PREDAVANJE ZA JEDANAESTU NEDELJU (27,28. APRIL)

NASTAVNE JEDINICE:

-NASTAVNE METODE;

-METODE PREUZETE IZ SPORTSKOG TRENINGA;

-DIDAKTIČKI PRINCIPI U NASTAVI FIZIČKOG VASPITANJA (prezentacije studenata)

NASTAVNE METODE

Nastava fizičkog vaspitanja je, kao što je već poznato, jedan vrlo složen i organizovan obra-

zovno-vaspitni proces, zasnovan u prvom redu na učenju.

Šta je učenje? Učenje je menjanje individue.

Poželjno je da promene koje nastanu učenjem i vežbanjem u nastavi fizičkog vaspitanja budu

trajne.

Krajnje jednostavno objašnjenje metoda (od grčke reči methodos = put, način) je da se one

najčešće shvataju kao put, planski postupak u proučavanju činjenica ili najčešće kao način izlaganja

sadržaja. Dakle, one su osnovni način kojim se realizuju cilj nastave i mnogi zadaci nastavnog proce-

sa. (međutim, ne možemo u potpunosti poistovetiti termin metoda i način, jer metoda ima šire znače-

nje od načina).

Bilo koja definicija metoda, ukazuje na isto, a to je da se na samom času stalno razmenjuju in-

formacije, uputstva i poruke između nastavnika i učenika (kao i učenika međusobno). To krajnje

uprošćeno znači da se didaktičke metode u jednom savremenom pristupu mogu shvatiti kao postupak

razmene poruka i informacija na času.

Nastavne metode proističu iz nastavne prakse, jer svaki nastavnik stalno istražuje i iste dopu-

njuje raznim inovacijama.

P. S. Lesgaft je rekao: „Metoda-to sam ja“.

Postoji mišljenje da metode treba deliti na one koje su zasnovane na rečima, zatim metode za-

snovane na posmatranju i na kraju, metode zasnovane na praktičnim aktivnostima.

U nastavi fizičkog vaspitanja kao specifično obrazovno-vaspitno područje uglavnom se i kori-

ste samo neke od didaktičkih metoda, a najefikasnije su:

- metode žive reči (usmenog izlaganja, verbalne komunikacije),

- metode prikazivanja i posmatranja (očiglednosti, demonstracije, pokazivanje, prikazivanje i

ilustracija),

- metode praktičnog vežbanja - analitička, sintetička i kompleksna.

Sam izbor metoda zavisi od konkretnih zadataka na času, specifičnosti nastavnih sadržaja, tipa

časa,od nivoa sposobnosti učenika, spoljašnjih uslova, materijalne baze, itd.

Iskustva iz prakse nam često ukazuju da su sve metode međusobno povezane, vrlo često

se uzajamno dopunjuju i najčešće se koriste uporedo- naizmenično.

METODA ŽIVE REČI

Pored već navedenog termina u naslovu, ova metoda se u literaturi najčešće označava i kao

metoda verbalne komunikacije, gde se akcenat stavlja na usmenu komunikaciju i što ukazuje da

je protok informacija na relaciji nastavnik – učenik, obostran.

U prošlosti su pojedini autori uprošćavali značaj ove metode, pa čak dovodili u pitanje i

opravdanost njenog korišćenja pravdajući to jednim generalnim stavom da se na časovima fizičkog

vaspitanja ne priča, već se vežba. Međutim, reč predstavlja još uvek jedno od najjačih sredstava de-

lovanja na ljude. Tu svoju moć nije izgubila čak ni danas.

Jedino pitanje koje se tu postavlja je koliko je vremena potrebno da bi se učenicima mogle pru-

žiti korisne, potrebne informacije i otkriti prave vrednosti fizičkog vežbanja. Manje od par minuta

na času je nedovoljno vremena za korišćenje ove metode, kao što i „teorijska“ predavanja u trajanju

celog časa predstavljaju promašaj.

Pomoću reči se uspostavlja prvi odnos između kretanja učenika i stvaranja prve predstave (slike)

o konkretnom željenom zadatku.

Živa reč nastavnika postaje nezamenljiva kada se pred učenike postave tri pitanja koja su ključna

za svako fizičko kretanje:

I - šta je to fizičko kretanje?,

2 - čemu ono služi?, i

3 - kako se izvodi?

Drugim rečima, verbalna metoda nema altemativu kada treba pružiti: informacije, tehnička uput-

stva i vrednosne poruke.

Zbog svega toga i kažemo da se u nastavi fizičkog vaspitanja ova metoda primenjuje kroz

opisivanje, objašnjenje, analizu i razgovor.

Opisivanje se primenjuje pre početka obučavanja bilo kog elementa, kada treba stvoriti kod

učenika prvu predstavu o zadatom kretanju. To su ujedno i prve informacije učeniku jer svakom po-

kušaju sistematskog izlaganja nekih bitnih detalja mora da prethode izvesne uvodne napomene. Zato

se i kaže da je to prvi korak kojim se učenici upoznaju sa tim šta i kako treba nešto da rade.

Objašnjenje je dominantni oblik ove metode koji se koristi u početnim fazama obuke nekih

kretanja i to je postupak koji obično sledi i dopunjuje opisivanje. (najveći efekat postiže kada se do-

punjuje sa demonstracijom). Objašnjavanje je osnovni modalitet metode žive reči jer se koristi i u

nastavnim situacijama kada treba da se daju osnovne i iscrpnije informacije i o suštini pokreta, tehni-

ci izvođenja, efektima, uslovima, fizičkim zakonitostima, biomehaničkoj analizi pokreta, stavova,

pravila, itd.

Objašnjenja moraju biti jasna, razumljiva, koncizna, tačna i precizna, prilagođena uzrastu uče-

nika i njihovim psihofizičkim sposobnostima. Ova metoda podrazumeva i obavezno korišćenje struč-

nih termina.

Analizom se u smislu efektivnost i efikasnosti može dosta postići uz apostrofiranje eventualnih

grešaka. Analizom i razgovorom sa učenicima nastavnik vrši korekcije, i pravilno biranim rečima stimuli-

še učenike pre, u toku, i nakon vežbanja.

Postoji još jedna posebna grupa (metodskih) postupaka koji su često prisutni u raznim situacijama

na času i koji se takođe ubrajaju kao neki oblik verbalne metode. Takve verbalne kontakte obično naziva-

mo impulsima, i koristimo ih sa ciljem da podstaknemo ili da pažnju učenika usmerimo na određene

momente koji u datom trenutku mogu biti od presudnog značaja za uspešno savlađivanje vežbe. To su:

komande, naređenja, ukazivanja, upozorenja, taktiranje, napomene, pohvale, kazne, intervencije, opaske,

uzvici, signali, itd.

Koliko će se na jednom času fizičkog vaspitanja primenjivati ova metoda zavisi pre svega od

nastavnika, a i od učenika. (subjektivnih čiilaca)

Sto se tiče nastavnika, korišćenje ove metode zavisi pre svega od nivoa njegove opšte stručno-

sti, i od nivoa njegove stručnosti u odnosu na konkretnu nastavnu oblast i temu koja treba biti obra-

đena (jer nemaju svi nastavnici iste sposobnosti i ista znanja za sve nastavne sadržaje). Dalje, jako je

bitan i lični stav nastavnika o tome da li je i koliko je neophodno koristiti ili ne koristiti verbalne me-

tode rada na času.

Ako posmatramo koliko korišćenje ove metode može zavisiti od učenika, onda treba obratiti

pažnju na sledeće: na prvom mestu uzrast učenika, pa i njihov odnos i stav prema časovima fizičkog

vaspitanja.Zatim, od samog sadržaja časa i od toga da li se on poklapa sa njihovim željama i intere-

sovanjima. Na kraju i od raspoloženja učenika sa kojim su došli na čas tj. da li ono odstupa od uobi-

čajenog i onog koje je potrebno za normalan rad.

Pored njih, naravno, postoje još neke situacije i uslovi koji mogu uticati na isto, a koje obično

ubrajamo u objektivne momente: na primer, da li je zadana fiz.aktivnost od ranije možda već po-

znata učenicima, i u kojoj meri.( u zavisnosti od procene koliko je poznata ili ne, zavisiće i odluka

nastavnika kako će je i koliko će je verbalno predstavljati). Ukoliko se radi o fizičkom vežbanju ko-

je je na bilo koji način već poznato, onda će se i korišćenje verbalne metode značajno smanjiti i sve-

sti na svega nekoliko usputnih rečenica i informacija.

Dalje, bitno je uzeti u obzir i tip časa. Da li će se na času obrađivati neka nova fizička kretanja

i vežbe, ili će se uvežbavati i usavršavati već naučeno.

Isto tako da li će na času dominirati rad na razvijanju motoričkih sposobnosti - kondicioni čas,

ili rad na usvajanju novih tehnika i njihovo usavršavanje. Tako ćemo imati časove gde se akcenat

verbalne metode stavlja isključivo na proceduru i organizaciju vežbanja (organizaciono - tehnički po-

slovi), a informisanje učenika o datom vežbanju biće zanemarljivo i svedeno na najmanju meru. U

drugom slučaju će pak sve informacije o izvođenju date vežbe (mehanička prezentacija celine i bitnih

delova vežbe) biti krajnje precizne i sistematski izložene.

Pregled situacija kada se najčešće koriste neki od oblika verbalnih metoda:

- saopštenje o planu vežbanja i pojedinih izabranih kretnih zadataka,

- formiranje radnih jedinica i zaduženja za svaku od njih,

- komande za početak rada i objave prekida rada,

- ukazivanje na uočene greške u radu i saopštavanje dopunskih detalja,

- suđenje na takmičenjima ili utakmici na času i komentari suđenja,

- objava rezultata i pobednika, ili prozivka najboljeg igrača - vežbača,

- posredovanje u konfliktnim situacijama i sporovima između učenika na času,

- razna stimulativna, regulativna ili korektivna dejstva rečima kao što su razniuzvici, izrazi, iz-

ricanja, a sa ciljem podsticanja, bodrenja, ohrabrivanja, pohvala, prekora, opomena i sl.,

- poziv za konačni prekid rada i spremanje vežbališta,

- analiza rada na času - kratak osvrt rada na odrađenom času i eventualno povlačenje paralele

sa radomkoji se očekuje na sledećem času,

- pitanja učenika vezano za čas i odgovori na njih.

Sve u svemu, predstava i pojmovi o određenom fizičkom kretanju koji se žele preneti učenici-

ma zahtevaju da se ova metoda koristi neposredno pred početak vežbanja, u toku vežbanja, pa i po

završetku važbanja.

Napomena:Jedna od sugestija na koju se stalno ukazuje je da izlaganje nastavnika mora da ima

neki smisao. To podrazumeva da se njegovo obraćanje direktno odnosi na materiju.

Druga sugestija nas vraća na dužinu izlaganja. Čas fizičkog vaspitanja svakako nije situacija

predviđena za duge govore. Glavna odlika nastavnikovog izlaganja treba da bude konciznost, samo

kada je neophodno, u pravoj meri. Čas će biti neuspešan ukoliko bude više priče nastavnika nego ve-

žbanja učenika.Znači,delovati na pravi način i u pravo vreme.

Uspešno izlaganje podrazumeva i da bude jezički korektno i gramatički ispravno, pre svega

prilagođeno uzrastu učenika kojima se obraća. To podrazumeva i obavezno korišćenje i objašnjenje

stručnih termina.

Konačno, nastavnik uvek kada je to moguće treba u izlaganje da uključi i učenike. To ne pod-

razumeva isključivo postavljanje pitanja učeniku, već otvoreni razgovor. Dakle, monolog-ne, dijalog-

da.

METODA PRIKAZIVANJA I POSMATRANJA (DEMONSTRACIJE)

Kada je reč o ovoj metodi u stručnoj literaturi nije redak slučaj da se ona često navodi i kao

metoda očiglednosti.

Kada je reč o nastavi fizičkog vaspitanja uporno već niz godina dominira metoda demonstraci-

je i to najčešće u obliku neposredne demonstracije (prikazivanja) od strane samog nastavnika fizič-

kog vaspitanja. Prema tome, i pored toga što se na času fizičkog vaspitanja prvi kontakt između uče-

nika i vežbe uspostavlja rečima, ipak je vizuelna komunikacija u daljem postupku najprisutnija.

Eksplicitnom primenom metode demonstracije učenici stiču vizuelnu sliku (predstavu) o ele-

mentu koji nastavnik izvodi. Upotreba ove metode značajno ubrzava i pomaže proces obuke.

Da bi mogli potpunije da predstavimo ovu metodu, moramo se pozabaviti i nekim njenim obli-

cima. To su pokazivanje, prikazivanje i ilustracija na času fizičkog vaspitanja.

.

Pokazivanje je gledanje autentičnog. To je posmatranje određenih pojava koje se odvijaju u,

za njih, autentičnim uslovima. Ako to shvatimo tako, onda je jasno da se mnogi od elemenata raznih

sportskih aktivnosti: skok- šut, dribling, gol, sedmerac, servis, blok, skok u dalj, i sl. mogu pokazati

samo na sportskim terenima, utakmici, stadionu, takmičenju.(posmatraju se pojave koje se odvijaju u

originalnim uslovima). Te pojave se ne mogu pokazati u nekim drugim uslovima jer onda gube svoju

autentičnost. Zato je i mogućnost njihovog pokazivanja u didaktičke svrhe ograničena. Drugim reči-

ma, to bi podrazumevalo odvođenje učenika u te tzv. autentične okolnosti i situacije da bi im pokaza-

li određenu pojavu ili aktivnost. Stoga se s pravom postavlja pitanje da li je i koliko moguće da na-

stavnik fizičkog vaspitanja stalno vodi svoje učenike na neke od sportskih manifestacija svaki put

kada želi da im pokaže neki elemenat, vežbu kretanje, i sl.

Pa šta nam onda preostaje?

Ukoliko nismo u mogućnosti da određenu pojavu pokažemo onda ćemo za dobar deo program-

skih sadržaja iz fizičkog vaspitanja umesto pokazivanja koristiti prikazivanje.

Prikazivanje je pokušaj nastavnika da određene pojave ili kretanja maksimalno verno prikaže

(što je moguće tehnički korektno), ali u uslovima i mestu gde se odvija čas fizičkog vaspitanja..

Prikazivanje se na času fiz. vaspitanja može odvijati na dva načina: neposredno i posredno.

Neposredno prikazivanje podrazumeva situaciju kada određeno fizičko kretanje-vežbu izvodi

(prikazuje) predmetni nastavnik, ili neki od učenika iz odeljenja koji je za to sposoban i instruisan od

strane nastavnika.

Posredno prikazivanje obično podrazumeva korišćenje različitih tzv. pomoćnih sredstava i to

od onih najprostijih, pa do sve složenijih.

Tako imamo prikaz određenog motoričkog zadatka kao crteže cele ljudske figure ili iscrtavanjem

osnovnih poluga ljudskog tela u položaju koji zahteva određena tehnika pokreta (slika 1 i 2).

slika1

slika 2

Kod sportskih igara se neke složenije radnje i kretanja gde učestvuje veći broj igrača, obično

pojednostavljeno prikazuju raznim šematskim prikazima. (slika3.)

slika 3

Razni crteži i fotografije ne moraju, po pravilu, da prikazuju samo proste i jednostavne vežbe. Na

ovaj način je moguće prikazati i složenije vežbe - kinogram. (slika 4.)

slika 4

Neka od fizički složenijih situacija i kretanja u nekim kolektivnim sportovima mogu se prika-

zali i savremeniji i tehnički složenijim sredstvima. Tu se pre svega misli na korišćenje nekih od ure-

daja kao: grafoskop, kinoprojektor, magnetoskop, metronom, video, tv, dvd, lap-top,video bim, i sl.

O mogućnostima korišćenja takvih tehničkih uređaja je suvišno trošiti reči, ali budimo realni, nameće

se i pitanje koliko je moguće koristiti takve tehničke aparate u uslovima u kojima se čas sprovodi - u

fiskulturnoj sali ili na školskom igralištu.

Ilustracija je kao didaktički pojam vrlo bliska prikazivanju. Ona u stvari predstavlja u neku

ruku nastavak prikazivanja. (da bismo je pravilno shvatili, moramo ukazati da nju ne treba posmatrati

u njenom izvornom značenju isključivo kao korišćenje nekog likovnog priloga). U nastavi fizičkog

vaspitanja ilustracija se shvata na malo drugačiji način.

Između prikazivanja i iliustracije postoji dosta sličnosti, ali ima i razlika.

Prikazivanje obično predstavlja određenu pojavu ili aktivnost u celini, a ilustracija se vezuje za

detalj koji jeste deo te celine, ali je iz nekog razloga manje vidljiv, ili nevidljiv, ali je bitan. Odnos

prikazivanja i ilustracije može se predstaviti kao odnos opšteg i posebnog.

Ilustracija se obično vezuje za posredno prikazivanje što je i logično jer je jedino tako i mogu-

će baviti se jednim izolovanim i izdvojenim delom vežbe. Kod neposrednog prikazivanja jednostav-

no je nemoguće i praktično neizvodljivo ilustrovati samo jedan detalj izdvojen i izolovan od ostalih

povezanih u jedinstvenom kinetičkom lancu. Ne postoji mogućnost da se ostatak kretanja isključi. S

druge strane, pojedina kretanja, da bi bila uspešno izvedena, podrazumevaju i određenu brzinu izvo-

denja, koja opet otežava da se pravovremeno ukaže na detalj ili više njih ( otežano jeste ali ne i

nemoguće).

Ilustracija, prema tome, može biti deo crteža, kinograma, fotografije, u zavisnosti o kakvom je po-

srednom prikazivanju reč. Važno je samo da se posebnim intervencijama prikažu bitne informacije

na ključnim mestima tokom izvođenja date vežbe. Na sledećim primerima jasno je označeno koji deo

posmatramo kao ilustraciju (slika 5.) .

slika 5

Ilustracija je prisutna i kod korišćenja složenijih i modernijih tehničkih pomagala koji omogu-

ćuju posmatranje raznih snimaka ili nastavnih filmova. U tim uslovima moguće je određena kretanja

posmatrati u željenoj dinamičkoj formi.Šta je usporavanje snimaka ili čak zaustavljanje istih u odre-

đenom trenutku (tzv. stop kadrovi), kao i više puta ponovljena situacija? Pa naravno- ilustracija.

Srećemo se i sa takvim situacijama kada ilustracija ne mora biti povezana sa nekim od likovnih

sredstava, već može biti i muzička, verbalna itd. (to su situacije kada neki deo muzičke podloge uka-

zuje na detalj koji želimo ilustrovati ili kad tokom vežbanja verbalno ukazujemo na njega).

Napomena: -Svaki pojedini elemenat ili kretanje u celini mora biti korektno izvedeno. To

znači da elemenat mora biti tačno izveden u smislu brzine, položaja tela, dužine trajanja, itd. Kreta-

nje može biti u početku izvedeno i usporeno, međutim, uvek mora da bude izvedeno tačno i tehnički

doterano.

-Nastavnik može određenu vežbu da izvede tako što će je prikazati i sa greškama koje se upor-

no ponavljaju, ali u tom slučaju mora jasno da pruži učenicima informaciju šta je svrha takvog izvo-

đenja i da insistira da obrate pažnju na sve nepravilnosti. Nastavnik mora argumentovano da objasni

učenicima kako se ona ne sme raditi, a oni moraju biti spremni da uporede i analiziraju svoja kretanja

i da sve to kritički i prihvate.

-Ukoliko se radi na uspostavljanju prvog kontakta učenika sa određenom vežbom koja je pred-

met obučavanja, onda je neophodno da se vežba prikaže u celini i to nekoliko puta uzastopno kako bi

učenicima pružili mogućnost da je više puta posmatraju. Tada se vežba izvodi na način koji je za nju

uobičajen i kako se inače koristi u praksi. U tom smislu nastavnik sve uslove izvođenja mora da po-

desi prema sebi (visinu sprave, visinu letvice, visinu prepone, visinu mreže, startni blok, udaljenost

sprave, podešavanje sprava, dužinu zaleta, itd.). Kod kasnijih prikazivanja može se to činiti uspore-

no, a ukoliko je neophodno mogu se prikazivati i samo neki od delova vežbi tj. neki značajniji detalji

ili faze kretanja.

-Vreme između određenih pokušaja prikazivanja pa i tokom istih treba dopuniti i pratiti ih do-

datnim objašnjenjima i uputstvima.

-Mesto nastavnika tokom prikazivanja podrazumeva takav položaj da ga svi učenici mogu vi-

deti. U isto vreme takav položaj mu mora obezbediti i punu kontrolu nad učenicima. U zavisnosti od

vežbe, nastavnik bira stranu kako će biti okrenut prema njima. Bilo bi dobro, a u nekim slučajevima

čak je i neophodno, određenu vežbu prikazati sa više strana kako bi je učenici videli iz svih uglova.

-Pomenuta je i mogućnost da nastavnik prikazivanje određene vežbe prepusti i nekom od uče-

nika ukoliko proceni da on to iz nekog razloga može uspešno da obavi. Toj situaciji nastavnik može

da pribegne jedino ukoliko iz objektivnih razloga nije u stanju da to učini lično. Međutim, i onda ka-

da prikazivanje prepusti učeniku, neophodno je da učenik unapred bude pripremljen za to, kao i da

to prikazivanje teče po instrukcijama nastavnika.

METODE PRAKTIČNOG VEŽBANJA

Nikakvog efekta nema ako nastavnik rečima objasni vežbu, pa je zatim i prikaže, ukoliko se

učenici ne dovedu u situaciju da pokušaju da je i sami praktično izvedu. Uostalom, praktično vežba-

nje u sportskim salama, na igralištima i ostalim terenima predstavlja i glavnu odliku nastave fizičkog

vaspitanja.

Ova metoda vodi ka toliko željenom funkcionalnom povezivanju teorije i prakse u kojima uče-

nici stiču potrebna praktična i teoretska znanja, veštine i navike iz oblasti fizičkog vaspitanja. Vred-

nost ovih metoda ogleda se i u tome što učenike direktno osposobljava za kasnije samostalno vežba-

nje i ostale sportske aktivnosti, a što sve to naravno utice i na povećanje nivoa njihovih motoričkih,

funkcionalnih i sportsko-tehničkih sposobnosti.

Praktično vežbanje učenika je određeno sa više metoda. U tom smislu razlikujemo: sintetič-

ki, analitički i kombinovani metod.

Sintetički metod

Ova metoda je najprirodniji i najprikladniji način praktičnog vežbanja u nastavi jer podrazume-

va da se određena vežba ili kretanje odvežba u celini. Na taj način se ne narušava povezanost i jedin-

stvo elemenata od kojih je sastavljeno kretanje. Sve to značajno ubrzava i proces automatizacije od-

ređenog kretanja.

U kojim je nastavnim situacijama to moguće i primeniti?. Prvo, u slučaju kada određena vežba

ili kretanje nije motorički složeno tako da učenici mogu odmah pristupiti izvođenju u celini, ili u dru-

gom slučaju ukoliko se radi o kretanju ili vežbi koja je iz nekog razloga već od ranije poznata učeni-

cima.

To znači da kada je reč o početnim fazama obučavanja, učenje vežbi u celini može da izazove

određene poteškoće. Zato se ovaj metod mnogo češće primenjuje u postupku uvežbavanja i usavrša-

vanja nove motorne navike.

Sintetički metod podrazumeva učenje vežbi u njenom završnom obliku, što je uostalom i kraj-

nji cilj obučavanja. Međutim, u praksi je prisutan i drugi način koji podrazumeva učenje vežbi u

olakšanoj formi (ili uslovima), a pri čemu se vodi računa da se ne remeti motorička struktura. Na taj

način ostaje kao prioritet izvođenje vežbe u celini, s tim da se menjaju uslovi u kojima se ona izvodi

kako bi proces učenja tekao lakše i kako bi se otklonili nedostaci koji ograničavaju upotrebu ovog

metoda (na primer korišćenje švedske klupe umesto grede, vežbanje na niže postavljenoj spravi, po-

jačana asistencija, izbačaj kugle iz nešto većeg kruga za bacanje, korišćenje lakše kugle za bacanje,

preskok preko nisko postavljene letvice, izvođenje kretanja bez lopte, izvođenje tzv. imitacionih ve-

žbi, korišćenje određenih trenažera, sprava i rekvizita kao što su sajle, odskočne daske, sunđeri, lopte

manjeg obima, itd.).

Analitički metod

Ovaj metod podrazumeva da se pri učenju vežbe, ista raščlani (podeli) na delove koji se poje-

dinačno obučavaju. Kada se delovi savladaju u zadovoljavajućoj meri onda se povezuju u celinu.

(Tako na primer, kod savladavanja neke od plivačkih tehnika posebno se obrađuje rad nogu, rad ru-

ku, disanje, pa se tek onda sve to povezuje u celinu. Takvih primera srećemo i kada je reč o drugim

nastavnim oblastima: kod preskoka u gimnastici se posebno uvežbavaju tehnika odskoka, prelaza

preko sprave, doskoka, zaleta, itd; u atletici kod skoka udalj, uvis, kod bacačkih disciplina i sl.).

Suština ovakvog pristupa je u tome da se raščlanjivanjem neke složene vežbe, u stvari, ceo postupak

učenja pojednostavljuje tj. olakšava. Pojedini elementi se usvajaju postepeno korak po korak.

Podela vežbe na delove se ne može prosto shvatiti, već ona zahteva da se o tome i te kako vodi

računa. Mora se uzeti u obzir pre svega struktura i motorička povezanost delova. Drugim rečima, iz-

dvojeni delovi vežbe moraju predstavljati sami za sebe logične celine. Nepravilno raščlanjivanje sve-

deno na prostu mehaničku podelu u tom slučaju pre će naneti štete i biti kontraproduktivno.

Korišćenje ovog metoda je prema tome neophodno skoro uvek kada se radi o usvajanju tehnič-

ki složenih vežbi, sa kojima se učenici prvi put susreću.

Međutim, i pored toga što je efikasan u navedenim situacijama, ipak se mora voditi računa o to-

me da se ovaj metod primenjuje oprezno. Ukoliko se dugo uvežbava po delovima to može dovesti do

automatizacije, koja kasnije otežava spajanje istih u prvobitnu celinu. Iz tog razloga treba težiti ka tome

da se vežba raščlanjuje na što manji broj delova i kraće zadržavanje na njima.

Drugi razlog je što odredene predvežbe mogu biti korisne dok se vežba po delovima ali kod

povezivanja delova u celinu mogu dovesti do stvaranja nekih nepovoljnih navika, (usporavanje, pre-

dugo zadržavanje u nekom položaju, i sl.).

Naime, poznato je da je jedna od slabijih strana ovog metoda upravo to što ponekad razbija

unutrašnju vezu celine, a što se to kasnije odražava na to da ritam i dinamika pokreta nisu adekvatni

onome što je potrebno da bi se izvela vežba u celini.

Da bi se mogući nedostaci mogli preduprediti, preporučuje se primena jedne varijante ovog

metoda koja se naziva analitičko- konstruktivna. Ona podrazumeva da se vežba raščlani tako da sva-

ki deo koji se obrađuje može da se spaja sa već naučenim. Zato se pre svega utvrđuje pravilan redo-

sled vežbanja, odnosno redosled kako će se pojedini delovi uključivati. Pri tome ne mora se uvek ići

logikom od početka prema kraju vežbe. Nekad je potrebnije usvojiti onaj deo ili fazu vežbe koji čini

osnovu te vežbe, a tek kasnije ostale delove koji se sa njim objedinjuju.

Ako je pravilno korišćen, ovaj metod je nezamenljiv u obuci složenih kretanja, ali on takode

može da ima još jednu ulogu tokom demonstracije pojedinih delova vežbi, jer pruža mogućnost da se

odmah još u tim fazama obuke ukaže na eventualne greške koje se mogu javiti, ili se javljaju, tokom

vežbanja.

Sintetički i analitički metod se bitno razlikuju, a ipak se uglavnom stalno prepliću. Medu-

tim, neophodno je ukazati na jednu pojavu koja često dovodi u zabludu. Na jednom času može

biti prisutan ili jedan ili drugi. Analitički metod sam po sebi podrazumeva da se izdvojeni delo-

vi vežbe ili elementi na kraju povezuju u celinu i taj deo ne treba mešati sa sintetičkim meto-

dom.

Kompleksni metod

Ovaj metod predstavlja kombinaciju prethodna dva metoda. Ukoliko nismo u mogućnosti da

vežbu usvojimo u celini, onda se izdvaja deo vežbe koji predstavlja problem i kada se on savlada,

vraćamo se izvođenju vežbe u celini. Tako se u početku prvi pokušaji svode na sintetički metod, da

bi se kasnije povremeno i po potrebi prelazilo na analitički, pa opet nazad na sintetički koji bi u

tom slučaju ostao vodeći. Drugačije nije moguće.

Korišćenje kompleksnog metoda posebno je izraženo kada se vežbaju određene vežbe ili kre-

tanja sastavljena od više elemenata.

METODE PREUZETE IZ SPORTSKOG TRENINGA

Čas fizičkog vaspitanja u školi nije samo čas učenja. S obzirom na to da nastava fizičkog vaspitanja

izmedu ostalog ima i zadatak da radi na razvijanju motoričkih sposobnosti učenika, u praksi su prisutne i

neke od metoda koje su preuzete iz sportskog treninga.

Metode sportskog treninga ne uzimamo zdravo za gotovo kao takve, već, pre bi se moglo reći da

koristimo iskustva sportskog treninga koja su prilagodena školskim uslovima. Tako se poznate metode

primenjuju u nešto izmenjenijim oblicima, odnosno onako kako diktiraju uslovi, a što podrazumeva da se

moraju prilagoditi uzrastu učenika, njihovim sposobnostima kao i uslovima rada kojim škola raspolaže.

Za razvijanje motoričkih sposobnosti se koristi veliki broj raznovrsnih metoda kao i mnogobrojne

varijacije istih. Kada je reč o klasifikaciji tih metoda, jedna od onih za razvoj motorićkih sposobnosti je

grupisanje u dve velike grupe:

1.metode standardno ponavljajućeg vežbanja, i

2.metode promenljivog vežbanja.

Drugim rečima, unutar prve grupe treba svrstati sve one metode kod kojih je karakteristično nepre-

kidno trajno opterećenje, dok unutar druge grupe spadaju sve metode koje karakteriše isprekidano optere-

ćenje odnosno gde se smenjuju intervali rada i odmora (intervalni trening).

Metode standarno-ponavljajućeg vežbanja

Kod ove grupe metoda vežbe se ponavljaju bez nekih značajnijlh promena kako strukture tako i

spoljašnjih parametara opterećenja. Tipičan primer za to je trčanje na određenoj distanci jednom istom

brzinom.

Ova grupa metoda obuhvatila bi:

– metode standardnog neprekidnog vežbanja (poznate kao metode za razvoj opšte izdržljivosti, kao

metod produženog ravnomernog vežbanja gde se uglavnom koriste vežbe cikličnog karaktera, hodanje, tr-

čanje, vožnja bicikla, smučarsko trčanje, veslanje i sl.),

– metode standardnog intervalnog vežbanja (poznate kao metode kojima se razvijaju neki oblici

snage, brzine, koordinacije).

Metode promenljivog vežbanja

Kod ove grupe metoda dolazi do pravilno usmerenih promena svih faktora koji deluju u toku ve-

žbanja. To se postiže na različite načine: promenom odredenih parametara kretanja (brzina, tempo, itd.),

promenom načina izvodenja vežbe, promenom intervala odmora, promenom spoljašnjih uslova, prome-

nom opterećenja (dopunsko postepeno opterećenje, piramidalno opterećenje, ili opadajuće opterećenje, i

sl.).

Suština rada ovih metoda zasniva se na tome da se na neki način spreči sposobnost adaptacije orga-

nizma učenika na vežbanje, tako što se on stavlja u nove, njemu nepoznate i sve složenije uslove koji zah-

tevaju povecani napor i povećanje njegovih funkcionalnih mogućnosti kako bi na taj napor mogao da od-

govori. Takav pristup, u stvari, treba da obezbedi i stalni napredak u razvoju jer svaka promena uslova vo-

di i ka promeni motoričkog statusa učenika nabolje.

U ovu grupu svrstavaju se :

– metode promenljivog neprekidnog vežbanja, (npr. trčanje, promenljivom brzinom, kros, fartlek,

futing, isl.),

– metode promenljivog intervalnog vežbanja (naizmenično smenjivanje rada i odmora-rad u serija-

ma gde se menja dužina i trajanje odmora, broj ponavljanja serija, opterećenje, itd.). U ovu grupu metoda

se mogu svrstati metoda progresivnog opterećenja- ili progresivno vežbanje gde intervali vežbanja podra-

zumevaju neprekidno povećanje opterećenja; metoda tzv. varijabilnog intervalnog vežbanja gde optereće-

nje stalno varira bilo u pravcu povećanja ili smanjenja; metoda reduciranog vežbanja, gde dejstvo jednog

faktora zahteva redukciju - smanjenje drugog, na primer pojačavanjem intenziteta trčanja smanjujemo du-

žinu staze koju treba pretrčati, ili povećanje opterećenja u nekoj vežbi zahteva smanjenje broja ponavlja-

nja, ili serija istih, itd.

Kombinovane metode vežbanja

Metode koje smo do sada naveli mogu se koristiti ponaosob, ali se često koriste i tako što se me-

đusobno kombinuju. Najčešće kombinacije su dovele do pojave sledećih metoda:

- metod ponavljajućeg - progresivnog vežbanja,

- metod standardno-varijabilnog vežbanja,

- metod ponavljajućeg vežbanja sa smanjenim intervalima.

U praksi se pokazalo da pojedine metode nisu dovoljne, ili još tačnije nisu prikladne za rad sa uče-

nicima, tako da spajanje određenih metoda obezbeđuje potpunije usklađivanje sadržaja vežbanja sa oda-

branom metodom. Isto tako kombinovane metode vežbanja obezbeđuju tačnije, preciznije a samim tim i

sigurnije regulisanje opterećenja i neophodnog odmora.

Kompleksne metode

Prethodno navedene metode su zasnovane na tačno utvrđenim odnosima pojedinih parametara op-

terećenja i odmora. Međutim, u praksi su prisutne i neke metode kod kojih odnos rada i odmora jeste pri-

sutan, ali nije od presudnog značaja. To su metode koje akcenat bacaju na sadržaj.

Metoda takmičenja. Njena primena ogleda se u tome što ona maksimalno aktivira motoričke, moral-

ne, voljne, i sve ostale potencijale učenika, a sve sa ciljem postizanja što boljeg rezultata. Zato se i sva ak-

tivnost učenika odvija pojačanim flziološkim i emocionalnim nabojem čime se naravno pojačava i sam uti-

caj fizičkih vežbi a omogućuje i maksimalno angažovanje funkcionalnih potencijala organizma. Usled stal-

no prisutnog supar ništva, ova metoda posebno razvija i moralno voljne karakteristike - upornost, odlučnost,

preuzimanje inicijative, odgovornost, podređivanje kolektivu, a i sposobnost prevazilaženja raznih konflikt-

nih situacija, samokontrolom, samodisciplinom, itd.

Metoda igre je takođe još jedna od metoda koja privlači pažnju i to u smislu ispoljavanja njene pe-

dagoške funkcije. Ova metoda se ne vezuje za neku od poznatih igara. Ona se može primeniti pri svakom

vežbanju, samo ukoliko se ono organizuje tako da ima karakteristike igre. Zbog toga ovaj metod pruža

priliku za raznolikost i raznovrsnost sadržaja, kao i mogućnost da se određeni sadržaji menjaju i modelu-

ju u skladu sa ciljem igre. Ovaj metod je prihvatljiv i zato jer nosi sa sobom pozitivna emotivna stanja i

psihičku napetost kod učenika koji učestvuju u igri. Dalje, omogućava promene uslova u kojima se igra

odvija, kao i stalne promene situacije u samoj igri. Međusobni odnosi pojedinaca ili grupa se takođe me-

njaju i raznovrsni su.

***

Posmatrajući sve prethodno navedene metode koje su predstavljene u ovom poglavlju, nije teško

primetiti da su one uslovno grupisane tako da jednu, prvu grupu čine metode koje mnogi autori nazivaju

nastavnim i tretiraju ih prvenstveno kao metode obučavanja.

Drugu grupu metoda kojima smo posvetili pažnju, ali ne u punoj meri, mada smatramo da je neop-

hodno pomenuti ih, čine metode razvoja motoričkih sposobnosti. Kao što je već rečeno, one su preuzete iz

sportskog treninga i prilagođene uslovima škole. Daleko od toga da smo uspeli da pomenemo sve one meto-

de koje se koriste u savremenom sportskom treningu. Nastavnici fizičkog vaspitanja, koji budu želeli da ih

sprovode, moraće u svakom slučaju da ih naknadno proučavaju, da se detaljnije upoznaju sa njima i da ih

prilagode školskim uslovima.