mile bjelajac, karakter jugoslovenskog centralizma

Mile Bjelajac

Karakter jugoslovenskog centralizma u svetlu analize tajne sednice Izvrnog komiteta Centralnog komiteta Saveza komunista Jugoslavije marta 1962. godine

Danas u istoriografiji postoje razliiti pristupi u prezentova-nju karaktera jugoslovenskog centralizma, unitarizma ili (velikosrpske) hegemonije. Autori se esto priklanjaju, ne-kad i nesvesno, politikoj argumentaciji iz onovremenih sueljavanja, koja po prirodi stvari najee nudi jednostran pogled i time zamagljuje celokupnost konteksta.

Drugi problem prisutan u obradi ove teme je selektivno ra-zumevanje kategorije (nacionalnog) identiteta. Drugim reima, deo pisaca ili analitiara odrie mogunost realnog egzistiranja dva identiteta, ue nacionalnog i ireg jugo-slovenskog. U tenji da se delegitimie opravdanost ili svr-sishodnost ovog drugoga u uslovima etniki meovite za-jednice, on se veoma esto kvalifikovao kao negacija ue nacionalnog, pretnja stvarno nacionalnom identitetu ili maska iza koje se krije najbrojnija nacija. Dosledno, odri-cala se legitimnost svakom pokuaju da se neguju ili pro-moviu elementi te vrste identiteta kao neophodan uslov egzistencije same zajednice. Stoga se, s tim u vezi, potpuno slaemo sa naim kolegom V. Hpkenom koji smatra da se prethodna Jugoslavija s pravom danas uzima kao primer

Karakter jugoslovenskog centralizma marta 1962. godine 374

zemlje koja nije uspela da izgradi ili ouva zajedniki identitet.1

Mislimo da je u rasvetljavanju ove kontroverze najuputnije krenuti u analizu svih sastavnica onovremenog konteksta. Potrebno je rezumeti i na svetlo izneti istorijske uslovlje-nosti pojedinih politikih gledita i realne drutvene sadr-aje koji bi ispunjavali znaenje prethodno pomenutih kontroverznih kategorija. Politiki ili javni govor uvek je pun simbolike, upotrebe simbola, u ovom sluaj to moe da bude centar, uticaj centra, partijski vrh, vlada ili Beograd, iz Beograda... Dakle, na jednoj strani valjalo bi se pozabaviti konstituisanjem interesa u centru, a na drugoj strani u re-publikim ili lokalnim sreditima. Politikoloka ili istorijska analiza moe da odabere kategorije ekonomske (plan, pro-izvodnja, trite, saobraaj), finansijske (porezi, carine, investicioni fondovi, kurs dinara, formiranje budeta), kul-turne i prosvetne, sportske. Nadalje u obzir mogu biti uzeti, bezbednost, odbrana, pravosue, zatita ljudskih i demo-kratskih prava.

Kakvim moima je raspolagao centar od 1945. godine i koliko su se njegove odluke provodile na republikom ni-vou? Da li je Politbiro imao apsolutnu kontrolu nad perso-nalnom politikom? Koliko su pojedinci iz Politbiroa zaista bili moni? U kojim formama se u Federativnoj Narodnoj Republici Jugoslaviji (FNRJ) iskazivao problem inovnitva na saveznom i republikom nivou? Pitanja gotovo da bi se mogla iriti u nedogled.

1 Up. History Education and Yugoslav (Dis-)Integration, u: Oil on Fire. Text-books, Ethnic Sterotypes and Violence in South-East Europe, Hannover, 1996, 99.

Mile Bjelajac 375

Za ovu priliku odabrali smo jedan kratak portret problema jugoslovenskog centralizma ili krize u funkcionisanju zajed-nice kako su je videli najistaknutiji ljudi politike poetkom 60-ih godina 20. veka. Ovo nije prvi osvrt te vrste i na neki nain predstavlja dopunu prethodnim elaboracijama.

Poev od kraja rata na Politbirou su se prethodno raz-matrala sva krupna pitanja zemlje: Nacrt ustava, izbor lanova Prezidijuma FNRJ, izvoenja nacionalizacije, pre-lazak na plansku privredu, centralizacija banaka, stvaranje glavnih i generalnih direkcija kao formi rukovoenja priv-redom, naoruanje i ratne investicije, meunarodna pita-nja... Posle donoenja Ustava 1946. te usvajanja zakona o Petogodinjem planu (Zakon o Planu) i Dravnoj kontroli, industrija je po znaaju podeljena na saveznu, republiku i lokalnu, s tim da najvanija bude u kompetenciji savezne vlade. Zakon o Planu je direktno predviao da se uklanjaju neravnomernosti u ekonomskom razvitku pojedinih repu-blika i izgradnju FNRJ kao privredne celine. Poimenice su nabrojene tri najmanje razvijene republike: Bosna i Hercegovina (BiH), Makedonija i Crna Gora. A intencija je bila da se vie ulae i u najmanje razvijene krajeve ostalih republika. Potreba obnove razruene zemlje, uvrivanje nove vlasti i oekivana pomo od Saveza Sovjetskih Socija-listikih Republika, bez koje se nije moglo zamisliti kretanje u industrijalizaciju, kao da su davale za pravo ovakvoj orijentaciji. Meutim, ve na prvim koracima dolazilo je do sporenja sa gleditima odgovornih u republikama i ljudi iz najviih partijsko-dravnih organa na vrhu. Meutim, para-doks je bio u tome da su upravo elnici republika ujedno bili i deo tog vrha. U svim republikama, osim u BiH, pred-sednici centralnih komiteta Komunistike partije (KP) su ujedno bili republiki premijeri. Ve je marta 1947. J. Broz


Tito apostrofirao Centralni komitet (CK) KP Srbije kao organ koji se odupire liniji CK Komunistike partije Jugoslavije (KPJ). A B. Kidri, ovek br. 1 centralizovane privrede vrsto je branio taj koncept kvalifikujui republike tenje da zadre to vie pod svojom kontrolom antidravnom ten-dencijom. Pritom je smatrao da Beograd nije uvek neop-hodan ako se u nekim stvarima republike same dogovore. Republike su kritikovane i za nenamensko troenje sred-stava dobijenih za pojedine namenske investicije.2

Istorija same Komunistike partije Jugoslavije, ali i Jugo-slavije kao drave snano su uticale na formiranje pogleda najvieg partijskog kadra. Od velikog znaaja u oceni delo-vanja najistaknutijih lanova Politbiroa je politiki profil, sama linost njegovih lanova kao i onih koji su vodili republike ili bili po poloaju lanovi CK KPJ, Saveznog izvrnog vea (SIV) i Savezne skuptine, ministri i sl. U prilici smo da protokom godina dobijamo sve vie materi-jala (izvora) koji objanjavaju glavne aktere, neto to je savremenicima bilo nedostupno.

Tako formirani oni se opredeljuju, bore, lome ili ute 1948, 1954, 1958. i, konano, ovde razmatrane 1962. godine.3

2 Up. B. Petranovi, Istorija Jugoslavije 1918-1988. godine, knj. 3, Socija-listika Jugoslavija 1945-1988. godine, Beograd, 1988, 67-78, i M. Obra-dovi, Narodna demokratija u Jugoslaviji 1945-1952. godine, Beograd, 1995, posebno poglavlje Osnove privredno-partikularistikih tendencija u etatistiko-planskom ekonomskom sistemu, 221-264. 3 Na dramatinu tajnu sednicu Izvrnog komiteta (IK) CK Saveza komu-nista Jugoslavije (SKJ), odranu 14.-16. marta 1962. godine, koja je u sutini ostala strogo uvana tajna (osim opteg obavetenja da je odrana) prvi je, koliko je nama poznato, upozorio D. Bilandi na raspravi povo-dom knjige J. Miria, Sistem i kriza, Zagreb, 1984, odranoj u Zagrebu. Integralni materijal objavljen je u Beogradu tek 1998. na osnovu jednoga od etiri magnetograma: M. Zeevi, Poetak kraja Socijalistike Federa-

Mile Bjelajac 377

Paradoks je bio u tome da je u zemlji u to vreme vladao mir, stopa razvoja je bila i dalje izrazito visoka, a javnost je verovala u monolitnost SKJ, njegovog rukovodstva.

Ton sednici je svakako dao Tito ocenama da, pored prob-lema u privredi, centralno mesto ima politika kriza, ne-jedinstvo u vrhu i samom SKJ, koje preti jedinstvu zemlje. Nedisciplina te nejedinstvo misli i akcije komunista o raz-nim pitanjima drutvenog razvoja kod rukovodeih komu-nista i na najviim mestima za Tita je bila oita:

Koliko plenuma, sjednica, koliko raznih direktiva upuenih od strane Izvrnog komiteta CK! A koliko je sve to imalo efekta? Moram da kaem da je efekat uvijek bio minimalan. Izgleda mi da se smatralo da razne odluke i konstatacije na plenumima, u tim pismima i u odlukama Izvrnog komiteta, vae samo za one dolje, a da ne vae za vrhove.4

Zapaanja, koja kao da podseaju na neke scene sa po-etka 90-ih 20. veka, su veoma upeatljiva:

Kakva je samo atmosfera drugovi, ta da vas ja u to ubjeujem, vi i sami vidite, - na sjednicama Saveznog izvrnog vijea! Kakve su to diskusije! esto dolazi do toga da se ovjek pita: pa dobro, je li ta naa zemlja zbilja kadra da se jo dri, da se ne raspadne? Kako e se poslije takvih diskusija i demonstrativnog odlaska - recimo sa sjednica, pa ak i sa sjednica Skuptine - sprovoditi razne odluke koje se donose?! Jasno je da je to nemogue.5

tivne Republike Jugoslavije. Stenogram i drugi pratei dokumenti proi-rene sednice IK CK SKJ odrane od 14. do 16. marta 1962. godine, Beo-grad, 1998. godine. D. Bilandi se ire osvre na sednicu i u svojoj knjizi Hrvatska moderna povijest, Zagreb, 1999, 416-432, no pogreno smatra da se materijal prvi put publikuje na prostorima prethodne Jugoslavije. A na tu sednicu se ire osvre i Lj. Dimi, Istorija srpske dravnosti. Srbija u Jugoslaviji, Novi Sad, 2001, 370-375. 4 Prema: M. Zeevi, n.d., 31. 5 Prema: isto, 32. Up. i izlaganje K. Dugonjia:


Uzroke je Tito video u preputanju uticaju sitno-buroaskoj stihiji, padanju pod uticaj nacionalistikih i ovinistikih krugova te preokupaciji svakodnevnom praksom i lokalnim interesima, uz istovremeno zanemarivanje optih interesa zajednice. Meu republikama nije bilo dovoljno usagla-enosti i razumevanja za meusobne potrebe. Tito je, stoga, bio eksplicitan:

Decentralizacija kod nas dobija kod pojedinih naih ljudi sve vie karakter i smisao dezintegracije.6

Slika (ne)moi centralnih organa moe da se uoi i kroz dis-kusije drugih lanova IK. To odudara od uoptenih pred-stava da je demontaa svemonog centra i razvoj demo-kratskih odnosa otpoeo tek sa sklanjanjem A. Rankovia na Brionskom plenumu 1966. godine.7 Na ovo u svojim radovima upozorava i D. Bilandi koji tragove demontae prati od 1958. godine.8 Pomenutoj mistifikaciji doprineo je

Nemojte misliti da se ne zna u masama da su drugovi Slovenci napustili Skuptinu i da, u stvari, nisu hteli da glasaju za Plan. O tome se, drugovi, diskutuje dolje [prema: isto, 81].

6 Prema: isto, 32. 7 Up. ire o tome u: V. Luki, Seanja i saznanja. Aleksandar Rankovi i Brionski plenum, Titograd, 1989, S. Numi, Dobra zemljo lau. Do istine o brionskoj aferi prislukivanja, Beograd, 1990, i Dokumenti za istoriju Jugoslavije. etvrta sednica CK SKJ - Brionski plenum - stenografske beleke sa etvrtog plenuma, materijali IK CK SKJ, izvod iz stenografskih beleaka este sednice CK Saveza komunista Srbije, reagovanje domae i strane javnosti, pisma i telegrami, izjave i dr. (prir. J. P. Popovi), Beograd, 1999. 8 On ukazuje i na materijale tajne sednice IK CK u proirenom sastavu (ukupno 34 lidera) 6. februara 1958. godine i na indikativnu Titovu ocenu:

Koliko je bilo diskusija u Izvrnom komitetu. Rijetko se kad javljalo etiri ili pet drugova za rije da bi iznijeli svoje miljenje utjelo se! Donosili smo itav niz raznih odluka, a kad su drugovi doli na svoj

Mile Bjelajac 379

i sam J. Broz navodima u uvodnom, optuujuem referatu na Brionskom plenumu, dovodei ga u vezu sa nedovre-nom diferencijacijom na martovskom plenumu 1962. go-dine. Time se odrekao svojih onovremenih stavova i govora koji je u maju 1962. odrao u Splitu. Plenum je i tako bio tajna, a etiri primerka zapisnika uvana pod strogo pov. tako da je bio zatien od sumnji za nedoslednost. Svoj otklon obznanio je i na VIII kongresu SKJ gde je za javnost otvoreno nacionalno pitanje, locirajui uzroke u nadnacio-nalnoj birokratiji i dravnom centralizmu.

Istoriar Lj. Dimi prati pojave pojaanog sukoba republi-kih centara posle uvoenja nedovoljno razraenog kon-cepta samoupravljanja u koji se sutinski nije vie smelo dirati nego samo kozmetiki nadograivati. Dodatno, kon-stituisanje republika kao samostalnih drutvenih, ekonom-skih i politikih zajednica produbljivalo je jugoslovensku krizu putem ekonomskog i kulturnog zatvaranja, nacio-nalnog homogenisanja, odsustva svesti o interesima celine. Sudar nacionalnog i jugoslovenskog bio je prisutan u svim sferama ivota, a pratilo ga je jaanje republikih biro-kratija i radikalno smanjenje svih funkcija i nadlenosti federacije.9

teren, u republike, ili su po liniji manjeg otpora [...]. esto su podlijegali malograanskim i drugim utjecajima, a odluke nisu izvravali [prema: Hrvatska moderna povijest, n.d., 401].

Tito je ukazao i na druge loe strane odnosa republika prema federaciji: Drugovi po republikama udaraju protiv saveznog rukovodstva, [a] [...] o Beogradu [se] govori kao o [...] nekom velikosrpskom centru, iako nas ovdje ima iz svih republika [prema: isto].

9 Lj. Dimi, Anahrone politike koncepcije i modernizacija Srbija ezde-setih godina XX veka. Otvaranje pitanja, u: Dijalog povjesniara/istoria-ra, 5, prir. H.-G. Fleck i I. Graovac zbornik radova s meunarodnog skupa


Materijali kojima raspolaemo nedvosmisleno potvruju da nije postojalo ne samo akciono nego ni idejno jedinstvo u najviem rukovodstvu SKJ, a time, ujedno, i u najviem rukovodstvu drave. Na dilemu da li se skoncentrisati na ekonomiju ili politiki aspekt problema, teite je ipak dato ovom drugome. tetne pojave koje prete jedinstvu i ugledu zemlje, meu kojima je inertnost SKJ i njegovih rukovo-dilaca da provode dogovoreno, dobile su centralno mesto u raspravama. Zagovornici uzrono-posledinog odnosa iz-meu novog ekonomskog i politikog sistema malo su pa-nje posvetili kritikoj analizi lokalnog (republikog) eta-tizma videi probleme samo na strani jedne birokratije savezne. Malu ili posrednu podrku dobilo je istupanje Z. Brkia, sekretara CK SK Hrvatske, koji je ocenio kao lanu dilemu za centralizam ili decentralizam ako birokratija ras-poreuje akumulaciju.10 Oko ovog patenta e se kasnije mnogi borci za samoupravljanje grabiti. No to oito nije bilo na dnevnom redu ni tada niti na Brionskom plenumu. Za ovu priliku, pored prethodnih Titovih ocena o nemoi vrha da provodi dogovoreno kako na ovoj sednici, tako i na tajnoj sednici u februaru 1958. godine te, u neto blaem

odranog u Herceg Novom 2.-4. oujka 2001. godine, Zagreb, 2002, 411. 10 U svojoj diskusiji i J. Veselinov je, tako, naglasio praksu da se birokrati-zam samo vee uz savezni, ali ne i uz republiki ili lokalni centar. Naveo je da zaokruivanje republikih privreda proizvodi duple ili troduple kapaci-tete, nerentabilnost, rasipanje i, na kraju, antagonizme:

Sve republike, pa i Srbija, prihvataju ili kritikuju mere po onome kako su prole u njima, a malo se gleda na celinu. Sve to stvara novi nacionalizam. ovek radei za Jugoslaviju reskira da dobije etiketu birokrate, centraliste i sl. [prema: M. Zeevi, n.d., 124].

Mile Bjelajac 381

obliku, u referatu na VII kongresu SKJ, daemo jo nekoliko elemenata iz izlaganja drugih.

P. Stamboli, predsednik SIV-a traio je na sednici da se izradi metodologija reavanja pitanja. Po njemu nije prob-lem ni da se u Skuptini obori SIV-ov predlog zakona. A problem je ako se cela jedna republika usprotivi da se te stvari, koje se drugaije ne mogu reiti i koje jo ne mogu da idu u javnost, raspravljaju na IK, tj. da se mi ovde u centru moramo tako da organizujemo.11 Bio je miljenja da se vie iskoristi prisustvo predsednika izvrnih vea re-publika koji su po poloaju u SIV-u i organizacionih sekre-tara iz republika koji su u Organizacionom sekretarijatu CK SKJ. Ne sporei znaaj republika i tamonjih politikih cen-tara jo jednom je definisao problem kao problem savez-nog centra, odnosno relaciju republiki centri - federacija.12

A. Rankovi je svoje izlaganje zapoeo konstatacijom da nije svrha sastanka da ruimo sada ono to smo izgradili uz vrlo velike tekoe i napore13 nego da se bolje organi-zujemo. Po njemu mnogi drugovi se vie ne oseaju do-voljno lanovima CK SKJ i ne deluju kao takvi, tako da je ranija praksa ve poodavno i prilino naputena. Svako prevashodno gleda svoj interes, svoj sektor, svoju republiku ili svoj srez - i u takvoj situaciji dolazi do toga da svako od saveznih odluka sprovodi samo ono to mu odgovara. Ka-tegorino je izjavio da mu nije poznat ni jedan sluaj pre-glasavanja u SIV-u, ali ni u drugim forumima. Meutim, podsetio je da nije naputen princip da se dogovoreno i provodi. Iznosei kroz primer Crne Gore sluajeve nejedins- 11 Prema: isto, 99. 12 Up. isto, 99-100. 13 Prema: isto, 103.


tva i podeljenosti rukovodstva, neprincipijelno forsiranje pojedinih komuna na raun drugih, poremeene odnose i nepreduzimanje mera da se to prevazie, podsetio je na staru praksu:

[M]i [smo] dolazili jedni kod drugih, mi smo se i telefonom po-zivali i dogovarali se o raznim pitanjima. Danas te prakse nema.14

Izneo je i niz drugih primera gde centar saznaje ili konsta-tuje probleme, ali ak ni one najmanje ne moe da rei (npr. izdavanja lista Komunist u Hrvatskoj i Sloveniji, nepotrebno zaotravanje u CK Srbije oko Vojvodine i dr.).15

S. Stefanovi, lan SIV-a izneo je da SIV ne deluje kao sa-vezni organ koji rukovodi, organ koji tretira gorua pitanja, nego kao neko delegatsko telo gde svako, kada su priv-redna pitanja na dnevnom redu, gleda [...] kako da se samo to vie oerupa:

Kao da je Savezno izvrno vee Maralov plan, pa gledaj da ugrabi vie.16

Izneo je kao ilustraciju stanja i veoma upeatljivu sliku od-nosa prema celini te najisturenije centralne ustanove zadu-ene za celu zemlju:

Drug Osman Karabegovi, ili drugovi iz Bosne, postavljaju pitanje drvne industrije, jer - to je za njih gorui problem. Ili, problem industrije uglja. [...]. Sve je to na svom mestu. Razume se, trae se pare itd.; da li je to sve opravdano do kraja ili nije, ali problem kao problem nije samo bosanski, nego jugoslovenski, postoji. Meutim, moe Osman ne znam kako tu da sike i da pada u vatru, svi ostali, iz ostalih republika, ute, jer to njih ne tangira, jer oni za to nisu zainteresovani. Ili, recimo, ranije Ljubo Arsov, a

14 Prema: isto. 15 Up. isto, 103-104. 16 Prema: isto, 181-182.

Mile Bjelajac 383

sada drug Grlikov, postavlja pitanje duvana. Niko ne reaguje, kao da taj makedonski duvan nije jugoslovenski ve samo make-donski. Ili pak, Stevan Doronjski ili drug Milo, postavljaju pitanje poljoprivrede, problem je jugoslovenskog karaktera, a Bosanci i Slovenci se i ne obaziru na to. Nema jednog oseanja kolektivne odgovornosti za osnovni razvitak nae zemlje, nego svaki istupa sa svoga nekakvog epenka, i gleda ako moe to vie ugrabiti na raun ovoga ili onoga. Retko je kad bilo da drugovi iz jedne re-publike podre drugove iz druge u nekom osnovnom, principijel-nom pitanju. A s druge strane, retko se desilo i to da drugovi kri-tikuju ako neka republika neto pogreno, neopravdano pos-tavlja.17

S. Stefanovi, koji sa udom gleda metamorfoze starih ratnika koji sada sede u SIV-u, zakljuuje:

[O]tupilo [je] ono jugoslovensko oseanje da je Jugoslavija nama osnovna drutvena zajednica.18

Ministarstvo unutranjih poslova, kome je on bio na elu. jo je funkcionisalo jedinstveno, moda zbog prirode posla, ali i tu je bilo pokuaja da lokalni organi ne informiu sa-vezne o aferama ili pokuaja da isti zatakavaju afere koje su za sudsko gonjenje (malverzacije, korupcija, kriminal u privredi...). Kao najobaveteniji policajac, S. Stefanovi je obavestio da se u narodu odavno prepriava o sukobima u rukovodstvu i meu republikama.

A ovek koji je sedeo na elu drugoga ministarstva od po-sebnog znaaja odbrane, general I. Gonjak podrao je Tita u oceni da ne postoji jedinstvo tvrdnjom da Tito nema iza sebe ni itav CK (sa ime se ovaj sloio):

Nama stvarno nedostaje jedna centralna vlada koja e u ovom naem sistemu decentralizacije da objektivno deluje, da objek-

17 Prema: isto, 182. 18 Prema: isto.


tivno donosi zakljuke i koja e imati pun autoritet i puno po-verenje. Mislim da je sve to danas u jednoj krizi.19

M. Popovi, koji je bio jedan od rodonaelnika novih eko-nomskih i politikih promena, konstatovao je paralizu rada u politikim pitanjima svih najviih saveznih organa i organizacija (SIV, Socijalistiki savez radnog naroda, CK SKJ). Ekonomska pitanja su postala politika a mi se na nivou federacije nismo postavili tako da pitanja reavamo:

Nije najgore, drugovi, to se mi ne slaemo [...]. Najgore je to mi nemamo odluka, to nemamo stavova. A kad se nema jedan stav koji pretenduje i treba da bude zvanian, onda postoje dva, tri, pa i pet stavova od kojih svaki pretenduje da bude zvanian.20

Uslov da se preko decentralizacije i demokratizacije ne skrene u dezintegraciju zemlje V. Vlahovi je video u ja-anju zajednikog identiteta kojega naziva centralizacija svesti, a ne upotrebljava termin jugoslovenstvo. Konsta-tuje, kao i mnogi drugi diskutanti, da savezne institucije ili organizacije postaju prazna forma. Postoji strah od odlaska u republike (po politikom zadatku).21 J. Blaevi je u diskusiji izneo probleme sa karakterom sa-vezne administracije, navodei tehnologiju obletanja kabi-neta pojedinih referenata i inovnika, traenje veza i vezica, protekciju i mito, neljubaznost i duge rokove.22 Na ovo su se alili i drugi diskutanti no, za razliku od J. Bla-evia, Z. Brki tu istu praksu vidi i na lokalnom i re-publikom nivou gde se vane linosti goste, pozivaju na letovanja u fabrikim i drugim odmaralitima i zatvorenim

19 Prema: isto, 229. 20 Prema: isto, 232. 21 Up. isto, 131-139. 22 Up. isto, 158.

Mile Bjelajac 385

objektima, a sve zarad obeanja da e progurati zahtev, obezbediti sredstva i sl. Na nekulturu u ophoenju ukazao je i za promenu toga zaloio se i M. Popovi.

O naliju federalnog tereta govore upozorenja da je u tadanjim privrednim investicijama uestvovalo 40% strane akumulacije, a u saveznim investicijama to je ilo do dve treine, dakle iz privrede cele zemlje ubirala se samo jedna treina akumulacije. Nadalje, privredi republika (npr. za Hrvatsku) vraalo se 80% uloenih sredstava u savezne fondove.23

Interesantno je, kada je u pitanju dranje Srbije, da je, u krajnjem, solucija da se prevaziu problemi iz ekonomske sfere, koji stvaraju loe meurepublike odnose, u preciz-nom definisanju kako Opteg investicionog fonda i oduzi-manju iz delekruga centralnih organa svega to bi moglo biti efikasnije reeno na niem nivou tako i borba protiv birokratskog centralizma. O tome je M. Mini i lino ras-pravljao sa E. Kardeljem u pripremi ustavnih promena.24 Postojei sistem koji izaziva opravdana nezadovoljstva za posledicu ima da se osporava centralizam u bitnim pita-njima za itav opstanak socijalistike zajednice, pa je, stoga, M. Mini upozorio i na neprirodno zaokruivanje privrednih celina na teritoriju republika:

Ja se pitam da to sutra nas ne pretvori u advokate tih republikih industrijskih kompanija.25

23 Up. isto, 49, te izlaganja M. Todorovia i J. Blaevia, isto, 158, kao i Lj. Dimi, n.d., 412. 24 Up. M. Zeevi, n.d., 208-209. 25 Prema: isto, 213.


Iz diskusija kadrova iz Srbije, na upeatljivim primerima, vidi se da oni nisu ostvarivali dirigovanu kontrolu medija, da su okretali telefone posle objavljivanja tekstova ili emisija.26 U ovom podseanju na nalije svemonog centralizma ili, tanije, pojedinaca u vrhu ondanje Jugoslavije oito je da je Jugoslavija postajala sve vie prosti zbir svojih sastavnih delova. Tito se na ovoj sednici nije prelomio - tavie traio je podrku onih koji su bili iskreno zabrinuti za sudbinu zajednice kao takve. V. Bakari je bio oprezan i rezervisan, sauvao je svoje izlaganje gotovo za sam kraj, a E. Kardelj se izjasnio da nije zabrinut za sudbinu zemlje. A svi zajedno odgovarali su kako su zamislili funkcionisanje zajednice u raznim sloenim okolnostima.

Na kraju istorijske prie o jugoslovenskom centralizmu (unitarizmu), kada je on silazio sa scene, jedan poznavalac prilika pribeleio je sledee opaske:

Kongres [Sjedinjenih Amerikih Drava] nije shvatio da se Jugo-slavija ne uklapa ni u jedan od tih stereotipa; da je problem bio nacionalizam a ne komunizam; i da su prvi demokratski izbori, dovodei nacionaliste na vlast, samo pogorali problem. Kongres takoe nije razumeo da Jugoslavija, za razliku od drugih komu-nistikih zemalja Istone Evrope, nije diktatura centra i da je centar u stvari suvie slab da bi sproveo ozbiljne reforme. [...].27

26 Up. isto, 99 i 129. O tome je govorio i J. Veselinov:

U Srbiji sada imamo 750.000 radio-aparata, oko 30.000 televizo-ra. Mi meutim nismo poslali ni jednog jedinog oveka, lana CK, koji bi tamo trebalo da bude direktor. O tome se ve godinu dana govori da treba za direktora Radija i Televizije postaviti politike ljude [prema: isto, 124].

27 V. Cimerman, Poreklo jedne katastrofe. Jugoslavija i njeni ruitelji, Beograd, 1996, 109.

Mile Bjelajac 387

[A.] Markovi je tvrdio, donekle opravdano, da je jugoslovenska reforma posluila kao model za reforme u Poljskoj i ehoslova-koj [...]. Zato su onda te reforme uspele, a jugoslovenska pro-pala? Glavni je razlog to su te zemlje imale jake centralne vlade; Jugoslavija nije. Raspodela vlasti meu republikama ostavila je predsedniku vlade mali uticaj. Markovi je bio prisiljen da deluje ubeivanjem i ulagivanjem. esto je morao da se odrie nekih elemenata reforme koji su bili neophodni za njenu efikasnost da bi neto dobio za uzvrat. Nita se nije moglo postii bez dogovora svih est republika, ali je dogovor bio retka stvar u danima nestajanja Jugoslavije. [...].28

Markovi se stalno alio kako u jugoslovenskom sistemu pred-sednik vlade ima mala ovlaenja: Dobio sam mandat od svih jugoslovenskih republika da pokrenem ozbiljnu reformu. Ali, zar mislite da bi i jedna republika odustala makar od dela svojih ekonomskih ovlaenja da bi mi to omoguila.29

Saetak Da li je u istoriji Jugoslavije bilo previe ili premalo centralizma? Ovo pitanje ima najee svoj politiki odgovor koji je kao takav uao i u istoriografiju. Istoriari su se najee priklanjali argumentaciji koja im je politiki odgovarala. Malo je radova koji upozoravaju da nije dovolj-no uoena vanost promocije zajednikog identiteta u etniki sloenim drutvima kako bi zajednica funkcionisala. Takoe, esto nije uoena praksa da se u borbi protiv ideje zajednice (zajednike drave) koristila demagogija kako bi se osporile potreba promocije i najminimalnijih elemenata zajednikog identiteta i ideja svrsishodnosti zajednice.

Za istoriju Jugoslavije veoma je vano pitanje da li je tek od leta 1966. poelo demontiranje svemonog centra koji je do tada imao apsolutnu kontrolu nad ivotom i sudbinama graana (nacija)? ini nam se da je sve vie radova koji ukazuju da je proces rastakanja moi centra poeo 50-tih godina 20. veka. Iz sauvanih stenograma tajne sednice Izvr-

28 Isto, 34. 29 Prema: isto, 31-32.


nog komiteta (IK) Centralnog komiteta (CK) Saveza komunista Jugo-slavije (SKJ), odrane marta 1962. godine, vidljivo je da je Federacija ve tada funkcionisala kao prosti zbir republikih interesa. Savezna vlada nije bila organ koji rukovodi nego koji prihvata elje iz republika. Ni IK CK SKJ nije imao autoritet da provodi vlastite odluke jer ih republika rukovodstva tumae i provode u svojoj sredini, gde imaju apsolutnu kontrolu nad kadrovima, prema vlastitim interesima. J. Broz Tito se tada zaloio za vraanje autoriteta partijskom centru kako bi se prevazila kriza loih meurepublikih odnosa, kriza same zajednice. Uskoro i on je odustao od ovog svog stava i, sa kritinosti prema republikama, postao je kritiar centra.

Zusammenfassung Gab es in der Geschichte Jugoslawiens zu viel oder zu wenig Zentralis-mus? Diese Frage wird am hufigsten mit einer politischen Antwort beantwortet, die schon ein Teil der Historiographie geworden ist. Historiker argumentierten am hufigsten so wie es politisch gnstig war. Es gibt wenige Arbeiten, die vor der Tatsache warnen wrden, da die Bedeutung von Frderung der gemeinsamen Identitt in eth-nisch komplexen Gesellschaften, damit die Gemeinschaft funktionieren kann, nur ungengend betrachtet wurde. Auerdem wurde hufig missachtet, da gegen die Idee der Gemeinschaft (des gemeinsamen Staates) hufig Demagogie verwendet wurde, um zu widerlegen, da es einen Bedarf nach Frderung von zumindest minimalen Elementen gemeinsamer Identitt und nach Frderung der Idee der Zweckmig-keit dieser Gemeinschaft gab.

Fr die Geschichte Jugoslawiens war es eine sehr bedeutende Frage, ob die Auflsung des allmchtigen Zentrums, das bis dann absolute Kontrolle ber Leben und Schicksale der Brger (Nationen) hatte, erst im Sommer 1966 begonnen hat? Es gibt immer mehr Arbeiten, die darauf hinweisen, da der Proze zur Auflsung der Macht des Zentrums bereits in den 50-er Jahren des 20. Jahrhunderts begonnen hat. Aus den erhaltenen Stenogrammen der geheimen Sitzung des Exekutiven Ausschusses des Zentralen Komitees (ZK) des Kommunis-tenbandes Kroatiens (KBK), die im Mrz 1962 stattgefunden hat, ist ersichtlich, da die Fderation schon damals blo als eine Summe der Interessen von Republiken funktioniert hat. Die Bundesregierung war

Mile Bjelajac 389

nicht die fhrende Krperschaft, sondern nahm nur Wnsche der Re-publiken entgegen. Nicht einmal der Exekutive Ausschu des ZK des KBK hatte die Autoritt, eigene Beschlsse durchzufhren, weil diese von den Regierungen der Republiken gedeutet und durchgefhrt wurden, und zwar in ihrem eigenen Milieu, wo sie absolute Kontrolle ber das Personal hatten, und nach eigenen Interessen handelten. J. Broz Tito setzte sich damals fr die Wiederherstellung der Autoritt des Parteizentrums ein, um die Krise der schlechten Beziehungen zwis-chen der Republiken zu berwinden. Bald gab er das aber auf und wurde vom Kritiker der Republiken zum Kritiker des Zentrums.

Summary Was there in the history of Yugoslavia too much or too little centra-lism? This question more often than not finds its political answer in historiography. Historians were most often inclined towards that argu-mentation which was politically most suitable. There are few papers which caution that the importance of promoting the common identity in ethnically complex societies was not given enough attention in order for the community to function well. Likewise, it was often neglected that demagoguery was used in the fight against the idea of a community (common state) in order to deny the need for promotion of even the smallest element of common identity, as well as the idea of a purposeful community.

Another question is equally important in the history of Yugoslavia: did the dismantling of the all powerful centre begin only in summer 1966, which by that time had absolute control over life and destiny of its citizens (nations)? It appears that the number of papers, which show that the process of division of central power began during the 50s of the 20th century, is increasing. From the preserved stenographs of a secret meeting of the Executive Committee of the Central Committee of the Communist Party of Yugoslavia, held in March 1962, it is evident that the Federation even then functioned as a simple collective of republics interests. The Federal Government was not a body that directed but accepted the wishes of its republics. The Executive Com-mittee of the Central Committee of the Communist Party of Yugosla-via did not have the authority to execute its own decisions either, because the leadership of each republic interpreted and implemented


them in their own territories, where they had absolute control over their personnel, as per their own interests. J. Broz Tito then advocated the return of authority to the party centre in order to overcome the crisis brought about by poor relations among the republics, that is to say the crisis of the union itself. Soon he gave up this position, and being critical towards the republics, became a critic of the centre.

mile bjelajac, karakter jugoslovenskog centralizma

Documents