1

НИЗОЗЕМСКА РЕВОЛУЦИЈА

1. НИЗОЗЕМСКА ДО ИЗБИЈАЊА РЕВОЛУЦИЈЕ

1.1. Политичка историја до 1559. године

Назив Низоземска (Nетherland ili Netherlands - доња земља или доње земље) јавља

се први пут у XV веку и њиме је обухваћен простор уз Северно море у доњим токовима

река Рајне, Мезе и Шелде тј. данашњих Холандије, Белгије, северне Француске и

Луксембурга. Најважније области у јужном делу земље су Ено, Артоа, Пикардија,

Луксембург (југоисток); централном: Фландрија, Брабант и Лимбург (исток); северном:

Холандија, Зеландија, Фризија. У језичко етничком погледу Низоземску можемо

поделити линијом исток-запад у висини Брисела на германски (холандски, фламански)

север и на романски (валонски) југ.1

У државно-правном погледу ове територије биле су део царства Карла Великог да

би у време његових наследника припале источној Франачкој. Слабљењем централне

власти настао је у Низоземској читав низ малих политичких јединица које су се

постепено осамостаљивале да би у XIII и XIV веку стекле независност. У XV веку ове су

области ушле у састав Бургундије. Бургундија је војводство у источној Француској

(Бургоња). У току Стогодишњег рата француски краљ Жан II Добри уступио га је 1363.

године своме сину Филипу Смелом који је овде образовао нову династију. Користећи

слабост француских краљева и стајући на страну Енглеза, током рата су бургундске

војводе, Жан Неустрашиви, Филип Добри и Шарл Смели, успеле да изграде

фактички самосталну државу. Наслеђивањем, куповином, притиском и оружјем пошло

им је за руком да под своју власт ставе низоземске покрајине и на тај начин створе једну

од политички најмоћнијих и економски најразвијенијих држава у Европи. То «Велико

војводство запада» обухватало је «Горње земље», тј. Покрајину Бургоњу чије је средиште

био град Дижон и «Доње Земље», односно Низоземску. Бургундске војводе су упркос

својој моћи формално били вазали француских краљева и ови су желели да поврате власт

над њима. Са друге стране, француски и низоземски део Бургундије били су физички

раздвојени и бургундске војводе су желеле да их споје што је било могуће једино

заузимањем француских области које су се испречиле између њих. Сукоб је био

неминован тако да су више од двадесет година (1465-1493) вођени ратови између

1 У Низоземској постоји пет говорних подручја: 1) Источно-холандско; 2) Западно-холандско; 3) Фризијско; 4) Доњонемачко; 5) Француско, валонско, пикардијско.

2

Француске и Бургундије. Шарл Смели није имао мушких потомака тако да је питање

удаје његове кћери Марије било од прворазредног и унутрашње и спољнополитичког

значаја. Озбиљна брачна понуда стигла је од цара Фридриха III који је по савету Енеје

Силвија Пиколоминија намеравао да Маријом ожени свога сина Максимилијана.

Фридрих је постављао темеље великој моћи хабзбуршке династије – управо овим

браком ће то и остварити. Владар Бургундије, војвода Шарл Смели, био је горд и

частољубив човек и а Француску је страсно мрзео. Очекивао је да од цара добије

краљевску титулу и помоћ у рату са француским краљем Лујем XI. Преговори су

вођени у јесен 1473. године у Триру. Хабзбурговци су (што је и доцније често био

случај) оскудевали у новцу а могло се очекивати да ће сујетни Бургундски војвода јако

полагати на церемонијални сјај. Да би се достојно оденуо себе, сина и пратњу

Фридрих се задужио код породице Фугер – то је први пут да Хабсбурговци позајме

новац од ове чувене аугзбуршке банкарске куће, са којом ће касније бити у тесним

пословним везама. Фридрих, иначе познат као тврдица, псовао је Welsche geprotze.

Није много погрешио. Шарл Смели је гледао да остави што већи утисак. У његовој

пратњи било је 8.000 раскошно одевених витезова, 6.000 слугу а у читавих 400

запрежних кола ношен је пртљаг – теписи, златни и сребрни предмети. Сам војводин

огртач процењен је на 100.000 гулдена а његов мач био је украшен драгуљима. На

заједничком обеду, који је трајао четири сата, послужена су 42 јела. Шарл је том

приликом поносно показао Фридриху ормар са својим посуђем – 800 комада прибора

за јело од злата и сребра. Ипак, Хабзбурговац је избегавао да ишта обећа сујетном

бургундском војводи тако да је овај љут напустио Трир.

Бургундија и Француска су ратовале са променљивом срећеом. Велики прелом и у

војном и политичком погледу означила је битка код Нансија 5. јануара 1477. године.

Бургундски војвода Шарл Смели поражен је и погинуо. Његово измасакрирано наго

тело, које су већ начели вукови, пронађено је на бојишту и препознато захваљујући

прстену на руци. Мушких наследника није имао. Бургундија се нашла у врло тешком

положају. Наследница је била ћерка Марија којој је тада било само година. На двору у

Бриселу владала је збуњеност – разматране су разне могућности за Маријин брак,

односно наслеђе бургундског престола. Заклети непријатељ покојног Шарла Смелог,

француски краљ Луј XI намеравао је да свога сина, будућег краља Шарла VIII и тако

3

коначно прикључи Бургундију француској круни. Притисак је вршио преко јаке

профранцуске странке у низоземским сталежима. Међутим, Марија се одлучила за

Максимилијана Хабзбуршког. Овај је одмах послао свога представника Лудвига

војводу Баварске да обави веридбу. Обред је изгледао овако: на свечаном кревету са

једне старане је легла Марија, са друге Максимилијанов изасланик. Између њих се

налазио мач а са Лудвигове десне стране оклоп као знаци да ће штитити интересе своје

невесте. Максимилијан се за то време спремао за пут. Већ по обичају хабзбуршка каса

била је празна. Узео је предујам од прихода царских градова и дугове богатих Јевреја.

Од Беча до Гана путовао је три месеца. Као што је било уобичајено током пута

приређивани су му пријем, банкети, свет је хрлио до пута носећи поклоне а свадбена

поворка се увећавала племићема са оружаном пратњом на коњима, бискупима и

опатима у кочијама. Ту су била и кола са винском буради и волови који су требали да

буду храна бројној свити. Док је стигао до Келна Максимилијан се већ истрошио.

Маргарета од Јорка, удовица Шарла Смелог, послала му је 100.000 дуката и оружану

пратњу. Стигао је и Оливије де ла Марш, искусан дворјанин који ће упознати

Максимилијана са компликованом етикецијом на раскошном бургундском двору. У

сутон 18. августа 1477. Максимилијан је ујахао у Ган у позлаћеном оклопу «као

Арханђел Михајло» праћен бројном свитом – 1.000 припадника високог племства. Са

Маријом се сусрео уз оскудну светлост свећа. Обоје су били бледи и збуњени, допали

су се једно другом али нису знали језик. Максимилијан је уживао у луксузу Бургундије

– одећи, јелима, прибору за ручавање. Како је покојни Војвода Шарл смели имао хор

за који се сматрало да је најбољи у Европи заволео је музику која ће постати пасија

његових наследника из династије Хабзбург. «Немилосрдном бесрамношћу своје

младости називао је у писмима Маргарету од Јорка «Старом дамом» мада јој је било

само 32 године. Уживао је у сликама фламанских мајстора Роже ван дер Вајдена и Јана

ван Ајка. Привлачили су га скупи теписи по којима је Низоземска била славна,

нарочито «Тројански», дар града Брижа. Он је био заокупљен причама свога оца

Фридриха III да њихова породица води порекло од краља Пријама. Био је

импресиониран послугом – десетинама племића и стотинама првокласно обучених слугу.

Сам обред устајања био је до танчина разрађен. Један од слугу дизао је завесе, други

откривао прекриваче са кревета, трећи уклањао завесе са креветског балдахина, четврти

4

намештао столицу на коју ће владар сести кад устане, пети приносио чинију за прање

уста. Један племић је уживао ту привилегију да војводи ситно сече месо. Иначе, сваки

гост је имао сребрну чачкалицу украшену перлом а војвода дијамантом. По ходницима

двора налазили су се кавези са птицама певачицама а у зверињаку леопард, лав, медвед,

камила, мајмун, слон. Ту су били и 4.000 ловачких паса и 3.000 соколова.

Друга страна успешне женидбе и великог мираза била је рат са Француском – дуг

и исцрпљујући који је гутао финансије. Ускоро је војводски пар морао да залаже

драгоцености код банкара: ту се нашао раскошни огртач који је Шарл Смели носио

приликом сусрета са Фридрихом у Триру, уметничке слике од којих су 32 завршиле у

филијали Медичија у Брижу. Већ следеће 1478.године родио се наследник Филип –

Максимилијан је за то време био на бојишту. Маргарета од Јорка је дете поносно изнела

да балкон голо да би се сви уверили да се ради о дечаку. Када се Максимилијан вратио са

бојишта поворка са његовим сином чекала га је испред градских врата. Војвода је сишао

са коња и пронео сина кроз град. Градске власти дале су му на поклон 14.000 златника.

Те године Максимилијан је постао и велики мајстор витешког реда Златног руна. Ред је

имао 24 члана од којих су многи, као и Шарл Смели погинули у рату са Французима.

Испред капеле у Брижу доведен је бели коњ Шарла Смелог. На седлу, на црној сомотској

кутији био је златан ланац великог мајстора. Од тада су Хабзбурговци тесно били

повезани са овим престижним редом – били су велики мајстори. Максимилијан се

истакао у рату са Французима, у Бици код Гингатаи лично повео пешадију у

победоносни напад. Нажалост, његова супруга Марија није дуго поживела. Приликом

лова соколима пала је заједно са коњем и тешко је повређена. Одбила је лекара да се не

би изложила његовом погледу. Умрла је 27. марта 1478. у 25-ој години. Максимилијан,

годинама није могао да изговори њено име а да не засузи. Постоји прича да је неколико

година касније, када је већ био цар дошао у Вирцбург код опата Тритемија, познатог као

мудрог човека упућеног и у магију. Замолио га је да призове Марију из царства мртвих.

Опат је пристао да не сме ни реч да изусти. Марија се појавила у истој плавој хаљини

коју је носила у последњем лову. Максимилијан није могао да се обузда, проговорио је и

она је нестала. После Маријине смрти Максимилијанов положај се погоршао. Дигла је

главу профранцуска странка. Делегација града Гана, предвођена обућаром Копенолеом

дошла је код Луја XI и обећавала је прикључење Француској под условом да се сачувају

5

покрајинске слободе и привилегије. Француски краљ био је тешко болестан, преживео је

неколико шлогова али је смогао снаге да превари Низоземце. Наводно је ставио леву

уместо десне руке на Библију. Сепаратистичке тенденције показивали су два моћна

града, Гент и Бриж који су се дигли против Максимилјана. Он је био принуђен да

уговором у Арасу дозволи Француској да задржи све области које је посела. Као

гаранцију морао је да пошаље своју 13-годишњу кћер Маргарету која је требало да

постане жена француског престолонаследника. Максимилијан је узвратио ударац.

Помоћу Лојалних покрајина сакупио је новац за најмничку војску и репресијама поново

успоставио своју власт у Низоземској. Тако је на пример запленио од побуњеника 12.000

говеда које је продао на пијаци у Антверпену. Мађари, на челу са својим краљем

Матијом Корвином, «Скитским Марсом» провалили су 1477. у Доњу Аустрију а осам

година касније заузели су Беч и држали га до 1590. – док у том граду није умро Матија

Корвин. Фридрих се преселио у Линц. Отац и син срели су се тек после осам година.

Фридрих је кренуо из Линца ка северу за Ахен а Максимилијан из Низоземске. Срели

су се на једном путу изван града. Сусрет је био и врло церемонијалан и врло срдачан –

хроничар је забележио да је са обе стране проливено много суза. Провели су заједно 12

дана Божићних празника у Ахену а потом заједно наставили путовање за Франкфурт.

Рано ујутру, 16. фебруара Максимилијан је кренуо из царске резиденције са кнежевима

изборницима пешице ка цркви Св. Бартоломеја где је обављан избор ца цара. После

мисе изборници су се окупили око олтара, положили заклетву:....Упркос изговореним

речима, кнежеви су већ били подмићени великим свотама од стране француског краља

Шарла VIII. Ипак, избор је протекао глатко. Изборници су се по устаљеној процедури

повукли у сакристију и вратили после једног сата већања. Максимилијан је био

изабран и после неколико недеља крунисан у Ахену. После славља, банкета и турнира

Максимилијан је на челу војске од 20.000 ландскнехта кренуо у Бургундију. Са мањим

одредом најамника отишао је 1488. у Бриж где је намеравао да сазове генералне

сталеже. Убзо је дошло до побуне. Наиме, одред војника вршио је егзерцир на главном

градском тргу а већи број грађана окупио се да посматра вежбу. Погрешно су разумели

једну команду – мислили су да су војници добили наређење да их нападну. Одмах је

зазвонило велико звоно за узбуну. Одреди милиције организовани по цеховима

похрилили су на оружје. Градске капије су затворене тако да цар није могао да напусти

6

град. Четири месеца био је заточен у једној господској кући на главном тргу.

Указиване су му све почасти. Долазили су најбољи уметници да му декоришу

просторије. Међутим, цела Европа била је запањена дрскошћу побуњеника. Кнежеви

изборници оштро су протествоали. Папа је претио Брижу екскомуниацијом. Шпански

краљеви, Фердинанд и Изабела, опремали су флоту коју су намеравали да пошаљу да

избави цара. Међу легендама о покушају да цар побегне из заточеништва најпознатија

је она о његовој двроској луди и пријатељу Кунцу фон Розену. Овај је опремљен

појасом за пливање покушао да пређе опкоп са водом који је опасивао град када су га

напали лабудови и присилили да узмакни. Розен је приметио да су «лабудови добри

Французи». Други пут је, наводно, прерушен у монаха успео да допре до цара и

саветовао му да направи тонзуру, обуче мантију и побегне. Максимилијан, који је

иначе уживао у маскарадама, сада је то одбио. Избавио се из заточеништва када је

обећао да ће поштовати уговор у Арасу и чувати мир са Француском. Није намеравао

да одржи реч. У помоћ му је хитао отац Фридрих са војском. Порекао је обећање

правдајући се да је изнуђено од њега и обрачунао се са побуњеницима – у Гану је

наредио да се привилегије демонстративно спале на градском тргу.

Рат за бургундско наслеђе који је трајао 15 година окончан је 1492-1493. миром у

Сенлису. Француска је добила Пикардију и Бургоњу. Појам Бургундија изашао је из

употребе – за поседе Хабзбурговаца усталио се назив Низоземска а за покрајину Бургоњу

у Француској, Франш Конте. Максимилијан је, пошто је изабран за цара, Низоземску

предао своме сину Филипу Лепом.2 Уследила је значајна династичка брачна веза која ће

имати важне последице за будућност Низоземске. Филип је 1496. године ожењен Хуаном

Лудом ћерком шпанских владара Фердинанда и Изабеле. Филип је рано умро (1506) и

као бургундски војвода наследио га је шестогодишњи син Карло. После смрти Изабеле и

Фердинанда који нису имали мушког наследника постао је 1516. шпански краљ (Карло I)

а после смрти свога деде Максимилијана изабран је 1519. године за цара Светог римског

царства немачке народности (Карло V). Тако је Низоземска постала део гигантске државе

која је обухватала већи део Европе и шпанске прекоморске поседе. Карло је рођен у

Низоземској (Гент) и провео је овде више времена него у осталим земљама којима је

владао (боравио је у Низоземској у 10 наврата, укупно око 28 година док је нпр. у

2 Philip (1478-1506)

7

Шпанији био 7 пута или око 18 година а у царству 9 пута - око 8 година). Ипак,

Низоземском су управљале, у његово име као намеснице, најпре тетка Маргарета

Аустријска (1509-1530) а потом сестра Марија Мађарска (1531-1555). Прерано остарео

и исцрпљен напорном владавином одлучио је да се повуче. Брату Фердинанду који је од

1521. управљао хабсбуршким поседима препустио је 1552. године бригу над Царством

мада је за цара изабран тек 1556. године. Шпанску круну (јануар 1556) и управу над

Низоземском (октобар 1555) препустио је сину Филипу. Тако се Низоземска нашла под

влашћу шпанског краља, фактички странца који није показивао довољно разумевања за

њене политичке, економске и културне посебности и тежње што ће узроковати значајне

потресе.

1.2. Државно уређење

У државно-правном погледу Низоземску је чинило 17 покрајина (провинција):

на југу: Ено, Артоа, Намир, Луксембург; у средишњем делу: Лимбург, Брабант,

Антверпен (Анверс), Мехелен (Малин), Цитфен; на северу: Фризија, Холандија,

Зеландија, Гелдерланд, Оверсејл, Гронинген и Утрехт. Свака од ових покрајина била је

фактички независна тако да Низоземска у државно-правном смислу није чинила

јединствену целину. Свака од покрајина, чак и мање области у оквиру њих, имала је своје

посебно представничко тело - скупштину сталежа и гувернера - штатхалтера

(штатхолдера). Мада је било уобичајено да сталешку скупштину чине представници

свештенства, племства и грађанства то начело је од покрајине до покрајине варирало а

скупштина није свуда имала једнаку моћ. У надлежности сталежа били су порези,

финансије, судство и, што је најважније, изгласавање новчаних дажбина војводи.

Покрајински партикуларизам био је врло наглашен. Поред, већ поменутих, језичких

разлика, постојале су царинске баријере, разлике у законима, нетрпељивост према

грађанима других провинција. У целој Низоземској постојало је 700 међусобно

различитих закона. Било је могуће спасити се суда преласком у другу провинцију. Негде

је било забрањено вршење јавних дужности чак и запошљавање у државној служби

становницима суседних покрајина. Између поједниних покрајина постојало је

традиционално непријатељство.

Лабаво јединство земље било је оличено првенствено у признавању истог владара.

Тежњу ка чвршћем повезивању низоземских покрајина и јачању централне власти

8

показивале су бургундске војводе из породице Валоа то је било још више изражено код

њихових наследника из хабсбуршке куће. Ради лакшег располагања изворима прихода

сазвани су 1463. године, први пут, државни сталежи који су се састојали од

представника провинцијских сталешких скупштина. Састајали су се редовно једном у

три године и њихов главни задатак био је изгласавање новчаних прихода војводи. То још

не значи да је тиме власт покрајина била озбиљно уздрмана. Представници су се увек

строго придржавали упутстава добијених од покрајинских скупштина. Војвода се

приликом ступања на престо свечано обавезивао да ће поштовати сва њихова права.

Значајан документ те врсте је тзв. Велика привилегија коју су извојевали државни

сталежи у Гану приликом ступања на престо Марије, ћерке Шарла Смелог. Одређено је

да се државне и провинцијске сталешке скупштине сазивају на сопствену иницијативу и

да се никакви новчани приходи не могу убирати без њихове сагласности. Значајан корак

у јачању централне власти учинио је Карло V. Он је на царском сабору у Аугсбургу 1548.

године издејствовао да се низоземске провинције конституишу у одвојену

административну јединицу. Том тзв. Аугсбуршком трансакцијом Низоземска је

практично изузета из Царства мада је наставила да плаћа порезе и даје војску. Новембра

1549. године Карло је учврстио ово издвајање пошто су све покрајинске скупштине

ратификовале тзв. Прагматичну санкцију која их је обавезивала да се након његове

смрти покоравају истом владару и истим централним органима власти.

Мере које су предузимали владари у циљу јачања политичког јединства полако

су добијале одјека и у свести становништва. Изграђивао се постепено осећај заједништва.

Када су користили реч Patria тј. домовина људи више нису мислили на свој град и

покрајину већ на целу Низоземску. Странци су на њих гледали као на колективни

ентитет.

1.3. Привредни и културни живот

Средином XVI века становништво Низоземске бројало је око 3 милиона људи. С

обзиром на величину земље (78.000 км) то је било једно од најгушће насељених подручја

Европе (30-35 становника по квадратном километру). Сходно томе постојао је и велики

број насељених места - око 200 градова и преко 6.000 села. Чак 19 градова настањивало

је преко 10.000 људи (у то време је у Енглеској нпр. било само 4 таква града) неки од њих

били су за ондашње појмове врло велики - Антверпен (преко 80.000), Гент, Брисел, Лил,

9

Валелнсијен и Амстердам (преко 30.000).

Јужне, средишње и северне области Низоземске разликовале су се у економском

погледу и по питању заступљености појединих привредних грана и по питању

развијености. Током XIV века најпросперитетнија је била средишња област. У Фландрији

и Брабанту постојало је много трговачко-занатских центара који су имали велики

економски и политички значај. Издвајају се три "добра града" - Ган, Ипр и Бриж.

Доминантна делатност била је прерада вуне и производња тканина. Због своје лепоте,

(нацрте за њих радили су често чувени уметници), живости и постојаности боја чувени

су низоземски ћилими, посебно они из Брисела. У градовима су постојале велике

мануфактуре и може се говорити о правој индустрији која се налазила у рукама еснафске

буржоазије. Производња тканина почела је да цвета и ван градова јер су приватни

предузимачи по селима упошљавали људе који су тај посао обављали у својим кућама.

Дошло је до оштре конкурентске борбе јер су еснафи штитили своје традиционалне

повластице захтевајући да се забрани обављање ове делатности ван градова. Текстилна

индустрија дошла је у кризу у XV веку јер је главни извор сировина, Енглеска, почела да

развија сопствену производњу и чак извози тканине у Низоземску. Сеоски ткачи радили

су, поглавито, са шпанском вуном, нису били ограничени строгим и превазиђеним

еснафским одредбама и показали се отпорнији у конкурентској борби. Почели су да

израђују нове, лаке врсте вунених материја које су у XVI веку нашле добру прођу на

европском тржишту. Почело се и са производњом ланених тканина и гајењем лана по

чему је, ускоро, Низоземска постала чувена. Еснафи из Брижа, значајног индустријског

средишта, издејствовали су забрану увоза енглеске робе у овај град. То и запуштеност

канала који су га везивали с морем учинили су да изгуби првенство у привредном

животу.

Енглески трговци нашли су погодно стоваришно место за своје сукно у

Антверпену (Анверсу) који је већ почетком XV века био опасан такмац Брижа. У овај

град су се потом слегли и купци енглеских тканина из целе Европе. Његово пристаниште

на ушћу Шелде било је далеко погодније него уски и плитики бришки канал. Привредни

живот Антверпена изграђен је на сасвим другачијим основама него онај у Брижу.

Странцима је дозвољен слободан приступ у град. Страним трговцима је дозвољена пуна

слобода. Грађани Антверпена нису уживали никакве повластице у односу на њих па је и

10

стицање грађанског права било релативно лако. Пристаниште је било уређено, изграђена

су складишта и посебна зграда берзе. Овде је неки пут било у оптицају по 10.000

Флорина.3 Низоземска влада, нерасположена према старим еснафским градовима

потицала је свим средствима прилив страхих трговаца у Антверпен. У XVI веку овај град

имао је 212 улица, 13.500 кућа од којих су неке представљале најбоље модерне зграде у

Европи. Штитио га је ланац нових утврђења дуг преко 7 километара. Према

оновременом историчару Скрибанијусу, у антверпенску луку улазило је седмично око

2.500 бродова а било је случајева да их је око 500 упловљавало и испловљавало у току

једног дана. За предузимаче из овог града који су развијали ванеснафску производњу

тканина радило је по селима Фландрије, Еноа и јужног Брабанта око 20.000 људи. Поред

трговине развила се индустрија бојења вуне, стакла, сапуна, шећера. Сведочанство о

великом богатству била је делатност по којој је Антверпен до данас остао чувен -

брушење дијаманата - на коме су у оно време радиле стотине радника.

У северозападним, поморским, областима Холандији и Зеландији развило се

поморство, риболов, бродоградња и трговина. У свим гранама стварају се крупна

предузећа. И овде је, као и на југу, велики значај у привредном развитику имала подршка

династије која је водила своју спољну политику у складу са интересима холандских

трговаца и помораца. У XV и XVI веку Холандија и Зеландија су потиснуле Ханзу и

загосподариле балтичком трговином. Амстердам је је постао најзначајнији центар

трговине житом у Европи. Најважнија индустријска грана постала је бродоградња.

Хиљаде људи било је упослено на градњи пловила једара, ужади итд. Импресивна

холандска флота бројала је 700 рибарских и 1400 теретних бродова. Око половине

холандског становништва живело је у градовима. Један део њих радио је у индустрији а

од других се регрутовао онај славни сој холандских морепловаца, трговаца и пустолова

који су стизали и у најудаљеније кутке света. Њихова трговачка флота често је превозила

робу за појединце и државе који нису имали бродовља - отуда и надимак "морске

кириџије". Мада се пољопривредом бавио, у односу на друге европске земље, мали број

становника достигнућа на овом пољу били су заиста упечатљива. Велики део земље

добијен је исушивањем бројних језера (полдери) или отимањем од мора (Zuider zee).

3 ? На берзи нису обављани само трговачки послови. Била је ту и својеврсна кладионица. Предмет опклада били су нпр. ко ће бити изабран за папу када је истакнута листа од 63 кардинала, да ли ће се неки брод вратити или неће, када ће избити рат, када ће умрети нека од великих личности.

11

Најкрупнија говеда и овце у Европи гајени су у Холандији и Фризији. Краве из ових

области биле су у просеку за трећину веће него у другим земљама и давале су готово два

пута више млека тако да су Холандија и Фризија имале млечних производа и за извоз

што није случај са житом које се и даље морало увозити.

Јужне и источне области земље, Хелдерн, Ено, Артоа биле су аграрне и развијале

су се далеко спорије. Док су се у северним и средишњим покрајинама сељаци одавно

ослободили кметске зависности овде су још увек били на снази феудални односи са свим

тешким и понижавајућим обавезама по сељаке. У Артоа, Еноу и Намиру били је врло

много црквених и манастирских земљопоседа тако да су југ и исток били ослонац

феудалног кметства и свештенства.

У XV и XVI веку дошло је и до културног процвата. Бургундске војводе и друге

личности са њиховог двора били су велики заштитници и мецене уметника. На двору

Филипа Смелог, крајем XIV и почетком XV века, радио је Мелхиор Брудерлам, затим

три брата Лимбург. Велики Јан ван Ајк био је омиљени пратилац и сликар војводе

Филипа Доброг. Од низоземских сликара требало би поменути још Роберта Кампена и

Роже ван дер Вајдена. У низу велких уметника који су радили у Антверпену

најистакнутије место заузимају Хијеронимус Бош и Питер Бројгел.

Шпанце и остале савременике из других земаља импресионирао је велики број

писмених у Низоземској. Само у Антверпену било је средином XVI века 150 школа. Гент

их је имао 40 (од тога 12 граматичких). Издавачи и штампари из Антверпена објавили су

између 1500. и 1540. око 2.250 публикација од којих је половина била на латинском а

половина на холандском, француском, енглеском, немачком, грчком, шпанском и

италијанском. Издања су покривала најразличитије области од религије и теологије (900

наслова) до геологије, ботанике и белетристике. У Антверпену је радио и чувени издавач

и штампар Француз Кристофер Плантен. Он сам је за 34 године објавио око 1500

различитих дела запошљавајући при том 55 занатлија разних струка потребних за

издавачку делатност.

1.4.Реформација

Близина немачких земаља утицала је да се Лутерово учење у Низоземској ширило

једнаком брзином као и у Царству. Проповедање реформаторских идеја забрањено је

овде већ 1520 - годину дана пре но што се Лутер званично сучелио са царем у Вормсу.

12

Исте године спаљено је око 80 Лутерових списа. Карло V је, спочетка, намеравао да

уведе Инквизицију у борбу против протестаната али је уместо тога 1522. године

поставио специјалног комесара са два помоћника који су требали да проналазе и

кажњавају јерес. Нешто касније уведена је и епископска инквизиција. Први

протестантски мученик за веру уопште спаљен је 1523. у Бриселу. За време владавине

Карла В око 2.000 низоземских протестаната је погубљено. Упркос томе, најмање 30

Лутерових дела преведено је на холандски и било је укупно 15 делимичних или потпуних

верзија Лутерове Библије на овом језику. Касније се проширило и учење другог

реформатора, Жана Калвина. Тај први период реформације у Низоземској назива се

понекад "Величанственом анархијом". Наиме, протестантске цркве нису биле чврсто

организоване, нити су јасно дефинисале своју догму тако да није било једноставно

уочити разлике у њиховом вероучењу. Све у свему то се сводило на одбацивање

католичког богослужења, улоге свештеника као посредника између човека и бога и

настојања на индивидуалном изучавању Библије у којој се тражио узор за устројство

цркве. То је и у редове Инквизитора уносило забуну и недоумице при одређивању

карактера јереси. Од 1544. до 1554. реформација је у Низоземској изгубила замах. Само

су велики градови као Антверпен и Гент, мочварне области Фризије и поједини племићи

на својим имањима пружали уточиште протестантима.

1.5. Филип II и Низоземска

У друштвеном и привредном погледу Низоземска се разликовала од других

делова велике државе Хабсбурговаца. Ови су се трудили да воде бригу о својим

низоземским поданицима али се њихова амбициозна империјална политика често косила

са интересима Низоземске што је временом све више долазило до изражаја.

Хабсбурговци су били уплетени у толико много великих ратова да се са чудњем мора

размишљати о томе како су уопште имали снаге да издрже напоре који су црпели

баснословна материјална средства и велики број мушког становништва. Ратовали су

непрекидно са једним а често истовремено са више јаких противника - Француском,

немачким протестантима, Турцима. Истини за вољу највише жртава у томе подносила је

Шпанија. Новац њених становника и злато и сребро Новог света били најважнији

ослонац за вођење империјалне политике. Шпанске трупе, тада можда најубојитија

оружана снага у Европи, потискивале су Турке у Мађарској 1532, тукле протестанте код

13

Милберга 1547, бориле се у Тунису 1535, водиле бесконачне борбе против Француза у

Италији Северној Француској и Низоземској. Кастиљци су били ти коју су одсудно тукли

Французе код Сен-Кантена 1557. године. Истовремено су шпански конквистадори са

запањујућом храброшћу освајали Нови Свет. Карло V је 1552. године имао за оно време

готово невероватно бројну војску од 150.000 људи. Шпанија је роптала под тешким

бременом обавеза. Са становишта Хабсбурговаца било је сасвим разумљиво да део

великог терета империјалне политике натоваре и на богату Низоземску која међутим у

томе није видела свој интерес и будућност.

За разлику од свога оца Карла В Филип II је по рођењу и васпитању био Шпанац.

У Низоземској је боравио два пута - 1549. године као престолонаследник, када га је отац

упознао са земљом и будућим поданицима и од 1555-1559. у време последње фазе рата са

Француском. Јужни делови Низоземске пострадали су у току ратних операција.

Истовремено Филипу су била потребна силна материјална средства за вођење рата због

чега је морао да се упорно носи са низоземским сталежима који су тај новац требали да

одобре. Краљ је за четири године свог боравка у Низоземској четири пута у нужди

сазивао државну сталешку скупштину покушавајући да уведе стални порез на

некретнине од 1% и намет на продају робе од 2% што скупштина није одобрила.

Изгласала му је велике своте новца изнуђујући при томе политичке уступке. Захтевали су

да се одбрана земље повери домаћим трупама, да се домаћој аристократији да место у

управи. Представници Холандије тражили су да се ограниче надлежности инквизиције.

Да буде још горе Шпанија је 1557. морала да објави банкрот што нанело велике штете

низоземској буржоазији нарочито банкарима из Антверпена. Ови су се умешали у

финансијске послове шпанске владе и преузели расподелу асигнованог новца. Један од

градских отаца Анверса постављен је за генералног комесара и суперинтенданта за

исплаћивање новца војсци. Одлазећи из Низоземске краљ је издао упутства тзв.

Плакате (Плацардс) којима се захтевало најстроже гоњење јеретика и у сагласности са

папом наредио да се образује 14 нових епископских столица (раније их је било свега 6 с

тим што су две биле упражњене). Циљ ових мера није било само појачавање борбе

против јереси него и слабљење утицаја аристоркратије. На јужној граници оставио је у

стратешки важним утврђењима гарнизоне који су укупно бројали 3.000 шпанских

ветерана. Низоземцима су се све ове мере чиниле сувишним и сматрали су то атаком на

14

своју слободу. У јавном мњењу је владао страх да је основна краљева замисао да сведе

њихову земљу на положај шпанске колоније.

1.6. Гранвелина влада

Управу над Низоземском Филип II је поверио, као намесници, својој полусестри

Маргарети од Парме рођеној у Брабанту. Она није имала никаквог искуства у вођењу

државних послова па јој је као сива еминенција додељен поуздани Антоан Перено,

касније кардинал Гранвеле, образован и вешт администратор али славољубив и

похлепан човек. Био је одан краљу - у томе и грађењу сопствене каријере видео смисао

своје политичке делатности и мисије у Низоземској.4

Јаз између Низоземске и њеног владара се у првој половини 60-их година XVI

века све више продубљивао. Томе је било више разлога. У Француској су отпочели

верски ратови. Филип II одлучио је да подржи свог шурака, краља Шарла ИX и католике

и пошаље му упомоћ из Низоземске 4.000 Шпанаца и 1.500 Низоземаца. Политички

кругови у Низоземској су оправдано страховали да би претварање њихове земље у базу

за војну акцију могло да има трагичне последице у случају противудара Хугенота и

немачких протестантских кнежева. Краљевој одлуци била је противна намесница

Маргарета која се при том нашла на муци двоумећи се између послушности владару и

сопственог мишљења. Она и један део низоземске аристократије покушали су да убеде

Филипа II да ће бити боље ако пошаље Шарлу ИX већу новчану помоћ него војску. Али

Филип није имао новца тако да се оглушио о захтеве својих низоземских поданика.

Истовремено дао је дванаест пута већу суму новца од оне потребне Шарлу ИX за рат

против Турака на Средоземљу што је Низоземце учврстило у мишљењу да су њихови

проблеми за Филипа II од другоразредног значаја. Заоштравање односа између Шпаније

4    ?. Антоине Перенот де Гранвелле (1517-1586) Син Никлоласа Переноа чиновника који је постао државни секретар Карла В. Студирао је право у Падови и Лувену. Постао је свештеник потом бискуп Араса. Знање језика и образовање омогућили су му дипломатску каријеру. У Енглеској је 1554. уговарао брак између будућег краља Филипа II и краљице Марије Тјудор. Био је шпански делегат на мировној конференцији У Като-Камбрезију 1559. године. По напуштању Низоземске 1564. године учествовао је у преговорима о образовању Свете лиге против Турака која је резултирала победом код Лепанта. Био је вицекраљ Напуља (1571-1575) а потом шпански амбасадор у Риму. После тога вратио се у Шпанију где је био један од најважнијих краљевих саветника.

15

и Енглеске одмах се осетило по смањењу увоза енглеског сукна у Анверсу а касније је

дошло и до потпуног прекида послова са енглеским трговцима који су се преусмерили на

немачку луку Емден. Гусарење у Ла Маншу наносило је, такође, велике штете

низоземској трговини. Послови су лоше ишли и на Балтику.

Реформација која је током 50-их година стагнирала почетком 60-их добила је нови

замах. Сада се ширило Калвиново учење и под утицајем проповедника и због већег броја

француских хугенота који су пред прогонима и ратним разарањима потражили уточиште

у јужној Низоземској. Проповедници су били углавном протестанти који су се приликом

прогона склонили у иностранство и тамо, највише у Женеви, Хајделбергу и Лондону,

дошли под утицај Калвиновог вероучења.5 Из избеглиштва долазили су у домовину са

јасним догматским представама и спремни да истрају у борби за веру. За калвинизам се

опредељивало градско становништво али, као у Француској, и ситно племство које је

дуго било изложено економском пропадању. Уочљива је драстична разлика између раста

броја калвиниста и стагнације и опадања броја лутерана у Низоземској - 60-их година

било је само 5 лутеранских група - у Амстердаму, Антверпену, Мехелену, Бреди и

Воердену. Инквизиторе је запањило колико су неки протестантски вођи из редова

племства као Петер Бронкхорст и Јан Дењс мало упућени у веру за коју су иначе били

спремни да умру. Знали су једино против чега су били - богатства и фискалне

недодирљивости цркве, хапшења људи другачијег мишљења од стране црквених судова,

прожрдљивости, раскалашности и необразованости свештеника. Инквизиција је само

делимично успевала да спречи ширење јереси. Било је оних који су усудили да јој се

супротставе а неки су у страху напуштали земљу. Бегунци, углавном буржуји, носили су

са собом своју предузимљивост, радне навике, пословне тајне, техничке вештине и то

углавном у Енглеску пословног супарника Низоземске. Рачуна се да је тамо било око

30.000 низоземских избеглица који су доприносили развитку своје нове домовине.

1.7.Опозиција и смењивање Гранвеле

Организованија опозиција политици власти јавила се почетком 60-их и њу је

подстакла аристократија мада је у Низоземској било само 4.000 (0,1%) племића. Разлике

у богатству и утицају између овог малог броја аристократа биле су огромне. У вођству

опозиције истицала се једна мања група - Вилијем од Насауа принц Орански,

5    ?. само је 12 Низоземаца школовано у Женеви већи број је дошао из других протестантских центара

16

Ламорал гроф Егмонт, Филип Монморанси гроф Хорн.

Виљем Орански назван још и "Ћутљиви" једна је од најважнијих личности

европске историје. У време великих борби између протестаната и католика које су

раздирале стари континент он је био један од најистрајнијих бораца на протестантској

страни и вођа Холанђана у епским тренуцима њихове историје. Један син му је

киднапован умро у Шпанији, два брата су му погинула у борби против Шпанаца. Био је

ожењен невестама из најпознатијих протестантских породица. Његови потомак сео је

1688. на енглески престо. Кућа Оранских била је тако пар еxелланце протестантска

династија у Европи. Виљем Орански био је пореклом Немац. Наследио је пространа

имања у Низоземској, Франш-Контеу, кнежевину Оранж. Мада му је отац био лутеран

вратио је Виљема у католичанство да могао да добије ово велико наследство. Растао је на

двору Карла В у Бриселу и Бреди. Био је омиљени царев паж. Одмалена је упућиван у

тајне живота на двору али и у државне и политичке послове. Учествовао је у церемонији

Карлове абдикације у Бриселу 25. октобра 1555. Био је члан хабсбуршке делегације

приликом потписивања мировног уговора у Като-Камбрезију. Под Филипом ИИ био је

штатхолдер (гувернер) Холандије, Зеландије и Утрехта и члан државног савета

Низоземске.6 Био је, такође, склон пићу и раскошном животу. Његов дворац врвео је од

званих и незваних гостију за које су приређиване велике гозбе. Упркос огромном

приходу од 150.000 златника годишње Вилијем је био дужан шест пута толико новца.7

Ламорала Грофа Егмонта био је глас великог војника. Извојевао је 1558. године

славну победу над Французима код Гравелина. Био је смео и одлучан али кратковид

6    ?. Wиллем ван Орање-Нассау (1533-1584) најстарији син Вилијема грофа од Насау-Диленбурга. Имао је четири брата Јана, Лудвига, Хенрика и Адолфа. женио се четири пута и то увек ћеркама водећих протестантских племића - Аном ван Бурен богатом наследницом породице Егмонт; Аном ћерком кнеза изборника Морица Саксонског; Шарлотом де Бурбон-Монпансје; Лујзом ћерком хугенотског вође адмирала Гаспара де Колињија. Имао је 10 кћери и три сина: Филипа-Вилијема који је киднапован и одведен у Шпанију где је покатоличен; Морица; Фредерика-Хајнирха. Последња двојица су наставила његово политичко дело.

7 Остала је упамћена свадбена гозба гаргантуовских размера направљена приликом склапања његовог првог брака са Аном Саксонском. Венчање је обављено у Дрездену у присуству многих виђених званица из целе Европе, међу њима и данског краља. Требало је сместити и нахранити поред гостију њихових 5.647 коња и још 1.100 коња за њихову пратњу и на то је потрошено 4.000 мерова пшенице, 13.000 мерова ражи и 13.000 мерова овса. На свадби је попијено 3.600 акова вина и 1.600 буради пива.

17

политичар.8

Филип де Монморанси гроф Хорн био је у сродству са истоименом моћном

племићком кућом у Француској.9 Од 1549. је стално у присуству Филипа II као капетан

његове телесне страже. Заједно са краљем отишао је 1559. године у Шпанију где је

постављен за "суперинденданта за низоземске послове". Брзо је увидео да се све важније

одлуке доносе мимо њега па му је досадило да буде бескористан "украс" у Мадриду. У

јесен 1561. замерио се Филипу II по питању бискупија и овај му је дозволио да се врати

кући у Низоземску.

Главна мета напада опозиције био је Гранвела на кога је сваљивана сва кривица за

стање у Низоземској. Егмонт и Орански су одбили да учествују у раду државног савета

изјављујући да не желе да сносе одговорност за кардиналову политику. У име већине

аристократа обраћали су се Филипу II писмима у којима су у тамним бојама сликали

положај земље и за то оптуживали Гранвелу.

Против Гранвеле била је Маргарета. Сматрала је његову политику погрешном,

осећала се потиснутом у други план и знала да је кардинал опада у његовим извештајима

краљу. Било је ту и других, чисто личних, разлога за нетрпељивост према кардиналу.10

Маргарета је августа 1563. послала у Мадрид свог личног секретара Томаса де

Арментероса са подробним упутствима да убеди краља да је опозивање Гранвеле "и

пожељно и неизбежно". Филип II је попустио па је Гранвела 1564. године заувек

напустио Низоземску.

2. ПРВИ УСТАНАК (1565-1568)

2.1. "Писма из шума Сеговије" и "Компромис" из 1565. године

Гранвелин одлазак није поправио стање у земљи нити је учинио крај

незадовољству. Опозиција је желела и ублажавање Плаката и обустављање прогона

протестаната. Државни савет у Бриселу одлучио је да се обрати лично краљу са молбом

да се ублаже одредбе Плаката и тим послом је одаслан гроф Егмонт у Мадрид. У

почетку се чинило да ће Филип II изићи у сусрет жељама својих низоземских поданика.

8    ?. Ламорал Егмонт ван Гавре (1523-1568)

9    ?. Пхилип де Монтморенцy де Хоорн (1524-1568)

10    ?. сматрала је да није довољно подржавао њене напоре да ожени свога сина Алесандра Фарнезеа неком принцезом из куће аустријских Хабсбурговаца.

18

Разматрање могућности да се модификују Плакати а да се тиме не охрабри кривоверје

препуштени су теолошком већу (Јунта де теологос). Веће је саветовало да се ублаже

одредбе против протестаната али је коначну одлуку требао да донесе краљ. Егмонт је

касно схватио да се ради само о политичкој игри. Филип није желео да чини уступке али

је одуговлачио са одговором пошто је био сувише заузет припремањем похода против

Турака који су опседали Малту.

Када је септембра 1565. Малта деблокирана, одлука по питању протестаната у

Низоземској се више није могла одлагати и октобра 1565. донета је у виду докумената

познатих као Писма из шума Сеговије11. У њима су непомирљиво потврђене строге

одредбе против протестаната садржане у Плакатима из 1559. године и чак предвиђен

пооштрен прогон јеретика. Препознатљив је утицај војоде од Албе на доношење ових

докумената. Овај крути и непопустљиви војсковођа и државник био је неко време

одсутан са двора и неомиљен код краља. Сада је повратио свој утицај. Још у јуну 1565.

године пратио је краљицу Изабелу на састанак у Бајону у Француској где се ова сусрела

са мајком, Катарином Медичи и братом, француским краљем Шарлом ИX. Циљ састанка

је био да се превазиђу деценијске политичке размирице између две државе и подржи

француски владар у борби против протестаната. Ова демонстрација католичке

солидарности јасно је свима ставила до знања да Филип II неће бити попустљив ни

према својим поданицима низоземским протестанитма.

Писма из шума Сеговије узбукрала су духове у Низоземској. Страховало се да ће

краљ увести у њихову земљу шпанску инквизицију. Повод за окупљање опозиционо

настројених племића била је свадба Маргаретиног сина Алесандра Фарнезеа новембра

1565. године. Том приликом закључен је тзв. Компромис - савез племства за одбрану од

политичко-верског терора.12 Чланови су се заклели да ће се свим силама борити против

увођења инквизиције која"противуречи црквеном и грађанском поретку и доноси

растројство трговине, постаје извор побуна и изазива грађански рат". Претпоставља се да

11    ?. Тамо је био ловачки дворац Филипа II

12    ?. Текст уговора носи наслов Савез фламанског племства против шпанске инквизиције. Иницијатори за доношење овог текста били су ситни племићи Јохан и Филип Марникс (обојица школовани у Женеви), француски калвинистички свештеник Франсоа ду Јон (Јуниус)и око двадесет њихових истомишљеника. Аутор текста био је Јохан Марникс. Неки племићи су га потписали на Марниксовом имању близу Брисела а затим је израђено 6 идетничних копија које су разаслате на потписивање широм Низоземске.

19

је докуменат потписало око 400, већином ситнијих, племића. Представници магната су

углавном избегавали да ставе свој потпис и званично приђу Компромису мада су многи

од њих (као нпр. Виљем Орански) обећавали и пружали подршку савезу одбијајући да

спроводе краљеве наредбе у својим областима. Орански је саветовао бунтовницима да

поднесу петицију намесници и уз то приреде импозантну демонстрацију. То је учињено

5. априла 1566. године у Бриселу. Сакупило се неколико стотина племића који су

пратили своју делегацију до уласка у двор. У петицији је захтевано да се краљу пошаљу

делегати са молбом да се ублаже Плакати, да се сазову државни сталежи а да се до

краљеве одлуке ставе ван снаге одредбе прописане Плакатима. Указивали су на

опасност од устанка уколико се настави ранија политика. Изглед племића у изношеним

оделима изазвао је презриву примедбу једног од Маргаретиних министара "Вреди ли

владарко да се плашите ових просјака"(Геза - фр.Геуx, хол. геузен - просјак, одрпанац) и

тако су низоземски бунтовници добили надимак који су и сами прихватили и који ће с

поносом носити све време трајања борбе против Шпанаца.

Немоћна да се супротстави захтевима низоземских племића, Маргарета је

покушала да нађе компромисно решење. У поверљивом циркуларном писму разасланом

свим покрајинским управама и судовима као и у (исто тако тајном) документу званом

Модерација наложила је толерантније понашање према протестантима. Објављивање

ових наредби одложено је док се за њих не добије краљева сагласност.

2.2.Замах реформације - Иконоборачки покрет

Маргаретина попустљивост није одобровољила протестанте већ их је само

охрабрила да смелије иступе против власти и католичке цркве. Дошло је до праве

експлозије у давању одушка верским осећањима која је остала упамћена као

Иконоборачка помама. Мада то није било дозвољено, протестанти су почели да

организују велика масовна богослужења под ведрим небом чак и у градовима. Само у

области Антверпена богослужењима је пристуствовало око 30.000 људи. У Низоземску

су се вратили многи калвинистички проповедници који су провели дуго времена у

избеглиштву. Неки су долазили из Женеве а већина из Француске, Енглеске и Немачке.

Тамо су употпунили своје верско образовање и стизали у домовину непоколебљиви и

острашћени. После ватрених проповеди свештеници би повели своје следбенике на

уништавање слика и кипова светаца по црквама и других реликвија. Један од таквих

20

проповедника био је Себастијан Мате, шеширџија из Ипра, који је провео три године у

изгнанству у Енглеској. Он и његови следбеници, међу којима је било много повратника

из Енглеске су разарали унутрашњост цркава по Фландрији. Иконоборачки иступи су

уочљиви крајем јула 1566. године. Наступили су на југу свом силином између 10-15.

августа. До краја месеца су се, попут пожара, пренели на север, да би током септембра

захватили и најудаљеније тачке на североистоку земље. Само у Фландрији страдало је

око 400 цркава и других верских здања. Опозиционо племство и само склоно

калвинистима (ако не и калвинистичко) покушавало је да успостави ред. На својим

поседима дозволили су слободно исповедање вере али су се исто тако обрачунали са

разулареним иконоборцима који су се оглушили о наредбе и наставили са руинирањем

цркава.

2.3. Гушење устанка

Ситуација се у Низоземској јако заоштрила. После провале иконоборачког гнева

Филип II је постајао све чвршћи у уверењу да са јеретицима не вреди преговарати. За

хаотично стање у Низоземској кривио је тамошње крупно племство које није ни хтело ни

могло да угуши немире. На шпанском двору је одраније превладавало мишљење да се

ред може успоставити само силом али је Филип II морао да током 1565. војне

потенцијале употреби против Турака на Средоземљу. У току 1566. процена је била да ће

Турци своје снаге усмерити ка Мађарској а да ће западно Средоземље бити релативно

сигурно што је Шпанији дало могућности да одахне и усредсреди се на низоземски

проблем. И са материјалне стране било је места оптимизму. Пристигла је флота из Новог

Света носећи драгоцени терет од преко 4 милиона дуката. Замишљено је да се у Италији

окупи језгро војске којој ће се прикључити трупе из Немачке и Низоземске тако да би се

у лојалном Луксембургу концентрисала армија за интервенцију јачине око 60.000 људи.

Одлучено је да се заповедништво повери војводи од Албе13Име овог искусног војсковође

и државника уливало је страхопоштовање. Био је непопустљиви католик и чврсте руке у

обрачуну са противницима. Учествовао је у Италијанским ратовима, његове трупе су

одиграле пресудну улогу у великој победи над коалицијом немачких протестаната код

Милберга 1547., ратовао је с Турцима на Средоземљу, био је члан шпанске делегације

при потписивању мира у Като-Камбрезију. У приправност су стављени шпански

13Фернандо Алварез де Толедо 3. војвода од Албе (1507-1582)

21

ветерани у Милану - њих око 8.000. У Ломбардију су крајем године већ пристизале

шпанске војске са Сицилије и из Напуља.

Знајући за шпанске војне припреме побуњеници у Низоземској су покушавали да

организују одбрану. Користећи породичне везе и дипломатску вештину водили су

преговоре са немачким протестантским кнежевима покушавајући да добију војну помоћ.

Неке од калвинистичких конзисторија дошле су на идеју да краљу поунуде велику своту

новца у замену за верску толеранцију. Конзисторија у Генту понудила је 3 милиона

флорина и поднела петицију са захтевом за верску толеранцију владиним

представницима 27. октобра 1565. године. Не чекајући одговор почели су са сакупљањем

новца. За само осам дана сакупљена је шестина обећане суме и похрањена у Антверпену.

У случају да се краљ не сагласи са понудом одлучено је да се новац утроши на одбрану.

За војног заповедника постављен је барон Хенри де Бредероде.Неки од ранијих вођа

опозиције држали су се по страни а неки су помогли краљеву војску.

Маргарета је такође почела да врши војне припреме за гушење побуне. Уз помоћ

и подршку лојалног племства и новца из Шпаније сакупљено је (поред већ

стационираних 3.000 Шпанаца) око 7.500 војника. На челу војске били су низоземски

племићи одани краљу - гроф Берлемонт, Меген, Аремберг. Неки градови су дозволили

улазак владиним трупама. Они који су одбили да приме владине гарнизоне проглашени

кривим за издају. Маргаретине трупе нису биле јаке - побуњеничка војска била је још

слабија и лоше организована тако да је само спорадично пружила отпор који је брзо

сламан. Градови који су покушавали да се одупру били су изоловани и залуд су се

надали помоћи. Тромесечни отпор пружио је Валенсијен. Покушај да се опседнути град

деблокира сломљен је у бици код Ватерлоса где су Гези потучени. Док су вођи побуне

тражили помоћ од француских хугенота Валенсијен је исцрпељен морао да се преда.

Виљем Орански није указао отворену помоћ устаницима а гроф Егмонт је чак оружјем

помогао владину војску. До априла 1567. краљеве трупе су овладале северним деловима

земље који су најдуже пружали отпор а вођи побуне су морали да се спашавају

бекством. Орански је отишао у Немачку а затим и Бредероде.

2.4. Долазак војводе од Албе и терор

Маргарета је послала специјалног емисара у Шпанију да убеди Филипа II у

излишност слања шпанских трупа јер је ред у земљи успостављен. Владине снаге у

22

Низоземској бројале су већ 10.000 људи. Међутим било је касно. Управо истога дана када

је изасланик стигао (17. априла) Алба је већ био кренуо да се придружи војсци окупљеној

у Ломбардији. Армада се 24. јуна кренула преко Алпа а 3. августа прешла је границу

Низоземске код Тионвила. Преко Луксембурга војвода је 23. августа 1567. свечано ушао

у Брисел. Иза строја шпанских терциоса у коме су марширали Шпанци, Немци,

Италијани, Валонци , вукла се поворка коморџија, проститутки и свакојаког шљама који

је био неизбежан пратилац свих војски тога доба. Становништву је било јасно да га

чекају црни дани. Алба је предао Маргарети акредитиве и саопштио циљ своје мисије -

да изврши пацификацију земље како би припремио краљев долазак. Одмах је предузео

енергичне мере у том правцу не примајући никакве сугестијие од Маргарете. Понашао се

као у окупираној земљи. Распуштени су војници које је она мобилисала под изговором да

међу њима има много лутерана. То је било истина али су се у борби добро показали и

њихово колективно отпуштање из службе било је отворено понижење за Маргарету.

Његове трупе распоређене су у градове близу Брисела и одмах се отпочело са изградњом

утврђења. То је била непопуларна мера јер су осиони и разуларени Шпанци брзо постали

несносан терет становништву.

Само недељу дана после уласка у Брисел, 5. септембра 1567. године Алба је

установио посебан суд тзв. Веће за немире које је прозвано Крваво Веће. Већу су биле

подређене ниже судске инстанце по провинцијама. Пред овим судом се у току од шест

година појавило око 12.000 оптужених од чега је око 9.000 осуђено на губитак дела или

целе имовине а преко 1.000 је погубљено. На смрт су осуђени неки од вођа опозиције

против Гранвеле који нису узели отвореног учешћа у побуни - у пролеће 1568.

погубљени су Егмонт и Хорн. Неки су осуђени на смрт у одсуству као Виљем Орански и

Хогстратен који су се склонили у Немачку. За своју судбину стрепели су и племићи који

су све време лојални краљу као Шарл гроф Меген који је командовао лојалистима у

гушењу побуне. Калвинисти су прогањани а забрањене књиге јавно паљене.

Алба је предузео читав низ мера за учвршћивање централне власти и постајало је

јасно да је крајњи циљ потирање свих локалних слобода и претварање Низоземске у део

шпанске империје. Како је често истицао "Низоземском се мора управљати оданде (из

Мадрида) а не одавде (из Низоземске). Маргарета од Парме је пошто је потиснута у

други план и разочарана политиком терора одлучила да се одрекне намесништва и већ се

23

крајем 1567. повукла у Италију. Алба до тада врховни заповедник оружаних снага сада је

постао генерални гувернер Низоземске. Државном већу било је ускраћено учествовање у

одлучивању. Извршна власт пренесена је од постојеће администрације састављене од

Низоземаца на Шпанце и Италијане из Албине околине - његово лично веће (Цонсејо де

Цамара - кабинетско веће) које је практично издавало задатке централним органима

власти. Основане су нове епископије које су толико дуго биле предмет спора између

Филипа и Низоземаца. Неке, непопуларне мере биле су ипак позитивне. На Албину

иницијативу унификовано је и кодификовано криминално право које се до тада

разликовало од покрајине до покрајине што је отежавало рад судова.

За издржавање војске Алби је било потребно 1.873.000 флорина а за

администрацију 2.312.000 флорина. Филип II му је јасно ставио до знања да Шпанија

неће учествовати у тим трошковима. У пролеће 1569. сазвани су државни сталежи и

њима је предложено да се уместо привремене новчане помоћи уведе стални порез: 1%

("стоти новчић") на покретну и непокретну имовину, 5% на сваки уговор о продаји

земље и 10% на продају покретних ствари. Последњи порез није био ништа друго до

стара арапска Алкабала која је постојала у Шпанији. У земљи са врло развијеном

трговином каква је била Низоземска овај порез је претио да поремети читав привредни

живот. Сталежи су категорички одбили да уведу десетопроцентни порез. Међутим сталне

претње поткрепљене кантоновањем шпанских трупа по градовима принудиле су сталеже

да попусте. Они су пристали да дају 4.000.000 флорина за одлагање пореза од 5% и 10%

на две године. Међутим порез од 1% почео је да се наплаћује одмах. Његово саккупљање

није, како је то иначе било уобичајено, поверено сталежима, већ је за то посебно

ангажована читава армија порезника одговорних централној управи. Пошто је порез од

1% донео у прве две године знатне приходе (3.300.000 ф) Алба је инсистирао на порезу

од 10% сматрајући да ће добитак за државну касу бити још већи. Како су сталежи

пружали отпор увођењу новог пореза Алба је одлучио да новац сакупља без обзира на

њихову сагласност. Низоземски трговци и занатлије одговорили су општим штрајком.

читава трговина а с њом и индустрија су замрле. Расла је незапосленост а с њом и

опасност од побуне. "Десети новчић" постао је црвена крпа за Низоземце. Он је био

оличење шпанске власти, свих зала које им је она доносила и коју су мрзели али и

симбол њихове борбе - новчић је био насликан на неким заставама које су се вијориле на

24

катаркама бродова холандских гусара-одметника (морских геза). "Десети новчић"

помињао се у 29 од укупно 108 побуњеничких песама колико их је забележено.

3. ДРУГИ УСТАНАК (1569-1576)

3.1.Снаге отпора

Мада је устанак од 1567. угушен отпор је и даље тињао. Велики број

незадовљника прикључивао се одметничким дружинама тзв. Шумских и Морских Геза

(Боисгуеуx и Гуеуx де Меер). Шумски гези су нападали цркве и манаситре (често су

убијали и католичке свештенике). Морски гези регрутовали су се од приморског

становништва Холандије, Фризије и Зеланда. Одавали су се гусарењу нападајући бродове

свих застава што је наносило озбиљне штете низоземској трговини. У гезама било је

много племића калвиниста који су често заузимали командне положаје. Њихови земљаци

у Енглеској образовали су читаву мрежу за продају опљачкане робе. Гусарска флота, која

је неко време била под контролом Виљема Оранског бројала је око 30 бродова.

После слома побуне и у време Албиног терора отишло је из Низоземске у

иностранство око 60.000 људи. Земљу су напуштале целе протестантске заједнице из

појединих градова.14 Вођи побуне који су се налазили у емиграцији нису мировали. Они

су се и даље обраћали за помоћ немачким протестантским кнежевима и хугенотима у

Француској. Учињено је неколико мањих покушаја да са војском упадну у Низоземску и

подигну устанак. Следили су покушају Лорда Ханекампа, фебруара 1568. са око 100

људи. Затим је де Вилерс упао из Лимбурга са војском од 3.000 људи али су их после

само пет дана Шпанци одсудно тукли 25. априла код Еркеленца. Успешнији је био

Лудвиг од Насауа, брат Виљема Оранског, који је упао само неколико дана доцније са

око 10.000 војника већином немачких најамника. Он је тукао владине трупе код

манастира Хајгерла близу Винсхотена. Установио је штаб у варошици Делфт и

организовао поморску везу са Енглеском где је велики број низоземских избеглица

сакупљао новац за борбу против Шпанаца. Краљевска флота покушала је да нападне

Делфт али су је морски гези потукли. Побуњеницима је пошао у помоћ француски

хугенотски одред јачине 3.000 људи који је војска Шарла ИX масакрирала код Ст.

Валерија. Није био срећнији ни одред шумских геза који је пристигао из Енглеске. Сви су

похватани и после мучења погубљени. Са војском Лудвига Насауског обрачунао се у

14    ?. У Ахену их је било 3.000; Емдену 5.000; Хамбургу 2.000; Везелу 7.000; Лондону 3.500; Норичу 4.000.

25

лето 1568. лично Алба. Побуњеници су били потучени. Неки су да би избегли кланицу

покушавали се спасу препливавајући Емс који је ту био широк више од два километра

али је малом броју то пошло за руком. Најозбиљнији покушај да подигне устанак

направио је вођа опозиције Виљем Орански. Он је на челу војске од 30.000 људи ушао у

Брабант. Као и у претходним случајевима већина његових земљака није се усуђивала да

му пружи подршку. Алба је једноставно блокирао пут ка Бриселу и сачекао да се војска

Оранског сама оспе па је тек потом нагнао на повлачење. Боље среће нису били ни неких

1.200 низоземских протестаната који су се борили против католика у Француској. Они су

заједно са својим саборцима хугенотима тучени код жарнака и Монтконтура - у обе

битке су на страни католика учествовале и Албине трупе.

3.2.Заузимање Брила и почетак устанка

Спољнополитичка ситуација поправила се у корист Низоземаца после мира у Сен

жермену, склопљеног августа 1570. између Шарла ИX и хугенотских вођа, којим је

окончан трећи верски рат у Француској. Протестанти су извојевали повластице за себе и

приближили се краљу. Велики утицај на младог монарха имао је хугенотски вођа

адмирал Гаспар де Колињи кога је Шарл ИX називао оцем. И низоземски протестантски

команданти Виљем Орански и његова браћа сматрани су "добрим рођацима и

пријатељима" француског краља. Гроф Лудвиг од Насауа добио је краљевску пензију.

Колињи је имао врло амбициозне политичке планове. Намеравао је да политички

уједињену Француску супротстави Шпанији. Први корак у том правцу требало је да буде

материјална и војна помоћ устаницима у Низоземској. У том подухвату требало се

ослонити на Енглеску. Колињи је веровао да ће се становништво Низоземске радо

присајединити Француској. Зато треба штедети комуникације низоземске трговине.

Ударац би морао да буде задат директно, заузимањем великих градова. Народ не би

требало оптерећивати логоровањем великих гарнизона. Задатак Француске је

првенствено да истера Шпанце и помогне земљи да задобије слободу а онда ће она само

доћи под власт француског краља. За подухват је била заинтересована и Енглеска такође

шпански непријатељ. Потписан је и споразум о сарадњи Француске и Енглеске у Блоа 19.

априла 1572. године. Као савезник био је узиман у обзир и турски султан али до

споразума и заједничке акције није дошло. Одустала је и Енглеска. Елизабета је била

засута жалбама трговаца на штете које су претрпели због гусарења "морских геза" и

26

отказала им уточиште у енглеским лукама. Гези су сада морали да потраже повољно

пристаниште и базу у Низоземској које би им послужило као упориште. Један од

капетана дошао је из Брила градића од 3.000 становника у јужној Холандији и уверио

своје другове да место испуњава све услове за поморску базу и да би се могло лако

заузети. Ово је дочуо шпански амбасадор у Лондону и известио о томе претпостављене

али је писмо стигло сувише касно. Гези су 1. априла 1572. са 24 мања брода и око 300

људи под командом Виљема Ла Марка заузели Брил тиме је почео други устанак у

Низоземској.

Брил је одмах постао стециште бројних незадовљника који су се свакодневно

сливали у овај градић. Уједно био је прави мостобран за помоћ с мора и даље подухвате

на копну. Виљем Орански и Лудвиг од Насауа живели су у то време у Ла Рошелу

славном хугенотском упоришту и гусарском гнезду у Француској. Тамо су опремили још

једну флоту којом су транспортовали трупе и команданте за Брил. Пристизао је и новац

из Енглеске који су сакупљале калвинистичке заједнице у егзилу.

Планови Оранског и његових следбеника почели су да се остварују. Следећа мета

био је Монс главни град Еноа покрајине на југу која се граничила са Француском. Град је

био јако утврђен још за време Карла В у време ратова између Хабсбурговаца и Валоа.

Уходе су јављале Лудвигу Насауском да је град слабо брањен и да може рачунати на

подршку становништва. Рано ујутру 24. маја Лудвиг од Насауа ујахао је у Монс.

Тамошња протестантска заједница му је, после неколико сати убеђивања пружила

подршку и ускоро је град заузет од војске коју су чинили 1.500 низоземаца и хугенота

пристиглих из Француске и 1.000 становника Монса. Истовремено је други одред који је

предоводио Франсоа де ла Ну, један од најчувенијих хугенотских војсковођа (касније

градоначелник чувеног хугенотског упоришта Ла Рошела) заузео Валансијен мада се

шпански гарнизон држао још увек опкољен у цитадели. Устаници су зе заносили идејом

да изведу изненадан препад на Брисел и заробе војводу од Албе што се није десило.

Трећа устаничка војска предвођена грофом ван ден Бергом продрла је у средишњу

низоземску из Немачке и такође без много борбе заузела Цитфен. Алба је одлучио да

већину својих снага повуче према југу наспрам Монса тако да су у року од шест недеља

велики делови Низоземске били напуштени од шпанских трупа и пали у руке

устаницима. Градови су заузимани често само од неколицине устаника којима су њихови

27

пријатељи и истомишљеници отварали капије. Само је неколико градова на

североистоку остало под шпанском контролом. Војвода од Албе није могао да зарати са

Француском нити да своје трупе расплине по целој земљи па је све снаге усмерио на

опсаду Монса.

3.3. Шпанска противофанзива и крах устанка на југу

Сви планови устаника ослањали су се на Француску. Вођи су одаслали у Париз

Јана де Хангеста од Женлиса Колињијевог рођака да тражи помоћ. Шарл ИX није желео

отворен сукоб са Шпанијом али је под утицајем Колињија одлучио да помогне у

деблокади Монса Женлис је напустио Париз са војском од 6.000 хугенота. На само

неколико километара од опседнутог града упао је у заседу и његова војска је била

потпуно сатрвена од Шпанаца и од тамошњих сељака који су још увек сматрали

Французе непријатељима. Виљем Орански је по обичају наступао срачунато. Он је из

свог породичног имања Диленбург у Немачкој са 20.000 војника кренуо преко Рајне у

Низоземску, заузео неколико мањих градова, зауставио се и чекао да Француска објави

Шпанији рат. До тога није дошло. Уследио је познати покољ хугенота у Паризу у

"Вартоломејској ноћи" између 23. и 24. августа који је резултирао новим верским

ратовима у Француској. То је био велики ударац за устанак у Низоземској. Виљем

Орански је очајавао "све наше наде смо полагали у Француску". Знао је да мора

ослободити опсаде Монс у коме му се налазио брат Лудвиг од Насауа јер ће у противном

изгубити поверење становништва и својих следбеника. Освојио је читав низ градова али

није тиме испровоцирао акцију Албе који је упорно стајао под под Монсом. Тада је

Орански кренуо према опседнутом граду покушавајући да изнуди одсудну битку. Алба је

мудро одуговлачио, очекујући, поучен ранијим искуством, да се непријатељска војска

измори и понестане новаца за плате што ће довести до осипања. Одреди Оранског

разуздани, рђаво и нередовно плаћани, пљачкали су становништво више но

дисциплинована шпанска војска. После кратке борбе 12. септембра 1572, Шпанци су

нађачали Оранског и он је морао да се повуче. Монс се 19. септембра предао. Лудвиг од

Насауа је од победника добио дозволу да са пратњом, под оружјем напусти град

препуштајући становништво милости Шпанаца. Алба је после три дана ушао у град и

одмах организовао суђење свима који су сарађивали са устаницима. Извршено је

мноштво смртних казни и конфискација имовине. Орански се повукао у Мехелен али га

28

је Алба и одатле потиснуо. Шпанске трупе су за одмазду, Мехелен, црквено седиште

Низоземске опљачкале "као да је то био турски град". Пленом је Алба исплатио своје

трупе и наставио да продире према северу трудећи се да отсече западне провинције од

Немачке како би спречио евентуалну помоћ немачких кнежева. После страшног покоља

који је извршио над градом Цитфеном (забележено је да су крици жртава ођекивали

миљама уоколо до ушију устаничких команданата који су се претходно повукли) остала

насеља на реци Изелу предала су му се без отпора. Пошто је град Норден на Зојдерзеу

покушао да пружи отпор збрисан је са лица земље. Људи су убијани у масама. "Ниједан

мајчин син није побегао" писао је Алба Филипу II.

3.4.Устаничка власт у северним провинцијама

Сада су северне покрајине Холандија и Зеландија остале једино жариште отпора

и устаничка слободна територија. Виљем Орански се са остацима војске повукао у

Холандију. "Ћутљиви" је као војсковођа иза себе имао више неуспеха него победа.

Његова дипломатска достигнућа нису била ништа боља - страну помоћ о којој је стално

говорио није успео да обезбеди. Опседнуте устаничке градове није успео да ослободи од

шпанске војске. Био је као риба изван воде - није био војник од заната а од њега се

очекивало да бије борбу на живот и смрт; иаколутеран морао је да се ослања на

калвинисте и католике; припадао је високом племству а раме уз раме с њим борили су се

трговци, занатлије и одметници. У Холандију је пристигао само са 80 коњаника међу

којима није било угледнијих људи. Становништво га је, ипак, са одушевљењем дочекало.

Терен му је био припремљен шест месеци раније - крајем јуна 1572. године. Док је

устанак пламтео пуном жестином Виљем Орански је преко свог опуномоћеника, Филипа

Марникса, предложио сталешким скупштинама Холандије, Зеландије и Утрехта да га

признају за Штатхолдера (Штатхалтера - гувернера). Тражио је такође да се он и сталежи

међусобно обавежу да неће склапати сепаратни мир са Албом; да сталежи обезбеде

новац за морнаре и војнике а заузврат ће команда над војском и морнарицом бити

заједничка; да се гарантује слобода вере и протестантима и католицима. Сталежи су

понуду прихватили и тако је Виљем Орански постао штатхолдер ове три провинције. По

питању војне и извршне власти дате су му исте ингеренције које су раније имали

краљеви штатхолдери с тим што више није имао надређене у Бриселу. Доминантан

политички и социјални значај добило је градско становништво. Оно је чинило огромну

29

већину посланика у сталешким скупштинама Холандије и Зеландије. Део племства

прешао је у непријатељски табор па су њихова земљишта конфискована. Тиме се битно

умањила политичка моћ аристократије. У сталешким скупштинама Холандије и

Зеландије градско становништво чини огромну већину. У Зеландији је однос био 1 према

6 у корист грађанства на штету племства. Сељаштво, већином католичко, држало се

према устанку прилично равнодушно понекад и непријатељски.

Виљем је од сталежа добио велика, готово диктаторска, овлаштења. Као војни

заповедник могао је да суверено одлучује о свим питањима која су се тицала државне

безбедности. Власт му је спутавало то што је располагање државним новцем било у

надлежности сталежа. Ови су тежили да терет пореза свале на шире слојеве

становништва па се јавља мноштво пореза на робу широке потрошње (то је остало

карактеристично за Холандију и у доцнијем периоду) док су слабији били намети на

трговину и производњу.

Обећања о верској толеранцији поштована су спочетка. У северне покрајине

стигао је из емиграције велики број загрижених калвиниста. И сам Виљем "Ћутљиви"

прешао је из лутеранске у калвинситичку вероисповест. Изграђена је и црквена

организација. На челу цркава биле су конзисторије (хол. керкераад) у које су улазили

свештеници и угледни чланови заједнице. Изнад конзисторије био је презвитеријум (хол.

цласис) у који су улазили сви свештеници са једне територије и по један лаик из сваке

конзисторије. Презвитеријум је надгледао црквене послове свих конзисторија које су га

сачињавале, посебно проверавајући могуће римокатоличке тенденције међу

свештенством како би се обезбедило проповедање "истинске речи". На врху хијерархије

био је синод. Сталежи Холандије су 1573. забранили јавно исповедање католичке вере и

многи црквени поседи су конфисковани. То говори о борбености протестаната и њиховој

водећој улози у устанку јер су још 1587. чинили само 10% становништва док су остало

били католици. Важно је поменути и оснивање универзитета у Лајдену 8. фебруара 1575.

који је организован по угледу на Калвинову академију у Женеви мада су већину

студената чинили католици а ни сви предавачи нису били калвинисти. Намера је била да

се на њему у хуманистичком духу образују будући администратори и калвинистички

проповедници.

На спољнополитичком плану Виљем Орански се ослањао првенствено на помоћ

30

протестантских земаља. Енглеска краљица Елизабета послала је 1572. године 500.000

флорина и нешто људи под сер Хамфријем Гилбертом и дозволила је да се по Енглеској

сакупљају прилози и добровољци за помоћ устанку. Крајем исте године забранила је

сваку званичну помоћ Низоземцима. Шкотска је такође апеловала код становништва за

помоћ устанку па се до 1576. на бојном пољу у Низоземској борило око 2.000 Шкота.

Добровољци, већином тврди калвинисти, стизали су и из Немачке и Француске.

На руку устаницима ишле су и географске одлике простора. Холандија и

Зеландија биле су испресецане рекама, каналима, каналима за исушивање, потоцима на

чијим су се обалама налазили високи насипи као одбрана од поплава. Крај је такође пун

језера и широких речних ушћа. То је прилично успоравало кретање и снабдевање

шпанске војске. Приликом опсаде градова од стране Шпанаца Холанђани су прибегавали

рушењу брана и изазивању поплава. На тај начин су знатно отежавали положај шпанској

опсадној војсци и олакшавали бродовима морских геза да притекну упомоћ

опкољенима.15 Северне покрајине располагале су и са низом јаких утврђења која је

подигао још Карло V у току ратова са Французима. Фортификације су грађене према у

новим правилима ратне технике и за разлику од средњовековних тврђава њихови дебели

бедеми од опеке и земље били су у стању да издрже артиљеријску ватру. Она се више

нису могла заузети на традиционалан начин рушењем бедема и масовним јуришем већ су

захтевала од нападача да приступи дуготрајној опсади и исцрпљивању бранилаца.

3.4.Наставак војних операција 1573-1574. године и смењивање војводе од Албе

Пошто је заузео Цитфен и Нарден, Алба је крајем 1572. године отпочео са

опсадом Харлема која је потрајала читавих седам месеци - до 12. јула 1573. године. Град

се предао после обећања да ће сви у њему бити поштеђени. Међутим, после предаје цео

харлемски гарнизон, изузев енглеских и немачких војника био је побијен. Погубљени су

и неки чланови градске управе. У Харлему је било укупно око 2.300 жртава. И за шпанце

је то била Пирова победа. Процењује се да су у току опсаде изгубили можда и 10.000

људи. Албин обрачун са посадом Харлема није био само варварски него и са војно-

политичког становишта неразуман чин. Осудио га је и сам Гранвела који је тада

15    ?. Када су Шпанци 1576. године озбиљно угрозили слободну територију Орански се чак заносио опасном замисли да сасвим потопи и Холандију и Зеландију и исплови са лојалним становништвом у неку другу земљу како би их спасио од мучења краља и католика.

31

управљао Напуљем. Оценио је да ово може бити прекретница у рату јер се поучени

примером Харлема браниоци других градова неће предавати него ће се борити до

последњег.

Албин положај био је у сваком случају незавидан. Увођење алакбале да би се тиме

финансирале војска и администрација у Низоземској показало се као погрешан потез. У

току 1570-71. приходи из Низоземске износили су око 8.800.000 флорина док је из

Шпаније стигло 1.100.000 флорина. Међутим када су сукоби избили 1572-1573. све се

преокренуло - у Низоземској је сакупљено само 1.800.000 флорина док је Метропола

морала да учествује са 6.900.000 флорина. Рат је сваког месеца коштао 600.000 дуката.

Уплетен у ратовање с Турском Филип II себи није могао да допусти такве издатке али је

у Низоземској укинуо омрзнуту алкабалу од које није било користи већ је само један од

узрока незадовољства и устанка. Алба је својим војницима дуговао плату за 18 месеци

(последњу су примили априла 1572.) у износу од 6,5 милиона дуката што је слабило

морал трупа које су удаљене од завичаја трпеле велике физичке напоре, студен и тешке

губитке. чаша се прелила када им је, поред свега, Алба забранио да опљачкају Харлем и

домогну се плена. Војници су почели да се буне чак су нудили своме непријатељу

Виљему Оранском да узме град натраг за 40.000 дуката. Војводи од Албе је требало две

недеље времена и доста новца да би их умирио. Они су и даље остали незадовољни. Сви

промашаји Албине политике дошли су до изражаја приликом опсаде Алкмара која је

отпочела августа 1573. године. Посада се одлучно бранила верујући да у случају

заузимања града Шпанци неће никог поштдети. Шпански војници су септембра одбили

наређење да изврше јуриш на Алкмар што се поновило и октобра месеца. Претила је

опасност да Холанђани рушењем брана потопе околину. Алба је био присиљен да дигне

руке од опсаде.

У метрополи се озбиљно разматрало смењивање војводе од Албе. У ствари краљ

је још у јесен 1571. потписао документ којим се за управљача Низоземске одређује Дон

Хуан де ла Серда војвода од Медине-Сели. Он је са овлаштењима стигао у Низоземску

маја 1572. када су већ избили отворени оружани сукоби. Филип II је сматрао да је у овом

тренутку Алба због својих војничких квалитета незаменљив па је ступање на гувернерски

положај Медина-Сели-ја одложено до даљњег. Медина-Сели се показао склон да саслуша

сугестије лојалног низоземског племства које се жалило на Албу што је навело краља да

32

га сматра сувише меким. И Алба и Медина-Сели су опозвани и 17. новембра је стигао у

Брисел нови гувернер Дон Луис Рекенсес који је до тада управљао Ломбардијом.

Рекенсес је морао да се суочи са тешком ситуацијом коју му је у наслеђе оставио његов

претходник. Неке ствари се једноставно нису дале исправити. Устаници су на војном

плану били у замаху а шпанске трупе све склоније отказивању послушности. Прва

година Рекенсесове владе, 1574, почела је лоше. Морски гези су 29. јануара на ушћу

Шелде потукли краљевску флоту и заузели Миделбург последње ројалистичко упориште

на острву Валахерн. Шпанци су марта 1574. опсели Лајден. Брат Виљема ћутљивог

Лудвиг од Насауа је сакупио војску од 2.000 коњаника и 6.000 пешака. Њу је сачињавао

свакојаки олош а рђаво плаћани војници били су склони пљачки и другим изгредима.

Војске Лудвига од Насауа и Виљема Оранског требале су да се споје у близини Лајдена и

покушају деблокаду града. До одсудне битке дошло је код Мока 13. априла 1574.

године. Боље увежбани шпански ветерани су до ногу потукли шаролику војску

Насауског а он и његов брат Хенри су погинули. Одмах сутрадан после победе

неисплаћени шпански војници су се побунили и самовољно одмарширали на Антверпен.

Ставили су овај велики и богати град лојалан краљу под опсаду с намером да изнуде

милион флорина што су крајем маја и успели. Тек тада вратили су се под Лајден и

приступили опсади града која је трајала од маја до октобра 1574. године. Када је Рекензес

по ко зна који пут позвао седог песника Ван дер Деза, кога су становници Лајдена

изабрали за свога генерала, да се преда он је одговорио:"Када више не будемо имали шта

да ждеремо пождераћемо своју леву руку; десна ће нам бити довољна да одбранимо своју

слободу. Град је био на рубу пропасти када су се холандски сталежи одлучили на

очајнички корак - отварање брана и плављење земљишта. Море се разлило преко

широких равница до градских бедема. Усред ноћи шпанским опсађивачима је изненада

запретила смрт дављењем у морским таласима. Нигде није било узвишице како би могли

да се спасу. Оне који су се пењали на дрвеће обарали су меци устаника. Хиљаду и пет

стотина шпанских војника се удавило у плими која је све више расла док су се остали

спасили укрцавши се на бродове. Флота морских геза довезла је намирнице

становништву избезумљеном од глади. Убрзо је Виљем Орански ушао у град и

становништво се јецајући и кличући тискало око свога спасиоца. За херојски отпор

33

Шпанцима Виљем се грађанима Лајдена одучио оснивањем универзитета у овом граду.16

3.5 Покукшај смиривања 1575.

Шпански војници су негодовали. Били су спремнији на побуну него да трпе још

једну оштру холандску зиму. Шпанија је била пред финансијским колапсом. Да ствар

буде још гора Турци су у јесен 1574. године повратили Тунис, заузет од Шпанаца

претходне године, као и утврђење Ла Голету важну стратешку тачку. Изгледа да је и

Виљем Орански преко својих агената подстицао Турке на то. У Мадриду је расположење

било песимистично. Филип II је једном приликом изјавио "Мислим да ће Низоземска

бити изгубљена због недостатка новца, тога сам се увек плашио...Ми смо у великој

невољи и наши непријатељи то добро знају и зато неће да пристану на споразум."

Рекенсес је путем посредника др Леонимуса Елбертуса ранијег адвоката и пријатеља

Виљема Оранског покушао да приволи устанике на мирно решење. Преговори су вођени

у Бреди. Одмах се видело да су наде за постизање споразума мале. Низоземци су

пристали да прихвате краљеву врховну власт (краља формално нису ни збацили него су

се борили против "његових злих саветника").Тражили су гаранције да неће бити

никаквих консеквенци пошто положе оружје и захтевали да се шпанске трупе повуку из

земље. Инсистирали су на толерисању калвинистичке вероисповести. Шпанци су били

спремни да изађу у сусрет свим захтевима чак да поврате конфисковану имовину свим

католицима или онима који су спремни да се врате у католичанство. По верском питању

нису пристајали ни на какве уступке. Нудили су једино рок од шест месеци да

протестанти продају своју имовину и напусте земљу. Свесни слабости Шпаније,

повољности свог војног положаја и тврдокорни калвинисти Холанђани нису желели да

се одрекну вере. Без даљих инструкција од Филипа непопустљивог непријатеља

протестаната Рекенсес је морао да јула 1575. прекине преговоре у Бреди.

Шпанском гувернеру није остало ништа друго но да ратује и показао се као

талентован војник а терциоси су још једном посведочили своје јунаштво. У јесењој

офанзиви 1575. године шпанске трупе су покушале да пресеку на двоје устаничку

територију. Операције су се по њих одвијале успешно једина сметња остао је град

Зикерзе. Оба команданта и Рекенсес и Орански веровали су да се ради о преломном

16    ?. У разговору са истакнутим грађанима Орански им је у знак почасти оставио да бирају између две жеље - ослобођења од свих пореза или оснивања универзитета. Године 1575. основан је и освећен универзитет.

34

моменту рата. Орански је страховао да ће заузимање града ослабити његов стратешки

положај и да ће његов углед у очима европских владара пасти. Нису били у праву.

Зикерзе је пао и ништа није било одлучено.

3.6. Виљем Орански у јужним провинцијама - Дон Хуан Аустријски као намесник

Филип II је септембра 1575. објавио банкрот државне благајне други у току своје

владавине (први је био 1557.). Војска у Низоземској није била исплаћена већ дуже

времена - 1576. пешадији је дугована зарада за две а лакој коњици чак за шест година

службе. Војници су давали одушка свом незадовољству у честим побунама, изгредима и

пљачки. Оваквп понашање постало је несносан терет чак и за становнике јужних

покрајина у којима није било побуне. То је озбиљно дискредитовало шпанску власт.

Водећи политичари јужних провинција почели да се организују у циљу одбране од

разбојничких напада разуларених војника. Одлучили су да сазову заједничке сталеже

свих провинција сем побуњених Холандије и Зеландије. Недуго затим су истакнути

чланови појединих сталежа почели да ступају у везу са Виљемом Оранским. Он је имао

много својих присталица и агитатора у јужној Низоземској који су инсистирали на

политичком јединству целе Низоземске а истицали Оранског као заштитника слободе и

независности заједничке отаџбине. Истина је било да су Холандија и Зеландија у

економском погледу проспрерирале док су јужне покрајине биле упропашћене шпанском

влашћу. Иако су Виљемови агенти били калвинисти они су у пропаганди намењеној

већином католичком становништву јужних кпокрајина вешто заобилазили верско

питање. Патриоти су у Бриселу 4. септембра 1576. извршили пуч. Похапшени су сви

чланови државног већа које је у одстуству намесника било највиши орган власти

(Рекенсес је умро а нови намесник Дон Хуан Аустријски још није стигао) . Сазвани су

заједнички сталежи. Признали су и даље шпанског краља за свог "врховног законодавца"

и "природног господара". Међутим прогласили су све шпанске трупе на територији

Низоземске, биле оне у стању побуне или не, одметничким. Војска коју су сакупили

сталежи јужних провинција била је невелика и неискусна а претио је сукоб са

Шпанцима. Једини излаз видели су да се обрате за помоћ Виљему Оранском. Сталежи су

10. октобра одаслали делегате у Ган где су вођени преговори а већ 30 (31) октобра 1576,

постигнут је споразум познат као Ганска пацификација. Пре свега прекинуто је ратно

стање између побуњених северних покрајина и јужних провинција лојалних краљу. Обе

35

стране су се обавезале да ће ослободити земљу од "шпанских војника и свих других

странаца који су покушавали да завладају богатствима земље и најзад желели да потчине

народ и да га држе у сталном ропству". Све наредбе против протестаната које је издао

Алба проглашене су за неважеће, конфискације су поништене. Поседници су добили

одштету за непокретну имовину али је потврђена секуларзација црквених имања у

Холандији и Зеландији с тим што су католички свештеници добили право на пензију.

читава земља је морала да исплати дугове које је направио Виљем Орански за време

ратова 1568. и 1572. године. Верско питање остало је нерешено. Обе стране су се

сагласиле да прекину са прогоном становника друге вере али су о коначном решењу

верског и политичког уређења земље требали да расправлају заједнички сталежи после

протеривања шпанаца.

Шпанске трупе су затворене у градска утврђења чекале долазак новог намесника

док су их је низоземска милиција опседала. Посада Антверпена састављена од Шпанаца

и нешто немачких војника је у зору 4. новембра заједно са трупама које су биле

распоређене у околини града извршила напад на град. Војска сталежа и локална

милиција биле су сувише слабе и необучене да издрже шпански јуриш и истеране су из

града. Шпанске трупе су дошле до баснословног плена у вредности 6 милиона флорина.

Град је стравично опљачкан и спаљен. Изгорело је више од 1.000 кућа. Оргијање

шпанаца потрајало је неколико дана. Око 8.000 људи је побијено или изложено

злостављању. Нови шпански намесник стигао је 3. новембра у Луксембург. То је био

полубрат Филипа II и славни победник код Лепанта Дон Хуан Аустријски.17 Сталежи

нису били сложни да ли да прихвате новог намесника. Неки су знајући да је циљ његове

мисије повлачење шпаснких трупа сматрали да га треба примити без резерве као

легитимног краљевог представника. Други су сматрали да са Дон Хуаном треба постићи

дугорочни споразум о политичким и верским питањима па тек онда признати његов

ауторитет. Најрадикалниј, углавном следбеници Виљема Оранског су били за потпун

раскид са Филипом ИИ али њихов час још није куцнуо јер су чинили мањину у

сталежима. Одлучено је да се Дон Хуан призна за намесника под условом да призна

17    ?. Дон Јуан де Аустриа (1545-1578) син Карла В и Барбаре Бломберг жене из грађанског сталежа. Образован је на универзитету у Алкали. Филип II га је признао за полубрата 1559. године а 1568. га је поставио за главнокомандујућег шпанске морнарице. Заповедао је трупама које су протеривале Мориске у Гранади (1568-1570) и флотом Свете Лиге која је 7. октобра 1571. одсудно поразила турску морнарицу код Лепанта.

36

Ганску пацификацију. Овај је то лицемерно прихватио и потписао 2. фебруара 1577. тзв.

Вечни едикт. Са пленом у торбама и платама у џеповима (неки су добили менице не

готовину) шпански војници су напустили Низоземску и одмарширали за Италију. Дон

Хуан је ушао у Брисел. Вечни едикт сталежи су потписали без сагласности Оранског и

сталежа Холандије и Зеландије и ови су повукли своје представнике из заједничке

скупштине. Дон Хуан је одмах предузео дипломатске кораке да приволи Оранског да

призна Вечни едикт. Преговори између његових представника сталежа у Бриселу са

Оранским и делегатима сталежа Холандије и Зеландије вођени у Ст. Гертруденбергу од

13. до 27. маја 1577. године остали су без резултата. Дон Хуан је у извештају Филипу II

морао да констатује да Виљем Орански не верује обећањима краља Шпаније и његових

министара. Парафразирајући стих из устаничке песме Увек сам славио шпанског краља,

Дон Хуан је писао: "Орански не мрзи никога на овом свету колико Ваше Величанство и

када би могао да се напије Ваше крви он би то учинио."

Непризнавање намесника од сталежеа Холандије и Зеландије чинило је ситуацију

затегнутом. Дон Хуан је напустио Брисел 24. јула 1577. и отишао у замак Намир са

намером да ту прикупи војску за нову кампању. Застрашени тим чином сталежи у

Бриселу су позвали Оранског. Овај је 23. септембра тријумфално ујахао у град и дочекан

је са одушевљењем ("као месија" писао је краљу Дон Хуан). Упркос томе "Ћутљиви" није

много веровао сталежима. Знао је да су превртљиви и да за час могу да промене одлуку.

Он и није уживао подршку аристократије. Најгорљивије присталице Оранског на југу

биле су из редова грађанства - занатлија, ситних трговаца и радника. Демократске

традиције биле су код градског становништва низоземске присутне и нашле су израза у

бројним побунама у претходном столећу. Широки слојеви градскг становништва

изабрали су у Бриселу Комитет осамнаесторице . Мада је званични задатак овог тела

био да се брине о изградњи и оправци утврђења оно је имало великог утицаја на све

политичке одлуке кроз притисак који је вршен на рад средишње скупштине сталежа.

Исто се дешавало и у другим градовима - Гану, Брижу, Ипру. где су основани слични

комитети. Њихова подршка помагала је Оранском да ојача своје позиције у односу на

сталеже. Између Оранског и аристократије није било размимоилажења само на плану

односа према Филипу II и социјалном питању. Верске разлике, често намерно превиђане,

претиле су да изазову потпуни раздор. Комитети осамнаесторице и градске управе

37

прелазили су у руке загрижених калвиниста који су чинили мањину становништва на

католике. Одано католичкој вери, у жељи да сачува свој друштвени положај и

повластице које су грађанство и широки плебејски слојеви угрожавали, племство је било

склоно компромисним решењима. Аристократи су одлучили да за регента доведу

аустријског надвојводу Матију који је октобра 1577. стигао у Низоземску.18 Матија је

морао да се обавеже да ће поштовати одлуке сталежа. Орански није потиснут у други

план. Двадесетогодишњи војвода није имао политичког и војног искуства а претио је рат

са Шпанијом. Виљем је напустио Брисел и вратио се тек када је изнудио да буде

проглашен за доживотног гувернера Брабанта и врховног заповедника оружаних снага.

Матија, потпуно под утицајем старијег и искуснијег "савладара", називао је Оранског

оцем.

За то време Дон Хуан Аустријски налазио се у Намиру. Сталежи су захтевали да

распусти војску, преда све градове који су му остали лојални, да затражи од Филипа II

сопствену оставку. Шпански ауторитет никада није толико ниско пао. Ипак Шпанија је

успела да у току 1577. консолидује свој положај. Поведени су успешни преговори за мир

с Турцима који су окончани мировним уговором марта 1578. године. Флота из Перуа

пристигла је августа 1577. године у Севиљу и краљева ризница се увећала за 2 милиона

дуката. Шпанским ветеранима из Низоземске који су се налазили у Италији наређено је

да се врате. У рејону Намира окупљена је војска од 20.000 људи. Војска сталежа појачана

са 15.000 хугенота, 4.000 Енглеза и већим бројем Немаца потучена је 31. јануара 1578.

године код жанблуа. Шпанци су заузели Лувен само двадесетак километара удаљен од

Брисела. Сталежи, Виљем Орански и Матија напустили су Брисел и склонили се у

Амстердам. На страну устаника стала је Француска. На позив валонских сталежа у

Низоземску је стигао Франсоа војвода Анжујски брат Анрија ИИИ и

престолонаследник.19После отпора и расправа сталежи су га августа 1578. прогласили за

"Браниоца слобода Низоземске" док је Матија и даље остао намесник. Војвода од Анжуа

био је слабих интелектуалних способности и неугледне физичке појаве али је имао

доброг саветника у искусном државнику и чувеном француском мислиоцу тог времена

18    ?. Матија (од 1609. чешки краљ а 1611. цар немачко-римског царства) је 4. октобра тајно напустио Беч а 20. октобра је стигао у Низоземску.

19    ?. Франсоа војвода од Алансона је после проглашења Анрија војводе Анжујског за краља преузео његову титулу.

38

Жану Бодену. Плашећи се да Француски утицај сасвим не превлада у Низоземској у

акцију је ступила енглеска краљица Елизабета. Она је је о свом трошку уредила да у

Низоземску стигне фалачки гроф, горљиви калвиниста, Јохан Казимир са војском од

12.000 људи како би ојачала устанике и неутралисала утицај Француза. Гроф се са

изгладнелом најамничком војском прикључио Низоземцима 26. августа 1578. године.

Шпанци су опкољени у утврђеном логору у Бужу близу Намира. Дон Хуан је

умро од тифуса у 33 години живота 1. октобра 1578. године а за свог наследника одредио

је Филиповог сестрића Алесандра Фарнезеа способног војника и дипломату.20Снага

Шпанаца била је већ на измаку када су Низоземци подигли опсаду. Узрок томе треба

тражити у неслози и свађама унутар низоземске војске које су биле одраз дубоких и

дуготрајних размимоилажења у редовима устаника.

3.8.Основа за поделу Низоземске - Утрехтска и Араска унија

Сталежи јужних покрајина још увек су веровали у частан споразум са

католичким краљем кога су сматрали својим законитим господарем. Страховали су од

радикализма побуњеника северних покрајина и борбеног калвинизма. Сталежи Еноа

предложили су сталежиома Артоа да се уједине у заједничку лигу. Споразум је потписан

6. јануара 1579. у Арасу, познат је под именом Араска унија, и 21. фебруара је одлучено

да се преговара са Пармом. Преговори су окончани 6. априла 1579. у Мон Сен Елои.

Снаге уније које су бројале око 7.000 људи придружене су краљевој војсци уз новчану

накнаду. Валонске покрајине су се такође прикључиле унији и уговором у Арасу 17. маја

признали потпуну власт Филипа II и војводе од Парме као његовог намесника. Заузврат,

Шпанци су признали Ганску пацификацију , обавезали се на повлачење својих трупа, и

да ће на све важније положаје постављати домаће људе. Тиме су практично остварени

захтеви племства из првих година Филипове владе.

Бунтовне северне провинције Холандија и Зеландија одбијале су да признају и

Дон Хуана и Матију и, касније, војводу од Парме. Тамо се још од почетка устанка

размишљало о образовању конфедерације по угледу на Швајцарску. У јулу 1578. дати су

20    ?. Аллесандро Фарнесе (1545-1592) син Отавија Фарнезеа војводе од Парме и Маргарете Аустријске ћерке Карла В намеснице Низоземске. Васпитан је на шпанском двору заједно са Дон Хуаном Аустријским. Од 1556-1559. живео је у Бриселу, од 1559-1565. у Шпанији. Служио је са Дон Хуаном у Италији и учествовао у бици код Лепанта 1571. године. Доброг образовања и велики заштитник уметника.

39

конкретни предлози о формирању будуће заједнице. Недуго после формирања Араске

уније представници Холандије, Зеландије, Фризије, Утрехта, Оменланда (покрајина чији

је центар Гронинген) и Гелдерланда којима се касније прикључио и Оверсејл образовали

су 23. јануара у Утрехту савез познат као Утрехтска унија. Провинције су се

уједињавале као да "чине једну провинцију" и да се "боре против притисака и насиља

који би долазили од краља или у његово име". У низу тачака утврђене су обавезе за

одбрану, пружање међусобне помоћи и регулисање спољних односа. О најважнијим

питањима која су се тицала читаве уније морали су решавати представници провинција

једногласно. Проглашена је слобода вероисповести и уведен јединствен порески систем.

Унији су пришли највећи градови Фландрије и Брабанта Антверпен, Ган, Ипр и Бриж.

Доминатан положај имала је Холандија.

3.9. Свргавање Филипа II

Образовање Утрехтске и Араске уније означило је потпуни раскид између

северних у јужних покрајина. Стварање савеза најпре се одразило на рад заједничких

сталежа Низоземске чији је утицај јако ослабљен и наставак даљег рата са Шпанијом био

је немогућ. Сада су, у ствари, заједничке државне сталеже Низоземске чинили сталежи

Утрехтске уније и покрајина које нису приступиле Араској унији. Зато је са олакшањем

прихваћен предлог цара Рудолфа ИИ да посредује у мировним преговорима између

низоземских сталежа и њиховог суверена Филипа II. Преговори су почели у Келну маја

1579. али војне операције нису обустављене. Успеси војводе од Парме у лето 1579. -

освајање чврстог упоришта Мастрихта - навели су шпанску страну да иступи у Келну

прилично непопустљиво. Захтевали су успостављање католичке вере док би протестанти

били толерисани али само на одређени временски рок и заузврат нудили повратак на

стање од 1559. године. Главни заговорник ове тврде политике био је кардинал Гранвеле

који је у међувремену постао краљев први министар. Био је уверен да ће до решења дочи

на бојном пољу - преговори че само подстачи колебљивост код неодлучних и Шпанцима

склоних представника у сталежима што ће уздрмати јединство у редовима побуњеника.

Ова процена се показала тачном. Појединци су отворено загазили у издају што је навело

савезнике из Утрехтске уније да преузму мере независно од заједничких сталежа

Низоземске. На позиве наводно угрожених калвинистичких заједница трупе Уније су

заузимале градове са католичком већином и замењивале њихову управу протестантима.

40

Да би то предупредили католици су почели да се обраћају за помоћ војводи од Парме и

почели да примају у градове шпанске гарнизоне. Преговори у Келну завршени су без

резултата новембра 1579. године.

Сада су се сталежи Уније нашли пред одлуком да ли да прихвате Филипа II или у

противном потраже другог владара. После дуготрајног погађања закљученог уговором у

Плеси-ле-Туру 29. септембра 1580. године за владара је одређен Франсоа војвода

Анжујски брат краља Анрија ИИИ. Заклетве су измењене између њега и сталежа 23.

јануара 1581. и он је постао "Војвода и господар Низоземске". Пошто је решен проблем

наследника требало је званично свргнути Филипа II. Састављање декларације о

свргавању поверено је четворочланој комисији правника која је на томе радила готово 5.

месеци и одлука је формулисана 22. а обзнањена 26. јула 1581. године.

Тако је 6 низоземских провинција добровољно остало под шпанском влашћу. У

слободним провинцијама јединство је било слабо. Покрајинске а поготово верске разлике

и даље су биле изражене и биле чинилац раздора. Франсоа Анжујски је, као и

бургундске војводе из 15. века, припадао породици Валоа. Волео је да се представља као

помиритељ протестаната и католика и обновитељ старог сјаја бургундског двора. Истина

је била сасвим другачија. Холандија и Зеландија су одбиле да признају војводу

Анжујског за господара. Анжујски је био изложен дипломатском притиску католичких

владара да напусти положај. На њега је покушан и атентат после кога је три месеца

провео у кревету. У рату са Фарнезеом није имао успеха. Део низоземске јавности је чак

био републикански настројен али је фикција монархијског уређења задржана више као

мамац за владаре страних држава чија је помоћ у борби са шпанијом била неопходна. Са

Анжујским је постигнут споразум априла 1584. да ће у случају његове смрти Низоземска

трајно остати везана уз француску круну. Војвода уговор никада није потписао пошто је

10. јуна 1584. умро. Његов потенцијални наследник био је Виљем Орански али он је

убијен месец дана касније -10. јула. 21

Ено, Артоа и валонска Фландрија које су Араским уговором остале верне Филипу

II заједно са територијама Лимбургом, Луксембургом, Намиром (које су већ били под

шпанском контролом) 22 биле су основа за даљу офанзиву против побуњених провинција. 21    ?. Његову главу је Филип II уценио на 25.000 дуката. У то време је Орански објавио Апологију у којој је образлагао и правдао своје политичко дело. Убијен је од руке шпанског плаћеника.

22    ?. Ове области чине територијалну основу данашње Белгије

41

Као што је то било предвиђено споразумом шпанске трупе у јачини од 5.500 војника су

1580. напустиле земљу а Пармину војску сачињавали су Валонци. Филип II требао је да

испуни и друге захтеве својих низоземских поданика између осталог и да повуче војводу

од Парме. Он је испрва оклевао а касније се одлучио за компромисно решење. Фарнезе је

остао али само као војни заповедник а за намесника је одређена његова мајка Маргарета

од Парме која је владала Низоземском двадесет година раније. Сарадња између мајке и

сина била је лоша и практично је цивилна власт била блокирана. На војном плану ствари

су се лоше одвијале и становништво јужних покрајина је страховало да ће без адекватне

војне заштите њихови крајеви постати поприште ратних разарања. Одлучили су да упуте

молбу краљу да постави Фарнезеа за намесника и да се поново доведу шпанске трупе.

Најпре је стигло 6.000 Шпанаца, потом 5.000 Италијана да би до августа 1582. Пармина

армија бројала импресивних 60.000 људи. Војска није била моћна само бројем. Војници

су били дисциплиновани и искусни ратници и представљали су најбољу војску која се

могла сакупити у Европи. читав низ градова и области падао је у руке Шпанаца. Војне

акције су се сводиле највећим делом на систематско исцрпљивање опседнутих градова.

Њихово освајање није било праћено пљачком и убијањем. Фарнезе је са пораженим

противником поступао благо. До 1585. у његовим рукама је било 4 петине Низоземске.

"ВЕЛИКИХ ДЕСЕТ ГОДИНА" И НЕЗАВИСНОСТ УЈЕДИЊЕНИХ

ПРОВИНЦИЈА

4.1. Ослањање на Енглеску

Уједињене провинције морале су да потраже помоћ на страни.

Традиционални савезници били су Енглеска и Француска. За судбину Низоземске живо

је била заинтересована Енглеска. Елизабета није још загазила у отворен сукоб са

Шпанијом али је незванични рат трајао већ годинама. Енглески гусари Хокинс и Дрејк су

уз благослов своје владарке пресретали и пљачкали шпанске транспорте са благом који

су долазили из Новог света.23 Рат са Шпанијом стално је висио у ваздуху а Уједињене

провинције су за себе везивале добар део шпанских војних потенцијала и гутале део

војног буџета. Енглеска је већ 1584. понудила помоћ али су је сталежи учтиво одбили јер

23    ?. Дрејк је између 1571. и 1580. предузео три похода против шпанских колонија у Америци (од 1577 до 1580. опловио је свет) враћајући се натоварен богатим пленом.

42

су се надали да ће се француски краљ Анри ИИИ прихватити улоге протектора њихове

државе. Анри је њих, исто тако учтиво, одбио јер је сувише био заузет проблемима у

сопственој земљи коју су раздирали верски ратови. Тако је уговор о помоћи потписан са

Енглеском 20. августа 1585. у Нонсачу (Нонсуцх). Енглези су се обавезали да ће послати

војску од 1.000 коњаника и 6.350 пешака, да ће сваке године исплаћивати новчану помоћ

у виду зајма од 600.000 флорина што је било око четвртине укупних ратних трошкова.

Холанђани су заузврат дали енглеској флоти на коришћење три луке које ће им бити

враћене по исплаћивању кредита. За генералног гувернера требао је да буде постављен

Енглез. Енглески експедициони корпус јачине око 4.000 људи искрцао се септембра

1585. - до краја године у Низоземској је било око 8.000 енглеских војника. Негде око

Божића 1585. стигао је са импресивном сјајно опремљеном пратњом и заповедник,

краљичин миљеник, гроф Лестер. Он је јануара 1586. положио заклетву као генерални

штатхолдер Уједињених провинција. Његова овлаштења нису била јасно дефинисана.

Покушавао је да учврсти своју власт али је наилазио на отпор, нарочито у Холандији..

Енглези су се углавном лоше понели и неколико утврђења је пало у руке Шпанцима

њиховом кривицом. Лестер је у два стратешки врло важна утврђења - Цутфен и

Девентер - поставио Роланда Јорка и Вилијема Стенлија - отворене католике.

Холанђани су оштро протествовали али узалуд. Стенли је са 1200 војника -

полудивљих Ираца - прешао 28. јануара 1587. у шпанску службу а истог дана је и Јорк

предао Цитфен. То је јако умањило углед енглеског команданта. Забранио је, такође,

провинцијама трговину са Шпанијом што није било у складу са интересима трговаца.Уз

то Шпанија је запретила инвазијом Енглеске. Због свега тога Лестер је децембра 1587.

опозван.

.

4.2. Мориц од Насауа и Олденбарневелт - победник и државник

По одласку Лестера главну реч у политичком животу Уједињених провинција

водили су Мориц од Насауа син Виљема Оранског и Јохан ван Олденбарневелт.24 Када

24    ?.нем. Моритз Принз вон Ораниен, Граф вон Нассау; хол. Мауритс принс ван Орање грааф ван Нассау (1567-1625) други син Виљема Оранског и Ане ћерке Морица Саксонског. Студирао класике, математику (похађао је и механику) у Хајделбергу и Лајдену. Јохан ван Олденбарневелт (1547-1619) студирао је праву у Лувену, Буржу и Хајделбергу обишао је Француску и Италију и вратио се у Хаг где је радио као правник. Због сукоба са Насауским ухапшен је 1618. под оптужбом за велеиздају и после пресуде посебног суда погубљен 13. маја 1619.

43

му је отац погинуо Мориц је имао 17. година у 18 години био је штатхолдер Холандије и

Зеландије (1585) а 1590. постао је штатхолдер у Утрехту, Оверсејлу и Гелдерланду.

Поред тога што је био гувернер у 5 од укупно 7 провинција колико је чинило федерацију

заповедао је војском Уједињених провинција. Олденбарневелт је био двадесет година

старији од Морица. Био је ватрени присталица његовог оца. Учествовао је одбрани

Харлема и Лајдена. Као правник и државник активно је учествовао у организовању

Утрехтске уније. Био је Главни правник (Ландс-адвокат) саветник Холандије и

председавајући заједничке скупштине сталежа. Између Олденбарневелта и Насауског

постојао је политички ривалитет и често су били у сукобу - Мориц од Насауа ће на крају

доћи главе свом противнику на политичком процесу организованом 1619. године.

Мориц је био војсковођа а Олденбарневелт државник и администратор и сваки од

њих ће дати свој допринос ослобођењу Уједињених провинција у раздобљу 1588-1598

познатом и као Великих десет година.

У тих десет година Шпанци су били заузети ратовањем са Енглеском и

помагањем католика у верском рату у Француској тако да нису могли свом силом да

нападну Уједињене провинције. Највише новца и војника гутао је рат у Француској

(касније рат са Француском) који је трајао до 1598. године. У Низоземској је остало само

око 10.000 Шпанских војника. Команду над војском Уједињених провинција преузео је

Мориц од Насауа. Његова војска бројала је такође 10.000 људи. То су били најамници

али добро дисциплиновани, опремљени, обучени и редовно плаћени тако да су били

знатно ефикаснији од претходних оружаних снага низоземских устаника. Били су

организовани у мање одреде од по 550 људи (чувене холандске бригаде) што је

повећавало њихову покретљивост. Насау је посвећивао велику пажњу коришћењу

најновијих технолошких достигнућа на пољу ратне технике. Његови војници су се

нарочито су се усавршили у опсадним радовима који су до тада били "специјалност"

Шпанаца. Заслугом Морица од Насауа војска уједињених провинција постала је узор

свим европским армијама и њена организација и тактика ратовања постале су предмет

најширег интересовања и изучавања. До 1594. заузимањем Нимвегена и Гронигена

ослобођена је цела северна Низоземска. У првој бици на отвореном пољу војска

Уједињених провинција успела је да 22. јануара 1597. порази шпанску војску код

Теранута близу Антверпена. То се поновило и три године доцније код Нијупорта.

44

Поморске снаге Уједињених провинција су заједно са енглеском флотом водиле

беспоштедан рат против шпанско-португалске поморске трговине са Индијом и

Америком. У препадима на шпанску луку Кадис 1596. и 1597. холанђани су знатно

допринели успеху енглеске флоте. Холандска ескадра од 73 брода под командом Ван

Доса предузела је 1599. самосталан подухват против шпанске обале и опљачкала је

Канарска острва. Ескадра од 26 бродова под Јаном ван Хемскерком уништила је 1607.

код Гибралтара Шпанску флоту исте јачине.

Ратовање је страшно финансијски исцрпљивало Шпанију. Филип II је 1597. по

трећи пут у току своје владавине морао да објави банкрот. жетва у Шпанији била је лоша

а избила је епидемија куге која је однела преко 600.000 живота. Шпанску војску у

Низоземској захватило је очајање. Војници су дословно били исцрпљени од глади и

постајали су све бунтовнији. Било је случајева да су шпански војници пребегавали

непријатељу и чак постајали калвинисти.

Упркос томе покушаји војске Уједињених провинција да заузме јужну

Низоземску су пропали. Када се 1600. године корпус од 10.000 људи искрцао у

Фландрији са намером да деблокира опседнути Остенде и освоји Нијеупорт и Денкерк

није наишао на подршку Фламанаца. Напротив, покрајинска нетрпељивост која је одавно

постојала се после 15 година међусобног ратовања пљачкања и убијања претворила у

мржњу. Шпанци су били слаби али су сталежи јужних покрајина изгласали новац за

21.000 војника и одлучили да холандску енклаву у Остендеу униште. То је изазвало

сукоб између Олденбарневелта који је био иницијатор овог похода и Насауског који је с

правом оспоравао његову сврсисходност.

4.3. Мир у Антверпену - стварна независност

Када је августа 1604. године склопљен мир између Енглеске и Шпаније

Уједињене провинције су остале без савезника и постало је сасвим јасно да немају

довољно снага за освајање целе Низоземске. Са друге стране Шпанци су упркос успесима

које је у Низоземској постизао бриљантни војсковођа Спинола опет били склони прекиду

рата због вечитих материјалних проблема. Преговори су почели фебруара 1607. године.

Делегат је послат из Брисела на север да увери тамошњу владу да ће основа за постизање

споразума бити шпанско признање независности Уједињених провинција. Мориц од

Насауа је био против преговора па се и по том питању сукобио са

45

Олденбарневелтом.Шпанци су захтевали гаранцију да ће католици у Уједињеним

провинцијама бити толерисани; Да холандска флота подигне плокаду ушћа Шелде и

фламанске обале; да Холандија прекине трговину са Индијом и Америком (Шпанија је

сматрала да право на то имају искључиво она и Португалија). За Уједињене провинције

су ови захтеви били неприхватљиви. Изгледало је да су преговори пропали када су на

сцену ступили енглески и француски посредници који су предложили да се уместо мира

склопи дуготрајно примирје. Обе стране су се сагласиле и 9. априла 1609. у Антверпену

потписан је уговор о примирју на 12 година.

Овим документом призната је Де фацто независност Уједињених провинција.

Енглеска, Француска и Венеција су исте године отвориле своја посланства у Хагу.

Уједињене провинције постаће и Де иуре независне тек четири деценије касније - 1648.

када је Вестфалским миром окончан тридесетогодишњи рат.