Neuropsihologija i inteligencija

Klinička neuropsihologija proučava promene u psihičkom funkcionisanju čoveka (kognitivne i emocionalne) koje su povezane s moždanom disfunkcijom. Te promene utiču, kako na rezultate na psihološkim testovima, tako i na svakodnevno životno prilagođavanje i emocionalno doživljavanje i reagovanje. (Hauptfeld, V., 1990).

Smatram da se neuropsihologija moze podeliti po oblasti kojom se bavi i metod koji primenjuje na: kliničku neuropsihologiju i neuropsihologiju razvojnog doba.Oblast interesovanja kliničke neuropsihologije jesu ozlede CNS, dok neuropsihologija razvojnog doba prati razvoj CNS.

Metod neuropsihologije razvojnog doba sastoji se u praćenju razvoja struktura CNS i pojave psihičkih funkcija koje ih prate dovodeći ih u uzajamnu vezu. Na taj način se prati razvoj ličnosti i uočavaju poremećaji koji se javljaju usled neujednačenosti toka sazrevanja pojedinih struktura koje grade ličnost u tom dobu.

Dakle klinička neuropsihologija razvojnog doba bavi se proučavanjem i definisanjem kliničkih slika koje nastaju usled neujednačenog toka razvoja ličnosti u oblasti psihomotornog sprega, saznajne organizovanosti i razvoja govora. Prati pojedinačne oblike ispoljavanja nedograđenosti u ponašanju koje nastaje usled neujednačenog toka razvoja pojedinih struktura i funkcija u razvoju ličnosti.

Danas se sve ređe govori o dominantnoj hemisferi kao takvoj, nego se govori o dominantnoj hemisferi za govor (koja je najčešće leva) i dominantnoj hemisferi za spacijalne funkcije (najčešće desna). Takođe se zna da podele po funkcijama nisu tako isključive i jednostavne.(Hauptfeld, V., 1990).

Ažirijagera upozorava da: "proliferacija, migracija i diferencijacija nisu sinhrone u svim regijama". Ukoliko se ta neujednačenost odvija prema nekom biološki određenom ritmu, problemi se ne moraju javiti. Međutim, spoljni agensi koji usporavaju ili čak ubrzavaju razvoj jedne faze ili jedne grupacije neurona u određenoj fazi njihovog razvoja, naročito u vreme njihovog premeštanja, mogu da ugroze funkcionalnu usklađenost i jasnoću pojedinih slojeva ili regija kore mozga. Ova funkcionalna neusklađenost moće da uslovljava sasvim drugojačiji doćivljaj sveta i sebe u tom svetu, bar tokom razvoja ličnosti, ako ne i kasnije, posle razvojnog doba.

Sam neurološki nalaz ove dece nikada nije pokazivao pozitivne neurološke znakove. To znači da iako je bila neka mikrotrauma CNS u najranijem detinjstvu, ona nije oštetila strukturu do te mere da bi je izbacila iz funkcije. Ona deluje kao bilo koji drugi spoljni činilac koji osujećuje ravnomeran razvoj te rano ugrožene, ali ne i uništene strukture i funkcije kojima ona čini podlogu.

Stoga često kada se obavi neuropsihološka obrada, uočava se da ne postoje ispadi struktura i funkcija, nego da su neke strukture i funkcije na nešto nižem nivou integrisanosti, a neke na odgovarajućem nivou. Objedinjene u delovanju ličnosti one dovode do pojave neočekivanog oblika odnosa prema realnosti koji jeste jedna od kliničkih slika.

Francuski autori koji su se bavili neuropsihologijom razvojnog doba, uočavaju i detaljno opisuju kliničke slike nedograđenosti, disharmoničnosti razvoja pojedinih struktura i funkcija u dece normalne inteligencije. Postojanje ovakve neusklađenosti bitno

utiče na detetovo poimanje i doživljaj sveta i tako remeti celokupnu organizaciju ličnosti deteta. Prvi i najznačajniji kriterijum je svakako globalan nesklad razvoja bitnih celina ličnosti deteta - govora, psihomotorike, inteligencije i osećanja. Ali za razliku od ove razvojne disharmonije postoje i zastoji ili nedograđenosti pojedinačne oblasti, tzv. parcijalne disharmonije, gde se neusklađenost ispoljava samo u jednoj od četiri bitne oblasti licnčsti. U oblasti saznajnih funkcija, tj inteligenciji, je to razvojna disgnozija, razvojna disleksija, disortografija, diskalkulija.(Ispanović-Radojković V., Govedarica, T. Krstić N. 1990). Nekada nesklad u razvoju struktura licnosti i njihovom funkcionisanju ne doseće veće razmere, ne remeti opšti pravac i obrazac detetovog razvoja, njegovo prilagođavanje, prelaz iz jedne faze u drugu. Tada se radi o lakom disharmoničnom razvoju i onda disharmoničnost u razvoju ne izlazi iz okvira normalnosti.

Rešenje tajni koju predstavlja funkcija mozga čoveka neće se nikada svesti na odnose količine mozga ili na količinu neurona, nego na njihov kvalitet i organizovanost.

Svi praoblici CNS razvijaju se jedan iz drugog, usložnjavajući se shodno oblicima prostora u okviru koga se razvijaju i koji i sami sobom oblikuju tokom prvih 11-15 nedelja intrauterinog života. I tako su krajem trećeg i tokom četvrtog meseca intrauterinog života deteta dati svi potrebni morfološki praoblici CNS, kao preduslov njegovog daljeg specificnog toka razvoja. Prelaskom iz šestog meseca ka trećem tromesečju otvara se nova oblast razvoja, kada se funkcionalno bude one oblasti CNS koje su bitne za neposredno angažovanje u interakciji sa sredinskim i socijalnim poljem. I Lurija ukazuje na taj trenutak kada se javljaju i poslednja gornja tri sloja kore bitna za ispoljavanje inteligencije. On kaće da "dete dolazi na svet sa potpuno oformljenim aparatima subkortikalnih formacija i najednostavnijim projekcionim ili primarnim zonama kore..." Samu spremnost za funkciju CNS procenjuje nivoom ostvarene mijelinizacije. Funkcionalno buđenje neurona, uklapanje refleksnih aktivnosti koje se odvijaju intrauterino, rađanje refleksa pokreta ekstremiteta u drugoj polovini trudnoće, zaživeli određeni kortikalni predeli već intrauterino, tokom sedmog do devetog meseca prenatalnog života ploda, upućuje nas da se pred nama, rođenjem, javlja ljudsko biće koje sobom nosi već neka "iskustva", neke tragove "pamćenja" stečene životom u svom amnionskom blagostanju. To stečeno se postavlja kao ravnopravan vektor nasleđenim programima razvoja. Već tu, tokom intrauterinog života ploda, započinje uzajamnost između sredinskih činilaca i nasleđenih mogućih programa razvoja ličnosti.

Tradicionalna podela bolesti na "organske" i "funkcionalne" poremećaje počiva pretpostavkama koje su već duže vreme i eksplicitno odbačene u neuropsihijatriji, jer za sve veći broj "funkcionalnih" poremećaja sada se otkriva poreklo u "organskim" procesima, dok mnoga "organska oboljenja daju značajnu "funkcionalnu" simptomatologiju i uz veoma malo strukturnih promena.

Cerebralne strukture, naročito moždanog stabla, u ranim stadijumima razvoja naglašeno su vulnerabilne na teratogene činioce kao sto su hipoksije, intoksikacije, infekcije ili nutricioni faktori (Clarren i Smith, 1978; Salamy i sar, 1980).

Među najčešće spominjanim faktorima kao uzrocnicima trajnih posledica jesu anoksija i hipoksija pri porođaju. Anoksija oštećuje prvenstveno strukture moždanog stabla, a hipoksija oštećuje pretežno moždane hemisfere, izazivajući nekrozu bazalnih ganglija i centralne bele mase. Ističe se da neurološki znaci koji su posledica minimalnih

anoksija i hipoksija vremenom gube, ali da zaostaje trajan neuropsihološki deficit u vidu ispada,viših kortikalnih funkcija”).

Neosporno je da patološki faktor (asfiksija, hemoragija, konvulzija itd.) koji deluje u najranijim periodima života, može oštetiti strukture CNS, uključujući i kortikalne strukture. Treba, međutim, imati na umu da podatak u anamnezi o prisustvu patološkog faktora koji je delovao perinatalno ili u prvim mesecima života ukazuje samo na mogućnost oštećenja kortikalnih struktura, a nije siguran dokaz da je oštećenja zaista nastalo. U dece "kortikalna lokalizacija funkcija" još nije izdiferencirana i usled toga oštećenje pojedinih regiona kore velikog mozga ne vodi obavezno jasno definisanim i trajnim ispadima funkcija, kao što je to slučaj kod odraslih. Ovakva klinička zapažanja, kao i rezultati eksperimentalnih ablaija delova mozga u životinja, dovela su do uopštenog stava da su posledice oštećenja mozga, zbog njegove plastičnosti, manje teška u dece nego u odraslih (tzv. Kennardov princip). Naglašava se sposobnost moždanog tkiva dece da se održi funkcionalni kapacitet zamenom oštećenog tkiva nekim drugim nervnim tkivom. Naime, okolni deo ili suprotna hemisfera mogu preuzeti funkciju ostećenog dela. Sposobnost funkcionalne zamene je utoliko veća ukoliko je region koji vrši zamenu jos "neposvećen" nekoj funkciji, odnosno ukoliko još nije izvršena strukturalna i funkcionalna diferencijacija nervnog tkiva datog regiona. Zbog toga je oporavak funkcije bolji, odnosno razvoj funkcije neometen, posle oštećenja koje je zahvatilo jos nediferencirane asocijativne delove korteksa, nego posle oštećenja ontogenetski starijih subkortikalnih struktura.

Kasnija istraćivanja pokazuju da plastičnost mozga dece ipak nije tako opšta i tako neograničena kao što se smatralo.

Jedan od karakterističnih problema u klinici razvojnih psihoorganskih sindroma predstavlja postavljanje distinkcije "organskih" prema "razvojnim" poremećajima. Terminima kao sto su "minimalna cerebralna disfunkcija" - MCD (Strother, 1973), "laki neurološki znaci" (Rutter i sar, 1970) ili "specifične smetnje učenja" definiše se širok opseg deficita za koje se pretpostavljaju različite pozicije na kontinuumu organsko-razvojno, ali se ne nudi eksplanatorni koncept poremećaja. Pa ipak, sve više se otkrivaju znaci cerebralne i kognitivne disfunkcije u bar jednom broju dece sa tzv. primarnim emocionalnim poremećajima. Drastičan primer predstavljaju poremećaji motiliteta, verbalnog funkcionisanja ili pažnje kod ranog dečijeg autizma. Kod, na primer, hiperkinetskog sindroma postoje deficiti pažnje i smanjena fleksibilnost kognitivne obrade koji su po tipu veoma srodni znacima frontalnog sindroma. Ovakvi nalazi cine da se sve češće odustaje od klasične dihotomije i rešenje nalazi u alternativi po kojoj i diskognitivni i emocionalni poremećaji, ili bar deo njih, imaju zajedničko poreklo u neurološkoj disfunkciji (Spreen, 1989a).

U mnogim radovima naglašava se uloga tzv. "minimalnih cerebralnih oštećenja" (MCO) u nastajanju sindroma poremećenog, najčešće hiperkinetičnog ponašanja, kao i slabog uspeha u školi usled smetnji čitanja, pisanja i smetnji tipa konstruktivne apraksije.

U stručnoj literaturi engleskog jezičkog područja koriste se nazivi "minimalno moždano oštećenje" ili "minimalna moždana disfunkcija" za decu koja ispoljavaju povišenu motornu aktivnost, izraženu labilnost pažnje, imulsivnost, i slab uspeh u školi, uz prisustvo loše motorne koordinacije, obilja sinkinezija, dislateralizovanosti itd. Prisustvo ovih "blagih" neuroloških znakova ("soft" ili "minor" neurogical signs) uzima se kao dokaz da je u osnovi sindroma organsko oštećenje izazvano ranim ozledama

mozga. Kao drugi dokaz za minimalno moždano oštećenje u ove dece navodi se anamneza o prisustvu patoloških faktora u najranijem periodima razvoja.

Klinička slika minimalnog cerebralnog oštećenja (MCO) nastaje kao posledica ranih minimalnih cerebralnih lezija CNS, koje uništavaju strukturu i funkciju u neznatnom obimu ali ipak uočljivo. Ispadi funkcija su sasvim minimalni, ali su prisutni i javljaju se kao blagi neurološki znaci koji se otkrivaju samo pri detaljnim neurološkim pregledima.

U anamnezi kliničkih poremećaja iz oblasti MCO nalazimo podatke o tome da je dete imalo pupčanu vrpcu oko vrata, da je teško prodisalo ili je imalo visoke temperature, da je imalo krvav likvor pri rođenju.

Radovi Rutera (Rutter), Šafera (Shaffer) i Verija (Werry) znatno su doprineli rasvetljavanju problema odnosa oštećenja mozga i poremećaja ponašanja u dece. Po njihovim istraživanjima zaključuje se da ne postoji specifičan tip psihijatrijskog poremećaja koji bi bio karakteristican za decu sa moždanim oštećenjima, nego da ova deca imaju samo povećani rizik za razvoj psihijatrijskih poremećaja. Pri tome se radi o istim psihosocijalnim faktorima koji su odgovorni za razvoj psihijatrijskih poremećaja u dece bez moždanih oštećenja. Epidemiološke studije u Velikoj Britaniji i Sjedinjenim Američkim Drzavama ukazuju na značajnost neznatnih posledica perinatalnih oštećenja na intelektualni razvoj i poremećaje ponašanja kod dece, ističući značaj perinatalnih oštećenja na oštećenje neurobiološke osnove i vulnerabilnost takve dece na loše socijalne uticaja u toku razvoja.

Nepostojanje dokaza o eventualnim stešenim ili urođenim lezijama pojedinih regiona mozga navelo je autore da takve poremećaje shvate kao posledicu "defekta cerebralne organizacije". S obzirom da se govori o poremećajima kod dece oni se tretiraju kao razvojni problemi jer u njihovoj osnovi lezi "defekt razvoja cerebralne organizacije" ili zastoj u razvoju izvesnih kortikalnih struktura. Sto znači da se u nizu poremećaja ne radi o deficitu, leziji, nego o neusklađenosti razvoja struktura i funkcija. što se na Wechslerovoj skali inteligencije za decu moće manifestovati značajnom razlikom između verbalnog i mnaipulativnog dela skale kod dece prosečnih ili natprosečnih intelektualnih sposobnosti.

Među testovima koji se primenjuju u neuropsihološkom pristupu nalaze se i opšti testovi inteligencije, tj. Wechslerov test i tu su vaćne razlike između verbalnih i neverbalnih testova, produćeno vreme rešavanja zadataka, profil, varijabilitet unutar samog subtesta plus kvalitativna analiza. (Hauptfeld, V., 1990).

Wechsler je dosta jasno odredio svoje stanovište o povezanosti inteligencije i moždane mase. Između funkcija mozga i modela sposobnosti ima paralela. Mozak, kao i sposobnost, ima dvojni karakter. Postoji niz funkcija koje su hijerarhijski organizovane sa jednom jedinstvenom, objedinjavajućom funkcijom koja se u nivou mozga manifestuje kao ekvipotencijalnost, a u sposobnostima kao G faktor. Ovaj interaktivno-hijerarhijski model jedinstven je za mozak, strukturu sposobnosti. Pojedini nivoi mozga, pojedine zone u istim nivoima, kao i različite zone u različitim nivoima mogu da budu povezani i postanu "centri" određenih sposobnosti. Svaka autonomna sposobnost samo je relativno izdvojena od drugih, dok, u stvari, postoji znatna interakcija. Mozak, kao i sposobnosti, predstavlja jedan komplikovani interaktivni sistem. Wechsler smatra da je nelogično očekivanje da se inteligencija ili nešto uže sposobnosti mogu lokalizacijski odrediti. To je u protivrečnosti sa osnovnim odlikama sistema, sa relativnom otvorenošću i interakcijom.

Inteligencija je sama ta interakcija, kao što je i intaktni, normalan mozak u svojoj funkciji integralan. (Berger J., 1979).

Ima dovoljno kliničkih dokaza da se WB skalom registruju mnoge karakteristične kognitivne disfunkcije i ispadi. (Berger J., 1979).

Po svemu sudeći, diferencijalni učinak na verbalnoj i neverbalnoj skali povezan je sa lokalizacijom moždane povrede. Kod dešnjaka su povrede leve hemisfere praćene sniženjem verbalne skale, a povrede desne hemisfere neverbalne skale. Ova pojava je više puta istraživana i potvrđena (Anderson, 1950; Reitan, 1955; Klove, 1963) po navodima Bergera. (Berger, J., 1979).

Razlike između V-M skale WISC-a opisane su i kod sindroma tzv. "minimalne cerebralne disfunkcije", uključujući decu sa "specificnim smetnjama učenja" i decu sa hiperkinetičnim ponašanjem. Rezultati su neujednačeni, često kontradiktorni, što je verovatno posledica nejasnosti (nedefinisanosti) samog termina MCD.

Kod smetnji čitanja i pisanja i računanja neurološki nalaz te dece je najčešće uredan. Na WISC-u pokazuju upadljivo loše rezultate na subtestu informacija, sličnosti, šifri i aritmetici. U celini, verbalni faktor je manji od manipulativnog u značajnom iznosu (oko 20 poena).

Disleksija (Dyslexia) i disortografija (Dysorthographia) jesu klinički oblici istog poremećaja. Disleksija je poremećaj koji se sastoji u teškoćama savladavanja čitanja u detinjstvu. Spada u poremećaje razvoja gnostičkih sposobnosti. Disortografija je pojava teškoća u pravilnom savladavanju gramatičkih i sintatičkih oblika pisanog govora. Odlikuje se nepravilnostima u pisanju koje odgovaraju oblicima poremećaja čitanja kod ove dece. Obe pojave spadaju u oblast razvojnih problema. Teškoće u ovladavanju sposobnosti čitanja traju od samog početka obuke čitanja. Posle desete godine života problem disleksije se javlja ređe. Dete sa razvojnom disleksijom prepoznaje slova, ali ih ne povezuje ili teško povezuje u leksičku celinu. Disortografija jeste pojava oštećanog savladavanja pravilnog, gramatičkog, sintaksičkog i uopšte jezički ispravnog pisanja pisanog teksta i poruke. Disortografički rukopis ima iste oblike grešaka kao i disleksičko čitanje. Reči su sastavljene tako da im se dodaju ili oduzimaju slova bez potrebe, da se povezuju po dve reči ili po polovina sledeće reči, što ometa razumljivost teksta. Osim ovih, tu se javlja i obilje gramatičkih nepravilnosti, koje su deca iste generacije, istih mentalnih sposobnosti i istog nivoa obuke već uveliko uspela da usvoje. Disortografija nema nikakve povezanosti sa disgrafijom, kako se to često meša u delu pedagoške i defektološke literature. Disgrafija je problem praksije, a disortografija je problem gnozije.

Dijagnostički postupak kod disleksije baziran je na osnovnim principima leksimetrije tj. na utvrđivanju broja grešaka u čitanju, brzini čitanja kao i razumljivosti čitanja. Za procenu disortografije koristi se isti ili sličan tekst , koji sadrži sva slova azbuke, s tim sto se tekst prvo diktira, a zatim prepisuje. Procenjuje se prisustvo svih očekivanih grafema, njihovo zamenjivanje, dodavanje ili oduzimanje slogova, jasnoća napisanih reči, itd.

Kod dispraksija (Dyspraxia) posebno se ističe da je verbalni faktor znatno bolji od manipulativnog u okviru rezultata dobijenih na WISC-u (razlika ide preko 20 do 35 poena).

Zazzo i saradnici (1975) najčešće ne nalaze razlike između verbalne i neverbalne skale WISC-a u dece opšte populacije, ali nalaze izraženu razliku u korist manipulativne skale u dece sa usporenim ili poremećenim razvojem govora.

Školske smetnje (verbalno učenje) je učestalije kod dečaka nego kod devojčica, a u okviru toga više kod levaka nego kod dešnjaka. školske smetnje mogu da se dodatno koriguju, ali longitudinalne studije ukazuju da ove smetnje kod dela dece ostaju. (Tallal P., 1991).

Autizam ima najveću genetsku osnovu u poređenju dece i roditelja sa smetnjama učenja, percepcije, pažnje i motorne kontrole. (Gillberg C., Gillberg I. C., Steffenburg S., 1992).

Ispitanici sa MCD-om pokazuju pad na postignuću na IQ skorovima na WISC-skali i to prvenstveno na subtestovima šifri, pamćenju brojeva i predmetima. (Saccomani L., Cordella E., Cirrincione M., Savoini M., Giovannoni F. Benzi R. Darbesio L., De Negri M., 1989).

Smetnje učenja i vizuo-spacijalne smetnje mogu biti rezultat genetskih faktora ili perinatalnog stresa. (Duane, D. D., 1989).

Diskalkulije ispoljavaju veći stepen poremeaja pažnje od disleksija, kao i lošije postignuće na Bender-geštalt testu. (Rosenberger P. B., 1989).

Oko 10% sve školske dece imaju neki vid problema učenja (školske smetnje). (Warren S. A., Taylor R. L., 1984).

Opšte je prihvaćeno da stepen razvijenosti nervnih struktura utiče na pojavu određenog oblika ponašanja, ali se često zanemaruje da vršenje neke funkcije, njeno uvežbavanje, utiče na dalji razvoj i same nervne strukture.

Ono sto činimo za dete u bilo kom njegovom uzrastu, pod uslovom da u tome ustrajemo, ima značajnu ulogu u oblikovanju njegovog razvoja u okviru granica koje nameću genetski i konstitucionalni činioci.

Ako bi se među strategijama delovanja na intelektualni razvoj, birala postavka oko koje ima najviše slaganja između raznih teorija, onda bi to, svakako bila postavka o tome da se inteligencija razvija kroz sopstvenu aktivnost. Ova strategija je analogna biološkoj zakonitosti da funkcija razvija organ. (Odakle se dolazi i do ideje da je igrom - ja bih rekao i drugim aktivnostima i vežbama - moguće planski i organizovano uticaj na razvoj mentalnih funkcija).

Kad silimo decu da uče latinski, da bi stekla "smisao za logiku" ili da pamte istorijske datume da bi "popravila memoriju", ponašamo se u skladu sa psihologijom čije su filozofske pretpostavke prevaziđene, a tvrdnje odlučno pobijene eksperimentima izvršenim u ovom veku.

U krugovima dinamski orijentisanih autora smatra se da urođene datosti " igraju kritičnu ulogu u evoluciji različitih psihičkih struktura i funkcija pa prema tome i u formiranju ponašanja normalnog odnosno devijantnog". Na osnovu niza istraživanja objavljenih između 1980. i 1990. godine, grupa autora, čijim se predstavnikom može smatrati Rutter, došla je do zaključka da postoje "jednostavne, nemotivacione, nekognitivne stilske odlike koje su osnova individualnih razlika među ljudima, i verovatno imaju prilično direktne neurobiološke korelate". (Kondic, K., 1992)

Detetu za normalan emocionalni (i ne samo emocionalni) razvoj na raspolaganju stoji odgovarajući urođeni aparat - nediferencirana biofizioloska osnova ili Anlage, i prosečna očekivana sredina u koju dolazi. Osnovni pokretač razvoja je prilagođavanje

shvaćeno kao "primarni i reciprocni odnos između organizma i sredine", pri čemu organizam razvija funkcije pomoću kojih se prilagođava sredini ali i sposobnost da utiče na odgovore iz sredine. Prilagođavanje je progresivno i regresivno, slući uzajamnom "uklapanju", a na taj proces utiču konstitucija, spoljašnja sredina i ontogeneza. Prosečna očekivana sredina u koje dete rođenjem dolazi jeste roditeljski par: majka i otac. sve troje, svako na svoj način, aktivno doprinosi kvalitetu onog sto se podrazumeva pod porodicnom trijadom. (Kondic, K., Levkov, Lj., 1989).

Deca nemaju znanje o stvarima ni iskustv sa njima da bi mogla tačno i realno da ih opaćaju. Sve sa čime se sreću u prvim godinama života za njih je sasvim novo i nepoznato. Novo i nepoznato u principu izaziva nepoverenje, bojazan, oprez i kod odraslih, a kod dece je strah osnovno osećanje. Ako je to novo i nepoznato istovremeno i veliko, i kreće se-razlog za strah je jos veći. Odrastanjem i sazrevanjem ono realnije procenjuje opasne stavri i situacije koje ga ugrožavaju nego što je to moglo u mlađem uzrastu. Zbog nezrelosti i neiskustva mnogo šta se pogrešno razume. Prema nekim istraživanjima, postoji povezanost između inteligencije i broja strahova. (ja bih reko i zbog intelektualne nezrelosti i neusklađenosti). Povezanost saznajnog i emocionalnog je i ovde lako prepoznatljiva. (Kondic, K., 1992).

Još 1964. godine godine Kolberg (Kohlberg, L.) je našao da usporen intelektualni razvoj otežava moralni razvoj, pošto je intelektualna razvijenost jedna od nužnih pretpostavki razumevanja moralnih normi i tačne socijalne percepcije, a time i uslov prilagođenog ponasanja. (Hrnjica, S., 1990).

Pažnja i inteligencija

Prva proučavanja pažnje vezana su za postavke strukturalne psihologije (metodom introspekcije). Pažnja se shvatala kao element svesti i definisana je kao: "stanje mentalnog sadržaja kada je on jasan ili živ ili kada je jedan sadržaj jasniji ili življi nego ostali". Dakle definicije autora iz tog perioda, koji su se bavili pažnjom, Vunt (Wundt), Tičener (Titchener) i drugi naglašavaju doživljaj perceptivne jasnoće, koji, po njima čini glavnu odliku procesa pažljivosti.

Pod uticajem teorije evolucije psihički procesi uopšte, pa i pažnja shvataju se kao sredstvo adaptacije aktivnog subjekta u kontaktu sa okolinom. Pa u tom smislu definicija pažnje koja je rezultat ovakvog pristupa glasi: "pažnja predstavlja aktivan izbor i naglašavanje jedne komponente složenog iskustva, kao i sužavanje raspona objekata na koje organizam odgovara, to je i odrćavanje perceptualne upućenosti na jedan predmet i zanemarivanje drugih.

Pažnja se 1950-tih godina pod uticajem Broadbent-a objašnjava kroz pokušaj davanja odgovora na pitanje šta se dešava sa informacijom koju čovek prima. U okviru odgovora na ovo pitanje pažnja se definiše kao kontrolni sistem koji je odgovoran kako za limitiranje kapaciteta tako i za selektivnost informacija. U tom smislu Broadbent smatra da selektivna pažnja deluje kao filter koji blokira neke kanale komunikacije sa spoljnim svetom dok druge ostavlja otvorenim.

Lurija definiše pažnju kao "faktor koji obezbeđuje izdvajanje elemenata značajnih za psihičku delatnost i proces koji održava kontrolu jasnog i organizovanog toka psihičke delatnosti".

Pažnja se moće definisati kao sposobnost usmeravanja mentalne aktivnosti (mentalne energije) na određenu delatnost, pojavu, predmet.

Pažnja se razvija sa uzrastom: ukoliko je dete mlađe, utoliko kraće može da izdrži napor održavanja pažnje.

Sposobnost da pažnju duže vremena aktivno održavamo, naziva se tenacitet (postojanost), a sposobnost da je brzo preusmeravamo, vigilnost, ili distributivnost (budnost, pokretljivost). Pojačani tenacitet, ali i naglašena vigilnost dovode do rasejanosti.

Sposobnost da se vrši izbor pri usmeravanju pažnje, naziva se selektivnost pažnje. Pod obimom pažnje podrazumeva se sposobnost da se za određeni (kratki)

vremenski interval zapazi određeni broj pojedinosti koje nisu međusobno povezane. Nema za sada nekog velikog izbora mernih instrumenata za merenje pažnje, ali u

većini testova koji se koriste u kliničkoj praksi postoje određeni suptestovi kojima se ispituje opseg i trajanje pažnje (npr. WISC). Komponente funkcije pažnje: usmeravanje pažnje (fokusiranje) održavanje pažnje (tenacitet) selektivnost pažnje (otpornost na interferentne i distraktorne stimuluse). Pri čemu se pod distraktibilnošću u najgrubljem smislu podrazumeva stalno lutanje pažnje tokom ispitivanja koje se javlja kao rezultat prenaglašenog orijentisanja subjekta prema spoljnim, irelevantnim dražima. U blažem obliku predstavljaće teškoću subjekta da se "odupre" nebitnoj karakteristici stimulusa. fleksibilnost-sposobnost brzog i adekvatnog "premeštanja" pažnje (vigilnost).

Pažnja je sposobnost selektivne percepcije, a koncentracija svjesno povišeno stanje pažnje gde se isključuju irelevantni podražaji. Oštećenje pažnje i koncentracije je najčešće kod bilo kakvih lezija mozga, a poremećaj može biti bilo gde u preceptualnom sistemu. Distraktibilnost je lako odvlačenje pažnje sporednim podražajima.

Pažnja je sposobnost selektivne percepcije, a koncentracija svesno povišeno stanje pažnje usmereno na određeni sadržaj. Oštećenje pažnje i koncentracije je najčešće kod gotovo svih moždanih oštećenja. Distraktibilnost je lako odvlačenje pažnje sporednim podražajima. (Hauptfeld, V., 1990).

Prisutna je relativno visoka povezanost razvijenosti sposobnosti govora i pažnje sa opštim konceptualnim sposobnostima (verbalnim sposobnostima). Oštećenje pažnje, govora ili pojmovnog mišljenja mogu biti određena istim deficitom funkcionisanja frontalnih regiona mozga. Identičnost deficita koji uslovljavaju oštećenja različitih sposobnosti moglo bi biti posledica jedinstvenosti ljudske kognicije, u okviru koje su sve tzv. više kognitivne sposobnosti samo različite manifestacije istog sistema koji leži u njihovoj osnovi i koji bi mogao biti direktno organizovan funkcijom frontalnih regiona. Znači isti mehanizam bi bio odgovoran za deficit voljne pažnje, razvoja govora ili razvoja pojmovnog misljenja, odnosno za sveukupni zaostatak kognitivnog razvoja. Naravno, iz aspekta oštećenja pojedinačnih sposobnosti - bilo da je reč o govoru, pažnji ili formiranju pojmova, svaka od njih može biti posledica ozlede i bilo kojeg drugog neurološkog mehanizma (Krstić N., Išpanović-Radojković V. 1990).

Drugi psihološki testovi i metode

Pokazalo se, međutim, da je "stepen zrelosti" crtanja ljudske figure u vezi sa opštim intelektualnim razvojem ako se kao granica postavi 10-12 godina. Drugim rečima, uspeh u crtanju ljudske figure do te granice je čvrsto vezan sa razvojem opšte intelektualne sposobnosti, a posle 10-12 godina već dolazi do ispoljavanja posebna sposobnost za grafiku, usled čega uspeh u crtanju ljudske figure nije tako uspešno sredstvo za procenu intelektualne zrelosti.

Test Laurete Bender (1937), koji se često koristi kao test za utvrđivanje prisustva "organiciteta", tj. moždanog oštećenja u bolesnika pokazuje da greške indikovane za moždana oštećenja mogu se naći i kod osoba koje ispoljavaju samo funkcionalne poremećaje, bez moždanih oštećenja.

Što znači da ne postoji greška na Bender testu koja bi bila patognomična za moždano oštećenje.

S druge strane dobar uspeh na testu Benderove ne isključuje mogućnost moždanog oštećenja, kao što ni loš uspeh na ovom testu ne znači njegovo obavezno prisustvo. Deca bez moždanog oštećenja mogu imati loš Bender-test kao posledicu nezrelosti ili lošeg funkcionisanja vizuo-motorne percepcije usled nezrelosti.

Benderova nije vršila kvantitativno nego samo kvalitativno ocenjivanje izvedbe na testu, smatrajući da je vizuomotorna percepcija integrativna funkcija ličnosti kao celine i da će se svaki poremećaj u najvišim centrima integracije, u moćdanoj kori, uzrokovati razgradnju tih sposobnosti na jedan niži nivo.

Pascal i Suttel (1951) su razradili sistem ocenjivanja izvedbe na testu za odrasle, a Kopitzova (1964) za decu.

Kopitzova smatra da se test Benderove može koristiti sa znatnom pouzdanošću kao kratak neverbalni test inteligencije, naročito u mlađe dece, jer je zrelost vizuomotorne percepcije dobar indikator inteligencije. Naglašava, medjutim da moće postajati raskorak između postignuća na testu Benderove i inteligencije u dece koja imaju smetnje vizuomotorne percepcije, kao i u dece koja imaju izrazito razvijene verbalne sposobnosti a sporije sazrevaju u oblasti vizuoperceptivnih sposobnosti.

Test Benderove moćemo da upotrebljavamo kako kod dece, tako i kod odraslih osoba. Donja starosna granica je 4. odnosno 5. godina (ispod ove granice više ili manje samo je škrabanje). Kao razvojnu skalu moguće ga je interpretirati do 11. odnosno 12. godine životne starosti. Jer razvijanje vizuelno-motoričkih sposobnosti je manje ili više paralelno razvijanju intelektualnih sposobnosti pojedinca.

Situacioni test emocionalne zrelosti (STEZ) je samo prvi pokušaj da se možda sasvim jednostavno dođe do jednog instrumenta koji se, doduše, stalno koristi i bez koga se ne može, a to je klinički utisak, ali koji nema svoju zvaničnu kvantifikovanu formu. Pokušaj da se analizira šta je to, koji su to indikatori na osnovu kojih mi ustvari u kliničkoj praksi stičemo taj toliko osporavani i kritikovani, ali ipak stalno korišćeni "utisak" na koji se, i pored, svih "mernih instrumenata" koje koristimo, ipak u znatnoj meri oslanjamo, došlo se do zaključka da sledeći momenti služe kao indikatori na osnovu kojih se gradi utisak (npr. kvalitet odvojanja deteta od majke, itd).

Intervju transverzalno obuhvata niz podataka o detetu, majci, ocu i drugoj deci u sadašnjoj porodičnoj siruaciji. Longitudinalno sadrži podatke o detetu razvojno, od intrauterinog života preko ranog psihomotornog razvoja, emocionalnog razvoja, procesa socijalizacije u okviru porodice i i izvan nje. (Kondić K., 1987).

Psihološka eksploracija je dugo vremena bila ograničena na primenu testa inteligencije i određivanje klasifikacione dijagnoze preko QI, obogatio ju je Dol (Doll), koji je istakao važnost procene socijalno adaptivne zrelosti. On je konstruisao i standardizovao jednu skalu socijalne zrelosti i ponudio je kao komplement testu inteligencije. Skala je poznata pod nazivom Vineland skala socijalne zrelosti (1965). Rezultat na toj skali izražava se takođe u terminima koeficijenata kao SQ, to jest "socijalni koeficijent". Procena se temelji na intervjuu sa jednim roditeljem i pokriva životni tok ispitanika do momenta testiranja. Vinelandova skala socijalne zrelosti je namenjena ispitanicima do 25 godina starosti. Skalom su obuhvaćene sledeće kategorije adaptivnog ponašanja: opšta samostalnost, samostalnost u ishrani, oblačenju, upravljanju sobom, u profesiji ili na poslu, komunikacijama, kretanju i socijalizaciji. Poeni se zbrajaju i daju sumu (socijalni uzrast) koja se deli sa kalendarskim uzrastom, množi sa 100 i na kraju dobijamo vrednost SQ. Osnovni problem sa kojim se kliničar sukobljava po završetku ispitivanja je kako objediniti rezultate testiranja inteligencije i adaptivnog ponasanja u slučaju javljanja većih razlika. (Berger, J., 1979).

Neuhvatljiv pojam "mudrosti" prema Beltsu i Smitu (Baltes P. & Smith J., 1989) se odnosi na sistem ekspertnog znanja, tj. na visoko razvijenu sumu znanja, činjenica i postupaka i na rasuđivanje koja se odnosi na ono što pomenuti autori nazivaju "fundamentalni životni pragmatizam". Mudri ljudi, kaže se, imaju izuzetan uvid u ljudski razvoj i životna pitanja i izuzetno dobro rasuđuju i savetuju o teškim životnim problemima. Pžćljivije istraživanje otkriva da se ,,pragmatika” izgleda svodi na proces kristalizovane inteligencije. (Stankov L., Boyle G., Cattell R., 1993).