SAMOPOMOĆ ZA VAŠE NERVE

Kler Vikis

Sadržaj1. Moć je u vama.......................................................................................32. Kako funkcioniše nervni sistem............................................................43. Šta je nervna bolest?.............................................................................54. Lakši oblici nervnih poremećaja...........................................................65. Kako izlečiti lakši oblik nervne bolesti...............................................126. Lečenje simptoma koji su stalno prisutni............................................137. Lečenje ponovljenih paničnih napada.................................................198. Ponovo biti svoj..................................................................................269. Nervno oboljenje izazvano nekim problemom, žalošću, krivicom ili sramotom....................................................................................................2910. Kako izlečiti nervnu bolest koja je dodatno opterećena nekim velikim problemom, tugom, osećanjem krivice ili sramote.......................3611. Problem............................................................................................3712. Tuga.................................................................................................4413. Osećanje krivice i sramote...............................................................4714. Opsesija...........................................................................................4915. Nesanica...........................................................................................5216. Zastrašujuće jutarnje raspoloženje...................................................5617. Depresija..........................................................................................5818. Gubitak samopouzdanja..................................................................6119. Teškoće u kontaktima sa drugim ljudima........................................6420. Teškoće pri povratku kući...............................................................6621. Zebnja..............................................................................................6822. Tri dobra prijatelja: zaokupljenost, smelost i religija......................7023. Šta treba, a šta se ne sme činiti........................................................7824. Za one koji se plaše buduće nervne bolesti.....................................7925. Savet porodici..................................................................................8026. Koji tipovi ličnosti su skloni nervnom slomu?................................83

1. Moć je u vama

Ukoliko doživljavate nervni slom ili su vam nervi „u rđavom stanju“, onda znajte da je ova knjiga upravo vama namenjena i stoga ću vam se direktno obraćati, kao da sedite ovde pored mene.

Na jednostavan i jasan, a ipak podroban način, pokazaću kako nervni slom nastaje i razvija se i kako može biti izlečen. UKOLIKO SE BUDETE PRIDRŽAVALI SAVETA KOJI SU OVDE PONUĐENI, SASVIM JE SIGURNO DA ĆETE SE IZLEČITI. Za to će vam trebati istrajnost i nešto odvažnosti. Možda ste primetili da nisam pominjala strpljenje. Nervno obolela osoba retko kad je strpljiva jer su oboleli nervi obično i prenadraženi nervi – i to je razlog zbog pometnje koju takva osoba oseća. Strpljivo čekanje u redu može predstavljati gotovo nepodnošljivo mučenje za takvu osobu. Međutim, postoji alternativa za strpljenje i o tome će u ovoj knjizi kasnije biti reči.

Ova knjiga nije previše zahtevna za čitaoca: ona govori o vama i vašim nervima, i stoga ćete je čitati sa zanimanjem, čak i ukoliko vam čitanje knjiga ili novina generalno može delovati kao nemoguć i neostvariv poduhvat, ili vas – ukoliko i uspete, to na kraju ostavlja u još gorem stanju nego kada ste čitanje započeli.

Koristim reč „izlečiti“. Možda će vas to začuditi pošto ukazuje na postojanje bolesti, a vi možda o sebi mislite više kao o zbunjenoj i pometenoj nego bolesnoj osobi – izgubljenoj u lavirintu puteva u kojima tražite onaj koji će vas vratiti osobi koja ste ranije bili.

Sa druge strane, možda ste toliko depresivni i iscrpljeni da ćete se spremno složiti sa tim da ste bolesni. Bez obzira na to da li sebe smatrate bolesnim ili ne, više od bilo čega drugog vi želite da ponovo budete vi. Na ulici verovatno posmatrate druge ljude i pitate se zbog čega i vi ne možete da budete kao oni. Šta je ta „strašna stvar“ koja vam se dogodila? Šta je smisao tih zastrašujućih osećanja?

Možda vas ta osećanja muče već dugo, čak i godinama. Možda ste došli u tačku kada vas to strašno mučenje tera na pomisao o samoubistvu, a možda ste tako nešto već i pokušali. Pa ipak, bez obzira na to koliko težak nervni slom ste imali, oporavak je moguć i kao i ponovno pronalaženje sreće u životu. Naglašavam – bez obzira na to u koliko teškom stanju se nalazite.

Vođstvo koje vam je potrebno nalazi se u ovoj maloj knjizi. Potrebnu istrajnost i odvažnost, uz pomoć, možete pronaći u sebi samima. Moć oporavka nalazi se u vama, potrebno je samo da vam neko pokaže put koji do njega vodi. Uveravam vas u to.

Svi mi posedujemo neslućenu snagu koja nam omogućava da postignemo ono što želimo, ukoliko se tome posvetimo. Vi niste izuzetak. Možete to ostvariti ukoliko se na to odlučite, bez obzira na to koliko haotično sami sebi u ovom trenutku izgledali. Nemam nikakve iluzije u vezi sa vama: ne pišem ovu knjigu za one retke, hrabre ljude nego za vas, verovatno bolesna, stradalna, obična ljudska bića koja nemaju više kuraži od nas ostalih, ali – ovo je važno kao i svi drugi – imaju rezervu dubinske, neslućene snage. Moguće je da imate svest o toj snazi, ali i da, zbog stanja svojih nerava, osećate da niste u stanju da se njome koristite. Ova knjiga će vam pomoći da tu snagu pronađete i pokazaće vam kako da je oslobodite i upotrebite.

Na početku, morate steći predstavu o tome kako vaš nervni sistem funkcioniše.

2. Kako funkcioniše nervni sistem

Naš nervni sistem se sastoji iz dva glavna dela, voljnog i vegetativnog ili autonomnog nervnog sistema.

Voljni nervni sistemVNS rukovodi pokretima ekstremiteta, glave i torzoa i, kao što mu i ime kaže, možemo ga manje-više svojevoljno kontrolisati. Čine ga mozak i kičmena moždina, iz koje izlaze brojni parovi of nerava od kojih se svaki završava u mišićima kojima upravlja.

Vegetativni nervni sistem

Drugi deo nervnog sistema upravlja unutrašnjim organima – srcem, krvnim sudovima, plućima, crevima itd, čak i lučenjem pljuvačke i znojenjem. Njegov „glavni štab“ nalazi se u centru mozga i sa ostatkom organizma povezan je tananom mrežom nervnih vlakana koja se protežu sa obe strane kičmenog stuba i koja dalje svoje končaste niti pružaju sve do unutrašnjih organa. Ovaj drugi deo nervnog sistema ne nalazi se pod našom neposrednom kontrolom ali – ovo je od izuzetne važnosti za razumevanje problematike „nerava“ – reaguje na naša raspoloženja. Na primer, kada smo uplašeni naše lice bledi, zenice se šire, srce nam radi ubrzanim ritmom a dlanovi se mogu znojiti. Mi na ovaj način ne reagujemo svesno, štaviše – mi nemamo načina da zaustavimo ove reakcije osim da promenimo raspoloženje. Stoga ovaj deo nervnog sistema nazivamo nevoljnim ili autonomnim nervnim sistemom.

Sam autonomni nervni sistem se takođe sastoji iz dva dela – simpatičkog i parasimpatičkog. Od njih, simpatički je onaj koji na očigledniji način „empatiše“ sa našim raspoloženjima – otuda i njegov naziv. Aktivnost simpatičkog nervnog sistema kod životinja povećava sposobnost da se nose sa raznim opasnostima koje ih vrebaju, poput temperaturskih ekstrema, nedostatka vode ili napada neprijatelja.

Da li ste ikada videli preplašenu životinju kako stoji ukočena od straha pre nego što se da u beg? Nozdrve i zenice joj se šire, srčana radnja i disanje se ubrzavaju. Simpatički deo autonomnog nervnog sistema pripremio ju je za beg ili borbu.

Obrazac strahaI ljudi, kada su uplašeni, reaguju na potpuno isti način. Strah počinje u mozgu, kao nervni impuls koji pobuđuje simpatičke nerve da dalje u odgovarajućim područjima (koža) i organima (srce, pluća, creva) proizvode znake i simptome straha – dlanovi se znoje, srce kuca ubrzano, disanje je ubrzano, usta se suše, itd. Simpatički nervni sistem ovo postiže pomoću posebne supstance po imenu adrenalin, koja se luči na krajevima simpatičkih nerava koji se završavaju u tim organima. Takođe, dve nadbubrežne žlezde, koje se i same nalaze pod kontrolom simpatičkog nervnog sistema, luče u krvotok dodatne količine adrenalina, što pojačava dejstvo simpatičkih nerava.

Kada smo preplašeni takođe osećamo i neprijatnu senzaciju „u dubini stomaka“. Ovo predstavlja najneprijatniji aspekat straha. Ipak, kompletna

slika straha uključuje sve one simptome koje proizvodi pojačano lučenje adrenalina, dlanove koji se znoje, srce koje radi ubrzano, grudni koš koji se ubrzano nadima, itd., kao i pomenuti grč koji se oseća „negde u sredini tela“.

Normalno i uobičajeno je da ne osećamo funkcionisanje svoga tela, stoga što parasimpatički nervi drže simpatičke „pod kontrolom“. Samo kada smo prenapregnuti (ljuti, uplašeni, uzbuđeni), simpatički nervi dominiraju nad parasimpatičkim i tada postajemo svesni rada pojedinih organa. Zdravo telo koje se ne nalazi pod stresom je mirno i spokojno.

Mnogi od nas sa izrazom „simpatički“ povezuju ljubaznost i razumevanje, pa kako su reakcije simpatičkog nervnog sistema sve pre nego simpatične, nekima je prilično teško da prihvate termin „simpatički nervi“1. Stoga, da bih izbegla zabunu, u daljem tekstu ću simpatičke nerve nazivati nervima koji luče adrenalin, odnosno nervima koji upravljaju lučenjem adrenalina – što i jeste ono što oni zapravo rade.

Daklem, ukratko, imamo voljni nervni sistem pomoću kojeg pokrećemo svoje telo; autonomni nervni sistem koji se sastoji iz dva dela: onoga koji upravlja lučenjem adrenalina i parasimpatičkog. Autonomni nervni sistem upravlja radom unutrašnjih organa, pri čemu se ova dva njegova dela međusobno uravnotežuju. Najčešće nismo svesni funkcionisanja svog autonomnog nervnog sistema ali kada smo prenapregnuti, nervi koji luče adrenalin su posebno nadraženi i može se desiti da osetimo kako nam srce brže kuca; dlanovi se mogu znojiti a usta postati suva. Uz to, možemo osetiti kako nam stomak „krči“ ili „bućka“, možemo ostati bez daha, osetiti vrtoglavicu ili neodložnu potrebu da odemo do toaleta.

3. Šta je nervna bolest?

Treba razumeti da postoje različiti nivoi patnje prouzrokovane nervnim poremećajima. Nebrojeno mnogo ljudi ima „tanke živce“, i mnogi od njih, iako su zbog toga u nevolji, nastavljaju da normalno žive i rade i za njih se ne može reći da pate od nervnog sloma. I zaista, iako spremno prihvataju tvrdnju da imaju „tanke živce“, sa indignacijom odbacuju svaku sugestiju o mogućem „nervnom slomu“. Ipak, nervni slom ne predstavlja ništa drugo do intenziviranje njihovih simptoma. Iako se ova knjiga u najvećoj meri bavi 1 U engleskom jeziku reč sympathetic znači saosećajan, pun razumevanja odnosno simpatičan. (Prim. prev.)

razvojem i lečenjem nervnog sloma, biće pomenut skoro svaki od simptoma na koje se žale osobe sa „tankim nervima“, a same takve osobe iznova i iznova će se prepoznavati u pacijentima čiji su slučajevi nervnog sloma ovde opisani. Daklem, simptomi su isti, razlika je samo u njihovom intenzitetu. Osoba koja se nalazi u stanju nervnog sloma ove simptome oseća mnogo intenzivnije.

Gde prestaju „tanki živci“, a počinje nervni slom? Pod nervnim slomom podrazumevamo stanje u kojem su simptomi nervnih poremećaja toliko izraženi da osoba više nije u stanju da normalno, ili čak uopšte, obavlja svakodnevne poslove. Lekare često pitaju da li se u stanju nervnog sloma osoba zaista „slama“, i ako je to tačno, šta to zapravo znači? I mi postavljamo i pokušavamo da damo odgovor na pitanje kako nervni slom započinje i kako se razvija.

Tačka pucanjaVećina ljudi biva „na prevaru“ uvučeno u nervni slom. Intenzivno ili prolongirano stanje stresa može senzibilisati nerve koji upravljaju lučenjem adrenalina tako da do pojave simptoma stresa dolazi na nekontrolisan i prenaglašen način. Pojava senzibilizacije je dobro poznata lekarima ali većina, generalno, veoma malo zna o tome da ova pojava, kada se po prvi put doživi, lako zbuni pacijenta i navede ga da postane žrtva straha od mogućnosti da se ovakva epizoda ponovi. Ukoliko pokušamo da odredimo trenutak kada je ovaj poremećaj nastao, ja bih rekla da je to trenutak u kojem je senzibilisana osoba počela da se plaši intenzivnih senzacija prouzrokovanih jakim stresom i na taj način postala žrtva „začaranog kruga“ strah-adrenalin-strah. Kao odgovor na stanje straha, dolazi do pojačanog lučenja adrenalina i time se u već senzibilisanom organizmu stvara sve više intenzivnih senzacija koje, onda, dalje potiču strah. Ovo predstavlja ciklus strah-adrenalin-strah.

Dva tipa nervnog slomaVećina nervnih slomova pripada jednom od dva glavna tipa: Prvi je prilično jednostavan i u najvećoj meri se tiče uznemirujućih senzacija koje su posledica senzibilisanih nerava. Kod takvih osoba, nervi mogu biti senzibilisani stresom odnosno šokom, izazvanim recimo iscrpljujućom hirurškom intervencijom, teškim krvavljenjem, nesrećnim slučajem, hapšenjem ili zatvaranjem. Takođe, do senzibilizacije može doći i postepeno, usled iznurujuće bolesti, anemije ili pak preterano stroge dijete. Ovakva osoba najčešće je zadovoljna svojim porodičnim životom i poslom.

Zaista, takva osoba ne mora imati nikakvih drugih problema osim nesposobnosti da se, usled akutnog stanja nervnog sloma, nosi sa svojim uobičajenim dužnostima. Drugi tip nervnog sloma započinje nekim velikim problemom, konfliktom, tugom, osećanjem krivice ili sramote. Stres prolongirane, strahom ispunjene introspekcije postepeno senzibiliše nerve tako da oni na ovu uznemirujuću introspekciju reaguju sve intenzivnije, sve dok pometenost i strah od čudnih senzacija koje nervna senzibilizacija izaziva i sami ne postanu izvor patnje u meri koja je jednaka primarnom problemu, konfliktu, tuzi, osećanju krivice ili sramoti. Štaviše, ovaj strah vremenom može postati dominantan.

4. Lakši oblici nervnih poremećaja

Ljudi koji pate od prvog tipa nervnog sloma (anksiozna neuroza) žele se na neke, ili pak na sve simptome preosetljivog centralnog nervnog sistema: nesanicu, depresiju, zamor, nemiran stomak, lošu probavu, ubrzan rad srca, lupanje srca, palpitacije, „preskakanje“ srca, oštar probadajući bol ispod srca, osećaj bola u predelu oko srca, znojenje dlanova, osećaj „igličastog“ probadanja u stopalima i šakama, osećaj gušenja u grlu, nemogućnost da se vazduh udahne punim plućima, osećaj stezanja u grudima, osećaj da se „trnci“ i „mravci“ kreću ispod površine kože, osećaj da se oko glave steže obruč, vrtoglavicu i čudne vizualne obmane kao što je na primer kretanje neživih objekata. Mučnina, povraćanje, povremeno i dijareja, i učestala potreba za mokrenjem dodatno upotpunjuju ovu sliku.

Tipičan spisak tegoba koje takvi pacijenti navode lekarima dala je jedna mlada majka:

Teskoba.Glavobolje.Lupanje srca.Prestravljenost.Razdražljivost.Oštar bol u predelu ispod srca.Bezvoljnost.Nemir.Ubrzan rad kuca.Osećaj velike grudve u želucu.

Palpitacije.

Ljude koji pate od ovih tegoba i lako uznemire čak i sitnice. Prilično su uvereni da sa njima nešto ozbiljno nije u redu i misle da osim njih niko drugi nema takve probleme. Mnogi su ubeđeni da imaju tumor mozga (ili barem nešto „duboko unutra“), ili da se nalaze na ivici ludila. Njihova jedina želja je da, što je pre moguće, ponovo budu one osobe koja su nekada bili, pre nego što im se desio ovaj „užas“. Često nisu svesni da su njihovi simptomi nervnog porekla i drže se dobro poznatog šablona kao i mnogi drugi koji su u sličnoj poziciji, šablona neprekidnog straha i napetosti.

Pre nego što pređem na objašnjenje o lečenju, detaljno ću opisati kako se razvija nervni slom budući da su zbunjenost oko toga šta se dešava, i strah pred onim što se može dogoditi, sledeći najčešći faktori prolongirane bolesti.

Početak: lupanje srcaMnogi zdravi ljudi dožive ovu vrstu nervnog sloma zbog straha koji izaziva neka iznenadna, uznemirujuća a ipak bezopasna telesna senzacija kao što je, na primer, prvi neočekivani napad lupanja srca. Čak i zdravo srce može reagovati na taj način zbog anemije, umora ili stresa. Takav napad može biti zastrašujući onome ko je i inače napetog temperamenta, pogotovu ako se dogodi tokom noći, a pored sebe nema nikoga ko bi mogao da ga umiri i uveri da je sve u redu. Srce toliko jako lupa da je osoba ubeđena da će eksplodirati. Obično leži nepokretno iz straha da će bilo kakvim pomeranjem naneti sebi još veću štetu. Strah tako raste. Uznemirenost je prirodna reakcija na tako iznenadan, neočekivan i neprijatan telesni doživljaj u predelu srca.

Vrzino kolo: Strah-adrenalin-strahStrah izaziva dodatni priliv adrenalina tako da je uzlupano srce još više uznemireno, udarajući sve brže, pa sam napad tako još duže traje. Osoba počinje da paniči iz straha da će umreti. Dlanovi se znoje, lice gori, u prstima oseća peckanje i igličasto bockanje, i osoba iščekuje nešto, ni sama ne znajući šta.

Napad na kraju prolazi – uvek prođe – i osoba se neko vreme može osećati dobro. Međutim, posle ovako zastrašujućeg iskustva boji se da bi do njega moglo ponovo doći i nekoliko narednih dana je napeta i uznemirena, povremeno oseća da joj je puls ubrzan. Ako se napad lupanja srca ne ponovi, osoba se postepeno smiruje, prepušta poslu i zaboravlja celu epizodu.

Međutim, ukoliko se napad ponovi, sledi zabrinutost. Postaje joj očigledno da je ova muka došla da ostane!

Ne samo da se osoba pribojava lupanja srca nego je i u stalnom stanju napetosti zbog iščekivanja sledećeg uznemirujućeg iskustva koje telo možda ima spremno u nekom depou. Napetost oslobađa sve više i više adrenalina, stomak je nemiran, dlanovi se znoje, a srce neprekidno ubrzano kuca. Raste strah i oslobađa se sve više adrenalina. Drugim rečima, osoba je upala u vrzino kolo strah-adrenalin-strah.

Napetost i strahU ovoj fazi osoba se obraća lekaru koji obično uspeva da je rasplaši i uveri da je sve u redu. Međutim, osoba možda neće biti sasvim uverena i može biti loše sreće te leći u krevet sledeći savet da „stvari shvati ozbiljno“ i „da ne preteruje“. Prosečna osoba koja takav savet dobije, posebno mlada osoba koju još uvek ne štiti filozofija zrelosti, leži u krevetu i premišlja o svome „bolesnom“ srcu, prestrašena da bi bilo koji pokret mogao pogoršati njeno stanje. Zabrinut zbog mogućeg lupanja srca, ovakav pacijent već je u stanju nervne napetosti. Možete li da zamislite to stanje? Možda ste ga i sami već doživeli?

S druge strane, ako bi lekar u cilju rasplašivanja pacijenta umanjio težinu situacije, pacijent bi možda po svom nahođenju legao u krevet ubeđen da lekar ne želi da mu saopšti sve, pa ni koliko mu je zapravo loše. Ukoliko je i dalje napet i uplašen zbog očekivanja sledećeg napada, napadi će biti sve učestaliji, a on će sve više ležati u svome krevetu. Što se više bude odmarao, imaće više vremena da premišlja i pa će mu strah i zebnja sve više rasti. Prst će mu stalno lebdeti iznad bila, a kao odgovor na to stalno stanje napetosti, srce će neprestano brže kucati nego što bi trebalo, iako doduše ne tako jako kao kada je u pitanju palpitacija. U stvari, on će smatrati da srce kuca brže nego što to stvarno čini jer s pojačanom pažnjom prati svaki pojedinačni otkucaj. On čuje udaranje, lupanje, ubrzani rad. Jedna dovitljiva žena namestila je jastuke tako da joj je uvo bilo tačno u sendviču između dva jastuka pa joj je zvuk lupanja srca manje smetao.

Do ovog trenutka osoba je već ophrvana iskrenim samosažaljenjem. Izgubila je apetit, oslabila je i počela da se plaši da ostane sama zbog mogućnosti pojavljivanja sledećeg napada. Istovremeno, osoba se plaši prisustva drugih ljudi jer smatra da će ispasti budala ako dobije napad pred njima. Tu smo već na pragu pojave prvih senzacija nervnog sloma – nemiran stomak,

znojenje dlanova, bol u predelu srca, ubrzani rad srca, vrtoglavica, glavobolje – drugim rečima, vrzino kolo strah-adrenalin-strah.

Ukoliko strah od lupanja srca ne dovede do nervnog sloma, to će svakako učiniti strah od drugih uznemirujućih telesnih senzacija. Možda će bol koji oseća u predelu srca, iz neznanja i straha, nazvati anginom. Možda će naporan, nespokojan, izuzetno stresni život izazvati osećaj bućkanja u stomaku ili podrhtavanje srca pa će se zbog toga uznemiriti. Bez obzira na povod, kao odgovor na stalno osećanje straha, njegovi nervi koji podstiču lučenje adrenalina biće prenadraženi i preopterećeni novim, uznemirujućim prethodno opisanim senzacijama. Pokušavaće da se bori ili da pobegne, sve dok se suviše ne upetlja u isto vrzino kolo kao i osoba koja se plaši lupanja srca.

Kao što je već rečeno, ove senzacije po ceo dan manje-više opstojavaju u pozadini. Ima i trenutka predaha; na primer, nekada buđenje donese osećanje neobičnog mira pa pre pojave prvih simptoma bućkanja, osoba može i po ceo sat ležati potpuno spokojna. Drugi ljudi taj mir osećaju tokom noći. Ima i onih za koje predah uopšte ne postoji.

PanikaSa ovako uznemiravajućim senzacijama stalno prisutnim negde u pozadini, neke ljudi s vremena na vreme, preplavi veoma intenzivan talas panike. Neki taj panični grč doživljavaju svakih par minuta, i to može potrajati satima. Jasno je koliki su teret ovi napadi u situacijama u kojima osoba pokušava da radi ili da se ponaša normalno, i koliki je njen strah od toga da bi se napadi mogli javiti u neprikladnom momentu. Nažalost, izgleda da se najčešće upravo tada i javljaju, budući da je osoba tada najviše uplašena i uznemirena.

Moguće je da ovi ponavljajući napadi lupanja srca prestanu pošto se osoba više usredsredi na ostale manifestacije straha, premda se mnogo se češće događa da lupanje srca bude samo još jedna dodatna stavka u tom bremenu jada.

To nije neobična priča. Čula sam je toliko puta da sam morala da joj posvetim dužnu pažnju. Videla sam da ova faza, ukoliko je neadekvatno tretirana, može potrajati i godinama, dok se pacijent šeta od lekara do lekara.

Zdravim ljudima jedna ovakva povest može zvučati suviše glupo i detinjasto. Oni misle, „Zašto li se jednostavno ne obuče, prihvati posla i zaboravi na sve te budalaštine?“ To je upravo ono što bi on želeo da učini. Ali, ono što mi zdravi ne shvatamo jeste da je strah koji ova osoba oseća veći od bilo kojeg straha koji mi znamo ili možemo da zamislimo. Ponovljeni napadi panike, kada su udruženi sa iscrpljenošću, ne samo da su pojačanog intenziteta, nego im je potrebno sve manje i manje povoda da bi se javili. Strah od napada može izazvati napad. Susret sa nepoznatima, zamišljanje situacije u kojima je osoba ostavljena sama, čak i zvuk vrata koja se zalupljuju mogu biti okidač za to. Osim toga, uprkos želji da se obuče i prione na posao, takvi učestali i intenzivni napadi straha parališu volju za delovanjem.

Pre nekoliko godina, posle oporavka od jedne operacije, sa grupom prijatelja sam planirala detalje oko zajedničkog pešačkog izleta. Pozvali smo i jednog mladića da nam se pridruži. Uveravali su me da se nije radilo o nekoj dugačkoj turi (ali ipak dovoljno dugoj, mislila sam gledajući u duge noge jednog od prijatelja). Bila sam zapanjena kada sam videla da je taj veliki momak počeo da zaostaje za nama pa smo često morali da stanemo da bi mu dali priliku da nas sustigne. Kada smo napravili pauzu za ručak, on se ispružio po travi, potpuno iznuren. Kasnije mi je ispričao o čemu se radi. Godinama je, još od studentskih dana imao napade intenzivne panike tako da mu se život pretvorio u noćnu moru. Nije se plašio ničeg određenog, plašio se samo straha samog koji je postao toliko jak da i iscrpljujući da mu je čak i obična šetnja predstavljala preveliki napor.

Ovaj čovek se naposletku izlečio te je čak bio i u stanju da vodi naučnu ekspediciju. Pomenula sam ga stoga što se radi ne o nekom slabiću već o umnom i uglednom naučniku. Uz adekvatnu pomoć on se je veoma brzo oporavio, iako se pre toga mučio deset godina.

BorbaLjudi koji pate od nervnog sloma nisu ni budale ni kukavice, često su u pitanju izuzetno hrabre osobe koje se sa nervnim slomom bore kako najbolje znaju i umeju bez obzira na to što dobijaju pogrešne savete i usmerenja. Sa tim problemom neki od njih bore se bukvalno po ceo dan, sa znojavim dlanovima i napetim mišićima, uzrujano pokušavajući da potisnu misli o svom jadnom stanju svesno se trudeći da se usredsrede na nešto drugo. Ili mogu napeto tragati za izlazom iz ovog uboge tamnice, samo da bi na kraju nailazili na zatvorena vrata, jedna za drugim.

Noću oni padaju u krevet potpuno iznureni, zbog nervne napetosti san im dolazi samo na mahove, zbog nervne iscrpljenosti imaju težak san, zbog upotrebe barbiturata imaju tup san, ili da sve bude još gore, uopšte ne mogu ni da zaspe uprkos sedativima.

Ponekad se dešava da se u prvim satima večeri ne osećaju tako loše. Osoba se tada može osećati gotovo normalno i pomisliti da se napokon izborila sa ’tim’, te otići na počinak govoreći sebi, „Gotovo je. Sutra ću ponovo biti onaj stari ja“. Međutim, sutra će se probuditi u stanju gorem nego ikada pre. Neće biti u stanju da shvati zašto je to tako, zašto se uveče osećao tako dobro, zašto se probudio jednako bolestan kao pre, možda čak bolesniji. Naravno, osećaće se još beznadežnije, ukoliko je to uopšte moguće. Ili će smatrati da postoji jedan kratak, brzi put ka oporavku koji mu neprestano izmiče, ili da nema i nikada neće biti izlaza iz ove patnje.

Sa žudnjom se priseća osobe kakva je nekada bio, osobe koja je mogla da sedi spokojno i čita knjigu, radosno gleda televiziju, i uznemireno sabira nedelje, mesece, čak i godine od kada više nije to što je bio. Pita se, ukoliko ne može da se putem borbe ponovo vrati na stare pozicije, koji drugi način mu preostaje? Borba je njegova prirodna odbrana, jedino oružje koje mu je poznato, pa će se boriti još jače. Ali, što se više bori, biće mu sve gore. Prirodno – borba podrazumeva veću napetost, napetost više adrenalina i dalje stimulacije nerava koji podstiču lučenje adrenalina, tako da simptomi neće proći. Da bi sve bilo još gore, njegovi prijatelji neće oklevati da ga posavetuju da se prihvati borbe. Čak će mu i lekar možda reći, „Stari, moraš se izboriti sa ovim. Ne smeš dozvoliti da te to porazi!“

Nije u stanju da shvati šta mu se to dogodilo. Kao da je posednut. Ne može da shvati da nema nikakvog đavola koji mu sedi na ramenu već da prosto on sam to radi sebi svojim strahom, borbom, i borbom protiv straha.

U ovom stadijumu može početi da pati od užasnih glavobolja koje će opisati kao čelični obruč koji ga steže oko glave ili kao teret koji ga pritiska na temenu. Može imati vrtoglavicu, mučninu, teškoće sa širenjem grudnog koša i dubokim udisajem, veliki bol u predelu srca ili oštar bol koji ponekad opisuje kao probadajući. Osim toga, ponekad može imati „čudne promene“ poput kratkotrajnog usporenog srčanog rada, „preskakanja“ srca ili slabih, podrhtavajućih srčanih otkucaja. Gubi interesovanje za sve i svakoga, a sve

veća napetost dovodi ga do toga da brzo plane čak i zbog beznačajnih sitnica. Kao što reče jedna mlada majka, „Iskaljujem se na jadnoj deci.“

UmirenjeU ovom stadijumu lekari obično prepisuju sedative, i nema nikakve sumnje da pacijentima oni mogu biti potrebni. No, s laičkim nepoverenjem u ovakve „dopinge“, njegova porodica ga može nagovarati da baci tu nesrećnu stvar u kanalizaciju, dodajući, „Ti lekovi će te samo baciti u depresiju“, i „Taj doktor će od tebe napraviti narkomana“. Čovek tako biva samo još više zbunjen budući da je negde u sebi i sam uplašen od toga. Deo problema koji je pred lekarom sastoji se u tome da ubedi pacijenta, i – što je još važnije, pacijentovu porodicu – da sedativi ne samo da mu neće naneti nikakvu štetu, već da su kao privremena mera, neophodni, i da, ukoliko se pridržava propisanih mera, nema opasnosti od zavisnosti. Obično, nakon izlečenja, poslednje što ljudi žele da vide su te nesrećne kapsule ili doza te roze miksture.

Život je tako oprečan i može nam postaviti neočekivane prepreke na putu oporavka. Rečima jedne žene, „Ne biste poverovali koliki je broj prepreka i otežavajućih okolnosti koje vam se nađu na putu“.

Na primer, moguće je da, taman kada lekar odnese pobedu oko uzimanja sedativa, neko odluči u tom momentu da uzme preveliku dozu barbiturata. Novine će se drečati o opasnosti uzimanja takvih lekova. Pacijent koji najverovatnije nedeljama nije pogledao novine, nekako neće propustiti da pročita ili čuje tu priču, pa će borba lekara za njegovo poverenje opet morati da krene ispočetka.

I opet, bez obzira na to koliko bio pod sedativima, strah će pronaći put i probiće se kroz lekove. Iako sedativi samo ublažavaju nesreću, ipak imaju veliku ulogu u oporavku, kao što ćemo kasnije videti.

KolapsNaposletku dolazi dan kada, pokleknuvši pred otežalim bremenom straha, čovek diže ruke jer smatra da je potrošio i poslednji delić snage i kolabira dok uznemireni članovi njegove porodice stoje oko njega i bespomoćno gledaju. Reči izgovorene prigušenim glasom u holu, „Doktore, on je kolabirao“, zatvaraju jedno poglavlje i kao lancem vezuju ga za krevet. Ukoliko nije bio u stanju da pronađe izlaz iz nervnog sloma dok je još bio na vlastitim nogama, pitaće se, kako li će ga sada naći kada je kolabirao. Borba

deluje bezizgledno, put kao da je previše strm, tako da će u krevetu provesti nekoliko nedelja, možda čak i meseci, ili će ga hitno primiti u bolnicu na šok terapiju.

Strah koji ne prestajeNema nikakve sumnje da ste sebe pomalo prepoznali u ovoj osobi i možda ćete kao otkrovenje doživeti saznanje da je i u osnovi nekih vaših misterioznih simptoma, takođe strah.

Bez obzira na to da li se radi o nervnom slomu umerene ili teže kategorije, osnovni uzrok je strah. Konflikt, tuga, osećanje krivice ili stid mogu biti okidači za pojavu nervnog sloma, ali to se dešava tek pošto je strah preuzeo komandu. Čak i velika tuga koja nastupa zbog gubitka voljene osobe pomešana je sa strahom, strahom zbog suočavanja sa usamljenošću. Seksualni problemi, kada se udruže sa strahom ili osećanjem krivice, takođe mogu dovesti do nervnog sloma. Osećanje krivice otvara vrata strahu. Uznemirenost, zabrinutost, strepnja– sve su to samo različiti vidovi straha.

Može se raspravljati o tome da i li napetost, pored straha, u određenim situacijama takođe može dovesti do nervnog sloma. Na primer, prolongirana napetost karakteriše sredovečnu ženu i vodi je ka statusu stare, bolesne roditeljke. Međutim, dok se iz dana u dan hvata u koštac sa problemima, ona i ne razmišlja mnogo o onome što je čeka pa tome i ne pridaje veliku važnost; ona je bukvalno vezana za svoje obaveze i takvo stanje napetosti nepromenjeno može trajati mesecima, godinama. Ona će se „povijati“, s vremena na vreme zatražiće pomoć, ali neće se „slomiti“.

Jednom prilikom komentarisala sam snagu jedne žene koja je dugo izdržavala neku situaciju. Njen brat mi je odgovorio, „Da, Adi nije lako, ali ona nikada ne misli na sebe.“ To je bio ključ njene izdržljivosti. Da je slušala svoje saosećajne prijatelje, počela bi da oseća samosažaljenje i strah od budućnosti, i tako bi posejala seme nervnog sloma.

Napetost može izazvati jake glavobolje (Ada je imala migrene) i fizičku iscrpljenost, ali ukoliko nije praćena strahom, neće dovesti do nesposobnosti koju nazivamo nervnim slomom. Kada neprijatnosti sa radnog mesta prerastu naše telesne snage a osećanje odgovornosti nas tera da guramo dalje, strah stupa na scenu. Ukoliko dođe do nervnog sloma, on se neće dogoditi zbog iscrpljenosti, kao što mnogi veruju, već zbog straha.

Stah da se prizna strahPonekad se ljudi plaše da čak i sebi samima priznaju da imaju strah. Jedna žena je insistirala na tome da ima problema sa „tremorom u stomaku“ i da uzrok njene nervoze nije strah. Zbog toga sam u razgovoru sa njom izbegavala reč „strah“ govoreći umesto toga da je „napetost“ uzrok njenog palpitacija u stomaku. Šest meseci su trajali njeni problemi sa stomakom; loše je jela i spavala, izgledala je propalo, a kada je konačno prihvatila da tremor ima veze sa napetošću i lučenjem adrenalina, bila je spremna da se opusti i za mesec dana razreši problem. Međutim, i dalje je insistirala na tome da se ne boji.

Da li je moguće nestanak njenih simptoma objasniti ikako drugačije osim kao prevladavanje straha od simptoma? Pitala sam je da mi to objasni, a ona je rekla, „Nisu mi se dopadali. Prevladala sam nedopadanje“. U toj meri joj se nisu dopadali da je dopustila da vladaju njenim životom šest meseci. Da li je razlika između tako intenzivnog nedopadanja i straha samo u jednom stupnju? Barem moramo priznati da je intenzivno nedopadanje telesnih simptoma vrlo slično strahu te da može izazvati iste nervne reakcije.

Zamaskirajte svoj strah intenzivnim nedopadanjem ukoliko vas to čini srećnima. To nije bitno, sve dok vam je jasno da su telesne reakcije vezane za intenzivno nedopadanje i strah toliko slične, a razlike među njima gotovo neznatne.

Jedinstveni obrazacNervni slom opisan u ovom poglavlju nije nastao zbog nekog određenog problema. Nastao je kao posledica narastajućeg straha, osećanja koje sam strah proizvodi. Radi se o uobičajenom i najčešćem obliku nervnog sloma. Ukoliko i sami prolazite kroz ovaj oblik nervnog sloma, načinićete korak u pravcu ozdravljenja ukoliko sve te različite simptome sagledate kao deo jedinstvenog obrasca koji počiva na jedinstvenom uzorku - strahu. Niste jedini koji imaju te simptome, imaju ih mnogi koji su vama slični. I, bez obzira na to koliko se zastrašujućim to stanje može činiti, uveravam vas da se svaka takva pojedina nemila senzacija može ukloniti i da ponovo možete doživeti mir tela i duše.