Osnovni oblici mišljenja

Objektivno

• U lekciji o subjektivnom zaključili smo da pojmovi subjektivnog i objektivnog interferiraju. Pošto je svako mišljenje pod uticajem naše subjektivnosti, da bi nešto bilo objektivno, ne možemo naprosto tražiti da subjektivnosti nema, nego možemo od subjekta tražiti da poštuje neka pravila koja predstavljaju objektivnost.

• Pojam “objektivno” očigledno ima veze sa objektom, odnosno sa činjenicom da izvan mišljenja postoji jedan svet, isti za sve ljude.

• Objektivnost bi onda činio skup pravila čije sleđenje obezbeđuje da se istini o tom jednom svetu (objektu) što više približimo.

Objektivno i subjektivno

• Međutim, približiti se nije nimalo lako. Ukoliko smatrate da je pojam objektivnosti legitiman samo ukoliko neko može da pokaže objektivno mišljenje (istinu oslobođenu subjektivnosti, neosporivu), onda se čini da nikakvo približavanje onome što ne postoji, nije moguće.

• U antici, sofisti su imali takav stav. Gorgija kaže: “Ništa /objektivno/ ne postoji, a i da postoji ne može da se sazna, a

ako se i sazna ne može da se objani drugima”.

Izazov relativizma

• Dakle, antički filozofi bili su svesni problema relativizma ili subjektivnosti. Njihovo rešenje ovog problema je bilo originalno.

• Još od Pitagore, bilo je jasno da su matematičke istine u najvećoj meri sigurne i izvesne. Jednom dobijene zaključke niko nije dovodio u pitanje. Matematika se činila kao izvor sigurne, objektivne istine koja se saznaje umom.

• Nasuprot tome, čula su se Grcima činila kao neobjektivna u najvećoj meri. Po istom vremenu, nekome je bilo hladno, a nekome toplo. Čula su za Grke bila izvor relativnosti.

• Zbog toga Sokrat, Platon, a delimično i Aristotel odbacuju čula kao put saznanja.

Antičko rešenje

• Pa ipak, i umu je potrebna vežba i ispitivanje. Sokrat je u neophodnom razgovoru o zaključcima uma video nezaobilaznu metodu saznanja. Ova metoda zvala se dijalektika, koja se odnosila na razmatranje nekog pitanja sa svih strana u nekom razgovoru više subjekata.

• U dijalektici imamo otelotvoreno jedno pravilo objektivnosti. Objektivno je ono mišljenje koje rado prolazi kroz razgovor o svojoj temi, sluša argumente svih strana i traži nepristrasnu istinu (istinu koja nije obavezno na jednoj strani).

Dijalektika

• Dakle, objektivno je ono mišljenje koje rado učestvuje u raspravi na nepristrasan način.

• Međutim, osim ove volje potrebno je da bude moguće da posle rasprave jedno mišljenje stekne neku prednost u odnosu na drugo. Ta prednost označiće ono što smatramo da odgovara istini – objektu.

• U antici i srednjem veku prednost su imale one ideje koje su se mogle opravdati unutrašnjom logikom, koje su bile delo uma. Matematika je bila primer saznanja koje dostiže ideal objektivnog.

Definicija objektivnog

• I dok se mišljenje držalo objekata koji su se mogli aksiomatski urediti, kao što su bili matematika, saznanje božanskog poretka ili etika, unutrašnja logika je bila dovoljan metod davanja prednosti.

• Međutim, saznanje prirode tapkalo je u mestu. Tek će moderno vreme iznaći način da napreduje u ovoj oblasti. Da bi to postigli, filozofi i naučnici tog doba morali su iznaći novi način dolaženja do objektivnog.

Matematika i etika

• Moderno vreme je vreme u kome je izazov saznanja sveta prirode bio novi glavni izazov mišljenja. Stara metoda pružala je samo elegantne slike sveta, slike koje su se pred novim saznanjima, dobijenim novopronađenim instrumentima, pokazivale kao neistinite. Trebalo je iznaći novu metodu.

• Nekoliko preokreta u mišljenju se tada dogodilo. Najpre je matematika povezana sa prirodom. Galilej kaže da je knjiga prirode napisana matematičkim jezikom, a Dekart se čudi kako matematika dosad nije bila upotrebljena u korisnije svrhe. U suštini etička razmišljanja o svrsi prirode izbacuju se iz nauke.

• Dakle, nekadašnji izvori objektivnosti dobili su drugu, novu namenu. Ulogu kriterijuma objektivnog sada je dobilo nešto drugo.

Moderni preokret

• Glavni preokret dogodio se u tretiranju čulnog iskustva. U antici je tretirano kao nekorisno za saznanje, a sada je upravo ono postalo izvor objektivnosti.

• Filozofi i naučnici su primetili da se razlike u čulnom iskustvu mogu prevazići i da prednost jednom mišljenju u odnosu na drugo može dati slaganje sa čulnim iskustvom.

• Iskustvo je postalo izvor objektivnog. Rezultati posmatranja i eksperimenata su sada donosili najviše slaganja i uzbuđenja.

Iskustvo

• Nauka je sada mogla da brzo napreduje i saznanje prirode postajaloje sve bolje i obiminije. Međutim, od ovog gubljenja tla u moderno vreme, etika se nije oporavila do danas. Pozitivisti su to izrazili tako što su tvrdili da etika ne može biti nauka, jer joj manjka iskustvo kao način da se dođe do objektivnosti.

• Naime, pojmu “dobrog” ne odgovara nijedno čulno iskustvo.• Međutim, da bi videli da li je moguća objektivnost u etici, i koja bi

bila najšira definicija objektivnosti, još jednom ćemo se vratiti Aristotelu.

Savremenost

• Kao i za druge sokratovske filozofe, relativizam je predstavljao osnovni izazov za Aristotela. Platon je našao svoje rešenje u Svetu Ideja koga relativizam ne dotiče.

• Poznato je da se Aristotel nije slagao sa Platonom da svet ideja postoji. Njegovo rešenje bila je logika. Aristotel je prvi precizno opisao zakone logike, pa i zakon o neprotivečnosti.

• Često se ne primećuje da je logika izmišljena da spreči relativizam.

Relativizam i logika

• Zakon o neprotivrečnosti kaže da od dve protivrečne tvrdnje samo jedna može biti istnita. To znači da sve tvrdnje nisu podjednako istinite, kako je tvrdio Protagora, nego da jedna tvrdnja isključuje drugu.

• Dakle, kao lek protiv relativizma možemo iskoristiti logiku, kojoj doduše u pomoć mora priskočiti ili etika ili metodologija ili iskustvo.

• Da bi znali da jedna tvrdnja sigurno ima prednost u odnosu na drugu, dovoljno je da počnemo poštovati pravilo o neprotivrečnosti, i onda makar za nas, sve tvrdnje ne mogu biti jednako istinite.

┬ i ┴

• Ako sada rezimiramo ono što smo do sada rekli, osnovni uslov za objektivnost je da prihvatimo pravilo da samo jedna od dve protivrečne tvrdnje može biti istinita. To pravilo možemo da prihvatimo, kako u etici tako i u nauci.

• Tako dobijamo kriterijum objektivnog. Kada izaberemo jednu od dve tvrdnje, ona će za nas predstavljati istinu, odnosno za nas odgovarati objektu.

• Sada je potrebno još samo da iznađemo i način da to objasnimo drugima, kako reče nekada Gorgija.

Etika i logika

• Sada moramo da izaberemo taj način ili te načine. U nauci će nam izvor objektivnosti biti iskustvo, logika i matematika, u etici vlastito iskustvo, logika i metodologija. Ukoliko izaberemo cilj, iskustvo pomaže da se za njega pronađu sredstva.

• Svi ovi zaključci su podvrgnuti objektivnim kriterijumima (dve protivrečne tvrdnje ne mogu biti istovremeno istinite), ali svejedno do objektivne istine nije lako doći.

• Možemo joj se samo približavati.

Izvori objektivnosti

• Baš zato što nismo sposobni da dođemo do konačnih istina, stalno nam je potrebno slobodno istraživanje, kritika i učešće što više ljudi u naučnom ili filozofskom razgovoru.

• Zbir ovih zahteva – neprotivrečnost, izvor objektivnosti, sloboda i kritika – čine savremenu objektivnost. Ovim pravilima kontrolišemo uticaj subjektivnosti na naše mišljenje.

• I, naravno, moguće je u okviru subjektivnost biti i objektivan, mada ni objektivnost ne garantuje da su naši stavovi istiniti. Istinitost i objektivnost su različiti pojmovi.

Sloboda i objektivnost

• Objektivnost je oblik mišljenja koji je neophodno poznavati da bi se razumeli zahtevi za “objektivnim” pristupom u nauci ili zahtev da, na primer, mediji budu “objektivni”.

• Kada ovaj oblik poznajemo, onda kao “subjektivno” možemo označiti odsustvo ove objektivnosti. Ali, to ne znači da svako mišljenje nije subjektivno u drugom smislu o kome smo ranije govorili (smislu nužnog uticaja subjektivnosti na mišljenje).

• Odnos ovako shvaćenog subjektivnog i objektivnog zahteva posebnu šemu.

Objektivno/subjektivno

kif.filozofijainfo.com

Kurs “Osnovni oblici mišljenja”