Milorad Belani

Mi pa mi (ili: o srpskom stanovitu)

Sadraj

Predgovor

O srpskom stanovitu: mi pa mi

Etnocentriki pamfletizam Teg koji nas vue na dno

Jedno u Isusu

Zloupotreba poezije (Povodom Nastasijevievih Lirskih krugova)

1

Predgovor

Razloga za nastanak ove knjige ima vie. Najpre, ona ima kritikoobeleje upereno protiv nacionalistikog/srpskog stanovita koje zastupaMilo Lompar u Duhu samoporicanja (Novi Sad, 2012. godine; tree,dopunjeno izdanje). Ta kritika je, ujedno, i direktna polemika sa g.Lomparom. Evo kako je ta polemika nastala i kako se razvijala.

U prvom izdanju Duha samoporicanja M. Lompar je oko 80 stranaposvetio otroj kritici Radomira Konstantinovia i, pre svega, ideolokomobraunu sa njegovom Filosofijom palanke. Na taj neumesni i neumerenipolemiki nasrtaj odgovorio sam u Sarajevskim sveskama (br. 37-38)tekstom: O srpskom stanovitu: mi pa mi. (On je, ovde, objavljen kao prviodeljak u knjizi.) Na to je, u treem izdanju Duha samoporicanja, usledioodgovor M. Lompara, u odeljku: U senci tuinske vlasti (443-638). Tajodeljak nije kritiki posveen samo mom tekstu iz Sarajevskih svezaka, negoi tekstu Dejana Ilia Okretaj toka, objavljenom u Peaniku. Tih stotinakstrana posveenih meni i R. Konstantinoviu podstakle su me da napiemodgovor koji je prerastao u knjigu. I ta knjiga je sada pred itaocem. Ona, ustvari, predstavlja odgovor i na prvo i na tree izdanje Lomparovog Duhasamoporicanja.

Meutim, knjiga Mi pa mi (ili: o srpskom stanovitu) nije pisana samokao kritika i polemika, ve i kao pokuaj da se, poev od Duhasamoporicanja shvaenog kao dobar povod, razume stanje kako fenomenanacionalizma, tako i palanakog duha u Srbiji, danas. Otuda je to pokuaj dase u savremenom kljuu jo jednom razume i sama Filosofija palanke(1969) Radomira Konstantinovia.

Preostaje mi, na kraju, da izrazim izuzetnu zahvalnost za podsticajekoje sam dobio od Save Dautovia i Milice Konstantinovi. Bez tihpodsticaja ova knjiga moda ne bi ni nastala. Dugujem i posebnu zahvalnostSvetlani (Belani) za dragocene korekcije i sugestije koje mi je uputila.

U Beogradu, jesen, 2013. godine

2

O srpskom stanovitu: mi pa mi

(Povodom knjige M. Lompara Duh samoporicanja)

Kod nas je na kraju XX veka nacionalizam postao borbena ideologijakoja pokuava da nasilnim sredstvima rei pitanje nereenog statusa vlastitenacije. Taj nacionalizam je doiveo seriju poraza, tako da se iz faze borbeneideologije on danas lagano transformie u diskurs razoaranih ili umivenihnacionalista. Ova vrsta renoviranja jedne zaostale ideoloke traume ne moevie da bude teorijski interesantna, sem u sluaju kad se pojavi neki ugledniautor koji, na prvi pogled, uspeva da mitopoetici nacionalizma udahne novetonove izdisaja. Takav sluaj je sa Milom Lomparom i njegovom upravoobjavljenom knjigom: Duh samoporicanja.

Ta knjiga pokuava da rekonstruie idealnu i, svakako, nestvarnupoziciju jednog pitomog, miroljubivog srpskog nacionalizma, koji lakozaboravlja svoje okrutne, nasilnike postupke. Ujedno, to je pozicijanarcisoidnog samouzdizanja vlastite vrednosti, bez obzira ta bilo ko drugi otoj vrednosti misli, bez ikakve razmene iskustva, bez poreenja. MiloLompar tom narcisoidnom aksiolokom izolacionizmu, ukratko, daje naziv:srpsko stanovite. Pri tom, on je spreman da naglasi (bar na nekim mestimaDuha samoporicanja) miroljubivo obeleje te strategije samoizolacionizma.Ono to prethodi svakom prepoznavanju razliitih elemenata koji bi trebaloda tvore srpsko stanovite, ono to bi moglo omoguiti promenu kulturnepolitike u nas, ono to deluje kao uslov svih uslova, jeste postepenoumanjivanje neosveenog i nepromiljenog, vekovnim istorijskimiskustvom zahtevanog, poverenja u silu. Jer, ono je praeno istim takvimnepoverenjem u kulturu (Duh samoporicanja, Novi Sad, 2011, str. 446).

Tekst objavljen u asopisu Sarajevske sveske, br. 37-38, 2012. god.

3

Ovaj hvale vredan stav se ne odnosi samo na prohujale vekove, ve i navreme s kraja XX veka u kojem se srpski nacionalizam probudio i, u istimah, kao borbena ideologija osakatio i nas i sebe, a da, pri tom, ipak nijepokazao nikakvo poverenje u kulturu, s izuzetkom samog duha palanke, akunienog militantnom ideologijom tog duha, prema kojem srpsko stanovienikada nije imalo bilo kakav kritiki otklon. Da li se Lompar zaistadistancira od silovitog i hirovitog srpskog nacionalizma? U naem jezikupostoji izraz: vuk u jagnjeoj koi, koji sugerie ideju da neko moedeklarativno da se zalae za miroljubiv stav, a da stvarno bude opredeljen zaneto sasvim drugo.

Knjiga Duh samoporicanja nas dovodi u situaciju da u njoj uitamojednu takvu travestiju. Zato ona moe i da se iitava kao suptilan doprinosistoriji naih borbenih i u isti mah propalih, izjalovljenih ideologija. Kaotakva, ova knjiga ne bi zasluivala neku posebnu panju da u njoj nije jednogolemo poglavlje posveeno kritici Radomira Konstantinovia i pre svega,razume se, kritici njegove Filosofije palanke. Nema sumnje,Konstantinovieva Filosofija palanke je nacionalistikom shvatanju kultureili, ako hoete, srpskom stanovitu uvek golemo smetala. Ona je, naime,nacionalizam liavala poverenja u onu kulturu koja je njemu jedino biladostupna, a to je kultura-protiv-kulture duha palanke. Re je, dakle, o kvazi-kulturi jedne jedinstvene, u sebi zatvorene, blindirane zajednice. Sam MiloLompar, oigledno, nema poverenja u kritiku duha palanke. Zato nemapoverenja? Zato to mu integralizam palanakog duha prua dobru, akinfrastrukturnu osnovu za tezu o integralizmu i izolacionizmu samog duhasrpstva ili srpskog stanovita.

Eto to je bio razlog zbog kojeg je kritika Filosofije palanke dobila uDuhu samoporicanja odeljak teak oko 80. strana. S druge strane, osnovnateza Lomparove knjige jeste teza o duhu samoporicanja. Re je, naravno, oduhu koji se kosi sa srpskim stanovitem i koji je, smatra Lompar, danaspostao izuzetno agresivan, pa je, u tom smislu, postao i najtea prepreka zareafirmaciju i stabilizaciju poljuljanog srpskog stanovita. U tom kontekstu,po M. Lomparu, Konstantinovieva Filosofija palanke se profilie kaonajvanija, takorei utemeljujua knjiga duha samoporicanja, pa je tododatni razlog to on posveuje toliku panju ovoj knjizi. Filosofija palankeje pokuaj filozofskog opravdanja duha samoporicanja, pa ve zbog toga njuvalja temeljno iskritikovati, uveren je Lompar. Time e se, ako Bog da, na

4

ponajbolji nain utemeljiti srpsko stanovite... U analizi Lomparove, bezsumnje, veoma obimne knjige, u kojoj ima puno digresivne, pobone,kolateralne tete, usredsrediemo se na osporavanje ovih, rekli bismo,kljunih teza.

Paranoidna konstrukcija

Piscu Duha samoporicanja mora se, bez sumnje, priznati da je smisliooriginalan naslov knjige. Originalnost se, pre svega, ogleda u tome to nas jesam autor doveo u situaciju da nagaamo ta, u njegovoj upotrebi, resamoporicanje znai. Poto ona nije leksiki kodifikovana (nema je uReniku Matice srpske), onda je zabuna utoliko vea. Ostaje nam da sedrimo onoga to je jeziki nesumnjivo. Samoporicanje je sazdano odprefiksa samo (koji cilja na sopstvo) i dobro poznate nam rei poricanje.Ako, na primer, kaemo: ja nisam Evropljanin, tu bismo, bez sumnje, imali poricanje. ta bi, onda, bilo samoporicanje? Da li tvrdnja tipa: ja nisamja? Ili: ja, Beograanin, nisam Beograanin? Zatim: ja, Srbin, nisam Srbin?Odnosno: ja, Evropljanin, nisam Evropljanin? A moda ak i: ja, ovek,nisam ovek? Formalno posmatrano, znaenje samoporicanja bi moglo da seodnosi na najrazliitije oblike sopstva (ipseiteta, u jednini ili mnoini) kojesebe porie. Opta struktura samoporicanja bi, dakle, bila: ja nisam to tojesam ili mi nismo to to jesmo. Ovde se neu uputati u diskusiju ta sve iko sve moe da bude jedno sopstvo. Samo bih napomenuo da ljudi imajunajrazliitija sopstva, odnosno raznorazne identitete, tako da i njihovosamoporicanje moe da poprimi najrazliitije oblike. tavie, afirmacijajednog identiteta moe da uzrokuje negaciju drugog. Zato s identitetimamoramo uvek biti veoma oprezni.

Meutim, u knjizi g. Lompara sintagma duh samoporicanja poprimajedno monotono, jednolino, holistiko znaenje, nasuprot kojeg autorpostavlja jedno jo monotonije i jednolinije znaenje za koje neemopogreiti ako ga imenujemo kao duh (ili: ideal) srpskog samopotvrivanja.Kad je re o samoporicanju, onda autor izdvaja dva vana aspekta njegovogznaenja koja se na kraju, ipak, slivaju u Jedno. Prvi aspekt podrazumeva daje duh samoporicanja duh koji sam sebe porie, jer porie potrebu duha zapreispitivanjem javnog diskursa. Kako da to shvatimo?

5

ini se da ta tvrdnja pomalo lii na sofizam. Naime, ako je duhsamoporicanja zaista duh koji samog sebe porie, to je onda duh kojiporie to da je on duh samoporicanja. Ve to, reklo bi se, zvuikontradiktorno. Jer, otuda sledi zakljuak da reeni duh, onda, i nije duhsamoporicanja; pa ako duh samoporicanja nije duh samoporicanja, onda on,naprosto, ne porie sam sebe kao duha samoporicanja; prema tome, on jesteduh samoporicanja... itd. itd. ta je Milo Lompar, u stvari, hteo ovomtvrdnjom da kae? Da li on, moda, protee znaenje pojma samoporicanjatamo gde mu nije mesto? Ceo njegov iskaz glasi: onaj duh koji poriepotrebu duha za preispitivanjem javnog diskursa porie samog sebe.Pogledajmo jedan primer. Recimo, palanaki duh porie potrebe (jednogdrugog) duha za preispitivanjem javnog diskursa... Da li iz toga sledi da on(palanaki duh) porie samoga sebe? Svakako, ne. Ovde moemo dadodamo jo jedan vaan primer: duh (sablast, avet) nacionalizma je taj kojina najarogantniji (a u loijim vremenima i najmilitantniji) nain poriepotrebu za preispitivanjem vlastitog javnog diskursa. Da li to znai da onporie samoga sebe? Svakako, ne.

Milo Lompar je poao od stanovita (videli smo da je on to stanovitenazvao srpskim) po kome je duh samo Jedan, te da, zato, samo jedan moebiti i duh samoporicanja. Dakle, taj Duh je mogue misliti samo ukoliko onstoji u (opsesivnoj) opoziciji spram samoga sebe, odnosno ukoliko nadramatian nain u sebi konfrontira (izvodi na front), s jedne strane, svojesamopotvrivanje i, s druge strane, svoje samoporicanje. Istorijsko iskustvonam govori da svuda gde se duh shvata kao jedan i jednouman u isti mahimamo i takvo ili slino unutranje podvajanje ili sukob. Drugim reima,imamo paranoidnu konstrukciju jednog mi i jednog oni, naeg i njihovog,sloge i nesloge, vernika i izdajnika...

Sreom, svet nije svodiv na paranoidne konstrukcije, ma koliko da suone, u istorijskim iskustvima, imale znaajnu regulativnu ulogu i ostavljaleobilato svoj razorni trag. Vienje sveta samo, i samo, kroz dve konfrontiranesile i boje nudi jednu zaista dosadnu, napornu i vie nego monotonu slikusveta. Svet je sazdan od mnotva kriza, preobraaja, napetosti i razreenja:da li sve to treba da izbriemo kako bismo ga mislili samo u duhuparanoidne kostrukcije: mi pa mi i oni pa oni? Da li pored srpskog duha (ili:stanovita) i duha poricanja i samoporicanja (srpstva) postoji jo neto tree,to je veoma vano, a to sa ovim prethodnim nema ba nikakve veze?

6

Znamo: nacionalizam je opsesivna totalizacija. Ili: zaslepljujua, auto-hipnotika ideologija. Oni koji jedanput stupe u njegovu orbitu teko e se iznje zdravi izvui. Cena otrenjenja koja se obino plaa je praktini poraz.Jer, nacionalizam je opsesivna ideologija koja krivotvori stvarnost. U stvari,on je totalno posredovanje Svega linijom umiljenih, iskonstruisanih deoba.U njemu, dakle, imamo uvek isto posredovanje koje promauje, tj. ne vidistvarnost, pa je sasvim razumljivo to se ono, pre ili kasnije, fantazmatskiuruava u samoj stvarnosti kojoj se suprotstavlja.

Kad neto nema alternativu

Sada je pravi trenutak da navedemo i drugo znaenje koje M. Lomparpripisuje sintagmi duh samoporicanja. To je, naime, duh koji ustrojavajuikulturni obrazac zajednice neumitno ostvaruje i njeno najosnovnijesamoporicanje. Dakle, duh samoporicanja je, zapravo, duh najosnovnijegsamoporicanja. Nek bude. Ipak, ovde ne moemo da se ne upitamo: nije linacionalizam ta par excellence neprikosnovena, dogmatika, zadrtaideologija koja tei u najveoj meri da ustroji jedan i jednoumni kulturniobrazac? Nije li upravo on taj koji porie potrebu duha za preispitivanjemvlastitog obrasca? Ne moemo se u tome prevariti: nacionalizam jetotalizujua ideologija koja, ustrojavajui kulturni obrazac zajednice, nunoide protiv duhovne otvorenosti same te zajednice.

Ali, Milo Lompar ne misli tako! Po njemu, stvari stoje sasvimobrnuto: otvaranje zajednice prema drugim zemljama iz okruenja i,generalno uzev, prema Evropi predstavlja jedan kulturni obrazac kojinastaje u okviru pozitivnog mita da Evropa nema alternativu (str. 23). Uemu je ukorenjen taj mit? U aktuelnoj politikoj praksi, smatra M. Lompar.Naime, mikroskopskom analizom jednog predizbornog slogana koji jeglasio: Evropa nema alternativu, Milo Lompar dolazi do dalekosenogzakljuka da je aktuelna politika orijentacija Srbije ka Evropi naprostoautoritarna i nasilnika, te da je, zapravo, samo olienje duha samoporicanja.

Kojom metodom je g. Lomparu uspelo da, poev od jednog izbornogslogana, stigne do reenog, bez sumnje, pregolemog zakljuka? Polaznataka te metode glasi: jedino smrt u naem ivotu nema alternativu. Izraznema alternativu se tu, oigledno, ne shvata kao izraz nego kao spoj dve(zasebne) rei, dakle, na doslovan nain. U tom sluaju, te dve rei zaista

7

zagovoraju izvesnu fatalnost, strogi determinizam, pa ak i smrt. Iz ovogaLompar moe da zakljui da mogunost razmiljanja u kojem nemaalternative oznaava smrt samog miljenja, pa otud dolazi nasilje koje imaza cilj da obrazuje jednu platformu jednodimenzionalne svesti (27-28).Naravno, u pozadini ove fatalnosti autor Duha samoporicanja ne proputapriliku da uita autoritarni duh aktuelne srpske politike i, najzad,autoritarnost samog predsednika drave, poto je pomenuti slogan bio deonjegove izborne kampanje.

Meutim, izraz nema alternative moe da se shvati, i po pravilu seshvata, na drugaiji nain nego to to M. Lompar ini. Recimo, ako bismorekli: briga za zdravlje nema alternativu, onda to ne bi znailo da ne postojii nebriga za zdravlje, ve da to nije nikakva alternativa, odnosno da jetakva alternativa veoma loa stvar, u ta e svaki podlonik reene nebrigepre ili kasnije da se uveri. Isto vai i za brigu o evropskom putu Srbije.Naravno da u Srbiji odavno postoji i nebriga za taj put, jer postoji alternativakoja insitira na nacionalnom (u etnikom i politikom smislu) zatvaranju isamoizolaciji srpstva i Srbije. Ipak, takva alternativa se, do sada, uvekpokazivala kao loa i, zapravo, nikakva. Tvrdnja da Evropa nema alternativuide protiv ovakve mogunosti koja ima katastrofinu perspektivu.

Na ovom mestu se profilie jedna dilema: to to Evropu nije moguene prihvatiti, poto je nacionalistika alternativa mnogo gora stvar, ipak timenije dat odgovor na pitanje: kakvu Evropu elimo? Evropa je danas, bezsumnje, Stvar u krizi. Ona ulazi u fazu poricanja i promene nekih neeljenihuoblienja vlastitog identiteta. Pa ako prihvatimo da je sada Evropa sve viespremna da kritiki porekne svoja (pre svega) neoliberalna zastranjivanja,onda to znai da se i sama Evropa moe kritikovati, ali ne sa stanovitasrpskog nacionalizma, ve upravo sa evropskog stanovita, sa stanovitaevropskih alternativa.

Dodeliti srpstvo

Ipak, M. Lompar smatra da je ukljuenje Srbije u Evropu u svakomsluaju veoma loa stvar, da je to najosnovniji oblik samoporicanja srpskeduhovne ili kulturne zajednice i da, prema tome, ono moe da se kritikuje satzv. srpskog stanovita. Zato pisac Duha samoporicanja svaku politikuopciju koja je usmerena na otvaranje prema Evropi, pomou svoje neobine

8

argumentacije, dovodi u ravan ideolokog fatalizma, ako ne i totalitarizma,budui da je ovo totalizovanje (kao zatvaranje) alternativnosti u horizontujedne politike orijentacije oznaavalo, dakle, nastajanje jednoobraznogmiljenja, suspenziju kritike svesti u drutvu i uvod u mere nasilja kojimasu izloeni politiki neistomiljenici: nije sigurno da smo tome videli krajnjutaku (13). Lompar u vie navrata, skoro ritualno, i sa gnuanjem, ponavljaslogan koji glasi Evropa nema alternativu i na taj nain on politiku otvaranjaprema Evropi unapred i bespogovorno inkriminie nudei svoju pogrenuinterpretaciju sintagme nema alternativu kao jedini razlog za to. Pri tom, onse ne libi da svoj negativni stav dodatno zaotri, tvrdei, ak, da samupolitiku ukljuivanja u Evropsku zajednicu shvata kao pristanak nakolonijalni poloaj Srbije.

Zato, M. Lompar moe bez ustezanja da tvrdi kako Filosofija palankeRadomira Konstantinovia poseduje izvesnu totalizaciju koja je znakzatajene kulturne politike kao duboko pounutranjenog naloga da istorijskamodernizacija ponitava istorijsku evidenciju i svest o tlaenju. Robovatikulturnoj (zapadnoj) imperiji po ovoj zatajenoj logici Filosofije palanke ne znai robovati niti biti lien slobode. To pristajanje na ropstvo (ne-slobodu) u ime dominacije zapadne kulture klasian je izraz zatvoreneotvorenosti na kojoj poiva Filosofija palanke (358). ta rei o ovojgeneralizaciji? Ona se po Lomparu, videli smo, bazira na jednoj ni manje nivie nego (u Filosofiji palanke) zatajenoj kulturnoj politici. Oito, takulturna politika morala je biti u toj meri zatajena da je u Filosofiji palankeniko sem M. Lompara nije do sada uoio. Ipak, tu je samo re ointelektualnoj zloupotrebi koja poto-poto eli da politiku ukljuivanja uEvropsku zajednicu proglasi afinitetom za ropstvo i kolonijalizam.

Evo, sada, neophodnog pitanja: da li su sve zemlje koje su se ukljuileu Evropsku zajednicu samim tim sebe stavile u kolonijalni poloaj i na tajnain samoporekle? Ako se to nije desilo ni sa jednom drugom evropskomzemljom, zato bi se desilo sa Srbijom? ta bismo to izgubili ulaskom uEvropu? Moda bi se, pre, moglo rei da bi radikalno odbijanje Evrope bilosvojevrsno samoporicanje ove zajednice, poto je ona po mnogo emu veEvropa i u Evropi. Jer, ako bismo Evropi vratili sve ono to smo od nje uzeli,poev od ekonomskih dobara, tehnike ili tehnologije, nauke i kulture,kulinarstva, mode, sporta itd., onda jedva da bi nam jo bilo ta preostalo...ak i ono to je za svakog nacionalistu najvanije nacionalni, u ovom

9

sluaju srpski jezik i sam predstavlja preplet raznih evropskih i balkanskihuticaja i neodvojiv je od njih. Jer, ta nerazdvojivost ili taj preplet javlja sepoev od samog indoevropskog porekla naeg jezika, zatim raznihregionalnih uticaja, pa do uticaja zapadnoevropskih jezika, ukljuujui tu ispecijalne jezike, kao i sam Vujaklijin Renik stranih rei i izraza, bez ijegpoznavanja ni sam Duh samoporicanja M. Lompara, jednostavno, ne bi bioitljiv... Konano, i sama injenica da srpski jezik ima dva standardna pismaod kojih je jedan latinica ukazuje na njegovu otvorenost za tekstualneprodukte mnogih drugih evropskih jezika. To to srpski narod ima dvapisma, po P. Iviu, predstavlja njegovu prednost...

Meutim, M. Lompar bez ustezanja konstantuje da osnovno,nepromenljivo i rukovodno naelo srpske kulturne politike treba da glasi:Svi Srbi govore srpskim jezikom (467). Ovde je umesno upitati: da li je tonaelo deskriptivan ili normativan iskaz? Lompar kae da ono treba da glasionako kako on kae da ono glasi. Tu, dakle, imamo normu koja se nudi uobliku opisa. Ali, ukoliko svi Srbi govore srpskim jezikom, onda jebesmileno to poturati kao nalog, normu. Kome? Pomenuto naelo bi, moda,imalo smisla kad svi Srbi ne bi govorili srpskim jezikom. Ali, ta bi to ondaznailo? Pretpostavimo da je ovo rukovodno naelo jedna veomaobavezujua i stroga normativna konstrukcija. ta bi se desilo ako se sviSrbi ne bi drali tako propisane norme? Da li bi, time, oni prestali da buduSrbi? Da li bi neko ko je Srbin ne samo po poreklu nego i po ubeenju, a, pritom, ne govori srpski nego neki drugi (balkanski ili evropski) jezik, samimtim, izgubio svojstvo Srbina? I ko e mu to svojstvo oduzeti? Hoe li to bitineka nacionalna ili transnacionalna komisija za oduzimanje svojstva Srbin?Hoe li to biti sam g. Milo Lompar? Konano, hoe li oni koji nisu Srbidobiti svojstvo Srba ako (po principu asimilacije) upranjavaju ovorukovodno naelo srpske kulturne politike i, naprosto, govore srpskimjezikom?

Prvobitna ideoloka odluka

Skoro sve stranice u Duhu samoporicanja deluju kao suptilnameavima ideoloko-politiko-knjievnog ogovoranja i pamfletizma. Ipak,odeljak posveen Radomiru Konstantinoviu se, u tom pogledu, donekleizdvaja, jer je, iz nekog razloga, drugaije pisan. U njemu, naime, imamo

10

pokuaj, dodue neuspeli, implicitnog tumaenja stavova koji se javljaju uFilosofiji palanke. Milo Lompar, usput, ukazuje na slinost tih stavova sanekim stavovima filozofije egzistencije (Hajdeger, Sartr). Taj postupak,svakako, nije nelegitiman. Ali, s njime Lompar otvara breu takvihtumaenja Filosofije palanke koja vie nisu implicitna, ve su tumaenja sastanovita. Naravno, ni to samo po sebi nije nelegitiman postupak. Problemnastaje onda kada se Filosofija palanke tumai sa stanovita koje je njojpotpuno tue ili, ak, direktno suprotno. A to je sluaj sa ideolokimstanovitem s kojeg pisac Duha samoporicanja istovremeno tumai ikritikuje poziciju Filosofije palanke.

U stvari, on, ve na samom poetku odeljka koji je posveemKonstantinoviu nazvao ga je Zatvorena otvorenost naznauje poziciju skoje e pristupiti tumaenju Filosofije palanke: Uvek se moemo upitati opojmu koji iz samog sredita duha samoporicanja objedinjuje raznorodneelemente od kojih je sazdana ideoloka konstrukcija sekularnog svetenstva(334). Milo Lompar veruje da se taj sredinji pojam moe nai u samojFilosofili palanke i da je to, u stvari, njen pojam otvorenosti. Kako taotvorenost koja se konfrontira sa duhom palanake zatvorenosti uspeva da,iz samog sredita duha samoporicanja, objedini raznorodne elemente odkojih je sazdana Lomparova ideoloka konstrukcija sekularnog svetenstva?

Analizirajui razliite upotrebe pojma otvorenosti u Filosofiji palanke,Lompar dolazi do sledeeg zakljuka: ... oko tog pojma nastaje rojenje ikomeanje razliitih svojstava, koja su upravljena ka nedovoljno odreenomaritu (341). Ta primedba ve na prvi pogled deluje apsurdno. Jer, kada bipojam otvorenosti bio upravljen ka nekom dovoljno odreenom aritu, tuvie i ne bismo imali otvorenost! Konstantinovieva otvorenost ne cilja ni nakakvo arite ili sredite, na nekakvo usreditenje (centrinost), pa zato ijeste pojam u kojem se roje i komeaju raznorazna svojstva, mogunosti,inovacije i drugosti. Zadatak Filosofije palanke nije bio da usrediti pojamotvorenosti u bilo kakvoj ideolokoj konstrukciji, ve da kroz otvorenipristup tom pojmu profilie samu kritiku palanakog duha kao elementarnogi samoniklog oblika zatvorenosti jedne zajednice. Ideoloki i politikikonstrukti nacionalizma dolaze tek posle...

Ukratko, Filosofija palanke nam ne nudi nikakav konstrukt (i arite,sredite) duha otvorenosti. Ona zastupa ideju dosledne otvorenosti i zbogtoga je ne moemo kritikovati. To, ipak, ne smeta g. Lomparu da postavi

11

nekoliko pitanja koja u sebi nose sasvim drugaiju pretpostavku: Akozatvorenost duha palanke u momentu kada se prepozna u podrujutradicionalizma i srpskog nacizma iz egzistencijalnog stava pretvara uideoloki stav, onda je sa stanovita samoanalize neminovno postavitipitanje o tome ta bi bio u Filosofiji palanke kulturnopolitiki i ideolokikorelat otvorenosti koja je suprotna od sveta palanke? (344).

Odgovor na to pitanje je jednostavan: Filosofija palanke je ponajprefilozofska tvorevina, pa se ona, sasvim razumljivo, ne bavikulturnopolitikim ili ideolokim aspektima vlastitih kritikih termina. A da,kojim sluajem, ona to ini, onda bi se i pretpostavka o civilizacijskojotvorenosti u prilinoj meri suzila. Pa ipak, Lompar skoro sa aljenjemkonstatuje da u Filosofiji palanke izostaje bilo kakva kulturnopolitika iideoloka aplikacija duha otvorenosti i odmah postavlja pitanje: zato je totako? Po njemu odgovor glasi: Zato to je iskljuuje prvobitna (prethodea)ideoloka odluka koja kao i da upravlja egzistencijalnom analizom uFilosofiji palanke. Otud izostaje svaka naznaka o levom totalitarizmu, kao io liberalnoj nedovoljnosti za dostojanstvo modernog subjekta (344). Dakleimamo jednu prvobitnu/prethodeu ideoloku odluku koja kao i daupravlja (na ovom mestu umesno je upitati: da li upravlja ili ne upravlja ikakav je to modalitetet: kao i da?) injenicom da u ravni egzistencijalneanalitike koju nam nudi Filosofija palanke nema nikaveprvobitne/prethodee ideoloke odluke. Konstantinoviev spis nijesadravao u sebi nikakvu prethodnu ideoloku odluku, tj. on nije iao naideoloko suavanje pojma otvorenosti, jer bi se, time, i sama njegovaistorijska aktuelnost nuno suzila.

Nema mesta za Boga

U pojmu otvorenosti koji se koristi u Filosofiji palanke nema mesta zaBoga, tvrdi Milo Lompar, i to je, izgleda, ono najgore: Konstantinovi jeideju otvorenosti shvatio mimo njene religijske utemeljenosti, u radikalnojmeri sekularizujui svaku religijsku pretpostavku duha otvorenosti (345-346). Dakle, reklo bi se da pored politikog postoji i religijski momenat kojiobeleava tu navodno paradoksalnu zatvorenu otvorenost koja nefunkcionie samo u Filosofiji palanke nego, preko nje, i u ideoloko-politiko-kulturolokoj strukturi tzv. sekularnog svetenstva. Zaista, na prvi

12

pogled je mogue poverovati da u Filosofiji palanke nema mesta za Boga,budui da u njoj nalazimo simpatije za nieansku tezu o smrti Boga. MiloLompar u ovom poslednjem vidi propovedanje neupitne ovekovezatvorenosti za Boga. To dolazi otuda to je, po njemu, Filosofija palankevezana za moderno ispranjavanje transcendencije: i kada kritikujenacionalnim sadrajima ispunjeno mesto mrtvog Boga, odnosno: kadakritikuje postavljanje roda na mesto Boga, postavljanje koje podrzumevaobogovljeni rod i red, Filosofija palanke ne pretpostavlja nikakvog Boga ni mistikog, ni linog, ni ponornog pa njena kritika proistie iz overadikalno sekularistike perspektive, iz neupitne ovekove zatvorenosti zaBoga (345). ta rei o takvom stavu?

Postoje filozofska shvatanja po kojima je otvorenost za Boga u istimah zatvorenost za oveka. I postoje shvatanja po kojima je otvorenost zaoveka u isti mah zatvorenost za Boga. Ni jedno od tih shvatanja nemaodluujue znaenje za analizu palanakog duha i njegovog modela(integralne) zatvorenosti. Zato se Filosofija palanke i ne bavi odnosomreligije i palanakog duha. I to je sasvim razumljivo, jer pop ira i pop Spiranisu palanani zato to su hriani, ve zato to su palanani oni su podlonipodsmehu i, samim tim, nisu previe podobni da budu hriani. Najzad,hrianstvo je kosmopolitska, a ne palanaka religija. To, ipak, ne znai daona ne moe da se (zlo) upotrebi i u palanake i nacionalistike svrhe. Naovim prostorima poslednjih decenija takve upotrebe je bilo previe i retko sedeavalo da se od nje ljudi iz crkve distanciraju.

Savremeno civilizovano drutvo iskljuuje ekstreme i ekstremizme.Zato je u njemu nuno sekularozvan svaki fundamentalistiki (metafiziki,religijski, ideoloki) credo. Demokratija ne trpi fundamentalizam, makar onbio i hrianski. Dakle, propoved jedne vere (kakva god da je) ne moe datotalizuje celokupnu dravno-politiku scenu i zato je sekularizacija(nasuprot fundamentalistike prisile, sabornosti i tome slino) garantotvorenosti jednog drutva, mogunosti da se u njemu jave i oni koji e bezustezanja moi da kau: Bog je mrtav. Sama sekularizacija se, meutim,postavlja izvan svake pojedinane pozicije. Ona nije negacija bilo koje verenego je civilizacijski naeno reenje, tj. osujeenje mogunosti da ova iliona vera postane siledijski fundamentalizam, da nasilniki totalizuje itavuscenu drutveno-polititikog ivota, da bude, kako bi rekao Konstantivnovi,jemstvo apsolutne jedinstvenosti.

13

Srpsko stanovite za koje se zalae Milo Lompar u osnovi odbacujeideju sekularizacije i trai fundamentalizam. Sama sekularizacija koja imaliberalno politiko znaenje proglaava se zatvorenom otvorenou i njoj sepripisuje neodreeni (ova neodreenost doe kao nekakava pretnja svakombuduem pristanku na sekularizaciju) broj sekularnih svetenika. Naravno,Lomparovo antisekularno stanovite i samo ima kritiki odnos prema idejiapsolutnog (totalizujueg, autoritarnog ili, ak, totalitarnog) jedinstva, alisamo onda kada je re o levom (a ne desnom, nacionalistikom) jedinstvu. Ustvari, posle sloma jugoslovenskog komunizma, taj model integracijezajednice koji podrazumeva srpsko stanovite hteo bi da bude bezrezervninaslednik onog apsolutnog (ili: bezuslovnog) jedinstva koje je neko vremeuspeno funkcionisalo u SFRJ. Ipak, danas, srpski nacionalizam ili,eufemistiki reeno, srpsko stanovite ne samo to je veoma monointegralistiko naelo srpske kulturne politike, nego trai za sebe i toinstitucionalno utemeljenje koje bi se, onda, u drutvenoj celini profilisalokao apsolutno jedinstvo, odnosno kao desniarski totalitarni postav.

Ovo fundamentalno-integralistiko srpsko stanovite danas bi, bezsumnje, bilo isti donkihotizam u isti mah smena i tuna pria o jednomarhainom snu koji postoji jo samo u individualnom pamenju i, prematome, nema preveliki domaaj u drutvenom ivotu kada se ne bi skoro svepartije na aktuelnoj politikoj sceni Srbije udvarale nacionalistikimglasaima, u nadi da e tako da prigrabe za sebe vlast. Naravno, problem jei u tome to, u Duhu samoporicanja, ovo integralistiko stanovite odiemrnjom prema svemu drugom, nesrpskom, neintegralnom i neintegrisanom.U stvari, ono vodi rat ili pokuava da dobije rat koji se ve u vie navrataizgubio, rat sa svime to se kosi s tim fantazmatskim, donkihotskim srpskimintegralizmom. I ta je onda tu opasno? Opasna je mrnja, jer onanedvosmisleno otvara polje nasilja i revanizma, za svaku temeljnoiskljuivu ili radikalnu politiku opciju. Zar nije dosad ve bilo dosta, pa iprevie, te integralistike ljubavi i ovinistike mrnje spram drugog i drugihu nama i izvan nas? Nije li mnogo umesnija Sioranova preporuka: da se,umesto mrnje i agresije, rae opredelimo za mentalno jedino zdravu indiferentnost?

Politiko slepilo

14

U Duhu samoporicanja Lompar ne proputa priliku da istorijski locirai identifikuje politiki motiv koji, navodno, obeleava Filosofiju palanke,odnosno njeno zagovaranje te zatvorene otvorenosti. Evo kako Lomapar toini. U oktobru 1971. godine, na Kongresu kulturne akcije, Latinka Perovi,tada sekretar CK SK Srbije, govorila je o otvorenosti prema drugimjugoslovenskim republikama i svetu. Ostavimo po strani nategnuti pokuajpisca Duha samoporicanja da u ovoj izjavi nae neto sporno. Ipak, ostajeveoma neobino to da Lompar u njoj vidi prvobitnu/prethodeu (politiku iideoloku) odluku koja upravlja i samim analizama u Filosofiji palanke.Nezgodna strana tog uverenja lei u injenici da je Filosofija palanke prviput objavljena 1969. godine.

To ne spreava M. Lompara da izjavi: ... govor partijske i vladajuebirokratije, zasien pozivanjem na otvorenost, nije tek puki oblikispunjavanja javnih rituala u kojima dolazi do umiranja smisla, ve jeunapred oblikovan barem omoguen ili pripremljen, moda aknagoveten u njenim najuglednijim tekstovima: filosofija palanke (336).Ako zanemarimo slabu artikulaciju ove reenice, ipak ostaje jasno da njenautor Filosofiju palanke proglaava najuglednijim tekstom partijske ivladajue birokratije. Na osnovu ega? Bez sumnje, na osnovu bezglavepretpostavke da je to tako (i taka!), jer u odsustvu takve pretpostavkeargumentacija M. Lompara bi, naprosto, kripala. Metodoloki posmatrano,autor Duha samoporicanja pretpostavlja (kao premisu) ono to hoe dadokae, tako da taj postupak predstvlja svojevrsno samoporicanje dokaza,koje se u tradiciji nazivalo petitio principii.

Po Lomparu, Konstantinovi vri (to valja pomenuti vie puta)ideologizaciju pojma otvorenosti istog onog trenutka kada iz kritike izuzimalevi totalitarizam: Ideoloko slepilo Filosofije palanke ogleda se u odsustvusvake kritike levog totalitarizma i njene hermeneutike primene na titoizam(388). Milo Lompar ne uvaava injenicu da izvorite levog totalitarizmatreba traiti u ideji klasne borbe, a ne duha palanke. Te da se, iz tog razloga,Filosofija palanke nije mogla da bavi tom vrstom totalitarizma. Pri tom,pisac Duha samoporicanja nam ostaje duan odgovora na pitanje: ko se u tovreme u Srbiji bavio kritikom totalitarizma u njenoj hermeneutikoj primenina titoizam?

Pomenutom ideolokom slepilu odgovara i politiko slepilo. Naime,M. Lompar veruje da to slepilo moe da se detektuje u politizaciji

15

otvorenosti koju je R. Konstantinovi izvrio u kratkom izlaganju (iji nazivje: Izmeu vieglasja i apsolutnog jedinstva) na ve pomenutom Kongresukulturne akcije (1971). Pogledajmo, za trenutak, kljune deloveKonstantinovievog izlaganja:

Ubeen sam da e ovaj Kongres dokazati, upravo razliitoupogleda i shvatanja, otvorenost kao jemstvo prirodnog procesa kulture i, akoje kultura ipak stvar artikulacije drutvenog bia, da e otvorenost razgovorabiti, sama po sebi, jedan in, i to utoliko znaajniji to smo, uprkosznaajnim osposobljenjima naega ula i smisla za proces, ipak tekooptereeni uverenjem: da je istina samo u apsolutnoj jedinstvenosti.

Eto, dakle, te politizacije otvorenosti koja sasvim dosledno optira zakulturnu vieglasnost, a protivi se apsolutnoj jedinstvenosti. Bez sumnje,apslolutna jedinstvenost je sinonim apsolutne zatvorenosti, pa ve zatosvaka politizacija otvorenosti bi nuno morala da ima neto protiv togapsolutnog jedinstva/zatvorenosti kojim je srpsko drutvo u to vreme bilooptereeno. Konstantinovi, u nastavku svog izlaganja, ukazuje naonovremenu aktuelnost ove tendencije ka apsolutnom jedinstvu:

Zaista i uprkos svemu to joj se sudbinski suprotstavlja, tenja zaapsolutnim jedinstvom ne samo to produava svoj vek ve kao da se, uposlednje vreme, ak produbljuje. Moemo li i smemo li to porei? Jamislim da je to nemoguno. Mislim da doivljavamo izvanredno dramatiantrenutak u kome se, istovremeno sa vieglasjem to se iskazuje na svimravnima, i upravo zbog njega, i naglaeno javlja ova tenja, i to tako da onadostie, ponekad, oblik pune agresije.

Da li ova dijagnoza, politiki ujedinjena sa dramom trenutka, moe dase nazove pogrenom ili promaenom politizacijom otvorenosti? I zato biosuda agresije duha zatvorenosti kodila jednoj politici otvorenosti? Modazato a to je teza M. Lompara to Konstantinovi na selektivan nainupotrebljava sintagmu apsolutna zatvorenost? Pogledajmo ta, u tompogledu, kae sam Konstantinovi:

Neka je to, u ovom asu, nacionalizam ili neostaljinizam, ili neka jeto volja birokratskog uma, ta samovolja ija opasnost ne prestaje da bivajedno od teih naih iskuenja: uvek je to, u sutini, ista tenja za apsolutnimjedinstvom, tenja koja se javlja kao unutranja negacija vieglasja u naelui stvarnom ivotu. To je uvek tenja koja u svetu sukobljenih sila vidi izrazdemonijatva, ako ne ve i samu apokalipsu.

16

Dakle, potpuno je jasno da, ne samo u Filosofiji palanke nego i upomenutom politikom izlaganju, Konstantinovi pod izrazom apsolutnojedinstvo osuuje svaki totalitarizam, u meri njegovog istorijsko-politikognastupa i aktuelnosti. Nasuprot tome, ovde bi se moglo mirne due rei da,za razliku od Konstantinovia, Milo Lompar osuuje samo levi totalitarizami to ne samo tamo gde ga je bilo, nego i tamo gde ga nije bilo. Naime, ustrukturi titoistikog totalitarizma, koji se moe nazvati nedoslednim ilimekim totalitarizmom, bilo je prostora i za kulturnu vieglasnost (ili, akohoete: pluralizam) koja je napadana samo onda kada se neki njen glasmeao i sukobljavao sa zvaninom ideologijom i politikom. Konstantinovije, meutim, uoio i jednu drugu opasnost ije razmere je u to vreme retkoko uoavao. To je bila opasnost militantnih nacionalizama koji su bilispremni da se uzajamno podstiu i pothranjuju do onih oblika sukoba kojisu, na kraju, i rasturili zajednicu koja se zvala Jugoslavija.

Meutim, po M. Lomparu, u pomenutom tekstu Konstantinovi samodeklarativno i apstraktno shvata kulturu kao stvarni paralelogram sila. Jeron, istovremeno, praktino i materijalno nastoji da ukine jednu od sila kojetreba da stvore taj kulturni paralelogram. Na delu je, dakle, paradoksalnazatvoreva otvorenost. Ovde je oitovana ona njena strategija kojapodrazumeva vezu sa represivnom i dravnom silom (383). Te tvrdnje su,bez sumnje, potpuno proizvoljne i, u isti mah, efekat jedne hermeneutikezlovolje koja oponenta tumai uvek na najgori, njemu nesvojstven,falsifikovan nain. Sam Konstantinovi, u stvari, insistira na tome da se izkulturnog vieglasja iskljue one sile koje bi htele da to vieglasje ponite isvedu na jednoglasnost, na apsolutno jedinstvo. Prevedeno na politiki jezik,to bi znailo da demokratija ne moe da tolerie nedemokratsko i protiv-demokratsko jednoumlje onda kada se ono pojavljuje kao realna opasnost posamu demokratiju.

Ako je neko spreman da kritikuje apsolutno jedinstvo kao apsolutnuzatvorenost koja vri redukciju kulturnog vieglasja, onda se on nunoopredeljuje za ogranien, suen koncept otvorenosti. Zato je to nuno? Zatoto apsolutna otvorenost ne bi imala kritiki odnos prema apsolutnojzatvorenosti, ve bi ovoj (zatvorenosti) doputala da nju (otvorenost) izigra.Lompar obilato koristi pojam zatvorene otvorenosti, smatrajui gaparadoksalnim. Meutim, suavanje i ogranienje kulturne i politikeotvorenosti kojim se iskljuuje i leva i desna totalitarna opcija ne sadri u

17

sebi nikakav paradoks zatvorene otvorenosti, ve je to temeljni uslov sameotvorenosti kao takve. Problem je u tome to je kod nas danas levatotalitarna opcija potpuno iskljuena, i bez sumnje s pravom, ali je desna jouvek budna i eljna povratka.

O nacionalnom identitetu

U bilo koji identitet moguno je ui jedino iz nedovoljnog identiteta ito bez obzira da li se eli da on bude statian ili dinamian. Identitet ostavljaljude bez nade da e ikada biti potpuno zatvoren, zbrinut i bezbedan. Politikaidentiteta ili istovetnosti-sa-sobom koja tei potpunom zatvaranju ilizbrinjavanju, recimo, u kategoriji nacionalnog identiteta, upravo je onoto gura identitet na ivicu vlastite kontrasvrhovitosti ili, ak, kotraindikacije.Jer, identitetu nije potrebno vlastito zatvaranje u praznu tautologinost, veupravo otvaranje u kojem bi se produkovale razlike, poto on sam sebi nikadnije dovoljan. Identitet je nuno odnos prema sebi, ali ne s ciljem da se tajodnos zatvori u jedno apsolutno ili isprazno A je A (odnosno: A = A), ve dase (u sebi i izvan sebe) otvori za drugo/razliito, za dinamiku ivljenja inadivljavanja. Sam po sebi identitet nije jo nita: puki apstraktni konstrukt,prazno mesto sopstva. Zato je on prinuen da trai i nalazi razliku. On morada trai drugo i drugog, da bi uopte i bio neto to jeste, to egzistira, to seprotee u prostorno-vremenskim koordinatama, to u sebi nosi ivotni naponi tenju za nadivljavanjem. Bez ivotnog napona, identitet je naprostomrtav. Otuda nacionalizam, pre ili kasnije, postaje jedna protivivotna ilidestruktivna ideologija.

Darivanje identiteta nekom sadraju, recimo palanakom ilinacionalnom duhu, u isti mah ima znaenje njegovog izneveravanja i toonog trenutka kada se taj identitet (obino iz nekih traumatinih razloga)shvati kao u sebi zatvorena, samocelishodna, intrinsina vrednost. Dakle,identitet ne moe da bude apsolutna nadreenost ili apsolutni posredniksvega to je raspoloivo u njegovom zabranu ili to je s njime u dodiru. Onmoe da bude samo sredstvo, ali ne i cilj. Jer, onda kada postaje cilj, onpoinje da traumatizuje svoje sadraje, da ih oslepljuje. Ako se uspostavlja,ustanovljuje, institucionalizuje kao instrument (zajednikog) ivota, identitetse nuno orijentie ka moguem, novom i drugom, jer to je jedini nain daon uvek iznova bude mlad. Budui da je uvek samo pokuaj identiteta,

18

svaki, pa i nacionalni identitet mora uvek da bude otvoren za drugo u sebi idrugo od sebe ili, u protivnom, on zaista postaje duh samoporicanja ili, jogore, duh samodestrukcije. Eto zato su, oduvek, svi oblici radikalnog ilimilitantnog nacionalizma propadali, odnosno, na ovaj ili onaj nain, zasobom ostavljali pusto. Eto, najzad, zato je otvaranje ka moguem, novomi drugom, a ne zatvaranje u vlastiti nacionalistiki ili bilo koji drugitotalizujui zabran, praktina nunost svakog dozivanja identiteta i njegoveupotrebe.

Kad je otvoren prema ivom, pulsirajuem, stvarnom, a esto itraumatinom ivotu, jedan identitet time nuno prekorauje samoga sebe upravcu neidentinog koje nikad nije upisano, koje nije trag ili ponavljanjeIstog, a to znai da nije zatvoreno u neki esencijalni ili supstancijalnisklop. Nacionalizam bi hteo da od istovetnosti sa sobom, od identiteta, atime, dakle, i od samog sopstva ili subjekta naini supstancu, odnosno da odegzistencije naini esenciju. U istovetnosti sa sobom jedne egzistencije on bihteo da izbrie taj odnos-prema-sebi koji u istom ima znaenje drugog,neistovetnog i, najzad, otvorenog. Milo Lompar to doivljava kao moguiprigovor njegovom konstruktu srpskog stanovita (ili nacionalizma), pa se uodeljku posveenom Konstantinoviu upinje da poto-poto taj prigovor izigra.

Meutim, svaki, pa i nacionalni identitet uvek je uhvaen u mreerazlika koje se proteu po prostornim i vremenskim koordinatama.Nacionalizam shvata ovekov identitet kao, pre svega i iznad svega (a to prei iznad svedoi, samo, da je tu re o metafizikom konstruktu), nacionalniidentitet i time nipodatava sve drugo, svodei svoj normativni nalog napuku tautologiju: Srbstvo je Srbstvo... i taka. Otuda je razumljiva kletvauperena protiv duha samoporicanja: Na dnu svakog kulturnog, politikog,istorijskog razloga koji je privilegovan u naoj javnoj svesti prebiva duhsamoporicanja: pojavljujui se neprestano, premda ne uvek sa istomsnagom, on kao da u ovom asu doivljava svoj apogej. On je tu, duhsamoporicanja, najmraniji pokret srpske kulture, on je tu to je sve to ovaknjiga eli da pokae (36-37). Zvui patetino. Ipak, valja uoiti da Lomparovde ne kae na dnu nekih razloga ve svih. I to ne samo to lii naparanoidnu konstrukciju, ve i jeste paranoidna konstrukcija koja svuda vidireeni duh samoporicanja. Da li tog duha, tu avet samoporicanja Lomparvidi i u nacionalizmu koji je poslednjih dvadesetak i vie godina, bez

19

sumnje, bio i ostao najprivilegovanija ideologija na naoj javnoj sceni? Toje, ini se, poslednja stvar koja bi piscu Duha samoporicanja pala na pamet.Ali, to je prva stvar onih golemih trauma s kojima smo se suoili uposlednjim decenijama XX veka.

Svaki identitet je osuen na samoporicanje

Metoda kojom se slui Lompar u Duhu samoporicanja polazi odraznoraznih detalja i pojedinanosti kulturnog i politikog ivota da bi se,zatim, vratolomnim brzinama uzdizala ka neprikosnovenimgeneralizacijama. Ako se malo bolje pogleda, ta metoda, u stvari, uvekpolazi od ve unapred odluene, fiksirane i zamrznute opozicije izmeusrpskog i svakog drugog (naroito evropskog) stanovita. To je njena dogma.Jedan lan te opozicije uvek je, naravno, srpski nacionalizam ili nekanjegova metonimija, dok je drugi sve ostalo, poev od jugoslovenstva,titoizma, sekularnog svetenstva itd. Ta opozicija ili deoba je unapredupisana u svaki detalj kulturnog ivota Ona, kao nekakav ideoloki apriori, vri jedno po pravilu pamfletsko nasilje nad istorijom, njeniminjenicama i njenim akterima. Sama istorija podrazumeva mnotvosamopotvrivanja i samoporicanja koja su nesvodiva na uniformnu deobu zai protiv jednog ekskluzivnog sopstva. Ali, po Lomparu, sve te dileme svodese uvek na jednu jedinu, njemu dragu: za ili protiv srpstva. Treeg nema. Avrhunski oblik tog biti protiv srpstva danas znai biti za Evropu. Zatosvaki Srbin koji je za Evropu u stvari je olienje i otelovljenje duhasamoporicanja, tako da i nije Srbin, pa ga bez ustezanja moemo nazvatisekularnim svetenikom, ta god da to znai!

Nema sumnje postoji problem nacionalnog identiteta i naroito kodnedovrenih nacija, odnosno tamo gde nema simetrije ili podudarnostiizmeu etnikog i dravnog aspekta pojma nacije, i pre svega, naravno,tamo gde je taj raskorak bolan. Ali, problem nacionalnog identiteta mora dase shvati i kao deo problema koje ljudi imaju, generalno uzev, sa razno-raznim identitetima: linim, etnikim, profesionalnim, obiajnim, kulturnimitd. Kljuni problem nisu sami ti identiteti, ve upravo davanje metafizikeprednosti jednom identitetu nad svim drugim. To je sliaj sa nacionalizmomkoji svoju privilegovanost manifestuje tako to trai samoporicanje svih

20

identiteta u ime jednog-jedinog i, u isti mah, stvaranje, od teprivilegovanosti, jedne sveobavezujue ideologije ili neprikosnovenog izma.

Ali, upravo zato to je totalizujua doktrina, nacionalizam je skoronuno antihrianski orijentisan. On je uvek spreman da porekne svojudeklarativnu religioznost. Spreman je da svakoj barabi ili propalici, samoako je na, d prednost nad svakim drugim etnikim pripadnikom. Zatonije udno to se nacionalizam, u sudnjoj instanci, kosi sa Hristovimuenjem, budui da njegovo uenje ne zna za etnike granice i plemenskeiskljuivosti. Ako se neki hrianin izjanjava kao nacionalista, on to ini nezato to je hrianin, ve zato to nije nikakav hrianin, zato to je spremanda logici patrijarhalno-palanakog ivota podvrgne najbitnije hrianskevrednosti. U najveem broju civilizovanih drava (ukljuujui tu i Srbiju),religije su prihvatile sekularnu poziciju, a to znai da su odustale od(srednjovekovnog, patrijarhalnog, sabornog) nametanja reenja u svetovnimposlovima, i tako legitimisale injenicu da zauzimanje svetovne pozicije udrutvu nije nikakav greh, niti je upereno protiv religije ukoliko se ovapraktikuje unutar sopstvenih granica. Problem manje-vie svakognacionalizma je u tome to on svoju kvazireligiju ne eli da podvrgnesekularnim, graanskim ogranienjima, ve bi hteo da sve pojedince,strukture i delatnosti u drutvu asimiluje, da ih prome jedinstvenim izapravo jednoumnim duhom, da ih prinudi na permanentno zaklinjanjenacionalnom identitetu.

Svaki izam je, naravno, pokuaj totalizacije. Takvi pokuaji su, esto,bezopasni. Meutim, kad je re o nacionalizmu, sufiks izam nalae da svemuto ovek jeste ili hoe da bude mora da se da nacionalni predznak. Vi nemoete biti nita, ako se niste prvo zakleli u vlastitu nacionalnost i samnacionalni identitet. Pa ako to ne uinite, onda ste, avaj, skloni duhusamoporicanja... Vi ne moete da budete prosto i jednostavno Srbin, vemorate i da se svaki as zaklinjete da ste to to jeste, morate da budetesvetenik ideologije (ili te kvazireligije) srpstva koja onda, naravno,iskljuuje sve koji to nisu, koji su, u tom pogledu, skloni sekularnomstanovitu, koji su gurnuti u poziciju samoporicanja. Ovo samoprisilnoponavljajue zaklinjanje srpskom identitetu, duhu, stanovitu itd., u osnovije proklinjanje svega drugog i same drugosti, tako da se zatvorenost sasvimrazumljivo profilie kao privilegovano obeleje te ideologije.

21

I onda nije nimalo udno to, po tom shvatanju, samoporicanje,budui da je poricanje vlastitog identiteta, predstavlja najmraniji pokrettog identiteta. Ali, upitajmo se jo jednom, ta znai re identitet? Po svom(latinskom) poreklu identitet znai istovetnost sa sobom. Pri tom, to nijenikakva okamenjena stvar; to je odnos prema sebi i kroz taj odnos identitetmoe da se samopotvrdi ili samoporekne, odnosno moe da se ustali,konzervira ili promeni, usmeri ka neemu drugom. U stvari, ljudi nikad nisupotpuno istovetni sa sobom. Oni imaju razne identitete koji se prepliu,kombinuju, istiskuju, menjaju, jer nikada nisu ni prosta ni proirenareprodukcija Istog. Svesti sve te identitete na samo jedan, imperativno-privilegovan, znai svoditi ivot na paranoju. Zato i ovekov najznaajnijiidentitet (ako takvog ima), kako god da se definie, moe biti samo nalog,zahtev, norma ili, ak, idealni (metafiziki) konstrukt, ali ne moe da sepotpuno zatvori u vlastiti zabran, poto bi time izgubio dodir sa stvarnomegzistencijom. Svaki identitet je osuen na samoporicanje, jer samo timputem on moe da ivi svoju promenu, razvijanje, obogaivanje, nasuprotpukoj frazi i retorici integralizma, fundamentalizma i zatvorenosti.

22

Etnocentriki pamfletizam

O ravoj savesti

Za kulturna ili duhovna kretanja na ovim prostorima knjiga RadomiraKonstantinovia Filosofija palanke (prvi put objavljenu u asopisu Treiprogram, br. 2/1969) ima izuzetan znaaj, jer ona simboliki anticipira vanedogaaje koji su nastupili kod nas u poslednjoj deceniji XX veka, a na nekinain traju i danas. Meu tim dogaajima istiu se dva: jedan je povratakpalanke, a drugi, koji obino kao senka prati ovaj prvi, mada se na njega nesvodi, jeste povratak nacionalizma ili, kako je sada popularnije rei,povratak srpskog stanovita. Re povratak u oba sluaja sugerie najpreideju izvesnog prekida (u kontinuiranoj prisutnosti) i zatim idejunovouspostavljene (optimistike) obnove tog kontinuiteta. Sam povratakpalanke moe da se oceni i kao dogaaj nad dogaajima ili, jo bolje, kao"majka" svih dogaaja koji su nas snali na izmaku XX veka. Zato je onnajvaniji. Tek posle dolazi nacionalizam. Filosofija palanke jasno pokazujeda je povratak reenoj "majci", kao i "oevima naroda", uvek mogu, te da jeta vrsta kolektivne nezrelosti, koja je u svojim reprizama najeepropraena kulturolokim i istorijskim sunovratom trajna opasnost nanaim prostorima, pa slina upozorenja nikad ne mogu biti suvina ilineumesna.

Avet palanke je avet zaustavljenog duha, zaboravljene istorije icivilizacije. Samo zaustavljanje u duhu palanke odvija se, pre svega, uelementarnoj ravni svakodnevnih stereotipa, obiajnih stilova, kodifikacija i

23

jednoobraznosti preko plota, to, sve zajedno, moe da evoluira unajrazliitijim pravcima, jer nudi solidne uslove-mogunosti i za "vie"oblike socijalnog, politikog i ideolokog homogenizovanja. Zato je, bezsumnje, palanaki duh podobna struktura-doeka za svako nacionalistikoduhotvorstvo. Nacionalizam u svojim najrazliitijim vidovima je uvekspreman da se upusti u ilavu odbranu banalnog duha palanke. Na ovimprostorima tu ulogu danas preuzima na sebe jedna u osnovi stara, istroena,oronula, ali jo jednom obnovljena, revitalizovana nacionalistika ideologija.Ta nova-stara ideologija se, sada, promovie pod dobroudnim nazivom:srpsko stanovite.

Ali, kao i svako etnocentriko stanovite, pomenuto srpsko stanoviteje oblik kolektivnog narcizma. Mi pa mi predstavlja refleksivnu formulurigidno-ponavljajueg insistiranja na ogledalnoj, narcistikoj slici koja, zbogsvoje ispraznosti, proizvedene injenicom da u narcizmu nema posredovanjai komunikacije sa drugima, postaje prazni ritual patetinog izricanja rei kaoto su: Srbija, Srbi, srpsko, srpstvo itd. Ovakvo stereotipno i diskurzivnoisprazno srpsko stanovite je na reprezentativan nalin zastupljeno upolemikoj knjizi Mila Lompara Duh samoporicanja (Novi Sad, 2012, treedopunjeno izdanje). U isti mah, ova knjiga pokuava da srpsko stanovite(ili: srpski nacionalizam), posle niza havarija koje je pretrpelo u bliskoj idaljoj prolosti, nekako ipak renovira, rekreira i modernizuje. Pri tom,modernizovanje nacionalizma mogue je samo po cenu da se konceptmodernog ili modernizacije svede na niske grane ideolokih stereotipa.Meutim, samo srpsko stanovite tvrdi neto sasvim suprotno: da jeodluujue moderno nastojanje ono koje tei da emancipuje nacionalizamod stereotipa, da ga prosveti, uini ga samosvesnim, to znai i opremljenimkritikom sveu (isto, 83-84). Dakle, novo, obnovljeno ili moderno srpskostanovite je, u stvari, stanovite samosvesnog nacionalizma. Naravno, ovdenee moi da se izbegne pitanje: da li je uopte mogue neto takvo kaokritiki i samosvesni nacionalizam? Nije li sr svakog nacionalizma uveksamo dogmatizam i fundamentalizam, a ne samosvesno-kritiko stanovite?

Problem je, oigledno, u tome to je nacionalizam oduvek biokonstitutivno nastanjen streotipima i to je ve sam po sebi jedan golemi,neprikosnoveni stereotip. Zato prvi zadatak kritike ideologije nije to daemancipuje nacionalizam od bilo kakvih stereotipa, ve da nacionalizamemancipuje ponajpre od njega samog, da ga strateko-kritiki deifruje kao

24

antimoderni stereotip. Pa ako se to ne uini, onda imamo jednu kvazi-modernizaciju nacionalizma koja moe samo da sanja o tome kakouspostavlja odluujue moderno nastojanje, poto je u stvarnosti samo (jojedan) pokuaj obnove neega to e, pre ili kasnije, da padne u bezlinopalanako i pred-moderno stanje. Prema tome, modernizovanjenacionalizma u (naizgled benignom) liku srpskog stanovita, narodskireeno, lii na zaodevanja vuka u jagnjeu kou. Bilo kako bilo, oigledno jeda danas nacionalizam na ovim prostorima, posle poasti koju je doiveo uposlednjoj decniji XX veka, svoju obnovu i revitalizaciju eli da postigneizvesnim poricanjem (ili samoporicanjem) vlastitih zastarelih, stereotipnihoblika...

U svojoj polemikoj knjizi g. Lompar polazi, uopteno uzev, od stavada e srpsko stanovite biti najbolje opremljeno kritikom sveu ondakad za privilegovani predmet svog napada uzme kritiku palanakog duha, ato znai i knjigu R. Konstantinovia Filosofija palanke. To je donekleshvatljivo, poto ta knjiga bespotedno kritiki deifruje moguu genezuduha palanke u pravcu ideologije nacionalizma, bilo da se ovaj nudi uostarelim, oronulim ili aktuelnim, novokomponovanim oblicima. Rekli smove: Filosofija palanke je naslutila opasnost mogueg postkomunistikogkretanja ne samo u pravcu povratka palanke, nego i u pravcu buenjanacionalizma. Ta slutnja je ugraena u opis najmanje poeljnih ideoloko-politikih transformacija palanakog duha, u pravcu nacizma. Na timstranicama Filosofije palanke sa razlonom zabrinutou se govori osrpskom nacizmu i poetici srpskog nacizma.

U ovom trenutku ne moe se izbei pitanje: kako je uopte bilamogua pojava srpskog nacizma u uslovima pre i za vreme II svetskog rata?Najpre, ta pojava nije zahvatila i proimala itavu Srbiju. Uvek je postojala ijedna druga, civilizovanija Srbija, koja je bila deo antifaistike koalicije.Nacionalistika Srbija se, borbom protiv druge Srbije, u isti mah borila iprotiv (dela) antifaistike koalicije, a to znai protiv, u tom trenutku, jedinomogue civilizacijske koalicije u Srbiji. Meutim, sa stanovita koje g.Lompar zastupa u Duhu samoporicanja, implicitno se podrazumeva da jemnogo bolji i srpski nacizam od antifaistikog socijalizma... ak ifaistika Srbija je, dakle, za uvaavanje samo ako se bori protiv titoizma, ato znai i protiv antifaistike koalicije. Eto gde se mogu nai istorijski iideoloko-politiki koreni prie o tuinskoj, kolonijalnoj apologetici,

25

odnosno o Senci tuinske vlasti (ovo poslednje je, u isti mah, nazivpolemiki najzaotrenijeg odeljka u Lomparovom Duhu samoporicanja).Ova senka tuinske vlasti i danas, navodno, caruje u Srbiji. Ipak, ve jeFilosofija palanke (1969) kritiki rasvetlila pravu prirodu svakog, pa isrpskog nacizma. U toj knjizi srpski nacizam se ne posmatra u granicamaprirode, ve u granicama morala i na taj nain se profilie kao stanovitekoje tvrdi: zlo i zloine ine uvek drugi, oni s one, druge strane brda, nikadmi. Ukratko, nacizam je uvek njihov, a ne na... zato im ga treba vratiti.

Sam duh palanke nije, bar ne nuno, proet nacionalizmom, poto onsam po sebi jo nije ideoloko-politiki profilisan. Ipak, to je duh rigidnog,fanatinog, crno-belog sveta (Konstantinovi bi, s pravom, rekao: ne-sveta),pa je zato veoma pogodna struktura-doeka za raznorazne, ukljuujui inajiskljuivije, ideoloke pretenzije. Generalno uzev, nije udno to jedekonstrukcija palanakog duha nudila svojevrsnu kritiku svake manihejskeideologije, ak i pre njene obnove ili njenog povratka, na kraju XX veka.Najzad, Filosofija palanke se protivila svakoj neprikosnovenoj, iskljuivoj iostraenoj deobi izmeu jednog mi i jednog oni. Zato nije udno to jepisac te izvanredne knjige napadan sa svih strana, kako s predumiljajemtako i bez predumiljaja, kako s deliem mozga tako i bez mozga.

Srpsko stanovite g. Lompara nastavilo je tu tradiciju priivanjanajrazliitijih etiketa koje, navodno, obelodanjuju injenicu da suKonstantinovi i njegovi istomiljenici (g. Lompar bi jo rekao: sekularnisvetenici) preli s one, druge strane brda, da su se otuili od jata/gnezda, teda bi ih trebalo posmatrati kao tuince/izdajnike ili, to se po srpskomstanovitu svodi na isto, kao kolonijalne apologete. Zato bi knjiga Duhsamoporicanja danas mogla da se shvati kao praznom retorikom nakienikatehizis palanakog duha-anti-duha; mada je ta knjiga ipak, na prvommestu, obian palanaki pamflet, tj. pogrdni spis iji cilj je da osvedoi irascveta sopstvenu mrnju, da, ne birajui ideoloka sredstva, svojimoponentima nanese uvredu ili ljagu.

Ipak, ovaj pamfletizam treba shvatiti ozbiljno. Evo zato. Mada jeagresivni etnocentrizam u svojoj simbiozi sa duhom palanke u vie navratana ovim prostorima doiveo traumatini poraz, otuda sledi da je na nekinain razumljivo to njegov istorijski kolaps mora da se neim kompenzuje. Klevetanje i pamfletizam (pa i nemoni moralizam) su jedanod naina da se ta borba nastavi drugim sredstvima. Istorijski porazi i

26

zakonomerno posrtanje nacionalizma diktiraju, takoe, uslovnost po kojoj tostanovite prelazi u sferu opskurantskog, praznoreivog idealizma, i unajboljem sluaju postaje donkihotski oblik ideoloke borbe. Ovufantazmatsku ideoloku opciju preuzima na sebe i Lomparovo srpskostanovite, iji se retrogradni etnocentriki voluntarizam danas nareprezentativan nain zastupa u Duhu samoporicanja.

Ali taj posao se obavlja uz mnogo rave savesti i prenemaganja, potoje u pomenutoj knjizi autor smatrao da mora donekle da umeka i prikrijejednostavnu injenicu koju su neki njegovi intelektualni prijatelji otvorenoiskazivali da sintagma srpsko stanovite ima, u stvari, nimalo benigno i,zapravo, rigidno znaenje srpskog nacionalizma. Osveenog ili ne. Papored mimikrije koju srpsko stanovite zastupa, kljune namere ovefantazmatske reanimacije nacionalizma su jasno prepoznatljive ve na nivoubezobalne ili blanko legitimacije palanakog duha, koja kao senka prati tostanovite. Palanaki duh je imao dovoljnih razloga da iz poraza koji jedoiveo zahvaljujui praktino neuspeloj simbiozi sa nacionalizmom izaerazoaran (ili: raz-oaran, poto je jedno vreme oaran, bez sumnje, bio).Ali, poto je nacionalizam nezamisliv u odsustvu te simbioze, onda jenjegov prvi zadatak morao biti: da tu simbiozu obnovi i da, u tu svrhu,kritiku palanakog duha (i pre svega Filosofiju palanke) podvrgne kontra-kritici. Tu istorijsku misiju bez ustezanja i bez ikakvih skrupula preuzeo jena sebe g. Lompar u Duhu samoporicanja, tom katehizisu samosvesnogsrpskog nacionalizma.

Nesrea tamnog vilajeta

Nesrea, pa i traumatinost realnog predstavlja samu supstancuivota u palanci, ali supstancu koja je uvek u izvesnoj agoniji. Filosofijapalanke je bila, a i danas je, misao o temeljnoj agoniji/krizi ivota na ovimprostorima, krizi u kojoj je nesrea upisana ili urezana, kao rutina i oiljak,kao neizbena frustracija ivota. Nema sree u palanci, kao to je nema ni usrpskom stanovitu. Nema sree i zato ima prokletstva. Kriza jeprotivcelishodni smisao palanakog ivota, poto duh palanke tei neemusasvim suprotnom: zbrinutosti, umirujuem poretku, slozi i organskojhomogenizaciji zajednice. U poslednjoj deceniji XX veka pomenuta kriza jedostigla svoj zenit. Konstantinovieva knjiga je bila svojevrsna

27

fenomenologija najrazliitijih tegoba palanakog ivota. Teei da iskoi izzadatih okvira, palanako bitisanje uvek nekako iznova zapada u njih. Ali,Filosofija palanke je ukazala i na jedan mnogo radikalniji aspekt tegobapalanakog ivota, naime, ukazivala je na to da, u svom paroksizmu, nesreamoe da potrai izlaz u pravcu nekih veoma opasnih, nacionalistikih ili,ak, nacistikih ideologija. Zato je mogue rei da je Filosofija palankedetektovala dubinu i razmere krize pre nego to je ona, mahnitompopulistikom i autoritarnom politikom devedesetih godina, ekstremnoprodubljena.

Kada su se, posle poasti, oni jo uvek trezveni upitali: ta nam sezapravo dogodilo? bilo je jasno da e iz te upitnosti morati da se izdvojemnogi koji u svemu tome nita nisu shvatili niti su eleli da shvate. Oni supalanaki duh, kao i duh nacionalistikih zakletvi, naprosto amnestirali.Kako je posle osvedoenih samosvesno-nacionalistikih svinjarija, dakle,danas, uopte i mogua obnova ove simbioze palanakog duha inacionalistikog/srpskog stanovita? Kljuni pojmovi koje su nam razliitefilozofije istorije doskora nudile danas su temeljno uzdrmani. Ovaj potres jebio efekat ve samog pada Berlinskog zida, a onda je usledio i specifinobalkanski efekat: raspad Jugoslavije. Naravno, tu je moglo biti svegadrugoga, samo ne happy end-a, a po Konstantinovievim reima otvorila se"smradna utroba najveih strahota za koje smo sposobni". Novija istorija se,na ovom tlu, pokazala neuporedivo sloenijom, prljavijom i luom nego toje to bilo kakav teorijski konstrukt mogao da zamisli.

Ono to je u toj prii konstanta bilo je uzajamno zahtevana sinteza,simbioza ili integralna povezanost palanke sa nacionalizmom. Ovajintegralizam je istoriju nuno shvatao u retro-kljuu, kao obnovljenifantazam izvornog. Tako smo, uvek iznova, ukleto dobijali pad u pred-modernost, agoniju koja iz boce puta aveti prolosti, oivljava nakaznusimulaciju balkanskog i srpskog Barbarogenija, rekonstruie i renovira duhnarcizma (mi pa mi).

Zasluga Duha samoporicanja je u tome to nam ta knjiga pokazuje daje danas jo uvek mogua obnova ove simbioze palanke i nacionalizma,navodno u kljuu moderne samosvesti. Ipak, ta knjiga, utonula utradicionalizam, ne osvre se na katastrofine istorijske injenice po kojimasu praktini pokuaji te simbioze u bliskoj prolosti ve imali istorijskigrozotvorne uinke. Bilo kako bilo, za g. Lompara neprikosnoveno vaee

28

geslo i dalje glasi: Integralistika kulturna politika je jedini nain da seouva svest o celini srpskog naroda. Dakle, celosna (totalizujua) kulturnapolitika je jedini nain da se ouva svest o celini... Ovde je jo jednom nadelu tautoloka istina nacionalistikog samopotvrivanja, nasuprot koje sesvaka druga pomisao upisuje u navodni duh samoporicanja. U svetuvrednosnog, idejnog, kulturnog, politikog, demokratskog i civilizacijskogpluralizma insistiranje na integralizmu, na organskoj jedinstvenostizajednice nuno je ekvivalentno insitiranju na jednoumlju koje, sada, nemora vie da bude totalitarno, ve moe da bude i primitivno ili pred-moderno.

Taj ritualni povratak integralnog duha mogu je kao namera, ali ne ikao izvrenje, bar ne bez ostatka. On je mogu zato to palanako-nacionalistiki duh ili avet, na ovim prostorima, naprosto, nije ukinut, amoda i ne moe biti ukinut, pa je samo potisnut, gurnut u polje nesvesnog,pod tepih, ali je, time, i sauvan, konzerviran, pripremljen za povratak iliobnovu... Slinu situaciju imali smo i u socijalistikom razdoblju. ak bi semoglo rei da se avet palanakog integralizma u tom razdoblju oseala naneki nain komotnije, bolje, jer je imala pokroviteljsku utopiju, te, zato, nijebila na vetrometini slobode koja uvek moe da razdelotvori i rasprihomogenizujue, integralistike naloge duha palanke. Zato seKonstantinovi i odluio da napie Filosofiju palanke u vremenu u kojem jeizgledalo da je ta pria naprosto bespredmetna.

Samim povratkom palanakoj osnovici ivota, posle slomakomunizma, doktrinarno jednoumlje je vraeno primitivno-izvornom, oblikusvog postojanja. Palanka je najneposrednije sivilo na sivom i zapravo jesvojevrsni totalitarizam-bez-totalitarizma, bez politike, bez partijskeideologije, bez institucija i mehanizama drave, bez policije itd. Ona jeelementarni, bazini oblik homogenizacije jednog zaostalog, pred-modernogdrutva. U njoj imamo privilegovani oblik zaustavljenog vremena ilidogaanja u kojem se nita ne dogaa.

Na palanakim prostorima, po pravilu, predugo ivi narod sazakasnelim pretenzijama na modernost. Ali i sa uvek zakasnelom i uvek teknadolazeom nacionalistikom samosveu. Palanaki duh je bio i ostaonajvei koniar na toku vremena. On je infrastruktura svih naihnazadovanja. Njegova epohalna uloga obeleava onaj narod koji ivi sasistematski proputenim mogunostima samorefleksije. Zato se tom narodu

29

ne ini opasna jedna opsenjujua nacionalistika ideologija, koja mu,meutim, pridolazi sa obavezujuim razornim efektima.

Eto zato nije previe opasno samo srpsko stanovite, jer je opasanpalanaki duh koji provejava kroz to stanovite i koji je bio i ostaostrukturalna pretpostavka mogueg povratka ne samo ideologijenacionalizma nego i njegove politike prakse. Bez podrke koja dolazi odduha ili aveti palanke, integralistiko i, dakle, celosno, totalizujue srpskostanovite bilo bi zapravo smena pria, sa tunim egzistencijalnimposledicama. Sreom, poslednjih nekoliko decenija duh palanke se, sasvojim ideolokim i politikim produecima, nadvio nad nama, mada pritom nije bio u stanju da izae na kraj sa kritikama koje su mu pridolazile iposebno sa Konstantinovievom Filosofijom palanke koja je njegovalukavstva i radne mehanizme uspeno deifrovala.

Otpori upereni protiv bilo koje kritike integralistikog,homogenizujueg ili organskog shvatanja zajednice u kojoj ivimo nunopostoje, upravo kao faktor same integracije. Zato je integralistiko-fundamentalistiki intonirani Duh samopricanja ne samo skladitepredrasuda koje nam nudi palanaki duh na ovim prostorima, ve je, u istimah, sirenski zov upuen savremenim politiarima i politikantima u Srbiji.Naalost, danas (kao i jue) prisutna i raspoloiva politika vieglasnost uSrbiji skoro da horski ugaa tim predrasudama kao fatalnoj i zatooprostivoj zaslepljenosti sopstvenih biraa. Otuda nije udno to jeFilosofija palanke i sada neprevazieno aktuelno tivo, to je neophodna zarazumevanje onoga to mi u ovom trenutku jesmo i kuda idemo ili, boljereeno, kuda ne bi trebalo da idemo.

argon palanke

Nema nieg udnog u tome to je staro nacionalistiko stanovitenalo u Duhu samoporicanja novi, nadahnuti ton pamfletizma ija poenta jesadrana u vetini primitivnog, podbadajueg udvaranja onome to je upalanakom duhu najgore. Srpsko stanovite je, dakle, argon (ili:pokvareni govor) koji nema nikakav poseban retoriki status, semdemagoko-pamfletskog. Njegov nain govora/pisanja je lien obavezujuerazlonosti, ali, pri tom, eli da sebe prikae kao neto to ima stila... Jer,palanka, to je stil. Ipak, u palanakom argonu imamo jedan stil-bez-stila,

30

poto je to stil koji bi hteo da sebe i svoj pokvareni govor lii sadrinskihokvira i odreenja, obaveza i odgovornosti. Cilj je da takav govor budeprimenljiv na sve to mu je po volji i jo vie na ono to mu nije po volji.

Mora se rei da Duh samoporicanja nije tekst kojeg krasi bilo kakvopreplitanje anrova, sem ukoliko meuanrovsku pometnju shvatimo kao topreplitanje. U srpskom stanovitu koje propoveda g. Lompar na delu jenedoraslost bilo kom anru, pa i anrovskoj kombinatorici. U njemu se svakianrovski izraz odmah transformie u pamfletski antianr, odnosno upamfletizam kao anr. Ipak, sam duh palanke nije lien stila. ta to znai?

Sama re stil (od gr. stylos, lat. stilus obina gvozdena rezaljka ilina jednom kraju zailjeno gvoe kojim se paralo, tj. pisalo po votanimtablicama) oznaava nain pisanja, upisivanja izvesnih misli i u isti mahoznaava ostavljanje traga ukoliko taj trag predstavlja utabanu naviku ilidrugu prirodu. Stil je kolektivna, kodifikovana, stilizovana volja urezana uvotane tablice... U samom duhu palanke sluba stilu kae RadomirKonstantinovi ide do njegovog obogotvorenja. U stvari, stil je nesvesnastruktura palanakog duha. Zato je on sve, a ovek, ta egzistirajua, svesnaindividua neto ve mnogo manje. U tom smislu, nije udno to se u Duhusamoporicanja po pravilu nipodatava ovek, i to, pre svega, u liku bilo kogautora s kojim se polemie, na kojeg se baca ljaga, koji se kleveta.

Filosofija palanke, kao to je poznato, poinje s poglavljem iji nazivje: Stil, najvie naelo palanke; ispred toga stoji: Umesto uvoda. Dabismo razumeli ovaj uvod umesto uvoda, moramo, za trenutak, da se vratimokljunom odreenju palanke kao kvazi-naela ili kao filosofije umestofilozofije. Ova odreenja se ne profiliu na poetku ili na kraju, ve duitave Filosofije palanke. Palanka je duh, nalog, zapovest neprikosnovenogpoela, naela, a to naelo je, kao i svako naelo, negde upisano, utisnuto,urezano. Pri tom, ono se ita kao da je dato po sebi, kao da nije upisano, kaoda je lieno pisanih tragova. To je, dakle, naelo bez jezika i bezinstitucionalnih pravila koja se urezuju na vlastitim tablicama ili upisuju napapiru. Ukratko, to je filosofija iji osnovni zakon, nomos glasi: nemoj dafilozofira. U duhu palanke, kao i u duhu nacionalizma, naprosto, nema i nesme da bude nikakve filozofije, nikakvog miljenja i naroito ne onog kojemisli tzv. svojom glavom.

U pomenutim duhovima ono oznaeno dato je mnogo pre samogoznaitelja ili radikalno bez njega. U tome je bitan smisao ove filosofije-bez-

31

filozofije. Ona je pupanom vrpcom vezana za prvobitni, plemensko-patrijarhalni, primitivno-logocentriki stil, urezan (ili: tetoviran) u naeivote. Pa ako bismo za ovu filosofiju-bez-filozofije morali da kaemo da jojje svojstven palanaki stil, onda to mora biti stil samog oznaenog: plemena,roda, palanke, a ne bilo kakvog oznaitelja (filozofije ili filosofije). Ukratko,to je stil demagokog zavoenja ljudstva, putem zailjenog gvoa kojim separa po njegovom telu, a da ljudstvo to zapravo ni ne zna. Toliko, dakle, osamosvesti palanakog duha ili duha nacionalizma. Sama Stvar je uvek prva.Zato su i etnocentriki demagozi koji dre zailjeno gvoe u rukama, barnaizgled, nebitna pojava, poto je bitna palanaka, jedno-obrazna,sveobavezujua Stvar.

Budui da je palanka svodiva na banalni ivot palanana u njoj i da jeneposrednost njeno naelo, tj. ono po emu jeste sve to u njoj jeste, i buduida reena neposrednost mora da se bespogovorno uvaava, dakle, bez rei,misli, teksta, pisaljke i pisma, onda tako shvaena palanka lii na na stilivota, na zailjeno gvoe kojim se na naoj koi tetovira logos i logikaivota. Sve u svemu, duh palanke je stilizovan u naelo po sebi, to,paradoksalno, podrazumeva odustajanje ili brisanje stilizacije kao nekakvesubjektivne, svesne ili samosvesne operacije. Svi drugi paradoksipalanakog stila proizlaze iz ovog prvog! Zato je palanka neto to se odpojedinca do pojedinca, u vremenu i prostoru, ustanovljuje kao ponavljanjekojim komanduje ne toliko izreeni, koliko urezani palanaki logos. Naelopalanke je preutno pozivanje na ono oduvek-tu i oduvek-takvo, nasupstancijalno-na ivot u njoj, na, kako bi rekao Hajdeger, bezlino se(radi se, ivi se itd.), dakle, na Isto na koje smo uvek ve pozvani, a da to, popravilu, ne znamo i ne primeujemo. Tu pozvanost i to pozvanjeKonstantinovi, s pravom, naziva stilom. Eto zato je stil najvie naelopalanke. Stil je najvie naelo palanke kao to je maternji jezik najvienaelo svakog, pa i srpskog nacionalizma. Naravno, jezik, sam po sebi, za tupatologiju nije nimalo kriv.

Nema palanke bez sutog pamfletizma

U zajednicama bilo koje vrste, priroda je uvek nekako posredovanane-prirodom koju moemo nazvati i kulturom (u najirem znaenju te rei, are kultura, kao to je poznato, dolazi od lat. colere - gajiti, negovati,

32

naravno, ta drugo nego prirodu). Palanka je, u najboljem sluaju,posredovana neposrednost, kao to je to i rod, pleme, kolektivitet. S tim toona sebe hoe i vidi kao istu neposrednost, kao prirodu. Ona bi htelasebe da gaji, neguje kao najneposredniju realnost, dakle, kao zdravu prirodu,rod, pleme. Ali to je neposrednost koja je uvek posredovana izvesnomkulturom. I ponajpre: njenim duhom, sablau, stilom kao uzaludnom,oajnikom tenjom za jedno-obraznou koja bi dopirala donajneposrednije prirode kao po sebi datog zakona, kao samog realizmapalanke.

To oajavanje za jedno-obraznou, kako bi to rekao Konstantinovi,za ponavljanjem kojim komanduje Isto, kako bi rekao Derida, kljuno jeekonomsko i energetsko naelo na kome poiva ne samo duh palanke, nego istil svake homogenizacije. Istorija nam govori da je ovo energetsko naelo ustanju da se raspomami, da zapadne u teku iracionalnost. To proizlazi izsame oajnike prirode jedno-rodnosti ili jedno-obraznosti koja nikad nedostie svoj cilj, kojoj se modernost (kretanje u vremenu) uvek pridodajekao nevoljna kontraindikacija, kao kontrasvrhovitost koja joj izmie. Zato jei stilizovani duh srpskog stanovita nuno duh oajanja za duhom kaoduhom (i dahom) neposrednosti, za duhom zbrinjavanja u Svetu br. 1,naravno, naem svetu, a ne tuinskom, vapaj za duom Tamnog vilajetakao sredita sveta ili mesta na kojem prebiva sredite sveta.

Stil, prema tome, nije neto to protivurei naelu palanke ukoliko jeto naelo primitivno-realistiko, ukoliko je (naizgled) lieno refleksije ipisma. Tzv. zdravi razum je stil. Olako imenovanje, o kojem govoriKonstantinovi, takoe je stil. Egzorcizovanje paradoksa i aporija iz stila jetakoe stil. Stil ne negira primat po sebi datog, ne-pisanog bia; on nijenain pisanja, tekstualno raz-delotvorenje mita prisustva; naprotiv, on jepotrvrda zaustavljene neposrednosti; zaustavljenog ivota; on, samo,potvruje primat i hegemoniju tog u sebi zatvorenog, anti-tuinskog ivota.Zato je mogue rei da stil uva palanku kao to palanka uva njega. tavieon je najborbenije oruje palanakog duha. Eto zato palananin imaizvanredno jako oseanje stila, jer ima izvanredno jako oseanjekolektiviteta, zamrznutog (ili olienog) u tom stilu. Veliki 'svet' je svet koji,mnoinom mogunosti (stilova) razara ovu jedinstvenost stila, ovu njegovujedno-obraznost. Palanaki duh je duh jedno-obraznosti, pre svega, dakle,

33

duh gotovog reenja, obrasca, veoma odreene forme (Filosofija palanke,7).

Mi danas znamo (da li zaista znamo? i koji mi?) da palanka nijenikakvo organsko, ontoloko, eshatoloko (nebesko) ili onto-teloko naelo,mada bi to, naravno, htela da bude. Znamo da ona nije Prvo, mada se izdajeza simulakrum Prvog. Ako je palanka zapoinjanje i zapovedanje, to suznaenja sadrana i u grkoj rei arhe (poelo, naelo), ona je to nastilizovan nain, jer u njoj se ovo zapoinjanje/zapovedanje, realno uzev,svodi na rigidno ponavljajui, uvek isti nain upisivanja, urezivanja upalanake navike, ak i onda kada se prua otpor tim navikama (!), te se,ukratko, njen stil svodi na potvrdu (palanake) prirode kao druge prirode.Zato je najvia filosofija palanke oliena u bezbednom, osiguranom stilu kaoiskonskom ritmu jedno-obraznosti, ali i kao oajanju zbog nikada dovoljnodosegnute jedno-obraznosti. Inae, stil se obino nudi unutar naizgledbenigne sintagme: na stil ivota.

Za palananina, svet je svet sila koje se udruuju ili razdruuju, kon-frontiraju i izvode na front. Sile se zavode u jedinstvo, slogu, da bi sesuprotstavile nekoj drugoj druini/zdruenosti sila. Eto zato palananin imaizvanredno jako oseanje stila, poto, videli smo, on ima jako oseanjekolektiviteta, zamrznutog (ili olienog) u samom tom stilu. Sve to jepreteno lino, individualno (ma u kom pravcu) nepoeljno je pre svega zatoto je obeanje 'sveta' kao ista negacija palanke, dakle obeanje stilskepolivalencije, a ova polivalencija je, za palanaki duh, isto otelovljenjekakofonije, muzika samog pakla (Filosofija palanke, 7).

Kad srpsko stanovite kao stanovite osveenog nacionalizma, svuda,paranoino uoava spregu lokalnih i svetsko-istorijskih sila koje ele dadegradiraju tzv. srpski stil ivljenja, ono u takvom svetu palanakiprojektovanog kretanja postvarenih sila u isti mah vidi stilizovanu mentalnuzbrinutost unutar osiguranih fikcija koje imaju obavezujuu saglasnost zatoto izazivaju obavezujue protivljenje, a imaju obavezujue protivljenje zatoto izazivaju obavezujuu saglasnost. Ove uzajamne obavezanosti, sa-determinisanosti, naravno, ne doputaju u sebi i svom prisustvu ni trunkuslobode bez obzira to su samom srpskom stanovitu, kako ga interpretirapisac Duha samoporicanja, usta puna rei sloboda. U tom silovito-okupiranom prostoru izlino je oekivati da e biti tolerisana prava individuakao sveobavezujua, univerzalna, ljudska... tavie, u samosvesno-

34

nacionalistikom stanovitu nema prava na egzistenciju izvan obavezujuihdeterminacija: plemena, roda, palanke i drugih ontikih i onto-teolokih sila.U toj ravni je, dakle, palanaki duh nuno etnocentriki profilisan ilistilizovan, tako da on na potpuno prirodan nain u sebi zbrinjava i silovitiduh srpskog stanovita.

Kako, onda, da okarakteriemo stil kojim se slui Duhsamoporicanja? Neemo pogreiti ako kaemo da je to, u stvari, stilzaljubljen u sivo palanako postvarenje koje ne zna i ne eli da zna za bilokakvog subjekta, individuu, pojedinca, ve samo za obavezujuu svedenostpoev od onog supstancijalnog: vilajetske homogenizacije. Sve u svemu, toje stil jednog mi pa mi! Onog mi koje se u vremenu ponavlja teei da krozsamo ponavljanje izbrie svaku razliku i da subjektivnost primaknepraroditeljski prvobitnom, izvornom mi. Zato, u svekolikom ovekovomivotu nije vie vano bilo kakvo ja ili ti, vano je samo to golemo inarcisoidno mi. Iliti: mi pa mi.

Eto otkud srpskom stanovitu ova adoracija palanakog postvarenjaili, to se svodi na isto, pred-modernog esencijalizma uperenog protiv lineodluke i slobodne egzistencije oveka gde god da on bitie. Bez sumnje,poreklo toga treba traiti u nedostatku elementarne filozofske kulture ovogsamosvesnog, a neosveenog nacionalizma. Ipak, nedostatak kulture udanas aktivnom nacionalizmu nadoknauje se pamfletizmom kao pomenutimstilom-bez-stila, kao nemonim bacanjem uvreda i ljage na sveoponente. Konstantinovi je s pravom tvrdio da nema duha palanke bezsutinskog pamfletizma. A to je, u stvari, pokuaj da se, traenjem krivca'napolju', u 'svetu', ospolji, objektivira mrnja koja je izraz neizbenostitragine egzistencije (v. str. 24). A ta traginost se, pre svega (mada ne iiskljuivo), ogleda u traginosti samog roda u agoniji, traginosti istorijskihporaza koje je u vie navrata morao da istrpi nacionalizam, a samim tim inemoni moralizam rodne misli, koji se na te poraze nadovezao.

Pamfletizam je u sutini alosna reakcija na palanako-patrijarhalno-nacionalistiki gubitak subjekta u igri razobruenih sila. On je izrazostraenosti u kojoj iezava ne samo vlastitost, nego i vlastitosti najdraaStvar. U stvari, on je neurotina (ili: paranoina) reakcija na pomenutigubitak. Zato pamflet moe da bude samo oblik simulirane tragedije,odnosno uzaludnog pokuaja da se tragedija izigra, prevari.

35

U isti mah, pamfletizam je odbijanje sukoba u subjektu 'prenoenjem'njegovim u iskljuivi sukob sa svetom, ali sukob koji je egzistencijalnoprividan jer je ovde subjekt prividan... (25). Ukoliko je vea neijanesposobnost da se sukobi sa samim sobom, da samoporekne sopstvenepreivele likove opstanka, svoje besmislice i gluposti, utoliko je u njemu, spravom smatra Konstantinovi, vea udnja za pamfletizmom. Zato ovajudes obeleava skoro svaku stranicu Lomparovog Duha samoporicanja. Onnije rezultat zagriene proizvoljnosti, ve, pre, uinak konstitucionalnonemonog, jer palanakog, duha. Iako je samo na prvi pogled izrazrastrzanosti i sukoba, tako da u tom smislu kao zagriena ideologijaprotivurei duhu jedno-obraznosti i celosnosti, ipak pamfletizamsamosvesno-nacionalistikog stanovita je, naprosto, apriorizam koji uvekvojuje za praroditeljsku, rodnu ili rasnu Istinu-Celinu!

Za kakav god ideoloko-politiki i civilizacijski model, nalog ilinormu da se danas opredeli Srbija, infrastrukturna osnova tog kretanja ne bismela da bude oliena i obezliena u klevetnikom duhu kvaziknjievnogantievropejstva. To je kritiki aksiom koji nam kae: kleveta je, u stvari,polemocentriki teg, sidro ili sredoteni, etno-centripetalni nalogimperativnog zbijanja, zaustavljanja, zaglibljavanja u blato i nemo, te,prema tome, svakako nije nikakvo kretanje napred. Kao to tradicionalizamnije spojiv s modernizmom, tako i etnocentriko kretanje nije spojivo sacentrifugalnom socijalnom otvorenou. Sam R. Konstantinovi je uFilosofiji palanke vie nego jasno pokazao zato je to tako. Ali, za sam duhDuha samoporicanja, odnosno za taj projekt modernog, samosvesnognacionalizma to je moralo biti podlono bespotednoj kritici.

Udrueni ideoloki poduhvat

Tekst O srpskom stanovitu: mi pa mi, objavljen u asopisuSarajevske sveske (br. 37-38, 2012), predstavlja nedvosmislenu kritiku prvogizdanja Duh samoporicanja (Novi Sad, 2011). Ta kritika se, oigledno,ogreila o hermeneutiki senzibilitet koji provejava Duhom samoporicanja,odnosno njegovim razumevanjem modernog, samosvesnog srpskognacionalizma. Zato se u treem, dopunjenom izdanju te knjige pojaviopolemiki dodatak kojem je autor dao naziv: U senci tuinske vlasti (strane:443638). U ovom dodatku g. Lompar se osvre ne samo na moj tekst iz

36

Sarajevskih svezaka ve i na tekst Dejana Ilia Okretaj toka, koji jeobjavljen na sajtu Peanika (2012). Pri tom, g. Lompar u reenom dodatkuuopte ne pominje imena svojih kritiara, kao da oni i nisu pisali svojetekstove, ve kao da su ih pisale (medijske) institucije: (1) Peanik i (2)Sarajevske sveske. Kada autor Duha samoporicanja eli da kae M.Belani, on kae: Sarajevske sveske. Taj polemiki manevar teak je prekosto strana. Poenta operacije je sledea: zasipajui kritikama svoje kritiare(tj. Dejana Ilia i mene) pisac Duha samoporicanja istim gestom kleveta iizvesne medijske institucije, njihove urednike i saradnike, kao i udrueniideoloki poduhvat koji njih, navodno, pokree...

Deo objanjenja za tu operaciju dao je sam g. Lompar, dajui doznanja ve na poetku svog dodatka (treem izdanju) da on ne iznositrvrdnje ili stavove svojih oponenata, pa ni problem koji se tu pojavljuje, akni samu optunicu, ve da iznosi izvesnu presudu: re je o udruenomideolokom poduhvatu, o kolektivnom poduhvatu, o politikom potkazivanjui tome slino. Uverljivost ovakve presude oituje se, po piscu Duhasamoporicanja, ve u samoj dramaturgiji povuenih poteza. I sad bi nekomogao da pomisli kako to nagovetava neku neobinu dramu, ako ne itragediju... Meutim, po g. Lomparu, najvaniji deo pomenute dramaturgijeogleda se u injenica da se kritike Duha samoporicanja i srpskog stanovitapojavljuju u Peaniku i Sarajevskim sveskama! I za g. Lompara to jesasvim dovoljno. On nema nikakvu dilemu: njegovi kritiari zastupajumiljenje koje je samo jezgro i delatni momenat ideologije sekularnogsvetenstva. Prema tome, ni Peanik ni Sarajevske sveske nisu obinimediji, ve su mnogo vie od toga: eksponenti ideologije sekularnogsvetenstva... ta god da to znai.

Umesto jednostavne rasprave, civilizovanog dijaloga, pa i sporenjaargumentima, srpsko stanovite prihvata borbenu, manihejsku, crno-beluideologiju u kojoj se oponenti unapred tretiraju kao postvarene sile,neprijatelji koji se nuno okupljaju, zbijaju redove, ideoloki i politikigrupiu, oko proizvoljno sazdanih kolektivnih entiteta kao to su sekularnosvetenstvo, kolonijalni apologeti, savremeni titoisti i tome slino. Taj stilsrpskog stanovita neodoljivo podsea na ideoloka klevetanja iz razdobljamekog totalitarizma, gde po pravilu nisu kritikovani pojedinci, ve grupe(recimo: reakcionari, liberali, anarhisti, anarho-liberali itd.). Te grupe ilioni su bili definisani kao unutranji neprijatelj koji sklapa tajni savez sa

37

spoljanjim neprijateljima i zajedno sa njima oliavaju kako bi inovativnorekao g. Lompar kolonijalne apologete. A to je, zatim, razlog to ovajteoretiar knjievnosti XVIII srpskog veka moe da tvrdi: oni koji su seusmerili protiv sadraja i zakljuaka moje knjige nisu pojedinci kao takvi,ve su oni predstavnici ideologije koju podvrgavam kritici (453).

Kao batinik osmnaestovekovnog provincijalnog duha, g. Lompar neraspravlja sa stavovima koje Dejan Ili i ja izlaemo u pomenutimtekstovima, ve sa sopstvenim iskrivljenim, ideolokim i, zapravo, smenimpseudo-interpretacijama tih stavova i tekstova. Time on pokazuje ta jevaljan nain da se srpsko stanovite privede samosvesti. Re je o metodiinterpretativnog izoblienja svega to dolazi spolja, s ciljem da se raspravljasamo sa samim sobom, odnosno sa vlastitim utvarnim konstrukcijama.Upravo u ovom postupku profilie se priroda srpskog stanovita kaosamoosveenog nacionalizma. Sam postupak takvog samoosveivanjasavreno je u skladu sa palanako-pamfletskim stilom koji provejava Duhomsamoporicanja kao njegov kljuni i, svakako, strateki opredeljeni afinitet.

Ali ovo unienje komunikacijske kulture, njeno svoenje naobesmiljavanje svakog oponenta, lei dakle to vie puta treba napomenuti u samoj sri srpskog stanovita, budui da ono tei da svaku misao kojamu se suprotstavi odmah polemocentriki izoblii, i zatim, da je takoizoblienu ponudi kao dokaz vlastite etnocentrike vizije. Ukratko, za piscaDuha samoporicanja sve se, manje-vie, svodi na neobini konstrukt nekoggrupnog, udruenog ideolokog poduhvata, iza kojeg se kriju sukobiistorijskih sila... Zato se u toj knjizi ni sam autor ne pojavljuje kaopojedinac, ve samo kao eksponent srpskog stanovita ili srpske kulturnepolitike.

Kao vrhovni dokaz da je, u sluaju Ilievog i mog teksta, re oudruenom ideolokom poduhvatu g. Lompar navodi injenicu da mipodjednako vrimo bezuslovnu kritiku samog pojma srpsko stan