ЗАПАДНИИЗВОРИ

Кика

2

З А П А Д Н И И З В О Р И ( I V – V I I I В Е К )

Свети Јероним

Родио се око 340. године у Стридону у Далмацији, умро је 420. године у Витлејему. Образовање је стекао у Риму. Године 374. се повукао у пустињу Халкис у Сирији, где је научио хебрејски и почео са преписивањем књига. У Рим се вратио 380. године и по задужењу папае Дамаста I превео је Свето писмо на латински језик. Његов превод- ВУЛГАТА- истиснуо је ранији превод (ИТАЛА). Године 386. је основао манастир у Витлејему, где је и умро. Одатле је на разне стране упућивао своја многобројна писма, коментаре Библије и теолошке расправе. Аутор је и неколико житија. Саставио је хронолошке таблице за светску историју. На основу виђења пророка Данила, поделио је историју на периоде асирско-вавилонског, персијско-међанског, грчко-македонског и римског царства. Друго његово значајно дело је ''DE VIRIS ILLUSTRIBUS'' (''О истакнутим људима''), које је настало 392. године. Оно даје биографије славних људи од којих је први свети Петар, а последњи сам Јероним. У писању овог дела Јерониму је као узор послужио Светоније.

Свети Августин

Родио се 354. године у Тагасти у Северној Африци, од паганског оца и мајке хришћанке. Студирао је реторику и философију у Картагини. Године 383. отишао је у Рим и у Милано, где је, под утицајем мајке Монике и миланског надбискупа Амброзија у 33. години примио хришћанство. Године 391. је постао свештеник, а 392. епископ града Хипоа у Северној Африци. Развио је богато литерарно стваралаштво. Аутор је низа философских и теолошких расправа, библијских коментара и чак 270 писама. Са аспекта историје најважније дело му је ''CONFESSIONES'' (''Исповести''). То је његова аутобиографија. Између 416. и 426. године написао је дело ''DE CIVITATE DEI'' (''О држави Божјој'') у 22 тома. То је апологетско дело које стаје у одбрану хришћана од пагана који их оптужују за пропаст Рима. У свом учењу, он пролазним земаљским царствима супротставља вечно Божје царство које почиње другим доласком Христа. Он је успоставио и нову поделу времена на 6 доба (aetates) према библијским мотивима.

Кика

3

Паулије Орозије

Паулије Орозије је био први ученик светог Августина. Године 414. је дошао у северну Африку из Шпаније. Под Августиновим утицајем 418. године је написао дело ''HISTORIARUM ADVERSUS PAGANOS LIBRI VII''(''Седам књига историје против пагана''), које хронолошки иде од стварања света до 410. године (разарања Рима од стране Визигота).

Флавије Велики Аурелије Касиодор Сенатор

Касиодор се родио 490. године у Брутији, у угледној племићкој породици. Био је министар источноготског краља Теодориха и његових наследника. Основао је манастир Виваријум у јужној Италији у који се повукао 555. године. Ту је развио велику литерарну делатност. Радио је на зближавању Гота и Римљана. Најзначајније дело му је ''HISTORIA GOTHORUM'' (''Историја Гота'') које је настало између 526. и 533. године. Дело није очувано и познато је само у наводима писца Јорданеса који га је обилато користио. За историју су значајна и Касиодорова писма, која су настала у периоду између 537. и 538. године.

Јорданес

Јорданес је живео у VI веку када је иначе мало писаца. Био је аланског порекла, али је стајао у родбинским везама са остроготском династијом Амала. Био је нотар остроготског двора, а касније је прешао у црквену службу и постао епископ Кротона. На овом положају је почео да се бави историјом. Написао је дело ''DE ORIGINE ACTIBUSQUE GOTHORUM'' (''О пореклу и делима Гота'') у 12 књига. У том делу су сачувани фрагменти Касиодорове ''Историје Гота''. Иако у овом делу износи много легендарних елемената, оно је ипак вредно за познавање готске историје.

Друго Јорданесово дело носи назив ''DE REGNORUM ET TEMPORUM SUCCESIONE'' (''О наслеђивању држава и времена''). То је светска историја која иде од стварања света до 552. године и представља невешту компилацију дела ранијих историчара- Амијана Маркелина, Паулија Оросија и других.

Кика

4

Гргур Турски

Гргур Турски је живео у VI веку у Галији. Родио се у угледној римској породици. Од 573. до 594. године био је бискуп града Тура. Написао је дело ''HISTORIA ECCLESIASTICA FRANCORUM'' (''Црквена историја Франака''). Ту су описана дешавања од стварања света до 591. године. Ово дело је најбољи доказ опадања општег културног нивоа, јер се сам писац жали на необразованост високог свештенства. Латински језик и стил којим Гргур пише су лоши и он се сам извињава због тога. Пише сликовито, али наивно и излагање му је пуно легенди. Његово дело има изворну вредност само за оно време у ком је он живео. Друго његово дело, мање значајно, носи назив ''SEPTEM LIBRI MIRACULORUM'' (''Седам књига чуда'').

Исидор Севиљски

Исидор је живео од 560. до 636. године. Од 603. био је надбискуп Севиље. Већ за живота је постао велики црквени ауторитет. У идејном погледу ослањао се на светог Августина. Био је против читања античких писаца, али их је сам много читао. Из њихових дела је користио само оно што је погодовало хришћанству. Његово најважније дело је ''ORIGINUM SEU ETYMOLOGIARUM LIBRI XX''(''Двадесет књига порекла или етимологије'') које представља једну врсту енциклопедије свих знања о дотадашњем друштву. Друго његово дело, веома читано у Средњем веку, носи назив ''DE RERUM NATURA'' (''О природи ствари''). То је у ствари један зборник астрономских и уопште физичко-географских појмова. Од историјских радова треба споменути ''CHRONICON''(''Хроника''), која представља једно проширено поглавље ''Етимологија''.

Исидор је написао и наставак Јеронимовог дела ''De virus illustribus''. Међутим, његово најзначајније историјско дело је ''HISTORIA GOTHORUM, VANDALORUM ET SUEVORUM'' (''Историја Гота, Вандала и Свева'') у којем излаже историју ових народа по владавинама њихових краљева. Дело заправо представља похвалу Шпаније у периоду владавине Визигота. Исидорова дела нису оригинална, али су у њима сачувани фрагменти старих писаца и сабрана знања његовог доба.

Кика

5

Беда Венерабилис (Часни Беда)

Беда се родио 672. године на имању манастира Вермут у Енглеској. Образовање је стекао овде и у суседном манастиру Јароу где се ускоро преселио и остао до смрти као монах. У Енглеску овог доба хришћанство продире из два центра: из Ирске, где је, поштеђен превирања оба народа, преживео један старији облик хришћанства и из Рима. Римска црква је пратила друштвени развитак у Енглеској, што је довело до изградње њене хијерархије на том простору. Ирски монаси у Енглеској опирали су се ширењу римског утицаја. Беда је радио на прикупљању аргумената пртив тог антихијерархијског покрета. Као плод његовог рада на том пољу, 731. године настало је дело ''HISTORIA ECCLESIASTICA GENTIS ANGLORUM'' (''Црквена историја енглеског народа''). Она се дели на пет књига. Делу недостаје једна мисао водиља, јер оно садржи најразличитија обавештења из црквене историје која су груписана по хронолошком реду. Беда је користио све изворе који су му били доступни, а писао је живо, добро, трезвено и тачно. Дело сведочи о културном нивоу Енглеске у VII и VIII веку. Као допуна му служи књижица ''VITA BEATORUM ABBATUM WIREMUTHENSIUM ET GIRVENSIUM'' (''Живот блажених опата манастира Вермут и Јароу''). То су биографије четири опата наведених манастира.

Бедино друго значајно дело је ''CHRONICON DE SEX AETATIBUS MUNDI''(''Хроника о шест доба света''). Посебан део ове хронике бави се рачунањем времена и носи назив ''DE TEMPORUM RATIONE'' (''О смислу времена''). Састављен је 727. године. Сама хроника је компилативног карактера и прерађује раније писце. Као додатак, овој хроници припада и један мартирологиј (спис о свецима мученицима). Сем историјских, Беда је писао и дела из области математике, астрономије, музике и природних наука. Умро је 735. године.

Кика

6

Павле Ђакон

Павле Ђакон је припадао угледној лангобардској породици из Фурландије. Родио се око 720. године. Одгојен је на двору лангобардских краљева у Павији. Ту је постао учитељ ћерке лангобардског краља Дезидерија- Аделперге, за коју је саставио дело ''HISTORIA ROMANA'' (''Римска историја''). Он је заправо прерадио једног ранијег писца, Еутропа, и хронолошки га допунио на основу Јеронима, Паулија Оросија и Јорданеса. Дело у суштини представља компилацију, подељено је на шест књига и хронолошки иде до смрти цара Јустинијана.

Павле је касније ступио у свештенички ред и постао ђакон. У Фурландији је 776. године избио устанак против франачке власти са којим је и Павле био повезан-његовог брата су заробили Франци. Да би измолио милост за њега, Павле се 781. године обратио Карлу Великом који се у то време налазио у Италији. Стекао је његову наклоност и постао је члан његове Дворске академије. Ту је наставио своју литерарну делатност- поред историја, писао је и хомилије (проповеди) и стихове. Године 784. саставио је дело ''GESTA EPISCOPORUM METTENSIUM'' (''Дела бискупа Меца''), које заправо представља списак бискупа уз пишчев коментар. Најзначајније његово дело је ''HISTORIA LANGOBARDORUM'' (''Историја Лангобарда'') у 6 књига. Ова историја није завршена- излагање се прекида код смрти краља Лиутпранда 744. године. Дело Павла Ђакона је написано једноставним језиком, често је нетачно, али је објективно и јасно.

Кика

7

З А П А Д Н И И З В О Р И( I X - X I В Е К )

Западнофраначки анали

Западнофраначки анали (''Annales Bertiniani'') представљају званичну историографију Карла Ћелавог и његових наследника. Њихова вредност зависи од тога ко их је забележио. Вођени су у Ремсу, верском центру Француске који је био и седиште надбискупа. Анале је од 861. до 882. године писао Хинкмар, надбискуп Ремса. Његов рад је наставио Флодоард (894-966), архивар катедрале у Ремсу чије су забелешке настале између 919. и 966. године. То су забелешке без икакве међусобне везе. Поред тога, он је написао и дело ''HISTORIA ECCLESIAE REMENSIS'' (''Историја цркве у Ремсу''), која иде до 943. године и по свом значају превазилази локалне оквире.

Псеудофредегарова хроника

Псеудофредегарова хроника (''Chronicon Pseudofredegara'') представља најважнији извор за историју франачке државе и суседних народа у VII веку. Раније се сматрала за јединствено дело и приписивала се извесном Фредегару. У XIX веку је утврђено да се састоји из најмање три дела. Анонимни писци појединих делова хронике потичу из различитих крајева Франачке. Дело је написано лошом средњевековном латинштином пуном варваризама. Дело хронолошки иде до средине VII века. Како потиче од савременика, веродостојно је, мада неуједначено по вредности.

Алкуин

Алкуин се родио 730. године у Јорку у Енглеској. У Риму је срео Карла Великог који га је позвао на свој двор. Алкуин је постао Карлов учитељ и организовао је образовање деце франачких великаша. У своје школе је преносио античке традиције које су се боље одржале у Енглеској него на Континенту. Његова дела су философског и дидактичког карактера: ''О ВРЛИНАМА И МАНАМА'' и ''О СЛУЖБАМА''. За историју су значајна Алкуинова писма. Укупно их је очувано 232. Алкуин је умро 804. године.

Кика

8

Ајнхард

Ајнхард се родио око 770. године у области реке Мајне у западној Немачкој. Образовање је стекао у манастиру Фулди. Затим је дошао на двор Карла Великог где је развио свестрану културну делатност. После Карлове смрти повукао се у манастир Зелингенштат, где је и умро 840. године. Његово најзначајније дело је ''VITA CAROLI MAGNI'' (''Живот Карла Великог''). Дело је написано после Карлове смрти и иде до 836. године. Ајнхард је при састављању карловог животописа користио дело римског историчара Светонија ''Биографија Августа'' из ког је преписивао читаве реченице. У делу има доста нетачног, али је приказ Карлове личности свестран, пластичан, и поред свог панегиричког карактера објективан. Зато оно представља важан извор. За историју Лудвига Побожног важна су Ајнхардова писма.

Нитхард

Нитхард је први световњак у Средњем веку чије дело рпедставља један историјски извор. По мајци је био унук Карла Великог. Отац му је био опат Ангилберт који се и сам бавио писањем историјских дела. Нитхард је био војник и дипломата у служби Карла Ћелавог. Пред крај живота се повукао у манастир. По наруџби Карла Ћелавог написао је своје дело ''HISTORIARUM LIBRI QUATTUOR'' (''Четири књиге историје''), које обухвата период између 814. и 843. године и описује сукоб тројице синова Лудвига Побожног. Нитхард је пристрасан у корист Карла Ћелавог, али је његово дело тачно. Он је био духовит и одлучан човек. Имао је увид у најважнија дешавања и у најзначајније документе. У његовом делу је очуван текст штразбуршке заклетве- најстаријег немачког, односно француског језичког споменика. Нитхард се сматра последњим франачким историчарем. Умро је око 845. године.

Алфред Велики

Алфред Велики (871-900) био је краљ Весекса. Често га пореде са Карлом Великим. Он је стимулисао развој културног живота у Енглеској. Дао је да се сакупе закони седам енглеских краљевина. Из тих закона се види постепено изграђивање централне власти и феудалног поретка. За време Алфредове владавине почела се писати АНГЛОСАКСОНСКА ХРОНИКА која обухвата период од 892. до 1154. године. Она садржи и легенде као што је нпр. легенда о Беовулфу из XII века. Алфред је преводио дела Паулија Оросија, Исидора Севиљског и Беде Венерабилиса на англосаксонски језик.

Кика

9

Видукинд

Видукинд се родио 925. године. Он је први немачки (и не више франачки) историчар. У Х веку за време саксонске династије настаје тевтонидска ренесанса, мање значајна од каролиншке. Видукинд је био представник ове струје. Живео је у манастиру Корвеј. Његово дело носи назив ''RES GESTAE SAXONICAE''(''Саксонска дела'') у 3 књиге и иде до смрти Отона Великог. Користан је извор за историју Немачке. Видукинд је подражавао Салустијев стил, што у многоме квари тачност његовог излагања.

Лиутпранд из Кремоне

Лиутпранд је рођен у Павији 922. године. Постао је ђакон а затим канцелар италијанског краља Беранжеа од Ивреје. Из политичких разлога је 955. године побегао у Немачку. Отон I га је 961. године поставио за бискупа Кремоне и слао га у бројне дипломатске мисије. Умро је 971. године. Његова дела су:

1) ''ANTAPODOSIS'' (''Освета'') у 6 књига, обухвата период од 888. до 950. године, излаже историју Европе. У њему је приметна пишчева жеља да се освети Беранжеу;

2) ''HISTORIA OTTONIS'' (''Историја Отона'') описује Отонову експедицију у Италију; представља у ствари панегирик цару Отону I, али је објективније од ''Освете'';

3) ''RELATIO DE LEGATIONE CONSTANTINOPOLITANA'' (''Извештај о пословању у Цариграду''); ово дело је настало као плод Лиутпрандове мисије у византијској престоници. Када је Отон желео да ожени свог сина ћерком византијског цара да би као мираз добио јужну Италију, послао је 965. године Лиутпранда у Цариград. Њега су на царском двору исмејавали. У свом делу он је оцрнио Византинце, посебно цара Нићифора Фоку. Сва Лиутпрандова дела су сјајно написана, али се због претеривања могу користити само са критиком.

Кика

10

Регино

Регино је пореклом био из угледне породице. Године 892. постао је опат манастира Прума у Лотарингији, где су се одавно неговале историографске традиције. Ту је 899. године дошао у сукоб са лотриншким војводама и прешао је у Трир где је и умро 915. године. Написао је дело ''ХРОНИКА'' које обухвата период од рођења Христа до 906. године. ''Хроника'' има изворни значај од 741. године, иако је њена вредност неуједначена. То је један од првих средњевековних покушаја састављања једне светске историје. ''Хроника'' се у суштини своди на приказивање историје франачких држава, а нарочито Западне Франачке и околних народа. Писац доноси пуно података о Словенима и Мађарима. Поред својих недостатака, Регино је критичан, селективан, стил му је јасан, а језик једноставан. Међутим, хронологија му је побркана. Његово дело је извршило велики утицај на касније писце.

Титмар из Мерсебурга

Титмар се родио 975. године у саксонској великашкој породици која је била у сродству са династијом Отонида. Образовање је стекао у првим саксонским манастирима- Кведлинбургу и Магдебургу. Године 1009. постао је бискуп Мерсебурга. написао је дело ''ХРОНИКА'' у 8 књига, које има изворну вредност од четврте књиге. Своје излагање Титмар је накнадно прерадио КВЕДЛИНБУРШКИМ АНАЛИМА. Представља користан извор за историју цара Хенриха II и за њему савремену историју Источних Словена. Његов стил је извештачен.

Адам из Бремена

Адам из Бремена се родио у Источној Франконији или Тирингији. Образовање је стекао вероватно у Магдебургу. Године 1066. је дошао у Бремен као magister scholarum тј. професор и скренуо на себе пажњу надбискупа Адалберта, највиђенијег политичара тог доба. Остао је у Бремену, где је и умро око 1081. године. Написао је дело ''HISTORIA EPISCOPORUM HAMMABURGENSIS ECCLESIAE'' (''Историја хамбуршких надбискупа''). Хамбург је касније припојен Бремену. Дело је подељено у три књиге историје, а постоји и четврти, географски део. Како су под јурисдикцију Бремена односно Хамбурга потпадали цела северна Немачка, Прибалтик, Скандинавија, Исланд и Гренланд, интерес Адама су привлачиле све те земље, односно народи који су живели на том подручју, међу њима и Источни Словени. Њихова племена су често упадала на подручје бременске надбискупије, па су чак у два наврата заузела Хамбург (983. и 1018). Адам је у ствари аутор историје северне Европе која иде до 1075. године. Он је врло савесно прикупљао изворе, а користио је и хамбуршки архив. Извесна обавештења му је дао и сам Адалберт, а Адам је чак, прикупљајући податке, посетио 1068. године данског краља Свена. Његово дело је врло значајно и поред тога што није разликовао тачне вести од фалсификата и легенди. Иако хвали Адалберта, он остаје објективан.

Кика

11

Либели дe лите (Libelli de lite)

''Либели де лите'' су производи борбе папства и царства. То су заправо леци чији су писци махом црквена лица. У њима су супротстављене стране тражиле правну заснованост својих тежњи. Сабрано је отприлике 150 списа од 80 аутора, али их је било још и више. Највећи део ових летака је настао у Италији и Немачкој.

Рише(р)

Рише(р) је живео крајем Х века. Био је опат у Ремсу. Написао је дело ''HISTORIARUM LIBRI IV'' (''Четири књиге историје''), које обухвата период од 888. до 995. године. Дело му је интересантно и важно за период почетака династије Капета. Његово дело се надовезује на дело Флодоарда. Подражавао је Салустијев стил, што у многоме квари тачност његовог излагања. Доноси податке о Герберту, каснијем папи Силвестру II по чијој је наруџбини и писао.

Раул Глабер

Раул Глабер се родио у Бургундији крајем Х века. Рано је ступио у манастир и ускоро је постао монах луталица. Живео је у манастирима Дижон, Клини, Сен Жермен он Оксер. Умро је 1046. године. У Дижону је започео своје дело ''ИСТОРИЈА'' које је завршио у Клинију. Оно је требало да прикаже животе великих људи IX, X и XI века. У њему су изложена чуда хиљадите године. Раул Глабер пише нејасним стилом, али је врло занимљив јер је познавао своје савременике и њихова наивна и конвулзна схватања.

Кика

12

Е В Р О П А X I – X I I В Е К

Књига страшног суда

Књига страшног суда (''Domesday book'') је заправо најстарија земљишна књига Енглеске. Њен званични назив је ''DESCRIPTIO TOTIUS ANGLIAE'' (''Опис целе Енглеске''). Виљем Освајач је желео да, након освајања, створи базу за разрезивање пореза. Као изговор послужио му је кључ за разрезивање тзв. ''данског новца''. Наредио је да се попишу све земље и сав инвентар. Његови повереници су обишли целу Енглеску и 1087. провели попис крају. Књига страшног суда је одличан доказ краљевске моћи. Виљем I је њоме стекао увид у економско стање својих вазала. ''Domesday book'' је утицао и на управне реформе. Виљем је насилно извршио инмедиатизацију енглеског племства- сви племићи су постали његови вазали.Књига страшног суда по свом обиму, детаљности и аутентичности представља јединствен извор за историју Енглеске у доба норманског освајања.

Повест времених лета (Несторов летопис)

Несторов летопис је најзначајнији домаћи извор за историју Русије. Обухвата период од настанка Кијевске Русије до 1110. године. Настао је у печерском манастиру код Кијева. Мислило се да га је саставио монах Нестор, али је утврђено да је тај летопис рад више генерација. Прва редакција је из 1113. године. Тврди се да је састављен на основу 13 различитих извора. Постоје редакције из 1116, 1118. године, XIV и XV века. Године 1116. приређен је по налогу кнеза Владимира Мономаха. Основни мотив летописа је пропагирање јединства Русије и глорификација хришћанства. Повест времених лета је извор од фундаменталног значаја за руску историју, мада је његова вредност неуједначена.

Кика

13

Отон Фрајзиншки

Отон Фрајзиншки се родио 1112. године као син аустријског маркгрофа Леополда III и Агнезе, ћерке цара Хенриха IV. Студирао је теологију у Паризу. Године 1132. ступио је у цистерцитски монашки ред и ускоро је постао опат манастира Моримунда, да би 1138. године постао фрајзиншки бискуп. Учествовао је у Другом крсташком рату. Умро је 1158. године.

Одлично образован, Отон је покушавао да напише једну светску историју. Његово дело носи назив ''DE DUABUS CIVITATIBUS'' (''О двема државама''). Оно је касније названо ''CHRONICON SEU RERUM AB INITIO MUNDI AD SUA USQUE TEMPORA LIBRI OCTO'' (''Хроника или осам књига догађаја од почетка света до својих времена''). Изворну вредност има седма књига која иде од краја XI века до 1146. године. Отон се у овом делу показао као философ историје. Он заступа августиновску концепцију по којој се кроз историју води стална борба између добра и зла. Отон је међутим био песимиста те је према његовом схватању свуда побеђивало зло. Једини носилац боље будућности је према Отону клинијевски реформисано монаштво. Отон је ово дело написао између 1143. и 1146. године. Касније га је мењао и допуњавао. Године 1157. презентовао га је цару Фридриху I Барбароси.

Сасвим је другачијег карактера Отоново друго дело, настало 1157/58. године, које носи назив ''GESTA FRIDERICI IMPERATORIS'' (''Дела цара Фридриха''). Он је за рад на том делу добијао сређен изворни материјал из царске канцеларије. Као царев брат од тетке, Отон је имао увид и у најважније државне послове и архиве. Отон у свом другом делу прећуткује и фалсификује догађаје, али поред све своје тендециозности оно представља важан извор. Таквим га чине документи сачувани у њему. Оно је подељено на две књиге и допире до 1156. године. Представља неку врсту званичне дворске хронике. Касније ју је до 1160. године продужио Отонов нотар Рахевин.

Житија угарских светаца

Житија угарских светаца представљају у извесној мери историјски извор. На првом месту треба споменути житије светог Стефана, првог угарског краља. Њему су посвећене три легенде- Већа и Мања легенда које су анонимне и легенда бискупа Хартвика. Легенде о светом Стефану су настале крајем XI и почетком XII века. Како оне користе саопштења савременика, представљају важне изворе за период владавине светог Стефана и раздобље непосредно после његове владавине. Мању вредност имају животописи светог Емериха, две легенде светог Герарда, док су остали готово безначајни.

Кика

14

Најстарија дела Мађара (Gesta Hungarorum Vetera)

''Најстарија дела Мађара'' је анонимно дело, настало крајем XI века. Обухвата период од Ноја до почетка владавине угарског краља Соломона. Од изворног значаја је период од светог Стефана до краја. Непознати аутор је користио Регина и Алтајске анале. Дело није очувано у оригиналу, већ је са значајнијим променама унето у сваку доцнију хронику. Натављено је у XII веку. Мађарски историчари су подробном анализом приближно реконструисали њен првобитни текст.

Институције светог Стефана

Институције светог Стефана угарског краља свом сину Емериху представљају у ствари први законик или тачније устав краљевства. Ауторство Институција је раније приписивано светом Стефану, па отуда њихов назив. Међутим, Институције су анониман спис и показују доста сличности са делима европске литературе те епохе, само су по садржају прилагођене угарским приликама. Неки историчари су сматрали да је дело настало много касније од XI века, али наука је прихватила мишљење по ком је оно дело савременика светог Стефана. Институције представљају добар извор за проучавање друштвених прилика у Угарској у првој половини XI века.

Анонимни Гал (Gallus Anonymus)

Анонимни Гал је непознати писац, пореклом Француз. Написао је дело ''CHRONICON POLONORUM'' (''Историја Пољака'') у три књиге. Оно обухвата историју Пољске од легендарних времена до 1113. године. Написана је око 1114. године. Пристрасна је у корист Пољака, нарочито Болеслава III, чија јуначка дела хвали, а мане прећуткује. Писац је наоштрен против Немаца и Чеха. Стил му је извештачен, а језик нејасан.

Кика

15

Козма Прашки

Козма Прашки је први чешки писац чије дело представља историјски извор. Он се родио око 1040. године у Прагу. Школовао се неко време у Лијежу. Од 1086. године прати различите чешке бискупе на њиховим путовањима по Италији и Немачкој. Године 1099. постао је свештеник. Од 1110. године припада свештенству прашке катедрале, да би затим постао њен управитељ- декан. Умро је 1125. године. Иако свештеник, Козма је био ожењен и имао је једног сина који је постао бискуп. Написао је дело ''ХРОНИКА ЧЕШКЕ'' у три књиге. Оно обухвата период од легендарних времена до 1125. године. Изворна вредност Козминог дела је прилично неуједначена. Најзначајнија је трећа књига у којој су изложени догађаји од 1092. до 1125. године. Козма неке догађаје прећуткује, а хронологија му није увек поуздана. Познавао је класике које је често цитирао, обично нетачно. Његово дело је ипак значајно, јер доноси важне податке за познавање историје Чешке и делимично Немачке.

Слово о пуку Игоровом

Слово о пуку Игоровом је еп о походу новгородског кнеза Игора против Половаца (Кумана) 1185. године. То је најстарије и најзначајније литерарно дело Кијевске Русије. Његов аутор није познат. Ово дело садржи и податке који су важни за историју.

Руска правда

Руска правда је најстарији зборник руског права који је важио за све руске кнежевине. Настала је у XI и XII веку. Садржи одредбе на основу обичајног права. Постоје две редакције Руске правде:

-Кратка (са 43 параграфа);-Опширна (са 135 параграфа).

Кратка верзија се дели на два дела:

-Кратка правда Јарослава;-Кратка правда Јарославића.

Најстарији део Руске правде је настао између 1016. и 1036. године. Руска правда је сачуванау каснијим преписима, којих има око 150.

Кика

16

З А П А ДК Р С Т А Ш К И Р А Т О В И

Рајмон д'Агије

Рајмон д'Агије је био учесник Првог крсташког похода, најпре као пратилац надбискупа Адемара Ле Пија, а затим као капелан једног од најистакнутијих вођа читавог тог похода грофа Рајмонда Тулуског. У његовој служби д'Агије је почео да пише своје дело ''GESTA FRANCORUM QUI CEPERUNT JERUSALEM''(''Дела Франака који су освојили Јерусалим''), за време крсташке опсаде Антиохије, а завршио га је крајем 1099. године. Добро обавештен о збивањима, д'Агије се очигледно трудио- остајући лојалан свом непосредном господару- да буде што објективнији. То се види и из чињенице да је на више места критиковао и самог Рајмунда, посебно због његовог филовизантијског држања, које д'Агије, фанатичан католик, није одобравао, као уосталом ни већина крсташа. Његово дело је било веома раширено у Средњем веку, што је довело до многих интерполација, мада не и до новог издања у целини.

Фуше од Шартра

Фуше од Шартра (1058-1127) је присуствовао чувеном Клермонском сабору, где је прокламован Први крсташки рат. Одатле је са својим господарем Стефаном од Блоа отишао на Исток, где је ускоро постао капелан једног од најистакнутијих вођа крсташког похода Бодуена Бујонског, који је на Истоку најпре постао господар Едесе, а затим и јерусалимски краљ. Своје дело ''GESTA FRANCORUM IHERUSALEM PEREGRINANTIUM'' (''Дела Франака који су походили Јерусалим'') писао је у три наврата- 1101, 1106 и од 1124. до 1127. године. То је најбоље западно дело о Првом крсташком походу, јер је писац био најобразованији и најпоузданији од свих латинских хроничара који су о њему писали. Иако је дело посветио свом господару, краљу Бодуену, Фуше пише објективно, па се- са изузетком трећег дела-код њега не осећа анимозитет према источним хришћанима, тако карактеристичан за западне писце, поготово католичке свештенике. Напротив, Фуше је сматрао да Западњаци- крсташи, ако желе да опстану на Истоку, морају да се стопе са својом новом средином, па је то у свом делу и препоручивао. Фушеово дело је доста коришћено при састављању каснијих описа Првог крсташког рата.

Кика

17

''GESTA FRANCORUM ET ALIORUM HIEROSOLOMITANORUM''(''Дела Франака и других Јерусалимљана'')

Ово дело је било подједнако популарно као и Фушеово. Оно је међутим анонимно, а по свој прилици написао га је један Француз, члан пратње норманског војводе Боемунда, који је стигао до Јерусалима. Дело обухвата период од 1095. до 1099. године, а писано је једноставним и јасним латинским језиком. Сам писац је вероватно био обичан војник и доста наиван човек. Касније су у дело убачене многе интерполације, нарочито под утицајем Боемунда и његових политичких интереса, пошто је нормански војвода ово дело сматрао хвалоспевом у своју част, па га је стога и пропагирао. Са малим изменама, овај спис је ушао и у многа каснија дела, а нарочито их је користио Гибер де Ножан.

Гибер де Ножан

Гибер де Ножан (1055-1124) био је учени опат бенедиктинског манастира у Ножан-сур-Кусију. Написао је своју аутобиографију ''DE VITA SUA'' (''О свом животу'')и дело ''GESTA DEI PER FRANCOS'' (''Божја дела путем Франака''). Пишући у периоду између 1108. и 1109., Ножан је преузео доста података из Фушеовог дела и од ''Gesta Francorum et aliorum Hierosolomitanorum'', као и од других ранијих писаца о Првом крсташком походу; изгледа да је додао и успомене грофа Роберта Фландријског, учесника у походу, као и неке друге податке које је сакупио. У целини узето, Гиберово дело је доста трезвено, критичко и поуздано. Његова аутобиографија пак је важна због археолошких података и вести о савременом животу које даје (ту су на пример и подаци о комуни у Лаону), а Гибер је поред тога писао и коментаре Библије, трактате против Јевреја и расправе о реликвијама.

Алберт из Ахена

Алберт из Ахена никада није био на Истоку, а ипак је написао најобимније дело о Првом крсташком рату, мада не и најбоље. То дело, написано око 1130. године, носи назив ''LIBER CHRISTIANAE EXPEDITIONIS PRO EREPTIONE, EMUNDATIONE ET RESTITUTIONE SANCTAE HIEROSOLOMYTANAE ECCLESIAE'' (''Књига хришћанске експедиције за ослобођење и обновљење свете Јерусалимске цркве''). Дуго времена је ово дело уживало велики ауторитет међу научницима, док није доказано да му се такав значај не сме придавати. Наиме, Алберт је, нарочито између 1110. и 1125. прикупљао приче и легенде о догађајима на Истоку, које су у области Рајне у Немачкој причали повратници из Свете земље. Алберт је написао своје обимно дело комбинујући истините приче учесника и очевидаца са легендама и фантазијом. Отуда се у њему налазе сасвим нетачни, али и сасвим тачни подаци и зато га треба користити са опрезом.

Кика

18

Кафаро ди Кашифелоне

Кафаро ди Кашифелоне се родио око 1080. године. Већ 1100. учествовао је у јавном животу Ђенове и то у експедицији за Сирију. Године 1121. био је посланик Ђенове на папском двору, а више пута је био конзул и заповедник ђеновљанске флоте. Од 1100. је водио забелешке о делима конзула, које је 1152. презентовао долазећим магистратима на ту функцију. Од тада су оне званично настављене све до 1293. године. Назване су ''ANNALES JANUENSES'' (''Ђеновљански анали''). кашифелонеово дело међутим превазилази локалне оквире и представља значајан извор за историју крсташких ратова, као и Медитерана уопште. Сем тога, Кашифелоне је написао и друго дело, под називом ''DE LIBERTATIONE CIVITATUM ORIENTIS'' (''О ослобођењу источних градова''), које се односи на крсташке походе.

Екехард из Ауре

Екехард из Ауре је био немачки монах, није учествовао у Првом крсташком рату, али је 1101. посетио ''света места''. У повратку за Немачку доживео је свакојаке авантуре; коначно је 1105. године стигао кући и сврстао се у табор непријатеља цара Хенриха IV. Године 1112. постао је опат новооснованог манастира Ауре. Ту је написао своје дело ''ХРОНИКА'' које иде до 1114. године и има изворну вредност за последње године владавине Хенриха IV и прве године Хенриха V. Дело садржи његова сопствена запажања и податке из разних хроника које је Екехард укомбиновао са излагањем једног ранијег дела. Године 1117. издвојио је из текста опис крсташког рата и проширивши га презентовао га као самостално дело под називом ''HIEROSOLOMYTA'' (''Јерусалимска историја''). Мада је Екехард био прилично наиван човек, његово дело је ипак од значаја за историју.

Ед де Деј

Ед де Деј је био службени француски историчар Другог крсташког похода и написао је дело ''DE LUDOVICI VII PROFECTIONE IN ORIENTEM'' (''О путовању Луја VII на Исток''). Монах, секретар и капелан краља Луја VII, де Деј је и сам учествовао у том походу. Дао је жив, али врло пристрасан опис путовања француског краља на Исток. Он је из Лујевих писама прихватио тврдње о издаји крсташа од стране византијског цара Манојла I Комнина и о непријатељском ставу Византије према крсташима као главном узроку свих крсташких потешкоћа и неуспеха. Штавише, де Деј је говорио и о директној византијско-муслиманској сарадњи против крсташа. Ова нетачна тврдња, развијена и упорно понављана у де Дејевом делу (које обухвата период до 1148. године), прешла је отуда у све касније описе Другог крсташког рата.

Кика

19

Сугер (Sugerius)

Сугер (1081-1157) је био опат Сен Денија у близини Париза. По свом положају, био је једна од највиших личности у Француској. Школски друг и пријатељ француског краља Луја VI, Сугер је био интелектуално на знатно вишем нивоу од свог господара, ком је био први саветник. У ствари, Сугер је практично сам управљао француским пословима читав низ година и са великим успехом када је краљ постао Луј VII, 1137. године. Поред тога што је показао велику мудрост и далековидост као државник, Сугер је помагао пољопривреду и стекао је непролазну заслугу тиме што је дао план и подигао прву готску грађевину у Европи, цркву у Сен Денију (од које су данас остали очувани само поједини делови). Овај човек огромне културе, универзалног интереса, префињеног укуса и свестраних способности оставио је за собом неколико дела од велике вредности за историју. Његова најзначајнија дела су:

1) ''GESTA LUDOVICI COGNOMINE GROSSI'' (''Дела Луја званог Дебели'');

2) ''HISTORIA GLORIOSI REGIS LUDOVICI VII'' (''Историја славног краља Луја VII'');

3) ''DE REBUS IN ADMINISTRATIONE SUA GESTIS'' (''О делима своје администрације'').

Сугер је био противник учешћа Луја VII у Другом крсташком рату, али је ипак описао тај поход. У свом делу ''De rebus in administratione sua gestis'' дао је значајне податке за познавање феудалних институција француског друштва у XII веку. Сва Сугерова дела, захваљујући његовој личности, положају и култури, од великог су значаја за историографију.

Кика

20

Виљем Тирски

Једно од најзначајнијих дела о крсташким ратовима уопште је оно које је написао Виљем Тирски. Рођен у крсташкој држави на Истоку пре 1130. године, Виљем је већ као дете научио грчки, арапски, нешто јеврејског и персијског језика, па је затим у Француској и Италији завршио своје образовање научивши још и латински, италијански и француски. По повратку у Палестину, око 1160. године, постао је архиђакон и канцелар Јерусалимске краљевине и остао на том положају до око 1174. године. За то време је обављао за јерусалимског краља дипломатске мисије у Риму и Цариграду. Године 1175. постао је архиепископ у Тиру (одатле му и надимак Тирски). Међутим, када је 1183. године покушао да седне на столицу јерусалимске патријаршије, претрпео је неуспех. Огорчен тиме, као и интригама које су у то време цветале у крсташкој држави, Виљем је напустио Палестину, где је патријарх постао један полуписмени свештеник, кандидат једног од кланова племства, и отишао је у Рим. Ту је остао до смрти, која га је задесила пре 1187. године.

Своје велико дело ''HISTORIA RERUM IN PARTIBUS TRANSMARINIS GESTARUM'' (''Историја догађаја у прекоморским земљама'') Виљем је почео да пише 1169. године и до 1173. већ је написао 13 књига. Када је отишао у Рим, понео је са собом своје рукописе и наставио рад на њима, тако да његово дело има укупно 15 књига. Оно обухвата период од 1095. до 1184. године, али нема подједнаку вредност за сав тај период. За Први крсташки рат писац се ослањао на Алберта из Ахена, Рајмона д'Агијеа, Фушеа и друге писце. Није чудо пто је то и најслабији део Виљемовог дела. За раздобље од 1127. до 1160. године Виљем је користио податке из архива Јерусалимске краљевине, чији је канцелар био, као и неке изгубљене краљевске хронике. Најзад, за доба после 1160. године, Виљем је поседовао лично знање о догађајима и познавао је особе о којима је писао, захваљујући високим положајима које је заузимао. Међу добре стране његовог дела треба убројити његову умереност, чак и када говори о особама и појавама које не трпи, као и ширину погледа и разумевање догађаја своје епохе. Виљем- за разлику од већине других савремених писаца историје- има способност да међусобно повеже историјска збивања и да их излаже у континуираном току. Уз све то, стил му је јасан и понекад духовит, а латински језик елегантан. Због тога је његово дело постало класика за историју првих крсташких похода. То, разуме се, не значи да је оно без мане. Виљем је, сасвим природно, имао предрасуде о појединим лицима и појавама, правио је грешке тамо где није био довољно обавештен, а хронологија му је измешана. често и сасвим погрешна (мада се сматра да су датуми додати рукопису од стране неког каснијег преписивача). И поред свега тога, Виљем Тирски се сматра, због квалитета које је показао, једним од најбољих средњевековних историографа. Треба додати и то да је он написао и једну историју Истока под називом ''HISTORIA ORIENTALIUM PRINCIPUM'' (''Дела источних кнежева''). Оно међутим није очувано и о њему се зна само на основу помена код других писаца. Виљемова ''Историја догађаја у прекоморским земљама'' нашла је на Западу много настављача на латинском, а још више на старофранцуском језику.

Кика

21

Жофруа де Вилардуен

Жофруа де Вилардуен се родио око 1154. године у угледној француској феудалној породици. Од 1185. године заузимао је високи положај маршала шампањског племства. Као истакнутом учеснику Четвртог крсташког рата повераване су му важне дипломатске мисије. Од 1204. године када је образовано Латинско царство, активно је учествовао у политичком животу ове државе коју више никада није напустио. Суделовао је у једном походу против Бугарске 1208. године, а стекао је и један феуд у Солунској краљевини. Умро је око 1212. године. Вилардуен је написао дело ''LA CONQUETE DE CONSTANTINOPLE'' (''Освајање Цариграда''). Дело је настало око 1208. године на основу бележака које је правио за време крсташког рата. Његова хроника у првом реду показује политику вођења рата. Као један од западних вођа, он је био одлично обавештен. Посебно је драгоцена чињеница да он пише само о оним догађајима у којима је сам учествовао. Хронологија му је тачна, а стил јасан и једноставан. Његово дело је први наративни извор на француском језику и представља уједно једно од најбољих дела старофранцуске књижевности.

Роберт де Клари

Роберт де Клари је био такође учесник Четвртог крсташког похода, али је припадао нижем друштвеном слоју од Вилардуена. Био је обичан витез из Пикардије. У Француску се вратио 1205. године. Вероватно је тада написао дело које такође носи назив ''LA CONQUETE DE CONSTANTINOPLE'' (''Освајање Цариграда''). Његово дело је значајно за познавање збивања у самој крсташкој војсци. Оно показује догађаје виђене очима обичног војника. О разлозима и великим политичким догађајима писац није био добро обавештен. Како је писао по памћењу, хронологија му је збркана и нетачна. Изворна вредност, као и стил његовог дела, није уједначена и дело је знатно слабије од Вилардуеновог.

Морејска хроника

У првој половини XIV века настало је једно дело посебне врсте, тзв. ''Морејска хроника''. То је поема која се сачувала у пет верзија, две грчке и по једној старофранцуској, италијанској и каталанској. Ова поема је препуна драгоцених вести о франачком феудалном друштву на Пелопонезу после Четвртог крсташког рата и отуда је значајан извор за историју тог времена.

Кика

22

Жан де Жоенвил

Међу изворима за крсташке ратове XIII века посебно место припада Жану де Жоенвилу. Он је написао вредно дело о походу француског краља Луја IX Светог у Египат. Оно носи назив ''HISTOIRE DE SAINT LOUIS'' (''Историја Луја Светог''). Жоенвил је и сам био учесник тог похода, па су његови прикази догађаја врло верни и живи. Рођен 1225. године у аристократској породици, Жоенвил је добио ритерско образовање, тј. научио је да чита и пише нешто латинског (поред француског), а био је и велики пријатељ краља Луја IX. То пријатељство се нарочито учврстило на путу у Египат. По повратку у Француску, Жоенвил је углавном живео на краљевском двору, нешто мање на својим поседима. Написао је и другу књигу под насловом ''LE LIVRE DE SAINT PAROLLES ET BON FAITS DE LOUIS IX'' (''Књига светих изрека и добрих дела Луја IX''). Уживао је велики углед међу француским племством. Касније је постао противник Филипа IV Лепог и 1314. године је ушао у Лигу шампањског племства. Умро је у дубокој старости 1317. године. Интелигентан и одличног памћења (доноси многе анегдоте), Жоенвил је Луја IX приказао верније од других писаца. Мада му је био одан пријатељ и сарадник, за разлику од других историографа приказао га је као човека, а не као свеца.

Марино Санудо Векио

Марино Санудо Векио се родио 1270. године у Венецији, у угледној породици. Већ од своје 12. године путовао је по Леванту. Радио је на обнављању крсташке државе и у том циљу обилазио је владаре за које је мислио да би могли бити од помоћи. У ту сврху је написао неколико дела. Најзначајније од њих носи назив ''SECRETA FIDELIUM CRUCIS'' (''Тајне хришћана''). Иако писано касније, по престанку крсташких похода и пропасти Јерусалимског краљевства, ово Санудово дело је значајно јер је аутор добро познавао прилике на Истоку. Описао је ситуацију у том делу света, положај хришћана на Леванту, као и ситуацију на Западу, тј. снаге и могућности хришћанских држава Европе у односу на ''невернике'' на Истоку. Његово дело је било веома раширено и много коришћено у западној историографији. Међутим, Санудо није постигао свој циљ. Умро је 1343. године.

Кика

23

Други западни извори

Поред свих наведених, постоји још и велики број мањих списа који се тичу, у мањој или већој мери, крсташких ратова (било појединих или свих заједно). Сачуван је велик број писама чији је садржај повезан са крсташким покретом. Исто тако, постоје и разни законски текстови, нарочито они из Јерусалимске краљевине, који су од великог значаја за проучавање државне и друштвене структуре те државе и крсташких схватања о друштву. Ватикански архив, папска писма и сачуване архиве неких црквених редова такође су веома драгоцени извори за доба крсташких ратова.

Треба поменути и изворе литерарног карактера, разне епове, приче и др., претежно на старофранцуском језику, у којима се говори о догађајима и личностима из крсташких ратова. Мада у тим творевинама има много маште и легенде, оне често ипак садрже и истините податке, које разуме се треба користити са знатном дозом опреза.

Кика

24

У Г А Р С К АX I I I В Е К

Рогерије Сплитски

Рогерије Сплитски се родио крајем XII или почетком XIII века у Апулији. У Угарску је дошао као капелан папског легата Јакоба Пекорарија. После његове смрти постао је капелан новог легата Јована Толедана у чијој служби је обављао дипломатске мисије између Рима и Острогона- црквеног центра Угарске. Као награду за успешно обављање ових мисија папа Гргур IX га је поставио за каноника у Великом Варадину. Ту је 1241. године пао у монголско ропство. Успео је да побегне и после реорганизације земље постао је 1243. године шопронски архиђакон, 1244. загребачки каноник, а 1249. папа Иноћентије IV именовао га је за сплитског надбискупа. Написао је дело ''CARMEN MISERABILE SUPER DESTRUCTIONE HUNGARIAE PER TARTAROS'' (''Тужна песма о пустошењу Угарске од Татара''). Дело је настало вероватно 1243. или 1244. године у Шопрону. Као опис очевица, оно на моменте има велику изворну вредност.

Шимон Кезаи

Шимон Кезаи је био дворски капелан Ладислава IV Куманца, на чији захтев је написао своју верзију дела ''Најстарија дела Мађара'' (''Gesta Hungarorum Vetera''), између 1282 и 1285. године. Ова хроника је најстарија самостално сачувана угарска историја. Садржајно је врло неуједначена. Њена вредност је у томе што су се у њој очували неки ранији, а отада изгубљени извори, који нису ушли у званичну верзију хронике или су пак из ње избачени.

Кика

25

З А П А ДX I V – X V В Е К

Ђовани Вилани

Ђовани Вилани се родио крајем XIII века у Риму. Од своје ране младости живео је у Фиренци и играо је истакнуту улогу у животу тог града. Много је путовао. Године 1302. отишао је у Француску, а 1308. у Фландрију. Од 1316. вршио је разне политичке и управне функције у Фиренци. Тако је стекао увид у значајна политичка збивања свог времена. Умро је од куге 1348. године. Његово дело се зове ''NUOVA CRONICA'' (''Нова хроника''). Оно је писано на тосканском дијалекту италијанског језика. Виланијева хроника иде од античких времена до 1346. године. Дели се на 12 књига, а изворни значај има од седме у којој аутор излаже догађаје у Италији после 1266. године. По свом делу Вилани се са правом сматра за једног од највећих хроничара Средњег века. После његове смрти, хронику су наставили његов брат Матео до 1363. и нећак Филипо до 1364. године.

Карло IV Луксембуршки

Карло се родио 1316. године у Прагу, као син чешког краља Јована. Одрастао је на француском двору. Говорио је пет језика. Од 1331. године је учествовао у политици, а 1346. је изабран за цара Светог Римског Царства немачке народности. Под његовом владавином, царска власт је постала ограничена. Он је продао регална права италијанским градовима, а 1356. је издао Златну булу којом је потврдио сувереност немачким кнежевима. Међутим, он је то надокнадио изградњом породичне власти Луксембурговаца у Чешкој, која је уживала у благодетима његове владавине. Саградио је мост у Прагу, основао Прашку надбискупију и 1348. Прашки универзитет. Издавао је законе и развијао привреду, нарочито рударство. Умро је 1378. године. Од 1331. до 1341. године је водио дневник, који је касније наставио неко из његове околине, али под његовом контролом до 1346. године. То дело носи назив ''CAROLI IV ROMANORUM IMPERATORIS VITA AB EO IPSO CONSCRIPTA'' (''Живот римског цара Карла IV од њега самог написано''). Оно је врло драгоцени извор. Његов аутор је објективан, обавештен из прве руке и не прећуткује ни своје грешке. Наставак овом делу који иде до 1374. године написао је један прашки свештеник.

Кика

26

Еберхард Виндеке

Еберхард Виндеке се родио 1380. године у Мајнцу у угледној, али сиромашној породици. Године 1410. ступио је у службу цара Жигмунда Луксембуршког. Као његов агент и дворјанин предузимао је многа велика путовања. Истовремено се бавио и трговином. Од 1423. године живео је стално у Мајнцу, а умро је после 1440. После 1437. године написао је своје мемоаре који носе назив ''DENWURDIGKEITEN ZUR GESCHICHTE DES ZEITALTERS KAISERSIGMUNDS'' (''Знаменитости за историју времена цара Жигмунда''). Дело је написано на старонемачком језику. У центру пишчеве пажње стоји цар Жигмунд. како је он био владар готово читаве средњоисточне Европе, дело представља значајан извор за историју свих држава овог региона. Виндеке је за своје мемоаре користио, поред својих личних запажања, и изворе првог реда, као и приче својих савременика. Хронологија му је међутим збркана.

Томас Ебендорфер

Томас Ебендорфер се родио 1387. године у Хаселбаху. Студирао је на универзитету у Бечу, где је затим постао професор, декан и коначно ректор. Припадао је свештенству и представљао је Бечки универзитет од 1431. до 1434. године на сабору у Базелу, а и касније је узимао учешћа у раду сабора. Умро је 1464. године. Најзначајније дело му је ''CHRONICON AUSTRIACUM'' (''Аустријска хроника'') која иде до 1440. године. Изворну вредност имају 4. и 5. књига које обрађују савремене догађаје. Као изворе Ебендорфер је користио мемоаре, дневнике и акте. Поред тога, Ебендорфер је написао и дело ''CHRONICON REGUM ROMANORUM'' (''Хроника римских краљева'') у 7 књига. Оно представља компилацију из дела ранијих писаца. Много су значајније његове забелешке и акта о преговорима на Базелском сабору и документи једног његовог посланства у Прагу, који су сабрани у његовом ''Дневнику''. Претпоставља се да је те податке хте да унесе у излагање своје хронике. Најзад, он је саставио и дело ''LIBER PONTIFICUM'' (''Историја папа'').

Кика

27

Енеја Силвије Пиколомини

Родио се 1405. године у Корсињану код Сијене. Године 1435. постао је секретар сабора у Базелу. Када је Сабор 1439. изабрао Феликса V за противпапу, Енеја је ступио у његову службу, да би 1442. прешао у службу немачког цара Фридриха III Хабзбурговца. Као царев повереник водио је преговоре са папом Евгенијем IV. Године 1447. постао је бискуп Трста, 1451. бискуп Сијене, а потом папски посланик и кардинал. Године 1448. изабран је за папу и као такав је узео име Пије II. Као папа радио је на оживљавању крсташких ратова против Турака, па је стајао у вези и са балканским земљама. Умро је 1464. године у Анкони, управо када се спремао да пређе у Дубровник и преузме команду над крсташком војском. Био је безобзирни каријериста и непринципијелни опортуниста, што се и одражава у његовим делима. Она су сјајно написана, апологетског су карактера и пружају одличан увид у друштвене прилике, али их због ауторових квалитета треба користити са великом дозом опреза.

Најстарије Енејино дело је ''HISTORIA RERUM FRIDERICI III'' (''Историја Фридриха III''). Њу је написао 1453. године. Она је тенденциозно написана, аутор прећуткује и фалсификује догађаје, али је ипак значајна јер баца пуно светла на начин мишљења Енеје и његових савременика. Исто тако важан извор представљају и његова писма, која је писао између 1422. и 1458. године. Очувало се преко 600 његових писама. У њима, као и у спису ''DE REBUS BASILIAE GESTIS STANTE VEL DISSOLUTIO CONCILIO'' (''О стварима које су се десиле у Базелу или о распуштању Сабора''), он покушава да оправда самог себе због мењања странке и принципа. Поред историјских, Енеја је писао и политичка и литерарна дела.

Филип де Мезијер

Родио се у Пикардији 1312. године. Био је у служби разних господара. Боравио је неко време на двору кипарског краља Ига IV Лизињана, са којим је радио на обнови крсташке државе. Када је видео да Игове намере нису озбиљне, повукао се. Када је Пјер Лизињан постао кипарски краљ, поставио је Филипа за свог канцелара. Од 1361. до 1365. године пратио је свог господара по Европи. Када је Пјер убијен 1369. године, Филип је напустио Кипар и отишао у Авињон, а затим на двор француског краља Шарла V. Он је постао краљев саветник и учитељ престолонаследника, будућег Шарла VI. Када је и Шарл V умро, Филип се повукао у манастир, у ком је и умро у дубокој старости 1405. године. Написао је дело које се зове ''VITA SANCTI PETRI THOMAE'' (''Живот светог Петра Томе'') и које представља биографију његовог пријатеља који је неко време био и папски легат у Србији. Отуда је Мезијерово дело важан извор и за познавање Србије у XIV веку.

Кика

28

Кристин де Пизан

Кристин де Пизан (1363-1431) се истиче као историограф периода Шарла V(француски краљ 1364-1380). Врло рафинирана жена, борила се за обнову и подмлађивање француске књижевности, мада је и само њено дело пуно архаизама. Написала је дело ''LE LIVRE DE FAITS ET BONNES COEURS DU ROI CHARLES V'' (''Књига дела и добрих обичаја краља Шарла V''). Оно одише великим патриотизмом и храброшћу. Кристин де Пизан је писање било једини извор егзистенције и њиме је издржавала себе, своје троје деце и три друга чланапородице.

Жан Фроасар

Фроасарове хронике се често сматрају набриљнтнијим производом француске књижевности XIV века. Жан Фроасар се родио око 1333. године у Валенсијену. Рано је почео да пише поезију, а са 24 године је отишао у Лондон, где је писао песме за жену краља Едварда III и постао њен секретар. Дружио се са енглеском аристократијом. Путовао је по Шкотској, Француској, Савоји и Италији. Једно време је био каноник у Шимеју. Одлучивши да напише једно историјско дело, поново је кренуо на пут по Француској и Енглеској да скупља материјал. Најзад, вративши се у Шимеј, написао је 1200 страница свог дела, у ком је јасно показао своју пристрасност према аристократији, њеним ратовима и начину живота. Обичан, сиромашни свет уопште није био Фроасаров предмет интересовања. Његово дело обухвата период од 1326. до 1400. године а носи назив ''CHRONIQUES DE FRANCE, D'ANGLETERRE, D'ECOSSE, D'ESPAGNE ET DE BRETAGNE'' (''Хроника Француске, Енглеске, Шкотске, Шпаније и Бретање''). Аутор није покушавао да уђе у узроке збивања нити да се бави философијом историје. Он је био само хроничар, али је био изврстан у том послу. Пошто је своје дело објављивао постепено, део по део, па су настале бројне ревизије и реедиције, које је сам Фроасар вршио. Умро је око 1410. године.

Кика

29

Филип де Комин

Филип де Комин се родио у фландријском месту Комин (одакле му и име). Бургундски војвода Филип Добри био му је кум, па је одгојен на бургундском двору, где је остао и кад је Шарл Смели постао војвода (1467). Међутим, на време је прешао у службу француског краља Луја XI (1461-1483), где је стекао висок положај на двору и велика имања. После Луја, Филип је служио и Шарла VIII(1483-1498), за ког је обављао важне дипломатске мисије, нарочито у вези са француском политиком у Италији, која у то доба постаје главна преокупација француског двора. Де Комин је написао два дела која су постала класици француске историографије: ''MEMOIRES, CHRONIQUE ET HISTOIRE DU ROI LOIUS ONZIESME'' (''Мемоари, хроника и историја краља Луја XI'') и ''CHRONIQUE DU ROI CHARLES HUYTIESME'' (''Хроника краља Шарла VIII''). Оба ова дела су писана на француском (јер аутор изгледа да није ни знао латински) и представљају важан моменат у продору француског језика у литературу и историографију. Стил је жив и сликовит, мада је Комин понекад преопширан и лицемеран. Ипак, он је учествовао у многим догађајима које описује (дело обухвата период од 1464. до 1498. године), покушавао је да пронађе узроке разним збивањима, да повеже узроке и последице, да анализира карактере, мотиве, намере и понашање учесника догађаја и да се служи оригиналним документима. По свему томе, неки га сматрају најбољим средњевековним историографом, други у њему виде првог модерног философа историје, а трећи га виде као претходника Макијавелија и Гвичардинија. Ако су ове оцене можда и претеране, нема сумње да де Комин заиста спада у најзначајније историографе не само Француске, него и Европе на прелазу из Средњег у Нови век.

Кика

30

У Г А Р С К АX I V – X V В Е К

Будимска миноритска хроника

Будимска хроника је анонимно дело, по свој вероватноћи, више аутора. Она обухвата временски период од Ноја до средине XIV века. Од 1272. године има изворну вредност. Садржајно и стилски је неуједначена. Извршила је велики утицај на касније хроничаре који су са мање-више измена преузели њен текст. Ти наставци су очувани у више рукописа-кодекса. Један од њих је између 1374. и 1376. године по налогу Лајоша Великог илуминиран и намењен за свадбени поклон његовој ћерки Катерини. По свом се налазишту назива ''CHRONICON PICTUM VINDOBONENSE'' (''Бечка сликана хроника''). Она представља најстарију редакцију угарских хроника која се сачувала у оригиналу. Група рукописа који су слични Бечкој хроници носи назив ''шире хронике'', а остале ''краће хронике''.

Јанош Кукулеи

Родио се око 1320. године. Био је клерик и до 1351. године радио је као нотар у краљевској канцеларији. За своје заслуге постављен је за стонобеоградског, загребачког, арадског и егерског каноника и архиђакона у Кукули. Године 1364. постао је генерални викар острогонског надбискупа и дворски капелан. У тој средини је имао могућности за писање. Његово дело носи назив ''GESTA REGIS LUDOVICI'' (''Дела краља Лајоша'') и обухвата владавину Лајоша Великог. Дели се на два дела. Први део излаже догађаје од 1342. до 1352. године и настао је око 1364. Други део је Кукулеи саставио после Лајошеве смрти и он обухвата догађаје од 1352. до 1382. године. Тежиште његовог излагања стоји на опису војних похода угарског краља. Аутор се послужио повељама и зато његово дело има велику вредност. Кукулеи је писао китњастим стилом.

Јанош Туроци

Родио се око 1435. године. Од 1465. био је службеник у краљевској канцеларији, где је са извесним прекидима радио до 1486. године. У својству нотара боравио је у Хрватској, да би 1486. постао краљевски протонотар. На тим положајима он је стекао увид у дипломатички материјал, који је користио при писању свог дела. Умро је око 1488. године. Његово дело носи назив ''CHRONICA HUNGARORUM'' (''Хроника Мађара''). Оно обухвата период од Ноја до 1486. године, када је дело и написано. До 1382. оно се надовезује на старије угарске хронике. Писано је китњастим стилом.

Кика

31

Антонио Бонфини

Антонио Бонфини се родио у Асколију 1427. године. Већ као познати хуманиста, дошао је 1486. године на позив краља Матије на угарски дво, где је постао лектор краљице Беатрисе. Учествовао је у Матијиним походима. Његово дело носи назив ''RERUM UNGARICUM DECADES QUATTUORCUM DIMIDIA'' (''Четири и по књиге угарске историје''). Бонфини је желео да напише историју Угарске. Дело је настало 1495. године и у потпуности је самостално у излагању догађаја од 1468. године. За ранији период Бонфини је преписао Туроцијеву хронику. Од 1471. године дело је од изворне вредности, са изузетком великих говора у њему. За овај период Бонфини је црпео обавештења из врло аутентичних извора, понекад од самог краља Матије.

Петар од Варадина

Родио се средином XV века у Великом Варадину. Био је штићеник острогонског надбискупа Ивана Витеза који га је школовао у Болоњи. По повратку из Болоње 1475. године, Петар је постао службеник краљевске канцеларије, а већ 1480. канцелар и калочко-бачки надбискуп. Он је у ово време стекао наклоност краља Матије, који је чак настојао да папа именује Петра за кардинала. Међутим, Петар је 1484. године пао у немилост и краљ га је затворио без судског процеса. Године 1489. Петар је пуштен на папину интервенцију, али је до Матијине смрти остао интерниран у Вишеграду. За време сукоба око упражњеног престола стајао је на страни Иваниша Корвина. После победе противничке стране повукао се из јавног живота. У последњој деценији свог живота водио је спор са папом Александром VI око петроварадинске опатије. Развио је интензивну културну делатност. Умро је 1501. године. Његова писма представљају врло значајан извор за историју Угарске крајем XV века. Он се дописивао и са српским деспотима у јужној Угарској, тако да су његова писма значајна и за српску националну историју.

Стефан Штироксел (Stephani Taurini Olomucensis)

Штироксел је био пореклом из Моравске. Постао је генерални викар ердељског бискупа. Своје дело је написао у Алба Јулији и посветио брандембуршком маркгрофу Георгу. У њему је описао устанак Доже Ђерђа у хексаметрима. Његов спис има више историјску него поетску вредност.

Кика

32

Људевит Цријевић Туберо

Родио се 1455. године у Дубровнику. Пореклом је био из Котора, а образовање је стекао у Паризу. По повратку кући се оженио, а након смрти супруге ступио је у бенедиктински ред. Постао је опат манастира светог Ђурђа у Боки Которској, а затим генерални викар дубровачке бискупије. Умро је 1527. године. Био је свестрана личност. Поред историје бавио се и математиком. Његово дело носи дугачак назив ''COMENTARII DE REBUS, SUO TEMPORE, IN PANNONIA FINITIMIS REGIONIBUS GESTIS'' (''Коментари о догађајима који су се десили за његово време у Панонији''). Оно, поред тога што има нетачности у детаљима, одражава широке погледе и јасан, на моменте оштар суд свог аутора. Дело се односи на период од 1490. до 1522. године. Пишчева упућеност, схватање и стил чине ово дело драгоценим извором за познавање угарског друштва и спољне политике за време Владислава II и Лајоша II.

Стефан Бродарић

Стефан Бродарић је био краљевски канцелар за време Лајоша II. Као очевидац Мохачке битке, упутио је 10. септембра 1526. године извештај папи о тој бици. Тај извештај је затим под насловом ''DE CONFLICTU HUNGARORUM CUM TURCIS AD MOHACS VERISSIMA HISTORIA'' (''Истинита историја о сукобу Мађара са Турцима код Мохача'') допунио и прерадио, уткавши у њега опис Угарске. Као извор потпуно је аутентичан.

рађено према: Peter Rokai, ''Skripta izvora iz opšte istorije Srednjeg veka'', Svetozarevo, 1971

Кика

33

ФЕУДАЛНОДРУШТВО

Кика

34

Х И Ј Е Р А Р Х И Ј А Ф Е У Д А Л Н О Г Д Р У Ш Т В А

БОГ

ЦАР/ПАПА

КРАЉ

ПЛЕМСТВО/СВЕШТЕНСТВО

КМЕТОВИ

У ову хијерархију не улазе нехришћани (муслимани, Јевреји), губавци, просјаци, ослобођени робови итд. Племство и свештенство су затворени сталежи; проходност у друштву тј. напредовање на друштвеној лествици било је готово немогућа (нпр. ко се роди као кмет, извесно ће као кмет и умрети).

Период од V до XII века је период формирања феудалног друштва. Истовремено се одвија процес формирања феудалног права, које представља спој германског обичајног права и остатака старог римског права.

Кика

35

П Р Е К А Р И Ј У М ( P r e c a r i u m )

Прекаријум или прекарија је друштвени уговор који се почео склапати од IV-V века између богатих и сиромашних. Појам ''прекаријум'' потиче од латинске речи preces што значи молба. Сиромашни измољава од богатог земљу да је обрађује у замену за заштиту. Потписујући прекарију, СИРОМАШНИ СЛОБОДНИ ЧОВЕК ДЕВАЛВИРА СВОЈУ СЛОБОДУ; он се обавезује да ће богаташу који га узима под заштиту плаћати порез. То је тзв. precaria data.

Други вид прекаријума је тзв. precaria oblata. У том случају човек уступа своје имање магнату у замену за заштиту.

Трећа врста прекаријума је precaria remuneratoria или ''уздарје''- човек који има имање одлази код магната, даје му своје имање у замену за заштиту, а магнат му га враћа и додељује му још једно имање или парцелу да га обрађује.

Прекарије су се склапале у почетку на 5, а касније на 10 година. На основу прекаријалних односа формирао се сталеж кметова у Средњем веку. Склапање прекарија је узело маха у времену пропадања Римског царства, упоредо са девалвирањем права и правне заштите. Црква, која је имала огромне земљишне поседе, радо је давала прекаријуме.

Они који би потписали прекаријуме, нашли би се под заштитом магната, који је имао своју приватну војску (или дружину, пратњу). Он је пружао заштиту кмету, а заузврат би му овај обрађивао земљу и плаћао доприносе.

В О Ј Н И Ч К Е Д Р У Ж И Н Е

Код позних Римљана приватне војске су носиле назив СХОЛЕ (scholae), а код Германа COMITATUS. Постојао је и појам GLOBUS, који је означавао чету, као иTRUSTIS- краљева војска. Припадници те војске су се називали АНТРУСТИОНИ. Овакве приватне војске или војничке дружине имале су свог вођу- СЕНИОРА, према ком су имале обавезу оданости- OBSEQUIUM. Војске су још носиле и назив WASUS- људи, из чега су се развиле речи ''вазал'', ''вазалитет'' итд.

Кика

36

Б Е Н Е Ф И Ц И Ј У М( B e n e f i c i u m )

На почетку Средњег века новац и новчана привреда уопште су замрли. Стога је сениор својим људима у замену за службу делио освојене територије. Такво даривање поседа сениора ратнику за војну службу у раним латинским изворима назива се BENEFICIUM (доброчинство) или ФЕУД (германски израз, од речи vieh-стока). Како су на почетку Средњег века родовски односи били јаки, бенефицијум је остајао у породици, па су вршење војне службе и бенефицијум постајали наследни.

Франачки мајордом Карло Мартел је 732. године зауставио арабљанску експанзију у бици код Тура (Поатјеа). Након те битке он је извршио реформу франачке војске. Почео је да даје бенефицијуме војницима који би могли да обезбеде коње, како би имао јаку војску коњаника. У доба Каролинга феудални односи достижу врхунац и служе као образац за читав Средњи век. Однос између сениора и вазала се временом деформише, па бенефицијуми постају наследни. Останак бенефицијума у власништву племства није ишао у рачун владару, јер се некада његов посед осамостаљивао у рукама једне породице. У том смислу је свештенички сталеж био захвалнији- он се није могао (законито) умножавати, те се након смрти бискупа или другог црквеног лица феуд враћао владару.

Кика

37

Х О М А Г И Ј У М (лат. homagium, фр. hommage)

Хомагијум је заклетва верности; у пренесеном смислу, '' неко постаје нечији човек''. Како су људи у Средњем веку били неписмени, хомагијум је био чин који је представљао комбинацију хришћанских обреда и ратничких ритуала. Састојао се из три чина:

1. INMIXTIOMANUM (''мешање руку'');2. OSCULUM (''пољубац у уста'');3. SACRAMENTUM FIDELITATIS (''заклетва верности'').

Лице које је полагало заклетву верности није смело бити наоружано. Полагање заклетве верности је вршено на неком светом објекту- моштима светаца и другим хришћанским реликвијама. Прва два чина су била варварског порекла, док је трећи био хришћанског. Ако би свештеник давао хомагијум, тј. постајао нечији вазал, он није морао да полаже sacramentum fidelitatis. У Шпанији, будући вазал није љубио сениора у уста, већ у руку. Преко церемонијала хомагијума неко је постајао нечији вазал и ступао у нечију службу. Хомагијум је означавао личну везу вазала и сениора. Он је подразумевао држање поседа. Након смрти вазала или сениора, хомагијум су обнављали наследници једног или другог. Временом долази до вишеструког вазалства, што ствара низ компликованих ситуација.

Да би се вишеструко вазалство правно разјаснило, стварају се две врсте хомагијума: homagium ligium (''највезанији хомагијум'') и homagium planum(''нижи, раван хомагијум''). Homagium ligium је чвршће везивао вазала за сениора. Он је обавезивао вазала да врши војну службу само једном сениору (и то безрезервно), док homagium planum подразумева војну службу у року од 40 дана са могућношћу откупа од те службе. У случају да зарате два сениора истог вазала, вазал ће највероватније прво ступити у службу сениора којем је положио homagium planum, сачекати да брзо прође 40 дана, а затим се одазвати позиву сениора ком је дао homagium ligium. Помоћу homagium ligium-а уређивани су и међудржавни односи. И владари су полагали заклетве верности, што значи да су се покоравали, понижавали пред моћнијима од себе (чисто декларативно, јер се дешавало да вазали понекад буду моћнији од сениора).

Кика

38

И Н В Е С Т И Т У Р А

Хомагијум није био сам по себи довољан, па је био праћен чином инвеституре (лат. investio–уводим). Инвеститура је чин увођења у посед. У најстарије феудално доба, инвеститура се састојала у даривању вазала од стране сениора неким симболичним предметом који је означавао посед који се додељује вазалу. То је најчешће био неки штап, бусен траве, грумен земље, мач, нож, прстен (код црквених лица), застава итд.

Инвеститура је у прво време подразумевала доделу поседа. Након тог чина сениор и вазал би заједно обилазили додељени посед. Касније су приликом инвеституре издаване повеље у којима је стајало име поседа и тачно назначене његове границе.

Предмет инвеституре је касније почела да бива служба, царина, мостарина, итд. То долази отуд што сениори нпр. у XIII веку нису имали земље да је додељују вазалима. Отуда су и регална права постала предмет инвеституре.

Инвеститура црквених лица вршена је даривањем прстена и штапа (anulo et baculo).

И Н М Е Д И А Т И З А Ц И Ј А(''прављење директног односа'')

У феудалном поретку Средњег века важило је правило: ВАЗАЛ МОГ ВАЗАЛА НИЈЕ МОЈ ВАЗАЛ. Инмедиатизација је успостављање директног односа између владара и свих његових вазала, укључујући ту и вазале његових вазала. То је међутим пошло за руком тек неколицини владара у Европи- Виљему Освајачу у Енглеској, Филипу II Августу у Француској, Конраду II Франконском у Немачкој, Димитрију Донском у Русији.

Кика

39

К Р А Љ

ВОЈВОДА ВОЈВОДА

војводин војводин војводин војводин војводин војводин вазал вазал вазал вазал вазал вазал

вазал вазал вазал вазал вазал вазалвојводиног војводиног војводиног војводиног војводиног војводиног вазала вазала вазала вазала вазала вазала

''витез једног штита'' ''витез једног штита'' ''витез једног штита'' ''витез једног штита''

витез једног штита- најнижи у вазалској хијерархији, нема своје вазале;

Кика

40

И М У Н И Т Е Т

Имунитет (лат. immunitas) је краљевска привилегија на основу које је вршење краљевских служби одузето од краљевских службеника на територији једне баштине (поседа) да би се пренело на друго лице које постаје господар те баштине. Све што се даје имунитетом представља РЕГАЛНА (КРАЉЕВСКА) ПРАВА. Имунитет се давао на убирање пореза, експлоатацију рудника, прикупљање мостарине, царина итд. Први владар који је у великој мери делио имунитет био је Отон Велики (936-973). Он је давао имунитет црквеним лицима. Лице које је добијало имунитет називало се имуниста. Имуниста је био господар на својој земљи, раван било коме сем краљу. Међутим, владар је, додељујући имунитет фактички губио своју ефективну власт над оним коме је додељује. На тај начин седезинтегрисала владарска сувереност.

Имунитет је могао бити:

1) С У Д С К И (најраспрострањенији);

2) Ф И Н А Н С И Ј С К И (убирање пореза, царина, мостарина, ковање новца итд);

3) А Д М И Н И С Т Р А Т И В Н И (имуниста добија право да на свом поседу поставља чиновнике);

На посед онога ко је имао имунитет нису смели да ступе краљевски чиновници. Од краја Х века права централне власти су у великој мери била раздељена. У почетку је имунитет вероватно био само право земљопоседника да на свом поседу хапси преступнике и потом их предаје вишој инстанци, али је од IX века већина носилаца имунитета самостално судила и кажњавала своје подложнике.

Кика

41

К Р А Љ Е В С К А П Р А В А(лат. R E G A L I A)

У краљевска права (регалије) спадају: јавни путеви, пловне реке као и оне које су учињене пловним, луке, обале, таксе које се у народу зову пијацарина (лат. vectigalia tholonea), новац, приходи од глоба и казни, ненасељена добра, имања која су конфискована од недостојних људи (ако нису поново уступљена), као и добра оних који ступају у инцестуозни брак; добра осуђених и проскрибованих; поштанске кочије, кола, бродови, посебна давања у корист краљевске власти, надлежност бирања магистрата за обављање судских послова; предмети, дворци у познатијим местима, риболовне прерађевине и со, добра оних који су починили злочин увреде краљевског височанства, половина трезора који су пронађени на царском земљишту, макар то било и црквено земљиште.

О Б А В Е З Е К М Е Т О В А П Р Е М А Ф Е У Д А Л Ц И М А

Кмет је био обавезан да феудалцу исплаћује ренту. Рента је могла бити натурална, радна и новчана. У почетку је била најраспрострањенија натурална рента (1/10 прихода производа у роби). Од пре је постојала и црквена десетина.

Што се тиче радне ренте, кмет је био обавезан да два дана у недељи ради на имању феудалца (укупно 106 дана у години). Морао је да проведе 15 дана радећи на феудалчевом имању у време жетве, сетве и сл. Бринуо се за превоз жита, кулучио при изградњи путева, фортификација итд.

Са развојем новчане привреде, новчана рента је узимала све више маха. Новчана рента се називала ц е н з , и у почетку је била симболична. Најосновнија новчана давања била су земљарина и главарина (тај).

Кика

42

О Б А В Е З Е В А З А Л А

1) П О З И Т И В Н Е (савет- concilium, помоћ- auxilium);2) Н Е Г А Т И В Н Е;

Савет (concilium) означава дворску службу. Вазал је био обавезан да три пута годишње иде на двор сениора: за Божић, Ускрс и Духове. На тим скуповима је вршена и судска власт.

Auxilium означава војну службу, која је често регулисана уговором. Та служба је прво била безрезервна, а касније се ограничила на 40 дана са могућношћу откупа. Вазал је био обавезан да служи у склопу посаде у сениоровој тврђави.

У четири посебна случаја вазал је био обавезан да пружи новчану помоћ сениору:

1) откуп заробљеног властелина;2) ступање старијег сизереновог сина у витештво;3) удаја старије сизеренове кћери;4) одлазак у крсташки рат.

Сениор је био обавезан да штити вазала, а вазал је имао да му служи и помаже. У случају нужде морао му је уступити своју тврђаву.

Б А Н А Л И Т Е Т И(властеоска права)

Један од битних прерогатива које је вршио каролиншки чиновник у својој области или носилац имунитета у својој баштини је било банство. Банство није било ништа друго до израз јавне власти у варварској држави. Властеоска права имају свој извор у банству и стога се називају баналитети. Властелин је могао да тргује својим баналитетима- продавао их је или давао у закуп. Властела је у баналитетима видела извор прихода.

Баналитети заправо представљају монопол на поседу. Нпр. нико није имао право да продаје вино пре него што властелин не прода своје. Током године он је држао право на продају вина или пива. Чешће је приморавао сељаке да мељу у његовом млину, пеку хлеб у његовој пекари и производе своје вино на његовој преси. Разлика између имунитета и баналитета је у томе што је имунитет државни монопол, право које додељује краљ, а баналитет је везан за личност феудалца, и представља монопол на поседу, који држи или додељује феудалац.

Кика

43

Б О Ж Ј И М И Р И Б О Ж Ј Е П Р И М И Р Ј Е (Pax Dei & Treuga Dei)

Идеја Божјег мира се јавила средином Х века у Аквитанији, у оквиру Цркве коју су непрестано изнуривали међусобни ратови великаша. Црква је ревносно пропагирала рax Dei, нарочито са почетком крсташких ратова, када су међусобно завађени европски племићи требали да се уједине у борби против муслимана и поврате Јерусалим. Црква је тежила, ако не да успостави рax Dei (што је често било немогуће), а оно бар Божје примирје- treuga Dei. Божје примирје је забрањивало насиље и ратовање одређеним данима и представљало је продужетак Божјег мира. Примирје је трајало за време постова, великих хришћанских празника, недељом итд. Божји мир и Божје примирје се нису односили на крсташке ратове, а крсташи су били изузети од судских инстанци.

А З И Л

Црква је пружала заштиту свим хришћанима који су је тражили под претњом да буду одведени у затвор, да буду физички злостављани, повређени или убијени. Најранији помен установе азила забележен је још у првој половини IV века, и азил се одржао све до пропасти Византијског царства. Историчари сматрају да је азил настао због немоћи правног система средњевековног феудалног друштва. Црква је штитила прибегара 40 дана, таман колико је потребно да се страсти смире. Након тога је извођен на суд. Црква је на тај начин штитила, односно замењивала правну државу. Институција азила је била примењивана у целој Европи (нарочито у Византији) и свуда где се поштовало хришћанство. Постојао је и тзв. узвишени азил, за збачене владаре, чланове владарске куће који су учествовали у заверама итд.

Кика

44

М А Р Ш А Л С К А И С Т Р А Т О Р С К А С Л У Ж Б А

МАРШАЛ- првобитно слуга који је помагао господару да се попне на коња придржавајући му стремен;

СТРАТОР- слуга који је водио господаревог коња држаћи га за узде, помоћник витеза;

Маршалска и страторска служба временом прерастају у нешто значајније, постају софистицираније. Носиоци ових звања се више не баве својим првобитним дужностима, већ због својих титула маршала или стратора добијају значајне земљишне поседе. На сваком средњевековном двору је постојао низ сличних служби (нпр. у Византији протовестијар/начелник царске гардеробе/ или praepositus sacrii cubiculi/начелник царске ложнице итд).

Маршалска и страторска служба се јављају као последице Константинове даровнице (цар Константин Велики је наводно водио коња папи Силвестру). Последице Константинове даровнице су се осетиле и у Србији- цар Душан је водио коња патријарха Кјаникија.

Страторска дужност (тј. вођење нечијег коња) је у средњевековној симболици означавала покоравање нечијој сили. Њоме се исказивала хијерархија у међудржавним односима, као и хијерархија у односима између државе и Цркве.

Маршалска дужност је била на нижем ступњу од страторске. Састојала се у подметању леђа господару који се под пуном ратном опремом пењао на коња. Касније се тај чин изгубио, али је титула маршала остала и знатно добила на значају.

Кика

45

О Р Г А Н И З А Ц И Ј А Ф Е У Д А Л Н О Г П О С Е Д А

У Средњем веку, феудални посед је могао бити распарчан и разуђен, али се без обзира на то делио на два дела:

1) ДОМЕН (који је припадао господару-феудалцу; називао се још и РЕСЕРВА);

2) МАНСУСЕ (који су припадали кметовима).

Однос између домена и мансуса се током Средњег времена мењао. Домен су обрађивали кметови. Они су били организовани у општине- МАРКЕ (или код Лангобарда- ФАРЕ).

У средишту поседа био је господарев двор, у ком су поред њега живеле и његове слуге. То је могло бити насеље које је у потпуности било подложно њему. Ту се налазила црква (чији је патрон најчешће био господар поседа), млинови, радионице, коњушнице, ковачнице итд.

Кика

46

ФЕУДАЛНО ДРУШТВО- САДРЖАЈ

1. Хијерархија феудалног друштва2. Прекаријум3. Војничке дружине (трустис)4. Бенефицијум5. Хомагијум6. Инвеститура7. Инмедиатизација8. Имунитет9. Краљевска права (регалије)10. Обавезе кметова према феудалцима (конзилијум и ауксилијум)11. Баналитети12. Божји мир и Божје примирје13. Азил14. Маршалска и страторска служба15. Организација феудалног поседа

рађено према: белешке са предавања др Ђуре Хардија 2004/2005

Кика

47

С Е О Б АН А Р О Д А

Кика

48

Готи-постојбина Гота-подела Гота и сеоба на Црно море-примање хришћанства-Вулфила-Херманарих

Готи су у Старом веку живели на доњој Висли и даље на исток дуж обале Балтичког мора. Поједине групе Гота су живеле на острву Готланд, које је по њима добило име. Осим тога, можда су насељавали и јужну Скандинавију. Средином II века почиње померање Гота ка југоистоку, у правцу Црног мора. Они се у раздвојеним дружинама померају преко река Висле и Дњестра. На основу пута који су изабрали деле се у две групе:

1) ОСТГОТИ или ОСТРОГОТИ (Источни Готи, Грејтунзи, Степски Готи);2) ВЕСТГОТИ или ВИЗИГОТИ (Западни Готи, Тервинзи, Шумски Готи).

На Црном мору Готи су се мешали са локалним становништвом и примали његову културу. Асимиловали су Гете и Алане, а придружила су им се и племена Гепида и Бастарна. У заједници са тим племенима они су предузимали пљачкашке походе у Малу Азију, Мезију, Грчку. Освојили су римску провинцију Дакију. Нешто касније су поједина готска племена постала федерати Римског царства, а успостављају се и трговачке везе са Римом.

Готи примају хришћанство у аријанском виду, а Гот Вулфила 341. године бива посвећен за епископа и преводи Библију на готски језик. Средином IV века у црноморским степама се образује крупна племенска заједница на челу са остроготским краљем Херманарихом.

Кика

49

Хуни-хунски племенски савез-покоравање Острогота-даљи продор на Запад-Атила-битка на Каталонским пољима-Аеције-распадање

Хунског савеза

У доба кад је Херманарих образовао готски племенски савез на Црном мору, Хуни су у степама Доње Волге, Дона и на северном Кавказу формирали свој племенски савез; основно језгро тог савеза чинили су сточари номади турског и монголског порекла. Године 375. хунски војни савез се сукобио са готским и поразио Херманарихове снаге. Остроготи су били укључени у хунски војни савез и узели су учешћа у даљем напредовању Хуна на запад.

Након покоравања Острогота, Хуни су предузимали пљачкашке походе на Кавказ, Балканско полуострво, па чак и Сирију. Основали су широк савез племена са средиштем у Панонији, ујединивши под својом влашћу Остроготе, Гепиде, Скире, Херуле, Хазаре итд. Њихова власт се простирала на исток све до Волге. Многи Хуни су ступали у војну службу Рима.

30-их година V века истакао се као хунски вођа чувени Атила (433-454). Он је у младости био талац на двору источноримског цара и служио је у римској војсци. Најпре је владао заједно са својим братом, ког је касније убио, и тако задобио власт над читавим хунским савезом. Тиме је постао најмоћнији владар у Европи свог времена.

Атила је пре свега почео да пустоши територије Источног римског царства, које је било немоћно и често морало да купује мир од Хуна под веома тешким условима. Пред крај живота Атила је кренуо на Запад и порушио низ значајних римских градова- Тријер, Мец, Ремс, Орлеан. Због силних освајања и великих војних успеха, Атила је назван ''Бич божји''.

Међутим, 451. године, западноримски војсковођа Аеције је поразио Атилине Хуне у бици на Каталонским пољима код града Троа у данашњој Француској. Атила је ускоро умро, вероватно је отрован (454), а хунски племенски савез се распао. Поједина племена- Остроготи и Гепиди- дигла су устанак и ослободила се зависности од Хуна.

Кика

50

Визиготи-насељавање на територији Царства-битка код Хадријанопоља-Теодосије-foedus-Аларих-Стилихон-пустошење

Рима 410-Атаулф-Визиготи у јужној Галији-борбе са Вандалима и Аланима-Тулуска краљевина-Lex Romana Wisigothorum-Визиготи

у Шпанији-арабљанско освајање

Када су Хуни 375. године покорили Остроготе, Визиготи су били угрожени. Они су кренули да се повлаче на југ, према Дунаву. Добили су сагласност римског цара Валенса да се населе на територији Царства у замену за покорност и вршење војне службе. Међутим, како су ту били угњетавани од стране корумпираних римских чиновника, побунили су се и почели да пустоше околне области. Придружили су им се одреди Алана и Хуна.

378. године Визиготи су, заједно са Остроготима, потукли римског цара Валенса у бици код Хадријанопоља. Након тога су се распршили по Балканском полуострву, пустошећи све што им је стајало на путу. Готски устанак је угушио Теодосије, војсковођа, затим савладар и најзад наследник цара Грацијана. Он је 382. године са њима склопио foedus (савез), којим су Готи признали своју зависност од Царства и добили право да се населе на Балканском полуострву. Они су остали верни Теодосију све до његове смрти (395).

На самрти је Теодосије дефинитивно поделио Царство на источни и западни део. Источни део је припао његовом старијем сину Аркадију, а западни млађем Хонорију. Међутим, њих двојица су били само марионете у рукама моћних варварских вођа који су се истакли у Теодосијевој служби. Аркадије је био у сенци моћног Алариха, ког су Визиготи после Теодосијеве смрти изабрали за свог краља, док је западним делом царства управљао Вандал Стилихон. Стилихонова деспотска политика је изазвала незадовољство у Италији, па је он 408. године убијен. Аларих је то искористио да са Визиготима крене на Запад и 410. године је заузео и опустошио Рим. То је био први пад града Рима у историји и тај догађај је начинио потресан утисак на читаво становништво Царства. Рим је сматран за ''вечни град'' који никада не може пасти. Сада је он међутим, био освојен од варвара.

По заузећу Рима, Аларих је кренуо на југ Италије у намери да крене на Сицилију, а одатле на Африку, али је умро. Наследио га је Атаулф, под којим су Визиготи пустошили Италију, а затим почели да се померају на запад, у јужну Галију. Аистулф је опљачкао тамошње становништво и касније погинуо у борби са Вандалима и Аланима у Шпанији. Његов наследник Валија склопио је мировни уговор са западноримским царем и у његово име успешно наставио рат са Вандалима и Аланима у Шпанији. Од Царства је добио јужну Галију (Аквитанију) са престоницом у Тулузи (Толоси). То је било 419. године. То је уједно и почетак Толосадске или Тулуске краљевине Визигота у јужној Галији.

Кика

51

Галоримско становништво Аквитаније је признало власт Визигота. Они су у почетку били савезничка војска Рима, да би касније присвојили римске провинције и потчинили их својој власти. Ратовали су са Вандалима у Шпанији и одузимали им земље које не би враћали Риму, већ би их задржавали за себе.

Међутим, за сво време постојања Толосадске краљевине, осећала се подвојеност између готског и римског становништва. Визиготи су били ослобођени од свих пореза, док су само Римљани плаћали намете. Визиготи су били аријанци, а Римљани католици. Ни у правном погледу нису били једнаки: за Визиготе је важило готско обичајно право, за Римљане римско.

Визиготски краљ Еурик (466-484) прекинуо је са зависношћу Визигота од Римског царства. Он је издао ''Визиготски закон'', који је важио за Визиготе; његов наследник Аларих II (484-507) саставио је зборник римског права- LEX ROMANA WISIGOTHORUM, познат још и као ''Аларихов бревијар'' (''Breviarium Alarici'').

Чињеница да су Визиготи примили хришћанство у аријанском виду је знатно утицала на слабљење њихове власти у Галији и помогла касније Францима да одузму Галију Визиготима (507-510). Од тог времена власт Визигота је била ограничена само на Шпанију.

Међу Визиготима у Шпанији су се почели развијати феудални односи. Изгубиле су се разлике између визиготске и римске аристократије, уведени су јединствени закони и за једне и за друге, а када су Визиготи крајем VI века прешли у католичку веру, нестало је и верске подовојености. Међутим, процес формирања феудалних односа у визиготској Шпанији прекинут је арабљанским освајањем 711. године. Тада је визиготска држава престала да постоји.

Кика

52

Вандали-постојбина и подела Вандала-померање Вандала и њихово насељавање у Шпанији-борбе са Готима-Гајзерих-прелазак у

Северну Африку-донатисти-пустошење Рима-византијско освајање Вандалске краљевине

Племе Вандала припада Источним Германима и у Старом веку је живело на обалама средње Одре. Вандали се деле на:

1) СИЛИНГЕ (живели у данашњој Шлеској);2) ХАРИЈЕ или АЗДИНГЕ.

Римски цар Марко Аурелије им је 174. године дао дозволу да се населе у римскојпровинцији Дакији. Они су ту живели све до 30-их година IV века. Тада их потискују Готи, па им цар Константин дозвољава да се населе у Панонији. У то време пада и њихово примање хришћанства у аријанском виду.

Почетком V века они Вандале из Паноније потискују Хуни. Они крећу на Запад ка Рајни, а придружују им се Свеви и Алани (сарматска племена која су живела на Понту). Они се заједно боре са тамошњим народима и германским племенима. 406. године успели су да продру у Шпанију. Ту су формирали четири варварске краљевине- две вандалске, једну свевску и једну аланску.

Римско царство је 416. године нахушкало Визиготе на Вандале. Притом су Силинзи били готово истребљени, а Алани су се стопили са Аздинзима. Након тога се Вандали нису дуго задржали у Шпанији. Угњетавани од Римљана и Визигота, они су 429. године предвођени краљем Гајзерихом прешли Гибралтарски мореуз и стигли у Северну Африку. У току једне деценије Вандали су освојили афричку провинцију и ту основали своју краљевину. Освајање Африке је у многоме било олакшано чињеницом да су варварски освајачи добро дочекани од стране ниже класе тамошњег становништва, које је у великој мери припадало хришћанској секти ДОНАТИСТА. Донатисти нису били у милости ни код западно- ни код источноримског цара.

По оснивању краљевине у северној Африци, Вандали су одатле почели да предузимају препаде на обале Средоземног мора. 455. године они су заузели и опустошили и сам Рим. Том приликом су у толикој мери разорили град, да се отада крајњи степен сваког разарања поечо називати ''вандализмом''.

Вандалска краљевина у северној Африци је трајала све до 534. године, када ју је покорио византијски војсковођа Велизар. Последњи вандалски краљ Гелимер заробљен је и одведен у Цариград, да буде вучен у Велизаревој тријумфалној поворци. Тиме Вандали нестају са историјске сцене.

Кика

53

Остроготи-дешавања у Италији-Теодорих-освајање Италије-Источноготска краљевина-Амалсвинта-Тотила-рат са Византијом

Након што су Вандали 455. године опустошили Рим, на власти у Италији се сменило неколико моћних варварских вођа (Свев Рицимер, Бургунд Гундобад), да би се коначно на власти учврстио Херул Одоакар. Он је 476. године збацио последњег западноримског цара Ромула Августула, који је био сасвим безначајна личност, и основао у Италији своју краљевину. Овај догађај се узима као коначан пад Западног римског царства, иако је Одоакар признао врховну власт Цариграда.

После распада хунског племенског савеза, Остроготи су живели у Панонији. Крајем V века, управо у време када се Одоакар учвршћује у Италији, вођа Острогота постаје Теодорих, који је водио порекло из аристократске породице Амала. Остроготи су под његовом влашћу у више наврата угрожавали Источно римско царство, па је тамошњи цар Зенон, да би удаљио Остроготе, а уједно се отарасио и Одоакара, наложио Теодориху да крене у Италију и збаци га.

Теодорих се са масом Острогота и других племена упутио у Италију и започео њено освајање. На руку му је ишла и подршка становништва које није било задовољно Одоакаровом владавином. Године 493. између Одоакара и остроготског вође је склопљен уговор о подели Италије, али је убрзо након тога Одоакар убијен и Теодорих је постао једини господар Пиринејског полуострва. Он је ту основао Остроготску или Источноготску краљевину (493-554), независну од Источног римског царства.

Источноготска краљевина у Италији је била врло специфична. Остроготска и римска аристократија су се зближиле. Тако је римски аристократа Касиодор био први министар Теодориха и по његовом налогу је написао дело ''Историја Гота''(''Historia Gothorum'') како би приближио Готе и Римљане, а уједно и прославио род Амала. Чиновнички слој је био искључиво римски, док су Готи једини могли служити војску. Државно уређење Остроготске краљевине је носило двојак карактер. То се огледало у титули коју је Теодорих носио: ''rex Gothorum et Italicorum''. Заведени су римски закони, али је у исто време остало сачувано и готско обичајно право. И Остроготи и Римљани су задржали своју веру- једни су били аријанци, други католици.

После Теодорихове смрти (526) владала је његова кћи Амаласвинта. За време њене владавине спровођена је још јача политика зближавања Гота и Римљана, што није било по вољи готској војној аристократији, па је Амаласвинта убијена. То је изазвало рат са Византијом, на чијем челу је у то време био цар Јустинијан. Амалсвинтин наследник Витигес морао је да ступи у борбу са Византијом, али је он убрзо збачен. На његово место је дошао енергични Тотила. Он се успешно носио са Велизарем, па се рат одужио. На крају је Јустинијанов војсковођа Нарзес успео да дефинитивно уништи Остроготску краљевину (554). Међутим, ни владавина Византије у Италији није била дугог века, јер су је 568. године заузели Лангобарди.

Кика

54

Бургунди-порекло, постојбина и кретање Бургунда-Лионска краљевина-Гундобад-бургундско законодавство-покоравање од

стране Франака

Бургунди су, као Готи и Вандали, припадали Источним Германима. Првобитно су живели на Прибалтику код ушћа Одре, а касније између Одре и Висле. У првој половини III века Бургунди крећу на југ, а затим на запад, у долину горње и средње Мајне. Ту су дуго живели ратујући са Аланима као савезници Римског царства. Затим долазе до Рајне, где их 30-их година V века угрожавају Хуни. У бици на Каталонским пољима Бургунди су се борили на страни римског војсковође Аеција. После тога, добили су дозволу од Царства да се населе у Савоји, са престоницом у Женеви. Населили су се и у Лионској провинцији, где су њихови краљеви добили титулу magister militum. Њихов центар постаје град Лион.

То је био почетак Лионске краљевине, која временом све више и више јача, да би свој врхунац достигла за време краља Гундобада (464-516). У његово време је записан Бургундски закон, зборник бургундског права, састављен под јаким утицајем римског права. Као Визиготи, тако су и Бургунди саставили за Римљане поосебан зборник римских закона- LEX ROMANA BURGUNDIONUM. Право није носило територијални, већ лични карактер. Сваком представнику бургундског племена судило се по законима његовог племена, ма где он живео. Исто тако је Римљанину суђено по римском праву.

Национална и верска подвојеност између Бургунда и Римљана слабила је Бургундску краљевину, те је касније допринела њеном покоравању од стране Франака (534).

Кика

55

Лангобарди-постојбина-освајање Италије под Албоином-стварање Лангобардске краљевине-фаре-сукоб са папством-Пипин Мали-

Карло Велики

Лангобарди су испрва живели на западној обали Лабе. За време велике сеобе народа они су кренули на југ ка границама Паноније, а затим још ближе граница Италије. Заједно са Византијом су се борили против Острогота.

Године 568. Лангобарди су са низом германских, сарматских и туранских племена, под вођством краља Албоина освојили северну Италију (са изузетком Венеције и Равене) и средњу Италију (осим Рима). Јужна Италија, Венеција и Равена су биле под влашћу Византије, а Рим под влашћу папе.

Лангобарди су одузели Римљанима њихове поседе и поделили их између себе, а Римљане су продавали као робове. Преовлађујући слој у Италији постало је слободно сељаштво, које је живело у старим сељачко-родовским општинама које су се називале ФАРЕ.

Крајем VI и почетком VII века Лангобарди примају католичку веру. У то време папа је Гргур I Велики, који тежи да се ослободи зависности од Византије. Папству се за то указала прилика када се у Византијском царству појавио иконоборачки покрет. Папе су то искористиле да прогласе византијске цареве за јеретике и да позову Лангобарде на освајање византијских поседа у Италији.

Лангобарди су на папин позив одговорили освајањем византијских градова у Италији. Они су 751. године срушили Равенски егзархат, центар византијске моћи на том простору. Тако су у великој мери проширили своју власт и тиме угрозили моћ папе, који није хтео да буде само духовни поглавар Лангобарда. Папство се стога почело обраћати за помоћ Францима. Франачки краљ Пипин Мали је у два наврата упадао у Лангобардску краљевину и предао папи градове Равенског егзархата и Римске области које је од ње освојио. Његов наследник Карло Великије дефинитивно покорио Лангобарде (773), узео титулу ''rex Langobardorum'' и потврдио Пипинове дарове папи, па је тако образована Папска држава и ударен темељ световној власти папа. Спомен Лангобарда се очувао у топониму Ломбардија, који и дан-данас означава северну Италију.

Кика

56

Коришћена литература:

-Удаљцов, Космински, Вајнштајн, ''Историја Средњег века I''-Сидни Пеинтер, ''Историја Средњег века''-Душан Мркобрад, ''Археолошка налазишта Сеобе народа на тлу Југославије''

Садржај:

1. Готи-постојбина Гота-подела Гота и сеоба на Црно море-примање хришћанства-Вулфила-Херманарих (стр. 2)

2. Хуни-хунски племенски савез-покоравање Острогота-даљи продор на Запад-Атила-битка на Каталонским пољима-Аеције-распадање Хунског савеза(стр.3)

3. Визиготи-насељавање на територији Царства-битка код Хадријанопоља-Теодосије-foedus-Аларих-Стилихон-пустошење Рима 410-Атаулф-Визиготи у јужној Галији-борбе са Вандалима и Аланима-Тулуска краљевина-Lex Romana Wisigothorum-Визиготи у Шпанији-арабљанско освајање (стр. 4 и 5)

4. Вандали-постојбина и подела Вандала-померање Вандала и њихово насељавање у Шпанији-борбе са Готима-Гајзерих-прелазак у Северну Африку-донатисти-пустошење Рима-византијско освајање Вандалске краљевине (стр. 6)

5. Остроготи-дешавања у Италији-Теодорих-освајање Италије-Источноготска краљевина-Амалсвинта-Тотила-рат са Византијом (стр. 7)

6. Бургунди-порекло, постојбина и кретање Бургунда-Лионска краљевина-Гундобад-бургундско законодавство-покоравање од стране Франака (стр. 8)

7. Лангобарди-постојбина-освајање Италије под Албоином-стварање Лангобардске краљевине-фаре-сукоб са папством-Пипин Мали-Карло Велики (стр. 9)

8. Коришћена литература (стр. 10)

Кика

57

ФРАНАЧКА

Кика

58

Порекло и подела Франака-Хлодовех-стварање франачке државе-примање хришћанства-Салијски закон-Дагоберт-подела

Франачке-доба ''лењих краљева''-Неустрија, Аустразија и Бургундија-Пипин Херисталски

Франци су се формирали од остатака старијих племена-Батаваца, Хата, Сигамбра и других. Делили су се у две групе:

1) САЛИЈСКИ ФРАНЦИ (живели су на доњој Рајни);2) РИПУАРСКИ ФРАНЦИ (живели су јужно од Салијских Франака).

У другој половини IV века Салијски Франци заузимају област Тоскандрије и постају федерати Римског царства. Одатле се расељавају на југ и запад. Истовремено се Рипуарски Франци настањују између реке Мас и Рајне. Франци дају Риму помоћне одреде, а 451. године се боре на страни Рима против Хуна на Каталонским пољима.

Франачки краљ Хлодовех (481-511) је 486. године започео освајање римских територија. Он је поразио полунезависног римског намесника у Галији Сијагрија и склопио савез са Бургундима (то му неће сметати да касније са њима зарати). Године 496. Хлодовех је потиснуо део Аламана из Галије у Италију. Исте године је начинио мудар политички потез и примио хришћанство са око 3 000 својих војника, али, за разлику од Гота, Бургунда и Вандала, у католичком виду. Свесна немогућности пружања отпора Францима, црква је одавно тежила да склопи савез са њиховим краљевима, како би обезбедила своја богатства. Хлодовех је и сам показао склоност за такво зближавање и ступио је у везу са надбискупом Ремигијем из Ремса, који га је покрстио. Куда год се упустио у освајање, имао је подршку цркве, а с њиме и подршку доњих слојева друштва.

У периоду од 507. до 510. године Хлодовех је ратовао са Визиготима у јужној Галији и успео је да их покори. После тих освајања међународни значај Хлодовеха је толико ојачао да га је источноримски цар Анастасије прогласио за конзула. Хлодовех је тако био наследник римске власти у Галији. Обрачунао се са осталим франачким поглаварима и окупио у својим рукама власт над свим Францима. Утемељио је на франачком престолу династију Меровинга. Умро је 511. године. За време његове власти донет је тзв. ''Салијски закон'' (''Lex Salica''), који представља главни извор за друштвено уређење Франака.

Кика

59

Хлодовехови наследници су освојили краљевину Бургунда (534), покорили Аламане и Баварце, те наметнули плаћање данка Саксонцима. Међутим, франачка држава је под њима и њиховим потомцима почела да се дели на све већи број поседа, а те поделе су биле праћене огорчене међусобним борбама. Франачки краљ Дагоберт (629-639) је успео да привремено уједини све делове Франачке, али је након његове смрти настављена дезинтеграција. Уследио је период тзв. ''лењих краљева'', под којима су стварну власт у држави имали мајордоми- управници краљевских имања и краљевског двора.У доба ''лењих краљева'' запажа се формирање три главна дела франачке краљевине:

1) НЕУСТРИЈА (северозападна Галија са Паризом, насељена махом галоримском популацијом);

2) АУСТРАЗИЈА (североисточни део Франачке, насељен углавном германским становништвом);

3) БУРГУНДИЈА (бивша самостална краљевина).

Нешто касније ће самосталност добити и АКВИТАНИЈА.

Обично је постојало три мајордома: по један за сваку од ових краљевина. У њиховим рукама је била целокупна власт, унутрашња и спољна политика. Краљеви нису имали ништа друго сем празне титуле.

Период ''лењих краљева'' окончао је мајордом Аустразије Пипин Херисталски, који је постао једини мајордом франачког краљевства. Он је водио успешне ратове са Фризима, Аламанима и Баварцима, потчињавајући себи њихове поседе.

Кика

60

Франачка у доба Каролинга-Карло Мартел-војне реформе-додељивање бенефицијума

После смрти Пипина Херисталског, франачко племство је почело да се осамостаљује. Франачка је опет почела да се распада на мање политичке јединице. Такво стање је трајало у земљи када је власт приграбио ванбрачни син Пипина Херисталског- Карло, касније назван Мартел /Чекић/ (715-741). Он се одмах по ступању на власт суочио са неколико озбиљних проблема:

1) опасност од Арапа који су прешли Пиринеје и освојили јужну Француску;2) устанци и побуне у Саксонији против франачке власти;3) реформа војске.

Меровиншка војска није била оспособљена за борбу ни са Арапима ни Саксонцима. Њу су чинили краљ са племством, које је било окружено људима са својих имања и сви способни људи, али је њен главни род чинила пешадија. Да би могао успешно да се носи са Арапима и Саксонцима, Карло је отпочео стварање нове војске чију су окосницу чинили коњаници.

Једини проблем је био у томе што су издржавање коња и коњичка опрема били веома скупи; ратници који су чинили коњицу морали су бити довољно богати да би могли купити коња и оружје, и да притом не морају да се издржавају од свог рада. Да би Карло уопште могао да створи војску коњаника, морао је сваком од њих да додели земљу и сељаке који ће је обрађивати.

Карло је врбовао способне ратнике, који су му се заклињали на потпуну верност и тако постајали његови vassi dominici (''господареви вазали''). Свакоме од њих Карло је доделио бенефицијум, имање довољно велико да може да се издржава и које је могао да држи докле год би служио Карла као ратник.

Тешко је било наћи онолико имања колико је бенефицијума било потребно. зато је Карло натерао Цркву (која је имала велики број земљишних поседа) да његовим ратницима даје бенефицијуме. Када би војник ком је бенефицијум додељен умро, Карло би његово имање дао другом способном ратнику. Тако је Карло решио проблем војне реформе. Створио је велику војску коњаника који су му се заклели на верност и поседовали земљу на његову корист.

Војна реформа је уследила након франачке победе у бици код Тура/Поатјеа (732), када је Карло разбио арапску војску и тако спречио даљи продор ислама у Европу. Након тога је, са добро организованом армијом ишао у походе на Баварску, Аквитанију, Провансу. Покорио је део побуњене Саксоније, чије ће освајање довршити његов унук Карло Велики. Умро је 741. године у Пикардији, а сахрањен је у цркви Сен-Дени у Паризу. Земљу су наследили његови синови Карломан, Пипин Мали и Грифон.

Кика

61

Пипин Мали-крунисање за краља-Каролиншка династија-борба против Лангобарда-уређење цркве

Пипин Мали (741-768) је наследио Карла Мартела као мајордом меровиншкогкраља Хилдерика III, али је у суштини он био стварни владар Франачке. Успео је да се избори са својом браћом- Грифона је затворио, а Карломан је добровољно отишао у манастир. Незаконитост положаја у ком се нашао га је узнемиравала; изгледало је бесмислено да један човек краљује, а други да истински влада па је стога тежио да се прогласи краљем Франака.

Једину тешкоћу је представљала традиција према којој су Меровинзи потекли од Бога, тј. Исуса. Пипин је зато хтео да осигура ''небеску потврду'' нове династије. Два Пипинова посланика су 751. године отпутовала у Рим да питају папу да ли је прилично да један човек краљује док други влада. Како је за папу ово била добра прилика да стекне моћног савезника, папски изасланик Бонифације, надбискуп Мајнца, крунисао је новембра 751. године Пипина за франачког краља. Тако је нова франачка династија- династија Каролинга, стекла ''небеско признање''.

Године 753. лангобардски краљ Аистулф је угрозио Рим и папске области у Италији, па је папа Стефан III затражио помоћ од Пипина. Лично је отпутовао у Париз и тамо миропомазао Пипина и његове синове Карла и Карломана, дајући франачком владару титулу римског патриција. Заузврат, Пипин му је обећао помоћ против Лангобарда. Могуће је да је том приликом папа Стефан III показао Пипину ''Константинову даровницу'', према којој је још цар Константин пренео на папу световну власт у Италији, како се овај не би устручавао да заузме земље на које су право полагали лангобардски краљ и византијски цар.

Године 755. Пипин је упао у Италију и присилио Аистулфа да се обавеже да ће папи уступити Равену. Након што се повукао, Аистулф је обновио непријатељство против папе, на шта се Пипин вратио и поново поразио Лангобарде. Овог пута је остао у италији док се није учврстила папска власт над некадашњим Равенским егзархатом (био под влашћу Византије до 751, када су га освојили Лангобарди).

За време Пипинове владавине, у Франачкој је спроведена реформа цркве. Одржано је неколико црквених сабора, који су резултирали увођењем реда у франачкој цркви, дотле у потпуности дезорганизованој. Сви франачки прелати су се заклели папи на покорност; свим свештеницима је наложено да носе исту одећу, а што је најважније од свега, они су прихватили правила светог Бенедикта (Regula sancti Benedicti), по којима су морали водити савршен хришћански живот. То је у великој мери повећало значај манастира и Цркве у целини.

Пипин Мали је умро 768. године. Наследили су га синови Карломан и Карло.

Кика

62

Карло Велики-покоравање Лангобарда-рат са Саксонцима, Аварима и Арапима-крунисање за цара-обнова Западног царства-

унутрашњо уређење Франачке-каролиншка ренесанса

Након смрти Пипина Малог (768), власт над Франачком је прешла на двојицу његових синова- Карломана и Карла. Два брата никако нису могла да се сложе, али је Карломан убрзо преминуо (771). Карло је убрзо завладао читавом Франачком не обазирући се на Карломановог малог сина. Карло је био средње висине, стамен, риђе косе, имао је дебео врат и био је прилично гојазан. Волео је да лови и лумпује на играма које је увео. По природи је био нападан, амбициозан и одлучан, крајње немилосрдан у намери да оствари свој циљ. Био је радознао и оштроуман. Као ратник, државник и покровитељ научника, представљао је доминантну фигуру западног света свог доба. У току његове тридесетогодишње владавине, само једна година (790) била је без рата.

Убрзо по ступању на престо, Карло је увидео да се стање које је у Италији успоставио његов отац Пипин Мали не може одржати. Лангобарди су представљали сталну претњу по франачког савезника-папство. Године 773. Карло је кренуо у поход на Италију, опсео и заузео лангобардску престоницу Павију, отерао лангобардског краља у манастир и сам узео Лангобардску круну. У неколико наврата је после тога морао да гуши устанак у Италији, ком је пришао и баварски војвода Тасило, али су Лангобарди били покорени. И мада је 780. године крунисао свог сина Пипина за краља Италије, Карло је до краја своје владавине остао стварни владар Лангобардске краљевине (rex Langobardorum).

У више наврата Карло се обрачунавао са непокорним Саксонцима. Његов први поход у Саксонију 772. године је био успешан, али су се Саксонци у више наврата дизали против франачке власти, на челу са Видукиндом. Карло је дефинитивно покорио Саксонију 792. године, чиме је завршио задатак који је отпочео још његов деда Карло Мартел. Упоредо са освајањем Саксоније, текло је и покрштавање тамошњег паганског становништва. После тридесет година ратовања, Саксонија је постала неодвојив део каролиншке државе.

Карло је 787. напао Баварско војводство и покорио га, након чега је Франачка дошла у додир са Аварима. Они су 791. године потиснути у долину Дунава, а Карлов син Пипин је у неколико наврата водио походе против њих и успео је да их отера из Карантаније.

Са друге стране, Карло је ратовао са Арапима у Шпанији. Године 778. повео је велику војску на север Шпаније, али се овај поход није завршио нарочитим успехом. На основу тог догађаја је настала чувена Песма о Роланду, једна од најлепших легенди о Карлу Великом. После бројних похода, ипак је освојен

Кика

63

северни део Шпаније, који је по главном граду назван Марка Барселона. Она је представљала брану Франачког краљевства према муслиманима у Шпанији.

Карло је 800. године позван у Рим да би помогао папи у борби против тамошње аристократије. Због тога га је папа Лав III на Божић, 25. децембра крунисао за цара. На тај начин је обновљено Римско царство на Западу, што је изазвало протест Византије. Према традицији је Карло био изненађен овим чином, али је ипак задржао додељено му достојанство.

Своје велико царство Карло је поделио на више стотина грофовија. Пограничне грофовије су носиле назив маркгрофовије. Грофови и маркгрофови су вршили административну и судску власт на својим поседима. Како би осигурао њихову оданост, Карло је увео систем missi dominici- двочлана комисија састављена од једног прелата и једног племића, била би послана да истражи прилике у једном делу земље и тамошњем грофу или маркгрофу пренесе краљева наређења. Ова замисао је била добра као средство надзора, али је њена стварна делотворност зависила од монархове моћи и угледа. За време Карла овај систем је добро деловао, али не и за време слабијих владара.

Карло Велики је тежио да оживи ученост у својој варварској држави. На разне начине је окупио на свом двору десетак најученијих људи из целе Европе, који су постали носиоци тзв. ''каролиншке ренесансе''. Међу њима су се нарочито истицали Алкуин, пореклом из Саксоније, Петар Пизанац, Павле Ђакон(написао дело ''Историја Лангобарда'') и учени Ајнхард, царски биограф. Карло је подстицао оснивање школа у катедралама и манастирима како би се у њима образовали свештеници и световњаци жељни знања. Умро је 814. године и сахрањен је у катедрали у Ахену. Наследио га је једини преживели од петорице његових синова Лудвиг звани Побожни.

Кика

64

Лудвиг Побожни-сукоб његових синова-Штразбуршка заклетва-Верденски споразум-подела Франачке-Карло Дебели-распад

Франачког царства

Лудвиг Побожни (814-840) је имао три сина: Лотара, Лудвига и Карла званог Ћелави. Међу њима је након његове смрти дошло до борбе око наследства. Најстарији од њих- Лотар је носио царску титулу и био очев савладар. Он је тежио да натера своју браћу на покорност, али у томе није имао нарочито успеха. Лудвиг и Карло Ћелави су се ујединили и закључили савез (842). Притом су један другом положили тзв. ''штразбуршку'' или ''стразбурску'' заклетву- Лудвиг на романском (тј. француском) језику, а Карло на немачком. Текст те заклетве је сачуван у делу историчара Нитхарда у обе језичке верзије и представља најстарији споменик француског, односно немачког језика.

Међутим, ускоро се Лотар измирио са својом браћом, те су њих тројица склопили 843. године споразум у Вердену, којим је франачка држава подељена на три дела: карло Ћелави је добио западни део (из ког ће се касније развити Француска), Лудвиг је добио источни део (потоњу Немачку), а Лотар је добио царску титулу и узан појас земаља између Француске и Немачке, који ће се по његовом сину и наследнику Лотару II назвати Лотарингија.

За савременике ова подела није имала значај поделе Царства. Они су још замишљали јединствену царевину са династијом Каролинга на челу. За Карлов део се користио назив ''западна'', а за Лудвигов ''источна'' Франачка.

Међутим, ни њихови наследници нису одржали јединство Франачке. То је накратко пошло за руком Карлу Дебелом (880-887), али је он био свргнут. Његови наследници који су носили царску титулу били су незаконити Каролинзи. Под њима се Франачка распала на седам држава:

1) Немачка2) Француска (под којом се подразумевао само њен северни део са Паризом)3) Италија4) Прованса5) Бургундија (касније се ујединила са Провансом у тзв. Арелатску

краљевину)6) Лотарингија7) Наварска краљевина

Тако су на темељима Франачке настале државе које ће саме наставити својим политичким током.

Кика

65

ОРГАНИЗАЦИЈА ФРАНАЧКЕ ДРЖАВЕ

У франачкој држави најупечатљивије се одражава феудални поредак какав је владао у Средњем веку. Ту се наилази на најизразитије појаве феудалног друштва, као што су претварање сељака у кметове, прекарија, бенефицијум, вазалство, имунитет итд.

Основна административна јединица Царства била је грофовија, на челу са грофом ког је постављао владар. У његову надлежност су спадали судски, финансијски и војни послови. Гроф је за време обављања своје службе добијао земљишне бенефиције за које је полагао вазалну заклетву. Једна грофовија се састојала из више сатнија. По периферним областима постојале су посебне војне области, тзв. МАРКЕ, на челу са маркгрофовима (нпр. Шпанска марка, Панонска марка, Баварска марка).

Када су Каролинзи постали владари Франачке, ојачала је царска власт и царски двор је постао центар државног живота. Царство се ослањало на цркву, а већ је горе било речи о установи тзв. missi dominici- двочланој комисији царских посланика који су обилазили земљу и старали се да се свуда спроводи царска воља. Уједно све већу улогу су имали тзв. капитуларији- декрети које је издавао владар, а који су тежили да обухвате све сфере франачког друштва.

У Франачкој је уведена и пракса одржавања војних смотри оружаног народа, које су се називале ''МАРТОВСКА ПОЉА'' (Campi Martii). Мартовска поља су стајала у вези са системом војне обавезе- општом мобилизацијом, а касније су померене на мај (тзв. ''мајска поља''), јер су интереси коњице, основне јединице војног уређења које је успоставио Карло Мартел, захтевале да се војска окупља када нарасте довољно траве.

Франачко царство династије Каролинга је било у потпуности феудализована држава, али ће то ће га само ослабити и припремити услове за његово распарчавање. Већ пред крај владавине Карла Великог почели су да се назиру проблеми које је феудализација изазвала и обриси нових држава које ће настати на темељима Франачке.

Кика

66

ДИНАСТИЈА КАРОЛИНГА

Карло Велики

Лудвиг Побожни

Лотар I Лудвиг II Немачки Карло Ћелави

Луј II Муцави Лудвиг II Лотар II

Карломан Луј III Карло III

Карломан Лудвиг III Карло III Луј IV Дебели

Арнулф Лотар

Лудвиг IV Дете Луј V

Безазлени

Кика

67

САДРЖАЈ

1. Порекло и подела Франака-Хлодовех-стварање франачке државе-примање хришћанства-Салијски закон-Дагоберт-подела Франачке-доба ''лењих краљева''-Неустрија, Аустразија и Бургундија-Пипин Херисталски

2. Франачка у доба Каролинга-Карло Мартел-војне реформе-додељивање бенефицијума

3. Пипин Мали-крунисање за краља-Каролиншка династија-борба против Лангобарда-уређење цркве

4. Карло Велики-покоравање Лангобарда-рат са Саксонцима, Аварима и Арапима-крунисање за цара-обнова Западног царства-унутрашњо уређење Франачке-каролиншка ренесанса

5. Лудвиг Побожни-сукоб његових синова-Штразбуршка заклетва-Верденски споразум-подела Франачке-Карло Дебели-распад Франачког царства

6. Лудвиг Побожни-сукоб његових синова-Штразбуршка заклетва-Верденски споразум-подела Франачке-Карло Дебели-распад Франачког царства

7. ОРГАНИЗАЦИЈА ФРАНАЧКЕ ДРЖАВЕ

8. Династија Каролинга (родослов)

9. Садржај и коришћена литература

Коришћена литература:

-Удаљцов, Космински, Вајнштајн, ''Историја Средњег века I''-Сидни Пеинтер, ''Историја Средњег века''-белешке са предавања др Ђуре Хардија 2004/2005

такође: www.wikipedia.org

Кика

68

КАРЛО МАРТЕЛ (714-741)

Карло Мартел (''Чекић'') се родио у Херсталу, у данашњој Белгији. Био је незаконити син Пипина Херсталског, франачког мајордома. И Карло је био мајордом на двору меровиншког краља Теудериха IV, али је у суштини сам управљао Франачком. Када је успео да приграби власт, суочио се са неколико важних проблема:

-опасност од Арапа који су прешли Пиринеје и освојили јужну Француску;-устанци и побуне у Саксонији против франачке власти;-реформа војске.

Меровиншка војска није била оспособљена за борбу ни са Арапима ни Саксонцима. Њу су чинили краљ са племством, које је било окружено људима са својих имања и сви способни људи, али је њен главни род чинила пешадија. Да би могао успешно да се носи са Арапима и Саксонцима, Карло је отпочео стварање нове војске чију су окосницу чинили коњаници.

Једини проблем је био у томе што су издржавање коња и коњичка опрема били веома скупи; ратници који су чинили коњицу морали су бити довољно богати да би могли купити коња и оружје, и да притом не морају да се издржавају од свог рада. Да би Карло уопште могао да створи војску коњаника, морао је сваком од њих да додели земљу и сељаке који ће је обрађивати.

Карло је врбовао способне ратнике, који су му се заклињали на потпуну верност и тако постајали његови vassi dominici (''господареви вазали''). Свакоме од њих Карло је доделио бенефицијум, имање довољно велико да може да се издржава и које је могао да држи докле год би служио Карла као ратник.

Тешко је било наћи онолико имања колико је бенефицијума било потребно. зато је Карло натерао Цркву (која је имала велики број земљишних поседа) да његовим ратницима даје бенефицијуме. Када би војник ком је бенефицијум додељен умро, Карло би његово имање дао другом способном ратнику. Тако је Карло решио проблем војне реформе. Створио је велику војску коњаника који су му се заклели на верност и поседовали земљу на његову корист.

Војна реформа је уследила након франачке победе у бици код Тура/Поатјеа (732), када је Карло разбио арапску војску и тако спречио даљи продор ислама у Европу. Након тога је, са добро организованом армијом ишао у походе на Баварску, Аквитанију, Провансу. Покорио је део побуњене Саксоније, чије ће освајање довршити његов унук Карло Велики. Умро је 741. године у Пикардији, а сахрањен је у цркви Сен-Дени у Паризу. Земљу су наследили његови синови Карломан, Пипин Мали и Грифо.

Кика

69

ПИПИН МАЛИ (741-768)

Пипин Мали се родио 714. године у данашњој Белгији, која је у то доба била део франачког краљевства Аустразије. Након смрти његовог оца Карла Мартела (741), власт над Франачком је пренета на Пипина и његовог брата Карломана. Најмлађи брат, Грифо, био је заточен у једном манастиру од стране своје браће. Године 747. Карломан се повукао у манастир остављајући сво наследство Пипину. Пипин је био мајордом меровиншког краља Хилдерика III, али је у суштини он био стварни владар Франачке. Незаконитост таквог стања га је узнемиравала; изгледало је бесмислено да један човек краљује, а други да истински влада па је стога тежио да се прогласи краљем Франака.

Једину тешкоћу је представљала традиција према којој су Меровинзи потекли од Бога, тј. Исуса. Пипин је зато хтео да осигура ''небеску потврду'' нове династије. Два Пипинова посланика су 751. године отпутовала у Рим да питају папу да ли је прилично да један човек краљује док други влада. Како је за папу ово била добра прилика да стекне моћног савезника, папски изасланик Бонифације, надбискуп Мајнца, крунисао је новембра 751. године Пипина за франачког краља. Тако је нова франачка династија стекла ''небеско признање''.

Године 753. лангобардски краљ Аистулф је угрозио Рим и папске области у Италији, па је папа Стефан III затражио помоћ од Пипина. Лично је отпутовао у Париз и тамо миропомазао Пипина и његове синове Карла и Карломана, дајући франачком владару титулу римског патриција. Заузврат, Пипин му је обећао помоћ против Лангобарда. Могуће је да је том приликом папа Стефан III показао Пипину Константинову даровницу, према којој је још цар Константин пренео на папу световну власт у Италији, како се овај не би устручавао да заузме земље на које су право полагали лангобардски краљ и византијски цар.

Године 755. Пипин је упао у Италију и присилио Аистулфа да се обавеже да ће папи уступити Равену. Након што се повукао, Аистулф је обновио непријатељство против папе, на шта се Пипин вратио и поново поразио Лангобарде. Овог пута је остао у италији док се није учврстила папска власт над некадашњим Равенским егзархатом (био под влашћу Византије до 751, када су га освојили Лангобарди).

За време Пипинове владавине, у Франачкој је спроведена реформа цркве. Одржано је неколико црквених сабора, који су резултирали увођењем реда у франачкој цркви, дотле у потпуности дезорганизованој. Сви франачки прелати су се заклели папи на покорност; свим свештеницима је наложено да носе исту одећу, а што је најважније од свега, они су прихватили правила светог Бенедикта(Regula sancti Benedicti), по којима су морали водити савршен хришћански живот. То је у великој мери повећало значај манастира и Цркве у целини.

Пипин Мали је умро 768. године. Наследили су га синови Карломан и Карло.

Кика

70

КАРЛО ВЕЛИКИ (768-814)

Након смрти Пипина Малог (768), власт над Франачком је прешла на двојицу његових синова- Карломана и Карла. Два брата никако нису могла да се сложе, али је Карломан убрзо преминуо (771). Карло је убрзо завладао читавом Франачком не обазирући се на Карломановог малог сина. Карло је био средње висине, стамен, риђе косе, имао је дебео врат и био је прилично гојазан. Волео је да лови и лумпује на играма које је увео. По природи је био нападан, амбициозан и одлучан, крајње немилосрдан у намери да оствари свој циљ. Био је радознао и оштроуман. Као ратник, државник и покровитељ научника, представљао је доминантну фигуру западног света свог доба. У току његове тридесетогодишње владавине, само једна година (790) била је без рата.

Убрзо по ступању на престо, Карло је увидео да се стање које је у Италији успоставио његов отац Пипин Мали не може одржати. Лангобарди су представљали сталну претњу по савезника-папство. Године 773. Карло је кренуо у поход на Италију, опсео и заузео лангобардску престоницу Павију, отерао лангобардског краља у манастир и сам узео Лангобардску круну. И мада је 780. године крунисао свог сина Пипина за краља Италије, Карло је до краја своје владавине остао стварни владар Лангобардске краљевине.

У више наврата Карло се обрачунавао са непокорним Саксонцима. Његов први поход у Саксонију 772. године је био успешан, али су се Саксонци у више наврата дизали против франачке власти. Карло је дефинитивно покорио Саксонију 792. године, чиме је завршио задатак који је отпочео још његов деда Карло Мартел. Упоредо са освајањем Саксоније, текло је и покрштавање ондашњег паганског становништва. После тридесет година ратовања, Саксонија је постала неодвојив део каролиншке државе.

Карло је 787. напао Баварско војводство и покорио га, након чега је Франачка дошла у додир са Аварима. Они су 791. године потиснути у долину Дунава, а Карлов син Пипин је у неколико наврата водио походе против њих и успео је да их отера из Карантаније.

Са друге стране, Карло је ратовао са Арапима у Шпанији. Године 778. повео је велику војску на север Шпаније, али се овај поход није завршио нарочитим успехом. На основу тог догађаја је настала чувена Песма о Роланду, једна од најлепших легенди о Карлу Великом. После бројних похода, ипак је освојен северни део Шпаније, који је по главном граду назван Марка Барселона. Она је представљала брану Франачког краљевства према муслиманима у Шпанији.

Кика

71

Карло је 800. године позван у Рим да би помогао папи у борби против тамошње аристократије. Због тога га је папа Лав III на Божић, 25. децембра крунисао за цара. На тај начин је обновљено Римско царство на Западу, што је изазвало протест Византије. Према традицији је Карло био изненађен овим чином, али је ипак задржао додељено му достојанство.

Своје велико царство Карло је поделио на више стотина грофовија. Пограничне грофовије су носиле назив маркгрофовије. Грофови и маркгрофови су вршили административну и судску власт на својим поседима. Како би осигурао њихову оданост, Карло је увео систем missi dominici- двочлана комисија састављена од једног прелата и једног племића, била би послана да истражи прилике у једном делу земље и тамошњем грофу или маркгрофу пренесе краљева наређења. Ова замисао је била добра као средство надзора, али је њена стварна делотворност зависила од монархове моћи и угледа. За време Карла овај систем је добро деловао, али не и за време слабијих владара.

Карло Велики је тежио да оживи ученост у својој варварској држави. На разне начине је окупио на свом двору десетак најученијих људи из целе Европе, који су постали носиоци тзв. ''каролиншке ренесансе''.Међу њима су се нарочито истицали Алкуин, пореклом из Саксоније, Петар Пизанац, Павле Ђакон (написао дело ''Историја Лангобарда'') и учени Ајнхард, царски биограф. Карло је подстицао оснивање школа у катедралама и манастирима како би се у њима образовали свештеници и световњаци жељни знања. Умро је 814. године и сахрањен је у катедрали у Ахену. Наследио га је једини преживели од петорице његових синова Лудвиг Побожни.

Кика

72

ФРАНЦУСКА

Кика

73

Хуго Капет-династија Капета

Након смрти последњег западнофраначког краља Луја V Лењог, на скупу духовних и световних великодостојника Француске 987. године за краља је изабран Хуго Капет. Тиме је династију Каролинга сменила династија Капета. Хуго Капет (987-996) је изабран за краља некадашње Западне Франачке (касније Француске), која је у то време била толико распарчана, да се није могло говорити ни о каквом националном јединству. Земља је била подељена на низ војводстава и грофовија које су само номинално зависиле од краља. Такви су били војводство Нормандија, војводство Бургундија, грофовије Фландрија, Бретања, Анжу, Мен, Поату, Шампања, Гаскоња, Аквитанија, Тулуза. Хуго Капет је управљао Паризом и његовом околином са градом Орлеаном и још неким земљама. Ова област се називала Ил д Франс (Ile de France) и била је мања од већине других војводстава и грофовија. На северу и југу земље говорило се различитим дијалектима. Северни део је говорио језиком који се звао langue d'oil, а јужни langue d'oc (лангедок). Речи ''oil'' и ''oc'' значе ''да''. Власт Хуга Капета је била стварна само на његовом поседу-краљевском домену, па чак је и ту имао непокорних вазала које ће његови потомци морати да умирују. Све до 12. века, краљ није био најјачи међу феудалцима у Француској. Ипак, Хуго је успео да се избори за наследност свога положаја у оквиру породице Капета. Наиме, племство које га је изабрало није намеравало да на престолу устоличи нову династију. Оно је очекивало да ће у потпуноисти наставити већ устаљену праксу да даје круну час једној, час другој породици. Хуго је међутим био одлучан да учини круну наследном у оквирима своје породице и, убрзо по ступању на престо, затражио је од племића да изаберу његовог најстаријег сина за његовог крунисаног и миропомазаног помоћника, тј. савладара. Племство је то невољно ипак прихватило. Тиме је Хуго Капет ударио темеље династији која ће вековима владати Француском. Као сизерен (сениор) великих господара Француске, Хуго је стајао на врху феудалне хијерархије. Мала група војвода, грофова, надбискупа и бискупа били су његови вазали, касније су названи ПЕРОВИ (од лат. pares= једнаки). Њих је било 12- шест световних и шест духовних. Теоријски су ови велики господари дуговали краљу феудалну службу, али то у стварности није пуно значило (нпр. војводе Аквитаније дуго уопште нису признавале династију Капета). Хуго, његов син и унук, били су далеко од тога да буду моћне појаве. Они би се повремено умешали у ратове крупног племства, али нису могли да имају изузетно значајну улогу у овако крупним догађањима. Династија Капета је опстала на престолу првенствено због подршке цркве и потребе племства за слабим монарсима.

Кика

74

Филип I-Луј VI-Луј VII-Плантагенети као енглески краљеви

Први Капети су морали водити политику у ситним размерама. Они су понекад трошили читав свој живот да потчине неког непокорног вазала и да сруше његов замак. Најнижу тачку је капетовска монархија достигла за време Филипа I (1060-1108). Он је био најслабији владар у лози Капета, али је ипак његова владавина означила важну прекретницу. Филип је био краљ ситних размера. Пљачкао је трговце који су прелазили преко његових домена. А краљевски домен је у то доба био опкољен доменима најмоћнијих феудалаца- војводе Нормандије и грофова Фландрије и Шампање. Упркос томе, Филип је успео да заокружи и прошири свој домен. Купио је Бурж и неке земље које су припадале грофовији Анжу. Уз то, он се снажно и вешто одупирао напорима великог папе реформатора Гргура VII да сломи краљевску контролу над избором епископа. Филип је имао предност у овом сукобу, јер је папа био заокупљен борбом са Хенрихом IV. Наследник Филипа I био је Луј VI (1108-1137), звани Дебели. Он је дефинитивно умирио непокорне вазале на краљевском домену и отпочео незадрживо јачање краљевске власти. У томе је имао велику помоћ свог првог министра опата Сугерија. Луј VII (1137-1180) био је наследник Луја Дебелог. Узео је учешћа у Другом крсташком рату (1147), а у доба његовог боравка на Истоку вођење државних послова прешло је у руке опата Сугерија. Сугерије је у великој мери повећао и оснажио краљеву власт. Он је натерао да се признају краљевска права и тамо где она дотада нису признавана. Повећао је краљевске поседе и успешно сабирао новац у државну касу. Међутим, у време Луја VII, анжујски војвода Хенри (Анри) Плантагенет је постао енглески краљ (1154). Плантагенети су у Француској имали низ поседа- Анжу, Мен, Нормандију, Поату и Аквитанију. Иако вазали француског краља, били су знатно моћнији од њега. Њихови поседи су неколико пута били већи од краљевског домена, а пресецали су му излаз на море. Поставило се питање хоће ли се Француска ујединити под француским или под енглеским краљевима. То ће довести до огорчене борбе између њих.

Кика

75

Филип II Август-борба са енглеским краљевима-битка код Бувина-помагање градова-бајажи и сенешалати-инмедиатизација-

присаједињење Тулуске грофовије

Филип II (1180-1223), касније назван Август, ступио је на владарски престо у 15. години. Међутим, врло брзо се показао као искусан политичар и дипломата. Основну линију у његовој спољној политици чинила је његова борба са анжујским војводама и енглеским краљевима- Плантагенетима. У почетку Филип није могао да уради ништа против енглеског краља Ричарда Лавље срце (1189-1199), који му је био тежак и достојан противник. Њих двојица су 1190. године заједно кренули у Трећи крсташки поход, током којег су се непрестано свађали. Филип је убрзо одустао од тог подухвата и вратио се кући у намери да искористи Ричардово бављење на Истоку и покуша да приграби неке од његових поседа. Али, пошто је Ричард био крсташ, његове земље су биле под папском заштитом и властела је одбила да крене у поход са Филипом. Године 1199. Ричард је погинуо, а наследио га је Јован без Земље (John Lackland) који ће Филипу представљати много мањи проблем. Филип је искористио његову непопуларност у Енглеској и на његовим француским поседима. Године 1202. објавио је да су сви Јованови поседи у Француској конфисковани, након чега је напао Нормандију и освојио је 1204. године. Тиме је проширио краљевски домен и добио излаз на море. Заузео је и друге поседе енглеских краљева у Француској- Анжу, Мен, Турен и део Поатуа са градом Поатјеом. Освајање ових области било је значајан корак у ширењу монархије Капета. Филип је учетворостручио приходе француске круне и учинио своје краљевство моћнијим од свих његових великих вазала. Јован без Земље је међутим тежио да поврати изгубљене поседе и у том циљу је склопио савез са својим сестрићем, немачким царем Отоном IV и још неколицином незадовољних француских племића. Године 1214. овај савез је напао Француску, али га је Филип II поразио у бици код Бувина. Тиме је себи обезбедио освојене територије. Филип је увидео да може имати велике користи и помоћи од градова, нарочито од градских војски. Зато им је давао широке повластице и издавао повеље у њихову корист. Под своју заштиту (тзв. ''паријаж'') је стављао чак и села, па и насеља која нису лежала на краљевском домену. Оснивао је и нове градове (''villes neuves''), којима је такође давао широке повластице.

На новоосвојеним територијама Филип је морао да учврсти краљевску власт. Он је створио нове административне јединице- БАЈАЖЕ, који су се састојали од неколико округа. На њиховом челу је стајао краљевски чиновник- БАЈИ. Баји је био експонент јачања краљевске власти у унутрашњости. Поред бајажа који су увођени на територији краљевског домена, уведени су и СЕНЕШАЛАТИ на припојеним областима, којима су управљали СЕНЕШАЛИ. Сенешали су бирани из редова крупних локалних феудалаца које је Филип тежио да привуче на своју страну.

Кика

76

Филип II је знатно оснажио краљевску моћ и у оним деловима Француске који још нису ушли у састав краљевског домена. Имао је савезнике у градовима, цркви, ситним ритерима. Спровео је ИНМЕДИАТИЗАЦИЈУ- успостављање непосредних вазалских односа између вазала краљевих вазала и самог краља. Тиме је поремећено средњевековно феудално правило: ''вазал мог вазала није мој вазал''. Филип је подржавао ситно племство против крупног, тако да је мало његових крупних вазала могло да помишља на политичку независност. Краљ је настојао да на све начине нађе повода да се умеша у њихове унутрашње ствари.

У време Филипа II Августа започело је припајање Тулуске грофовије на југу Француске краљевском домену. Оно ће дефинитивно бити окончано под Филиповим наследником Лујем VIII (1223-1226) и у многоме ће бити олакшано чињеницом да је папа позвао на крсташки рат против секте албижана која је у великој мери била присутна на том подручју. Након припајања Тулуске грофовије (или Лангедока), капетовска Француска ће се протезати од Ла Манша на северу до Средоземног мора на југу.

Кика

77

Албижани

Албижани су јеретичка секта која се у Европи јавља још у 11. веку. Име су добили по граду Албију у јужној Француској, где су нарочито били бројни. Они се међутим јављају на разним местима (Ломбардија, Тоскана, јужна Француска, Немачка, Србија, Босна) и под различитим именима (албижани, патарени, богумили, бабуни итд). Прави назив за њих је међутим КАТАРИ (''чисти''). Они су наследници манихејске секте која је још у Римском царству била опасан такмац хришћанству и која је нестала негде у 6. веку. Манихејство је имало неких додирних тачака са персијским зороастријанизмом. Основно обележје катарског учења било је веровање у два врховна божанства- Бога и Сатану, добро и зло. Бог је био творац и владар духовног света, а Сатана материјалног (ово учење је у суштини било манихејско и нехришћанско). Савршени живот је био аскетски. Њему посвећени морали су да се држе потпуног целибата, нису смели да једу храну животињског порекла, нити су смели да имају својину било које врсте. Следбеници секте су били подељени у две класе: савршени (perfecti) и верни (credentes).Савршени су били обавезни да воде идеалан живот заснован на строгом аскетизму. Они су чинили свештенички слој, а увођени су у звање церемонијом коју су обављала двојица свештеника и која се називала КОНСОЛАМЕНТУМ(consolamentum). Верни су углавном могли да живе како су хтели. Могли су да се венчавају, једу месо, имају својину и баве се било којим занимањем. Једино су били обавезни да приме консоламентум пре него што умру и да одрекну послушност Католичкој цркви. Ова церемонија је чистила од свих претходних грехова, али се није могла понављати, па је зато обично обављана уочи смрти верника. Катари су сматрали да је тумачење мисе као чина приношења жртве погрешно, јер Христос није одобравао жртвовање; веровали су да је учење о мистичном претварању хлеба и вина у Христиви тело и крв богохулно. Одбацивалису крштење новорођенчади, сматрајући да само зрео човек може да схвати пуно значење тог обреда. Порицали су моћ светаца да помажу људима. Сваки полни однос, па и онај који је био посвећен обредом венчања, представљао је смртни грех. Убиство било ког живог бића било је грешно. Катари су одбијали да положе било какву заклетву. Одбијање значајнијих обележја хришћанства било је довољан разлог да постану непријатељи Цркве. Главни разлог успеха катара био је аскетски живот који су водили савршени, а који се упадљиво супротстављао раскошном и не увек беспрекорном животу католичког свештенства. Побожни хришћани су уочавали ту разлику и снажно нагињали катаризму.

Најистакнутији предводници катара били су Петар из Бриса и Анри из Лозане. Катари су најјаче упориште имали у граду Албију у јужној Француској (отуда назив ''албижани''), где су уживали заштиту тулуског грофа Рајмунда VI. Папа Иноћентије III је позвао севернофранцуске витезове у крсташки рат против албижана. Крсташка војска предвођена суровим верским фанатиком Симоном де Монфором отпочела је 1209. године освајање југа Француске. Крсташи су 1213. године однели одлучујућу победу код Миреа, након чега је дошло до страховитог покоља албижана. Крсташки поход је успео- албижани су готово у потпуности истребљени.

Кика

78

Луј IX Свети-реформе-крсташки походи

После краткотрајне владавине Луја VIII (1223-1226), престо је припао његовом малолетном сину Лују IX (1226-1270), ког је папство из политичких разлога касније канонизовало, тј. прогласило за светитеља. Регентство је било поверено његовој мајци Бланки Кастиљској, која се успешно изборила са коалицијом краљевих противника и учврстила власт на краљевском домену.

За време Луја IX положај краљевске власти је учвршћен низом реформи. Спроведене су судске реформе; краљевски суд је постао врховна инстанца за судске предмете читаве краљевине. Краљ је добио могућност да се меша у послове сваког феудалног суда. Централна управа се и даље развијала. Издваја се парламент, као и посебни слој легиста (познавалаца закона). Легисти су били специјалисти у области римског права. Луј IX је створио дужност краљевских ревизора, који су контролисали рад локалне администрације и обавештавали круну о евентуалним злоупотребама. Забранио је вођење приватних ратова међу феудалцима.

Луј IX је спровео и финансијску реформу. Разноврсност монетарних система у Француској крајње је отежавала трговачки промет. Луј је увео јединствен монетарни систем на краљевском домену и наредио да краљевска монета мора да буде у оптицају заједно са локалним монетама у другим областима.

Године 1254. Луј је стао на чело Седмог крсташког рата управљеног против Египта. После неколико делимичних успеха, поход се завршио војном катастрофом, услед које је Луј пао у ропство из којег је касније ослобођен уз велики откуп. Касније је стао и на чело Осмог (и последњег) крсташког рата (1270). Крсташи предвођени Лујем IX су кренули против туниског султана, али ускоро је у Тунису избила куга од које се француски краљ разболео и умро.

Кика

79

Шарл Анжујски-битка код Беневента-антивизантијска политика-губитак Сицилије

Шарл Анжујски је био гроф од Провансе и брат француског краља Луја IX Светог. На папин позив је дошао у Италију и напао краља Сицилије Манфреда који је припадао династији Хоенштауфоваца. У бици код Беневента 26. фебруара 1266.године Манфредова војска је потучена а сам Манфред је погинуо. Шарл је преузео Сицилију и јужну Италију, где је утемељио анжујску династију, која ће се одржати све до 1442. године.

Долазак на власт Шарла Анжујског обележен је потискивањем и делимичним истребљењем домаће аристократије. Освојене земље Шарл је поделио својим саборцима. У име праве католичке вере, уништио је арабљанске насеобине на које се у свом војном систему раније ослањао Фридрих II Хоенштауфен. Били су повећани порези који су премашили систем дажбина и царина, уведен још у Фридрихово време, док су остаци градске самоуправе били уништени.

Антивизантијски ставови Шарла Анжујског наишли су на подршку Рима и он је 1267. године закључио у папином присуству уговор са бившим латинским царем Балдуином II Куртенеом о поновној деоби Византије. Убрзо је осигурао Манфредове поседе у Епиру и ступио у везу са кнезом франачке Ахаје Виљемом II Вилардуеном, који је кнежевину Ахају ставио под Шарлов суверенитет. Уз њега су стале и Србија и Бугарска. Када је почео да шаље трупе и новац у Ахају, византијски цар Михаило VIII Палеолог је успео да придобије папу Климента IV за преговоре о унији, па је Рим онемогућио напад Шарла Анжујског.

Када је папа умро 1268. године, Шарла је од напада на Византију одвратио његов брат Луј IX, па га је Шарл пратио у његовом крсташком походу на Тунис 1270. године. Нови папа Гргур Х је пресекао византијско оклевање по питању уније и ставио Михаила VIII пред јасан избор: у случају црквеног потчињавања Риму гарантовао му је безбедност од стране католичких сила, у противном му је ставио до знања да више неће моћи да спречи Шарла Анжујског у његовим намерама. Шарл се трудио да придобије Венецију, склопио је уговор о пријатељству са владарем Тесалије, упутио јаку војску у Мореју, учврстио позиције у Албанији и појачао савез са Бугарском и Србијом. Уједињење свих византијских непријатеља око Шарла натерало је Михајла VIII да потпише црквену унију са Римом (1274).

Након потписивања уније, Шарл је морао да одустане од намераваног рата против Византије. Међутим, када је 1281. године папа постао Мартин IV, римска црква се одрекла уније са Византијом и ставила се у директну службу анжујске освајачке политике. Уз папину подршку, Шарл Анжујски и титуларни латински цар Филип Куртене (син Балдуина II), склопили су 1281. године савез са Венецијом ради ''успостављања од Палеолога узурпиране Римске империје). Папа је прогласио византијског цара за шизматика и забранио католичким владарима да одржавају везе са њим.

Кика

80

У споразуму са Шарлом, српске и тесалске трупе су упале 1282. године у Македонију. Убрзо се са Шарлом споразумела и Бугарска. У последњем часу је наступио преокрет- савезник Михаила VIII- Педро III Арагонски, напао је Шарла Анжујског са леђа и одузео му Сицилију коју је овај 1266. године одузео од Манфреда.

Нападу Педра Арагонског претходио је устанак на Сицилији, тзв. ''Сицилијанско вечерње'', 31. марта 1282. Овај устанак је учинио крај владавини Анжујаца на Сицилији. Шарл је тешком муком задржао јужноиталијанско копно и о походу против Византије више није могао да размишља. Области јужне Италије које су остале под влашћу анжујске династије познате су од овог времена као Напуљска краљевина. Власт Анжујаца у јужној Италији, тј. њихови дуготрајни ратови са Арагоном довели су до опадања економског живота Напуљске краљевине и до знатног опадања њеног политичког значаја. Године 1442. она је припала Арагонцима.

Кика

81

Филип IV Лепи-рат са Фландријом-сукоб са папством-Авињонско ропство-процес против темплара-легисти-скупштине сталежа

Владавина Филипа IV (1285-1314) представља веома важну етапу у развитку краљевске власти. Он је био ожењен наследницом Наваре и грофовије Шампање, па је успео да оба та поседа присаједини краљевском домену. Покушао је да освоји богату Фландрију, али се њено становништво побунило против француске власти и у тзв. ''бришком јутрењу'' извршило страховит покољ Француза. Филип IV је окупио велику војску и кренуо на Фландрију, али је поражен у тзв. ''бици мамуза'' код Куртреа 1302. године. Фландрија је очишћена од Француза, али је Филип ипак успео да задржи пар фландријских градова којима је наметнуо велику контрибуцију.

Два главна момента у владавини Филипа IV су: борба са папством и процес против темплара.

Сукоб са папством- Филип IV је прибегавао опорезивању црквених имања, због чега је дошао у оштар сукоб са папом, који је опорезивање црквених имања сматрао својом сопственом привилегијом. У то време папа је био Бонифације VIII (1294-1303). Врло енергичан, интригантан и похлепан, Бонифације је пре био световни него духовни поглавар. Када је 1296. године Филип ударио нове намете на свештенство, папа је издао булу ''CLERICIS LAICOS'', у којој је под претњом екскомуникације забрањивао владарима да по својој вољи ударају порезе на цркву, а свештенству забранио да плаћају порезе на црквене приходе без дозволе Рима. Филип је на то одговорио забраном извоза сребра и злата из Француске, што је погодило папске финансије. Спор се стишао, али се опет распламсао 1301. године када је Бонифације VIII издао неколико була у којима је оптуживао Филипа за угњетавање поданика, кварење новца, отимање црквених имања итд. Затим је у чувеној були ''UNAM SANCTAM'' изнео тезу о врховној власти папе над владарима.

Филип је као одговор на то пустио у јавност фалсификоване папске буле. Да би придобио јавно мњење у Француској за себе, сазвао је први пут 1302. годинеДРЖАВНЕ СТАЛЕЖЕ. У државним сталежима била су представљена три сталежа: СВЕШТЕНСТВО, ПЛЕМСТВО и ТРЕЋИ СТАЛЕЖ, тј. ГРАДОВИ. Филип је добио подршку сталежа у борби против папе. Његов блиски сарадник Гијом де Ногаре добио је задатак да оде у Италију и збаци папу. Ногаре је ушао у папску палату у Анањију у Апенинима и саопштио папи оптужбу коју је против њега исконструисао, али није могао да га поведе са собом као затвореника, јер је Бонифације имао подршку локалног становништва. За тим није било ни потребе, јер је Бонифације ускоро умро. После тога је за папу био изабран надбискуп Бордоа под именом Климент V. Он је пренео папски двор у град Авињон на Рони. То тзв. ''АВИЊОНСКО РОПСТВО'' папа је трајало 70 година (1308-1378). Мада Авињон није био у саставу Француске већ Царства, папска курија је у потпуности била зависна од француских краљева. Тако је почетком XIV века краљевска власт у Француској однела одлучну победу над папством.

Кика

82

Процес против темплара- Филип IV се задужио на огромне суме код витешког реда темплара. Овај ред је надживео сврху због које је оформљен, јер су Света места задобијена у крсташким ратовима била заувек изгубљена. Међутим, темплари су наставили своје деловање као највећи банкари европских владара свог времена и уживали су велика богатства.

Да би се решио дуга који је направио, Филип је једноставно решио да уништи темпларе. Године 1307. све их је похапсио, а њихова имања конфисковао. Окривио их је за све могуће злочине- јерес, тајне магичке обреде, службу ђаволу итд. У ове оптужбе је утолико лакше било поверовати што су њихова правила и заседања били обавијени најстрожом тајном. Ред је уз то био врло непопуларан због својих зеленашких послова. Против његових чланова примењен је инквизициони судски поступак. Подвргнути тешким мукама, темплари су признали кривицу. Део њих је спаљен, део бачен у тамницу, а део прогнан из Француске. Краљ је постигао да папа 1312. године објави распуштање Реда. Тиме се Филип ослободио својих дугова, а присвојио је њихове некретнине и залихе сребра и злата. Касније је, на папино наваљивање, уступио те поседе реду хоспиталаца.

У свим државним пословима Филип се ослањао на легисте- образоване чиновнике и врсне познаваоце закона, који су обично били незнатног порекла и имали да захвале краљу за своје напредовање и богатство. Они су упорно свуда проводили принцип неограничене краљевске власти. Најистракнутији међу њима били су Пјер Флот и Гијом де Ногаре.

Филип IV је толико ојачао краљевску власт, да је изазвао опозицију феудалаца који су се удруживали у лиге или савезе, којима ће приступати и градови (у Нормандији, Шампањи, Бургундији). Њима ће Филипов наследник Луј Χ (1314-1316) морати да чини разне уступке.

За време Филипа IV у Француској се јавља установа скупштине државних сталежа. Она је први пут сазвана 1302. године поводом краљевог сукоба са папом. Године 1308. сталежи су се састали због питања темплара, а 1314. поново због питања нових средстава које је требало тражити за војне сврхе. За време Филипових наследника сталежи су се такође више пута састајали, тако да њихове скупштине почињу да улазе у политичку праксу државног живота Француске.

Кика

83

СТОГОДИШЊИ РАТ

Доба између 1337. и 1453. године које историчари називају Стогодишњим ратом није ни по чему јединствено. То уопште није био један рат, него низ ратова који су, бар формално, завршавани мировним уговорима. Ипак, сви ти ратови имају неке заједничке одлике који оправдавају њихово повезивање. Током читавог тог периода, војна опрема и тактика углавном се нису мењали, а формални ратни циљеви обе стране су остали исти. Зато изгледа оправдано сматрати да је постојао један стогодишњи рат. Док год је трајао, овај сукоб је исцрпљивао људске снаге и материјално богатство обе државе и био је тесно повезан са општим политичким приликама у Западној Европи.

Узроци Стогодишњег рата

Постојало је неколико узрока Стогодишњег рата:

1) сукоб Енглеске и Француске око војводства Гаскоње (енглеског поседа на копну);

2) сукоб Енглеске и Француске око грофовије Фландрије;3) енглеске претензије на француску круну након изумирања династије Капета

по мушкој лози (1328).

Француски краљеви су користили сваку прилику да се умешају у унутрашње ствари Гаскоње која је припадала Енглеској. Економски интереси Француске и Енглеске су се укрштали у богатој грофовији Фландрији, која је била главно тржиште вуне.

Године 1328. умро је Шарл IV (1322-1328), најмлађи син Филипа V (1316-1322), не остављајући за собом мушког потомка. Тада су се јавила два претендента на француски престо- сестрић покојног краља (по женској линији) и енглески престолонаследник Едвард (III) и брат од стрица Шарла IV- Филип, гроф од Валоа. Филип је пожурио да заузме престо као Филип VI (1328-1350), под изговором да се престо не може наслеђивати по женској линији. Едвард III, малолетан у то време, признао је наизглед Филипа за краља Француске. Када је међутим постао пунолетан (1330) и сам завладао Енглеском, постало је јасно да и најмањи повод може довести до рата са Француском. Тај повод је била Гаскоња.

Године 1337. Филип је проценио да је куцнуо час да истера Енглезе из Гаскоње и објавио је конфискацију војводства. На то је Едвард одговорио објавом рата Филипу, ''такозваном краљу Француске''. Мада Едвард није одмах узео титулу краља Енглеске, јасно је показао да то намерава да учини.

Кика

84

Прва фаза рата-освајања Едварда III-битке код Кресија и Поатјеа-Јован Добри-уговор у Бретињију

На самом почетку рата, Француска је била неупоредиво јача, али знатно слабије организована од Енглеске, што је ова умела да искористи. Француска војна техника је била застарела, док је енглеска знатно узнапредовала од XIII века у погледу наоружања и војне стратегије. То ће бити и пресудан чинилац енглеске победе у првој фази рата.

Едвард III је прикупљао војску за рат и склопио савез са немачким кнежевима против Француске. Године 1338. и 1339. водио је два похода у Енглеску, али њима није ништа постигао. Обе војске су наступале Француском, али до битке није дошло.

Почетком 1346. Едвард је кренуо у нов поход. Чинило се да ће и тај подухват пропасти јер је Едвард већ кренуо кући са својом војском, кад је 26. августа био приморан да уће у битку са француском војском код Кресија. У потпуном одсуству тактике и дезорганизацији, Французи су претрпели катастрофалан пораз. У бици је погинуо и чешки краљ Јован Луксембуршки, који се борио на страни Француза. Ову победу је Едвард искористио да заузме Кале, важну луку на Ламаншу, који је остао у енглеском поседу све до 1558. године.

Филип VI је умро 1350. године. Наследио га је његов син Јован (Жан) Добри (1350-1364). Енглези до 1355. године нису предузимали никакве веће операције. Године 1355. предузели су два успешна пљачкашка похода. Следеће године (1356) су поново упали у Француску и предвођени сином Едварда III- Едвардом Црним принцом потукли Французе у бици код Поатјеа. У тој бици је заробљен Јован Добри и његов син Филип, као и велики број високих племића. Француском је завладао Шарл V, најстарији Јованов син.

Битком код Поатјеа завршила се прва фаза Стогодишњег рата. Требало је да дође до мировног уговора којим би било договорено ослобађање француског краља. Јован Добри је пристао на мировни уговор 1359. године, и он је потписан у Бретињију. Договорено је да се за Јована плати откуп, да се енглески посед у Француској прошири, а да се Едвард III и Јован истовремено одрекну својих права на француски престо, односно на енглеске поседе у Француској.

Кика

85

Друга фаза-опоравак Француске-Шарл V-Бертран Дигленек и Луј Бурбонски

Уговор из Бретињија је био тешко остварив и изгледа да нико није озбиљно веровао у његову реализацију. Неке тачке су почеле да се остварују (нпр. исплата прве рате откупа за Јована Доброг), али до остваривања уговора у целини није дошло.

Јован Добри је умро 1364. године у енглеском заробљеништву. Шарл V (1364-1380) је у току своје владавине успео да поврати све што су његов отац и деда изгубили. Он је 1369. године обновио рат са Енглеском.

Енглези су у другој фази примењивали своје већ опробано средство- пљачкашке походе великих размера. Међутим, по налогу Шарла V, Французи су избегавали битке и опсаде и ограничавали се на герилско ратовање. Док су Енглези бесциљно лутали Француском, Шарлови заповедници Бертран Дигленек и Луј Бурбонскису на разне начине освајали енглеска утврђења у Гаскоњи. Избегавајући битке и постепено освајајући непријатељска упоришта (а са њима и читаве области), Шарл V је повратио чак и више него што су његови наследници изгубили. На несрећу, иако је победио Енглезе у овој другој фази рата, имао је великих проблема са најамничким трупама које није могао да исплати. Оне су се одавале пљачкању земље и у неколико наврата су чак успевале да однесу победу над краљевим војскама, али је Шарл успео да се избори са њима.

Едвард III је умро 1377., а Шарл V 1380. године. Њихови наследници Ричард II (1377-1399) и Шарл VI (1380-1422) су 1396. године закључили двадесетогодишње примирје, којим је окончана друга фаза Стогодишњег рата.

Кика

86

Трећа фаза-армањаци и бургоњци-Хенри V-битка код Аженкура-Шарл VII и Јованка Орлеанка-преговори у Арасу-крај

Стогодишњег рата

Ричард II и његов наследник Хенри IV (1399-1413) били су исувише заузети унутрашњим проблемима да би обновили непријатељство са Француском. Они су се бавили гушењем народних устанака и баронских побуна.

У Француској се политичка ситуација закомпликовала. У име малолетног Шарла VI владали су бургундски војвода Филип Смели и Луј од Орлеана. Између ове двојице војвода ће избити сукоб, који ће се проширити на читаву земљу. Француска ће бити подељена на две странке- армањаке (или орлеанисте) и бургоњце (присталице бургундског војводе). Бургундско војводство се фактички претворило у независну државу (и то врло моћну) која је сад почела да одржава везе са Енглезима. Тако је Француска била подељена на три дела: део који је још увек припадао краљу, енглески део и Бургундију.

Енглески краљ Хенри V (1413-1422) је оживео непријатељство са Французима. Он их је 1415. године страховито потукао у бици код Аженкура. Та битка је представљала највећи масакр француског племства. Након те битке бургундски војвода Јован Неустрашиви постао је господар Француске. Како је он ускоро умро, његов наследник Филип Добри је склопио уговор у Троа са Хенријем V, којим је син Шарла VI- Шарл VII разбаштињен и којим је француска круна имала даприпадне Енглезима. Бургундији је зајемчена независност. То је потврђивало стање подељености Француске.

Међутим, ствари су биле другачије. Шарл VI и Хенри V су умрли 1422. године. Шарл VII (1422-1461) је био разбаштињен, али је био у повољном положају, јер Енглези нису више били толико заинтересовани за поседе на копну којима је управљао Џон војвода од Бедфорда, а бургундски војвода Филип Добри је само гледао како да увећа своју моћ у источној Француској и Низоземској. Шарл VII је само чекао повољну шансу па да започне поновно освајање Француске. Та шанса се појавила у виду Јованке Орлеанке (Жан д'Арк).

Јованка Орлеанка је била припроста, необразована, али дубоко побожна девојка из села Домремија. Њена глава је била пуна прича о свецима, о неправдама које су у Француској учинили Енглези и Бургунђани и о њеном пуноправном краљу (Шарлу VII). Била је уверена да су јој се указали неки од њених омиљених светаца и заповедили јој да спаси Орлеан (који је у то време био под опсадом Енглеза) и да крунише Шарла VII у Ремсу (верском центру Француске). Она је на невероватан начин успела да дође до Шарла (преко територија које су држали Енглези и Бургунђани) и придобије га за своју ствар. Придобила је и неколицину војних заповедника са којима је кренула за Орлеан.

Кика

87

Године 1429. Јованка је са француском војском разбила енглеску опсаду Орлеана и очистила целу околну област од Енглеза. Њена проста вера и самопоуздање надахнули су Французе. Шарл VII је наступао по земљи са својом пратњом и градови су му широм отварали врата. 16. јула 1429. године заузет је Ремс, у ком се Шарл следећег дана крунисао за краља.

Јованка је наставила да води Французе и стигла је све до Париза који су држали Енглези. Опсела је град, али без успеха. У међувремену, Шарл је одустао од војних операција и одлучио да рат настави дипломатским средствима. Није желео да расипа средства на Јованкине походе, па ју је оставио на цедилу. Јованку су заробили Бургунђани који су је заједно са Енглезима оптужили за вештичарење и јерес, осудили је и спалили на ломачи. Шарл VII, за ког је учинила толико много, није урадио ништа да је спасе. Тек касније је предузео мере да скине љагу са њеног имена. У 20. веку она је проглашена за светицу.

Рат се наставио и после Јованкине смрти, али није донео ништа ни Французима, ни Бургунђанима, ни Енглезима. Све три стране су се састале августа 1435. године у Арасу како би расправљале о миру. Енглези су се убрзо повукли, јер су тражили да Хенри VI буде признат за краља Француске, а да Шарл VII буде његов вазал, што је било неприхватљиво. Шарл VII је склопио мир са бургундским војводом Филипом Добрим, ослобађајући га заклетве верности за поседе које је држао као вазал француске круне. Тако је Бургундија стекла независност.

Енглески поседи у Француској су се одржали још петнаестак година. Један по један, градови и замкови које су држали Енглези предавали су се Шарловим заповедницима. Коначном предајом Бордоа 1452. године, завршен је Стогодишњи рат. Енглезима је на француској територији остао само Кале, који ће држати до 1558. године. Иако су сви енглески краљеви до Џорџа III и даље носили титулу краља Француске, то је било потпуно празно достојанство.

Кика

88

Жакерија

Крајем маја 1358. године плануо је највећи сељачки устанак у Француској- чувена Жакерија. Непосредан повод за устанак биле су невоље француског сељаштва у вези са Стогодишњим ратом. Од свих класа становништва које су страдале у рату, сељаштву је било теже него икоме. У доба најезде непријатељских војски села су, за разлику од утврђених градова и замкова, била потпуно незаштићена и препуштена пљачки. А када би се ратне акције стишале и најамници отпуштали, пропадање сељака је било још јаче. Кад би престали да примају плату, најамници су се одавали насиљу над сељацима. Племство и грађани су се од тих пљачкашких банди могли склонити у своје замкове и градове, а сељаци нису имали где да се склоне. као једино прибежиште служиле су им цркве, које су претварали у праве замкове око којих су ископали ровове. Сељаке је пљачкала не само туђа војска него и њихова сопствена. Свему томе се још придружило све веће угњетавање од стране феудалаца којима су због рата средства била нарочито потребна. Морали су да плаћају откуп за себе или своје заробљене рођаке, да утврђују замкове итд. Стога су настојали да узму и последње од сељака. Свим овим околностима треба додати још и кугу која је прешла преко Француске и других земаља у Европи 1348/1349. године и уништила мноштво сељачких газдинстава.

Устанак је избио у Бовезу, северно од Париза, а затим је брзо захватио велики део северне Француске- Ил д Франс, Пикардију и Шампању. Поједини сељачки одреди који су настали у време устанка почели су да се брзо уједињују. Жакерији су пришли ситни трговци, сеоске занатлије, сиромашни свештеници, градска сиротиња. На челу устанка је стајао Гијом Кал. Он је служио у војсци, био искусан у војним стварима и добар организатор. Али, било је претешко од неорганизованих сељачких маса створити јединствену борбену снагу, тим пре што није постојао никакав одређен програм око ког би се сељаци могли окупити.

Сељаци су рушили и палили замкове, уништавали документе у којима су биле записане њихове обавезе и убијали феудалце. Племство се међутим брзо прибрало и ујединило ради гушења устанка. При том су енглески феудалци који су се у то време налазили у Француској помагали Французима у борби против сељака, исказујући на тај начин својеврсну класну солидарност. На челу феудалаца је био Карло Лоши. У одлучујућој бици он је потукао сељаке, а Гијом Кал је на превару ухваћен и погубљен. Након тога је почело свирепо обрачунвање са устаницима. Убијено је око 20 000 сељака и тај обрачун је трајао два месеца, све док није издат указ о општој амнестији изазван страхом да земља не буде економски упропашћена.

Иако је Жакерија била угушена, она је ипак оставила трага, јер се феудалци дуго после тога нису одлучивали да појачају притисак на сељаштво. Процес ослобађања сељака који је започет још пре устанка, кренуо је сада бржим темпом.

Кика

89

Војне реформе Шарла VII-ордонанс компаније-слободни стрелци-артиљерија

Шарл VII је спровео војне реформе након којих је Француске располагала најбоље организованом војском у Европи. До његовог времена француске војска је махом била најамничка, што је умело да изазове велике проблеме по престанку ратних дејстава. Шарл VII је узео стајаћу војску (иако није сасвим напустио систем најамништва), која се састојала из два дела:

-ордонанс компаније (одреди краљевске команде);-слободни стрелци.

Ордонанс компаније су представљале задржане и реорганизоване најамничке трупе, које су се састојале од стотину копаља. Овде се под копљем подразумева коњаник под пуним наоружањем, лако наоружани пешак, двојица стрелаца, оружар и паж. Компаније су биле размештене као гарнизони по градовима, на чији рачун су се и издржавале.

Слободни стрелци су тако названи зато што су били ослобођени пореза у замену за војну службу. Они су попуњавани по принципу: један стрелац на 50 кућа. Морали су се скупљати с времена на време ради војне обуке и представљали су сталну резерву одакле су се могле црпсти нове војне снаге. Међутим, како су они врбовани међу сеоским становништвом, ненавикнутом на оружје, од њих никада нису створене неке претерано ефикасне војне јединице.

У доба Шарла VII посебна пажња се почиње поклањати артиљерији, која је имала веома важну улогу при опсадним операцијама. Међутим, одлучне промене на том пољу су извршене тек под Шарловим наследником- Лујом XI (1461-1483).

Кика

90

Луј XI- Лига друштвеног благостања-рат са Шарлом Смелим-битка код Нансија-уједињење Француске

Луј XI је последњи француски средњевековни владар. Владао је од 1461. до 1483. године. У младости је, као престолонаследник, сплеткарио против свог оца и покушавао да га збаци са престола, али у томе није успео. По доласку на престо се показао као изврстан дипломата. Није волео ратове и подсмевао се ритерској ратној слави. Више је волео да спорна питања решава дипломатским путем, уговорима и преговорима. Одмах на почетку своје владавине морао је да се избори са тзв. Лигом друштвеног благостања. То је заправо била коалиција принчева краљевске крви и крупних феудалаца на челу са бургундским војводом Шарлом Смелим. Лују је пошло за руком да разбије ову коалицију.

Најопаснији противник Луја XI био је бургундски војвода Шарл Смели. Шарлови поседи су у ствари представљали две територије које су биле одвојене једна од друге- Низоземска и Бургундија. Политика Шарла Смелог је била усмерена на то да уједини те раздвојене делове, да створи јединствену територију и да је претвори у краљевину. Уз то је тежио да се прошири на рачун Швајцараца који су тиме постали Лујеви савезници. Шарл Смели је погинуо у бици код Нансија (5. јануар 1477). За собом није оставио мушког наследника. Луј XI је заузео Бургундију, а Низоземска је припала Шарловој ћерки Марији која се удала за Максимилијана Хабзбуршког.

Са присаједињењем Бургундије могло се сматрати да је Француска готово уједињена. Отприлике у исто време присаједињена јој је богата Прованса, што је имало велики економски значај. Луј XI је од Арагона добио Русијон, покрајину подно Пиринеја. Крајем његове владавине постојале су само две територије у границама Француске које нису улазиле у састав краљевског домена. То је на првом месту био град Кале са околином (у енглеском поседу до 1558) и војводство Бретања које је коначно 1532. године ушло у састав краљевског домена. Година присаједињења Бретање може се сматрати датумом дефинитивног уједињења француске територије.

Луј XI је умро 1483. године. Наследио га је син Шарл VIII (1483-1498).

Крајем XV века у Француској већ почиње да се формира национална држава. Мноштво појединих области, феудалних поседа и градова који су живели засебним животом, сада се ујединило у једну територију. Поред локалних језика почео је да се изграђује заједнички језик за целу земљу (на основу језика северне Француске) и да се ствара заједничка култура. Раније су се обично само становници северне Француске називали Французима. Бургунђани, Провансалци, Бретонци и Гаскоњци нису себе сматрали Французима. Сада се почела развијати француска нација.

Кика

91

С П И С А К Ф Р А Н Ц У С К И Х К Р А Љ Е В А

К А П Е Т И

Хуго Капет(987-996)

Роберт Побожни(996-1031)

Анри I (1031-1060)

Филип I(1060-1108)

Луј VI Дебели(1108-1137)

Луј VII(1137-1180)

Филип II Август(1180-1223)

Луј VIII(1223-1226)

Луј IX Свети(1223-1270)

Филип III(1270-1285)

Филип IV Лепи(1285-1314)

Луј Х(1314-1316)

Филип V(1316-1322)

Шарл IV(1322-1328)В А Л О А

Филип VI(1328-1350)

Жан Добри(1350-1364)

Шарл V(1364-1380)

Шарл VI(1380-1422)

Шарл VII(1422-1461)

Луј XI(1461-1483)

Шарл VIII(1483-1498)

Кика

92

Садржај:

1. Хуго Капет-династија Капета

2. Филип I-Луј VI-Луј VII-Плантагенети као енглески краљеви

3. Филип II Август-борба са енглеским краљевима-битка код Бувина-помагање градова-бајажи и сенешалати-инмедиатизација-присаједињење Тулуске грофовије

4. Албижани

5. Луј IX Свети-реформе-крсташки походи

6.Шарл Анжујски-битка код Беневента-антивизантијска политика-губитак Сицилије

7. Филип IV Лепи-рат са Фландријом-сукоб са папством-Авињонско ропство-процес против темплара-легисти-скупштине сталежа

8. СТОГОДИШЊИ РАТ- Узроци Стогодишњег рата-прва фаза рата-освајања Едварда III-битке код Кресија и Поатјеа-Јован Добри-уговор у Бретињију- друга фаза-опоравак Француске-Шарл V-Бертран Дигленек и Луј Бурбонски- трећа фаза-армањаци и бургоњци-Хенри V-битка код Аженкура-Шарл VII и Јованка Орлеанка-преговори у Арасу-крај Стогодишњег рата

9. Жакерија

10. Војне реформе Шарла VII-ордонанс компаније-слободни стрелци-артиљерија

11. Луј XI- Лига друштвеног благостања-рат са Шарлом Смелим-битка код Нансија-уједињење Француске

12. С П И С А К Ф Р А Н Ц У С К И Х К Р А Љ Е В А

13. Садржај

коришћена литература:

-Удаљцов, Космински, Вајнштајн, ''Историја Средњег века I''-Сидни Пеинтер, ''Историја Средњег века''-Едуард Пероа, Роже Дусе, Андре Латреј, ''Историја Француске'' I, (од најстаријих времена до 1774. године)

ЕНГЛЕСКА

Немачка Кика

94

Англосаксонска Енглеска-хептархија-дехристијанизација и христијанизација-сукоб ирске и римске цркве-сабор у Витбију-

Етелберт-Пенда-црквени оци

Почетком V века римске трупе напуштају територију Британије. Обично се за годину узима 407. У то доба германска племена Саса, Англа и Јита нападају Острво у великим војним одредима. Освајање Британије од стране германских племена је представљало дуг процес, који је трајао скоро век и по, и који је окончан стварањем седам варварских краљевина:

1) Кент2) Весекс3) Сасекс4) Есекс5) Источна Англија6) Нортамбрија7) Мерсија

Доба постојања ових седам краљевина носи у историји назив ХЕПТАРХИЈА (''седмодржавље''). Најпре је међу тим краљевинама доминантан положај имала Нортамбрија (VII век), затим Мерсија (VIII век) и коначно Весекс (IX век). Повремено би се краљ једне од ових држава нашао на челу свих, па би тако понео титулу врховног краља, тзв. бретвелда.

Освајање Британије је било праћено њеном дехристијанизацијом, јер су Англи, Саси, Јити и остали дошљаци још били пагани. Током VII века међу њима се шири хришћанство, углавном напорима римокатоличког свештенства. Раније је у Британији доминирала независна ирска црква која није признавала примат Рима. Англи и Саси су ступили у међународне везе са папством. За читаву рану средњевековну историју Енглеске карактеристичан је сукоб ирске и римске цркве. Ирска црква је чак сарађивала са паганским краљевима како би сузбила римокатоличке утицаје на Острву. У VIII веку је накратко победила паганска реакција у личности краља Мерсије- Пенде, али је христијанизација коју је пре тога започео краљ Кента Етелберт успешно окончана. Још на сабору у Витбију 664. године римска вера је успела да тријумфује. Најзаслужнији за њено утемељење и ширење на Острву били су Августин (основао манастир у Кентерберију који је постао верски центар Енглеске), Бенедикт Бископ (основао манастире Вермаут и Џероу) и Беда Венерабилис, један од најученијих људи Западне Европе у VIII веку.

Немачка Кика

95

Напади Данаца на Енглеску-''област данског права''-уздизање Весекса-Алфред Велики-данско освајање Енглеске у XI веку-

Едмунд Гвоздени бок-Едвард Исповедник-Харолд, ерл од Весекса-Виљем Нормандијски-битка код Хејстингса

Почетком IX века све су учесталији напади Нормана (Данаца) на Енглеску. То је за последицу имало уздизање краљевине Весекс на југозападу, која је најмање пострадала у норманским нападима. Временом су Данци успели да овладају читавим североисточним делом Британије, док је југозападни остао под хегемонијом Весекса, који је тако постао центар окупљања и уједињења Англосаса у борби против Данаца. Територије које су се нашле под данском влашћу понеле су назив ''област данског права''.

У другој половини IX века краљ Весекса постаје Алфред, касније назван Велики (871-900). Он је повео огорчену борбу са Данцима, али је 879. године склопио са њима уговор о подели земље. Створио је војну флоту ради одбране од Данаца и поделио земљу на војне округе. По тим мерама које је спровео, често је поређен са Карлом Великим. Око 890. године донео је ''Закон краља Алфреда'', законик којим је обједињена законодавна пракса старих англосаских краљевина. То је био ''кодекс општеенглеског права''. Алфредов син Едвард (900-925) и унук Етелстан (925-939) постепено су преотимали делове острва које су држали Данци. При томе Данци нису били протеривани, већ су једноставно прихватали власт англосаских краљева. До средине Х века Весекс је завладао читавом Енглеском.

Међутим, у исто то време јача данска држава под краљем Харолдом Плавозубим(950-986). Један од његових наследника Кнут (1017-1035) успео је да поново покори део Енглеске. Он је склопио споразум са англосаским краљем Едмундом Гвозденим Боком (Edmund Ironside) о подели Енглеске. У случају смрти једног од њих, онај други би имао да наследи његов део. Едмунд је умро први, па је тако Кнут овладао Енглеском.

Његови наследници међутим нису могли да се одрже у Енглеској. Англосаси су их протерали и за краља изабрали млађег брата Едмунда Гвозденог бока- Едвардазваног Исповедник (Edward the Confessor). Он је био последњи англосаксонски краљ. Када је умро 1066. године, јавила су се два претендента на енглески престо-Харолд, ерл од Весекса и нормандијски војвода Виљем. Виљем се 1066. године искрцао у Енглеској и 14. октобра потукао Харолда у бици код Хејстингса. Тако је постао енглески краљ и основао нову, норманску династију. Са овим догађајем се завршава англосаксонски и почиње нормански период енглеске историје.

Немачка Кика

96

Виљем I Освајач-битка код Хејстингса-''Књига страшног суда''-учвршћивање краљевске власти-Виљем II-Хенри I и финансијске

реформе-Стефан I-рат са Матилдом

14. октобра 1066. године војвода Нормандије Виљем потукао је свог противника Харолда, ерла од Весекса у бици код Хејстингса. Након тога се прогласио за законитог наследника Едварда Исповедника и 25. децембра крунисао за краља Енглеске. У наредним годинама је успео да потчини читаву Енглеску, иако је био принуђен да 1069. године гуши устанак који је избио на северу земље. Након тога је могао на миру да се посвети сређивању унутрашњих прилика у свом краљевству.

Виљем је задржао стару англосаску поделу земље на сатније и грофовије, само што је на њихово чело уместо Англосаса постављао своје људе. Хтео је да буде тачно обавештен о средствима и приходима сваког свог вазала, да би према томе од њега захтевао феудалну службу и ударао намете. У том циљу је 1086. године издао тзв. ''Књигу страшног суда'' или ''Domesday book'', која представља најранији земљишни попис у Европи. Њен прави назив је у ствари ''Descriptio totius Angliae''(''Опис целе Енглеске''). Она представља један од најзначајнијих споменика историје феудалне Европе. У њој је подробно записано који поседи у којој грофовији припадају краљу, који световним, а који духовним племићима, колико има сељака на сваком поседу, колики су приходи поседа у новцу итд.

Ради учвршћивања краљевске власти, Виљем је спровео низ енергичних мера-постављао је (као што је већ речено) своје људе за шерифе (на чело грофовија), спровео је инмедиатизацију (успоставио је директан однос са целокупним енглеским племством), задржао је и увећао поседе из англосаског периода на тај начин што је увео ''ловачке забране'', односно донео тзв. ''шумске законе'' којима је био забрањен лов у краљевским шумама, ослањао се на цркву којој је давао привилегије, али ју је држао под строгом контролом. Тадашњи папа Гргур VII није смео да себи допусти да од Виљема направи непријатеља, поготово што је био у сукобу са немачким царем Хенрихом IV. Виљем је тако без икаквих проблема постављао и смењивао епископе. Владао је гвозденом руком, ломећи сваки отпор феудалаца и доследно јачајући краљевску власт.

Наследио га је његов средњи син- Виљем II Риђи (1087-1100), William Rufus. Он се показао као крајње непријатан, самовољан и похлепан владар. Он је само гледао како да сузи права феудалаца и прошири своја. Убијен је у лову 1100. године, а наследио га је његов млађи брат Хенри.

Немачка Кика

97

Хенри I (1100-1135) је био енергичан и успешан владар и способан војсковођа. Он је још увећао моћ краљевске власти у Енглеској. Додуше, пошто је његов најстарији брат Роберт, војвода Нормандије још био жив и имао више права од њега на енглески престо, Хенри је био принуђен да учини баронима низ уступака и изда им прву енглеску Повељу слобода; њоме се обавезао да ће укинути све злоупотребе феудалних права које су себи дозволили његови претходници према баронимаи према цркви. Он је изградио ефикасну финансијску управу. За време његове владавине појављују се краљевски чиновници задужени за финансије: ризничар (treasurer) и коморник државне благајне (chamberlain of the exchequer). Уводи се и тзв. pipe roll- књига краљевих прихода и расхода.

Хенри је умро без мушког наследника. Престо је завештао својој кћерки Матилди. Међутим, након његове смрти, његов нећак Стефан од Блоа је похитао у Лондон и прогласио се за краља (1135). Владавина Стефана I (1135-1154) била је испуњена огорченим грађанским ратом који је водио са Матилдом око Хенријевог наслеђа; за време њихове међусобне борбе, племство се осилило и почело страховито да јача. Најзад је дошло до споразума између Стефана и Матилдиног сина Хенрија, анжујског грофа, по ком је за краља био признат Стефан, под условом да га Хенри наследи после смрти. Ускоро после тог споразума Стефан је умро, а наследио га је Хенри II Анжујски, оснивач династије Плантагенет.

Хенри II Плантагенет-судске реформе-ратови у Француској-сукоб са црквом-Кларедонске конституције-Том Бекет

Доласком Хенрија II на власт (1154-1189), Енглеска постаје део велике државе Плантагенета, која је обухватала и француске покрајине Анжу, Мен, Поату, Турен, Нормандију и Аквитанију. Долази до чвршћег повезивања и тешњих веза Енглеске и Француске. Хенри II је одмах почео да ради на учвршћивању краљевске власти у Енглеској, пољуљане за вре,е владавине Стефана I. Он је ојачао установу краљевске курије (Curia regis), саветодавног тела окупљеног око краља који је сада почео да добија све шира овлашћења. Спровео је судске реформе- увео је установу пороте- 12 ''заклетих'' људи који су ислеђивали случај и подносили извештај краљевским судијама. Краљевска курија је преузела овлашћења од феудалних судова, па је Хенри тако увећао своје приходе. Успео је да изгради ефикасан судски, административни и финансијски бирократски апарат, који је био везан за краљевску управу и одан краљу. Хенри је морао да брани своје огромне поседе у Француској и да често ратује са француским краљевима који су покушавали да прошире свој домен (Луј VII, Филип II Август). Међутим, за ратове на Континенту феудална војска је била мало подесна. Барони су били обавезни да са својим

Немачка Кика

98

ритерима служе краљу о свом трошку само 40 дана годишње. Стога је Хенри почео да обавезу војне службе феудалаца замењује новчаним плаћањем, тзв. скутагијем (штитарином). За тај новац он је врбовао најамнике за ратове које је водио у Француској. У ово доба падају и почеци енглеског освајања Ирске.

Проводећи политику јачања краљевске власти, Хенри II је доспео у сукоб са црквом. На његов предлог су 1164. године донете тзв. ''Кларедонске конституције'', којима су биле ограничене компетенције црквених судова: краљевска курија је имала да решава шта спада у световну, а шта у духовну јурисдикцију, у црквеним судовима постало је обавезно присуство краљевског чиновника, црквено лице осуђено од црквеног суда предавало се световним властима ради кажњавања (јер је црква обично веома благо кажњавала злочине својих припадника), краљевска курија је могла да поништи било које решење црквеноих судова, а свака апелација на папу је била забрањена.

Кларедонске конституције су наишле на оштар отпор примаса енглеске цркве, кентерберијског надбискупа Тома Бекета, који је одбио да се с њима сагласи. Хенри га је прогласио за издајника и протерао из земље. Бекет се касније вратио у Енглеску, али је наставио да пружа отпор краљевој црквеној политици. Када је убијен 1170. године (не по Хенријевом налогу), краљ се нашао у веома тешком положају. У народу, притиснутом феудалним обавезама и судским таксама је избило опште незадовољство, а црква је Бекета прогласила за свеца и пожурила да га искористи за своје интересе. Хенри је био принуђен да одустане од мера уперених против црквених судова. Умро је 1189. године.

Ричард Лавље срце

Име Ричард Лавље срце више припада историји крсташких ратова него историји Енглеске. Ричард је био лепе спољашњости, весео, искрен, отворен, дарежљив, али и веома лош краљ. Покровитељ песника, и сам је писао доста добре песме. Пошто је водио крсташки поход, углавном је био у добрим односима са црквом. Уз то, био је далеко најспособнији војсковођа свог времена.

Међутим, током владавине која је трајала десет година, Ричард је у Енглеској провео мање од годину дана. Он је за Енглеску био странац. Заузет подухватима на Истоку, он је у њој видео само извор прихода за своје крсташке авантуре. У земљије био уведен тзв. ''Саладинов десетак''- порез на покретну имовину за вођење крсташког рата. Ричард је погинуо 1199. године током опсаде једног замка у Енглеској. Наследио га је брат Џон (Јован) Без Земље.

Немачка Кика

99

Јован Без Земље-сукоб са Филипом II Августом-битка код Бувина-сукоб са црквом-Велика повеља слобода

Јован Без Земље (1199-1216), John Lackland, познат још и као ''Млитави мач'', био је непријатан, неуравнотежен и крајње охол владар. Морао је да се носи са великим савременицима- француским краљем Филипом II Августом и папом Иноћентијем III. Настојао је само да увећа своју моћ и приходе, што је ишло на штету барона. Његова политика га је врло брзо учинила омраженим са обе стране Ламанша.

Филип II је искористио његову непопуларност и објавио конфискацију енглеских поседа у Француској. До 1204. године он је заузео Нормандију, Мен, Турен, Анжу и део Поатуа са градом Поатјеом. Јован је на то склопио савез са немачким царем Отоном IV и фландријским грофом, али је тај савез поражен у бици код Бувина 1214. године.

Јован је ушао и у сукоб са црквом. Папа Иноћентије III се умешао у избор кентерберијског надбискупа Стивена Ленгтона; Јован је због тога оштро протествовао, па је папа бацио на Енглеску интердикт, који је подржан од стране енглеског свештенства (1208). Краљ је на то конфисковао црквена имања, на шта га је папа изопштио и 1212. године га лишио престола у корист Филипа II Августа.

Јован је на то био принуђен да се измири са папом. Обећао је да ће признати Ленгтона за надбискупа, да ће вратити цркви конфискована имања и признао је папу за свог сениора. Када је након тога стекао папино савезништво и кренуо да се обрачунава са баронима, испоставило се да су они сувише јаки за њега. Баронима су пришли и градови (међу којима и Лондон), свештенство и ритери. Јован је увидео да им се не може одупрети и морао се сложити са њиховим захтевима. Тако је настао документ Велика повеља слобода (''Magna charta libertatum''). Она је донета 15. јуна 1215. године. Њене одредбе се по својој природи могу поделити учетири групе:

-у прву групу спада само један члан који се бави односом цркве и државе.; Јован је обећао да ће чувати права енглеске цркве, а посебно слободу црквених избора;

-друга група уређује односе између краља и његових вазала и садржи 15 одредби; тачно је утврђено када краљ од вазала може тражити новац (произвођење краљевог најстаријег сина у витештво, удаја краљеве најстарије кћери, плаћање откупа);

-трећа група уређује поступке и рад краљевске власти; ''ниједан слободан човек не сме бити ухапшен или утамничен или лишен своје имовине, или на било који начин

Немачка Кика

100

оштећен (...) осим по правоснажној пресуди њему равних или по закону земље''. Овај члан представља темељ англоамеричке представе о слободи.

-четврта група задовољава личне прохтеве барона; њима су обећана права која им припадају и предвиђено је да они бирају одбор од 25 чланова са задатком да обезбеди поштовање тих права (у случају да их краљ угрози).

У Великој повељи слобода постоје и одредбе које се односе на трговце, градове, регулисање система мера и тегова, ублажавање ''шумских закона'' итд.

Већина одредби Велике повеље слобода била је значајна само за савременике; мали број њих је имао неког стварног смисла један век касније. Упркос томе, њеним издавањем, Јован Без Земље је признао ДА ЈЕ ЗАКОН ИЗНАД КРАЉА. То је било изузетно значајно и наредни нараштаји су то у потпуности схватили. Кад год би се баронима Енглеске учинило да краљ постаје превише самовластан, они би једноставно од њега затражили да потврди Велику повељу слобода. Чинећи то, краљ је признавао врховну власт закона у земљи. Тако је Велика повеља слобода служила да стално подсећа краљеве како је њихова власт ''ограничена''.

Хенри III-''Оксфордски статути''-Симон де Монфор-установа Парламента

Хенри III (1216-1272) је био слаб и лењ владар. Окружио се мноштвом француских витезова, рођацима своје жене. Потпуно је потпао под папин утицај. Папски легати су убирали силан новац од енглеског свештенства, који је трошен на борбу папа са Хоенштауфовцима у Италији, која је Енглезима била сасвим страна. Хенријева политика је изазвала незадовољство барона, који су се побунили против краља и затражили реформе. Резултат тога били су тзв. ''ОКСФОРДСКИ СТАТУТИ''. Они су заправо представљали пројекат устава који је заводио баронску олигархију. Сву власт јхе преузео колегиј од 15 барона, без чије сагласности краљ није могао доносити никакве одлуке. Главну реч у том телу је имао гроф Лестера Симон де Монфор, који је заробио краља и његовог старијег сина Едварда. Међутим, ускоро се увидело да и барони само гледају своје сопствене интересе. Де Монфор је касније погинуо у бици код Ивсема у сукобу са Едвардом који је успео да се ослободи и постане краљ. У доба Хенрија III пада и почетак установе Парламента (1265), у који улазе представници ритера и градова и наравно, барони. Компетенције парламента временом постају све одређеније и све шире. Развој ове установе пада у доба владавине Едварда I (1272-1309).

Немачка Кика

101

Едвард I-''Статут о мртвој руци''-''Трговачка повеља''-освајање Велса-освајање Шкотске-развој Парламента-''De tallagio non

concedendo''-подела Парламента

Едвард је поразио Симона де Монфора у бици код Ивсема и успео да заузме енглески престо. Успео је да ојача пољуљану краљевску власт. Донео је тзв. ''Статут о духовњацима'' или ''Статут о мртвој руци'', којим је забранио пораст црквених земљопоседа. Црква је у то доба имала огромне земљишне поседе који нису подлегали отуђивању и заувек су остајали у њеним рукама. Едвард је одлучио да томе стане у крај. 1303. године је донета ''Трговачка повеља'' којом су потврђена права страним трговцима да слободно долазе у Енглеску и увозе и извозе робу.

У доба Едварда I пада и енглеско освајање Велса. Велшанима који су пружили отпор земље су конфисковане и на њих су се населили енглески барони, који су ту подигли своје замкове. Отада наследник енглеског престола носи титулу ''принц од Велса''. Едвард I је потчинио и Шкотску, али се тамошње становништво дигло против Енглеза. Устанак који је назван ''ратом за независност'' и на чијем челу је стајао Виљем Волас, завршен је обновом независности Шкотске (1314) под Робертом I од Бруса.

Едвард се често обраћао Парламенту, од ког је тражио приходе за своју освајачку политику. Стога је међутим био принуђен да чини разне уступке, па је тако донео закон ''DE TALLAGIO NON CONCEDENDO'' (''О неодобравању пореза''), у којем је јасно наведено да краљ не скупља никакве порезе без сагласности Парламента. Тиме ово тело добија своје главно право- право разрезивања пореза.

Парламент се делио на два дома:

1) ГОРЊИ ДОМ (Дом Лордова)- чине га најкрупнији барони, надбискупи , бискупи и опати великих манастира;

2) ДОЊИ ДОМ (House of Commons)- чине га ритери (ситно племство) и представници градова.

Немачка Кика

102

Црна смрт 1348-''радничко законодавство'' Едварда III

Године 1348. у Енглеској је избила страшна епидемија куге, која се у исто време јавила у већем делу Европе. Њу су из Азије у Европу пренели вероватно ђеновљански морнари. Тешко је рећи колико је људи у Енглеској страдало- неки историчари мисле да је помрла трећина становништва, други половина, а трећи чак спомињу две трећине. Претпоставља се да ''црна смрт'' није Енглеску захватила равномерно- у неким местима је оставила страшну пустош, док је друге много слабије погодила.

''Црна смрт'' је истребила знатан део радног становништва града и села. Услед тога је знатно повећана потражња радне снаге. За кугом су одмах уследиле сточне заразе и неродица, па су скочиле цене жита и других животних намирница. То је принудило енглеског краља Едварда III (1330-1377) да изда тзв. ''радничко законодавство'' које је имало за циљ да санира последице које је куга за собом оставила. По одредбама радничког законодавства, сви мушкарци и жене млађи од 60 година који нису имали сопствену земљу и друга средства за живот, морали су да ступе у најам код оног ко би желео да их узме, и то за плату која је била уобичајена пре куге.

Последице су заиста биле страшне. Сељака и радне снаге више није било у толиком броју, па су се феудалци чак отимали око њих. Забележени су случајеви када би један феудалац упадао на имање другог, киднаповао кметове и доводио их да раде на његовом имању.

Немачка Кика

103

Џон Виклиф-сукоб са папством-лоларди

Џон Виклиф је био управитељ Балиол колеџа у Оксфорду 1360. године. 1368. постао је магистар теологије, а 1372. године доктор. Његово деловање пада у време тенденције краљевске власти у Енглеској да сузбије моћ, богатство и утицај Цркве, те да је стави под своју контролу. Таква политика Едварда III имала је подршку међу ритерима и буржоазијом, који су непријатељски гледали на богату феудалну цркву и тежили да се она реформише.

Едвард III је доспео у сукоб са папом јер је одбио да му плаћа годишњи данак од 1000 фунти стерлинга, на шта се обавезао још Јован Без Земље. Виклиф је стао на страну краља и иступио против папиних претензија. Тврдио је да папа нема права да од Енглеске захтева никакве дажбине, да црква има исувише много имања и да краљ има право да јој одузме њене богате поседе. Папа је затражио да се Виклифу суди, али га је државна власт ставила под своју заштиту. Суђење које му је организовано у Лондону од стране паписта, на ком је требало да брани своје учење, прекинуто је упадом грађана.

Виклиф је написао низ дела о односима између световне и духовне власти. У томе је уживао чврсту подршку великаша (који су похлепно меркали црквену имовину), радикално учених људи и сиромашног становништва. Међутим, он је ускоро почео да износи нове теолошке погледе, нарочито о причешћу, због чега је изгубио доста присталица. Сматрао је погрешним учење о трансупстанцијацији (тј. да се хлеб и вино при причешћу не претварају у Христово тело и крв), веровао је у учење о предодређености и порицао је постојање светих тајни (сакрамената).

Виклиф је тврдио да хришћански начин живота треба тражити у самој Библији пре него у учењима Цркве. Зато је било неопходно да Свето писмо буде доступно свима, па су неки од његових следбеника, према његовим упутствима, направили два превода на енглески, који ће имати значајну улогу на путу ка Реформацији.

Још пре него што је Виклиф умро, његови следбеници су почели да проповедају његова учења широм Енглеске. Неки од њих су били учени људи са Оксфорда, али најбројнији су били сиромашни свештеници. Нешто касније су се појавили лаици који су лутали земљом и посвуда ширили Виклифово учење. Виклифови следбеници су названи ЛОЛАРДИ, вероватно по једној прилично слабо познатој немачкој јеретичкој секти. Мада је отворено лолардство на Оксфорду убрзо сузбијено, оно је још много година опстало као тајна вера међу ученим људима. Џон Виклиф је извршио велики утицај на Јана Хуса, чешког реформатора, а касније и на Мартина Лутера.

Немачка Кика

104

Устанак Вата Тејлора-Мајлендски програм-Смитфилдски захтеви-гушење устанка

За време владавине Ричарда II (1377-1399) избио је велики сељачки устанак 1381. године, познат у историји под називом ''устанак Вата Тејлора''. Устанак је отпочео као протест против тешких пореза, али се ускоро окренуо против свих угњетача народа, и највише, против феудалаца. Нарочиту мржњу сељака изазвали су црквени феудалци- бискупи и опати. У многим местима источне Енглеске образовани су сељачки одреди, који су уништавали властелинска имања и манастире, пљачкали феудалце и спаљивали документе у којима су записиване сељачке обавезе. Устанак је најорганизованији био у Кенту и Есексу. Његове вође били су зидар Ват Тејлори Џон Бул.

Устаници су кренули на Лондон где им се придружила градска сиротиња, па и лондонске старешине које су биле незадовољне краљевом политиком. Затражен је састанак са Ричардом који је одржан у Мајленду. Ту су сељаци изложили своје захтеве, тзв. Мајлендски програм, који се састојао из неколико чланова. У њима су сељаци тражили: укидање кметовског система, укидање кулука, ниже новчане ренте, слободу трговине по градовима, општу амнестију за устанике итд.

Ричард II је пристао на ове захтеве. Део устаника је био задовољан и отишао кући. Сиротиња и сиромашнији сељаци међутим нису били задовољни, јер нису добили земљу, па су остали у граду и почели да га уништавају. Сиромаси су се обрачунавали прво са страним трговцима- Фламанцима и Италијанима, а онда и са домаћим трговцима и богаташима. Ричард је поново био принуђен да се састане са сељацима, овога пута у Смитфилду. Смитфилдски захтеви су се мало разликовали од Мајлендског програма: њима је затражено одузимање земље Цркви и њена подела парохијанима, укидање привилегија сениора и изједначавање сталежа и укидање феудалног права у целини.

Док је трајао састанак у Смитфилду, лондонска буржоазија и феудалци су се консолидовали и припремили за гушење устанка. Ват Тејлор је на превару убијен. Сељаци су били подељени и устезали су се да ступе у борбу. Они су се разишли својим кућама, а ритери, окупљени у Лондону су се дали за њима у потеру и без муке их уништили. Одмах затим су послате краљевске судије у све устаничке области и они су се врло свирепо разрачунали са устаницима.

Тако је угушен сељачки устанак који је био уперен против феудализма и тежио је да укине установу кметства. Сељаци се нису могли ујединити и деловати организовано. Чак штавише, и међу њима се јавила класна диференцијација између богатих и сиромашних. Ипак је устанак Вата Тејлора задао снажан ударац феудализму. Феудални поседници су се сада устручавали да сељаке терају на кулук и да им повећавају обавезе. Током XV века готово сви сељаци су преведени на новчане дажбине. Притом су многи од њих куповали слободу, тако да је крајем XV века у Енглеској остало врло мало кметова.

Немачка Кика

105

Рат двеју ружа-краљеви Ланкастера-породица Јорк-подела Енглеске на две странке-Ричард од Јорка-битка код Вејкфилда-

Едвард IV-Ричард III-Хенри Тјудор-битка код Босворта

Енглеско племство је 1399. године збацило Ричарда II и на престо довело Хенрија IV (1399-1413) из породице Ланкастер. Највећи краљ из ове породице био је његов син Хенри V (1413-1422), који је победио Французе у бици код Аженкура (1415). Умревши прерано, за собом је оставио свог малолетног сина Хенрија VI (1422-1461). За време Хенрија VI све више долази до изражаја незадовољство ситног племства и народа, који се почињу окупљати око друге моћне феудалне породице-Јорка. Ускоро је цела земља била подељена на ''ланкастерце'' и ''јоркисте''. На страни првих били су крупни феудалци са севера, навикнути на политичку самосталност, а на страни других крупни феудалци економски развијенијег југа и већина буржоазије који су тежили завођењу јаке краљевске власти. Вођа странке јоркиста био је Ричард, војвода од Јорка, који је био популаран и способан војсковођа.

Године 1455. дошло је до првог сукоба између ланкастераца и јоркиста у бици код Вејкфилда. У тој бици је погинуо Ричард од Јорка, али су стране наставиле борбу.За многе феудалце рат двеју ружа је био у ствари само изговор за пљачку, разбојништво и јачање своје политичке самосталности. Они су прелазили са једне стране на другу већ према томе каква им се где корист указивала. Рат двеју ружа био је време највећег пировања феудалне самовоље и безакоња.

Ричарда од Јорка је наследио син Едвард, који је успео да 1461. године заузме Лондон и збаци Хенрија VI. Едвард IV (1461-1483) је први енглески краљ из династије Јорк. Његовим доласком на престо Рат двеју ружа није окончан. Едвард је успео додуше да оконча феудалну анархију и утре пут енглеском краљевском апсолутизму, јачајући своју власт. Избегавао је да сазива Парламент и прибегавао је тзв. free gifts (добровољним поклонима) и free loans (принудним зајмовима). Бавио се трговином и кварењем новца, што су његови претходници избегавали. То му је омогућило знатна финансијска средства.

Када је Едвард 1483. године умро, наследио га је малолетни син Едвард V. Његов регент или ''протектор'' постао је његов ујак Ричард. Ричард је затворио свог сестрића у Тауер и касније га убио. Себе је прогласио за краља под именом Ричард III (1483-1485). На то су се присталице Ланкастера и неки јоркисти побунили и дигли устанак, а као кандидата за престо су истакли Хенрија Тјудора, наследника куће Ланкастер. 22. августа 1485. дошло је до одсудне битке код Босворта између Ричарда и Хенрија, у којој је победу однео Хенри, који је након тога постао енглески краљ. Тиме је окончан Рат двеју ружа.

Немачка Кика

106

СПИСАК ЕНГЛЕСКИХ КРАЉЕВА

НОРМАНСКА ДИНАСТИЈА

Виљем I Освајач (1066-1087)Виљем II (1087-1100)Хенри I (1100-1135)

Стефан I (1135-1154)

ДИНАСТИЈА ПЛАНТАГЕНЕТ

Хенри II (1154-1189)Ричард Лавље срце (1189-1199)

Јован Без Земље (1199-1216)Хенри III (1216-1272)Едвард I (1272-1309)Едвард II (1309-1327)Едвард III (1327-1377)Ричард II (1377-1399)

ДИНАСТИЈА ЛАНКАСТЕР

Хенри IV (1399-1413)Хенри V (1413-1422)Хенри VI (1422-1461)

ДИНАСТИЈА ЈОРК

Едвард IV (1461-1483)Ричард III (1483-1485)

ДИНАСТИЈА ТЈУДОР

Хенри VII (1485-1509)Хенри VIII (1509-1547)

Немачка Кика

107

НЕМАЧКА

Немачка Кика

108

СТВАРАЊЕ НЕМАЧКЕ ДРЖАВЕ: ХЕНРИХ ПТИЧАР

Крајем IX века опада моћ франачких краљева. За време владавине Лудвига Детета (899-911), последњег Каролинга краља Источних Франака, на немачком простору се издвајају целине које ће постати војводства Саксоније, Франконије, Баварске, Швапске и Лотарингије. На сваком од ових подручја један важан месни земљопоседник постаће војнички вођа народа и узеће титулу војводе. Сваки од њих је тежио да задобије потпуну власт у свом војводству и да се осамостали. Стога су војводе тежиле да краљевски трон буде упражњен. У томе нису успеле из два разлога: Црква је хтела снажну монархију у Немачкој, а јавила се и опасност у виду Мађара који су у то време почели да упадају у Немачку.

Након смрти Лудвига Детета, војводе су покушале да се споразумеју. За краља су изабрале најслабијег међу собом- Конрада Франконског (911-918). Конрадов избор није задовољио Цркву, а нови краљ није успео да реши проблем упада Мађара. Када је покушао да ојача централну власт, војводе су се против њега побуниле и свргле га (918). Увидело се да за краља мора бити изабран најмоћнији од војвода- Хенрих, звани Птичар, војвода Саксоније.

Хенрих Птичар је први немачки краљ (иако никада није крунисан). Владао је од 919. до 936. године. Утемељивач је немачке државе и родоначелник саксонске династије. Родио се око 876. године као син саксонског војводе Отона.

По доласку на престо Хенрих је захтевао од војвода да му учине заклетву верности (homagium ligium) и да постану његови вазали. Године 921. се обрачунао са својим противником- баварским војводом Арнулфом, који се такође прогласио за краља. Војводство Лотарингију, које се пре њега одметнуло од Источне Франачке и приклонило Западној, повратио је 923. године, после смрти краља Западних Франака, Карла Глупог.

Хенрих је склопио примирје са Мађарима и искористио га да прошири своју власт на полапске Словене и освоји њихово главно упориште Бранибор (929). Исте године је предузео поход на Чешку и покорио кнеза Вацлава. Утврдио је границе према Мађарима и затим одбио да им плаћа данак. Када су Мађари 933. године поново упали у Саксонију, Хенрих их је потукао 15. марта 933. године у бици код Риадеа у близини Мерсебурга. И мада мађарска претња није била уклоњена све док их његов син Отон није 955. године потукао на Леху, Хенрих је поставио темеље синовљеве победе.

Године 934. Хенрих је предузео један поход против Данаца. дански краљ Кнуд је том приликом примио хришћанство и признао Хенрихову власт.

Хенрих Птичар је умро 936. године од последица мождане капи задобијене годину дана раније. Сахрањен је у опатији Кведлинбург, а касније је канонизован. Наследио га је син Отон I (936-973).

Немачка Кика

109

ОТОН I: ОБНОВА ЦАРСТВА НА ЗАПАДУ

Отон I (936-973) је најистакнутији владар саксонске династије. Основне смернице његове владавине биле су:

-борба са немачким кнежевима;-ослањање на Цркву и свештенство (давањем имунитета и привилегија);-италијанска политика (која ће резултирати обнављањем Западног царства);-борба са Мађарима.

Краљеви саксонске династије ће водити сталне борбе са немачким војводама. Отон се у тој борби ослањао на свештенство. Разрезивао је директан порез на црквена земљишта (тзв. б е д), а када би положај епископа или опата остао упражњен, догод се не постави наследник преминулом духовном лицу сви приходи са земљишта те епископије или опатије су ишли краљу. То је био важан извор краљевих прихода, који му је омогућавао да учврсти своју власт. Краљеви често нису журили да попуне упражњене црквене положаје, јер су уживали велике приходе од упражњених епископских столица. Они су уживали и право СПОЛИЈАЦИЈЕ (Spolienrecht), које се састојало у конфискацији читаве покретне имовине преминулог духовног лица. Другим речима, црквена земља је била извор државног прихода и није се разликовала од краљевих поседа. Зато су сви краљеви саксонске, а касније и франконске династије тежили да повећају број црквених кнежевина и да им створе независан (имунитетан) положај.

Отонове привилегије- Под Отоновим привилегијама се подразумева проширивање црквеног имунитета. Отон је црквеним лицима дао имунитет не само на конкретним земљишним поседима, већ и над њиховом околином, што је довело до стварања посебних црквених округа. Тако је црквени имунитет проширен територијално. Уз то, Отон је дао духовницима-имунистима и већа овлашћења у области правосуђа, тако да је имунитет проширен и судски. Истовремено је имунитет доведен у везу са краљевском влашћу. Отон је на тај начин успео да створи самосталне црквене округе на територији војводстава који су били подложни директно њему. Када би неки епископ умро, Отон би на његово место постављао другог, па би та земља остајала у владаревим рукама. На тај начин је сломљен отпор немачких војвода.

Италијанска политика- Након што је умирио световне кнежеве у Немачкој, Отон се почео носити мишљу да освоји Италију, у којој су још од раније баварске војводе покушавале да учврсте свој утицај. Италија је културно и економски била веома привлачна, и, изузимајући Византију, била је најнапреднија у Европи. Приходи њених богатих градова су мамили немачке феудалце, који су уз то хтели и да се учврсте на обалама Средоземног мора и узму непосредног учешћа у трговачким везама које су се на том простору одвијале. Отон је уз то желео и да учврсти своју власт над духовним кнежевима Немачке, тако што би потчинио њиховог црквеног поглавара- римског папу.

Немачка Кика

110

Отон се тако умешао у унутрашње ствари у Италији. Поразио је италијанског краља Беренгара (Беранжеа) од Ивреје (951). Са војском је упао у Италију, заузео Павију и узео титулу краља Лангобарда. То је био почетак остваривања његових замашних планова у Италији. Он је тежио да продре у Рим да би узео у своје руке контролу над папском столицом. Године 961. папа је, немоћан да се избори са бунтовничким феудалним баронима Рима, сам позвао Отона у помоћ. Отон се одмах одазвао на тај позив и дошао у Рим где га је папа 4. априла 962. године крунисао за цара. Тако је на Западу било обновљено Римско царство. Оно је додуше било нешто мање од ранијег царства Карла Великог- обухватало је само Немачку и део Италије.

Од времена крунисања Отона I за цара почињу чувени ''италијански походи'', у којима ће немачки цареви, ослањајући се углавном на ситне немачке ритере, систематски пљачкати Италију и држати папе у потчињеном положају. То је уједно и почетак Светог Римског Царства немачке народности или Првог Рајха, који ће без прекида трајати све до 1805. године.

Југ Италије је у Отоново време био под влашћу Византије. Отон је покушао да освоји ту територију, али безуспешно, након чега је почео да дејствује путем опрезне дипломатије. Успео је да свог сина и будућег цара Отона II (973-983) ожени византијском принцезом Теофаном. Тиме је створена основица за нова саксонска освајања у Италији.

Борба са Мађарима- У доба последњих Каролинга, Мађари су почели да упадају на немачку територију и да је пустоше. Отац Отона I, Хенрих Птичар, потукао их је 15. марта 933. године у бици код Риадеа, у близини Мерсебурга. Када су 955. године упали у Баварску, продрли су до града Аугзбурга. Ту их је чекала војска из целе Немачке под Отоновим вођством, ојачана једним одредом Чеха. До битке је дошло 15. августа 955. године на Леховом пољу. Мађари су у тој бици доживели катастрофалан пораз, после ког више никада нису упадали у Западну Европу.

Немачка Кика

111

ФРАНКОНСКА ДИНАСТИЈА. КЛИНИЈЕВСКИ ПОКРЕТ. БОРБА ЗА ИНВЕСТИТУРУ. ВОРМСКИ КОНКОРДАТ

На престолу Светог Римског Царства саксонску династију је 1024. године сменила франконска или саксонска династија. Први владар те династије био је Конрад IIСалијевац (1024-1039). До његове владавине, немачки цареви су се ослањали на црквене феудалце, увећавајући њихову моћ и утицај и самим тим стварајући нову опасност за своју власт. Конрад је напустио такву политику и потражио ослонац у нижем племству- ритерима. Почео је да од ритера (који нису били његови непосредни вазали) захтева војну службу. Тако је спровео тзв. инмедиатизацију-успостављање директног односа између краља и читавог племства, односно сениора и свих вазала- и он који му јесу и нису подложни. У Италији је подржавао ситне феудалце- валвасоре- против крупних- капетана. Ситним феудалцима је била потребна јака власт да би коначно потчинили сељаке и претворили их у кметове. Видећи у цару заштиту од притисака јачих феудалаца, подржавали су Конрада и у Немачкој и у Италији.

Конрадова владавина се често представља као доба највишег успона царске власти. Он је успео да одржи војводе у покорности. У његово доба Царству је припојена Бургундска краљевина (1032).

Клинијевски покрет

У Х веку у оквиру католичке цркве јавља се клинијевски покрет, назван по манастиру Клинију у француској Бургундији где је и настао. Клинијевци су настојали да учврсте црквену дисциплину и да створе централизовану црквену организацију на челу са папом. Црква тог доба је била дезорганизована и неуређена, а свештенство је било под јаким световним утицајем. Његов углед је био подривен распусним животом монаха, дубоким незнањем и неписменошћу. Главни носиоци клинијевске реформе су били манастири, а главне смернице- целибат, осуда симоније и претензије на инвеституру, тј. увођење епископа у црквени чин и звање.

Велики заштитник и присталица клинијевског покрета био је Хенрих III (1039-1056). Он се умешао у послове папства и, предузевши један поход у Италију стигао до Рима где су чак тројица папа фигурирала као врховни свештеници хришћанске цркве. Хенрих је збацио сву тројицу и за папу поставио једног немачког епископа који је као папа узео име Лав IX и био одушевљени присталица клинијевске реформе. На папском двору почињу да све већу моћ стичу присталице екстремне клинијевске струје који су проповедали да је духовна власт изнад световне и да папа мора да постане господар не само над епископима и опатима, већ и над краљевима и царевима.

Немачка Кика

112

Средином XI века политичке прилике су почеле да постају врло подесне за екстремне клинијевце. После смрти Хенриха III, за време малолетства његовог наследника Хенриха IV (1056-1106), царска власт је била у сталном опадању. Световни и црквени кнежеви стичу у то време готово потпуну самосталност. Папство делује слободно, без мешања немачког двора, и спроводи низ организационих реформи у духу клинијевског програма.

Носилац клинијевских реформи је био монах Хилдебранд, потоњи папа Гргур VII, који је 1059. године руководио Латеранским концилом, на ком је реорганизован начин избора папе. Папу више није бирала римска аристократија, већ КАРДИНАЛИ- црквени великодостојници који су своју титулу добијали од папе. Цару је било остављено илузорно право потврђивања. Латерански концил је потврдио одредбе о целибату свештеника и одлучно се изјаснио против инвеституре епископа од стране световних владара.

Борба за инвеституру- Гргур VII и Хенрих IV

Хилдебранд је 1073. године постао папа под именом Гргур VII. Он је био велики дипломата. Његов црквено-политички програм је био изложен у спису ''ДИКТАТ ПАПЕ''. Ту је Гргур тврдио да само папе имају право да постављају и смењују епископе; да је папа сениор свих владара, који треба да буду његови вазали; да папа има право да им суди, док папи нико не сме судити; да су владари обавезни да му љубе ноге итд. Гргур је фанатично почео да спроводи свој програм у живот.

Ослонац у борби против царства, односно немачког краља Хенриха IV, Гргур је пронашао у Норманима из Јужне Италије и њиховом вођи Роберту Гвискарду, ком је дао титулу војводе Апулије и Калабрије. Склопио је савез и са моћним тосканским маркизатом. Борба Гргура VII и Хенриха IV позната је у историји као ''борба за инвеституру''.

Хенрих IV је у Немачкој тешком муком одржавао крупно племство у покорности, када се сукобио са папом. Узрок те борбе био је тај што је Хенрих у име своје власти поставио неколико епископа на упражњена места. На то је Гргур одговорио једном посланицом пуном претњи (1075). Хенрих је 1076. године сазвао сабор у Вормсу, који је прогласио збацивање Гргура VII. Хенрих је у Рим послао увредљиво писмо са адресом ''Хилдебранду, не папи, већ лажном монаху'' (''non papе, sed falsi monaho''). Међутим, Гргур се није дао заплашити, већ је учинио преседан без премца у дотадашњој историји- екскомуницирао је Хенриха из хришћанске заједнице и његове поданике (вазале) ослободио заклетве верности. Тај догађај је на савременике оставио веома дубок утисак. Хроничар Титмар из Мерсебурга је забележио ''како свет не памти да је један цар изопштен из црквене заједнице''.

Немачка Кика

113

Крупно племство је почело да се одмеће од Хенрихове власти и да му отказује послушност. Цар се нашао у веома тешком положају. Увидео је да се мора, барем привидно, покорити папи. То покоравање је познато као ''покајање у Каноси''(1077). Хенрих се понизио пред папом који му је опростио грехе. Након тога се хитро вратио у Немачку да умири побуњене кнежеве. Када се стање у Немачкој поправило, он је одредио новог папу (противпапу) Климента III и кренуо на Рим да се крунише царском круном. Успео је да освоји део Рима (1084) и Гргур VII се нашао у веома тешком положају, али га је спасла интервенција савезника Нормана. Они су отерали Немце, али су и сами опљачкали Рим.

Значај Каносе превазилази животни век њених актера. Она је означила победу духовне власти над световном, али је борба за инвеституру настављена и после смрти Гргура VII и Хенриха IV. Окончана је Вормским конкордатом из 1122. године.

Вормски конкордат

Вормски конкордат донет 1122. године за време цара Хенриха V (1106-1125) представља покушај компромиса између папства и царства. Уведен је нов начин попуњавања епископских места. Епископе је бирало свештенство, а цар или његови представници су их потврђивали. Чин инвеституре је био подељен. Увођење у посед (''лаичка инвеститура'') је вршио цар, а увођење у звање (''духовна инвеститура'') црквени великодостојник. Цар је даривао епископа скиптром, а црквено лице прстеном и штапом (anulo et baculo). У Италији се цар није смео мешати у изборе, а духовна инвеститура је претходила лаичкој. Тако је Вормски конкордат представљао половично решење које није задовољило ни једну ни другу страну. Сукоб папства и царства је имао велике и значајне последице, од којих је можда најважнија знатно слабљење царске власти у Немачкој.

Немачка Кика

114

ХОЕНШТАУФОВЦИ. ФРИДРИХ I БАРБАРОСА

Године 1125. умире Хенрих V (1106-1125). Његов наследник Лотар од Суплинбурга (1125-1137) био је марионета у рукама папе и немачких кнежева. Лотара је 1137. године наследио Конрад III (1137-1152), утемељивач династије Штауфоваца (Хоенштауфен), која ће владати Немачком од 1137. до 1254. године. Најзначајнији владар ове династије је Фридрих I Барбароса (1152-1190).

Фридрих I је био један од највећих немачких царева; изврстан војсковођа, проницљив и активан политичар. Истакао је, насупрот папским, царске претензије на светску владавину. Тражио је да му се потчине не само световни и духовни владари Немачке и Италије, већ и страни владари које је сматрао својим вазалима.

У Немачкој су највећу опасност царству представљали Велфи, моћна великашка породица из Баварске. Фридрих се с њима измирио давши им територијалне компензације и обрачунао се са остатком незадовољног племства.

Циљ Фридриховог првог похода у Италију био је да се у Риму крунише царском круном. У то време, Рим није био под влашћу папе, већ је од 1143. године фигурирао као Република у рукама трговаца, занатлија и ситних ритера. Највећи утицај у Римској републици имао је истакнути политички мислилац тог времена-Арнолд из Бреше.

Фридрих је стигао до Рима и примио царску круну из руку папе, не осврћући се на понуђени савез Римске републике. Он међутим није успео да се одржи у Риму и морао је да се повуче из Италије, а касније је успео да ухвати Арнолда из Бреше и преда га папи на погубљење.

Међутим, Фридрих I и папство нису могли дуго остати у добрим односима. Фридрих је кршио одредбе Вормског споразума, али је папство угрозио још више истичући своје претензије на северноиталијанске (ломбардијске) градове. Ови градови су врло рано постали самостални, обогатили су се трговином и уживали су велике привилегије (самоуправу, право ковања новца итд). Они су улазили у састав Светог Римског Царства, али је њихова зависност од цара била номинална. Ограничавала су се на давање новчане помоћи цару (и то само понекад) и слање помоћних одреда.

Године 1158. године Фридрих је, због поновног сукоба са папством, кренуо у поход на Италију. На Ронкаљским пољима је затражио од ломбардијских градова ревизију регалних права (регалија). То је значило да Фридрих градовима признаје само оне привилегије и права које им је доделило царство, а да се остало има сматрати за узурпацију.

Немачка Кика

115

Фридрих је у томе наишао на отпор градова, који су се касније организовали у тзв. Ломбардијску лигу (1167). Фридрих је међутим 1162. године заузео и сравнио са земљом најмоћнији ломбардијски град Милано, а његово становништво раселио. Најбоље градске земље је узео за себе. Упркос томе, Милано се брзо обновио, првенствено захваљујући помоћи Ломбардијске лиге.

Рат између Фридриха и ломбардијских градова је трајао до 1177. године. Годину дана пре тога- 1176. Фридрих је поражен у одлучујућој бици код Лењана, те је морао да капитулира пред Лигом. На конгресу у Венецији 1177. године, Фридрих се измирио са папом, вратио му све освојене земље и склопио шестогодишње примирје са Ломбардијском лигом које се по истеку тог рока имало претворити у сталан уговор.

По повратку у Немачку 1178. године, Фридрих се обрачунао са најмоћнијим и најнепокорнијим од свих немачких кнежева- Хенрихом Лавом из куће Велфа. Он га је протерао и његове земље разделио осталим феудалцима. Борба која се водила између Хоенштауфена и Велфа (а која ће се наставити и касније) била је повод да се сви противници Хоенштауфена и уопште противници царске власти назову ГВЕЛФИ (италијански изговор речи Велфи), а присталице цара ГИБЕЛИНИ (по речи Вајблинген, другом имену Хоенштауфоваца).

Да би учврстио положај своје династије у Италији, Фридрих је оженио свог сина и наследника Хенриха (VI) са наследницом престола Сицилије Констанцом. То је био велики успех- норманска Краљевина Двеју Сицилија (раније савезник папства), прешла је у руке Хоенштауфоваца.

Фридрих I Барбароса је умро 1190. године у Трећем крсташком рату. Удавио се у реци Халкис у Сирији. Наследио га је Хенрих VI, који је успео да учврсти власт у Италији, али је кратко владао (1190-1197). Након његове смрти, у Немачкој су се појавила два претендента на царски наслов: Отон IV од Брунсвика и Филип Швапски, брат Хенриха VI. Папство је то искористило да се меша у унутрашње ствари у Немачкој и да подржава Отона против Хоенштауфоваца. На крају је Отон победио у тој борби, али се ни он није дуго одржао, па га је наследио Хенрихов (до тада малолетни) син Фридрих II (1212-1250).

Немачка Кика

116

ФРИДРИХ II

Фридрих II Хоенштауфен, унук Фридриха Барбаросе, представља врло интересантну историјску фигуру. Он је имао врло мало веза са Немачком. Одрастао је на Сицилији, где су се укрштали различити културни утицаји: западни католички, византијски и арапски. Фридрих II је неоспорно био најобразованији владар свог времена. Добро је знао арапске и грчке писце које је читао у оригиналу. Био је окружен византијским, арапским и јеврејским научницима. Фридрих је и сам био писац и написао је један трактат о лову са соколовима. Писао је и стихове на италијанском и тако био један од оснивача италијанске поезије. Основао је универзитет у Напуљу и помагао медицинску школу у Салерну. Крећући се међу људима разних религија, он је лично био савршено равнодушан према религијским питањима и трпељив према свим вероисповестима. Био је под јаким утицајем ислама и одржавао је најбоље односе са муслиманским владарима, који су га сматрали готово за свог човека. Захваљујући томе, он је успео да за време Шестог крсташког рата (1229) дипломатским путем добије натраг Јерусалим и низ поседа у Палестини. У приватном животу Фридрих је био прави муслиман- живео је по исламским обичајима, имао је харем који су чували евнуси, окружио се телесном гардом коју су чинили муслимани итд. Папе су га неколико пута екскомуницирале, али он на то није обраћао пажњу. Чак је био сумњичен да је написао и један спис против хришћанства- ''De tribus impostoribus'' (''О тројици уљеза'').

Тежиште Фридрихових политичких интереса није било у Немачкој, већ у његовим италијанским поседима. Он је немачким духовним и световним кнежевима оставио готово неограничену власт над њиховим поседима (нпр. дао им је право ковања новца). Његова политика у Немачкој је водила јачању кнежевске и слабљењу царске власти.

Потпуно другачија је била његова политика у Италији, нарочито у Сицилијанској краљевини. Ту је Фридрих владао апсолутистички (он у суштини и јесте претеча владарског апсолутизма у Европи). Ограничио је права феудалне аристократије и привилегије градова. Године 1231. донео је један од првих европских устава-''CONSTITUTIO REGNI SICILIAE'' (''Конституција Сицилијанске краљевине'' или ''Мелфски устав''). Њиме је краљевска власт постала неограничена, а Фридрихови чиновници су управљали судством, управом и финансијама. На челу бирократског апарата био је Фридрихов канцелар Петрус де Винеа.

Фридрих II је био први европски владар који је увео стајаћу војску. Њу су углавном попуњавали муслимани. Та војска му је служила за гушење унутрашњих немира, али и за рат са спољним непријатељима, нарочито папом. Створио је и јаку флоту и тако од Сицилијанске краљевине начинио моћну војничку државу.

Немачка Кика

117

Италијанска политика Фридриха II изазвала је силно узнемирење у градовима северне Италије и код папе, што је довело до њиховог савеза. Фридрих је неко време успешно ратовао против њих, али је умро 1250. године. Након његове смрти, почиње незадрживо пропадање гибелинске странке у Италији. Папа у Италију позива Шарла Анжујског, брата француског краља Луја IX и помаже му да завлада Сицилијанском краљевином. Син и наследник Фридриха II у Италији Манфред је поражен и убијен у бици код Беневента (1266) од Шарла Анжујског, а последњи потомак динсатије Хоенштауфоваца- Конрадин је 1254. године изгубио престо у Немачкој. Тиме је династија Хоенштауфоваца нестала са историјске сцене.

МЕЂУВЛАШЋЕ (INTERREGNUM)

Временски период од пада Хоенштауфоваца у Немачкој (1254) до 1273. године се назива МЕЂУВЛАШЋЕ или INTERREGNUM. У том периоду, царска власт у Немачкој фактички ишчезава. За то време је учињено неколико покушаја да се изабере цар, али су они били безуспешни. Пар страних кнежева је носило царску титулу (Виљем Холандски, Ричард од Корнвола, Алфонсо Х), али они нису имали никакав утицај на прилике у Царству, које се дезинтегрисало на неколико посебних самосталних феудалних поседа. Такво стање је потрајало све до 1273. године и избора Рудолфа Хабзбуршког за цара.

РУДОЛФ ХАБЗБУРШКИ (1273-1291)

Године 1273. немачки кнежеви су за цара изабрали Рудолфа Хабзбуршког, једног од другоразредних кнежева. Његов избор је потврђен на сабору у Лиону, одржаном исте године. До тог времена су на немачки престо бирани најмоћнији феудалци. Саксонска и франконска династија, као и династија Хоенштауфен могле су се ослањати на велике поседе у Немачкој. Хабзбуршки поседи су се сводили на релативно мале земље у Алзасу и Швајцарској. Кнежеви су поставили на престо хабзбуршког грофа управо због тога што је он био превише слаб. Кнежеви су рачунали да Хабзбурзи неће бити у стању да учине и најмањи атак на њихову политичку самосталност.

Међутим, Рудолф није био толико безопасан каквим су га кнежеви сматрали. Он је увидео да не треба да учвршћује царску власт, већ поседе своје породице, као и да покуша да освоји што је могуће више земље. Тако је бацио око на Аустријско војводство, које је у то доба било уједињено у једну државу са Чешком под краљем Пшемислом II Отокарем. Искористивши помоћ Мађара и устанак чешких ритера, Рудолф је Отокару преотео Аустрију, Штајерску, Корушку и Крањску. Аустријско војводство је постало језгро хабзбуршких поседа. Сукоб између Рудолфа и Пшемисла II окончан је 1278. године, победом првог у бици на Мархфелду (Моравском пољу).

Немачка Кика

118

За време Рудолфове владавине у Немачкој је још увек владала феудална анархија. Рудолф је покушао да уведе ред, али је у томе имао мало успеха. Кнежеви су водили приватне ратове једни против других. Поједини ритери, нарочито царски, чинили су насиља, пљачкали трговце и убирали царине од градова, који су дизали устанке против царске власти. И сељаци су се дизали на устанке. Најзначајнији сељачки устанак (ком су касније приступили и неки градови) био је устанак који је подигао Тиле Колуп, познат као Фридрих Дрвена Ципела. Међутим, Рудолф је успео да угуши овај устанак (1285), а његовог вођу је спалио. Ни у борби са аристократијом цар није имао пуно успеха. Он је покушао да установи у Немачкој ''LANDFRIEDE''-''ЗЕМАЉСКИ МИР'', тј. забрану вођења приватних ратова, али ова мера није дала значајнијих резултата.

Власт се све више и више усредсређивала у рукама кнежева, и то углавном у рукама најмоћнијих кнежева, од којих почиње да се формира нарочита установа колегија тзв. КНЕЖЕВА ИЗБОРНИКА (Kurfürsten). Они узимају у своје руке избор цара и одлучују о свим најважнијим пословима. Тако се Царство убрзано распада. Један од важних момената тог распадања је стварање Швајцарског савеза.

Стварање Швајцарског савеза

У Алпима су Хабзбурговци имали поседе које су настојали да прошире на рачун кантона Швица, Урија и Унтервалдена. Ови кантони су се налазили у близини Сентготхардског превоја преко ког је текла целокупна робна размена између Италије и Немачке, од чега су они имали велике користи. Хабзбурговци су у неколико наврата у XIII покушали да покоре те кантоне, што је натерало Швиц, Ури и Унтервалден да склопе савез за одбрану своје независности. Борба се још више заоштрила када је Рудолф постао цар. Године 1291. Швиц, Ури и Унтервалден су склопили ''вечни савез'' за борбу са Хабзбурговцима. Када су Хабзбурговци покушали да силом покоре кантоне, њихова је војска у бици код Моргартена (1315) потпуно потукла војску Хабзбурговаца и на тај начин одбранила своју независност. Касније су Швајцарском савезу (названом тако по Швицу) почели да приступају и други кантони: Луцерн, Цирих, Берн итд.

Рудолф I Хабзбуршки је умро у Шпајеру 15. јула 1291. године и ту је и сахрањен.

Немачка Кика

119

ДИНАСТИЈА ЛУКСЕМБУРГОВАЦА

После Рудолфове смрти, хабзбуршка династија није дуго опстала н немачком престолу. Њу је 1308. године сменила династија луксембуршких грофова, другоразредних кнежева који су владали полуфранцуском кнежевином на западу Царства. Луксембурговци су, слично Хабзбурговцима, искористили царско звање да у Немачкој учврсте свој положај као кнежеви. Хабзбурговци су престали да буду цареви, али им је остала Аустрија као наследна земља. Луксембурговци су себи створили област такве врсте у Чешкој.

Први луксембуршки цар на немачком престолу био је Хенрих VII (1308-1313). Он је припојио Чешку поседима Луксембурговаца и обновио покушаје немачких царева да прошире своју власт на Италију. Наступао је као посредник у измирењу гвелфске и гибелинске странке у Италији. Чувени песник Данте Алигијери, и сам члан странке гибелина, у њему је видео идеалног монарха. Међутим, Хенрих је погинуо у свом италијанском походу, тако да до обнове царске власти у Италији није дошло.

Лудвиг Баварски (1314-1346)

После смрти Хенриха VII јављају се два претендента на царски престо- Фридрих Хабзбуршки и баварски војвода Лудвиг Витлсбах. Они су дуго водили борбу која је упропашћавала земљу и најзад је Лудвиг однео победу. И он је покушао да се умеша у унутрашње ствари Италије. Сукобио се са папом Јованом XXII, који га је екскомуницирао (Лудвиг је током своје владавине четири пута био екскомунициран). Међутим, цар се на то није обазирао. Окупљао је на свом двору папске противнике, међу којима се нарочито истицао Марсилио из Падове. Марсилио је у свом спису ''DEFENSOR PACIS''(''Заштитник мира'') ставио световну власт изнад црквене и прогласио да папа мора да зависи од цара. Лудвиг је успео да заузме Рим, након чега је прогласио збацивање Јована XXII и именовао новог папу- Николу V.

Међутим, Лудвиг се није могао одржати у Италији и 1328. године је морао да напусти Рим. Покушај да се у Италији обнови политика Хоенштауфоваца завршен је неуспехом. Лудвигова тежња да прошири поседе Витлсбаха довела га је до сукоба са кнежевима, који су за новог цара изабрали Карла IV из династије Луксембурговаца.

Немачка Кика

120

КАРЛО IV И ЗЛАТНА БУЛА

Карло IV је био не толико цар Светог Римског царства, колико чешки краљ. Владао је од 1346. до 1378. године. Он је у Немачкој допринео продубљивању политичке распарчаности, а сам се посветио јачању Чешке која је под његовом владавином достигла свој највећи успон.

Карло је 1356. године издао ЗЛАТНУ БУЛУ. Тим актом је признао политичку самосталност кнежева-изборника и одрекао се мешања у њихове унутрашње ствари. Була им је потврђивала право да бирају цареве. Она је утврђивала и састав колегија кнежева изборника, у који је улазило седам кнежева- три духовна и четири световна:

1) надбискуп Келна;2) надбискуп Мајнца;3) надбискуп Трира;

4) чешки краљ;5) саксонски војвода;6) бранденбуршки маркгроф;7) рајнски пфалцграф (фалачки палатин).

Избор цара вршио се простом већином гласова. Златна була је легализовала приватне ратове, само што је било утврђено да вазал не сме ратовати против свог сениора.

Тенденција Златне буле да се учврсти самосталност кнежева огледа се и у њеним одредбама које се тичу градова. Златна була је забрањивала савезе међу градовима. Та тачка, која је штитила интересе кнежева, унета је због тежњи немачких градова да играју самосталну политичку улогу независно од кнежевске власти.

Немачка Кика

121

ЦАРСТВО КРАЈЕМ XIV И У XV ВЕКУ

После Карла IV престо је припао његовом сину Венцеславу (Вацлаву) који је владао од 1378. до 1400. године, када су га немачки цареви збацили и за цара изабрали Рупрехта Фалачког (1400-1410). Рупрехт је без људства и новца предузео бесмислени поход у Италију који се завршио потпуним неуспехом. После његове смрти на престо је ступио млађи син Карла IV и Вацлавов млађи брат Сигисмунд или Жигмунд (1411-1437). Он је већи део своје владавине провео у настојању да смири немире у Чешкој који су били изазвани хуситским верским покретом. Он је уједно био и чешки и угарски краљ.

После Сигисмундове смрти (1437), царска круна је прешла од Луксембурговаца Хабзбурговцима, у чијим рукама је остала све док Свето Римско царство није престало да постоји 1806. године. Фридрих III (1440-1493) је последњи средњевековни немачки цар. Он је највећи слабић који је икада седео на царском престолу и последњи цар који се крунисао у Риму. Његова дуга владавина значила је даље распадање Царства. Он је фактички владао само Аустријом, али је и њу изгубио пред крај своје владавине у корист Угарске. Ипак, Аустрија ће се недуго затим вратити у састав Царства, а женидбом свог сина Максимилијана са бургундском престолонаследницом Маријом, Фридрих ће створити предуслове за будуће припајање Низоземске.

Немачка Кика

122

ЈАН ХУС(1371-1415)

Јан Хус се родио 1371. године у месту Хусинец. После завршеног Прашког универзитета и студија теологије, 1396. године постао је доктор философије и магистар седам слободних вештина (septem artes liberales). Године 1401. је изабран за декана, а 1402. је постао ректор Прашког универзитета и проповедник Витлејемске капеле. Стајао је под јаким утицајем Џона Виклифа и био је више политичар него богослов. Написао је дело под називом ''DE SIMONIA''(''О симонији''), у ком је одлучно иступио против купопродаје црквених положаја и имања, врло распрострањене у то време. Иступио је и против црквене десетине, а касније је почео одбацивати све што се није заснивало на Светом писму. Уживао је подршку неких световних феудалаца и нижих слојева становништва. Проповедао је надређеност световне власти над духовном. Изјашњавао се против средњевековне поделе на три сталежа- ратнике, духовнике и работнике. Иступао је против зеленаша, што је погађало немачки патрицијат. Залагао се да Црква учи и просвећује људе и за употребу народног чешког језика.

Хусова борба је започела на Прашком универзитету, где су постојале четири ''нације'' (удружења студената из различитих земаља): саксонска, баварска, пољска и чешка. У пољској нацији су преовладали Немци из Шлезије, јер су сви Пољаци отишли на Универзитет у Кракову (основан 1364. године). Чеси су на тај начин постали мањина на свом сопственом Универзитету, што је изазвало њихово незадовољство. Борба коју су они започели за побољшање свог положаја убрзо се пренела на читаву Чешку и окончана је тријумфом. Потиснути Немци су основали свој универзитет у Лајпцигу (1410).

Јан Хус је постао ректор првог чисто чешког универзитета. Под утицајем његових проповеди, народ се 1412. године окренуо против градских власти у Прагу. Организоване су демонстрације на којима се својим говорима нарочито истакао Хусов следбеник Јероним Прашки. Демонстранти су спалили папску булу. Након смрти неколицине демонстраната, Хус је објавио трактат ''DE INDULGENTIA''(''О индулгенцији''), у којој је подвргао критици учење о непогрешивости папе и назвао Рим ''седиштем Антихриста''. То је изазвало жестоку реакцију паписта. Хус и Јероним Прашки су морали да напусте Праг. Јероним је ширио Хусово учење по Пољској и Литви, а Хус се повукао у Козји Храдек где је преводио Свето писмо на чешки и дописивао се са својим истомишљеницима. Ту је написао и прву чешку граматику.

Јан Хус је 1414. године усвојио нов обред причешћа пехаром (што је раније било укинуто). Присталице овог обреда су назване ''каликстинци'' или ''утраквисти'', а тада се јавља и назив ''хусити'' за Хусове следбенике. Хус ускоро објављује свој нови трактат ''DE ECCLESIA'' у ком проповеда да они који имају смртни грех не могу вршити световну власт.

Немачка Кика

123

25. децембра 1414. године отпочео је са радом сабор у Констанцу, један од најзначајнијих сабора у историји Католичке цркве. На дневном реду сабора су биле три теме:

1) успостављање црквеног јединства;2) реформа Цркве;3) Хусово учење.

У раду Сабора је учешће узео и чешки краљ Жигмунд (Сигисмунд) Луксембуршки, који је издао пропусницу за Хусово безбедно путовање на Сабор (тзв. salvum conductum). Њоме је Хусу гарантована безбедност при доласку на Сабор и право да на њему брани и образлаже своје учење, али му није гарантован живот у случају осуде од стране Сабора. Хус је дошао у Констанц и одбио да се одрекне свог учења. Са 45 гласова ''за'', 30 гласова ''против'' и 10 уздржаних, проглашен је за јеретика и спаљен. Његов пепео је бачен у Рајну. Године 1416. иста судбина је задесила и његовог следбеника Јеронима Прашког.

Хусова смрт је у читавој Чешкој изазвала велико незадовољство и огорчење, који су резултирали тзв. ''хуситским ратовима'' и вишегодишњим немирима у тој земљи. Јан Хус је тако постао претеча реформације, која ће свој пун замах доживети тек један век након његове смрти.

Немачка Кика

124

НЕМАЧКИ ВЛАДАРИ

Конрад I (911-918)

САКСОНСКА ДИНАСТИЈА

Хенрих Птичар (919-936)Отон I Велики (936-973)

Отон II (973-983)Отон III (983-1002)

Хенрих II (1002-1024)

ФРАНКОНСКА ДИНАСТИЈА

Конрад II (1024-1039)Хенрих III (1039-1056)Хенрих IV (1056-1106)Хенрих V (1106-1125)

Лотар III од Суплинбурга (1125-1137)

ДИНАСТИЈА ХОЕНШТАУФЕН

Конрад III (1137-1152)Фридрих I Барбароса (1152-1190)

Хенрих VI (1190-1197)Филип Швапски (1197-1208)

Отон IV (1208-1212)Фридрих II (1212-1250)Конрад IV (1250-1254)

МЕЂУВЛАШЋЕ (INTERREGNUM)

Виљем Холандски (1254-1256)Ричард од Корнвола (1257-1272)

Алфонсо Х (1272-1273)

ВЛАДАРИ ИЗ ДИНАСТИЈА ХАБЗБУРГ, ЛУКСЕМБУРГ И

ВИТЛСБАХ

Рудолф I (1273-1291)Адолф од Насауа (1291-1298)

Алберт I Хабзбуршки (1298-1308)Хенрих VII Луксембуршки

(1308-1313)Лудвиг Баварски Витлсбах

(1314-1346)Карло IV Луксембуршки (1346-1378)Вацлав Луксембуршки (1378-1400)

Рупрехт Фалачки (1400-1410)Сигисмунд Луксембуршки

(1411-1437)Алберт II Хабзбуршки (1438-1439)

Фридрих III Хабзбуршки (1440-1493)

Садржај:

-Стварање немачке државе: Хенрих Птичар-Отон I: обнова Царства на Западу-Франконска династија. Клинијевски покрет. Борба за инвеституру. Вормски конкордат-Хоенштауфовци. Фридрих I Барбароса-Фридрих II -Међувлашће (Interregnum)-Рудолф I Хабзбуршки. Стварање Швајцарског савеза-Династија Луксембурговаца. Лудвиг Баварски-Карло IV и Златна була-Царство крајем XIV и у XV веку-Јан Хус-Списак немачких владара и династија

Коришћена литература:

-Удаљцов, Космински, Вајнштајн, ''Историја Средњег века I''-Сидни Пеинтер, ''Историја Средњег века''-белешке са предавања др Петер Рокаија

Кика

126

УГАРСКА

Кика

127

ИШТВАН (СТЕФАН) АРПАД

Иштван (Стефан) је био син угарског кнеза Гезе, првог мађарског владара који је примио хришћанство. Паганско име му је било Вајк. Владао је од 997. до 1038. године. По доласку на власт он се обрачунао са Копањем, носиоцем паганске реакције. Након тога је, настављајући дело свог оца, приступио систематској христијанизацији Мађара. Од његовог времена, поред немачких и словенских, у томе су учествовали и италијански свештеници, пре свега монаси бенедиктинци. Најпознатији од њих је био Млечанин Герард- Гелерт, кога је Стефан узео за васпитача свог сина и десигнираног наследника Емериха. До 1000. године христијанизација Угарске је толико узнапредовала да се Стефан могао обратити Риму да му пошаље круну, како би и на хришћански начин обележио почетак своје владавине и истакао своје владарско достојанство. Тадашњи папа Силвестар II схватио је значај проширења хришћанске заједнице Европе, па је 1001. године први острогонски надбискуп Астрик крунисао Стефана. Не може се искључити да је први угарски краљ тек тада добио своје друго име (Стефанос на грчком значи овенчани, крунисани).

Неколико година после крунисања за краља, Стефан се обрачунао са преосталим самосталним родовским главарима- Ђулом и Ајтоњем. Након што их је покорио, приступио је организацији своје државе. Угарска је подељена на жупаније (ова подела је остала на снази све до 1946. године). Њихов број се током времена мењао, а према неким прорачунима, у Средњем веку их је било седамдесет и две. Њихова седишта су била велике тврђаве у којима је краљ имао своје резиденције- дворове, ''палате''. У њима би одседао када би обилазио државу.

Стефан је хришћански поредак своје државе заштитио законима. Он је према томе и први мађарски законодавац. Позната су два његова законика која садрже прописе који се односе на заштиту хришћанске вере, личне безбедности, као и краљевске и државне својине. Стефанови закони су познати под именом ''Институције светог Стефана''. Прво место у њима заузима заштита хришћанске католичке вере.

У спољној политици, Стефан је одржавао добре односе са Византијом и Немачком. Помагао је Василију II против Самуила, а био је ожењен сестром немачког цара Хенриха II (1002-1025) Гизелом. Односи са Немачком су се погоршали за време Хенриховог наследника Конрада II Салијевца. У XI веку вођен је низ немачко-угарских ратова.

Стефан I је проглашен за свеца и од римске и од цариградске цркве, због својих заслуга на пољу ширења хришћанства и доброчинстава учињених грчко-православној цркви. Пошто није имао наследника (син Емерих је умро 1030. године), Угарску је посветио Марији, мајци Божјој. Она се зато и назива заштитницом Угарске (Patrona Hungariae). У стварном животу наследио га је синовац Петар.

Кика

128

ЗЛАТНА БУЛА АНДРИЈЕ II

Андрија II је владао од 1205. до 1235. године. Његову владавину на унутрашњем плану обележило је неколико важних елемената. Најзначајнији од њих су: фаворизање Немаца (односно давање поседа Немцима и њихово постављање на високе државне положаје), неумерено давање краљевских (жупанијских) поседа у трајно власништво (in perpetuo), кварење новца, одузимање Цркви монопола на трговину сољу итд. Овакви потези Андрије II изазвали су незадовољство свих друштвених слојева. Он је 1222. године у Стоном Београду био принуђен да свечаном повељом обећа промену стања. Та повеља се назива Златна була. Доношење Златне буле је најзначајнији унутрашњополитички догађај у Андријиној владавини.

Златна була је добила име по свом висећем печату. Иако је издата у седам примерака, није сачувана у оригиналу, већ само у преписима. Њоме се забрањује краљу да именује странце на високе државне положаје, да поклања читаве жупаније, да поклања читаве жупаније, да краљевске приходе даје неверницима у закуп. Забрањено је гомилање функција. Одређено је да се новац мења једанпут годишње и да се редовно одржавају сабори, на празник светог Стефана краља (20. август). Призната је равноправност Андрије и његовог сина, младог краља Беле.

Најзначајнији је последњи, 31. члан Златне буле, који дозвољава свим племићима да се, ако би владар прекршио одредбе Златне буле, успротиве и пруже му отпор, а да при том не буду проглашени неверницима (побуњеницима). То је право на отпор и противљење (ius resistendi ac contradicendi). На овај члан позивали су се сви покрети који су бранили сталешку ''независност'' угарског племства. Ова одредба је важила, са прекидима, до 1687. године. Угарски сабор се тада, у знак захвалности што је Леополд I освојио Будим од Турака, одрекао овог права. Златна була је представљала устав феудалне племићке Угарске. Њоме је ограничавана краљева самовоља.

Кика

129

КАРЛО РОБЕРТ

Године 1301. изумрла је династија Арпадовића у Угарској. На престо су претендовали чланови бочне стране династије Арпадовића, као и напуљски Анжујци и српски Немањићи који су са њима били у истом степену сродства. Напуљски двор је предузео широку дипломатску акцију како би обезбедио угарску круну свом представнику Карлу Мартелу. Он је међутим умро 1295. године, а његове претензије је наследио његов син Карло Роберт (Кароберто).

За Карла Роберта је најзначајнија била подршка папе Бонифација VIII. Папа је сматрао да се, изумирањем Арпадовића, угарска круна вратила папству, које ју је дало још Стефану I. Као Напуљац ког су на папску столицу довели Анжујци, Бонифације је желео да своје заштитнике доведе на угарски престо. Уз то, Анжујци су 1282. године изгубили Сицилију у корист Арагона, па су желели да тај губитак надокнаде прођирењем власти на Угарску.

Карла су подржавали хрватски великаши Шубићи и острогонски надбискуп Гргур Бичкеи. Захваљујући њима, Карло Роберт је прешао у Мађарску и у Острогону га је Бичкеи крунисао за краља (1301). Карло ће од тог тренутка рачунати своју владавину, иако ће читаву наредну деценију морати да се бори да га читава Угарска призна за краља.

Карла су као угарског краља прихватили угарски бискупи, али не и племство, које је страховало да ће прихватањем папског кандидата жртвовати начело избора краља или чак независност Угарске. Мађарски великаши су као свог претендента на угарски престо истакли чешког престолонаследника Вацлава III. Иако крунисан, он није имао никакву власт, а ускоро је и умро (1306). Пре тога се одрекао својих права на угарски престо у корист свог рођака Отона Витлсбаха. Он се међутим повукао (1307) и једини преостали противник Карлу био је Владислав II, син српског краља Драгутина.

Карло Роберт је међутим 1307. године заузео Будим и на сабору одржаном на Ракош-пољу по други пут проглашен за краља Угарске. То је први помен сабора на Ракош-пољу, који ће касније бити учесталији.

Трећи и последњи пут, ''круном светог Стефана'', Карло је крунисан 27. августа 1310. године. Након тога нико није могао да фа оспори као краља Угарске. После деценије борби, он је постао општепризнати угарски владар.

По доласку на власт Карло се суочио са озбиљним проблемом. У том тренутку он је располагао само делом угарске територије, док је остатак земље био подељен међу великашима, олигарсима. Обласни господари Угрин Чак, Гисинговци, Матеј Чак, Борша, Абе, Ладислав Апор, Бабонићи (у Славонији) и Шубићи (у Хрватској)

Кика

130

имали су своје приватне војске, управу, судство, присвојили су регална права и били су на путу да постигну потпуну независност од краљевске власти.Карло Роберт је прво покорио Абе, умешавши се у њихов сукоб са градом Кошице (1312). Затим је 1316. године победио Гисинговце, а 1317. Борше. Уследио је трогодишњи рат са Ладиславом Апором (1318-1321), који је окончан Карловом победом. Године 1322. поражени су и Бабонићи, обласни господари у Славонији. карло је постигао половичан успех у борби са својим првим присталицама Шубићима- успео је да зароби Младена Шубића 1322. године и да га као заробљеника одведе у Мађарску, али су његове градове запосели хрватски великаши.

Карло је покушао да своју власт прошири и на Влашку, али је претрпео пораз 1330. године од влашког војводе Базараба. То је био највећи Карлов неуспех. Он је истовремено, ратујући са угарским великашима, ратовао и са српским краљевима-прво Милутином, а касније и Душаном, око Мачве и пограничних области. Ту борбу ће водити и каснији угарски краљеви.

Немајући превише поверења у становништво Будима које је подржавало последње Арпадовиће, Карло је владарску резиденцију пребацио у Вишеград на Дунаву. Вишеград (Altum Castrum) ће под анжујским краљевима остати стална краљевска резиденција где ће се одиграти значајни историјски догађаји.

ПРИВРЕДНЕ И ДРУШТВЕНЕ РЕФОРМЕ КАРЛА РОБЕРТА

После деценија феудалне анархије привредне прилике у Угарској су биле веома лоше. Карло Роберт је прегао да доведе ствари у ред. Он је спровео следеће значајне реформе:

1) уместо дотадашње десетине на увезену робу, увео је тзв. тридесетнину (харминцад), која се, осим у царинарницама наплаћивала и у центрима већих области; тако се она наплаћивала нпр. у Загребу, па је трг бана Јелачића у том граду носио име ''Хармица'';

2) увео је тзв. ius stapuli или Stapelrecht- трговци су у пролазу кроз Угарску морали да застану у одређеним градовима и изложе своју робу на тамошњим пијацама. То је много допринело развоју градова.

3) године 1327. укинут је монопол круне на експлоатацију руда, како би подстакао приватно рударство; увео је давање звано урбура по експлоатисаном племенитом металу; то је довело до наглог процвата рударства. Према неким проценама, Мађарска је у то време давала 1/3 укупне производње европског злата.

Кика

131

4) повучене су стране монете које су биле у оптицају за време феудалне анархије; почело је ковање сребрног новца; оно је било у надлежности комора које су се налазиле у Будиму, Пожуну, Кошицама, Печују и Сремској Митровици; на њихово чело Карло је постављао Италијане, у првом реду Фирентинце;

5) појачана експлоатација злата омогућила је, први пут у историји Угарске, ковање златног новца. Нов угарски златник по први пут се спомиње 1326. године. Карлови златници су на полеђини имали љиљан, симбол Анжијаца, али и Фиренце. Карло је из овог града довео мајсторе вичне ковању златног новца; због љиљана (италијански fiore), угарски златник је назван фиорином, а касније се његово име променило у форинту;

6) на краљевском двору (aula regia) створено је, по узору на западне краљевине, дворско племство (око 200 особа). Оно се састојало од витезова краљевског двора (aulae regiae milites) и пажева (iuvenes aulae regiae); они су били најсигурнији ослонац владара и његове породице;

7) Карло је својим присталицама давао добра у вечити посед (in perpetuo); сем тога, Карло је делио функције и уз њих одговарајуће поседе на неодређено време, док је краљ то желео (usque ad beneplacitum regis);

8) Карло је делио и разне повластице велепоседницима, у циљу њиховог придобијања. Позивајући се на природно право (ius naturale), он је увео наследна права за женску децу; до тог времена, ћерке су наслеђивале само једну четвртину поседа (тзв. девојачка четврт- ius quarti); Карло је увео установу filiatio (усиновљење) кћери;

9) уведено је и право ius gladii et patibuli- право мача и вешала; крупнијој властели је уступљено право да изриче смртне пресуде; тиме су кметови у потпуности били препуштени милости и немилости својих господара;

10) створена је тзв. бандеријална војска (бандерија на италијанском значи застава); то је заправо била феудална војска обласних господара коју је Карло ставио под своју контролу.

Кика

132

ЛАЈОШ I ВЕЛИКИ

У време владавине Лајоша I (1342-1382) Угарска постаје европска велесила. Томе је знатно допринела и епидемија куге која је 1348/1350 задесила већи део Западне Европе и померила тежиште европских збивања са Запада на Исток. Лајош I је водио напуљске, млетачке и балканске ратове.

Напуљски ратови су били чисто династички, вођени између две гране анжујске династије- напуљске и мађарске. Њих је изазвало убиство Лајошевог млађег брата Андрије, мужа напуљске краљице Јоване (1345). Лајош је од папе Климента VI тражио да лиши Јовану престола (јер ју је сумњичио за убиство) и да напуљску круну пренесе на њега. Папа је са тим одуговлачио, јер није хтео да узме за вазала моћног угарског краља. Када је Лајошу дојадило папино одуговлачење, он је одлучио да сам задовољи правду. Године 1347. је кренуо у поход на Напуљ, у који је ушао 1348. Прогласио се за краља Сицилије. Међутим, због избијања епидемије куге убрзо је напустио своју нову краљевину и вратио се у Мађарску. Након његовог одласка, у Напуљ се вратила његова бивша снаха Јована са својим новим мужем Лудвиогом Тарантским. Лајош се 1350. године вратио у Напуљ, а Јована је поново побегла. Свестан да се ту не може одржати, Лајош се преко Рима вратио у Мађарску. 1352. године се, посредством папе измирио са Јованом. Тек 1380. године, папа Урбан VI је лишио Јовану престола, пошто је подржавала авињонског папу Климента VII, и понудио га Лајошу. Лајош је престо уступио свом младом рођаку Карлу Драчком, званом Мали. Карло је отишао у Напуљ 1381. године и заробио Јовану, која је умрла у затвору. Говорило се да је задављена у тамници по Карловом наређењу.

Млетачки ратови су били изазвани Лајошевом тежњом да потчини осамостаљене хрватске великаше. Ту борбу је започео још његов отац Карло Роберт. Године 1314. он је заузео Книн и покорио крбавске великаше- Нелипчиће и Шубиће. Поседи Шубића бивају замењени за добра у Славонији и Шубићи се од тог времена почињу називати Зрински (по тврђави Зрин коју су добили). Напредовање Лајоша ка хрватском приморју задирало је у млетачке интересе. Млечани су 1346. године поразили Лајоша код Задра и он је био присиљен да 1348. године склопи са њима примирје. Рат је настављен 1356. године, али је сада Лајош имао више успеха. Млечани су одустали од даље борбе и Задарским миром од 18. фебруара 1358. године заувек су се одрекли Хрватске и Далмације, тј. источне обале Јадранског мора. Лајошеву власт од 1358. године признаје и Дубровник, а она се протеже све до Котора. Венеција се међутим никада стварно није одрекла Далмације и само је чекала повољну прилику да је се поново домогне. Та прилика јој се указала 1378. године, када се распламсао рат са Ђеновом око Тенедоса, али ју је поразио савез Угарске, Ђенове и италијанских кнежева. Миром у Торину 1381. године окончан је рат око Тенедоса, а Венеција се обавезала да плаћа угарском краљу годишњи данак у износу од 7 000 дуката. После закључења овог мира, Мађарска се налазила на врхунцу моћи током читаве своје историје.

Кика

133

Балкански ратови Лајоша I:

-са Босном (1363)

Лајош је тражио од босанског бана Твртка Херцеговину и кажњавање босанских јеретика; Твртко се покорио Лајошу 1366. године, тражећи од њега помоћ против свог млађег брата;

-са Србијом

рат наслеђен од Карла Роберта; у почетку је српски цар Стефан Душан имао више успеха, али након његове смрти (20. децембар 1355) Србија неповратно слаби, а Лајош покорава Војислава Војиновића, господаре Браничева Растислалиће и ратује са обласним господарем Николом Алтомановићем;

-са Влашком

Лајош ратује са влашким војводом Влајком, који му се у више наврата покорава, а затим одмеће од њега; Влајко је нанео тежак пораз Лајошевој војсци коју је предводио ердељски војвода Никола Лацковић. После тога је између Угарске и Влашке завладао мир;

-са Молдавијом

Молдавија је у почетку Лајошеве владавине била вазал Златне Хорде. Како је Златна Хорда у то доба била у кризи, Лајош је 1345. године напао Молдавију и поразио Татаре. Управу над новоосвојеном територијом поверио је румунском војводи Драгошу. После распада Златне Хорде (1359) Драгоша је отерао војвода Богдан. Лајош је водио неколико похода против Богдана, да би током 70-их година коначно постао господар Молдавије.

-са Видином

Лајош је искористио сукоб бугарског цара Ивана Страцимира и његовог брата Ивана Шишмана и 1365. године је заузео Видин. Ту је основао Бугарску бановину, али она није дуго трајала. Бугари су успели да је поврате, али је владар Видина све до турског освајања остао вазал угарског краља.

Кика

134

РУСИЈА

Кика

135

НАСТАНАК РУСИЈЕ

Руски народ се формирао од словенских заједница које су насељавале подручје око Дњепра на југу и језера Ладоге на северу. Под ''словенским заједницама'' подразумевају се словенска племена Драговица, Кривица, Вјатика, Северјана, Пољана (основали племенски савез из ког ће се касније развити Кијевска кнежевина), Древљани итд.

Данас се не пориче да су у формирању руског народа и државе значајну улогу имали Нормани са севера. Наиме, у историографији постоје две теорије о настанку Руса: аутохтона и ''норманска''. Према аутохтоној теорији, руски народ се формирао од аутохтоног живља тог подручја и у његовом формирању нису учествовали други народи. Према норманској теорији, руски народ се састоји из словенског и скандинавског елемента. Арапски и византијски извори праве јасну разлику између Руса и Словена, што можда упућује на то да су Руси мешавина Словена и Скандинаваца.

Сама реч ''Рус'' је грчког порекла (''росос'' значи ''црвен''), али се не зна одакле она потиче. Можда је у питању ''црвена земља'' од бога плодности Рода, или пак означава ''човека црвене косе''. Руски топоними имају изражено норманско порекло: Новгород-Нигард, Кијев-Кенигар, а имена чланова прве руске династије имају скандинавски карактер: Рјурик (Родерик), Игор (Ингмар), Олег (Олаф), Олга (Хелга) итд. Скандинавце су у Русији називали и ''Варјази'', а пут који је повезивао Балтик са Црним морем звао се ''пут од Варјага до Грка''. Име ''Варјаг'' је такође скандинавског порекла.

Легенда о настанку Русије сачувана је у Повести времених лета, познатој још и као Несторов летопис. Несторов летопис је настао у XII веку, 300 година након оснивања Кијевске Русије. Према овом извору, руску државу је средином IX века основао Варјаг Рјурик, након сукоба са својом браћом Асхолдом и Диром. У то доба пада и прва борба Руса са Византијом- они су 860. године опсели Цариград, али нису успели да га освоје. Борба између браће је окончана стварањем две самосталне области у Русији- Рјурикове на северу (са седиштем у Новгороду) и Асхолдове и Дирове (на југу, са центром у Кијеву). Рјурик је умро 879. године, остављајући власт малолетном сину Игору (912-945), уместо кога је привремено владао његов стриц Олег (879-912).

Кика

136

ФОРМИРАЊЕ КИЈЕВСКЕ РУСИЈЕ

Под Кијевском Русијом се подразумева ранофеудална држава која је настала као резултат уједињења Новгорода и Кијева. У изворима се спомиње да се то уједињење одиграло 882. године (овај датум није сасвим поуздан), када је Новгород, којим је владао Олег, успео да покори Кијев. А управо је Кијев, због своје близине Византији и доброг географског положаја имао значајно преимућство над Новгородом, па је Кијев постао центар младе руске државе и ''мајка свих руских земаља''. Олег је након покоравања утврдио Кијев и наметнуо плаћање данка суседним словенским племенима. Започео је и борбе са Хазарима, које ће касније покорити кнез Свјатослав.

Године 907. Олег је повео поход на Цариград. Византија, која се у то доба налазила у кризи, није могла да се супротстави Русима, па је била приморана на склапање трговачког уговора са Олегом (911).

КНЕЗ СВЈАТОСЛАВ (945-972)

Свјатослав је наследио кнеза Игора, али будући да је био малолетан, уместо њега је до 964. године владала његова мајка Олга. Она је покорила племена Древљана и Дуљеба. Године 955. се покрстила и узела име Јелена. Ускоро је ступила у лиске односе са Византијом и боравила је 957. године на двору у Цариграду. Међутим, по повратку у Русију није успела да покрсти свој народ.

Свјатослав је 964. године преузео власт. Он се показао као врло способан војсковођа и био је познат и на Западу и на Истоку- спомиње се и у западним и у оријенталним изворима. Покорио је Алане и Јазиге, ратовао са Вјатицима и Хазарима. Рат са Хазарима (966) окончан је сломом Хазарског царства. Свјатослав је освојио њихове градове- Саркел, Итиљ и Семендер. После тога је покорио Осетинце и Черкезе.

Свјатослав се умешао и у византијске послове, из којих ће произаћи његов главни подухват: поход на Бугарску (967). Бугарска је крајем IX и почетком X века толико ојачала под царем Симеоном (885-927) да је представљала константну опасност по Цариград. За време Симеоновог наследника Петра (927-969), Бугарска незадрживо слаби. Византијски цар Нићифор II Фока (963-969) је у то време био заузет ратовањем са Арапима на истоку, па је позвао Свајатослава да у његово име нападне Бугарску. Свјатослав се одазавао том позиву и без већих проблема заузео Бугарску. Византија је била уплашена овим дешавањима, јер је увидела да је уместо ослабљене Бугарске сада добила јаког непријатеља у Русији. Стога је нахушкала Печенеге на Русију, па је Свјатослав био приморан да се повуче.

Кика

137

Када је прошла опасност од Печенега, Свјатослав је повео нови поход на Бугарску (970) и поново је успео да је заузме. Међутим, византијски цар Јован Цимискије (969-976) је тада напао Русе и преотео им бугарску територију. Након тога Свјатослав је морао да се врати у Русију. Тамо се поново сукобио са Печенезима и у борби са њима и погинуо (972). Он је први увео праксу давања удеоних територија својим синовима. Тако је Јарополк добио Кијев, Олег област Древљана, а Владимир Новгород.

КНЕЗ ВЛАДИМИР И ПОКРШТАВАЊЕ РУСА

Након Свјатослављеве смрти 972. године, његови синови- Јарополк, Олег и Владимир су неко време живели у миру, али је онда између њих дошло до борбе из које је као победник изашао Владимир. Његова владавина (980-1015) је доба највишег успона Кијевске Русије. Њен најважнији политички и верски моменат је примање хришћанства (988).

До покрштавања Руса је дошло након помоћи коју је Владимир упутио византијском цару Василију II (976-1025). Василије није имао јачег ослонца у самом Царству, а морао је да се избори са узурпатором Вардом Фоком, који се прогласио за цара и угрозио Цариград. Он се стога обратио Владимиру и затражио од њега помоћ, обећавши му руку своје сестре Ане. Владимир је послаовизантијском цару 6 000 Руса који су му помогли да спасе престо, тако што су потукли снаге узурпатора код Хрисопоља и Абидоса. Након тога су многи Руси остали у Цариграду и постали део цареве личне телесне гарде.

Ипак, Василије је оклевао да да своју сестру ''варварском'' кнезу, јер се до тог времена ниједна византијска ''порфирогена'' (''у пурпуру рођена'') принцеза није удала за страног владара, притом још непокрштеног. Владимир је зато напао византијски Крим, након чега је Василије послао Ану у Кијев, уз услов да се руски кнез и његов народ покрсте. Тај услов је био испуњен, чиме се Русија потчинила византијској цркви и захваљујући тој околности била током читавог Средњег века под духовном и културном доминацијом Цариграда. Византијска ученост и културасу се брзо шириле у Кијеву и другим руским градовима. Руска црква је устројена по византијском узору, а на челу кијевске митрополије био је Грк делегиран из Цариграда. Русија је тако постала део ''византијског комонвелта'' и сво време је представљала предстражу византијске цивилизације.

Кика

138

ЈАРОСЛАВ МУДРИ (1025-1054)

Већ при крају Владимирове владавине јављају се знаци распадања Кијевске Русије. Владимиров син Јарослав, који је владао у његово име у Новгороду, почео је да се осамостаљује и 1015. године одбио је да плаћа данак Кијеву. То је у Кијеву оцењено као први корак према отцепљењу. Владимир је предузео припреме за поход на Новгород, али је умро. У Кијеву га је наследио други син Свјатополк, који се упустио у борбу са Јарославом и био поражен. Јарослав је заузео Кијев и успео да се у њему учврсти. Предузео је енергичне мере да одржи јединство између Кијева и Новгорода. Издао је први законик- тзв. ''Руску правду'', која је имала неколико рецензија. Међутим, пред сам крај Јарослављевог живота јављају се почеци феудалне раздробљености и распада Кијевске државе на удеоне кнежевине. Под његовим наследницима моћ Кијева опада. Он ће опет накратко ојачати за време владавине Владимира Мономаха (1113-1125) и његовог сина Мстислава. Међутим, након њих се на разним крајевима Кијевске Русије формирају нови политички центри, око којих се стварају самосталне кнежевине:

-Новгородска кнежевина;-Ростовско-Суздаљска кнежевина;-Муромско-Рјазањска кнежевина;-Смоленска кнежевина;-Кијевска кнежевина;-Черниговска кнежевина;-Северска кнежевина;-Перејаславска кнежевина;-Волињска кнежевина;-Галичка кнежевина;-Полоцка кнежевина;-Турово-Пинска итд.

Ове кнежевине су се опет дробиле на још мање делове. Таква распарчаност Русије и неслога руских кнежева ће резултирати лаким монголским освајањем у XIII веку.

Кика

139

МОНГОЛИ

Монголски народ је у Средњем веку представљао заједницу номадских племена која су насељавала огромна пространства евроазијског комплекса-од Паноније, преко Карпата, Црног мора, Каспијског језера, Средње Азије, Монголије и Манџурије до Кине.

Најистакнутија монголска племена била су: Монголи (по којима је читав народ и добио име), Татари, Кереити, Неркити и Најмани. То су била мобилна сточарска племена, стално у покрету, са добром контролом простора. Монголи су се још делили на шумске и степске. Једино иоле значајније цивилизацијско и културно извориште за њих била је Кина далеко на истоку. Један део Монгола је примио хришћанство од Ујгура, који су насељавали Средњу Азију, примио хришћанство у несторијанском виду и преузео ујгурско писмо. Хришћанство је примило племе Кереита.

Монголска племена су била подељена на родове који су се називали ОБОГ и који су били засновани на мушком сродству. На челу племена су били НОЈОНИ. Бракови рода су били искључиво егзогамни. Најзначајнија ставка у монголској религији био је ЈАСУН- родовска припадност, вера у заједничког претка. Уз то су најважнијесветиње биле небо и ватра. Горњи слој друштва чинили су БАГАТУРИили СЕЦЕНИ- старешине родова, искусни и богати ратници. Богатство се код Монгола изражавало бројем стоке. Монголи су били високо милитаризовани и стално су ратовали.

Џингис кан

Темуџин (Џингис кан) се родио око 1162. године. Пореклом је био из племена Монгола, од рода Боргиџин. Његов деда се звао Кабул-кан и погинуо је у борби са ривалским племеном Татара. Отац му је био багатур и звао се Есугеј. Њега су отровали Татари. Године 1185. Темуџин је постао вазал Тогрул-кана, вође племена Кереита. Прославио се победом над племеном Неркита и тада је око себе окупио слој ратника. Након тога је поразио Татаре, који су га признали за свог сизерена. то је изазвало сукоб Темуџина и Тогрул-кана, који је почео да страхује од свог моћног вазала. У том сукобу је победу однео Темуџин, који је на тај начин потчинио и Кереите. Тако је Темуџин ујединио монголска племена која су вековима живела одвојено и међусобно ратовала.

Године 1206. Темуџин је сазвао КУРУЛТАЈ- скупштину монголских племенских старешина- нојона. На том првом курултају Темуџин је проглашен за ЏИНГИС КАНА- највећег од свих канова. Година 1206. се и узима за почетну годину његове владавине. На првом курултају је донета и одлука о монголском походу на северну Кину. Џингис кан је организовао монголску војску. Она је била подељена на

Кика

140

десетине, стотине, хиљаде и десетине хиљада. Јединице од 10 000 људи називане су ТУМЕНИ и биле су засноване на родовском принципу.

Монголи су поход на Кину припремали пет година. У међувремену су покорили Киргизе, Ојрате и кинеску вазалну државу Манџурију. Освајање северне Кине је започето 1211, а дефинитивно окончано 1219. године. Од Кинеза су Монголи преузели организацију војске, начин опремања, барут и вештину опседања градова. Године 1221. су покорили Хорезам- централну тачку на средњеазијском путу свиле. Заузели су престоницу Хорезама- Урхенџ. Прогонећи Половце (Кумане), дошли су у додир са Русима, које су поразили на реци Калки 1223. године.

Џингис-кан је погинуо при опсади једног града (1227). Сахрањен је негде у близини реке Онон и његов гроб до данас није откривен. Још за живота је поделио своје царство у настајању на делове који су се називали УЛУСИ, и које је разделио својим синовима.

Најзападнијим улусом (који ће касније постати познат под именом Златна Хорда) управљао је прво Џингис-канов син Џучи, али како је он рано умро, наследио га је син Бату. Централним делом је управљао Џагатај, а источним Толуј. За врховног кана и наследника Џингис-кана изабран је Угедај (1229-1241). Престоница монголског каната био је ''град под шаторима''- Каракорум.

ПРОВАЛА МОНГОЛА У ЕВРОПУ 1241. ГОДИНЕ

1235. године одржан је трећи курултај Монгола, на ком су утврђена четири правца монголске експанзије:

1) Предња Азија са Багдадским калифатом;2) Европа;3) Кореја;4) јужна Кина династије Сун.

Европски поход је започео 1236. године. Заповедништво над монголском војском је добио Бату-кан, Џучијев син и Џингис-канов унук. Под његовим заповедништвом војском је руководио Субутај багатур. Сами Монголи су били мањина у војсци, која је махом била састављена од народа које су они покорили. 1236. године Монголи су прешли реку Урал. Покорили су поволшке Бугаре и освојили Рјазањску кнежевину на крајњем југоистоку Русије. У њихове руке је пао низ руских градова- Рјазањ, Пронск, Колона и др. Почетком 1238. године прелазе на територију Ростовско-Суздаљске кнежевине и заузимају Ростов, Суздаљ, Владимир, Јарослав, Москву. Велики кнез Јуриј Всеволодович повлачио се испред Монгола на Запад, али су га они поразили 4. марта 1238. године на реци Сити.

Кика

141

1239. године Монголи су се одмарали. Искористили су део тог времена да покоре Половце (Кумане); део Кумана се склонио у Угарску и затражио помоћ од угарског краља Беле IV.

У лето 1240. године почела је велика офанзива Монгола на јужну Русију. Након опсаде, крајем новембра су заузели Кијев, након чега су се поделили. Један део јепродро у Пољску и опустошио Краков, Гњезно, Вроцлав и Хутно. То је изазвало сукоб са немачко-пољским ритерима шлеског војводе Хенриха Побожног и немачким витешким редом. Монголи су их потукли 11. априла 1241. године код Лигница у Шлезији. Након тога су кренули у Моравску, а одатле у Угарску.

Други део Монгола је прешао Карпате и кроз кланац Верецке стигао директно у Угарску. Њих је предводио лично Бату-кан. Угарски краљ Бела IV покушао је да окупи што више војске и организује одбрану земље. Међутим, њега и витезове које је успео да окупи Монголи су потукли 11. априла 1241. године на реци Шајо у близини Мишколца. Даље пустошење Европе од стране Монгола обустављено је после тога, јер је врховни кан Угедај умро у пролеће 1241. године, па је Бату похитао назад на Исток да узме учешћа у борби за његово наслеђе.

ЗЛАТНА ХОРДА

1241. године умро је кан Угедај. Европски поход Бату кана је обустављен и он се вратио на Исток. У међувремену је Туракин, најстарија Угедајева жена, успела да сазове курултај и постигне да за врховног кана буде изабран њен син Гујук. Бату, који је био главни опонент Гујуку, осамосталио је најзападнији улус Монголског царства, који ће остати упамћен под именом Златна Хорда. Њено седиште је било у граду Сарају на Волги. Бату је наметнуо вазалну обавезу руском племству, које је пожурило да га прихвати. Између Батуове Златне Хорде и централне хорде у Каракоруму владао је стални антагонизам који ће се одразити и на дешавања у Русији.

Први руски племић који је примио вазалство од Монгола био је Јарослав Всеволодович. Бату му је 1242. године дао великокнежевски јарлик (монголску повељу) којом га је поставио за великог руског кнеза и дао му кнежевине Владимир и Кијев.

Монголи су успоставили своју непосредну власт у најјужнијим деловима Русије. Они су се населили првенствено у степама, не мешајући се са Русима, којима су и даље управљали руски кнежеви, али сада као монголски вазали. Иако нису биле под директном монголском влашћу, руске кнежевине су биле зависне од Златне Хорде.

Златна Хорда се простирала од горњег и средњег Оба до доњег Дунава и од горње Вјатке и Кане до Црног мора и Кавказа. У Златној Хорди највишу власт су имали кан и курултај.

Кика

142

АЛЕКСАНДАР НЕВСКИ (1248-1263)

Бату-кан је поставио Јарослава Всеволодовича за великог руског кнеза, али се са тим избором нису сложили Новгород, галички кнез Данило Иванович, као ни велики кан Гујук (1241-1248). Бату је послао Јарослава у Каракорум, где га је Гујук отровао. Гујук је међутим убрзо умро (1248), а његова удовица Огул Гајмиш је признала Јарослављевим синовима његово наслеђе. Старији син Андреј Јарославич добио је Ростовско-Суздаљску кнежевину и титулу великог кнеза, а млађи Александар, звани Невски, добио је власт у Новгороду.

Александар Невски је био популаран у Новгороду, а ту популарност је стекао захваљујући победама над Швеђанима који су још од раније покушавали да се прошире на рачун руских земаља, пре свега Новгорода. Када су упали у Русију, у бици на реци Неви, 15. јула 1240. године, Александар их је потукао. Сукобио се и са немачким витешким редовима- Тевтонцима и Мачоносцима, који су се удружили на иницијативу папе Гргура IX и угрожавали Русију са Запада. Њих је Александар потукао у бици на Чудском језеру 5. априла 1242. године. А када су Швеђани опет угрозили Русију 1256. године, Александар их је опет поразио.

Његов брат Андреј, велики кнез, пребегао је 1252. године у Шведску. Бату кан је тада за великог кнеза поставио Александра Невског. Он је водио помирљиву политику према Монголима. Међутим, врховни кан Менгке (1248-1259) решио је да промени благу политику према Русима. Наредио је да се попише становништво ради разрезивања пореза и да се одреди колико војске сваки руски кнез треба да да Монголима у походима. Он је организовао тзв. БАСКАКЕ, који су требали да убирају порез на лицу места. На њиховом челу је био ВЕЛИКИ БАСКАК са седиштем у Владимиру, поред великог кнеза. Он је био директно подређен врховном кану. Данак је требало плаћати у новцу. До тада је руска новчана јединица била гривна, а отада- рубља. Овај данак је економски слабио Русију, али је представљао и почетак робно-новчане привреде.

Пошто је Александар Невски водио помирљиву политику према баскакима и Монголима уопште, његова популарност у Новгороду је опала и он се вратио у Ростовско-Суздаљску кнежевину. У Новгороду је оставио свог сина Димитрија Александровича. Умро је 1263. године.

Кика

143

ГРАЂАНСКИ РАТ У ЗЛАТНОЈ ХОРДИ

Године 1259. умро је врховни кан Менгке. У Монголском царству избиле су борбе за врховну власт и наслов великог кана. Главни претенденти су била браћа покојног Менгкеа- Кублај-кан и Арикбугај. Први је имао подршку кана Персије Хулагуа, а други кана Златне Хорде- Беркеа. Борба међу браћом је окончана победом Кублај-кана 1264. године, али је та победа означила почетак невоља за Монголе, јер су поједини делови њиховог Царства почели да се осамостаљују и независно развијају, јер Монголи једноставно више нису били у стању да одрже јединство тако велике територије. Од 1264. године врховна власт кана у Каракоруму је само формалне природе. Одвојили су се Златна Хорда под Беркеом и Персија под каном Хулагуом.

Године 1280. кан Ногај (''Псоглави'') осамосталио се од Златне Хорде и сукобио са Тудан Мангуом, који је полагао право на титулу кана Златне Хорде. Борба између њих двојице поделила је и руске кнежеве. Уз Ногаја су стали: Димитрије Александрович (велики кнез), Данило Александрович (московски кнез) и Свјатослав Јарославич (тверски кнез). Тудан Мангуа су подржавали Андреј Александрович (городецки кнез) и Јарослав Александрович (ростовски кнез).

У то време је велики кнез био Димитрије Александрович, син Александра Невског. Његов млађи брат Андреј намеравао је да му одузме титулу великог кнеза и обратио се 1281. године Тудан Мангуу, који му је издао великокнежевски јарлик и дао му војску да ратује против брата. Монголи су опустошили Владимир, Суздаљ, Перејаслав, Јурјев, Ростов, Твер, па су се повукли. Димитрије је почео да припрема поход против Андреја, али се овај опет обратио кану за помоћ, па су Монголи опустошили Суздаљ и Перејаслав. Димитрије је побегао код Ногаја, који га је признао за великог кнеза. Андреј није могао да се супротстави овом наименовању, јер се и његов заштитник Тудан Мангу бојао моћног Ногаја. Године 1291. кан Златне Хорде је постао Тохту. Димитрије Александрович му је у знак верности послао свог сина Александра Александровича, који је и умро у Златној Хорди.

Међутим, Андреј Александрович је успео да на своју страну привуче многе кнежеве, а оптужио је код Ногаја свог брата да тежи самовлашћу. Ногај је 1293. године послао војску на Димитрија, свог дојучерашњег штићеника, који је морао да бежи. Године 1294. Монголи су напустили Русију, остављајући Андреја да влада. Димитрије се одрекао великокнежевске титуле и исте године умро. 1299. године погинуо је Ногај. Његовом смрћу обновљено је јединство Златне Хорде под каном Тохтуом. Андреј Александрович је био велики кнез од 1294. до 1304. године.

Александар Јарославич Невски(1248-1263)

Димитрије Александрович Андреј Александрович(1276-1294) (1294-1304)

Кика

144

ИВАН ДАНИЛОВИЧ КАЛИТА (1328-1341)

Године 1304. умро је велики кнез Андреј Александрович. Његовом смрћу отпочеле су борбе за великонежевски положај између кнежева Твера и Москве. У том надметању су у почетку више успеха имали тверски кнежеви- Михаил Јарославич (1304-1318), његов син Димитрије Михаилович (1318-1326) и унук Александар Михаилович (1326-1328). Монголи су даривали јарлик тверским кнежевима како би ослабили Москву која је у то време веома ојачала.

Међутим, 1325. године, московски кнез постаје Иван Данилович звани Калита (''Кеса''). На том положају он је наследио старијег брата Јурија Даниловича, ког је убио тверски супарник Димитрије Михаилович. Надимак Калита Иван Данилович је добио зато што је увек са собом носио кесу злата, или зато што је стално говорио да се са кесом злата увек може подмитити.

Године 1327. кан Златне Хорде Узбек је послао свог рођака Цолхана Тудуновича у својству великог баскака у Русију да скупи порез. Велика насиља приликом скупљања пореза изазвала су побуну Руса и Александра Михаиловича. Калита се нато понудио кану Узбеку да сломи побуну и напао је Твер. Александар Михаилович је побегао у Псков. Калита је опустошио Твер и 1328. године добио од Узбека великокнежевски јарлик. Успостављању превласти Москве помогао је и Калитин савез са црквом. Он је 1329. године придобио за себе митрополита Теогноста и пренео седиште митрополије из Владимира у Москву. Када је Узбек 1339. године погубио Александра Михаиловича и његовог сина Фјодора Александровича, Калита је остао без Твера, свог најмоћнијег ривала. Од тог времена титула великог кнеза остала је у рукама московских кнежева. Истовремено је Калита на себе преузео обавезу убирања данка, чиме су баскаци изгубили на значају. Свој положај је користио и за лично богаћење, јер је део данка узимао за себе. Против тога су се побунили Ростовска кнежевина и Новгород, али је Калита ове побуне угушио. Куповао је земљу у разним деловима Русије, па је тако ширио област Московске кнежевине. Под Калитом је престало непосредно уплитање Монгола у унутрашње ствари Русије. На самрти је Калита поделио своје поседе тројици синова: Семјон је добио Мозајск и Коломну, Иван Звенигород и Рузу, а Андреј Лопастну, Серпухов и Перемисл. Иван Данилович Калита је умро 1341. године.

Данило Александрович

Јуриј Данилович Иван Данилович Калита

Семјон Иван Андреј

Кика

145

ДИМИТРИЈЕ ДОНСКИ (1363-1389)

Године 1357. умро је кан Џанибег (1341-1357). У Златној Хорди су његови унуци Мурат и Абдул повели борбу за власт. Абдул, односно његов војсковођа Мамај је за великог кнеза признао Димитрија Ивановича, кнеза Москве, док је Мурат дао јарлик суздаљско-нижњеновгородском кнезу Димитрију Константиновичу. Димитрије Иванович је успео да порази свог противника и касније је са њим склопио савез, чиме је Москва стекла неку врсту заштитничког положаја према Суздаљско-Нижњеновгородској кнежевини.

У то време је Твер био веома слаб, па га је Димитрије скоро потчинио својој власти. Међутим, тверски кнез Михаил Александрович је позвао у помоћ литванског великог кнеза Олгерда. Литванци су избацили Московљане из Твера и у два наврата су нападали Москву (1368. и 1370.), али нису успели да је заузму захваљујући каменим зидинама које је Димитрије подигао 1367. године.

Тверски кнез Михаило Александрович је тада одлучио да се ослони на Златну Хорду. Успео је да од Мамаја добије великокнежевски јарлик, али му то није ништа значило јер је Димитрије био исувише моћан. 1375. године, иако је Михаило Александрович био велики кнез, окупио је остале кнежеве и опустошио Твер. Михаило је тада себе признао да вазала московског кнеза, прекинуо савез са Литванцима и одустао од претензија на великокнежевску част.

Јачање Москве и њено окупљање руских кнежева око себе узнемирило је Монголе. Мамај је 1378. године послао против Москве јаку војску, али су је Руси уништили на реци Вожи. Коначни обрачун Монгола са Русима припреман је за 1380. годину. Мамај је окупио огромну војску која је можда имала и 400 000 људи. Димитрије и остали руски кнежеви (са изузетком Рјазања) поразили су ту војску 8. септембра 1380. године на Куликовом пољу на левој обали Дона. Изванредан успех у бици донео је Димитрију надимак ''Донски''. Пораз Монгола на Куликовом пољу означио је почетак збацивања татарске власти над руским земљама.

Недуго након пораза на Дону, Мамаја је победио и кан Тохтамиш, који се сада нашао на челу Златне Хорде и затражио од Русије признавање његове врховне власти. Након победе на Куликовом пољу, руски кнежеви нису хтели на то да пристану, па је 1382. године Тохтамиш против њих повео казнену експедицију.

Покорио је Суздаљ и Рјазањ, те заузео и спалио Москву из које се Димитрије Донски повукао са митрополитом и многобројним бољарима. Руси су поново морали да признају зависност од Златне Хорде и опет плаћају данак Монголима. Углед Москве је доста опао. Међутим, 1385. године Димитрије је успео да потчини Рјазањ. Тверски кнез Михаил Александрович је покушао да од Тохтамиша добије великокнежевски јарлик, али га је Димитрије предухитрио. Он је послао свог сина

Кика

146

Василија у Сарај. Василије је пред Тохтамишем успешно бранио интересе Москве и Димитрије је остао велики кнез.

Након тога, Димитрије је предузео поход на Новгород (1386/1387) и приморао Новгорођане да га признају за великог кнеза. Захваљујући одштети у новцу коју је добио од Новгорода, Димитрије је брзо успео да обнови Москву. Реформисао је војску и увео територијални принцип по ком је сваки бољар и слободни слуга морао да служи оном кнезу на чијој је територији имао посед. Пошто је велики кнез имао највише поседа, имао је и највише војника. Када је 1378. године умро митрополит Алексије, Димитрије се супротставио избору цариградског кандидата Кипријана, кијевског архиепископа.

За време Димитрија Руси се све више ослобађају татарског притиска. Томе су знатно допринеле и трзавице унутар саме Златне Хорде. Тохтамиш је 1387. доспео у сукоб са каном Тамерланом (Тимур-Ленком). Тамерлан је 1391. кренуо против Тохтамиша и 1395. године спалио Сарај и друге градове, наносећи тако Златној Хорди ударац после ког се она више никада није опоравила. На тај начин су се руске земље до те мере осамосталиле, да је Димитрије Донски пред крај своје владавине без питања Златне Хорде могао да именује свог наследника. Он је одредио да то буде његов најстарији син Василије Димитријевич. Димитрије Донски је умро 1389. године.

Кика

147

ВАСИЛИЈЕ I(1389-1425)

Василије I је наследио Димитрија Донског. Он ступа на историјску сцену када међу Монголима траје борба између Тамерлана и Тохтамиша. Тамерлан је на крају успео да победи свог противника и након те победе је кренуо у поход на Русију, али је 1395. године одустао. То је у Москви протумачено као знак помоћи Богородице, која је од тог времена заштитница Москве и све Русије.

Почетком XV века Русија је била изолована од остатка Европе, у којој се јављају зачеци ренесансе. Једина веза Русије са Европом био је Новгород, преко ког је ишла целокупна балтичка и азијска трговина. Али, у међународној трговини, Русија није била равноправан партнер са европским државама, нарочито са Немачком, чији су градови, удружени у ханзе, држали монопол на Балтику. Немачка је у то доба већ била високо урбанизована, за разлику од руралне Русије, која је заиста у друштвеном и цивилизацијском смислу заостајала за Западном Европом.

У Русији је у то време живео чувени уметник и иконописац Андреј Рубљов, који је касније назван ''руски Леонардо''. Он је претеча руске ренесансе, која ће се јавити у време Василија I. У то доба пада и поновни успон Златне Хорде под каном Едигејем. Русија је поново била угрожена. Одбила је вазалску обавезу према Едигеју, али је овај успео да обнови монголски сениорат над њом.

Године 1386. литвански кнез Јагело постао је пољски краљ и Литванци су примили хришћанство. Почетком XV века литвански кнез је Витолд, који је удао своју кћерку за Василија I, па су Литванија и Московска кнежевина биле у добрим односима. Витолд се заносио мишљу да освоји Златну Хорду, али га је Едигеј поразио 1399. године на реци Дворско. Од тога је највише користи имала Москва. Када је Едигеј умро 1419. године, отпочела је последња фаза у пропадању Златне Хорде.

Кика

148

ВАСИЛИЈЕ II ''СЛЕПИ'' (1425-1462)

Распадање Златне Хорде је започето 1445. године, када је основана Казанска Хорда. Нешто касније је основан и Кримски канат (1449). 1502. године у западном делу Златне Хорде основан је Астраханска Хорда, која ће се најдуже одржати. Владари ових остатака некадашње моћне монголске државе претендоваће да убирају данак од Русије. Међутим, језгро ових државица више нису чинили Монголи, већ Турци, Половци, Печенези и други народи који су махом исповедали ислам.

Василије II је по доласку на престо имао свега 10 година, те стога није могао владати самостално. Уместо њега су владали тзв. ''заштитници''- најугледнији бољари, међу којима је био и Василијев деда Витолд, литвански кнез. Највећег противника млади Василије имао је у свом стрицу Јурију Галичком. Јуриј није могао ништа против Василија докле год је Витолд био жив. Када је Витолд умро (1430), Јуриј је започео борбу против свог сестрића. Он је затражио од Монгола великокнежевски јарлик, који је и добио, али је ускоро умро (1433). Његовог сина а свог брата, Василија Разроког Василије је збацио и ослепео и од тог времена ослепљивање почиње да се примењује као телесна казна у Русији. После тога Василије II почиње самостално да влада.

Средином 40-их година Василије је имао проблема са Монголима Улуг-Мехмета, који су пљачкали руске територије. Улуг Мехмет је чак успео да га зароби, али је он ускоро убијен. Након тога је основана Казанска Хорда (1445), чиме је притисак на Москву ослабио. Василија је ускоро са престола збацио његов други брат од стрица- Димитрије Шемјака, који га је и ослепео, али је и он убрзо убијен и Василије се вратио на престо. Од тог времена почиње успон Москве.

Значајан догађај који се десио за време Василија II био је почетак аутокефалности руске цркве. Русија је дуго била везана за Византију у црквеном погледу. Међутим, упоредо са слабљењем Византијског царства, слаби и веза Русије и Византије по црквеном питању. Године 1437. за кијевског митрополита је постављен Грк Исидор, који је био представник унионистичке странке. Он је 1438. године предводио руску делегацију на сабору у Ферари (тј. Фиренци) и потписао је црквену унију. По повратку са сабора имао је великих проблема у Русији. Тамо је 1422. године збачен, да би 1448. године за кијевског митрополита био изабран тверски епископ Јован. Руси су тако по први пут сами изабрали митрополита, без сагласности Цариграда, па се та година (1448) узима за почетак аутокефалности руске православне цркве. Убрзо ће Византија пропасти (1453), па ће Русија остати једини преостали носилац православне вере.

Кика

149

Пред крај владавине Василија II пада и рат Москве са Новгородом (1456), који се окренуо Литванији. Московљани су у том рату однели победу. Новгород се откупио за 8 000 рубаља, признао врховну власт Москве и постао баштина московског великог кнеза. Василије II је умро 1462. године. Наследио га је Иван III Васиљевич (1462-1505).

ИВАН III ВАСИЉЕВИЧ (1462-1505)

Иван III је најуспешнији владар московске династије. Био је савладар свог оца и под њим Москва добија ореол ''трећег Рима''. За његове владе Русија се ослобађамонголског јарма (1480).

Иван III је био ожењен синовицом последњег византијског цара Константина XI Палеолога- Зојом. Преко тог брака се руска владарска кућа повезала са средњевековним византијским наслеђем. Зоја је 1479. године родила будућег цара Василија III. Иванов син из првог брака Иван Млађи је умро 1490. године, остављајући за собом сина Димитрија. Између Василија III и Димитрија ће касније доћи до борбе око престола, из које ће као победник изаћи Василије (1502). Он од 1503. године наступа као савладар Ивана III.

Од 1480. године Москва је слободна од монголске власти. Те године је један од последњих канова остатка Златне Хорде предузео један потпуно безуспешан поход на Москву. Од тада више ниједна монголска држава није покушавала да наметне своју власт Москви. Истовремено је Иван III успео да уједини североисточну Русију, потчинивши Новгород, Твер и Рјазан. Највише отпора потчињавању Москви пружио је Новогород. Иван III му је укинуо судска и самоуправна права, као и црквену аутономију. Од тог времена Новгород почиње да пропада и губи своје богатство и утицај које је вековима стицао.

Иван III је себе називао ''господарем целе Русије'', а у изворима се јавља као ''цар''. Након пропасти Византије, Русија иступа као њена наследница и стога се везује за Царство. За византијско наслеђе Русија се везује преко две споне- Руске православне цркве и брака Ивана III са Зојом. Руска црква је створила мит о ''среброљубљу грчке цркве'' која је продала праву истинску веру за паре. Брак московског кнеза са чланицом последње византијске владарске куће Палеолога, дао је касније повода руским владарима да понесу царску титулу. Русија ће званично постати Царство тек 1547. године, за време Ивана IV Грозног. Дотле се већ афирмисала легенда о Москви као ''трећем Риму''- ''Два Рима су пропала, трећи стоји и стајаће, а четвртог неће ни бити''.

Кика

150

Коришћена литература:

-Б. Греков, ''Кијевска Русија''-белешке са предавања др Ђуре Хардија

Садржај:

Настанак Русије...................................................................................................2Формирање Кијевске Русије..............................................................................3Кнез Свјатослав (945-972)..................................................................................3Кнез Владимир и покрштавање Руса...............................................................4Јарослав Мудри (1025-1054)...............................................................................5Монголи.................................................................................................................6Џингис кан............................................................................................................6Провала Монгола у Европу 1241. године........................................................7Златна хорда..........................................................................................................7Александар Невски (1248-1263).........................................................................9Грађански рат у Златној Хорди......................................................................10Иван Данилович Калита (1328-1341).............................................................11Димитрије Донски (1363-1389)........................................................................12Василије I (1389-1425)........................................................................................14Василије II ''Слепи'' (1425-1462).....................................................................15Иван III Васиљевич (1462-1505)......................................................................16Коришћена литература и садржај...................................................................17

Кика

151

АРАБЉАНИ

Кика

152

МУХАМЕДСТВАРАЊЕ ИСЛАМА

Мухамед, оснивач исламске вере, рођен је око 570. године у малом западноарабијском граду Меки, као Мухамед ибн (син од) Абдулах. Извори који говоре о његовом животу не постоје и сво знање о њему темељи се на причама из предања. О Мухамедовој раној младости до његовог јавног иступања и деловања мало се зна. Припадао је клану Хашим, једном од мањих кланова племена Курејш (или Корејш) које је држало власт у Меки. Корејши су чували и опслуживали паганско светилиште Кабу које се налазило у Меки. Они су се, поред тога, бавили и трговином, па су одржавали везе са околним земљама и великим делом Арабије, што им је омогућило да стекну искуство у организовању и управљању људима и материјалом.

У својој 25. години Мухамед се оженио богатом удовицом Хатиџом. Обезбедивши се на тај начин, посветио се медитацији и око 610. године почео да доживљава религиозна искуства у облику визија и звукова која су му била представљена као Божја објављења. Мухамед је прихватио визије и своју улогу Божјег гласника, те је почео да проповеда, навештава. Стога је један од његових надимака ''Ел Растул''-''Весник''. Објављења која је примио у усменом облику сакупљена су у Куран, свету књигу муслимана.

Мухамед је творац најмлађе монотеистичке религије. Учио је да су људи беспомоћни пред Богом и да треба да се покоре његовој вољи. Стога се то његово учење назива ИСЛАМ (покорност), а следбеници, односно верници-МУСЛИМАНИ (покорни). Како би добио што више присталица, Мухамед је Бога поистоветио са Алахом, предисламским божанством чији је култ био широко распрострањен у Арабији. Своје прве следбенике Мухамед је нашао у ближој околини. Први верник била је његова жена Хатиџа.

Међутим, род Омајада племена Курејш (чувари Кабе) страховао је од губитка моћи и богатства због настанка и ширења нове религије, па је тако дошло до сукоба са Мухамедом. Он се 622. године преселио у град Јатриб или Јасриб, северно од Меке, који се отада назива Медина (од арапског ''медина ал наби''- ''Пророков град''). Година 622. назива се још и ''година хиџре'' (''пресељења'') и узима се за прву годину у исламском рачунању времена. Од ње муслимани и дан данас рачунају време. Мухамед и његови следбеници су се пресељењем у Медину преобразили у моћну верско-политичку заједницу, која је представљала заметак исламске државе -КАЛИФАТА. Мухамед је у Медини, поред духовног, био и световни поглавар. До измирења са родом Омајада је дошло 628. године- Мека је примила ислам, а Мухамед ју је признао за центар ходочашћа, задржавши Кабу као свето место. Године 631. арапска племена су се ујединила под исламом, али је Мухамед следеће године (632) умро.

Кика

153

АРАБЉАНСКА ЕКСПАНЗИЈАЕПОХА ПРАВОВЕРНИХ КАЛИФА

Мухамеда је наследио Абу Бекр, који је кратко владао (632-634). Њега је наследио Омар (634-644). Под овом двојицом калифа (наследника) завршено је уједињење Арабије и започета је арабљанска експанзија. Постигнути су први успеси у борби са Византијом и остацима персијске државе Сасанида, на чији рачун се и шири власт Калифата.

Арабљани су прво 636. године потукли византијску војску у бици на Јармуку, након чега су постали господари Сирије. Две године касније (638) освојили су Јерусалим, а 640. Цезареју. Исте те године су први пут напали Египат, који су освојили 645. године. У међувремену су освојили Иран и продрли у Месопотамију.

По освајању Египта, кренули су са даљим напредовањем на запад Африке. Године 697. освојили су Картагински егзархат, последње и најјаче упориште византијске власти у Северној Африци. Покорили су берберска племена којима су наметнули ислам и 711. године прешли Гибралтарски мореуз те упали у Шпанију. Ту су уништили краљевину Визигота и заузели скоро цело Пиринејско полуострво. Њихово даље надирање кроз Западну Европу зауставио је франачки мајордом Карло Мартел, који их је поразио у бици код Поатјеа (732). Његови наследници Пипин Мали и Карло Велики успели су да их задрже иза Пиринеја.

Још раније, од 674. до 678. године Арабљани су опседали Цариград, али нису успели да га заузму. Поново су га опсели 717. године, али је византијски цар Лав III (717-741) успео да се одбрани. Он им је 740. године нанео тежак пораз у бици код Акроинона. Након тога је у Арабљанском калифату дошло до унутрашњих немира и кризе, којим је обустављена даља експанзија.

Рат је постао главно занимање Арабљана, у циљу освајања нових територија и стицања плена, као и добијања данка од покореног становништва. Успут је текло, додуше споро, и ширење ислама. Покорено становништво је било дужно да плаћа земљишни порез- ХАРАЧ и лични порез- ЏИЗИЈУ. Арабљани су били изузети од плаћања пореза (што је једна од главних карактеристика владавине династије Омејада) и предузели су мере да се не стопе са покореним становништвом и растворе у његовој маси.

Кика

154

ОМАЈАДИ

Омајади су арабљанска династија која је владала Калифатом од 661. до 750. године. Њихова владавина је уследила након ''епохе правоверних калифа'' (632-661), а њихов оснивач је Муавија, ''неимар арапског царства'' (661-680). Он је у грађанском рату (656-661) поразио калифу Алија и након тога утемељио своју династију, чиме је установио принцип наследности Калифата. Муавија је био способан владар. Наставио је арабљанску експанзију обновивши сукобе са Византијом, изградио је флоту, укинуо племенске поделе у војсци и успоставио верску толеранцију. Створио је јаку државу са добро организованом администрацијом. За своје седиште је изабрао град Дамаск у Сирији, који ће остати престоница Калифата све док абасидске калифе не буду изградили Багдад.

За династију Омајада је карактеристично: фаворизовање арапских муслимана (тј. оних муслимана који припадају искључиво арапском етникуму), припадност Пророковом (тј. Мухамедовом) роду и столовање у Сирији. Ове одлике омајадске династије ће се изразити тек касније, када је буде сменила династија Абасида (750-1258).

Омајади су много градили и много освајали. Муавијин наследник Абд ел Малик (685-705) саградио је величанствену џамију у Јерусалиму (тзв. ''Купола на стени''). Његов син Ел Валид (705-715) наставио је градитељску традицију и подизао је џамије, болнице, школе, домове за сиромашне итд. За време Омајада Арабљани су упали у Средњу Азију, дошли у контакт са Монголима, Кином и Индијом. Упали су у Африку и покорили Бербере, а у два наврата (674. и 717.) опседали су Цариград.

Након вишедеценијског периода цветања, Омајадски калифат запада у кризу за време калифе Хешама (724-743). Византијски цар Лав III (717-741) нанео је Арабљанима тежак пораз код Акроинона. Омајаде су почеле да губе базу у народу, али и у аристократији која је, навикнута на удобан и раскалашан седелачки живот, била потпуно дегенерисана и незаинтересована за даља освајања и ширење Калифата.

Највећу и најјачу опозицију Омајадима представљали су ШИИТИ, религиозна фанатична секта коју су основали следбеници Алија, калифе ког је родоначелник Омајада Муавија поразио у грађанском рату. Они су изазивали сталне немире и окупљали око себе слојеве незадовољне омајадском владавином. У таквој ситуацији се јавља род Абасида, који прихвата шиите и идентификује се са њима, а истовремено наглашава своје сродство са Мухамедом које је јаче од омајадског. Абасиди врло брзо стичу велики број присталица, нарочито у Персији и међу немуслиманским становништвом. Године 747. избија велики устанак против Омајада, који се завршава 750. њиховим збацивањем и доласком Абасида на власт.

Кика

155

АБАСИДИ

Абасиди су арапска династија која је 750. године збацила Омајаде и преузела власт у Калифату. Њен родоначелник био је Абу ел Абас (750-754). Сви њени чланови су били директни потомци пророка Мухамеда. Мухамедов стриц се звао Ал Абас, а његов праунук Али је први полагао право на Калифат. За време Абасида остварена су велика достигнућа у књижевности, философији, науци, уметности, архитектури и музици, али су ширење различитих верских праваца, одвајање појединих народа и настанак самосталних династија ослабили стварну власт калифе, остављајући му само улогу духовног поглавара.

По доласку на власт, Абасиди су преместили престоницу у месопотамски град Куфу. Они ће тамо потпасти под јак персијски утицај. Арабљани ће под Абасидима изгубити свој повлашћени положај и почети да се мешају са неарапским муслиманима. Тиме ће абасидска држава добити ''неомуслимански карактер''. Персијски утицај, седиште у Месопотамији (прво у Куфи, а касније у Багдаду) и губљење повлашћеног положаја Арабљана су основне карактеристике владавине Абасида.

Абу ел Абас је тежио да калифату да религијски карактер, што је било у сагласности са захтевима шиита који су га довели на власт. Међутим, Абасиди нису били признати у свим деловима Калифата- Шпанија, северна Африка, Оман, Хорезам су се осамосталили под локалним династијама.

Абу Џафар (754-775) са надимком ''Ал Мансур'' (''Богом обдарени победник'') био је стварни творац абасидске моћи. Између 762. и 766. године он је на реци Тигар саградио нову престоницу Калифата- Багдад. Под његовим унуком Харуном ал Рашидом (786-809) Абасидски калифат је достигао свој највећи успон. Његови синови Ал Емин и Ал Ма(ј)мун су повели борбу за наследство, након чега почињу унутрашње борбе и немири. Свуда се осамостаљују локалне династије. Калифат је 945. године потпао под власт Бувејхида, ратничке дружине из Персије, и абасидска династија је изгубила сваки политички значај.

Године 1055. турски поглавица Тогрул бег је са својим Селџуцима освојио Багдад. Све до 1258. Калифат ће признавати врховну власт Селџука, када ће Багдад пасти у руке Монгола. Тиме је Абасидски калифат нестао, а муслимански свет је на неко време остао без свог, макар номиналног господара. Арабљабске традиције и уопште традиције Калифата ће се најдуже одржати у Египтуи под Мамелуцима. До обнове установе Калифата ће доћи под Турцима Османлијама- сваки султан ће носити титулу калифа. Такво стање ће потрајати све до 1922. године, када Кемал Ататурк (први турски председник) буде дао титулу калифе Абд ул Меџиду. Абд ул Меџид је био последњи калифа (а није био султан). После његове смрти (1924) више не постоји установа калифата.

Кика

156

АРАБЉАНИ У СЕВЕРНОЈ АФРИЦИ

Арабљани су освајање северне Африке започели у VII веку пре н. е. Године 645. су освојили Египат, а до краја века су срушили Картагински егзархат (697) који је био под влашћу Византије. Покоривши берберска племена на западу Африке, Арабљани су прешли у Шпанију (711) године.

Међутим, када су Абасиди сменили Омајаде, власт Багдадског калифата у Африци полако почиње да опада, као уосталом и у другим земљама. Свуда почињу да се осамостаљују локалне династије. Године 758. осамосталио се Мароко под Идрисом ибн Абдулахом. 800. године отцепио се Тунис под Ибрахимом ибн ел Аглабом. Аглабиди су владали Тунисом до 909. године. Пљачкали су обале Италије, Француске и Корзике, а од 807. године почиње систематско освајање Сицилије, које је окончано тек 902. освајањем Сиракузе и Таормине. Осим Сицилије, Аглабиди су нападали и поседе у Јадранском мору. 841. напали су Бари, а 846. Рим. Након опсаде Рима папа Лав IV је подигао зидине око града. Године 866. напали су Дубровник, Будву и Котор, а 869. заузели су Малту. Византијски цар Василије II и немачки цар Лудвиг II су 871. године истерали Арапе из Барија, а 880. Византинци су заузели Тарент. Власт Аглабида у Тунису је 909. године је пропала под ударцима Фатимида.

Године 868. од Багдадског калифата се осамосталио гувернер Сирије и Египта Ахмед ибн Тулум, који се сместио у Акри. Он се бринуо за одржавање иригационих система. Његов двор је доживео процват под његовим сином и наследником Хумаревејом. Власт Тулумида је трајала до 905. године, када су Сирија и Египат опет дошли под власт Багдадског калифата.

Године 935. египатски гувернер Мухамед ибн Тугџ звани ''Икшид'' се поново осамосталио, припојивши Египту Сирију, Палестину и Хеџас. Том полунезависном државом Икшидиди су владали до 968. године, када су их покорили Хамдамиди.

Оснивач Хамдамида био је Хасан Али, звани Сеиф уд Девле. Он је обновио ратове против Византије средином Х века, али није имао успеха у борби против византијских војсковођа Нићифора Фоке и Јована Цимискија. Хамдамиди су се крајем Џ века покорили Фатимидима.

Државу Фатимида је 909. године основао Сеид ибн Хусеин, који је за себе тврдио да је потомак Алија и Фатиме. Он је уз подршку шиита срушио власт Аглабида. Године 914. проширио је своју власт на Египат заузећем Александрије. Ал Џавхар, војсковођа другог фатимидског калифе Ал Каима преотео је од Икшидида Хеџас и Египат 969. године и у делти Нила основао нову престоницу Фатимида- Каиро. Заузео је и део Сирије. Фатимидски калифат је свој врхунац достигао за време Ал-Азиза (975-996). Под његовим наследницима почиње опадање Фатимидског

Кика

157

калифата. Узрок пропасти је унајмљивање странаца- Бербера, Турака и Персијанаца у војску.

На крајњем западу Африке у XI и XII веку оформљене су берберске династије Алморавида и Алмохада. Алморавиди су се развили из верске секте. Основали су град Маракеш (1062) и проширили власт до Алжира. На позив шпанских муслимана дошли су у Шпанију, потукли тамошње хришћане (1086), потиснули Абасиде, а око 1110. завладали готово целом муслимаском Шпанијом. Алморавиди су владали од 1056. до 1147. године.

Алмохади постоје од 1130. године. Њихов оснивач је Мухамед ибн Тумерт. Они су збацили Алморавиде и завладали северном Африком и Шпанијом. Њихова власт је трајала до 1269. године.

Кика

158

РЕКОНКВИСТА

16. јула 711. године арапски војсковођа Тарик прелази из Африке у Шпанију (по њему је место тог преласка добило име ''Џебел-ал Тарик'' или Гибралтар, што у преводу значи ''Тарикова стена''). Он је у бици код Херез дела Фронтере потукао војску последњег визиготског краља Родерика (Родрига). Након те битке, Арабљанима су отпор пружили утврђени градови, али је до 713. године заузето готово цело Пиринејско полуострво. У прилог Арапима је ишла подељеност становништва Шпаније (антагонизам староседелаца и Визигота) и савез са насилно покрштеним Јеврејима.

Године 718. долази до првог јачег отпора Арапима. Визиготски племић Пелахо (Пелагије), који је за себе тврдио да је изданак последњих визиготских владара, успео је да са својом војничком дружином порази једну чету Арапа код пећине Ковадонга. Тај догађај се узима за почетак поновног освајања Шпаније од стране хришћана, које се назива РЕКОНКВИСТA (reconquista). Реконквиста ће трајати скоро 800 година, кроз читав Средњи век. Биће окончана тек 1492. године, напорима ''католичких краљева'' Фердинанда Арагонског и Изабеле Кастиљске, који су успели да сруше последње муслиманско упориште у Шпанији- Гранаду. Током реконквисте ће настати и афирмисати се многе легенде које су и данас актуелне у шпанској историји- о Пелаху, о светом Јакову (Сантјагу), о Сиду Кампеадору итд.

Арапска држава у Шпанији ће доживети свој процват средином VIII века, када Абасиди протерују Омајаде из Багдадског калифата. Абдул Рахман (I), који је припадао Омајадама, долази у Шпанију и ту наставља династију Омајада која ће владати од 755. до 1038. године. За своју престоницу је изабрао Кордову, која је тако конкурисала Багдаду за водеће место у исламском свету. Абдул Рахман I се међутим задовољио титулом емира (поглавара). Године 778. одбио је напад Карла Великог и после тога учврстио своју власт у Шпанији.

Међутим, већ под његовим наследницима долази до опадања у емирату. Свуда се осамостаљују локалне династије, а влада стална опасност од хришћана, касније и Нормана. Абдул Рахман III (912-961) је успео да поврати изгубљене покрајине и оснажи моћ Кордове. 929. године он је узео титулу калифе. Ту су почеци Кордовског калифата, који је доживео кратак полет крајем X и почетком XI века под Ал-Мансуром. Недуго после његове смрти изумире и омајадска династија, па се Кордовски калифат распада на низ мањих држава- ТАИФА. Најзначајнија од њих је Севиља, којом су управљали Абадиди. У Кордови су се учврстили најпре Џалвариди (1031-1068), затим Муставиди (1068-1095), па Алморавиди (1095-1147). Са Алморавидима почиње епоха берберске доминације у Шпанији. Њих ће заменити Алмохади (1147-1268), који ће повратити калифат.

Кика

159

Реконквиста је текла из правца Астурије на северу и Шпанске марке коју је основао Карло Велики са седиштем у Барселони. То су биле покретачке области Реконквисте и из њих ће се касније развити Леон, Кастиља, Арагон и Каталонија. Уједињењем Арагона и Каталоније (1137), стварањем краљевине Португалије (1143) и уједињењем Леона и Кастиље (1230), на Пиринејском полуострву су створене три јаке хришћанске државе које ће временом успети да протерају Арапе из Шпаније. Највећа победа коју су снаге реконквисте извојевале је она у бици код Лас Навас де Толосе 1212. године. Највећи удео у реконквисти имала је уједно и највећа држава на Пиринејском полуострву- Кастиља.

КАБА- арапски: дословно ''коцка''; кућа Алахова, централно светилиште ислама, здање у облику коцке дугачко око 11м, широко око 10м, високо око 17м, саграђено од блокова меканског гранита. Каба стоји у средишту отворене џамије у Меки, Масџид ал ахрама. Она представља киблу, специфичну тачку према којој се муслимани окрећу у својим дневним молитвама. Каба је средиште света за муслимане. Она је пупак земље, прво што је Алах створио и почетна тачка стварања. Средишњи предмет обожавања у Каби је ''црни камен'', вероватно метеорит.

МАМЕЛУЦИ- немуслимани заробљени и преведени у ислам; у XIII веку у Египту су били султанова гарда, а затим су се уздигли до велике моћи и од пропасти Ејубида (1250) владали Египтом до 1517. године када су Египат освојили Турци. Коначно су уништени почетком XIX века.

ПЕТ СТУБОВА ИСЛАМА- основне дужности муслимана: 1) вера у Алаха као јединог бога и Мухамеда као његовог последњег пророка; 2) молитва пет пута дневно; 3) рамазански пост; 4) милосрђе (зекат); 5) ходочашће у Меку, једном у току живота. Свему овоме се може додати и тежња за ширењем ислама, као и свети рат- џихад- против неверника.

Кика

160

АРАБЉАНИ-КАЛИФАТ

Мухамед (622-632)

ЕПОХА ПРАВОВЕРНИХ КАЛИФА (632-661)

Абу Бекр (632-634)Омар (634-644)Осман (644-656)

Али (656-661)

ОМАЈАДИ(661-750)

Муавија (661-680)Језид (680-683)

Мерван (683-685)Абд ел Малик (685-705)

Ел Валид (705-715)Сулејман (715-717)

Абд ел Азиз (717-720)Језид II (720-724)Хешам (724-743)

Ел Валид II (743-744)Језид III (744)Ибрахим (744)

Мерван II (744-750)

АБАСИДИ(750-1258)

Абул Абас (750-754)Ал Мансур (754-775)Ал Махди (775-785)Ал Хади (785-786)

Харун ал Рашид (786-809)Ал Амин (809-813)

Ал Мамун (813-833)Ал Мутасим (833-842)

Ал Ватик (842-847)Ал Мутавакил (847-861)Ал Мунтасир (861 - 862)

Ал Мустаин (862-866)Ал Мутаз(866-869)

Кика

161

Ал Мухтади (869-870)Ал Мутамид (870 - 892)Ал Мутадид (892-902)

Ал Муктафи (902 - 908)Ал Муктадир (908-932)

Ал Кахир (932-934)Ар Ради (934-940)

Ал Мутаки (940-944)Ал Мустакфи (944-946)

Ал Мути (946-974)Ат Таи (974-991)

Ал Кадир (991-1031)Ал Каим (1031-1075)

Ал Муктади (1075-1094)Ал Мустазир (1094-1118)

Ал Мустаршид (1118-1135)Ар Рашид (1135-1136)

Ал Муктафи (1136-1160)Ал Мустанџид (1160-1170)

Ал Мустади (1170-1180)Ан Насир (1180-1225)Аз Захир (1225-1226)

Ал Мустансир (1226-1242)Ал Мустасим (1242-1258)

Кика

162

APPENDIX

Кика

163

К А Л М А Р С К А У Н И Ј А

Под Калмарском унијом се подразумева заједница трију скандинавских краљевина-Данске, Норвешке и Шведске. Творац ове заједнице била је кћерка данског краља Валдемара IV и жена норвешког краља Хакона VI Маргарита. Она је после смрти свог оца постигла да за данског краља буде изабран њен малолетни син Олаф, који је 1380. године наследио и норвешки престо. Маргарита је као регенткиња владала обема државама све док Олаф није умро 1387. године, па је она постала краљица. Користећи се унутрашњим нередима у Шведској, она је 1389. године добила и шведску круну. Када се тако нашла на челу три велике и моћне европске државе, Маргарита је тежила да их чврсто уједини, обезбеди их својој династији и у исто време створи политичку превласт Данске у тој заједници. Она је постигла да њен рођак Ерик од Помераније буде изабран за краља Данске, Норвешке и Шведске. Ерик је свечано крунисан 1397. године на скупу духовне и световне аристократије све три краљевине у Калмару. Услови под којима су се три земље ујединиле нису били формално утврђени, али је Калмарска унија у целости доносила користи само Данској.

Маргарита је и даље владала земљама Калмарске уније све до своје смрти (1412). Тежила је да потчини феудалце и својим најближим људима издашно је делила феуде и епископска места, како у Данској, тако и у Шведској и Норвешкој.

После Маргаритине смрти, политика данских краљева у Шведској је почела да изазива дубоко незадовољство. Године 1434. тамо је избио устанак против данске власти. Следеће године (1435) је објављено да је Ерик збачен. Ускоро после тога је данска аристократија протерала Ерика. Без обзира на неколико покушаја да се обнови Калмарска унија, она је фактички престала да постоји (до њеног формалног укидања је дошло тек 1523. године). Шведском је управљала домаћа аристократија, док је Норвешка и даље остала под влашћу данских краљева. Унија Данске и Норвешке ће трајати све до 1814. године.

Кика

164

У Ј Е Д И Њ Е Њ Е П О Љ С К Е И Л И Т В А Н И Ј Е

У XIV веку је угарски краљ Лајош I Велики (1342-1382) постао и краљ Пољске, када је 1370. године умро Казимир III. Његовом смрћу је угашена династија Пјастовића, која је владала Пољском од њених почетака. Када је и Лајош умро 1382. године, прво је наступио период међувлашћа (1382-1384), да би на престо била доведена Лајошева кћи Јадвига. Панови (тј. властела) су натерали Јадвигу да се уда за литванског кнеза Јагела (1386). Захваљујући том браку, Пољска и Литванија биле су уједињене персоналном унијом. Та унија је била доста слаба, јер је Литванија тежила да очува своју самосталност, али је ипак довела до знатног јачања пољске државе.

Главни циљ уније био је борба са тевтонским витешким редом, који је представљао подједнаку опасност за обе државе. Литванију и Пољску су непрестано угрожавали и Татари, који су нарочито опустошили Галицију (Црвену Русију). То је натерало панове да ојачају своју колонизацију и на том простору створе феудалне поседе који су имали да послуже као војна заштита Пољске од татарских упада.

Литвански кнез Јагело је постао пољски краљ под именом Владислав II (1386-1434).Он је потврдио све слободе пановима и шљахти (ситном племству) и поделио им низ привилегија. Његов најважнији задатак међутим била је борба са Тевтонцима. Године 1410. дошло је до одлучне битке између војске реда и уједињених снага Пољске и Литваније код Таненберга (Гринвалда). Ова битка је завршена потпуним поразом Тевтонског реда. Знатан део немачких витезова је побијен, међу њима и Велики мајстор реда Улрих Јининген. Следеће године (1411) склопљен је мир који је за Ред био веома тежак. Тевтонци су морали да учине низ територијалних уступака и да плате контрибуцију. Победа код Гринвалда је ванредно подигла политички и међународни углед Пољске и Литваније. Јагело (тј. Владислав II) се појавио у улози претендента на чешки престо, после смрти краља те земље Вацлава.

Иако су између Пољске и Литваније с времена на време избијали сукоби око територија, унија ових двеју земаља је трајала све до 1572. године, када је изумрла династија Јагелонаца.

Кика

165

К Р С Т А Ш К И Р А Т О В И

Под крсташким ратовима се подразумева читав низ ратова који су вођени од XI до XII века, са различитим поводима и различитим циљевима. Временом је појам ''крсташки рат'' мењао своје значење- у почетку је означавао свети рат против муслимана у Светој земљи (Палестини и Сирији) и на Леванту (источном Средоземљу), да би се касније то значење проширило на борбу против ''шизматика'', отпадника (ту се у првом реду мисли на Византију), јеретичких секти и паганских, непокрштених народа. Укупно је вођено осам крсташких ратова.

Први крсташки рат (1096-1099)

Први крсташки рат пада у сам крај XI века, када Турци Селџуци надиру из унутрашњости Азије према Западу. Византијско царство није било у стању да им се супротстави и они са лакоћом освајају византијске територије и заузимају Свете градове у Палестини (Јерусалим, Назарет, Витлејем). Папа Урбан II је на чувеном Клермонском сабору 1095. године позвао хришћанско племство Европе да престане са међусобним сукобима и окрене своје мачеве против муслимана, неверника, како би се ослободили свети градови. Папином позиву су се одазвали угледни европски племићи- Рајмунд Тулуски, Роберт Фландријски, Роберт Нормандијски, Готфрид Бујонски, Боемунд од Тарента и његов нећак Танкред. Крсташком походу су се на располагање ставили Пиза и Ђенова- моћне италијанске поморске републике које су виделе свој трговачки интерес на Истоку. Пре самог похода ратничког племства, у Први крсташки рат је кренула маса сељака, сиротиње и обичног света, који је у целом том походу видео згодну шансу да стекне богатство или поседе на Оријенту. Вође овог ''народног крсташког похода'' били су Петар Пустињак из Амијена и ситни витез Валтер Гоља. Народни поход је стигао у Цариград одакле се пребацио у Малу Азију, али су га већ у првом контакту Турци сатрли. Крајем 1096. године на Исток су кренули и одреди феудалаца, боље организовани, наоружанији и дисциплинованији. Они су се окупили у византијској престоници, а затим прешли у Малу Азију. Ту су освојили Никеју (26. јун 1097), потукли Селџуке у бици код Дорилеја (1. април 1098), освојили Антиохију (3. јун 1098) и на крају, Јерусалим (15. јун 1099). Тиме је окончан Први крсташки рат. На новоосвојеним територијама формиране су крсташке државе- Јерусалимска краљевина, кнежевина Антиохија и грофовије Едеса и Триполи. У ове земље крсташи су пренели феудални систем какав је владао у Западној Европи. Да би се крсташке државе браниле од муслиманских напада, формирани су витешки редови- Темплари, Јовановци и Тевтонци.

Кика

166

Други крсташки рат (1147)

Повод за други крсташки рат био је пад Едеске грофовије, која је штитила крсташке државе са североистока (1144). Други крсташки рат је отпочео 1147. године и у њему су учешћа узели немачки цар Конрад II и француски краљ Луј VII. Овај поход међутим није дао никакве резултате и два владара су се неславно вратила у Европу.

Трећи крсташки рат (1189)

Уоши Трећег крсташког рата, на Истоку су се десиле значајне промене у оквиру муслиманског света. Египат, део Сирије и део Месопотамије су се ујединили у моћну државу на челу са султаном Саладином (Салах-ал-Дин). Он је себи поставио за циљ да истисне крсташе из Сирије и Палестине. Он их је 1187. године поразио на Тиберијадском језеру и заузео градове Акру, Јафу, Сидон, Бејрут, Аскалон и Јерусалим. Пад Јерусалима (1187) био је повод за Трећи крсташки рат. У њему су учешћа узели немачки цар Фридрих I Барбароса, француски краљ Филип II Август и енглески краљ Ричард Лавље Срце. Међутим, ни Трећи крсташки рат није дао резултата. Фридрих I Барбароса се удавио у реци Оронт у Сирији, након чега се део немачке војске вратио у Европу, а део је страдао у Сирији од епидемије. Филип IIАвгуст и Ричард Лавље Срце су се непрекидно свађали, па се на крају француски краљ вратио кући. Ричард је још неко време ратовао са Саладином и добио неке безначајне територијалне уступке. При повратку у Енглеску освојио је од Византије острво Кипар и ту основао Кипарску краљевину, која је постојала 250 година. Јерусалим је остао неосвојен.

Четврти крсташки рат (1204)

Чувени папа Иноћентије III је од почетка свог понтификата (1198-1216) планирао један крсташки рат са циљем да уздигне значај цркве и учврсти утицај папства. Крсташи су намеравали да задају ударац главној држави Истока- Египту, који је владао Јерусалимом. Немајући новца ни флоте да се пребаце у Египат, они су се обратили за помоћ Венецији. Лукави млетачки дужд Енрико Дандоло је успео да преусмери крсташки поход- он је убедио италијанске и француске ритере да одустану од напада на Египат и помогну Венецији да основи град Задар на далматинској обали. Иако је Задар био католички, под влашћу угарског краља и заштитом папе, крсташи су га освојили 1202. године и предали Венецији. Затим је Енрико Дандоло предложио крсташима нов подухват. Наиме, у Задру се крсташима за помоћ обратио Алексије Анђео, син збаченог византијског цара Исака II Анђела, и понудио им огромне новчане своте да му помогну у враћању његовог оца на престо. Крсташи су на то пристали и кренули пут Византије, где су заиста вратили на власт Исака II. Како међутим нису били исплаћени, у марту 1204. Млечани и

Кика

167

крсташи су одлучили да освоје византијску престоницу. Они су испред цариградских зидина склопили детаљан уговор о деоби Византије и о стварању Латинског царства у Цариграду, који је пао 13. априла 1204. године.

Енрико Дандоло је у освајању Цариграда видео изванредну прилику за успостављање млетачког монопола на Леванту. Крсташи су потпуно напустили план ратног похода на Египат. После освајања Цариграда, које је било праћено страховитим пљачкањима и разарањима, они су на тлу срушеног Византијског царства они су основали ново, Латинско царство. За првог цара Латинског царства изабран је Балдуин Фландријски. Поред Латинског царства, крсташи су основали још и Солунску краљевину, кнежевину Ахају на Пелопонезу и војводство Атину. Од остатака Византије које крсташи нису освојили формиране су три државе-Трапезунтско царство, Никејско царство и Епирска деспотовина. Никејски цар Михаило Палеолог је 1261. године успео да заузме Цариград, сруши Латинско и обнови Византијско царство. Престо у Цариграду је заузела династија Палеолога. Али, обновљено Византијско царство представљало је само сенку некадашње моћи и богатства. Оно се никада није могло опоравити од удараца које му је задао Четврти крсташки рат.

Каснији крсташки ратови нису готово ништа променили у постојећем стању. Од XIII века пропаганда за крсташке ратове није више наилазила на онакав одзив какав је имала раније.

Пети крсташки рат (1217)

У Петом крсташком рату су учествовали угарски краљ Андрија II и аустријски војвода Леополд Бабенберг. Овај рат је у почетку био управљен према Сирији, али се затим пребацио у Египат. Крсташи су ту успели да заузму важан трговачки град Дамијету, али унутрашњи раздори и неспособна команда довели су потом до војних неуспеха који су их приморали да напусте Египат (1221).

Шести крсташки рат (1229)

Шести крсташки рат водио је немачки цар Фридрих II. Он се прво дуго скањивао да крене у рат, а када је то заиста и учинио, постигао је више него било који други крсташ- повратио је Јерусалим и низ других места у Палестини. Он је то постигао више захваљујући дипломатији него оружју и својим познанствима и добрим односима са муслиманским владарима. Он је и сам, по свом начину живота и обичајима, био више муслиман него хришћанин. Како је био у сталном сукобу са папом Иноћентијем IV (који га је у више наврата екскомуницирао), папа је забранио овај рат. То међутим није имало никаквог значаја, јер су се ускоро међу хришћанима у Јерусалиму поново јавили сукоби, што је довело до тога да су муслимани поново завладали градом, овог пута дефинитивно.

Кика

168

Седми крсташки рат (1248-1254)

На челу Седмог крсташког рата био је француски краљ Луј IX Свети. Поход је био усмерен против Египта. После неколико делимичних успеха завршио се војном катастрофом, услед које је у ропство пао и сам краљ, касније ослобођен уз велики откуп.

Осми крсташки рат (1270)

Луј IX је био и на челу Осмог, последњег крсташког рата. Пошто није било много заинтересованих за поход, он је морао да унајмљује витезове. У почетку су крсташи кренули против туниског султана. Међу њима је у Тунису избила куга, која је покосила један део крсташа, па и самог Луја IX. Преживели су се вратили у Европу.

Након тога, папе су позивале хришћанске владаре у нове крсташке ратове и убирале новац у ту сврху, али више није дошло ни до једног похода. Не добијајући помоћ са Запада, крсташке колоније у Светој земљи се нису могле одржати. Египатски султани су заузимали град за градом. Године 1268. заузета је Антиохија, 1289. Триполи, а 1291. Акра, последње крсташко упориште на Истоку. Тако је окончано латинско присуство на Оријенту.

Крсташи су се одржали једино у Кипарској краљевини. Главна кипарска лука Фамагуста била је једно време најважнија трговачка тачка у источном Средоземљу. Краљ Кипра је носио титулу јерусалимског краља. У XV веку острво је припојено млетачким поседима.