ODGOVORI ZA UVOD

1. Шта су историјски извори?

Istorijski izvori čine osnovu istorijske nauke. Oni su ostaci prošlosti koje istoričari koriste, obrađuju,

proučavaju i tumače kako bi spoznali istoriju. Obuhvataju svaku vrstu dokaza koje su ljudi u prošlosti

ostavili svojom delatnošću. Istorijski izvori predstavljaju vezu između prošlosti i istoričara. Do koje

mere će deo prošlosti postati predmet istraživanja zavisi od pristupačnosti istorijskih dokaza. Istoričari

proučavaju izvore i izvode dokaze. Istorijske izvore predstavljaju određena svedočanstva, svedoci

nekih dogadjaja i dokazi.

2. Шта је хеуристика?

Heruistika je pronalaženje i prikupljanje sve relativne literature i svih izvora. Iz literature, iz kritičkog

aparata prikupljaju se podaci o objavljenim i neobjavljenim izvorima za određenu temu istraživanja.

Prikupljanje podrazumeva pravljenje beleški iz literature i izvora (zabeležavamo autore, imena

radova, stavovi, citati, brojevi stranica…) Odlazi se u biblioteke ili arhive radi prikupljanja potrebne

građe.

3. Које су основне врсте историјских извора?

Pisani izvori- najbrojniji i najvredniji; materijalni izvori- arhitektura, oružje, oruđe, novac, pečati;

usmeni izvori- nacionalna tradicija (usmena), lična svedočanstva (intervjuisanje svedoka); audio-

vizuelni izvori.

4. Које су две основне врсте писаних извора и по чему се међусобно разликују?

Dokumenta (npr. zakoni, akta, povelje, testamenti...) i narativni izvori (anali, hronike, biografije,

žitija...). Narativni izvori često imaju književnu vrednost i zadovoljstvo ih je čitati, imaju gotovu

hronologiju i predstavljaju povezanu sliku događaja. Autor često ubacuje dozu subjektivnosti što je

negativna strana narativnih izvora. U narativnim izvorima postoji posrednik izmedju dokumenta i

vesti koje nosi document (odnosno autor). Za razliku od njih, dokumenta su izvori nastali iz pravnih,

poslovnih i društvenih odnosa i smatraju se izvorima prvog reda.

5. Навести најмање четири различите врста извора.

Narativni, memoari, zvanična dokumenta, novine, književna dela, službena dela, audio-vizuelni

izvori, ikonografski, usmeni izvori...

6. Шта су примарни, шта секундарни извори?

Primarni ili „pravi“ izvori predstavljaju savremeni dokaz o događaju ili zamisli na koju se odnose.

Sekundarni izvori predstavljaju sve što su istoričari pisali o prošlosti.

7. 8,9.Шта је основни циљ спољашње, а шта унутрашње критике извора?

a) Spoljašnja kritika (kritika teksta) analizira originalnost i autentičnost izvora. Prilikom spoljašnje

kritike uzimaju se u obzir formalni elementi u koje spadaju pismo, pisaći materijal, jezik, stil... U

novije vreme u spoljašnju analizu spada i hemijska analiza (mošti despota Stefana Lazarevića,

utvrđeno je da su u manastiru Resavi kako je Konstantin Filozof zapisao). Sprovodi se istovremeno i

naizmenično sa unutrašnjoj kritikom.

b) Unutrašnja kritika analizira sadržaj izvora, verodostojnost, utvrđuje vreme, mesto i autora izvora,

jezik, žanr, publiku, uticaje... Putem unutrašnje kritike utvrđujemo i da li je autor mogao i želeo da

ikaže istinu. Određujemo duha vremena iz koga potiče izvor (značajno je da li je srednjovekovni

hrišćanski spis, renesansni spis…) Da li postoji pristrasnost kod pisca, strah i pritisak ili simpatija i

antipatija. Sprovodi se istovremeno i naizmenično sa spoljašnjom kritikom.

ODGOVORI ZA UVOD

10. Која основна начела се примењују приликом поређења два или више (међусобно

независних) извора?

11. Шта су помоћне историјске науке? Навести најмање пет.

Pomoćne istorijske nauke predstavljau grupu naučnih disciplina koje se koriste prilikom analize

izvora, u postupku njihove kritičke provere. U pomoćne istorijske nauke spadaju: paleografija,

epigrafika, sigilografija, numizmatika, hronologija, metrologija, heraldika, genealogija, diplomatika,

istorijska geografija...

12. Навести укратко предмет проучавања сваке од наведених помоћних историјских наука:

*Paleografija- proučava stara pisma (oblik slova, skraćenice, materijal);

*Diplomatika- proučava izvore nastale iz poslovnih ili pravnih odnosa (povelje, akta, zakoni);

*Hronologija- proučava različite sisteme merenja i obeležavanja vremena kroz istoriju;

*Filigranologija – filigrani su vodeni znakovi (zaštitni znakovi fabrike koja je proizvela papire) koji

se vide samo kada se dokument okrene prema svetlu. Proučavanjem ovih znakova može se približno

odrediti vreme nastanka dokumenta i da li je on falsifikat ili ne;

* Heraldika- proučava vizuelne reprezentacije i značenje grbova;

*Sigilografija- proučava pečate (namenu, vrstu, sastav);

*Numizmatika- proučava novac (sastav, izgled, prostiranje);

*Epigrafika- proučavanje pisma na tvrdim materijalima, kamenu, metalu ili drvetu;

*Metrologija- proučava sisteme merenja i njihovih promena preračunavanjem u moderne sisteme

mera.

13. Шта је традиција изворног документа (текста)?

Утврдити да ли је изворни текст оригинал, препис, прерада, фалсификат.

14. Шта је фалсификат, а шта интерполација?

Фалсификат је у потпуности нетачан историјски извор (утврђено је да није оно зашта се

представља). Интерполација је каснија допуна оригиналног текста (оно што је касније

дописано).

15. Како се назива изворни текст сачуван у облику у ком је и настао?

Originalan izvor.

16. Како се назива изворни текст за који је утврђено да није оно за шта се сам представља?

Falsifikat

17. Како се назива изворни текст чији се подаци сматрају истинитим, без обзира на то у ком је

облику сачуван?

Kopija ili prepis

ODGOVORI ZA UVOD 18. Шта историчар покушава да одреди уколико не постоји могућност да се утврди тачан датум

настанка извора или неког догађаја?

Proučava formalne elemente, pismo, pisaći materijal, filigrane, razmatra podatke iz sadržaja.

19. Како се на латинском називају параметри хронолошког оквира и шта они значе?

TERMINUS POST QUEM– vreme posle kog je izvor morao nastati i TERMINUS ANTE QUEM–

vreme pre koga je izvor morao nastati.

20. Главни представници и основне одлике школе француских аналиста.

Француски аналисти: Лисјен Лефевр, Марк Блок, Фернан Бродел; залагали су се за интердисциплинарни метод, користили се достигнућима осталих друштвених наука

(економија, социологија, социјална психологија, географија), разгранали су историју.

21. Главни представници и основне одлике истори(ци)зма. Леополд фон Ранке и Томас Карлајл. Историцисти су сматрали да је свако доба аутономно, т., историју треба реконструисати онакву каква је заиста била. Догађаје треба сагледати очима

савременика, без личних погледа на свет.

22. Шта је периодизација историје?

Periodizacija predstavlja podelu istorijskog vremena na preiode (pojedine kulture ih shvataju kao posebna doba). Periodizacija može da označava i sredstvo kojim se istoričari služe kako bi lakše proučavali manje vremenske celine. (pr. periodizacija svetske istorije: Praistorija – Stari vek – Srednji

vek – Novi vek – Savremeno doba)

23. Шта је расправа, шта монографија, а шта синтеза?

*Rasprava je osnovna i metodološki najvažnija forma pismenog izlaganja rezultata naučnih

istraživanja. Ona obrađuje neko određeno pitanje ili izlaže zbivanje kraćeg perioda. Ima za cilj da

nešto dokaže, opovrgne. Rasprava predstavlja tekuću, aktuelnu naučnu produkciju.

*Monografija ima za cilj da temu kojoj je posvećena prikaže zaokruženo, celovito i u vezi sa svim

pojavama koje za temu imaju značaj. Složenija je od rasprave (a i značajnija). Kao cilj ima da saopšti

rezultate istraživanja. Podeljena je na poglavlja, a da time ne remeti celinu. Može da bude posvećena

nekom problemu, nekoj ličnosti, oblasti ili periodu.

*Sinteza je takođe monografija, ali ima za cilj da predstavi sva znanja iz jednog šireg naučnog

područja. Sinteze su često univerzitetski udžbenici (npr. Istorija srpskog naroda 1-10, Beograd).

24. Шта је библиографија? Навести бар три врсте библиографија.

Bibliografija predstavlja popis knjiga po određenom sistemu (npr. korišćeni izvori i literatura koji se

navode na kraju neke monografije). Deli se na: tekuću, retrospektivnu i analitičku.

25. Које су две најважније врсте установа у којима се чувају подаци значајни за историјска

истраживања? Која је основна разлика између њих?

Arhivi i biblioteke. U arhivima se čuvaju dokumenti ili spisi sačinjeni za vreme života neke osobe ili

rada određene organizacije. Arhivska građa se sastoji od akta, povelja i dokumenta. Dok se u

bibliotekama čuvaju zbirke knjiga.

ODGOVORI ZA UVOD

26. Херодот.

Rodjen je u Halikarnasu,u M.A. Doridi, opisao grcko persijske ratoveod 499. do 478. Sa skretanjem

sa teme.Pre svega etnograf.Dosta putova.Prijatelj sa Perikleom...

27. Тукидид

Napisao Peloponeske ratove do 411.

28. Хронологија

Помоћна историјска наука која се бави различитим системима рачунања времена код

различитих народа, и претварањем у апсолутну хронологију.

29. Рачунање времена и календари код старих народа?

*Egipatski kalendar- Egipatska godina je imala 365 dana, a poslednjih pet dana u godini, Egipćani su

slavili, stoga što su verovali da su tada rođeni bogovi. Godina je bila podeljena na tri doba od po četiri

meseca (periode su određivali po poljoprivrednim aktivnostima – doba poplava, setve i suše). Za

početak kalendarske godine su uzimali pojavu zvezde Sirijus (sredina jula kada Nil počinje da plavi

dolinu). Godine su računali u odnosu na stupanje vladara na presto.

*Vavilonski kalendar- Koristili su lunarni kalendar, iako im je bio poznat i solarni (365 dana).

Godinu su podelili na 12 meseci, a nedelju na sedam dana. Asirci su računali godine po službama

limu činovnika, eponimi magistrata (a ta godina bi počinjala uvek 1. aprila).

*Rimski kalendar- Ustanovio ga je Romul, a reformisao Numa Pompilije. U početku su imali lunarni

kalendar (tri važna datuma na osnovu kojih su računali sve ostalo Kalendae – prvi dan u mesecu;

Nonae – peti ili sedmi dan; Idus – 13. ili 15. dan). Dani su se računali unazad, odbrojavanje do nekog

ključnog datuma (pridie (dan uoči)- dan pre kalende, none ili ide). Romul je godinu podelio na 10

meseci, a Numa Pompilije je dodao još dva meseca (januar i februar). Dan je trajao od izlaska do

zalaska sunca, stoga je dužina dana varirala od godišnjeg doba. Svaki dan bio je podeljen na 12 sati, a

dužina sata menjala se zavisno od dužine dana.

30.Историја у Средњем веку?

Била је под утицајем Цркве.

31. Леополд Ранке и историја као наука?

Историја доноси суд о прошлости, и треба да подучава садашњост за добробит будућих

генерација. Циљ његовог дела је да покаже како је заиста било.

32. Позитивизам у историографији.

Позитивисти су хтели да историју приближе природним наукама у смислу прецизности. Огист

Конт – Правила позитивизма; Хенри Томас Бакл – Историја цивилизације у Енглеској; Иполит

Тен – пише о филозофима у Француској; Нума Дени Фистел де Куланж – Антички град.

33. Марксистичка историографија.

Марксисти су историју гледали као непрестани сукоб класа чији је циљ бескласно друштво и

владавина комунизма. Писали су историје радничких класа. Енгелс – Стање радничке класе у

Енглеској; Маркс – 18. Бример Луја Бонапарте; М.Н. Проковски – 7 година пролетерске

диктатуре.

ODGOVORI ZA UVOD

34. Структурализам.

Структурализам је научни приступ који се темељи на проучавању структура – организованих

низова јединица са релативно стабилним односима.

35. Студије рода?

Академски, обично интердисциплинарни приступ анализи положаја жена и родних односа, као

и родне димензије у свим осталим дисциплинама. Данас подразумева и проучавање историје

ЛГБТ популације.

36. Усмена историја?

Usmeni izvori se dela na uspomene i na predanja. Predstavljaju mogućnost uživljavanja u period o

kome se govori i predstavljaju dopunu pisanoj građi. Usmeni izvori u mnogome zavise od pamćenja, a

ono se treniralo i vežbalo posebnim tehnikama. Na njih veoma utiču raspoloženje, osećanja, stavovi i

ubeđenja. Prisutna je idealizacija sadašnjosti ili prošlosti. Prilikom ispitivanja osobe, ne smemo

nagoveštavati nikakve naše stavove kako ih to ne bi navodilo da promene priču. Ilijada, srpske

narodne pesme, Ramajana su dela koja su preneta usmenim putem.

37. Постмодернизам, постструктурализам и плуурализам.

Постмодернизам, постструктурализам и плурализам – нека Вас не буне три термина. За

Вас је то иста прича и своди се на на то да су историцизам и историјска објашњења

бесмислице, јер нити језиком може да се искаже реалност, нити постоје два иста

поимања реалности. 'Историја се не пише, она се измишља'. Баве се (као и ми на

вежбама) мудром критиком граница и могућности историјског сазнања, али (за разлику

од нас) одлазе у крајност

38. Шта је то историјска литература? Разлика између извора и литературе?

Историјска литература – дела научника у којима они тумаче прошлост помоћу историјских

извора. Извори су „сведоци“ догађаја, они једини описују тај догађај.

39. Структура историјске монографије?

Структура: садржај, увод, централни део(подељен на поглавља, поређана хронолошки, или

тематски), закључак, апендикс, индекс.

40. Историјски чланак, монографија, синтеза, приказ?

(u pitanju 23. piše šta je članak tj. rasprava, monografija i sinteza) Prikaz je vrsta istoriografskog rada

u čijem centru nisu rezultati istraživanja naučnog rada, već ocena i viđenje od strane drugih naučnika.

Ukratko prikazuje delo i akcenat je na sadržini. Objavljuje se u stručnim časopisima.

41. Која су према Тошу два значења речи „историја“?

Istorija može da označava ono što se zaista dogodilo i predstavu prošlosti u delu istoričara.

42. Дефиниција историје као „бескрајног дијалога“ према Едварду Кару?

ODGOVORI ZA UVOD Да бисмо сазнали о садашњости у светлу прошлости, занчи да о прошлости сазнајемо у светлу

садашњости. Улога историје је да унапреди дубље разумевање прошлости и садашњости преко

њиховог међуодноса.

43. Историјски ревизионизам (случај Ирвинг)?

Дејвид Ирвинг је порицао холокауст, и због тога доспео на суд. Установљено је да је

пренебрегао установљене истраживачке методе и манипулисао доказима зарад својих

политичких предрасуда.

44. Историјска свест (према Тошу)?

Odlika istorijske svesti jeste razlika između pamćenja, bilo pojedinačnog ili kolektivnog, i

sistematskog pristupa prošlosti. Istorijska svest može da bude i pojam koji označava svakog pojedinca

kao istoričara iz razloga što svi zavisimo od iskustva, a ne od nagona, i stoga nismo sposobni da

živimo bez svesti o ličnoj prošlosti.

45. Друштвено памћење?

Društveno pamćenje učestvuje u stvaranju identiteta zajednice. Potrebno je za jednu zajednicu da

postoji zajednično tumačenje dogadjaja i doživljenog koji su tokom vremena uticali na nju (odnosno

zajedničko tumačenje porekla grupe). Društvenim grupama potrebni su i podaci o prethodnim

iskustvima. Način delovanja društvenog pamćenja najočigledniji je u društvima koja se ne mogu

pozvati na pisane podatke (npr. Afrika pre kolonijalnih osvajanja ili nepismene zajednice unutar

pismene “elite”- evropsko seljaštvo pre modernog doba). Društveno pamćenje je i dalje sredstvo za

održavanje politički aktivnog identiteta.

46. Мит о настанку?

Представља израз друштвеног памћења. Обично је идеализован приказ приче о настанку неког

народа (нације, државе, града...). Може се рећи да је полузванична верзија о настанку, и као

таква, не мора бити у потпуности нетачна.

47. Шта је то „историјска радионица“?

Istorijka radionica je bila zajednički istraživački poduhvat jedne skupine “levo” nastrojenih istoričara

(Rafael Semjuel je predvodnik). Imala ja za cilj da podstakne istraživanje i rasprave u oblasti istorije

radničke klase i žena.

48. Шта је то „аутономија прошлости“?

Autonomija prošlosti jeste osnovna teorija istoricista. Ono predstavlja uverenje da je svako doba

nezavisno. Jedinstvena obnova ljudskog duha, sa sopstvenom kulturom i vrednostima iz svog

određenog doba. Istoričari treba da se trude da shvate svako doba pod njegovim uslovima ne

namećući svoje vrednosti i prioritete (iz svog doba).

49. Ранкеова дефиниција задатка историчара?

Основни задатак историчара је да пронађе разлоге људских поступака тако што ће се уживети

у њих, посматрати свет њиховим очима и просуђивати њиховим мерилима.

50. Ко је био Томас Карлајл?

ODGOVORI ZA UVOD Томас Карлајл (1795-1881) је био популаран, мада оспораван викторијански писац, аутор дуге

и живописне приче о Француској револуцији. Био је најватренији подржавалац историјске

реконструкције.

51. Плагијат.

Plagijat je pojam za književnu krađu, prepisivanje tuđih dela i smatra se kršenjem autorskih prava

(npr. doslovno prepisivanje tuđih reči ili navođenje tuđih misli kao svojih).

52. Традиција и уживљавање?

Поштовање традиције се некад меша са осећањем за историју, зато што укључује љубав према

прошлости (најславнијем делу) и жељу да се та оданост продужи. У очима традиционалиста,

прошлост је идеализована, и лако је уживети се у њу. Традиционалисти следе пут који су им

преци утрли. Убеђени су да чин из прошлости представља непобитан узор за оно што треба

чинити у садашњости. То би значило да не постоји појам напретка и промене.

53. Анахронизам?

Anahronizam je istorijska netačnost. Činioci jednog razdoblja (sadašnjeg istoričara) ubačeni su u neko

ranije doba (npr. savremeni jezik u istorijskom filmu).

54. Шта је то „контекст“, а шта „другост“?

Kontekst predmeta istraživanja predstavlja njegove hronološke granice i okruženje iz kog on ne sme

biti izvađen kako bismo ga što bolje razumeli u njegovom vremenu, prostoru, sa kulturom i

verovanjima. Drugost predstavlja različito vreme, kulturu, vrednosti, prioritete u prošlosti u odnosu na

sadašnjost.

55. Историјски процес, историјски континуум?

Istorijski proces predstavlja odnos između događaja u vremenu, a oni zajedno posmatrani imaju vreći

značaj nego kada ih sagledamo odvojeno. Pojam kontinuuma jeste ono na čemu istorijska svest (svest

o prošlosti) počiva, a to je da je naš svet proizvod istorije.

56. Шта је то традиција? Традиција vs. историја?

Tradicija je ubeđenje da je čin iz prošlosti nepobitan uzor za ono što treba činiti u sadašnjosti.

Tradiciju obeležava ljubav prema prošlosti i stoga postoji želja da se ona produži. U tradiciji ima

veoma malo istorije. Sledeti put koji su preci postavili zastupljen je i značajan u zajednicama koje

nikada nisu doživele promenu (za njih nema razlike između sadašnjosti i prošlosti). Tradicija

opovrgava istoriju boreći se protiv kulturnih i društevih promena koje su postignute tokom dugog niza

prošlih događaja. Istorija je običaje iz prošlosti prevazišla dok ih tradicija produžava (pr. nacionalizma

kao proizvoda poštovanja tradicije).

57. Шта је то есенцијализам?

Есенцијализам се односи на суштину једног народа или нације. Ствара моћно осећање

јединственог идентитета, али није добро за историју.

58. Херберт Батерфилд?

ODGOVORI ZA UVOD Историчар са Кембриџа, специјалиста за 18. век. Његова анализа текста „ Виговско тумачење

историје“ је била уперена против „виговских“ историчара, који су историју посматрали као

напредак, а претходна доба као заостала.

59. Непристрасност. Питер Берк о непристрасности.

Питер Берк, друштвени историчар, је изјавио да себе сматра социјалистом и историчарем, али

да није историчар социјалиста. Тиме је хтео да каже да се бави ставрном сложеношћу

историјских података, а не пуким драматизирањем, и свођењем на „нас“ и „њих“.

60. Шта су: стереотип, мит, контекст и дискурс.

Stereotip je, odnosno predstavlja mišljenje pojedinca o određenoj osobi, događaju, objektu. Obično je

stereotip pogrešno mišljenje pojedinca, koji u to čvrsto veruje, uprkos dokazima koji su mu izneseni.

Mit je priča sa elementima nadrealnog, stvorena da bi se objasnile neke pojave ili događaji. Kontekst

predmeta istraživanja predstavlja njegove hronološke, geografske i civilizacijske okvire iz kojih on ne

sme biti izvađen, ako želimo u potpunosti da ga razumemo. Diskurs je skup razmišljanja, ideja,

pojmova o pojedinom događaju, grupi, temi, koji se može izraziti preko jezika.

61. Шта су то мемоари? Критика мемоара?

Memoari su popisi činjenica i mišljena. Obično se objavljuju nakon autorove smrti iz razloga što ga

sadržaj može dovesti u nepogodan položaj. Najpoznatiji autor memoara je Sen-Simon koji je pisao o

Versaju za vreme Luja XIV i Luja XV. Kritika memoara…

62. Објављивање извора. Како се објављују извори?

U XIX veku porasla je politička svest o neophodnosti čuvanja građe nacionalne istorije i ljudi su

postali svesni vrednosti istorijskih podataka. Uzor za početak objavljivanja izvora postala je

Monumenta Germaniae Historica čije je izdavanje započeto 1826. godine, a šezdesetih godina je

najveći deo srednjovekovne nemačke istorije bio objavljen. Godine 1858. u Britaniji je počela da

izlazi slična serija Svitak . Ljudi koji su počeli da objavljuju ove izvore imali su nameru da objave sve

postojeće primarne izvore. Pošto je bilo previše izvora čak i kada bi se zaustavili samo na

srednjevekovnim, počeli su sa objavljivanjem kalendara, odnosno sažetaka spisa.

63. Критички апарат?

Критички апарат одваја научни од ненаучног текста. Представља стручно и јасно дефинисање

текста (позивање на изворе и литературу, као и објашњење појма). Обично је у облику

фусноте.

64. Херуистика?

Исто што и хеуристика.

65. Писање историје. Структура писаног научног исказа?

Историјске текстове одликује велики број књижевних облика. Три основне технике писања

историје су описи, нарације и анализе и могу се комбиновати на много начина. Структура:

садржај, увод, централни део(подељен на поглавља, поређана хронолошки, или тематски),

закључак, апендикс, индекс.

66. Шта је то хроника?

ODGOVORI ZA UVOD Хронике су врсте наративних извора. Догађаји су изложени хронолошки, по годинама. Развиле

су се из хронолошких таблица и спискова званичника. Оснивач је Евсевије из Цезареје.

67. Шта је датовање?

Datovanje je tačno odredjivanje vremena nastanka nekog izvora.

68. Научна периодика?

Научна периодика се бави издавањем научних часописа.

69. Установе чији је задатак проучавање историје у Србији.

Arhiv Jugoslavije, Arhiv Beograda, SANU (Srpska akademija nauka i umetnosti), javne obrazovne

ustanove (osnovne i srednje skole, fakultet), muzeji (istorijiski, vojni).

70. Архиви и архивско истраживање (шта су фонд, лични фонд, грађа, реверс, регистар,

каталог, где се налазе архиви смештени у Београду)?

Архиви су установе које чувају, сређују и стављају на располагање архивску грађу. Фонд је

скуп свих докумената насталих током рада 1 установе или одељења; лични фонд је фонд који

архиву уступа нека истакнута личност; архивска грађа је сав материјал који се чува у архиву;

реверс је признаница која се попуњује када се тражи неки спис у архиву; регистар пружа

податке о садржају појединих фондова; каталог садржи списак архивских фондова. Државни

архив Србије, Архив Југославије, Архив града Београда.

71. Дневници као историјски извор?

Dnevnici otkrivaju ličnost autora i njegovo mišljenje. Dnevnici su počeli da se vode u XVI veku i

postali su uobičajena književna akta među obrazovanim ljudima, posebno u Engleskoj. Pisac

dnevnika se za razliku od hroničara i analitičara podjednako bavi ličnim odgovorom i spoljašnjim

dogadjajem. Poznati su dnevnici Gledstona (1825. do 1896. je pisao dnevnik o dnevnim obavezama,

ali ima u njemu i politickih opaski tog vremena) i Hjua Daltona (političar, laburista). Istoričarima koji

se bave proučavanjem politike XX veka izuzetno su bitan izvor dnevnici.

72. Шта је то „Крај историје“?

Prema Fukujami- Ne da je istorija završena u smislu da više neće biti ratova, zločina ili nepravdi, već

slično Hegelu, da su mogućnosti daljeg istorijskog usavršavanja uma i slobode principijelno

iscrpljene, da duhovna asimilacija koja prati proces izgradnje liberalne demokratije pruža jedan

univerzalni okvir unutar koga se mora kretati svaki budući pokušaj da se liberalno društvo dalje

usavršava.

73. Временска дистанца (научна и архивска)?

Arhivska vremenska distanca je vremenski period koji mora da prodje, da bi se odredjena dokumenta

“otvorila” za javnost. Arhivska vremenska distanca može da traje 10, 20, 50 godina, u zavistnosti

kako koja država odredi to zakonom. U Srbiji vremenska distanca je 30 godina.

74. Шта је то „прозографија“ а шта „намиризам“?

Прозографија је широк приступ проучавању институција. Намиризам подразумева нов приступ

политичкој историји преко детаљног проучавања докумената.

75. Ко су псеудоисторичари или „новоромантичари“ у Србији?

ODGOVORI ZA UVOD

Јован И. Деретић, Олга Луковић Пјановић, Борислав Влајић-Земљанички, Драшко Шћекић,

Добросав Јевђевић.

76. Приступи архивској грађи (шта је „тотална историја“)?

Тотална историја подразумева свеобухватно бављење неком историјском темом. Приступ

документацији у архивима је релативно лак. Документи се претражују помоћу сигнатуре.

Радник у архиву из депоа доноси тражени документ истраживачу, који га после враћа

неоштећеног. Истраживач је дужан да архиву уступи 1 примерак књиге коју је писао на основу

грађе.

77. Анализа извора? (утврђивање аутентичности, датовање, читање, контекстуализација)

Primarni izvori ne nude gotove odgovore, a ponekad i nisu ono što nagoveštavaju, mogu biti

prikriveni nepoznatom i starinskom formom koju istoričar može otkriti putem analize (kako je, kada i

zašto nastao neki izvor). Rankeovo najvažnije postignuće jeste uvođenje kritičkog pristupa izvorima.

Spoljnom kritikom se naziva utvrđivanje verodostojnosti nekog izvora i to je prvi korak prilikom

analize istog. Istorijski falsifikati takođe mogu reći mnogo o društvu iz kojeg su potekli (npr.

Konstantinova darovnica, dokument iz VIII veka kojim su papa Silvester I i njegovi naslednici dobili

svetovnu vlast nad Italijom). Prvo pitanje jeste da li dokument može da se prati do osobe gde bi

trebalo da je nastao, zatim da li je dokument u skladu sa več poznatim činjenicama. Filološkim i

hemijskim analizama takođe može da se utvrdi falsifikat. Zatim sledi unutrašnja kritika, koja

podrazumeva tumačenje sadržaja teksta. Za unutrašnju kritiku istoričar mora odlično da poznaje jezik

i istorijski kontekst, takođe treba da vodimo računa da se starim rečima ne daje savremeno značenje.

Da bismo utvrdili da li je neki dokument pouzdan jedino može da nam pomogne poznavanje

istorijskog konteksta ili eventualno ljudske prirode.

78. Поузданост извора?

Утврђује се спољашњом и унутрашњом критиком. Поуздан је онај извор који је савремен

догађају који описује, који је непристрасан и нетенденциозан.

79. Шта је „Оријентализам“?

У 18. веку, европски научници су били живо заинтересовани за историју и културу Оријента

(од Египта до Јапана). У књизи „Оријентализам“, Едвард Саид, стручњак за књижевност тврди

да је ово израз европског осећања надмоћности над мистериозним и романтичним Истоком.

80. Рани модернисти?

Стручњаци који се баве раздобљем од ренесансе до Француске и индустријске револуције.

81. Политичка историја?

Politička istorija se obično određuje kao proučavanje svih vidova prošlosti koji se tiču formalnih

ustrojstava moći u društvu. Politička istorija se bavi institucionalnim organizacijama države,

nadmetanjima političkih stranaka nad državom, politikom koju država sprovodi i odnosima među

državama. Ostale grane istorijske nauke razvile su se iz nje kao trajni dodaci u poslednjih sto godina.

82. Волтер као историчар?

ODGOVORI ZA UVOD

Волтерова историјска дела се баве читавом облашћу културе и друштва. Писао је студије о

Лују XIV и шведском краљу Карлу XII, као и трактат о Њутновој физици. Деловао је у доба

просвећености када је било више склоности ка филозофском истраживању.

83. Биографија?

Биографија је опис живота неке личности од стране другог писца. Најзанимљивији су били

животи државника. Ретко када су писане у потпуности непристрасне биографије.

84. Економска историја.

Ekonomska istorija obuhvata sve što se tiče privrednog života u istoriji- proizvodnja, razmena i

potrošnja dobara. Priznata je kao specijalnost, a na mnogim univerzitetima, posebno u Americ i

ekonomska istorija se proučava sa ekonomijom. Akcenat i pažnja istoričara usmerena je na Britaniju

kada se u pitanju ekonomska istorija, stoga što je ona prva zemlja koja je prošla kroz industrijsku

revoluciju.

85. Шта су структуре?

Организовани низови јединица са релативно стабилним односима.

86. Историја културе?

Istoriju kulture predstavlja proučavanje, odnosno istraživanje kulture i odnos ljudi u okviru jednog

plemena, zajednice, države. Kultura se ogleda u načinu odevanja, običajima, međuljudskim odnosima.

87. Историја приватног живота?

Istorija privatnog zivota je istorija odredjene uže porodice, posmatrajući porodične odnose između

ukućana, poštovanja, pravila. Na osnovu privatnog života se određuje npr. da li je određeno pleme,

zajednica ili država patrijarhalno ili matrijarhalno opredeljena. Način ishrane…

88. Шта је друштвена историја?

Prvo je postojala istorija društvenih problema (npr. siromaštvo), ali istoričari se ne bave ljudima koji

su konkretno pogođeni ovim, već uticajem problema na celo društvo, odnosno kako je ono patilo.

Proučavali su reformatorske procese dobrotvornih ustanova, a zatim od sredine XIX veka i ulogu

države u društvenim pitanjima. Jedno vreme je društvena istorija bila istorija svakodnevnog života u

kući, na radnom mestu ili u neposrednoj zajednici.

89. Историја „одоздо“?

Istorija odozdo predstavlja istoriju radne snage- sasvim odsutni iz političke istorije, a u ekonomskoj

istoriji poznati kao potrošači ili radna snaga. U Britaniji u XIX veku ovu vrstu društvene nauke pišu

istoričari simpatizeri radničkog pokreta. Razvija se pod uticajem marksizma. Cilj je bio da se

britanskom radničkom pokretu obezbedi skupni istorijski identitet. Novi naziv istorije rada (zbog želje

radničke klase za sopstvenim svetom u ograničenom dejstvu)- istorija odozdo ili narodna istorija.

Najznačajniji ogranak istorije industrijskog pokreta.

90. Историја рода?

Istorija roda predstavlja istraživanje, odnosno izučavanje običaja celog jednog roda (za to je najbolje

uzeti rodove iz Rimskog doba da bi se doslo do tačnog odgovora i shvatanja pitanja).

91. Историјска синтеза?

92. Студија случаја и историјска синтеза?

ODGOVORI ZA UVOD

Студија случаја је метод проистекао из психоанализе, и представља темељно и свестрано

истраживање историје појединца.

93. Историјски узроци и последице?

Istorijsko pisanje oslanja se na petpostavku da su određeni dogadjaji povezani sa onim što se ranije

dogodilo, sa savremenim tokovima u drugim oblastima i sa onim što je usledilo- oni se shvataju kao

deo istorijskog procesa. Istoričar smatra da su posebno važni događaji koji se unatrag gledano

pojavljuju kao deo tekućeg niza. Pitanje uzroka i posledica je bilo u središtu najvažnijih istorijskih

rasprava.

94. Прикривени узроци и дугорочне последице историје?

Ispod pojavne istorije izrečenih namera nalazi se skrivena istorija procesa kojih savremenici nisu do

kraja bili svesni (demografske promene, promene ekonomske strukture). Istoričari pošto mogu da

posmatraju drutvo u pokretu kroz vreme, mogu da uoče dugoročne posledice nekih događaja (zakon iz

1833. godine jeste posledica slabih prihoda od trgovine robovima sa Kariba i prelaz na industrijsku

ekonomiju u Britaniji). Poput uzroka, posledice ne mogu naprosto da se pročitaju iz iskazanih motiva

aktera, iz prostog razloga što između namere i ishoda često upletu prikriveni ili strukturni činioci.

95. Ален Џ. П. Тејлор?

Ален Џ. П. Тејлор (1906-1990) - приповедни историчар, постао је познат захваљујући својим

текстовима у популарним новинама и предавањима на телевизији. Због његове популарности

и намерно изазовних анализа разгневили су се историчари који нису били спремни да

историјско објашњење излажу у облику приче. Рекао је да иза Првог светског рата не стоје

неки дубоки узроци.

96. Ко је Фернан Бродел

Фернан Бродел (1902-1985) – истакнути француски историчар и водећи представник Школе

Анала (уз Лисјена Лефевра). Његов опус је концентрисан на 3 кључне теме: Медитеран (дело:

Медитеран и медитерански свет у доба Филипа II), Цивилизација и капитализам, Француски

идентитет (није стигао да заврши). Имао је велике организаторске способности. Оформио је

велики број научника, ширећи утицај методе Школе Анала. Нарочиту пажњу је посвећивао

разматрањима појава које су дугог историјског трајања и које често неприметно утичу на

живот друштва током великог броја генерација.

97. Ко је Јован Рајич?

Јован Рајић (1726-1801) – био је историчар, писац и педагог. Био је најчувенији српски теолог,

и борио се против унијаћења Срба у Угарској. Значајно му је историјско дело Историја разних

славенских народов, наипаче Болгар, Хорватов и Сербов. То је био први велики и озбиљан

покушај да се прошлост Јужних Словена прикаже у целини и упоредо са историјом околних

народа. Његова Историја почиње ранијом судбином Словена, ослањао се на писана документа

и критичка разматрања. Обилато се служио Хроником Ђорђа Бранковића, Даниловим

Животима, и неким страним историчарима. У његовој Историји нема правог научног метода,

ODGOVORI ZA UVOD али ипак представља напредак у развитку српске историографије. У спеву Бој змаја с орлови,

алегоријски је описао рат Аустрије и Русије против Турске 1788-1791.

98. Ко је Стојан Новаковић?

Стојан Новаковић (1842-1915) – био је политичар, премијер, дипломата, филолог, историчар,

председник Српске краљевске академије, управник Народне библиотеке Србије, а бавио се и

превођењем. Прикупљао је и објављивао информације о књигама објављеним на српском или

хрватском језику, а такође и на страним језицима, које се тичу Словена. Сакупљену грађу

објавио је у књизи Српска библиографија за нову књижевност 1741 -1867. Била је то прва

библиографија код нас. Био је први председник Српске књижевне задруге. Приредио је и

штампао Душанов законик. Дела: Срби и Турци у 14. и 15. веку,Устанак на дахије 1804.,

Двадесет година уставне политике у Србији 1883 -1903.

99. Ко је Вук Караџић?

Вук Стефановић Караџић (1787-1864) – филолог, реформатор српског језика, сакупљач

народних умотворина, писац првог српског речника. Поред рада не реформи језика и

сакупљања народних умотворина, бавио се и историографским радом. Сакупио је обиман

материјал о догађајима до 1814., од чега је издао само један део, Правитељствујушчи совјет

сербски. Описао је владавину Милоша Обреновића (Милош Обреновић књаз Сербији). Написао

је неколико историјских монографија о вођама Првог српског устанка (Хајдук Вељко, Петар

Добрњац, Хаџи Рувим). Дао је материјал Ранкеу за Српску револуцију.

100. Ко је Константин Јиречек?

Константин Јиречек (1854-1918) – чешки историчар, посветио се изучавању прошлости

балканских народа, нарочито Срба. Доста је проучавао дубровачки архив, а затим је отишао у

Бугарску. Делом Историја Срба заокружио је свој научни рад. Ова књига се састоји из 2 тома.

Први прати догађаје до 1371., а други до 1537. (незавршен). Овим делом је допринео победи

критичке школе у српској историографији. Због издавача је морао да се ограничи на политичку

историју. Паралелно са Историјом Срба писао је и дело Држава и друштво у средњовековној

Србији, које такође није успео да заврши.

101. Ко је Слободан Јовановић?

Слободан Јовановић (1869-1958) – српски правник, историчар, књижевник и политичар,

председник Владе у изгнанству, професор Београдског Универзитета, председник Српске

краљевске академије, декан Правног факултета, шеф Пресбироа за време Првог светског рата.

Објавио је сабрана дела у 17 томова. У социјалистичкој Југославији дела му нису штампана.

Рехабилитован је тек 2007. Најзанчајнија дела: Друга влада Милоша и Михаила, Уставно право

Краљевине СХС, Влада Милана Обреновића .

ODGOVORI ZA UVOD

102. Ко је Георгије Острогорски?

Георгије Острогорски (1902-1976) – један од највећих византолога двадесетог века. Године

1933. доселио се у Југославију, где на Филозофском факултету предаје Историју Византије.

Основао је Византолошки институт САНУ, који је захваљујући њему постао важна

институција светске византологије. Написао је Историју Византије.

103. Ко је Радован Самарџић?

Радован Самарџић (1922-1994) – српски историчар и академик САНУ. Годину дана се

усавршавао код Фернана Бродела. Бавио се историјом Средоземља од 16. до 19. века. Доста је

проучавао Дубровник (дело: Велики век Дубровника). Бавио се и Османским царством у 16. и

17. столећу (трилогија: Мехмед Соколовић, Сулејман и Рокселана, Осман). Показао је велико

интересовање за прошлост Београда, Србије и Срба. Објављивао је и архивску грађу.До

пензионисања је остао шеф Катедре за општу историју новог века.

104. Ко је Бранко Петрановић?

Бранко Петрановић (1927-1994) – предавао је историју Југославије и бавио се изучавањем

најновије историје југословенских народа. Његов приступ значајно је утицао на новије

генерације истраживача југословенске историје. Објавио је велики број радова на ову тему.

Написао је Историју Југославије 1918-1978.

105. Планирање времена за учење?

106. Припрема испита по Беглиновој?

107. Како се учи? (напамет, асоцијативно, уз понављања...)

108. Програм истраживачког рада према Беглиновој?

109. Мотивација?

110. Релаксација и концентрација?

111. Како хватати белешке на предавању (три методе)?

112. Како активирати меморију? Мнемотехнике.

113. Како писати текст?

114. Консултације са ментором?

115. Како објаснити термин у писаном раду?

116. Изградња аргументације?

Naučni rad, osim ličnog stava zahteva da on bude dokazan argumentima koji potvrđujunašu hipotezu i

nameću logičan zaključak. Argumentacija ne podrazumeva samo predstavu jednog stava, već i analizu

i diskusiju o suprotnom mišljenu. Argumentacija predstavlja neku vrstu lanca gde svaki argument

predstavlja jednu kariku neophodnu za izgradnju skladnog niza. Za izgradnju argumenta neophodno je

baziranje na dokazima, upotreba primera, ali ne kao dokaza. Takođe, citiranje mišljenja nije

argument, neophodna je preciznost.

117. Научна дебата?

ODGOVORI ZA UVOD Debata jeste sukobljavanje ljudi sa različitim mišljenjem koji dobrom argumentacijom pokušavaju da

nadjačaju jedan drugoga i da dokažu da su upravo oni ti koji su u pravu.

118. Начин поређења?

Poređenje može biti deo argumentacije ili predmeta istraživanja (tekst, predmet…) Pre početka

poređenja treba utvrditi njegovu namenu (cilj), zatim sličnosti, razlike između dve stvari koje

poredimo i kakve one (sličnosti i razlike) imaju važnosti za postizanje našeg cilja.

119. Сређивање написаног текста?

120. Шта је рецензија? Kriticka ocena dela, pre nego sto se ono objavi.

121. Цитирање.

Kada citiramo na indirektan način, dovoljno je samo u tekstu navesti ime autora i njegovu titulu ako je

znamo. U ovim situacijama parafraziramo, koristimo se svojim rečima da iskažemo autorove misli, i

moramo im ostati verni. Za direktan način citiranje neophodno je ime autora, dela i broj stranice. U

ovom slučaju navodimo tačne reči autora pod znacima navoda. Kada citiramo, to radimo da bismo

pojasnili smisao, ilustrovali neku ideju ili je komentarisali.

2.Објасните појмове цензура и аутоцензура.

Цензура – у историографији, забрана објављивања неког дела због углавном политичких

разлога.

Аутоцензура – аутор се не усуђује да пише о некој теми, у страху да ће доживети репресалије

(углавном од стране власти).

3. Подела извора према односу на догађаје или процесе о којима говоре (извори првог и

извори другог реда).

Непристрасни и пристрасни извори, илити нетендициозни и тенденциозни.

4. Подела извора према односу према истраживачу (примарни и секундарни извори).

Савремени извори и они који су настали после неког времена.

5. Аудио-визуелни извори.

То су видео-снимци. Они су „најмлађа“ врста историјских извора. Јављају се у 20. веку. Врло су

важни за историју 20. и 21. века, мада могу бити непоздани.

6. Штампа (новине) као историјски извор.

За историчаре је штампа најважнији објављени примарни извор, из 3 разлога. Прво, новине извештавају о најутицајнијим политичким и друштвеним ставовима свог времена. Друго, извештавају о дневним догађајима. Треће, с времена на време износе резултате много подробнијих истраживања одређених питања, која превазилазе обим новинарског

извештавања.

9. Веродостојност извора.

ODGOVORI ZA UVOD Веродостојан извор може бити и копија, или чак и интерполација, док год је поуздан (није

фалсификат).

75. Постмодернизам, постструктурализам и плуурализам

Правац у друственим наукама који се јавља у 20. веку као одговор на модернизам.

87. Како објаснити термин у писаном раду, шта треба избегавати у објашњењу и дефиницији ?

Термин треба објаснити тако да читаоц разуме текст, а ако је потребно консултовати и речник. Треба избегавати контрадикторне речи, речи које имају више значења, употреба исте групе

речи у објашњењу речи нпр: слобода значи бити слободан, копирање објашњења из речника

аутора, и нејасан стил изражања.

88. Начин поређења и структурисање поређења.

Поређење може бити део аргументације или предмет истраживања. Текст треба имати делове у које улазе циљ, сличности и ралике замисли које се пореде. Избегавати поредити

неупоредиво. Пре писања текста треба утврдити намену.

89. Сређивање написаног текста (истицање водеће идеје, пасус, структура поглавља)

Истицање идеје је потребно да не би изгубили предмет из вида и да олакшамо читаоцу.Сваки део посматрати као мању целину са кратким уводом и закључком. Подсетити на предходне информације и најавити будућа разматрања ако сматрамо да је је потребно. Важно је водити

рачуна да су делови повезани.

Пасус треба разматрати само једну идеју коју истиче прва реченица а наредне је развијају, На

крају треба дати заључак и најавити следећи пасус.

Поглавља треба да имају углавном подједнаке целине написаног текста које су хронолошки повезене. Галва се почиње уводом, разматра и завршава закључком који је важан за читаоца

јер подсећа на главне тачке.

90. Шта треба да садржи увод а шта закључак ?

Увод треба да садржи констатацију и хипотезу о којима рад говори, њихово објашњење и

питања , анализу проблема, уоквиреност теме и лично искуство о теми.

Закључак треба да садржи иницијална питања или констатације текста, метод рада,

разматрање о теми као и навођење могућности наредним истраживањима.