S. NenadovićZAŠTITA GRADITELJSKOG NASLEĐA

Beograd 1980.

Na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu postojala je mogućnost stručnog usavršavanja iz oblasti proučavanja arhitektonskog nasleđa. Ta nastava bila je plod lične zainteresovanosti pojedinaca i odvijala se po mentorskom sistemu sa posebnim programom za svakog pojedinog slušaoca. Trajala je dva semestra i imala je magistarski karakter. Za poslednjih deset godina takve studije završilo je svega sedam kandidata.

Sa proširenjem mreže ustanova za zaštitu spomenika kulture u celoj Jugoslaviji i veoma naraslim potrebama za stručnim kadrovima, počeli su se obrazovati i posebni specijalistički i magistarski kursevi u zagrebu, Splitu, Sarajevu, Skoplju. Ova potreba ukazala se i u SR Srbiji, pa je na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu obrazovan školske 1978/79. godine specijalistički kurs iz oblasti zaštite i revitalizacije graditeljskog nasleđa, kao prvi deo usavršavanja, a školske 1979/80. godine počeće sa radom i magistarski kurs, kao drugi deo, sa težištem na proučavanju graditeljskog nasleđa. Oba kursa čine jednu celinu i ovo usavršavanje traje četiri semestra s tim, da je uslov za upis na magistarski kurs uspešno završen specijalistički kurs.

U okviru ovog kursa mogućno je, po mentorskom sistemu i sa posebnim programom, usavršavanje u oblasti memorijalne arhitekture.

Ova knjiga nastala je iz predavanja na specijalističkom kursu i ona obuhvata samo onaj deo materije, koja je predviđena programom, o opštoj metodologiji i tehničkoj zaštiti. Ona je data kao prva u nizu publikacija čije se izdavanje predviđa iz široke oblasti zaštite graditeljskog nasleđa, kao što je: zaštita urbanih jezgara (starih gradskih centara), zaštita ruralnih celina, arheološki parkovi, istorija zaštite, osvetljavanje istorijskih spomenika i gradskih jezgara, pravna zaštita itd. Zato izvesne oblasti koje su mogle da uđu i u ovu knjigu nisu obrađene, jer se predviđa njihova posebna obrada.

Knjiga je namenjena prvenstveno slušaocima specijalističkog kursa, ali je isto tako potrebna i korisna i svima onima koji rade na zaštiti graditeljskog nasleđa, a naročito arhitektima u takvim ustanovama. Ona je potrebna i svima onima koji dolaze u situaciju da moraju da rešavaju probleme u vezi sa zaštitom graditeljskog nasleđa, jer se ovaj rad više ne odvija samo iz ustanova za zaštitu, već je prešao i na stručne opštinske i mesne organe. Ona je potrebna i svima arhitektima koji se bave projektovanjem, a naročito rekonstrukcijama gradskih starih centara. Nju mogu da koriste kao literaturu i studenti Arhitektonskog fakulteta, koji dobijaju osnovna znanja o zaštiti graditeljskog nasleđa.

SAVREMENA METODOLOGIJA ZAŠTITE

OPŠTI DRUŠTVENI I HUMANI ZNAČAJ GRADITELJSKOG NASLEĐA

GRADITELJSKO NASLEĐE I ZAŠTITA ŽIVOTNE SREDINE

Pojam graditeljskog nasleđa

Od svih oblasti u kojima je delovao čovečiji um graditeljstvo predstavlja svakako jednu od najvećih i najširih delatnosti od koje se sačuvalo jedno ogromno materijalno nasleđe. Od onog trenutka kada je čovek napustio svoja prirodna skloništa, koja je koristio za svoju zaštitu, uglavnom pećine, on je bio prinuđen da počne sam da gradi. Motivi toga građenja: njegove prvobitne potrebe za ličnu zaštitu od prirodnih nepogoda i osećanje ugroženosti od prirodnih sila, sve do najskorijih vremena, nisu se mnogo menjali, ali su potrebe tokom milenijuma narastale do ogromnih razmera. Od prvih koliba od zemlje, busena, čatme, bambusove trske ili od leda (igloa), od sojenice, prve brvnare i bunje u suhozidini, čovek je došao na svome graditeljskom putu do, valjda poslednje razvojne faze na zemlji, stvaranja oblakodera i megalopolisa. Njegov strah od prirodnih sila, koje nije umeo da objasni i njegova nemoć da ih savlada stvorili su u njemu ideju da ih magijom, čarolijama ili molitvama umilostivi, što se posle razvilo u razne religije. Od prvih žrtvenika ili usamljenih kamenova, koje je postavljao, ovaj motiv naveo ga je da sagradi ogroman broj velikih i vrlo komplikovanih građevina za religiozne obrede. Od jednog menhira, istočnjačke stupe, egipatske piramide ili grčkog hrama, stigao je do vitke i prozračne gotske katedrale. Njegovo vekovno protivljenje, da je njegov život na zemlji krtkotrajan, prolazan i neponovljiv, dovelo ga je do vere u zagrobni život, do kulta mrtvih i gradnje faraonskih piramida i monumentalni mauzoleja. Organizujući se u zajednice višeg stupnja čovek se branio ili je napadao druge i zato svugde gradio utvrđenja, počevši od zemljanih bedema i palisada, preko kamenih tvrđava došao je do velikog kinskog zida, jedine ljudske građevine koja se može i sa meseca da vidi. Na velikim i dugim osvajačkim pohodima morao je da savlađuje brojne prepreke i gradi preko njih svuda mostove. Od običnog brvna, preko drvenih i višelučnih zidanih mostova dospeo je i do jednog Goldengejta.

Nebrojeno je i nepregledno bogatsvo graditeljskog nasleđa i to samo onog dela, koji je nad zemljom, koji je vidljiv i koji se sačuvao. Drugi deo, možda ne tako isto veliki, ali obima, je pod zemljom. Čitava naselja i gradovi prekriveni su već vekovima humkama i tek sada, u poslednja dva stoleća, savremena arheologija izvlači nam ih na svetlost dana.

Međutim, iako je čovek u svom gigantskom hodu napretka došao do oblakodera i megalopolisa, zakoračio svemirom i stigao i namesec, na njegovoj zemlji i danas osim oblakodera bitišu i kolibe; ne one prvobitne, koje su davno nestale, zbog svog slabog materijala, ali kolibe koje čovek danas gradi su istih onih oblika, od istog materijala i na isti način sagrađene, kao što su ih gradili njegovi davni preci, koji nisu znali za oblakodere. Osim megalopolisa na njegovoj zemlji su rasuta i mala seoska naselja izgrađena od zemlje, trske ili drveta, baš kao i pre mnogo hiljada godina. I kao što se danas grade ti bezbrojni oblakoderi, koji izazivaju vrtoglavicu savremenog čoveka na njihovim najvišim spratovima, odvajajući ga od njegove prirodne sredine, isto tako, grade se i ta mala naselja sa kolibama i prostim seoskim kućama.

S toga pod pojmom graditeljskog nasleđa danas podrazumevamo sve ono što je u prošlosti bilo sagrađeno, a što ima određene spomeničke vrednosti, koje ga valorizuju i po kojima se utvrđuje potreba za njegovim očuvanjem. Zbog toga to nisu samo građevine monumentalne arhitekture, kako se u prošlosti shvatalo, niti samo dobro očuvane građevine, niti pak građevine sa pretežnima umetničkim pretenzijama i zidane skupocenim trajnim materijalom – mermerom. U graditeljsko nsleđe mi danas ubrajamo i objekte narodne arhitekture, građene sasvim slabim materijalom; ubrajamo i one objekte koji su u razvalinama i ruševimama i koje spadaju pretežno u domen arheologije. Najzad u graditeljsko nasleđe spadaju i svi oni objekti koje je stvorila građevinska tehnika u današnjem užem smislu reči, kao što su utvrđenja i mostovi.

Potrebe čuvanja graditeljskog nasleđa

U svojom istoriji čovek je i gradio i rušio. Ipak njegova graditeljska delatnost, izgleda, bila je mnogo veća od njegvoe rušilačke delatnosti. Međutim, sa razvojem industrije, demografskom eksplozijom i ogromnim zahtevima savremenog društva, koji su i doveli do savremene urbanizacije, nastala je izuzetna opasnost od uništavanja velikog dela materijalnih kulturnih dobara, a u prvom redu dobara graditejske delatnosti. Međutim, sve dok se nisu pojavile ideje o tome, da to predstavlja materijalnu kulturu naroda i da te građevine i naselja treba čuvati kao dokaze daleke prošlosti, jednostavno kod svake ukazane potrebe da se bilo jedna građevina, njihov skup ili čitava naselja zamene novim gradnjama, oni su rušeni. Tako nam je zauvek isčezao veliki broj građevina, za koje znamo iz predanja ili pisanih dokumenata da su postojale i za koje bismo bili srećni da ih danas imamo. A mišljenja o kulturnim vrednostima tih građevina ili naselja i ideja o potrebi njihovog organizovanog čuvanja su vrlo mladi, jedva dva stoleća. Ali od ideje do prelaska na organizovanu zaštitu, koja će imat izakonsku podlogu bilo je potrebno da prođe takođe dosta vremena. Neke evropske države dobile su svoje zakone o zaštiti dobara materijalne kulture još u XIX stoleću; naša zemlja je tek u novoj socijalističkoj Jugoslaviji, posle II Svetskog rata, a neke zemlje ga nemaju ni do danas.

Opasnosti uništenja graditeljskog nasleđa nastale su naročito onda, kada su preduzimani veliki potezi rekonstrukcije gradova. Rušenje starih ambijenata u cilju izgradnje novih celina i oslobađanja monumentalnih građevina radi lepših pogleda poznato je još iz vremena renesanse, ali su ti stavovi dobili svoju kulminaciju u XIX veku. Tako, na primer, Mikelanđelo je porušio ostatke antičkog Tabularijuma, da bi ostvario svoju zamisao o ansamblu Kapitolskog trga. Sansovino i Skamoci porušili su čitav ansambl starih zgrada na trgu Sv. Marka u Veneciji, da bi na njemu izgradili biblioteku, Lođetu i novu Prokuraturu i dali mu današnji oblik. No i u ta vremena vodile su se velike diskusije među savremenicima da li treba sve rušiti ili ne? Međutim, glas onih koji su bili protiv rušenja, bio je glas vapijućih u pustinji, a onih koji su bili za rušenje, čuo se mnogo jače. Tako, na primer, »klasicistički teoretičar Moazi bio je odlučan protivnik zadržavanja ma kakvih elemenata arhitektonskog nasleđa Pariza i zahtevao: da bi se Pariz ulepšao treba rušiti.« (B. Maksimović: Spomenici kulture u okviru savremenog urbanizma, Zbornik zaštite spomenika kulture X,20).

Pjer Pat u diskusiji sa svojim savremenicima o rekonstrukciji Pariza ipak smatra da bi trebalo sve ono što je od vrednosti sačuvati. Takav stav imao je i Kamilo Zite prema kulturnom nasleđu, a i naš Emilijan Josimović nalazi za potrebno da opravda svoj stav povodom rušenja nekih monumentalnih spomenika Beograda. (B. Maksimović: Camillo Sitte: Der Städtebao nach seinen künstlerischen Grundsätzen, Beč 1909. 21).

Posle II Svetskog rata, naročito u Evropi, u zemljama koje su bile najviše njime pogođene, pa i u našoj zemlji, došlo je ponovno do ogromnog zamaha rekonstrukcija starih gradova i izgradnja novih naselja u starim jezgrima. U tom velikom zamahu svima onima koji su zastupali gledišta o čuvanju graditeljskog nasleđa zastajao je dah: nisu pred njihovim očima nestajale samo pojedine građevine, već čitava naselja, veliki gradovi. Čak i oni koji su bili duboko uvereni i potrebu čuvanja, priznavali su svoj poraz rečima, da u sudaru sa teškoćama rekonstrukcije u istorijskim jezgrima savremeni urbanizam primenjuje jedno najlakše, najradikalnije i sa gledišta zaštite najgore i sasvim neprihvatljivo rešenje smatrajući da je ono jedino mogućno i ispravno, a to je: »potpuno brisanje stare strukture o kojoj za nekoliko godina ne ostaje ni najmanji trag.« (B.Maksimović: o.c.3). »Time se žrtvuju izvesne pozitivne vrednosti, koje u novoj urbanističkoj koncepciji ne dobijaju svoje mesto.« Drugi pak smatraju da je najneotporniji materijal od koga je građena čitava jedna arhitektura u bondruku, kod nas istočnjačkog porekla, a ima je na celom istoku i u severnoj Africi, a takođe je ima i cela Evropa, samo bez istočnjačkih odlika, dovoljan razlog da je pustimo da umre pred našim očima, jer je i njen vek trajanja ograničen u jednom kontinuiranom procesu spontanog nestajanja po osudi dotrajalosti – koja ne pravi razlike između onog vrednog i onog za čime nećemo nikada žaliti.« (S. Mandić: Prizren – ovovremenost i nasleđe, Problemi zaštite i egzistencije spomenika kulture na Kosovu i Metohiji, VII Savetovanje konzervatora, 1967, 84).

Ta ogromna uništenja postala su samo jedan deo svih onih uništavanja kojima je savremena civilizacija izložena i koja proističe baš iz osobenosti te civilizacije, iz produkta koje ona stvara i koristi i koji idu za time da unište i samu prirodnu sredinu čoveka, u kojoj se ta civilizacija rodila i danas živi. Prema tome, potreba za očuvanjem graditeljskog nasleđa je samo jedan deo svetskih napora, za očuvanjem naše prirodne sredine, tj naše životne sredine. Samo dok je ta potreba zaštite životne sredine uočena tek poslednjih decenija, kada je počelo nestajanje i izumiranje čitavih životinjskih vrsta, pretvaranje ogromnih kompleksa zemljine površine, nekada vrlo plodne, u kamene i peščane pustinje i kada se ta životna sredina počela da zagađuje u tolikoj meri da preti opstanku i samoga čoveka, potreba čuvanja graditeljskog nasleđa je, kao što je već rečeno, odavno uočena i u naše doba, bez obzira na negiranje manjeg broja upornih zastupnika svih rušenja, opšte prihvaćena. Ona je sada samo uključena u te sveopšte napore zaštite životne sredine čoveka.

Posmatrajući sve te građevine i sva ta nasleđa, proučavajući njihove uslove nastanka, njihove oblike i njihovu tehniku građenja, mi smo u stanju da sagledamo čitav razvoj čovečanstva i da u svojoj biti sagledamo shvatanja i težnje, kako onog primitivnog čovekaiz igloa i sojenice, tako i onoga koji se izgubio kao jedinka u oblakoderima megalopolisa. Iz tih potreba savremenog kulturnog čoveka da sazna sve o razvoju svojih predaka, o razvoju čovečanstva uopšte, nastala je želja, da što više sačuva od one baštine, koja pripada materijalnoj kulturi čovečanstva, a graditeljsko nasleđe predstavlja njen najveći deo.

U propratnom aktu Zakonodavnog saveta DF Jugoslavije, uz predlog zakona o zaštiti spomenika kulture od 1954. godine, date su pobude i izložen je stav naše nove socijalističke državne uprave, zbog kojih mi čuvamo naša kulturna dobra uključujući tu i graditeljsko nasleđe:

»Sve do donošenja ovog Zakona odlazili su u nepovrat objekti dragoceni za nauku i umetnost. Narod je lišavan najlepših zaveštanja svoje prošlosti, najneoborivih dokaza svoga kulturnog i političkog prava na tlo na kome je živeo. Narodne mase i omladina gubile su najneposrednije elemente svoga obrazovanja, upoznavanja svoje istorije, svojih običaja, svoje umetnosti i svoje zemlje uopšte. Narod je, najzad, lišavan svoga prava da bude u svetu cenjen po onome, što je stvorio i pružio čovečanstvu.«(Z. Kajmaković: Šta je spomenik kulture, Sarajevo, 1961.).

Koliko ove poslednje reči ocrtavaju naš tragični kulturni položaj pred kraj I Svetskog rata, kada je na jugu prema Grčkoj i na zapadu prema Albaniji trebalo odrediti granice nove države, Jugoslavije, pokazuje i kulturna uloga koju je odigrala osnovna naučna studija za poznavanje srpske srednjevekovne arhitekture L'ancien art Serbe Gabriel-a Millet-a. Pred samu mirovnu konferenciju u Versaju mi smo morali da molimo jednog stranca, Gabriel-a Millet-a, da što pre završi svoju studiju, jer mi nismo tako dobro poznavali svoje graditeljsko nasledje i da prikažemo svetu ono što smo stvorili i pružili čovečanstvu, da bi i time poduprli naše zahteve i naše istorijsko pravo na te zemlje.

Iz svega onoga što smo do sada naveli jasno je da potrebe čuvanja graditeljskog nasledja proističu iz dubokih istorijskih, naučnih, nacionalnih i drugih razlogai da se te potrebe danas više ne osporavaju, već se postavlja problem kako na najbolji mogući načinrealizovati taj zadatak. Teškoće sa kojima se služba zaštite u celom svetu bori su katkad tako velike, da se čini da su nepremostive. Pod pritiskom savremenih životnih potreba, pred neodoljivim silama velikog potrošačkog društva, pred ogromnom ekspanzijom savremene arhitekture i bezobzirnom eksploatacijom gradskog zemljišta i najveći teoretičari, koji razmišljaju o tim problemima, padaju pokatkad u stanje rezignacije, stanje sumnji i dilema. Da navedemo samo Gilbert-a Charles-a Picard-a, poznatog arheologa, koji se pita, bori li se danas arheologija otkrivajući ruševine starih civilizacija i zauzimajući velike prostore, koji se više ne mogu upotrebiti za nova gradjenja, protiv savremenog života ili ne? Sa njome, razume se, i sa celokupnim naporima za očuvanje graditeljskog nasledja i služba zaštite, kao jedan njen završni deo. (G. Ch. Picard: L'archeologie, 22).

Kod takvih dilema prisutna su i neka principielna pitanja, koja neki teoretičari postavljaju, kao što je na primer pitanje, koja je ideološka podloga zaštite i konzervacije graditeljskog nasledja? (B.Maksimović: Spomenici kulture u okviru savremenog urbanizma, Zbornik zaštite X, 1959, 18). Po našem mišljenju takav problem u okviru zaštite ne bi smeo ni da se čuje, ni da postavi. Mi smo u najopštijim crtama prikazali postanak najraznovrsnijih kategorija graditeljskog nasledja. Sve one nastale su u vrlo različitim uslovima i društvenim uredjenjima, vrlo često i kao proizvod suprotnih ideologija, koje su medjusobno vodile borbe do istrebljenja. Iako tako različite one imaju izvesne opšte čovečanske i humane osobine koje ih povezuju u jednu celinu, zbog kojih u zaštiti one ravnopravno stoje jedne pred drugih. Te osobine su njihove istorijske, umetničke, naučne, arhitektonske i druge vrednosti; to su one vrednosti zbog kojih u zaštiti graditeljskog nasledja ne smeju i ne mogu egzistirati netrpeljivosti prema spomenicima nastalih iz raznih ideoloških suprotnosti. Mi znamo da su baš u ideološkim sukobima sviju vremena, najstarijih, onih srednjih i najnovijih, uvek najviše stradali spomenici kulture, odnosno brojna umetnička dela i gradjevine.

Zato smatramo da čuvanje i zaštita graditeljskog nasledja ne počiva i ne sme da počiva na ideološkim podlogama, već na potrebama očuvanja kulture čovečanstva, potrebe koja čovečanstvo ujedinjuje u naporima zaštite kulturnih dobara, pa i graditeljskog nasledja i u slučaju nemogućnosti rešavanja velikih problema zaštite neke male zemlje u pomoć priskaču oni najveći, i čitava svetska organizacija.

Šta treba od graditeljskog nasledja čuvati?

Pojam graditeljsko nasledje je vrlo širok i obuhvata sve ono, što je u prošlosti sagradjeno i što se ili sačuvalo, ili je u ruševinama nad zemljom ili se porušeni ostaci nalaze pod zemljom, a nekada i pod vodom. U praksi, kao i u stručnoj literaturi, susrećemo se u domenu graditeljskog nasledja i sa drugim terminima: arhitektonsko nasledje, arhitektonsko-urbanističko, spomeničko, kulturno nasledje. Smatramo da su svi ovi nazivi nastali u novije vreme i da jedni, kao na primer arhitektonsko i arhitektonsko-urbanističko nasledje ne obuhvataju sve ono, što je bio produkt čovekovih graditeljskih napora. Opredeljujući se danas za arhitekturu, odnosno spomenike arhitekture, izostavljamo one čisto inženjeriske konstrukcije, oje se ne bi mogle svrstati u arhitekturu, kao što su stari mostovi, tvrdjave akvadukti. Pojmu arhitektonsko- urbanističko nasledje izmiču ne samo inženjeriska konstrukcija, već i ruralna nasledja, kaja takodje predstavljaju deo graditeljskog fonda. Izraz graditelj, najbolje odgovara svima onima koji su se bavili gradjenjem, a naročito u vremenu, kada su oni gradili i arhitektonske i inžinjerske konstrukcije: i katedrale, i akvadukte, mostove i utvrdjenja, pa čak i projektovali i planove za čitave gradove, odnosno kada ovakvih podela nije ni bilo.

Želja i potreba da se jednim terminom obuhvati svo nasledje iz oblasti gradjenja, odnosno da se obuhvate sve kategorije i svi spomenici, da u našoj težnji za očuvanjem tog nasledja ne izmakne ništa ispod uticaja zaštite, dovodi nas u situaciju, da smo tim pojmom obuhvatili i ono, što se može svrstati i u graditeljsko nasledje, ali što sigurno nećemo nikada čuvati. Dileme oko toga šta treba čuvati iz ovakvog ogromnog fonda, kako pojedinih objekata, tako i čitavih kompleksa, starih urbanih jezgara i ruralnih celina, su vrlo velike i problemi koji nastaju u vezi sa ovim su osnovni problemi zaštite spomeničkog nasledja. Zauzimanje ekstremnih stavova u rešavanju ovog problema, kako sa strane onih koji brinu o zaštiti, tako i od onih, koji planiraju rekonstrukcije naselja, dovodilo je u prošlosti do vrlo rdjavih rešenja i rezultata i nanelo velike štete graditeljskom nasledju.

S jedne strane služba zaštite, nemoćna da ponudi adekvatno realno rešenje u tim trenucima zauzimala je odbojan i pasivan stav rezignacije, prepuštajući se samo kritikovanju onoga svega što je druga strana radila. Ova pak, isuviše samouverena u ispravnost i nbaprednost svih rešenja, nanosila je ogromne štete. Posle više od tri decenije takvog rada kod nas je zanimljivo citirati mišljenje i kritičku ocenu sopstvenog rada druge strane:

»Činjenica je da smo dugo posle rata u izradi urbaništičkih rešenja nastojali da po svaku cenu što više rušimo centre starih gradova. To je postalo stil. Preovladjivalo je mišljenje da su ti najuži centri naših »palanki« odraz bede, zaostalosti, nerazvijenosti starog društva. I danas, kad pogledamo šta smo sve uradili, čoveka duša zaboli kad u

nekim starim gradovima, na mestu gde su postojale jedinstvene zgrade, dragoceni svedoci istorijei kulture iz prošlih vekova vidimo rogobatne »betonjerke««.

Ovo mišljenje bi trebalo da se odnosi na Srbiju, jer se dalje kaže:

»Nasuprot tome, u Sarajevu, u Mostaru, Travniku, Beogradu, Zagrebu, Ljubljani, Varaždinu, Čakovcu, Somboru i u svim primorskim gradovima svesno su sačuvali staro i ukomponovali novo u taj ambijent. Uzor savremenom svetu su svakako urbanisti Minhena, Varšave, Kijeva, gradova sravnjenih sa zemljom u prošlom ratu, ali koji danas po zgradama sa patinom starih vremena i izgledom stare arhitekture, ulivaju sigurnost u postojanje naroda i njegovog grada«(Mišljenje ing. Djordja Minjevića, generalnog direktora Zavoda za urbanizam i komunalnu delatnost SR Srbije, Ž.Todorović: Gradovi »spavaonice«, »Politike« 27.III 1977, 10).

Ili pak, kako je jedan pisac, još i danas živ, Valentin Katajev, doživeo velike poteze rekonstrukcije stare Moskve posle Oktobarske revolucije:

»Ja sam gotovo neosetno preživeo epohu novih mostova preko reke Moskve i pomeranje ogromnih starih domova s jednog na drugo mesto, epohu gradjenja prvih linija metroa, isčezavanje Hrama Hrista Spasitelja, čiju je zlatnu ogromnu kupolu, koja je jako bleštala na suncu, bilo mogućno razgledati kao zlatnu zvezdu nad šumom. kada je do Moskve ostalo još mnogo kilometara. Sada je na njenom mestu plivački bazen sa večnom šapkom bistre vode, tople – u kojoj je moguće kupati se čak i za vreme ljutih mrazeva.« I dalje:

»Zatim je nastupila mučna epoha premeštanja i uništavanja spomenika. Nevidljiva svemoćna ruka premeštala je spomenike kao šahovske figure, a neke od njih je sasvim odbacivala sa šahovske table. Ta ruka premestila je Gogoljev spomenik, rad genijalnog Andrejeva, upravo onaj spomenik, gde Nikolaj Vasiljevič sedi, žalosno gurnuvši svoj dugački ptičiji nos u okovratnik bronzanog šinjela – gotovo sav potonuo u tom šinjelu – s Arbatskog trga u dvrište vile, gde je po predanju ludi pisac u kaminu spalio drugi deo »Mrtvih duša, a na njegovom mestu su podigli drugog Gogolja – celim rastom, u kratkoj pelerini, na dosadnom oficijelnom pijedestalu, kao da je glumac vodvilja, ili neki naučnik, lišen svake individualnosti i poezije...« (Valentin Katajev: Dijamantni moj venac)

U isto vreme dilema zbog neshvatanja suštine problema upao je i naš poznati naučnik Stojan Novaković, kada je putovao novooslobodjenim krajevima, koji su bili izgradjeni sa arhitekturom od slabog materijala i istočnjačke unutrašnje koncepcije. U to doba Srbija prihvata zapadnjačke ideje i koncepcije domaćeg života, a u gradnji novepoglede i nove stilove, uglavnom eklektične, smatrajući da sve ono što je »tursko« ne valja. Sve to što je unošeno spolja, u taj stari životni organizam, bilo je toj sredini potpuno strano, iako su školovani ljudi tog vremena, kao Stojan Novaković, smatrali da je sve to i napredno. Zato je njegovo razočarenje bilo veliko, kada je čuo da se na sve strane samo žali za onim što se ruši i što je staro, a da se to novo ne prihvata. Drukče bi i on, možda, mislio, da je ušao dublje u vrednosti stambene kulture tog sveta, koja je bila na vrlo visokom nivou, jer je nova stambena arhitektura, koju je nudio zapad preko svojih eklektičnih stilova, nije predstavljala nikakav napredak u odnosu na ono staro, osim što je gradjena u solidnom materijalu.

Taj problem odabiranja šta treba čuvati iz ogromnog fonda graditeljskog nasledja nastao je onoga trenutka, kada su istaknute uopšte potrebe čuvanja spomenika kulture. U prvo vreme kod nas u Srbiji, pa ništa drukče i u ostalim zemljama Evrope, smatralo se da su to uglavnom naše stare crkve i manastiri. Uopšte rečeno, čuvanje objekata sa religioznom ili kultnom namenom ima svoju tradicionalnu podlogu u odnosu na čoveka i prema strahu od religije. Materijal sa napuštenog grada, tvrdjave ili uopšte gradjevine profanog karaktera, narod će bez ikakvih obzira da razvlači i time da doprinese daljem rušenju do skoro potpunog uništenja. Sa objekata koji imaju religioznu namenu to obično ne radi. Kao što smo videli iz napred navedenih primera vrlo je opasno olako prihvatiti neke ideje koje su u prošlosti egzistirale i nudjene kao »napredne« ili »nazadne« i takve ideje, čak i kada su dolazile od vrlo

učenih ljudi, ali koji očigledno odredjene probleme nisu poznavali, mogle su da nanesu velike štete zaštiti graditeljskog nasledja. U toliko su one opasnije kada se dovoljno neproverene usvajaju od planera novih naselja i rekonstrukcija starih gradova, a naročito rekonstrukcija starih gradskih jezgara. Čak ni učeni ljudi koji su predlagali čuvanje objekata graditeljskog nasledja nisu imali nikakve opšte izgradjene kriterijume, već se to svodilo na lično mišljenje i zbog toga broj takvih objekata bio je sasvim mali i ograničen, a isto tako i broj kategorija objekata. Tek kada su se počele uvoditi pojmovi spomenika kulture i tražiti definicije za njih, odnosno šta pod tim treba razumeti, došlo se i do postupka naučne valorizacije spomeničkih vrednosti. Valorizacija spomenika u savremenoj zaštiti je osnovni metodološki postpuak u odabiranju onoga što treba čuvati, a šta ne iz ogromnog fonda graditeljskog nasledja. Ona je jedini siguran putokaz u tom vrlo teškom i komplikovanom poslu da se ne pogreši, a kao što smo videli te greške mogu biti ogromne i uvek su nepopravljive. Ni za jedan objekat ne bi se smela doneti nikakva odluka, a najmanje odluka o njegovom rušenju, dok se naučnom valorizacijom ne utvrde njegova svojstva. Kao zaključak togapostupka proističe i odluka o tome, da li takav objekat, ili urbanistička ruralna, ambijentalna celina, spada u deo graditeljskog nasledja, koje treba čuvati ili u onaj drugi deo, koji ne dolazi u obzir za zaštitu.

SPOMENIČKA SVOJSTVA I METOD NAUČNE VALORIZACIJE

Opšti pojam spomenika kulture i njegova defnicija

Izraz spomenik kulture koga danas upotrebaljavamo je novijeg porekla i on ne obuhvata sve ono što ima svoju vrednost, zbog koga se neki objekat mora čuvati, jer ima i takvih objekata, koji ne potiču od kulture, ili bar ne od one i onakve kulture, koju bi smo podrazumevali kada taj naziv izgovorimo. Postoje i takvi spomenici koji potiču od primitivne kulture, zaostalosti, nekulture, barbarstva, divljaštva, pa čak i zločina. Takvu vrstu »spomenika kulture« predstavljaju danas kod nas, pa i u celoj Evropi, mnogobrojni zatvori i koncentracioni logori u kojima su mučeni rodoljubi, protivnici fašizma i nacizma u poslednjem ratu. U tu vrstu spomenika spadaju i sve kosturnice i vojnička groblja izginulih ratnika usvim prošlim ratovima. Jedno takvo vojničko groblje u Nemačkoj potiče još iz Napoleonovih ratova i od tada se na njemu sahranjuju vojnicisvih onih ratova koji su vodjeni u krajevima gde se nalazi groblje. U tu vrstu »spomenika kulture« spada i Ćele-kula u Nišu, kula sa izidanim lobanjama izginulih junaka Stevana Sindjelića na Čegru 1809. godine. Ovoj grupi spomenika mogu da se priključe i neke vrste objekata narodnig neimarstva, koje imaju visoke arhitektonske-umetniče i etnografske vrednosti, ali i vrlo nehigijenske odlike, zbog kojih su uslovi stanovanja u njima sa naših današnjih gledišta neprihvatljivi (zajedničko stanovanje sa stokom).

U Srbiji, u XIX veku, pri izradi nacrta Zakona o zaštiti spomenika kulture, koji je pripremilo 1889. godine Srpsko učeno društvo uveden je izraz spomenik drevnosti. Ovaj pojam bio je dosta širok i obuhvatan, ali još uvek nedovoljan, jer se on odnosio samo na spomenike prošlosti, spomenike jednog minulog vremena, a spomenik kulture može da potiče i iz najnovijeg savremenog doba. Ovom izrazu bio je verovatno adekvatan francuski izraz Monument historique, koga francuzi i danas upotrebljavaju. Izraz istorijski spomenik bio je dugo vremena u upotrebi posle izraza spomenik drevnosti i on se obično odnosio u Srbiji na manastire i tvrdjave, pa nije obuhvatao spomenike daleke prošlosti, klasike i praistorije. U gradjevinski zakon od 1931. godine bili su uneseni propisi o istorijsko-umetničkim mestima i istorijski-umetničkim zgradama.

U predlogu zakona koji je 1. marta 1908. godine podnesen Narodnoj skupštini Srbije govori se o starinama, dakle tu se izrazi spomenik vrednosti ili istorijski spomenik jednostavno zamenjuju izrazom starine.

Naš najnoviji zakon za republiku Srbiju, proglašen 14.VII 1977. godine uvodi pojam kulturno dobro (sl. glasnik br.28 od 14. VII 1977.godine). Ovaj pojam obuhvata sve ono što je od posebnog ulturnog i istorijskog značaja. Zakon svrstava sva kulturna dobra u dve grupe: nepokretna i pokretna. Nepokretna kulturna dobra su prema zakonu: spomenici kulture, prostorne kulturno-istorijske celine, arheološka nalazišta i znamenita mesta. Pokretna kulturna dobra su: umetnička dela i istorijski predmeti, arhivska gradja, filmska gradja i stara retka knjiga.

Medjutim, pod ovim pojmovima nije se uvek podrazumevalo isto, te su obično date i izvesne definicije tog pojma, koje su nekad uže, a nekad dosta široko i diskriptivno objašnjavale štza treba smatrati spomenikom kulture, istorijskim spomenikom, spomenikom drevnosti itd. U početku stvaranja službe zaštite ti pojmovi su bili vrlo usko postavljeni i odnosili su semanje više na objekte monumentalne arhitekture ili umetničke predmete. U to vreme niko nije ni pomišljao da i gradjevine narodne arhitekture, ne samo jedna brvnara, već i koliba i potleušica mogu biti spomenici graditeljstva, odnosno kulture ili istorijski spomenici. Sa razvojem službe zaštite taj pojam spomenika kulture sve je širi i sve je obuhvatniji i stalno se težilo da se njime obuhvati sve ono što bi zaštita trebala da stavi pod svoje okrilje i da joj ništa ne izmakne, da se ništa ne uništi. Jedan letimičan pregled tih definicija najbolje to potvrdjuje.

Pojam »spomenik drevnosti«, odnosno »spomenik prošlosti« nije bio uopšte definisan, što znači da bi se nešto smatralo spomenikom dovoljno je bilo da potiče iz prošlosti.

U spomenutom predlogu zakona iz 1908. godine o starinama kaže se, da su starine svi oni predmeti »koji imaju kulturne, naučne, istorijske i umetničke vrednosti za doba u kojem su nastali i za mesto u kojem su postali.« (dr. S.Tomić: Pravna zaštita, 95). Pošto se govori o predmetima svakako se misli na pokretne spomenike.

Francuski zakon iz 1887.godine zaštićuje takodje predmete koji predstavljaju javni interes sa gledišta istorije i umetnosti.

Jedan zakon za državu Baden iz 1884. godine definiše spomenik kulture na ovaj način:

»Svi nepokretni i pokretni predmeti, koji potiču iz neke minule kulturne epohe, a koji, kako karakteristični dokumenti svoga vremena mogu biti značajni za razumevanje umetnosti i umetničkog zanata i njihovog istorijskog razvoja, za upoznavanje prošlosti i za istorijska istraživanja uopšte, ili koji imaju značaja za očuvanje sećanja na važne istorijske dogadjaje – jesu spomenici u smislu ovoga zakona.«

Medjunarodna povelja o konzervaciji i restauraciji spomenika i spomeničkih celina (Venecija 1964. godine) daju ovakvu definiciju spomenika kulture:

»Pod pojmom istorijskog spomenika podrazumeva se kako pojedinačno arhitektonsko ostvarenje, tako i gradska ili seoska celina koja predstavlja svedočanstvo odredjene civilizacije, neke značajne faze razvoja ili nekog istorijskog dogadjaja. Ovaj pojam obuhvata ne samo velkia umetnička dela, već i skromna dela koja su vremenom stekla kulturni značaj.«

Ova definicija pisana očigledno od strane arhitekata i tehničara koji se brinu o zaštiti spomenika graditeljstva usko je usmerena na »arhitektonska ostvarenja«, te joj izmiču i čisto inžinjerska ostvarenja, koja se ne vezuju usko za arhitekturu, kao što smo već naveli. Ali, ona je naročito pozitivna u onome delu što uvodi i »skromna dela« i »seoske celine«, odnosno ne podrazumeva samo dela monumentalne arhitekture, kao što je bilo u prošlosti, baš naročito u Evropi.

Dr. S.Tomić, koji se kod nas u Srbiji naročito bavio ovim teoretskim istraživanjima o pravnoj zaštiti uopšte, dao je ovakvu definiciju spomenika kulture:

»Spomenici kulture jesu oni pokretni i nepokretni objekti (starine), koji potiču iz neke prošle epohe,- a koji u svome današnjem obliku, stanju, sadržaju i suštini imaju osobine koje

označavamo kao istorijsku, naučnu, umetničku, kulturnu ili etnografsku vrednost.- i koji mogu biti od koristikao izvori za razna saznanja, kao dokazi nekog istorijskog

zbivanja, kulturnih dostignuća, narodnog života i običaja, kao sredstva za održavanje sećanja na značajne dogadjaje, ideje ili ličnostii kao svedoci i nosioci životne snagei postignuća prošlosti

- zbog čega mogu biti odznačaja za razumevanje, proučavanje i obeležavanje istorijskih i kulturno-istorijskih zbivanja

- a usled čega javni interes zahteva da oni budu sačuvani.«(dr.S.Tomić: Pravna zaštita, 114)

U našem najnovijem zakonu za republik Srbiju spomenici kulture su prema čl. 35:

»Spomenici kulture su gradjevinski i arhitektonski objektii njihove celine, drugi nepokretni objekti, delovi objekata i celina vezani za odredjenu sredinu, dela monumentalnog i dekorativnog slikarstva, vajarstva i primenjenih umetnosti, kao i druge pokretne stvari u njim od posebnog kulturnog i istorijskog značaja.«

U čl.36 definišu se prostorne kulturno-istorijske celine:

»Prostorne kulturno-istorijske celine su delovi urbanih i ruralnih naselja koje su kao celine od posebnog kulturnog značaja.«

U čl.37 definišu se arheološka nalazišta:

»Arheološka nalazišta su delovi zemljišta koji sadrže ostatke gradjevina i drugih nepokretnih objekata, grobnih i drugih nalazišta, kao i pokretne predmete iz ranijih istorijskih doba, a od posebnog su kulturnog i istorijskog značaja.«

I najzad, u čl. 38 definiše se šta su znamenita mesta, što je takodje od velikog značaja za budući rad arhitekte specijaliste za zaštitu:

»Znamenita mesta su prostori u prirodi vezani za dogadjaje od posebnog značaja za istoriju, kao i područja sa izraženim elementima prirodnih i radom stvorenih vrednosti kao jedinstvene celine.«

Prema tome graditeljsko nasledje koje je za nas na ovome kursu od posebnog interesa nije sve obuhvaćeno pojmom spomenika kulture, kako je taj pojam definisan novim zakonom, jer mi graditeljskim nasledjem, kao što smo rekli, smatramo sve ono što graditelj stvara, a tu spadju i sve prostorne kulturno-istorijske celine i nepokretni objekti graditeljstva koji su pod zemljom i koji su svrstani u arheološka nalazišta.

Kao što se iz ovog izlaganja vidi od prvih dosta usko shvaćenih pojmova spomenika kulture, u kojima su se nalazili samo kriterijumi monumentalnog, umetničkog, istorijskog ili kulturnog, od pojma koji se odnose samo na pojedine objekte, došlo se do vrlo bogatihi i raznovrsnih drugih kriterijuma, kojima se sada obuhvataju i celine, čitava urbana i ruralna naselja.

U koliko definicija spomenika kulture ima opštiji karaker, u toliko je i bolja, jer je obuhvatnija i primenljiva za sve ono što ima svoju odredjenu vrednost, koja je od javnog interesa, te je treba čuvati.

Spomenička svojstva

Iz dosadašnjih izlaganja vidi se uopšte da bi se jedna vrednost za koju postoji javni interes mogla da sačuva od uništenja, potrebno je najpre da se zna, koja je i kakva je ta vrednost, odnosno treba da bude definisana, tj. da se zna kakva svojstva treba da poseduje. U izvesnoj meri ta svojstva smo već uočili i sagledali govoreći o definicijama spomenika kulture. I kao što se pojam spomenika kulture sve više proširivao na sve veći broj objekata i celina, tako su se i spomenička svojstva sve više otkrivala i dopunjavala. Danas znamo da te vrednosti za spomenike kulture mogu biti sledeće:- naučno-dokumentarne- istorijske- umetniče ili umetničko-zanatske- kulturne- etnografske

- arhitektonske- arheološke- gradjevinske i gradjevinsko-konstruktivne- urbanističke- ruralne- ambijentalne- vrednosti originala i falsifikata- vrednosti unikata ili zbirke- vrednosti starine itd.

Iz ovog pregleda vidimo da su neka svojstva bila uočena odmah u početku razmišljanja o potrebi zaštite kulturnih dobara, kao što su naučne, istorijske, kulturne, umetničke vrednosti i vrednosti starine, ali da se za neka svojstva može reći da su stekla pravo gradjanstva tek u novije doba. Sa ovime se ne iscrpljuje spisak onih vrednosti koje se mogu tražiti i utvrdjivati pri naučnoj valorizaciji. Taj spisak vrednosti može samo da se uveća, a time će se i broj spomenika kulture samo povećavati.

U skoro svim našim ranijim zakonima u definisanju spomenika kulture polazilo se od tih vrednosti, koje on treba da ima. Najnoviji zakon u republici Srbiji ne govori ništa o takvim svojstvima, već samo kaže da su kulturna dobra sve ono što je od posebnog kulturnog i istorijskog značaja, a to se isto kaže i za spomenike kulture i arheološka nalazišta.

Jasno je da jedno kulturno dobro ili spomenik kulture u širem smislu od ovoga kako ga daje ovaj zakon može da ima samo jedno svojstvo zbog koga može da bude od značaja za opšti javni interes, ali isto tako može da ih poseduje i više jadnovremeno.

Postupak valorizacije

Izvestan stepen valorizacije spomenika graditeljskog nasledja bio je prisutan već u samim začecima službe zaštite u Srbiji, jer se prva naredba koja je bila izdata 1844. godine u cilju sprečavanja rušenja odnosila na stare gradove ili njihove razvaline (dr. S.Tomić: Pravna zaštita, 8). »U paragrafu 24. gradjevinskog zakona od 1931. godine odredjeno je da će opštinske vlasti naročitom uredbom utvrditi »koji su delovi grada od istorijskog ili umetničkog značaja, kao i koje su stare gradjevine koje imaju karakteristične osobine vredne da se održe.«« Regulacione planove za takve gradove ili varošice odobravali su zajednički ministar gradjevina i ministar prosvete. Očigledno je već, da se ovbim propisom više ne misli samo na gradjevine za religioznu namenu, niti samo na manastire i stara utvrdjenja, već uopšte, na sve gradjevine od istorijskog ili umetničkog značaja. U kriterijumima za valorizaciju ovde se osim istorijskog uvodi i jedan nov, umetnički, što znači da bi takva gradjevina mogla da bude i savremena, a ne gradjevina nasledjena iz drevnosti, odnosno prošlosti.

Sa utvrdjivanjem kriterijuma o spomeničkim svojstvima valorizacioni postupak u odabiranju iz ogromnog fonda graditeljskog nasledja šta treba čuvati kao spomenik kulture, a šta ne, u mnogome je olakšan i jasno je ukazan put kojim taj proces treba da ide. Medjutim i pored toga, proces valorizacije je vrlo težak, složen, a krajnje je odgovoran. On je težak naročito zbog toga što se u jednom odredjenom trenutku spomenička svojstva jednog predmeta ili jednog objekta ne mogu da uoče ili se čak i negiraju, a tek kasnije vreme pokaže, kada je već možda i dockan, jer je spomenik uništen ili oštećen da ga je terbalo čuvati.

Zbog nepoznavanja spomeničkih svojstava objekata ili celina, kako u prošlosti, tako i danas, čak i iz najplemenitijih pobuda, dolazilo je do potpunog uništavanja značajnih spomenika kulture, a i graditeljstva. Da navedemo samo nekoliko primera iz Srbije: rušenje srednjevekovnog grada na Avali – Žrnova, radi podizanja spomenika Neznanom Junaku, rušenje Ičkove kuće u Beogradu, rušenje Gospodar Jevremovog konaka u šapcu, kuće kneza Miloša u selu Crnuću (današnja je restaurisana), rušenje svih zgrada domaćinstva Vuka Karadžića u s. Tršiću (svi današnji objekti su plod rekonstrukcije) itd.

Valorizacioni postupak predstavlja interdisciplinarni rad. Ni procenjivanje spomeničkih svojstava jednog objekta ne može da bude rad jednog čoveka, a pogotovu kada se radi o celinama. Taj posao mora da obavlja jedna grupa stručnjaka i to raznih stručnih profila,

upravo svih onih profila koji su u datom slučaju potrebni. Treba naročito istaći kada se radi o graditeljskom nasledju nikako se ne sme smatrati da su samo arhitekte i gradjevinski inženjeri pozvani da ga valorizuju. Objekti graditeljskog nasledja imaju svoju dugu istoriju, pa su skoro uvek u toku te svoje istorije stekli i mnoga druga svojstva, koja ih mogu svrstati u red spomenika kulture. Zato će često biti potrebno da grupa stručnjaka sastavljena od arhitekata, istoričara, istoričara umetnosti, arheologa, etnologa itd. obavi valorizacioni postupak i podnese predlog da li taj objekat, urbanu ili ruralnu celinu treba zaštititi i smatrati da je od posebnog kulturnog i istorijskog značaja ili ne. U izvesnim slučajevima može se čak konsultovati i javno mišljenje, naročito kada se radi o ambijentalnim celinama.

Naši raniji zakoni o zaštiti spomenika kulture, pa i graditeljskog nasledja, izjednačavali su u pogledu valorizacije sve spomenike kulture. Valorizacioni postupak za sve spomenike kulture bio je isti, pa su i oni posle obavljene valorizacije i zakonskog proglašenja za spomenik kulture uživali ista prava zaštite. Najnoviji zakon, medjutim, predvidja izvesnu selekciju spomenika kulture, posle prve valorizacije, a prema njihovom značaju. Posle opšte valorizacije kojom se objekt utvrdjuje kao spomenik od značaja za javni interes ili, da to nazovemo prvostepenim valorizacionim postupkom, spomenici se podvrgavaju još jednoj valorizaciji u cilju odabiranja i proglašavanja spomenika od velikog spomenika i spomenika od izuzetnog značaja.

Ova stepenovana valorizacija nastala je iz odredjenih praktičnih potreba za slučaj opšte opasnosti, ratova i zbog medjunarodnog ugovora o pravljenju spiskova kulturnih dobara od opšteg svetskog značaja. Proširenjem pojma spomenika kulture i utvrdjivanjem sve novih svojstava koja spomenici kulturnih dobara mogu da imaju mi smo dobili jedno veliko kulturno nasledje koje praktično u danim posebnim trenucima, nećemo biti u stanju da podjednako štitimo. Proglašavanjem spomenika od izuzetnog i velikog značaja ukazuje se na ove vrednosti kojima se i u tim posebnim okolnostima mora da ukaže zaštita. To ne znači da se ostalim spomenicima u normalnim uslovima neće ukazivati dovoljna zaštita, već se samo valorizuju izuzetne vrednosti koje moraju uvek biti u prvom planu zaštite.

Proces valorizacije pri ovako obimnom fondu graditeljskog nasledja je vrlo dugotrajan. Uzrok te dugotrajnosti leži još i u nedovoljnim stručnim kadrovima koji taj proces treba da obave, kao i uvek nedovoljnim sredstvima. Kod nas do danas čitava velika područja graditeljskog nasledja ostala su izvan tog procesa, a naročito graditeljskog nasledja iz oblasti seoskog graditeljstva. Proces valorizacije praktično se nikada neće ni završiti; njega ćemo stalno primenjivati kadgod uočimo neki nov objekt za koga mogu postojati osnove da se može uvrstiti u red spomenika kulture. S toga dokle god traje služba zaštite, dotle će se stalno i obavljati valorizacija spomeničkog nasledja.

Šta znači zaštićen spomenik?

Oni objekti, urbane, ruralne i ambijentalne celine, za koje se stručnom analizom utvrdi da imaju takva spomenička svojstva koja su od javnog interesa, stavlhjaju se pod zaštitu države posebnim pravnim rešenjem i od otg trenutka, bez obzira da li se kulturno dobro nalazi u javnom ili privatnom vlasništvu, nad njim se primenjuje poseban režim koji je predvidjen odredbamazakona o zaštiti kulturnih dobara.

Mere tog posebnog režima naziremo već u odredbama onog pomenutog Gradjevinskog zakona od 1931.godine. U njegovom 24. paragrafu odredjuje se postupak za slučaj da treba preduzeti nekakve tehničke mere na takvom objektu ili celini. Njime se zabranjuje da se izvršavaju bilo kakve promene, a opravke se ne mogu vršiti »dok se prethodno ne dobije odobrenje od nadležne vlasti za čuvanje starina.« Nažalost takva vlast u to vreme nije ni postojala.

Rešenjem o zaštiti za nepokretne objekte i celine odredjuju se bliže i dalje granice oko njih, odnosno okolina koja takodje potpada pod poseban režim zakona.

Samim činom stavljanja kulturnog dobra pod zaštitu države status svojine kulturnog dobra ništa se ne menja, već se samo ograničavaju i onemogućavaju izvesni postupci, koji mogu ići na štetu delimičnog ili potpunog integriteta kulturnog dobra. To znači da se spomenik

kulture ne sme rušiti niti štetiti, niti se mogu preduzimati takve radnje koje mogu prouzrokovati promenu oblika ili izgleda, a koje počivaju na nestručnom pristupu, odnosno nestručnim i nenaučnim osnovama.

Obaveze koje država preuzima na sebe stavljanjem objekata ili celine pod zaštitu su vrlo velike; one su kako materijalne tako i moralne prirode.

Zbog tih velikih materijalnih obaveza, kao i zbog dugog trajanja procesa valorizacije, a da u medjuvremenu neki objekti ili celine ne bi stradali pre donošenja rešenja o zaštiti, raniji zakoni predvidjali su satatus evidentiranog spomenika. Objekt ili celina koji su evidentirani nisu stavljani formalnim rešenjem pod zaštitu, te time praktično i nemaju status zaštićenog spomenika, niti se odredbe zakona o zaštiti mogu na njih primenjivati. Ali ustanove zakonski odgovorne za sprovodjenje zakona čim uoče opasnost da evidentirani spomenik može biti oštećen, uništen ili na ma koji drugi način ugrožen, stavljaju ga hitno rešenjem pod zaštitu. Ovakav postupak, medjutim, u praksi prouzrokovao je čitav niz nezgoda, jer ustanove koje se bave urbanističkim planiranjem ili rekonstrukcijom starih gradova i starih jezgara moraju biti unapred upoznate o postojanju vrednosti koje su od javnog interesa u domenu njihovog planiranja i projektovanja, a ne pošto su svoj obično vrlo obiman rad završile.

Pa i ovakvim postupkom još uvek postoji izvan domašaja zaštite veliki broj spomenika graditeljskog nasledja, koje imaju spomeničke vrednosti, ali one zvanično nisu utvrdjene, jer valorizacioni postupak nije sproveden, pa spomenici nisu čak ni evidentirani. No time što njihova svojstva nisu utvrdjena ne znači da oni nemaju vrednost kulturnog dobra. To je slučaj sa objektima pod zemljom za koje se sazna tek prilikom gradjevinskih radova ili objektima etnografskog karaktera i folklorne narodne arhitekture, koji su ostali daleko od puteva (stare vodenice, kovačnice, valjalice, sovrašice, crkve brvnare, kuće narodnog neimarstva, seoska groblja XIX veka ili i starija itd). Takvi spomenici imaju svoja spomenička svojstva i bez obzira što nisu čak ni evidentirani imaju pravo da budu sačuvani. Najveće štete u ovim slučajevima nastaju na spomenicima te vrste iz razloga, što oni koji ih uništavaju ne znaju da procene njihova spomenička svojstva. Ranijim zakonom bilo je predvidjeno da ako se u toku izvodjenja gradjevinskih radova ili drugih radova naidje na arheološko nalazište ili slično, organizacija, ustanova ili lice koje neposredno izvodi radove, dužno je da o tome obavesti nadležni zavod radi preuzimanja potrebnih i daljih mera zaštite. Čak se predvidja da su organizacija, ustanova ili lice dužni da preduzmu potrebne mere da se do dolaska ovlašćenog i stručnog lica nalaz ne uništi, niti ošteti i da se sačuva na mestu i u položaju u kome je otkriven. Takvi nalazi arhitekture su naročito značajni kod naseljenih mesta sa dugom prošlošću i kontinuitetom života, kao na primer, kod nas, Sremska Mitrovica: ostaci starog Sirmium-a ispod današnjeg grada; Niš – neovizantijska nakropola u Jagodin-mali, rimski terme u centru Čačka itd.). Katkad gradjevinski radovi zbog značaja nalaz moraju se i obustaviti, pa se čak i projekti moraju menjati i prilagodjavati novo nastaloj situaciji.

Sadašnji zakon čl.5 predvidja zaštitu i za takva kulturna dobra, kao dobra koja uživaju prethodnu zaštitu. Znači ni ona se ne isključuju iz zaštite iako se o njihovim spomeničkim svojstvima još uvek ništa ne zna. Za njih se kaže: »Nepokretnosti i druge stvari za koje se pretpostavlja da imaju svojstva od posebnog značaja za kulturu i istoriju, uživaju zaštitu u skladu sa odredbama ovog zkona,« a čl. 43 detaljno objašnjava koja su to dobra. Nevolja je uvek u tome što se time izražava više samo jedna želja da se sve što je od javnog interesa sačuva od uništenja, a praktično nismo u stanju to da sprovedemo.

Specijalno za arhitekte ovde je važno da se spomene da gradjevine koje dolaze u obzir za zaštitu ne moraju uvek imati i arhitektonske, estetske, umetničke vrednosti, već mogu biti čuvane samo zbog svojih istorijskih vrednosti. To su one gradjevine u kojima su se rodili, živeli, radili ili umrli ljudi zaslužni za prošlost svoga naroda. Tih gradjevina ima vrlo mnogo i to su obično kuće znamenitih književnika, državnika, umetnika, vojskovodja, narodnih heroja itd.

Kao što se iz svega napred rečenog vidi cilj stavljanja objekta ili celine pod zaštitu države je čuvanje od uništenja ili od preduzimanja nestručnih intervencija. Dakle, stavljanje pod zaštitu treba u praksi da dovede uvek do pozitivnih rezultata po objekt ili celinu. Medjutim, formalno stavljanje pod zaštitu, ako ne bude u izvesnim slučajevima praćeno i uskladjeno sa

blagovremenim intervencijama tehničke zaštite, može da se na zaštićeni objekat odrazi negativno i da postigne sasvim suprotan cilj. Kada to može da se dogodi?

Spomenici kulture koji se stavljaju pod zaštitu većinom su u derutnom stanju, nekada su čak u takvom, da je njihovo rušenje stvar trenutka. Takvom spomeniku je potrebno ukazivanje najhitnije preventivne zaštite, a takve inicijative dolaze često mimo službe zaštite. Danas su takve inicijative sve veće i veće, jer služba zaštite se sve više otvara i uključuje u ovaj rad sve mesne organe vlasti. Sprečavanje takvih inicijativau prošlosti baš od strane službe zaštite odražavalo se često tragično za sam spomenik, kome je potrebna stručna tehnička zaštita, ali izvodjenje takve zaštite predstavlja dug i skupocen proces. S druge strane još je gore ako se zbog formalnog stavljanja pod zaštitu svi ogradjuju da ukažu spomeniku čak i osnovne preventivne mere smatrajući da to treba da uradisamo stručna služba zaštite. Nijedan rad na opravljanju srednjovekovnih crkava u Srbiji i van nje, koji je izveden u XVIII ili XIX veku, sa vrlo retkim izuzecima, ne bi se mogao nazvati stručnim konzervatorskim poslom, jer ako je bio propao kamen na fasadi, ona je bila jednostavno omalterisana; ako su pali svodovi, oni su ozidani, ali je time možda arhitektura bila izmenjena itd. Ali svi ti radovi su u krajnjoj liniji korisni za očuvanje samog spomenika.

Savremeni stav zaštite počiva i na principu da svaki spomenik treba da se uvede u život, da se revitlizira, jer napušteni spomenik sa preživelom namenom brže propada od živog spomenika. Formalnim stavljanjem spomenika pod zaštitu, ako on nije živ, može da bude još više napušten, naročito ako intervencije stručne službe ne stižu blagovremeno ili čak postoji nečiji interes da se on sruši. (Slučaj konaka Rauf bega Džinića, odnos prema gradjanskoj arhitekturi orijentalnog porekla u nekim našim gradovima itd.). Ako je spomenik pak živ, pa se formalnim stavljanjem pod zaštitu uslovi onih koji ga koriste ograničavaju ili se njihov život time otežava, može da dodje čak do suprotnog dejstva: da se živ spomenik napušta i pretvara u mrtav! Ovo je vrlo važno za urbana i ruralna naselja, naročito za ova prva, gde uslovi života stanovnika u njima ionako nisu na savremenom nivou. Napuštanjem nasljea od starane stanovnikamože da dodje i do vrlo velikih šteta i razaranja, mnogo većih od njihovih intervencija, koje su išle poboljšanjem njihovog načina života, a koje službe zaštite nisu uporno odobravale ili su sprečavale. A u naslje koje jedanput opusti vrlo je teško ponovo uvesti život (Ulcinj, istarski gradovi itd.).

Medjunarodne norme i povelje

Velika kulturna dobra jedne zemlje ne moraju biti od značaja samo za tu zemlju, već njihova vrednost može da ima značaja i za više zemalja ili da budu od opšteg značaja za kulturu čitavog čovečanstva. To se naročito odnosi na ona kulturna dobra koja su nam ostala od starih isčezlih civilizacija, a koja su danas mnogo puta raspodeljena medju više zemalja kao što je slučaj sa dobrima pred kolumbijske Amerike, staroga Egipta, Grčke, Rimskog i Vizantijskog carstva. Takodje i ona kulturna dobra savremenih civilizacija, čiji su se protagonisti danas našli u uzanim okvirima nacionalnih država, a nekada su posedovali velike imperije, kao na primer islamska arhitektura. Isto tako to se odnosi i na izuzetne kulturne tekovine pojedinih današnjih naroda. Uvidjajući potrebu da takva dela treba da budu sačuvana po svaku cenu, čitavo čovečanstvo se ujedinjuje preko medjunarodnih organizacija u naporima zaštite i spasavanja takvih dobara. Kroz te organizacije utvrdjuju se na prvom mestu kriterijumi za odabiranje takvih kulturnih dobara. Na medjunarodnim skupovima izgradjuju se zajednički stavovi zaštite i razmenjuju medjusobna iskustva, koja se proklamuju kroz povelje o zaštiti kulturnih dobara. Kroz te organizacije utvrdjuju se na prvom mestu kriterijumi za odabiranje takvih kulturnih dobara. Medjusobni ratovi i oružani sukobi oduvek su predstavljali najveću opasnost za kulturno nasledje zaraćenih strana. Zbog toga se pokušava da se još za vreme mira medju državama stvore norme, po kojima će se buduće zaraćene strane upravljati tj. da ne ruše jedna drugoj spomenike kulture niti da odnose jedna drugoj bilo pokretne bilo nepokretne spomenike. Isto tako, u uslovima velikih katastrofa ili posebnih uslova koji se stvaraju izuzetnim naporima za promenom vodenih tokova i stvaranjem velikih veštačkih jezera, kada mogu da stradaju mnogi spomenici kulture dolazi do medjunarodne solidarnosti u zaštiti kulturnih dobara.

Naša zemlja je potpisala više medjunarodnih konvencija u slučaju oružanih sukoba. Potpisnici ovih konvencija obavezali su se da u slučaju ratova neće rušiti, štetiti, uništavati,

iskorišćavati za vojne ciljeve i odnositi kulturna dobra zaraćene strane. No, ovim ugovorima mogu da budu zaštićeni samo najvažniji spomenici, tj. oni od najvećeg značaja, jer se samo oni upisuju u medjunarodne spiskove zaštićenih spomenika, koje svaka zemlja potpisnica sastavlja za sebe i podnosi. Spomenik koji je ušao u takav spisak ne sme se koristiti u ratne svrhe (za smeštaj oružija, municije, kao sklonište za civilno stanovništvo ili vojsku i sl.). U prošlom ratu Smederevski grad je stradao od eksplozije municije koja je bila smeštena u njemu (a i od avionskih bombardovanja), a Djurdjevi Stupovi kod Novog Pazara stradali su još 1912. godine, jer su bili korišćeni za vojno utvrdjenje itd. No i pored potpisanih ugovora o zaštiti spomenika kulture za vreme ratova malo se vodi računa, u koliko dodje do takvih situacija.

Prva povelja o zaštiti kulturnih dobara u kojoj je došla u izvesnoj meri medjunarodna solidarnost i u kojoj je pokušano da se formulišu opšti principi pristupa u tehničkoj zaštiti donesena je na medjunarodnom savetovanju u Atini 1931. godine, pa se zato i naziva Atinska povelja. Na II medjunarodnom kongrsu arhitekata i tehničara konzervatora u Veneciji 1964. godine donesena je druga povelja o konzervaciji i restauraciji spomenika i spomeničkih celina, u kojoj se daju opšti principi čuvanja i tehničke zaštite. Njena vrednost je naročito u tome, kao što smo već naveli, što se prvi put na jednom medjunarodnom nivou proklamuje princip da u okviru graditeljskog nasledja treba sagledavati ne samo objekte od monumentalnog i umetničkog značaja, već i objekte skromne arhitekture seoskog i narodnog graditeljstva. Sve dotle o ovim objektima i njihovoj zaštiti više su vodili računa etnolozi nego arhitekte. S obzirom da je ova povelja u Veneciji stvarana samo od jednog profila stručnjaka, arhitekata i tehničara konzervatora, kao i s obzirom da se data definicija istorijskog spomenika u ovoj povelji praktično odnosi samona spomenike graditeljstva, to bismo ovu povelju zaista mogli i smatrati i poveljom za zaštitu graditeljskog nasledja.

Ovakve povelje koje su donesene na medjunarodnim skupovima su samo jedna preporuka i jedan putokaz o savremenim shvatanjima u zaštiti, ali nemaju nikakvu obaveznu snagu, kao što je to slučaj sa medjunarodnim ugovorima o zaštiti kulturnih dobara.

SAVREMENI METODOLOŠKI PRISTUP U TEHNIČKIM INTERVENCIJAMA NA ZAŠTIĆENIM OBJEKTIMA GRADITELJSKOG NASLEDJA

Tehnička zaštita graditeljskog nasledja ne bi sama po sebi bila naročito teška, s obzirom na današnje mogućnosti korišćenja savremene tehnologije i savremenih materijala., da se o arhitekturi i oblicima spomenikaovog nasledja uvek zna sve što je potrebno. Medjutim, problem se sastoji baš u tome, što se vrlo retko zna kako su spomenici, koji su do sada, bilo oštećeni, bilo porušeni, nekada izgledali. Iz ovih uslova i okolnosti proizilaze i svi problemi u tehničkoj zaštiti spomenika graditeljskog nasledja.

U prethodnom odeljku mi smo došli do saznanja da jedino naučnim pristupom utvrdjivanja spomeničkih vrednosti možemo biti u stanju da odaberemo ono što treba čuvati. Isto tako savremeni metodološki pristup u spasavanju od uništenja odabranih spomenika i spomeničkih celina počiva na svestranoj naučnoj analizi svih elemenata koji se moraju uzeti u obzir pri donošenju odluke o preduzimanju tehničkih zaštitnih mera. Svaka konzervatorska intervencija mora da počiva na prethodnom naučnom istraživanju i mora da bude praćena naučnim ispitivanjem i u slučaju novih saznanja, mora da bude blagovremeno koregirana i na kraju svaka konzervatorska intervencija treba da bude objavljena u naučnim publikacijama u cilju postizanja kontinuiteta u radu na spomenicima. U ovome se sastoji bitna razlika izmedju konzervatorskog pristupa zaštiti spomenika graditeljskog nasledja i ostalih tehničkih intervencija koje počivaju na ovakvom metodološkom pristupu.

Medjutim, s obzirom na stanja u kojima se nalaze spomenici graditeljskog nasledja, ovaj princip se mora na razne načine da primenjuje. Tako, na primer, kod arheoloških lokaliteta, tj lokaliteta kod kojih se ostaci materijalne kulture nalaze pod zemljom, sve dok se oni ne otkopaju, sve dok se naučno ne istraže, nikakva tehnička zaštita nije mogućna. Doduše, s obzirom na veličine tih objekata i metode arheoloških istraživanja, koje zahtevaju više vremena i ovaj metodološki pristup može biti primenjen i na parcijalno istraženim površinama, tj tehničke mere se mogu preduzimati u okviru istražene površine.

Ali kod druge vrste spomenika ostaci materijalne kulture mogu se nalaziti delom ispod zemlje, a delom iznad zemlje. To je slučaj kod svih onih spomenika kulture, koji neisu potpuno porušeni, već su im se izvesni delovi sačuvali nad zemljom, a pali porušeni delovi su urasli u sopstvene ruševine i obično zarasli u vegetciju. Takvi su, uglavnom, srednjovekovni i stari gradovi – tvrdjave, srednjevekovne i antičke gradjevine, stari kameni mostovi itd. Kod srednjevekovnih gradova, crkava i manastirskih kompleksa se u kulturnim slojevima, oko njih i u njima, ne nalaze samo podaci za njihovu oštećenu ili uništenu arhitekturu, već se nalaze i podaci o životu koji se odvijao oko njih i u njima. Zbog toga prethodna istraživanja, otkopavanja i proučavanja ostataka pod zemljom, treba da čine osnovu za izradu projekata tehničkih intervencija.

Medjutim, ovaj najbolji i najsigurniji metodološki pristup treba uvek uskladiti sa potrebama tehničke intervencije, jer se mnoge tehničke intervencije mogu obaviti i na osnovu proučavanja samo ostataka nadzemnih ostataka. Bezuslovno uslovljavanje svake tehničke intervencije potpunim arheološkim istraživanjem, odnosno otkopavanjem, u nedostatku dovoljnih sredstava može da dovede i do ugrožavanja nadzemnih ostataka, odnosno njihovog rušenja.

S druge strane, treba imati na umu da su tehničke mere zaštite na nekim spomenicima po katkad i jedini mogući način da se dodje do naučnih podatakao samome spomeniku. To je slučaj sa onim spomenicima kulture, koji su se oglavnom potpuno ilinajvećim delom sačuvali, ali su tokom svoje prošlosti pregradjivani, malterisani spolja i iznutra, pa su promenili prvobitne oblike arhitekture. Prethodna proučavanja kod ovih spomenika treba da sadrže naročito istorijske podatke u koliko postoje baš o njihovim rušenjima, požarima, obnovama, odnosno svim onim fazama kroz koje je fizičko stanje spomenika prošlo od njegovog nastanka do naše intervencije. Ovakvi spomenici su obično novijeg porekla, gradjevine XVIII i XIX veka, ali mogu da budu i starije i da potiču čak iz srednjeg veka.

Takve tehničke intervencije se ne mogu, ili bar ne bi trebalo da smatraju, prethodnim istraživanjem, jer su te intervencije već sastavni deo konzervatorskih radova, posle kojih moraju da uslede definitivni radovi. Navešću kao primer slučaj sa spomenikom koji je obično zbog teških oštećenja fasade samo omalterisan spolja i iznutra. Skidanjem spoljnih slojeva maltera dolazi se skoro uvek do najbitnijih podataka o arhitekturi i potrebnoj vrsti intervencije, ali se spomenik ne može ostaviti duže vreme ogoljen, jer je taj malter imao svoju odredjenu zaštitnu funkciju. Ako se skine malter sa unutrašnjih površina i otkrivaju freske, to nije samo ispitivački ra, već konzervatorska intervencija posle koje mora da usledi konzervacija otkrivenih fresaka i malterisanje ili fugovanje odredjenih površina zidova. Ovakvim radom zadržati se samo na ispitivanju, zanči direktno ugroziti spomenik, ostaviti ga ogoljenog, kao kada bi se rasečeni bolesnik ostavio na operacionom stolu, pošto je utvrdjeno da čir postoji.

Konačno ima spomenika kod kojih prethodna istraživanja nemaju arheološki karakter, jer se od njihove arhitekture ne nalazi ništa pod zemljom. Kod tih spomenika prethodna istraživanja obično se sastoje iz istorijskih podataka o nastanku spomenika, dogadjaja u vezi sa njima, sa njihovom prošlošću itd. Medjutim, za tehničke intervencije zaštite na samom spomeniku mnogi istorijski podaci nemaju značaja, te u takvim prethodnim studijama koje obično rade istoričari, istoričari umetnosti, etnolozi, korisno je da se izdvoje oni podaci koji su potrebni za izradu projekata tehničkih intervencija, a čija izrada počiva prvenstveno na tehničkim licima koja rade u zaštiti, a to su tehničari, inženjeri i arhitekte. Obično je težnja onih lica koja rade ovakve studije da daju svestranu studiju, a ne daju konzervatorsku studiju, što stvara veliku teškoću tehničarima u korišćenju njihovih prethodnih studija. S druge strane davanje prave konzervatorske studije mogućno je samo onim licima koja su se specijalizovala za takvu vrstu radova, što znači, da kao što je potrebno imati specijalistu arhitektu konzervatora, isto tako je potrebno imati specijalistu istoričara umetnosti – konzervatora, arheologa – konzervatora, etnologa – konzervatora. Tek onda kada se svi stručnjaci takvih profila nadju zajedno na zajedničkom poslu mogu potpuno naći i zajednički jezik i prevazići sva stručna neslaganja, a imati jedan zajednički metodološki pristup.

U toj dokumentaciji, koja je sastavni deo prethodnih istraživanja, postoje izvesne kategorije koje se nikako ne smeju mimoići, jer nam one obično, kada se one odnose na

objekt koji istražujemo, daju najbolje podatke, na osnovu kojih se često puta donose predlozi za tehničku zaštitu. To su stari crteži i planovi, duborezi, slikani modeli na freskama, gravire, fotografije, pa čak i umetničke slike – grafike i ulja.

Medju najstarije crteže spomenike arhitekture kod nas možemo ubrojati slikane modele na freskama, koje ktitori svojih zadužbine drže u rukama. Ovi slikani modeli mogu se koristiti naročito tamo, gde se stanje spomenika izmenilo, a model hga prikazuje u prvobitnom izgledu. Oni nisu slikani svi sa istom tačnošću, te su neki više, aneki manje upotrebljivi; neki se uopšte ne mogu koristiti. Slikani modeli iz perioda gradjenja kralja Milutina su naročito dobro slikani i vrlo tačno predstavljaju izgradjeni objekt. Tako, na primer, po modelu se vidi da je srkva sv. Djordja u Starom Negorčinu imala bočne brodove kojih danas nema, a kraljeva crkva u Studenici da je imala kube sa završnim talasastim vencem, koji je kasnije pretvoren u ravan (skorom restauracijom taj talasasti oblik vraćen je kubetu). Na osnovu modela može se utvrditi da je prilikom restauracije crkve sv. Petra u Bijelom Polju potvrdjeno da je slikani model bio vrlo tačan. I na modelu Pećke Patrijaršije koji se nalazi u Bogorodičinoj crkvi primećujemo čitav niz podataka o njenom nekadašnjem izgledu, koji je danas dosta izmenjen; jedan od najvažnijih podataka koji daje model je postojanje zvonika ispred (ili na priprati!?) Pećke Patrijaršije. Model Ravanice pokazivao je da je ona imala pripratu jedne naročite arhitekture, što je istraživanjima na samom spomeniku i potvrdjeno.

Slikani modeli na freskama katkada daju i čitav niz detalja koji su nam pri izvodjenju tehničke zaštite neophodni. Na pomenutom modelu Kraljeve crkve u Studenici vidimo čak da su prozori bili zatvoreni tranzenama, koje su imale staklene okuluse; da su vrata bila drvena i dvokrilna sa zvekirima.

Većina modela bila je slikana po izvesnim opštim principima, a naročito u pogledu primene boje. Tako, na primer, ako je na modelu krovni prekrivač naslikan sivom golubijom bojom, onda je to olovni prekrivač, a ako je obojen crveno, onda je bio crep ili ćeramda.

Slikani modeli su neka vrsta slikarske intrpretacije sagradjenih spomenika, medjutim pravih tehničkih crteža, koji daju tačne podatke o oblicima, ima vrlo malo. Kao najznačajnije ovde možemo pomenuti one crteže koji su urezani i fasade Bogorodičine crkve u Studenici, a koji se odnose na arhivolte portala i spoljnih lukova na kubičnom postolju. Sličnih crteža ima još i na patosu bočnih brodova katedrale u Trogiru, kao i na zidovima dominikanskih samostana u Dubrovniku i Trogiru, ali su oni dosta mladji od ovih u Studenici.

Posebnu grupu starih crteža čine i bakrorezi. Njih imamo još počevši od XVII veka, a vrlo su brojni u Srbiji u XVIII veku. Kako se stanje mnogih spomenika od toga vremena bitno izmenilo to su oni odličan izvor informacija. Bakrorez je jedan poseban vid umetničkog izražavanja i za nas su najvažniji oni, koji predstavljaju stare gradove, utvrdjena naselja ili manastire. Bakrorezi su obično davali tačne podatke, kako opšte, o izgledima celog ansambla i o postojanju objekata, tako i izvesne detalje o arhitekturi, pa čak i o životu koji se odvijao u tim gradovima i manastirima. Za njihovo čitanje potrebna su ipak, izvesna predznanja, jer oni deluju na prvi pogled nestvarno i tek kada se eliminišu sve one likovne predstave kojima su bakrorezi dopunjeni, kao i one slikarske slobode u načinu izražavanja, možemo doći do onih podataka koji su nam potrebni. U toj eliminaciji treba biti i vrlo oprezan, naročito ako se radi o zgradama koje bakrorez pokazuje, a danas one ne postoje. Ako je bakrorezac naslikao objekt, on je vrlo verovatno i postojao. Na osnovu bakroreza Studenice utvrdjeno je da su mnogi objekti postojali, kojih danas više nema (trem trpezarije, crkva sv. Jovana Preteče). Bakrorez Pećke Patrijaršije takodje pokazuje mnoge objekte kojih danas nema. Na bakrorezu manastira Hilandara vidimo da je današnje stanje bitno izmenjeno od onog iz 1757.godine, jer su bila dva dvorišta, a danas postoji samo jedno; dalje bilo je i crkava, koji danas nema, a crkve koje su zidane posle izrade bakroreza prirodno da nisu ni nacrtane.

U starije crteže koje možemo da koristimo slično bakrorezima spadaju i drvorezi, mada su oni grublji od bakroreza. Tako, na primer, na jednom drvorezu vidimo da je Gračanica u izvesno vreme imala iznad priprate i drveni zvonik.

I noviji crteži iz XIX i XX veka, grafike i ulja, kada prikazuju spomenike arhitekture prošlosti, mogu biti dragoceni izvori. Tako, na primer, crteži Valtrovića u starim »Ilustrovanim

novinama« (Gradac, Drenča, Rudenica), Feliksa Kanica u njegovim putopisnim knjigama o Srbiji i njegova monografija o srednjovekovnim spomenicima Srbije. Ulja Djordja Krstića o Žiči i Studenici daju takodje mnogo dragocenih podataka, a naročito grafike Ljube Ivanovića, koji je dobar deo svoga života posvetio slikanju starih spomenika arhitekture. Pa čak i uzgredni crteži nepoznatih autora (ili onih kojima slikanje nije bio ni poziv), mogu biti katkad od značaja (crtež Lazarice iz 1857. godine pre nazidjivanja baroknog kubeta ili njen još stariji crtež na crkvenom barjaku iz 1844. godine).

Stare fotografije su takodje bogat izvor podataka, kada prikazuju stanje spomenika pre nastalih promena na njemu. One su i daleko pouzdaniji izvor od crteža, jer su potpun dokaz fizičkog stanja jednog spomenika u datom trenutku. Tako na primer, na fotografijama crkve manastira Banje pre zidanja današnjeg kubeta nad pripratom vidimo sasvim jednu drugu arhitekturu i drugu koncepciju, koja potpuno odgovara stilu te arhitekture.

Ponekada čak i takvi predmeti, kao što su medalje, spomenice ili novci, koji se obično kuju prilikom kakvih proslava mogu biti od značaja, kada su na njima prikazani spomenici arhitekture. Tako, na primer, na jednoj spomenici vidimo stanje crkve manastira Žiče pre njene restauracije. Na počasnim stubovima rimskih imperatora bila su prikazivana sva značajnija dela iz njihovog života, pa i gradjevine koje su podizali. Zahvaljujući tome danas možemo da stvorimo sasvim jasnu i tačnu predstavu nekadašnjeg Trajanovog mosta preko Dunava, jer se njegov reljef nalazi na njegovom počasnom stubu.

Zadatak istoričara je da ukažu na ovu prethodnu dokumentaciju, ali u pogledu njenog korišćenja za tehničku zaštitu treba da je arhitekt kompetentniji i, kao što je već rečeno, za korišćenje te dokumentacije potrebno je izvesno znanje i izvesno iskustvo. Dugo vremena starim gravirama nije poklanjena ona pažnja koju su one zasluživale i one nisu bile iskorišćene za zaštitu graditeljskog nasledja ni približno u onom opsegu u kome se one danas koriste. One su bile više predmet likovnih istraživanja.

Uloga arhitekte u zaštiti graditeljskog nasledjai odnos prema spomenicima i drugim stručnjacima

Po samoj prirodi stvari tehnička zaštita graditeljskog nasledja mora da počiva na onoj profesiji koja i stvara gradjevine, jer su i kod tehničke zaštite potrebna ista ona tehnička znanja, koja su bila potrebna i graditeljima koji su ih stvarali. Sve ostale druge potrebne struke saradjuju na istome zadatku u onoj oblasti za koju arhitekti ili nisu uopšte stručni ili su nedovoljno stručni.

Dolaženje do saznanja da opšta fakultetska sprema lica koja rade u zaštiti nije dovoljna i da je potrebno njihovo dopunsko obrazovanje kod nas je uočena dosta kasno, tako da su u ustanovama zaštite stupali i godinama radili stručnjaci samo sa opštom spremom. Tu spremu neki su dopunili naknadnim studijama u inostranstvu, a neki su se izgradjivali samo kroz praksu. Medjutim, kao i u prošlosti, tako i danas, uopšte oseća se nedostatak sistematskog školovanja, a praznine su naročito uočljive u neizgradjenosti osnovnih konzervatorskih stavova i u lošem metodološkom pristupu tehničkoj zaštiti spomenika kulture.

No sasvim je pogrešno smnatrati da se uloga arhitekte ograničava u zaštiti spomenika graditeljskog nasledja na rad arhitekte konzervatora zaposlenog u ustanovi koja po slovu zakona ima zadatak da zaštićuje graditeljsko nasledje. Još je pogrešnije shvatanje da su samo takvom arhitekti potrebna specijalna znanja o zaštiti graditeljskog nasledja. Ta znanja potrebna su svakom arhitekti, jer je domen njihove savremene delatnosti toliko širok, da zbog nepoznavanja osnovnih principa u zaštiti oni mogu da nanesu, kao što smo već rekli, ogromnu štetu koja se ne može popraviti ili naknaditi.

Arhitekti koji se bave projektovanjem novih objekata ta znanja su neophodna, jer se ne projektuju samo nova naselja na sterilnom terenu, već i novi objekti u starim izgradjenim naseljima, pa čak i u starim gradskim jezgrima. Kod takvih projektnih zadataka arhitekt nikada nije slobodan, već ima postavljene uslove od strane službe zaštite, pa čak i da ih ona ne postavi, od nivoa njegove šire spreme i arhitektonske kulture, zavisiće u kojoj će meri poštovati tu sredinu u koju treba da postavi svoj novi objekt. Zahtevi za projektovanjem novih

objekata u istorijskim celinama sve su brojniji, pa čak i za takve istorijske celine kao što su srednjevekovni mnastiri ili gradovi.

Još veća odgovornost počiva na arhitekti koji dobje zadatak da vrši rekonstrukciju jednog starog gradskog centra ili jezgra. Bez prethodnih znanja o zaštiti graditeljskog nasledja, njenih principa, zakona i bez poznavanja metodološkog postupka u rešavanju takvih zadataka, on tak zadatak obično ne zna da reši i ako ga reši, onda se njegovo svo znanje svodi na ono što smo već naveli: brisanje stare strukture, o kojoj posle par godina nestaje svaki trag.

U vreme kada je služba zaštite bila isključivo u rukama istoričara konzervatora, rešavanje svih problema bilo je u njihovim rukama, a arhitekte su bile samo realizatori njihovih usmenih ili deskriptivno datih rešenja ili samo ideja. Medjutim, sva ta rešenja nisu mogla da budu na dovoljno stručnoj visini, jer istoričaru umetnosti nedostajala su tehnička znanja, a arhitekti konzervatoru konzervatorska. No, kada je dolazilo i do ovakve saradnje to je bila srećna okolnost, jer do skore prošlosti, a ponegde i danas, ta saradnja uopšte ne postoji. Dogadja se da se istoričar umetnosti upušta u rešavanje najdelikatnijih stručnih konstruktivnih problema, pa čak preuzima na sebe ulogu nadzornog inženjera-izvodjača, a arhitekta urbanista vrši rekonstrukciju starog jezgra nekog grada, a da nikakva valorizacija graditeljskog nasledja u jezgru nije izvršena. Navešću jedan romantičarski podhvat takve rekonstrukcije Prizrena iz 1912. godine, koji srećom nije realizovan.

Odmah posle oslobodjenja Prizrena on je geodetski snimljen i taj geodetski plan bio je jedina podloga za izradu idejnog projekta rekonstrukcije ili bolje reći izgradnje novog Prizrena. Nova ideja tog projekta sastojala se u rušenju starih mahala i krivih ulica i u izgradnji novih pravih ulica; u stvaranju novih trgova oko glavnih spomenika, čiji su oblici i veličina odredjivani običnim ocrtavanjem kruga zabadanjem kraka šestara u taj objekat, kao njegov centar.

Svoj udeo u zaštiti spomenika graditeljstva imaju isto tako i svi oni arhitekti koji su zaposleni u komunalnim organima i javnoj administraciji, koji daju saglasnost za razna gradjenja i rušenja. Njihove odluke, naročito o rušenjima, ako nisu potkrepljenei praćene solidnom dokumentacijom, pogotovu su opasne. Zbog raznih pritisaka koji se na njih vrše dešava se, da čak i kad postoje izvesni podaci koji nalažu obazrivost, da se takva rešenja donesu na brzinu, a još se sruši, čak i noću, objekt koji bi mogao biti od interesa za zaštitu.

Na žalost, sve do pre par godina naš fakultet u Beogradu nije imao u svojim programima čak ni jedno jedino slovo, a u svojim nastavnim planovima ni jedan jedini čas, predvidjen zaštiti graditeljskog nasledja. Zbog toga iz njega su izašle brojne generacije mladih arhitekata, od kojih su neki sada već na kraju svoje karijere, koje nisu dobile tu osnovu. Medjutim, dansa na njima počiva sav teret novog planiranja, projektovanjai izgradnje svih vrsta objekata za našu zemlju. S toga će još dugo vremena tehnička služba zaštite biti u uzanom krugu specijalista-arhitekata konzervatora, a to je sasvim nedovoljno, ograničeno i neefikasno.

U prvim danima preduzimanja zaštitnih mera u Srbiji, koje su se sastojale, uglavnom, u opravkama starih crkava (a ti radovi su katkada bili vrlo veliki, obimni i značajni) uočavalo se, da oni nisu obični gradjevinski poslovi, već da imaju svoje specifičnosti, te da su potrebna i druga znanja, koje obični inženjeri nisu imali. Dešavalo se čak da su se neki radovi poveravali i geometrima. Prateći danas te radove možemo uočiti da za one, za koje su bili angažovani oni stari graditelji, koji još nisu imali pravu školsku spremu, već su pripadali plejadi narodnih majstora, da su ti radovi bili izvedeni više u duhu naših današnjih zahteva. Razlog je bio baš u tome, što su oni vladali narodnim tradicijama starog graditeljstva, a neka nova stremljenja, koja su školovanim arhitektama bila poznata, njima su bila sasvim nepoznata. Zbog toga su školovani arhitekti uvodili novine eklektičnih stilova, a ovi drugi su išli za očuvanjem onoga što je bilo staro. Medju takvim starim graditeljima naročito ističem radove poznatog majstorskog ustabaše Nastasa Stefanovića na zaštiti Bogorodičine crkve u Studenici, koji su izvedeni u četvrtoj deceniji XIX veka za vlade knjaza Miloša, kao i na crkvi manastira Resave.

Prilikom obnove Žiče 1857. godine Popečiteljstvo prosvešćenija (ministarstvo prosvete) naročito nmaglašava, da se obnova mora izvoditi pod stalnim nazorom jednog veštog inženjera. Pa čak još 1921. godine ministar gradjevine izveštava Srpšsku akademiju nauka da ministarstvu stižu »zahtevi da se mnoge crkve oprave ili obezbede od propasti«, ali kako smatra da su ove opravke »vrlo delikatne«, a od mladjih arhitekata nema nikoga ko bi se tim poslom interesovao, »te ove umetničke opravke ostaju nesvršene.« (dr.S.Tomić: 80).

Paralelno sa izgradjivanjem idejnih i naučnih postavki u čuvanju spomenika kulture, medju prvima je Francuska jednovremeno izgradila i mrežu nadležnih institucija, koje su tu zaštitu imale da sprovode i stručni kadar arhitekata za sprovodjenje specifičnih stručnih poslova, pokazavši time da obična opšta znanja jednog arhitekte nisu dovoljna.

U Austro-Ugarskoj i Nemačkoj staranje o zaštiti kulturnih dobara, kao i graditeljskog nasledja počivalo je na istoričarima umetnosti i arheolozima, pa su oni predlagali i izvodili sve tehničke radove na zaštiti ispomažući se inženjerima, koji nisu bili specijalisti. Taj stav zadržao se u našim republikama koje su bile pod Austro-Ugarskom do 1918. godine i do danas. Tek u poslednje vreme stvara se specijalista arhitekta konzervator i u tim republikama.

Ni u republici Srbiji nije nešto bolja situacija, mada je kadar arhitekata nešto brojniji. Izvesno je da u savremenom pristupu zaštiti mesto svakog stručnjaka može se sasvim dobro postaviti i njegovo učešće iskoristiti do maksimuma njegove stručnosti. Medjutim, zbog ovakvih nasledjenih istorijskih shvatanja o zadatku jednog istoričara umetnosti ili arheologa, kao i zbog našeg poslovično utvrdjenog pomanjkanja talenta za medjustručnu saradnju, čak i danas postoji jedna pritajena borba o primatu staranja o spomenicima kulture izmedju istoričara umetnosti, koji stoje na tim starim pozicijama, kada još nije postojao stručni arhitekta konzervator i sadašnjih savrmenih uslova, kada smo ga mi stvorili i utvrdili potrebu da ga imamo. U stvari problem se vuče još od onog vremena kada stvarno ni istoričari umetnosti, ni arheolozi takodje nisu bili konzervatori u suštini, već samo po položaju, ili po nazivu. Konzervatorska struka je izborila svoj stručni profesionalni položaj tek u najnovije doba, ali još uvek radi sa kadrovima koji nemaju specijalizaciju i mora se ispomagati sa onima koji imaju bar tu opštu fakultetsku spremu. Taj sukob o primatu pojavljuje se naročito oštor u onim sredinama, gde se baš takvi stručnjaci još nisu oformili kao stručnjaci konzervatori konzervatorske struke.

Takva borba nanosi velike štete zaštiti graditeljskog nasledja, gde su uloge svih ovih pojedinih struka i stručnjaka sasvim razgraničene. U savremenom metodološkom pristupu zaštiti, kako u prethodnom postupku, tako i u toku realizacije, kao i posle realizacije, uloge svih profila stručnjaka i saradjujućih struka su danas sasvim jasne, te do takvih problema ne bi trebalo da dolazi.

Etički odnos arhitekte u procesu zaštite

Na ovome mestu treba se osvrnuti na poseban etički odnos arhitekte konzervatora prema spomeniku, jer od arhitekte i tog njegovog etičkog odnosa mnogo zavisi i sudbina samog spomenika.

U vreme kada kriterijumi o umetničkim, istorijskim i kulturnim vrednostima jednog spomenika nisu bili ni postavljeni, a kamoli valorizovani, sudbina spomenika zavisila je od poručioca investitora i kreativnih sposobnosti arhitekata.

U istoriji stvaranja srpske srednjevekovne arhitekture nailazimo na brojne primere rušenja starih gradjevina, da bi se na njihovom mestu sagradile nove. Kralj Milutin je do temelja porušiocrkvu njegovog pradede Simeona Nemanje u Hilandaru i na tome mestu sazidao novu njegovu, današnju hilandarsku crkvu. Šta bi danas značilo za razvoj te arhitekture i poznavanje istorije, da je ta crkva ostala tu, sačuvana, a da je kralj Milutin pored nje sagradio novu?

Ništa bolje nije prošla ni Konstantinova bazilika sv. Petra u Rimu, koja je žrtvovana ambicijama jednog velikog pape i jednog velikog rhitekte. Ona je srušena početkom XVI veka bez obzira na svoje velike vrednosti koje je imala i kao graditeljsko delo i kao istorijsko delo.

Srušeno je jedno veliko delo, da bi ustupilo mesto drugom delu, sasvim druge arhitekture i drugih vrednosti, oastavljajući nas čak u dilemi, nije li srušeno nešto značajnije, da bi se dobilo nešto manje vredno? A koliko bi smo sada bili zahvalni da su i papa Julije II i Bramante ostavili staru baziliku na miru, a sagradili novu crkvu sv. Petra na novom mestu? Narod koji je bio protiv rušenja stare bazilike, kao da je i dalje i zrelije gledao, kako na prišlost, tako i na budućnost, i od Bramantea i od pape Julija II, koji se čak plašio da narod neće posećivati novu crkvu.

Drukčije se nisu odnosili ni istočnjački osvajači vizantijske imperije i drugih oblasti klasičnog Egipta i Grčke, pa nisu zazirali da jednu džamiju ubace u sam Partenon ili u jedan egipatski hram.

Osim toga za sredjivanje stanjaspomenika kaoda se do danas nije ništa promenilo. Jedan arhitekt ako dobije zadatak da adaptira ili preradi neku gradjevinu, bez obzira da li ona ima ili nema nekakvu vrednost, on uvek pristupa tom poslu sa one pozicije, da se on svojim delom afirmiše na toj gradjevini i da joj da pečat soje ličnosti. On to radi čak još za života autora te gradjevine i ne pomišljajući na to, da time vrši povredu autorstva jednog stvaraoca, povredu njegove ličnosti. Mnogo puta bili smo svedoci takvih postupaka, kada niko, ni kao ličnost, ni kao ustanova, čak i ne pomišlja da bi takve poslove trebalo davati samim autorima dok su još živi.

Uzroci ovakvog stanja leže s jedne strane u tome što gradjevine imaju na prvom mestu svoju utilitarnu namenu i što se smatra da je njihov umetnički izraz neka vrsta oplemenjivanja te utilitarnosti; s druge strane leže u lošem etičkom odgoju sa žmih arhitekata. Za jedno slikarsko delo teško da bi se našao slikar, koji bi prepravljao umetničko delo svog profesionalnog kolega, da bi na njemu dao svoje novo shvatanje. Još manje bi to uradio jedan skulptor. Medjutim, takav odnos medju arhitektama ne posotji.

Zbog takvih odnosa nanesena je velika šteta mnogim spomenicima graditeljskog nasledja, a naročito u periodima promena graditeljskih stilova i pojava eklektičnih stilova. Bez mnogo ustezanja starim spomenicima su dodavani novi elementi, koji su u većini slučajeva odgovarali trenutnoj modi, trenutnom ukusu, a vreme je pokazalo koliko su ti postupci bili neuki i koliko je to shvatanje bilo malogradjansko.

Ovakav neetički odnos dobio je svoj puni zamah u jednom trenutku nestašice stanova kod nas u velikim gradovima, kada su mnoge stilske gradjevine dobijale još po jedan ili dva sprata i kada je jedini uslov za takav rad bio da se ta gradjevina mora da izravna sa susednim višim gradjevinama, odnosno data je samo gornja regulaciona linija. Umetnički, stilski kvaliteti mnogih gradjevina u to doba, koji su bili vrlo suptilno i znalački izraženi od strane njihovih autora, bili su ili uništeni ili dogradnjama unakaženi. Navešću u tome pogledu samo primer Beograda i njegovog starog dela na Obilićevom i Kosančićevom Vencu. Najveću ličnu tragediju doživeo je svakako jedan od retkih naših starijih arhitekata, koji je pokušao da u arhitekturi stvori jedan lični izraz, u čemu je donekle i uspeo, da su mu skoro sva značajna dela, bilo u ratu, bilo posle rata, jedno za drugim, iz raznih razloga, i potreba i nepotreba, uništavana. Eklakantan ilustrativni primer ovih izlaganja je svakako preradjivanje njegove pošte br.2 u Beogradu.

Savremeni arhitekta koji radi u zaštiti ili na zadacima zaštite ne sme da usebi nosi taj preživeli odnos, da na istorijskom spomeniku gradi svoj spomenik i da na taj način shvati realizovanje svojih kreatorskih sposobnosti. Sav savremeni metodološki pristup koji smo naveli ograničava ga u takvom odnosu, ali na žalost, ako on to ipak tako u sebi nosi, postoji velika bojazan, da će naći puta i načina, i pored svih ograda, da ponekada sprovede svoje zamisli i obično nanese velike štete. Kreatorske sposobnosti jednog rhitekte u zaštiti moraju počivati na drugim osnovama i moraju se razvijati samo uz puno poštovanje integriteta spomenika ili celine, za koje se od njega traži da predloži tehničke mere zaštite. Tek onda će on u punoj meri odgovoriti svome pozivu i svome zadatku.

METODI TEHNIČKE ZAŠTITE GRADITELJSKOG NASLEDJA

Pojam tehničke zaštite

U zaštiti graditeljskog nasledja srešćemo se sa više izraza koji definišu odredjene tehničke poduhvate, te ih na samome početku treba objasniti. U svojim začetcima, pa i kasnije, skoro do danas, tehnički proces zaštite na samim spomenicima nazivan je konzervacijom, pa je i sama struka dobila naziv konzervatorska struka. Medjutim, ovaj izraz odnosio se i na samo jednu vrstu odredjenih radova, što nestručnjake dovodi u nedoumicu o čemu je reč. Sam pojam konzerviranja nečeg nosi u sebi i nešto trajno, nepromenjljivo, pa je taj izraz dovodio u nedoumicu šta stvarno znači i neke nestručne organe, koji su pozvani da brinu o spomenicima (na primer opštinske organe vlasti). On je čak u neku ruku mistifikovao suštinu tehničke zaštite na spomenicima graditeljstva, jer su se i obične opravke krovnih pokrivača, oluka, raspuklih zidova itd. nazivali konzervacijom spomenika i konzervatorskim radovima, odvajajući ih tako od matične struke arhitekture i gradjevinarstva, a ponekada izbegavajući i izvesne gradjevinske propise koji se moraju primenjivati u konzervatorskim radovima, kao da konzervatorski radovi nisu i gradjevinski radovi.

Za ovim izrazom došao je i jedan drugi: restauracija. On tkodje definiše odredjeni tehnički postupak koji se preuzima na nekom spomeniku. Uvodjenjem u život i ovoga pojma tehnički proces zaštite je nešto proširen.

Dugo vremena ta dva izraza vezana medjusobno: konzervatorsko-restauratorski radovi – označavali su uopšte svaki rad na tehničkoj zaštiti spomenika graditeljstva. Oni su donekle održavali i idejne stavove u zaštiti: vreme kada se smatralo da spomenik treba samo konzervirati, a ne i restaurisati i vreme kada je restauracija priznata kao metod zaštite.

Sam izraz konzervacija spomenika u svojoj suštini nikada nije odgovarao onome što se stvarno moglo da uradi, jer ni jedna konzervacija nije imala nikakav dugotrajni karakter, već se njen vek svodio na kraće vreme, čak i godinu ili dve, i nijedna konzervacija nije mogla, ili bar nije trebalo, da ostane bez stalne nege. Zato je dolazilo često puta do nesporazuma kada se za jedan isti objekat, za njegovu konzervaciju, tražila finansijska sredstva više puta. Neupućeni su smatrali da je jedna konzervatorska intervencija trajnog karaktera i dajući jednom sredstva, da je i sam rad na konzervaciji spomenika gotov za uvek.

Osim toga za sredjivanje stanja spomenika u savremene svrhe, za njegovu revitalizaciju, mora se preduzimati čitav niz mera, koje neupućeni nisu mogli shvatiti, kada se za takve mere zahtevaju finansijska sredstva pod stavkom: konzervacija spomenika. Takve mere su: izgradnja prilaznih puteva, uvodjenje vodovodnih instalacija i dovodjenje vode, uvodjenje osvetljenja i osvetljavanje objekata, uvodjenje sanitarija i izgradnja javnih klozeta itd. U vreme masovnog turizma, u kome su spomenici graditeljstva jedan od glavnih ciljeva posetilaca te vrste, ne može se ni zamislit da se spomenici graditeljstva uključuju u turističke projekte i planove, a da ti problemi nisu rešeni. Osim toga, u izvesne dane posvećene održavanju sabora oko naših srednjevekovnih spomenika, koji imaju svoju duboku tradiciju, jer su ustrojavani čak vladarskim poveljama i predstavljaju deo one druge vrste kulturnog nasledja, duhovnog, poseta naroda je toliko velika, da osnovne sanitarne i higijenske potrebe moraju biti rešene.

Medjutim, mi smatramo da oba ova izraza – restauratorsko – konzervatorski radovi – danas ne obuhvataju i sve one druge postupke koji se primenjuju u zaštiti. Tako, na primer, mi danas selimo nepokretne spomenike sa jednog mesta na drugo, dakle uveden je jedan postupak koji, niti je konzervacija, niti je restauracija. Zbog toga mi se zalažemo za uvodjenje izraza tehnička zaštita, kojim se mogu obuhvatiti svi tehnički postupci u zaštiti, a sama zaštita se i terminski vezuje za osnovnu struku koja je i stvarala spomenike gradjevinske kulture.

Osim ovih izraza u litraturi održavaju se još dva, čiju suštinu, takodje, ovde treba objasniti i definisati. To su: aktivna i pasivna zaštita.

Pod pasivnom zaštitom, pisci koji taj izraz upotrebljavaju, podrazumevaju konzervaciju spomenika, tj konzervatorske radove, a pod aktivnom zaštitom revitalizaciju spomenika.

Smatramo da se konzervacija spomenika, onako kako se to danas radi, ne može smatrati nekim vidom pasivne zaštite, jer je to jedan aktivan proces na samome spomeniku. Kada se taj proces danas obavi u potpunosti na jednom arheološkom lokalitetu, on se odmah uvodi dvostruko u život: s jedne strane u naučni život, tj koristi ga nauka, a s druge strane može se koristiti i u druge svrhe turizma i nastavne svrhe. Pod pasivnom zaštitom mogla bi se smatrati samo pravna zaštita, jer se njome na samom spomeniku ništa ne radi. Nazivanjem konzervatorskih radova pasivnom zaštitom oni se u izvesnoj meri čak i degradiraju, odnosno njihov značaj.

Umesto izraza aktivna zaštita prikladnije je upotrebiti izraz revitalizacija, jer je tada jasnije na šta se misli. Pod njime se podrazumeva da se nešto što je izgubilo svoju prvobitnu namenu, ili je pustelo, dakle jednu gradjevinu koja je nekada služila nekome ili nečemu uvede ponovo u život, tj. dobije neku istu ili neku drugu namenu.

Odnos »romantičara« prema tehničkoj zaštiti

Preduzimanje ma kakvih oblika tehničke zaštite na spomenicima graditeljskog nasledja imalo je uvek svoje protivnike, pa ih ima čak i danas. Njihovi razlozi sastoje se u tome, da se ma kakvom merom tehničke zaštite integritet spomenika, njegova originalnost, povredjuje i gube ili mogu da se izgube, delimično ili potpuno, svojstva spomenika, odnosno dragoceni podaci vredni za nauku i istoriju. Ti protivnici svake tehničke intervencije u zaštiti radije pristaju da spomenik »umre u svojoj čednosti«, nego da ga nečija ruka dotakne ili povredi. Zato i predstavljaju ono ekstremno »romantičarsko« krilo u zaštiti.

Drugi pak, nisu tako radikalni protivnici, ali su protivni odredjenim velikim poduhvatima, o čemu je moralo biti već više govora u istoriji zaštite.

Ako bi se stav »romantičara«, koji ima svoje ozbiljne i važne osnove, usvojio onda bi cela arheologija bila negirana, jer su svih arheološki radovi takvog karaktera, da se ono poslednje stanje jednog arhelološkog lokaliteta menja. Kod nekih lokaliteta posle izvedenih arheoloških radova, odnosno iskopavanjam na samom terenu ne ostaje ništa. Romantičari gube iz vida da se savremenim metodološkim konzervatorskim pristupom dobija jedan ogroman broj novih podataka važnih zanauku i istoriju, koji bi zauvek ostali nepoznati, ako se takvi radovi ne bi izvodili, a spomenici puštali« da umru netaknuti u svojoj čednosti«.

Takav stav »romantičara« je itekako podložan jakoj kritici. Oni kao da zaboravljaju, da su skoro svi spomenici sa retkim izuzecima, uvek teški bolesnici, koji se mogu lečiti, a da se pri tome bolesnik ne povredi, ili bar da s mnogo ne povredi i da mu se život produži. Oni koji vršetehničke intervencije svesni su toga, daneće biti uvek u stanju da sačuvaju sve tragove važne za spomenička svojstva spomenika da će neke samo da registruju i da će, baš kao i kod bolesnog čoveka morati katkad da mu amputiraju nogu ili ruku, ili da mu dodaju veštačku nogu ili ruku, da bi mu produžili život. U stavu »romantičara« ocrtava se očigledno jedna deformisanost profesije, koja bi bila slična deformisanosti jednog lekara, koji bi uživao u lepoti rumenila tuberkuloznog bolesnika, umesto da mu leči tuberkulozu ili lepoti rascvetanosti jednog raka, umesto da ga oslobodi od njega. »Romantičari«, kojima najviše pripada krug vrlo kulturnih ljudi: pesnika, slikara, književnika, uživaju u lepoti starih ruševina i stoletne iznikle vegetacije na njima, ne misleći da i jedno i drguo predstavlja najveću opasnost za opstanak spomenika.

Danas, taj stav »romantičara« je potpuno odbačen, ali ga ni oni nisu promenili i ostaju i dalje protivnici svih tehničkih postupaka koji se preduzimaju u zaštiti.

Radeći na zaštiti mnogih spomenika lično smatram da je takav stav, bez obzira na neke opravdane razloge koje sadrži, vrlo štetan za spomenike, za njihov opstanak, za napredak nauke, jer čak, kada se ne bi preduzimale nikakve tehničke mere zaštite, stanje spomenika graditeljskog nasledja je skoro uvek takvo, da postoji niz potreba da se neke mere

preduzmu i da bi nepreduzimanje takvih mera ostavljalo same spomenike u jednom krajnje zapuštenom i nekulturnom stanju prema opštem napretku čovečanstva, što će se ilustrativno pokazati docnije na brojnim primerima.

Faktori koji imaju negativan uticaj na opstanak graditeljskog nasledja

Opstanak spomenika graditeljskog nasledja, urbanih i ruralnih celina sa spomeničkim svojstvima ugrožava čitav niz faktora, koji su se, kako u prošlosti, tako i danas, negativno odrazili i još uvek imaju negativno dejstvo. Izvesni faktori postojali su kako u davnoj prošlosti, tako i u vrlo skoroj, a svakako će ih biti i ubuduće, dok su izvesni faktori posledica savremenog civilizovanog društva. neki faktori su izvan spomenika graditeljskog nasledja, a neki se nalaze u njima. Ti faktori su sledeći:

Prirodne pojave

- atmosferske padavine: kiša, sneg, grad- temperaturne promene, mraz i vlaga- erozija: eolska erozija (erozija od vetra), abrazija (morska erozija), rečna erozija,

bujičasta erozija- vegetacija- vulkani- zemljotresi- požari- životinje, ptice, insekti

Društvene pojave

- ratovi i revolucije- ideološke borbe i isključivost ideologija- raznošenje materijala sa spomenika- pojave novih pronalazaka- razvoj civilizacija; nestajanje jednih i pojava drugih

Eksploatacija prirodnih bogatstva

- otvaranje rudokopa, kamenoloma, naftonosnih nalazišta; eksploatacija soli- poljuprivredni radovi

Savremena industrijalizacija i elektrifikacija

- izgradnja velikih industrijskih postrojenja- hidrogradnja i irigacioni sistemi- izgradnja telekomunikacionih i električnih postrojenja

Savremeni saobraćaj

- izgradnja suvozemnih puteva i železnica

Savremena urbanizacija

- nova izgradnja u zgusnutim urbanim sredinama- savremena izgradnja u ruralnim celinama

PRIRODNE POJAVE

Atmosferske padavine: kiša, sneg, grad. Temperaturne promene, mraz i vlaga

Oni spomenici graditeljskog nasledja, koje kao gradjevine imaju krovove i krovne pokrivače, zaštićeni su u dovoljnoj meri od uticaja atmosferskih padavina. Medjutim, veliki broj spomenika kao što su gradovi (utvrdjenja), arheološka nalazišta ili gradjevine koje su u

ruševinama, bez ikakvih krovova, izložen je u najvećoj meri razornoj moći atmosferskih padavina. Kiše obično ispiraju spojnice i vezivni matrijal i natapaju zidove vlagom. U predelima u kojima se temperatura kreće od +40 do –40 stepeni, dakle sa 80 stepeni razlike, voda u natopljenom materijalu se smrzava i pretvara u led, koji povećava zapreminu, te dolazi do rušenja i razbijanja materijala u zidovima. Sneg ima još veću razornu snagu od kiše, jer se on redovno javlja na niskim temperaturama i natapa zidove vlagom mnogo više od kratkotrajnih i plahovitih kiša. Osim toga naizmenično natapanje i sledjivanje u hladnim danima je najopasnije za nezaštićene zidove, odnosno njihov materijal.

Stalne visoke temperature, a takodje i stalne niske temperature, povoljno se odražavaju, čak imaju izvesno konzervirajuće dejstvo. Slično je i sa spomenicima koji imaju vekovno jednu istu vlagu.

Grad je uvek kratkotrajan, ali snažan i praćen olujama, te najčešće dejstvuje koso. Zato je opasan za one spomenike koji imaju malo zidova, amnogo otvora, pogotovu ako su veliki i zastakljeni. To su naročito spomenici sa vitroima, na velikim prozorima i rozetama.

Erozije

Erozija tla nastaje kada se prirodne zemljine površine ogole, te u tom slučaju nastaju posebni oblici, kao što su krš ili karst, pustinje, peščare (dune ili dine) ili sl.

U pustinjskim krajevima erozija od vetra ima dvojako dejstvo: sitan pesak koji vetra nosi, udara i kruni površinu spomenika, koji su u tim krajevima obično u ruševinama. Spomenici napadnuti eolskom erozijom izgledaju kao izglodani, okrunjeni, »izšmirglani«, bez oštrih ivica. S druge strane taj pesak kad vetar izgubi snagu, taloži se i zasipa spomenike. Eolskom erozijom i jednog i drugog načina napadnuti su naročito spomenici arhitekture starog Egipta, koji su se posle ogoljavanja plodnog tla našli u pustinji. Kip velike Sfinge sasvim je okrunjen po svojoj površini, a grobnica u Abu Simbelu do otkrivanja je bila potpuno zasuta peskom.

Morska erozija nastaje dejstvom mora na kopno. Tom dejstvu izloženi su spomenici graditeljstva u blizini mora. I ona može da bude dvojaka: može da neposredno napada obalu, da je ruši i odnosi sve sa sobom što je na njoj, pa i spomenike graditeljstva. Takav slučaj bio je donekle sa nekim delovima starog Efesosa u Maloj Aziji. Medjutim, morska erozija odražava se negativno na spomenike graditeljstva i u tome, što stalni vetrovi koji duvaju od mora ka kopnu nose slane čestice mora, čak i na veću udaljenost, do nekžoliko kilometara. Ove čestice probijaju zidove, razaraju vezivni materijal, vlaže zidove, a zbog velike količine soli uništavaju naročito živopis na unutrašnjim površinama zidova, kao i živopis na drvetu smešten obično u tim spomenicima. Od takvog uticaja mora boluju skoro svi spomenici kulture na našem primorju, kao i svi svetogorski manastiri, zajedno sa našim Hilandarom, koji je udaljen dva kilometra od mora. Od takvog dejstva morske vode skoro je sasvim stradao i živopis crkve sv. Vasilija na moru u sv.Gori, zadužbine kralja Milutina, koji se nalazio na zidu izloženom uticaju mora.

No, morska erozija može da se odrazi i na drugi način. Dešava se da materijal koji se sa jednog dela odnosi, da se taloži na drugom delu i zasipaju neki spomenici graditeljstva. Kao posledica toga dogadja se da neka stara naselja, koja su bila na obali mora, njegovim povlačenjem su sada na kopnu. Ponekada morska erozija učini i neku uslugu; tako na primer, dejstvom morske erozije u oktobru 1978.godine otkrivena je praistorijska nekropola na obali kod hilandarskog prustaništa u Svetoj Gori za koju niko nije ni pretpostavljao da se tu nalazi i time je pokazano da je Sveta Gora bila naseljena mnogo pre nego što su na njoj počeli da se grade manastiri u IX veku.

Rečna erozija ima slično dejstvo kao i morska s tom razlikom, što reke obično meandriraju i menjajući korito podrivaju obalu i ruše one spomenike koji se nalaze na njima. Tako je na primer reka Bojana odnela dve trećine bazilike sv.Sergija i Vakha ili reka Morava najveći deo rimskog kastruma Marguma.

No, izvesne reke u odredjeno godišnje doba dobijaju velike količine vode, izlivaju se iz svoga korita i potapaju sve što dodje ispod visokog nivoa vode. Tako je reka Nil redovno potapala ostrvo File i sve hramove na njemu do najviših delova, kapitela i arhitrava.

Bujičarska erozija nastaje u brdskim krajevima koji su delom ogoleli. Dejstvo bujica je takodje dvojako. One su nagle i kratkotrajne, ali vrlo snaže i nose obilje materijala: kamen, drvo, šljunak, pesak, mulj. Ovaj materijal može pri snažnom udaru da poruši objekt, a ako odoli, bujica ga taloži uz zidove i zasipa objekt. Tokom dužeg perioda može da dodje do delimičnog ili potpunog zatrpavanja objekta. Tako su u bujičastim plavinama bili zasuti crkva sv. Nikole, trpezarija i zgrade za stanovanje u manastiru sv. Arhandjela kod Prizrena. Nanos plavina iznad trpezarije ovog manastira na nekim mestima bio je preko 12,0 metara visine. Sličan slučaj bio je i sa crkvom manastira Graca kod Raške, koju je bujica zasula sa svih strana, osim sa severne. Nanosi bujice su iznosili i preko dva metra; voda je prodirala i u samu crkvu za po 30-50cm ostavljajući talgo mulja posle povlačenja.

Vegetacija

Vegetacija je jedan od velikih neprijatelja spomenika graditeljstva, jer je snaga korena drveća u stanju da razbije i najsnažnije zidove, da ih izvede iz njihove stabilnosti i dovede do rušenja. Osim toga, vegetacija uvlači u zidove i velike količine vlage. Ne samo pojedinačni spomenici, već i čitava naselja bila su tokom vremena napuštana i potpuno su urasla u vegetaciju. Tako na primer, veliki spomenici starih pretkolumbijskih civilizacija u srednjoj Americi, Maja i Azteka, zatim spomenici Indije i Kambodže, Burme, sve do otkrivanja bili su potpuno zarasli u vegetaciju, da se zidovi i ne vide, a da se koren drveta ne može skoro ni odvojiti od zida. U velikoj meri to je bio slučaj i sa gradom oko Manasije pre početka konzervatorskih radova.

Vulkani, zemljotresi, požari

Prirodne pojave kao što su vulkani i zemljotresi, imali su u izvesnim slučajevima katastrofalne posledice, kada su pogodili gradove. Poznat je slučaj erupcij Vezuva koji je pepelom zasuo i zatrpao Herkulanum i Pompeju. Iako je ovaj dogadjaj bio prava katastrofa, kako za stanovnike ovih varoši, tako i za njihove gradjevine, za današnju nauku on je bio od velike koristi, jer je pokrivanjem pepelom dveju varoši u jednom trenutku prekinut sav njihov život i u tom trenutku konzerviran za sva vremena do današnjih dana, tj sačuvano je sve ono od materijalnih i kulturnih vrednosti u toj meri, da su arheolozi XIX i XX veka, koji su otkopavali ove gradove, i koji ih još i danas otkopavaju, mogli da rekonstruišu potpuno život stanovnika, njihove gradjevine, običaje, navike, ljudske odnose itd.

Medjutim, ima slučajeva kada se ne samo pepeo, već i lava iz vulkana izlila u grad i okamenila iznad njega. Tako je stradalo antičko naselje na ostrvu Teri u Jegejskom moru. Antički grad se nalazi sad ispod okamenjene lave, a iznad nje je nastalo novo naselje.

Zemljotresi su uvek imali takvu razornu moć, da su se kuće gradova pogodjenih zemljotresom delimično ili potpuno rušile. U zemljotresima su naročito stradale monumentalne gradjevine, one koje su bile zidane opekom i kamenom. One gradjevine koje su zidane na način drevnog bondruka, koji sje poznat još iz najstarijih vremena (većina starih gradjevina starog Rima) nisu se srušile, ali one nisu imale monumentalni i javni karakter.

U prošlosti u našoj zemlji od zemljotresa naročito je stradao Dubrovnik sa njegovom bogatom arhitekturom. U najnovije doba, za poslednju deceniju, naša zemlja bila je pogodjena sa više zemljotresa, od kojih su tri imali katastrofalne posledice i za spomenike kulture: to je bio zemljotres u Skoplju, u najvećoj meri stradali su najkznačajniji spomenici Skoplja, kao što su: Kale – skopski grad, Kuršumli-han sa džamijom i amamom, više džamija turbeta i dr. Svi ti objekti bili su zidani kamenom i opekom, a najmanje je stradala stara skopska čaršija, koja je bila sagradjena od drveta. Kada je ceo život tih dana u Skoplju bio zamro i stao, stara skopska čaršija bila je prva gradska celina kojom je život ponovo prostrujao. Najnoviji katastrofalni zemljotres je pogodio Bukurešt i naneo ogromne štete mnogim stilskim i istorijskim gradjevinama, dok je neke sasvim razorio. Zemljotresom je bila

oštećena i Bogorodičina crkva u Studenici, čiji su se temelji ispod poprečnih, zapadnih, zidova raspukli.

Požari, koji mogu biti i prirodna i veštačka pojava, naneli su takodje mnogo štete naročito onim spomenicima koji su bili gradjeni od drveta ili od mešovitih materijala. U najnovije vreme kod nas je požarom uništen čitav niz značajnih objekata, kao što su: stara trpezarija manastira Dečana, stari konak u Pećkoj Patrijaršiji, Morača han u Sarajevu itd. Požari u Svetoj Gori i za sve manastire predstavljaju stalnu i veliku opasnost zbog drvenih konstrukcija i upotrebe starih ognjišta.

Životinje, ptice, insekti

Negativan uticaj životinja, ptica i insekata na spomenike graditeljstva ogleda se više u njihovom zagadjivanju, nego u kakvom rušenju. Stara napuštena naselja naprimer, stari Bar, zatim utvrdjenja – gradovi, manastirski konaci itd. su najprvlačnija mesta za naseljavanje zmija, pacova, ptica (naročito vrana) i slepih miševa. Ovi poslednji su u stanju da svojim izmetom za relativno kratko vreme zagade svako potkrovlje u koje se uvuku. Tako, na primer, oni su potpuno ispunili izmetom za samo dva veka svu kubaturu izmedju svodova i krovnog pokrivača novosagradjene priprate manastira Manasije, a isto tako i priprate Pećke Patrijaršije. Takodje i laste pravljenjem svojih gnezda zagadjuju spomenike, ali u manjoj meri.

Medju pticama najveći zagadjivač je golub. On je omiljen kod ljudi, koji ga neguju i smatraju kao neku atrakciju golubija jata kod spomenika kulture i spomeničkih kompleksa. Medjutim, golub je vrlo prljava ptica sa vrlo velikom proizvodnjom izmeta te su takva jata u stanju da u najvećoj meri zagade spomenike. Naročito ozbiljne probleme imaju službe zaštite sa zagadjivanjem spomenika na Markovom Trgu u Veneciji, u Dubrovniku, a to biva i kod pojedinih objekata, ako se nalaze u potkrovlju (slučaj sa trogirskom katedralom, sa zvonicim na Rabu, sa katedralama u Južnoj Italiji itd.).

Što se tiče insekata razne šupljine napuštenih spomenika naseljavaju ose i pčele, praveći velike osinjake, a pčele uz to prave i med. To gradjevinama obično ne škodi, ali u vezi sa freskama to može da nanese štetu.

DRUŠTVENE POJAVE

Ratovi i revolucije

Ratovi su se oduvek, još od najsarijih vremena, odražavali vrlo negativno na spomenike graditeljstva, jer su u njima rušeni ne samo pojedinačni najvredniji spomenici, već i čitavi gradovi i naselja. Specijalna psihoza koja se stvara u ratovima i ima za cilj da što više podstiče na ubijanje ljudi neprijateljske strane, rušenje i uništavanje svih kulturnih dobara, koja naročito čine obeležje jednoga naroda i dokazuju pravo na njihov život i opstanak na tome tlu, kao što smo ranije naveli, čini da se sva kulturna dobra masovno i bezobzirno uništavaju. U vreme vodjenja ratova hladnim oružijem, osvajači su razarali do temelja, kamen po kamen, osvojene gradove i odnosili materijal za zidanje svojih gradova. Takvi su bezbrojni primeri iz ratova najstarijih civilizacija: Sumera, Vavilonaca, Asiraca i dr. Po verske spomenike bili su naročito kobni verski ratovi, ratovi koje su vodili hrišćani protiv »inoveraca« i obratno. U njima naročita meta rušilačkih snaga bili su verski hramovi i bogomolje, koji su oduvek bili značajni kao spomenici graditeljstva i istorijski spomenici.

Prelaskom sa hladnog na vatreno oružije rušilačka snaga ratova se samo povećavala, a sa tim i uništenje spomenika graditeljstva. Najzad ta snaga dostigla je svoj vrhunac osvajanjem neba i bombardovanjem iz vazduha, a naročito pronalskom nuklearnih bombi. Konačno, čovek je pronašao takva sredstva da je mogao masovnimbombardovanjem, sa upotrebom stotina aviona u jednom letu, da čitave milionske varoši sa svim njihovim gradjevinama pretvori u prah i pepeo ili da ih sprži, kako je pokazano na primerima Hirošime i Nagasakija u II Svetskom ratu.

Svest i strah od potpunog uništenja najvećih kulturnih dobara čovečanstva, toliko su bili veliki kod Francuza u I i u II Svetskom ratu, da su činili sve da ne dodje do uništenja i

razaranja Pariza: u I svetskom ratu su ga branili ispred, a u II su ga predali bez borbe. Ali i pored toga svim zaraćenim stranama nanesena je ogromna nenadoknadiva šteta razaranjem čitavih urbanih celina sa spomenicima od najveće vrednosti za arhitekturu i istoriju. Nvešćemo samo neke od njih: Sen Lo, Falez, Ruan, Varšava, Keln, Minhen, Dortmund, Moskva, Kijev, Lenjingrad i mnogi drugi.

U II svetskom ratu i u našoj zemlji uništeni su i oštećeni, bilo bombardovanjem bilo ratnim operacijama u blizini spomenika, mnogi spomenici graditeljstva. Naročito su stradali fruškogorski manastiri Novo Hopovo, Rakovac, Divša, Kuveždin, Šišatovac (skoro sasvim porušen), Bešenovo (potpuno razoreno), renesansna većnica u Šibeniku, Zadar sa spomenicima oko sv. Donata, Žiča, Narodna biblioteka u Beogradu sa celokupnim fondom, Smederevski grad itd.

Naročito ilustrativan primer kako je jedan spomenik uništen stvaranjem te veštačke psihoze netrpeljivost i u ratu je primer Spasovice, koju je podigao Stevan Dečanski kod Ćustendila, na brdu kod sela Nikoličevici, a na mestu gde mu se nalazio šator, odakle je komandovao bitkom na Velbuždu. Oko njega niti su se vodile borbe, niti je kome smetao u ratnim operacijama. Jednostavno su razoreni i temelji, te od njega više nije ostalo ništa.

Ideološka borba i isključivost ideologija

Za spomenike kulture najveću opasnost nosile su one ideologije, koje su bile isključive, a koje su se mogle pojaviti čak i u okvirima jedne kulture ili civilizacije. Takav primer sigurno predstavlja ikonoborstvo, kada su u medjusobnim borbama onih koji su bili za slikanje ikona i onih koji su bili protiv stradala nebrojena slikarska dela i zidni mozaici najveće vrednosti.

Uništavanju spomenika graditeljstva, kao posledica ideoloških, odnosno verskih netrpeljivosti, izloženi su bili spomenici graditeljstva ne samo u periodima rata, već i u periodima mira. Sa mnogih našpuštenih gradjevina odnošen je materijal za zidanje drugih, ne samo sa gradjevina verskog, već i sa gradjevina profanog karaktera, pa i vojnog. U periodu vizantijske gradnje rušeni su spomenici klasične arhitekture (primer crkve Male Mitropolije u Atini, rušenje antičkog Skoplja i izgradnja skopskog kaleta, rušenje Mons Aureusa i Viminacijuma i izgradnja Smederevskog grada, rušenje sv. Arhandjela kod Prizrena i izgradnja Sinan-pašine džamije, rušenje crkve Blagoveštenja u Smederevskom gradu i izgradnja ugaone kule na ušću reke Jezave, itd.)

Najnoviji pokret u Kini tzv. »kulturna revolucija« je, izgleda, takodje naneo velike štete istorijskim spomenicima.

Raznošenje materijala sa spomenika i upotreba spomenika

Ovde treba navesti još jedan faktor koji je bio negativan za opstanak samih spomeniaka, a to je odnos mesnog stanovništva prema ruševinama. Takva mesta su oduvek bila gotovi majdani obradjenog kamena, gotove opeke i neobradjenog kamena, koji je narod koristio za svoju gradnju.Jedan redak primer razvlačenja toga materijala, i danas vidljiv, predstavlja selo Bregovina u blizini istoimenog lokaliteta,jednog razorenog vizantijskog grada.Skoro svako domaćinstvo ima ugradjen materijal sa tog lokaliteta : divni mermerni kapiteli upotrebljeni su kao stope za osovine vratnica, a mermerni stubovi hramova iskorišćeni su za pravljenje valova za pojenje stoke. I sama upotreba spomenika graditeljstva od strane onih koji su ih koristili skoro se uvek negativno odražavala na njihov integritet, jer su se spomenici obicno preradjivali prema novim potrebama. Naročito su se loše odrazili izvesni verski običaji bogosluženja u crkvama, gde su se koristile sveće.Tokom vekova živopis na zidovima tih crkava je potpuno pocrneo od dima i čadji u tolikoj meri da se freske nisu ni videle (primer fresaka crkve sv. Klimenta u Ohridu).

I izvesna narodna verovanja dovodila su u opasnost neke spomenike kulture. Tako, na primer, naročito su uništavane freske, odnosno oči naslikanih likova svetaca, zbog verovanja da taj malter stavljen na oči može da isceli obolelog ili da mu vrati vid. Slične štete

nastaju na freskama i zbog običaja posetilaca da zapišu svoje ime na fresci ili spomeniku za spomen na dan posećivanja spomenika.

Ovaj poslednji motiv, koliko nanosi štete spomenicima, toliko predstavlja i sam jednu vrstu dokumentacije o izvesnom dogadjaju, koji se kasnije registruje i može biti vrlo dragocen kao podatak.Skoro svi naši srednjevekovni objekti – crkve su izgrebani raznim podacima koji danas predstavljaju takodje istorijsku vrednost. Pa čak i najnoviji potpisi su ponekad od vrednosti, kada takva ličnost izraste u istorijsku (potpisi Djure Jakšića, Gavrila Principa, Patrijarha Dimitrija na zidovima Bogorodičine crkve u Studenici).

Pojava novih pronalazaka u ratnoj tehnici

Ovde se ne misli na dejstvo tih pronalazaka u ratu, što smo uglavnom razmotrili, već kako su se ti pronalasci odrazili na razvoj gradova i utvrdjenja, odnosno na fortifikacione objekte, koji kao spomenici graditeljstva imaju značajno mesto. U ratnoj tehnici večito se vodila borba izmedju pronalazaka za uništavanje i pronalazaka za odbranu. Prelaz sa hladnog na vatreno oružje odrazio se na to što su stari gradovi (tvrdjave) gradjeni za borbu sa hladnim oružjem preradjivani dodavanjem drugih postrojenja: nižih kula sa amplasmanima za topove, zemljanih rovova i zemljanih bedema, pojačavanjem zidova kula s jedne strane, a s druge strane potpunim napuštanjem gradjenja takvih gradova i izgradnjom novih, po novom sistemu, zemljanih utvrdjenja sa debelim zemljanim bedemima i rovovima, tzv. Vobanov sistem. Preradjivanje je izvedeno na Smederevskom gradu i Golupcu, a tvrdjave novog tipa su beogradska tvrdjava, niška, Bal-tepe (kod Tetova), itd.

Razvoj civilizacija – nestajanje jednih i pojava drugih

Posle velikih uništavajućih ratova dešavalo se da izvesne civilizacije počinju da jenjavaju, nestaju i da ih skoro potpuno nestane. To je na primer slučaj sa nestajanjem egipatske kulture, a pojavom arabljanske; nestajanjem grčke i rimske, a pojavom kulture varvarskih naroda i vizantijske; potiskivanjem vizantijske kulture i konačnim njenim zamenjivanjem sa islamskom. Redje se dešavalo da je jedna kultura pobedjenog asimilirala kulturu pobednika i time više uticala na stvaranje novih kulturnih dobara, sprečavajući uništavanje starih, kao što je bio slučaj sa grčkom i rimskom kulturom.

Još ilustrativniji primer je asimilacija mongolske kulture Bugara od strane vizantijske, što se naročito ogleda u potpunom zamenjivanju te kulture vizantijskom, kao i spomenika graditeljstva iz tog mongolskog perioda Bugara i spomenika iz vizantijskog perioda.

Medjutim, smena jedne stare kulture novom mogla se odraziti i vrlo kobno po arhitekturu stare civilizacije, kao što je bio slučaj sa antičkom arhitekturom u sukobu sa varvarima. Srpski narod doživeo je takodje dva puta takve promene. Jedan period bio je njegovo doseljavanje iz stare postojbine na teritorije vizantijske imperije i kada je prihvatanjem vizantijske kulture nestalo sve ono što ga je karakterisalo pre tog perioda. Izgleda da u tom prethodnom periodu nismo ništa trajnije ni stvorili.Medjutim, drugi put njegova kultura naglo opada pod udarcima nasilne islamizacije ; ponegde ona se jedva sa teškom mukom održava, a negde je islam potpuno zamenjuje, što se odrazilo i na spomenike graditeljstva iz tog perioda. U tom periodu se čak mnogi verski spomenici najvišeg dometa njegovog razvoja islamiziraju, pretvaraju u džamije : Banjska, Bogorodica Ljeviška, sv.Petar, u Bijelom Polju itd.

EKSPLOATACIJA PRIRODNIH BOGATSTAVA

Otvaranje rudokopa, kamenoloma, naftonosnih nalazišta

Velika rudna nalazišta u blizini spomenika graditeljskog nasledja ili starih gradova utiču na njih dvojako negativno : s jedne strane prkopavanjem i bušenjem velikih kompleksa zemljišta uništavaju se i svi značajni ostaci kulture, kao i tragovi nekadanjeg života, a s druge strane velika koncentracija zagadjenosti u vazduhu loše utiče na zidove, a naročito na sliakrske i umetničke predmete. Posebno se velika šteta nanosi kod površinskih kopova, gde se svi objekti, kao i arheološki tereni, potpuno ruše. Takav slučaj je donekle sa jednim delom rimskih ostataka u Kostolcu ( rimske ciglane ).

Veliki broj spomenika graditeljstva nalazi se u najlepšim krajevima, divnim klisurama, ali u kojima ima i odličnog kamena, jer su i sami spomenici podizani tamo, gde je bilo dobrog

kamenog materijala ta njihovo gradjenje. Otvaranjem kamenoloma u blizini ovih spomenika sa postrojenjima za njegovu preradu nanosi dvojaku štetu samim spomenicima. U prvom redu kamenolomima se uništava najlepši prirodni ambijent, zelenilo i stvaraju ogromne rupe, koje deluju kao prave rane u toj prirodi. Osim toga u kamenolomima kamen se često puta vadi eksplozivom, naročito ako je predvidjen za gradnju puteva, kao podloga. Ove eksplozije izazivaju potrese koji mogu i fizički da ugroze spomenik. Tih opasnosti od kamenoloma u Srbiji bilo je u vezi sa manastirom Sopoćani, Ravanicom i Resavom, a u poslednje vreme eksploatacija kamena uzima sve više maha i u okoloni Studenice. Osim ovih negativnosti na spomenik može da utiče i ona prašina prilikom drobljeja kamena kao i naročite transportne i saobraćajne potrebe, koje za sobom povlači svako otvaranje kamenoloma.

Naftonosna nalazišta su takodje od negativnog uticaja na integritet spomenika, kada se radovi oko pronalaženja, eksploatacije i prerade nafte odvijaju u njihovoj blizini. Njihov uticaj je isti kao i rudokopa i kamenoloma, a ako se radi o preradi, onda kao i industrijskih postrojenja. Teškoće spasavanja spomenika u tim slučajevima su skoro nepremostive (slučaj manastira Vojilovice).

Poljoprivredni radovi

Površine arheoloških lokaliteta koje se eksploatišu u poljoprivredne svrhe bivaju u znatnoj meri upropašćenje prilikom obrade zemljišta, oranja i zasadjivanja poljoprivrednih kultura. Ovo upropašćavanje je danas u toliko veće, u koliko se primenjuje mehanizovana obrada zemljišta sa tzv. dubokim oranjem i ako se arheološki kulturni sloj nalazi ispod tankog sloja zemlje. Najbolje je da se arheološki lokaliteti koji su identifikovani kao takvi ne eksploatišu za poljoprivredu, ali ima i takvih lokaliteta, koji su još nepoznati i čija identifikacija usledi obično baš posle obavljenih poljoprivrednih radova, koji obično i iznesu na svetlost dana arheološke nalaze.

SAVREMENA INDUSTRIJALIZACIJA I ELEKTRIFIKACIJA

Izgradnja velikih industrijskih postrojenja

Velika industrijska postrojenja prate uvek takvi objekti, koji se nikako ne mogu uklopiti u ambijent jednog istorijskog spomenika ili celine. Takvi objekti su visoki dimnjaci, čelična rešetkasta postrojenja (transporteri – pokretne trake), žičane železnice, mnogobrojni specijalni čelični objekti različitog obilka i visine u zavisnosti od tehnologije i industrije. Industrijsku proizvodnju prati često velika količina otpadnih, neupotrebljivih i nesagorljivih materijala, za čije je lagerovanje potreban veliki prostor. Takozvane jalovine pretvaraju čitave delove zemljišta u ružne pustinje bez zelenila, sa brdima šljake itd. Industrije zahtevaju i velika prostarnstva za razne deponije nepreradjenih sirovina i finalnih proizvoda, oko njih se razvija vrlo živ teretni saobraćaj, a sve se to u najvećoj meri odražava na spomenike graditeljstva i njihovu okolinu. Obične strugare, na primer, koje se često pojavljuju tamo gde su značajni spomenici graditeljstva, u šumskim predelima, u cilju eksploatacije drveta, imaju čiatva brda gradje, što se sve vrlo ružno odnosi prema ambijentu u kome treba da živi jedan spomenik. Rdjavo lociranje železničke stanice u Smederevu i ložionice, pored samog Smederevskog grada, imalo je za posledicu uništavanje delova njegove arhitekture i potpuno upropašćenje jednog istorijskog ambijenta.

Hidrogradnja i irigacioni sistemi

Podizanje velikih vodenih brana i stvaranje akumulacionih jezera u cilju odvodjenja vode kanalima za navodnjavanje neplodnog zemljišta bilo je poznato još u Starom veku, a naročito u Egiptu izmedju Tigra i Eufrata. Medjutim, u savremenoj civilizaciji iskorišćavanje vodene energije na ovaj način i njeno pretvaranje u električnu energiju, dostiglo je svoj vrhunac. Tim radovima, medjutim, ugrožava se vrlo veliki broj najznačajnijih spomenika time, što se nivo vode podiže za više desetina metara i veštački stvorena jezera potapaju sve što je ispod njihovog nivoa, pa i spomenike graditeljstva, ako se nadju ispod tog nivoa. Jedna od najvećih rdjavih posledica tog procesa nastala je za spomenike egipatske kulture u dolini Nila podizanjem Asuanske brane. Ništa manje štete spomenicima graditeljstva nisu nanele i mnogobrojne brane za hidrocentrale u našoj zemlji, kao što su brana na Dunavu u Djerdapu, Drini, Zapadnoj Moravi itd. Mnogi spomenici u ovim radovima su jednostavno potopljeni

(Jovanje u Ovčaru), a drugi demontirani i preneseni na drugo mesto (Trajanova tabla, Lepenski Vir, Pivski manastir, itd.). Osim ovih šteta podizanje nivoa vode ima za posledicu i podizanje nivoa podzemnih voda, koje utiču na stabilnost tla spomenika izgradjenih u blizini (Smederevski grad), a zatim menja se i prvobitni ambijent.

Hidrotehnički radovi nanose naročito mnogo štete ruralnim celinama, kada se izvesne vode odvode drugim tokovima i ostavljaju suvu vododerinu. Na tim vodama obično se nalaze stare vodenice ili i same one predstavljaju prirodne lepote. Osim toga izvesne vode koje prolaze kroz gradove su sa svojim starim jazevima, vodenicama i sl. bile sastavni deo gradskog ambijenta (prizrenska Bistrica i pećka Bistrica, itd.), a njima stalno preti opasnost da im tok bude upućen drugim pravcem.

Izgradnja telekomunikacionih i električnih postrojenja

Ova postrojenja karakterišu visoki rešetkasti čelični ili betonski stubovi sa mnoštvom žica i kablova. Njih je uvek lako tako postaviti, da budu dovoljno udaljeni od spomenika, kada se radi izvan urbanizovanih sredina. Ali, u urbanizovanim sredinama koncentracija tih postrojenja znatno se povećava, a sa njome i žičana mreža, dok se sami stubovi mogu i zamenjivati pogodnijim postrojenjima. U savremenoj eksploataciji i tehnologiji najviše se primenjuju podzemni vodovi, koji su kao rešenje najpogodniji u odnosu na spomenike.

U urbanizovanim sredinama telekmunikaciona i električna postrojenja, a naročito ona koja služe u svetlosne i reklamne svrhe, postavljaju se vrlo često na same gradjevine, čak i one stilske, imaju ambijentalni i monumentalni karakter. I ta postrojenja sastoje se takodje od rešetkastih nosača što sve postavljeno na jednu stilsku zgradu uvek čini vrlo ružan utisak. Iz razloga bezobzirne eksploatacije i reklame proizvoda dešava se da se i umetnička dela sa gradjevina uklanjaju, da bi se ova postrojenja postavila.

SAVREMENI SAOBRAĆAJ

Izgradnja suvozemnih puteva, nadzemnih i podzemnih železnica

Sa velikim razvojem automobilizma naglo se razvila i mreža drumskih saobraćajnica, a isto tako i železnička mreža. Projektovanje ovih saobraćajnica obavlja se prema odredjenim tehničkim propisima i zbog toga se dešava da se ponekada putevi i železnice projektuju i preko arheoloških nalazišta ili čak prelaze i preko pojedinih arhitektonskih spomenika. Često ni najvažnija nalazišta svetke arheologije nisu poštedjena od takvog rada: put u Mikeni ide delom i preko starog podgradja; podzemna železnica u Atini delom preseca periferiju stare Atine, gde je hram Tezejon; put preko Pele, prestonice Aleksandra Makedonskog (jedan deo je ostao s jedne a drugi sa druge strane puta), put preko starog foruma u Rimu.I u našoj zemlji ima primera gde su spomenici izgradnjom puteva i železnica uništeni ili oštećeni: Stara Pavlica (Ibarska železnica), železnica preko stare Dokleje. Pravilnim vodjenjem trase drumova i železnica mogućno je uvek pronaći zadovoljavajuće rešenje, da se spomenici ne štete: zaobilaženje spomenika, korišćenje tunela, nadvožnjaka itd. Obično se ovo izbegava i ne radi, jer to poskupljuje radove, a ljudi koji projektuju takve saobraćajnice obično nisu ni upoznati sa značajem tih spomenika i uvek su vrlo spremni i uporni u tome da ih žrtvuju izgovarajući se da nema drugog tehničkog rešenja.

SAVREMENA URBANIZACIJA

Nova izgradnja u zgusnutim urbanim sredinama

Nova izgradnja u starim ambijentima uvek predstavlja dvostruku opasnost za spomeničke vrednosti : jedna se sastoji u mogućnosti rušenja stare arhitekture, a druga u mogućnosti narušavanja ambijentalne vrednosti. Savremena urbanizacija, koja počiva dobrim delom na industrijskom gradjenju, tipizaciji i rigoroznoj ekonomskoj eksploataciji gradskog, pa i ostalog zemljišta, nema mnogo obzira prema ambijentima i ambijentalnoj arhitekturi, pa čak ni prema istorijskim ansamblima. Još ako pri izradi generalnih urbanističkih planova nije izvršena valorizacija objekata sa spomeničkim vrednostima, kao dokumentacija i podloga urbanističkog projekta, može doći do potpunog uništenja arhitekture prošlosti, a naročito one koja nije gradjena u masivnom tvrdom materijalu.

Savremena izgradnja u ruralnim celinama

Dok se savremena izgradnja u urbanim celinama još i može na neki način da uskladi sa starim ambijentalnim i istorijskim jezgrima, dotle se kod savremene izgradnje u ruralnim celinama skoro ništa više ne može učiniti. Svaki način tradicionalne arhitekture i tradicionalnog gradjenja prestaje, gradjevine uglavnom propadaju, a nova gradnja nastaje bez ikakvih obzira na staro postojeće. Ono postoji samo još onoliko koliko biva nedirnuto.

FAKTORI PROPADANJA SPOMENIKA KOJI SE NALAZE U NJIMA SAMIMA

Svi do sada nabrojani i analizirani faktori nalaze se izvan samih spomenika graditeljstva. Medjutim, ima faktora koji leže u njima samima ili su posledica njihovog položaja. Kao što smo videli taj položaj u vreme njihove gradnje mogao je biti sasvim dobar i povoljan, ali uticajem iznesenih okolnosti on je u tolikoj meri postao nepovoljan, da je i sam izbor mesta za gradjenje bio loš i samo mesto za gradjenje vrlo nepovoljno, što je dovelo do ugrožavanja spomenika. Faktori koji su se negativno odrazili na stanje spomenika, a koji leže u samom spomeniku su sledeći: -materijal od koga su gradjeni i -tehnika gradjenja spomenika.

Materijal od koga su spomenici gradjeni

Upotrebljeni materijal za gradjenje spomenika graditeljstva bio je uvek odlučujući faktor sam po sebi za njegovu trajnost.Gradjevine od kamena bile su trajnije od gradjevina u drvetu, a ove opet trajnije od gradjevina gradjenih ćerpičem ili nabijenom zemljom. Ali nije samo opšte opredeljivanje za kamen davalo trajnost spomenicima graditeljstva, već i sam izbor kamena, njegov kvalitet, pa čak i vreme vadjenja iz kamenoloma i ugradjivanje. Graniti su imali prednost nad mermerima i mermernim brečama, a ovi ope nad peščarima. Kod na u Srbiji veliki broj monumentalnih gradjevina srednjeg veka sagradjen od bigra, koga ima starijih i mladjih formacija. Redji slučaj je da je kvalitet bigra loš ili da su korišćeni i površinski slojevi, nagriženi već vlagom ili da su pomešani sa ilovačom (kao na primer kod priprate kralja Radoslava u Studenici). Velike katedrale u Francuskoj gradjene su najviše od starijih ili mladjih formacija krede. Ponekada su one tako lošeg kvaliteta, da su čitave fasade tih katedrala već zamenjene novim kamenom.

Opeka je bila od manjeg uticaja na trajnost naših starih spomenika, jer je upotrebljavana samo kao dopuna kamenu, a retko su spomenici zidani samo opekom (crkva sv.Nikole kod Kuršumlije). Njen kvalitet kod nas u srednjem veku je vrlo različit.

Tehnika gradjenja spomenika

Ona se manifestovala na različite načine: - pogledu primene konstruktivnih sistema

- načina gradjenja zidova i temelja - načina obrade materijala za zidanje - načina pokrivanja i vrste krovnih pokrivača

- Primena različitih konstruktivnih sistema (arhitravnog i svodnog) značila je u suštini različito rasporedjivanje opterećenja, a sa time i različito dejstvo unutrašnjih sila i naprezanje materijala, što se odražavalo na sam proces propadanja gradjevina, odnosno na njihovu trajnost. Na večnost egipatskih piramida nesumnjivo je pored mnogih drugih činilaca uticalo baš to. što imaju taj oblik, njihova jednostavnost i statičnost na tlu.

- Tehnika gradjenja zidova – sa jednim materijalom ili sa različitim materijalima – bitno je uticala na trajnost spomenika, jer su i naprezanja u zidovima bila različita, pa je i javljanje pukotina u zidovima, kao posledica tih naprezanja.

- Solidnost izgradnje temelja, primenjen materijal, kvalitet, dimenzioniranje, otpornost tla na kome je izvedeno fundiranje su bili elementi od vrlo važnog uticaja na trajnost spomenika graditeljstva. Neke gradjevine srušile su se baš iz tih razloga (kao na primer crkva kralja Marka u Prizrenu), a kod nekih su nastale takve deformacije u naginjanju čitavih

gradjevina, što danas predstavlja najteže probleme u zaštiti spomeničkog nasledja (slučaj krivog romanskog zvonika u Pizi).

- Na trajnost gradjevina iamli su svoj odredjeni uticaj i krovni pokrivači, jer njihovim propadanjem (ili uklanjanjem – skidanjem olovnog lima za razne potrebe) svodne gradjevine su vrlo brzo popadale.

KLASIFIKACIJA SPOMENIKA GRADITELJSTVA PREMA NJIHOVOJ OČUVANOSTI I VRSTAMA

Fizičko stanje spomenika graditeljstva pre početka ma kakvih tehničkih intervencija u cilju njihove zaštite rezultat je onih negativnih uticaja kojima su spomenici izloženi. Od toga stanja u najvećoj meri zavisi kakav ćemo oblik zaštite da primenimo, pa je korisno da se upoznamo sa onim osobinama koje takvi spomenici imaju i koje su od odlučujućeg uticaja na izbor i primenu metoda zaštite. Ta klasifikacija je data prema vrstama spomenika graditeljskog nasledja, koje imaju izvesne zajedničke osobine u gradjenju, pa i kod propadanja daju izvesna stanja koja su im zajednička, ali i prema nekoj posebnoj osobini koja ih povezuje, kao što su arheološka nalazišta, čija je zajednička karakteristika da su pod zemljom. Ovakva kvalifikacija koju ćemo dati nije isključiva, da ne bi mogla da bude i drukčija.

Arheološka nalazišta (lokaliteti)

Nalaze se uvek ispod sloja zemlje čija debljina može biti vrlo različita. Kod onih lokaliteta kod kojih je sačuvan kontinuitet života sloj zemlje je uvek deblji od onih lokaliteta kod kojih to nije slučaj. Sloj zemlje arheološkog lokaliteta u kome se nalaze materijalni ostaci života naziva se kulturni sloj. Onaj sloj zemlje ispod ili iznad kulturnog sloja u kome više nema materijalnih ostataka naziva se sterilni sloj.

Prema vrstama materijalnih ostataka koje arheološki lokaliteti mogu da sadrže možemo ih svrstati u dve široke grupe: praistorijske i klasične, odnosno rano-srednjovekovne i srednjovekovne.

Praistorijska nalazišta imaju često oblik humke (tumulusa). Materijalni ostaci su obično u najvećoj meri oštećeni, a naročito ako je bilo kakvih gradjevina, koje su gradjene od slabog materijala : drveta ili zemlje. To su više tragovi nego ostaci. U ovim lokalitetima su česti nalazi pojedinačnih ili masovnih grobnica, koje mogu biti sagradjene i od tvrdog materijala, pa čak mogu imati i monumentalni karakter. Kod izvesnih lokaliteta posle otkopavanja pojedinih kulturnih slojeva, do poslednjeg sterilnog sloja, na terenu može da ne ostane apsolutno ništa. Ako su materijalni ostaci samo pokretni predmeti oni se prenose u muzeje.

Ukoliko ima kakvih nepokretnih objekata oni su redovno u najvećem stepenu oštećenja i njihovo spasavanje je vrlo teško (na primer stambene zgrade Lepenskog Vira u Djerdapu).

Arheološki lokaliteti koji potiču iz perioda klasične ili rano-srednjovekovne, pa donekle i srednjovekovne kulture, predstavljaju obično porušene i napuštene stare gradove i naselja, koje je tokom vremena prekrio sloj zemlje sa vegetacijom. Ova nalazišta obiluju sa ostacima gradjevina, koje su bile gradjene od odličnog materijala, kamena i opeke, a bile su često monumentalnog karaktera. One su uvek porušene u najvećoj meri, katkada i do samoh temelja ili su od gradjevina otali slabi ostaci zidova, jedva koji metar visine. Ponekada jedini ostaci tih gradjevina su samo njihovi podovi, koji mogu biti i vrlo dekorativni, od mozaika. Materijal sa gradjevina može se nalaziti in situ tj. na mestu kako je pao prilikom rušenja gradjevine i sa toga mesta nije pomeran, ali može biti i razvučen.Zidovi su obično trošni, sa malterom koji je istruleo. Takodje i kamen može da bude truo i zbog toga kada se otkrije brzo se raspada. Raspadanje je rapidno naročito kod gornjih slojeva zidova, kada izgube svoju vlagu koju su imali pod zemljom. Svaki arheološki lokalitet dok je pod zemljom, zaštićeni je, jer ga ona čuva. Ako se otkopa mere zaštite moraju se odmah preduzeti, što je i zakonom predvidjeno.

Po mestu na kome se nalaze arheološki lokaliteti mogu se svrstati u dve grupe: jedni su u urbanizovanim, a drugi van urbanizovanih sredina. Zaštićavanje lokaliteta u urbanizovanim sredinama je s jedne strane otežano zbog problema koje nameće savremeni grad, ali je organizacija očuvanja lokaliteta lakša; organizovanje zaštite lokaliteta van

urbanizovanih sredina je teže, ali je rešavanje pitanja tehničke zaštite lakše, jer nema brojnih problema koje nameće urbanizacija.

Arheološki lokaliteti mogu se naslutiti već i na topografskim kartama u koliko već nisu utvrdjeni i identifikovani. Nazivi kao što su: gomila, gradište, grad, crkvina, crkvište, dvor, grčko ili latinsko groblje i sl. ukazuju na postojanje kakvog arheološkog lokaliteta.

Gradovi (utvrdjenja) i utvrdjeni zamkovi

U našoj zemlji to je jedna posebna grupa spomenika, kojih ima vrlo mnogo i prema svome fizičkom stanju mogu da budu potpuno porušeni ili zatrpani, da pripadaju prvoj grupi arheoloških lokaliteta, ali mogu da imaju i vrlo velike sačuvane nadzemne delove. Mogu se, uglavnom, prema svojim osobinama svrstai u tri grupe : gradovi za borbu hladnim oružjem; isti gradovi koji su prerasli u feudalne zamkove i gradovi za borbu vatrenim oružjem.

Gradovi za borbu hladnim oružjem imaju visoke kule vrlo debele zidove. Zidani su speciajlnim postupkom sa lomljenim ili pritesanim kamenom sa spoljnim ili unutrašnjim licem; izmedju ova dva lica je ispuna sa nekom vrstom liva – sitnijeg komada kamena sa mnogo maltera. Ovi gradovi nalaze se redje u urbanizovanim sredinama, a mnogo češće izvan njih u udaljenim, vrlo često nepristupačnim krajevima. Nekada su bili, čak i u vrlo blisko prošlo vreme, naseljeni vojnim posadama, ali su ih one sada napustile i obično su nenastanjene. Stanje očuvanosti kreće se od potpuno porušenih zidova i kula, do delimično samo oštećenih ili uništenih gornjih delova. U prvom slučaju karakteristike su kao i za arheološke terene. Kod očuvanijih gradova, obično su spoljna lica potpuno opala, kule iamju velike pukotine, katkada je pola ili dve trećine kule porušeno, a nekada su jako nagnute. Često su zatrpane i velikim naslagama šuta. Obično su obrasle u stoletnu vegetaciju, koja ne raste samo u unutrašnjosti, već i po samim zidovima i kulama. Gradjevine koje su se nalazile u unutrašnjosti gradova obično su sasvim porušene. Zato i te unutrašnje površine imaju osobine arheoloških terena. Izvan gradova razvijala su se i podgradja koja su imala gradjevine zidane slabim materijalom zbog čega su brzo i propala, porušena, te su i ona pod zemljom i imaju takodje sve osobine arheoloških nalazišta. Ali ono što se očuvalo obično je originalno, nije prepravljeno, osim u nekim slučajevima, gde su prepravke došle kao posledica novog naoružanja.

Osobine onih gradova koji su prerasli u oblik utvrdjenih feudalnih zamkova su slične s tom razlikom, što u njima postoje i monumentalne gradjevine u kojima se stanovalo.

Udaljenost ovih gradova od saobraćajnica i njihova nepristupačnost su element koji u velikoj meri otežava i poskupljuje njihovu tehničku zaštitu. S druge strane oni u velikoj meri svojim poetičnim izgledom podsećaju svakog na minulu prošlost i predstavljaju ukras ionako divnih pejzaža u kojima se nalaze. Oni, sa retkim izuzecima, ne zauzimaju velike površine, ali debljine zidova i veličine kula predstavljaju uvek veliku kubaturu za zidanje. Uglavnom, to su grubi radovi koji zahtevaju specijalizovane majstore samo kod stilskih zamkova.

Gradovi Vobanovog sistema zauzimaju velike površine.Zemljani bedemi su obloženi spoljnom i unutrašnjom oblogom, koje su od kamena ili opeke. Završni delovi ovih obloga sa odbrambenim postrojenjima obično su uništeni, a katkada i same obloge. Rovovi su zatrpani, a u naseljima su katkad služili i kao deponija za gradsko smeće. Unutrašnjost ovih gradova, kao i sami bedemi, obrasla je bujnom vegetacijom. Gradjevine koje su postojale obično su sasvim porušene ili jako oštećene, te i ta unutrašnjos predstavlja arheološki teren, pogotovo kod onih gradova koji su nastali na terenima starijih kultura (Beogradski i Niški grad). I njihovu zaštitu karakteriše masovnost i velika kubatura zemljanih i zidarskih radova.

Utvrdjena naselja

Mnoga naselja naselja (varoši) bila su opasana utvrdjenjem, koje se sastojalo od bedema i kula. Takvih utvrdjenih naselja ima najviše kod nas na našem primorju. Zbog malog prostranstva utvrdjenog naselja zgusnutost gradjevina u njima je vrlo velika. Mnoga od ovih utvrdjenih naselja žive i danas i predstavljaju najdragocenije spomeničke celine (kao što je Kotor), neka su polu napuštena kao Ulcinj, a neka potpuno zapustila i predstavljaju mrtav grad sa ruševinama – stari Bar. Naselja koja žive odnose se aktivno prema staroj arhitekturi, pa i prema utvrdjenju, te je njihova tehnička očuvanost najbolja. U naseljima kao što je Ulcinj, u kojima se život jedva održava, stare stilske gradjevine ili su u ruševinama ili se adaptiraju, odnosno podešavaju za život, na primitivan način, samonazidjivanjem i pokrivanjem, a o stilskom karakteru gradjevine uopšte se ne vodi računa. Time se ambijent ii njegova stara arhitektura u najvećoj meri šteti. Naselja koja su potpuno izumrla imaju gradjevine uglavnom

porušene, ili su samo ostali zidovi bez medjuspratnih i krovnih konstrukcija, urasle su i same u ruševine i vegetaciju, pa i ona predstavljaju specifične arheološke terene.

Monumentalni spomenici sakralne i profane arhitekture

Gradjevine ove vrste zidane su obično kvalitetno sa primenom specijalnih tehnika zidanja kao i sa naročito dobrom obradom materijala. Kod nas ih ima najviše sa svodnim konstrukcijama. Kod mnogih od njih, kada krovni pokrivač propadne, brzo se ruše i svodovi, a ostaju samo zidovi.Neke su i za više od dve trećine porušene, te je teško da se dodje do njihove prvobitne arhitekture. Takvih ruševina monumentalne arhitekture ima još vrlo mnogo. Ponekada takve gradjevine nisu usamljene, kao na pr. episkopske crkve u gradovima, već su bile u sklopu sa drugim manjim i lošije zidanim gradjevinama koje su potpuno porušene te sada okolina takve monumentalne gradjevine predstavlja arheološko područje.

Na mnogim stilskim gradjevinama ove vrste koje su bile tokom vremena mnogo oštećene, izvodjene su opravke pri kojima su one gubile svoja stilska obeležja. Mnoge od njih izgubile su potpuno svoju prvobitnu namenu, pa ili su opustele i urasle u sopstvene ruševine i vegetaciju ili su čak dobile nove namene, sa novim adaptacionim merama sa kojima su opet gubile svoja stilska obeležja.

Obezbedjenja mnogih monumentalnih objekata koji su bili ugroženi bilo raspadanjem zidova, rušenjem svodova, krivljenjem zidova i sl. izvodjena su primitivno a najčešće podupiranjem zidova novim kontrforima. U pojedinim slučajevima tih kontrfora bilo je na jednom objektu toliko mnogo , da se njegova prvobitna stilska arhitektura pretvorila u bezobličnu masu.

NA gradjevinama eklektičnih stilova devetnaestoga veka koje su imale karakter javnih i poslovnih gradjevina novijimadaptacijama, a naročito nadgradnjama, u znatnoj meri stilski karakter je oštećen. Obim ovih oštećenja je utoliko veći, ako ove gradjevine pripadaju ambijentima. Savremena arhitektura, odnosno savremeni arhitekti u svojoj avangardnosti i negiranju vrednosti ovih stilova doprineli su teškom oštećenju unakažavanju i upropašćenju značajnih gradjevina druge polovine devetnaestog veka u Srbiji. Adaptacijama je stradala naročito unutrašnjost ovih gradjevina koje su imale u svom rasporedu prostorija izvesnu zakonomernost, u njihovoj unutrašnjoj prostornoj koncepciji odredjenu smišljenost, a ponekad i monumentalnost. Kod nekih se ta unutrašnja prostorna struktura čak ni danas ne poštuje i onda kada tehničke radove izvode nadležne službe zaštite.

Mostovi i akvadukti

Stari mostovi predstavljaju jednu posebnu vrstu spomenika graditeljstva, koji svojim specifičnim lučnim konstrukcijama, koje se danas retko primenjuju, čine ukras pejzaža u kome su, jer je on uvek vezan sa vodom.U našoj zemlji oni potiču najviše iz turskog perioda i pripadaju islamskom graditeljstvu. Mnogi i danas služe, ali za ograničen, pešački saobraćaj. Materijal od koga su zidane uvek je kamen, koji je već dotrajao. Voda podlokava stubove, te se neki luci ruše.

Stari mostovi se sve više zapuštaju i propadaju, jer njihova asanacija skupo staje, a ne mogu da zadovolje nove transportne kapacitete i opterećenja. Odredjivanjem lokacija za nove mostove često se ne vodi dovoljno računa da novi mostovi budu na većem rastojanju od starih te da sačuvaju bar donekle prvobitni ambijent.

Akvadukti su neka vrsta mostova koji su služili za nošenje vodovodnih cevi i zidani su kao i mostovi. U našoj zemlji nemamo ih mnogo ali su pojedini vrlo dobro očuvani mada i njihova zaštita zahteva ogromne investicije.

Seoska arhitektura i ruralne celine Seoska arhitektura gradjena je obično slabim materijalom, osim kada je od kamena, i

nije od dugog veka, ali zbog toga što se gradi u izvornim oblicima, sve dok živi, tj dok se gradi, ti oblici imaju svoje vrednosti. Medjutim, kada prestane da se gradi, sagradjeni objekti vrlo brzo propadaju, a naročito ako se napuste. Zbog ekonomske migracije iz naših siromašnih krajeva mnoga naselja sa svojom živopisnom arhitekturom ostala su pusta. Napuštena naselja u primorju, koja su gradjena od kamena brzo se pretvaraju u ruševine tipa Starog Bara, tj ostaju samo zidovi kuća, a krovovi i medjuspratna konstrukcija padaju.

Redak je slučaj da su celine sa ambijentalnim ruralnim ili urbanim vrednostima potpuno čiste od objekata koji nemaju tih vrednosti. Većinom u njima postoji čitav niz

gradjevian, koje narušavaju njihovu vrednost. Takve gradjevine mogu da budu bez ikakvog značaja, kao što su razni magacini, šupe, barake i sl. u kom slučaju njihovo uklanjanje je lako, ali kada se radi o većim i solidno zidanim gradjevinama, onda je njihovo uklanjanje skopčano sa raznim teškoćama.

Memorijalne gradjevine

Ovoj grupi pripadaju gradjevine koje mogu biti bez ikakvih stilskih i arhitektonskih vrednosti, ali imaju istorijska ili kakva druga svojstva spomenika kulture, zbog kojih se čuvaju. Tu grupu gradjevina sačinjavaju i obične seoske kuće (kuća Dimitrija Tucovića u Gostilju, kneza Miloša u Gornjem Cenuću, male kuće gradjanske arhitekture 19. veka : kuća vojvode Stepe Stepanovića), a mogu biti i stilske gradjevine gradske arhitekture 19. i 20. veka.

Ove gradjevine su katkada zadržale svoj izvorni oblik ali su katkada i bitno izmenjene raznim adaptacijama. Ima ih i koje su potpuno srušene. Gradjevine sa izmenjenim oblicima dobijaju često svoj prvobitni izgled, a one koje su srušene redje se obnavljaju, a često se na neki drugi način obeležava mesto i ističu spomenička svojstva tj. ukazuje na dogadjaj koji se tu odigrao.

Stara groblja, stećci, nadgrobni spomenici i spomenici krajputaši

Ovo može da bude posebna grupa spomenika koji imaju svoje arheološke, istorijske ili etnografske vrednosti. Stara groblja kao arheološki lokaliteti razlikuju se od oih drugih, jer nemaju ostatke gradjevina. Po svojim odlikama razlikuju se srednjovekovna sa grobnicama koje imaju obične ravne nadgrobne ploče; ili sa stećcima koji imaju bogatu plastiku. Pravoslavna groblja 19. veka mogu imati pobodene vertikalno postavljene kamene krstove ili jednostavne obeliske sa natpisima i sa plastikom, koja bje vrlo dekorativna i ima simbolični karakter. Seoska muslimanska groblja imaju pobodene neobradjene kamene ploče bez ikakvih natpisa, ali gradska muslimanska groblja imaju naročito obradjene nadgrobne spomenike tzv. nišane, koji mogu biti i vrlo dekorativni. Na tim grobljima mogu se naći i vrlo lepi mermerni sarkofazi sa plastikom islamskog karaktera. Spomenici krajputaši nisu nadgrobni spomenici, već spomenici podignuti kraj puta u spomen nekoga koji je negde u tudjini umro ili poginuo i tamo sahranjen. Takvi spomenici nisu podizani samo kraj puteva, već i na drugim mestima, obično u portama seoskih crkava. U tim slučajevima oni nisu usamljeni već ih ima više u grupi.

Problemi zaštite ovih grobalja nisu toliko tehničke, koliko pravne prirode, jer uvek postoji opasnost da se pri izvesnom stepenu urbanizacije celo groblje uništi. Osim toga najveća teškoća je i u tome što valorizacija ovih spomenika do danas nije ni počela a njih ima vrlo mnogo. Tamo gde nema više vlasnika tih spomenika oni su obično potpuno zapušteni, a novi vlasnici koji dobijaju parcele na kojima su oni, jednostavno ih uništavaju ili čak preradjuju spomenik prema svojim zamislima i potrebama, čim ega praktično uništavaju.

OPŠTI PRINCIPI U PRIMENI TEHNIČKE ZAŠTITE SPOMENIKA GRADITELJSKOG NASLEDJA

Visoki nivo savremene tehnologije u gradjevinarstvu i vrlo bogat izbor, kako starih, tako i novih materijala omogućava nam da primenimo najraznovrsnije metode u spasavanju spomenika graditeljstva. Koji će se metod i kom slučaju primeniti zavisi od mnogih okolnosti, a najviše od stanja spomenika i dokumentacije o njemu sa kojom raspolažemo. Nije mogućno propisati koji će se metod primenjivati, jer izbor tog metoda rezultira iz pručavanja stanja samog spomenika i on se mora odredjivati od slučaja do slučaja. Medjutim, postoje izvesni zajednički principi na kojima savremena zaštita danas počiva i oni se mogu donekle već sagledati i izvući iz naših opštih izlaganja o metodologiji savremene zaštite. Ti principi su sigurni putokazi svakom stručnjaku koji radi u zaštiti i koji dobija vrlo složene i odgovorne zadatke u projektovanju i izvodjenju tehničke zaštite na spomenicima graditeljstva. Oni koji potpuno ovladaju tim principima mogu biti sigurni da bar u osnovnim, generalnim rešenjima, neće pogrešiti. Takodje neće grešiti ni kod izvodjenja detalja, jer se ti principi mogu primeniti i na njih. Pa čak i u slučaju da dodju u situaciju da neki od tih principa nisu u stanju da primene ili sprovedu, moraju znati da svesno od nečega odstupaju i primenjuju nešto drugo, zbog sticaja takvih okolnosti. Oni koji te principe ne poznaju, a to su obično arhitekte samo sa opštim stručnim obrazovanjem, uvek polaze od onih osnova, koje su za zaštitu i za sam

spomenik, neprihvatljive. Obično su to njihovi subjektivni stavovi koji polaze od toga, šta oni misle, šta oni osećaju ili šta se njima dopada ili ne. Ta načela su sledeća:

1. Načelo čuvanja autentičnosti spomenika i njegovih spomeničkih vrednosti

Već smo rekli da su tehničke intervencije na spomenicima graditeljstva slične intervencijama, koje preduzima lekar na bolesniku. Svaki naš rad koji preduzimamo u cilju spasavanja spomenika (otkopavanja, rušenja, prezidjivanja, nadzidjivanja, utezanja itd.) narušava u većoj ili manjoj meri njegovu autentičnost i on u izvesnoj meri gubi spomeničku vrednost originala.

Ta njegova vrednost originala i pre preduzimanja radova skoro uvek je smanjena, a ponekad do te mere oštećena, da je mi moramo tražiti i da tokom radova uočavamo. Retki su oni spomenici koji su dospeli do naših dana sa najvećim stepenom očuvanosti svoje autentičnosti. To pitanje dovoljno smo osvetlili u izlaganju stava romantičara prema tehničkoj zaštiti. Idealno je da se spomenik može sačuvati primenom takve zaštite, kojom se na njemu i na njegovoj bliskoj okolini ništa ne menja. Ali, da bi se to postiglo i sam spomenik bi morao biti u takvim uslovima koji omogućavaju takvo rešenje, a to je obično vrlo retko.

Osnovni principi poštovanja autentičnosti spomenika, odnosno onoga što zaštićujemo, automatski dovodi do zahteva, da treba težiti da tehničke intervencije budu svedene na najneophodniju meru. Poštovanje autentičnosti spomenika dovelo je do proglašenja načela da spomenik treba konzervirati, a ne restaurirati. Ovo načelo na prvi pogled, logično, nije moglo uvek da se primeni u onoj meri u kojoj bismo to i sami želeli, odnosno da ne preduzimamo takve mere u cilju spasavanja spomenika. Njegova primena uvek će biti najbolji i najsigurniji putokaz u preduzimanju mera tehničke zaštite.

2. Načelo poštovanja svih stilova na jednom spomeniku

Ima spomenika koji su gradjeni tokom stoleća, za koje su se vreme stilske koncepcije menjale, te su oni započeti da se grade u jednom stilu, a završeni su u drugom, ili čak i trećem. Naročito velike katedrale, čije je gradjenje trajalo čitavo stoleće i više, započete su u romanskom stilu, završene su primenom gotskog ili čak renesansnog stila. Osim toga kod mnogih spomenika vršene su tokom vekova i mnoge dogradnje u istom ili drugom stilu. Vitke gotske konstrukcije su ponegde oblačene u glomazne stubove baroka sa krivim površinama. Te dogradnje mogu čak biti i takvog karaktera da umanjuju lepotu ili skladnost gradjevine uz koju su prizidane. To je naročito slučaj kod srednjovekovnih pravoslavnih crkava. (Dodavanjem narteksa, eksonarteksa i zvonika, prizidjivanje priprate itd.). Na nekim gradjevinama klasičnog doba, koje su bile po svome prostranstvu vrlo velike i monumentalne, nastale su čitave aglomeracije, sa gradjevinama novih stilskih vrednosti, upravo čitava naselja.

Ovo načelo u zaštiti istaknuto je posle mnogih tehničkih inervencija u prošlosti, kojima je bio za cilj da se uklone kasnije stilske dogradnje, da bi se postigla čistota prvobitnog izgleda ili prvobitnog stanja spomenika. Ovo je u priličnoj meri sprovodio Violet le Duc u svojim restauratorskim radovima. Takodje i u Grčkoj su naročito uklanjanje iz antičkih lokaliteta sve kasnije gradjevine nastale u periodu Vizantije, dok i ove nisu konačno zauzele svoje mesto u razvoju arhitekture.

Zbog toga na ovome mestu traba objasniti i pojam prvobitnog izgleda spomenika, baš zbog toga što se i danas predlažu mere zaštite u cilju traženja tog prvobitnog izgleda , kao i zahteva da se spomeniku vrati njegov prvobitni izgled.

O prvobitnom izgledu jednog spomenika može biti govora samo onda ako on od vremena svoga gradjenja pa sve do preduzimanja naših intervencija nije novim dogradnjama, koje takodje imaju svoje vrednosti, potpuno ili delimično promenio svoj izgled, odnosno oblik. O prvobitnom izgledu možemo govoriti, na primer, kod spomenika u ruševinama, koji nemaju nikakve kasnije dogradnje. Na primer taj prvobitni izgled mogli smo tražiti pri restauraciji crkve u s. Matejevcu kod Niša, Spasovice kod Ćustendila itd. Taj prvobitni izgled možemo tražiti i

kod onih gradjevina čiji su oblici neukim preradjivanjem potpuno izmenjeni, celom objekti ili njegovim delovima, kao na primer pri restauraciji crkava u s. Donjoj Kamenici kod Knjaževca, crkve sv. Petra u Bijelom Polju, crkve sv. Djordja u Podgorici itd. Medjutim, kod spomenika kao što su Pećka Patrijaršija, Sopoćani, itd., možemo samo u studijama analizirati prvobitne gradjevine i njihove izglede i na hartiji razdvajati jedne od drugih. danas je, na primer, na bazi naučnih podataka sakupljenih tokom restauratorsko-konzervatorskih radova mogućno rekonstruisati prvobitni izgled kompleksa manastira Studenice iz doba Nemanje, a pre svih kasnijih gradnji. Ali, mi moramo čuvati ovakve komplekse, kakvi su oni danas sa svim njihovim vrednostima i ne možemo tražiti i fizičko vraćanje na prvobitni izgled, jer bismo uništili i one vrednosti koje su sastavni deo života toga spomenika. To je danas opšte prihvaćeno načelo savremene zaštite.

Ovaj princip, iako lako shvatljiv, logičan i pravilan, ponekada je teško primenljiv, kao i druga načela koja ovde izlažemo. Ima takvih stilskih dogradnji kod kojih se ni za jedan trenutak nećemo predomišljati, da li da ih čuvamo ili ne, a pogotovu ako one osim stilskih imaju i druge vrednosti. One su se tako uklopile da se o nekom uklanjanju jednih, da bi se postiglo nekakvo stilsko čistunstvo drugih, uopšte ne postavlja pitanje.

Medjutim, mogu se pronaći i takvi primeri gde se opstanak izvesnih stilskih dogradnji ili nadgradnji može zaista staviti pod znak pitanja. Tako se, na primer, na jednom rimskom hramu nadje prozor venecijske gotike, ili na zvoniku Lazarice barokni dodatak kubeta; gotski stubovi crkve u Kostanjevici utope se (i sakriju tom dogradnjom) u teške barokne stupce. Šta raditi, na primer, kada preko najstarijih slojeva fresaka dodju freske kasnijih vremena ili kada se freske starijih gradjevina zaklone zidovima novih, koje takodje treba čuvati?

Svakako da ovo opšte proklamovano načelo moramo kao ispravno i mi usvojiti, ali kada nastupe slučajevi, gde nečemu moramo dati prioritet, za to moramo imati i vrlo jake razloge. Takve slučajeve predvidja venecijanska povelja u svome članu 11., ali iz mera opreznosti rešavanje takvih slučajeva ne ostavlja se samo projektantima radova.

3. Načelo poštovanja svih vrednosti na spomeniku

Ovaj princip je u tesnoj vezi sa izloženim principom o poštovanju i čuvanju svih stilskih gradjenja na jednom spomeniku i može izgledati da se nepotrebno ponavljamo. Ali, ovde se dešava da ima i takvih dogradjivanja i nadzidjivanja, koja uopšte nisu stilska i nemaju nikakve arhitektonske vrednosti. Najčešće takve dogradnje u najvećoj meri narušavaju izgled spomenika kome su prizidane. To je slučaj sa dozidanom pripratom uz zapadni zid Ravaničke crkve. Kao gradjevina ona nema nikakve stilske vrednosti zbog kojih bi je trebalo čuvati. Ali ona ima istorijske vrednosti zajedno sa svojim živopisom kao odraz jednog vremena u kome je nastala.

Takvo mišljenje postojalo je i za pripratu kralja Radoslava pre nego što je utvrdjeno otkrivanje njegovog portreta u južnom paraklisu, da je tu pripratu on sazidao. Sama za sebe ona nesumnjivo ima svoju lepu arhitekturu. Medjutim, dozidana uz Bogorodičinu crkvu sasvim je izvesno da se te dve arhitekture isključuju. Pomišljalo se čak pre utvrdjivanja njenog ktitora da se ona i poruši, da bi se Bogorodičina crkva oslobodila.

Izvesno je da je baš u Studenici napravljena jedna ozbiljna greška kada je donesena odluka da se otkriva stari živopis XIII i XVI veka čije postojanje je utvrdjeno ispod živopisa iz XIX veka za koji se smatralo da nema nikakve vrednosti. Taj živopis XIX veka je uništen iako se danas uvidja, da je imao vrednosti kako umetničkih tako i stilskih i da ga je skidanjem i konzerviranjem trebalo čuvati.

To je razlog da se o svakom od ovih slučajeva mora primeniti načelo proklamovano u čl.11 Venecijanske povelje koje glasi: “Procena vrednosti pojedinih elemenata i donošenje odluke o uklanjanju nekiih od njih ne mogu biti povereni samo autoru projekta.“

4. NAČELO STALNOSTI SPOMENIKA NA MESTU NA KOME JE SAGRADJEN

Spomenici arhitekture su neodvojivi od istorije, čiji su oni svedoci i od sredine u kojoj su nastali, odnosno u koju su smešteni. Prema tome spomenici moraju ostati na onome mestu, na kome su i njihovo premeštanje nije dozvoljeno. (čl. 7 Venecijkanske povelje). U koliko je potrebno da se na spomeniku izvode izvesne intervencije u cilju njegove zaštite, oni treba da imaju takav karakter kojim se njegova stalnost na mestu na kome je vekovima stajao ne ugrožava.

Tokom vekova život oko spomenika koji se odvijao ostavio je za sobom svoje tragove; oni su u najtešnjoj vezi sa samim spomenikom i čine jednu spomeničku celinu. To je naročito slučaj sa spomenicima monumentalnog karaktera koji su bili predvidjeni za sahranjivanje visokih državnih ili verskih poglavara. To su, na primer, monumentalne grobnica klasičnih vremena, zadužbine srpskih srednjovkovnih vladara itd. U tom pogledu naročito je ilustrativan primer Pećke Patrijaršije, u kojoj su sahranjeni mnogi najviši verski poglavari Srpske pravoslavne crkve. Isto tako i oko tih crkava ima vrlo mnogo grobova, koji su takodje značajni spomenici prošlih vremena. Na njima su kamene ploče sa vrlo značajnim natpisima i zbog svih tih materijalnih dokaza spomenik je od njih neodvojiv.

Spomenici arhitekture vezani su za mesto na kome su i fizički; oni su u njega urasli svojim temeljima i iz njih izrastaju. Ta substrukcija kojom je spomenik vezan za mesto takodje ima svoje spomeničke vrednosti čak i kad je ceo nadzemni deo nestao, odnosno porušen, ta substurkcija predstavlja sama spomeničku vrednost na osnovu koje možemo pretpostaviti i o izgledu i o arhitekturi nestalog nadzemnog dela gradjevine. Svaki način spasavanja spomenika koji ide za tim da se on odvoji od svoje substrukcije je neispravan, jer se odvaja od jednog njegovog organskog dela. Posledice za spomenik su takve, kao kada se drvo odseče i odvoji od svoga korena.

Osim toga mnogi spomenici koje mi tehničkim intervencijama zaštićujemo nastali su tu baš zbog nekog ranijeg života ili postojanja nekog starijeg spomenika ili nekropole. Za mesto na kome će se graditi neki objekat u prošlosti koga mi danas smatramo spomenikom graditeljstva postojali su uvek odredjeni razlozi i on tu nije nastajao slučajno (Dečani, Studenica, Resava, Banjska, sv. Arhandjeli kod Prizrena, Bogorodica Ljeviška). Dislokacijom takvog spomenika na drugo mesto on se odvaja od svega onoga što je uslovilo njegov postanak. Jedan most podiže se uvek na naročito izabranom mestu, da zadovolji osnovne potrebe saobraćaja u tom trenutku. Dislociran posle više vekova, u naše vreme, na drugo mesto, on ne govori više o saobraćaju u vreme kada je gradjen. Ako bismo dislocirali spomenike, kao što su ostaci manastira Petra Koriškog ili sv. Andreje na Tresci, koji su bili sagradjeni u krajnje nepristupačnim krajevima, ili pretpostavimo Meteore u Grčkoj, onda ih mi zaista odvajamo od onog istorijskog motiva i trenutka zbog koga su i u kome su oni postali. Na novim mestima oni su samo muzejski eksponati i mogu se premeštati i dalje na ma koje drugo mesto: ono više nema za njih onu istorijsku vrednost, već je potrebno da samo ispuni odredjene tehničke uslove o čemu će biti govora kod preseljavanja spomenika s jednog na drugo mesto.

Pogotovu neodvojivi su od mesta na kome su oni spomenici koji su podignuti baš tu zbog nekog dogadjaja koji se na tome mestu odigrao, da bi ga obeležili. Postavljeni na svako drugo mesto ti spomenici gube potpuno smisao svoga podizanja i mogu se čuvati još samo zbog drugih svojstava, ako ih imaju (umetničkih). Spomenici koji imaju taj karakter: tabla imperatora Trajana u Djerdapu, spomenik Koče Kapetana u Tekiji, spomenik izginulima na Čegru, spomenici podignuti u cilju obeležavanja mesta čuvenih borbi i bitaka.

Isto tako i sva umetnička dela vajarska, slikarska, dekorativna i druga, koja čine sastavni deo spomenika, ne smeju se od njega odvajati. Ovo je dozvoljeno samo u slučaju, ako se ni ona ne mogu ni na koji drugi način da spasu od oštećenja ili uništenja.

5. Načelo dokumentarnosti i kontinuiteta rada

Primena ovoga načela ima dva vida: prvi je kada dodajemo nove delove za koje imamo dokumentaciju i drugi je, kada smo prinudjeni da dodajemo nove delove za koje nemamo dokumentaciju.

Već u metodološkom pristupu izneli smo da siv naši radovi u zaštiti moraju da počivaju na naučno prikupljenoj dokumentaciji. Za sve oblike novih delova i elemenata koji se dodaju mora da postoji dokumentacija. Ali u savremenoj zaštiti spomenika graditeljstva dolazi se u situaciju da nemamo nikakve podatke o tome kako je neki deo izgledao i da ga u interesu spomenika moramo dodati (vrata ili prozor). U tom slučaju mora se ostaviti dokumentacija da je to dodatak našeg vremena. Tu dolazimo onda do jednog novog momenta koji uslovljava još jedno načelo: kontiunitet u radu.

Po svojoj priorodi posla i zbog sistema finansiranja radova u zaštiti, obično obimnosti radova, a nedovoljnih sredstava, oni se retko okončavaju za kraći vremenski period, već mogu da traju i duže, ponekad i više decenija. Iz tih a i drugih razloga arhitekte koji rade na zaštiti spomenika graditeljskog nasledja dosta se često menjaju, a sa njima i planovi i projekti zaštite. Neophodno je da se svaki novi stručnjak koji dolazi posle izvedenih radova od strane drugog stručnjaka, upozna sa njima. Nevodjenje o ovom načelu uvek donosi štete ili samom spomeniku ili se predlažu istraživanja koja su već obavljena, ili se projektuju nepotrebni radovi (kada su u pitanju temelji objekta koji su već ranije sanirani).

U pogledu zaštite slikarstva od najveće je važnosti da se znaju sredstva koja su u prethodnim konzervacijama primenjivana, naročito ako dodje do štetnih posledica primene takvih sredstava (problem freske Raspeća u Žiči).

6. NAČELO SARADNJE SA DRUGIM STRUKAMA

Zaštita spomenika graditeljskog nasledja predstavlja kompleksan problem i zbog toga u njoj moraju da učestvuju svi potrebni stručnjaci. Pri radovima na tehničkoj zaštiti mogućno je doći i do raznih drugih saznanja koja su od interesa za mnoge druge naučne discipline, a ne samo za graditeljstvo. Skoro uvek pre radova kao i za vreme njihovog izvodjenja biće potrebno izvršiti mnoga druga istraživanja koja su od interesa za nauku. O ovome je već bilo dosta govora u metodologiji zaštite.

OBLICI TEHNIČKE ZAŠTITE

Sve vidove tehničkih metoda i postupaka u zaštiti graditeljskog nasledja možemo prema njihovom karakteru svrstati u sledeće grupe:

1. Tehničke mere privremene zaštite2. Primena zaštitnih gradjevina3. Primena konzervacije4. Primena anastiloze5. Primena restauracije6. Primena kombinovanih metoda7. Preseljavanje nepokretnih spomenika

Tehničke mere privremene zaštite

Tehničke mere koje imaju privremeni karakter zaštite treba uvek preduzimati gde god je to potrebano kod svih spomenika, kod kojih se iz ma kojih razloga ne mogu odmah ili u dogledno vreme preduzeti mere za trjno obezbedjivanje. Ove mere su uvek od velike koristi za opstanak spomenika do onog trenutka kada bude mogućno da se trajno zaštiti.

Tehničke mere privremene zaštite treba masovno koristiti u vremena posle ratnih razaranja ili elementarnih katastrofa i kada nam veliki broj spomenika ostane pogodjen tim razaranjem, a nismo u stanju da mašta solidnije učinimo.

Tehničke mere privremene zaštite preduyimaju se i u slučajevima opasnosti od izbijanja ratnih sukoba, kao i za vreme samoga rata.

Kao privremene mere zaštite navešćemo sledeća sredstva:

Privremena obezbedjenja u ratu ili u slučaju opasnosti izbijanja ratnih sukoba

Najveći broj nepokretnih spomenika ne može se sakriti od direktnog bombardovanja i od direktnih pogodaka, ali se dragocene skulpture na njihovim portalima i fasadama mogu zaštititi od vrlo razornih dejstava raspuknutih komada, parčadi bombi koje su pale blizu spomenika. Ova zaštita se obično radi oblaganjem zidova i portala sa dragocenim skulpturama džakovima peska. Džakovi treba da su od jute, da se zobg duge upotrebe, koja može trajati i više godina, ne raspadnu. Na ovaj način može se zaštititi čitava fasada ako je potrebno.

Medjutim, nepokretni spomenici izvan naselja za koje postoji mogućnost da će biti bombardovani iz vazduha, mogu se zaštititi maskiranjem odnosno postavljanjem maski iznad njih da bi bili što manje uočljivi iz vazduha. Iznad njih se obično razastiru razne mreže preko kojih se postavljaju maskirna platna ili uopšte maskirne materije.

Privremena zaštita kod prekidanja radova

Mere koje će se preduzeti kao privremena zaštita kodprekidanja izvodjenja radova zavise od samog objekta, odnosno lokaliteta, na kome se izvode radovi. Ovim merama treba naročito zaštititi zidove od zakišnjavanja, a pogotovu ako objekt ima na unutrašnjim površinama živopis (a može ga imati i na spoljnim). One treba da obezbede sigurnost, da su ekonomične i da se mogu lako ukloniti pri nastavljanju radova u sledećoj gradjevinskoj sezoni.

Primena zaštitnih gradjevina

U izvesnim slučajevima vrlo je korisno podići iznad spomenika gradjevinu koja će ga štititi. To je slučaj sa onim spomenicima koji treba da ostanu potpuno u svome autentičnom stanju i za koje su ma kakvi zaštitni radovi na njima samima potpuno nepodesni i nepovoljni. Gradjevine koje se dižu iznad ovih spomenika imaju stalni karakter. S obzirom da se spomeniku koji je bio pod vedrim nebom i izložen raznim atmosferskim neprilikama bitno menja sredina podizanjem gradjevina iznad njega, te se mora obratiti posebna pažnja pitanjima ventilacije i osvetljenja. Ovo je jako bitno ukoliko spomenik sadrži dragocene predmete ili ostatke koji su podložni truljenju, raspadanju, kao što su drveni predmeti, freske koje su natopljene vlagom, kosti itd. Jedan od takvih primera je i Ćele-kula u Nišu. Posle skidanja privremenog zaštitnog krova iznad nje je ozidana jedna zaštitna gradjevina, koja ima oblik crkve projektovane u vizantijskom stilu. sama Ćele kula sazidana je od trošnog materijala, kamena sa blatom, drvenih roštilja, a u nju su uzidane lobanje izginulih junaka na Čegru. Ovakav način zaštite u izvesnim slučajevima može predstavljati idealno rešenje, jer senjime postiže najbolja zaštita spomenika, a da se autentičnost spomenika ne narušava. Jedino što se u ovom slučaju narušava to je prvobitni ambijent u kome se spomenik nalazio. No on je ionako već ranijie bio izmenjen.

Zaštitne gradjevine satrajnom nemenom zaštite mogu se naročito korisno primenjivati u slučajevimazaštite prirodnih mozaika, kada je stara gradjevina potpuno propala i od nje nema ili više nema nikakvih zidova ili su ostaci zidova sasvim slabi. Takvi primeri su brojni naročito iz primera klasične Grčke i Rimske arhitekture na čitavoj teritoriji na kojoj su se te kulture razvijale, pa i u našoj zemlji. Primena ovih gradjevina za zaštitu podnih mozaika preporučljiva je tamo, gdese ne predvidja prezentacija čitavog lokaliteta kao arheološkog parka pod vedrim nebom, jer u takvim slučajevima te gradjevine mogu u velikoj meri da naruše opšti izgled lokaliteta. Ali tamo gde se to ne predvidja, gdemozaici nisu u okviru tako velikog kompleksa ili gde njihova zaštita na drugi način nije mogućna, zaštitne gradjevine su vrlo poželjne. Tako su na primer, zaštićeni rimski mozaici na Konstanci u Rumuniji.

Primena konzervacije

Konzervacija spomenika graditeljstva predstavlja takav postupak pri kome se teži da se spomenik očuva u stanju u kome se nalazi. To znači da se spomeniku ne dodaju elementi koji mu nedostaju ili koji su uništeni. Ali to se odnosi samo na spomenik, jer ako je spomenik zagadjen, opkoljen kakvim šupama, delimično zatrpan itd. to ne znači dakonzervacijom sve treba da ostane takvo kakvo je. Medjutim, i sama konzervacija onakva kakvu smo je definisali predstavlja samo ideal, kome treba težiti, da bi se autentičnost samog spomenika što više očuvala, ali koji se retko kada praktično može moće da postigne, jer se i pri konzervaciji moraju izvoditi mnoge intervencije, sa kojima se spomenik vraća iz stanja raspadanja u stanje

stabilnosti, iako i dalje ostaje u ruševinama. možda je bolje reći da se pri postupku konzervacije spomenika mogu njemu dodavati nevi elementi samo u najpotrebnijem obimu za njegovo očuvanje.

Metod konzervacije primenjuje se uglavnom na onoe spomenike, koji su u tolikoj meri porušeni, da se o njihovoj prvobitnoj arhitekturi mogu da vati samo izvesne pretpostavke. To su obično arheološki tereni. Kod gradjevina, odnosno njihovih ostataka, na arheološkim terenima, uvek su nam poznate samo substrakcije (temelji i možda ponešto zidova), a njihova elevacija (visina) nije nam poznata.

Ovaj metod primenjuje sei kod onih gradjevina, koje su u izvesnim delovima sačuvale čak do krova, ali su im drugi delovi porušeni do temelja, te nam je mogućno o njihovim oblicima i visinama dati samo pretpostavku kako su izgledali.

Spomenike arhitekture na kojima je primenjen samo metod konzervacije i koji ostaju pod vedrim nebom treba stalno održavati. To se preporučuje i čl. 4 venecijanske povelje, a do toga iskustva došla je i naša konzervatorska praksa i služba.

Arheološki tereni uredjuju se danas kao arheološki parkovi. Pored njih ili u njihovoj neposrednoj blizini podiže se savremena zgrada za muzej toga lokaliteta, u koji se smeštaju svi pokretni predmeti, kao i umetničke skulpture, koje ne smeju da ostanu napolju. Umesto njih mogu se postaviti odlivci od specijalnih masa ili čak i kopije od istog materijala. U muzeju se obično prikazuje i opšta dokumentacija o iskopavanju lokaliteta, o istoriji njegovog nastanka i njegovoj prošlosti, kao i rekonstrukcija gradjevina koje se prikazuju na crtežima i modelima.

Zidovi otkopanih gradjevina konzerviraju se zavisno od stanja u kome su i od materijala od koga su gradjeni. Ako su od tesanog, pritesanog ili lomljenog kamena, stari materijal koji je njima pripadao i koji je otkopan, a nije u stanju raspadanja, vrlo korisno se upotrebljava. Ukoliko nema starog kamena dodaje se nov, ali treba gledati da je iz istih kamenoloma iz kojih je bio i stari. Zidovi se moraju očistiti potpuno od vegetacije, od zemlje, od trulih i raspadnutih delova, do zdravih, a zatim se prezidjuju istom tehnikom. Ponekada zbog rdjavog stanja zidova, moralo bi se sve porušiti. Da ne dodje do toga oni se moraju isprati vodom pod pritiskom, a onda ubacivanjem maltera i šljunka, takodje pod pritiskom mogu povezati. Kao vezivno sredstvo za ove zidove treba koristiti krečne ili produžne maltere. Čisti cementni malteri nisu pogodni, jer su i suviše jaki, postaju krti, ne spajaju se sa starim malteromm a naročito ako pri tome još zidovi nisu dobro isprani vodom.

Završavanje gornje površine ovih zidova predstavlja poseban problem, jer je ta površina najviše izložena atmosferskim padavinama. Ravan završetak ne odgovara ruševinama i krut je, zato je uvek bolja stepenasto prekidati duge ravne linije i pokušati da se ostavi utisak ruševine, kakva je bila. Sredina gornje površine treba da je konveksna, te da se voda lako sliva sa zida. Raniji metodi pokrivanja zidova sa betonskim kapama pokazali su se rdjavi, kako u estetskom pogledu, tako i u tehničkom.

U estetskom pogledu ravna i glatka površina betona nikako se ne uklapa u izgled ruinirani, dosta rapavih i neravnih površina. Izlivena iznad njih izgleda kao kakav preliv. Uz to i siva boja betona vrlo neprijatno deluje u odnosu na rumene površine zidova, ako su od opeke, a ne povezuje se ni sa bojom tesanog ili pritesanog kamena, koji su obično žućkaste boje. Taj estetski nedostatak odmah je uočen i pokušavano je da se dodavanjem krupnijeg komada kamenja, koje se utapa do polovine u betonsku masu, glatka površina razbija, ali ni sa ovim načinom nije se mnogo postiglo.

U tehničkom pogledu čvrstoća betona je mnogo veća od zidova koje pokriva, te se on, kao i cementni malteri, sa njima ne povezuje. Obično se potpuno odvoji i pošto i on upija vodu i propušta vlagu, to donje površine ispod izlivene kape počnu da se krune.

Ovaj metod naišao je na opšte negodovanje kod arheologa, te se danas uglavnom ne koristi, jer su i arhitekte uočile sve njegove nedostatke. Ni betonska kapa u našem podneblju nije dugovečna. Najbolje je gornje površine zidova od lomljenog kamena zidati sa sve većim

komadima, da spojnice budu što manje. Korisno je ponekada koristiti za pokrivanje i kamene ploče, mada se onda dobijaju i ravne linije. No, kamenim pločama mogućno je pokrivati i krive sferne površine.

Ukoliko se ostane pri tome da se ruševine jednog spomenika samo konzerviraju upotrebom krečnih i produžnih maltera u cilju povezivanja strukture njenih zidova, onda se mora mnogo voditi računa o lepoti tih ruševina. Primenjenim metodima ta lepota može biti u velikoj meri i narušena, naročito ako se primenjeni materijali budu videli. Ruševine se mogu i fugovati, ali spojnice moraju biti duboke, ogrebane, a u malter se mora stavljati i odgovarajuća boja, da ne bude uočljiv. Takve ruševine moraju se skoro modelirati i konzervacija je tek onda dobro izvedenau estetskom pogledu, kada se ruka konzervatora na njima uopšte i neprimećuje.

Ispravljanje zidova

Ispravljanje zidova preduzima se kada su oni nagnuti i postoji opasnost od prevrtanja, a ne želimo iz bilo kojih razloga da ih na drugi način obezbedjujemo. To je naročito slučaj ako želimo da se na nekim zidovima sačuvamo sve tragove njegove prošlosti, a koji bi se prezidjivanjem potpuno izgubili ili su sami zidovi tako dekorativno zidani (na pr. zidovi crkve sv. Nikole u Varoši kod Prilepa), da bi svako prezidjivanje uništilo njihovu originalnost. Ukoliko se na takvim zidovima nalaze freske ili bilo kakvi drugi osetljivi dekorativni elementi, portali, prozori, skulptura itd. onda se najpre oni skidaju. Zid koji se ispravlja mora da se detaljno ispita i ako je dugačak, a ima vertikalne pukotine, deli se u lamele. Ceo zid se uteže u oplatu, a otvori se zazidjuju/ispunjavaju. U donjem delu takvog zida betonira se obrtna osovina; zid se zatim postupno privlači zategama, koje su na svom suprotnom kraju dobro ankerovane, ili se potiskuju hidrauličnim presama, koje moraju biti postavljene na čvrstoj betonskoj podlozi. Pri tome se stalno kontroliše postupnost ispravljanja, dok zid ne dodje u pravilan vertikalni položaj. Takav zid je posle ove operacije dobio mnoge prskotine, negde je nagnječen ili zdrobljen i ako bi se oplata skinula, on bi se srušio. Zato se preduzima injektiranje njegove mase sa žitkim cementnim malterom, koji se ubacuje mašinama pod pritiskom. Zid postaje homogen tek onda kada više ne prima malter. Oplata se skida kada zid postane potpuno čvrst. Ona se skida postupno i pri skidanju se stalno kontroliše stabilnost zida. U našoj zemlji ovaj metod je primenjen na više mesta, a prvi put je primenjen na južnom zidu sv. Sofije u Ohridu, u saradnji sa komisijom UNESCa. Rukovodjenje ovom operacijom povereno je italijanskom arhitekti konzervatoru Forlati-u, koji je i sam način ispravljanja predložio. Nadzorni operativni organ bio je arh. Boris Čipan.

Utezanje spomenika (gradjevina) horizonatlnim serklažama i zategama

Kada se zidovi medjusobno razdvoje vertikalnim pukotinama, te je potrebno da se povežu, potrebno je da se koristi armirano- betonski serklaži i zatege. Najpogodnija mesta postavljanja serklaža, a da se spomenik najmanje ošteti, su mesta na kojima su se nalazili stari drevni santrači. Kod crkvenih gradjevina oni su bili po sredini tambura kubeta, u osloncima kalota, u ležištima tambura kubeta i u vertikalnim zidovima na medjusobnom odstojanju od 1,40 do 1,60m. Kada drvo istruli ostavlja za sobom šupljine, koje su često uzrok pucanja zidova. Te šupljine se gotovo uvek popunjavaju betonom. Ova se mesta vide često na preseku zida kod vertikalnih pukotina ili su obično iza horizontalnih pojaseva od 3-4 reda opeke, koje se vide na gradjevini. Serklaži se izvode po delovima i ne smeju da budu vidljivi spolja, a naročito ako je fasada zidana u materijalu koji se ne malteriše, već fuguje. Ako se i unutrašnje površine ne malterišu, već samo fuguju, ne smeju da budu vidljivi ni sa unutrašnje strane.

Ponekada se ukaže potreba da se dva suprotna serklaža povežu medjusobno gvozdenim zategama ili da se samo postave gvozdene zatege u cilju sprečavanja razmicanja zidova. Ove zatege se mogu postaviti samo tamo, gde su postojale drvene zatede, a one su se uvek nalazile u osloncima lukova ili svodova. Takva gvozdena zatega se obično maskira oblogom, koja je od drveta, te imitira drevnu zategu.

Rdjavo postavljeni serklaži i zatege mogu u najvećoj meri da naruše arhitekturu spomenika, a naročito ako su vidljivi i seku spoljne arhivolte, kao nekada kod crkve u s.

Lipljanu ili čak i dekorativne kamene prozore i portale, kao kod crkve sv. Trojice u Ovčarsko-Kablarskoj klisuri.

Prilikom postavljanja armirano-betonskih serklažau cilju saniranja stanja spomenika, danas se pokušava, gde god je mogućno, da se oni povežu i u vertikalnom pravcu, te da se gradjevina obezbedi i za slučaj zemljotresa. Ove operacije su vrlo teške i zahtevaju u velikoj meri i rušenje samih zidova. Za postavljanje vertikalnih stubova, bilo čeličniih bilo samo armature za betonski stub, treba koristiti gde god je to mogućno vertikalne pukotine.

Obezbedjenje temelja

Kao što smo videli uzroci oštećenja spomenika mogu da leže i u samim temeljima. Grečke u izvodjenju temelja mogu biuti vrlo različite, što se utvrdjuje sondažnim ispitivanjima ili otkopavanjem celokupnih temelja. Na osnovu iskopavanja odredjuje se način obezbedjenja. Temelji mogu biti plitki, pa čak i ispod 0,80 m, odnosno ispod zone smrzavanja u našim krajevima. Mogu da budu izvedeni rdjavim materijalom; mogu biti nedovoljno dimenzionirani ili najzad mogu biti postavljeni na rdjavo tlo. Prema potrebi oni se mogu injektirati cementnim malterom pod pritiskom, pošto se dobro očiste; mogu se proširivati ili podzidjivati i spuštati do zdravice ili stene. U izvesnim slučajevima greška nije u temeljima, već u tlu, odnosno u podzemnim vodama, koje neravnomerno kvase tlo, zbog čega dolazi do naginjanja, pa čak i rušenja gradjevina. Naveli smo već slučaj sa romanskim zvonikom u Pizi, koji se iskrivio zbog neravnomernog priliva podzemnih voda. Obezbedjenje ovoga zvonika svelo se na prvom mestu na regulisanje režima podzemnih voda i na pojačanje tla. Ovo pojačanje izvedeno je betonskim injekcijama.

Isto tako do velikog naginjanja zbog podzemnih voda došlo je i kod zida Maloga grada u Smederevu prema Dunavu (zida sa biforama), te su preduzeta specijalna obezbedjenja od daljeg naginjanja.

Kvašenje tla ne mora da bude samo od podzemnih voda, već isto tako i od površinskih, izliva kanalizacije, prskanja vodovodnih cevi itd. Ako takvo kvašenje tla bude dugotrajno, pod jednim delom gradjevine, dok drugi nije tome izložen, može doći do neravnomernog sleganja i pucanja gradjevine, odnosno spomenika. To je slučaj sa nekim objektima Hilandara: crkve Dvanaest Apostola, stare trpezarije (apsida) itd.

Kontrola rada pukotina i nagnutih zidova

Na gradjevinama koje imaju vertikalne pukotine, a iz izvesnih razloga ne predvidja seskoro obezbedjenje drugim sredstvima, mora se vršiti stalna kontrola da li pukotine rade ili ne. Ta kontrola se vrši postavljanjem tankih stakala u gipsani ilicementni malter na posebna mesta, tako da jedan kraj stakla dodje s jedne strane pukotine, a drugi kraj stakla sa druge. Ako dodje do prskanja stakla znači da pukotina radi, odnosno da jedan deo zida sleže. Ako se to desi znak je da obezbedjenje mora što pre da se preduzme. Ako pukotina ne radi, to je znak da je nastala zbog uzroka koji više ne postoje (na pr. zemljotresa), te gradjevinu ne ugrožavaju. Zgrada Srpske akademioje nauka i umetnosti u Knez Mihailovoj ulici, koja svakako spada u istorijske spomenike, je usled neravnomernog sleganja ispucala na vrlo mnogo mesta i te su pukotine dostigle takav stepen da već predstavljaju veliku opasnost. One se stalno kontrolišu.

Kao što se mora kontrolisati rad pukotina tako se mora kontrolisati i naginjanje zidova. Nagnutost zidova može se kontrolisati jednostavno viskom sa odredjenog repera i postavljanjem horizontalnog razmernika. Kod vrlo osetljivih naginjanja, koja su već dostigla kritičnu tačku, da težište gradjevine izlazi iz njegovog jezgra, kontrola se mora vršiti preciznim instrumentima. Kod kule u Pizi konstatovano je pre obezbedjenja da se ona naginjala 1mm godišnje.

Konzervacija gradjevina od drvenog bondruka

Ove gradjevine su pre konzervacije u tako jadnom stanju, da njihova zaštita stoji na granici izmedju konzervacije i restauracije. Drevni kosturi obično su istruleli, drvene tavanice takodje, a ispuna zidova, ako je od ćerpića, obično je propala. Jedan od takvih primera je i

zgrada “Česni dom” u Obrenovcu pre preduzimanja zaštitnih mera. Njima praktično ne mora da nedostaje ni jedan deo tj. da je deo gradjevine porušen, a da se mora restaurirati. One jednostavno sve delove imaju, ali se materijal od koga su sagradjene više ne može koristiti. Njihova konzervacije praktično znači delimičnu ili potpunu zamenu sveg materijala, a od gradjevina ostaju samo njeni originalni oblici.

Medjutim, takve gradjevine mogu imati izvesne dekorativne delove, naročito drvene tavanice, rezbarene drvene stubove i jastuke, prozorske rešetke i kapke, vrata. Svi ovi delovi obično mogu da se sačuvaju kao originali uz izvesne konzervatorske intervencije i svakako je bolje da se sačuvaju originalni, nego ih zbog oštećenja zamenjivati novim.

Karakterističan je primer zaštite istrulelih drvenih tavanjača u jednom francuskom dvorcu, koje su imale izvanrednu spoljnu profilaciju, ali su im bila istrulela ležišta, a isto tako i sredina, te zbog toga nisu mogli ni sammmi sebe da nose. Unutrašnjost tih tavanjača je izdubljena i u nju su stavljeni gvozdeni nosači, koji su primili teret. Spoljni deo tavanjača sa profilom, koji je ostao, samo je konzerviran da dalje ne truli.

U početku delovanja naše službe zaštite, kad ona nije još imala potpunu kontrolu u svojim rukama, desio se jedan loš slučaj u tom pogledu. Pri opravci konaka kneza Miloša u Dečanima, koji je preduzeo zavod u Prištini, koji je tek bio u formiranju, u cilju njegovog osposobljavanja za smeštaj dece koja su trebala tu da letuju, sa svih soba su bila skinuta stilska drvena vrata. Ova vrata su imala po sredini jedan vrlo lep duborezni friz. Zbog toga što je daska oko ovog friza istrulila, jednostavno su bačena u podrum, a mesto njih su postavljena obična vrata sa daskama na kušake. Sasvim slučajno sa m video šta je uradjeno, te je to hitno ispravljeno. No i kasnije, odnos prema rezbarenim jastucima i stubovima izgorele dečanske trpezarije nije bio ništa bolji zbog neshvatanja njegove estetske vrednosti. Ti stubovi i jastuci izradjeni od najboljeg kestenovog drveta predstavljali su jedinstvene primerke narodnog graditeljstva. Na jednome od njih majstori su bili izrezali i alat sa kojim su radili.

Primena anastiloze

Anistiloza je tehnički postupak u konzervatorskoj zaštiti spomenika graditeljstva pri kome se originalni delovi spomenika vraćaju na svoje mesto na kome su i bili i daje im se ona funkcija koju su i imali.

Anistiloza se može primenjivati kao samostalni postupak ili kao dopunski postupak pri konzervaciji i restauraciji spomenika. To zavisi od toga, da li su se originalnidelovi sačuvali u tolikoj meri da se može iz njih dasa stavi ceo spomenik ili su se sačuvali samo pojedini delovi spomenika.

Kod spomenika klasične arhitekture, egipatske, persijske, grčke, prekolumbijske Amerike, Indijske itd. koji su ugradjeni uglavnom od velikih blokova tesanog kamena, monolitnih stubova ili stubova od tesanih tambura, čiji su zidovi izodomi, primena anastiloze je jedan od najčešćih i najboljih načina. Kada ima dovoljno sačuvanog originalnog materijala može se i čitava gradjevina sastaviti samo od njega bez ikakvih novih dodataka ili sa vrlo malo novih dodataka. Takav primer predstavlja dorska riznica u Delfim, kod koje su svi zidovi zajedno sa zoforosom, u kome su metope i triglifi i završnim vencem (gejzonom) od originalnih delova, sa vrlo malo novih dodataka (dorski stub na ulazu). Sličan primer predstavljaju skoro svi spomenici atinskog Akropolisa (Propileji, hram Nike Apteros, Erehtejon i Partenon).

Anastiloza se naročito uspešno primenjuje ako je rušenje posledica zemljotresa ili nekog drugog uzroka, pri čemu je sačuvano dosta originalnih delova, a postupak obnove preuzima odmah posle rušenja. Tako je, na primer, restaurisano turbe Ishak bega u Skoplju odmah posle katastrofalnog zemljotresa. Ono se jednostavno srušilo sa svim pločama kamenih zidova na jednu gomilu.

No, mnogo je češći slučaj da su se originalni delovi spomenika sačuvali delimično, te se iz njih može sastaviti samo jedan deo spomenika. U tom slučaju rekonstruiše se samo ono

što je mogućno, a ostalo se ostavlja nedovršeno. Pomenuti akropoljski spomenici nisu potpuno završeni, jer su svi bez krovova i otvoreni su.

Kod konzervacije arheoloških terena, sa gradjevinama uništenim do temelja i sa relativno vrlo malo očuvanog materijala, anastiloza se svodi najčešće na postavljanje sačuvanih baza, stubova, kapitela, oltarskih pregrada, na ona mesta na kojima su se ti delovi nalazili. Tako su konzervirana skoro sva velika arheološka nalazišta klasičnog doba, a kod nas , na primer, Stobi, Herakleja, Gamzigrad itd. Ovde se anastilozom samo dočarava donekle nekadašnji izgled gradjevina ili bolje reći oživljava arheološki teren.

Kod srpskih srednjovekovnih monumentalnih spomenika, uglavnom crkava, anastiloza je primenjivanatamo gde su prilikom restauratorskih ili konzervatorskih radova pronadjeni originalni delovi. To jeobično slučaj sa delovima skulptura, prozora, ikonostasa, portala i sl. Tako na rpimer, kao što smo već rekli, majstor Nastas Stefanović je pri opravci Bogorodičine crkve u Studenici za vreme knjaza Miloša vraćao pronadjene delove plastike na mesta odakle su pali: plastika sa istočne tirfore, kapiteli na biforama (ne svim). U timpanonu studeničkog zapadnog portala nedostajali su fragmenti krila Bogorodice sa Hristom i njene ruke. Kada su pronadjeni 1954. godine oni su vraćeni na svoje mesto. Takodje su vraćeni i komadi sa jedne konzole sa zapadne fasade i jedne bifore. Danas se medju fragmentima nalazi još dosta komada koje treba vratiti tamo odakle su pali.

Najteži problem pri postupku anastiloze sastoji se u tome, što se mesto sačuvanih originalnih delova ne može lako da utvrdi, a naročito ako oni nisu bili sačuvani in situ. Zbog toga ponekada može da dodje i do greške, da se deo koji nije nigde pripadao, tamo postavi. Da do toga ne dodje kod istraživanja sa koga mesta koji deo potiče, treba obratiti pažnju na sledeće:

1. Mesta na kojima su bile stope (baze) obično nisu glačane, već samo sitno špoicovane, te oblik stope treba da odgovara takvom obliku;

2. Baze ne mogu nikada da budu šire od temelja ili zidova na kojima počivaju;3. Ležište za stubove obično je uradjeno na bazi, te stub mora da odgovara ovom

ležištu;4. Dva prelomljena dela jednog stuba ili uopšte kamenog elementa uvek odgovaraju

potpuno jedan drugome, te se mogu tako spojiti, da se prelom jedva uočava golim okom, a naročito ako nije oštećen. Ako se delovi tako ne slažu, znači da ne potiču od jednog preloma ili od jednog elementa.

Uopšte uzeto stručnjaci koji rade na anastilozi moraju odlično poznavati stilove i tehniku gradjenja onih gradjevina čiju anastilozu izvode. ovo je naročito potrebno u slučaju rada na arheološkim terenima. Pokatkada se moraju praviti i minijaturni oblici u gradjevinskoj razmeri sačuvanih fragmenata, da bi se napravila kabinetska studija njihove moguće rekonstrukcije. Ovo zbog toga što se ne mogu dizati više tonski blokovi da bi im se tražilo mesto od koga potiču ili deo sa kojim ga treba spojiti. Takav postupak je primenio prof. Klemenc kod anastiloze jedne rimske nekropole, koja je bila odnesena bujicom.

Primena restauracije

Restauracija spomenika graditeljstva predstavlja u zaštiti takav metodološki tehnički postupak pri kome se spomeniku dodaju oni delovi koji mu nedostaju u obliku koji su imali.

Poslednji deo ove definicije odredjuje da se praktično ni jedan spomenik koji je potpuno ili samo delimično uništen ne može restaurirati ako se ne zna kako je on izgledao, odnosno ako ne postoji dokumentacija o nekadašnjem izgledu onih delova koji su uništeni. To je osnovni element koji je od bitnog uticaja da li će se doneti odluka da se jedan spomenik graditeljstva restaurira ili se konzervira u stanju u kome se nalazi. Prema tome restauracija mora da se zasniva uvek na opštim načelima zaštite, a na prvom mestu na načelu poštovanja stare originalne materije i na poštovanju autentičnosti spomenika. Ona se mora zaustaviti tamo gde počinje predpostavka (čl. 9 povelje).

Cilj restauracije treba da bude uvek očuvanje spomeničkih vrednosti, zatim otkrivanje onih vrednosti koje su na spomeniku bile zaklonjene ili su ostale dotle nepoznate i najzad vraćenje spomeniku onih estetskih vrednosti koje su mu bile oštećene, umanjene ili uništene.

Obim oštećenja spomenika može se kretati od njegovog skoro potpunog razaranja do samo delimičnog uništavanja nekih njegovih delova, te se i restauracija spomenika kreće od skoro potpune restauracije celog spomenika, do restauracije samo pojedinih uništenih delova.

Medjutim, brojni slučajevi su da kod spomenika ne postoji potpuna dokumentacija o oblicima svih uništenih delova, već samo delimična tj. za neke oblike možemo naći dokumentaciju, a za neke ne. U takvim slučajevima trebalo bi primeniti ono što smo rekli: čim počinje pretpostavka odmah prekinuti sa restauracijom! Ali ako bismo se striktno pridržavali ovoga, često puta bi smo naneli veću štetu spomeniku time, što smo mu izvesne delove restaurisali i možda bi bilo bolje da je prihvaćen u tom slučaju postupak konzervacije.

Zbog ovih dilema restauracija je bila dugo smatrana u zaštiti nepovoljnim i nepoželjnim metodom, koga treba izbegavati. Medjutim, danas se ona smatra, i pored brojnih protivnika koje ima, ravnopravnim metodom zaštite, kao i konzervacija, ako se izvodi stručno, na naučnoj osnovi i u slučajevima koji su opravdani. Ali baš kod ovakvih slučajeva, kada se ne raspolaže dovoljnom dokumentacijom za restauraciju celog spomenika, već samo pojedinih delova, a obim oštećenja ili uništenja je mnogo veći od onog što nam je preostalo od spomenika, nije preporučljivo izvoditi restauraciju, jer se tada ide mnogo u pretpostavku. Procenu tih faktora treba da vrše ličnosti svih onih struka koje mogu sa svojih aspekata da izvrše stručne razloge za i protiv restauracije, i uopšte tehničkih mera zaštite, jeiznalaženje pravilnog odnosa izmedju onoga što je ostalo od originalnog dela i novog koji se dodaje, odnosa starog i novog. Pogrešna primena ovog odnosa ima za posledicu narušavbanje autentičnosti spomenika; umesto da ostvarimo naučnu restauraciju, dobijamo falsifikat ili još gore, može se otići u kič. To u stvari predstavlja zloupotrebu metoda restauracije.

Činjenica je ,medjutim, da su i svi oni, koji su govorili da restauracije treba izbegavati i da je treba samo izuzetno prihvatiti kao metod zaštite, izvodili ili učestvovali u izvodjenju i donošenju odluka za izvodjenje vrlo značajnih i opsežnih restauracija. To znači da se restauracije nameću kao izraz velike potrebe. Nacije koje su je rano prihvatile u najvećoj meri su sačuvale svoje spomenike graditeljstva; oni koji su bili uzdržani i li su zakasnili sa njenom primenom izgubili su dosta svojih spomenika.

Danas su se restauracije izvodile čak i na daleko osetljivijim spomenicima kulture, kao što su slikarska dela štafelajnog i zidnog slikarstva, pa čak i na vajarskim delima, što se svakako teoretski ne bi moglo pravdati, jer su ovi spomenici u muzejima zaštićeni, te za njih restauracija samo metod estetske zaštite, dok se spomenici pod vedrim nebom zaštićuju od daljeg propadanja.

Kad smo prinudjeni da spomeniku damo neki deo o čijem obliku ne postoji dokumentacija, smatramo da u tom slučaju ne treba ići za stilskim analogijama, a još manje za kopiranjem elemenata sa drugih spomenika. Proglašenjem i prihvatanjem opštoih načela za zaštitu primena analogije je odavno odbačena i ona se ne može uskladiti sa tim načelima. Smatramo da u tim slučajevima treba obaviti stilsko izražavanje o najverovatnijem obliku uništenog dela i tako ga dati. Takvi dodaci mogu u odredjenim slučajevima da nose i odlike našeg vremena, alli pri tome ne treba zaboraviti na načelo, da se dodatni deo mora harmonično uklopiti u celinu, načelo postavljeno kod izgradnje novih objekata u istorijskim i ambijentalnim celinama. Drastična odvajanja nisu nikada dobra.

Potpuna restauracija nekog spomenika koji je srušen do temelja je dosta redak slučaj i primenjuje se samo u izuzetnim prilikama. Naročito ako se radi o spomenicima davne prošlosti koji su još izgubili i sovju prvobitnu funkciju i kod kojih nema, osim temelja, nikakvih ili sasvim malo sačuvanih originalnih delova. Ipak, posle velikih razaranja u II Svetskom ratu narodi se nisu lako mirili sa činjenicom da zauvek izgube velike spomenike svoje kulture i prošlosti, pa je dolazilo i do potpune restauracije, kao ilustraciju prvog slučaja navodimo primer potpune restauracije Atalasove Stoje u Atini, staroj Atini, ispod Akropolisa, koja je restaurisana 1952. godine ili pak stadion Averof isto u Atini. Kao ilsutraciju drugog možemo

navesti restauraciju renesansne većnice u Šibeniku, kod nas, koja je bila srušena za vreme II svetskog rata. Renesansna većnica u Šibeniku nije bila samo izolovani spomenik, već je bila deo jedne urbanističke celine, jednog trga, zajedno sa katedralom, gde je njenim rušenjem i ta celina uništena. To je bio jedan od glavnih razlgoa njene restauracije. Sprat većnice koji je bio zazidan i čime je njegova arhitektura u znatnoj meri izmenjena i oštećena, a i namena promenjena, jer je pretvoren u radne prostorije, otvoren je, kako je nekad bio, te je gradjevina dobila svoj prvobitni izgled. Originalni delovi, skulpture stubova itd. što je bilo oštećeno, nije bilo korišćeno u restauraciji, već je sklonjeno u muzej. Gradjevinu je restaurisao arh. Bilinić koji je publikovao nacrte restauracije u januarskom broju “Naše gradjevinarstvo” 1949 godine. (Dr Cvito Fisković: Zaštita i popravak spomenika u Dalmaciji 1950-1951 godine, Zbornik zaštite spomenika kulture knj. II sv. I., 1951, 143-166).

Takodje, i romanski zvonik splitske katedrale potpuno je restaurisan poslednjih decenija XIX veka. Planove za restauraciju je izvodio A.Hauser, a izvodjač radova bio je Andrija Perišić. Radovi su počeli 1885.god. a završeni su 1909. god. Profesor hauser nije doživeo da završi ove radove, jer je umro 1896 god, pa je nastavio E. Forster, koji je takodje umro po završetku restauracije. (D.Kačkemet: Restauracija zvonika splitske katedrale, Zbornik zaštite spomenika kulture knj od VI-VII, Beograd 1856. 37-78).

I pored toga što se, kao što vidimo, izvode i potpune restauracije spomenika i da se u restaurisanim gradjevinama ne nalaze skoro nikakvi originalni ostaci, treba biti načisto s time d ase takvom restauracijom rešavaju drugi problemi (kulturni, nacionalni, urbanistički i dr.), ali da takav restaurisani spomenik ima vrednost jedne makete uradjene u prirodnoj veličini spomenika, jer je spomenik izgubio potpuno onu vrednost originala i u odnosu na originalni spomenik ima istu vrednost koju ima jedna kopija slike u odnosu na originalnu sliku.

Delimična restauracija spomenika predstavlja daleko češći slučaj, odnosno, da je spomenik sačuvan u znatnoj meri, najmanje 50%, a da smo mi prinudjeni da mu restaurišemo samo onaj deo, koji mu nedostaje. Tu nastaje onaj momenat iznalaženje prave mere, do koje treba ići u restauraciji i kada treba stati.

Medjutim, ponekada, restauracija se može izvoditi i iz izvesnih drugih razloga, koji nagone na takvo rešenje, i ako ga možda ne bi prihvatili u drugim slučajevima. Na primer, jednu izolovanu ruševinu uvek možemo konzervirati i obraditi u zelenilu u arheološkom parku, ali ako imamo ruševinu spomenika u jednom zgusnutom urbanom tkivu gde mu ne možemo da ti takvu širinu i izolovati ga zelenilom, nas takve okolnosti nagone na restauraciju.

Osim ovog razloga i održavanja konzerviranih spomenika nagone nas, ponekada, da preduzmemo i radikalnije mere restauracije, iako se iz drugih razloga na to ne bi odlučili.

Rešenje projekta za restauraciju ne može se nikada ni propisati ni preporučiti; ona zavisi od slučaja do slučaja i od važećih normi koje smo prihvatili. No kako je sve podložno promenama, to je izvesno rešenje prihvaćeno u jednom vremenu, u drugom mogu biti odbačena, dopunjena ili zamenjena drugim. Ponekad se dešava i pobratno: da izvesna rešenja izvedena u jedno doba, budu osudjena u drugom, a posle ipak prihvaćena. Takva evolucija izgleda kao da se dešava u odnosu na velike restauratorske radove Violet le Duc-a, koji je u prvim decenijama Xxveka bio oštro kritikovan, kada smo i sami bili prinudjeni na velike restauratorske poduhvate posle I i II Svetskog rata, bili smo skloni da opravdamo i njegovepostupke. Nešto slično se odigrava i u promeni mišljenja u odnosu na totalnu restauraciju zapadne fasade crkve-manastira Kalenića kod nas.

Tehnika restauracije

Načelno uzevši u pogledu tehnike izvodjenja restauracije primenjuju se podjednako kako stare metode gradjenja i stari materijali, tako i najsavremenije metode i najsavremeniji materijali.

Stare metode rada primenjuju se načelno u oblikovanju spomenika na spoljnoj i unutrašnjoj arhitekturi, gde tražimo da se sa našim savremenim dodavanjem što više približimo starini spomenika, onoj tehnici kojima je on gradjen, pa se čak ide i dotle da se

patina spomenika, koji je dobio tokom vekova podražava. Time se najbolje ispunjava onaj princip harmoničnog spajanja starog i novog.

Savremene metode primenjuju se načelno u konstruktivnom obezbedjenju spomenika, jer nam one pružaju daleko veće mogućnosti da spomenika, da obično koji su u konstruktivnom pogledu u vrlo rdjavom stanju, konstruktivno bolje konsolidujemo, nego što nam u tom pogledu pružaju nove metode. Te metode su nariočito primenljive kao što je već rečeno u konzervaciji u obezbedjenju i konsolidaciji temelja i povećavanja nosivosti tla, zatim u povezivanju gradjevina armirano-betonskim serklažima i vertikalnim stubovima, u izradi medjuspratnih konstrukcija, kojim se stare i trule zamenjuju u izradi unutrašnjih delova ziodova, zatim svodova i kupola, kao i novih armirano-betonskih konstrukcija i krovova, na mestu nekadašnjih drvenih.

Već iz načelnog stava u upotrebi načelnih konstrukcija vidi se da će se one primenjivati tamo, gde se neće uopšte videti ili gde je njihovo maskiranje lako izvodljivo.

Materijali su u oblikovanju uvek klasični, a u konstrukcijama i klasični i savremeni. Od klasičnih materijala najčešće su kamen, opeka, ćeramida, kamene ploče, olovo, lim, drvo, a od savremenih beton, armirani beton i gvoždje.

Kao i u konzervaciji najbolje je da je za kamen od koga je spomenik zidan znamo iz koga je kamenoloma izvadjen i ako postoji mogućnost da se takav kamen i koristi. U tom cilju treba blagovremeno uzeti uzorke kamena sa svih spomenika, izvršiti njihovo ispitivanje i utvrditi poreklo.

Opeka se koristi u onim oblicima koji su bili primenjeni na spomeniku. Savremeni oblici opeke ne odgovaraju starim i moraju se specijalno za odredjene svrhe da prave. Isti je slučaj i sa ćeramidom i sa kamenim pločama.

Gvoždje od savremenih materijala nije uvek pogodno. Njegove osobine za slučaj požara su vrlo rdjave, jer se zagreva savija, širi i svojim rušenjem povlači sa sobom i ostalekonstrukcije, što nije slučaj sa armiranim betonom koji u tom slučaju ima prednost. Zato su naročito nepovoljne metalne stepenice koje se i po svom izgledu nikada ne uklapaju u starinske zidove i konstrukcije spomenika. Gvoždje se najčešće koristi za zatege i u obliku nosača.

Od savremenih materijala u delikatnim slučajevima spajanja kamenih delova, primenjuju se legure koje ne rdjaju. Kod skulptura, a naročito onih koje stoje napolju i izložene su atmosferskim uticajima i kod spomenika klasične arhitekture, gde se pojedini delovi moraju spajati metalom, pa se u njih u cilju rasterećenja kamena moraju da ubace i metalni nosači, obično gvoždje nije nikako podesno za takav rad zbog svoje osobine rdjanja. Kada pokisne mrlje od rdje izbijaju kroz kamen na spoljnu površinu. Osim toga i sam kamen upija vlagu koja dolazi do gvoždja i ono počinje da rdja.

Odvajanje starog od novog

Sve ono što se pri restauraciji dodaje spomeniku treba da bude i na samom spomeniku odvojeno od originalnih delova, odnosno treba da bude tako prilkazano da posmatrači lako mogu da uoče šta je restaurisano, a šta originalno. Osim toga načelno treba težiti tome i svi oni koji dolaze posle nas da intervenišu na spomeniku mogu lako da uočavaju šta je tokom ranije restauracije učinjeno.

Odvajanje starih originalnih delova od novih dodatih postiže se na razne načine, a bira se onaj način koji je u datom slučaju najpodesniji. To odvajanje može se izvesti već i samim odabirom materijala za restauraciju, koji može da bude po boji i strukturi približan starom, ali ne isti. Isto tako odvajanje se može izvesti, ako je spomenik, na primer od tesanog kamena, jednom trakom-redom kamena-nešto drukčije obradjenog ili drugačijeg sastava. Na primer, ako je spomenik od žutog peščara može da dodje traka od žutog bigra ili ako je peščar brušen, da traka bude od sitno špicovanog peščara. Najjednostavniji i najneupadljiviji način je ubacivanje u spojnicu trake olovnog lima, koja se postavlja duplo i stuče, te se posle

vidi samo jedna metalna linija. Gde je to odvajanje izvodjeno je i trakom oblutka ili trakom opeke, što može biti dobro ako je uradjeno na pogodnom mestu (traka oblutka kod zidova od lomljenog kamena; opeka kod zidova od opeke) i na pogodan način.

Nikako nije preporučljivo da se za nove delove upotrebi sasvim različiti materijali od originalnog. Na primer, ako je spomenik od kamena , i to tesanog i još pri tom plemenitog materijala, kao što je mermer da se za nove delove upotrebi opeka kao materijal. Time se ne može postići harmoničnost starog i novog, već naprotiv uništava se, a postiže se nešto suprotno: disharmonija i kontrast izmedju starog i novog. U prošlom veku, na Dioklecijanovoj palati u Spiltu, u tolikoj meri je primenjivan različiti materijal, da je arhitektura tog spomenika bila najblaže rečeno unakažena. Svi ostali principi su bili zapostavljeni da bi se zadovoljio samo jedan: da se vidi šta je staro, a šta novo!

U izvesno vreme bilo je slučajeva kada se govorilo o primeni tzv. “neutralnog materijala”, kao i “neutralne boje” kod oštećenja fresaka. Nema tog materijala i boje, koji će biti postavljeni na gradjevinu ili na fresku, a da imaju nekakvo neutralno dejstvo. Svaki primenjivani materijal ili boja imaju svoje odredjeno dejstvo u odnosu na posmatrača, odnosno u odnosu na okolni materijal i na okolnu boju.

Preporučeni načini odvajanja iako deluju jednostavni, ponekad nisu lako izvodljivi, a ponekad je to uopšte vrlo teško izvesti naročito ako se radi na ruševinama starih tvrdjava-gradova, velikih zamkova, katedrala itd. Najbolji način ostavljanja te dokumentacije su foto snimci stanja pre i posle restauracije, planovi u kojima je obeleženo šta je dodato, a šta originalno i publikovanja te dokumentacije. Ponekad ta obeležavanja mogu da dovedu i do dezinformacije i da postignu čak suprotan cilj od onog, koji se hteo postići.

Obeležavanje na samom objektu šta je originalno, a šta je restauracija kao metod nije prihvaćeno od svih konzervatora i ima dosta protivnika, naročito medju arhitektama. Zastupnici obeležavanja su manje više arheolozi i istoričari umetnosti. U prošlosti kod nas postoji jedan vrlo interesantan primer načina obeležavanja pri obnovi crkve Bogorodice Ljeviške 1307.god. Tadašnji episkop prizrenski Sava koji je rukovodio tom obnovom, neredio je da se na sve nove zidove sazidane u toj novoj obnovi postavi opeka sa njegovim imenom: Sava. Pa izgleda da je to uradjeno i sa lucima koji su sazidani sa tim da se po jedna takva opeka stavlja i u novi luk: jedna je pronadjena u najvišem luku, južnom luku zvonika.

Degažiranje (uklanjanje) dodataka sa kojima je prvobitna arhitektura zaklonjena

Poseban vid restauracije predstavlja uklanjanje onih dodataka sa kojim je arhitektura jednog spomenika najčešće unakažena i koji su dati spomeniku u izvesnom trenutku, kao privremena mera obezbedjenja i koji su bili više izraz nužde. No, ti dodaci mogu biti izraz novih stilskih stremljenja, koja su najčešće primitivno shvaćena i izvedena na nepodesnom mestu i na nepodesan način. U ovom slučaju cilj restauracije je otkrivanje prvobitnih estetskih vrednosti samo uklanjanjem tih dodataka, a ne dodavanjem novih.

Na anšim spomenicima ovde se radi najčešće o crkvama koje su imale lepe kamene fasade ili dekorativne fasade od opeke, a koje su iz bilo kojih razloga omalterisane. Isto tako to su crkve koje su pretvorene u džamije i koje su dobile izvesne dodatke, da bi bar donekle delovale kao džamije i mogle da služe za islamske obrede. To su na kraju i izvesni dodaci koje su crkve dobijale na mesta koja su prokišnjavala i sa primenom novog krovnog pokrivača (umesto olovnog lima došla je ćeramida ili kamena ploča) izmenjeni su njihovi oblici. U vreme kada više nije bilo tradicionalnog materijala za pokrivanje - olovnog lima, koji je zamenjen kamenim pločama ili ćeramidom, talasaste površine kubeta, a naročito kiškastih kubeta, i krive površine svodova bile su nepodesne, te su pretvarane u ravne površine i ravne, prave linije. To, dakle, nisu nikakvi stilski dodaci spomenicima, već dodaci, koji su unakazili njegovu arhitekturu i u procesu restauracije oni se uklanjaju. Time restauracija ispunjava onaj svoj cilj vraćanja spomeniku onih estetskih vrednosti koje je izgubio.

Pri degažiranju nestilskih dodataka mora se strogo voditi računa o tome, da se ne uklone originalni delovi ili delovi koji imaju neku od vrednosti, zbog koje taj dodatak moramo da sačuvamo. Dodaci koji su izvodjeni za vreme Turaka nad crkvama srpske srednjevekovne

arhitekture obično se vrlo lako raspoznaju, jer su izvodjeni jednostavno primitivnim sredstvima; zazidjavanje je ćerpičem, zidovi su bondručni i rabicirani, stepenice drvene upravno izvodjeno je sredstvima sa kojima je gradjena i njihova gradska arhitektura,a takva tehnika potpuno se razlikuje od tehnike gradjenja monumentalnih spomenika srednjevekovne arhitekture.

Primena kombinovanih metoda

Redak je slučaj u zaštiti spomenika graditeljstva da se koristi isključivo samo jedan od do sada navedenih metoda. Naprotiv, kompleksni problemi zahtevaju da se pristupi kombinovanoj primeni svih metoda: privremene zaštite, konzervacije, anastiloze, restauracije. Naročito ako se radi o spomenicima daleke prošlosti koji su neodvojivi od neposredne okoline u kojoj se odvijao život vezan za njih, a koja je najčešće potpuno porušena, te predstavlja arheološki teren. (Na primer, crkva manastira Dečana je potpuno sačuvana, ali ceo teren oko nje je danas još potpuno neistražen, a znamo da su skoro sve zgrade za stanovanje porušene). Dok će se na toj površini primeniti samo konzervacija sa najneophodnijom konzervacijom ili anastilozom, na drugim, više sačuvanim objektima, primeniće se, možda, potpuna restauracija. U nekim slučajevima prevagniuće jedan metod, a u drugom drugi. U kome će se obimu koji od metoda primeniti to će zavisiti od konkretnog slučaja.

Ima spomenika koji su prošli sve faze zaštite od privremenih mera, preko konzervacije, do potpune restauracije. Oni predstavljaju jednovremeno i odraz razvoja naših shvatanja, jer zaštićujući ih pre četiri ili pet decenija primenom onih mera koje danas smatramo privremenim, nisamo ni pomišljali o mogućnosti da ih potpunoi restaurišemo, pa čak i kada smo te privremene mere zamenili drugim konzervatorsim merama.

Preseljavanje nepokretnih spomenikaOpšti pojmovi o preseljavanju

Preseljavanje nepokretnih spomenika sa jednog mesta na drugo preduzima se kao poslednje sredstvo u cilju da se spase od spomenika ono što se još može sačuvati, a što bi sasvim izvesno nepreduzimanjem ovog poslednjeg sredstva bilo uništeno. Primenom preseljavanja svesno se odustaje od osnovnog principa o čuvanju nepokretnih spomenika, da je spomenik ne odvojiv od sredine u kojoj je nastao i u kojoj je smešten, te da mora ostati na onom mestu na kome se nalazi.

Medjutim, preseljavanje nepokretnih spomenika kako u prošlosti, tako i danas te se i ovaj postupak mora uzeti u obzir. Mi ga ne nazivamo metodom zaštite iz razloga što se primenom ostalih metoda zaštite postižu izvesni zajednički ciljevi, a to su: da se spomeničke vrednosti tretiranog objekta sačuvaju, otkriju, istaknu, pa čak i da im se vrate ako su ih izgubili. Primenom preseljavanja nepokretnih spomenika te vrednosti se uvek gube, smanjuju, pa čak i uništavaju do te mere da spoemnik kao spomenik može više to i da ne bude. Preseljavanje spomenika u zaštiti treba smatrati samo kao nužno zlo, koje se mora u izvesnim slučajevima prihvatiti i protiv njega se uvek treba boriti ako se zahteva neopravdano preseljenje spomenika.

Razlozi za preseljavanje nepokretnih spomenika u prošlosti i danas su različiti. Nekada preselkjavanje spomenika nije izvršavano u cilju njegove zaštite, već su spomenici jednostavno najčešće odnošeni kao ratni trofeji ili su otkupljivani u cilju popunjavanja muzeja. Sudbinu masovnog preseljavanja doživeli su naročito egipatski obelisci, koji su bili meta mnogih osvajača: oni su ih demontirali, prenosili i ukrašavali javne trgove kao ratni trofeji. Medju poslednjim bio je prenesen 1935-36 god. obelisk iz Aksuma u Italiju posle Italijansko-Abisinakog rata. i posle arheoloških radova mnogi spomenici nisu bili konzervirani na licu mesta, niti su podizani lapidarijumi pored lokaliteta, u cilju smeštaja otkrivenih spomenika već su odnošeni u druge kompleksne muzeje, koji nisu imali nikakve organske veze sa istraženim spomenikom. Pojedini delovi spomenika, naročito njihove skulpture, takođe su odnošeni (skulpture sa Parteneona ili sa hrama u Pergamonu).

Savremeni razlozi prenošenja nepokretnih spomenika sa jednog mesta na dugi su dvojaki: prvi se sastoje u tome da se prirodni uslovi u kojima se spomenik dotle bezbedno

nalazio bitno menjaju, te spomeniku novi prirodni uslovi prete uništenjem ili više ne postoje praktične mogućnosti, da se spomenika čuva i održava u onim prirodnim uslovima, koji se bitno nisu izmenili, ali su se izmenili ekonomski i društveni uslovi za njegovo održavanje.

O svim tim uzrocima govorilo se već ranije, te ih ovde nećemo ponovo razmatrati. Jedino što još treba reći je, da razlozi za preseljavanje spomenika koji se ne sastoje u primeni prirodnih, već ekonomskih i društvenih uslova, najčešće pogadjaju spomenike narodne arhitekture, odnosno onih koji imaju više etnografski karakter. Uslovi života menjaju se i na selu, te novi način gradjenja i novi tipovi kuća zamenjuju stare. One se često ruše i materijal koristi za novu gradnju, te najlepši primeri narodnog graditeljstva vrlo brzo nestaju, iako prirodni činioci nisu bitno ili uopšte izmenjeni.

Savremenom tehnikom mogućno je rešiti i najteže slučajeve preseljavanja. Medjutim, treba biti načisto sa time da se svakim preseljavanjem spomenik u velikoj meri oštećuje, pa čak može i da izgubi, kako smo rekli, i potpuno svoje spomeničke vrednosti, da dodje u pitanje i njegovo brisanje iz registra spomenika i skidanje zaštite. Te štete su za spomenik dvojake:

1. Spomenik se izvlači iz sredine i pejzaža u kome je nastao i stavlja u novu sredinu i novi pejzaž, koji nemaju nikakve veze sa spomenikom, i o toj povezanosti spomenika sa mestom na kome je nastao bilo je dosta govora ranije.

2. Zavisno od tehnike primenjenog postupka preseljavanja spomenika nastaju veće ili manje štete na samome spomeniku. Ni jedan metod nije u stanju da garantuje potpunu nepovredivost spomenika koji se preseljava. Jedino u izvesnim slučajevima, kod manjih objekata, sagradjenih samo od drveta ili objekata izgradjenih od jednog komada kamena ili vrlo krupnog kompaktnog kamena, mogućno je bez ikakvih oštećenja premestiti spomenik sa jednog mesta na drugo.

Tehnika preseljavanja

Preseljavanje spomenika izvodi se uglavnom na dva načina: ili se spomenik prenosi ceo ili se rastavlja u delove, a onda se ponovo sastavlja ili zida na novom mestu. Da li će se primeniti jedan ili drugi metod zavisi od mnogih faktora, kao što su:

- stanje spomenika, odnosno stepen njegove očuvanosti;- tehnika gradjenja spomenika (da li je zidan od tvrdog materijala ili od drveta; da li je iz jednog kamenog bloka, velikih tesanih blokova, od sitnog materijala ili čak od zemlje);- veličina spomenika;- veličina udaljenosti novog mesta na koje se spomenik prenosi;- pogodnost prilaza od starog na novo mesto.

Prenošenje celih spomenika primenjuje se na manje spomenike, koji su kompaktni i sastoje se iz jednog ili više većih komada. Veliki spomenici, a naročito oni koji su zidani od većeg broja tesanika ili od sitnog materijala demontiraju se deo po deo. I u jednom i u drugom slučaju svi oni umetnički objekti u spomeniku i na njemu, koji bi mogli da budu oštećeni ili upropašćeni prilikom prenošenja moraju se demontirati. Kod onih spomenika koji na unutrašnjim površinama imaju živopis, on se mora skinuti.

Ma na koji način da se spomenik prenosi, mora da se izradi detaljan projekat preseljavanja. Projekat mora da sadrži najpotpuniju dokumentaciju o spomeniku pre preseljavanja, u kojoj mora da bude obeležen svaki pojedini deo; zatim rešenje načina demontiranja ili obezbedjenja pre prenošenja, rešenje načina prenošenja i rešenje načina ponovnog postavljanja spomenika.

Novo mesto na kome će se spomenik postaviti mora da se odabere i ispita sa svih aspekata, a naročito sa aspekta geološke stabilnosti.

Za većinu spomenika koji se demontiraju deo po deo, a naročito onih koji su zidani od sitnog materijala, lomljenog kamenja i oblutka, nije mogućno da se taj materijal ugradi onako kako je bio nekada ugradjen. Još ako je spomenik bio i u rdjavom stanju, to se i ne radi, već se kao vezivno sredstvo primenjuje savremeni materijal, a isto tako primenjuju se i

savremene konstrukcije, naročito za izradu temelja. Spomenik dobija konačno samo nekadašnji opšti arhitektonski oblik i izgled; stara tehnika rada i stari materijal koriste se za ono što se vidi, a za sve ostalo u unutrašnjosti zidova, svodova, krovova itd., što se ne vidi, a obezbedjuje spomeniku sigurnost, upotrebljavaju se savremeni materijali i savremene konstrukcije. U stvari posle prenošenja kod većine spomenika dobija se samo jedna materijalizovana slika i materijalizovana uspomena na nekadašnji spomenik; praktično, može se reći da je on uništen. Za nauku, za naučna istraživanja, takav ponovo restaurisan spomenik ima sasvim maleili nikakve vrednosti.

Spomenici koji se sastoje iz jednog ili više kamenih blokova ili stena, često puta moraju da se seku u manje delove. U tom slučaju mora se izraditi plan sečenja. Mesta za sečenje moraju se tako odabrati, da se umetničke karakteristike spomenika ne oštete ili unište. U slučaju da spomenik ima prirodne lasove, koji su već napukli, takodje i njih treba koristiti. Prilikom izbora mesta za sečenje treba naročito voditi računa da će spojnice posle sastavljanja biti vidljive, te da mesta treba tako izabrati, da se vidljivost spojnica svede na najmanju moguću meru. Ukoliko je došlo do izvesnog razdrobljavanja spomenika, zbog lasovitog materijala, starosti ili zemljotresa, pre sečenja moraju se ti delovi medjusobno spojiti, a naročito razne pukotine i prskotine. Na taj način biće sprečeno razdrobljavanje isečenih delova.

Samo sečenje mora se izvoditi specijalnim testerama, da bi se širina reza smanjila na najmanju moguću meru. Osim toga prilikom sečenja moraju se izbegavati svi oni metodi kojima se spomenik potresa, koji izazivaju udare, jer se time dovodi u pitanje kompaktnost materijala.

Spomenici koji se na ovakav način prenose trpe manju štetu od onih koji su od sitnog materijala, ali je jasno, da im se nanosi šteta, čim se moraju da seku. Njihova originalna vrednost posle prenošenja je svakako umanjena, ali se ona ipak ne može negirati.

Spomenici koji se ne seku, već se demontiraju i prenose kao celina, trpe najmanju štetu na njima samima i njihova vrednost originala najmanje se gubi. Takvi spomenici moraju najpre da se potpuno obezbede i obično se ispod njih izradjuje jedna armirano-betonska ploča, na kojoj oni počivaju prilikom prenošenja i koja ima garantuje potpunu stabilnost. U koliko spomenik ima pukotine one moraju da se obezbede i on poveže u jednu kompaktnu celinu; ako ima otvore oni se privremeno zatvaraju do preseljenja. Spomenik se uteže sa svih strana tako da se spreči ma kakvo naginjanje, popuštanje ili nastajanje unutrašnjih deformacija za vreme prenosa.

Spomenik koji je prenesen na novo mesto zahteva specijalnu negu kroz jedan duži period, odnosno njegov život na novom mestu mora se dalje pratiti, jer kod njega mogu da nastupe poremećaji, ako se proces sleganja ne odvija ravnomerno. Isto tako, ako je spomenik imao freske koje su skinute sa zidova, pa su ponovo vraćene, onda se njihov dalji život pogotovu mora da prati, jer usled nepravilnog sleganja zidova može doći do prskanja i odvajanja fresaka, ako su vraćene na zid, a usled vlažnih zidova i njihovog nepravilnog sušenja može doći do pojave šalitre ili do deformacije platna, ako su skidane metodom “strapo”, pa samo okačene na zid. U novoozidani “spomenik“ freske se ne smeju da unose sve dok se on potpuno ne osuše, a taj proces može da traje i do dve godine. Pogotovu ne smeju se o takve da kače freske prebačene na platno.

O problemima nekih tehničkih zaštita izvedenih na spomenicima graditeljskog nasledja kod nas

Več kod načelinh izlaganja o primeni opštih oblika tehničke zaštite na spomenicima graditeljskog nasledja ukazivano je na izvesnme karakteristične primere tih primena. Kao i u Evropi, tako su i kod nas, razna načela zaštite preživljavala mnoge transformacije, a kao posledica toga došlo je i do vrlo raznolikih i neujednačenih stavova u primeni tehničke zaštite. Ta neujednačenost je vrlo velika, kako u odnosu na prošlost, tako i u odnosu na najskorija zbivanja. Ona je toliko velika, da se zbog neizgradjene jedinstvene metodologije, u jednoj istoj ustanovi u isto vreme primenjuju vrlo različite tehničke metode za vrlo slične slučajeve. Mnogi spomenici koji su bili u ruševinama prošli su kroz više faza zaštite, od

privremene zaštite do potpune restauracije. Zato ćemo ovde na izvesnom broju naročito izabranih primera prikazati primenu i evoluciju naših metoda tehničke zaštite, mada bi bilo od velike koristi da se takva analiza napravi za sve spomenike na teritoriji Jugoslavije, što izlazi izvan skromnih okvira ove knjige.

Lazarica

Restaurisana je 1901.god., a projekt za restauraciju dao je arhitekt Pera Popović. On je rukovodi o i izvodjenjem radova. Crkva je bila spolja omalterisana, a samo ponegde, ispod opalog maltera, videla se nekadašnja struktura zidova, kao i kamena plastika arhivolti. Iznad zapadne kule bio je jedan nazidak sa časovnikom, koga je oko 1880.god. dodao inženjer Matijašević, po ugledu na prečanske barokne crkve, a kalote, kako iznad zvonika, tako i iznad kubeta, izvedene su visoko, poluloptasto i sa lanternama (Pera Popović: Zapadno kube cara Lazara u Kruševcu sa dve neobjavljene slike iz polovine prošlog veka, Starinar 1926-27, 229-233). Projekt za restauraciju bio je već ranije izgradjen od strane arhitekte Bugarskog. Cilj restauratorskog rada bio je da ukloni kasnije dodatke, koji su bili nestilski i da vrati crkvi prvobitni izgled. Podatke za rešenje završetka zvonika restaurator je našao na samom spomeniku. Rešenje koje je dao, odnosno izveo, nije bilo po svemu po projektu, jer je on pronašao ostatke četvrtastog nazidka na vrhu zvonika, koga prethodni projekt nije predvideo. Restaurisani su i delovi plastike na arhivoltama; potpuno su novi ulazni portal na zapadnoj strani i južna bifora na narteksu, za koje nisu postojali nikakvi podaci za restauraciju. Južna bifora je uradjena po ugledu na južnu biforu hilandarski eksonarteksa kneza Lazara.

Ova restauracija arhitekte P.Popovića predstavlja prvu stručno izvedenu restauraciju u Srbiji i čini prelomnu tačku izmedju dotadašnjeg perioda običnog opravljanja spomenika i novog dobva, koje počinje da počiva na odredjenim prinicipima, za koje se arhitekt P.Popović i teoretski zalagao. Te principe savremene zaštite arhitekt Popović primenjivaće i dalje na drugim svojim izvedenim radovima - na Žiči i Sopoćanima. Medjutim, njegov tadašnji rad ograničio se isključivo na crkvu, dok je ceo kompleks oko crkve ostao tada neistražen, što je uradjeno tek u najnovije vreme. Najozbiljniji propust pri ovoj restauraciji je učinjen u odnosu na ostatke živopisa, koji nisu čuvani, već su tada uništeni.

Žiča

Žiča je mnogo puta paljena, rušena i obnavljana. Prema jednom crtežu iz 1822. godine glavno kube je provaljeno; kube severnog paraklisa je za dve trećine porušeno; svodovi paraklisa su porušeni, a delimično i zidovi; gornji deo kule je bio takodje porušen. Godine 1856. episkop žički Janjićije Nešković nastoji da se Žiča obnovi, a zatim obnavlja crkvu i kulu. Narteks ostaje i dalje nerestaurisan. Takvo stanje koje se vidi na mnogobrojnim fotografijama toga vremena, kao i na jednoj uljanoj slici Djordja Krstića zatekao je arhitekta P.Popović 1928. godine. On podvrgava reviziji tu restauraciji prema novim principima; tom prilikom restauriše se i narteks, a zvonik dobija novi završetak.

Restauracija Žiče bila je problemski teži slučaj od mnogih drugih spomenika (Sopoćana, Graca, Bogorodice Ljeviške), jer se nije tačno znalo kako je izgledalo srednje kube, kakav je bio zavšetak zvonika, kako je izgledao eksonarteks. Završetak zvonika i kube restaurisani su bez podataka i počivaju na stilskoj pretpostavci. Isto tako na pretpostavci počiva i arkadni friz ispod venca glavnog kubeta. Drugu varijantu nekadašnjeg mogućeg izgleda Žiče dapo je prof. A. Deroko (dr.M.Vasić: Žiča i Lazarica 44). Medjutim, kasnijim ispitivanjima utvrdjeno je da je Žička crkva imala i posebne prostore za proskomidiju i djakonikon, koji su bili izraženi i u spoljnoj arhitekturi; ti delovi nisu ni do danas restaurisani.

U pogledu obrade fasade Žiče, arhitekt P.Popović napravio je jedan vrlo smeo potez. Žiča je dotle bila omalterisana i belo okrečena. On je, medjutim, našao brojne ostatke crvene boje na malteru, kako na spoljnim površinama zidova crkve, tako i na zvoniku. To je bila boja trule višnje i on je celu Žiču tako i omalterisao. U stvari Žiča je dobila spolja crvenu boju, kakvom su obojene skoro sve svetogorske crkve, izuzimajući hilandarsku crkvu kralja Milutina, Svetoandrejski skit, crkvu manastira sv. Pantelejmona. U to vreme ovakav rad arh. P.Popovića izazvao je čudjenje kod stručnjaka. Medjutim, ovakvo bojenje je s obzirom na dalja ispitivanja, predstavlja jedan poseban problem koji još i danas nije izveden na čisto: u

kojoj meri i na kojim crkvama je ono došlo kasnije, kao ugledanje na ovakve postupke svetogorskih kaludjera. Restauracija Žiče je trajala skoro tri godine: od 1925.-28.

U ratu 1941-45. god. Žiča je bombardovana i bilo je srušeno severno malo kube paraklisa i deo severnog pevničkog prostora. Restauracijom od 1953.godine nisu menjane postavke prethodne restauracije. Ovu restauraciju izveo je S. Nenadović.

Kod Žiče ostaje i dalje problem ispitivanja okoline, jer je ona morala da ima ostale prateće objekte, koji su porušeni. S obzirom da su novogradnjama, počevši još od 1804. godine, mnogi delovi prekopani, da su i te nove gradjevine porušene, a njihove ruševine raskrčene, ovaj arheološki teren oko Žiče sigurno je u najvećoj meri i oštećen.

Sopoćani

Do 1925.godine crkva manastira Sopoćani bila je u ruševinama. Svi svodovi glavnog broda bili su srušeni, a kube do polovine tambura. Od eksonarteksa ostali su samo južni stupci i luci, a gornji deo zvonika porušen. Vertikalni zidovi sa gonje strane rastreseni su i natopljeni vlagom u najvećoj meri sa dosta visokom izniklom vegetacijom. Takvo stanje Sopoćana trajalo je oko dva veka.

U pogledu restauracije oblika svodova, kubeta, pa čak i detalja (prozora), nije bilo specijalnih problema. Isto tako i kod zvonika, pa su crkva i zvonik restaurisani i dobili prvobitni izgled. Eksonarteks izmedju crkve i zvonika je samo konzerviran. Oblici njegove arhitekture nisu dovoljno poznati. Jedan od najtežih problema u konzervaciji Sopoćana predstavlja i dalje vlaga, koja utiče na stanje fresaka. Cilj restauracije bio je na prvom mestu baš zaštita fresaka.

U odnosu na zaštitu fresaka restauracija Sopoćana predstavlja jedno veliko iskustvo. Pre restauracije Sopoćana zbog vlage u zidovima, zbog fresaka natopljenih vlagom, trebalo je preduzeti posebne mere opreznosti. Sopoćane je trebalo staviti pod zaštitne krovove da se i zidovi i freske osuše prirodnim putem, pa tek onda restaurisati svodove. U tom slučaju sve kasnije teškoće i štete koje su nastale u odnosu na freske bile bi izbegnute. Tu veliku korist freskama pružili su zaštitni krovovi iznad gradačke crkve, jer su njeni zidovi bili pod njima sve do njene restauracije više od pet decenija, a isto je bilo i sa živopisom donjokameničke crkve, koja je bila u toku dve sezone, dok je izvodjena restauracija pokrivena zaštitnim krovovima.

Manastir Sopoćani morao je imati i sve prateće zgrade jednog manastira: trpezariju, konake, madjupnicu, bolnicu itd. Svi ti objekti su potpuno porušeni i pri ovoj restauraciji nisu traženi. Tek u najnovije doba izvršena su izvesna otkopavanja tih objekata, koja nisu još dovedena do kraja.

Glavne radove od 1925.godine izveo je arhitekt P.Popović.

Gradac

Ova zadužbina kraljice Jelene iz druge polovine XIII veka bila je do 1965. godine u sličnom stanju kao ruševine u kakvim su bili i Sopoćani. Mogućnost njene restauracije zasnivala se na sačuvanim podacima o njenim arhitekturi na samoj gradjevini, iako su joj svodovi i kube bili porušeni. Restauracija je izvedena sa istim materijalom od koga je crkva bila sazidana (bigrom), koji je vadjen iz istih kamenoloma iz kojih je vadjen i pri njenom gradjenju. Za restauraciju mermernih prozora iskorišćen je veliki broj pronadjenih starih fragmenata.

Crkva je bila dosta zasuta nanosima bujice, te je okolni nivo otkopan. Tom prilikom otkopani su i ostaci ruševina gradjevina za stanovanje i stare trpezarije; oni su samo konzervirani.

Kao što su sopoćanska i gradačka crkva bile slično zidane, slično porušene, slično su i restaurisane s tom razlikom, što je za restauraciju sopoćanske crkve osnovni motiv bio zaštita živopisa, pa tek zaštita arhitekture, u gradačkoj crkvi stari živopis sačuvao se u manjoj meri, te je cilj restauracije bio koliko zaštita živopisa, toliko i zaštita arhitekture, jer je ona

jedinstven primer sa lepim gotskim portalima od belog mermera, sa kontrforima, rebrastim svodom, oktogonalnom kupolom i spolja i iznutra. Svi ovi elementi davali su njenoj arhitekturi posebno mesto u okviru raške stilske grupe.

Sasvim je sigurno da su i sopoćanska i gradačka crkve bile omalterisane belim malterom, jer su se od njega sačuvali značajni ostaci. Doduše, ne bi se moglo tvrditi da je taj malter iz vremena zidanja; mogućno je da su i kasnije bile omalterisane. Kod gradačke crkve on je pronadjen na zidovima ispod kontrfora, što već bliže odredjuje njegovu hronologiju. Ni jedna crkva pri restauraciji nije omalterisana, te nije postupljeno kao kod Žiče. S obzirom da obe crkve imaju u svojoj unutrašnjosti živopis i na spoljnim obimnim zidovima postupak malterisanja mora se dobro da prostudira, jer je sasvim izvesno da bi se postavljanje maltera odrazilo i na stanje fresaka u unutrašnjosti.

Restauracija gradačke crkve izvršena je po projektu koga su izradili prof.dr S.M.Nenadović i arhitekta Olivera Marković. Izvodjenjem je rukovodio prof. Nenadović uz stalni nadzor arhitekte Markovićeve.

Kalenić

Jedno od najstarijih pozantih obnova crkve manastira Kalenića izveo je iguman Vasilije 1766.godine, a 1806. godine prizidana je uz crkvu priprata. Stručnu restauraciju izveo je 1929. godine prof. Dj. Bošković. Nešto pre toga iguman manastira je porušio dozidani narteks. Pre restauracije deo iznad gornjeg kordon venca je omalterisan, a vrlo velike štete bile su nanete i preradom arhivolti i krovnih venaca. Malter je skinut i dati su novi oblici donjih arhivolti (severna i južna strana) kubičnog postolja. Oblici niskog kubeta iznad narteksa restaurirani su, kao i ceo zapadni portal i rozeta na zapadnoj strani.

Cilj ove restauracije bio je vraćanje prvobitnog izgleda arhitekture crkve. Za većinu restaurisanih delova postojali su podaci; nedovoljno podataka bilo je za restauraciju zapadne rozete, portala i kubeta iznad narteksa. Svoje poglede na izvedenu restauraciju prof. Dj. Bošković izneo je usvome članku: Kube nad pripratom manastira Kalenića (Starinar V, 1930, 156-174). Prvobitni projekt za restauraciju izradio je arhitekta Žarko Tatić, ali restauracija nije izvedena po ovom proijektu (Ž.Tatić: Tragom velike prošlosti - Kalenić, Beograd 1929. 207-255).

Restauracija crkve manastira Kalenića po svojoj suštini vrlo je bliska restauraciji crkve Lazarice u Kruševcu i u odnosu na nju predstavlja nesumnjivo još jedan korak dalje. Na crkvi manastira Kalenića nije bilo toliko elemenata koje je trebalo uklanjati kao kod Lazarice, ali je dodato mnogo više, nego kod nje, a naročito restauracijom brojnih venaca i arhivolti u gornjoj zoni, kao i restauracijom cele zapadne fasade. Dosta vremena ova restauracija bila je predmet kritike, čak i od samog projektanta; u najnovije vreme, medjutim, ona se smatra za najbolje stručne restauracije izvedene kod nas.

Crkva u selu Donjoj Kamenici

Ova crkva restaurisana je od 1956.-1958.godine. Pre restauracije njeno kube bilo je srušeno sa delom zidova i svodova, a priprata, koja je imala dve kulice, bila je pretvorena u glomaznu masu.

Iako savim mala ova crkva je sa vrlo interesantnom i pretencioznom arhitekturom. Obimna dokumentacija o njenoj nekadanjoj arhitekturi postojala je, a naročito su bila važna dva ktitorska modela. Ona je ispred fasade imala i mali drveni rezbareni trem, sa spratom.

Cilj restauracije bio je zaštita odlično očuvanih fresaka vraćanjem spomeniku prvobitne arhitekture. Sam spomenik restauracijom kubeta i dve male kule dobio je taj oblik, ali drveni trem nije restauriran. Njegova restauracija predstavlja jedan načelni problem, jer je ona mogućna na osnovu dokumentacije, ali bi to bio sasvim novi trem, jer se od njega nije sačuvao ni jedan originalni deo.

Kao konzervatorski problem crkva u selu Donjoj Kamenici, iako sasvim mala, predstavljala je vrlo složen i interesantan problem, možda interesantniji za rešenje i od sopoćanske i od gradačke crkve. U vreme njene restauracije pre dve decenije nije se uopšte ni postavljalo pitanje restauracije njenog drvenog trema. Danas, medjutim, to nam više ne izgleda tako problematično, kada ovu restauraciju uporedimo sa nekim drugim potpunim restauracijama ne samo u Evropi, več i kod nas. Kao i kod drugih spomenika, gde su crkve restaurisane, a okolina je ostala neistražena, tako je i kod ove crkve okolina ostala potpuno neispitana.

Projekt za restauraciju izradio je arhitekt S.Nenadović, koji je rukovodio restauracijom i koja je izvedena po tome projektu.

Rudenica

Ova crkva iz vremena despota Stefana Lazarevića bila je u XIX veku u ruševinama (Srpske ilustrovane novine br. 4 od 3.IX 1881.god). Njeni svodovi su srušeni kao i kalota kubeta konhe apside i pevničkih prostora. Restaurisana je 1936. godine po projektu profesora Dj.Boškovića. Medjutim, ova restauracija, iako je dobro zamišljena nije dobro izvedena, a naročito zbog osetljivosti problema koji su se postavljali. Crkva je tom prilikom spolja jednostavno omalterisana dok je njena prvobitna fasada bila omalterisana, ali sa islikanim redovima opeke, kako u horizontalnim, tako i u vertikalnim spojnicama. U horizontalnim bilo je po četiri reda opeke, a u vertikalnim spojnicama po dve opeke. Poslednji nalazi u pogledu slikanih fasada na našim spomenicima, a naročito slikana obrada fasade crkve manastira Ljubostinje ističe u prvi plan rešavanje restauratorskih problema ovih fasada, pa i rudeničke fasade. Ova restauracija zahtevaće u svakom slučaju radikalne dopune i izmene.

Ravanica

Zadužbina kneza Lazara iz 1377.godine (kada je početa da se gradi, a završena je pre 1389. godine) bila je u utvrdjenom gradu, kao i Resava, sa brojnim zgrada ma za stanovanje , trpezarijom, madjupnicom.

Ravanica je mnogo puta pustošena, paljena i rušena, ali svi objekti nisu podjednako bili oštećeni. Od tvrdjave su skoro sve kule u velikoj meri porušene, a neke čak do temelja; porušene su zgrade za stanovanje i ostale potrebe; porušen je i narteks kneza Lazara.

Ako se izuzme potpuno rušenje narteksa, može se reći, da je sama crkva najmanje stradala od rušilačkih akcija; ona je bila mnogo oštećena od atmosferskih uticaja. Fasade su joj bile u trošnom stanju, kamen ispucao, plastika dosta oštećena, pa je bila u više mahova i prekrečavana.

Opsežni konzervatorsko-restauratorski radovi započeti su 1956.godine i još uvek traju; na crkvi su završeni (osim narteksa), ali ne i na celom spomeniku. Radovi su imali i restauratorski i konzervatorski karakter. Fasade crkve su skoro potpuno restaurisane, a na plastici su izvedene samo konzervatorske intervencije. Crkva je dobila svoj prvobitni izgled restaurisanjem oštećenih, a često i unakaženih linija. Na mestu nekadanjeg narteksa daskal Stefan je podigao u drugoj deceniji XVIII drugi narteks: jednu običnu ružnu gradjevinu uz čipkastu zapadnu fasadu crkve.

Problem ovog narteksa i restauracije narteksa kneza Lazara, čiju je arhitekturu utvrdio prof. Vulović pronalaskom brojnih fragmenata ostao je još otvoren i nerešen. Predlog da se na dozidanom narteksu daskala Stefana delimično restaurišu oblici prvobitnog narteksa ne rešava problem ni crkve, ni starijeg, a ni novijeg narteksa; crkva ostaje i dalje zaklonjena prvobitni narteks nerestaurisan, a novi narteks se menja. U današnje vreme prihvaćenih nužnih preseljavanja spomenika možda bi radikalno rešenje u ovome slučaju bilo najbolje: narteks daskala Stefana sačuvati premeštanjem u ravaničkoj porti, a u potpunosti restaurisati prvobitni narteks.

Sve projekte za Ravanicu radio je prof. dr B. Vulović, a pod njegovim rukovodjenjem izvedeni su najglavniji radovi.

Pećka Patrijaršija

Glavni restauratorski i konzervatorski radovi na Pećkoj Patrijaršiji izvedeni su 1931. i 1932. godine, a u više mahova su izvodjeni i posle II svetskog rata. Stanje spomenika pre radova od 1931.godine u najkraćim crtama bilo je ovakvo: spoljne površine bile su većinom omalterisane; zapadni zid, osim što je bio omalterisan, bio je poduprt na svojoj južnoj polovini jednim velikim zidom, koji je bio visok do same strehe; mnogi delovi zidova bili su razdruzgani, a sva kubeta imala su sa gornje strane ravne vence, umesto nekadanjih talasastih; na južnoj strani ispred crkve sv.Nikole bio je jedan drveni trem.

Komlpeksnost konzervatorskih problema zahtevala je da se radovi odvijaju u tri pravca: najpre su morali da se obezbede konstruktivno oni delovi, koji su ili popustili ili bili u stanju raspadanja; zatim je trebalo ispitivanjima utvrditi sve nekadanje oblike, kako je spomenik izgledao i kroz koje je faze prošao tokom svoje duge istorije i najzad, restauracijom izvesnih delova vratiti spomeniku izgled koji je imao u jednom odredjenom periodu.

Ovi radovi na Pećkoj Patrijaršiji imali su više konzervatorski karakter, a manje restauratorski i to je svakako jedna od njaboljih primera kod nas izvedenih radova, pri kojima je respektovan celokupni život i razvoj spomenika, što je putem ovih radova naročito istaknuto na samome spomeniku. Jedino bi se moglo postaviti pitanje zašto je srušen drveni trem na južnoj strani, koji se vidi i na bakrorezu izgleda Pećke Patrijaršije. Profesor Dj. Bošković, koji je izvodio ove radove smatra da je “veoma jako kvario izgled cele gradjevine”, te je iz tih, i nekih drugih praktičnih razloga, srušen.

Restauracija je ovde korišćena u najmanjem obimu, samo toliko, da se spomenik očisti od onih nestilskih dodataka, sa kojima mu je arhitektura bila nagrdjena, a ne da se dodavanjem novih elemenata dopunjavaju uništeni delovi. Zato je zapadni zid priprate ostao sa svim onim običnim kamenim zidanjem iz doba Makarija Sokolovića, iako se njegova arhitektura sa divnim mermernim stubovima može da sagleda. Situacija skoro slična sa ravaničkom pripratom daskala Stefana.

Ako ocenjujemo steoen naučnog pristupa u konzervaciji i restauraciji jednog spomenika, za Pećku Patrijaršiju može se reći da je taj naučni pristup bio na najvišem nivou.

Posle II svetskog rata na Pećkoj Patrijaršiji su izvodjeni i dalje radovi, koji su u prvo vreme imali više asanacioni karakter u rešavanju izvesnih problema: stari konak sa zapadne strane, koji je izgoreo, potpuno je srušen, što je svakako bila velika šteta, jer ga je trebalo restaurisati.

U drugoj fazi konzervatorskim radovima prethodila su arheološka istraživanja dvorišta i tom prilikoom otkopani su ostaci starih gradjevina, od kojih je svakako ona na južnoj strani, koja bi mogla biti trpezarija, najstarija i najvažnija.

Ljubostinja

Arhitektura crkve manastira Ljubostinje, zadužbine kneginje Milice, žene kneza Lazara, s kraja XIV i početka XV veka, bila je u znatnoj meri oštećena, jer je prilikom ranijih opravki iz 1690.godine i vremena kneza Miloša, dobila nove završne oblike, a fasade su joj bile, osim prozora i kamene plastike na njima, jednostavno omalterisane i obojene žutom bojom.

Ispitivanja njene arhitekture početa su 1965.godine i trajala su do 1967. godine, pa je na osnovu prikupljene dokumentacije, uglavnom sa samog objekta, napravljen projekt restauracije i preduzeti su radovi. Ovi radovi imali su konzervatorsko-restauratorski karakter sa ciljem da spomenik dobije svoj prvobitni izgled.

Iako je crkva bila spolja ozidana tesanim peščarem, to tesanje nije bilo takvo da se predvidjalo da fasada ostane nemalterisana, u kamenu. Fasada je bila omalterisana, ali je na malteru podražavano zidanje tesanim kamenom i opekom, a pojedine površine su živopisane

sa prepletnom ornamentikom. Takva prvobitna fasada je skoro sasvim uništena, a od ovog islikavanja sačuvali su se samo tragovi.

Najglavniji restauratorski radovi izvedeni su na završnim delovima priprate, koji su tokom ranijih opravki dobili nove vence izlomljenih linija, iako su ranije linije pratile krivine unutrašnjih lukova i svodova. Ipak neki problemi ostali su i dalje nerešeni u vezi sa arhitekturom, kao što je pitanje stepenica u zidu izmedju naosa i narteksa. Isto tako i predloženo rešenje iznad polukružnih lukova priprate sa malim prelomljenim timpanonima je nestilsko i teško da se može prihvatiti da je to pronadjeni originalni oblik. On je sasvim adekvatan onim prelomljenim donjim vencima, za koje je bilo jasno i pre ispitivanja da su poznijeg porekla. Pa ni nazidak iznad kubeta teško da se može prihvatiti kao da je originalan. Ipak po principima koji su primenjivani tokom ovih radova oni su vrlo slični radovima na Pećkoj Patrijaršiji, reklo bi se da su bili više arheološko-konzervatorski i da je taj momenat više respektovan od same arhitekture.

Bogorodica Ljeviška u Prizrenu

Episkopska crkva Bogorodice Ljeviške u Prizrenu, obnovljena bazilika iz IX veka 1307. godine i pretvorena u petokupolnu crkvu sa zvonikom bila je pre konzervatorsko-restauratorskih radova (1950.-1953.god) u rdjavom stanju, ali skoro potpuno sačuvana. Spolja i iznutra bila je omalterisana, a zvonik pretvoren u kubičnu masu zatvaranjem bifora i nadzidjivanjem; prizemlje narteksa zazidano, a dva stupca, od kojih je jedan nosio glavno kube, srušeni.

Ovi radovi imali su više konzervatorski, a manje restauratorski karakter. Otkrivene su vizantijske fasade i uklonjeni su dodaci na zvoniku, te je dobio prvobitnu arhitekturu. Stilske intervencije bile su naročite na prozorima bočnih brodova, kojima su vraćeni prvobitni oblici, a koji su izmenjeni prilikom pretvaranja crkve u džamiju.

Restauratorsko-konzervatorski radovi na ovome objektu nisu predstavljali težak problem, jer su uvek svi podaci koji su bili potrebni utvrdjivani na samome spomeniku. Skidanjem maltera sa spoljnih površina zidova ukazivale su se sve prepravke koje su bile izvedene za vreme Turaka, a isto tako i svi originalni podaci potrebni za restauraciju.

Medjutim, sve to nije bilo dovoljno da bi se utvrdilo u kojoj je meri ovaj spomenik pripadao vizantijskoj arhitekturi, jer se znalo da je on postojao i pre obnove kralja Milutina 1307. godine, a u kojoj meri srpskoj srednjovekovnoj arhitekturi. Naučna istraživanja u toku ovih konzervatorskih radova odgovorila su na ovo pitanje i ovi radovi, osim same zaštite spomenika, bogatstvom dobijenih naučnih podataka, ispunili su veliku prazninu u razvoju naše arhitekture.

To što je rečeno za arhitekturu, odnosi se i na zidni živopis, jer je tokom ovih radova otkriveno preko 500 m2 fresaka iz XIV veka, a nešto i iz XIII veka. Otkrivanje i zaštita ovog živopisa predstavljali su takodje težak konzervatorski problem, jer su freske bile pokrivene sa dva sloja maltera i nije se znalo uopšte da postoje.

Ovi radovi na crkvi Bogorodice Ljeviške predstavljali su početak velikih i značajnih restauratorsko-konzervatorskih u Srbiji posle II svetskog rata.Njihov značaj u tom pogledu sastoji se u tome, što se na njima pokazalo da konzervatorski radovi moraju da baziraju na naučnoj metodologiji i da oni pored tehničke zaštite koju obezbedjuju samome spomeniku, pružaju i nauci čitav niz podataka do kojih se može doći tokom njihovog izvodjenja.

U stilskom pogledu oni nisu dovedeni do kraja: ostale su nerestaurisane oštećene slepe arkade bočnih brodova, što opet predstavlja odraz naših tadanjih shvatanja konzervacije. No daleko više od toga ostala je i nedovoljno istražena i unutrašnjost ovog spomenika i potpuno neistražena okolina.

Crkva sv. Nikole kod Kuršumlije

Ovaj spomenik prošao je skoro sve faze i oblike naše zaštite od privremene do skoro potpune restauracije i kako su se posle II svetskog rata menjali naši stavovi o zaštiti, tako se i menjala tehnička zaštita na njemu.

Od ove najstarije Nemanjine zadužbine iz druge polovine XII veka bio se sačuvao samo centralni deo sa kupolom i južna kula bez završnog dela. Istočni oltarski deo bio je potpuno porušen, a isto tako porušeni su bili skoro do temelja i južni pevnički prostor, narteks i eksonarteks, severna kula i severni paraklis.

Privremena krovna zaštita postavljena iznad kupole i kule zvonika još 1910. godine skinuta je već u prvoj konzervatorskoj akciji posle II svetskog rata, a gornje površine obrušenih zidova zalivene su betonom - 1948. godine. No uskoro, već 1957. godine, pojavila se studija arhitekte B.Vuiovića u kojoj je data potpuna rekonstrukcija ovog spomenika. Od tada pa za poslednje dve decenije izvodi se potpuna restauracija ovog spomenika na jedan dosta specifičan način: deo po deo. Najpre su izvedene neophodne restauracije na sačuvanom centralnom delu: na kubetu i lucima ispod njega, kao i završetak na sačuvanoj kuli. Zatim je restaurisan ceo oltarski deo, pa južna pevnica, zatim severni paraklis i polovina severne kule. Verovatno će se ovaj rad nastaviti do potpune restauracije, što bi bilo i logično, jer ostavljanjem severne kule do polovine nezavršene, sa podražavanjem ruševine, tek sada dovodi posetioce u nedoumicu, da li je donji restaurisani deo bio originalan.

Prve konzervatorske radove izveo je dr. B.Vulović još kao apsolvent arhitekture po uputstvima prof. Dj. Boškovića; sve ostale radove projektovao je i izvodio prof. dr. B.Vulović sam. Odstupanje od prvobitne sudije sastoji se u tome, što izand severnog paraklisa nije restaurisano kube, koje je u studiji dato, a isto tako i zabati iznad istočnog oltarskog prostora dobili su polukružne oblike, a ne izlomljene, što svakako više odgovara ovoj arhitekturi.

Crkva sv.Petra u Bijelom Polju

U svojoj prošlosti ova crkva, zadužbina kneza Miroslava iz druge polovine XII veka, toliko je bila izmenjena u svojoj spoljnoj arhitekturi da se njena prava arhitektura nije moglani naslućivati. Ona je mnogo puta dogradjivana i sve te dogradnje, do njenog pretvaranja u džamiju, imale su svoju istorijsku i arhitektonsku vrednost. Medjutim, neke od njih su porušene i od njih su ostali samo temelji, kao što je južna kula, južni i severni paraklis. Čak je i njen mermerni portal sa čuvenim natpisom njenog ktitora prebačen sa zapadne na severnu stranu. Zbog svega ovoga problem konzervatorsko-restauratorskih radova na ovome spomeniku postavljao se u prvom planu kao problem naučnog istraživanja istorije i arhitekture spomenika. Sve prepravke i popravke koje su izvršene u turskom periodu, kao i one od 1921-23. godine, bile su obični zaštitni radovi privremenog karaktera.

Prethodna naučna istraživanja ovog spomenika dugo su trajala, a definitivni konzervatorski radovi izvedeni su 1961- 62. godine. Projektom ovih radova prihvaćena su donekle neka zatečena stanja: nisu restaurisani severni i južni paraklis, niti jućna kula, ali je restaurisano malo četvrtaso kube i zabati u krovovima koji pobrazuju krst, a portal je vraćen sa severne na zapadnu stranu. Na taj način crkva je dobilaiznenadjujuću arhitekturu preromanskih crkvica na primorju sa malim četvrtastim kubetom. Restauraciju je izveo arhitekt J.Nešković.

Izuzetan značaj ovih radova bio je povod i osnova studija D. Nagornog: Die Kirche sv. Petar in Bijelo Polje, Munchen 1978.

Primenjeni metodi restauracije ove crkve slični su principima rada u Pećkoj Patrijaršiji, jer se nije išlo u restauraciju onih delova koji su bili porušeni do temelja i po tome se ovaj rad razlikuje dosta od rada na sv. Nikoli u Kuršumliji.

Banjska

Crkva manastira Banjska od svog postanka u drugoj deceniji XIV veka preživela je mnogo rušenja, prezidjivanja i obnavljanja, a u XIX veku korišćena je i kao džamija. Od stare monumentalne crkve, sazidane spolja mermerom u tri boje, sa romanskim portalima i

skulpturom, ostalo je vrlo malo. Godine 1938. na Banjskoj su izvedeni vrlo opsežni zaštitni radovi, zbog čijeg specifičnog karaktera smo stavili Banjsku na kraj ovih izlaganja. Sa teorijske tačke analizirani ovi radovi, odnosno metod koji je tom prilikom primenjen, yaslužuje posebnu paćnju.

Naime, izbad porušenih zidova Banjske, čak i onih na kojima su se sačuvali kvaderi šarenog mermera, nazidani su opekom oni delovi, koji nedostaju dakle u sasvim različitom materijalu od onog od koga je bila sazidana, kao i različitom od onog, sa kojim su kasnije izvodjene razne prepravke i dogradnje. Dalje, svodovi nisu restaurisani, već je preko drvene krovne konstrukcije dat krovni prekrivač, te je ona sa unutrašnje strane vidljiva. U podignute nove zidove od opeke uzidjivani supronadjeni fragmenti, obični tesanici, kao i skulpture, a da im se tačno mesto kome su pripadali nije utvrdilo.

Ovakav primenjeni metod, ne može se strogo uzevši, nazvati konzervaciojom; on to nije, jer je više od pola gradjevine izidano opekom, cela severna i zapadna strana od samoga sokla.

Ne može se nazvati ni restauracijom, jer ni to nije, pošto spomenik nije doibiio nikakav svoj raniji oblik. Primenom sasvim raznorodnog materijala spomenik je dobio jedan potpuno nov oblik, nove fasade, sa novim otvorima. Ovakvim proimenjenim metodom ipak su postignuti izvesni pozitivni ciljevi, ali su se dobili i neki negativni rezultati. Od pozitivnih su, da su ruševine bile zaštićene od daljeg propadanja; da se novi rad potpuno razlikuje od starih originalnih i kasnijihdodatih zidova i najzad, da je spomenik bio osposobljen za versku upotrebu, a sa malim materijalnim sredstvima što je bio jedan od glavnih razloga prihvatanja ovog metoda. Negativni su: što je spomenik dobio sasvim novi izgled i novi oblik, što nikada nije cilj ni jedne niti konzervacije, ni restauracije; što su novi delovi toliko kontrastni po svojoj boji i sitnom materijalu, da o nekoj harmoniji uklapanja u stare ruševine ne može biti ni govora. U analizi drugih mogućnosti koje su se mogle primeniti na Banjskoj profesor Dj.Bošković, koji je projektovao i izveo ove radove, predlagao je i druga rešenja, od skoro čiste konzervacije, do potpune restauracije.

Poslednjih godina izvan današnjeg manastirskog kompleksa izvršena su opsežna arheološka iskopavanja i sa jugozapadne strane otkopani su delom sačuvani zidovi nekadanje nelike manastirske trpezarije, čak i sa nekoliko sačuvanih kamenih stolova. Sa zapadne strane otkopani su zidovi nekadanjeg pirga, koji je bio gradjen poput hilandarskog morskog pirga kralja Milutina. Ovim nalazimadokazano je da se manastirski kompleks prostirao mnogo više izvan današnjih zidova, te da ga tek treba potpuno istražiti.

Sa ovim vellikim otkrićima, očigledno je, da problem zaštite Banjske nije rešen radovima iz 1938. godine i da njena zaštita danas izbija u prvi dugoročni plan radova ustanova za zaštitu graditeljskog nasledja. Radovi iz 1938. godine mogu se već danas smatrati “privremenom zaštitom za duže vreme”, kada će se takva zaštita morati da ukloni i da se zaštita Banjske izme u kompleksno razmatranje. Tom novom zaštitom moraju se rešiti sledeći problemi: a) restauracija crkve; b) konzervacija trpezarije, kule i svih drugih ostataka gradjevina i obimnih zidova i c) prezentacija celokupnog kompleksa u projektu urbanističkog razvoja naselja Banjske (lekovite banje koja se razvija) sa odredjenim zaštitnom zonom oko manastira.

Konzervacija podnog mozaika u Resavi

Medju karakteristične radove u kojima je primenjen jedan specifičan metod moćemo da ubrojimo i konzervaciju podnog mozaika u narteksu crkve manastria Resave.

Taj pod bio je napravljen u tehnici krupnog tzv. milanskog mozaika, od ploča raznog oblika i uglavnom u tri boje: crvene, zeleno-plave i bele. Njegova sudbiina bila je teška: barutna eksplozija prvo je razrušila pripratu u kojoj se on nalazi, a jedno vreme priprata je služila i kao konjušnica. Zato se od prvobitnog poda sačuvalo vrlo malo; najviše se sačuvala rozeta isop kupole, a od traka i poda u medju prostorima ostali su samo tragovi. Prazne površine bile su popunjene na najgrublji način betonom, neobradjenim kamenim pločama i opekom raznih foramata. Osim toga i originalne ploče bile su toliko oštećene ili ispucale u

tolikoj meri, da bi se pri vadjenju potpuno razdrobile. Od ovog poda pronadjeno je vrlo mnogo fragmenata i izvan crkve, u kaldrmi porte i prilaznim stazama. Svi su ti fragmenti skupljani tokom restauratorskih radova na crkvi. Ovi komadi su pokazali da je ornamentika traka bila različita, te je data nova rekonstrukcija ovog poda.

Pod je konzerviran na taj način, što je najpre očišćen od svih dodataka. Zatim su se raspadnuti originalni delovi povezivali u celinu, što je bio dugotrajan i vrlo pipav posao. Svi fragmenti koji su pronadjeni izvan crkve vraćeni su u trake iz kojih su izvadjeni. Na taj način originalni deo poda je izravnat i učvršćen. Postavljao se problem šta da se radi sa praznim površinama? Usvojen je predlog da se one popune sa komadima odgovarajućeg oblika, ali samo bele boje, od mermera. Na ovaj način odvojen je stari deo od novog, originalan od dodatog, mada je bilo mogućno i drugo rešenje, da se prazni delovi rekonstruišu u odgovarajućoj boji. Konzervacija je izvršena izmedju 1956. i 1960. godine (arh. S. M. Nenadović: Konzervatorska dokumentacija o arhitekturi manastira Resave, Zbornik zaštite spomenika kulture, knj. XII, 1961, 51-81).

KORIŠĆENJE GRADITELJSKOG NASLEDJA SA SPOMENIČKIM SVOJSTVIMA U SAVREMENE SVRHE

Primena tehničkih mera zaštite na jednom objektu graditeljskog nasledja sa spomeničkim svojstvima je dovoljna da osigura spomeniku njegovu egzistenciju i da mu produži vek trajanja, ali ako se spomenik ne uvede u život i ako mu se ne dodeli odredjena namena, taj vek trajanja biće mnogo kraći. Zbog toga i medjunarodnom poveljom donesenom u Veneciji predvidja se čl. 5 da je za spomenik uvek povoljnije ako on ima za društvo neku korisnu namenu. U tom slučaju odrćavanje spomenika je mnogo lakše, jer se sredstva održavanja obično dobijaju od korisnika. Ako spomenik ostane bez namene, u tom slučaju pada na teret specijalizovanih službi, koje su obično preopterećene i koje nisu u mogućnosti da se dalje brinu o njima, pošto su tehničke mere zaštite već obavljene. Spomenik ostaje i dalje u izvesnoj meri prepušten samome sebi i svojoj sudbini, odnosno nedovoljno zaštićen.

Korišćenje spomenika arhitekture prošlosti u savremene svrhe, odnosno njihova revitalizacija, predstavlja vrlo tećak problem i potrebno je mnogo duha, inventivnosti i ekonomske snalažljivosti da bi se spomenik uveo u život. U svakom slučaju korišćenje spomenika dozvoljeno je samo pod uslovom, da se njegova spomenička svojstva ne štete ili ne uništavaju. Ovaj uslov je često razlog da mogućni korisnici nerado prihvataju spomenike graditeljstva ili ako ih prihvate zahtevaju takve adaptacije koje su nedozvoljene.

Teškoće oko uvodjenja spomenika u savremeni život sastoji se, uglavnom, u tome, što je spomenik ili potpuno izgubio svoju prvobitnu namenu ili što ta namena može da postoji i danas, ali je bitno izmenjena i ne odgovara današnjim uslovima. tako na primer stare tvrdjave, srednjevekovni gradovi, potpuno su izgubili svoju nekadanju funkciju vojnih utvrdjenja; isto tako oni gradovi koji su bili pretvoreni u feudalne zamkove, takodje su izgubili svoju prvobitnu funckiju sedišta feudalaca. Medjutim, nekadanja javna kupatila islamske arhitekture ili javne tržnice, još uvek u nekim zemljama služe u iste svrhe kao inekada, iako je njihova upotreba u drugim savremenim zemljama prevazidjena. Sličan je slučaj i sa grupom spomenika starih mostova, koji je mogu više da zadovolje potrebe i opterećenja savremenog saobraćaja, ali se mogu još koristiti za pešački ili ograničeni saobraćaj.

Za spomenik je najbolje, i sa stanovišta principa zaštite i sa etičke tačke gledišta,ako on i dalje ima onu funkciju zbog koje je i sagradjen. Medjutim, mali je broj onih spomenika koji su tu funkciju mogli da sačuvaju i u savremenim uslovima. To su većinom objekti javnog karaktera, kao što su bile gradske većnice ili stambenog karaktera, kao što je gradska arhitektura orijentalnog stila XIX veka. Medjutim, promenom načina stanovanja i takvi objekti zahtevaju modernizaciju, koja obično ne može da se uskladi sa prvobitnim enterijerom.

U ovu grapu spadaju isto tako i kultni, verski objekti, koji i danas služe u iste svrhe kao i nekada, u koliko verska ideologija u toj zemlji nije prevazidjena (Albanija) ili zamenjena novom. Tako na primer izvesni klasični hramovi, odnosno hramovi klasične arhitekture, iako

su dobro očuvani izgubili su svoju prvobitnu namenu, ali veliki broj mladjih, kao što su crkve i džamije, mogu imati danas istu namenu.

Na osnovu svega može se uglavom reći, da se svi spomenici u pogledu revitalizacije mogu svrstati u tri grupe:

- spomenike koji su svoju prvobitnu namenu potpuno izgubili- spomenike koji su svoju prvobitnu namenu sačuvali, ali je ona zastarela u

novim uslovima i- spomenike koji su svoju prvobitnu namenu i danas sačuvali.

Dodeljivanje nove namene

Kakvu će novu namenu spomenik dobiti zavisi od mnogih činilaca. Na prvom mestu od karaktera spomenika, njegovog stanja, ekonomskih mogućnosti i savremenih potreba. Uzimajući u obzir sve te faktore mogu se predložiti neki opšti principi koji se mogu primenjivati kod dodeljivanja nove namene.

Već smo spomenuli da se spomeniku može dodeliti nova namena,ali pod uslovom da ta namena ne šteti, niti uništava njegova spomenička svojstva. Ovo obično biva kod spomenika profane arhitekture, kod koje se poštuje spoljna arhitektura, dok se na unutrašnjoj arhitekturi obično smatra da se mogu vršiti mnoge promene u cilju nove organizacije prostora u skladu sa novom namenom. Medjutim, kod mnogih spomenika unutrašnja arhitektura je isto toliko vredna koliko i spoljna, kao na primer kod profanih gradjevina monumentalne arhitekture (gradske većnice gotskog i renesansnog stila, episkopski dvorovi XIX veka eklektičnih stilova, upravno-administrativnih i školskih zgrada XIX veka u Srbiji itd.).

Nova namena ne treba da bude takve vrste da u izvesnoj meri u etičkom smislu degradira ili vredja spomeničke vrednosti i dostojanstvo spomenika. To se neće dogoditi ako spomeniku dodeljujemo one namene, koje je on nekada imao ili bar slične: starom hanu ulogu drumskog prenoćišta, starom bezistanu ulogu pijace, starom mostu namenu saobraćaja. Te namene ne moraju u realizaciji imati onaj isti karakter, koji su nekad imale, već savremen i oplemenjen: stara pijaca ne mora da prodaje produkte kojima se može zagaditi, već u njoj mogu biti proidavnice cveća, nakita, suvenira, zanatske proizvodnje. Ako drumski han i danas dobije istu ulogu, kafane sa zabavnim programom to je u skladu sa principima zaštite (Tri šešira u Beogradu), ali ako se takva namena i takav program primene na jednom verskom objektu, onda je taj etički princip poštovanja dostojanstva spomenika povredjen. To je na pr. slučaj sa sahranjivanjem jednog psa na Novom groblju u Beogradu, mada oni koji su to uradili nisu ni mislili da time mogu da oskrnave duhovnu uzvišenost toga mesta, jer su se rukovodili humanošću prema psu lutalici, koga su deca volela, a koji je bio pregažen od autobusa. Crkva, džamija, manastir, ako nemaju prvobitnu ulogu, mogu imati i ulogu samo spomenika kulture u kojim će se održavati kulturne priredbe sa odabranim programom: muzički koncert duhovne, srednjevekovne i renesansne muzike, izložbe ikona, srednjovekovnih knjiga i pergamenata itd.

Arheološka nalazišta obradjuju sedanas isključivo kao arheološki parkovi i služe kao muzejski eksponati pod vedrim nebom. Medjutim, od njih se ne može zahtevati “pluća grada” u onome smislu, u kome se obradjuju obične zelene površine, jer ozelenjavanje arheoloških terena visokim rastinjem dozvoljeno je samo po perifernim delovima terena. Stari gradovi (tvrdjave), naročito ako su Vobanovskog karaktera mogu primeniti donekle i tu ulogu, kada se nadju u urbanim aglomeracijama (Niški grad), jer kod njih ima velikih zemljanih bedema, gde se to ozelenjavanje može smelije sprovesti.

U ranija vremena starim gradovima dodeljivane su namene zooloških vrtova. U beogradskoj tvrdjavi i danas se nalazi zoološki vrt. Ta namena je danas prevazidjena, jer savremeni zoološki vrt zahteva posebne uredjaje koji se u starom gradu ne mogu ili bar teško mogu sprovesti. Uz to, ako su u blizini zoološkog vrta i stambene zgrade onda za stanovnike tih zgrada je vrlo neprijatno da podnose zadah životinja koji se širi iz zoološkog vrta.

I ranije,a i danas, stari gradovi se koriste za kulturne priredbe pod vedrim nebom, te postoje zahtevi za izgradnjom letnjih pozornica, sportskih igrališta itd. Ta namena je i mogućna i vrlo korisna, ali sa ograničenim ciljem. Svaki profesionalni sport zahteva izgradnju izvesnih stalnih objekata, koja se obično ne dozvoljava, a pogotovu ako se radi o velikim armirano-betonskim stadionima. Osim toga profesionalni sport zahteva isključivo pravo korišćenja ovih objekata u lukrativne svrhe i ograničava i isključuje upotrebu spomenika u javne svrhe, što se kosi sa osnovnim principom korišćenja spomenika kao opšteg kulturnog dobra, zbog čega je objekt i proglašen spomenik i zbog čega su čak ograničena i prava privatnoog vlasništva. Medjutim, za razna površinska sportska igrališta za školsku omladinu (košarke, tenis, odbojku, laku atletiku itd.) ovakvi objekti su dragoceni, pogotovu što školska omladina zbog profesionalnog sporta i nema svoja igrališta.

U starim gradovima u kojima su se još sačuvale gradjevine za stanovanje, koje su obično imale karakter feudalnog zamka ili običnih vojnih kasarni, ti objekti mogu vrlo dobro da se koriste kao ugostiteljski objekti specijalnog tipa, restorani, hoteli, ili se mogu urediti za posebne svečane prijeme najvišeg nivoa.Tako na primer kasarnski deo Petrovaradinske tvrdjave je dobio jednu široku kulturnu namenu, koja danas tu tvrdjavu najtešnje povezuje sa Novim Sadom. Ceo grad uredjen je parkovski, sa velikim terasama iznad samog Dunava, sa restoranom, sa hotelom, muzejom, svečanom salom za prijeme najvišeg nivoa itd. Za savremenog turistu smeštaj u takvom ambijentu, koji predstavlja deo istorije toga grada, a uz to ima i sve udobnosti savremenih hotela, uvek je privlačniji od smeštaja u modernim gradskim četvrtima.

U pogledu izgradnje stalnih letnjih pozornica u tim objektima isto važi što i za objekte profesionalnog sporta. Njih treba izbegavati, ali je uvek mogućno za privremene priredbe postaviti montažne konstrukcije za pozorišta, kao što se radi na primer, u Karakalinim termama u Rimu, koja se posle lako demontiraju. Jedan vrlo rdjav primer izgradnje sličnih pozornica kod nas bio je u Malom Gradu u Smederevu. Ta pozornica sa gledalištem ispunila je ceo Mali Grad i zakrčila ga, iako nisu bili ispunjeni najosnovniji uslovi zaštite posetilaca, jer okolne kule nisu ni konzervirane i kamenje se sa njih odronjavalo.

Antička pozorišta i danas se koriste kada su dobro očuvana i restaurisana, u iste svrhe kao i nekada, sa velikim uspehom. Tako na primer, i danas se u Grčkoj u Odeonu ispod Akropolja u Atini ili u Epidaurusu održavaju antičke drame, tragedije i igre.

Medju kulturnim namenama koje se dodeljuju spomenicima graditeljstva su vrlo često namene lokalnih muzeja, smeštaja izložbenih i umetničkih galerija, arhiva, čitaonica itd. No prilikom dodeljivanja ovih namena treba uvek imati na umu da ti objekti nisu naročito podesni za takvu namenu, pa se njihove osobiine i namena moraju uskladiti. Stari amami i bezistani su vrlo podesni za izložbene i umetničke galerije, jer imaju velike zidne površine za izlaganje, zatim zenitno osvetljenje i komunikacija se mmože lako podesiti prema muzejskim zahtevima. Medjutim, treba imati na umu da su ti objekti obično vrlo vlažni i da je potrebno da se prethodno ppotpuno isuše, da bi se unjih mogli uneki slikani umetnički predmeti koji su vrlo osetljivi na vlagu. Nsaročito je poželjno da se u te prostzorije uvedu i savremeni uredjaji za održavanje temperature. Ukoliko to nije rešeno mogućno je da se koriste za lapidarijume.

Stare gradske kuće XIX veka kojima se daje namena muzeja, biblioteka, arhiva i sl. treba obezbediti od požara. Mnoge od tih zgrada imaju danas tu ulogu tzv. lokalnih zavičajnih muzeja, etnografskih zbirki, memorijalnih muzeja (Vukov i Dositejev licej u Beogradu, muzeji u Leskovcu i Pirotu u kući Bore Piksle, Pašin konak u Vranju, Gospodar Vasin konak u Kraljevu, Gospodar Jovanov konak u Čačku). U ovakve muzeje ne treba smeštati objekte od velike umetničke vrednosti ili istorijske i naučne vrednosti, već više kopije, odlivke, kamene predmete, predmete etnografskog i zanatskog karaktera, primenjene umetnosti i grnčarije.

Većina verskih spomenika i danas služi, ali se oni mogu i drukčije tretirati. Verski objekti velike umetničke vrednosti mogu se pretvoriti sami u muzejski eksponat i da se u njima ne obavljaju verski obredi. U tom slučaju oni se stavljaju pod poseban tretman muzejskih organizacija. Tako se na pr. u Aja Sofiji u Carigradu više ne obavljaju verski obredi, kao ni u crkvi Dafni kod Atine u Grčkoj, a kod nas u Sinan Pašinoj džamiji u Prizrenu.

Kod onih spomenika - crkava u kojima se još obavljaju verski obredi, a koje imaju na svojim zidovima živopis, poželjno je da ti obredi budu svedeni na najmanju meru. Ovo iz razloga što se u pravoslavnim crkvama naročito upotrebljavaju u velikoj količini sveće, koje pri gorenju daju dim, koji se taloži na zidovima. Zato je kod nekih objekata njihova verska upotreba svedena na nekoliko dana u godini.

Spomenici kulture memorijalnog karaktera sami po sebi postali su muzejski eksponati pod vedrim nebom, te se kao takvi i tretiraju. U naše doba istorijska mesta iz bliske prošlosti II svetskog rata na kojima su se odigrali važni dogadjaji, bitke ili masovna streljanja od strane okupatora obeležena su umetničkim spomenicima i u dane potsećanja na te dogadjaje pretvaraju se u pozornice sa najodabranijim kulturnim programima (Veliki školski čas u Kragujevcu, Kraljevu, Kruševcu). Neki od spomenika, kao što su bili u prošlom ratu logori i zatvori danas takodje imaju samo muzejsku namenu.

Na kraju da navedemo da sespomenici graditeljstva danas koriste u jednoj posebnoj vrsti spektakla, koji se izvodi noću pomoću zvuka i svetlosti, sa naročitim zvučnim i svetlosnim efektima u kojima se gledaocima obnično dočarava ceo istorijski život spomenika. U jeku turističkih sezona takve predstave imaju zapažen uspeh ( u Versaju, zamku Šambor i dr.).

PROJEKTNI ELABORATI I DOKUMENTACIJA O IZVODJENJU RADOVA

Projektni elaborati mogu da sadrže tri odvojena dela, koji čine jednu celinu. Prvi deo sadrži dokumentaciju o prethodnim istraživanjima, drugi deo dokumentaciju o postojećem stanju, a treći deo projekt radova koji se predvidjaju.

Idealno je da ustanove koje se bave zaštitom spomenika graditeljskog nasledja raspolažu sa onom dokumentacijom koja jepotrebana za prvi i drugi deo elaborata i da tu dokumentaciju stavljaju na raspoloženje svim ustanovama, koje praktikuju tehničke radove zaštite s obzirom da je ova dokumentacija u tim ustanovama javno- pravnog karaktera. Stvarnost je drugačija: obično te ustanove ne raspolažu tom dokumentacijom, pa se posle donošenja načelne odluke o preduzimanju tehničkih mera zaštite, počinje sa njenim prikupljanjem. To rade čak i onda kada treba da otpočnu sa radovima na pojedinim objektima.

Za svaku tehničku meru zaštite koja se može preduzeti na spomenicima projektni elaborat nemora da sadrži potpuno i do detalja razradjena prva dva dela. Naročito za one mere zaštite, koje su privremenog karaktera. Ponekad biće dovoljno da se u tehničkom opisu radova daju samo najnužniji podaci o spomeniku. To je slučaj kada se na spomeniku vrše tekuća održavanja ili se pokriva zaštitnim krovom i sl. Kada se radi o potpunim i trajnim merama zaštite, kao što su uredjenja arheoloških parkova, restauracije, preseljavanje spomenika itd., onda projektni elaborat mora da sadrži sva tri dela.

Izrada prvog dela treba da je posao onih struka koje se bave prikupljanjem istorijske dokumentacije i prethodnih istraživanja. U izradi ovoga dela u arhivskom radu, pretežni deo posla je na istoričarima, istoričarima umetnosti, etnolozima. Ali ako se istraživanja vrše i na samom spomeniku, onda je neophodno učešće i arheologa i arhitekata. Bez prisustva arhitekata (kadkada i geologa i statičara-konstruktivaca) ne može se vršiti ispitivanja temelja, geološki sastav zemljišta i njegova nosivost, jer su ovi podaci odlučujući za preduzimanje sanacionih mera kada su u pitanju temelji.

Izrada drugog dela projektnog elaborata počiva uglavnom na arhitektama, koji moraju da izrade planove postojećeg stanja objekta u potrebnim razmerama i sa svim detaljima. U ovaj rad mogu se uključiti i geodeti, ukoliko su potrebni situacioni planovi ili fotogrametrijski snimci. Ova dokumentacija dopunjava se gipsanim odlivima. Oni su naročito potrebni kada na objektu postoje specifični profili za koje crteži nisu dovoljno tačni, a koji se mogu tokom vremena da izgube ili tokom rada da se oštete ili čak i unište. To je slučaj naročito sa fasadama gradjevina XIX veka eklektičnih stilova (prilikom opravke fasade Kapetan Mišinog zdanja u Beogradu uzeti su svi profili venaca). Isto tako kod enterijera te

arhitekture, naročito na plafonima, postoje profili koji se moraju snimiti tehnički, ali se katkada uzimaju i sa njih i odlivci.

Bilo uz ovaj prvi ili uz ovaj drugi deo, uzimaju se sa objekata i svi potrebni uzorci materijala od koga je on gradkjen ili koji su na njemu promenjeni. Na ovom materijalu vrše se potrebne analize, bilo da će iz njih posle uslediti predlog za njihovu konzervaciju, bilo za izbor materijala koji će se u zaštiti na objektu primeniti. Skoro sve evropske zemlje koje imaju razvijenu službu zaštite imaju već uzete uzorke materijala sa svih spomenika, a naročito uzorke kamena. Svojstva kamena su već ispitana, utvrdjeno je poreklo kamena, iz kojih je kamenoloma vadjen i iz kojih se kamenoloma taj materijal danas može dobiti. Naša zemlja iako ima razvijenu službu zaštite još nije ni počela rad na osnivanju ovakve zbirke uzoraka materijala.

U izradi ovog drugog dela ostalih struka, a naročito onih koje su radile na arhivskom prikupljanju dokumentacije je samo konsultativne prirode.

Treći deo - projekt tehničkih radova zaštite - sadrži one planove kakve zahteva rešenje koje se predlaže. Karakter i izrada ovih planova zavisi od toga da li je treći deo idejni projekt ili glavni projekt.

Idejni projekt radi se pre nego što je donesena konačna odluka i on može da ima nekoliko varijanti. Glavni projekt radi se kada se usvoji odredjena varijanta idejnog projekta.

Glavni projekt ima tehnički opis radova, predmer, predračun, izvodjačke planove u potrebnim razmerama, statički račun, detalje armature, projekt vodovoda, kanalizacije (ili drenaže), električnog osvetljenja itd. Medjutim, zbog specifinčnosti samih radova izvesni projekti mogu i da otpadnu ako za njima nema potrebe (projekt vodovoda , kanalizacije ili osvetljenja). No isto tako izvesni projekti mogu se bitno razlikovati od uobičajeniih projekata za gradjevine (projekt osvetljavanja kada se naročito traže svetlosni efeki, osvetljavanje u kominaciji sa zvučnim efektima - predstave zvuk i svetlost ili najzad ako se revitalizacijom predvidja nova namena objekta naročito u izložbene ili muzejske svrhe).

U izvodjačkom delu projekta moraju uvek biti tačno odvojeni delovi koji postoje od onih koji se dodaju odnosno grade. Moraju se tačno naznačiti originalni delovi i delovi koji su novi a koji se možda ruše. Sva rušenja moraju da se tačno obeleže, a ako se nešto otkopava, onda se naznačuje površina otkopavanja, kao i kota do koje se otkopava. U slučaju da se ne zna kota do koje se vrši otkopavanje, onda se označava približan nivo: na pr. do prvobitnog nivoa, a taj nivo mora da se nadje u toku rada.

Osim materijala koji se dobijaju iz prethodnih istorijskih istraživanja kao i materijala o aktuelnom stanju spomenika, koji služe kao podloga za izradu projektnog elaborata treba biti načisto sa time da se tokom radova dobija obilje novih podataka sa kojima se projekt mora dopuniti. Sam spomenik najviše pruža one podatke koji su nam potrebni za izradu projekta, ali da bi se ti podaci mogli da uoče i pravilno da koriste potrebna je i velika stručnost.

S obzirom da se u tehničkoj zaštiti pšrimenjuju kako novi najsavremeniji materijali i operiše sa novim tehnikama rada, a isto tako, po potrebi koriste i stari materijali i stare tehnike rada to opis radova treba da je što detaljniji i da ide čak dotle, da propisuje kakav se način rada zahteva (mašinski ili ručni), pa čak i kakvim se alatom materijal mora da obradjuje.

Treći deo projektnog elaborata rade oni stručnjaci u čiji domen spadaju oni radovi koji će se izvoditi. Na izradu ovih elaborata treba primenjivati sve zakonske odredbe o investicionoj izgradnji.

Svaki ovakav projektni elaborat treba da prodje tehničku računsku kontrolu, što se za tri decenije naše službe nije nikada sprovodilo, niti se danas sprovodi. Sve elaborate sada primaju komisije sastavljene od stručnjaka raznih struka, kao i nestručnjaka za tehničke poslove. Bilo bi korisno da te tehničke komisije budu stalne, čime bi se i sa formalne strane uveo zajednički kriterijum za celu republiku Srbiju.

O toku izvodjenja radova vodi se takodje ista ona dokumentacija kao i za svaki drugi gradjevinski rad. U nju spadaju sva ugovorna i pogodbena dokumenta sa raznim izvodjačima radova, isplatna dokumenta, dnevnik radova, gradjevinska knjiga, dokumenta o obračunu radova i prijemu radova.

Ova dokumentacija upotpunjava se i fotografskim snimcima koji treba da prikažu ceo tok radova. Ista ova dokumentacija koju mi danas vodimo služiće generacijama posle nas kao izvorna gradja u daljem radu na zaštiti. Čuvanje ove dokumentacije ima i svoj praktičan značaj, jer je rad na spomenicima graditeljskog nasledja često dugotrajan i izvodi se parcijalno (Smederevska tvrdjava), te ekipa koja smenjuje prethodnu mora da bude upoznata sa izvedenim radovima.

U slučajevima kada izvesno znamo da će neki spomenik biti uništen pristupa se uzimanju svih raspoloživih podataka o njemu kako bi se prikupila što detaljnija dokumentacija. Posle takvih istraživanja i uzimanja dokumentacije pokretni predmeti se spasavaju prenošenjem u muzeje, a nepokretni objekti se prepuštaju svojoj sudbini, a dokumentacija se čuva i obavezno publikuje.

U nekoliko mahova za uredjenje nekih naših velikih spomenika (Smederevska tvrdjava, Niška tvrdjava) raspisivani su javni konkursi. Svi ovi konkursi dali su krajnje negativne rezultate, što nije nikakvo čudo, jer je samo njihovo raspisivanje značilo negiranje celokupnog metodološkog pristupa zaštite graditeljskog nasledja. To negiranje sastoji se u tome, što se tim spomenicima putem javnih konkursa tražilo rešenje za novu namenu, a da dotle nije preduzeto ništa da se oni naučno i arheološki istraže, da se izvrši njihova konzervacija ili restauracija, pa da se tek onda traži i pogodna nova namena. Ništa od tih konkursa, srećom, nije ni realizovano. Raspisivanje ovakvih konkursa za spomenike praktično znači isto što, da bismo bili što jasniji, kao kada bismo raspisali konkurs za uredjenje nekog arheološkog lokaliteta, a da ga pre toga nismo ni otkopali. Danas se nažalost i to dešava, da se izradjuju generalni planovi koji obuhvataju i arheološke lokalitete i da se izdaju čak i lokacije za velike gradjevine na samim arheološkim lokalitetima (lokacija hotela u Sremskoj Mitorvici). Treba biti jednom sa time načisto, da se bez ovog prethodnog rada ne može tražiti za ovakve spomenike nikakvo idejno rešenje putem javnih konkursa. Oni se mogu koristiti u sasvim izuzetnim slučajevima i kada je prethodno naučno istraživanje potpuno obavljeno. Rezultati tih istraživanja u tom slučaju moraju biti osnova za davanje uslova i programa za javni konkurs. Ni jedan od svih javnih konkursa nije to imao.

MEDJUNARODNA POVELJAo konzervaciji i restauraciji spomenika i spomeničkih celina

DEFINICIJE

Čl.1

Pod pojmom istorijskog spomenika podrazumeva se kako pojedinačno arhitekstonsko ostvarenje, tako i gradska i seoska celina koja predstavlja svedočanstvo odredjene civilizacije, neke značajne faze razvoja ili nekog istorijskog dogadjaja. Ovaj pojam obuhvata ne samo velika umetnička ostvarenja već i skromna dela koja su vremenom stekla kulturni značaj.

Čl. 2

Konzervacija i restauracija spomenika predstavljaju disciplinu koja neophodno zahteva saradnju sa svim granama nauke i tehnike koje mogu da doprinesu proučavanju i spasavanju spomenika spomeničkog nasledja.

CILJ

Čl. 3

Konzervacija i restauracija spomenika imaju za cilj da ih sačuvaju ne samo kao umetnička dela već i kao istorijska svedočanstva.

KONZERVACIJA

Čl. 4

Konzervacija spomenika na prvom mestu zahteva njihovo stalno održavanje Čl. 5

Za osiguravanje zaštite spomenika uvek je povoljnije ako oni imaju neku za društvo korisnu namenu; davanje takve namene je prema tome poželjno, ali se priv tome ne sme menjati unutrašnji raspored ni izgled gradjevine. Samo u tim granicama mogu se uzimati u obzir i dozvoljavati preuredjenja koja zahtevaju savremene potrebe i način života.

Čl. 6

Pri konzervaciji jednog spomenika treba voditi računa o njegovoj okolini. Kad još postoji njegov tradicionalni okvir treba ga sačuvati i treba zabraniti svako novo gradjenje, rušenje ili preuredjenje koje bi moglo da naruši odnose volumena ili boje.

Čl.7

Spomenik je neodvojiv od istorije čiji je svedok ili od sredine u koju je smešten. Dosledno tome premeštanje spomenika ili nekog njegovog dela ne može se dozvoliti sem kad to zahteva spasavanje spomenika ili kad to opravdavaju razlozi od velikog nacionalnog ili medjunarodnog interesa.

Čl. 8

Vajarski, slikarski i drugi dekorativni elementi koji čine sastavni deo spomenika smeju se odvojiti od njega ako je jedina mera kojoj se može osigurati njegova zaštita.

RESTAURACIJA

Čl. 9

Restauracija spomenika je operacija koja se može vršiti samo u izuzetnim slučajevima. Njen cilj je da sačuva ili da otkrije estetske ili istorijske vrednosti spomenika, a zasniva se na poštovanju stare materije i autentičnih dokumenata. Ona mora da se zaustavi tamo gde počinje pretpostavka; svako dogradjivanje zasnovano na pretpostavkama ili svako dopunjavanje koje se pokaže neophodnim iz estetskih ili tehničkih razloga treba da proizilazi iz arhitektonske kompozicije i da nosi pečat našeg vremena. Pre kao i za vreme restauracije treba uvek vršiti arheološka i istorijska ispitivanja spomenika.

Čl. 10

Ako se pokaže da tradicionalne tehnike ne odgovaraju, konsolidacija spomenika može se obezbediti primenom savremenih metoda konzervacije i konstrukcija, čija je efikasnost prethodno potvrdjena naučnim podacima i proverena iskustvom.

Čl. 11

Treba poštovati doprinose svih epoha koje su učestvovale u izgradjivanju jednog spomenika, jer cilj restauracije nije postizanje stilskog jedinstva spomenika. Ako jedna gradjevina sadrži karakteristike više epoha, uklanjanje elemenata jedne epohe da bi se otkrila druga opravdano je samo u izuzetnim slučajevima i pod uslovom da su uklonjeni elementi

neznatne vrednosti, da su otkrivene konstrukcije od posebnog istorijskog, arheološkog ili estetskog značaja, a da je njihovo stanje očuvanosti zadovoljavajuće. Procena vrednosti pojedinih elemenata i donošenje odluke o uklanjanju nekiih od njih ne mogu biti povereni samo autoru projekta.

Čl. 12

Elementi koji zauzimaju one koji nedostaju treba da se skladno uklapaju u celinu, a da se ipak razlikuju od originalnih delova, kako se restauracijom ne bi falsifikovao dokument istorije ili umetnosti.

Čl. 13

Dodavanja se mogu dozvoliti samo ako ona poštuju sve bitne delove gradjevine, njen tradicionalni okvir, ravnotežu njene kompozicije i njene odnose sa neposrednom okolinom.

SPOMENIČKE CELINE

Čl. 14

Spomeničke celine treba da budu predmet posebne brige da bi se sačuvao njihov integritet, osigurala njihova asanacija i njihovo uredjenje, te istakle njihove vrednosti. Konzervatorski i restauratorski radovi na njima treba da se vrše u skladu sa principima iznesenim u prethodnim članovima.

ISKOPAVANJA

Čl. 15

Radovi na iskopavanjima treba da se izvode u skladu sa naučnim normama i sa “Preporukom koja odredjuje medjunarodne principe koje treba primenjivati pri arheološkim iskopavanjima” usvojenim od UNESCO-a 1956. godine.

Pri tome je potrebno osigurati uredjenje ruševina i preduzimanje mera neophodnih za konzervaciju i stalnu zaštitu arhitektonskih elemenata i otkrivenih predmeta. Sem toga treba preduzeti i sve mere kojima se olakšava razumevanje otkrivenog spomenika, vodeći računa da se pri tom ne povredi njegovo značenje.

Treba, medjutim, a priori isključiti svaki rad na rekonstrukciji; jedino se može razmotriti mogućnost anastiloze, tj. rekompozicija postojećih ili rasturenih delova. Dopunski elementi treba da se uvek raspoznaju i treba da se svedu na minimum neophodan za osiguravanje čuvanja spomenika i za uspostavljanje kontinuiteta njegovih oblika.

DOKUMENTACIJA I PUBLIKOVANJE

Čl. 16

Radove na konzervaciji, restauraciji i iskopavanjima treba uvek da prati precizna dokumentacija u obliku analitičkih i kritičkih izveštaja ilustrovanih crtežima i fotografijama.

Dokumentacija treba da obuhvati sve faze rada na otkrivanju, konsolidaciji, rekompoziciji i integraciji, kao i sve tehničke i formalne elemente identifikovane u toku tih radova. Ovu dokumentaciju treba deponovati u arhivi neke javne institucije, tako da bude dostupna istraživačima; preporučuje se publikovanje ove dokumentacije

Povelja je donesena u Veneciji na savetovanjuod 25. do 31. maja 1964. godine. Potpisala je i naša zemlja zajedno sa još22 druge zemlje.Publikovana je u Zborniku zaštite spomenikakulture, knj. XVII 1966. godine.