ФАКУЛТЕТ ЗА КУЛТУРУ И МЕДИЈЕ

Естетика СЕМИНАРСКИ РАД

ТЕМА:

Платонов утицај на „Поетику“

професор студентДоц. др Давор Џалто Андријана Радукић

бр. индекса 319

Београд, октобар 2008

Платонов утицај на Поетику

Код Платона наилазимо на утилитаран поглед на песништво чега нема код

Аристотела. Поставља се питање зашто нису били заинтересовани да шире оквир

који поистовећује границе пеништва са границом наративности. Платона занима

морална садржина, Аристотелово схватње је сложеније.

О већини естетичких тема о којима расправља Аристотел, већ је расправљао

и Платон. Поетика почиње принципом поделе поезије и музике са својом поделом

врсте подражавања. Аристотелова катарза: већ је Платон у Законима прописао

музику и плес као лек за страх.1 Аристотелово учење као средство очишћења

представља у неком смислу само даљи развој Платоновог. Аристотел истиче коико

је важно за врлину научити шта човек треба да воли а шта не - Платон је рекао то

исто.

Међутим, читајући Гозбу и Федра ми учимо нешто о уметности помоћу

уметности, читајући Поетику и Политику учимо о уметности помоћу науке. Код

Платона постоји иронија, мит и интелектуални двобоји, док је код Аристотела само

брижљива хладна анализа. Међутим, разлика у спољашњој форми, само је

површинска.2

Док читамо Платона пред очима нам је проблем привидне противречности

између његове љубави према лепоти и његовог одбацивања поезије. Читајући

Аристотела, не налазимо такву противречност, и зато не осећамо жељу за

помирењем.3

1 Аристотел: Аристотелова Поетика, Репринт, Загреб, Студентски центар Свеучилишта, 19772 Цветковић, Владимир: О песничкој природи мишљења, Градина, 20043 Борисављевић, Милутин: Платонова естетика, Београд, А. Поповић,

2

До помирења је дошло делом у дугом развоју Платонове мисли, а делом у

периоду који је протекао од Платона до Аристотела. Аристотелова трезвена нарав

слична лекаревој, његово стрпљиво посвећивање детаљима, све нас то доводи на

помисао да учитељ и ученик нису имали ништа заједничко.4

Аристотел изричито повезује своје схватање порекла вештине са

одбацивањем Платонове приче о њеном пореклу од Прометеја - човек има руке,

оне су његово оруђе. Тако Аристотел одбацује оптужбу да је природа шкрта, она је

праведна и разумна. По Аристотелу вештина (техне) почиње као нагон који

подражава, човек имитира поступке природе, док код Платона уметност ниче из

борбе са природом и тежње ка божанству.5 Код Аристотела уметност завршава оно

што је природа почела.

Платон умањује функцију подражавања, Аристотел је проширује.

Подражавање, као и све друго код Аристотела, има и материју и форму; Платонова

идеја, спуштајући се преко занатлијског посла до подражавалачког, све више

сужава своју обухватност.6 Тако код Платона имамо умањивање универзалног у

уметности на границе личне визије, док је код Аристотела у уметности присутно

универзално само по себи (трагедија је названа филозофскијом и значајнијом од

историје).

Аристотел наставља Платонов рад на још једном питању (где изгледа да га

побија, а у ствари га допуњује); он тврди да песник, као психолошки тип, не долази

испод занатлија и гимнастичара (Платон), него спада у највишу класу, заједно са

филозофима и државницима. У Поетици кратко помиње личне особине потребне

песнику; он мора бити способан да добро уочава, да се уживљава у доживљаје, да

живи животом својих ликова.

4 Борисављевић, Милутин: Платонова естетика, Београд, А. Поповић, 5 Цветковић, Владимир: О песничкој природи мишљења, Градина, 20046 Цветковић, Владимир: О песничкој природи мишљења, Градина, 2004

3

Али управо та пластичност, то карактеристично за 'подражавалачки сој',

срозава људе у Платоновој оцени; то чаробњачко преузимање сваке улоге иде на

штету јединства и доследности карактера (у његовој идеалној држави један човек

игра једну улогу). За Аристотела је та савитљивост својствена песнику, и у неку

руку филозофу. Аристотел док говори о трагедији стоји под утицајем Платонове

осуде епских и драмских песника који приказују свет у коме добри често пате, а

зли успевају.

Аристотелова Поетика се мора посматрати у односу на Платоново учење,

метафизичке погледе самог Аристотела и у односу на предплатонске теорије.

Аристотел је од Платона примио схватање поезије као мимезе, а и оружје за борбу

против своје осуде трагедије: катарзу; из Платона потиче цела психолошка подлога

Аристотелове катарзе.7

Код Платона је и Аристотел наишао уверење да је за поезију битан мит.

Аристотел је модификовао значење речи мимесис, мит, катарза. И концепцију

књижевног дела као органске целине нашао је код Платона. Платон је желео да

унизи поезију, док је Аристотел желео да је брани. Сужавање поезије на приказ

радње, а свођење радње на фабулу (Аристотел). Преузима разлику између

наративног и драмског начина представљања (III књига Државе), и Платонову

трихатемију: мимезу, дијагезу и мешовити начин (нарација = дијагеза). Платону је

битан мит; он покушава да филозофским митом замени песнички. Аристотел

преузима од Платона да је за поезију битан мит, али сматра да нису сви митови

подједнако прикладни за трагедију.

Песници 'опонашају људе боље, лошије или налик нама'8 јер се

Аристотелова метода заснива на Платоновом начелу двојних обележја (бинарних

дистинкција) а касније се та трећа категорија ('налик нама') у Поетици губи из

вида.

7 Борисављевић, Милутин: Платонова естетика, Београд, А. Поповић, 8 Цветковић, Владимир: О песничкој природи мишљења, Градина, 2004

4

За Аристотела је драмско опонашање кроз дијалог при врху лествице, а

имперсонално приповедање при дну, значи обрнуто од Платона. Зато Аристотел

особито цени Хомера међу епским песницима, а трагедију сматра најсавршенијим

обликом 'безименог' миметичког умећа.

Платон у Држави уводи разлику између књижевних облика у којима говори

у своје име и оних у којима говори преко својих ликова (тј. наративних и

драмских). Три члана деоба: 1) мешовит начин где песник час приповеда, час

говори кроз ликове; 2) чиста нарација где песник само приповеда 'без промене'; 3)

драмски начин где песник никад не говори у своје име.9

По Аристотелу књижевност се развијала од чисте нарације (каквом је

Платон сматрао дитирамб) преко 'мешовитог начина' (коме је Хомер најсавршенији

представник) до драме као 'најмиметичкијег', највишег облика у коме је остварена

права природа књижевног стварања (за Платона је напротив, химничка лирика тј.

чисто наративна поезија на првом месту, док је 'миметичка' драма на последњем;

тај редослед произилази из Платонове теорије о веспитној улози песништва).

ЛИТЕРАТУРА9 Борисављевић, Милутин: Платонова естетика, Београд, А. Поповић,

5

Борисављевић, Милутин: Платонова естетика, Београд, А. Поповић,

Цветковић, Владимир: О песничкој природи мишљења, Градина, 2004

Аристотел: Аристотелова Поетика, Репринт, Загреб, Студентски центар Свеучилишта, 1977

6