Marko Lopušina

C I A P R O T I V J U G O S L A V I J E

1

POGLAVLjE PRVO AMERICKO ZLO 7-18

• Americko zlo 7 • Tri preioda spijuniranja 8 • Tvorci agresivne politike 13 • Kobni prijatelji 16

POGLAVLjE DRUGO TRUMANOVE SLUZBE 19-41

• Trumanove sluzbe 19 • Direktor svih direktora 22 • Puleni Bila Klintona 26 • Mozak americkih bombardera 29 • Beograd - ulaz za Moskvu 32 • Poslednji americki ambasador 36 • Kamuflaza vojnih izaslanika 37

POGLAVLjE TRECE LOVCI NA SPIJUNE 42-64

• Lovci na spijune 42 • Tajna operacija "Reket" 45 • Kontraobavestajci JNA 48 • Ko je bio "Grizli" 52 • Dosijei americkih agenata 54 • Drugi covek u Srbiji 61 • Nemoc federalne policije 63

POGLAVLjE CETVRTO FBI SASLUSAVA SRBE 65-95

• FBI saslusava Srbe 65 • Ban Subasic i Amerikanci 67 • Sluzbeni servis 70 • Spijun zvani Cico 72 • Agentura Andrije Loncarica 75 • Ko je sahranio kralja 78 • Legenda OSS 81 • Nebeski obavestajci 85 • Skola u Montereju 88 • Radan Grujicic kao Marko Jankovic 91 • Novo vrbovanje 94

2

POGLAVLjE PETO HRVATSKA MREZA 96-117

• Hrvatska mreza 96 • Spasavanje Pavelica 99 • Draganovicev spisak agenata 103 • Potomak Mestrovica 106 • Paragine crne legije 109 • Slucaj Salaj 112 • Priznanje Vinka Levstika 115

POGLAVLjE SESTO VRBOVANjE INTELEKTUALACA 118-138

• Vrbovanje intelektualaca 118 • Jednom disident uvek disident 118 • Prijatelj Vilijama Kolbija 122 • Lista interesantnih ljudi 125 • Oklevetani Fulbrajt 129 • Crvena soba 131 • Slucaj Alekse Kapicica 133 • Beg inspektora UDBE 136

POGLAVLjE SEDMO KRAJ "RIJECKOG KVARTETA" 139-160

• Kraj "Rijeckog kvarteta" 139 • Filmska karijera 143 • Istocne veze 146 • Drzavni udari 149 • Udar na cara 151 • Sudjenje spijunima 154 • Tenkovi nisu potonuli 157

POGLAVLjE OSMO NOVI KOSOVSKI BOJ 161-175

• Novi kosovski boj 161 • Ko je bio Enver Hadri 163 • Zenevska koalicija 166 • Albanski lobista Dzo 169 • Bob Dol na Kosovu 171 • Kosovska muckalica 173

POGLAVLjE DEVETO KRTICE U PREDSEDNISTVU SFRJ 176-194

3

• Krtice u predsednistvu SFRJ 176 • Spijunska posla Josipa Vrhovca 178 • Americki patriota 183 • Tipovanje na Antu 187 • Svi Cimermanovi ljudi 188 • Prevare Martina Spegelja 190 • Igra Martina Spegelja 192

POGLAVLjE DESETO JENKI POBEDJUJU SRBE

• Jenki pobedjuju Srbe 195 • Misija Pitera Galbrajta 198 • Ko je ubio Jugoslaviju? 202 • Tajanstveni general Susak 204 • Beltway bandits 208 • Spijunsko gnezdo na Bracu 209 • Americki mirotvorci 212

POGLAVLjE JEDANAESTO DIA TRAZI KARADZICA 214-252

• DIA trazi Karadzica 214 • Generali za iznajmljivanje 215 • Ricard Holbruk u akciji 219 • Tajni agent Haris 221 • Ubistvo u Sarajevu 224 • Baza u Kiseljaku 227 • "Orao" javi se 231 • Novinarske patke 233 • Aid minira Markale 236 • Srebrenicka podvala 240 • "Delta" hvata Karadzica 242 • Smrt na jezeru Gradina 246

POGLAVLjE DVANAESTO LOV NA MILOSEVICA 253-284

• Lov na Milosevica 253 • Portret srpskog vodje i srpske zemlje 256 • Serbia and Montenegro 257 • Tvrd orah 258 • Politika kolaca i korbaca 262 • Lukav , ali predvidiv 264 • Stiskanje predsednika Srbije 268 • Balkanski duhovi 271

4

• Optuzbe "Gardijana" 274 • Krunski svedok iz Zagreba 276 • Covek zvani Arkan 279 • Vrlo vazan covek 282

5

1. AMERICKO ZLO

Na kraju dvadesetog veka Sjedinjene Americke Drzave bile su, po sopstvenom priznanju funkcionera iz Vasingtona, istinska supersila i pravi vladar sveta. Njena dominacija ogledala se u ekonomskom, politickom i vojnom uticaju na one regione koje su SAD smatrale za vazne aktere u svetskim zbivanjima. A to su bili Evropa, Rusija, Kina i muslimanske zemlje. Negde u medjuprostoru ovih uticaja nalazila se i Srbija, odnosno Jugoslavija, koja je sa Amerikom zvanicno imala diplomatske odnose duze od jednog veka. Nezvanicno, medjutim, tim odnosi bili su sve do drugog svetskog rata sporadicni, a potom kontinuirani i cesto dramaticni. Sa americke strane, saradnja sa Beogradom, kraljom Petrom II, Titom i Milosevicem, kretala se ovih pet decenija, od Vilsonovog izolacionizma preko Ruzveltovog i Trumanovog saveznistva do otvorenog Reganovog antikomunizma i Klintonovog intervencionizma.

Strateska politika SAD prema Jugoslaviji, sve do pocetka osamdesetih godina, bila je prividno manje agresivna od spoljne politike SSSR-a kao druge supersile. Odnos SAD prema Jugoslaviji i prema Titu bio je tada uvek uslovljen, s jedne strane odnosima Vasingtona i Moskve, a s druge strane odnosima FNRJ tj. SFRJ i SSSR-a. Prihvatajuci Tita kao suigraca u igri protiv SSSR-a, SAD su u njemu videli "prosvecenog komunistu", koji moze da im bude od koristi, ali kome se nikada do kraja ne moze verovati. Vasington je vodio dvostruku politiku prema Josipu Brozu i SFRJ. Kad su im bili potrebni, pomagali su Jugoslaviju, a kad nisu, Vasington je zaboravljao na Beograd, tvrdi dr Ranko Petkovic. Amerikanci su se cetrdeset godina javno deklarisali za stabilnu i nezavisnu Jugoslaviju. Nasa zemlja je za SAD bila svojevrsna tampon zona izmedju dva bloka. Posle rusenja bipolarizma, tvrdi dr Ranko Petkovic, SAD su jasno stavile do znanja Beogradu da vise nemaju interes za Jugoslaviju, koje su imali u vreme hladnog rata. Interesantno je da su SAD cetrdeset godina pomagale Jugoslaviju, a posebno JNA, da bi je potom deset godina rusile. O tome profesor Mihajlo Mihajlov kaze:

- Ronald Regan je bio predsednik kada je Amerika od 1980. svake godine davala odredjenu pomoc JNA. Kako po americkim zakonima SAD ne smeju nikoga naoruzavati, niti pomagati tudje armije, narocito ne komunistima, predsednik Regan je morao da potpise poseban dokument o tome. Taj dokument je procitan na Kongresu i on glasi - Ovim garantujem kao predsednik SAD da Kongres moze pruziti vojnu podrsku Jugoslovenskoj narodnoj armiji, jer nikakve veze s komunizmom nema! To je bila prva godina posle Titove smrti i to je bila formula koju je Regan morao da zadovolji. Kada je, pak Klinton "objavljivao rat" Jugoslaviji, morao je da zadovolji jednu drugu formulu. Da naglasi kako postoji za to razlog, a on je - ugrozavanje bezbednosti Sjedinjenih Americkih Drzava. Bus je izbegavao da to formulu koristi, jer se bojao da na Balkanu ne izbije treci svetski rat. Klinton se tog rata nije bojao!

Kako tvrdi strucnjak za specijalni rat pukovnik Dusan Vilic u svojoj studiji "Obavestajne sluzbe protiv SFRJ", dosledno svom opstem ideolosko-politickom

6

stavu prema socijalizmu i komunizmu, krajnji cilj SAD je ipak bio promena drustveno-politickog sistema u SFRJ. Preciznije - rusenje komunistickog sistema vladavine. Zbog toga je Zapad, a time i SAD kao vodeca sila, uvek insistirao na davanju direktne podrske nosiocima nacionalistickih, ali i reformistickih ideja u krilu maspoka i liberalizma, potom disidente i humaniste svih vrsta. A zatim albanskog secesionizma i slovenackog i hrvatskog republikanizma.

- Delatnost stranih obavestajnih sluzbi, pa time i CIA, uvek je - kaze Dusan Vilic - odraz nalicja zvanicne politike Amerike prema nasoj zemlji. Zato je nuzno bilo da aktivnost CIA prema SFRJ uvek bude i dobro prikrivena, odnosno i sto vise legalizovana. Glavni cilj je sagledavanje unutrasnje politicke situacije u SFRJ i medjunarodne pozicije Jugoslavije. A time i predvidjanje daljeg razvoja nase zemlje, kao i mogucnosti sto veceg uticaja SAD na te procese sa aspekta politickih, ekonomskih i vojnih intervencija i ciljeva Amerike. Sve drzave su diplomatska i konzularna predstavnistv koristile za spijunsku aktivnost u zavisnosti od trenutne organizovanosti obavestajne sluzbe. Kako je Amerika kao velika sila imala potrebu da "pokriva" citav svet, to je i CIA imala zadatak da u tome prva ucestvuje i to preko americkih ambasada i konzulata. To nisu spijunska gnezda, ali ako se zna da i ministarstva inostranih poslova, pa i SAD, imaju svoje obavestajce, sigurno je da diplomatija i nije tako cista i fina kako izgleda u fraku i belim rukavicama. U SAD, diplomatija je pod neposrednim uticajem CIA.

TRI PERIODA SPIJUNIRANJA

SAD i njen odnos prema Jugoslaviji u sferi obavestajnog rata, moze se podeliti u tri perioda. Prvi, prema misljenju dr Obrena Djordjevica, autora "Leksikona bezbednosti", cini poratno vreme i karakterise ga otvoreno neprijateljstvo americke obavestajne sluzbe prema NOP-u. Shodno tome, i metodi rada americkih obavestajaca bili su slicni. Amerika je u vreme stvaranja Kraljevine Jugoslavije imala vrlo malo obavestajnog uticaja na Balkan i Jugoslaviju. Tek izbijanjem Drugog svetskog rata i ulaskom SAD u taj svetski oruzani sukob, poceo je da se pokazuje i americki vojni interes, a potom i politicki za Jugoslaviju. I to vise zbog toga da bi se smanjio uticaj Engleza i Francuza, a potom Italijana i Sovjeta, a manje da bi sama Amerika na Balkanu dominirala.

- Amerika je u pocetku rata pomagala cetnike Draze Mihailovica, ali i preduzimala neke aktivnosti koje su tada bile u suprotnosti sa osnovnom politikom SAD. Pregovori pukovniku Dovela, sefa americke vojne misije, sa cetnickim djeneralom, kao i kontakti sa odbeglim cetnicima u Srbiji posle rata, govore o nastojanjima americkih obavestajaca da pruze, po svaku cenu, podrsku antikomunistickim snagama, odnosno otpor novoj vlasti u Jugoslaviji - tvrdi dr Obren Djordjevic.

Istoricar dr Vojislav Pavlovic iz Beograda, proucavajuci istorijska tajna dokumenta otkrio je da su americke obavestajne sluzbe od jeseni 1943.

7

uspostavile mrezu svojih obavestajaca, kako u Komandi Jugoslovenske kraljevske vojske, tako i u Glavnom stabu Jugoslovenske armije. Prvi americki obavestajac kod Tita 1943. godine, kako tvrdi dr Pavlovic, bio je oficir Robert Vejl. O partizanima obavestajac Vejl je pisao da je to "vojna formacija pod kontrolom komunista", dok je o cetnicima u sluzbenim izvestajima napisano da je rec o "antifasistickoj formaciji koja se septembra i decembra sukobljava sa okupatorima".

- Slobodne partizanske teritorije ne postoje, to je prostor koji nemacki okupator moze da zauzme kad zazeli. Partizani te teritorije ne brane utvrdjenim linijama fronta. Gerilski pokret se krece prema podrucjima za koji Nemci nemaju veliki interes. Primer je grad Drvar. Partizanski pokret ima jasne politicke ciljeve - a to je preuzimanje vlasti, sto podrazumeva unistenje suparnickog pokreta otpora, cetnika i kompromise sa zapadnim saveznicima u meri u kojoj je to neophodno za medjunarodnu podrsku - napisao je u svojoj obavestajnoj analizi obavestajac Robert Vejl.

Pri kraju rata obavestajni americki centri Odelenje za strateske usluge - OSS, tada smesteni u CIC-u, zapravo u kontraobavestajnim organizacijama za zastitu americkih trupa u Trstu i Austriji, poceli su da razvijaju zivu obavestajnu aktivnost ka FNRJ. Slicno je bilo ponasanje i americkih diplomata u Beogradu u to vreme, koji su saradjivali sa kolegama iz Italije i Austrije.

- Drugi period nastupa u vreme intenzivne kampanje 1948. godine SSSR-a protiv FNRJ - pise dr Djordjevic - Tada su SAD preko svojih agenata zelele, prvo, da utvrde da li se zaista radi o sukobu Titovih i Staljinovih komunista, a drugo, kada se uveravaju da taj sukob postoji, staju na stranu Jugoslavije. Zbog toga se i obavestajnom radu i same CIA napustaju grupe metode, tajne akcije i sve vise se deluje legalno, bilo preko ambsade ili naucne saradnje dve zemlje.

Treci period zapocinje posle Titove smrti, ali i u vreme raspada SSSR-a i Varsavskog pakta. Tada je SFRJ izgubila ulogu Trojanskog konja u istocnom bloku, odnosno tampon zone izmedju kapitalizma i komunizma. Amerika je prekosvojih diplomata i obavestajaca tada po prvi put napravila analiticku studiju i procenu "Kuda ide SFRJ posle Tita". O tome je ambasador Dzon Skenlan u svojoj depesi Vasingtonu napisao : "Nasa analiza predvidja da ce sistem rotirajuceg rukovodstva verovatno preziveti jos pet godina. Rusi ne planiraju invaziju na Jugoslaviji, niti ce u SFRJ u skorije vreme biti gradjanskog rata. Posle perioda od pet godina postace ocigledno da Jugoslavija nema drugog Tita i da zato sistem nece preziveti. Jugoslavija ulazi u fazu u kojoj ce se ocrtati sasvim novi odnosi izmedju republika. Mi ne mozemo da predvidimo sta ce sve dogoditi, ali ne bi trebalo da se mesamo, osim da trazimo od svih da sporove resavaju mirnim putem. Moramo biti veoma oprezni da ne stanemo ni na ciju stranu".

Kada su se krajem osamdesetih i pocetkom devedesetih SAD suocile sa raspadom SFRJ, svoj stav su formulisale, prvo kao o krizi na tlu Evrope, koju

8

Stari kontinent i treba da resi. A potom, kako pise dr Ranko Petkovic, kao demokratski proces, gde je interes Amerike da onemoguci delovanje JNA, instrumenta komunisticke vladavine i podrzi republike koje se izdvajaju iz SFRJ. Prema proceni JNA i generala Veljka Kadijevica, spoljne snage su zelele da sruse socijalizam u SFRJ, u dve varijante. Prvo, odmah, kao u Poljskoj i Madjarskoj, uz rizik da se raspadne i drzava Jugoslavija. Potom na dugi rok. Prodiranjem antisocijalisticke ideologije u zemlju, uz ocuvanje jedinstva drzave SFRJ. Kako tvrdi dr Borisav Jovic JNA je procenjivala krajem 1989. godine da ce Zapad, tacnije Amerika ici na drugu varijantu iz straha od Rusa, njihove podrske Srbiji sa ciljem da se Moskva docepa izlaza na Jadransko more. Svestan jakog uticaja stranih zemalja i njihovih tajnih sluzbi general Veljko Kadijevic je tada predlozio Borisavu Jovicu, prvom coveku Jugoslavije, da provedu akciju razotkrivanja uticaja CIA i BND na SFRJ. Pripreme za tu akciju izvrsene su u SSNO, SSUP-u i SMIP-u. Napravljena je grupa od sedam inspektora drzavne bezbednosti, ali su oni poceli da mudruju kako nemaju zakonsko pokrice za ovu akciju. I da nece protiv interesa svojih republika, jer su kontraobavestajci poceli da se ponasaju kao policijski delegati u Saveznom SUP-u. A nacelnik diplomatske obavestajne sluzbe Branko Tintor je jednostavno odgovorio da njegovi obavestajci iz SID-a nisu primetili u inostranstvu da se zapadne drzave dogovaraju oko raspada Jugoslavije.

U sirokoj lepezi pojava i dogadjaja u Jugoslaviji, strucnjaci CIA uvek su znali da razdvoje opste od posebnog i da svoje interesovanje precizno usmere na vise oblasti. U globalu, meta americkih obavestajaca bili su drustveno-politicki procesi i odnosi u SFRJ, medjunarodni odnosi Jugoslavije, stanje u nasoj privredi, pozicija SKJ, kao i novog politickog rukovodstva u SRJ, pitanja vezana za narodnu odbranu i srpsku vojnu pomoc Srbima u Bosni i Hrvatskoj. Agenti CIA u Jugoslaviji i oko nje stalno su istrazivali stanje u JNA, posebno vrednost komandnog i staresinskog kadra na svim nivoima, zatim borbenu gotovost i moral. Snimali su vojne lokacije, kvalitet naoruzanja i opreme, armijsku infrastrukturu i posebno standard oficira i staresina. Na meti obavestajaca iz Amerike bili su i svi medjunarodni poslovi JNA, od saradnje sa armijama nesvrstanih zemalja u trgovini naoruzanjem i opremom, pa i u obrazovanju oficira, do eventualne pomoci oslobodilackim pokretima, koji je CIA, a time i americka vlada, cenila kao podrsku drzavnim teroristima sa Bliskog Istoka. Snimali su formacije i lokacije Vojske Jugoslavije, brojali letove nadzvucnih aviona preko granice SRJ u BiH i Hrvatsku, pratili srpske komandante. Obavestajci CIA povremeno su se interesovali za savezni i republicke budzete, a kroz njihovu analizu i za vojni budzet i njegovu potrosnju. Agenti svih zemalja imaju jednu izreku koja im sluzi kao moto za dolazenje do objektivnih podataka i same slike stanja u nekoj drzavi. A to je: "Prati novac, pa ces znati ko sa kim i zasto posluje!" Jugoslavija je sedamdesetih i osamdesetih godina bila veliki proizvodjac vojne opreme i naoruzanja, a samim tim i veliki prodavac, ali i kupac. Amerikanci su zeleli da imaju jasnu sliku koje smo, mi avione kupili od SSSR-a i gde smo ih smestili. A posebno kakve imamo sovjetske rakete sisteme za odbranu mora, obale i same zemlje.

9

Agresivnost americkih tajnih sluzbi protiv Jugoslavije uvek je zavisila od agresivnosti spoljne politike Bele kuce. Koliko je Dzordz Bus, i sam nekada direktor CIA, bio nedosledan i neodlucan u svom stavu prema SFRJ da je treba ocuvati, toliko je Bil Klinton, zakleti protivnik CIA, bio za direktno ukljucivanje u resavanje krize na tlu bivse Jugoslavije. Prvo sto je Klinton 1994. godine preduzeo bilo je da za intervencionizam na Balkanu dobije otvorenu podrsku Evrope i Rusije, a potom da formira pregovaracki tim Ricarda Holbruka, koji je doveo sve tri zaracene strane na potpisivanje Dejtonskog sporazuma u decembru 1995. godine. Za Klintona americki ulazak na Balkan, tacnije u bivsu Jugoslaviju bio je, po proceni dr Ranka Petkovica, jos jedan diplomatsko-politicki poen pred nove predsednicke izbore u SAD. A zatim i odraz stvarne moci Amerike da vlada svetom.

Obavestajne sluzbe su u vreme medijskog rasta covecanstva postale "servis" bez koga se ne moze zamisliti funkcionisanje nijedne druge drzavne institucije. Njihov posao je da prikupljaju i obradjuju informacije i na osnovu toga donose zakljucke i procene koje sugerisu politickim liderima i vladama. Njihova je samo stvar da te informacije prihvate ili odbace i tu moc i nadleznost obavestajnih sluzbi prestaje. Ima diplomatskih analiticara koji tvrde da je upravo predsednik Bus svoj stav prema Jugoslaviji gradio na informacijama iz medija i iz CIA, po kojima su Srbi bili agresori, a Muslimani i Hrvati zrtve novog rata na Balkanu. Taj stav preuzeo je i diplomatiji nevican Bil Klinton, koji je Srbe i srpske drzave, na pragu dvadeset i prvog veka, spoljnim zidom sankcija drzao u politickoj i ekonomskoj izolaciji. Profesor Denison Rusinov iz Pitsburga, recenzent mnogih izvestaja CIA o Balkanu i Jugoslaviji, ciji se tekstovi nalaze u pres materijalima ove obavestajne sluzbe SAD, tvrdi da je CIA sam jedna od agencija i institucija koje uticu na oblikovanje sluzbenih, polusluzbene i nesluzbene americke politike, nikako ne i presudna. CIA kao velika institutcija ima potrebu zbog ogromnih sredstava kojima je placana, kaze profesor Rusinov, da "proizvodi zestoke konstatacije i predvidjanja, kao sto je i slucaj sa Izvestajem o raspadu SFRJ". Americki mediji imaju obicaj da takve izvestaje CIA i DIA demantuju stavovima Vlade SAD, koji su drugaciji, cime se pokazuje, zakljucuje profesor Deninson Rusinov, da ne treba prenaglasavati upliv jedne vladine organizacije, poput tajne sluzbe, na kreiranje drzavne politike.

"Stvarajuci potpuno novu spoljnopoliticku koncepciju i doktrinu posle rata, SAD su, bivajuci svesne realnih procesa u svetu, uvidele vaznost obavestajnih sluzbi kao faktora realizacije drzavnickih ciljeva - pise dr Milasinovic. - Bitno menjajuci politiku prema inostranstvu, SAD su svoju strategiju zasnivale na nacionalnoj politici koja pociva na tacnim informacijama i prognozama buducnosti medjunarodne zajednice. Dakle i materijali koje im je nudio razgranati obavestajni sistem postali su nuzno sastavni deo politickih odluka, cime posredno uticu na odredjivanje politickih tokova u Americi, ali i u svetu. zeleci da ostvare dominantan uticaj na zemlje socijalizma, a posebno na SSSR, Amerikanci su ulozili maksimalne napore. U tome je vaznu ulogu imala i CIA, koja je obimnom finansijskom pomoci obezbedjivala stranke, lidere, sindikate,

10

omladince i druge grupe, a posebno emigrante sa istoka, da u zapadnoevropskim drzavama stite interese SAD. Ni zemlje razvijene Evrope nisu bile imune od takve "kontrole" CIA, bez obzira na njihove prijateljske odnose."

Politicki i obavestajni uticaj, Amerikanci su izveli na Jugoslaviju odmah posle Drugog svetskog rata. Poznato je da je u leto 1948. u Vatikanu odrzana tajna konferencija predstavnika Svete stolice i Amerike o realizaciji "Plana X" za suprostavljanje sirenju komunizma na Zapad. Na toj konferenciji sa vatikanske strane ucestvovao je papa Pije XII sa dvanaest kardinala, a sa americke kardinal Spelman, monsonjer Fultan Sin i Miron Tejlor, specijalni izaslanik Bele kuce. To se moze najbolje pokazati na primeru rusenja komunizma, koje je zapocelo krajem sedamdesetih godina u Poljskoj po vec oprobanom receptu politicke i spijunske saradnje Amerike i Vatikana. Kao stio su Vasington i Vatikan spasavali naciste od komunista, tako su spasavali i katolicke zemlje iz sovjetskog lagera.

Jos u prolece 1948. godine velika novinska agencija UPI objavila je postojanje "Plana X" za "pruzanje efikasne pomoci SAD podzemnim pokretima antikomunistickog karaktera u zemljama srednje i istocne Evrope". Taj plan je razmatran u Stejt Departmentu na predlog Stajlsa Bridzisa sa ciljem da se "razbije komunizam tamo gde je vec dosao na vlast!". A autor "Plana X" bio je Dzon Foster Dals, visoki funckioner CIA. On je predlozio americkoj vladi "da se svim sredstvima razviju spijunaza, organizacija politicke obavestajne sluzbe, vojne agenture, vrbovanje agenata, formiranje podzemnih politickih organizacija, terorizam i sabotaza, kao i koordinacija antikomunistickih delatnosti u zemljama komunizma. Razne kategorije izbeglica tzv. raseljena lica daju Stejt Departmentu mogucnosti za regrutaciju agenata i terorista za razorne akcije u istocnoj Evropi. Oni ce se obucavati u posebnim logorima stvorenim u Italiji, Austriji i Nemackoj". O tom planu Dals je javno govorio 6. maja 1948. godine u njurjoskom "Bond klubu" pred nekolicinom americkih biznismena, koji su prihvatili da finansiraju citav projekat CIA. Komunizam je "Planom X" oznacen kao bauk savremenog sveta protiv kog SAD odlucuju odlucno da se bore zajedno sa svojim ratnim saveznicima, pa i dojucerasnjim protivnicima. Naime, sredinom juna 1948. u Frankfurtu na Majni americki general Cembrlen, sef Biroa obavestajne sluzbe Glavnog staba u Petagonu, govorio je na konferenciji svojim britanskim i nemackim kolegama o potrebama realizacije "Plana X".

Americki intervencionizam je uvek bio posledica i obavestajnih i politickih procena o izbijanju kriza u pojedinim regionima sveta. Te procene ponekad su vrsene i u institucijama van obavestajne zajednice SAD, koje su kao vladine ustanove bile ovlascene za takve poslove. Onda kada je to bio interes Amerike takve studije su i stampane. Tako se, na primer, i dogodilo 1985. godine da je u SAD objavljena knjiga generala Dzona Haketa "Treci svetski rat". U njoj je nedvosmisleno napisano da su Balkan i Jugoslavija neuralgicne tacke sveta, na kojoj, opet, po treci put, moze da izbije treci svetski oruani sukob. I u knjizi "prljavi rat" Dzejmsa Daningena nasa zemlja je stavljena u prvi krug rizicnih drzava. ovog puta, medjutim, glavni uzrocnik moguceg rata, i po Haketu i po Daningenu,

11

bila je Albanija, jer su bas u to vreme odnosi izmedju Beograda i Tirane bili dosta naruseni. A glavni protivnici u tom sukobu, ne bi bili Albanija i Jugoslavija, vec NATO i Varsavski pakt, odnosno Vasington i Moskva.

Jugoslavija sama po sebi nije dugo godina bila direkta meta interesovanja CIA, ali nakon razvoja separatistickog procesa na Kosovu i pojave nacionalizama u Sloveniji, Hrvatskoj i Srbiji, krajem osamdesetih godina, radjene su specijalne obavestajne studije i analize o situaciji u SFRJ. Jednu takvu studiju CIA list "Njujork Tajms" objavio je 1990. godine kao upozorenje americkoj, svetskoj, ali i jugoslovenskoj javnosti. U tom izvestaju CIA receno je da ce se SFRJ raspasti za osamnaest meseci : "Americka obavestajna sluzba predvidja raspad SFRJ, najverovatnije u sledecih osamnaest meseci i smatra veom mogucim gradjanski rat u ovoj visenacionalnoj balkanskoj zemlji. Jugoslovenski eksperiment je propao, zemlja se ekonomski raspada, sto ce biti propraceno i etnickim sukobima i nemirima, koji mogu da dovedu do gradjanskog rata. Formalni raspad ocekuje se 1991. godine, jer je vec doslo do ekonomske blokade Srbije prema robama iz drugih republika i do bojkota republika da placaju izdrzavanje federalne armije JNA." Ovaj izvestaj iz CIA u novinama potpisao je Dejvid Bajdner, izvestac iz Vasingtona, koji se kasnije u vreme rata i nasao u Jugoslaviji. Ovakav izvestaj sasvim jasno govori kolika je bila snaga i moc CIA da predvidi odredjene politicke dogadjaje i procese, bez obzira koliko je sama na njih imala uticaja. Otuda i opravdana primedba mnogih Jugoslovena da su SAD i CIA znali sve o novom ratu na Balkanu. Pitanje je samo bilo za koga ce SAD u tom sukobu navijati?

Americki novinar Karl Berstajn, koji se proslavio otkrivanjem afere "Votergejt" i smenjivanjem predsednika Niksona, napisao je sada sa svojim italijanskim kolegom Markom Politijem knjigu "Njegova Svetost", u kojoj na osnovu najpoverljivijih dokumenata CIA dokazuju da komunizam nije srusen slucajno, sam od sebe vec su to uradili papa Vojtila i Ronald Regan uz pomoc Leha Valense i CIA. Papa je bio korisnik nekih od americkih najpazljivije cuvanih tajni: informacija sa satelita i od obavestajnih agenata; elektronskog prisluskivanja; politickih rasprava u Beloj kuci i Ministarstvu inostranih poslova i CIA. Tokom njihovih cestih razgovora, Papa bi zauzvrat obavestavao direktora Kejsija o najsvezijim informacijama koje je on sakupio preko vatikanske obavestajne mreze u Poljskoj. Kejsi je shvatio da je Papa, preko svog svestenstva, znao sta " Solidarnost " radi i sta poljsko rukovodstvo misli. Komunisti su na ovu akciju Vasingtona i Vatikana odgovorili atentatima na Regana i Vojtilu. Direktor CIA Kejsi je znao da je Sovjetski Savez odgovoran za pokusaj atentata i bio je impresioniran izvestajem CIA.

Duh Jalte i hladnog rata oziveo je krajem osamdesetih u medjunarodnim odnosima. Rat u Jugoslaviji je zapravo bio obracun velikih sila oko svojih politickih sfera uticaja na Balkanu. Amerikanci su dosta lako 1993. i 1994. usli na Balkan, tako da 1996. i 1997. nisu zelele iz njega uopste i da izlaze, posebno od kako u Vasingtonu raste politicko uverenje da su SAD na izmaku dvadesetog veka jedini vladari sveta. Prodor na Balkan za Ameriku predstavljao je ulazak i u

12

evropsku, a posebno moskovsku zonu uticaja, sto ne veseli ni Evropsku Uniju, a ni Rusiju .

- Ronald Regan i Dzordz Bus su Americi nametnuli ulogu vladara i zandara sveta. Njih dvojica su osamdesetih godina povratili SAD kaubojski duh Divljeg Zapada. Predsednici Regan i Bus su naucili Amerikance da mrze Evropu i Evropljane, jer nisu mogli da shvate zasto ih Stari kontinent ne prati u njihovoj ofanzivnoj politici stvaranja Novog svetskog poretka. Iskreno govoreci Amerika jos uvek ima kompleks Evrope. Vasington ne moze da podnese istorijsku, posebno duhovnu postojanost i nadmoc Starog kontinenta nad Novom zemljom. Zato se SAD ponasaju sovinisticki prema Evropi, ali i prema Aziji, Africi i citavom svetu. Vi ne mozete da zamislite sa kakvom su euforijom Amerikanci pratili americku vojnu invaziju na Irak. Javnost je u SAD prosto uzivala u bombardovanju vojnih, ali i civilnih objekata i smrti neduznih Iracana. Za nju je to bila samo jos jedna nova kompjuterska ratna igra, jos jedan dokaz da su Amerikanci pravi vladari sveta. To je ucinilo Amerikance i emotivno praznim, ravnodusnim za fizicka stradanja drugih naroda. Oni su takvi, uostalom, punih dve stotine godina od kada su iskorenili jadne Indijance - rekao mi je advokat Nikola Kostic u Milvokiju.

Jugoslavija je to osetila prvi put direktno sredinom novembra 1990. godine kada je jednim nediplomatskim cinom ambasador Voren Cimerman, zastupnik SAD u SFRJ upozorio Budimira Loncara, ministra spoljnih poslova da je CIA sacinila analizu sa cvrstim stavovm da ce "doci" do raspada Jugoslavije i do pokusaja njenog ocuvanja putem vojnog udara". Ovo je bila zapravo poruka za Predsednistvo SFRJ da Amerika zna sta se u Beogradu sprema, uz dodatnu laznu uzdrzanost Cimermana da se on i "Stejt Department ne slazu sa procenom CIA". Za Dan republike taj ambasador se kod Bore Jovica interesovao da li ce JNA intervenisati u Sloveniji ako pokusa da se odcepi. Kada je predsednik Predsednistva SFRJ odgovorio negativno, Cimerman je iste veceri poslao svoj izvestaj u CIA i u Belu kucu. Iste 1990. godine u Savetu bezbednosti OUN Lorens Iglberger je u ime SAD rekao Slovencima da mogu da se otcepe, jer su Amerikanci "vise zainteresovani za demokratizaciju, nego li za jedinstvo Jugoslavije". Kako tvrdi Voren Cimerman sekretar Iglberger u svojoj prvoj godini na polozaju prvog diplomate SAD se suzdrzao od izravnog mesanja u jugoslovenske probleme, postujuci neosnovanu zabrinutost senatora Dzesija Helmsa, predstavnika Severne Karoline, za svoj finansijski interes u Jugoslaviji. Zapravo, senator je bio clan upravnih odbora u nekoliko srpskih i slovenackih preduzeca. Iglberger je oklevao da se ponovo ukljuci u jugoslovenske probleme, ali njegovo znanje i ostroumnosti ipak su bili previse vazni da se ne bi iskoristili. Iglberger je istovremeno bio koordinator americke Vlade za pomoc Istocnoj Evropi, a u delokrug tog posla isla je i njegova licna procena jugoslovenskih potreba i sposobnosti.

Iglberger je stigao u Beograd 25. februara 1990, sreo se s premijerom Markovicem i izjavio stampi da je vrlo impresioniran Markovicevim programom

13

reforme. Nakon povratka kuci, Iglberger je u Beloj kuci nasao saveznike koji su bili spremni da internacionalizuju jugoslovenski problem. Brent Sovkrov, nacionalni savetnik za drzavnu bezbednost predsednika Busa, bivsi general vazdusnih snaga, koji je kao americki vojni atase sluzbovao u Beogradu kasnih 60-ih, i dalje je zadrzao posebno interesovanje za jugoslovenske probleme. Dva clana osoblja Sovkrova Nacionalnog veca za bezbednost, David Gompert i Robert Hutcing, sastavili su poruku za americka predstavnistva u Zapadnoj i Istocnoj Evropi kojom su upoznali vlade domacine s americkom zabrinutoscu zbog sve vece napetosti u Jugoslaviji.

Cetvrtog decembra 1990. godine americki predstavnici i strucnjaci CIA i FBI sa Madjarima u Budimpesti dogovorili taktiku komsijske podrske onima koji se odcepljuju i taktiku napada i pritisaka na Beograd i Srbiju. Budimpesta je postala tada centar CIA i FBI za ilegalno naoruzavanje Hrvatske. U slucaju da se proces otcepljenja iskomplikuje Madjari su dobili zadatak da pobune svoju nacionalnu manjinu u Vojvodini, tek toliko da nanesu stetu Srbiji. Cekao se ishod prvih visestranackih izbora u Srbiji. Kada su u SAD stigle vesti o pobedi Slobodana Milosevica zvanicni Vasington se okrenuo protiv Srba i Srbije. U dokumentima CIA je zapisano : "Pobedom Milosevica ostvaruje se nas scenario o raspadu SFRJ i gradjanskom ratu u Jugoslaviji - koja vise ne postoji, nego sto postoji. Vise se ne postavlja pitanje da li treba spreciti raspad Jugoslavije, vec kako izbeci da to ne izazove veliku nestabilnost na Balkanu i u Evropi. Vreme je da se americka politika podrske jedinstvu i teritorijalnom integritetu SFRJ aktuelizuje, sto nije cinjeno od vremena hladnog rata. A to znaci, prevodi ovaj stav Borisav Jovic - da SAD javno saopste da je stvarna americka politika podrska raspadu SFRJ. A da je za to kriv narod koji je izabrao Milosevica ili Milosevic koji se uopste i kandidovao za predsednika Srbije. Amerikanci su dali podrsku tim novim demokratama, mada je CIA u svojim izvestajima i analizama jasno napisala da u bivsoj Jugoslaviji nema snage koja moze taj proces da izvede mirno i koja moze da porazi komuniste. Ta i tako podrzana "demokratizacija", koja je dovela do cepanja SFRJ otvorila je vrata ulasku SAD na Balkan i americkoj presiji na Srbe, koja je dosla najvise do izrazaja 1994. godine.

TVORCI AGRESIVNE POLITIKE

Agresivna spoljna politika SAD prema Jugoslaviji, odnosno Bila Klintona prema Balkanu i Jugoslaviji tokom 1994. bila je posledica pocetka predizborne kampanje u Americi. Bitka za Belu kucu, vodila se, na zalost, na ledjima srpskog naroda. Klinton je, uvodjenjem Hrvata u rat zeleo da ubrza resavanje jugoslovenske krize, da je privede kraju, makar silom, a da istovremeno istisne Boba Dola sa kongresnih govornica i tv ekrana. Bil Klinton je zeleo, kako mi je pricao Nikola Kostic, advokat iz Milvokija, da se americkoj javnosti i posebno biracima, shodno njegovoj biografiji, predstavi kao mirotvorac, ne bi li Dola prikazao kao ratnog huskasa. Odobrivsi Hrvatima pravo na vojnu invaziju ka Republici Srpskoj Krajini, ali i vecim gradovima u Republici Srpskoj predsednik Klinton je Dolov predlog o skidanju embarga na uvoz oruzja ucinio besmislenim.

14

To potpirivanje rata na Balkanu od strane Vasingtona izvedeno je na sumnjivo legalan nacin, za sta su Amerikanci specijalisti, tako da istovremeno lici na drskost i neposlusnost Zagreba. Time je Klintonu ostavljena mogucnost da javno kritikuje generala Franju Tudjmana i da se, opet, javno pred celim svetom zalaze za mir. Sve je to bila i posledica agresivne americke politike dominacije u mudjunarodnim odnosima, koju je Dragos Kalajic jednom nazvao prosto - americko zlo.

Henri Kisindzer i Zbignjev Bzezinski, bili su tvorci americke diplomatske, bezbednosne i spijunske strategije SAD. Kisindzer je bio i predavac na seminarima CIA. Punih sedamnaest godina, od 1952. pa sve do 1969. Henri Kisinedzer je na Harvardu drzao predavanja obavestajcima i zainteresovanim intelektualcima o znacaju tajnih informacija za politicko odlucivanje. Doktor Kisindzer je karijeru strucnjaka za bezbednost i zapoceo kao vojnik u obavestajnoj sluzbi SAD u Nemackoj. Zato i ima cin obavestajnog kapetana u Pentagonu. Bzezinski je, bas na osnovu podataka tajnih sluzbi, pre svega CIA, najjasnije iskazao svoj i americki stav prema srpskom pitanju. Bzezinski je smatrao da je samoupravljanje "sistem nerada"; da je sprega kapitalistickog profita i komunisticke ideologije u SFRJ pokazala slabe rezultate; da u zemlji nema slobodne stampe iako su slobode vece nego drugde; da u drustvu vlada monopol SKJ - politicke organizacije koja je izgubila udarnu snagu; da je Armija pouzdana odbrana samo od spoljne agresije, ali da je opstenarodna odbrana mac sa dve ostrice koji moze biti opasan u slucaju "unutrasnjeg napada"; da je Armija kao i SKJ pouzdana samo dok je Tito ziv. Bzezinski je naveo da je neizvesno ko ce naslediti Tita i da su dogadjaji pokazali da na scenu dolaze uglavnom nepoznate licnosti: "Ako za jugoslovenski razvoj bude dominantan politicki stil koji vec sada prevladava u Hrvatskoj i Sloveniji, moze se biti optimist u pogledu kretanja prema postkomunistickom pluralizmu. Ali ako prevlada ono sto je evidentno u Srbiji, verovatniji je komunisticki autoritarizam. Predlozio bih americkom predsedniku da bombardujemo Srbiju"!

Jugoslovenski primer, medjutim, nije jedini primer znalackog predvidjanja dogadjaja od strane nekadasnjeg Karterovog savetnika. U svojoj analizi mogucnosti i perspektiva nekadasnjih socijalistickih zemalja, Bzezinski nikad nije davao velike sanse Srbiji. Napominjuci da, kada je komunisticka transformacija u pitanju, istorija jos ima otvoren kraj, bivse socijalisticke zemlje deli u cetiri grupe. Dobre perspektive po njemu imaju Poljska, Ceska, Madjarska, Slovenija i Estonija. One su u prvoj kategoriji. U drugoj grupi - Slovacka, Hrvatska (ako ne pocne novi rat sa Srbijom), Bugarska, Rumunija, Litvanija, Latvija, Kirgizija i Turkmenistan. U trecoj su zemlje za koje nema ekonomskih resenja u ovoj deceniji: Rusija, Ukrajina, Belorusija, Gruzija, Jermenija, Azerbejdzan, Kazahstan i Uzbekistan.

U cetvrtoj grupi su zemlje cija buducnost "izgleda dosta sivo": Srbija, Albanija, Makedonija, Bosna, Moldavija i Tadzikistan. Zivot je, na zalost, surovo pokazao da je Bzezinski bio u pravu. Pocetkom 1990. general Veljko Kadijevic preneo je

15

Borisavu Jovicu procenu JNA da su SAD posle poste Lorensa Iglbergera Jugoslaviji konacno odlucile da sruse srpsko rukovodstvo, kao po proceni CIA, jedino komunisticko u Jugoslaviji. Kriticna tacka preko koje je trebalo rusiti srpsko rukovodstvo i Srbiju je u analizama CIA bilo Kosovo, ljudska prava albanskih manjina i krsenje gradjanskih prava u republici. Time su i CIA i zvanicni Vasington, po proceni JNA, davali prednost rusenju komunisticke vlasti u SFRJ nad pitanjem integriteta Jugoslavije. To je i odredilo strategiju CIA - ako SAD ne uspeju da sruse komunizam integralno, ici ce se na razbijanje SFRJ "osvajanjem" dela po deo. Ovakav zaokret u odnosu na jedinstvo Jugoslavije nacinjen je u Americi, ceni Kadijevic, na osnovu zakljucka da je smanjena opasnost od Rusije i njenog interesa da izadje na Jadransko more i da zbog toga zastiti Srbe. Da bi se ova strategija Vasingtona ostvarila CIA je infiltrirana, procenio je KOS JNA, u svim znacajnim jugoslovenskim institucijama, "ukljucujuci i SDB SSUP-a i samo Predsednistvo SFRJ".

SAD su se pocetkom devedesetih odlucile da jos jednom podrze politicke struje i pokrete unutar Jugoslavije, a protiv vladajuce stranke SPS i same postojece drzave SRJ, odnosno vise Srbije, a manje Crne Gore. Dajuci svoju procenu tih unutrasnjih faktora general Marko Negovanovic, nacelnik KOS JNA je na Predsednistvu SFRJ pocetkom 1990. godine rekao da su svi ti politicki pokreti i stranke - antijugoslovenski i antikomunisticki, podrazumevaju u svojim programima razbijanje Jugoslavije i permanentne sukobe na tlu SFRJ, saradjuju sa delovima neprijateljske emigracije u inostranstvu i sa stranim obavestajnim sluzbama. Gledano tako usko strucno sa bezbednosnog aspekta vidi se ogromna slicnost, tacnije identicnost politickih opredeljenja i ciljeva jugoslovenske opozicije i SAD tj. CIA.

U medjuvremenu Amerika postaje prvi policajac sveta i kada se njena politika dominacije pretvara u politiku vladanja svetom. Neometana Amerika, a i CIA, opet, zapocinju direktnu infiltraciju unutar SFRJ. U pocetku su SAD pomagale politicke struje koje su se borile za ocuvanje Jugoslavije, ali kada je to postalo iluzorno, Amerika i CIA su se okrenule separatistima i novim nacionalnim drzavama. O tome je sam Henri Kisindzer pisao:

- U raspravi o nasim politickim ciljevima preovladavala su dva pristupa. Prvi vidi u Bosni zrtvu srpske agresije i zahteva kolektivni odgovor svetske zajednice, NATO-a ili SAD - u ovom pitanju ne vlada jednodusnost. Buduci da je uverena da Srbi treba da budu kaznjeni, ovaj pristup pozdravio bi ako bi se bosanskim Muslimanima pomoglo americkim oruzjem, instruktorima, pa cak i americkom vazdusnom podrskom da bi se odbranili od svojih neprijatelja i vaspostavili jedinstvenu, multinacionalnu bosansku drzavu. Za pristalice ovakvog pristupa, primirje je ravno dogovoru sa agresorima. Oni se slazu sa stacioniranjem americkih mirovnih snaga u Bosni samo ako bi se time stvorili sigurni temelji pomocu kojih bi se otpadnicki Srbi i Hrvati prinudili na vracanje u ponovo ujedinjenu Bosnu. Drugi pristup smatra rat u Bosni etnickim sukobom koji je izazvan nepromisljenom odlukom Evropske zajednice iz 1991. godine da tretira

16

Bosnu kao jedinstvenu drzavu - sto nije danas, niti je ikada bila. Etnicke grupe Hrvata, Srba i Muslimana koje konstituisu novu drzavu bile su jedinstvene samo u resenosti da nikada nece dopustiti da njima vlada jedna od druge dve grupe.

Glavni politicki i vojni kisobran americkih inicijativa na Balkanu bio je NATO, kome su SAD komandovale vec punih dvadeset godina. Zapadna vojna alijansa je sredinom 1991. kada je JNA krenula da intervenise u Sloveniji, zakljucila da je "Jugoslavija jedno od kljucnih zarista rata u Evropi i da je zato SFRJ problem Starog kontinenta, a ne samo Balkana." Zato je odluceno da se spreci svaka aktivnost JNA, da NATO spreci razbuktavanje jugoslovenske krize i da treba "preduzeti politicko-ekonomske mere da se ta kriza ublazi". Taj ko bi trebalo te mere da preduzme bio je Ante Markovic, jugoslovenski premijer, koji je, takodje, smatrao da u SFRJ nema mesta intervenciji JNA i da se jugoslovenska armija ne sme angazovati ni u kom slucaju, jer "ce uvek biti na necijoj strani". A to je u tumacenju Borisava Jovica, predsednika Jugoslavije, kako je rekao Slobodanu Milosevicu u leto 1991. znacilo da Ante Markovic nece uz pomoc JNA sacuvati SFRJ nego uz pomoc snaga NATO. A nasa armija ce biti stavljena u kasarne, jer je ona komunisticka i jer se protiv nje mora delovati. Pokazalo se tako da je jugoslovenski premijer Ante Markovic 1991. zastupao stavove SAD i NATO, a ne Jugoslavije.

O tome je vec pocetkom 1992. godine Borisav Jovic razgovarao sa Lorensom Iglbergerom, bivsim americkim ambasadorom i drzavnim sekretarom SAD u Vasingtonu. Tada je Iglberger diplomatski prevario Jovica i jugoslovensku javnost, jer je izjavio da Amerika nece podrzati otcepljenje Slovenije i Hrvatske, i naglasio da se SAD nece ni u kom slucaju direktno angazovati u resavanje jugoslovenske krize. Americki mediji su na takvu izjavu odgovorili karikaturom u kojoj se Lorens Iglberger predstavljao kao podmiceni politicar, koji radi za Srbe, jer su mu platili da zastupa projekat "Dzugo Amerika". Kasnije je Igelberger povukao deo svoje izjave i rekao Jovicu da ne zna kakav ce biti definitivan stav SAD prema priznavanju pojedinih jugoslovenskih republika. Taj stav, naravno, pozurile su na svoj nacin montirana bombardovanja Dubrovnika, borbe oko Vukovara, i prosirivanje rata na Bosnu i Hercegovinu. Nemoguce je da Bela kuca i CIA o tome nisu nista znali. Iscenirani masakri u Sarajevu nad muslimanskim civilima definitivno su bili povod da Amerika udje u rat protiv Jugoslavije i Srba na Balkanu, tvrdi americki profesor Ronald Hatcet.

- Amerika, odnosno CIA i DIA se znacajnije ukljucuju u jugoslovensku krizu tek 1994. godine. Rec je, po mom misljenju o protivustavnoj objavi rata SAD protiv Srba, o ilegalnom ratu, koji Bil Klinton vodi na Balkanu, iako ga javno nije objavio. Americka javnost o tom nezvanicnom ulasku SAD u rat u Bosni malo zna, jer mi Amerikanci tamo nismo do danas imali nikakve ljudske gubitke, koji bi uznemirili americko javno mnjenje. SAD su usle u Bosnu onog trenutka kada su 1994. godine shvatile da Alija Izetbegovic i muslimanska vlada sami ne mogu da dobiju taj rat. Vasington je tada odlucio da preko CIA i DIA, ilegalno naoruza muslimansku i hrvatsku vojsku, obuci njihove oficire i jedinice za borbu protiv

17

armije generala Ratka Mladica. Citavu tu tajnu operaciju placao je islamski svet. U CIA danas, na primer, postoje dokazi da su Amerikanci obucavali muslimanske snajperiste kako da gadjaju i ubijaju vlastiti narod, a da potom za to okrive Srbe. Uostalom, takvu obuku sprovodio je general Lori Fridman, oficir jedinice za specijalne namene, sa vojskom u Somaliji. CIA i DIA su vladina profesionalna tajna sluzba koja radi ono sto joj predsednik SAD naredi. Kada sam ja radio pre nekoliko godina u americkoj vladi, na Baliskom istoku 1991. godine, secam se da smo mi iz DIA davali Iracanima nase tajne podatke o Iranu, kako bi se rat neko vreme odvijao u korist Iraka. Tako sam sada siguran da smo u bivsoj Jugoslaviji radili slicne stvari u korist Muslimana i Hrvata. Sami Hrvati su mi priznali da je kod njih u Zagrebu bilo oko dve hiljade americkih savetnika. I ja sam davne 1976. sluzbovao u Zagrebu, pa su mi Hrvati koji me znaju 1995. godine ponudili da radim kao vojni savetnik. Nudili su mi platu od 100.000 dolara za sest meseci rada sa hrvatskim i muslimanskim oficirima. Ja sam tu ponudu odbio, jer nisam zeleo da ucestvujem u jos jednom tajnom americkom ratu - rekao mi je dr Ronald Hatcet, direktor Centra za medjunarodne studije Univerziteta Sveti Tomas u Hjustonu i bivsi oficir americke vojne bezbednosti.

KOBNI PRIJATELJI

Tako je zapoceo cetvrti period najdirektnijeg mesanja CIA i DIA u unutrasnje politicke prilike na tlu bivse Jugoslavije. Muslimanski premijer Haris Silajdzic je cak i javno priznao da je simpatizer americke vlade, dok se hrvatski politicar Stipe Mesic svojevremeno hvalio da je sva dokumenta o JNA, koja su postojala u Zagrebu licno odneo u Pentagon i DIA. I Janez Drnovsek, bivsi predsednik SFRJ hvalio se da je imao tajne razgovore sa vasingtonskim emisarima. Ta i takva misija CIA i DIA danas je kulminirala zvanicnim ulaskom predstavnika ovih americkih tajnih sluzbi u Bosnu u svojstvu jos jednog medjunarodnog garanta mira sklopljenog u Dejtonu i Parizu. U Tuzli i sada postoji Stab civilnih i vojnih americkih obavestajaca, koji je fomiran pod patronatom CIA radi sprovodjenja programa za mir, sto je samo americki alibi za javno spijuniranje Srba, Hrvata i Muslimana. Pre Tuzle, Amerikanci su svoje spijunske centre prema Jugoslaviji formirali u Nemackoj (Frankfurtu), u Austriji ( Bec), u Sloveniji (Ljubljana), u Hrvatskoj (Brac, Vis i Split), u Albaniji ( Drac), u Bugarskoj (Sofija), u Makedoniji ( Skoplje, Krivolek), i u Madjarskoj (Budimpesta). U samoj Bosni obavestajni centri vec su postojali u Sarajevu, a napravljeni su u Kiseljaku i Tuzli. U Hrvatskoj glavni americki centar za spijunazu bio je Zagreb i Ambasada SAD. U tajnim operacijama SAD u Hrvatskoj, a i Bosni ucestvovao je licno i ambasador Piter Galbrajt. Formiranjem ovih centara rukovodio je Rodzer Dzordz, poverenik CIA za Evropu i penzionisani general Pentagona, dok ih je kontolisao licno tadasnji direktor Dzjems Vulsi. Italija je jedina od nasih suseda odbila CIA i DIA sa ponudom da sa njenih aerodroma podizu svoje "musice", spijunske bespilotne letilice i avione sa satelitskom opremom, kako bi CIA i DIA neometano pratili kretanje srpske, hrvatske, muslimanske i jugoslovenske armije na tlu bivse

18

Jugoslavije. Gradjani Budve su krajem decembra 1992. bili vidno uzbudjeni primetivsi iznad svojih glava americke spijunske letilice.

Ulazak CIA i DIA u Bosnu, na Balkan izazvao je reakciju Zapadne Evrope, koja je odlucila da formira Obavestajnu sluzbu Evropske unije, ne bi li se i na taj nacin odbranili od americke dominacije na Starom kontinentu. SR Jugoslavija i Srbija, kao i Crna Gora i Republika Srpska, pa i srpsko rasejanje, medjutim, ostali su nezasticeni od SAD. I pored zvanicnog ukidanja sankcija OUN prema SRJ velike sile, a pre svega, SAD zadrzale su svoj "spoljni zid" embarga prema Srbiji i Crnoj Gori da bi na taj nacin kaznjavale i ucenjivale SRJ. O tome je na pocetku 1997. godine govorio javno usred Beograda otpravnik poslova Ricard Majls. On je naprosto izdiktirao sta SAD ocekuju da Jugoslavija treba da uradi da bi bila slobodna zemlja :

- Dokle god Savezna Republika Jugoslavija ne ispuni odredjene uslove, nece joj biti dozvoljeno sledece: - da ucestvuje u radu Ujedinjenih nacija i drugih medjunarodnih organizacija, - da se pridruzi MMF, Svetskoj banci ili drugim medjunarodnim finansijskim institucijama, - da normalizuje svoje bilateralne odnose sa Sjedinjenim Drzavama. Pre svega, trazimo poboljsanje situacije na Kosovu. Drugo, insistiramo na potpunoj saradnji srpske vlade u pronalazenju i hapsenju svih osumnjicenih za ratne zlocine da bi se ovi izveli na sud u Hagu. Dozvolite da primetimo da se cetiri osumnjicene osobe, ukljucujuci i takozvanu "vukovarsku trojku", koje su optuzene od strane Haskog suda, i danas nalaze na slobodi u Srbiji i Crnoj Gori. Trece, trazimo napredak u resavanju pitanja drzavnog nasledja sa drugim republikama bivse Jugoslavije. Ovo su komplikovana pitanja i preostaje jos mnogo posla. Taj posao se odvija veoma sporo. Osim resavanja ovih problema, Sjedinjene Drzave vrlo su zainteresovane za proces demokratizacije u ovoj zemlji, u sta spada i otvaranje medija. Ljudi u Evropi i Americi - ljudi celog sveta - posmatrali su na televizijskim ekranima kako se odvija izborna kriza. Videli smo teznju za demokratijom hiljada i hiljada mirnih demonstranata koji su izasli na ulice. Ogromna vecina gradjana Srbije nije imala mogucnost da vidi te scene na televiziji. To se mora izmeniti. Od sustinske je vaznosti da se preduzmu koraci za uklanjanje barijera koje su se isprecile u Saveznoj Republici Jugoslaviji pred slobodom govora i izrazavanja. To nece biti lako - narocito u ovoj vrlo ispolitizovanoj godini - ali moramo pokusati. Zbog velikog interesa koji je kriza u Srbiji izazvala u Sjedinjenim Drzavama i zbog toga sto verujemo da su demokratske promene u Srbiji u interesu stabilnosti u regionu, americka administracija i Kongres posebno su zainteresovani za razvoj demokratskih institucija u Srbiji i Crnoj Gori u toku sledecih meseci - rekao je na kraju Ricard Majls.

Po recima otpravnika poslova SAD u Beogradu ocigledno je da su u politickoj i diplomatskoj praksi Amerike koriscena sva sredstva, pa i CIA, DIA, FBI i NSA, da se pritisnu i nateraju na ustupke vlasti u RS, Srbiji i SRJ. Magistar Obrad Kesic je to tumacio na svoj prosrpski nacin kao pokusaj, ne samo Zapada vec i same Amerike da odvoji, relativno siromasnu i dramaticnu Srbiju i Jugoslaviju, od

19

bogatije i sredjenije Evrope. Pritisci i dogovori bili su, smatra Kesic neophodni da bi se povukao "sanitarni koridor" izmedju bogatih i siromasnih. A taj se koridor nalazi bas na srpskoj zemlji, pa su zbog toga neminovno i Srbi i Srbija postali "neprijatelji" jakih i bogatih. A ko je Americi neprijatelj taj ne moze da ocekuje milost od ovog vladara sveta. O tome i sami Amerikanci cesto i rado javno govore. Drzavni sekretar Medlin Olbrajt je u Kongresu prilikom naimenovanja u jesen 1996. godine izgovorila sledece reci: "Za Ameriku bi se moglo reci da nema stalnih neprijatelja, ali da ima nepromenljive principe. Ti prinicipi zasnivaju se na zakonu, ljudskom dostojanstvu i slobodi ne samo za izvesne, vec za sve ljude." Medjutim, ko nije postovao te principe, postajao je neprijatelj SAD. SRJ je bila cak toliki neprijatelj da je, kako Bil Klinton rece "ugrozavala bezbednost" Amerike. Takvo ponasanje Amerikanaca u raspadu SFRJ i jugoslovenskom gradjanskom ratu razbilo je sve srpske iluzije o nekadasnjem saveznistvu, ali i o vecnom prijateljstvu. Srbi su dockan shvatili da u politici nema ljubavi i simpatija, jer postoje samo interesi. A interes SAD je uvek bio samo dominacija. To je Henri Kisindzer jednom prilikom definisao ovako : "Biti neprijatelj Amerike je opasno, ali biti prijatelj SAD je kobno!"

20

2. FBI SASLUSAVA SRBE

Sve do sredine devedesetih godina srpska javnost nije mnogo znala o delovanju jedne druge americke tajne sluzbe FBI protiv Srba u samoj Americi i van nje. Govoreci, naime, 1996. o istrazi Medjunarodnog suda za ratne zlocine protiv generala Djordja Djukica i pukovnika Aleksu Krsmanovica, beogradski advokat Toma Fila je i sam zacudjen izjavio da je u Hagu sreo dvadesetak istrazitelja americkog Federalnog istraznog biroa. Oni su licno saslusavali generala Djukica i pukovnika Krsmanovica i sve sto su ovi kidnapovani i uhapseni srpski oficiri govorili, snimili na video trake i poslali u Vasington. Po misljenju Tome File, ovakav postupak FBI nije u skladu sa samom funkcijom haskog tribunala, koji zvanicno jos nije ni podigao optuznicu protiv generala Djordja Djukica i pukovnika Alekse Krsmanovica iz Vojske Republike Srpske. Tribunal je samo preuzeo obavezu da do sedamnaestog marta ili podigne optuznicu protiv srpskog generala i pukovnika za genocid ili donese odluku da ih zadrzava kao krunske svedoke ratnih zlocina u Bosni ili ce ih vratiti onima koji su ih uhapsili, muslimanskoj vladi u Sarajevu. Do tada general Djordje Djukic i pukovnik Aleksa Krsmanovic ce, izgleda, biti zarobljenici i taoci suda u Hagu, ali i Federalnog istraznog biroa.

Advokat Toma Fila iz njemu pokazanih optuznica protiv dr Radovana Karadzica i generala Ratka Mladica, veruje da tribunal u Hagu i americka policija nameravaju da iskoriste generala Djukica i pukovnika Krsmanovica kao svedoke protiv predsednika Republike Srpske i komandanta Vojske RS. Kod FBI general Djukic i pukovnik Krsmanovic imaju status " oficira teroristicke Srpske demokratske stranke iz Bosne ", koja je " vrsila genocid nad muslimanskim narodom u Bosni". Sami Amerikanci, naime, smatraju da i po Zakonu o Federalnom istraznom birou - FBI i po Mirovnom sporazumu iz Dejtona, imaju pravo da u Hagu saslusavaju uhapsene Srbe. FBI je, po americkoj pravnog definiciji " vladina agencija za ispitivanje i dokazivanje pravde ", pa se zato kao policijski organ i nalazi u nadleznosti Ministarstva pravde SAD.

FBI, medjutim, sa svojih petnestak hiljada zaposlenih, baveci se istrazivanjima i suzbijanjem terorizma, politickog i klasicnog kriminala, deluje i kao klasicna policijska sluzba, kao obavestajni i kontraobavestajni organ, ali i kao tipicna politicka policija. Njeni istrazitelji su ovlasceni da vode zvanicne i nezvanicne krivicne istrage, kao i tajne operacije i van SAD, ali uz specijalno odobrenje javnog pravobranioca i drzavnog sekretara za inostrane poslove, tacnije same americke vlade. I to kada su ugrozeni americki drzavni interesi i ako su prekrseni americki i medjunarodni zakoni, posebno oni o ljudskim pravima, pise u Zakonu o FBI. A kako je i sam Bil Klinton rekao da Srbi ugrozavaju americku bezbednost, to su, ocigledno je iz slucaja generala Djukica i pukovnika Krsmanovica, inspektori FBI upuceni u Hag da saslusaju osumnjicene oficire za krsenje ljudskih prava i pocinjene ratne zlocine.

21

Federalni istrazni biro je osnovan jos 1908. godine kao neka vrsta detektivske agencije pri americkom Ministarstvu pravde. Njegov prvi direktor je bio Stenli Nj. Finc, da bi ga nakon zvanicnog formiranja 1909. i izrastanja u pravu policiju 1924. preuzeo vec legendarni sef Edgar J. Huver i vodio sve do 1972. godine. U njegovo vreme FBI je izrastao u najacu politicku policiju sveta, sa preko 200 miliona kartona o sumnjivim licima, sa 100 miliona fisova sa otiscima prstiju, 6.7oo agenata i istrazitelja, 59 odseka sirom SAD, Kanade i Portorika. Huver je ostao upamcen i kao direktor koji je vodio 10.000 tajnih dosijea i licno kontrolisao i prisluskivao predsednika Dzona Kenedija. Pored uglednih americkih intelektualaca i umetnika, od Tenesi Vilijamsa i Vilijama Foknera preko Carli Caplina i Volta Diznija do Leonarda Berstajna i Dzona Lenona na " crnoj Huverovoj" listi u FBI nalazili su se i Nikola Tesla i Mihailo Pupin, najveci umovi srpske kolonije u Americi. Prvi, jer je politicki i vojno okupljao i organizovao Srbe po SAD, a drugi jer je projektovao " Tajne zrake smrti ".

- Mnogi srpski doseljenici, narocito mi koji smo u Ameriku dolazili posle II svetskog rata, bili smo izlozeni stalnoj kontroli Federalnog istraznog biroa. To je cinjeno iz dva razloga, prvo da u SAD ne udju kriminalci i ratni zlikovci, a potom da bi sposobnije i skolovanije doseljenike, pa i Srbe vrbovali za rad u policiji ili obavestajnoj sluzbi. Istrazitelji FBI su sa nama vodili duge iscrpne razgovore, kako su ih oni zvali " intervjue", u kojima su trazili da im odajemo cak i sluzbene, profesionalne i vojne tajne zemlje i institucija iz kojih dolazimo. Na taj nacin je FBI dolazio krajem rata do mnogih poverljivih informacija o Jugoslaviji, a potom i do ljudi, koji su kasnije postali visoke sluzbenici Federalnog istraznog biroa, ali i drugih obevestajnih sluzbi Amerike. Neki su i direktno radili protiv Jugoslavije, protiv Srba u otadzbini, a i u SAD, a neki su kasnije postali i dobri saradnici jugoslovenske policije. Bilo je to posebno izrazeno sedamdesetih godina, u vreme kada je Dzimi Karter bio predsednik SAD. A taj isti Karter nam se pre dve godine predstavio kao najveci prijatelj Srba - seca se Vuko Dragovic, srpski iseljenik iz Detroita.

Privatna poseta Dzimija Kartera, americkog penzionera dr Radovanu Karadzicu i predsedniku Slobodanu Milosevicu, krajem 1994. godine, vratila je Srbe za pregovaracki sto, a Amerikancima povratila mirovnu inicijativu u razresavanju jugoslvenske krize. Medjutim, ona je pokazala i svu dvolicnost americke politike prema Srbima i podsetila na akcije FBI protiv Srba u vreme tri Titove posete Americi. Jedan od domacina bio mu je upravo Dzimi Karter koji je tada zestoko progonio srpske emigrante. U jednom televizijskom intervjuu Dzimi Karter je, kada se sa Pala i Beograda vratio u svoju Atlanti izjavio : - Ja sam vise misionar nego politicar. Meni se politicki svet nikada nije dopadao !

Kako tvrdi Bob Djurdjevic, srpski poslovni covek iz Finiksa, taj misionar, bivsi americki predsednik Dzimi Karter je dugo i kao clan Saveta za inostrane odnose, ne samo uvlacio Ameriku u nepotrebne politicke avanture vec je i prozivao nekadasnju Jugoslaviju zbog, navodnog, podsticaja medjunarodnog terorizma. Zato Djurdjevic i ceni da je poziv, koji je dr Radovan Karadzic uputio 1994.

22

godine Dzimiju Karteru da poseti Pale i posreduje u sklapanju mira u Bosni, bio strateska greska. I mnogi drugi americki Srbi smatraju Katera za pogresnog coveka, jer nisu mogli da ga dozive kao svog prijatelja, s obzirom da je u vreme svog predsednickog mandata nastupao kao neprijatlje iseljenih Srba i posebno srpskih emigranata. Zbog njega je Nikola Kavaja, clan SOPO otisao na dozivotnu robiju i danas sedi u imigrantskom zatvoru. O svom progonitelju Kavaja je pisao u knjizi "Sinovi izdate Srbije" :

- Nikada nisam bio siguran u tvrdjenje popa Stojiljka Kajevica, da se Udba nece usuditi da sa svojim dzelatima predje Atlantik i otpocne sa ubistvima Titovih protivnika, kao u Evropi. Od jednog starog Crnogorca, krajem sedamdesetih, dosla mi je vest da je iz Jugoslavije u Ameriku prebacena jedna grupa Titovih udbasa, i to Crnogoraca, koja ima zadatak da pobije neke Srbe emigrante. Bio je to rezultat dogovora koji je Tito, prvo l97l. godine postigao sa Ricardom Niksonom, a potom l978. godine sa Dzimijem Karterom da FBI i Udba prate, hapse i likvidiraju srpske emigrantske lidere po Americi. Proculo se bilo da je Karter tog zlikovca Tita cak nazvao i svojim uciteljem i da mu je, takodje, obecao da ce jugoslovensku emigraciju u SAD saseci u korenu. Jugoslovenski udbas i spijun FBI, Bogoje Panajotovic je snimio cak 65 sati magnetofonskih traka razgvora sa emigrantima, na osnovu kojih smo mi 1979. godine osudjeni na veliku robiju - seca se Nikola Kavaja.

I drugi progonjeni, pop Stojiljko Kajevic svedoci da postoji i zvanicni dokument o saradnji FBI i Udbe na progonu srpske emigracije.Taj dokument je, po secanju Kajevica, osmog marta 1978. godine general Franjo Herljevic, tada ministar jugoslovenske policije, predao sefu kabineta Bele kuce, gospodinu Dzordanu Hamiltonu. U njemu je, izmedju ostalog, pisalo : - Mi sve cinimo za Vas, a sada trazimo da po navedenom spisku ove ljude likvidirate ili pohapsite !

Kajevic pominje i telegram Sajrusa Vensa, tada podsekretara u americkoj vladi, koji je poslao Josipu Vrhovcu : - Ispunili smo Vas zahtev !

Svedoci americkog, odnosno Karterovog obozavanja Josipa Broza i njegove nesvrstane politike, posebno u odnosu na Moskvu, kazu da je 39. predsednik SAD toliko ceznuo da vidi Tita u Vasingtonu, da je pristajao na sve zahteve KOS-a JNA i SDB Jugoslavije o marsalovoj bezbednosti u Americi.Tako se dogodilo da je citav kvart oko Bele kuce bio ispraznjen, cak i trake auto-puta, da su svi vidjeniji srpski emigranti pohapseni. A pop Stojiljko Kajevic, koji je u Kongresnoj biblioteci SAD pripremao doktorat je bio pod posebnom kontrolom. Prema procenama srpskih emigrantskih lidera, zahvaljujuci dogovoru koji je SDB imala sa FBI, u SAD je za desetak godina likvidirano dvadeset srpskih nacionalnih aktivista. Tih godina direktori FBI su bili, Klarens Keli za predsednikovanja Ricarda Niksona i Vilijam Vebster u vreme Dzimija Kartera.

Pre sedamnaest godina advokat Nikola Kostic iz Milvokija je na procesu Nikoli Kavaji i petorici u SAD bio branilac Nikole Zivovica i Zivotija Savica, dvojice

23

americkih Srba. Americki Srbin, advokat Nikola Kostic je rodjen 1943. godine u Splitu, u vreme dok je njegov otac Mladen kao cetnik iz Banjaluke robijao u italijanskom zatvoru. Deda mu je bio prota Nikola Kostic, koji je 1918. pomagao srpsku vojsku. Kad je njegov otac Mladen prebegao Italijanima iz Splita u Egipat, pa u Ameriku mladi Nikola je sa majkom Olgom Kostic otisao preko Banjaluke u Novi Sad. Ziveli su dvadesetak godina u Podbari kod Temerinske ulice. Tu je zavrsio osnovnu i srednju skolu. Pocetkom sezdesetih preselili su se u SAD, gde je Nikola Kostic okoncao Gimnaziju, studije prava. Medjunarodno pravo je studirao i magistrirao u Holandiji. Nekoliko godina je u Milvokiju radio kao drzavni tuzilac i potom sudija, da bi 1977. krenuo u privatnu advokatsku praksu, jer jednostavno donosi vise para od drzavne plate. Danas Nikola Kostic u svojoj kancelariji ima osam advokata specijalizovanih za teska krivicna dela od ubistava do krijumcarenja droge i finansijskih prevara. Branio je oko hiljadu americkih kriminalaca u svim drzavama SAD. U Americi Nikola Kostic je poznat kao branilac na procesu Srbima, clanovima organizacije "SOPO", ali i kao osnivac crkve "Sveti Nikola" u Milvokiju i njen dozivotni predsednik. Clan je Srpske advokatske komore iz Cikaga, koja okuplja oko cetiri stotine nasih pravnika i branilaca iz citave Amerike, aktivan je u Srb Netu i mnogim drugim srpskim iseljenickim organizacijama sirom SAD. Zbog toga je i Kostic stalno bio pod neprestanom kontrolom FBI.

- Znate u vreme kada se sudilo Nikoli Kavaji, popu Stojiljku Kajevicu i ostali pripadnicima organizacije "SOPO" radilo se o unutrasnjoj bezbednosti SAD. Oni su bili okrivljeni sa pripremu teroristickih akcija na jugoslovenski konzulat, za zaveru protiv Tita i protiv americkog predsednika Kartera. Sve te optuzbe nisu, srecom dokazane, ali se i zbog njih SAD i posebno FBI nalazio u velikom strahu. Ne zbog Srba vec zbog sebe, jer ja mislim da je citav taj proces bio montiran upravo od strane FBI, CIA i jugoslovenske Udbe. Kljucni covek u toj namestaljki bio je Bogoja Panajotovic, Srbin iz Nisa. Ovaj bivsi konobar, koji je u Americi postao agent FBI, a mozda i same Udbe, odlazio je ozvucen medju srpske emigrante i sam ih nagovarao da bacaju bombe i prave planove za atentat na Tita, pa i na Kartera. On je bio saradnik Jugoslovenske sekcije, posebno oformljenoj pri FBI za borbu sa srpskim emigrantima. Panajotovic je odgovoran za ubistvo Andre Loncarica u Parizu i Dragise Kasikovica u Cikagu. U Ameriku ga je poslala Udba. Ja za to nemam direktne dokaze, ali u razgovorima sa Panajotovicem nikada nisam saznao od cega je taj covek ziveo , ko mu je placao putovanja po Francuskoj, Nemackoj i SAD, ako ne Udba. Jer, Bogoja Panajotovic nikada nigde nije radio, a stalno je boravio u jugoslovenskom konzulatu i ispostavi FBI. I danas se taj covek kao krunski svedok protiv Srba i "SOPO" skriva pod laznim imenima u SAD, dok njegov prijatelj Nikola Kavaja robija u Nju Orleansu. O svemu tome moze vam detaljnije govoriti moj prijatelj Bosko Radonjic, americki biznismen koji danas zivi u Beogradu. Vlasnik je kasina na Tasmajdanu i u "Lotos" baru, gde sam ga i trazio, ali mi je receno da je na godisnjem odmoru.

24

I sam Bosko Radonjic je bio zrtva FBI, tacnije samog Luisa Friha, sadasnjeg direktora Federalnog istraznog biora, koji je u Njujorku, krajem osamdesetih kao sudski istrazitelj progonio Dzona Gotija, jednog od kumova americke mafije. Bosko Radonjic je bio prijatelj Dzona Gotija i samim tim jedan od osumnjicenih o kome su agenti FBI i samo Ministarstvo pravde, kome ova policija zvanicno i pripada, posebno vodili racuna. Cak su nameravali i da uhapse Radonjica, ali im je on izmigoljio i, kako pise u knjizi " Dinastija mafija" otisao za Jugoslaviju. Dok za Bogoja Panajotovica, mnogi srpski emigranti govore da zivi ilegalno sa sinovima u Koloradu, pod drugim americkim imenom i prezimenom. Nikola Kavaja se trenutno nalazi u imigracionom zatvoru, jer je posle pustanja na slobodu iz kaznionice u Luizijani, protiv njega podignut zahtev za deportaciju, s obzirom da Kavaja nema nikakva americka dokumenta i zvanicno nije gradjanin SAD. Sam Kavaja tvrdi da FBI , znajuci da on namerava da ide u Republiku Srpsku i da bude dobrovoljac u armiji generala Ratka Mladica, koji ga je pozvao da dodje, zeli da ga deportuje u Austriju i tako spreci Kavajin ulazak u Bosnu.

U arhivama FBI postoje dosijei i cetnickog vojvode Momcila Djujica, koji je dr Vojislavu Seselju dodelio zvanje vojvode, jer je pomagao vojsku Republike Srpske Krajine. FBI ima dosije cak i mrtvog srpskog kralja Petra II Karadjordjevica, jer je za zivota okupljao srpske iseljenike po Americi oko sebe. Kad je umro 1977. za njegovo mrtvo telo otimale su se dve srpske crkve u Americi, zena, sin i brat nisu mu ni dosli na sahranu, dok se njegova poslednja ljubavnica Mici Lou nad njegovim grobom upoznala sa njegovim bratom Andrejom i ubrzo posle toga za njega se udala. O tome postoje dva svedocanstva iz obimnog kraljevog dosijea iz arhiva FBI. Pored dosijea kralja Petra II Karadjordjevica u kartoteci FBI nalazili su se svi srpski emigrantski lideri, od dr Urosa Seferovica do Bozidara Rada Stojanovica, poznatijeg kao Bab Stoun, jer su oni rad svojih organizacija Srpske narodne odbrane i Srpskog federalniog saveza morali da prijavljuju ovoj americkoj politickoj policiji pod stavkom " organizacije od posebnog drustvenog interesa".

Za FBI u SAD su bili interesantni posebno i oni Srbi, ali i Amerikanci koji su se zalagali za podizanje spomenika djeneralu Drazi Mihailovicu usred Vasingtona. O tome mi je pricao major Ricard Felman, predsednik Udruzenja americkih ratnih pilota spasenih u Srbiji tokom II svetskog rata :

- Smem da tvrdim da su i danas sve americke obavestajne sluzbe, pa i FBI antisrpski raspolozene. To govorim iz svog pedesetogodisnjeg iskustva druzenja sa americkim Srbima. Za mene je sokantno da taj antisrpski stav, koji je inaugurisan u vreme americkog prijateljstva sa Titom i danas postoji u Vasingtonu. Naime, Klintonova administracija i americka vlada ni danas ne dozvoljavaju srpskim emigrantima da u Vasingtonu podignu spomenik generalu Drazi Mihailovicu, iako je Senat jos 1977. godine jednoglasno prihvatio predlog Zakona o spomeniku zahvalnosti srpskom narodu. Tada je, da vas podsetim, Josip Broz, samo dva dana posle usvajanja tog zakona, pozvao u Beli dvor tadasnjeg ambasadora Lorensa Iglbergera i rekao mu da ce licno biti uvredjen

25

ako Amerikanci podignu spomenik generalu Drazi Mihailovicu u Vasingtonu. Iglberger je odmah to dojavio Beloj kuci, ja imam kopiju njegove depese, i Stejt departmanet je odlucio da zaustavi inicijativu oko podizanja spomenika zahvalnosti Srbima. Cekali smo dve decenije, da se promeni americki odnos prema Srbima i opet zatrazili podizanje ovog monumenta i jos desetak spomenika generalu Mihailovicu po SAD, ali nam je vlada opet rekla ne. Kada smo poceli da se organizujemo radi protesta zbog neizvrsavanja odluka Senata, FBI je krenuo u akciju kontrole ne samo srpskih emigrantskih lidera vec i nas iz Udruzenja ratnih veterana i ratnih pilota spasenih u Srbiji !

BAN SUBASIC I AMERIKANCI

Jos tokom rata, dok je bila zainteresovana za sudbinu istocne Evrope i granice komunizma, zvanicna Amerika je zelela da kontrolise ulaz SSSR-a u FNRJ, ali i sam razvoj komunizma u tek stvorenog Titovoj Jugoslaviji. Covek preko kog je takva kontrola uspostavljana bio je, prema tvrdjenju istoricara dr Vojislava Pavlovica, hrvatski ban Ivan Subasic. U januaru 1944. Vasington je predlozio Josipu Brozu da Ivan Subasic dodje u Jugoslaviju, kako bi pregovarao o prelasku domobrana na stranu partizana. Taj predlog Amerikanaca Tito je prihvatio, ali je lukavo predlozio britanskim saveznicima da Nacionalni komitet narodnog oslobodjenja Jugoslavije bude priznat kao nova jugoslovenska vlada, umesto kraljevske vlade u Londonu. A kao kraljev predstavnik u toj komunistickoj vladi predlozen je Ivan Subasic, kog je Tito hteo da primi u sastav NKOJ-a. Subasic je bio iskusan politicar. Rodjen je 1892. godine. Po profesiji je bio advokat. U Prvom svetskom ratu kao austrijski vojnik nasao se na srpskom frontu, ali nije hteo da se bori protiv Srba. Carevina ga je optuzila za veleizdaju i poslala na ruski front. Tamo je stupio u Dobrovoljacki korpus i prebacen je na Solunski front. Pre Drugog svetskog rata Subasic je bio vodja Hrvatske seljacke stranke, a ban je postao 1939. kada je potpisan sporazum Cvetkovic-Macek, kojim je formirana Banovina Hrvatska. Posle okupacije Ivan Subasic je emigrirao u Englesku, ali se drzao dalje od jugoslovenske emigracije zbog netreljivosti saveznika prema Drazi Mihailovicu. Iz Londona je potom presao u SAD, gde je proveo veci deo rata.

Tito i Subasic su se zvanicno susreli dva puta, 16. juna 1944. na Visu i 1. novembra 1944. u Beogradu, kada je i potpisan sporazum o formiranju jedinstvene vlade. Kralj ga je imenovao za predsednika vlade u egzilu. Ivan Subasic je sa Edvardom Kardeljem posle Beogradskog sporazuma 17. novembra 1944. isao u Moskvu na sastanak sa Staljinom. Tom prilikom ruski lider je javno kritikovao Tita sto ne dozvoljava kralju Petru II da se vrati u otadzbinu, sto je Subasic odmah preneo i Amerikancima i Englezima. U novu jugoslovensku vladu Subasic je usao 7. marta 1945. kada je imenovan za ministra spoljnih poslova. Zvanicno Subasic je bio drugi jugoslovenski ministar diplomatije, jer je na toj funkciji u Titovoj vladi nasledio dr Josipa Smodlaku. U obavljanju svojih poslova Subasic je imao dva velika sefa - Josipa Broza i Edvarda Kardelja. Za vreme njegovog mandata sklopljen je 1945. Ugovor o prijateljstvu, uzajamnoj pomoci i saradnji sa SSSR-om. Nije dugo vodio

26

jugoslovensku diplomatiju, posle sedam meseci, pocetkom novembra Ivan Subasic je podneo ostavku. Do ostavke je doslo zbog razmimoilazenja sa Josipom Brozom, koji je zvanicno svog ministra proglasio bolesnim i preuzeo njegovu funkciju. Tito je umesto Subasica bio ministar spoljnih poslova sve do 1. februara 1946. kada je na tu funkciju imenovao Stanoja Simica. Ivan Subasic je jednostavno penzionisan, cime je sisao sa politicke scene FNRJ. Zivot je sve do smrti 1995. proveo u Zagrebu. Prema shvatanju dr Vojislava Pavlovica hrvatski ban Ivan Subasic je bio, ne samo politicki americki covek vec i americki obavestajac.

- Cilj Amerikanaca je bio da Subasic doprinese stvaranju kompromisa izmedju istoka i zapada, cime bi se izbegao direktni britansko-sovjetski sukob na tlu FNRJ. Ivan Subasic je prvi put stupio u kontakt sa americkom obavestajnom sluzbom u leto 1943. godine, kada je posetio SAD. Tada je Amerikancima sam predlozio da za racun i u organizaciji americkih obavestajaca iz OSS ode u Jugoslaviju, kako bi radio na prelasku hrvatskih domobrana u partizane. Taj projekat su Amerikanci tada odbacili, jer je doslo do sporazuma u Teheranu o podeli interesnih sfera izmedju istoka i zapada, odnosno komunista i kapitalista. Time, medjutim, kontakt Ivana Subasica sa americkom obavestajnom sluzbom nije prestao. I dok je bio premijer kraljevske vlade u Londonu, i dok je bio Titov ministar za spoljne poslove Subasic je bio americki agent. Redovno je izvestavao Amerikance o sadrzaju svojih razgovora sa jugoslovenskim rukovodiocima, pa i sa britanskim saveznicima. Tako se dogodilo da je Ivan Subasic u maju 1944. obavestio OSS, a time i americkog predsednika Ruzvelta o svojim razgovorima sa Cercilom i Titom - kaze dr Vojislav Pavlovic.

Jedan od glavnih izvora podataka o stanju u poratnoj Jugoslaviji u CIA, FBI i DIA bili su nasi ratni zarobljenici, begunci, izbeglice i iseljenici. Prema podacima dr Mila Boskovica, autora knjige "Sesta kolona" o neprijateljskoj politickoj emigraciji posle Drugog svetskog rata, u svetu se naslo oko 250.000 nasih ljudi. Pored ustasa, cetnika, ljoticevaca, nedicevaca, balista, belogardejaca, vmrovaca, u toj gomili je bilo 3.764 ratnih zlocinaca. Mnogima od njih, obavestajne sluzbe nasih dojucerasnjih saveznika, tako i americka, pruzile su utociste, pa i lazni identitet na Zapadu. Tako su drugoj ruci pravde iz Jugoslavije izmakli Ante Pavelic, Dido Kvaternik, Ljubo Milos, Dzafer Deva i Vanco Mihajlov.

- Veci deo emigranata prosao je kroz saveznicke logore u kojima je i zapocelo grupisanje bivsih zlocinaca i pedanta selekcija emigranata koju su sprovodile zapadne obavestajne sluzbe s ciljem da ih okupe i organizuju da nastave borbu, ali protiv nove Jugoslavije - pise dr Milo Boskovic. - Stvaraju se vece i manje grupe, pa i organizacije kvislinske emigracije. Mnoge od njih su menjale i svoje nazive i vodje, ali ne i osnovne ciljeve - rusenje Jugoslavije. U tim logorima, jos u Evropi mnogi jugoslovenski emigranti su vrbovani u americku armiju, odelenje OSS i CIC. Nudjena je dobra plata, kuce i limuzine na kredit. Odabir kandidata vrsio je Milos Ivanovic, bivsi oficir, a kasnije je njegov posao preuzeo nedicevac Dusan Sedlar.

27

Valja napomenuti da se u to vreme, sve do 1947. kada je CIA osnovana, Amerikanci nisu previse ukljucivali u ove operacije preko svojih tek zacetih obavestajnih sluzbi. Oni su zajedno sa Englezima, Francuzima, pa i Italijanima, bili saucesnik u ubacivanju diverzantskih grupa u novu Jugoslaviju. Kako pise publicista Milenko Doder u svojoj knjizi "Jugoslovenska neprijeteljska emigracija„, u novi obavestajni rat Zapada protiv Istoka ukljucila se cela nasa emigracija. A prvi je to uradio kralj Petar Karadjordjevic za racun Engleza, potom Amerikanaca. On je njima jednostavno poklonio obavestajnu mrezu Kraljevine Jugoslavije koju je vodio ministar policije, takodje emigrant, Vladeta Milicevic. Prvu saradnju sa jugoslovenskim obavestajcima Amerikanci uspostavili sa Miodragom Paunovicem, ministrom policije kralja Petra II Karadjordjevica. Drugu vezu je imao Draza Mihailovic pre dve radio stanice. Jednu je vodio nekadasnji konzul Dusan Petkovic - Senegalac u Carigradu, a drugu kapetan Nedeljko Plecas u Alziru. I treca veza je bila preko americke vojne misije, koja je dolazila u Stab srpskih cetnika. Jednu takvu misiju, u kojoj su bili americki pukovnik Sajs, kapetan Mansfild i kapetan Bora Todorovic primio je Nikola Kalabic, komandant Gorske garde. Dok je Dobrosav Jevdjevic saradjivao direktno sa pukovnikom Panjotom, sefom americkog obavestajnog centra u Rimu.

SLUZBENI SERVIS

CIA je pocetkom pedesetih dobila i Sektor za neobavestajna dejstva, ciji je posao bio planiranje i izvodjenje subverzivnih akcija pod pokroviteljstvom, opet, Saveta za nacionalnu bezbednost. U tim akcijama, pored CIA, ukljucivale bi se i druge obavestajne agencije Amerike, pa i specijalizovane institucije za psiholosko-propagandni rad kao sto su bile radio stanice "Slobodna Evropa", "Sloboda" i "Glas Amerike". U njima je radilo na srpskohrvatskom programu i na jezicima ostalih jugoslovenskih naroda i manjina, dosta nasih iseljenika i emigranata, od kojih su neki bili agenti.

Cetnicki vojvoda Zvonko Vuckovice koji zivi u okolini Santa Barbare prvi je posumljao u patriotizam kralja Petra II Karadjordjevica. Kao penzioner Vuckovic se skrasio u Kaliforniji. Tu mu je kcerka udata i trebalo je neko da cuva dve unuke. Jedan sin mu je major americke armije. Deca su ga zauvek vezala za Ameriku. On je u SAD dosao 1944. kada je sa cetnickog aerodroma u selu Pranjani kod Gornjeg Milanovca, odleteo je sa americkim pilotima, koje su cetnici spasavali, prema Italiji. Nije uspeo da za Drazu Mihailovica kod saveznika odigra diplomatsku ulogu, otprilike onu koju je Velebit odigrao za Tita, tvrdi njegov biograf Milomir Maric. Uz pomoc pukovnika Alberta Sajca, koji je za vreme rata bio clan americke vojne misije u cetnickom stabu, uspeo da se domogne Amerike. Nije bio sposoban cak ni da prodaje polise osiguravajuceg drustva. U Filedalfiji je, recimo, farbao vunu. Radio je i u Detroitu i Cikagu. Posto je zavrsio godisnji vecernji kurs, dobio je zvanje mehanicara-dizajnera i inzenjera-projektanta. Kao predratni artiljerac, razumeo se prilicno u tehniku. Sve svoje patriotske i politicke iluzije izgubio je posle jednog susreta u Parizu i pokusaja da uspostavi saradnju sa kraljem Petrom II Karadjordjevicem. Tada je shvatio da je i

28

kralj americki covek. Zajedno sa pukovnikom Naumovicem i djeneralstabnim majorom Radulovicem, trebalo je da bude sef kraljevskih komandosa, koji bi otisli u Grcku, a odatle pokusali da se 1946. prebace na teritoriju Jugoslavije. Tri-cetiri dana su slobodno sanjali snove i pravili paklene planove za obaranje Tita, da bi, posle izvesnog vremena, saznali da je kralj Petar celu dokumentaciju sjajno prodao agentima OSS, da bi platio hotelski racun i podmirio zaostale dugove. Tek tada je postalo jasno zasto je kralj od Zvonka trazio da se u poduhvat ukljuci i njegova supruga Anka, kao prevodilac za engleski jezik.

Kralj Petar II posetio je Ameriku prvi put kao zvanicni gost predsednika Ruzvelta krajem juna 1942. godine. Kralju je priredjena vecera u Beloj kuci, a sledeceg dana je posetio Kongres. Bio je gost na veceri kod ministra spoljnih poslova Kordela Hala. Posetio je i Vojnu akademiju u Vest Pointu. Pocetkom jula Kralj Petar II Karadjordjevic je krenuo na turneju po americkim gradovima. Pre odlaska za Kanadu predsednik Ruzvelt i Kralj Petar II su objavili saopstenje u kome je receno da je ova poseta "izraz prijateljstva americkog naroda prema narodu Jugoslavije". Obznanjeno je i da su dvojica vladara potpisali sporazum o uzajamnoj pomoci u vodjenju rata, koji je predvidjao snabdevanje vlade Kraljevine Jugoslavije obavestenjima, oruzjem i materijalima za odbranu, koje Predsednik SAD odobri. Vec u to vreme SAD su u stabu Draze Mihailovica imale svog obavestajca Bila Hadsona. Njega je krajem 1942. nasledio Vili S. Bejli, a njemu se pridruzio i pukovnik Mekdoval. Kada su, medjutim, Amerikanci poceli da dizu ruke od Kralja Petra II i Draze Mihailovica njihove vojne misije 1943. presle su kod Tita, a vlada u Londonu prepustena je Britancima. Do tog zaokreta je doslo i zbog projugoslovenskog delovanja knjizevnika Luja Adamica, violiniste Zlatka Balokovica, Teslinog rodjaka Save Kosanovica i drugih znamenitih iseljenika na americku vlast.

Obavestajna organizacija Kralja Petra II delovala je u Parizu pod nazivom "Sluzbeni servis". Njime je rukovodio u Francuskoj general Todor Milicevic. U saradnji sa dr Macekom, ta sluzba je posle rata formirala niz spijunskih centara prema Jugoslaviji, koji su 1948. pojacali saradnju sa obavestajcima sa Zapada. Jednom spijunskom mrezom rukovodio je pukovnik Dragutin Stencl, a drugom Dobrosav Jevdjevic. Taj "Sluzbeni servis" je ubacio u nasu zemlju 13 posebno obucenih spijuna i diverzanata sa 16 radio stanica. Svi su pohvatani i osudjeni u Vojnom sudu 1951. godine.

"Sef ovog centra bio je Miodrag Paunovic, major vojske Kraljevine Jugoslavije. Njegova centrala bila je smestena u mestu Dorobirn u francuskoj okupacionoj zoni. On je u prolece 1950. godine, pre ubacivanja diverzanata u nasu zemlju, emigrantima i spijunima podelio opstu instrukciju u kojoj je po nalogu zapadnih obavestajnih sluzbi postavio zadatke ove akcije. A to su bili: da organizuju glavni centar za vezu i propagandu, koji je dobio sifrovano ime "Kum", da hitno posalju sve raspolozive informacije o drumskim i zeleznickim komunikacijama, koje se "mogu uzeti u obzir za rusenje", da na svojim terenima prikupe podatke o dislokaciji jedinica JA, naoruzanja, borbenoj gotovosti i moralu pripadnika armije i

29

da ispitaju mogucnosti desanta i prebacivanja ljudi avionima" - pise dr Milo Boskovic.

Miodrag Paunovic je bio major Jugoslovenske kraljevske vojske, koji je posle kapitulacije zarobljen i interniran u Nemacku. Posle oslobodjenja ostao je u emigraciji da se bavi spijunskim poslovima za Kralja Petra II. Zbog toga je odlikovan i unapredjen u pukovnika. Njegov nacelnik za spijunski centar u Trstu bio je Marko Ardalic, koji je nosio spijunsko ime "Agent 692". Bio je sed, nizak, pedantan i temeljan covek. Dobar organizator, jer je uspeo da stvori spijunsku mrezu i u Zagrebu, gde je imao radio-stanicu "Violina" i u Beogradu. Spijunski centar "Janko" u Zagrebu vodio je Ludvig Mekter. A glavni agent, nacelnik Spijunskog centra u Srbiji bio je Milorad Japaga, komandant bataljona kod Dragoslava Racica i clan Staba Dragoslava Draze Mihailovica. Japaga je usao u Jugoslaviju 1949. godine pod laznim imenom Milorad Kladara. Sa njim je bio i Danilo Cintor, kog je on imenovao za sefa Obavestajnog centra Vojvodina. Cintro je bio smesten u jednom salasu kod Novog Sada. Treci clan ove spijunske trojke bio je cetnik Milan Todorovic, bivsi nedicevac i oficir za vezu izmedju Mihailovica i Racica. On je sve do 1947. godine ilegalno ziveo u Vinkovcima, da bi 1948. emigrirao, ali ga je vec 1949. Milorad Japaga vratio natrag u Jugoslaviju. Sirfa kojom se Japaga javljao Marku Ardalicu preko radio stanice glasila je "Republika Srbija", a Cintor je koristio lozinku "Vojvodina je ravna".

SPIJUN ZVANI CICO

"Kada je izbio hladni rat, a posebno kako je rasla napetost u zoni Istre - kaze Doder - Amerikanci su se direktno umesali, pa su svojim dolarima postali "suvlasnici" Kraljevskog obavestajnog centra br. 1 u Trstu. Na celu ovog centra nalazio se Dragoljub Vurdelja, predsednik Pravoslavne crkvene opstine Sveti Spiridon u Trstu. Sve pisane izvestaje agenata i privatnu korespodenciju Vurdelja je vodio preko emigranta Djordja Draskovica, takodje iz Trsta".

Po podeli italijansko-jugoslovenske granice na zonu A i B, Amerikanci su dobili prvi rejon, tacnije grad Trst sa okolinom. Bilo je to 1945. godine. Vec godinu dana kasnije bice to tzv. Slobodni Teritorij Trst, a po Doderovom misljenju, fakticki obavestajna Meka za sve sile, pa i SAD. U takvim uslovima Dragoljub Vurdelja je imao pune ruke posla, jer je za potrebe Amerike rukovodio kanalima za ilegalno prebacivanje emigranata u Jugoslaviju. Prvi njegov kanal se zvao "Slovenska veza", a drugi "Austrijska veza", jer je isao preko Udina - Trzica i Maribora, odnosno preko Udina - Filaha i Klagenfurta. Da bi pokazali kako podrzavaju cetnike kao svoje nove saveznike protiv jugoslovenskih komunista, Amerikanci su, tacnije predsednik Truman je 1946. posmrtno odlikovao Drazu Mihailovica i tako mnoge nase emigrante pridobio uz sebe. I to je bila posledica britanskog zaokreta prema nekadasnjim partizanima i novim jugoslovenskim komunistima. Vasington je samo sledio Londom.

30

"Ovim kanalima su do 1948. godine u zemlju ubacene stotine ustaskih diverzanata i spijuna sa Ljubom Milosem i Bozom Kavranom na celu. Ova akcija se zvala "Gvardijan". Ustase su isle i preko Madjarske, kuda je proslo petnaest njihovih grupa terorista. Amerikanci su u sesnaestoj grupi ubacili i svoja tri spijuna koje je predvodio neki Izidor Strmecki. I oni su, kao i ostali, pali u ruke nasim organima bezbednosti" - pise Milenko Doder.

Dragoljub Vurdelja je bio sreski nacelnik u Smederevu pre rata, a potom jedan od ljoticevih funkcionera. Vurdelja je zbog razgranatih veza i aktivnosti dugo godina smatran najjacim spijunom u jugoslovenskoj emigraciji. Koristio je nadimak Petrovic ili Cico. On je oko sebe okupio nekolicinu agenata iz svih drustvenih slojeva, koji su svoje posebno uporiste imali vec tada u Beogradu. A posebno medju bivsim kraljevskim oficirima, od kojih su neki posle oslobodjenja, tvrdi Doder, postali i staresine JA. Jedan od njih je bio i Andrija Loncaric, koge je Vurdelja i zavrbovao da radi i sa Amerikancima. Zajedno sa Djordjem Draskovicem drzao je u Mariboru jednog profesora, koji je imao sifrovano ime Lojze i koji mu je 1947. bio zatvorio kanale za prebacivanje terorista. Zato je Vurdelja poveo akciju "Crni kralj" da otvori taj kanal. Medjutim, njegova saradnica Mirjana Jovic ga je izneverila i sva dokumenta o tome predala nasoj policiji. Vurdelja je umro 1971. godine, ali se tajna o njegovoj i kraljevoj obavestajnoj saradnji sa Amerikancima nije do kraja razjasnila.

"Obavestajna aktivnost kod nase emigracije pocela je jos 1941. godine, odlaskom u inostranstvo izbeglicke vlade generala Simovica, koja je reorganizovala spijunske punktove u diplomatskim centrima. U saradnji sa nekim zapadnim obavestajnim sluzbama - pise dr Milo Boskovic - emigracija je radila na povezivanju sa cetnickim pokretom u Jugoslaviji. Centri su bili u Parizu, Jerusalimu, Kairu, Istanbulu, Rimu, Bernu i posebno pri Vatikanu. Imali su zadatak da prikupljaju podatke o stanju u zemlji, da vrbuju ljude u Jugoslaviji i pripremaju diverzantske akcije. Kapitulacijom Italije ovi centri su pomereni blize granici nase zemlje - Bari, Brindizi, Taranto, Napulj, Rim, Firenca, Perudja i Trst".

Jedan od ljudi koji se bavio vrbovanjem bio je Bosko Blagotic, specijalni emisar vojvode Jevdjevica. Zdenko Antic, saradnik popa Momcila Djujica, saradnik i Radio stanice "Slobodna Evropa", zavrbovan je jos u logoru Eboli za americke obavestajce. I on je poput ostalih dousnika radio na agenturnim vezama, na kvazi-naucnim prikupljanjima i obradama podataka o SFRJ, finansiranju emigrantskih organizacija, vrbovanju nasih gradjana u inostranstvu i ubacivanju u Jugoslaviju. U jednom od takvih centara u Baden-Badenu, na primer, vrbovani su i obucavani i oficiri Drinske divizije koju je predvodio vojvoda Momcilo Djujic. On je u Jugoslaviju poslao Damjana Davidovica, Petra Markovica, Stanka Bahtovskog, dok je miodrag Paunovic za sprovodjenje akcije "Dalmacija" zaduzio Vojina Mamulu. Svi su oni pohvatani i osudjeni na visegodisnju robiju kao americki, britanski i francuski spijuni. Mnoge emigrantske politicke organizacije su u to doba izdavale uputstva o formiranju obavestajnih sluzbi. Tako je organizacija "Jugoslovenski demokratski savez" iz Minhena, cije se sediste

31

nalazilo u zgradi "Slobodne Evrope", pocetkom pedesetih izdao slicna pravila. Ne treba zaboraviti da je tu radio stanicu osnovala CIA. Rukovodilac te emigrantske organizacije bio je Slobodan Stankovic, zvani Cata, takodje i radnik toga radija. Njegov zadatak je bio da za CIA analizira jugoslovensku, posebno srpsku stampu. Svoje izvestaje je predavao pukovniku Robertu Smitu u americkoj vojnoj bazi kod Minhena, koji je bio koordinator obavestajnih aktivnosti medju jugoslovenskim emigrantima. Amerikanci nisu imali obicaj da priznaju svoju blisku saradnju sa jugoslovenskim emigrantima na obavestajnom planu. Februara 1967. godine, list "Vasingtonpost" priznao je da je CIA direktno finansirala cetnike, da im je platila prevoz od Njujorka do Vasingtona, da ucestvuju na demonstracijama protiv posete Josipa Broza Tita. U to vreme, i cetnicki kolovodja Nikola Kavaja pokusao je atentat na jugoslovenskog predsednika. On se kao terorista jos nalazi u americkom zatvoru, jer je osudjen na dozivotnu robiju. Jednom je javno priznao da mu je u zatvoru Teri Balentajn, oficir za deportaciju ponudio da bude saradnik CIA i FBI protiv svojih Srba. Nikola Kavaja je, kaze, tu ponudu sa gnusanjem odbio.

Desetog marta 1969. francuska policija je u Parizu otkrila unakazen les Andrije Andre Loncarica, politickog emigranta iz Jugoslavije. Ovaj Srbin ubijen je sestog marta, pokazala je istraga, sekirom. Loncariceva glava je bila presecena na dva dela. Emigranti su za ovaj zlocin okrivili Tita i jugoslovensku Udbu, sto nikada nije dokazano. Andra Loncaric je bio rezervni artiljerijski porucnik Jugoslovenske kraljevske vojske. Kad je izbio rat Kralj je izbegao u Englesku, a porucnik Loncaric u Kairo, ali se u Srbiju vraca krajem decembra 1942. kao komandos i obavestajac, zajedno sa majorom Erikom Grinvuldom i narednikom Andersonom. Pripreme za ubacivanje u Srbiju obavljene su u saveznickom, odnosno americkom obavestajnom centru u Kairu. Miomir Radovanovic ga je opisao kao rodjenog obavestajca, srednjeg rasta, zacesljane kose, vise slusa nego sto prica, poliglota. U kairskom hotelu "Jork" odlucio je da sluzi Britancima, a potom i Amerikancima. Skolovanje za obavestajca na kursu "102" okoncao je na brdu Karmela, nedaleko od Haife. U Srbiji se 1943. sastao sa Drazom Mihailovicem, da bi mu preneo poruke Britanaca i Amerikanaca i da bi kraljevog prijatelja gospodina Ilica prebacio iz Beograda u London. Kada je shvatio da ce mu misija propasti Loncaric je pobegao u Tursku. Odatle je preko Alzira 1945. cim je otkrio da su London i Vasington napustili Kralja Petra II i Drazu Mihailovica, presao u Pariz.

AGENTURA ANDRIJE LONCARICA

Glavni grad Francuske bio je ratna luka srpskih emigranata, kao i Petra i Pavla Karadjordjevica, kojima se Andra Loncaric uvek nalazio na usluzi. Pocetkom jeseni 1947. kako tvrdi mr Radovan Kalabic, Loncaric je po nalogu Kralja isao na vezu Ljubisi Visackom u Spaniju i otuda se vratio sa nekoliko diplomatskih pasosa namenjenih srpskim prvacima. Godinu dana kasnije Kralj Petar II poslao je Loncarica na tajni zadatak izvidjanja situacije u FNRJ. Prva stanica na granici bio je Trst, u kome je Loncarica sacekao americki obavestajac Dragoljub

32

Vurdelja. Uz pomoc slovenackog vodica Andra Loncaric je kod Dravograda usao u Jugoslaviju i stigao do Beograda. Uspeo je samo da se javi Kralju kada je uhapsen u jednog beogradskoj garazi. Posle toga uhapseno je jos jedanaest srpskih komandosa, za koje se u emigraciji sumnjalo da ih je izdao udbin agent Dragoljub Vurdelja. O tome je u istrazi sam Loncaric govorio :

- Kratko vreme posle proglasenja Jugoslavije republikom, Kralj je prihvatio moj plan i odobrio mi ilegalan odlazak u zemlju. Iz Londona sam dobio tri pisma - kraljevo, Slobodana Jovanovica i Milana Gavrilovica. Sva tri bila su namenjena Drazi Mihailovicu. Odmah sa otputovao za Italiju u Eboli i potrazio generala Damjanovica. On je bio jedini nadlezan za izdavanje viza cetnickim emigrantima za odlazak u Trst. Pruzajuci mi potrebne papire, Damjanovic me uputio na nekadasnjeg sreskog nacelnika i ljoticevca Vuredlju. Vurdelja je prilicno odugovlacio moje ubacivanje u zemlju. Stvarao je brojne planove i cesto ih menjao. Poslednji mu je bio da se ukrcam na neki italijanski ribarski camac i da, toboze, krenem na ribolov, a zatim se, u toku noci prebacim do jugoslovenske obale i iskrcam negde oko Crkvenice. Odatle da produzim put kako znam i umem. Prihvatio sam i ovu kombinaciju. Vurdelja je pronasao neke ribare koji su pristali da me prebace. Dali smo im oko stotinu hiljada lira akontaciju za predstojeci posao. Medjutim, pocetkom aprila 1946. dobili smo depesu da je Draza Mihailovic uhapsen. Ovo mi je potvrdio i sam Vurdelja. On mi je rekao da je bolje da sacekam dve zene, njegove kurire, i da one odnesu pisma u Jugoslaviju. Nisam hteo to da ucinim. Kraljevo pismo sam unistio. Dobro sam uradio, jer su sa kuririma dosli i britanski policajci. Puna tri meseca su me saslusavali. Na kraju su mi rekli : - Za vas mnogo pricaju da radite za britansju obavestajnu sluzbu. Takva saznanja trecih lica nisu pozeljna ni za vas, ni za nas. Bilo je normalno da to demantujemo ovih hapsenjem. Nama vise niste potrebni!

Posle ovog saslusanja Andrija Loncaric se vratio u Pariz, gde ga je Kralj angazovao da sa Miomirom Radovanovicem ide na tajni zadatak u Spaniju. Jednog dana, u jesen 1947. Kralj je u prisustvu primio nekolicinu funkcionera americke ambasade u Parizu. Do te posete Kralj se nije slagao sa Loncaricevim novim planom o odlasku u Jugoslaviju. Posle razgovora sa Amerikancima, kaze sam Andrija Loncaric, Kralj je pristao. Ali, prvo da Loncaric sa generalom Urosom Tesanovicem i pukovnikom Brankom Naumovicem "snima" Jugoslaviju iz Grcke. A naredne godine iz Austrije i Italije, dok se ne izgradi americka obavestajna mreza u Francuskoj i Nemackoj. Polovinom januara 1948. Loncaric je us pomoc Vurdelje, koji je ovog puta svoj obavestajni centar imao u Milanu, krenuo sa tajnim vodicem Jankom u Jugoslaviju. Uhapsen je 25. marta 1948. godine.

Loncaric je rodjen 1911. u Obrenovcu i kao komsija Aleksandra Rankovica imao je srecu da ne bude streljan u zatvoru u Sremskoj Mitrovici. Medjutim, njegovo pomilovanje 29. novembra 1962. je bilo posledica intervencija Francuske i SAD, pa je Andra Loncaric 1962. ilegalno vracen u Trst. Odatle je 1963. presao u Francusku, pa u Ameriku, gde je formirao tajnu diverzantsku organizaciju SOPO. U tome su mu pomogli vladika Dionisije, dr Uros Seferovic, lider SNO, kao i

33

njegov prijatelj Dragisa Kasikovic. Obavestajac Loncaric bio je i glavni instruktor za rukovanje oruzjem i eksplozivom. Tokom 1967. i 1968. SOPO je izvrsio tri teroristicke akcije, pa je jugoslovenska tajna policija donela odluku da ga likvidira. Posle atentata za vodju SOPO postavljen je pop Stojiljko Kajevic. Prema nekim podacima Kajevica je tajna sluzba SFRJ uspela da zavrbuje, sto se osetilo u njegovom antikomunistickom radu, pa se po svojoj aktivnosti u Cikagu nametnuo Dragisa Kasikovic, urednik lista "Sloboda".

Sluzba drzavne bezbednosti Jugoslavije je i Dragisu Kasikovica, kao sledbenika i naslednika Loncarica registrovala kao "agent CIA". Rodjen je 9. avgusta 1932. u Hadzicima, u porodici Branka i Nevenke Kasikovic, dicnih Hercegovaca iz Trebinja. Bila je to imucna porodica sa kucama u Beogradu, Sarajevu i Dubrovniku. Dolaskom NDH na vlast Kasikovici, koji su imali pilanu i crkvu beze u Srbiju i nastanjuju se u Beogradu. Dragisa je u glavnom gradu studirao prava i pisao knjige za decu. Sredinom pedesetih pobegao je iz FNRJ preko austrijske granice. Sa sedam dolara u dzepu i bez znanja engleskog ulazi u SAD 1957. godine. Bio je to covek koji je digao srpsku emigraciju na noge i antikomunizam isturio kao politicku platformu okupljanja Srba u SAD. Organizovao je demonstracije prilikom Titove poseti Americi. Pripremao je atentat na Josipa Broza, kog je pratio na putovanju po Meksiku. Kada su i 1967. u gradovima SAD i Kanade odjeknule eksplozije pred jugoslovenskim predstavnistvima uhapseno je deset Srba. Dr Uros Seferovic je odbio da finansira te akcije Dragise Kasikovica. Koliko je u tome imao podrsku CIA ne zna se, ali zvanicni Beograd tvrdi da je iza njega stajala americka tajna policija. Dragisa Kasikovic je ubijen dvadeset godina kasnije 19. juna 1977. Za njegovog ubicu se tvrdi da se zove Bogoja Panajotovic i da je poreklom iz Nisa. U Cikagu se predstavljao kao Zoran. Sumnja se da je on ubio i Andru Loncarica. Plan o ovim likvidacijama otkrio je u FBI prebegli vojni policajac Nemanja Jelenic iz Beograda, koji je u SAD zatrazio politicki azil. Inspektor Alan King iz FBI je javno potvrdio da mu je Jelenic rekao da ce Kasikovic biti ubijen. Kao coveka koji je vodio ekgekutore Jelenic je imenovao Branka Lakica, jugoslovenskog vicekonzula u Cikagu. Tom prilikom Nemanja Jelenic je rekao da je imao zadatak da upozori Stojiljka Kajevica da se on cuva likvidacije.

Dr Milo Boskovic u svojoj studiji o emigraciji pominje tako ustaskog emigrantskog lidera dr Branka Jelica, koji je, izgleda, radio kako za KGB, tako i za BND, ali i za CIA. Jelic je sve do 1928. ziveo u Jugoslaviji, kada je emigrirao u Nemacku. Odatle je deset godina kasnije poslat kao ustasa u Ameriku u spijunsku misiju, ali je na brodu uhvacen pod laznim imenom dr Feliks Orozovic. Vracen je u Nemacku, gde je proveo rat. Posle 1945. kao veliki prijatelj Franca Jozefa Strausa doktor Branko Jelic je postao vodja ustaske emigracije. I tada je ilegalno boravio u SAD, pod imenom dr Johan Miler, sa zadatkom da ujedini ustasku emigraciju. Pri tom je dosao u kontakte sa CIA i taj posao obavio uz njenu pomoc. Doduse, dr Jelic je bio hvalisavac, ali su emigranti uvek bili spremni za saradnju kad je u pitanju bila njihova antijugoslovenska aktivnost. Ne treba zaboraviti, medjutim, i na cinjenicu da su mnogi od tih emigranata radili

34

istovremeno i za Udbu. Za mnoge je to bio nacin da prezive u SAD, jer nisu zeleli da rade po rudnicima ili da peru sudove po restoranima. Zbog toga su se emigrantski lideri izmedju sebe optuzivali.

U izvestajina SDB Jugoslavije kao americki agenti pominje se najcesce Nikola Stepanovic, clan Centralne uprave SNO ("Srpska narodna odbrana"), koji je bio izaslanik kraljevske vlade u Kairu, ali i rezervni pukovnik americke armije i obavestajac. Kasnije je postao i savetnik u Stejt departmentu za emigraciju u vreme vladavine Dvajta Ajzenhauera. Nesumnjiva je bila, po SDB SSUP-a i saradnja dr Urosa Seferovica, Vojislava Popovica, brace Slobodana i Milorada Draskovica, Zivka Kajevica, dr Nikole Naumovica, Vlade Zecevica, Dragise Kasikovica i drugih srpskih uglednih emigranata sa obavestajnim sluzbama. Kao srpski lider dr Uros Seferovic se najduze nalazio na celu Srpske narodne odbrane. Rodjen 1913. u Morinju kod Kotora, vlasnik privatne klinike u cikagu. On je bio inicijator objedinjavanja svih emigrantskih srpsko-crnogorskih organizacija i njihovog ukljucivanja u antikomunisticku borbu. Bio je clan Nacionalnog komiteta za Slobodnu Evropu. Na tom planu je saradjivao sa CIA, pise dr Milo Boskovic, analiticar jugoslovenske tajne policije. Doktor Uros Seferovic bio je predsednik SNO od 1966. do 1984. godine, kada je smenjen, sto zbog starosti i neagilnosti, sto zbog razlika u pogledima koje su sve otvorenije iskazivali mladji ljudi: braca Stoiljko i Zivko Kajevic, braca Branislav i Momir Stanisic, braca Rados i Sreten Stevlic, Zivko Savic, Nikola Kavaja, Miodrag Zaric, Bosko Radonjic, Nikola Zivkovic..."Vasington post" je 1967. pisao kako je CIA finansirala srpsku emigraciju, tacnije put Kajeviceve grupe od Njujorka do Vasingtona da bi organizovala demonstracije protiv Tita 1963. godine. Jugoslovenska tajna policija registrovala je kontakte dr Urosa Seferovica ne samo sa ljudima iz CIA vec i sa senatorima Dervinskim i Perslom, koji su se javno zahvalili lideru SNO za "pomoc u predizbornoj kampanji". U Udbi, odnosno SDB je kao greh doktoru Seferovicu bilo zapisano da je redovno bio pozivan na inauguracije americkih predsednika od Niksona preko Forda do Regana. Braca dr Milorad i dr Slobodan Draskovic, kao i Uros Seferovic, imali su svoje katedre, a i mnoge licne prijatelje medju americkim senatorima i kongresmenima, pa su i bili korisceni od strane vlade kao eksperti za jugoslovenska pitanja.

Unutar srpske emigracije bilo je i sporova zbog liderskih ambicija. U tome su svojevremeno glavni protivnici Urosa Seferovica i bili Momcilo Djujic, vodja srpskih cetnika "Ravna gora", i dr Slobodan Draskovic, lider Srpskog kulturnog kluba "Sveti Sava". Ta raskolnicka faza danas je prevazidjena. Jer, svojevremeno, glavni uzrok te borbe bilo je raskolnistvo u Srpskoj pravoslavnoj crkvi, koja ima veliki uticaj na jedinstvo srpsko-crnogorskih emigranata. Prema nekim saznanjima iz redova srpsko-crnogorske emigracije, sa CIA i FBI bili su bliski U. Sefereovic, D. Kasikovic, braca Kajevic i advokat Celovic. Interesantno je navesti da je osamdesetih godina primljena informacija da su nezadovoljnici sa programom SNO, braca Kajevici i Stevlici sa Zivotom Ivkovicem i Branislavom Staniscem, tadasnjim generalnim sekretarom SNO, formirali "Srpski demokratski pokret" (SDP) i da je, navodno, iza toga stajala CIA kojoj su trebale mladje snage

35

za vodjenje tajnih akcija prema Jugoslaviji. Poznato je da je SDP pruzio podrsku princu Aleksandru Karadjordjevicu, prestolonasledniku, pomazuci mu u poslovnim i propagandnim misijama u SAD, Kanadi i Australiji i u Velikoj Britaniji, gde se nastanio. cinjenica je da je SDP odigrao znacajnu ulogu u prevazilazenju raskolnistva u SPC boreci se za njeno jedinstvo. Posle smrti Draskovica i Seferovica, SDP je preuzeo vodecu ulogu u emigraciji i ima veliki uticaj na srpske radnike u zapadnoevropskim zemljama.

KO JE SAHRANIO KRALJA

Mnogo je Amerikanaca srpskog porekla vojevalo za SAD na evropskim prostorima u Prvom, a posebno u Drugom svetskom ratu. Neki su bili na znacajnim i poverljivim duznostima. U ratnom vazduhoplovstvu SAD bilo je oko 40 detasiranih jugoslovenskih vojnika. Kraljev oficir Nikola Stepanovic iz Cikaga bio najuspesniji Srbin u americkoj vojsci.

- Stepanovic je 1941. pozvan u vojsku. Buduci da je, pored engleskog, tecno govorio i francuski, bude odredjen u Sluzbu za specijalne zadatke. Posto je presao u Vasington, Stepanovic je unapredjen u cin kapetana i rasporedjen u duznost rukovodioca Sekcije agenta subverzivnih delatnosti, u Departmanu za rat. Nije dugo cekao ni unapredjenje u cin majora - tvrdi dr Vladimir Grecic, ekspert za Srbe u rasejanju.

Neposredno pre nego sto su SAD usle u rat, Amerikanci su formirali jaku sluzbu za tajne vojne operacije, u kojoj je radio i major Stepanovic. Ona je najpre nosila ime Sluzba za koordiniranje informacija (S.O.I. - Office of Coordinator of Information), a od jula 1942. godine Sluzba za strateske poslove (O.S.S. - Office of Strategic Services). Okupljala je muskarce i zene svih zanimanja, a bila je znacajno orudje za borbu protiv sila osovine. Stepanovic je angazovao vise americkih Srba za rad u toj sluzbi, preko 30 ljudi. Uslov je bio da su fizicki sposobni za rad u neprijateljskoj pozadini. Mnoge je poznavao iz Srpskog narodnog saveza, a o nekima je saznao iz amerikanskog "Srbobrana". U toj grupi su se nasli George Gov Musulin iz Pitsburga, Eli Popovic iz juznog Cikaga, zatim Nik Lalic, Mirko Rajacic, George Vujnovic, Stiv Bizic, Nik Dragas, Dzon Milodragovic, Dzo Veselinovic iz Sent Luisa i drugi. Radeci "iza scene", Stepanovic je dao veliki doprinos americkoj vojsci. Kada je 1942. godine kralj Petar II posetio SAD, dobio je zaduzenje da prati kralja. To poznanstvo ce u potonjim dogadjajima biti od velike vaznosti.

- U leto 1943. godine - kaze dr Grecic - major Stepanovic je premesten u ambasadu SAD u Londonu, u svojstvu vojnog atasea zaduzenog za vezu sa jugoslovenskom vladom u egzilu. Pored ostalog, bio je zaduzen i za informisanje za Jugoslaviju, informisanje jugoslovenske vlade o saveznickim operacijama koje su bile vezane za Jugoslaviju i za informisanje komande americke armije o akcijama koje je jugoslovenska vlada preduzimala u Jugoslaviji. Major

36

Stepanovic je posle premesten u ambasadu SAD u Kairu gde je radio cetiri meseca.

U to vreme komanda saveznickih snaga za Mediteran nalazila se u Alziru. Major Stepanovic tada dosta putuje, posebno u vec oslobodjenu Italiju, u Bari i Kazertu. On je premesten u Italiju u leto 1944. godine i postavljen za stabnog oficira generala Vilsona, a kasnije sluzi njegovim naslednicima; feldmarsalu ser aleksanderu i generalu Narneju. Tada je unapredjen u cin potpukovnika. Obavljao je duznost oficira saveznicke obavestajne sluzbe za Mediteran. U to vreme je mnogo putovao po Severnoj Africi, Sardiniji, Korzici, Svajcarskoj i Francuskoj. Jednom je leteo cak i u Sovjetski Savez. U Italiji, s njim su radili Nik Lalic, Mirko Rajacic i Dzo Veselinovic. Oni su, po Stepanovicevom naredjenju u leto 1945. posetili logore za raseljena lica u Italiji u kojima su bili i Srbi da bi dobili podatke o tome ko je i zasto napustio Jugoslaviju. Potom se potpukovnik Stepanovic pridruzio generalu Vilijamu Morganu u Trstu, da generalu sluzi i kao prevodilac. Stepanovic se septembra 1945. vratio u Vasington, u Departman za rat. Proveo je u vojsci 54 meseca, od kojih 34 u Evropi, Vojnu karijeru je zavrsio kao pukovnik.

Za vojne zasluge dobio je brojna priznanja. Od SAD je dobio "Legion of Merit" za zasluge u obavestajnoj sluzbi saveznickih snaga kao "ekspert za Jugoslaviju i Balkan". Feldmarsal Aleksander ga je licno odlikovao "Ordenom britanske imperije" za njegovo priznavanje Balkana i njegove briljantne organizacione sposobnosti. Dobio je odlikovanja i od Francuske, Grcke, Italije i Malte. Kralj Petar II ga je odlikovao Ordenom belog orla V reda, za pomoc u vreme kraljeve posete SAD 1942. godine i Ordenom belog orla, III reda sa macevima za pomoc kralju u Kairu. Kad je otisao u penziju Nikola Stepanovic aktivno je radio kao advokat Srpske pravoslavne crkve u Americi. Zajedno sa vladikom Dionisijem formulisao je "Slobodnu srpsku pravoslavnu eparhiju za Ameriku i Kanadu". Nik Stepanovic je bio i jedan od retkih ljudi koji je video poslednje dane zivota Kralja Petra II. O tome je svedocio cuveni srpski biznismen Petar Salata iz Cikaga. Ovo svedocanstvo Petra Salate nalazi ze u arhivama FBI i CIA : "...Oko 18. februara 1970. godine kralj Petar Drugi je stupio u bolnicu Sen Kler u Njujorku. Za vreme svoga boravka u bolnici Kralju su predlagali da predje u Cikago radi daljeg lecenja. On nije pristao ali je izrazio zelju da ode u Kaliforniju. Pripreme oko prebacivanja Kralja iz Njujorka u Los Andjelos izvrsili su kraljev adjutant Jovan Obradovic i otac Vasilije Vejnovic iz nase crkve "Sv. Sava". To je bilo 16. marta 1970. Na aerodromu ga je pozdravila njegova prijateljica Mici Lou. Ona je bila potresena kad je videla Kralja u takvom stanju i pohitala je da pozove svoga supruga dr Franka Lou. Dr Lou je rekao svojoj zeni da Kralj umire "i prema svom sadasnjem izgledu nece ziveti duze od nekoliko dana". U tom trenutku obavesten je dr Uros Seferovic u Cikagu o dolasku Kraljevom i njegovom zdravlju i bio je umoljen da dodje sto pre u Kaliforniju. Ocigledno to mu nije bilo moguce.

Pre no sto je Kralj bio prebacen u bolnicu, telefonirao sam njegovom bratu Tomislavu i izvestio o ozbiljnom stanju Kraljevog zdravlja. Tomislav je u pocetku

37

bio protiv dolaska u Ameriku ali je, posle jaceg insistiranja, pristao. On i prestolonaslednik Aleksandar stigli su iz Londona te srede u noc. Za nas je poseta Tomislava i prestolonaslednika Aleksandra Americi bila veliko razocarenje, obeshrabrujuca i, stvarno, nije nicem posluzila, ni nama ni Kralju koji je, u to vreme, bio veoma, veoma bolestan. Nas odbor, na poslednjem sastanku s Tomislavom, nije zeleo nista da preduzima u pogledu sahrane. Sve sto smo mi dotle predlagali Tomislavu, on je odbijao, zbog cega smo prestali da s njim o tome dalje raspravljamo. U medjuvremenu, Kralj se u toku nekoliko nedelja malo oporavio.

Episkop Irinej posecivao je Kralja. Obavestio je monarha da je njegovo ime bilo upotrebljeno pred sudom u Vokigenu, Ilinois, prilikom svedocenja vojvode Momcila Djujica. Kralj je izrazio svoje nezadovoljstvo i rekao da optuzbe koje je vojvoda Djujic izneo nisu istinite. Docnije je episkop g. Irinej razgovarao s nasim advokatima u Vokigenu koji su izrazili zelju da Kralj iznese pod zakletvom izvesne cinjenice koje su mu bile poznate. Episkop Irinej je upitao odbor u Los Andjelosu da li je Kralj dovoljno zdrav da po prednjem postupi. Kad je princ Tomislav saznao o ovom, odmah je telefonirao doktoru Lou i trazio da se ni pod kojim uslovom Kralj ne moze da podvrgne svedocenju takve vrste. U to vreme, takodje, Luka Pecelj saopstio je gospodji Lou da mi ne bismo smeli da to ucinimo i da se Kralj nalazi u vrlo teskom stanju. Princ Tomislav i Luka Pecelj nisu se nijednom zainteresovali za stanje Kraljevog zdravlja po njegovom napustanju bolnice Dzon Vesli i, sledstveno tome, nisu mogli znati kako se Kralj u to vreme osecao. Opozicija je cinila sve da spreci Kraljevo svedocenje, ali bez uspeha. Dr Lou je prisustvovao svedocenju prateci veoma pazljivo ceo tok i brizljivo motreci na samog Kralja. Kad je dr Lou primetio da advokati suprotne strane postaju sve ostriji u njihovom postavljanju unakrsnih pitanja, on je odmah zahtevao da se prekine rad. Kad je ovaj proces bio zavrsen, Kralj je bio ocigledno srecan sto je doprineo nesto nasoj strani u sudskom sporu. On je to zeleo da ucini, rekao je, iako nije uvek u najprisnijim odnosima s episkopom g. Dionisijem.

Na dan 6. septembra 1970. Kralj je proslavio svoj cetrdeset sedmi rodjendan u bolnici za rekonvalescente. Stanje Kraljevog zdravlja bilo je stabilno za sve to vreme ili do 23. septembra kada se, neocekivano, okrenulo nagore zbog priliva krvi u pluca. Gospodja Lou se uplasila i uredila da se Kralj smesta prenese u bolnicu. Kralj je ponovo pao u agoniju. Sedmog oktobra ujutru izvestila me gospodja Lou da je u bolnici bila obavestena od strane univerzitetske bolnice drzave Kolorado u Denveru kao i od dr Stargla da se nasao jedan darodavac jetre. U pitanju je bila petnaestogodisnja devojcica koja je bila na samrti usled saobracajne nesrece. Nas su zvanicno obavestili iz Denvera da je izmedju cetiri osobe izabran nas Kralj kao primalac presadjivanja jetre pod uslovom da se omoguci dolazak Kralja u Denver pre ponoci istog dana. Gospodja Lou me upitala sta da radi. Odgovorio sam joj da moramo iskoristiti tu poslednju sansu da spasemo Kraljev zivot. Ona se s tim saglasila. Tog dana nama je receno da ce Kralj ziveti samo dan ili tako nesto. Ja sam rekao gospodji Lou da se obrati Kraljici za njen pristanak za presadjivanje jetre, sem toga da zatrazi od Nika

38

Stepanovica iz CIA pravni savet i da ga upozna sa celom situacijom. Nik je bio jedina licnost izvan naseg odbora koji je znao sta radimo.

Najpre je Kraljica izrazila strepnju. Ali je potom, posle razgovora s dr Redekerom, koji se o tome starao, dala svoj pristanak preko telefona kome je sledio i telegram. Kraljici je receno da je jedina sansa za Kraljev zivot presadjivanje jetre. Dok je gospodja Lou bila u vezi s Kraljicom, ja sam stupio u dodir sa Nikom Stepanovicem. On mi je rekao da mozemo postupiti kako smo zamislili s obzirom na to da smo dobili Kraljicin pristanak. Upitao sam Stepanovica da li bi se mogao dobiti neki vojni avion. Po njemu, kratkoca vremena to nije dopustala i savetovao je da se zakupi specijalan avion sto smo i ucinili. Let je stajao 2700 dolara. Tako je sve bilo uredjeno i Kralj je bio u Denveru istog dana u osam casova uvece. Operacija je trajala sest casova. Nama je odmah dr Stargl rekao da je sve islo vrlo dobro ali cemo morati pricekati jos dvadeset cetiri casa da bismo saznali nesto vise o stanju Kraljevog zdravlja. Posle nekoliko dana receno nam je da Kraljevo telo nije odbacilo novu jetru. Kraljevo stanje ostalo je isto punih dvadeset pet dana, kada je, neocekivano, pogorsalo zbog teskoce disanja. Umro je dva dana docnije, 3. novembra 1970. godine. Dok se Kralj nalazio u Denverskoj bolnici kraj njegove bolesnicke postelje nalazili smo se gospodja Lou i ja. Posto je izvrsena autopsija lesa, Kraljevi posmrtni ostaci vraceni su u Los Andjelos.

Umrlicu je izdalo jedno denversko pogrebno preduzece koje nije raspolagalo potrebnim podacima o kralju Petru Drugom. Otuda i mnoge netacnosti u umrlici. O tome je druga strana u crkvenom sporu mnogo pisala i govorila prebacujuci nasem odboru da nije dovoljno poznavao Kralja i njegov zivot. Kraljeva smrt objavljena je 4. novembra 1970. zbog izvesnih mera predostroznosti. Mi smo znali da su Luka Pecelj i princ Tomislav ocekivali taj trenutak da bi trazili prenosenje Kraljevih posmrtnih ostataka u London. Nama su bili poznati koraci koji su bili pripremani od druge strane da dodju do Kraljevog tela i prenosenja u London.

Episkop g. Irinej dosao je u to vreme u Kaliforniju i primio na sebe svu brigu, koja nije bila mala, oko sahrane. On je taj posao izvrsio kako treba. Pored clanova odbora samo su dva coveka znala za nas rad. To su bili episkop g. Irinej i advokat Nik Stepanovic. Oni su nam bili od velike pomoci svojim savetima i ohrabrenjem. S obzirom na to da se radilo o zivotu jednog coveka, nama su bili potrebni takvi intelektualci kao sto su episkop g. Irinej i Nik Stepanovic..."

LEGENDA OSS

U arhivskim dokumentima americke obavestajne sluzbe pored pukovnika Nikole Stepanovica krupnim slovima ispisano je jos jedno srpsko ime - Eli Popovic. Ovaj potomak Licana, rodjen u Denveru 1908. godine, bio je od prvih dana nastanka OSS u julu 1942. godine vojni obavestajac. Eli Popovic je odrastao u porodici Nikole i Ljubice Popovic, koji su pored njega imali jos petoro dece. Tragajuci za

39

poslom Popovici su se selili po juznim drzavama SAD od Kalifornije preko Kolorada do Nevade. Zavrsio je nekako osnovnu i srednju skolu. U krugu porodice naucio je da svira tamburicu, a u Pueblu je izucio mesarski i fotografski zanat. U vreme velike depresije tridesetih Eli Popovic je napustio porodicu i krenuo trbuhom za hlebom. Radio je po celicanama u Klivlendu, Pitsburgu, Detroitu, Micigenu i San Pedru. Tu ga je i zatekala vest da su Japanci bombardovali Perl Harbur. Kako pise njegov biograf Filip D. Hart, tridesetdvogodisnji Eli Popovic prijavio se odmah kao dobrovoljac u americku mornaricu. Na zalost, u mornarici nije bilo odela za ovog krsnog Licanina. Popovic je onda otisao u avijaciju, ali je bio pretezak za letenje. Konacno, primljen je u inzinjerijsku diviziju. Kako je na testovima pokazao kvocijent inteligencije 174 Eli Popovic je odmah upucen u Oficirsku skolu Fort Belvor u Virdziniji. Za samo godinu dana zavrsio je oba razreda ove skole i sa diplomom inzinjerijskog oficira upucen je kamp Klejborn u Luizijani na mesto komandanta Inzinjeriske brigade za puteve. Kada je posle nekoliko meseci sluzbeno boravio u Vasingtonu porucnik Eli Popovic upoznao se sa Nikom Stepanovicem, vojnim obavestajcem Pentagona.

Ovaj susret promenio potpuno zivotnu sudbinu Elija Popovica. Svom zemljaku i starijem oficiru Nikoli Stepanovicu pozalio se da nije imao srece da ode na front : "Voleo bih da ratujem!" Pukovnik Stepanovic ga je kratko posavetovao : "Upisi se u OSS!". Jula 1943. porucnik Eli Popovic upisao se na kurs za vojnog obavestajca. Predmete na kojima je morao da pokaze znanje stranih jezika, sposobnosti snalazenja u stranim zemljama i lojalnost SAD, polozio je vrlo lako. Vec u avgustu sa cinom kapetana popovic je upucen u sume Merilenda na obuku i trening specijalaca. Ucio je sifrovanje i desifrovanje, rukovanje sa radio stanicom, padobranstvo, izvodjenje sabotaza i borbu prsa u prsa. Instruktori su im bili britanski obavestajci iz tajne sluzbe MI5, koja je, inace, imala veliki uticaj na formiranje prve americke obavestajne sluzbe OSS. Posle sedam nedelja obuke kapetan Popovic je prebacen u drugi kamp, u drzavi Virdzinija. U njemu je obucavan za upotrebu vatrenog i hladnog oruzja. I ovog puta Eli Popovic je bio najbolji u svojoj klasi. Tada mu je saopsteno da pripada Odelenju za Evropu i da je stavljen na listu obavestajaca koji ce biti clanovi americke vojne misije u Jugoslaviji.

Put do Jugoslavije, medjutim, vodio je kapetana Elija Popovica preko Kaira i Palestine, gde su se nalazili centri OSS za odrzavanje veza sa Amerikancima u stabu Draze Mihailovica i u stabu Josipa Broza Tita. Popovicem nacelnik centra bio je Lin Faris, kog je na to mesto oktobra 1943. godine imenovao licno Vilijam Donovan, prvi covek OSS. Posle opseznih priprema kao clan anglo-americke misije Eli Popovic je 20. januara 1944. sleteo na Medno Polje kod Dravara i uputio se u Titov stab. Zajedno za Radnolfom Cercilom i Linom Farisem kapetan Eli Popovic bio je deo tima koji je vodio brigadir Ficroj Meklin. U februaru vec napustio je Bosnu i odleteo u Bari na raport americkoj komandi. Odatle je upucen kao obavestajac u Makedoniju, kod kapetana Mihaila Apostolskog i majora Tempa Vukmanovica. Bio je opremljen foto aparatom i kamerom radi snimanja

40

pokreta i borbi partizanskih jedinica u Makedoniji i aktivnosti oficira OSS na tlu Jugoslavije. Na osnovu tih zapisa kasnije je napravljen i prvi dokumentarni film o americkoj vojnoj obavestajnoj sluzbi OSS.

Iz Makedonije kapetan Eli Popovic je maja 1944. upucen u Sloveniju, na Crni vrh, odakle je slao svoje radio izvestaje komandi americkih snaga u Italiji. Ujedno je i davao kordinate za letenje i sletanje americkih aviona tipa C47 na prostorima severne Jugoslavije. Iz Slovenije, sa jos dvojicom obavestajaca, Eli Popovic je presao u Kordun. Svoj obavestajni centar instalirao je u Glini, gde je u partizanskim jedinicama upoznao jos jednog americkog Srbina, majora Stevu Stankovica iz Ruta u Nevadi. Avgusta 1944. godine Popovic odlazi u Zagreb da bi iz obavestajnog centra koji je formirao u Cazmi pratio povlacenje nemackih konvoja iz Grcke preko Jugoslavije. Kako taj posao nije mogao dobro da obavlja u Zagrebu i okolini, Popovic se u septembru mesecu prebacio u Prilep, blize grckoj granici. Krajem 1944. po naredjenju komande OSS iz Kaira, medjutim, vojni obavestajac Eli Popovic je povucen iz Jugoslavije u Grcku. Privremeno je smesten u jedinicu britanskih specijalaca "Crveni djavoli", koji su upravo upali u Grcku. Popovic je bio jedini Amerikanac u toj britanskoj specijalnoj akciji.

Kada su partizani i Rusi oslobodili Beograd, oktobra 1944. godine, americki obavestajac Eli Popovic je preko jugoslovenskog glavnog grada upucen na novi zadatak u Burmu. Obavestajno i diverzantski Popovic je sa svojom jedinicom specijalaca "Gorila" pokrivao trougao Kina - Burma - Indija. Tu se upoznao sa jos jednim Srbinom, kapetanom Djordjom Musulinom, zvanim Gov, koji je, takodje, bio oficir OSS. U Burmi je ostao sve do kraja rata, kada se vratio svojoj porodici u Cikago. Za ratne zasluge obavestajac Eli Popovic je dobio cin pukovnika i odlikovan je orednom Srebrna zvezda u leto 1945. godine, zbog cega je i uvrscen u zive legende OSS.

Vojislav Vucinic, poznatiji kao Vejn, iz Bata u drzavi Montana dobio je, takodje, za svoje obavestajne aktivnosti orden, Bronzanu zvezdu OSS. Taj orden urucen mu je jos 1944. godine u Bugarskoj, gde je Vucinic sluzbovao. Za razliku od Eli Popovica koji je bio prirodno inteligentan i spretan obavestajac, Vojislav Vucinic se skolovao za profesora i nije ni slutio da ce raditi za americku tajnu sluzbu. Njegov otac Spiro Vucinic stigao je u Ameriku 1900. godine iz Bilece u Harcegovini. Vojislav je rodjen u SAD 1913. godine, ali je kao dete odlazio u Bilecu kod strica Djoke Vucinica. U Ameriku se definitivno vratio 1929. da se upise na koledz u Berkliju. Odlucio se za istoriju i slovenske studije. Bio je odlican student, govorio je cetiri svetska jezika, pisao je za strucne casopise. Izabran je i za predsednika Slovenskog drustva na Univerzitetu Kalifornija, a kada je upoznao profesora Roberta Kernera mladi Hercegovac dobio priliku za ubrzano studiranje i doktoriranje. Profesor Kerner ga je 1937. uputio na Univerzitet u Pragu da doktorira na temu "Srbi i Austro-Ugaraska izmedju 1903. i 1908. ". U to vreme kao ugledni slavista Vejn Vucinic je bio urednik lista "Jugoslovenski americki glasnik" i magazina "Slavia". Svoj prvi posao dobio je u americkoj vladi, u Odelenju za pracenje i analiziranje zbivanja u Evropi.

41

Japanski napad na Ameriku, septembra 1941. godine zatekao je Vojislava Vejna Vucinica na poslu u Vasingtonu. Radio je tada u Odseku kordinacija informacija - COI iz kog je jula 1942. nastala nova americka obavestajna sluzba OSS (Office of Strategic Services), preteca CIA. Vucinic kao ekspert za slovenska pitanja, SSSR i Balkan, radio na poslovima obavestajnog analiticara politickih problema u zemljama Istocne Evrope. Kao Srbin u vise navrata je angazovan na izradi posebnih studija OSS o Jugoslaviji. Na poziv britanske i jugoslovenske vlade u egzilu, a uz saglasnost Amerikanaca, avgusta 1943. godine Vejn Vucinic je otuputovao u London da inzofmise saveznike o svim vaznim obavestajnim pitanjima vezanim za Jugoslaviju. Umesto da se vrati natrag u Vasington, iz Londona dr Vojislav Vucinic je upucen u Bari, da rukovodi Odelenjem za istrazivanja i analize OSS u Italiji. Njegov zadatak je bio da na osnovu obavestajnih informacija, prikupljenih od agenata OSS, ali i kroz intervjue sa izbeglicama sa Balkana, sacini preciznu studiju o trenutnim i narednim desavanjima na prostorima Jugoslavije i Balkana. U to vreme, i njegova braca bili su mobilisani i angazovani da rade kao vojni obavestajci. Aleksandar Vucinic je bio kapetan OSS, advokat Vladimir Vucinic je bio obavestajac ratnog vazduhoplovstva, porucnik Sem Vucinic je radio na vojnim komunikacijama u Bariju, a kapetan Djordje Vucinic je bio vojni atase SAD kod Titovih partizana u Hrvatskoj i Sloveniji.

Doktor Vojislav Vejn Vucinic nije imao priliku da kao vojni obavestajac poseti Jugoslaviju, jer je SSSR, po americkim procenama, septembra 1944. okupirao Bugarsku, pa je sef Odelenja za istrazivanja i analize OSS upucen na novi zadatak u Sofiju. Zajedno sa general-majorom Vilijamom Halom doktor Vucinic je bio jedini americki strucnjak u Bugarskoj u vreme njenog sukoba sa Rusima. Njegovi izvestaji su zato americkoj vladi i Pentagonu sluzili za procenu stanja u Bugarskoj, ali i na Balkanu, u vreme kada je hladni rat vec pocinjao da se nazire. Za te svoje izvestaje Vejn Vucinic je dobio prvo Bronzanu zvezdu OSS, a potom i oreden Legije casti. Kada se maja 1945. godine vratio u Vasington prebacen je iz OSS u novo Obavestajno odelenje americke vlade, u kome je Vejn Vucinic vodio Odsek za Balkan. Godinu dana kasnije, medjutim, dr Vucinic je napustio americku tajnu sluzbu i vratio se univerzitetskim poslovima. Na Stanford Univerzitetu drzao je katedru o zapadnoj civilizaciji punih trideset godina. Od 1972. pa do 1985. dr Vojislav Vucinic je bio i direktor Centra za ruske i istocnoevropske studije u Americi, o cemu je napisao i objavio desetak knjiga. I ostali Vucinici, braca dr Vojislava Vucinica, napustili su armiju i posvetili se profesorskim i advokatskim poslovima.

NEBESKI OBAVESTAJCI

Jedan drugi Nikola - Nika Dragas, sin Srba iz Like, rodjen 1915. u juznom Cikagu, postao je potpukovnik americke obavestajjne sluzbe OSS, koja je bila preteca CIA. Njegov otac Jovan Dragas dosao je 1896. u Ameriku iz Korenice, odakle je poveo i svoju suprugu Stanu, rodjenu Vukumirovic iz Strlackova sela.

42

Poterao ga je otac Budimir Dragas recima: "Bezi sine da ne sluzis Franji Josifu!" Bili su to vredni ljudi. Jovan Dragas je prvo radio u celicani, bio je toliko vredan da su ga Poljaci zvali "Buba". Od ustedjevine je otvorio kafanu "Licki salun" u Cikagu i upisao svog sina Nikolu u drzavnu skolu "Orvil D. Brajt". Nik je maturirao 1930. godine i upisao se u Tilden tehnicku gimnaziju. Gradjen kao atleta upisao se u klub "Srpski orlovi", pevao je u Srpskom pevackom drustvu "Sloboda" i tu upoznao svoju buducu suprugu Darinku - Doris Smiljanic. Uzeli su se 1940. godine. Bilo je to vreme kada je Nikola Nik Dragas bio vec poznati ragbista u timu "Cikaski kardinali". Americki fudbal mu je omogucio da se zaposli kao menadzer u celicani u kojoj je radio i njegov otac Jovan Dragas.

Kada je izbio drugi svetski rat pukovnik Nikola Stepanovic je pozvao Nikolu Dragasa da postane obavestajac OSS. U toj sluzbi vec su bili Nikola Nik Lalic iz Ohaja, Danilo Dan Desic iz Detroita, Jovan Dzon Milodragovic iz Montane i Marko Majk Rajasic iz Minesote. Dragas je svoju vojnicku karijeru zapoceo kao oficir u 20. Norad diviziji americkog ratnog vazduhoplovstva u Medisonu, Viskansin. Sest godina kasnije, tada vec major Nikola Dragas bio je oficir Vojne odbrambene obavestajne sluzbe SAD. Kao obavestajac DIA radio je sve do 1966. godine, kada se u pedeset i prvoj godini penzionisao. Armiju je napustio sa najvisim vojnim i vazduhoplovnim odlikovanjima. Nastavio je da radi, ali ovog puta kao oficir Odelenja za javnu bezbednost drzave Ilinois. Bio je izuzetno agilan u borbi protiv klasicnog kriminala u Cikagu i ostalim gradovima drzave Ilinois. Sredinom osamdesetih Nikola Dragas je izabran za pocasnog clana uprave svoje srednje skole, a potom i ragbi kluba "Cikaski kardinali".

I Djordje Vujnovic sin srpskog emigranta, koji je pred rat dosao u Beograd da studira medicinu, bio je americki vojni obavestajac. Rodjen je 1910. godine u SAD, ali je kao stipendista Srpskog narodnog saveza dosao u Srbiju. Tu se i ozenio, ali je napad Nemacke na Beograd surovo razbio njegovu mladalacku idilu. Samo zahvaljujuci tome sto je bio americki gradjanin Djordje Vujnovic je sa suprugom odleteo avionom u Istanbul, a odatle u Kairo. Tu je nasao posao u PAN AM-u, ali je ulaskom SAD u drugi svetski rat mobilisan u ratno vazduhoplovstvo. Vujinovic je zavrsio obavestajni kurs u Kairu i kao nebeski spijun leteo nad Balkanom fotografisuci ratne regione. Prilikom seobe vojne tajne sluzbe OSS iz Kaira u Bari, radi lakse kontrole jadranske obale Jugoslavije, Albanije i Italije i major Djordje Vujnovic se primakao otadzbini. Bio je prvo oficir za vezu kod predsednika Ruzvelta, zatim oficir za vezu sa stabom Draze Mihailovica, a potom rukovodilac OSS u Bariju i komandant aerodroma Brindizi. Njegov posao na aerodromu i u Bariju bio je da oprema i ispraca americke letilice koje su isle za Rumuniju i Jugoslaviju sa tovarima vojne i humanitarne pomoci Drazi Mihailovicu i Josipu Brozu. Kada se rat zavrsio Djordje Vujnovic nije ostao dugo u americkoj vojnoj obavestajnoj sluzbi. Opredelio se za biznis, ali je koristeci svoj oficirski ugled dosta cesto pomagao srpskim novopridoslim iseljenicima da se snadju u Americi.

SKOLA U MONTEREJU

43

I kraljev kapetan, ratni zarobljenik Dragoslav Djordjevic iz Obrenovca radio je za Amerikance u vojnoj skoli u Kaliforniji gde je ucio americke oficire i diplomate srpsko-hrvatski jezik. Mnogi od njih kasnije su sluzbovali u Jugoslaviji i Beogradu, iz kog je profesor Djordjevic otisao jos 1941. godine. Ovo je deo njegove ispovesti koju sam pribelezio u jesen 1995. godine :

"... Moj otac Radisav bio je rodom iz Darosave kod Arandjelovca, iz imucne familije. Preselili smo se u Valjevo, gde sam ja i odrastao. Gimnazijske dane proveo sam u Cacku, Cupriji i Beogradu. Znam samo da sam bio dobar djak i da je majka uspela da nas vrati natrag u Valjevo 1927. godine, kada je doslo vreme da idem na studije. Odlucio sam se za Vojnu akademiju u Beogradu. Voleo sam vojsku, njen red i diciplinu, i jarko zeleo da jednog dana obucem uniformu srpskog oficira. Sluzeci u Beogradu upoznao sam sestru svog klasnog druga Dragicu Stefanovic i 1934. godine se ozenio sa njom. Kobnog sestog aprila 1941. jugoslovenska vlada je pobegla za Niksic, a odatle u inostranstvo. Generalstab se povukao na Pale. Tu su i mene Nemci zarobili i deportovali u logor iz kog su nas oslobodili Englezi 1944. godine. Ja sam tada odlucio da odem u Ameriku. Emigraciona komisija SAD u prvoj turi primila je 125.000 Jugoslovena i Srba. "Oni su dobri ljudi, vredni i obrazovani" - pisalo je u americkom izvestaju o useljenim Srbima. Novembra 1949. godine ukrcali smo se u americki vojni brod "Dzerald Makvejd" i krenuli za Njujork. Moj emigranstki sponzor bio je Nedeljko Plecas iz Cikaga, pa se njemu zurilo da me sto pre vidi u Cikagu. U Njujorku, medjutim, Mirko Bjelopetrovic mi je saopstio da mi je profesor Milorad Draskovic nasao novog sponzora Djordja Vujnovica iz Njujorka. On mi je obezbedio prenociste kod Mise Matejica, sina jednog srpskog bogatasa, koji je bio hotelijer u Njujorku. Tu me sacekao je poziv od majora ratnog vazduhoplovstva SAD Djordja Vujinovica da odmah dodjem u Monterej, Kalifornija i da preuzmem posao nastavnika srpskog jezika u vojnoj skoli "Prezidio". Dao mi je Djordje 250 dolara za avionsku kartu do Los Andjelosa i za voznu do Montereja. "Vratices mi kad budes mogao" - rekao mi je na ispracaju.

Ja sam vec podobro znao engleski, tako da sam sutradan na intervjuu kod majora None Sprinfild, dosta dobro odgovarao na pitanja. Pitala me je na kraju odakle sam. Rekoh : - Iz Valjeva, u Srbiji ? A gde je to, pokazite mi na krati Evrope ? Bila je iskrena. Bio sam i ja. To je bilo dovoljno da mi napise preporuku komandantu skole pukovniku Aleksandru Banvelu, starom iskusnom obavestajcu kod generala Makartura, da me primi za nastavnika srpskog jezika. Dekan je bio Din Hamilton. Katedra srpskog jezika u vojnoj skoli "Prezidio" aprila 1950. godine imala ja dvanaest srpskih nastavnika iz Jugoslavije i jos sezdesetak nasih Rusa. I sekretar skole Ana Ribina, Ruskinja bila je poreklom iz Jugoslavije.

Moj domacin u Montereju bio je Ognjen Lakic, nekada pitomac 66. klase Vojne akademije u Beogradu. On je rodjen u Americi, ali je dosao u Srbiju da sluzi vojsku i da studira. Bio je u Kraljevoj gardi, kad se zaratilo, krenuo je da se preko Turske vrati u SAD. U Istanbulu su ga regrutovali za ratnu avijaciju. Radio je kao fotograf, tacnije kao obavestajac. Srusen je iznad Bugarske, ali je kao ratni

44

zarobljenik zamenjen i poslat u Ameriku. Imao je cin porucnika, a kako nije znao dobro engleski slabo je napredovao u armiji. Imao je zelju da bude sef katedre srpskog jezika u Montereju, ali mu ni to nije uspelo, pa je otisao u Koreju. Bavio se slikarstvom, jer je bio covek sirokog duha. Pored njega u ovoj vojnoj skoli sreo sam i Slobodana Ugrinovica tj. Majkla Menarda, koji mi je dao jedan koristan savet : - Budi prirodan, to Amerikanci vole ! Majkl Menard, je 1995. bio novi direktor Srpske kancelarije Kongresa srpskog ujedinjenja u glavnom gradu SAD. Ovaj sedamdesetogodisnji Beogradjanin radni vek je proveo, prvo u americkoj vojsci, a potom u americkoj administraciji. Nastavu na srpskom jeziku vodio je Marin Stude, cetnik kod vojvode Bircanina, Dalmatinac, splitski gimnazijalac i student, koji je voleo da radi. Pisao je skripte sa gramatikom, a ja sam za njih pisao dijaloge. Zbog njega je Ivan Suvalov, direktor divizije za nasu katedru govorio da je to "srpsko-dalmatinski departman". Bio je tu i Stiv Bojanic, Mile Drinjakovic, Miodrag Miki Vukovic, sin generala Vukovica, Branko Milinovic, koji je jedini imao auto, pa Sarajlija Jozef vesel. Milan Petrovic, rodjeni Amerikanac, svojevremeno advokat u Beogradu, stalno je bio u zavadi sa Studeom, pa ga je dekan otpustio iz skole. Petrovic je to pokusao da spreci preko svoje ljubavnice, ali je Stude, preko svoje svalerke, sefa katedre za svedski imao jacu vezu i dobio spor. Moja plata u ovoj vojnoj skoli za strane jezike bila je 204 dolara mesecno. Sobu za oficire sam placao sezdeset dolara, hranu u kantini 35 dolara i bioskopsku kartu pedeset centi.

Posao u "Prezidiu" je bio naporan. Sest casova srpskog dnevno: dijalog, gramatika, vezbe. Nasi ucenici su bili americki dobrovoljci, odnosno profesionalci, kojima je stalo da ne odu u korejski rat. Upravo tada smo obucavali generaciju oficira koja se spremala da ide na rad u prvu americku Vojnu misiju 1954. godine u Jugoslaviji. Za to smo spremali petoricu kandidata - dva pukovnika, dva potpukovnika i jednog majora. Mins Vili je bio u toj misiji, a kasnije je postao i vojni atase SAD u Beogradu. Ova vojna skola obucavala je americke oficire za znanje trideset i cetiri svetska jezika. Zato se u njoj mnogo radilo, cak i nocu. Kod nas je srpski ucio i major Dzim Keli, koji je, takodje, bio vojni atase i u Beogradu i u Zagrebu, pa izvesni Henrik i Milan Vuksic. Od svih pitomaca najbolji je bio Poljak Henri Stolc koji je srpski naucio savrseno za samo sest meseci. Meni je to odgovaralo, jer sam fakticki bio opet u vojsci i na poslu koji sam umeo da radim. Marin Stude je imao poverenje u mene. Kada je umro 1970. godine uprava je mene imenovala za sefa katedre za srpski jezik. Imao sam tada sedam nastavnika Dragomira Dimitrijevica, Dusana Jankovica, Nadu Markovic, Mihaila Radusinovica, Dragisu Ristica, Jovana Vukcevica, Stefana Tufegdzica i Rada Stojanovica. Amerika sedamdesetih nije imala velike interese prema SFRJ, pa je u nastavi bilo malo oficira. Uz to tehnika je toliko napredovala da su u americkoj armiji kompjuteri preuzeli poslove prevodjenja uhvacenih poruka na stranim jezicima.

Kada sam 1986. godine odlazio u penziju katedra za srpski jezik imala je samo pet nastavnika i petnaestak polaznika. U penziju sam otisao u 76-oj posto sam napuniio 35 godina sluzbe. Bilo mi je vec dosadilo da se bavim ovim poslom. Bas

45

sam ispracao jedan bracni par za Beograd, majoru sam predao diplomu o polozenom srpskom jeziku, pozeleo im srecan put i onako uzgred rekao: - I ja odlazim, ali u penziju ! Svi su bili iznenadjeni. Posle mog odlaska srpska katedra je ugasena, odnosno pripojena je bugarskoj. Srpski jezik je nastavio da predaje Jovo Vukcevic. Sada je to samo kurs za srpski, koji zbog rata u Bosni, trenutno pohadja pedesetak americkih oficira. Zbog toga je Jova Vukcevic morao da zaposli jos desetak nastavnika srpskog jezika. Dok sam radio u americkoj vojnoj skoli "Prezidio", meni je kao i ostalim srpskim oficirima i nastavnicima, bilo strogo zabranjeno da se bavimo politikom i da srbujemo. Bio sam clan Srpske narodne odbrane kod Milutina Bajcetica i clan Srpskog kulturnog kluba Sveti Sava kada ga je vodio Slobodan Draskovic. Neko od Srba me je zbog toga cinkario u FBI i armiji , pa sam morao godinu dana duze od ostalih da cekam na americko drzavljanstvo. Vojska je, verovatno procenila da nisam dovoljno disciplinovan i lojalan. Pokusavao sam u FBI da dobijem taj dokument od meni, odnosno dosije, ali mi ga nisu dali. CIA i FBI su pratili rad srpskih organizacija i gusili nas tajno..."

I pukovnik dr Milos Kostic prosao je slicnim stazama, ali dvanaestak godina kasnije. Njegov otac Branko Kostic, predratni artiljerisjki pukovnik bio je 1953. emigrant i poslovni covek u Becu. Milos je u Beogradu studirao masinsku tehniku i boksovao u "Crvenoj Zvezdi". Prvom prilikom kada je ovaj bokserski klub gostovao u Austriji mladi Kostic se odvazio i zauvek ostao u Becu. Kod oca je proveo naredne tri godine, da bi zavrsio studije masinstva, a onda je 1956. otputovao za Ameriku. Kako je u Salcbrugu vec postojao centar americkih okupacionih snaga Milos Kostic se sam prijavio da sluzi armiji SAD. Narednih sest godina, cim je u Njujorku polozio ispit za americko drzavljanstvo, Beogradjanin Milos Kostic bio je profesionalni vojnik. Vojska mu je bila dobro utociste za dalje skolovanje, prvo na Vojnoj akademiji, a potom na Univerzitetu Cikago, gde je zavrsio studije biznisa i finansija.

Tako, vec skolovan iskusan oficir Kostic prihvata poziv i odlazi u Vijetnam kao specijalac DIA za posebne akcije. Iz vijetnamskog rata Milos Kostic se vraca sa cinom majora i ogromnim iskustvom vojnog specijalca. Pentagon je to iskustvo umeo da iskoristi, pa je Kostic angazovan u SAD na obuci regularnih jedinica i specijalne policije za gerilski rat na Jugoistoku Azije. Tokom sezdesetih Milos Kostic je jos jednom sluzbovao u Vijetnamu. Ucestvovao je u cuvenoj Tet - ofanzivi. U Ameriku se vraca 1968. godine sa cinom pukovnika i odlazi u penziju. Ozenio se u medjuvremenu sa Ren Lin, Kineskinjom koju je preveo u pravoslavnu veru i prektstio u Svetlana Kostic. Imaju cetvoro dece i dve kuce, jednu u Vasingtonu, a drugu na Markovom ostrvu u Meksickom zalivu. To, medjutim, nije bio kraj Kosticevih aktivnosti. Kada je kod slavnog nobelovca profesora Hajeka doktorirao na tezi o strateskim ekonomskim i medjunarodnim odnosima Milos Kostic je postao trazeni predavac u Americi, Juznoj Africi i Evropi. Predavao je na Unverzitetu za nacionalnu odbranu u Vasingtonu, u Generalstabnoj skoli na Tajvanu, Generalstabnom univerzitetu u Johanezburgu i Ciriskom univerzitetu.

46

Politicka aktivnost u Republikanskoj stranci omogucila je dr Kosticu da udje u americki Senat kao clan Komiteta za upravljanje i Odbora za bankarstvo. Krajem 1976. imenovan je i za direktora Instituta za strateska ekonomska istrazivanja u Vasingtonu. Dolaskom Ronalda Regana u Belu kucu i jacanjem dominacije republikanaca dr Milos Kostic postaje 1980. godine savetnik Odbora za drzavnu bezbednost, mada je istovremeno kao direktor radio volonterski i za Pentagon. Kad mu se otac Branko tesko razboleo dr Kostic je 1986. ostavio sluzbu u Vasingtonu i otisao u Austriju. Prilika da se vidi sa ocem bila je i sansa da u Evropi oseti svu zestinu srpskog problema, pa se Milos Kostic angazovao preko organizacije Srb net da pomaze svojoj otadzbini.

RADAN GRUJICIC KAO MARKO JANKOVIC

Punih cetrdeset godina SFRJ je trazila od Kanade da izruci Beogradu ratnog zlocinca, agenta IV odelenja za borbu protiv komunista Specijalne policije Radoslava Radana Grujicica radi sudjenja zbog izvrsenih deset ubistava 25. maja 1943. godine. Osmog decembra 1992. Radan Grujicic je uhapsen u Vindozru i optuzen za "zaveru sa nemackim okupatorima i srpskom kvislinskom vlascu". Bio je to rezultat upornosti i komunisticke vlasti i tajne policije SFRJ, koji su zeleli zivog Radana Grujicica jer je za mnoge zive i mrtve clanove KPJ ovaj osamdesetdvogodisnji emigrant bio neugodan svedok izdaje u njihovim redovima. Kanada je, na sugestiju SAD, vise godina odugovlacila hapsenje, jer navodno nije imala dovoljno dokaza u Grujicicevoj krivici, pa je cak i specijalna delegacija suda iz Vindzora dolazila u Beograd da se uveri da je njihov sugradjanin ratni zlocinac. Posle samo nekoliko dana, medjutim, sudjenje Radanu Grujicicu u Vindozu je obustavljeno. Kako je Ministarstvo pravde SRJ obavesteno proces je obustvaljen zbog starosti i teske bolesti Radana Grujicica. Njemu je vec zbog secera i gangrene amputirana jedna noga, preziveo je mozdani udar, a pronadjen mu je i rak, pa je za Kanadjane bilo besmisleno da se sudi polumrtvom coveku. Kada je, medjutim, dve godine kasnije Radoslav Grujicic preminuo u starackom domu, mnogi komunisti u Srbiji su odahnuli. Za njih je Radan Grujicic, posle vojvode Momcila Djujica, bio najopasniji Srbin u emigraciji.

Radan Grujicic je rodjen 1910. u Pljevljima. Gimnaziju je zavrsio u Uzicu, a prava u Beogradu 1938. godine. Bio je tada blizak komunistima, sve dok nije iz ilegalnog kruzoka KPJ, preko Zadruznog saveza nasao zaposlenje u policijskoj upravi grada Beograda. U pocetku je bio samo obican agent IV odelenja za borbu protiv komunista, ali je zbog svoje upornosti i efikasnosti ubrzo unapredjen u zamenika zloglasnog Boska Becarevica, nacelnika u Specijalnoj policiji. Tokom rata kroz istragu i saslusanja kod Grujicica i Becirevica prosli su mnogi poznati komunisti : Pera Stambolic, Draza Markovic, Olga Dedijer, Vladimir Ribnikar, Milos Minic, Mitra Mitrovic, Vera Miletic, Ivo Andric, Milutin Doroslavac, Koca Popovic, Aleksandar Vuco, Oskar Davico, Bosko Siljegovic, Svetozar Vukmanovic Tempo. Kada je prebegao u Ameriku inspektor Radan Grujicic je dobio sva ta dosijea, u kojima je crno na belom pisalo kako se ko od komunista

47

drzao u Specijalnoj policiji. Tacnije, ko je izdao svoje drugove, a ko nije. Tu arhivu i sve sto je i sam znao i video Grujicic je ustupio CIA. Za uzvrat je dobio lazni identitet i obecanje da nece biti izrucen Jugoslaviji i komunistima koje je isledjivao. O tome sam Grujicic je jednom prilikom rekao :

- Pred kraj rata uspeo sam da prebegnem u Italiju, a odatle u Austriju, pravo kod Amerikanaca. Americki oficiri tajne policije su mene i Jovana Kodema odveli u opstinu varosi Ensu na Dunavu. Bilo je to 1948. godine. Odatle su nas priveli u Stab za Mediteran, kod generala Leja u Livornu. Tamo je bio pukovnik Grener iz Njujorka, Irac poreklo, i ona nas je uzeo u svoj obavestajni servis. Radili smo samo defanzivnu obavestajnu sluzbu. Ako im se neki Srbin ili Jugosloven obrati za neku molbu ili slicno, oni su prvo pitali nas sta o njemu znamo. Njih je interesovao rad komunista u vojsci i slicno - i mi smo im to i davali. Jos u leto 1947. meni, Kodemu i Zutajkovicu, svi su oni radili u Upravi grada Beograda i dobro govorili francuski i italijanski jezik, Amerikanci su dali jednog arheologa. Bio je to Huk Dejvis iz Kentakija. Njegov posao je bio da nas ispituje i da nas drzi na vezi. Bili smo u Pizi, a posle smo prebaceni u jednu vilu u Livornu, gde je stanovao i direktor lista "il Telegrafo" i licni prijatelj grofa Cana. U toj vilo smo se mi hranili i spavali.

Kada je poceo komunisticki ustanak u Grckoj, pukovnik Grener, sef obavestajne sluzbe SAD za Mediteran, trazio je od visih vlasti da nas povede u Atinu i da nas ubaci iza linije fronta da bi sakupljali vazne informacije za njih. Kodemo je tada isao sa mnom. Kasnije je Kodemo nastradao. Ubio ga je neki Sekulic, sef Ozne stacioniran u Lincu. Ja sam to prijavio Amerikancima. Oni su me prebacili u SAD, a zatim u Kanadu. Onda su mi redovnim putem u opstini promenili ime. Ja sam uzeo ime Marko Jankovic. U Kanadi sam dobio drzavljanstvo i pasos. Bio sam dva puta u Engleskoj, Belgiji, Austriji, Nemackoj i Francuskoj. Putovao sam po celoj Americi i prodavao srpske i jugoslovenske knjige kao Marko Jankovic. Cak sam saradjivao i sa izdavackom kucom "Komunist" iz Beograda kao Marko Jankovic. Trideset godina sam ziveo od knjiga koje su stampane u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. A mene je Udba trazila po Americi i Kanadi da me ubije. Trazila me je po imenu Radan Grujicic. Ni na kakvoj listi ratnih zlocinaca ja nisam bio. Nikoga rukom nisam ubio. To je najvaznije da se zna!

Komunisti su me optuzivali da sam kriv za smrt najmanje 50 000 komunista u Jugoslaviji. Zasto? Zato sto sam jedini iz Specijalne policije grada Beograda ostao ziv. Dragog Jovanovica su ubili na putu iz Toronta u Bari, gde je trebalo da bude izrucen komunistima. Nadjen je obesen u vozu. Slicnu sudbinu doziveli su Becarevic, Vujkovic i Gubarev. Meni je glavu spasla Becareviceva i moja arhiva.

Jedan deo policijske dokumentacije ja sam 1945. godine poneo sa sobom. To su bili dosijei, zapisnici sa saslusanja i dokumenti o beogradskim komunistima koje sam ja licno obradjivao. Drugi deo je bio Boskov. Pre nego sto je Bosko Becarevic uhvacen on je citavu dokumentaciju o komunistima predao nasem kolegi. Milasinu Cupicu Tu dokumentaciju, kada se videlo da se rat gubi, Bosko

48

Becarevic je drzao stalno uz sebe. Ovaj covek je emigrirao u Australiju. Dok je bio u logoru Sent Cezaro, cetnici su Englezima prijavili Cupica zbog te arhive. Da ne bi dokumentacija Specijalne policije pala u ruke Englezima kolega Cupic je dao Dusanu Hajdukveljkovic. On je bio domacin seljak iz Smederevske Palanke. U njega Englezi nisu posumnjali.

Hajdukveljkovic je emigrirao u Ameriku. Oboleo je pedesetih godina od raka i kad je video da ce mreti, predao mi je citavu arhivu. Tu su bila i dokumenta iz Pokrajinskog komiteta KP za Srbiju. Ja sam je stavio u kofer, koji je bio uvek kraj mene. Srbi iz Engleske, onaj Tosic mi je trazio arhivu da delove iz nje objavio u "Nasoj reci" u Londonu. Nije mi padalo na pamet da se odvajam od vogo blaga. Meni je neko iz Beograda u ime profesora Jovana Djordjevica nudio 25 000 dolara da mu predam orginale dokumenata iz njegovog dosijea. Pre desetak godina neko mi je upalio kucu. Pretila je opasnost da mi kofer sa arhivom izgori, ali mi je profesor Nikola Stulic, ovde iz Vindzora spasao dokumentaciju i biblioteku sa pedeset hiljada knjiga. Ja sam arhivu cuvao koliko sam mogao, sve dok 15. juna 1990. iz Beograda nisu dosli neki udbasi da me ubiju. Tada sam je dao CIA. Najuverljvija verzija je da je Miloseviceva zena Mirjana Markovic dala 30 000 dolara i obecala jos 70 000 ako me ubiju. Razlog je sto ja imam svedocenje njene majke Vere Miletic, koja je izdala 346 clanova KP - govorio je Radoslav Radan Grujicic.

Iva Cora ili Slepi bili su nadimci Mome Markovica, brata Draze Markovica. Pocetkom 1943. kada sam ja otisao u Veliko Gradiste da vodim istragu protiv jedne grupe komunista, sreo sam medju njima i Veru Miletic. Trebalo je da bude meni dovedena, ali je tada vec bila u drugom stanju. Sa Momom Markovicem, kazu. Uspela je nekako da se skloni i da se izvuce. Uhapsena je, medjutim, Slobodanka Stefanovic, studentkinja agronomije i komunista na Beogradskom univerzitetu. Bila je najbolja drugarica Vere Miletic. Sve sto je znala, kazala je na dvadeset strana. Posto je Vera Miletic rodila devojcicu i dala je roditeljima u Pozarevac, Moma Markovic da bi se resio obaveze poslao je "Mihailu" u Beograd. Tu smo je uhapsili u jednoj zasedi. Nju je saslusavao samo Becarevic i od svakoga je krio. Olivera Zivkovic iz Kragujevca je pisala zapisnik sa saslusanja. I ja imam taj zapisnik, odnosno samo fotografisan jer je orginal pohranjen na sigurno mesto. Vera Miletic je odala 346 clanova partije i partizana, i dala je sve podatke o njima. To je bila jedna medju najvecim provalama medju komunistima. Ona je provalila i samog Janka Jankovica. Becarevic je mislio da sakrije svog kuma Janka i da pusti Veru. Ali, nemci su naredili da svo koji su bili uhvaceni u toj provali moraju biti odvedeni na Banjicu. I Vera.

Komunisti su bili opaki ljudi. Imali su strahovitu organizaciju. Sada mogu da priznam da su bili bolje organizovani od nas u policiji. Moje je duboko uverenje da se Titova Jugoslavija raspala zato sto na kraju nije bilo vise pravih komunista ili ih je ostalo jako malo. Zadnjih dvadesetak godina na vlast su dolazili pohlepni ljudi i otvoreni hrvatski i slovenacki nacionalisti...- izjavio je Radan Grujicic alijas Marko Jankovic u jesen 1993. godine.

49

Posle njegove smrti 1996. clanovi porodice su u koferu sa arhivom Specijalne policije nasli mnoga pisma koja govore o saradnji Radana Grujicica ne samo sa CIA vec i sa ljudima iz britanske i sovjetske tajne sluzbe. Ocigledno je da je Marko Jankovic umeo dobro da trguje svojim kapitalom, dokumentacijom koju je sakupljao dok je bio agent IV antikomunistickog odelenja Radoslav Radan Grujicic.

NOVO VRBOVANJE

Novi politicki sukobi u Jugoslaviji, odnosno Sloveniji, Hrvatskoj i Bosni, naterao je FBI jos 1989. godine da u SAD posveti mnogo vise paznje zbivanjima u Ambasadi SFRJ u Vasingtonu i Misliji SFRJ pri OUN u Njujorku. Po posebnom naredjenju Ronalda Regana, a potom i Bila Klintona nalozeno je intenzivno prisluskivanje jugoslovenskih diplomatskih i privrednih predstavnistava i kontrola jugoslovenskih postanskih posiljki. Tako se dogodilo, na primer, da je jedan americki skolarac, dvanaesetogodisnji Jan Gleson, uputio pismo Ambasadi SFRJ sa molbom da mu dostavi najsvezije informacije o nasoj zemlji, kako bi napisao domaci zadatak. Pismo je, medjutim, zavrsilo u arhivi FBI, odakle je otislo javnom tuziocu, pa je maloletni Gleson iz Indijane osumnjicen za spijunazu u korist SFRJ. Kada se citav slucaj nasao na stranicama americke stampe kao primer policijske farse, Ambasada SFRJ je zvanicno ovom uceniku poslala trazene podatke i nekoliko dinarskih novcanica za njegovu kolekciju stranog novca. FBI od 1991. intenzivnije pazi i na srpske iseljenike i njihove politicke lidere poreklom iz nekadasnje SFRJ. Naime, pretila je opasnost da, posle raspada SFRJ i rata u Hrvatskoj i Bosni i u Americi dodje do etnickih sukoba izmedju Hrvata, Muslimana, Srba i Slovenaca, kojih po nekim procenama ima oko dva miliona.

FBI nije nista ucinio ni na pronalazenju terorista u Americi, koji su u vise navrata slali preteca pisma srpskim iseljenicima da ce izvrsiti atentate na Radovana Karadzica i Slobodana Milosevica, kada budu posecivali SAD. Takva pisma poslata su poslednji put u oktobru mesecu 1995. pred najavljeni dolazak predsednika Srbije u Dejton, a i u Vasington. Vecina od tih pisama bila je anonimna. Ali neka su bila potpisana sa imenima ustaskih organizacija, a neka cak i sa imenima izmisljenih srpskih ilegalnih grupa "Crna ruka Amerike" i "Crni panteri Krajine".

Nekako u to vreme CIA je u SAD raspisala specijalni konkurs medju srpskim iseljenicima za angazovanje mladih ljudi, dakle Srba, za spijunske poslove u otadzbini predaka Srbiji i Crnoj Gori. U tom oglasu, pustenom na Internet i americku mrezu Onlajn, koji je potpisao Sivon Mets, stariji referent za osoblje CIA, pise :

" Mi smo u proceu regrutovanja novih mladih operativaca za teritorije bivsih jugoslovenskih republika Srbije i Crne Gore i ostalih regiona koje jos uvek naseljavaju Srbi. Vi treba da imate najmanje 18 godina, da tecno govorite i pisete

50

srpsko-hrvatski, posebno srpski dijalekat, i da budete zaista dobro upoznati sa obicajima starosedelaca. Da bi ste se kvalifikovali neophodno je da prethodno zivite u SAD. Ako budete odabrani primacete stipendiju tokom rigorozne sestomesecne obuke u nasim objektima u Meklinu i ucestvovacete u dodatnoj dvomesecnoj strogo kontrolisanoj vezbi na terenu. Oni koji sa uspehom zavrse obuku treba da ocekuju upucivanje u inostranstvo na vise od dve godine. Nudimo izdasnu nadoknadu. Posaljite svoju kratku biografiju i pregled primanja, uz strogu diskreciju, direktno na - P.O.Box 7491, Meklin, VA 22101 ".

Kako sam saznao od americkih Srba, mojih prijatelja, i pored toga sto je srpskim mladicima ponudjena plata od 2 500 dolara mesecno, niko se od nase dece iz SAD nije javio na ovaj oglas CIA za spijuna u Srbiji i Crnoj Gori.

51

3. KRTICE U PREDSEDNISTVU SFRJ

Godine 1989. protivnici Jugoslavije vec su poceli da se organizuju. U Sloveniji i Hrvatskoj protiv SFRJ bili su antikomunisticki disidenti, liberalni novinari i nacionalisti. Za svoje javne optuzbe i prozivke Beograda oni su imali ili dobijali podrsku zapadnih drzava, od neutralne Austrije preko Nemacke do SAD. Bilo je to vec vreme kada su i neki visoki jugoslovenski funkcioneri i javno koketirali sa Amerikom, odlazili na konsultacije u Vasington i vodili poverljive razgovore sa Amerikancima usred Jugoslavije. U SDB SSUP-a kontraobavestajcima je izdato naredjenje da registruju tajne kontake jugoslovenskih funkcionera sa stranim diplomatama, politicarima i obavestajcima. Interesantno je da i pored propasti SFRJ ni SDB SSUP-a, a ni KOS JNA nikada nisu javno objavili imena ljudi koji su izdali Jugoslaviju.

Medju saradnicima Ambasade SAD tj. i CIA dr Petar Knezevic nabraja bas Antu Markovica, Josipa Vrhovca, Budimira Loncara, dr Harisa Silajdzica, dr Vasila Tupurkovskog, Dimitrija Rupela, Gojka Suska, Branka Salaja, Ivana Milasa, Pericu Jurica, Stipu Mesica. Uostalom i sam Borisav Jovic navodi da je ambasador Cimerman samo Budimira Loncara u SFRJ obavestio sredinom novembra 1990. godine da je CIA sacinila analizu o Jugoslaviji, odnosno njenom skorom raspadu i o mogucem vojnom udaru kao nacinu da se taj raspad spreci. Vec pocetkom decembra 1990. Jovic je dobio informaciju da je CIA instalirala u Budimpesti stab svojih strucnjaka, koji sa FBI i madjarskim MUP-om rade na planovima razbijanja SFRJ. Taj plan je aktiviran, svedoci Borisav Jovic, posle pobede Milosevica na izborima, jer je u Vasingtonu i CIA odluceno da Jugoslavija vise "ne moze da postoji".

Kako tvrde obavestajni pukovnici dr Bosko Todorovic i Dusan Vilic, u Centru za obavestavanje i javljanje SIV-a snimani su svi telefonski razgovori, ukljucujuci i one koje je vodio premijer Ante Markovic. Na jednoj od tih traka zabelezen je, kazuju Todorovic i Vilic, i snimak razgovora Ante Markovica sa hrvatskim premijerom Josipom Gregoricem. Bilo je to u septembru 1991. godine. Gregoric je obavestio jugoslovenskog premijera da je rukovodstvo Hrvatske donelo odluku da povuce sve svoje kadrove iz federacije, a da zatim najuri JNA iz Hrvatske.

- Nismo se tako dogovorili kod Tudjmana. Budimir Loncar ce dosadasnje stavove SSIP-a revidirati u OUN u korist Hrvatske. Upravo mu predstoji put u Njujork. A sa vojskom, takodje, ne treba zuriti. Treba se od nje sto vise uzeti, pa je onda proterati. Ja ostajem ovde dok se sve to ne zavrsi u korist Hrvatske - odgovorio je Ante Markovic.

Budimir Leka Loncar, ali i Josip Vrhovec, dva bivsa ministra SFRJ, su kao diplomate i obavestajci aktivno od 1991. ucestvovali u razbijanju druge Jugoslavije i stvaranju nove Hrvatske. Dok je Budimir Loncar nasao posao u OUN i otputovao u Indoneziju, Josip Vrhovec je penzionisan. Za obojicu Sluzba informacija i dokumentacije - SID, a i Sluzba drzavne bezbednosti - SDB su imali

52

podatke da su kontaktirali sa stranim obavestajnim sluzbama. Loncar sa Amerikancima i Englezima, Vrhovec sa Amerikancima. Zahvaljujuci njima, ponajvise, SSIP je osamdesetih pretvoren, zajedno sa SSUP-om, u centar hrvatsko-slovenacke koalicije usred Beograda. Budimir Leka Loncar je rodjen prvog aprila 1924. godine u selu Preko kod Zadra. Zavrsio je gimnaziju i otisao u partizane 1942. gde je godinu dana kasnije postao clan KPJ. I posle oslobodjenja, sve do 1949. Loncar je bio u uniformi JNA, kada prelazi u diplomatiju. Bio je generalni konzul u Njujorku, nacelnik Odelenja za analize i planiranje obavestajnog rada u DSIP-u, savetnik i zamenik ministra, ambasador u Indoneziji i Nemackoj. I napokon dvanaesti posleratni ministar spoljnih poslova Jugoslavije. Tu duznost preuzeo je 4. februara 1988. posto je Raif Dizdarevic pre roka napustio diplomatiju da bi postao clan Predsednistva SFRJ. Kandidati za novog ministra bili su Marko Orlandic iz Crne Gore, Ignjac Golob ili Stane Dolanc iz Slovenije i Zivan Berisavljevic iz Vojvodine. U tom lavirintu republicko-pokrajinskih kljuceva za prvo mesto u jugoslovenskoj diplomatiji Predsednistvo SFRJ i Predsednistvo CK SKJ, da se Crna Gora, Slovenija i Vojvodina ne bi zavadili, odlucilo je da jednostavno zamenik Budimir Leka Loncar postane ministar.

Bilo je to vreme napuklotina u jugoslovenskoj federaciji, kada su izabrani novi spasioci, sve Hrvati, premijeri Milka Planinc, Branko Mikulic i Ante Markovic. U njihovim vladama Loncar je bio ministar spoljnih poslova, jer je uspevao, zahvaljujuci svom diplomatskom iskustvu i znanju, da vodi Jugoslaviju kroz Evropu i svet, iako je bio svedok potonuca istocnog bloka. Na unutrasnjem planu zamereno mu je sto se nije politicki angazovao kao buduci reformista kod Ante Markovica vec je ostao okoreli komunista, a na medjunarodnom sto je dozvolio mesanje i posredovanje Evrope u razresavanju jugoslovenske krize. Jer preko De Mikelisa, Sesona i Gensera u Jugoslaviju su stigli Oven, Karington, Rouz, a potom i Klinton. Obavezan da stiti jugoslovenski interes ministar Budimir Loncar je stitio interes Zapada toliko da je u nekim slucajevima bio kurir SAD, njihovog ambasadora i CIA. Sam na svoju ruku, bez saglasnosti Predsednistva SFRJ, na primer, Loncar je u Savetu bezbednosti OUN inicirao raspravu o Jugoslaviji, posle koje je stigla osuda zvanicnog Beograda. A zatim i kazna u vidu ekonomske blokade i sankcija. Svestan tih svojih propusta, zbog kojih je razapinjan u Jugoslaviji, ministar Budimir Loncar je 11. decembra 1991. godine podneo neopozivu ostavku i odselio se iz Beograda.

- Leka je bio popularan kao dilomata, ali je bio sumnjiv kao obavestajac. Naime, SDB je imao "indikativne informacije" da Budimir Loncar, ministar spoljnih poslova radi za CIA. Za to je treblo i prikupiti dokaze. Moje kolege iz druge uprave su sakupljale sve njegove depese, pratile ga na sluzbenim putovanjima. Jedan policijac je isao kao telohranitelj, a drugi kao kontraobavestajac da stiti Lonacarevu i nasu drzavnu i diplomatsku postu. Leka je, medjutim, imao obicaj da ode na put, obavi sluzbene razgovore i nase inspektore SDB vrati u Beograd. Tako je bilo u Americi, tako i u Japanu. Iz Tokija je, na primer, ministar Budimir Loncar otisao u London i tamo proveo puna dva dana. Gde je bio, sa kim je bio,

53

zasto je bio? Sluzba drzavne bezbednosti Jugoslavije, koja je to morala po sluzbenoj duznosti da zna, nije mogla da sazna. Po povratku iz Londona ministar Loncar je imao tajni susret u Topcideru sa premijerom Antom Markovicem. Puna cetiri sata su razgovarali. O tome, medjutim, u SDB SSUP-a postoji foto i fono dokumentacija, jer su bili praceni. Ministar policije Petar Gracanin je imao sa Lekom nekoliko sluzbenih razgovora oko svega toga, ali ministar spoljnih poslova nikada nista nije priznao - kaze Boza Spasic, bivsi inspektor SDB Jugoslavije.

Beogradska stampa je okrivljivala Loncara da je odlazeci iz SSIP-a kao iskusni obavestajac odneo kofere poverljive i tajne dokumentacije SID-a. Ta dokumentacija mu je vec jednom pre toga koristila da zajedno sa Zdravkom Mustacem, prvim obavestajcem SFRJ, pritisne Bogica Bogicevica. Naime, stampa je tvrdila, a niko nije demantovao, da su Budimir Loncar i Zdravko Mustac pred seriju sednica Predsednistva SFRJ o sudbini jugoslovenske federacije predstavniku BiH Bogicu Bogicevicu predlagali da razmisli kako ce da glasa - da li za federaciju ili za secesiju? Da bi mu u tome pomogli, Loncar i Mustac su Bogicevicu pokazali tajno snimljene fotografije na kojima se Bogic vidi u nezgodnim ljubavnim pozama. Uz pretnju da ce ti fotosi biti objavljeni u stampi Bogic Bogicevic je glasao za raspad SFRJ, odnosno protiv predloga da JNA intervenise i spasi SFRJ od secesije, pre svega, Slovenije i Hrvatske.

SPIJUNSKA POSLA JOSIPA VRHOVCA

Jos dok je Stane Dolanc bio ministar jugoslovenske policije, pocetkom osamdesetih, ova trojica diplomata i Budimir Loncar, i Josip Vrhovec, i Zdenko Svete su praceni i prisluskivani od strane radnika SDB SSUP-a. Ali, kako krajem osamdesetih protiv njih zvanicno nije ucinjeno nista na kontraobavestajnom i politickom planu, bilo je lako samo konstatovati da su rukovodioci SSIP-a bili, zapravo, dvostruki spijuni. Jedan od njih Josip Vrhovec je zbog toga cak i javno prozivan u Beogradu, ali i u Puli i Zagrebu. O tim sumnjama bivsi inspektor SSUP-a, danas advokat Nebojsa Pavlovic kaze :

- Kao sluzbenik SSUP-a 1981. godine upoznao sam jednog naseg strucnjaka, koji je radio u Nemackoj, u "Nekermanu". To je razvojni centar Nemacke obavestajne sluzbe, nesto kao nas Institut bezbednosti. Taj strucnjak je 1979. godine dobio od svog kolege Nemca dvadeset strana materijala na srpskom jeziku sa potpunim opisom stanja svakog agenta JNA. Nemac ga je zamolio da mu prevede nekih tridesetak reci, kumivsi ga da o tome nikome nista ne kaze. U jednoj fusnoti je pisalo da je materijal za BND iz CIA prosledio Josip Vrhovec. Prirodno nas covek je taj materijal fotokopirao i tek dve godine kasnije, usudio se da ga iznese iz Nemacke. Ja sam taj materijal dobio i povezao se sa Nedeljkom Boskovicem, tada nacelnikom jednog sektora vojne bezbednosti JNA. Kada je on to pregledao rekao mi je : - Ovako nesto se dobija jednom u pedeset godina. Materijal je prosledjen hrvatskom ministru policije Pavlu Gaziju, jednom postenom coveku i komunisti, koji je bio spremen da hapsi Josipa Vrhovca. Nekako je, medjutim, glas o tome stigao do Ante Markovica, tada premijera

54

Hrvatske i Gazi je smenjen. Kasnije je taj slucaj opet ozivljen u Beogradu, ali je Zdravko Mustac zataskao izdaju Josipa Vrhovca. Ja verujem da su tada u Beogradu postojali jaki repovi hrvatskog lobija, koji je imao veliku ulogu u dezintegraciji ovih jugoslovenskih prostora.

Pavlovic ne govori, medjutim, nista o akciji SDB Jugoslavije koja je tih godina uz pomoc grupe beogradskih majstora za otvaranje stanova i kasa, dosla do dva kofera poverljivih dokumenata Josipa Vrhovca. Dokumenta su uzeta tajno iz Vrhovcevog stana u Zagrebu i donesena u Beograd. Iz dokumenata se videlo ne samo da je Josip Vrhovec bio agent CIA vec i daje bio aktivan ucesnik mnogih dogovora u Zagrebu, Ljubljani, Bonu i Vasingtonu o rusenju SFRJ. Grupa specijalno angazovanih momaka iz Beograda za ovaj posao, koje je vodio Steva Bradac, prilikom povrataka u glavni grad Jugoslavije avionom iz Zagreba, uhapsena je na aerodromu Surcin, jer se neko iz politickog vrha drzave predomislio i zeleo da spreci otvaranje dosijea Josip Vrhovec. Kako su, medjutim, tajna dokumenta iz Vrhovcevog stana bila dopremljena u Beograd automobilom, hapsenjem provalnika jugoslovenska policija i celnici nisu dosli do tog materijala, koji je kasnije sam SDB Jugoslavije prosledio Predsednistvu SFRJ na cuvanje.

Josip Vrhovec je bio obrazovan covek. Zavrsio je u Zagrebu studije na Ekonomskom fakultetu i u Beogradu na Institutu za drustvene nauke. Dugo je radio kao novinar i urednik, a potom i glavni urednik "Vjesnika", ciji je dopisnik bio u Velikoj Britaniji i SAD. Hvalio se da je u Ameriku otisao po specijalnom zadatku dr Vladimira Bakarica, najaceg hrvatskog politicara tada u Jugoslaviji. Taj Bakaricev zaklon bio je dovoljan Vrhovcu da napravi politicku i diplomatsku karijeru. U vreme maspoka bio je u Ideoloskoj komisiji CK SK Hrvatske, preziveo je cistku i stigao do Beograda i CK SKJ. Na Dedinju je stanovao u "hrvatskoj vili", u komsiluku Edvarda Kardelja, kome je, kako svedoci dr Ranko Petkovic, cesto u satima odmora prevodio americke filmove. Licno drug Bevca ga je Titu preporucio za ministra spoljnih poslova Jugoslavije. Tu duznost Vrhovec je preuzeo 16. maja 1978. a sa nje otisao 15. maja 1982. U SSIP je dosao posle Milosa Minica. Time je Josip Vrhovec kao Hrvat prekinuo lanac srpskih ministara jugoslovenske diplomatije koji se protezao od Koce Popovica, Marka Nikezica i Mirka Tepavca do Milosa Minica.

U ministarsku fotelju Vrhovec je usao u vreme krize u odnosima izmedju SAD i SSSR-a zbog rata u Avganistanu, i u trenutku kada se u pokretu nesvrstanih pojavila radikalna frakcija, na celu sa Kubom. Vrhovec se trudio da osudi SSSR zbog intevencije u Avganistanu, ne znajuci da ima nesvrstanih koji tako ne misle. Zeleo je i da organizuje posebnu konferenciju o Avganistanu, ne znajuci, tvrdi dr Ranko Petkovic, da na nju mora da pozove i Indiju. Kako je Havana bila odredjena za novi samit nesvrstanih ministar Josip Vrhovec je za Tita i u ime Tita ugovorio posetu Josipa Broza predsedniku Fidelu Kastru i Kubi. Odatle se Tito, a i Vrhovec vracaju kao pobednici, jer su radikali pobedjeni, a pokret spasen od novih politickih lomova. Sledeci samit je trebalo da se odrzi u Bagdadu. Vrhovec

55

se zalagao za to, iako je dobijao jasne signale da arapski svet ne zeli da ide u Irak zbog toga sto je napao Iran. Kada je Jospi Broz umro Josip Vrhovec je pozeleo da bude Tito u jugoslovenskoj diplomatiji. Ponasao se, medjutim, kao diktator, nabusito, netoleranrtno, cak bahato i oholo. Nimalo politicki, nimalo diplomatski, pa ga je sve to kvalifikovalo da, po oceni dr Petkovica, bude najlosiji ministar spoljnih poslova Jugoslavije svih vremena. Jugoslovenska javnost je misljenja da je Vrhovec bio i najlosiji hrvatski politicar.

Dvojica beogradskih advokata Ljubomir Gomilanovic i Svetozar Vujacic su cak 1991. godine podneli krivicnu prijavu protiv Vrhovca za pocinjeno delo spijunaze jer je jednom prilikom javno izjavio da "SFRJ ne treba braniti " i da je sezdesetih godina u "SAD radio, ne kao dopisnik kuce "Vjesnik" vec kao spijun, prvo KGB-a i Steve Krajacica, a potom CIA". Ta sumnja je tada potkrepljena cinjenicom da je Josip Vrhovec jos 1969. otisao u Ameriku, ali punih sest meseci nije se javljao kao izvestac i dopisnik, jer je "bio na kursu CIA". Taj svoj nerad Vrhovec je objasnio rukovodstvu "Vjesnika" kao bolovanje posle lakse operacije. Kasnije, kada je postao ministar, Josip Vrhovec je odlazio na nekoliko nedelja i u Vasington da bi referisao o stanju u Jugoslaviji, a posebno na Kosovu i Metohiji. Vladimir Dedijer, najveci jugoslovenski publicista okrivio je Vrhovca za upad agenata hrvatske tajne policije u njegovu kucu u Istri i kradju arhive, cime je spreceno objavljivanje podataka o ovom jugoslovenskom ministru i agentu. Josip Vrhovec je u pismu Tajnugu, u prolece 1990. demantovao Dedijerove tvrdnje da poseduje dokumenta KOS JNA o njegovog spijunskoj aktivnosti, ali to jugoslovensku javnost nije uverilo u njegovu nevinost. Naprotiv, SDB SSUP-a je tada pustila u javnost, preko beogradske stanpe, pricu o tome kako je Josip Vrhovec intervenisao, dok je bio ministar, da se ne uhapse i ne sude Leka Ljuljdjuraj i pukovnik Toma Berisa, saradnici CIA, koji su u SFRJ, tacnije Crnoj Gori bili zastupnici albanskog lobija iz Amerike.

Pocetkom devedesetih najvise primedbi na javni mesetarski rad jugoslovenska javnost je imala za Janeza Drnovseka, najmladjeg predsednika Predsednistva SFRJ. Naime, u Beogradu se sumnjalo da Drnovsek radi za Amerikance, jer je u vreme svog predsednikovanja imao i previse za prvog coveka jedne drzave, zvanicnih i privatnih susreta za americkim diplomatama i izaslanicima. Slicna sumnja bila je vezana i za Dimitrija Rupela, koji je jednom prilikom cak javno i priznao da je u Atini imao razgovore sa sefovima CIA. Kao i za Jozu Smolea, predsednika SSRN Slovenije i saveznog funkcionera, koji je za CIA poceo da radi jos u Indiji, dok je bio atase za stampu u Ambasadi Jugoslavije. Taj podatak je otkrio Josip Kopinic svom biografu Vjekoslavu Cencicu. Za tajnu saradnju sa Amerikancima u samoj Ljubljani slovenacki mediji prozivali su i Zlatka Sagaja, Vladimira Sajnovica, Huberta Pozarnika, Rajka Pirnata, Jozu Urankara, a ponajvise ministra spoljnih poslova. Rupelov zadatak je bio da u svetu internacionalizuje pitanje odvajanja Slovenije i njene samostalnosti, i da za takvu ideju nadje sto vise saveznika. Prema podacima SDB Jugoslavije dr Janez Drnovsek je prvi kontak sa Amerikancima imao jos 1987. godine kada je bio na prijemu kod tadasnjeg ambasadora Dzona Skenlona. Naredne godine vec

56

saradjuje sa Lojdom Dzordzom, ekonomskim savetnikom Ambasade SAD u Beogradu, koji mu postaje i kucni i predsednicki prijatelj. Preko njega upoznaje i savetnike Bena Flojda i Dzozefa Preslija, a potom, neminovno i novog ambasadora Vorena Cimermana. KOS JNA pratio je Janeza Drnovseka preko jedne pevacice, koja je bila njegova kucna prijateljica. Njen prevashodni zadatak je bio da popravi imidz prvog coveka Jugoslavije, za koga se sumnjalo da ima homoseksualne sklonosti, pa mu je bila potrebna devojka radi dokaza njegovog heteroseksualnog zivota. Medju informacijama koje je dao Amerikancima nalazio se i podatak da JNA namerava da oduzme naoruzanje TO Slovenije, da bi se izbeglo naoruzavanje Slovenaca i eventualni oruzani sukob sa armijom. Shodno sugestijama SAD i samog Drnovseka ta odluka seveznog rukovodstva nije obavezivala Ljubljanu i ona je naoruzala svoje gradjane.

Vrhunac agenturnog delovanja Janeza Drnovseka, a potom i Ante Markovica bilo je sprecavanje vojne intervencije JNA, odnosno slanje jugoslovenske armije u Sloveniju bez municije i metka u cevi. Posle 1981. i dogadjaja na Kosovu, kada je vojska, takodje, intervenisala bez bojeve municije, ovo je bio drugi slucaj manipulacije sa armijom, koja je izgubila cetrdeset regruta i vojnika i koja se oktobra 1991. povukla porazena iz Slovenija. O tome Voren Cimerman kaze :

- Rat u Sloveniji, kao sto sam rekao, ne drzim ozbiljnim sukobom. Bio je to novinski rat koji su Slovenci izazvali, umesno vodili i dobili. I dalje tvrdim da je jedina svrha tog rata bila - uz veliku buku proliti malo krvi, da bi se na taj nacin psiholoski povukla crta izmedju Slovenije i ostatka Jugoslavije. Slovenija i Kucan su doista tezili demokratiji zapadnog tipa, ali za mene to im ne moze biti izvinjenje za nacin na koji su minirali Markovica i doneli sebicnu odluku da, bez obzira na to sto ce biti s drugima, napuste Jugoslaviju. Mislim da su Kucan, a posebno Drnovsek, bili svesni kakvu tragediju moze izazvati jednostrano otcepljenje Slovenije i imam razloga da verujem da su tragali za kompromisnim resenjem - privremenim odlaganjem te odluke. Drugi unutar slovenskog rukovodstva, a posebno Janez Jansa, nisu zeleli nikakvo odlaganje otcepljenja, bez obzira na strasnu cenu koju ce ostali platiti. Oni su zapravo zeleli konfrontaciju s JNA, hteli su jedan mali public relation rat, jer su znali da ce ga lako dobiti i tako brzo ubrzati tok otcepljenja.

U to vreme u Ljubljani je bilo sedamdesetak americkih oficira DIA i agenata CIA, vecinom pokriveni diplomatskim statusom i novinarskim legitimacijama. Janez Drnovsek je u Sloveniji postao premijer, ali je ostao americki covek, jer je za sve svoje kljucne odluke trazio blagoslov Vasingtona. Prva odluka koju je doneo jeste pristanak Slovenije da udje u Partnerstvo za mir i NATO. A druga je saglasnost da se 1997. formira nova slovenacka vlada po modelu koji je odobren u samom Vasingtonu.

57

AMERICKI PATRIOTA

Neki bivsi jugoslovenski funkcioneri su se javno pohvalili saradnjom sa Amerikancima , pa se tako dogodilo da su i Stipe Mesic, poslednji predsednik kolektivnog rukovodstva SFRJ, a potom i general Martin Spegelj, prvi covek hrvatske vojske, priznali da su planove o oruzanom obracunu unutar zemlje nosili direktno u Pentagon, odnosno u CIA. U intervju "Slobodnoj Dalmaciji" decembra 1995. Stipe Mesic je priznao svoju spijunazu :

- Od jednog generala hrvatske vojske sam 1991. saznao da JNA u okolini Mostara proizvodi bojni otrov "sarin" i da sa Iracanima radi na proizvodnji novog raketnog lansera. Iskoristio sam priliku da neke krugove americke administracije upoznam sa celim slucajem i oni su mi nedugo potom organizovali prevoz za SAD, gde sam predao dokumente ovlascenim sluzbenicima Pentagona. Drzao sam kao predsednik Jugoslavije da takva aktivnost JNA predstavlja opasnost ne samo za ovo podrucje, nego i mnogo sire - za citavu medjunarodnu zajednicu. A buduci da je ocito da ce doci do rata, moglo se pretpostaviti 1991. godine da bi eventualna upotreba tih otrova mogla izazvati katastrofu u Hrvatskoj. Amerikanci su sigurno iskoristili podatke koje sam im dostavio i da su odredjenim kanalima upozorili Srbiju da zaustavi proizvodnju tog bojnog otrova!

Ovakva izdaja i spijunaza bila je to logicna posledica potrebe da antijugoslovenski i antisrpski blok unutar SFRJ potrazi i nadje svoje saveznike, za razliku od Srba i srpskog rukovodstva koje je uslo u proces rastakanja Jugoslavije samo, bez ijednog saveznika. Iskusni kontraobavestajci bi, naravno, rekli da je takvo saveznistvo bilo i posledica cinjenica da su Amerikanci, pre svega CIA, imali odavno svoje ljude u Predsednistvu SFRJ i u Predsednistvu CK SKJ. Prvi od njih je bio Sjepan Stipe Mesic, hrvatski predstavnik u kolektivnom rukovodstvu SFRJ. Covek koji se krajem 1991. po Hrvatskoj hvalio "kako sam rasturio Jugoslaviju". To je i objavio u istoimenoj knjizi :

- U ponoc od 15. na 16. svibanj 1991. godine ocekivalo se da cu od dr Borisava Jovica preuzeti funkciju predsednika Predsjednistva SFRJ. Vecernja sjednica vise je puta prekidana, najcesce na trazenje Tupurkovskog i Bogicevica, koji pokusavaju zasitit rasivene savove. Ako je suditi po reagiranju zapadne diplomatije, njihovo uporno insistiranje na "jedinstvenoj Jugoslaviji", znatno je ublazeno - svijetu je postalo jasno sta ko zeli u Jugoslaviji i od Jugoslavije...S mnogo vise pozornosti osluskivao sam reakcije Zapada, ali i Vasingtona, odakle se 20. svibnja 1991. Anti Markovicu telefonski javio predsjednik Bus. Markovic je sa njim razgovarao iz svoje rezidencije u Uzickoj ulici, kasno navecer. Prisutni su bili samo savezni sekretar Budimir Loncar i Antin savjetnik za vanjsku politiku. Markovic je udaljenog sagovornika uvjeravao da "parlament i vlada rade normalno". Bus javlja, da podrzava saveznu vladu, u uvjerenju da ce se zaloziti sa daljnji demokratski preobrazaj zemlje...Medjutim, americke relevantne licnosti tren su tvrdile da se treba oslanjati na Srbiju ("saveznik u dva rata..."), tren potom se culo da Srbija predstavlja "glavnu smetnju mirnom izlasku iz krize". Busova

58

administracija tiho pokusava usmjeriti pomoc podrzavajuci demokratske snage u jedinstvu Jugoslavije i sprjeciti otpor Srbije.

U svojim memoarima Mesic, medjutim, ne otkriva kompletnu svoju igru u razbijanju SFRJ, vec odgovornost za taj proces prebacuje na drugog americkog coveka u politickom vrhu Jugoslavije, na premijera Antu Markovica i na srpskog predsednika Slobodana Milosevica. O sebi licno govorio je kada je u prolece 1996. svedocio u Hagu :

- Rodjen sam 1934. godine u Orahovici. Zavrsio sam srednju skolu u Pozegi. 1961. diplomirao na Pravnom fakultetu u Zagrebu, a 1963. godine polozio pravosudni ispit. Godine 1966. izabran sam u Sabor kao jedini kandidat oporbe. Prema Ustavu mogao se izabrati nezavisni kandidat ako je 100 osoba potpisalo peticiju na sudu. Bio sam jedini koji se to usudio uciniti, i bio sam izabran. Tada se 1971. odigralo "Hrvatsko proljece" i smijenili su me s polozaja predsjednika opcine Orahovica. Godine 1971. sudjen sam zbog nacionalizma i osudjen na dvije godine i dva mjeseca zatvora koje sam proveo u Staroj Gradiski. Vrhovni sud smanjio je osudu na jednu godinu poslije priziva. Poslije toga radio sam u Arhitektonskom studiju, konzultantskoj tvrtki, u kojoj sam se bavio pravnim i komercijalnim pitanjima. Kad je moj direktor otisao u mirovinu, preuzeo sam njegovo mjesto i bio sam direktor do 1990. Nisam mogao raditi kao odvjetnik jer nitko tko je bio osudjen na zatvorsku kaznu, nije mogao raditi kao odvjetnik.

Godine 1989. sudjelovao sam u stvaranju HDZ i bio sam glavni tajnik HDZ. Godine 1990. postao sam predsjednik Vlade Republike Hrvatske u okviru SFRJ. U jesen 1990. otisao sam u Beograd, gdje sam postao potpredsjednik, a zatim predsjednik Predsjednistva SFRJ. U to vrijeme jos su bili na snazi zakoni i Ustav SFRJ. Moje su odgovornosti bile predsjedavanje kolektivnim predsjednistvom, a bio sam i vrhovni zapovjednik oruzanih snaga.

Mesic je punih sedamnaest godina bio je clan SKH. To sto je robijao u SFRJ bio je njegov politicki kredit koji je 1990. zalozio dr Franji Tudjamnu i Hrvatskoj demokratskoj zajednici. Zauzvrat Tudjman ga je rehabilitovao tako sto ga je imenovao za hrvatskog premijera. Vec tada Stipe Mesic je bio poznat kao covek "praljavog jezika", sa urodjenim talentom da i najgora politicka sredstva opravda blistavim ciljem. Iz fotelje predsednika hrvatske Vlade delegiran je, po sistemu sto losije kadrove treba slati u federaciju, za clana Predsednistva SFRJ, u kome je tesno glasanjem imenovan za prvog coveka Jugoslavije. Tu poziciju Stpe Mesic je umeo da iskoristi da bi se ponudio, prvo Nemcima, a zatim i Amerikancima, za prisnu saradnju u secesiji Hrvatske i razbijanju SFRJ. Pri tom se Mesic koristio legalnim i zvanicnim, ali i ilegalnim i nezvanicnim putevima da dodje do - kako sam pise u svojim memoarima - stranog faktora.

- U prolece 1990. uz svu tvrdocu americkih zalaganja protiv interesa Hrvatske, ali upravo zbog toga, zeleo sam dijalog sa vlasnikom najveceg ranca u Vijamongu, americkim drzavnim sekretarom Dzemsom Bejekrom Trecim. Od lanjske godine,

59

od kako sam u Predsjednistvu, Bejker je u nekoliko navrata zvan u Jugoslaviju, a od aprila poziv mu je bio stalno otvoren. Bejker Treci je dolazio sa suprugom Suzan i troje bliskih saradnika Margaret Tatviler, Denis Ros i Dzejms Dobis, kao i obecanjima da "SAD nece priznati nikakav unilaterarni akt od strane bilo koje republike". Nisam bio nesklon razgovoru sa Bejkerom, ali takav razgovor niko nije predlozio. Zadovoljio se sa predstavnicima savezne Vlade : "Najpre treba u ustavnu funkciju uvesti gospodina Mesica". Valjalo je imati na umu da Amerika ima presudan utjecaj i na Evropu. Uz to, Bejker je docao u Jugoslaviju sa mandatom clanica KESS-a : "Time se SAD obracaju i medjunaordnoj zajednici da se Jugoslavija ne treba raspasti!" Bejker se u Beogradu zalagao za ustavno konstituisanje Predsjednistva, ali su njegov oslonac bili savezna Vlada i znatno vise Srbija nego Hrvatska. Tako su se Bejkerovi dvodnevni razgovori sveli samo na dvojicu federacijskih predstavnika - Markovic i Loncar - i na odvojene sastanke sa sestoricom sefova republika. Markovicu je Bejker iskazivao punu podrsku s obecanjem kako ce "uciniti sve da ta pomoc i finansijski konkretizira", a predsjednicima republika je tumacio koliko "ocuvanje Jugoslavije bitno sa stajalista sigurnosti Evrope", seca se Stipe Mesic.

Cim je imenovan za predsednika SFRJ Stipe Mesic je nastavio da se bavi agitovanjem za secesiju Hrvatske. Licno je telefonirao svim evropskim politickim liderima, a onda je u jesen 1991. godine otisao u privatnu posetu SAD sa ciljem da se susretne, nezvanicno, sa americkim senatorima i kongresmenima. Pored njih Stipe Mesic je uspeo da se sastane sa Lorensom Iglbergerom, tada zamenikom Dzejsma Bejkera, ali nije uspeo da vidi predsednika Dzordza Busa. Svoje americke prijatelje Mesic je informisao o srpskoj upotrebi bojnih otrova, ali ponajvise o opasnosti koja SFRJ preti od JNA i Slobodana Milosevica. Predsednik Predsednistva SFRJ je, dakle, prvi u javnosti optuzio predsednika Srbije da fakticki komanduje jugoslovenskom armijom, da je agresor, i prvi je, ne bi li jos vise uznemirio Amerikance, javno uporedio Milosevica sa Sadamom Huseinom. Te iste reci Stpe Mesic je po povratku ponovio zagrebackim novinarima, ali i izvestacima "Slobodne Evrope":

- Jasno je tko upravlja jugoslavenskom vojskom, Milosevic, definitivno. Rijec je o stalnoj, svakodnevnoj i cak svakosatnoj vezi s vojnim vrhom. Tzv. vojni vrh ne predstavlja nista osim Milosevicevih odvjetnika. Oni su se uhvatili za Milosevica jer im on predstavlja kontinuitet komunizma. I zato misle da je bolje s Milosevicem, nego s nekakvim Draskovicem ili bilo kim u Srbiji. Tvrdim da je Slobodan Milosevic i njegov rezim sada opasniji od Sadama Huseina za mir u svijetu. Uvjerio sam se da su odgovorni ljudi i institucije u svijetu svjesni te opasnosti.

Da bi koliko-toliko svetskoj javnosti pokazao koliko su Srbi, Milosevic i JNA opasni, Stipe Mesic je licno, kao predsednik Jugoslavije, posetio Dubrovnik u vreme isceniranog bombardovanja ovog "bisera turizma na Jadranu". Sa sobom je Mesic vodio i svitu estradnih umetnika, medju kojima je bila i popularna pevacica Tereza Kesovija. Ova tajna akcija Stpe Mesica u stilu velikih spijuna

60

izvedena je pod sifrom "Ajkulin osmeh". Sa broda je licno zvao admirala Staneta broveta u Beograd, da mu pred stranim novinarima kao vrhovni komandant naredi da "zaustavi granatiranje Dubrovnika". Hvalisavi Mesic je posle pricao kako je ne samo zaustavio "napad jugosoldatetske na Dubrovnik" vec je svojim brodom u grad prokrijumcario oruzje za mobilisane hrvatske nacionaliste. Citava akcija "spasavanja Dubrovnika" imala je, po Mesicevom priznanju, efekat utoliko sto su i Evropska zajednica, i Van der Bruk, "promenili svoj stav prema opstanku SFRJ, i najavli postojanje mogucnosti labave asocijacije, ali o tome mogu odlucivati same republike".

Takva odluka Evropljana, potvrdjena na sastanku u Hagu, bila je ralog, tvrdi Mesic, da ga Janez Drnovsek, slovenacki predstavnik u federaciji na povratku u Jugoslaviju, u jednom motelu kod Ljubljane casti vecerom, koju je platio u novim, tek odstampanim tolarima. Njih dvojica, s obzirom na simpatije i veze sa Amerikancima, bili su prisni saradnici :

- Sprijateljio sam se s Drnovsekom dok smo bili u Predsjednistvu SFRJ. Nasi pogledi na svijet su dosta slicni. Osjecali smo opasnost od Srba, znali smo da imaju plan da na svoju stranu dobiju jednog clana Predsjednistva, kako bi srpski blok imao pet glasova. Mi smo insistirali da sa sastanaka izbacimo predstavnike JNA. Bogic Bogicevic i Vasil Tupurkovski svega toga nisu bili svesni, iako je, na primer, general Kadijevic prijetio Tupurkovskom da ce ga skratiti za glavu. Kad se Drnovsek vratio iz Beograda u Ljubljanu formirao je jednu fondaciju "Faros", koja se bavila promoviranjem demokratskih procesa i trzisnih odnos. To je bila neprofitna organizacija, koja okuplja demokratski orijentirane ljude i trzisno orijentirane privrednike - kaze Stipe Mesic, koji je, inace, imao nameru da se uclani u Drnovsekovu fondaciju.

TIPOVANJE NA ANTU

Danas, kada je uticaj SAD na zbivanja na Balkanu postao direktan i otvoren, jasno je da je zvanicni Vasington i te kako brinuo ko ce doci na celo Jugoslavije i ko ce voditi proces, prvo spasavanja, a potom gasenja SFRJ. Zato su Amerikanci tipovali na Stipu Mesica, Antu Markovica i Janeza Drnovseka. O tome Voren Cimerman, poslednji americki ambasador u Beogradu u svojim memoarima, objavljenim prvo u Zagrebu, otvoreno govori o saradnji sa jugoslovenskim premijerom:

- U uzavrelom kotlu etnickih suparnistava, Jugoslavija je trebala vodju koji bi se nosio sa sve jacom gospodarskom krizom i istodobno pozvati Jugoslovene da ostanu skupa i izgrade demokratsko drustvo. Zacudo, covek koji je imao sve kvalitete postao je novi premijer Jugoslavije u martu 1989. Ante Markovic, covek velikih sposobnosti i odlucnosti, izabran je na to mesto od jugoslovenskog Parlamenta, s mandatom da obuzda ubrzanu inflaciju i uspostavi radikalne privredne reforme. Milovan Djilas, poznati disident i politicki prorok, nazvao ga je

61

prvim jugoslovenskim modernim drzavnikom. Markovica je bilo nemoguce ne voleti. Zgodan srebrnokosi muskarac u srednjim sezdesetim, zracio je dobrim humorom i uzurbanoscu. Lako se mogao nasmejati - sto nije bila slovenacka, a sasvim sigurno ne jugoslovenska, crta jednog komuniste. Imao je stav onoga koji resava probleme i imao je neizmerno uverenje da moze savladati ono sto se danas opste zove "jugoslovenskom krizom". Nije to covek malog ega: video se kao mesiju Jugoslavije. Posto je postao jugoslovenskim premijerom, njegov dinamizam i vrhunsko samopouzdanje impresionirali su posetioce sa Zapada. Finansijer filantrop Djordj Soros, ostrouman procenitelj istocnoevropskih politicara, rekao mi je nakon posete Beogradu da je Markovic jedan od najimpresivnijih vodja koje je susreo.

Ono sto je Markovic zeleo vise od svega bila je potpora Zapada. Video je SAD kao kljucnu drzavu. Hteo je otici u Vasington i posetiti predsednika Busa. Zeleo je jasnu izjavu podrske od SAD za njegov program. I, vise od svega, zeleo je novac. Koliko? "Pa", rekao je uz zarazan osmeh: "Ja igram veliku igru, a to trazi mnogo novca. Mislim da bi cetiri milijarde dolara bile dobar pocetak za pomoc reformi koja ide dalje od icega u Istocnoj Evropi." Tesko gutajuci, rekao sam mu da cu proslediti zahtev u Vasington. Znao sam kakav ce odgovor biti. Americka je politika u Istocnoj Evropi bila vrlo usredotocena na Poljsku i Madjarsku, zemlje koje su se na putu reformi mnogo brze kretale od Jugoslavije i bez prtljage razornoga nacionalizma. Jugoslaviju su gledali kao bezvredan rizik, i stoga niskog prioriteta. Markovic je, napokon, otputovao u Vasington u novembru 1989. Tesko sam lobirao za taj poset - pise Cimerman. Uz pomoc Iglbergera i Evropskog ureda Ministarstva spoljnih poslova, Bela kuca pristala je da se Ante Markovic sretne s predsednikom Busom. Zatim smo dodali susrete s ministrom spoljnih poslova Bekerom, ministrom odbrane Cenijem, ministrom finansija Bradijem i ministrom spoljne trgovine Mosbaherom, kao i poseta Kongresu te poseta Njujorku radi rzagovora s bankarima i poslovnim ljudima. Ta mu je poseta barem jasno pokazala da Jugoslavija nije u sredistu vasingtonskog svemira. Nakon sastanka, ipak je poslana jasna javna poruka o politici SAD prema Jugoslaviji. Predsednik je ponovio svoju snaznu podrsku jugoslovenskoj nezavisnosti, jedinstvu i suverenitetu, te pozdravio Markovicevu odlucnost da sprovede reforme koje ce uspostaviti trzisnu ekonomiju i izgraditi demokratski pluralizam.

PREVARE MARTINA SPEGELJA

Ilegalni uvoz oruzja u Hrvatsku i naoruzavanje paravojnih formacija po obimu je prevazisao ono sto je vidjeno u Sloveniji. Posle pobede na visestranackim izborima u prolece 1990. godine, rukovodstvo HDZ je preko spoljnotrgovinskog preduzeca "Astra", "Ina", "Vocar" i drugih privrednih predstavnistva u svetu pocelo kupovinu naoruzanja za paravojne formacije. Madjarska je posle povlacenja sovjetskih trupa iskoristila priliku da se domogne deviza izvozom automatskih pusaka AK-47 "kalasnjikova", sredstava za protivoklopnu i protivtenkovsku borbu RPG-7, municije i druge opreme (36.000 pusaka).

62

Organi bezbednosti JNA, primenom svojih metoda i sredstava prema Martinu Spegelju, otkrili su i nepobidno utvrdili da je hrvatsko vrhovnistvo najneposrednije umesano u nabavku naoruzanja u inostranstvu i ilegalan uvoz iz Madjarske i drugih zemalja, kao i da su navodno zvanicnici SAD obecali da ce naoruzati oruzane formacije Hrvatske od 100.000 ljudi raznovrsnom i borbenom tehnikom i oruzjem. U samoj Americi taj posao su pokusali da zavrse Ivan Kapetanovic, Marko Belinic i Zeljko Vusir. Japanski dnevnik "Mainici" pisao je jos 1991. godine da su SAD prodale Hrvatskoj oruzje u vrednosti od 540 miliona dolara. Oruzje transportovano brodom iz libanske luke Junija do Rijeke. Taj posao za Hrvatsku vodili su americki ljudi Gojko Susak, Branko Salaj i Martin Spegelj.

Poznato je da su Susak i Salaj bili emigranti, strani spijuni koji su kod Franje Tudjmana dobili stolice ministara za emigraciju i odbranu. Branko Salaj je pobegao iz Jugoslavije 1952. u Svedsku, gde se i ozenio cerkom jednog generala. Desetak godina kasnije, nakon sto je u Svajvcarskoj zavrsio kurs CIA za specijalne ilegalne organizacije formirao je tzv. Hrvatski savez. Zajedno sa dr Matom Mestorvicem bio je vodja saveza koji je okupljao sedam ustaskih drustava sa tri hiljade clanova u SAD i Evropi. Kao lider takvog saveza Branko Salaj se pojavio 1991. godine u Hrvatskoj i podrzao Franju Tudjmana. Gojko Susak je emigrirao u Kanadu, gde je ziveo dvadeset godina kao uspesan poslovni covek i hrvatski nacionalista. Organizovao je demonstracije protiv SFRJ. Prilikom dolaska u Zagreb doneo je Tudjmanu veliku kolicinu oruzja sa americkim preporukama, zbog cega je i dobio polozaj ministra odbrane.

Otkrivanje i dokumentovano prezentiranje cinjenice iz ove afere nije izazvalo ozbiljnije reagovanje na Zapadu, niti osudu medjunarodne javnosti i zajednice, sto je dokaz vise da se radilo o dobro razradjenom scenariju i "medjunarodnom komplotu" protiv Jugoslavije, kako su to tvrdili francuski novinari. Ista reagovanja i minimiziranje ilegalnog uvoza oruzja u Hrvatsku dozivele su i ostale afere kao sto su: (1) zarobljavanje ugantskog aviona "boing-707" (Kongo) sa 19 tona oruzja, kaa je lisen slobode kanadski i jugoslovenski drzavljanin ing. Anton Kikas, (2) hapsenje tri grupe trgovaca naoruzanja u SAD koji su tokom 1991. uhvaceni na delu nedozvoljene kupovine naoruzanja u nameri da ga izvezu u Hrvatsku, (3) otkrivanje kupovine naoruzanja u preko 16 zemalja i pokusaja ilegalnog izvoza u Hrvatsku, (4) nastojanje da se kupe borbeni helikopteri sovjetske proizvodnje koji se nalaze u Madjarskoj.

Neefikasnost preduzetih mera organa bezbednosti u zemlji posledica je izdaje i sabotiranja u primeni donetih odluka na saveznom nivou. Savezna vlada je vec bila razbijena i nije znala sto se radi u republikama. Savezna uprava carina je sabotirala odluke jer je na njenom celu stajao Zvonko Poscic vise od 10 godina, koji je promenio vise saveznih premijera (Milku Planinc, Branka Mikulica, Ante Markovica) i defakto bio covek secesionistickog rukovodstva u tom organu federacije. On je formalno naredio kontrolu indiciranih kamiona i slepera, ali je pre toga upozorio republicko rukovodstvo Hrvatske sa saznanjima organa bezbednosti tako da kontrola nije pronasla ilegalno uvezeno oruzje. Inace,

63

Poscic je jos 1971. godine kao upravnik carinarnice u Rijeci bio kompromitovan zbog nezakonitosti u radu i aktivnog pripadanja tzv. maspoku.

Najvecu enigmu u ovom biznisu svakako je novac kojim se kupuje naoruzanje. Vrhovnistvo Hrvatske uporno istice da novac za kupovinu naoruzanja redovno pristize od bogate hrvatske emigracije na Zapadu. Ima i drugacijih misljenja, ukljucujuci osnovnu sumnju da je rec o "pranom novcu" koji CIA zaradjuje na prodaji droge ili cak dobija iz sumnjivih izvora kao sto je "crna mreza" jedne banke iz Abu Dabija i preko tzv. vatikanske veze koju odrzava Stjepan Mesic preko tajnih kanala u Parizu. Posle objavljivanja dokumenata u stampi da je Vatikan obecao pomoc Republici Hrvatskoj u visini od cetiri milijarde dolara, doslo je do demntija te vesti od strane Svete stolice. No, ne smemo zaboraviti da se nakon toga u Pecuju, prilikom posete Madjarskoj, ponovo oglasio papa Ivan Pavle II "pozivajuci Hrvate na borbu za samostalnu drzavu" i da je strana stampa ("Gardijan") pisala da ce Hrvatska iz Francuske uvesti znatnu kolicinu naoruzanja - 2000 PTR "milan", 1000 PAR "mistral" i 100.000 automatskih pusaka, sto ce biti naplaceno preko vatikanske veze u Parizu.

Isplate naoruzanja kupljenog u inostranstvu najcesce su isle preko sledecih banaka ili njihovih ovlascenih ljudi: "Dojce bank" u kojoj vlada Hrvatska ima deponovano 80 miliona nemackih maraka; Banke "Die Kartner Sparcasse" Klagenfurtu Austrija, u kojoj je vlada Hrvatske deponovala novac za nabavku oruzja u Junoafrickoj Republici zaplenjeno na aerodromu Zagreb septembra 1991

Hrvatsko-nemacka banka u Zagrebu koja preko italijanske "Banco Populare di Verona" i italijanskog drzavljanina AlbertaMarehetia obavljaju "pranje novca" dobijenog svercom droge i drugih transakcija. Druge banke su se povremeno pojavljivale utim transakcijama. "Drezdener Bank", Darmistat: "Deutsch bank", Nemacka; Banka u Lihtenstajnu; vise banaka u svajcarskoj i "Ljubljanske banke" u Hamburgu.

Na osnovu dosadasnjih rezultata istrage kriminalnih aktivnosti te banke utvrdjeno je da ona ima filijale u 70 zemalja i da su poslovi iz sektora "crne mreze" (sediste u Karaciju, Pakistan) najveca zagonetka u njenom poslovanju jer su u to upleteni CIA, DIA (Obavestajna sluzba Pentagona), NSC (Savet za nacionalnu bezbednost SAD), Prva americka deonicarska banka iz Vasingona, na cijem je celu Klark Kliford, bivsi ministar odbrane SAD, i Nacionalna banka Dzordzije i Nezavizna banka Kalifornije "Encino".

Namece se pitanje da li neko iz Jugoslavije ima finansijske transakcije posredstvom te banke. A simptomaticno je da je Jugoslavija tek 1990. godine otvorila ambasadu u Abu Dabiju i da je na duznosti ambasadora u toj zemlji Vanja Kalodjera, blizak prijatelj i kum Ante Markovica, bivseg saveznog premijera.

64

Postoje indicije da su sedam stranih brodova, koji su svojevremenob ili ukotvljeni u luci Bar radi istovara naoruzanja i vojne opreme, imali neke veze sa aktivnostima te banke. Iako je rec o reeksportu naoruzanja i vojne opreme u nepoznatu zemlju, imajuci u vidu aktivnosti banke, ne treba biti iznenadjen ako se to oruzje ponovo vrati iz neke zemlje radi naoruzavanja paravojnih formacija u Jugoslaviji ili nekih buducih republickih armija koje vode gradjanski rat i rat protiv Vojske Jugoslavije. Zbog isplate tri miliona dolara luci Bar mozda se upalo u zamku da se kompromituje jedno principijelno republicko rukovodstvo i svi koji su dali saglasnost za "tranzit" te opreme preko jugoslovenske teritorije. Stoga je u sadasnjoj situaciji nuzno obelodaniti relevantne pojedinosti o tranzitu 30.000 tona tog oruzja i vojne opreme i pratiti da li ce ono tajnim kanalima ponovo doci u Jugoslaviju. Simptomaticno je to sto je Ante Markovic nakon ostavke boravio u Abu Dabiju i sto je isporuka jugoslovenskih tenkova Kuvajtu naplacena preko te banke. Takodje, je sumnjivo da su se posle ovog prljavog posla u Austriju sklonili i bivsi jugoslovenski premijer Ante Markovic i bivsi jugoslovenski general Martin Spegelj, obojica americki saradnici.

IGRE MARTINA SPEGELJA

Martin Spegelj je bio od 1985. do 1989. komandant Pete (zagrebacke) vojne oblasti, a 1990. je postao hrvatski ministar odbrane. Kad je otpoceo rat u Hrvatskoj imenovan je sa 68 godina za zapovjednika Zbora narodne garde, popularne kao Zenge. Tada je Spegelj vec imao gotov plan za borbu protiv JNA. Prema Spegeljovim podacima, koji su bili dostavljeni Pentagonu, JNA je u Hrvatskoj imala 30 000 vojnika svrstanih u sest bataljona, sa 650 tenkova, 52 samohodke, 1100 minobacaca, 24 visecevnih bacaca raketa, 500 topova, 41 avion, 36 helikoptera, 15 raketnih i torpednih camaca. I oko 250 000 komada lakog armijskog oruzja u skladistima TO Hrvatske. A u celoj Jugoslaviji, tvrdio je Spegelj, JNA je imala hiljadu tenkova, pet hiljada topova i tri stotine borbenih aviona. Dok je Hrvatska 1991. imala oko trideset hiljada pripadnika milicije i ZNG, kao i 30 000 mobilisanih clanova Narodne zastite. Taj plan je predvidjao napad hvatske milicije na kasarne i skladista JNA u Hrvatskoj i otimanje oruzja. Uz samo devet stotina poginulih u tim planiranim borbama. Kako je plan pravljen u DIA, to ga je jedino pred Tudjmanom podrzao Stipe Mesic. Nemci, koji su stajali iza vrhovnik ocigledno nisu bili za tu vrstu akcije protiv jugoslovenske armije. I sami Hrvati priznaju da je Spegelj covek koji je rukovodio tajnim naoruzavanjem hrvatske vojske, iako je 1990. bio clan reformirsanog Saveza komunista Hrvatske.

KOS JNA je o tom naoruzavanju napravio film, koji je emitovan da bi izmamio reakciju jugoslovenske javnosti, ali umesto pobune Jugoslovena dogodilo se samo to da je Martin Spegelj uklonjen iz Zagreba i sakriven u Austriji, dok bura nije prosla. Bila je to posledica borbe uticaja BND i CIA na dogadjaje u Hrvatskoj. General Aleksandar Aca Vasiljevic, nacelnik KOS JNA je dva puta propustio priliku da uhapsi Spegelja. Prvi put na terenu, u zasedi, dok su prolazili konvoji kamiona sa oruzjem, a drugi put usred Zagreba, kada su dogovorili "sluzbeni

65

razgovor" u jednoj kafani. Tom prilikom general Vasiljevic je samo uspeo tajno da snimi razgovor na kasetofonu sa generalom Spegeljom.

Istrazivanja dr Boska Todorovica i Dusana Vilica su pokazala da je sama delikatnost pozicije KOS-a u jugoslovenskom sistemu bezbednosti uticala i na efikasnost u radu vojne tajne sluzbe. Organi bezbednosti u JNA su, naime, bili obavezni da od vojnog vrha, ali i od vrhovnog komandanta primaju zadatke, ali i odobrenja za svoje akcije, cak i od Stipe Mesica, koji je dolaskom na kormilo SFRJ javno izjavio da HDZ ne zeli jedinstvenu Jugoslaviju, vec Hrvatsku. Kada je decembra 1990. godine, KOS tj. Stab vrhovne komande, obavestio Predsednistvo SFRJ o ilegalnom uvozu oruzja u Hrvatsku i o spremnosti da u Osijeku, Splitu i Zagrebu pohapsi glavne aktere ovog prljavog posla, predsednik Stipe Mesic i premijer Ante Markovic su istovremeno o tome izvestili Franju Tudjmana, Martina Spegelja i nekolicinu stranih diplomata i obavestajaca. Ministar vojni, general Veljko Kadijevic iz samo njemu znanih razloga, povukao je naredjenje o hapsenju i nagodio se sa Predsednistvom SFRJ, odnosno secesionistickom vecinom u njemu, da se tajne vojske u zemlji raspuste. Kada je doneta odluka da se paravojne formacije razoruzaju, to isto Mesicevo predsednistvo nije istrajalo kao vrhovni komandant u izvrsenju sopstvene odluke, a general Kadijevic, prvi covek Armije, od koje su se secesionisti najvise i bojali je to naredjenje precutao. Dao je ostavku i otisao u penziju, ne odgovarajuci ni za jednu svoju gresku, ali pravdajuci se u svojim memoarima da su za sve krivi politicari. General Martin Spegelj je u intervjuima 1995. godine priznao da mu je zivot spasao bas general Veljko Kadijevic, ali je napomenuo da je KOS i pored toga pokusavao tri puta da ga kidnapuje usred Hrvatske. Kako to nije uspelo pukovniku Aleksandru Vasiljevicu, odluceno je da se Spegelj likvidira. Taj zadatak je poveren snajperisti Miodragu Aleksicu, ali zbog jakog generalovog obezbedjenja, nije dosao u priliku da puca na Martina Spegelja.

Vrhunske sposobnosti KOS-a da otkrije i najvece tajne neprijatelja zemlje, odnosno da dodje do naredjenja i politickih odluka suprotne strane, demonstrirane su u akciji »Stit«. Operacijom otkrivanja tajnih tovara oruzja za Hrvatsku i planova HDZ-a o istrebljenju Srba u Hrvatskoj, rukovodio je licno Aleksandar Vasiljevic, koji se predstavljao kao gradjevinski strucnjak u JNA. Naime, Vladimir Jagar, kapetan JNA i komsija generala Martina Spegelja, vojnog ministra nove Hrvatske uspeo je kamerom montiranom u vrata ormana, da tajno snimi 19. januara 1991. ovog casnika HDZ-a, a i njegove saradnike Josipa Boljkovca, Djuru Djecaka, Antuna Habijaneca. Sredinom januara 1991. sve je bilo spremno za hapsenje ovih hrvatskih nacionalista. Takav dogovor je Aleksandar Vasiljevic postigao sa Borisavom Jovicem, clanom Predsednistva SFRJ i generalom Veljkom Kadijevicem, saveznim sekretarom za narodnu odbranu. Umesto hapsenja, Kadijevic je generalu Vasiljevicu naredio da se vrati u Beograd, gde su svi clanovi kolektivnog sefa drzave bili obavesteni o tajnom naoruzavanju Hrvatske. Razlozi za to su bili Kadijeviceva preterana obazrivost, potreba da sve bude po zakonu, sto ga je ucinilo neodlucnim da operaciju »Stit« privede kraju. Zbog takve kolebljivosti, general Veljko Kadijevic je u javnosti

66

predstavljan kao izdajnik, pa cak i kao agent CIA. Nekoliko meseci kasnije grupa oficira iz Garde izvela je puc, trazeci od Kadijevica da podnese ostavku, a od generala Blagoja Adzica da preuzme mesto ministra vojnog, sto je ovaj odbio, pa je pobuna time i okoncana. U vezi operacije »Stit« u SSNO, a i u Predsednistvu SFRJ doneta je zato odluka da se paravojne formacije HDZ-a rasformiraju, a oruzje preda JNA, sto se nije dogodilo, pa je KOS u ocajanju, javnosti 25. januara 1991. godine prikazao film o Martinu Spegelju, a list »Narodna Armija« je objavio kompletan dosije o naoruzavanju Hrvatske i HDZ-a. Tog popodneva, akreditovane novinare u GS JNA sa sadrzajem filma upoznao je pukovnik Vuk Obradovic, nacelnik Uprave za informisanje i politicku aktivnost, koji je licno bio ubedjen da ce se vinovnici secesije sami predati JNA.

U samom Zagrebu, citava akcija je izazvala samo podozrenje kod Franje Tudjmana prema generalu Martinu Spegelju. Sumnjajuci da je general agent KOS-a, vrhovnik dr Franjo Tudjman, takodje, bivsi general JNA, proterao je Martina Spegelja na godinu dana iz Hrvatske. Zapovjednik Zenga pobegao je u Austriju preko Slovenije sa laznim pasosem na ime Karl Zelenbrza i u automobilu marke "BMNj", sa takodje, laznim tablicama. Ime je pozajmio od prijatelja iz Starog Gradeca kod Virovitice, a auto iz Varazdina. Citavu ovu akciju realizovao je uz pomoc Josipa Manolica, bivseg nacelnika hrvatske policije. Spegelj je nekoliko nedelja tajno proveo na Bledu, a potom je presao u Augsburg i potom u Bec. U Zagrebu je o tada vec bivsem ministru odbrane javno saopsteno da je na odmoru. Prva Spegeljova ideja je bila da prebegne u Kanadu, a potom u SAD, ali Gojko Susak nije uspeo da mu u Beogradu obezbedi kanadsku ulaznu vizu. Zato se Spegelj sklonio u Austriju. Da bi se zastitio od Tudjmanovog progona, general Spegelj je sa sobom u Austriju poneo oko dvadeset i pet tajnih dokumenata Zbora narodne garde, sakrio ih u tri trezora, spreman da ih dostavi Amerikancima, u slucaju da mu je se nesto nepredvidjeno dogodi. O toj svojoj nameri obavestio je iz Beca pismom licno generala Antona Tusa, zapovjednika Glavnog stozera hrvatske vojske. Istovremeno iz Austrije general Martin Spegelj je i dalje rukovodio tajnim uvozom oruzja u Hrvatsku. Pod laznim imenom Karlo Zelenbrz, general Martin Spegelj je bio sakriven kod Austrijanaca u Ausburgu, i na kraju kod Nemaca u Minhenu. Odatle se 1992. godine vratio ziv i zdrav u Zagreb. Ovakav rasplet, bacio je KOS na kolena, njegove operativce, Dragisu Jovanovica i Boska Mihajlovica u hrvatski zatvor i smrt, a Vladimira Jagara i Aleksandra Vasiljevica u penziju.

67

4. DIA TRAZI KARADZICA

Pocetkom devedesetih, posle ratnih avantura u Iraku, Somaliji, na Haitiju, Amerikanci su nenadano dobili priliku da vojno intervenisu u Bosni i Hercegovini. Nemogucnost Evrope da zaustavi gradjanski rat na tlu bivse SFRJ, koji se preko Slovenije i Hrvatske, 1993. rasplamsao i u Bosni i Hercegovini, bila je povod da OUN i NATO posalju svoje zdruzene jedinice medjunarodnih snaga na ovo podrucje.

- Sada, kad je americka vojska vec u Bosni, strateski interes je, svakako, da se sacuvaju zivoti i garantuje bezbednost na terenu. Pre toga, americki interesi nisu bili tako jasno uocljivi. Od samih pocetaka Pentagon i americko ministarstvo odbrane guraju tezu da Amerika nema vitalnih interesa u ovom ratu i na ovom prostoru, direktno gledajuci, a da, tek iz drugog plana posmatrano, postoji globalni interes da se rat ne prosiri van jugoslovenskih prostora, te da se kontrolise, sto je moguce bolje, situacija sa izbeglicama, sto u krajnjem slucaju i nije bilo toliko bitno za Amerikance koliko za Zapadnu Evropu, a prvenstveno Nemacku. No, vremenom su se u pogledu americke spoljne politike iznijansirale dve grupacije: jedna, koja je pitanje odnosa americke spoljne politike prema lokalnim sukobima, pa i prema ratu u Bosni, postavila kao moralno pitanje, moralni princip, sto je prihvatila i Klintonova administracija, dok se toj tezi suprotstavila druga, takozvana realisticka grupa. U ovoj grupaciji su, bas kao i u Pentagonu, smatrali da Amerika nema vecih interesa u Bosni i da mora da bude opreznija prilikom izbora situacije u koju ce se umesati. Ako se intervenise u Bosni, iz moralnih razloga, sto je zagovarala prva grupacija, postavljalo se pitanje intervencije i u svim drugim slucajevima, kao sto su na primer Sudan, Avganistan, a sa Somalijom smo vec videli kako se zavrsilo. Realisticka grupa uporno upozorava na latentnu opasnost da ce Amerika biti uvucena u sve lokalne ratove, iz kojih se moze desiti da ne izadje bas tako lako. Ipak, prevagu je odnelo prvo misljenje, jer mu se priklonio predsednik Klinton - procena je mr Obrada Kesica iz Vasingtona.

Neke su se stvari prekrenule u samoj administraciji u Vasingtonu, a neke i van Vasingtona, ali se sve desilo u istom momentu, tako da je predsedniku Klintonu bilo mnogo lakse da donese odluku. Pitali ste sta se promenilo. Pa najvaznije, svakako odlucujuce, bilo je to sto se politika u Beogradu promenila. Ili se pak nije bila toliko promenila, koliko se u datom momentu americkoj administraciji ucinilo. Licno mislim da je Srbija vec odavno "okrenula list" u odnosu prema Srbima s druge strane Drine, ali to u Americi nije prihvatano sve do Frejzerovog dolaska. Svo to vreme Evropa je na razne posredne nacine porucivala da ne zeli ni za koga da ratuje, niti da se vojno stavlja na bilo ciju stranu, jer dok god je Srbija otvoreno podrzavala Srbe u Bosni i Krajini, postavljalo se pitanje da li bi to zapravo bio rat Evrope sa Srbijom. Posle pada Knina postalo je svima jasno da se Srbija ni u sta nece umesati, ma sta se desilo u Hrvatskoj, ili u Bosni. Sa znanjem da eskalacije sukoba nece biti, stvari su se bitno promenile.

68

Tako tvrdi americki analiticar Obrad Kesic. Zivotna i profesionalna biografija mr Obrada Kesica vezana je za srpske zemlje i Balkan. On vodi poreklo iz Bosne, a i danas se aktivno bavi analizama politickog stanja u bivsoj Jugoslaviji. Kesic je studije medjunarodne politike i prava zavrsio u americkoj drzavi Ilinois. Posao ga je, medjutim, odvukao u Vasington, gde je angazovan kao vladin ekspert za balkanske probleme. Danas je i jedan od rukovodilaca u Centru za istocno-evropske programe, a samim tim je dobar poznavalac americke spoljne politike i strategije novog svetskog poretka.

- Medjutim, odluci da se intervenise u Bosni i te kako je doprinela Srebrenica, zbog koje je predsednik Klinton licno smatrao da treba nesto da se uradi. Srebrenica je postala kljucni motiv u americkoj spoljnoj politici prema Bosni, tim pre sto je frustracija rasla godinama, prvenstveno kod onih u Administraciji koji su smatrali da su Ujedinjene nacije bile, ne samo nesposobne da preuzmu odgovornost za odrzavanje mira u Bosni, vec da su u izvesnom smislu, ponekad i podrzavale srpske ciljeve. Posle Srebrenice, u americkim diplomatsko-politickim krugovima otvoreno je govoreno da su UN izgubile kredibilitet na ovim prostorima i da Amerika treba da preuzme inicijativu. Prica o masovnim zlocinima u Srebrenici neumoljivo je pritiskala predsednika Klintona da odluci da direktno udje u Bosnu - kaze Obrad Kesic.

Kako su SAD u zapadnoj vojnoj alijanski poslednjih decenija vodile glavnu rec, to je bilo sasvim logicno da Amerikanci predvode snage UNPROFOR-a na prostorima ex Jugoslavije. Pod parolom stvaranja i ucvrscenja mira, sto je politicki najvise odgovaralo Bilu Klintonu, americki predsednik je za taj posao

angazovao od 1994. i najbolje jedinice, ali i najbolje oficire. Za vrhovnog komandanta evropskih snaga NATO, koji je odgovoran za "Operaciju zajednicki poduhvat" postavljen je pedesetsedmogodisnji general Dzordz Dzulvan, rodom iz Pensilvanije. Pocetkom sesdesetih zavrsio je Vojnu akademiju u Njujorku, zatim magistrirao politicke nauke na Univerzitetu Lojola u drzavi Ilinois, da bi 1971. godine diplomirao na Generalstabnoj akademiji. Ratnu skolu SAD zavrsio je sedam godina kasnije i time se kvalifikovao za ulazak u americki vojni establisment. Kao potporucnik sluzbovao je u Evropi, u Nemcakoj je podizao Berlinski zid. A kao komandir cete ratovao je u Vijetnamu, gde je od stapskog oficira dogurao 1972. godine do pomocnika nacelnika staba 101. vazdusnodesantne divizije. Ranjavan je u bitkama dva puta. Dzulvan je bio i specijalni vojni pomocnik predsednika Ricarda Niksona, pa pomocnika zamenika komandanta Glavnog staba americke vojske. I zatim komandant americkih snaga u Nemackoj, gde je rusio Berlinski zid i komandant Petog korpusa americke armije za Evropu u Belgiji. Bio je i nacelnik staba Juzne komande SAD u Panami. Odlikovan je americkom Srebrnom zvezdom i francuskom Legijom casti. Od oktobra 1995. godine, kada je nasledio Dzona Salikasvilija na mestu jedanaestog po redu vrhovnog komandanta NATO, general Dzordz Dzulvan je preuzeo komandu u Monsu i nad sezdeset hiljada snaga zapadne alijanse koje treba da godinu dana cuvaju mir u Bosni i na Balkanu. General Dzordz Dzulvan je licno

69

izdao naredjenje sa polazak snaga Ajfora u Bosnu i odredio da americka vojska bude smestena u njenom centralnom delu, u Tuzli.

Amerikanci su, i admirala Lejtona Smita, po polozaju komandanta Juznog krila NATO u Napulju, koji je 1995. izdavao naredjenja za bombardovanje srpskih polozaja u Bosni, imenovali za glavnokomandujuceg multinacionalnih Snaga za primenu mirovnog sporazuma - Ajfor, zbog njegovog iskustva sa Balkanom. To je americki oficir koji je rukovodio operacijom spasavanja americkog pilota Skota O Gredija, oborenog iznad Banjaluke, u kojoj je pored cetrdesetak marinaca sa nosaca aviona " Kisardz", koriscena kao pretnja neposlusnim Srbima i krstareca raketa " tomahavk". Admiral Lejton Smit ima 56 godine, potice iz Alabame, gde je vojnu karijeru zapoceo kao pilot na nosacima aviona. Ucestvovao je u Korejskom ratu. Poslednjih godina bavi se americkom vojnom strategijom, sa idejom o sadejstvu pomorskih, vazduhoplovnih i kopnenih snaga SAD. Srpska strana mu zamera sto se sada pojavljuje kao cuvar mira u Bosni, dok mu muslimanska strana prigovara sto uopste, posecuje srpsko rukovodstvo na Palama. I pored ocigledne licne netrpeljivosti admiral Lejton Smit, kao komandant Ajfora izjavljuje hrabro da su sve tri strane u Bosni spremne za saradnju sa njim.

GENERALI ZA IZNAJMLJIVANJE

Za komandanta americkih vojnih snaga u Bosni u Vasingtonu je odredjen general-major Vilijam Nes, nekadasnji komandant Prve oklopne divizije. Rodjen je 1943. godine u Tusonu, Arizona u porodici konjickog oficira. Studirao je neko vreme hemiju, ali je napustio i zavrsio vojnu akademiju Vest Point. Ratovao je u Vijetnamu kao komandant tenkovske brigade, dok je u Zalivskom ratu vodio Trecu oklopnu diviziju. Sluzbovao je, u medjuvremenu u Nemackoj, gde je postao vojni ekspert za Crvenu armiju i Sovjetski Savez. Poznat je kao komandant koji ne izbegava ratnu opasnost i probleme u organizaciji i komandovanju. Kao i general Dzordz Dzulvan i general Vilijam Nes ima moderan pristup ratovanju, koje ne odvaja od medijske promocije americke vojske. Licno se uvek trudi da americki novinari putuju na front zajedno sa americkim vojnicima.

Vaznu ulogu u Bosni imali su iz DIA i general - major Mintgomeri Mejgs i brigadni general Reginald Klemens. Prvi je Teksasanin. Sa dvadeset i sedam godina staza u americkoj vojsci bio je fakticki veteran, kada je 1996. imenovan za zamenika komandanta Prve divizije. Zavrsio je Vojnu akademiju 1967. godine, odakle je otisao, prvo u Nemacku, a potom u Vijetnam. Zavrsio je u medjuvremenu specijalnu obuku u brtanskoj armiji, Univerzitet u Viskansinu i postao clan uprave na Vest Pointu. Osamdesetih je zavrsio i Ratnu skolu i preuzeo opet vodjenje specijalne jedinice americkih "Djavola". Sa njom je izvodio operacije na Bliskom Istoku, ucestvovao je i u "Pescanoj oluji". I sa tim iskustvo je dosao u Bosnu. Drugi general je iz Severne Karoline, prosao je slicne vojne skole, ali je kao artiljerac najvise sluzbovao u XVIII korpusu. Bio je u Vijetnamu, i na Havajima. U Centralnu Evropu je dosao kao pomocnik komandanta americkih

70

kopnenih snaga stacioniranih u Nemackoj. Odatle je stigao u Bosnu. I general Mejgs i general Klemens odlikovani su visokim americkim ordenjima za vojne zasluge, sto je dokaz da su vrsni profesionalci.

Da bi obezbedio uspeh svojoj vojno-politickoj i izbornoj akciji u Bosni i na tlu bivse Jugoslavije americki predsednik Bil Klinton se potrudio da medju zaracene Muslimane, Hrvate i Srbe posalje i tadasnjeg ministra odbrane Vilijama Perija. Americki drzavni sekretar je cetvrtog decembra 1995. godine potpisao naredbu o slanju tri hiljade americkih vojnika iz baze u Nemackoj, preko Madjarske u Bosnu. Licno je nadgledao obuku vise od 10.000 Amerikanaca u bazama Hoenfelz i Granfenver, u juznoj Nemackoj. U njima su bile napravljene makete Tuzle i okolnih sela, kako bi americki vojnici vezbali patroliranje po bosanskom terenu. Ministar Peri je licno ocenio da su Amerikanci spremni i naredio njihov ulazak u Bosnu, da bi potom, treceg januara 1996. dosao, preko Sarajeva, u posetu admiralu Lejtonu Smitu i americkoj vojsci. Pre toga je u Madjarskoj dogovorio, prevoz ostalih americkih vojnika, u dve stotine zeleznickih kompozicija, cime je zvanicno otpocela americka tiha okupacija Bosne.

Pored aktivnih profesionalaca SAD su u Bosnu i Hecegovinu, pre svega svojim pravim saveznicima Muslimanima, na ispomoc poslali i grupu penzionisanih admirala, generala i pukovnika. Naime, tokom 1996. godine Amerika je ponudila Bosni program "Opremi i obuci" za stvaranje federalne armije, radi balansa snaga na Balkanu. Da se u tom poslu ne bi otkrivali CIA i DIA, Vasington je otvorio konkurs kako bi se angazovala neka privatna firma umesto savezne vlade. Svako u SAD, medjutim, zna, pisale su tamosnje novine, da onaj ko zeli da iznajmi generala treba da se obrati korporaciji "Militeri profesenel risorses" (MPRI), ciji se glavni stab nalazi u zgradi od crvenih cigala u Aleksandriji, u drzavi Virdzinija. Ova korporacija postoji osam godina i ostvaruje godisnji prihod od oko 12 miliona dolara. MPRI je - kako pise u njenoj reklamnoj brosuri - "najveca korporacija vojnih strucnjaka na svetu." U njoj je zaposleno oko 160 ljudi, a oko 2.000 penzionisanih generala, admirala i drugih oficira je na raspolaganju. Medju najistaknutijim oficirima nalazi se penzionisani general sa cetiri zvezdice Karl Vuono, koji je komandovao armijom u operaciji "Pustinjska oluja" i sada nadgleda sirenje biznisa preko Atlantika. Tu je i Krozbi Buc Sent, koji je nekada bio glavnokomandujuci za operacije u Evropi i takodje, nadgleda rad MPRI na drugoj strani Atlantika. "Karl Vuono i Buc Sent su najamnici i to rade za novac," rekao je Carls Bojd, nedavno penzionisani vazduhoplovni general sa cetiri zvezdice, koji je do jula meseca 1995. godine bio covek broj dva u Pentagonu nadlezan za Evropu. "Oni su odlicno obavili posao za Hrvate i ne sumnjam da ce obaviti posao i u Bosni."

Ugovorom izmedju te firme i vlade Federacije u Sarajevu u Bosnu su stigli americki generali Vernon Luis, Karl Vuono, Karl Stajner, Ricard Trifraj, Frederik Krojzen, Krozbi Bac Sent i admiral Hantington Hardisti. Inspekcijska poseta bila je vrlo kratka, a za neposrednu saradnju sa armijom Federacije odredjeni su generali Krozbi Bac Sent i Karl Vuono kao i general Vilijam Bojs. General Krozbi

71

Bac Sent bio je nekada zamenik nacelnika generalstabne akademije americkih oruzanih snaga u Fort Levenvortu, a kasnije i komandant americke Sedme armije u Evropi i zamenik vrhovnog komandanta NATO-a. General Krozbi Bac Sent rodjen je u Vest Pointu, drzava Njujork. Vojnu akademiju zavrsio je 1958, armijski Generalstabni koledz 1969, a Ratnu skolu americke armije 1984. Godinu dana ranije diplomirao je medjunarodne odnose na "American Universitdz". General Sent sluzio je u dva navrata u Vijetnamu u sastavu Prve konjicke i Prve oklopne divizije, kao i 23. pesadijske divizije. Kasnije je premesten u Evropu gde je obavljao komandne duznosti u stabovima americke armije u Nemackoj. Nosilac je najvisih americkih ratnih odlikovanja medju kojima Srebrne zvezde i Legije casti. Krozbi Bac Sent tipican je americki vojnik, ofanzivac.

Admiral Hantington Hardisti bio nacelnik staba americke Pacificke flote i sef grupe za nuklearno planiranje u Pentagonu. On je rodjen u Atlanti, drzava Dzordzija, 1952. zavrsio je Pomorsku akademiju u Anapolisu, a 1953. medjunarodne odnose na Harvardu. Istovremeno postao je i mornaricki pilot. Sluzio je na nosacima aviona "Oriskani", "Midvej", "Randolf", "Enterprajz", "Ruzvelt", "Kenedi", "Amerika" i "Kiti Houk". Leteo je na avionima F-4 i u Vijetnamu. Kasnije je bio direktor raznih vojnih institucija za vojnu pomoc inostranstvu i za planiranje mornarickog razvoja. Bio je, dakle, izvrstan mornaricki pilot i komandant borbene grupe nosaca aviona, glavni operativni oficir Pacificke flote i kasnije nacelnik staba te flote. Nosilac je najvisih vojnih odlikovanja, ozenjen, a zena mu je Sali Ives, ima dva sina, Dzona i Roberta. Njegovo veliko znanje i iskustvo u vojnom planiranju verovatno je razlog sto je odredjen da u okviru firme MPRI stigne u Bosnu.

Heri Sojster, nekadasnji sef vojne obavestajne sluzbe nadlezan za operacije MPRI je jedini funkcioner koji u americkoj javnosti govori o svojoj korporaciji. U toku 1995. godine MPRI je poslao u Hrvatsku 15 svojih ljudi - grupu na celu sa

penzionisanim generalom sa dve zvezdice, Ricardom Grifitsom. Oni su obucavali Hrvate kako da formiraju oruzane snage u demokratiji i nedavno je potpisan jos jedan ugovor o reorganizaciji hrvatskog Ministarstva odbrane. Amerikanci su, kako svedoce japanski novinari iz Sarajeva, bili instruktori muslimanskim snajperistima, koji su likvidirali srpske civile po glavnom gradu BiH. Sem toga, u toku 1996. godine, MPRI je - u skladu sa ugovorom Stejt dipartmenta - nadgledao teret koji se iz Sarajeva transportovao bosanskim Srbima. To je bio deo medjunarodne mirovne misije. "Muslimanima je potrebna obuka na nivou cete, zatim obuka komande bataljona i slicne stvari," rekao je general-pukovnik u penziji, Heri Sojster. "To moze brzo da se obavi."

Sjedinjene Americke Drzave su ucestvovale u tajnom naoruzavanju bosanskih Muslimana, dok su verovale da Alijina vojska moze biti americko "topovsko meso". Ni za koga vise nije bila tajna da su Amerikanci zeleli 1995. ukidanje embarga na oruzje, kako bi Muslimani mogli i zvanicno da se naoruzaju. To je zapravo americki zalog arapskom svetu iz kog izvlaci naftu i prirodni gas, koji ce

72

2.ooo godine biti gorivo buducnosti. To su Amerikanci cinili na dva nacina. Prvo, agenti CIA i DIA, civilne i vojne tajne sluzbe, u Sloveniji i u Austriji koristili su posrednike da bi kupili oruzje iz razlicitih izvora. Za to se daje nekoliko miliona dolara godisnje. Tajna je otkrivena jos 1994. godine, kada je jedan francuski "avaks", iznad Tuzle uocio tri "herkulesa C-130" . U njihovoj pratnji je bilo sest lovaca koji su, sudeci po radarskim signalima bili F-18 iz americke vazduhoplovne flote. Odgovarajuci na pitanja stranih novinara, Amerikanci, Francuzi, Britanci i drugi ucesnici operacije " Zabraniti let" su se zakleli da nisu imali nijedan avion u vazduhu. Ovaj incident je stavljen medju bezbrojne papire Ujedinjenih nacija i o tome se vise nije govorilo, mada je svima bilo jasno da su avioni nosili oruzje, tada za Muslimane.

RICARD HOLBRUK U AKCIJI

Jos kada je izbio rat u Bosni, americki obavestajci i navigatori su u nju usli preko staba NATO u Kiseljaku. Novinski izvestaci se danas secaju da se tada u Bosni pojavio i Ricard Holbruk, danas zastupnik americke buldozer-demokratije, ali prikriven legitimacijom Medjunarodnog crvenog krsta. Kako se to dogodilo pise sam Ricard Holbruk u svojim biografskim analima :

- Kada sam prvi put posetio Sarajevo, stao sam za trenutak na tragove stopala utisnute u betonski plocnik na mestu gde je Gavrilo Princip stajao kada je ispalio hice koji su usmrtili nadvojvodu Franca Ferdinanda i bili povod za pocetak Prvog svetskog rata. To je bilo u leto 1960. Putovao sam Jugoslavijom autostopom s jos jednim prijateljem. Bilo mi je devetnaest godina. Pojavio se nekakav vodic i ponudio da nam prevede reci na srpskom urezane na zidu iznad otisaka Principovih stopala. Jos se secam svog zaprepascenja: bio je to moj prvi susret s razlicitim znacenjima koja istorija moze imati za razlicite ljude. "Ovde, na ovom istorijskom mestu", pisalo je na ploci, "Gavrilo Princip bio je zacetnik slobode... 28. juna 1914."

Secanje na to prvo suocavanje sa ekstremnim nacionalizmom ozivelo je u meni kada se Jugoslavija raspala pocetkom devedesetih godina. Kada sam ponovo video Sarajevo trideset dve godine docnije, Bosna i Hercegovina vec je bila mesto velikog neuspeha zapadnih sila u njihovim naporima da zaustave unistavanje muslimanskog naroda od strane njihovih komsija Srba u okrutnom ratu koji je u jezik uneo jedan novi, zastrasujuci izraz: "etnicko ciscenje".

Godine 1992, kada je Bosna bila na ivici propasti, posetio sam ovo podrucje u dva maha kao privatno lice za racun Medjunarodnog komiteta spasa - pise Holbruk. Na svom drugom putovanju, u decembru, vratio sam se u Sarajevo presavsi srpske linije u danskom oklopnom vozilu. Sarajevo, koje vise nije bilo zadivljujuca mesavina muslimanske, katolicke i pravoslavne kulture, pretvorilo se u pravi pakao. Kada sam napokon stigao u grad, naleteo sam na starog prijatelja, Dzona. F. Bernsa iz "Njujork Tajmsa", i upitao ga da li bismo mogli da posetimo

73

otiske Principovih stopala na plocniku. Nemoguce, rekao je uz smeh: unistili su ih bosanski Muslimani i Hrvati. Medjutim, duh fanaticnog srpskog nacionalizma koji je lezao iza tih otisaka stopala i natpisa na zidu jos je bio ziv - i to ubilacki ziv.

Proveo sam bio godinu dana kao ambasador u Nemackoj, kada su me u leto 1994. predsednik Klinton i drzavni sekretar Voren Kristofer zamolili da se vratim u Vasington kako bih postao pomocnik dræavnog sekretara za Evropu i Kanadu. Zamenik drzavnog sekretara Strob Talbot predocio mi je da su teskoce s nasom situacijom u Bosni dovele do ove promene u zaduzenjima. Prvih deset meseci koje sam proveo u Vasingtonu bili su ispunjeni novim katastrofama na bosanskom frontu - ocenjuje zlobno Ricard Holbruk.

Clanovi Holbrukovog tima bila su cetvorica ljudi koji su predstavljali razlicite delove administracije nacionalne bezbednosti. Bob Frejzer je bio prvi americki ambasador u Estoniji, pedesettrogodisnjak grubog lica, cinicni profesionalni diplomata koji je voleo svoj posao iako je stalno gundjao protiv njega. Pred kraj 1994, drzavni sekretar Voren Kristofer, koji je visoko cenio Frejzerovu neobicnu kombinaciju hladne distanciranosti i vatrene odanosti, dao mu je jos jednu duznost imenujuci ga glavnim pregovaracem za Bosnu. Bob je imao neverovatnu energiju kao i dobar osecaj za strategiju. Njegovi izvestaji o pregovorima s Slobodanom Milosevicem, pise sam Holbruk, bili su omiljeno stivo zbog svoje sazetosti i humora. Dzo Kruzel, pedesetogodisnjak, bio je poznat po svojoj sposobnosti da spaja teoretsko i prakticno. Studentske dane proveo je na Akademiji Vazduhoplostva SAD, a doktorsku titulu dobio je na Harvardu. General potpukovnik Vezli Klark, koji je predstavljao Vrhovnu komandu, imao je komplikovano mesto u Holbrukovom timu. Nekadasnji pitomac vojne akademije Vest Point, Roudsov stipendista iz Arkanzasa i odlikovani veteran vijetnamskog rata, bio je jedan od oficira u americkoj armiji cija se karijera najbrze kretala uzlaznom linijom. U pedesetoj godini æivota, s tri zvezdice na ramenima, Klark se nalazio na prekretnici u karijeri: ovaj zadatak u Bosni trebalo je da mu donese cetvrtu zvezdicu, koju je na kraju mandata i dobio. Samjuel Nelson Dru, cetrdesetsedmogodisnji pukovnik avijacije, clan Saveta za nacionalnu bezbednost, bio je covek koji je odavao utisak ozbiljnosti. Bez uniforme uopste nije licio na vojno lice. U sustini, kaze Ricard Holbruk za njega, Dru je bio impresivan intelektualac koji se slucajno specijalizovao za vojnoobavestajne aktivnosti. Tokom prethodne cetiri godine radio je u stabu NATO-a prvenstveno na Bosni, ali ovo mu je bila prva poseta ovom regionu.

Holbruk nije imao srece sa ovim svojim obavestajnim timom, jer je Frejzer poginuo u saobracajnoj nesreci. Voren Kristofer je posle toga odredio drugi tim NSA I DIA za Ricarda Holbruka. U njemu su, po Holbrukovom kazivanju bili Kristofer Hil, funkcioner Stejt Dipartmenta zaduzen za Balkan, strastven i sklon raspravama; brigadni general Donald Kerik, uvek pribrani obavestajni oficir koji je predstavljao Nacionalni savet za bezbednost; Dzejms Pardju, sef Pentagonove radne grupe za Balkan, koji je unosio vredan skepticizam u svaku neispitanu pretpostavku; i Roberts Oven, uvazeni vasingtonski advokat.

74

Krajem 1993. godine Pentagon je muslimanskoj armiji poslao specijalnog vojnog izaslanika generala Dzona Sevala. Tada je po funkciji ovaj general bio samo zamenik direktora americkog Instituta za strateske studije. Pre toga je u americkoj armiji aktivno proveo trideset i tri godine i ucestvovao u intervencijima u Panami i Iranu. U Vijentamu je general Seval komandovao Devetom pesadijskom divizijom, a u Nemackoj Trecom oklopnom divizijom, koja je dosla u Bosnu. Zadatak generala Dzona Sevala je bio da reorganizuje vojsku muslimansko-hrvatske Federacije BiH i time da je pripremi za konacni obracun sa Srbima.

Glavni agitatori sa angazovanje penzionisanih oficira SAD bili su Dzejms Perdju, predstavnik Pentagona na pregovorima u Dejtonu, koji je putovao u Sarajevo da bi podstakao bosansku vladu da angazuje MPRI i Ricard Holbruk, pomocnik drzavnog sekretara, koji je bio glavni posrednik u postizanju sporazuma iz Dejtona. Zato se americka administracija obratila ovoj kompaniji za pomoc u Bosni.

- U skladu sa Dejtonskim ugovorom mi necemo moci da napustimo Bosnu, ukoliko bosanska armija ne bude naoruzana i spremna da se brani - rekao je tim povodom senator Dzozef Biden, demokrata iz Delevera - Time se obezbedjuje

Amerikancima karta za povratak u kuci. Problem je u bosanskim Srbima. Oni se suprotstavljaju nameri da SAD - koje bi u skladu sa sporazumom trebalo da budu neutralna strana - ucine bilo kakav korak u pravcu jacanja bosanske armije. Zato SAD strahuju da bi Srbi mogli da napadnu njene trupe, ukoliko one budu obucavale i naoruzavale Muslimane. Klintonova administracija obavezala se da americke trupe nece igrati nikakvu aktivnu ulogu u donaoruzavanju Muslimana.

U tajnom izvestaju Pentagona iz 1995. godine Generalstab americke armije je naveo sve ono sto je potrebno bosanskoj vladi. U studiji se zakljucuje da bi se prednost koju imaju bosanski Srbi mogla ukloniti ako se muslimansko-hrvatska federacija snabde sa oko 50 tenkova i otprilike isto tolikim brojem artiljerijskog oruzja i oklopnih vozila - tvrdili su funkcioneri DIA iz Pentagona koji su upoznati sa ovim projektom. Sem toga, Muslimanima je bilo potrebno antitenkovsko i antiminobacacko oruzje, zatim lako naoruzanje i osnovna oprema kao sto su cizme i municija. U izvestaju se kaze da je bosanskim snagama vise potrebna obuka nego naoruzanje, narocito kada je rec o taktickim borbama jedinica srednje velicine koje broje vise stotina vojnika. Alija Izetbegovic je tako dobio oruzje od Pentagona u vrednosti od 100 miliona dolara kao i opremu za Sarajevo predvidjenu Zakonom o izdacima za 1996. godinu. Neki americki funkcioneri kazu da ce biti potrebna visestruko veca suma da bi se uspostavila vojna ravnoteza. Pretpostavlja se da ce se i od drugih zemalja, kao sto su Turska, Egipat i Pakistan, traziti da obezbede oruzje i finansijska sredstva. Te zemlje, koje od SAD ocekuju pomoc u visini od skoro 3 milijarde dolara, tesko da ce moci da odbiju ovaj zahtev.

75

TAJNI AGENT HARIS

Glavni zagovornik vojne saradnje Sarajeva sa Vasingtonom u Americi bio je muslimanski emigrant Muhamed Sacirbegovic, koji je postao Sacirbej. Pored ambasadora BiH u OUN i Nedzad Hadzimuslic, ambasador u Evropskoj uniji, bio je blizak Amerikancima. A kod kuce u Bosni i Hercegovini najblizi SAD bio je tadasnji visoki funkcioner Haris Silajdzic, za koga je SDB Jugoslavije sumnjala da je agent CIA. Pored njega muslimanska stampa je prozivala i Nijaza Durakovica i Abdulaha Sidrana. U Republici Srpskoj Amerika je tipovala na socijaldemokratu Milorada Dodika i liberala Zivanovica. Bivsi muslimanski premijer Haris Silajdzic je cak i javno priznao da je simpatizer americke vlade. Haris Silajdzic je zavrbovan za CIA dok se skolovao u Libiji. Diplomirao je u Bengaziju 1971. na islamskom pitanju. A magistrirao 1977. na albanskom pitanju sa tezom "Albanski nacionalni pokret u bosanskohercegovackoj stampi". Dugo godina radio u Zavodu za istoriju Kosova pored svog mentora akademika Ali Hadrija iz Pristine. Kasnije je presao na Filozofski fakultet, Odsek za orijentalistiku, gde je 1979. doktorirao na temi " Stav SAD prema Albaniji od 1912. do 1939. godine". Pocetkom osamdesetih dr Hairs Silajdzic odlazi u Ameriku na sluzbeno putovanje u trajanju od devet meseci. Odatle, posle povratka u Jugoslaviju, odlazi opet u Libiju, da predaje na fakultetima Moamera El Gadafija. Iz Libije se vraca u Sarajevo i krajem osamdesetih ulazi u SDA. U postjugoslovenskoj Bosni dr Haris Silajdzic je dobio mesto ministra inostranih poslova, a potom i premijera, zahvaljujuci zalaganjima Vasingtona. Bilo je u SAD predvidjeno da u leto 1996. Haris Silajdzic postane i predsednik nove BiH federacije, ali ga je islamski lobi Alije Izetbegovica i bukvalno motkom pobedio. Sami Amerikanci su pisali da Bela kuca u Sarajevu veruje samo Silajdzicu. Uostalom, i drzavni sekretar Voren Kristofer je u Sarajevu izgovorio da BiH ima buducnost kao zemlja evropske demokratije i blizak partner SAD. U ovom okviru Amerika bi tu, nema tajne, voljela da vidi Silajdzica kao uticajnu licnost na bosanskoj politickoj sceni. Zato je i dobio nadimak "Najomiljeniji americki Musliman".

Premijer Silajdzic je, u septembru 1994. godine, podneo ostavku na duznost clana Izvrsnog odbora i potpredsednika SDA, navodeci razaloge u svom pismu Aliji Izetbegovicu. Bio je to, zapravo, pokusaj da se ogradi od Izetbegovica i njegovog islamskog fundamentalizma. Sam Silajdzic tesko prihvatao lidersku poziciju Alije Izetbegovica. I zato je postavljao pitanje svog prostora i svoje pozicije u podeli vlasti. Premijerova ostavka izazvala je krizu Vlade i ovaj, treci po redu, veliki raskol, u SDA. Silajdcicev sukob sa SDA zapoceo je onoga casa kad mu je postalo jasno da on nece biti glavni nosilac Izetbegovicevog politickog nasledja. Ostavku je dao neposredno posle izglasavanja amandmana na promenu dela Ustava koji se odnosio na biranje buduceg predsednika Republike. SAD su sa Silajdzicem izgubile svog coveka u vrhu SDA i muslimanske Bosne, ali ne i svoje pozicije u Sarajevu. Silajdzica su na funkciju premijera doveli krugovi su predstavljali opoziciju SDA. Muslimanski mediji ocenjivali su ga kao "sposobnog, demokratskog, modernog i sarmantnog predstavnika u svetu".

76

Silajdzic je bio zrtva verskog, funamentalistièkog totalitarizma u vodecoj stranci RBiH, one preovladjujuce struje koja se opire modernizmu i "ulasku u Evropu i u savremene demokratske tokove". I koja nije po volji Americi jer je previse bliska Iranu.

Kao covek Vasingtona Silajdzic je dosledno ispunjvao sve zahteve CIA od potrebe da dize medijsku galamu, tako sto je i sam sirio lazi o Srbima, do toga da je prizivao vojnu intervenciju SAD. Kada je Haris Silajdzic 1994. godine bio u Centru za strateske i medjunarodne studije u Vasingtonu, okrivio je Amerikance da mu nedovoljno pomazu :

- Gospodo, vi niste neutralni. Cini mi se da smo mi u Bosni prakticno prepusteni svojoj sudbini. Tako su nas zatvorili unutar granica Bosne sa cetvrtom najvecom armijom u Evropi. Nametnuli su embargo na oruzje onima koji imaju i onima koji nemaju topove i nazvali to dvjema stranama. I tako, postoji jedna strana koja puca i strana koja umire - iste su. Tako postoji strana koja je iskopala 115 masovnih grobnica u Bosni i Hrvatskoj sa po 5.000 do 3000 mrtvih. Ovo nisu moje brojke, ovo su brojke UN i Human Rajts Voca. Tako su strana koja to cini, koja vrsi masovne zlocine i strana koja je zrtva - iste. Nije moja brojka ni da je bar 20.000 zena silovano u Bosni i Hrvatskoj. Tako da su silovatelji i silovane - dvije strane. Imamo Sarajevo, grad opsjednut vec tri godine, tako da su i opsjedatelji i opsjednuti dvije strane! To je uspjeh za one koji su isplanirali ovaj koncept, koncept zadrzavanja rata unutar nasih granica: "Neka se bore izmeðu sebe! Neka se iscrpe, znate, ratnicka plemena", "To je rat star 500 godina!" Na zalost, cujem to iz Bijele kuce: "Oni se tamo tuku 500 godina!" Zao mi je, ali historija kaze drukcije. Ja nisam Amerikanac, zato mislim da se radi o pitanju da li se Amerikanci mogu uhvatiti ukostac sa novim politickim, socijalnim i ekonomskim dinamizmom u svijetu. Izoliranje i izolacija je ponekad znak slabosti i priznanje nesposobnosti da se rjesavaju problemi kao sto je Bosna. Mi smo rekli: "Embargo na oruzje je osuda na smrt. Da smo slusali vas, danas ne bismo bili zivi"!

Amerikanci su cak i javno stavljali do znanja Muslimanima da je Silajdzic njihova uzdanica. Tako je iz Praga 6. februara 1996. javio radio "Slobodna Evropa" :

- Za vrijeme sluzbene posjete Sarajevu Voren Kristofer susreo se sa gradjaninom Harisom Silajdzicem. Odrednica gradjanin namjerno se koristi jer Silajdzic vise nije clan nikakvog drzavnog ili partijskog tijela, cak nije clan ni jedne stranke. Ovu posjetu zabiljezile su samo strane agencije. Svakom je jasno da ovaj susret ima veliku politicku tezinu i moze se tumaciti dvojako: kao znak buduce podrske Harisu Silajdzicu, ili opomena sto je odstupio iz vlasti. Kada je Silajdzic u avgustu 1995. godine podnio ostavku iz Amerike je stizala podrska njemu, a jasni signali aktuelnoj vlasti da Vasington ne bi bio rad da se Silajdzic povuce. Ovoga puta americka administracija, barem javno, ostala je potpuno pasivna. Ima misljenja da je Klintonova administracija bila unaprijed obavijestena o povlacenju

77

bosanskog premijera i da je ovaj potez pozdravila, sto se dovodi u vezu sa predstojecim izborima u Bosni.

Silajdzic je za Zapad bio metafora modernog politicara i predvodnik evropske struje, a Izetbegovic predvodnik konzervativne i verske struje. Sta je Kristofer sve obecao Harisu Silajdzicu ostaje tajna. Medjutim, i sama cinjenica da su se sreli dovoljan je znak na koga Amerikanci tipuju i poruka SAD kakvu Bosnu zele.

Ta i takva misija Amerike, a sa njim i tajnih sluzbi CIA i DIA je kulminirala zvanicnim ulaskom predstavnika ovih americkih obavestajnih sluzbi u Bosnu u svojstvu jos jednog medjunarodnog garanta mira sklopljenog u Dejtonu i Parizu. U Tuzli sada postoji stab civilnih i vojnih americkih obavestajaca, koji je fomiran pod patronatom CIA radi sprovodjenja programa za mir, sto je samo americki alibi za javno spijuniranje Srba, Hrvata i Muslimana. Pre Tuzle, Amerikanci su svoje spijunske centre prema Jugoslaviji formirali u Nemackoj (Frankfurtu), u Austriji ( Bec), u Sloveniji (Ljubljana), u Hrvatskoj (Brac, Vis i Split), u Albaniji ( Drac), u Bugarskoj (Sofija), u Makedoniji ( Skoplje), i u Madjarskoj (Budimpesta). Formiranjem ovih centara rukovodio je Rodzer Dzordz, poverenik CIA za Evropu i penzionisani general Pentagona, dok ih je kontolisao licno direktor Dzjems Vulsi. Italija je jedina od nasih suseda odbila CIA i DIA sa ponudom da sa njenih aerodroma podizu svoje "musice", spijunske bespilotne letilice i avione sa satelitskom opremom, kako bi CIA i DIA neometano pratili kretanje srpske, hrvatske, muslimanske i jugoslovenske armije na tlu bivse Jugoslavije.

- SAD su usle u Bosnu onog trenutka kada su 1994. godine shvatile da Alija Izetbegovic i muslimanska vlada sami ne mogu da dobiju taj rat. Vasington je tada odlucio da preko CIA i DIA, ilegalno naoruza muslimansku i hrvatsku vojsku, obuci njihove oficire i jedinice za borbu protiv armije generala Ratka Mladica. citavu tu tajnu operaciju placao je islamski svet. U CIA danas, na primer, postoje dokazi da su Amerikanci obucavali muslimanske snajperiste kako da gadjaju i ubijaju vlastiti narod, a da potom za to okrive Srbe. Uostalom, takvu obuku sprovodio je general Lori Fridman, oficir jedinice za specijalne namene, sa vojskom u Somaliji. CIA i DIA su vladina profesionalna tajna sluzba koja radi ono sto joj predsednik SAD naredi. Kada sam ja radio pre nekoliko godina u americkoj vladi, na Baliskom istoku 1991. godine, secam se da smo mi iz DIA davali Iracani nase tajne podatke o Iranu, kako bi se rat neko vreme odvijao u korist Iraka. Tako sam sada siguran da smo u bivsoj Jugoslaviji radili slicne stvari u korist Muslimana i Hrvata. Sami Hrvati su mi priznali da je kod njih u Zagrebu bilo oko dve hiljade americkih savetnika. I ja sam davne 1976. sluzbovao u Zagrebu, pa su mi Hrvati koji me znaju 1995. godine ponudili da radim kao vojni savetnik. Nudili su mi platu od 100.000 dolara za sest meseci rada sa hrvatskim i muslimanskim oficirima. Ja sam tu ponudu odbio, jer nisam zeleo da ucestvujem u jos jednom tajnom americkom ratu - rekao mi je dr Ronald Hatcet, direktor Centra za medjunarodne studije Univerziteta Sveti Tomas u Hjustonu i bivsi oficir americke vojne bezbednosti.

78

UBISTVO U SARAJEVU

I Sarajevo je devedesetih kazu zapadni diplomati i novinari bazen prepun krokodila, koji jedu sami sebe. Jedan od senzacionalnijih zlocina u glavnom gradu Bosne bilo je ubistvo drugog coveka bosanske obavestajne sluzbe Nedzada Ugljena, do kojeg je doslo u septembru 1996. On je pogodjen u ledja dok je izlazio iz svojih kola. Napadac ga je zatim dokrajcio pucavsi mu u usta i nakon toga pobegao. Njegova smrt alarmirala je sve pripadnike zapadnih obavestajnih sluzbi koje imaju svoje ljude u Sarajevu. Ubistvo Ugljena je cak izazvalo i zabrinutost Medjunarodnog suda za ratne zlocine u Hagu, s obzirom da je ovaj bosanski obavestajac bio zvanicni kontakt izmedju tribunala i bosanske vlade. On je bio odgovoran za zastitu svedoka sa kojima bi istrazioci haskog suda zeleli da razgovaraju. Ugljen je, takodje, bio oficir za vezu bosanske obavestajne sluzbe u kontaktima sa ispostavom CIA u Sarajevu. Neki bosanski zvanicnici smatraju da se on suvise priblizio Amerikancima i da je izneo neke neprijatne tajne u vezi ratnih zlocina, ukljucujuci i plan za proizvodnju topovskih granata punjenih bojnim otrovima. Sa druge strane, Amerikanci su bili zabrinuti zbog kontakata koje je Ugljen imao sa Irancima, ciji sve veci uticaj u Bosni je anatema za Vasington. Oni misle da je Ugljen bio umesan u poslove oko centra za obuku terorista koji su Iranci vodili u Fojnici i u koji su u prolece ove godine upale NATO snage. One su uhapsile trojicu iranskih zvanicnika i zaplenile opremu za sklapanje bombi i kornete za sladoled napravljene od plasticnih eksploziva.

Ima i onih koji veruju da je za Ugljenovo ubistvo odgovorna bosanska vlada ili cak i Agencija za istrazivanja i dokumentaciju, Ugljenova licna obavestajna organizacija osnovana u januaru 1996. a po naredjenju bosanskog predsednika Alije Izetbegovica. Tu agenciju su, zapravo, formirali Amerikanci kako bi CIA preko nje mogla zvanicno i legalno da deluje u Sarajevu, a i u citavoj dejtonskoj Bosni. Nedzad Ugljen je bio ujedno i sef ispostave CIA u Bosni. Ali, kao covek koji drzi na vezi i Amerikance, i muslimane, i Irance, a neki kazu cak i oficire KOS-a JNA, Ugljen je bio svestan opasnosti za sopstveni zivot. U tom smislu je letos zatrazio da bude evakuisan iz Sarajeva. Medjutim, predomislio se. Poceo je da nosi automatsku pusku tipa "Hekler i Koh" i obrijao brkove. To mu, medjutim, nije spasilo zivot. Nedzad Ugljen je ubijen 28. septembra 1996. godine u Sarajevu ali njegova smrt i dalje veoma interesovala obavestajne sluzbe iz svih delova sveta. Ne bez razloga, jer je Nedzad Ugljen zvanicno bio zamenik Kemala Ademovica, sefa muslimanske tajne policije, a nezvanicno prvi covek AID-a. Ugljen je bio covek za vezu politicara i kriminalaca. On je i Stranku demokratske akcije, vladajucu muslimansku partiju koristio za krijumcarenje oruzja, iznudjivanje i pranje novca. Neke evropske diplomate, misle da muslimanska Agencija za istrazivanje i dokumentaciju stoji iza rasprostranjenih pokusaja zastrasivanja opozicionih politickih lidera. Ta agencija je, navodno, organizovala napad na bivseg premijera Harisa Silajdzica, koji je povredjen u junu mesecu 1996. za vreme predsednicke predizborne kampanje. Bio je to nacin da islamski lobi privremeno iz politike izbaci glavnog americkog coveka Harisa Silajdzica, koji

79

je krajem maja 1997. licno docekao Medlin Olbrajt u Sarajevu. Nedzan Ugljen je uz to covek koji je mnogo znao o muslimanskom podzemlju, posebno o ilegalnoj trgovini oruzjem, drogom i srpskim zarobljenicima, ali i o politicarima koji su sa njima poslovali.

I jedni i drugi, i politicari i kriminalci imali su svoje razloge za smrt Nedzada Ugljena. Najaci je bio taj sto su posumnjali da Ugljen radi za Kontraobavestajnu sluzbu bivse jugoslovenske armije, jer je i sam nekada bio tajni policiajac SSUP-a SFRJ. Nedzad Ugljen je rodjen 1952. godine u Mostaru. Bio je ozenjen, otac dvoje dece, u SFRJ radio je za SDB BiH kao nacelnik tajne policije u Mostaru. Kada je 1991. godine doslo do nacionalnih deoba u Hercegovini, napustio je Mostar i presao u Sarajevo, gde se zaposlio kao inspektor Specijalne policije novog MUP-a BiH. Tada je poceo da se bavi i privatnim biznisom, uvozio je i preprodavao cigarete, sto mu je omogucilo da se brzo obogati, da otvori restoran, a to mu je otvorilo put ka policijskom, ali i politickom vrhu Bosne. Maja 1992. Nedzad Ugljen je presao u Sluzbu drzavne bezbednosti MUP-a BiH, koji je vodio Alija Delimustafic. Kao dzoker Alije Izetbegovica vrlo brzo je postao podsekretar za privredni kriminal u tajnoj policiji BiH i direktno vodio akciju "Trebevic" protiv svojih kolega koji su se bavili crnom berzom, mitom i korupcijom. Tako je Nedzad Ugljen uspeo iz MUP-a BiH da potisne i samog Aliju Delimustafica, Bakira Izetbegovica, Bakira Alispahica, Munira Alibabica i mnoge druge podsekretare. Kada je SDB MUP-a BiH pocetkom 1994. godine preimenovan u Agenciju za istrazivanje i dokumentaciju, njen podsekretar Ugljen je unapredjen u zamenika nacelnika AID-a i u vodju ekipe za licno obezbedjenje predsednika Alije Izetbegovica, koja je koristila tajno ime "Biser". Za njega se smatralo da je bio prvi policajac Alije Izetbegovica. Tako jak covek Nedzad Ugljen bio je opasan za svoju okolinu, koja je, izgleda nasla razloge i nacine da ga se zauvek oslobodi.

Kroz svaku od ovih, doduse, oprecnih teorija u vezi sa njegovom smrcu provlaci se i ideja da je Ugljen ubijen u sukobu u kome su Bosanci pioni u igri sirih razmera. Po toj varijanti smrti zamenika nacelnika Agencije za istrazivanje i dokumentaciju tj. muslimanske tajne policije Amerikanci su ubili Ugljena kao znak odmazde zbog ubistva americkog agenta proslog leta. Drugi razlog je, pricalo se po Sarajevu, cinjenica da Vasington, a i Zagreb nisu odobravali rad tajne policije AID i samog Ugljena, jer su kontrolisali politicke partnere u dejtonskoj Bosni i jacali vlast muslimanskih nacionalista okupljenih oko Alije Izetbegovica. Medjutim, usprkos i americkom pritisku na Izetbegovica i AID zbog njihove "iranske veze", koji je imao za posledicu smenu nacelnika tajne policije Bakira Alispahica i dovodjenjem na njegovo mesto Keme Ademovica, AID je opstajao kao "paralelna" i tajna policija SDA, sto je suprotno Dajtonskom sporazumu. A Nedzad Ugljen je opstajao i kao prvi obavestajac Bosne, i kao saradnik CIA, ali i iranske obavestajne sluzbe. I treci razlog, tacnije odgovor na pitanje zasto bi to Amerikanci, odnosno CIA uradili usred Sarajeva jeste navodno kidanje veze koje je muslimanska tajna policija AID preko Nedzada Ugljena imala sa iranskom tajnom sluzbom.

80

Po najnovijoj verziji smrti Nedzada Ugljena i pretpostavlja se da ga je ubila bas ruka iranskog dzihada. Zamenik sefa tajne policije Alije Izetbegovica, naime, imao je poslednjih meseci zadatak da skuplja dokaze za tribunal Ujedinjenih nacija za ratne zlocine o islamskim fanaticima koji su ubijali Srbe i Hrvate po Bosni. Ugljen, zvanicno drugi covek muslimanske obavestajne sluzbe je zvanicno bio i oficir za vezu izmedju tribunala UN i bosanske vlade. Iranska obavestajna sluzba je Ugljena optuzivala da je prosle godine Amerikancima otkrio njihov centar za obuku terorista u Fojnici. I da je odao sklonista i jatake nekolicine mudzehadina koji su se, posle zahteva SAD za proterivanje iz Bosne, skrivali u Sarajevu i Zenici. Smatrajuci ga svojim obavestajcem koji je izdao islamski sveti rat zvanicni Teheran je naredio likvidaciju Nedzada Ugljena. Zadatak je poveren, kako danas javljaju svetske agencije, Mohamedu Pur-Salehu, visokom oficiru iranske tajne sluzbe, koji je 1996. nekoliko dana pre atentata na Ugljena vidjen u Sarajevu.

Strepeci za uspeh svoje mirovne akcije, ali i za jacanje islamskog saveza izmedju Sarajeva i Teherana, Amerikanci su obavestajno pretili i pokusavali da kontrolisu sve tajne akcije islamskih fundamentalista. Tako se i rodio slucaj Zenica. Naime, pripadnici specijalnih snaga americke armije zapoceli su jos 1995. vojnu istragu o tome da se u nekadasnjoj zelezari u Zenici proizvodi municija. Operaciju je vodio stariji zastavnik Tom Sevidz, zamenik komandanta specijalnih snaga americke armije, elitnih "zelenih beretki", koje su bile stacionirane u delu ogromnog fabrickog kompleksa. I vojnici turske armije, bosanske armije i medjunarodnih islamskih placenickih snaga poznati kao mudzahedini - nalazili su se tada unutar fabrickog kruga i oko njega. Stab mudzahedina se nalazio neposredno uz fabriku, nedaleko od kontrolnog punkta bosanske armije. Slabo naoruzanoj bosanskoj armiji pridruzilo se na pocetku rata 2 000 mudzahedina, koji su bosanski rat videli kao deo sireg islamskog "svetog rata - dzihada". Vecina mudzahedina sluzila je u Sedmoj muslimanskoj brigadi, koja je bila stacionirana bas u Zenici. Ostali su formirali otpadnicke grupe. Njih su se Amerikanci bojali, jer su mogle da izvrse napade i na americke ciljeve u Bosni. Sporazumom iz Dejtona predvidjeno je da svi strani vojnici napuste Bosnu do 19. januara 1996. U izvestajima CIA se govorilo da su mudzahedini ostali. Njihovo prisustvo u Zenici pokazalo je nemoc Amerike da ukroti Izetbegovica i njegove iranske prijatelje.

Bas zato vojna pomoc SAD Muslimanima bila je uslovljena obavezom Bosna i Hercegovine da prekine sve vojne veze sa Iranom, a posebno sa iranskom obavestajnom sluzbom. Onda se 1996. dogodio presedan prve vrste - sve americke novine su na osnovu podataka CIA objavile vest da je Alija Izetbegovic covek Irana. Nezvanicno, medjutim, stvar je bila malo drugacija. Bela kuca je dozvolila iranskim mudzahedinima da stvore uporiste u Evropi, preko rute za snabdevanje oruzjem i dozvolila je prisustvo iranskih i avganistanskih vojnih savetnika u Bosni. Potpredsednik federacije Ejup Ganic je jednom javno potvrdio novinarima "Tajma", da je Bosna dobijala oruzje od Irana kanalima koji su

81

zaobilazili zone zabrane letenja. "Dajte nam vi oruzje i mi se necemo okrenuti nekoj drugoj strani," rekao je Ganic Amerikancima.

BAZA U KISELJAKU

Tako je zapoceo period najdirektnijeg mesanja CIA, DIA i NSA u unutrasnje politicke prilike na tlu bivse Jugoslavije. Kako su to opisali sami Amerikanci, "cela Bosna je prekrivena spijunskom mrezom svih tajnih sluzbi sveta. SAD u Bosni imaju svoj ogromni obavestajni tepih". Njega su sacinjavali i agenti na terenu, razasuti sirom Bosne, dispeceri za navodjenje aviona NATO, i analiticari vojnih i politickih problema smesteni u evropskim bazama, ali i piloti u izvidjackim avionima i kamere u bespilotskim letilicama tipa "predator" i "avax". Prva grupa obavestajaca CIA, civilne i DIA, vojne obavestajne sluzbe SAD instalirana je u Kiseljaku 1993. godine kao sastavni deo snaga Unprofora. U prvom kontigentu zajedno sa ovim mirovnjacima doslo je oko cetiri stotine Amerikanaca. Svi su stigli iz baze Rajna - Majna u Nemackoj, gde su bili u sastavu DIA, tacnije Odeljenja za specijalne poslove G-2 i Odelenja za vojne informacije G-5. Oni su smesteni u hotel "Dalmacija", ali i po Sarajevu, Gorazdu i Bratuncu. Prvi zadatak im je bio sigurno sprovodjenje operacije "Klementina", odnosno dovodjenje i razmestaj 75 000 "plavih slemova".

Jedan od americkih obavestajnih oficira koji je dosao u Kiseljak bio je i Dzon E. Sraj, potpukovnik DIA. On je pre toga sluzio u americkim bazama u Koreji i Nemackoj, kao oficir Komande za specijalne operacije u Fort Bregu, drzava Severna Karolina. Bio je zatim u cuvenoj 101. Vazdusno-jurisnoj diviziji u Fort Kembelu, drzava Kentaki, i u Centralnoj komandi SAD, u bazi Mek Dil, na Floridi. Ucestvovao je u "Pustinjskoj oluji". A u Bosni je proveo sest meseci. Tada je u svom izvestaju za DIA potpukovnik Sraj napisao :

- Rec je o gradjanskom ratu unutar gradjanskog rata, iako su Muslimani skloni da konflikt predstave kao agresivni rat Srbije. To su samo izmisljotine i preterane price. Muslimani, inace, poseduju jednu prednost - brojnu pesadiju. Njihova pesadija je najsnazniji deo armije i broji gotovo 140 000 ljudi, tako da je odnos prema Vojsci Republike Srpske 2:1 u korist Muslimana. Iako je organizovana u korpuse i brigade, muslimanska armija je sposobna samo za ogranicene operacije do nivoa bataljona. Muslimanska pesadija je iskrvavila upravo zato jer je terana u ofanzivne akcije radi osvajanja terena. S druge strane, Vojska RS ne moze sebi da dozvoli vece gubitke u zivoj sili. Muslimanska tvrdnja da imaju sposobno rukovodstvo je njihova najteza vojna zabluda. Muslimanski oficiri dobijaju cinove ne po sposobnosti i iskustvu vec putem politickih i verskih veza. Njihovi pokusaji da u leto 1994. zauzmu saobracajnicu na planini Ozren, na primer, najbolje ilustruje nedostatke njihovih oficira i njihove armije, jer nisu uspeli da izvedu sadejstvo pri napadu Treceg i Drugog korpusa.

Posle toga potpukovnik Dzon Sraj je krajem 1994. godine presao u Generalstabnu vojnu akademiju SAD u Fort Levenvortu, drzava Kanzas.

82

Magistar je medjunarodnih odnosa, i specijalista za obavestajne aktivnosti. U SAD je u vise navrata javno iznosio svoja licna zapazanja o ratu u Bosni i Hecegovini i americkoj ulozi na strani Muslimana, a protiv Srba. Tada je okrivio Muslimane i njihove saveznike za montiranje diverzija u operacijama "Markale 1" 5. februara 1994. i "Markale 2" 28. avgusta 1995. godine, kada je poginulo 66, odnosno 37 Sarajlija. Potpukovniku Dzonu Sreju savest ocigledno nije dozvoljavala da cuti.

Kiseljak je devedesetih godina postao centar evropske, ali i americke spijunske aktivnosti, jer su i CIA i DIA, radi obezbedjivanja svog vojnog kontigenta od 20 000 vojnika u sastavu Ifora, pojacali sa cak hiljadu obavestajaca. A Amerikanci su sa NATO formirali Zajednicku vojno - obavestajnu sluzbu u Bosni. Ovaj podatak objavio je Tijeri Sarlije u francuskoj stampi. Da bi se lakse snasli na prostorima bivse SFRJ, americki obavestajci dobili su mali dzepni spijunski vodic "Prirucnik o Jugoslaviji". U njemu su stampani svi relevantni geografski, klimatski, kulturni, vojni podaci o bivsoj SFRJ, posebno o BiH, kao i mali srpski recnik sa 300 pojmova. Knjiga sadrzi sest mapa BiH - politicku, etnicku, teritorijalnu, ekonomsku, energetsku i mineralnu. I uvodno upozorenje : " Bosna i Hercegovina je bivsa republika SFRJ, u kojoj bosanski Srbi, podrzani od Srbije, zele da se ujedine ne bi li stvorili Veliku Srbiju. A Muslimani, koji su uz podrsku Vasingtona D.C. stvorili federaciju BiH, imaju na srpskom prostoru malu enklavu oko Bihaca. BiH se nalazi na jugoistoku Evrope, granici se sa Jadranskim morem i Hrvatskom. Po podacima iz 1995. ima 3,2 miliona stanovnika i to, po Muslimana 38 odsto, Srba 40 odsto i Hrvata 22 odsto. Jezik je srpsko-hrvatski". Poseban odeljak te male obavestajne studije bio je posvecen vodecim licnostima tri zaracene strane u Bosni, od Alije Izetbegovica, Franje Tudjmana, Radovana Karadzica i generala Ratka Mladica do Slobodana Milosevica.

Drugi obavestajni americki centar u BiH je Tuzla, grad u koji je zajedno sa jos jedanaest hiljada americkih vojnika, koji su do kraja 1996. godine pristigli u svoju tuzlansku bazu, u Bosnu je doslo i oko dve i po hiljade agenata civilne Centralne informativne agencije - CIA i vojne Odbrambene informativne agencije - DIA. Oni su razvrstani u pet operativnih grupa. Prva, koja ima oko sest stotina agenata radi na pribavljanju informacija o stanju u Republici Srpskoj i Muslimansko-hrvatskoj federaciji, o odnosima tri entiteta, o aktivnostima politickih stranaka i funkcionera. SAD su 1996. organizovali su izbore i pustili Aliju Izetbegovica da pobedi. U svom Izvestasju o stanju u BiH 1994. godine americki obavestajci su kratko napisali :

- Srbi i Muslimani su sasvim uvereni da ce Amerikanci do kraja podrzati koncept BiH kao jedinstvene drzave. Srbi su zato odabrali ratnu opciju da bi zadrzali osvojene teritorije. Sarajevo do kraja novembra ocekuje ukidanje embarga na uvoz oruzja i prve tovare, koje ocekuju da dovezu Amerikanci. Vrh muslimanske armije ocekuje snazniju vazdusnu podrsku NATO nad celom BiH, posebno ako Srbi prvi krenu u ofanzivu. Beograd je spreman da pomogne Republici Srpskoj, ako zapadne u krizu, zato stalno pomaze armiju generala Ratka Mladica.

83

Politicko rukovodstvo BiH ocekuje direktni americki udar na Srbiju, u slucaju nastavka ofanzive protiv Muslimana, a i u slucaju nasilnog gusenja nemira u Sandzaku i na Kosovu. Sukob izmedju dr Radovana Karadzica i generala Ratka Mladica procenjujemo kao "javni teatar", ciji je cilj skidanje sankcija SRJ i Republici Srpskoj. Alija Izetbegovic ima nameru da stvori najvecu armiju na Balkanu kao protivtezu Srbima i Vojsci Jugoslavije. Zato podstice saradnju sa arapsko - islamskim drzavama, a time i vrsi pritisak na Zapad da mu pritekne u pomoc.

Druga grupa americkih posmatraca, sa osmadesetak spijuna, kontrolise delovanje ruskih, islamskih, nemackih, britanskih, francuskih, jugoslovenskih i hrvatskih obavestajaca u Bosni. Njihov prvi posao je prisluskivanje srpskih telefonskih i radio veza. Prislusna stanica CIA i DIA nalazila se u selu Porebrice. U njoj se nalazi stotinak seizmickih, infracrvenih i magnetnih senzora, antena i releja, povezanih sa kompjuterima za desifrovanje snimljenih razgovora i poruka. Ovom stanicom rukovodila je Melisa Patrik, sef obavestajne sluzbe Prve oklopne divizije SAD. U leto 1995. na primer, ovaj prislusni centar je snimio, prvo razgovor pukovnika Sevica sa pukovnikom Nikolicem iz Vojske Republike Srpske. A potom 4. avgusta 1995. i dijalog Mirka Krajisnika sa pukovnikom Draganom Djokicem iz Glavnog staba VRS u Han Pijesku. Objavljujem deo tog prisluskivanog razgovora :

Djokic : - Izvolte!

Krajisnik : - Mirko Krajisnik, rece mi Kulina da ste se raspitivali da li ima poruke vezano za dva puta stotinu?

Djokic : - Jeste vi to trazili?

Krajisnik : - Mi smo napravili jedan zahtjev zbog plana koji smo napravili i verifikovali na svim instancama u opstinama, da to kupimo, jer se ne moze drugacije...Da ne pominjem cinove, sreo sam Brkica i Djukica, i oni su rekli da to moze da se sredi. E, sad ne znam kako to da se sredi?

Djukic : - Jeli vam to general rekao?

Krajisnik : - Ne, Grubesa, potpukovnik u Vazduhoplovnoj upravi...

Djokic : - Dobro, idite onda pravo u "Krusik" pa se pogodite..Nego, jeli to za vasu brigadu?

Krajisnik : - Ne, nego za Sarajevsko - romanijski korpus, s tendencijom da se usmeri prema gradu, jer je to stratesko mesto ove nase zone!

Djokic : - Dobro, dobro, placanja nema, sa tim parama kupite gorivo, sta vam sve treba.

84

Krajisnik : - U redu, gospodine pukovnice, zivi bili, sretno, prijatno!

Djokic : - Zdravo !

Treca grupa agenata CIA i DIA u Bosni ispituje aktivnost "neprijatelja Dejtona", nacionalista sve tri strane, srpske paravojske, a posebno "svetih ratnika" - mudzahedina, zatim hrvatskih kriminalaca i terorista iz Mostara. O srpskoj vojsci DIA je napravila poseban izvestaj :

- U blizini Sarajeva rasporedjen je srpski "Romanijski korpus". Osim njega Srbi imaju jos cetiri korpusa - I krajiski, II bosanski, III istocno - bosanski i IV hercegovacki. Njima rukovodi Druga armija, ciji je stab u Han Pijesku. Snage srpske strane u BiH broje ukupno 90 000 ljudi, koliko imaju hrvatska i muslimanska strana zajedno. Njima se pridruzuje neodredjen broj "vikend ratnika", koji ucestvuju u borbama radi pljacke, zadovoljstva ili ubedjenja. Srpska strana upotrebljava artiljeriju na gerilski nacin. Ona je rastrkana po bosanskim brdima. Tenkove koristi kao artiljerijsko oruzje sa cevima podignutim visoko u vazduh. Imaju domet deset kilometara, a njihovu vatru koriguju osmatraci. Srbi su nasledili svu artiljeriju od JNA i imaju nadmoc i u oklopnim vozilima, tenkovima i vazduhoplovstvu. Rat se vodi po partizanskim pravilima koji su neregularni u svakom pogledu. To je u skladu sa konceptom vojne gerile iz Titovih vremena - da se snage agresora drze na severu. A da se ratuje u bosanskim brdima, koja predstavljaju tvrdjavu i koja treba braniti do poslednjeg daha. Planinski teren pomaze braniocima, Srbima, jer regularne snage Muslimana ne mogu da razviju svoju snagu. Za napad na tom terenu nije dovoljna uobicajena nadmoc 3:1 vec je potrebno do dvanaest vojnika na jednog protivnika. Zato se srpski gerilci vesto brane. Sadasnji rat u Bosni vode grupe od dvadesetak vojnika na podrucju od po desetak kvadratnih kilometara. Zato lako izmicu kontroli nasih izvidjaca, obavestajaca, pa i komandi. Srbi su bolje naoruzani i nemilice trose municiju. Nismo primetili premestanje vojnih jedinica iz Srbije u Bosnu, ali stoji pretpostavka da Srbija "doliva" vojnike, rezervne delove i municiju. Cesto i stab u Han Pijesku naredjenja dobija iz Beograda.

"ORAO" JAVI SE

Cetvrta ekipa americkih obavestajaca u Bosni, sa hiljadu ljudi, zaduzena je za psiholosko-propagandno delovanje kod civilnog stanovnistva. Razdvajanje zaracenih strana, zastita komunikacija, osiguranje dopremanja humanitarne pomoci stanovnistvu, razoruzavanje nezakonitih vojnih formacija, prisluskivanje i spijuniranje - to je samo delimican spisak zadataka americkih vojnika u Bosni, tvrdi Aleksandr Znamenski, vojni komentator revije "Krasnaja zvezda" iz Moskve u svojoj analizi uloge SAD na Balkanu. Za oznacavanje takvih dejstava u oruzanim snagama SAD i drugim zapadnim zemljama koristi se termin "operacije koje se razlikuju od ratnih" (OOTNj). On se koristi uporedo sa terminom "sukobi niskog intenziteta", a cesto i umesto njega. Pritom zapadni eksperti smatraju da

85

su jedan od kljucnih elemenata tih operacija "psiholoske operacije". PsO povecavaju efikasnost dejstava americkih snaga i znatno smanjuju gubitke medju ljudstvom i civilnim stanovnistvom. Na tom planu je interesantna izjava general-potpukovnika Edvina Zinija, komandanta Prve ekspedicione jedinice pomorske pesadije SAD: "Ja se danas vise bavim psiholoskim operacijama i kontaktima sa civilnim stanovnistvom nego sistemom vatre i manevrima." Takav odnos prema psiholoskim operacijama americki vojnici, pise Znamenski, su imali i u Somaliji, irackom Kurdistanu, za vreme operacije "Pustinjska oluja", na Haitiju, i u Bosni i Hercegovini.

Medjunarodna mirovna operacija u prethodnoj Jugoslaviji nema presedana po svojim zadacima, razmerama, sastavu ucesnika i predvidenim nacinima delovanja, ukljucujuci vojne akcije protiv prekrsilaca Dejtonskog sporazuma. U Beloj kuci su savrseno svesni da od uspeha tih mirovnih napora u mnogome zavisi imidz NATO-a kao glavnog instrumenta bezbednosti ne samo u Evropi, vec i u svetu. Polazeci od toga, sacinjen je vojni kontingent medjunarodnih snaga za sprovodenje Dejtonskog sporazuma (IFOR-a), koji broji oko 60.000 vojnika. Snage SAD, koje zastupa Prva oklopna divizija, cine trecinu tog kontingenta. U bazi divizije oformljena je Operativna grupa "Orao" pod komandom generala Vilijema Nesa. Operativna grupa "Orao" danas ima u svom sastavu Prvu, Drugu i Cetvrtu brigadu armije SAD, rusku posebnu vazdusno-desantnu brigadu i takozvanu brigadu "Nordik", koja se sastoji od svedskog i poljskog bataljona, kao i tursku grupu. U zoni odgovornosti Operativne grupe "Orao" nalazi se severoistocni deo Bosne i Hercegovine.

Za neposrednu informativno-psiholosku podrsku americkom kontingentu Operativne grupe "Orao" sa teritorije SAD prebacene su jedinice iz sastava Cetvrte grupe PsO, koje su svedene na posebnu operativnu formaciju. Njihovi osnovni zadaci su: stvaranje povoljne informativne i psiholoske situacije u Bosni i Hercegovini radi sprovodenja mirovne operacije i dejstava kontigenata IFOR-a; upoznavanje zaracenih strana i civilnog stanovnistva sa informacijama o misiji i namerama IFOR-a; obezbedivanje lojalnosti i maksimalne saradnje lokalnih zitelja i vlasti sa IFOR-om. U sastav operativne formacije PsO, koja deluje u Bosni, ulazi centar za pripremu informativnih i propagandnih materijala na srpskohrvatskom jeziku, nekoliko taktickih jedinica PsO snabdevanih radio-stanicama u automobilima, kao i jedinice za servisiranje stamparske, radio i tv-tehnike PsO. Pored jedinica PsO, u resavanju zadataka za stvaranje pogodne psiholoske atmosfere za IFOR ucestvuju i jedinice za rad sa civilnim stanovnistvom iz rezervnog sastava vojske SAD.

Zajednicku koordinaciju dejstava jedinica PsO i jedinica zaduzenih za rad sa civilnim stanovnistvom oruzanih snaga SAD u Bosni obavlja Odeljenje za gradjansko-vojne odnose Staba americkog kontingenta IFOR-a. Sve te strukture su pojacane lingvistima koji vladaju srpskohrvatskim jezikom i americkim vojnicima poreklom iz bivse Jugoslavije. Osim toga, kao prevodioci su angazovani lokalni zitelji sa znanjem engleskog jezika. Oni zaradjuju priblizno

86

1.000 nemackih maraka mesecno, sto su za Bosnu ogromne pare. Taj ekonomski faktor je jak argument u formiranju privlacnog imidza americkih vojnika. Pored toga, efekat je pojacan i njihovim spoljasnjim izgledom. Kratka kosa, elegantna uniforma, razlicito i mnogobrojno oruzje - medju kojim centralno mesto zauzima neprobojni prsluk - sve to u celini uzev stvara u svesti lokalnog stanovnistva utisak nekakvog dosljaka vanzemaljca ili supermena. Karakteristicno je da su, igrajuci na kartu tih osecanja, Amerikanci preobukli u svoju uniformu citav pomocni personal, tehnicare, elektricare i sanitetske sluzbenike, zeleli da kazu: "Budite sa nama i postacete jedan od nas."

Ako govorimo o metama informativno-psiholoskog delovanja, komanda Operativne grupe "Orao" se usredsredila na sve vojne formacije u BiH, civilno stanovnistvo, razlicite nevladine organizacije - njihov broj u zoni odgovornosti Operativne grupe "Orao" dostize 60 - izbeglice i raseljena lica. Posebno mesto na tom spisku zauzima omladina. Tako se, recimo, na teritoriji vazduhoplovne baze u Tuzli i velikih garnizona americkih jedinica u BiH odvija priprema perspektivnih strucnjaka iz redova lokalnih mladih ljudi, svojevrsne buduce politicke elite. Stavise, mnogima se nudi dalje skolovanje u uglednim skolskim ustanovama SAD i podrska u karijeri. U svom radu grupacija PsO koristi tradicionalne forme informativno-psiholoskog delovanja: radio-propagandu, stampanu propagandu: distribucija letaka, knjizica, plakata, listova, casopisa, usmenu propagandu: susreti sa predstavnicima zaracenih strana, razgovori sa lokalnim stanovnistvom, organizovanje radio-emisija. U sektoru odgovornosti Operativne grupe "Orao" specijalno je pokrenuta radio-stanica "Radio IFOR". Njen svakodnevni dvanaestocasovni program ispunjen je muzickim slagerima. Svakog sata emituje se kratak blok vesti koji sadrzi operativne komentare. Treba reci da radio uziva popularnost ne samo medju ljudstvom multinacionalnih snaga, vec i kod lokalnog stanovnistva i to vise od radio stanice "Sloboda", "Glas Amerike", mada i njihovi programi privlace veoma sirok auditorijum. Sto je najinteresantnije, zapadne radio stanice cesto emituju svoj program na onim talasima na kojima bi trebalo da se cuju emisije ruskih radijskih kuca.

Stampani materijal je zastupljen pre svega u vidu letaka, listova, biltena i raznoraznih plakata. Posebno mesto zauzima list "Glasnik mira". Namenjen je lokalnom stanovnistvu, a izdaju ga jedinice zaduzene za psiholoske operacije pri stabu Prve brigade Prve oklopno-transportne divizije u vojnoj bazi americkog kontingenta u Tuzli. Jedan stubac lista je stampan latinicom za Hrvate i bosanske muslimane, drugi cirilicom za Srbe, a u sredini postoji umetak na engleskom jeziku sa kratkim sadrzajem lista. Prakticno svaki broj sadrzi fotografije i materijale koji svedoce o uspesima Amerikanaca na Balkanu i blagonaklonom odnosu stanovnistva prema njima.

Izuzetno vazno mesto u radu organa PsO i u radu sa civilnim stanovnistvom pridaje se zivim kontaktima sa stanovnicima gradova i sela u zoni odgovornosti snaga SAD. Socan dijalog lokalnog stanovnistva sa americkim vojnicima posluzio je americkim oficirima srpskog porekla da obogate svoj dedovski

87

vokabular. Naime, svaka americka jedinica iz sastava IFOR-a imala je po nekoliko oficira poreklom Srba, i oni se trude da tecno govore srpski jezik Specijalni bataljon americke armije za psiholosko delovanje na aerodromu Tuzla prepun je oficira i podoficira poreklom iz nasih krajeva. Konkretno, u vreme kada su americki inzenjerci podizali sruseni most preko reke Save, strucnjaci PsO su u neposrednoj blizini podigli specijalni sator u kome je bio smesten "Civilno-vojni informativni centar". U njemu su 24 sata dezurali oficiri i vojnici koji govore srpskohrvatski, a lokalni stanovnici su mogli da im postave bilo koje pitanje. Tu su se delili leci i druga literatura u kojoj je propagirana "misija mira" oruzanih snaga SAD na Balkanu. U razgovorima sa lokalnim zivljem posebno je naglasavano da most koji grade americki vojnici nece samo obezbediti transportnu vezu izmedju bosanskog grada Brckog i hrvatskog sela Gunja, vec i spajanje nekoliko stotina porodica koje su razdvojene u ratu. Strucnjaci za PsO su, takodje, unapred obavestavali lokalno stanovnistvo o planiranim operacijama i kretanjima kontingenata IFOR-a. To omogucava da se sprece panika i nepotrebni ekscesi.

Pukovnik Dzon Stroubl koristi telekomunikacije da poveze frakcije u Bosni. Ovaj covek, koji je ranije radio u korporaciji "AT&T" kaze da vidi analogiju izmedju raspada ove korporacije i raspada Jugoslavije. To je, najblaze receno, neobicno. Bosanski Srbi sada koriste pozivni broj za zemlju 381, kao i Srbija. Pukovnik Stroubl zeli da to promeni na 387, koji se koristi u Bosni, da ponovo uspostavi telefonske veze sa Sarajevom i da na taj nacin stvori fizicke uslove za dijalog. "Telekomunikacije i elektronska sredstva informisanja su neka vrsta oruzja u ovom ratu", kaze on. On, takodje, rasciscava teren iza Severnoatlantskog saveza. Delimicno i zbog bombardovanja srpskih komandnih i kontrolnih sistema, devet od jedanaest radio-predajnika za telefone na teritoriji bosanskih Srba bilo je unisteno. On pokusava da uspostavi celularni sistem koji bi "bio od velike pomoci privredi, kao i prilikom izbora".

Pukovnik Baci, koji je iz Cikaga, uci bosanske bankare da prave izvestaje o priticanju gotovog novca i platne bilanse. Njegov kolega potpukovnik Geri Sukanek, nekadasnji pripadnik specijalnih snaga koji sada predaje ekonomiju na

Univerzitetu u Ajovi, kaze: "Kod kuce predajem o kapitalizmu. Ovo sto ovde cinim je slicno." Odgovarajuci na pitanje koje su poslovne knjige najbolje za primenu u radu njegove jedinice ovde, brigadni general Tomas Metjuz kaze da njegovi vojnici pisu onu pravu knjigu. "Recimo to ovako", kaze komandant, koji je u civilu direktor prodaje u kompaniji "AT&T". "Umetnost rata je veoma stara. Stara je vise hiljada godina. Umetnost mira je mnogo novija... Mi ovde ucimo o tome".

Treba ukazati na jos jednu znacajnu osobenost rada strucnjaka za psiholoske operacije u BiH. Odnos postovanja prema lokalnom stanovnistvu oni vaspitavaju kod svih kategorija americkih vojnika, a ne samo kod onih koji neposredno sa njima kontaktiraju. Na primer, vozaci moraju da se drze minimalne brzine u naseljenim punktovima ne samo da bi se sprecile nesrece i zrtve, vec i da bi se

88

smanjila mogucnost da se blatom ili vodom isprskaju prolaznici. Analiza sadrzaja agitaciono-propagandnih materijala koje koriste organi PsO Operativne grupe "Orao" pokazuje njihovu jasnu usmerenost na delovanje na zaracene strane i lokalno stanovnistvo. U materijalima se isticu cvrste namere Operativne grupe "Orao" da se izbori za realizaciju mirovnih sporazuma i da se zastite vlastite snage, ali da se pritom ne preduzimaju mere diskriminacionog karaktera u odnosu na zaracene strane i civilno stanovnistvo. Leci i plakati po pravilu garantuju lokalnim stanovnicima slobodu kretanja putevima, upozoravaju na opasnost od mina, (prema podacima snaga IFOR-a danas u Bosni ima oko 30 miliona mina, pri cemu deo nije naznacen na vojnim kartama zaracenih strana).

Specijalisti za vodjenje psiholoskih operacija vojske SAD po pravilu izdvajaju sledece kljucne momente na koje treba usmeriti paznju prilikom sprovodjenja "psiholoskih operacija": Operativna grupa "Orao" je deo zdruzenih snaga za sprovodjenje Dejtonskih sporazuma (IFOR) koja obavlja svoju delatnost u skladu sa novim mandatom OUN i novim prioritetima; Operativna grupa "Orao" ce adekvatno reagovati na sve situacije i provokacije (jedinice PsO se trude da u svakoj prilici razviju tu tezu); Operativna grupa "Orao" raspolaze svim neophodnim sredstvima i cvrsto je resena da uspostavi mir na Balkanu cak i silom; svima se preporucuje da ispunjavaju zahteve Operativne grupe "Orao" i da se ne suprotstavljaju njenim operacijama.

Operativne grupe "Orao" lokalno stanovnistvo se u svakoj prilici podseca da snage IFOR-a nisu okupatori, vec da su samo prisiljene da borave na teritoriji BiH dvanaest meseci, koliko je utvrdjeno mandatom Saveta bezbednosti OUN, radi uspostavljanja trajnog i cvrstog mira. Istina, u poslednje vreme ta teza se donekle zabasuruje sto je vezano za nove politicke realnosti. Amerikanci su se sa velikom blagonaklonoscu odnosili prema Muslimanima i Hrvatima, mnogo vise nego prema bosanskim Srbima. Sada strucnjaci za vodjenje psiholoskih operacija Operativne grupe "Orao" ulazu sve moguce napore da bi uspostavili ravnopravan odnos prema svim zaracenim stranama. Tako "Pravila vodjenja borbe" - svojevrsni podsetnik za vojnike kopnenih snaga SAD - preporucuju vojnicima da se humano odnose prema lokalnom stanovnistvu, da uvazavaju privatnu svojinu, zabranjuje im da otvaraju vatru po kulturnim spomenicima - crkvama, dzamijama, muzejima, istorijskim spomenicima.

Svaki vojnik armije SAD iz sastava Operativne grupe "Orao" obavezan je da zna osnovne ciljeve i zadatke boravka na teritoriji BiH: SAD zele da pomognu balkanskim narodima da okoncaju dugotrajna stradanja i patnje; americke snage su odlicno pripremljene i spremne da odlucno odbace svaki oruzani napad, cvrsto su resene da uspostave mir na Balkanu; americke snage se zalazu za humane metode resavanja bosanskog problema i uverene su da americki narod podrzava njihovu misiju na Balkanu; americke snage cine dobro pripremljeni vojnici koji imaju na raspolaganju sve sto je neophodno za izvrsavanje postavljenog zadatka, adekvatnu borbenu tehniku i naoruzanje; americka vojska u Evropi sluzi kao garant mira i stabilnosti; bilo koja od zaracenih strana koja

89

dopusti sebi da posumnja u odlucnosti americkih snaga, pocinice nepopravljivu gresku.

Organi PsO poklanjaju veliku paznju u radu sa lokalnim i stranim sredstvima informisanja. Danas se u zoni odgovornosti Operativne grupe "Orao" konstantno nalazi oko 1.000 novinara, ukljucujuci predstavnike vodecih americkih i evropskih medija. Rad se odvija individualno sa svakim od njih. Stavise, vojnici armije SAD su dobili precizne instrukcije o pravima i obavezama prema stampi. Njima je, na primer, receno da odgovaraju na pitanja kratko i jezgrovito, da objasnjavaju problem sa pozicije svoje jedinice i da uvek imaju na umu da se sve informacije beleze na traku. Vojnik treba da zna kome daje intervju i s kakvim ce ciljem njegove reci kasnije biti iskoriscene. Americkim vojnicima se preporucuje da uvek razmisle o svom odgovoru i da ne zaboravljaju na operativnu bezbednost. Na taj nacin, ponasanje americkih vojnika iz sastava Operativne grupe "Orao" u njihovim odnosima sa stampom ograniceno je cvrstim okvirima koje su odredili strucnjaci za vodjenje psiholoskih operacija, u skladu sa strateskom politikom SAD u regionu i konkretnom operativnom situacijom.

Analiza rada americkih strucnjaka za psiholoske operacije omogucava da se izvuce nekoliko zakljucaka. Kao prvo, bez obzira na postojece teskoce u stvaranju jedinstvene Bosne i Hercegovine, posebno muslimansko-hrvatske federacije, nedovrsene planove predaje oruzja i razmene zarobljenika, kao i prisustva placenika mudzahedina na Balkanu koji se bore na strani Muslimana, na teritoriji prethodne Jugoslavije, u mnogome zahvaljujuci naporima strucnjaka za psiholoske operacije, uspeva da se odrzi mir. Kao drugo, mocan aparat PsO, koji je rasporeden da bi se obezbedilo delovanje snaga IFOR-a, omogucava da se operativno reaguje na razvoj situacije, da se menja smer informativno-psiholoskog delovanja. Vec godinu posle pocetka rada, Amerikanci pocinju postepeno da pripremaju javno mnenje za to da za obavljanje mirovne operacije u Bosni nece biti dovoljno samo godinu dana, koliko je predvideno Dejtonskim sporazumima. Kao trece, u prethodnoj Jugoslaviji, Rusija gotovo nema realne poluge uticaja na javno mnjenje stanovnistva, sto je rezultat u CIA i DIA brizjivo isplanirane "psiholoske operacije". Hrvati i Muslimani su definitivno usli u sferu politicko-kulturnog uticaja SAD. Cak su i Srbi prisiljeni da sve cesce gledaju na Zapad. Ne samo zbog toga sto ih na to nagoni posleratno stanje privrede, vec i u izvesnoj meri zbog zestokog pritiska koji na njih vrse eksperti za psiholoske operacije.

NOVINARSKE PATKE

Sestu, mozda i najefikasniju agenturu u Bosni i Hercegovini, ali i sirom bivse Jugoslavije Amerikanci su imali u svojoj novinarskoj dopisnickoj mrezi. Novinare, a i ostale javne radnike, po patriotskoj duznosti u spijunazu uveo je jos pedesetih godina Alen Dals, direktor CIA. A te obaveze zvanicno ih je oslobodio direktor Dzon Dojc, koji je 1995. godine izjavio da vise "CIA nece koristiti usluge novinara

90

i svestenika"!? Pojedini americki izvestaci sa jugoslovenskog podrucja, naravno ne svi, delovali su kao agenti najcesce u dva slucaja - kao izvor dezinformacija i kao lazni svedoci izmisljenih dogadjaja. Razloge za takvo ponasanje novinara objasnio mi je Tim Kuprisin, reporter "Milvoki zurnala" iz SAD :

- Sve do sredine 1994. godine i americki politicki vrh, a i sira javnost nisu imali jasan stav prema jugoslovenskoj krizi. Ko je tamo kome neprijatelj, ko koga podrzava. To vama izgleda pomalo cudno, ali ja vam otvoreno priznajem da je americka diplomatija najneorganizovaniji deo vlade. Kako ste vi Srbi, medjutim, nastavili da granatirate Sarajevo, pa ste zauzeli Srebrenicu i Zepu, osvojili sedamdeset odsto teritorije BiH, predsednik Bil Klinton je odlucio ne samo da podrzi slabiju stranu, Muslimane vec i da bombarduje srpske polozaje. Svi Amerikanci misle da je nesto u Bosni moralo da se uradi. I SAD su se umesale u bosanski rat, ne da bi Bil Klinton pridobio glasace na sledecim izborima, jer ih nije dobio ni posle intervencije na Haitiju. Vec zbog moralne i politicke odgovornosti koje SAD imaju kao vladar sveta i cuvar mira na zemlji ! Vi Srbi bili ste isuvise jaki. Drzali ste pola Hrvatske i sedamdeset odsto Bosne i Hercegovine. I niste pokazivali zelu ka miru. Na Palama se vodila pogresna politika. Najveci neuspeh Radovana Karadzica i Ratka Mladica bila je besomucna opsada Sarajeva, koje je zbog toga postalo sinonim muslimanskog stradanja u Bosni. A vrlo brzo taj se simbol pretocio i u ruznu pricu o Srbima. Kako su Srbi iz Bosne imali i los odnos prema stranim novinarima, i zapadni politicari i zapadni novinari su zakljucili da ste vi njihovi najveci neprijatelji. Iako su ponedjivali na bojnom polju, vodje Srba u Bosni i Krajini zbog poraza u medijskom ratu, izgubili su mnogo od svog autoriteta u glavama ljudi sa Zapada. To je i bio prvi i najveci srpski neuspeh u ovom ratu.

Strategija medijskog rata SAD protiv Srba smisljena je i vodjena u Stejt Departmentu i u direkciji CIA. Ta strategija je isla toliko daleko u zahtevima za informativnim pokrivanjem Balkana, a posebno Bosne, da je planirano da se osnuje radio "Slobodni Balkan", po uzoru na "Slobodnu Evropu", koja se decenijama nalazila pod patronatstvom CIA. Americki mediji, pre svega, CNN, koji je svet pretvorio u globalno video selo, ponasali su se, uglavnom, antisrpski. O tome govori i slucaj Roja Gatmana, dopisnika "Njusdeja". Kada su, naime, Srbi u februaru 1993. na Majevici zarobili britanskog placenika Alana Roberta Lofthausa, ovaj je srpskim kontraobavestajcima priznao da je svo vreme ratovanja bio u satelitskoj vezi sa jednim americkim novinarem. Bio je to Roj Gatman, nekadasnji beogradski izvestac "Rojtera", a potom zagrebacki i sarajevski dopisnik "Njusdeja". Po recima Lofthausa ovaj Amerikanac priznao mu je da je spijun CIA i da se vodi pod sifrom "2-IC". On se prvi put kao ratni izvestac javio 1991. godine. Tada je iz Herceg Novog izvestavao o, navodnom, srpskom bombardovanju Dubrovnika kao da se nalazi na licu mesta. A kasnije o srpskim masakrima i silovanjima u Bosni. Informacije o tim dogadjajima dobijao je od Islamske verske zajednide, Americko-turskog udruzenja zena, dr Arifa Tanovica, direktora tuzlanske televizije i placenika Alana Roberta Lofthausa.

91

Drugi uhapsenik, americki novinar Dejvid Roud, proteran je krajem 1995. iz Republike Srpske, jer je kao dopisnik "Kriscen sajens monitora" iz Bostona, koristio podatke CIA da bi dosao do mesta, gde su navodno, u Srebrenici pobijeni Muslimani. Roud je rodjen 7. avgusta 1967. godine u porodici Harvija i Kerol Roud u Hratfordu, drzava Kentaki. Uvek je bio tamo gde je "Amerika branila svoje nacionalne interese i na Kubi, i u Siriji, i u SSSR-u, i u Estoniji, i u Bosni", govorili su njegovi roditelji o Dejvidovom novinarskom poslu. U Republiku Srpsku americki izvestac je dosao iz Zagreba sa falsifikovanim dokumentima i bez akreditacije. Njegov prethodnik, dopsinik Dzonatan Landej je proteran sa Pala, jer je uhvacen da svoje informacije salje u CIA. Dejvid Roud je u Srebrenici nasao "krv po zidovima i rasuta dokumenta nestalih ljudi", ali ne i masovne grobnice, za kojima je, po nalogu oficira DIA, tragao. Kako je u SAD predstavljen kao srpska zrtva Dejvid Roud je za reportaze o nepronadjenim grobnicama u Srebrenici dobio Pulicerovu nagradu za 1995. godinu.

Americki potpukovnik Dzon E. Srej je u svom ratnom dnevniku zapisao da su i cuveni novinari Kristijan Amanpur i Piter Dzeniks prihvatali muslimansku propagandu kao jedinu istinu i objavljivali antisrpske izvestaje iz Bosne. Javljajuci se iz Gorazda, pise Sraj, i Amanpur i Dzeniks su izvestavali kao "Srbi razaraju grad kucu po kucu", namerno precutkujuci istinu da su Muslimani minirali grad, onda iz njega pobegli ostavljajuci svoje sunarodnike bez zastite i predajuci Gorazde bez borbe. Najvazniji posao u Bosni, po oceni potpukovnika Sraja obavili su ovi dopisnici CNN kada su krenuli u napad na generala Mjkla Rouza, kog su javno optuzili da " voli Srbe". I general Rouz je javno optuzen da je predao Gorazde Srbima, jer "nije hteo da brani muslimanski grad". Posle zestoke medijske kampanje britanski general je neslavno napustio Sarajevo.

- U poslednje tri godine, americki mediji su napravili izuzetan posao podrzavanjem negativnog imidza Srba i Srbije, i to do te mere da je u niz slucajeva to pomoglo da se dodje do politickih rezultata koji imaju ogromnu ulogu u nanosenju smrtnih rana Srbima u Hrvatskoj, Bosni i Srbiji. Ukoliko se ta americka politika kaznjavanja Srba ne promeni, uspece u svom cilju da unisti jednu zemlju i demoralise jedan narod - napisala je 1995. doktor istorije Norma fon Ragenfeld Feldman za casopis "Unitdz Herald" SUC iz San Franciska - Oni bi

zastupali bi samog djavola, ako im se plati. Najnoviju priliku da osinu po Srbima mediji su nedavno dobili povodom zavrsetka misije generala Majkla Rouza kao komandanta Unprofora u Sarajevu, tako iskoristivsi jos jednu sansu da se zaloze za vojnu intervenciju u korist bosanskih Muslimana. Kao "nitkov" u bosanskom scenariju iz 1994. godine, general Rouz, za koga se kaze da je bio svim srcem uz Srbe, jedan je od onih koji su odbili da se privole politici "kaznjavanja Srba" toliko dragoj akterima americke spoljne politike, i koji su se prepirali sa Muslimanima verujuci da su i ovi podjednako odgovorni za haoticnu situaciju u Bosni. Kada je navodna naklonost generala Rouza prema Srbima pocela da navodi vodu na medijsku vodenicu od proleca 1994. godine, i kada su cinjenice i

92

brojevi opet lazno predstavljani, menjani, tumbani i iskrivljavani, miru u Bosni je krajem godine zadat jos jedan tezak udarac. Verujem da slucaj generala Rouza igra narocito vaznu ulogu u svim medijskim kampanjama protiv Srba. Takvi mediji koji uporno favorizuju bosanske Muslimane i napadaju Srbe, osim toga gotovo neprestano ponavljaju pristrasni stav u pogledu na sadasnji sukob u Bosni, neizostavno ce ucvrstiti antisrpski stav nase americke vlade.

Mir je uvek krajnja zrtva ovog procesa. Dakle kakvu sliku misije generala Rouza nam daju mediji tokom 1994. godine - pitala se doktor istorije Norma fon Ragenfeld Feldman? General Rouz se, kako nas mediji neumorno izvestavaju, opirao svim pozivima na oruzanu intervenciju. Ocigledno zato sto je general "naginjao agresoru" (citaj: Srbima). Tako je Rouz, kao sto stampa u SAD istice u svom nemilosrdnom refrenu, sprecio NATO da izvede vazdusne napade ostrije nego sto je prvobitno predvidjao. U Gorazdu je potcenio destrukciju koju su Srbi navodno naneli gradu. U Bihacu tesko da je preduzeo ikakve mere da zastiti muslimansko civilno stanovnistvo od srpskog jurisa. Pokusavajuci da bude "nepristrasan", on je cak i razgovarao sa Srbima, ophodeci se prema njima sa duznim postovanjem i pokazujuæi dobru volju, dok su "britanski i francuski vojnici iz sastava snaga UN, prema piskavom glasu opet razbesnelog znalca Entoni Luisa iz "Nju Jork Tajmsa", "bili fakticki uzeti za taoce od strane bosanskih Srba koji su pretili da ce ih napasti ukoliko svet upotrebi ozbiljniju silu protiv njih". Interesantno je da je Entoni Luis bio "golub mira" u vijetnamskom ratu. Veoma dugo bio je protiv rata, a sada zauzima potpuno suprotnu poziciju u bosanskom ratu. On zastupa tezu da Amerika treba da upotrebi sve svoje snage. Ali, na veliku zalost americkih komentatora, Rouz je na ovu "pretecu situaciju" odgovorio ne bombardovanjem vec tako sto je "razgovarao sa liderima bosanskih Srba, zapravo preklinjuci ih da budu finiji". U najmanju ruku, dakle, americki mediji, zajedno sa jastrebovima iz Vasingtona, su bili i ostali, krajnje nezadovoljni prakticno od pocetka Rouzove misije. Do kaznjavanja Srba nije doslo. Cak ni kada su odbili "sve ili nista" ultimatum za mirovni plan koji je imao punu medjunarodnu potporu Kontakt grupe, Rouz nije podrzao zahtev za bombardovanje Srba.

Srecom, general Rouz ne prihvata neistine skrstenih ruku. Napadnut sa mnogo strana, a narocito od Muslimana, general je docekao novinare, posebno iz Sjedinjenih Drzava i izneo stvarne èinjenice. Na kraju su takozvane zrtve srpske agresije izgledale mnogo manje, na kraju je slika njihovog pravednog predstavnika Silajdzica izgledala mnogo mracnija. Jednostavno: u Bihacu nije bilo 70.000 zrtava kako su tvrdili bosanski Muslimani i za sta je Silajdzic optuzio generala Rouza i Jakusi Akasija; Ujedinjene nacije su procenile (verovatno) manje od 1.000 mrtvih, uglavnom vojnika, a muslimansko-bosanska vlada je, korigujuci Silajdziceve brojke, dosla - tipicno - do broja 16.000 zrtava. Srbi nisu unistili skoro citavo Gorazde. Razaranje u Gorazdu, kako je izjavio general Rouz, u stvari nije bilo delo Srba. Mnogo pre srpske opsade Sarajeva, bosanski Muslimani su sa svoje strane sproveli svoje etnicko ciscenje nad srpskim stanovnistvom Gorazda, izgnavsi na hiljade njih iz grada. Tako je i u ovom

93

slucaju (kao i mnogim drugim) pokusano, na nagovor CIA, da se kamerom u sluzbi bosanskih Muslimana dobije rat na prevaru. Prizori koji su snimljeni kao foto svedocanstvo podmuklog zlodela, to jest unistavanja Gorazda od strane Srba u naletu navodnog etnickog ciscenja, kao i prizori koji su prikazani u americkim medijima da bi simpatije prema bosanskim Muslimanima pretvorili u konkretnu akciju, su bili u stvari fotografski zapisi destrukcije bosanskih Muslimana. Pa ipak, kao i ko zna koliko puta pre toga, mediji su "kupili" ovu vrstu dokaza kao istinu na osnovu koje Zapad treba da kazni Srbe.

"Srbi moraju biti kaznjeni", proneo se glas i mediji u SAD nisu propustili ni jednu priliku da podrze verodostojnost srpske krivice. Ovo narocito vazi za period posle aprila 1992. godine kada se rat prebacio u Bosnu i Hercegovinu. Sarajevo - za cije opisivanje pre srpske opsade su se koristili uglavnom sledeci epiteti: "grad koji cveta", "kosmopolitski", "multietnicki"; Sarajevo gde su se tri etnicke grupe, prema opet drugom mitu, uspesno integrisale ili vekovima zivele miroljubivo jedni pored drugih; to Sarajevo su opseli Srbi. Grad je krenuo u borbu protiv mnogo jaceg neprijatelja, protiv stalnog bombardovanja i snajperske vatre Srba sa polozaja oko grada. Nije li ovo jos jedan Lenjingrad? Stampa i americka televizija su pohitali da napravi ovo poredjenje i da konstatuje da bosanski Srbi, pomognuti od Srba iz Srbije (to jest vlade u Beogradu) krecu u uvecavanje teritorija. Optuzba da Srbi rade na stvaranju "Velike Srbije" opet se cula kad su mediji zapoceli da neumorno obavestavaju o "neprestanom" srpskom bombardovanju Sarajeva, o velikom broju zrtava bosanskih Muslimana, o njihovim patnjama i oskudicama jer Srbi (navodno) sprecavaju snabdevanje grada vodom i elktricnom strujom, blokiranju sarajevskog aerodroma, o rusenju skola i bolnica. Tesko da je bilo nedela za koje Srbi nisu bili optuzeni.

To je dovelo do toga da su mediji od pocetka rata u aprilu 1992. godine poceli da igraju glavnu ulogu: svi su zeleli da vide Srbe kaznjene. Jedan zaista uzasavajuæi dogadjaj koji se sredinom godine dogodio u Sarajevu doveo je do kazne koju su 27. maja nepopustljivo zagovarali americka vlada i mediji, eksplodirala je bomba tacno na mestu gde su ljudi cekali u redu za hleb, u ulici Vase Miskina, u samom centru Sarajeva, od koje je poginulo desetine ljudi a i ranjeno desetine drugih. Srbi su odmah bili optuceni - a igrom "namernog" slucaja kamere bosansko-muslimanske televizije su snimale ovaj krvavi dogadjaj i odmah ga prikazivali celom svetu. Cetiri dana kasnije, Ujedinjene nacije su nametnule sankcije do sada nezabelezenih razmera Srbiji. Pa cak i danas, dve i po godine posle ovog dogadjaja, jos se cuje sa mnogih strana, a narocito u SAD, da Srbe "treba kazniti". (Vidi clanak "Kaznjavanje Srbije" Holdinga Kartera u Foreign Policy, jesen 1994. god, strane 49 do 56.)

- Koliko dugo ce "Nju Jork Tajms", dajuci prostor i vaznost takvima kao sto su Antoni Luis, Viliam Safajr (koji zagovaraju nista drugo osim bombi protiv Srba), Madelin Olbrajt, Bob Dol, Voren Kristofer Dzin Kirkpatrik, Antoni Lejk i mnostvo drugih koji insistiraju na srpskoj krivici, bilo zbog toga sto imaju "takav osecaj" (Kristofer) o srpskoj odgovornosti ili zato sto je "veoma verovatno" (predsednik

94

Klinton) da su Srbi izvrsili zlocin - pitala se dr Norma fon Ragenfeld Feldman. Mora da su se ipak veoma razocarali kada se krajem 1994. i pocetkom 1995. godine pokazalo da se americki narod, uprkos svemu, nije povio pred sveobuhvatnim zahtevom da se Srbi "zbrisu". Cak i na vrhuncu srpske kontraofanzive protiv Muslimana u Bihacu, ankete su pokazale da vecina (67 procenata) Amerikanaca nije bila za vojnu intervenciju. Takav stav je verovatno ohrabrujuci odjek izjave Abrahama Linkolna da "mozete citav narod varati neko vreme; mozete cak neke ljude varati sve vreme; ali nemoguce je varati sve ljude sve vreme".

AID MINIRA MARKALE

Kada je krajem 1995. uspostavljena dejtonska Bosna, SAD su umesto planiranog radija "Slobodni Balkan" odlucile da finansiraju osnivanje nezavisnih medija u BiH. To je dovoljno govorilo koliko je Americi stalo da pod svojom kontrolom ima i dalje medijski prostor u Bosni i Hercegovini. Taj posao poveren je Srbinu magistru Obradu Kesicu, koji je sa ekipom ispitivao javno mnjenje u rodnoj Bosni. O tome sam Kesic kaze :

- Prosli smo kroz cetiri glavna grada: Sarajevo, Tuzlu, Mostar i Banjaluku. Nas zadatak je bilo da procenimo stanje u nauci, slobodu medija, rad nevladinih institucija i na tom planu ponudimo pomoc u projektima, u obuci kadrova, te konkretnu finansijsku pomoc. Kad su mediji u pitanju, sada, posle rata, medjunarodna zajednica se ne moze zadovoljavati kriterijima koji su je zadovoljavali u ratu. U ratno vreme pomagani su spolja oni listovi, one radio-stanice koje su pokazivale iole dobre volje za multietnicko, multikulturno drustvo. A sada: mediji moraju imati viziju da budu nezavisni, samostalni finansijski, jer takva samostalnost nudi nezavisnost i profesionalnost. Postala je prava moda u medijima ocekivanje od medjunarodne zajednice da odresi kesu za njihovu "nezavisnost". Kad zavrsimo analizu, predloge cemo poslati Americkoj vladi i nevladinim fondacijama koje bi finansirale specificne projekte koje budemo akcentirali. U BiH i u SRJ, nema nezavisnih medija po americkim kriterijumima, ali ima medija koji pokazuju zelju da autonomno misle, koji, ma koliko "vuku" za neku politicku struju, ipak nastoje da budu koliko-toliko objektivni. Moram priznati da ih je vise na muslimansko-hrvatskoj strani, mada se sad u Republici Srpskoj, nakon potpisivanja Dejtonskog sporazuma okolnosti menjaju i oseca se drugacija atmosfera i u oblasti medija.

Perfidne provokacije muslimanske strane, kombinovane sa diverzijama i medijskom hajkom i neopravdano optuzivanje Srba, od strane SAD, OUN i Evropske unije, bili su konstantna praksa u bosanskom ratu. Na samom njegovom pocetku, u maju 1992. godine, u sarajevskoj Ulici Vase Miskina doslo je do prve eksplozije u kojoj je poginulo ili ranjeno oko 50 ljudi. Posle toga, Zapad je optuzio Jugoslaviju za "agresiju" na Bosnu i uveo Beogradu ekonomsku

95

blokadu. Februaru 1994. godine u masi sveta na sarajevskoj pijaci Markale eksplodirala minobacacka granata koja je odnela 66 zivota. Bez obzira na nepostojanje dokaza da je za to bila kriva srpska strana, NATO je saopstio da je spreman za masovne vazdusne udare po Srbima. Tada su ogromne zrtve i razaranja izbegnuti samo zahvaljujuci brzom ulasku ruskog bataljona "plavih slemova" u Sarajevo i iznudjen pristanak bosanskih Srba da povuku svoje tesko naoruznja iz grada. A krajem avgusta 1995. godine u Sarajevu, u ulici prepunoj ljudi, ponovo je eksplodirala minobacacka granata koja je poubijala i obogaljila

nekoliko desetina ljudi. Posle toga NATO prelazi sa pretnji na masovne vazdusne udare u kojima je poginulo preko hiljadu Srba i unisteno na stotine ekonomskih objekata bosanskih Srba. Kao i prilikom eksplozije na pijaci, odgovornost srpske strane nije bila dokazana, ali je Zapad dobio mogucnost da silom nametne svoj plan resenja sukoba. A kao rezultat, Sarajevo je potpuno preslo pod muslimansku kontrolu, iz grada je proterano oko 100.000 Srba, a hiljade Srba je bombama zasuto i usmrceno. Tako su o podmuklim diverzijama Muslimana i politickom precutkivanju SAD i OUN pisale ruske, francuske, britanske, pa i neke americke novine. Obrad Kesic, americki analiticar o tome ima svoje misljenje :

- Bombardovanje je, budite uvereni, dogovoreno nedeljama pre, a granata na Markalama je mogla biti samo dnevni izgovor. To se moze videti i kad se po datumima sloze javne izjave americke vlade: prvo je receno da je to americki odgovor i kazna Srbima za masakr na Markalama. Vec sledeceg dana bombardovanje je navedeno kao nacin da se Srbi ponovo nateraju za pregovaracki sto, a treceg dana, posle susreta sa predsednikom Milosevicem i to je odbaceno, jer je Holbruk izjavio da bombardovanje nema veze sa pregovorima. Nakon toga, stigao je i novi razlog "da je do vojne intervencije doslo jer Srbi nece da demilitarizuju Sarajevo". Dakle, u nekoliko dana, nekoliko razlicitih razloga, ali jedno je sigurno: Markale, uprkos onome sto se misli, nisu bile presudne. A o tome cija je granata pala na Markale, kao i za prethodnu tragediju u redu za hleb u Ulici Vase Miskina, stvari ce se polako razbistravati.

O zlocinima na sarajevskoj pijaci Markale, pisao je u svojim memoarima i francuski predsednik Fransoa Miteran, koji je potvrdio da je u nevinost Srba verovao i Butros Gali, generalni sekretar OUN i njegov izaslanik Jakusi Akasi, ali su o tome neko vreme cutali. Knjiga secanja pokojnog francuskog predsednika Fransoa Miterana postala je u Francuskoj i Evropi kljuc za odgonetanje jedne od najmracnijih tajni bosanskog rata, pisali su pariski novinari. Uostalom, nije rec o odgonetanju, vec o direktnom raskrinkavanju muslimanske tajne sluzbe u Bosni, koja je, u cilju uvlacenja Zapada u vojnu intervenciju protiv bosanskih Srba, ubila 66 i ranila preko 100 vlastitih gradana.

..."Pre nekoliko dana Butros Gali mi je rekao da je ubedjen u to da je granata, koja je pala na sarajevsku pijacu, predstavljala provokaciju Muslimana." Te reci Fransoa Miterana uzete su iz knjige "Godina oprostaja", njegovog savetnika Lora Adlera, koja je napisana uz saglasnost i saradnju samog Miterana i koja je

96

posvecena poslednjim danima njegovog boravka u Jelisejskoj palati. Citat iz knjige francuskog predsednika odlicno je posluzio i francuskom novinaru Bernaru Volkeru, koji je uspeo da dobije sudski proces za zastitu svoje profesionalne casti.

"Receno mi je da je izvestaj "plavih slemova" stavljen na sto generalnog sekretara OUN Butrosa Galija. Medjutim, on je rekao da je u tadasnjim uslovima dokument bio previse eksplozivan i odlucio je da ga sakrije sto dublje u svoj sef i da ga vise odatle ne vadi. Tako je i bilo." Tako je pisao Bernar Voker. Muslimani u Francuskoj su ga zbog toga javno napali. Organizovana je i "zvanicna istraga". Ona je imala za posledicu zakljucak da je nemoguce tacno utvrditi ko je bacio granatu. Informaciju objavljenu na TV F-1 demantovali su apsolutno svi, ukljucujuci OUN, posle cega je i muslimanski lobi "Karton zon" podneo tuzbu sudu. Odbrana Bernara Volkera je podnela sudu na uvid svedocenja ljudi koji su se nalazili u Sarajevu, ratnih izvestaca i diplomata, koji su potvrdili njegovu verziju dogadaja. Medjutim, argument koji je imao najvecu tezinu bio je citat iz knjige "Godine oprostaja" francuskog predsednika Fransoa Miterana.

Obavestajni potpukovnik Dzon E. Sraj se u svom dnevniku tim povodom glasno pitao :

- Kako je muslimanska vlada, koja se stalno pravda da nije u mogucnosti da se pridrzava kratkotrajnih prekida vatre zbog neadekvatnosti komunikacija, tako cudesno brzo obavestila strane medije i istovremeno poslala sanitetska kola na mesto incidenta u roku od dva minuta posle zlocina? Zasto su se repna krilca minobacackog projektila neobjasnjeno izgubila posle eksplozije? Pre nego sto su zaplenili neke minobacace od Srba, Muslimani su bili prinudjeni da rucno izradjuju svoje minibacacke mine i artiljerijske granate, sto znaci da su njihova repna krilca imala karakteristican oblik, pa bi posluzila kao neoboriv dokazni materijal protiv muslimanske strane. S obzirom na blizinu pijace "Markale" i zgrade Predsednistva BiH, dilema je ko je izdao naredjenje da se izvrsi ovaj suludi zlocin - predsednik Alija Izetbegovic ili potpredsednik Ejup Ganic?

Sami Srbi su znali istinu o Markalama, ali njih niko nije hteo da saslusa, ni da im veruje, jer Srbi u Bosni su vec bili odredjeni za odstrel. Jedan od ljudi koji je javno govorio o tom medjunarodnom zlocinu na Markalama bio je i iskusni policajac Tomo Kovac. Ovaj bivsi ministar unutrasnjih poslova Republike Srpske bio je jedan od najvaznijih ljudi u srpskom establismentu s one strane Drine. Zavrsio je Visu skolu unutrasnjih poslova u Zemunu i Fakultet bezbednosti u Skoplju. Diplomirao je na temi "Rad americkih obavestajnih sluzbi u Sarajevu za vreme Olimpijade". Sa svega 23 godine postaje glavni inspektor Drzavne bezbednosti BiH. Iz DB-a prelazi u javnu bezbednost gde postaje komandir u sarajevskoj opstini Novi grad, najvecoj policijskoj stanici u bivsoj Jugoslaviji. Svojevremeno je general Petar Gracanin stanicu Tome Kovaca proglasio i najboljom u SFRJ. Tokom bosanskog rata Kovac je najpre bio nacelnik stanice na Ilidzi, potom pomocnik ministra RS za policiju a sa te funkcije tokom celog rata bio je

97

komandant milicije RS. Kraj rata je docekao kao jedini general policije RS. Ujedno i najmladji general na svim srpskim zemljama i prvi nosilac ordena Nemanjica.

- Nije slucajno sto je bas Sarajevo izabrano kao epicentar rata i mira na Balkanu. Zablude su price o nekoj 'sarajevskoj raji', pa bratstvu - jedinstvu koje se pokazalo na 'najbolji' nacin u ovom ratu. Mogu o tome da govorim kao covek koji je rodjen i odrastao u Sarajevu. Mogli smo samo da se trpimo i mazimo, ali onaj koga volimo je bio daleko. Za nas Srbe je to bio Beograd, za Hrvate Zagreb, za Muslimane neka arapska zemlja. Medjutim, dok god nisu bili priznati za naciju danas najveci Muslimani su se izjasnjavali kao Srbi, pa cak i Alija. Sve dok Hamdija Pozderac i Tunjo Filipovic nisu udarili temelje muslimanske nacije. U Bosni zaista vodjen verski rat izmedju pravoslavlja, katolicanstva i islamista, s tim sto je jedno vreme mogao da preraste u pravi 'krstaski rat' izmedju hriscana i muslimana. Godine 1993. u srednjoj Bosni, na primer, doslo je do stapanja nekih srpskih i hrvatskih jedinica. Mi smo zajedno usli u borbe protiv Muslimana, sve dok iz Zagreba nije bilo naredjeno da se sa takvim aktivnostima prestane.

Tokom 1991. Tomo Kovac postaje komandant ilidzanske policijske stanice, gde mu je u "multietnickoj strukturi bosanskog MUP-a u jednom trenutku iz Srbije, a po sandzackoj liniji Ejpa Ganica, za zamenika bio odredjen tek u Bosnu pristigli Naser Oric. On je nekada bio jedan od prvih ljudi u obezbedjenju predsednika Srbije Slobodana Milosevica, a za vreme rata komandant odbrane Srebrenice. Posle odlaska Mice Stanisica sa mesta ministra unutrasnjih poslova krajem 1992. Tomo Kovac je fakticki preuzeo duznost prvog policajca na Palama, i postaje ministar posle akcije "Septembar '93" u Banjaluci. U Ministarstvu je bio do sredine novembra 1995. godine, nekoliko dana pre potpisivanja bosanskog mira u Dejtonu. U ministarske zasluge mu se racunaju osnivanje specijalne jedinice MUP-a RS i borba na svim ratistima u Bosni. Toma Kovac, bivsi ministar i general srpske policije o delovanju AID-a kaze :

- Sada je jasno da je slucaj Markale, i prvi, i drugi put, iscenirala muslimanska tajna sluzba. Onaj covek bez ruke ciji se snimci nisu skidali sa CNN-a i SKDz-a je Jamakovic sef KDZ-a za jednu sarajevsku opstinu. Mislim da je Markale I i Markale II najverovatnije izrezirao Bakir Alispahic, bivsi nacelnik Centra javne bezbednosti za Sarajevo koji je niz godina pre i za sve vreme rata bio u kontaktima sa najektremnijim muslimanskim teroristickim organizacijama poput "Hamasa" i slicnih. Preko njega su u Sarajevo unoseni snajperi sa nitroglicerinom. Mi smo im ulovili jedan konvoj na prilazu Sarajevu gde su njegovim sluzbenim vozilom kao nacelnika sarajevskog CSB-a prebacivani ti snajperi u grad. Sa Srebrenkovicem, koji je dosao iz Zagreba, a koji je sa Alijom Izetbegovicem pripadao "Muslimanskoj braci", Alishapih je koordinirao sve teroristicke akcije po Sarajevu.

Neki bivsi oficiri KOS-a JNA medju ljudima, koji su vodili istragu o Markalama i davali izjave protiv Srba, prepoznali su svoje kolege policajce. Jedan od njih je

98

bio Jusuf Pusina, sef drzavne bezbednosti u Sarajevu, nekadasnji inspektor SDB BiH, koji je skolovan u Visoj skoli unutrasnjih poslova u Zemunu 1976. godine. Njegov pomocnik je bio inzinjer Adnan Srna iz "Pretisa", inace veliki strucnjak za eksplozive.

- Pouzdano znam da u Sarajevu ima na hiljade dece koja se treniraju kao samoubice za dzihad. Videli ste i one snimke igracaka napunjenih eksplozivom. Kome je taj eksploziv namenjen, srpskoj deci s desne ili leve strane Drine? Za Sarajevo su se tri i po godine vodile zestoke borbe. Mi smo drzali u okruzenju jedan muslimanski korpus u Sarajevu, a iza ledja jos jedan prema Zenici i Bjelasnici. Znate, mi smo bili svesni da Sarajevo nikako ne smemo vojno izgubiti. Znali smo da bi vojni pad Sarajeva ujedno bio i pad Republike Srpske. Kada je na kraju potpisan Dejtonski sporazum i kada smo crno na belo dobili kakva je Bosna, zagovarao sam na sastancima sa celnim ljudima iz RS da se narodu iz srpskih opstina otvoreno saopste cinjenice, da bi se organizovalo njihovo povlacenje i kako ne bismo dosli u ovu katastrofu koju ovih dana imamo prilike da vidimo. Otvoreno sam na Palama rekao da smo dobili sta smo dobili, ali da sada vise nema uzmaka i da se sve ono sto je predvidjeno Dejtonskim sporazumom mora ispostovati. Video sam vestu manipulaciju medjunarodnih medijatora koji su Srbima posle Dejtona davali laznu nadu da ce moci nesto sarajevskih teritorija da zadrze, svesno ih zavlaceci, kako bi dobili u vremenu da Srbi ne bi uradili sa zapadnim delovima Sarajeva isto sto i Hrvati u Mrkonjic gradu i Sipovu - izneli sve proizvodne pogone, a ostalo spalili - kaze Tomo Kovac.

SREBRENICKA PODVALA

Peta grupa americkih obavestajaca u Bosni prikuplja materijale o ratnim zarobljenicima. I posebno o ratnim zlocinima, koje su pocinili prvo Srbi, dr Radovana Karadzica i Ratka Mladica, disidenata sa Pala", pa Hrvati i Muslimani.

Amerikanci su se preko CIA i DIA posebno angazovali oko otkrivanja ratnih zlocinaca na srpskoj strani. U tome su isli cak toliko daleko da su od RDB MUP-a Srbije izdejstvovali da legalno intervenisu prilikom pronalacenja i hapsenja Drazena Erdemovica na teritoriji SRJ. Madlen Olbrajt, ambasador SAD u OUN je i sama priznala da je koristila usluge CIA za dobijanje podataka o navodnim srpskim masakrima nad muslimanima u Srebrenici. Sa fotosom iz "Avaksa" mahala je na Generalnoj skupstini OUN. Podudarnosti u kazivanjima jednog americkog reportera, Dejvida Rouda i jednog vasingtonskog politicara, Dzona Sataka, pokazali su jugoslovenskoj javnosti svu snagu informativne sprege koja postoji unutar americke administracije. Naime Dejvid Roud je napisao : - Video sam krv na zidovima skole u Srebrenici ! Americki drzavni sekretar za ljudska prava, posle posete Bosni, izrekao je gotovo identicnu recenicu : - Video sam mrlje od krvi i rupe od granata u Srebrenici ! I jedan i drugi, i Roud, i Satak kao dodatni dokaz pocinjenih zlocina nad Muslimanima, pokazali su fotografiju,

99

odnosno satelitiski snimak, navodne masovne grobnice u Srebrenici. Tim snimkom jos pocetkom 1996. mahala je po zgradi OUN ambasadorka Madlen Olbrajt, a sada ga pokazuju sve svetske novine i agencije.

Objavljivanjem tajnog satelitskog snimka o navodnoj masovnoj grobnici Muslimana u Srebrenici, kao i najavom formiranja Centra CIA za podrsku mira u Bosni, SAD su i zvanicno preko svojih medija i politicara, priznale da se na tlu bivse Jugoslavije i obavestajno-spijunskom politikom.

- Nacionalna obavestajna mreza SAD u Bosni daje prioritet neposrednim pretnjama, koje mogu ugroziti SAD i Ajfor, kao i pomoci pri hapsenju pocinilaca ratnih zlocina. Medjunarodni tribunal u Hagu zatrazio je od SAD da pomognu u prikupljanju satelitskih snimaka eventualnih masovnih grobnica u Bosni, koji se, inace, iz CIA i DIA prosledjuju Stejt departmentu. Ti snimci mogu posluziti Tribunalu u Hagu samo kao indikator za prikupljanje materijalnih dokaza, ali nikako kao dokaz za krivicnu prijavu i optuznicu protiv nekih lica za ratne zlocine - naglasio je Ken Bejkon, portparol Pentagona na jednoj pres konferenciji krajem januara meseca 1996.

Bejkon nije govorio o ranijim tajnim misijama CIA i DIA u Jugoslaviji i Bosni, koje su precutno potvrdjene samim pokazivanjem satelitskog snimka, navodne, masovne grobnice Muslimana u Srebrenici. Taj snimak, kao i fotiografija novinara Dejvida Rouda, dokaz su i onim ljudima koji ne veruju u teze o spijunskim zaverama prema Srbima, da je CIA koristila ovog coveka u Bosni kao svog saradnika. Roud je bio i jasna pretnja samom generalu Ratku Mladicu i dr Radovanu Karadzicu, jer se kao svedok moze upotrebiti protiv njih na eventualnom sudjenju u Hagu. To se sve, ipak, dogadja, iako su i CIA u svom sluzbenom izvestaju i sam Dzon Satak u javnim nastupima demantovali da, prvo u logorima u BiH ima dokaza o masovnim ubistvima Muslimana, i drugo, da u Srebrenici postoje masovna stratista Muslimana. Sve je to, medjutim, veci bilo deo plana o saradnji SAD sa Medjunarodnim sudom u Hagu, koji ima za politicki cilj potrebu da sudi Srbima. To je sama Medlin Olbrajt, posle svoje posete Bosni i rekla:

- Konacno, Sjedinjene Americke Drzave su vodile svoje informacije sa Tribunalom. Veci deo potice iz javnih izvora, ali americka obavestajna sluzba je takodje, stavila na raspolaganje velik broj poverljivih informacija. Pozabavili smo se i zahtevima sudije Goldstona vezanim za obim i pravovremeno dobijanje informacija. Na sastanku sa njim visi funkcioneri administracije su izjavili da je obavestajna sluzba dala prioritet podrsci Tribunalu. SAD ce ukljuciti dodatna sredstva i osoblje u pregled starih dosijea i radi brzeg pruzanja novih informacija.

Sudiji Golstonu je izneto uveravanje da ce SAD nastaviti da traze nacine da sve relevantne informacije budu prenete sudu na odgovarajuci nacin. Valja pomenuti jos nekoliko tacaka vezanih za razmenu informacija. Glavna vrednost informacije koju pruzamo bice pomoc istraznim organima u utvrdjivanju koji trag najvise vredi

100

slediti. Medjutim, poverljivu informaciju ne treba podeliti sa javnoscu. Preuranjeno iznosenje moze da ugrozi svedoke, oteza istraznim organima da pronadju potkrepljujuce dokaze i podstaci prekrsioce da prikriju svoje tragove. Neki mozda ismevaju napor da se krivicno gone odgovorni za ovakve zlocine, govoreci da je prikupljanje fizickih dokaza, saslusavanje osumnjicenih i dobijanje uverljivih svedocanstava suvise tesko, da oduzima suvise vremena i da je preskupo. Medjutim, Klintonova administracija smatra da teskoce u radu Tribunala ne treba da sprece njegov rad. Samo zato sto ne mozemo sve da garantujemo, ne znaci da ne treba nista da ucinimo - govorila je Madlen Olbrajt.

Srebrenica je zahvaljujuci SAD i CIA postala sinonim za genocid. Srebrenica, medjutim, oznacava i preokret u ratu u Bosni. Pod utiskom ovih zbivanja, SAD su iznudile intervenciju NATO, koja je konacno dovela do sklapanja mirovnog sporazuma u Dejtonu. Oznacavanje Srebrenice kao "ljudske katastrofe" predstavljalo bi pokusaj da se stvari potisnu i ublaze. To nije bila nikakava neizbezna prirodna katastrofa. Odgovorni u UN, kao i bosanska vlada, znali su da ova enklava pod datim okolnostima nece moci da se odrzi. Pa ipak, do samog kraja se drzalo fikcije o "zasticenoj zoni". Na jednoj strani zbog neciste savesti, a na drugoj zbog vojno-politicke kalkulacije. Tako je tvrdio varsavski novinar Danjid Njarzanjski, koji je 1996. godine napisao : "Senzacionalne optuzbe bosanskog politicara: bosanska vlada je dana zrtvovala Srebrenicu da bi isprovocirala akciju snaga OUN protiv Srba. To, u intervjuu za nezavisni nedeljnik "Slobodna Bosna", tvrdi Ibran Mustafic, poslanik iz Srebrenice, koji je preziveo osvajanje grada od strane bosanskih Srba. Prema Mustaficu, bosanske vlasti nisu ucinile sve za odbranu grada, nadajuci se da ce srpsko osvajanje "zone bezbednosti OUN" primorati svet da deluje. Posle pada Srebrenice, medjutim, nije doslo do oruzane reakcije NATO-a. Ona je usledila mesec i po dana kasnije, posle masakra na trgu u Sarajevu, koji je izazvala, navodna, "srpska paljba".

SMRT NA JEZERU GRADINA

Londonski "Gardijan" je cetrvtog jula 1997. najavio da bi do hapsenja Karadzica i Mladica, posle hvatanja Slavka Dokmanovica, moglo doci u vreme novog zasedanja Komande NATO, u jesen 1997. godine. Dok je "Los Andjelos Tajms" obevestio svetsku javnost da CIA i DIA vec sest meseci prave operativni plan za hapsenje dr Radovana Karadzica i Ratka Mladica, koje je Bela kuca preko portparola Nikolasa Barnsa u julu 1997. proglasila za "glavne smetnje sprovodjenju Dejtonskog sporazuma i mira u Bosni". Navodno, Bil Klinton nije dao saglasnost za sprovodjenje ovog plana CIA i DIA, jer je to "odlozeno do pogodnog politickog trenutka". Americki predsednik je, medjutim, na samitu clanica Zapadne vojne alijanske u Madridu, komentarisuci tada aktuelni sukob dr Billjane Plavsic i dr Radovana Karadzica oko vlasti u Republici Srpskoj, izjavio da veruje da "Karadzic i Mladic treba da budu uhapseni i sprovedeni u Hag". Tu izjavu je dopunila drzavni sekretar Medlin Olbrajt koja je u Madridu najavila da ce SAD od NATO traziti "koordiniranu akciju izolacije dr Radovana Karadzica".

101

Nikolas Barns je, medjutim, bio izricitiji : "Karadzica i Mladica, pre ili kasnije, videcemo u Hagu!"

Iza ove Klintonove izjave osmog jula 1997. usedila je dva dana kasnije velika racija Sfora u Prijedoru, u kojoj je ubijen Simo Drljaca, sef lokalne srpske policije i srpskog logora za muslimane, a lekar Milan - Mico Kovacevic uhapsen i odveden u Hag. Ova operacija imala je tajni naziv "Tango". U njoj je DIA snagama Sfora dala logisticku podrsku, tacnije obezbedila transport britanske specijalne jedinice i americke vojne policije i organizovala njihovo odstupanje iz Prijedora. Prevoz specijalaca je po nalogu DIA vrsen cak i kolima Medjunarodnog crvenog krsta. Kako su Amerikanci ubili Simi Drljacu u selu Gradina kod Prijeroda posvedocio je beogradskim novinarima njegov sin Sinisa :

- Tog jutra (cetvrtak, 10. jul) probudio sam se oko 9.30 sati. Spavao sam na jezeru, u selu Gradina kod Prijedora, gde smo otac, ujak i ja bili na odmoru. Ujak me pozvao da popijemo kafu. Seli smo za drveni sto, pored jezera. Posto smo popili kafu, pozvali smo oca da dodje sa plaze, da doruckujemo. On je bio u camcu, lovio je pre toga ribu na jezeru. Otac je dosao, seo sa nama. Za vreme dorucka sva trojica bili smo u kupacim gacicama. Odjednom, napala nas je grupa specijalaca. Mislim da je bilo nekih 15 ljudi, koji su pred nas iskocili iz tri automobila. Dvojica od njih bili su civili - jedan u belim pantalonama i crnoj kosulji, a drugi u plavoj majici i maskirnoj uniformi. Njih dvojica nosili su pistolje i motorole, dok su ostali, uniformisani, bili naoruzani do zuba. Naredili su ujaku i meni da legnemo na zemlju, a na oca su se bacila sestorica vojnika. On se otresao, potrcao prema plazi, ali su ga savladali i pritisli ka tlu. To je poslednje sto sam jasno video, jer mi je uniformisani crnac uperio pusku u glavu, naredio da stavim lice u mravinjak i da ne dizem pogled sa zemlje...

Cuo sam dva pucnja i jauk. Instiktivno sam se okrenuo i video krv. Otac je, ja mislim, vec bio mrtav. Primetio sam krv na njegovim prsima, bas u predelu srca (lezao je na boku). Jedan od dvojice onih u civilu drzao je u ruci pistolj. Rekao je, na engleskom: "Pogledajte sta mi je uradio! Prokleto jebeno kopile! Idiot. Manijak, manijak!" Odjednom, progovorio je na srpskom: "Mangup, mangup, lezi dole! Lezi dole!"

Vojnici koji su nas napali na jezeru imali su na uniformama, na levom ramenu, americku zastavu. Na prsima, na prednjem dzepu, takodje na levoj strani, pisala su im imena, dok se sa desne strane grudi jasno raspoznavao natpis: U.S. NAVDz. Imali su americke puske M-16 sa objektivima i baterijske lampe na cevima. Od pistolja nosili su "beretu 92F". Govorili su kratkim, ostrim recenicama, koje su odavale americke akcenat. Sve sam razumeo sta su pricali - znam veoma dobro engleski.

Pozvali su helikopter. Oca su uhvatila cetvorica vojnika, dvojica za ruke, dvojica za noge. Prebacili su ga preko ograde. Bas su ga bacili kao vrecu! Iako su odnekud stigla nosila, nisu ga prebacili na njih, nego su ga direktno bacili u

102

helikopter sa oznakom Crvenog krsta. Kad je helikopter uzleteo oni su se podelili u dve grupe. Jedna je cuvala mene i ujaka, a druga je pretresala ocev automobil, koji se nalazio u blizini, kamp-kucicu u kojoj smo boravili i sator. Ubrzo su i nas ubacili u jedan helikopter. Vezali su nas njihovim crnim, zateznim lisicama za jednokratnu upotrebu, a stegli su nas toliko jako da krv uopste nije mogla da cirkulise. Za vreme leta lezali smo na podu helikoptera, pored otvorenih vrata. Vojnici nista nisu govorili. Drzali su mi dve puske uperene u glavu. Jedan od vojnika potom mi je stavio nogu na glavu. Kada mu je to dosadilo, seo mi je na glavu. Ujaku je, koliko sam primetio, puska bila uperena u ledja, u predelu lopatica.

Sleteli smo na neki proplanak. Tu je helikopter sacekao neki oficir, imao je dve ili tri zvezdice, koji je, verovatno, bio sef ove operacije. Stavili su nam neke papire iznad glave, a prevodilac je na srpskom izgovorio: " Ovo su vase optuznice, vi ste optuzeni za etnicko ciscenje muslimana i Hrvata u Bosni i Hercegovini!" Gledao sam u optuznice. One su bile bez imena i prezimena. Bez ijednog detalja koji bi govorio da se odnose bas na mene i ujaka. Posle nekoliko trenutaka usledilo je pitanje: "Da li razumete optuznice?"

- Razumem - odgovorio sam (ne znam sta sam drugo mogao da uradim u tom trenutku).

Primetio sam da se ponovo spremaju za transport. Sada je sa nama usao u helikopter i onaj oficir za koga mislim da je bio sef operacije. Ovaj let trajao je znatno duze. Na aerodromu u Tuzli cekala nas je druga ekipa cuvara. Ovi sto su nas napali usli su u helikopter i odleteli. Sa nama je ostao samo oficir za koga mislim da je bio glavni u ovoj operaciji. Njemu je prisao covek za koga sam malo potom utvrdio, po akcentu, da je Amerikanac. U ruci je drzao fasciklu sa natpisom: "Atlanta". Svom sagovorniku, oficiru, obratio se na engleskom: "Je li to pravi covek?" "To je pravi covek" - glasio je odgovor.

Potom su nas odveli u jednu montaznu kucicu - kontejner. Tu sam vec prepoznao doktora Micu Kovacevica, direktora prijedorske bolnice. Pored njega sada je seo moj ujak, a ja sam seo pored ujaka. Rekli su nam da mozemo da gledamo samo plavu crtu na zidu. Upozorili su nas da se ne smemo okretati. Kad god bi neko od nas skrenuo pogled, vojnici koji su nas cuvali stavili bi nam pusku na glavu i govorili da gledamo u crtu...

Operacija "Tango" je izvrsena po nalogu Dzordza Dzulvana, glavnog komandanta snaga NATO u Evropi i uz saglasnost Viljema Krouca, takodje americkog komandanta Sfora. Tada je javno priznato da Sfor i Tribunal u Hagu imaju tajnu listu osumnjicenih Srba za hapsenje, na kojoj su i dr Radovan Karadzic i general Ratko Mladic. Autor tog spiska za osumnjicene Srbe iz Bosne bio je Mihail Stajner, pomocnik Karla Bilta, pa je ta optuznica od strane novinara i naroda nazvana "Stajnerova lista". Simo Drljaca je na tu listu dosao posle svedocenja Duska Tadica u Hagu, koji je braneci se na sudu Drljacu pomenuo

103

kao jednog od najodgovornijih Srba za zlocine u logorima Omarska, Keraterm i Trnopolje. Dok je dr Milan - Mica Kovacevic osumnjicen jer je organizovao novinarske posete ovim loogrima za Muslimane. Kako je Dusko Tadic 14. jula 1997. godine u Hagu osudjen na dvadeset godina robije, a Simi Drljaca pre toga ubijen, u srpskoj javnosti se stekao utisak da su Sfor i NATO, odnosno Amerikanci osudili Drljacu na smrtnu kaznu i sami je bez suda u Hagu sa cetiri metka u glavu i izvrsili na jezeru Gradina. Na tajnoj stajnerovoj listi, pored ubijenog Drljace i uhapsenih Kovacevica i Dokmanovica nalazila su se jos sest imena : Milomir Stakic, gradonacelnik Prijedora, Velibor Ostojic, potpredsednik Vlade RS, Vojislav Maksimovic, funkcioner SDS-a, Zeljko Raznatovic - Arkan, i Mladen Naletilic - Tuta i Tomislav Mercep, obojica iz Hrvatske. Predstavnici Sfora su posle ubistva Sime Drljace prvi put priznali da vec cetiri meseca, od junskog zasedanja ministara u Sintri, imaju ovlascenja da hapse osumnjicene za genocid, jer "oni ne smeju da imaju miran san, sem u zatvoru u Hagu". Taj mandat Sfor je dobio od OUN, shodno jednoj od rezolucija Saveta bezbednosti. I celni ljudi Amerike, pre svih Bil Klinton i Nikolas Barns, portparol Bele kuce, najavili su potrebu hapsenja i izrucenja Hagu i dr Radovana Karadzica i generala Ratka Mladica. Za to, navodno vec postoji i specijalni plan CIA. Pitali smo na kraju razgovora advokata Nikolu Kostica, koji zastupa Republiku Srpsku, veruje li u takvu mogucnost?

- Da postoji plan CIA za hapsenje Karadzica i Mladica, u to verujem. Da postoji odluka Bila Klintona i Bele kuce o tom hapsenju u to jos ne verujem, jer smatram da je ova akcija samo plod nastavka medijskog i politickog rata SAD protiv Srba. O cemu se tu radi? Amerika i Federacija BiH nisu uspele da ostvare Dejtonski sporazum, jer muslimansko-hrvatska unija uopse ne postoji, niti funkcionise. Krivci za to su Alija Izetbegovic i Franjo Tudjman, ali Bela kuca smatra da su krivci Srbi, odnosno Radovan Karadzic i general Ratko Mladic. I zato sada SAD, NATO i OUN okrviljuju Srbe za propast Dejtonskog sporazuma i dejtonske Bosne.

Po informaciji beogradskog lista "Danas" saglasnost za lov na okrivljene Srbe za ratne zlocine dala je i dr Biljana Plavsic, predsednik Republike Srpske. Tu saglasnost je, Plavsicka, navodno dala i Medlin Olbrajt i ministrima na samitu u portugalskom gradu Sintri. Cak se govorilo da je Olbrajt trazila od Plavsicke da prenese Radovanu Karadzicu ponudu, da napusti Republiku Srpsku i da se preseli ilegalno u Grcku ili Rusiju. Prema americkim izvorima DIA i CIA su davale podrsku Biljani Plavsic, jer je u njihovim analizama ocenjena kao "veliki antikomunista i jedini borac za sprovodjenje Dejtonskog sporazuma u Republici Srpskoj". Zato je Beloj kuci i Stejt Departmentu predlozeno da podrze Biljanu Plavisic kao "saveznika na sprovodjenju Dejktonskog sporazuma", sto su Bil Klinton i Medlin Olbrajt i ucinili. Na takve ocene DIA, CIA i SAD kriticari predsednice Republike Srpske sa Pala su odgovarali da je Biljana Plavsic okruzena "agentima CIA". Neki od njih su imenovani, dr Milos Prica, sef kabineta, inace lekar iz Cikaga i dr Aleksandar Pavic, savetnik Bilajne Plavsic. Policija sa Pala bila je spremna da javnosti ponudi i fotografije susreta savetnika Pavica sa

104

agentima CIA u Republici Srpskoj. Sve ove informacije su se dobro uklapale u glasine, koje su sredinom jula 1997. godine kruzile po Beogradu, da je i Slobodan Milosevic dao Medlin Olbrajt obecanje da ce izruciti dr Radovana Karadzica, ali je koristeci njegov sukob sa predsednicom Republike Srpske, gledao da krivicu za izdaju Karadzica prebaci na Biljanu Plavsic.

Generalni sekretar NATO Havijar Solana je raciju Sfora na Srbe prokomentarisao samo recima da "Sfor mora da radi svoj posao kako treba". Operacija hvatanja Karadzica i Mladica je, na primer, u austrijskim novinama najavljivana za 17. jul 1997. godine, a na CNN kao direktan prenos spektakularni desant dve hiljade americkih komandosa na Srbe u Bosni. Svetom su i kruzile informacije da Han Pijesak i Pale svakodnevno oblecu helikopteri DIA i Sfora, spremni na desant. Cak su i srpski listovi detaljno pratili kratanja generala Ratka Mladica, koji se nalazio na odmoru u Rezevicima u Crnoj Gori i dr Radovana Karadzica, koji je bio u svojoj kuci na periferiji Pala. Povodom informaciji o boravku generala Mladica u Crnog Gori predsednik Momir Bulatovic je izrazio javno nezadovoljstvo njegovim prisustvom, sto je u leto 1997. godine jasno ukazivalo na stav jugoslovenskih visokih politicara da su general Ratko Mladic, a samim tim i dr Radovan Karadzic na prostoru SRJ - nepozeljna osoba. Pukovnik Ljubodrag Stojadinovic, vojni komentator analizirajuci ovakvo ponasanje predsednika Crne Gore dosao je do zakljucka da su i Obavestajna sluzba Vojske Jugoslavije, a i Sluzba drzavne bezbednosti Srbije, i same Crne Gore opsluzivale CIA i DIA, odnosno Sfor i NATO svojim informacijama o kretanju generala Ratka Mladica i dr Radovana Karadzica. Takav stav SRJ je, verovatno i uticao na depresivno raspolozenje kod bivseg predsednika Republike Srpske, za koga je jedan njegov prijatelj izjavio da mu je na Palama sredinom jula 1997. godine Radovan Karadzic otvoreno rekao :

- Ako pokusaju da me uhapse, pre cu izvrsiti samoubistvo nego sto cu da lezim u njihovom zatvoru u Hagu. Jer od njihovog sudjenja nista drugo ne mozes ocekivati nego dozivotnu robiju. Oni su mene unapred osudili i bez sudjenja. Svi oni znaju da ja nisam kriv, da bar nisam nista krivlji od onih koje ne gone. Njima treba zrtveni jarac - rekao je dr Radovan Karadzic.

Hapsenje Radovana Karadzica u Americi sam predsednik Bil Klinton predstavljao je kao "odbranu bezbednosti SAD i odbranu medjunarodnog morala". Njegovi glavni savetnici po tom pitanju bili su Medlin Olbrajt, Sendi Berger i Ricard Holbruk. Kako u julskom broju "Vasington posta" napisa Dejvid Bajdner, to hapsenje Srba po Republici Srpskoj bilo je "odraz celokupne Klintonove politike prema prethodnoj Jugoslaviji". Direktna posledica takvog stava americkog predsednika bilo je formiranje baza specijalne jedinice Delta Fors u muslimanskom sektoru Bosne, radi priprema za hapsenje dr Radovana Karadzica. Dvadesetog jula jedanaest oklopnih vozila Sfora je uz podrsku helikoptera je opkolilo kucu dr Radovana Karadzica. Stanovnici Pala su zestoko verbalno reagovali na ovu demonstraciju sile Amerikanaca, koji su se povukli stotinak metara dalje. Tokom dana sest oklopnih transportera se zadrzalo na

105

putu prema Karadzicevoj kuci, koju su helikopteri i dalje nadletali. Ova vojna akcija ispred kuce dr Radovana Karadzica, koja je zasticena minskim poljem, usledila je samo dan nakon sto je u vise gradova Republike Srpske izlepljen poster bivseg predsednika sa porukama : "On znaci mir" i "On je sloboda". Ocigledno je bilo da SAD i Bela kuca tako nisu mislile. Njihov zvanicni stav je bio da Karadzic i Mladic ugrozavaju i mir i mirovni proces. Njegovo hapsenje je sluzbenim putem preporuceno jedinicama Sfora, ali samo u slucajevima "licnog susreta i kontakta".

Medjutim, krajem jula, kada je Klinton upoznao i americki Senat o svojim interventnim namerama u dejtonskoj Bosni, americki komentatori su govorili o daljem odlaganju hapsenja Karadzica i Mladica zbog visokog stepena rizika i straha SAD i DIA da se ne ponovi slucaj iz Somalije, kada su Amerikanci u akciji hvatanja pucista izgubili osamnaest vojnika. Cak je u medijima spekulisalo, posebno u Velikoj Britaniji, da ce NATO umesto americke Delte za ovu operaciju angazovani najbolju antiteroristicku jedinicu na svetu - engleski SAS. Da nije bilo izvesnosti, tacnije da je akcija hvatanja dr Radovana Karadzica i generala Ratka Mladica bila dugorocna i planska operacija, ne samo Sfora vec i Tribunala u Hagu, posvedocio je u jednom intervjuu i sam Antonio Kaseze, predsednik ovog suda :

- Blizu smo razresenja. Za godinu dana imacemo i krupne ribe. Morao sam da licno pisem ostro pismo Biljani Plavsic da nam izruci jednog svog coveka da svedoci u Hagu. Sada su akcije ubrzane jer se misija NATO u Bosni zavrsava juna 1998. godine. A Alijansa mora da postigne neke rezultata pre okoncanja svoje misije. Mi cinimo veliki pritisak na NATO vec dve godine. Sada sam ubedjen da cemo u narednih dvanaest meseci imati velike obrte, do juna 1998. oni moraju biti uhapseni!

Bila je to, kako napisa desetog jula 1997. londonski "Gardijan", zapravo javna poruka predsedniku Srbije da je Amerika, preko hajke na Karadzica i Mladica, zapravo otpocela lov na njega, Slobodana Milosevica.

Copyright © 1997 Marko Lopusina Copyright © 1997 Narodna Knjiga, EVRO

106