47574. Nije papa Lav I (44061). Ćetiri godine, od 457. do 461. i papa i car su se zvali Lav 1.

šali, i to je otprilike to što se tiče Huna u Evropi. Nastavili su da se bore, beznadežno, do kraja samo dve godine kasnije, 469, kako je zabeležio lakonski izvor iz ranog VII veka, htočna Hronika. Dengiziha je ubio Anagast, a njegova glava odneta je u Konstantinopolj, gde je „nošena u povorci središnjom ulicom i pričvršćena na motku na drvenom krstu. Ceo grad je došao da je vidi." Ernakovu sudbinu ne zna niko. Nešto malo Huna je preživelo, stopili su se sa ostalim plemenima ili polako otišli na istok, rasipajući se poput prašine posle eksplozije, tonući u vreme snova iz koga su se izdigli pre jednog veka. Dok su na istoku bledeli ostaci Atilinog carstva, isto se dešavalo i sa Rimom na zapadu. Što se istoričara tiče, pad Određenog carstva je jedna potpuna zbrka. Rimska vojska godinama nije bila sazdana od čistokrvnih Rimljana. Ecija su možda zvali „poslednjim Rimljaninom", ali njegova vojska na Katalonijskoj ravnici ne bi bila ništa bez Vizigota, Franaka i Burgundijaca, između ostalih. Šta bi uradio bez njih, sam Bog zna. Atilin nestanak uklonio je glavnu pretnju, ali je ostavio mnoge druge da čerupaju telo Rima koje je trulilo. Pa ipak, on nije potpuno nestao, jer njegov uticaj osećao se i iz groba, njegovo ime uplitalo se kroz događaje i ličnosti dok je Zapadno carstvo svađama i ubistvima utiralo sebi put ka uništenju. Nekima je, nekoliko godina, Ecije bio spasilac Rima, njegov bastion protiv varvarizma, sve dok njegovi napori nisu potpuno poništeni zapanjujuće melodramatičnim krajem. Desio se u Rimu, gde je beznadežni Valentinijan ponovo uspostavio svoj dvor. Otkako je njegova majka i sidro, Gala Placidija, umrla 450, Valentinijan nije imao nikoga da sa njim razumno porazgovara. On je, prema Gibonovim rečima, „napunio trideset petu, a da se nije urazumio i zadobio hrabrost, i bio je otvoren za svakovrsne gluposti, od kojih mu je mnoge došapnuo istak

oAtila 267 nuti senator i dva puta konzul, Petronijus Maksimus. Šezdesetogodišnjaka, Petronija. opisao je izuzetno plodan pisac Sidonije kao jednog od vođa Rima nezasite ambicije, ,,sa svojim zavereničkim načinom života. gozbama. rasipništvom, pratnjom, književnim težnjama, imanjima, širokogrudim patronatstvom". Izgleda da je, takođe, bio izuzetno sumnjičav prema čuvenom Eciju, sa njegovim bogatstvom, prijateljima na visokim položajima i sopstvenom varvarskom vojskom, što ga je učinilo najmoćnijim zvaničnikom Zapadnog carstva. Dok je Petronije slao nagoveštaje preko njegovog omiljenog evnuha i savetnika Herakla, Ecije bi već izvodio svoj potez. Možda je već planirao i novu dinastiju, jer njegov sin Gaudencije je bio veren Valentinijanovom ćerkom Evdoksijom. Na Valentinijanu je bilo, sugerisao je Petronije, da prvi udari, i l i bude udaren. Jednog dana septembra 454, kada je Ecije bio na sastanku sa carom pored koga je sedeo evnuh Herakle, general poče da obrazlaže razloge za brzu ženidbu njihovo dvoje dece. Možda je bio previše napadan, a možda je ovo ličilo na dokaz za plan da se dokopa moci. U svakom slučaju, Valentinijan, svejedno da li u iznenadnom izlivu besa, ili u unapred isplaniranom napadu, skoči sa svog prestola, optuži Ecija za izdaju i isuka mač ,,Prvi mač koji je ikada isukao", prema Gibonovim pregrejanim rečima. Na ovo, i Herakle isuka svoj, ostali stražari sledili su njegov primer, i nenaoružani Ecije pade od uboda desetak mačeva. Njegovom smrću , sam Rim padao je još brže. Neki Rimljanin je, kako se pretpostavlja, prokomentarisao Valentinijanu: „Poneli ste se kao čovek koji je sam sebi levom rukom odsekao desnu." Prijatelj Huna, verovatno i Atilin, a zatim njihov neprijatelj, Ecije, povezao je Rim i varvarski svet i održavao neizvesnu ravnotežu među njima. Nije bilo, niti će biti ikoga ko bi mogao da ga zameni. Po Petronija se za sada sve dobro odvijalo, a loše po Rim, s tim da je nešto još gore tek trebalo da usledi. Evnuh Herakle,

268

Džon Men

koji je imao neprestani pristup carevom uvu, nagovarao je svog gospodara da izbegne da zameni jednog ambicioznog čoveka (Ecija) drugim (Petronije), i Petroniju je izostala zahvalnost za njegovo spletkarenje. Gibon ima dobru priču o tome kako je car silovao Petronijevu ženu, ali je nema potrebe ponavljati, jer Gibon ne odaje svoj izvor, a Petronije je već imao dovoljno razloga da želi osvetu nad Valentinijanom. Razjaren, Petronije je skovao još jednu zaveru. Prišao je dvojici stražara varvara, Optili i Traustili, koji su služili pod Ecijem a sada su služili njegovog ubicu Valentinijana, što ne govori mnogo o carevim kritičkim postupcima. Šest meseci posle ubistva Ecija, u proleće 455, Valentinijan je otišao u Kampus Marcijus, Marsovo polje, nekada močvama ravnica na severu grada na krivini Tibra, sada isušenoj i uglavnom izgrađenoj. U pratnji male jedinice nameravao je da vežba gađanje iz luka na jednom od otvorenih prostora. Sjahavši, koračao je sa Heraklom i onom dvojicom stražara varvara. Dok se car pripremao da gada, Optila ga udari po slepoočnici, a, kada se okrenuo, Traustila ga udari drugi put, što ga je, rekao bih, ubilo. Sledeći udarac ubio je Herakla. Izgleda da je slab i kukavički car, ubica Ecija, zvezde Rima, bio toliko omražen da se carska garda nije ni pomakla da ga odbrani. Dvojica ubica skočili su na svoje konje i odgalopirali Petroniju da zatraže svoju nagradu. Valentinijan nije imao naslednika. S njim je umrla i dinastija, pa tako i konačna osnova za prenos moći. Senat je proglasio Petronija zacara. Ali je Petronije, kada je dospeo vrh, zatekao samo očaj. Odjednom je bio sasvim sam, bez valjanog prava na presto, nepopularan, i bez ikakve moći u svetlu događaja koji su bili izvan njegove kontrole. Sve je to posmatrao vladar Vandala, Gajzerik, s druge strane Mediterana. Gajzerikovi dedovi otišli su sa ogromnom seobom sa severa Alpa kroz Španiju i Afriku, i sada je on rešio da zatvori krug pomorskom invazijom s juga na Italiju. Gajzerik je

Atila 269 odavno pomno pratio događaje na kopnu, jer, setićete se, njegov sin se sukobio sa vizigotskim kraljem Teodorikom tako što je njegovoj ćerki uradio grozne stvari, i gajzerik se nadao da će Atila možda moći da izađe na kraj sa Rimljanima i Vizigotima. Ta nada je umrla na Katalonijskoj ravnici. Ali sada, pošto su i Ecije i Valentinijan bili mrtvi, a njihov ubica bio nesiguran na tronu, Gajzeriku se ukazala prilika. Tri meseca pošto se Petronije Maksimus proglasio za cara, ogromna vandalska flota usidrila se kod ušća Tibra. Siroti Petronije. Dali su mu nadimak „Najsrećniji" zbog njegovog uspeha. Posle deset godina, Sidonije je pisao o ovoj navodnoj sreci: „Lično ću uvek odbiti da tog čoveka nazovem srećnim jer stoji na strmoglavom i klizavom vrhovnom položaju." Petroniju je ispunjena svaka želja, pa ipak, sada, kada je dostigao vrh, uhvatila ga je vrtoglavica. „Kada ga je krajnji napor doveo u zjapeću struju carskog dostojanstva, glava mu se ljuljala pod dijademom od prizora te ogromne moći, i čovek koji nekada nije mogao da podnese da ima gospodara, sada nije mogao da poodnese da bude gospodar." Sa nezakonitim pravom na presto, sa birokratama protiv sebe, osećao se kao zarobljenik u svojoj palati, i „žalio je zbog svog uspeha i pre nego što se spustila prva noć". Njegov jedini važni čin bio je to što je ponovo imenovao Avitusa za vladara Galije, nadajući se da će njegovu diplomatsku veštinu moći da upotrebi da bi kontrolisao desetinu varvarskih plemena. Kod kuće, Petronije je bio beskoristan. I da je znao za približavanje vandalske flote, ništa ne bi mogao da preduzme u vezi s tim. Kada se krajem maja usidrila, video je kako mu se poraz ceri u lice. Uspaničio se i pobegao iz palate, pravo u ruke gomile, koja ga je, razjarena njegovom nemoći i kukavičlukom, kamenovala i izbola do smrti, isekla ga na komade i tako krvave bacila u Tibar.

,1 ko je trebalo da pokuša da spasi grad? Pa, čovek koji je bio rimski stručnjak u poslovanju sa varvarima, papa Lav, koji je pre četiri godine otišao da se sastane sa Atilom. Ovoga puta bio je samo poluuspešan. Gajzerik je poštedeo narod, ali je u operaciji koja je trajala dve nedelje počistio sve bogatstvo grada, uključujući i pozlaćeni bronzani krov Kapitola, zlatni sto i svećnjake koji su izvorno oteti u Jerusalimu 70. godine, nameštaj iz palate, carske dragulje, i na stotine zarobljenika, uključujući i samu caricu, njene dve kćeri i Ecijevog sina. Posle nekoliko dana, vesti o ovoj katastrofi stigle su do Avitusa, koji je u to vreme bio u Tuluzu sa svojim prijateljima iz vizigotske kraljevske porodice, sem starog Teodorika, koji je pao na Katalonijskoj ravnici, i takođe osim njegovog sina, Torismunda, koji se, na Ecijevo ubedivanje vratio kući da osigura pravo na presto na koje se pozivao. Tri godine je sve bilo dobro, čak iako je bilo onih koji ga nisu prihvatili. Onda se Torismund razboleo, i sreča je odigrala na ruku njegovim neprijateljima. Puštao je krv iz vene sedeći na hoklici, kada je sluga izdajnik poslao poruku da je sam i nenaoružan. Ubice su uletele. Torismund je zgrabio hoklicu i prema Jordanu ubio njom nekoliko napadača pre nego što su oni ubili njega. Njegov hrat, Teodorik mladi, za koga se verovalo da je osmislio ubistvo, preuzeo je vlast. Tako da je ovaj Teodorik predsedavao vizigotskim dvorom kada su stigle vesti o drugom osvajanju Rima od strane varvarskih hordi (prvo je, naravno, izveo Teodorikov predak, Alarik, na dugom maršu Vizigota na zapad pre pola veka). Avitusa je otvoreno pokazivao da mu se dopada ovaj mladi atleta, jer njegov zet Sidonije ga slika u laskavom svetlu, čineći da zvuči kao superstar. Iznad prosečne visine, čvrste grade, duge kovrdžave kose koja mu pada preko ušiju, gustih obrva i dugih trepavica, orlovskog nosa, mišićav, sa bedrima ,,kao tvrdi rog", uskog struka i lepo doteran, berberin ga brije svakog dana, a podšišuje mu i dlake iz nosa). Dobar administrator, dan počinje mo

Atila

271

litvom (kao i većina Vizigota ispoveda arijanizam, ali ga verovatno ne shvata previše ozbiljno), zatim održava sastanke sa onima koji su podneli molbe i stranim izaslanicima. Sredina jutra je vreme za lov, sa Teodorikom koji vežba da gađa lukom.' Servira se jednostavan ručak, bez velike predstave sa srebrom da bi ometalo razgovor. Ima malo zdravica, pijanstvo je nepoznato stanje. Kasnije, kratak san, zatim igra na tabli u kojoj se kombinuju samouzdržavanje i kolegijalnost. Za večerom, može biti zabave: bez muzičara i pevača Teodorik izgleda da je potpuno nemuzikalan samo pamtomimičar, bez ičega satiričnog i uvredljivog. Još molbi, zatim krevet, sa naoružanim stražarima. Nekako, na ovom prefinjenom varvarskom dvoru. javila se ideja da je upravo tu sa njima u Tuluzu mogući novi car. Sidonije je opisao ovu scenu ulizičkim stihom. Gotske starine se okupljaju, prilično zapuštena masa, u izbledelim i masnim lanenim tunikama i kožnim ogrtačima i čizmama od konjske kože, očigledan kontrast njihovom elegantnom princu. Avitus im se obraća, zalažući se da se mladi Teodorik obaveže novim mirovnim ugovorom ,,ti, kako ovi starci mogu da posvedoče, koga su ove ruke držale na grudima dok je plakao, kad bi te dojilja odnela protiv tvoje volje". Ko može ovome da odoli? Svi su se zalagali za mir, a Teodorik, čije je grube manire u detinjstvu izgladio sam Avitus, kune se da će ispraviti greške iz prošlosti tako što će se osvetiti za napad Vandala na Rim, samo ako sada dolazi ono najvažnije ,,ako vi, slavni vođa, uzmete ime Avgust." Avitus obara pogled, ponaša se skromno i kao da je nedostojan. „Zašto skrećete pogled?" pita Teodorik. „Vaša mrzovolja vam sve više pristaje ... sa vama kao vođom, ja sam prijatelj Rima." Kroz mesec dana, velikaši Galije su se takođe okupili oko ovoga, i Avitusa proglasili carem. U septembru je bio u Rimu,

dobivši nerado podršku skeptičnih senatora. Sidonije je napisao panegirik kao ulizički hvalospev novom caru, govoreći o njegovom uspehu u prošlosti, njegovoj trenutnoj legitimnosti i njegovoj neizbežno slavnoj budućnosti. Ali, u ovoj dronjavoj stvarnosti, uspeh u prošlosti nije značio ni legitimnost u sadašnjosti, niti ikakvu garanciju buduće slave. Većinu Galije držali su Franci, Burgundijci i Bakaude koje su slobodno pljačkale. Vizigoti su držali jugozapad, i uskoro će osvojiti veći deo Španije. Germani iz različitih plemena vladali su rajnskom oblašću. Vandali severnom Afrikom. Ostrogoti su dominirali Dunavom. Nije baš mnogo ostalo: samo Italija. Moć sada nije ležala u caru ili senatu, već u vojsci, jedinoj odbrani od napada. Kako je to Ecije dokazao, onaj ko je vladao vojskom vladao je (sve manjim i manjim) Zapadnim carstvom. Kako više nije bilo Ecija, Avitus je položaj glavnokomandujućeg dao nerimljaninu, Ricimeru, koji je bio Vizigot s majčine strane i Suevljanin sa očeve. Ricimer je bio taj ko je uspeo da spasi Italiju od još jedne pomorske invazije Vandala 456, i ovo mu je donelo istinsku, mada privremenu moć u zemlji. Avitus, patricij iz Galije koji je imao svoju ličnu vojsku sačinjenu od varvara, nikada nije bio popularan u Rimu. Gotovo trenutno je ostao bez moći. Žetva je 456. bila loša. Pretila je glad. Avitus je rekao da će, da bi smanjio broj usta koja treba hraniti, raspustiti svoju ličnu vojsku, ali da bi ih isplatio pretopio je neke od onih malobrojnih bronzanih kipova koje Vandali nisu odneli. Mase su u znak protesta izašle na ulice. Ricimer i vojska se nisu ni pomakli da bi zaštitili svog cara. Avitus je pobegao natrag u Arl, ponovo okupio svoje trupe, vratio se s njima i bio poražen od Ricimera u blizini Pjačence. Ricimer je u pobedi bio velikodušan i dozvolio je Avitusu da se časno povuče. Umro je na putu ka kući. Predmet naše knjige, Atila, gotovo je izgubljen u narednih dvadeset godina propasti Rima. Još sedam careva. interregnum.

Atila 273 atentati i uzurpacija u Rimu, ubistva i sukobi među varvarskim kraljevstvima sve to, za šta bi bila potrebna čitava knjiga da bi se detaljno opisalo, vodi ka nekoj vrsti kraja Zapadnog carstva 476, kada je poslednjeg rimskog cara, Romula, zbacio varvarin Odoakar. To, međutim, nije bio čist kraj, jer varvari su bili unutra i na vratima toliko dugo da je zamena Rimljanina varvarinom na čelu bila više simbolična nego praktična promena. I odjednom opet postaje lako videti Atilin uticaj na delu, jer su i poslednji rimski car, Romul, i prvi varvarski car, Odoaker, njemu dugovali svoje živote. Zahvaljujući čudnom spletu okolnosti, obojica njihovih uvaženih očeva, Orest i Edika, bili su zvaničnici na Atilinom dvoru, i kolege u pregovaračkoj misiji zle sudbine iz 449. o kojoj je Priskus pisao. Romul je sve o tome čuo od svog oca, Atilinog privrženika Rimu, Oresta, a takođe i Odoaker od svog oca Edike, Skirijca koga je Krisafijus krajnje neuspešno pokušao da regrutuje kao atentatora. Kako se sve ovako iskomplikovalo? Posle Atiline smrti, Orest se vratio na svoje imanje u Panoniji, odakle se odvažio da predvodi vojsku protiv Gota, koji su još jednom bili u ratnom pohodu. Orest je, sa vojskom iza sebe, postao tvorac kraljeva i, pošto je stvorio nekoliko drugih, konačno je, 475, od svog sopstvenog sina, malog Romula, stvorio cara, poznatog prezrivo ne kao Avgust, već Avgustulus, „beba Avgust'l/ /Vojska je sada bila fatalno zaražena propadanjem. Bez zabačenog carstva i sa birokratijom koja se urušava, porezi su presušili, a isplate prestale, i konačno je varvarskim trupama bilo svega dosta. Odoaker je, zahvaljujući svom ocu, komandovao Skirijcima, koji su posle Atiline smrti služili na strani Rima. U početku su podržavale Oresta, koji je obećavao gotovinu, a onda zemlju. Ponestajalo je gotovine, a zemlje uopšte nije bilo. Odoaker i njegovi Skirijci su bili ti koji su se na kraju pobunili protiv samog simbola rimske moći, zbacili sina čoveka koji

je bio Atilina desna ruka i zamenili ga sinom jednog od njegovih vojskovođa. Jedna trećina Zapadnog carstva sada je bila u rukama varvara, i u središtu je sedeo varvarski vladar. Je li ovo bio žalostan prizor? Za konzervativce, svakako. Ali na veoma duge staze, iznići će nova Evropa, Evropa sa novom raznolikošću kultura i naroda. Sam Rim opstao je na mnogo načina: njegove institucije, njegova kultura, njegova tradicija, njegova hrišćanska vera. Samo su u Britaniji varvarski osvajači zaboravili na Rim, gledajući na njegove zgrade, zidine i puteve kao na strane artefakte i afirmisali svoje pagansko poreklo. Na kopnu, varvarski vladari su sebe videli kao ponosne naslednike drevne moći, i davali su prazna obećanja svora formalnom gospodaru u Konstantinopolju. U Galiji, nerimljani su preuzeli rimske vile, naučili latinski i prihvatili hrišćanstvo. Veliki rimski gradovi ostali su veliki. Latinski je ostao lingva franka obrazovanih Evropljana 150() godina, tradicija koja blago odjekuje i danas u ceremonijama drevnih evropskih univerziteta, i širom hrišćanskog sveta. kome AD Anno Domini, leto Gospodnje još uvek istoriju deli na dva dela. A sam Atila? On ostaje jedan od istorijski najvećih „mogao je da bude". Uz malo bolju diplomatiju, bolji osećaj, uz malo manje rata i posvećenost administraciji mogao je toliko toga da ima. Mogao je da pokori čitavu severnu Evropu, uzme Honoriju za zakonitu ženu, stvori dinastiju koja bi vladala od Atlantika do Urala, od Alpa do Baltika. Možda bi, u nekom paralelnom svemiru, Britanija pre pala pod Hune nego Angle i Saksonce, a Čoseri i Šekspiri pisali na hunskom, a mi svi završili slaveći neko šamansko Plavo Nebo umesto hrišćanskog Boga. Bilo kako bilo, Atilin doprinos evropskoj istoriji ostao je vezan za varvarske seobe i pad Rima, procese koji su se svejedno dešavali. Zakačio je oba. U svom usponu, plemena je gonio na za

Atila

275

pad brže nego što bi ona inače išla. Kada je jednom stekao moć, razmrljavši udaljena plemena, usporavao je taj isti proces. U političkom i istorijskom smislu, Atila je tek dodao nekoliko ležećih policajaca na autoput evropske istorije, negde dozvolivši ubrzanje, a negde nametnuo usporavanje. Sve se to složilo u savršenu ravnotežu pluseva i minusa, koji ništa ne znače. Usput je bilo mnogo buke i besa. Ali to, takođe, ništa ne znači. Tompson ga jezgrovito sažima: ,,Da li su Huni uopšte doneli ikakav direktni doprinos napretku Evrope? Ili nisu imali da ponude ništa osim što su potkopali germanska plemena i poslali ih u određeno carstvo? Odgovor je ne, ništa nisu ponudili ... Bili su pljačkaši i otimači." Je li to, onda, to? Ne baš. Ima kod Atile malo više od pukog pljačkanja i otimanja, jer njegovo ime još uvek odzvanja kao arhetip izvesne vrste moći. Njegov uticaj ne treba tražiti u njegovim praktičnim dostignućima, već u njegovom obraćanju mašti. Razbio je veze istorijskih činjenica, i ušao u legendu, preokret koji je tema poslednjeg poglavlja.

12 ŽIVOT POSLE SMRTI: DOBAR, LOŠ I ZVERSKI HUN

Čak i za života, Atila je bio i ugnjetač i junak, i simbol paganizma i Božje oruđe, u zavisnosti od toga kako ga posmatrate. Tokom godina proteklih posle njegove smrti, istina je prekrivena korom propagande, legende, mita i pukih podvala, koje su nailazile u bujici folklora koja se delila na tri struje: hrišćanski zapad, germanske i skandinavske granične zemlje, i Madarsku. Većina Atilinih žrtava i ljudi onih koji su pisali o njemu bili su hrišćani, a hrišćani su imali zvanični dnevni red: da pokažu da će, mada je samo postojanje bojno polje između dobra i zla, između Boga i Satane, konačni rezultat biti pobeda Boga. Ljudska je istorija, stoga, neujednačeni napredak ka Hristovom drugom dolasku, i svaki događaj mora biti ispitan da bi se pronašao eventualni dokaz Božje svemoći i mudrosti. Zadatak hrišćanskog hroničara bio je da kroz mračni tok događaja prozre udaljenu stvarnost. Atilino sumorno napredovanje Evropom nije mu služilo na čast. On je nesvesno bio Božje orude, bič koji je udarao po leđima hrišćana zbog prethodnih grehova ili, u nekim drugim metaforama, vinska presa Božje osvete, peć za pročišćenje njegovog zlata i prilika da Bog pokaže svoju snagu,

Atila

277

ne direktno, već kroz svoje predstavnike, što više to bolje, od običnih sveštenika i kaluđerica do biskupa i pape, sa žrtvama koje su označene ne kao neuspesi, već kao mučenici. U ovoj kataklizmi, stari pokvareni svet paganskog Rima morao je biti prikazan kao onaj koji nestaje, a nastaje novo doba, hrišćanska renesansa, posle koje će uslediti samo još veća slava. Znači postoji određena logika u načinu na koji se preteriva 10u ruženju Huna. Vandali su smislili ime za određenu vrstu ru tinskog pljačkaša, Goti su bili inspiracija za „gotski", što je iz vorno bio izraz za društveno zlostavljanje pre nego što je popri mio svoje laskave konotacije, ali Huni su uvek bili van dozvolje nih granica. Iz hronika napisanih u 300 godina posle Atiline smr ti, pomislili biste da u Galiji i Italiji ništa nije ostavio neporuše no. Za njega se čak pričalo da je uništio Firencu, ubivši 5000 ljudi , mada Huni nikada nisu prešli Po, koji je na sto kilometara od Firence. Kako piše u „Životu svetog Lupusa", ,,ni jedan grad, dvorac, niti utvrđeni grad nije mogao da se odbrani". Atila je za sobom ostavljao samo jalovu zemlju. Bio je ispunjenje onog apo kaliptičnog proročanstva iz Knjige otkrovenja: ,,I kada prođe hiljadu godina, Satana će biti pušten iz zatvora, i izaći će da bi ob manjivao narode." Što je slika uništenja bila gora, veći je bio uti caj onih koji su mu se uspešno suprotstavljali. Najobožavaniji pisac svog vremena, Sidonije, postarao se da prvo i prevashodno pohvali one sa božanskom pozadinom. Tako je i uradio. Imao je prijatelje na visokim hrišćanskim položajima, što pokazuju njegova sačuvana pisma. Lupus, najznačajniji crkveni velikodostojnik Galije; tast samog Sidonija, budući car, Avitus; Prosper, naslednik Anijanusa kao Biskupa Orleana, „najveći i najsavršeniji prelat; i još desetak drugih biskupa. On sam postaće biskup (KlermonFerana, kada bude imao oko četrdeset). Ko je u stvari spasio Troa, Orlean i Rim? Nisu to bi 11Ecije i njegova vojska, već tri božja čoveka: Lupus, Anijanus 1 papa Lav zapravo četvorica, ako računate i Avitusa, kome

je njegova hrišćanska posvećenost miru omogućila da svoje prijatelje Vizigote ubedi da se pridruže Eciju. Rezultat ovakvog zadatka je taj da su stvarne ličnosti i dogadaji trenutno skrivani iza propagande i simbola. Lupus i ostali postali su ovaploćenje svetosti, Atila vođa iz pakla na nekim portretima prikazan je sa đavolskim roščićima i zašiljenim ušima doslovno. To je podmukao proces, jer istoričari pogotovo oni koji se trude, kao ja, da pišu Narativnu istoriju zapadaju u iskušenje da pomešaju legende sa istorijom, prosto zato što je to dobra priča. Ja sam to uradio nešto ranije sa svetim Agnanom koji je spasavao Orlcan. Vidi to sta se dešava sa pričom o Atilinom povlačenju iz Italije posle sastanka sa Lavom (ako pretpostavimo da se uopšte dogodio). Do VIII veka to je postalo čudo. Prema đakonu Polu, Italijanu iz tog vremena koji je pisao istoriju Lombarda, Atila primećuje: „0! Nije me onaj koji je došao (tj. Lav), naterao da se povučem, već onaj drugi koji mi je, stojeći iza njega sa mačem u ruci pretio smrću ako ne poslušam njegovo naredenje." Posle ovoga, gotovo svi su ponavljali ovu priču u još maštovitijim varijantama. Ravena, privremeno sedište carske administracije, postala je uobičajeno mesto izvršenja krivičnog dela, mada joj se Atila nikada nije ni približio. U jednoj verziji, Atila pita ko dolazi. Papa, kažu mu, „dolazi da se kod tebe založi za svoju decu, stanovnike Ravene." Atila ovo shvata kao šalu: „Kako jedan čovek može da izrodi toliku decu?" To je bilo u IX veku. Posle 400 godina, u novopreobraćenoj Madarskoj, u Gesti Hungarorum, Atila se obraća papi taocu, sve dok ga ne prestravi vizija, „naime, kada je kralj podigao pogled, ugledao.je nekog čoveka koji lebdi u vazduhu s mačem u ruci i škrguće zubima i preti mu da će mu odseći glavu. Tako da je Atila poslušao zahtev tog Rimljanina i oslobodio naslednika Apostola. " Drugi ovu viziju izvrću u boga rata Marsa. ili svetog Petra, ili papine kolege transformišu u svece

o Atila

279

sa mačevima u rukama, Petra i Pavla, verziju koju je na fresci naslikao Rafael 1514. za Lavovog papskog imenjaka, Lava X. Štaviše, ta slika na kojoj Lav I ima crte Lava X, nosi naziv Hun Atila vdbačen iz Rima ne iz Ravene, obratite pažnju, molim vas. Znači, za hiljadu godina, legenda izmišljena trista godina posle događaja postala je prihvaćena činjenica, i to i danas u određenim krugovima ostaje tako. Jedan hrišćanski veb sajt kaže s nonšalantnom sigurnošću: „Ljudska prilika koju je Atila video kako u vazduhu drži mač u ruci verovatno je bio andeo, kao u sličnim biblijskim scenama." Ista stvar desila se i sa epitetom „Bič Božji". Prvo sačuvano spominjanje tog izraza je u „Životu svetog Lupusa", napisanom u VIII ili IX veku, ali su verovatno kružile u usmenom obliku mnogo pre toga. Ima mnogo kasnijih verzija te priče. Evo jedne. Troa je dobro branjen zidinama i trupama kojima je komandovao biskup. Lupus je zauzeo odbrambeni stav. Atila, sav nadut odarogancije, prilazi na konju, i zalupa na gradska vrata. ,,Ko si", upita Lupus odozgo, ,,ti koji razgoniš narode kao plevu i krune mrviš pod konjskim kopitima?" ,,Ja sam Atila, kralj Huna, Bič Božji." „o, dobrodošao", glasio je ne baš verovatni biskupov odgovor. „Biču Božji koga služim! Nije na meni da te zaustavljam." I silazi da otvori kapiju, uzima Atilinu uzdu i uvodi ga u grad. „Uđi, Biču mog Boga, i idi kud god poželiš." Atila i njegove trupe ulaze, lutaju ulicama, prolaze pokraj crkava i palata, ali ne vide ništa, jer oblak im zamagljuje pogled. Zaslepljene, vode ih pravo kroz grad, gde im se na izlazu nekim čudom vraća vid. Tako je božji sluga ukrotio zver. I to je uspevalo. Istorija je uzmicala, legenda ostajala. Neki istoričri Atilu jednostavno nazivaju flagellum dei, Bič Božji, kao da je pod tim imenom bio poznat i u svoje vreme. Možete čak videti i besmislenu izjavu da je i sam Atila prihvatio taj

nadimak, kao da je govorio latinski i svesno prihvatio ulogu Božje kazne. Mnoga mesta u zapadnoj Evropi imaju potpuno lažne priče o Atili i Hunima, toliko daleke od stvarnosti da bi imena trebalo da im budu pod znacima navoda. U oblasti Friuli u severoistočnoj Italiji, narodne priče izokrenule su Atilino germansko ime, Etzel, u Ezzel i pobrkali ga sa surovim vladarom iz XX veka, Ecelinom: „Kažu da je sin Đavola ili psa, ima crne dlake na nosu koje stoje nakostrešene kada je ljut i svaki govor počinje sa avavav." U Mecu, govornička veština stvorila je odbranu od granita koji je lomio hunske mačeve. U Djezu (u Loreni u istočnoj Francuskoj), Huni su oslepeli jer su zarobili biskupa, a vid im se povratio kada su ga pustili. Modena u Italiji imala je svoju verziju svetog Lupusa. U Remsu je sam Đavo Hunima otvorio gradsku kapiju. Keln ima najpoznatiju od „hunskih žrtava" svetu Ursulu i njene brojne device (ubrzo ću vam reći brojeve). I danas možete videti njihove kosti u kelnskoj katedrali, naravno, ne njihove kosti, jer čitava stvar je mit iz koje je iznikao čitav splet varijanti. Malo verovatni povod za ovakve priče je natpis iz IV ili V veka, još uvek vidljiv u crkvi Svete Ursule, prema kome je senatora po imenu Klemancije vizija naterala da obnovi baziliku na ovom mestu u čast nekih devica mučenica. Ni pomena o tome koliko je devica bilo, ni pomena o Hunima. Kako su godine prolazile, ove žrtve su dobile priču, sastavljenu 1275. a Vilijam Kakston ju je prvi put štampao 1483. Tiče se princeze Ursule iz Britanije ili Bretanje, u zavisnosti od verzije, kojoj se zavetovao paganski kralj. Ona ga odbija, posvećuje se večnom devičanstvu i zahteva grupu od deset devica koje bi je pratile na hodočašću. Priča postaje beznadežno zamršena, sa putovanjem Rajnom do Rima i raspravama među suparnicima prelatima, ali ishod je da u povratku Ursula i njene device stižu do

Atila

281

Kelna, da bi ga zatekle opsednutog Hunima koji ih, na zapovest svog bezimenog princa obezglaviše. Ova priča nikada nije bila ništa više od legende, a uskoro je postala smešna. Jedna ranija verzija zabeležila je jedanaest mučenica rimskim brojevima kao „XI M", pri čemu je M označavalo „mučenice". Ali kod rimskih brojeva M takođe predstavlja i hiljadu, što je način na koji je neki nepoznati prepisivač ovo shvatio. Sada je, odjednom, bilo jedanaest hiljada tnučenica to baš i nema smisla jer Ursula je bila jedna od jedanaest, tako da bi jedanaest hiljada podrazumevalo hiljadu Ursula. Nema veze. Legenda je cvetala, nadahnjivala kult, varijante i slike, koje su se sve granale jedna iz druge poput fantazije hiperteksia. U jednoj verziji, sam Atila nudi da se oženi Ursulom, dozvoljavajući joj da zadrži svoju devičansku potpunost: ,,Beži!", odgovara ona. „Nisam odbila Cezarovu ruku tek da bih ostala vlasništvo nekoga ko je proklet kao ti!" Kosti koje su navodno pripadale nekim od davno namučenih devica poslate su 1143. u rajnski manastir u Dizibodenbergu, gde su asketu i intelektualku Hildegardu iz Bingena nadahnule da napiše pesmu („o ecclesia") odbacujući ovozemaljski brak zbog božanske ljubavi. Kasnije, u XV i XVI veku, Ursula i njena priča su izuzetno često slikane: dva anonimna holandska i nemačka majstora, Karavađo, i Karpačo, koji je njen život portretisao u osam epizoda, sa Hunima u firentinskoj odeći. Takođe u XVI veku, Luka Kranah Stariji naslikao je ovu priču u oltaru u Drezdenu, ne usredsredujući se na device, već na tihog hunskog princa oslonjenog o svoj mač. Britanski dramski pisac Hauard Barker je 1998. iskoristio ovaj mit da bi ispitao značenje posvećenosti devičanstvu (žrtve) i prirodu moralne ravnodušnosti (princ) koja je poslužila da se podseti na identično stanje nemačkog SS oficira. U međuvremenu, legenda se pretvorila u nešto drugo, pošto je inspirisala italijansku časnu sestru iz XVI veka, svetu Anđelu, da osnuje Ursulinski red časnih sestara, koji je do 1700.

282

Dzon Men

samo u Francuskoj imao 350 ogranaka od kojih su mnogi silom zatvoreni tokom Francuske revolucije. U Valensjenu je jedanaest devica giljotinirano zbog propovedanja katoličanstva, uz dozvolu onima koji vole istorijske paralele da ateističke revolucionare nazovu Hunima. Priče, slike, pozorišni komad, muzika. sestrinstva, škole i internati se množe nastavlja se, u beskonačnost. Kao rezultat potkulta Hildegarde i uspona u srednjovekovnim crkvenim pesmama, jedan kvartet je snimio 11000 devica: Pesme za pir Svete Ursule (Anonimna četvorka, HMV 907200). Već je dovoljno: Ako tražite prave Hune, ovo je od pomoći isto kao kada bis to Hamleta iskoristili da proučavate srednjovekovnu Dansku. I druge tradicije u bivšem Određenom carstvu ukorenile su se i procvetale, a od njih su možda najstarije bile priče o „dobrom Atili". Očigledno da su gradovi koji su tražili svoje poreklo Atilu videli kao silu za obnovu, baš kako je lo u narednoj bajkovitoj priči. Nekada davno Atila je bio u Padovi kad dođe pesnik sa pesmom u slavu velikog vođe. Vodeći Padovljani pripremiše predstavu. Onaj pesnik, sledeći literarnu tradiciju, dade Atili božansko poreklo. „Šta ovo znači?" prekida naš junak. „Uporediti smrtnog čoveka sa besmrtnim bogovima! Neću da imam išta sa ovakvom bezbožnošću!" I nareduje da siroti čovek bude spaljen na licu mesta, zajedno sa svojim stihovima. Kada je lomača spremna i pesnik vezan na vrhu, Atila prilazi: „Dosta. Samo sam želeo da ovaj laskavac nauči lekciju. Nemojmo plašiti pesnike koji koriste istinu da bi nam pisali hvalospeve." Ovde bi možda bilo dovoljno toga za neki veliki postrimski spev na francuskom ili italijanskom. Ni jedan pisac nije uspešno prihvatio ovaj izazov. Ali, otada je nastao sasvim pristojan broj sličnih verzija, i svi su prerađivali istoriju u bezuspešnim pokušajima da nešto učine vrednim. Atila Pjera Korneja je 1667. godine imao dvadeset predstava, a onda je izbledeo u sasvim za

Atilci

283

služen mrak. Užasna nemačka rnelodrama Zaharijasa Vernera, advokata, filozofa, sveštenika i dramskog pisca, koja je nekoliko puta izvedena u Beču 1808. okončava se Atilinim ubistvom (ne prirodnom smrću, kako je to prema istoriji) koje je sprovela rimska princeza Honorija (a ne germanska princeza Ildiko). Jedna engleska verzija, postavljena u Londonu 1832, završavala se rečima Atilinog brata Blede (koga je Atila ubio, ali koji je nekako još uvek živ): ,,Ha! Je li mrtav? Tiranin mrtav? Ha! Ha! (Smeje se histerično)." Ovo nejasno ostvarenje bilo je osnova za Verdijevu operu Atila iz 1846. Pisana kada je borba za ujedinjenje Italije, Rizordimento, bila u punom zamahu, puna je poletnih izraza italijanskog patriotizma nadahnutih destruktivnim ambicijama svog heroja. Prva scena ulazi pravo u temu, kada se pojavljuju device iz Akvileje, žive, uprkos Atilinoj naredbi. ,,Ko se drznuo da ih spase, uprkos mom naredenju?" Atila zahteva odgovor od svog roba Bretonca, Uldina, koji odgovara da su one vredan danak za Atilu: „Izuzetni su ratnici. Branile su svoju braću ..." ,,Šta ja to čujem?" prekida kralj. ,,Ko je taj koji je žene koje nisu sklone ratovanju nadahnuo hrabrošću?" A Odabela, princeza Akvileje, kći svog posečenog oca, odgovara energično, uz nekoliko ponavljanja i prodorno visoko C, „Bezgranična sveta ljubav prema našoj zemlji!" Jedan red, Ecijeva molba Atili bariton Ecio brzo je postala politički slogan: Avrai tu Vuniverso, Resti l'Italia a me. (Možeš imati čitav svet, ali meni ostavi Italiju.)

Tok priče je potpuna glupost, sa Atilom koga na smrt izbode njegova buduća žena Odabela, ali je Ecijeva produhovljena

284

Dzon Men

molba za uskrsnuće (Dagli immortali verici/Sa besmrtnih vrhova) trenutno postala hit, a strast ove muzike ima svoje obožavaoce, zbog čega se ova opera povremeno još ponekad izvodiNa nekoliko mesta još uvek možete čuti smirujući eho prolaska Atile. U Udinama, nedaleko od Akvileje, kažu da su zamak na vrhu brda koji dominira njihovim gradom sagradile Atiline horde, koristeći šlemove kao kofe, da bi njihov vođa mogao da uživa u prizoru Akvileje u plamenu. Postoji jedno ime koje se ponaša kao spomenik Hunima: njegova izvorna forma bila je Humfredus, konbinacija reči „Hun" i ,,mir", označavajući nekoga ko bi mogao da sa Hunima sklopi mir. Hunfrua, kako je glasilo na starofrancuskom, Normani su doneli u Englesku, gde je postalo Hemfri, a u Italiji Umberto. Blizu Šalona, na severnoj ivici Katalonijske ravnice, jedan putokaz pokazuje na severoistok u „Atilin logor", za koji se ispostavlja da nije ništa slično. Drvećem obrasla uzvišica je tvrđava na brdu iz prvog veka, a pripisana je Atili prosto zato što je dolazak Huna bio najveća stvar koja se u okolini dogodila u to vreme. Ako francuski školarci znaju išta o Hunima, onda je to navodno Atilino hvali sanje: , JM oit mon clieval passera, l 'herbe ne rqx3ussera pas (Gde god moj konj prođe, trava neće rasti). 1, konačno, njegova slava ga je takođe održala u životu i na filmu, prvo u filmu Frica Langa Krimbildova osveta (1924.), a nedavno u nekoliko rimejkova koje ne bi trebalo spominjati, osim u fusnoti." Germani, to jest germanska plemena, videli su stvari na dosta drugačiji način, jer oni su činili deo Atilinog carstva. Sećali su ga se s velikim poštovanjem. Bardovi i pesnici, koji su peva " Kraljevska opera u Londonu je imala izvođenje 2002. godine M Hun Atila (naziv originala: Atillo. Flagello di Dio), 1954, sa Entoni Kvinom i Sofijom Loren; Atilu snimljen za američku televiziju u Litvaniji 2001. sa Džerardom Batlerom kao Atilom, Pauersom Butom kao Ecijem, šijan Filips kao Atilinom baborrf i Stivenom Berkofom kao Ruom (Ruga).

Atila 285 li o prošloj slavi noseći svoja ostvarenja od dvora do dvora, putovali su između zajednica stare Evrope koje su govorile nemački. Putovali su od Lombardije u sevemoj Italiji do gotske prestonice Tuluza, germanskih enklava u Francuskoj, sve većih prostora na kojima se govorio nemački istočno od Rajne i na svim mestima severno. Atila je postao slavna ličnost u germanskom folkloru, što takođe znači i u ranom engleskom folkloru. Uzgredno je spomenut u najstarijoj engleskoj pesmi Vidsit, verovatno napisanoj u Mersiji u VII veku. Sve ovc legende su pljačkale istoriju, izvrćući je do neprepoznatljivosti i pretvarajući je u vreću za krpe punu heroja, čuda, bogova i literarnih motiva. Do IX veka , Atila je postao deo i skandinavskih i germanskih saga. Ovo je čudno, jer njegovo kratkotrajno carstvo jedva da je dodirnulo Baltik. Pa ipak, hunsko carstvo, mada ne germansko, izgleda da je dovoljno jako da zahvati narodno sećanje i popularnu maštu. Do poslednjeg veka, obični ljudi u severnoj Nemačkoj spominjali su grobne humke kao Hunnenbettej ,,hunske krevete". Tako se, među Norvežanima i Dancima, Atila pridružio Ostrogotu Ermanariku i Burgundijcu Gundikarijusu (Gundaharu ili Gunteru), upleten u priče zajedno sa njima da nosi velike teme o časti, pravdi, osveti i postupcima sudbine. Vikinzi su Atilino ime u X veku odneli sa sobom na Island, a onda i dalje, na Grenland, što je izvor grenlandske Balade o Altiju (Atili) iz X veka. Otišao je i dalje, u Novi svet s Torfinom KarIsevnim i njegovih sto Vikinga, koji su 1018. osnovali kratkotrajnu koloniju na obali Nju Faundlenda. Zamišljam ih kako se zbijaju oko vatri u svojim kućama od busenja i slušaju svog barda. Nije se pominjao skreling (kako su Normani nazivali lokalne Indijance i Inuite), ali je čudno da je jedno od prvih muzičkih i poetskih dela koje se čulo u Novom svetu govorilo o Atili, Hunima i njihovim bitkama sa Burgundijcima. Jer, to je bilo samo srce legendi: neki mali incident u pisanim izvorima, ali jak u narodnom sećanju, verovatno jer je do

bro služio kao porodična zavada. Tek nekoliko preživelih fragmenata nagoveštava njegovu popularnost latinski spev iz IX veka, nemačke i engleske verzije iste priče, nekoliko norveških saga. Osnovni junak je izvesni Valter, talac na Atilinom dvoru, i kraljev miljenik. On beži sa princezom Hildegund (izvorni germanski oblik za Ildiko). lmaju blago. Heroj Hagen, koji može biti ili Burgundijac ili Hun, goni ih, a sa njim je kralj Burgundijaca Gunter. Dolazi do velike bitke posle koje se ova tri junaka mire. U engleskoj verziji, Valdere, čiji se deo sačuvao, Hildegund tera Valtera da se bori sa Gunterom: Atilin prijatelju, Čak i sada, u ovaj čas, ne dozvoli ni svojoj hrabrosti ni dostojanstvu da te napusti. Ova priča se preklapa sa još jednom grupom legendi. o samim Burgundijcima, koji su takođe poznati kao Nibelunzi, ili Niflunzi. Ovde, kao i u nekim drugim obalama, pesnici su se prema ovim elementima odnosili kao prema komponentama za spev po principu „uradi sam": Možete imati Atilu koga je Zigfrid (na norveškom Sigurd) namamio u svoju odaju s blagom, gde Atila umire; ili Atilu koji Hagenu daje devicu koja rađa Aldrijan, koja sprovodi namamljivanje. U drugim pričama, Hagen je takođe izrodio Niflunga, po kome je nazvana čitava zbirka saga. Ne može se pronaći nikakvo jedinstvo. Evo jedne verzije. Burgundijac Gunter (koga su u stvarnom životu ubili Huni pre Atile, otprilike negde 437) ima blago. On takođe ima i sestru Gudrun, koja je udata za Atilu. Atila ga, želeći da od njega iznudi mesto na kome krije blago, ubija tako što ga baca u jamu sa zmijama. Onda Gudrun sprovodi jezivu osvetu. U najdužoj sačuvanoj verziji ove legende, Folksungsagi, Gudrun priređuje veliki pir. kojim, kako kaže, prihvata svoju sudbinu. Da

Atila

287

leko od toga. Ubija dva sina koja ima sa Atilom, a zatim na gozbi.. kralj je upitao gde su mu sinovi. Gudrun je odgovorila: „Reći ću vam i obradovaću vam srce. Zadali ste mi veliku tugu kada ste mi ubili brata. Sada ćete čuti šta imam da vam kažem. Izgubili ste svoje sinove obe njihove lobanje na stolu služe kao šolja a sami ste popili njihovu krv pomešanu sa vinom. Zatim sam uzela njihova srca i ispekla ih na ražnju, i vi ste ih pojeli." Preuzimajući ulogu Ildiko kao ubice, Gudrun ubija Atilu u snu i spaljuje čitavu sobu usnulih Huna. Ovome možete pridodati i prateću priču, onu o Brunhildu, koga je uz pomoć heroja i ubice zmajeva, Zigfrida, prethodno oženjenog Gudrun pre Atile, osvojio Gunter. Gunter od Zigfrida stiče blago, ubivši ga, da bi zadobio ono zbog čega ga Atila ubija. Mnoge od ovih priča o pohlepi i osveti odigravaju se sa Atilom kao centralnim likom. On može biti suparnik za zlato Nibelunga. Ili možda zato što je izvorno bio negermanski autsajder, može imati malo verovatnu ulogu moćnog, ljubaznog vladara pretvorenog u žrtvu. Tako je portretisan u većini čuvenih germanskih srednjovekovnih spevova, Nibelunzi, koje je negde oko 1200. stvorio neki nepoznati pesnik nalik Homeru od mnogih tadašnjih priča. Ali, Atila iz Nibelunga je strašno nesigurna osoba. U kontekstu svog vremena, on ispoljava dve najviše vrline kralja: vernost i blagost. Ali, ovo ga čini prilično neupotrebljivim na planu same radnje drame. Ne zanima ga gotovo sve ono što je važno. Ne zna ni da njegova žena, Kremhilda, žali za svojim bivšim suprugom Zigfridom. Nema predstave o napetosti između Burgundijaca koji su u poseti i njegovih Huna. Ne posumnja ništa ni kada Burgundijci dođu u crkvu naoružani. Kremhilda je ta koja upravlja akcijom, držeći njega u mraku. Ništa ne može biti u većoj suprotnosti sa istorijskim Ati

288

Džon Men

lom, pronicljivim Atilom, čija su pažljiva zapažanja toliko iznenadila Priskusa i njegovu diplomatsku ekipu, Atila koji je izgradio narod i carstvo, i izazvao i Konstantinopolj i Rim. Vernost i blagost nisu bile dobre osobine za plavokrvni heroizam, što je bio deo problema sa kojim su se suočavali nemački pisci koji su se borili da usvoje ovo narodno blago. Filozof G. V. F. Hegel mislio je da bi čitava stvar trebalo da bude odbačena kao nazadna, neodgovarajuća, trivijalna i banalna. Za pisce kojima su potrebni izvori bolje je da se usredsrede na nemačke istinske korene, hrišćanstvo i Određivali carstvo. Pisci nisu obraćali pažnju. Pored Vernerove drame tugovanke, na nemačkom je u XIX veku napisano još pet pozorišnih komada o Atili, a usledilo je još četiri u XX. Dramski pisac Fridrih Hebel pokušao je da sprovede hegelovsku sintezu u trilogiji o Nibelunzima koja je izvedena 1861, ispunjavajući Atilu hrišćanskim vrlinama, tako da njegova smrt vodi u hrabri novi hrišćanski svet. Vagner je bio taj koji je shvatio kako je najbolje postupiti s Atilom. U četiri opere njegovog ciklusa o prstenu Nibelunga, on je uradio ono što bi uradio dobar bard: pokupio je ono što mu je najviše odgovaralo iz germanskih i norveških legendi, otišao uglavnom u nordijsku mitologiju ploča od zlata, prsten moći, šlem nevidljivosti, bogovi, divovi, zmaj, čarobne devojkeratnici odbacio je istoriju, i potpuno odbacio Atilu. Možda bi narodno sećanje umrlo, ali nije zbog evropskog sunovrata u nove oblike varvarizma u kasnom XIX i XX veku. Uz prave okolnosti, sramotno ponašanje i predrasude imale su spreman simbol. Ove okolnosti prvi put su se pojavile u francuskonemačkom ratu iz 1870 (od strane britanskih istoričara obično nazivan francuskopruski, ali Pruska je već bila Nemačka, što nije predstavljalo nikakvu bitnu razliku). U leto 1870, Nemci su pobili 17 000 francuskih vojnika i zarobili 100 000 kod Sedana, i nastavili na jug, ka Šalonu i Ka

talonijskoj ravnici, iz istih geostrateških razloga kao i Atila otvoren prostor, brzo napredovanje osim što je njihov cilj bio Pariz. Široko rasprostranjeni novinski članak o tome kako je Oktobar povukao očiglednu jednakost između osvajača Nemaca i Huna, uporedio je Vilhelma I i Atilu i podsetio na priču kako je sveta Ženevjev spasila Pariz./Sada, kao i tada, Bog će pomoći onima koji pomažu sebi, i to je, očigJedno, i uradio. Opterećena zarobljenicima samom težinom svog uspeha a zatim usporena francuskim gerilskim napadima, pruska armija se potpuno zaustavila. Zapadna granica njihovog napredovanja, što je prilično čudno, bio je Orlean, gde se Atila okrenuo i krenuo natrag. Primirje koje je usledilo u mašti Francuza potvrdiio je Nemce kao evropske Hune današnjih dana.J Narednih četrdeset godina, velike sile gledale su se neprijateljski, i svako je u onom drugom video izdajnika i varvarina. Francuska je, posebno, vrvela od poniženja i nemoći, čekajući na revanš nad ovim reinkarniranim Hunima. Zapravo, Nemci su oberučke dočekali ovo poređenje. Kada je Nemačka poslala trupe u Kinu da se suprotstave bokserima, seljacima buntovnicima koji su 1900. hteli sve strance da proteraju iz Kine, Kajzer Vilhelm II rekao je svojim vojnicima: ,;Neka svi koji vam padnu šaka budu vama na milost i nemilost. Baš kao što su Huni pre 1000 godina pod Atilinim vodstvom stekli reputaciju vrlinom zbog koje žive u istorijskoj tradiciji ... zato neka ime Nemačke u Kini postane poznato na takav način da se ni jedan Kinez ne usudi da i popreko pogleda Nemca.'i iNemački nacionalizam išao je ruku pod ruku sa nemačkim imperijalizmom. Videvši suparnike imperijaliste svuda unaokolo Francusku, Rusiju, Britaniju Nemačka je zauzela nove kolonije i sagradila flotu koja je bila jednaka engleskoj, svetskoj supersili. Stoga je britanska vladajuća klasa bila ta koja je naj

290

Dion Men

više osetila pretnju nemačke ekspanzije. Među njima je bio i literarni čuvar carstva i englestva, Radjard Kipling. Kipling je bio taj koji je prvi engleskim čitaocima doneo francusko izjednačenje Nemaca i Huna. Godine 1902. inspirisao ga je davno zaboravljeni incident u kome je Nemačka predložila združenu pomorsku demonstraciju da bi se naplatili dugovi od Venecuele. Kipling se razjario na samu pomisao o saradnji s Nemačkom, stavio svoj gnev u usta veslača koji simbolizuju one koji vredno rade za kralja i carstvo: A sada nam kažete za zavet tajni koji ste sa otvorenim neprijateljem sklopili! „Veslači" sada zvuče opsesivno, mračno, pravično po sopstvenom ubeđenju i krajnje arogantno, nalik nakašljavanju nekog plahovitog pukovnika. Na vidiku mira sa Uskih mora preko pola sveta da pređe Sa varljivom posadom, da se udruži, sa Gotom i besramnim Hunom! Kroz dvanaest godina, Kiplingovi strahovi su se obistinili, a da nije ni shvatio da su britanski i nemački imperijalizam suprotne strane istog novčića. Mada je Nemačka bila suočena s jedinstvenim problemom: gotovo potpuna izvesnost rata na dva fronta, protiv Francuske i Rusije. Ključ pobede bila je brza pobeda nad Francuskom, što je značilo brz prodor kroz neutralnu Belgiju, i trenutno nemilosrdno razračunavanje sa makar i naznakom nekakvog otpora ili zadržavanja. Tako je, u slučaju Nemačke, rat morao da uključi neizazvanu invaziju jedne neutralne zemlje i spremnost za upotrebu terora. Bilo je doslovno neizbežno da teorija postane praksa, što se i desilo nekoliko dana

Atila

291

posle nemačkog prodora u Belgiju avgusta 1914. U univerzitetskom gradu Luvenu, nekoliko belgijskih snajperista izazvalo je užasno preteranu reakciju, za koju se ispostavilo da je propagandni dar nemačkim protivnicima. Stotine ljudi je poubijano, na hiljade zarobljeno, hiljadu zgrada spaljeno, s drevnom bibliotekom i njenih 230 000 knjiga. Dvadeset devetog avgusta Tajms je jadikovao nad gubitkom „belgijskog Oksforda", ,,od ruku Huna". Sam Kipling požurivao je Britaniju u rat: Zbog svega što jesmo i imamo Zbog sudbine naše dece kol'ko god da ih ima, Ustanimo i rat prihvatimo. Hun je pred vratimalj A ova reakcija nije bila ograničena samo na Britance. „Plamenovi Luvena" postali su simbol sudbine „sirote male Belgije", a narodi koji još uvek nisu bili u ratu bili su prestravljeni. Širom Evrope, nasilno ponašanje je potvrdilo predrasude i sopstvenu uverenost u pravičnost. Francuski pesnik i uskoro laureat Nobelove nagrade, Romen Rolan, ranije prilično progermanski raspoložen, napisao je iz Švajcarske protestno pismo nemačkom piscu i laureatu Nobelove nagrade 1912, Robertu Hauptmanu, poredeći Nemce s Hunima i pitajući šta se desilo sa Geteovim nasleđem. Hauptman, ranije kritičan prema pruskom nacionalizmu, osorno je odgovorio da bi Nemci sada radije da ih smatraju Atilinim nego Geteovim sinovima, što je bio ispad koji mu je doneo odlikovanje u čast Kajzerovog rođendana. Za dva meseca isplela se čitava tanana mreža ugovom, i Nemci su još jednom krenuli Atilinim stopama. Njihova Treća armija napredovala je Katalonijskom ravnicom, i još jednom nije uspela da osvoji trenutnu pobedu koju su želeli. Ovoga puta Francuska je imala saveznika u Engleskoj koja je brzo usvojila

Francusku i Kiplingovu uvredljivu analogiju, kao i nešto manje uvredljiv epitet Bohes.*4 Kiplingovo slatkorečivo jednačenje Nemac jednako Hun postalo je opšte mesto, gotovo uvek kao uopštena jednina, „HurT. Brza pretraga na internetu obezbeđuje na stotine primera. Ilustrovani rat od prvog decembra 1970. dao je za pravo članku „tragovi Huna". Robert Lindzi Makcj iz jedanaestog bataljona gorštaka Argila i Saterlenda zapisao je u svom dnevniku: „Bilo je višestruko očigledno da je Hun nameravao da održi svoju treću liniju, ali uznemirio ga je naš rani pokret tamo gde smo se probili i ispreturali mu flakove." Ali bilo je nešto čudno u vezi sa terminom tenninom. O Atilinim Hunima niko nikada nije govorio kao o „Hunu". Pa ipak, ako se oslonite na književne izvore, engleskim govornicima svuda u svetu „Hun" je stajalo umesto Nemačka, i Nemci, i nemački varvarizam. Bila je to čudno engleska stvar: Francuzi nisu govorili o Hunu, mada je ova analogija bila izvomo njihova. Le Boše ili Le Boš je bilo sasvim dovoljno, što je delovalo nekako ljudskije, više u skladu sa nemačkim izrazom za engleskog vojnika, Tomi, čemu su u engleskom ekvivalenti bili Fric i Džeri. Ni francuski ni nemački nisu imali izraz sa satanskim konotacijama za „Hun". Možete pomisliti da je „Hun" bio u univerzalnoj upotrebi u engleskom. Uslovi su svakako bili dovoljno loši da bi potvrdili njegovo širenje. Kada se Zapadni front ukopao u rovove, vojnici su zapali u noćnu moru u kojoj je svako izgledalo verovatno, a glasina prihvatana kao činjenica. Obični vojnici su „znali" da su Nemci kuvali tela da bi pravili loj, zatvorenike razapinjali na krst na ničijoj zemlji, i borili se bajonetima testerastih sečiva da bi što bolje rasporili engleske stomake. Kako PolM Poreklo nepoznato. Jedno izvođenje je od Alboca. aroma badema i kaboc. sleng za „glava", ali takođe i vrsta čekića i deo biljke duvana. Potrebno je još istraživanja.

Atila

293

Fasel piše u Velikom ratu i savremenom sećanju, „Želja za ovakvim bajonetima je tolika da bi se opisala zloba u nemačkom karakteru da ovakve glasine do današnjih dana istrajavaju na tome da su oni bili poseban instrument hunske zlobe." Pa ipak, nikad se nisu primili u prvim redovima. Tomi je oseho neku prisnost sa Bošeom ili Bošom (jednina), i Fricom, i Džerijem, zarobljen kao i on u užas koji je diktirao vrhovni mesing. Ponekad je Tomi govorio o „starom Džeriju", čak i o „sirotom starom Džeriju", gde je ono „stari" označavalo neku vrstu prisnosti, čak naklonosti. Ljudi koji su se borili nisu govorili o „Hunu", jer oni nisu mrzeli kako su oni kod kuće to možda priželjkivalj. U pozorišnom komadu Kraj putovanja koji je napisao bivši vojnik R. C. Šerif, ljudi u rovovima govore o „Bošu", nikad o „Hunu". zapravo, jedan lik napominje, „Nemci su zaista sasvim pristojni, zar ne? Hoću reći, van novina." Van novina. Izraz „Hun" pripadao je onima kod kuće koje je zanimalo da potpire mržnju, kao Kipling, i zvanični propagandisti, i pisci antinemačkih naslova. E. A. Makintoš, ubijen kod Kambrea novembra 1917. u dvadeset četvrtoj godini priseća se u „Regrutaciji": „Momci, potrebni ste, idite i pomozite," na stranici železničkog vagona zakačen plakat beše, i pomislih na ruke što ga napisaše. Debeli civili koji bi želeli ,,da mogu da odu i bore se s Hunom." Zar ne vidite da Bogu se zahvaljuju što preko četrdeset jedne imaju? U nedelju, 10. novembra 1918. dan uoči primirja,' Vesti iz sveta proglasile su kraj uz izvesnu predaju Huna.

294

Džon Men „Hun" je bio u svoje vreme, a njegovo je vreme prošlo. Do ranih 1930ih, izlazio je iz mode i prelazio u podrugljivo imperijalni govor, ustuknuvši pred mnogo većim užasom, „Nacistima". Hitlerov antiseniitizam odvezao je takvo zlo pred kojim je zverstvo „Huna" izbledelo u beznačajnost. Dve knjige objavljene 1940ih, Hun u Africi i Pljačkanje Huna, bili su poslednji izdisaji. Danas je ovaj izraz arhaizam i upotrebljava se samo da bi u sećanje prizvao jedan trenutak u vremenu i njegove stare predrasude. U Mađarskoj, njegovoj domovini, Atilin uspon do zvezda počeo je ubrzo po dolasku Madara 896. Najbolji dco veka ovi ratnicinomadi ponašali su se kao Huni kasnih dana, pljačkali po Bugarskoj, Francuskoj, Italiji i Nemačkoj, sve dok car Oto I nije prekinuo njihovo banditsko ponašanje na obalama reke Leh 955. godine. Posle toga, pošto više nigde nisu mogli da se odsele, a nije bilo nikog slabijeg da bi ga napadali i pljačkali, oni su se skrasili. Tokom 970ih, tadašnji vladar Geza sklopio je dogovor sa carom Otom II i papom. Dogovor je bio sledeći: on će se pokrstiti i osloboditi sve robove hrišćane, u zamenu za priznanje za kralja. Da bi zapečatili dogovor, on je svog sina Vaika, prekrštenog u Ištvan (Stefan), verio sa Žizelom, ćerkom kralja Bavarske, jednog od pomoćnih vladara Otoa II. Rečenica koja se ticala oslobadanja robova hrišćana nije bila popularna kod mađarskih plemića, i sve je još uvek ključalo kada je Geza umro 997. Mladi Stefan je konačno, u dvadeset drugoj, utvrdio kraljevski autoritet, i konačno se krunisao 1001. godine. Da bi obeležio ovu priliku, papa Silvester II poslao je Stefanu krunu, koju su po tradiciji nosili svi mađarski kraljevi narednih hiljadu godina. Ona (ili njena kopija, o njenoj autentičnosti se raspravlja) danas je izložena u Mađarskom narodnom muzeju, sjajni simbol madarske i hrišćanske stabilnosti u srcu centralne Evrope. Stefan je nastavio stvaranjem deset dijeceza pod dvojicom

Atila

295

nadbiskupa i bio je ktitor i zaštitnik mnogih manastira. Pedeset godina posle svoje smrti, 1038, kanonizovan je. Koja je suština svega ovoga? Madar, hrišćanin, plemić koji je posedovao zemlju (recimo) 1020. potekao je od svog dede koji je bio paganski pljačkaš, i od svojih čukunčukun predaka koji su bili nepismeni nomadi. Ovde nema baš mnogo identiteta, niti dubokih korena, a ni istorijskog prava na zemlju. Ljudi kojima danas nedostaju te stvari vole da ih nekako pribave, što su i Mađari uradili s olakšanjem se osvrnuvši ka narodu i vodi čiji su uspesi izgledali tako značajni da su zasenili njihove. Narodne priče koje su pevali bardovi veoma brzo su obezbedile tri velika junaka: Atilu, Arpada i Stefana. S to fan to k jedan vek posle Arpada to je bilo lako povezati. Ali između Arpada i Atile zjapila je praznina od četiri veka i hiljadu nezabeleženih milja. Mada, takva praznina bila je dar pesnicima, i brzo je ispunjena pričama koje slede. Kada je kralj Atila umro, za njim su ostala dva sina. Prvi, Dengizih, poginuo je u bici. Drugi, Ernak, postao je poznat kao Ćaba (što znači „pastir", tj. pastir svog naroda). On je bio sin Honorije, rimske princeze (kojom se Atila oženio na neki neobjašnjen način). Čaba se vratio u Aziju, ostavljajući za sobom 3000 ratnika, sekelja, kao čuvare granica (szekel „čuvar granice" na mađarskom). Čaba se molio da mu sama Priroda kaže kada je njegov narod u opasnosti, i on će se vratiti da ih zaštiti. Dvaput je galopirao natrag da ih spase. Godine su prolazile, i Čaba je umro. Tokom tog dugog vremena, pojaviše se moćni neprijatelji i zapretiše Sekelima. Čaba se vratio po poslednji put, predvodeći vojsku zvezdanim nebom da bi razjurio neprijatelje. Staza sjajne, avetinjske vojske postala je put na Nebu. Mađari Mlečni put nazivaju „Put duša", i sećaju se Čabe i njegovog herojskog oca, Atile. Od Čabe potiču one generacije tokom kojih su se Huni bešavno stopili sa Mađarima: Ugek, Eled, a zatim Almoš, koji ima sopstveni epski ciklus, jer on je taj koji je, na

296

Džon Men

lik Mojsiju, poveo svoj narod natrag do Karpata gde je i umro, da bi ga na kraju nasledio Arpad. Sada su Mađari opet bili u svojoj postojbini, gde su osnovali savez sa Sekeljima, koji su se čvrsto držali svoje dužnosti čuvara granica, i to je razlog što oni do današnjih dana ostaju velika manjina koja govori mađarski u centralnoj Rumuniji, i još uvek se poziva na to da potiče^ od Atile, Ove priče su pevali paganski bardovi koji nisu imali svoje mesto u hrišćanskoj naciji koja je imala svoje trupe pismenih monaha. Kada je umrla usmena tradicija, njeno mesto je zauzela pismena, otimajući stare priče i zadržavajući njihov nacionalistički sadržaj. U XIII vcku, u Gesti Hungarorum, jcdan anonimni benediktinski monah ponovio je tvrdnju da je Atila bio direktni predak Arpada, čija je mađarska invazija preko Karpata 896. bila ništa drugo do povratak u zemlju koja je i onako bila njegova, zahvaljujući Atili." Ubrzo po završetku pisanja Geste, Huni su kao heroji pretrpeli kratko unazađenje, jer su ih Mađari izjednačavali sa Mongolima, koji su opustošili ovu zemlju 12411242. Atilin ugled povratio je hroničar po imenu Simon Kezai, koji je svog junaka naslikao okruženog bogatstvom, čak su i njegove štale bile oivičene ljubičastim somotom. Stoga, Atila ostade i predak i kraljheroj. Verovalo se čak da je Atilin mač, mač boga Marsa, bio u posedu mađarskih kraljeva, sve dok 1063. godine nije predat nemačkom vojvodi, koji ga je dao svom caru, Henriju IV, koji je ... I tako, legende o legendama mogu da nas odvedu kud god poželimo, samo ako ih pustimo. Do kasnog XV veka Atila je postao neka vrsta madarskog Šarla, predak ne samo Arpada i Stefana, već i njihovog naslednika, najvećeg madarskog kralja, Matije Korvina, čiji su ga dvorani slavili kao „drugog Atilu" zbog toga što je Mađarskoj pod čvrstom i centralizovanom moM Ovaj deo je zasnovan na radu Bemla i Birnbauma: Tijerija; Korda: Dajma i drugih. Za detalje pogledajte bibliografiju.

Atila

297

narhijom povratio moć. Matija je uživao u ovom poređenju. Njegov omiljeni istoričar, Italijan Antonio Bonfini, opisuje Atilu kao Rimljanina i protorenesansnu figuru, smišljajući mu velike govore da bi obeležio ubistvo Blede i bitku na Katalonijskoj ravnici. Međutim, poredenje s Atilom nije uvek bilo laskavo. Jedan od MAtilinih kritičara, Kalimahus, italijanski aristokrata strasno zaljubljen u poljsku monarhiju, video ga je kao pretnju miru u Evropi i napao MatijasakaoAtilu u knjizi o Hunima, prikazujući ga kao tiranina koji zabada nož u leđa i otima zemlju. Ali, čak ni on nije porekao da je Atila u srcu bio Mađar, što je mit koji je odgovarao mađarskoj aristokratiji kao i kralju. U XVIII vcku su Esterhazi prinčevi Svctog određenog carstva, Hajdnove mecene, vlasnici zamka poznatog kao mađarski Versaj izveli svoju ponosnu i lažnu lozu sve do Atile. Tako da nije iznenađujuće da Mađari danas imaju potpuno drugačije poimanje Atile od zapadnih Evropljana. Niti je ono pogrešno. Na kraju krajeva, Atila je više bio pljačkaš negocar, ali nije uradio ništa više nego što bi većina vladara njegovog vremena uradila da su mogli, naime, uzeli što je više moguće od žrtava i neprijatelja. Samo pobeda dozvoljava vreme i dokolicu da se pojave civilizovanije vrline, a Atila nije bio dovoljno uspešan da ih priušti. Mogao je da stvori carstvo koje bi se protezalo od Atlantika do Kaspijskog mora. Mogao je da se sukobi sa Rimom kada je bio najjači. Njegovi naslednici su mogli da pokore sam Rim, da se okrenu ka Konstantinopolju i promene kurs istorije. Ako je ikada i naslutio takvu viziju, nije mogao da se usredsredi na nju, a kamoli da je ostvari, jer na kraju nije ni kontrolisao svoje ostvarenje: ono je kontrolisalo njega, i oteralo ga je u smrt a sebe u prerani kraj. Njegovo zaveštanje je njegovo ime, njegov lik, i tajna onoga što je moglo biti.

ILUSTRACIJE

Prvi deo Lajoš Kašai na konju, s dopuštenjem Lajoša Kašaija Sjongnu tkanina: autorova fotografija; Kozlovljeve iskopine: S. I. Rudenka, Sjongnu kultura i iskopine Nojan Ula, 1969; autor kraj Sjongnu groba/iskopina: autorove fotografije; minduša Sjungnu plemkinje, 42. vek pre n. e.: Muzej Unutrašnje Mongolije, Huhehot; tkanina s likom muškarca: S. I. Rudenko, op. cit. Arhip Ivanovič Kuejndži, Jutro na Dnjepru, 1881: © Državna galerija Tretjakov, Moskva; „Đavolji jarak": autorova fotografija: lobanja hunske plemkinje, srednji V vek pre n. e., otkrivena u Ladenburgu (Baden), pozajmljena od Kurpfelcišes muzeja, Hajdelberg, Ladenburg, akg slike/ Muzej Lobdengau; Hunski kotao: fotografija A. Dabaši/Nacionalni muzej Mađarske. Gradske zidine, Istanbul: © Adam Vulfit/KORBIS; reljef na kome je prikazan varvarin kako se bori sa rimskim legionarom, drugi vek pre n. e./Luvr, Pariz, Umetnička

galerija Loro/Žirodon/Bridžmen; medalje Valensa i Gracijana: © Muzej istorije umetnosti, Beč; portret na metalnom novčiću Teodosija II; Britanski muzej, Odeljenje za kovani novac i medalje Šnala i ogrlica: fotografija A. Dabašija/Nacionalni muzej Mađarske; dva mača iz Panonske nizije: fotografija Nikole Zautnera © Univerzitet u Beču; Peter Tomka: autorova fotografija; Hunska dijadema, V vek: Određenogermanski muzej/Rajnski arhiv slika grada Kelna Drugi deo Lajoš Kašai na konju/portret: Petra Engelender: Agencija za fotografije Karo. Crna vrata, Trir: Dejvid Pivers/Usamljena planeta; Onorija, avers novčića, V vek pre n. e.: Britanski muzej, Odeljenje za kovani novac i medalje; deo diptiha od slonovače, V vek pre n. e.: riznica katedrale u Monci; mučeništvo Sv. Nikazijusa na centralnom portalu na ulazu u katedralu u Remsu: © Ikonografski arhiv, S.A7KORBIS; franački vojnik, detalj sa Teodosijevog misorijuma, 338. godine pre n. e.: Arhiv Vernera Formana/Akademija istorije, Madrid; Puansko blago: Muzej umetnosti i istorije, Troja.■

Rafael, Sastanak Lava Velikog s , 151114: Vatikan Atilom ski muzeji i galerije, Bridžmenova umetnička bibliote ka/Alinari; Atila pred Akvilejom iz Saksonske hronike sveta, Gota : akgslike—■—

Atila

301

I još iz Nibelunga Frica Langa, drugi deo: bfi; Atila sa vitraža, 1883, LesparMedok: akg slike/Žan Pol Dimontije; „Hun ili dom?", poster iz Prvog svetskog rata: privatna zbirka, Barbara Singer/Bridžmenova umetnička galerija Atilina smrt iz rukopisa Saksonske hronike sveta iz XIV veka, MS1, germani 129f, 53: Berlin, Gradska biblioteka

lat. Memoriae sacrum u sveto sećanje

■

1am ■ >wSS»

1

^liiilKKi^iiMiiiM iŽiliiiiiŽžži

Hl

■ ■■ ^HHR

1■ 1

II

lISIillB

■ ■

BIBLIOGRAFIJAi

i

Detaljne bibliografije nalaze se kod Tompsona i MenhenHelfena. Ovo što sledi su izvori koje sam smatrao najkorisnijim. Althajm, Franc: Atila i Huni, Izdavačka kuća za nauku i umetnost, BadenBaden,1951. Amijanus, Marcelinus: Kasno Određivali carstvo, priredio i ure dio Volter Harailton, Pingvin, Harmondsvort, 1986. (i kasnija izdanja) Ašherson, Nil: Crno more. Rt Džonatan/Rendom haus, Lon don, 1995. Bahrah, Bernard: Istorija Alana na Zapadu, Univerzitet Mi nesote, Mineapolis, 1973. Bojml, Franc i Marijana Birnaum: Atila: Čovek i njegov lik, Korvina, Budimpešta, 1993. Bierbah, Karl: Atilina poslednja godina. Disertacija, Fridrih VilhelmsUniverzitet, Berlin, 1906. Blokli, R. C. (preveo i uredio): Fragmentarno klasicistični istoričah kasnog određenog carstva: Evnapije, Olimpiodo rus, Priskus iMalhus. Fransis Kairns, Lidsl9813. Bona Ištvan: Hunsko carstvo. Konrad Tais, Štutgart, 1991.

304

Džon Men Bor, Helmut de: Atila u priči, legendi i herojskoj poeziji, Naučna knjiga, Darmštat, 1962. Bari, J. B.: Invazija varvara na Evropu, Makmilan, London, 1928. Bjok, Džesi (prevod i uvod): Saga o Volsungovima, Kalit'ornijski univerzitet, Berkli, 1990. Kameron, Avril: Svet Mediterana u kasnoj antici 395600 n. e. Rutledž, London, 1993. Kembel, Dankan: Grčka i rimska opsadna mašinerija 399pne 363 n. e. Ospri. Oksford, 2003. Kord, Ernst: Atila: Flagellum Dei, Ecel, Alti. Neobjavljen rukopis. Quaderni dell' Institutodi FilologiaGermanica, Tršćanski univerzitet, 1984. Daim, Falko, i ostali: Konjanik iz Ostena: Huni + Avari. Vladavina Burgunda, Ajzenštat, 1996. De Ginje, Žozef: Opšta istorija Huna, Turaka, Mongola i ostalih 7apadnih Tatara. Dezen i selan, Pariz, 18568. Dingvol, Erik DŽon: Veštačka deformacija lobanje: dopri nod studiji etničkog sakaćenja. DZon Bejl, London, 1931. Gaidonji, Geza: Rob Huna, korvina, Budimpešta, 2000. Prevod sa mađarskog Nevidljivog čoveka, 1902. Gbon, Edvard: Sunovrat i pad određenog carstva, uglavnom treći tom, 177688. Brojna izdanja.V

Zilel, Endru: Izaslanici i politička komunikacija u poznom antičkom zapadu, 411453, Univerzitet u Kembridžu, Kembridž, 2003. Gordon C. D.: Atilino doba, Univerzitet u Mičigenu, En Arbor, 1960, 1966. Grosvenor, Edvin: Konstantinopolj, London, 1895. Haries, DŽil: Sidonije Apolinaris i pad Rima 407 485. Uni verzitet u Oksfordu, Oksford, 1994. Jordan: vidite Mierova.

Atila

305Kašai, Lajoš; Konjičko streličarstvo, Puški Kiado, Budimpe šla, 2002. Kurinski, Samjuel: Jevreji Akvileje: Judejska zajednica izgu bljena za istoriju. Dokument br. 28, Hebrejska istorij ska federacija, Ešgejt, Alderšot, 1999. Mekdauel, Sajmon: Adrijanopolj 378. Ospri, Oksford, 2001. Mekdauel, Sajmon: Germanski ratnik 236568, Ospri, Oks ford, 1996. MenhenHelfen, Oto: Svet Huna, priredio Maks Najt, Uni verzitet u kaliforniji, Berkli, 1973. Izuzetni rad iz ljuba vi, upotpunjen urednikovim trudom što je to više bilo moguće iz bcleški posle autorove smrti, sa ogromnom bibliografijom. takođe sadrži i pregled određenog carstva iz petog veka pola Aleksandera. Mirov, Čarls (preveo i uredio): Jordanova istorija Gota. Univerzitet u Prinstonu, univerzitet u Pksfordu, Prinston i Oksford, 1915. Mulberger, Stiven: Hroničari iz petog veka: Prosper, Hida cije i galski hroničar iz 452. Frensis Kairns, Lids, 1990. Nikol, Dejvid: Određivalivizantijske vojske 49. vek, Ospri, Oksford, 1992. PeinjeDelakur, Ahil: Istrazivanja na mestu Atiline bitke iz 451, Pariz, 1860, (dodatak: Troa, 1866). Rudenko, S. I.: Kultura Sjongnua i grobnice iz Nojan Ula. Prevod sa ruskogHelmut Polens, Rudolf Habelt, Bon, 1969. Selbi, Stiven: Kinesko streličarstvo, Univerzitet u Hong Kongu, Hong Kong, 2000. Sidonije, Apolinaris: Pesme i pisma. Prevod V. B. Ander son, Hajneman, London/Harvard univerzitet, Kembridž, 1963. Sinor, Denis: Kembrička istorija rane unutrašnje Azije, Uni verzitet u Kembridžu, Kembridž, 1990.

Tieri, Amede: Istorija Atile i njegovih naslednika, Didie, Pa riz, 1856. Tompson, Edvard A.: Vizigoti u vreme Ulfile, Univerzitet u Oksfordu, London, 1966. Tompson, Edvard A.: Huni, Bekvel, Oksford, 1999. Prera dena i osavremenjena verzija Tompsonovog originala iz 1948. od strane Pitera Hedera. Tomka, Peter: „Otkriveni hunski kneževi iz Panonhalme" , u Arheološkom dokumentu mađarske akademije nauka 38, 1986. Trever, Kamila: Iskopavanja u Severnoj Mongoliji (1924 1925), Lenjingrad, 1932. Andervud, F. A. : „Hun je pred vratima: Kiplingova opse sija nemačkom pretnjom", Kiplingov žurnal 308, de cembar 2003. Vitbi, Majkl: Rim u ratu 293696. Ospri, Oksford, 2002. Vilkoks, Piter: Neprijatelji Rima (1) : Germani i Dačani, Ospri, Oksford, 1982. Džets, V. Persival: „Otkrića Kozlovljeve ekspedicije" u Bur lingtonskom magazinu, tom 48, br. 277, april 1926.

man john atila

Documents