pozoriŠne novine broj 196–197 septembar–oktobar … · ministarstva prosvete: „razne, mnoge,...

POZORIŠNE NOVINE ■ BROJ 196–197 ■ SEPTEMBAR–OKTOBAR 2016 ■ GODINA XXIV ■ CENA 150 DINARA

50.Intervju:

Olga OdanOvIć

Jelena ĐOkIć

Ivan MedenIca

anJa Suša

MaJa vukadInOvIć

MIlena dragIćevIć šešIć

ZOran StaMatOvIć

JuBIlarnI BIteF

ludus 196-197 2

Ana Tasić

Ispod baldahina, Naš razred...

Festivali u Srbiji

Letnja pozorišna dešavanja se u srp-skim teatrima tradicionalno i preo-vlađujuće koncentrišu oko festiva-

la, od novosadskog Infanta koji se održa-va krajem juna, preko Šekspir festivala u Čortanovcima, do Novog tvrđava tea-tra u Čortanovcima i Teatra u tvrđavi u Smederevu.

Infant, njegovo 43. izdanje, realizo-vano je od 26. juna do 1. jula u Novom Sadu, u organizaciji Kulturnog centra Novi Sad. Tokom sedam festivalskih da-na prikazano je deset predstava u odlič-noj selekciji Jelene Kajgo, s podnaslovom „Pošto sloboda?“ Pomenućemo zapaženo učešće predstava What Is Europe Andra-ša Urbana iz Sarajeva, zatim beograd-ske Samo moje, koreografsko delo Ane Dubljević i Igora Koruge i Konstelacije Nika Pejna i Saše Milavić Dejvis (Ate-lje 212), somborsko-budvanskog Julija Cezara Kokana Mladenovića, izuzetnu Hedu Gabler Mateje Koležnik iz Maribo-ra, kao i Hinkemana reditelja Igora Vu-ka Torbice, produkciju ZKM-a koja je do-bila i glavnu nagradu festivala, prizna-nje za najuspešniji eksperiment u celini.

Kraj Infanta se preklopio sa počet-kom trećeg Šekspir festivala u Čortanov-cima, koji je ove godine trajao od 29. juna do 6. jula. Otvoren je produkcijom Glob teatra iz Londona, kao i pre dve godine, sa razlikom što je ova predstava, postav-ka rane Šekspirove komedije Dva viteza iz Verone reditelja Nika Begnala bila vr-lo osvežavajuća i zabavna (Hamlet Do-minika Dromgula pre dve godine je bio sterilan i muzejski). Begnal je ovoj in-terpretaciji udahnuo neophodnu stilsko-

formalnu svežinu, smeštajući radnju u okvire popularne kulture šezdesetih go-dina, u vreme snažnih muzičkih utica-ja koji su vodili društvene pobune kon-trakulturnih grupa. Na Šekspir festivalu je bilo veoma posećeno i izuzetno srdač-no primljeno gostovanje Bogojavljenske noći reditelja Atula Kumara, u izvođenju Kompanije teatra iz Mumbaja. Moglo bi se reći da je ovo indijska verzija produk-cija Glouba, u smislu značenjske pojed-nostavljenosti Šekspira i naglašene pri-stupačnosti, odnosno pojačane, leprša-ve komunikativnosti s publikom. Kuma-rova predstava je optimistična i razdra-gano gruba verzija Šekspirove komedije, u kojoj je beskrajni joie de vivre istisnuo tamnije tonove ovog komada. Radnja i li-kovi su uglavljeni u indijsku tradiciju, u pogledu muzičkog i plesnog izraza, kao i dizajna scene i kostima, mada su imena ostala italijanska, kao i mesto dešavanja, drevna Ilirija.

Nakon Šekspir festivala, u Čortanov-cima je održan i treći Novi tvrđava tea-tar, od 10. do 16. jula. Ove godine su na programu koji je napravila Vida Ognje-nović bile najuspešnije Piaf Marche Kin-ge Mezei, produkcija Novosadskog pozo-rišta i Naš razred Dina Mustafića, pred-stava iz Sarajeva. Tako je utvrdio stručni žiri (Miroslav Miki Radonjić, Emina Elor i Igor Burić), dodeljujući im najvažnije nagrade, prvoj za najbolju predstavu, a drugoj za najbolju režiju. Festival Teatar u tvrđavi je održan u Smederevu od 6. do 11. jula, a na njegovom programu su bi-le domaće produkcije, između ostalih Čo-vek je čovek Anđelke Nikolić iz Zrenja-nina, Magareće godine Marka Manojlo-vića („Boško Buha“), Valjevska bolnica

Slavenka Saletovića iz Kruševca i tako-đe Julije Cezar Kokana Mladenovića koji je dobio nagradu za najbolju predstavu.

Festivali u Crnoj Gori

Pored pomenutih manifestacija ko-je se održavaju u Srbiji i koje u retkim slučajevima imaju sopstvenu produkciju, uprkos želji njihovih direkcija, a zbog ne-dostatka sredstava, za srpsko pozorište su važni festivali u Crnoj Gori, Budva Grad teatar i Purgatorije u Tivtu. Oni ima-ju sopstvenu produkciju koja se mahom ostvaruje u saradnji sa srpskim teatrima.

U okviru ovogodišnjeg, jubilarnog, tridesetog po redu, festivala Grad tea-tar, od tri premijerno prikazane predsta-ve, dve su urađene u koprodukciji sa srp-skim pozorištima: Jesenja sonata redite-lja Jagoša Markovića realizovana s Ate-ljeom 212 i Dve glave i devojka, komična opera Isidore Žebeljan i Borisa Liješevi-ća, koprodukcija Grada teatra, Narodnog pozorišta Subotica, Pozorišta Ulysses s Briona, Bitef teatra i Testament filma. Treća premijera na programu budvan-skog festivala bila je Crvena, isključiva produkcija Grada teatra, prema tekstu američkog pisca Džona Logana, u režiji Danila Marunovića, a glavnu ulogu sli-kara Marka Rotka, odigrao je srpski glu-mac Branislav Lečić.

Radnja libreta opere Dve glave i de-vojka je inspirisana indijskim mitom, a otvara teme prijateljstva, ljubavi, žrtvo-vanja, odanosti, odgovornosti, vere (au-tor libreta je Borislav Čičovački). Poseb-na vrednost ove predstave je eksperimen-talnost njene forme, neobičan splet sasto-jaka opere, epskog pripovedanja, drame i pantomime. Režija Borisa Liješevića je razigrana i oneobičavajuća, na sceni

stvara jasan raskorak između vremena usmenog dešavanja radnje i njenog fizič-kog predstavljanja. Iako se događaji od-vijaju u mitsko vreme, rediteljska reše-nja označavaju savremenost. Dizajn ek-splicitno sugeriše da se radnja dešava u nekom izbegličkom kampu. Prostor je omeđen žicom, akteri hodaju po đubretu, okruženi posterima koji promovišu druš-tvenu podršku izbeglicama (scenograf Aleksandar Denić). Mnoštvo umetnutih savremenih detalja koji prate arhaičnu pripovest tumačimo kao oznake svevre-menosti mitova i legendi. Oni su obras-ci duboko utisnuti u prošlost, sadašnjost i budućnost ljudskih zajednica. Menjaju se samo fasade naših života, dok mi osta-jemo bazično nepromenjeni.

Na festivalu Purgatorije u Tivtu pre-mijerno je izvedena dugo iščekivana Ko-štana, autorski projekat Kokana Mlade-novića, u koprodukciji Centra za kulturu Tivat, Srpskog narodnog pozorišta iz No-vog Sada i Studentskog kulturnog centra Novi Sad. U fokusu režije Kokana Mla-denovića nisu Koštanine čulne draži ko-je izazivaju ludilo u muškom okruže-nju, već njena potreba za slobodom, bunt protiv sveprisutnog zla malograđanskih principa. U vezi s tim osnovnim Košta-ninim odbijanjem da se uklopi u obras-ce utemeljene u mržnji i primitivizmu, nametnula se bliskost s pank ikonogra-fijom. Koštanine pesme koje u predstavi uživo izvodi grupa „Vrum“ su zato često gitarski žestoke, pozivaju na pobunu, ne pristajući na sputavajuće običaje sredine. Upornost i energiju Koštane Emine Elor shvatamo metaforički, njen individual-ni otpor je i društveni. Društvena kritika ima sjajan vizualni odraz u scenografi-ji Marije Kalabić, koju određuju metalni kavezi puni kamenja. Oni su simbolički snažna oznaka te otrovane sredine, njene grube zatvorenosti i mržnje prema dru-

gačijim pojedincima. Mladenovićeva Ko-štana je donela savremeno sagledavanje tradicije, bez kojeg bi ona bila neupotre-bljiva. Tradicija zaglavljena u prošlosti nam ne znači mnogo, tek s njenim savre-menim sagledavanjem postaje nam opi-pljiva, bitna.

Jubilej slovačkog vojvođanskog pozorišta

Na kraju avgusta, u Bačkom Petrov-cu je održana trodnevna centralna prosla-va obeležavanja jubileja sto pedeset godi-na postojanja slovačkog pozorišta u Voj-vodini, sa naslovom „Između tradicional-nog i modernog“. Autori koncepcije obele-žavanja ove bitne godišnjice su Vladisla-va Fekete, direktorka Pozorišnog institu-ta u Bratislavi i reditelj Jan Čanji. Glavni događaj je bila premijera predstave Ispod baldahina, u režiji Ljuboslava Majere, 27. avgusta. Reč je o aktuelizovanom rimej-ku njegove predstave Balada o poručniku i Marijutki iz 1978. godine, prekretničkom ostvarenju slovačkog vojvođanskog pozo-rišta, nastalom prema tekstu Krefta i La-vreneva. Ova predstava je doživela ogro-man uspeh inicirajući diskusiju o profesi-onalizaciji slovačkog vojvođanskog pozo-rišta. Nov naziv Ispod baldahina nagove-stio je da se ne radi samo o obnavljanju predstave nego i o njenoj aktuelizaciji. A u okviru obeležavanja ovog jubileja koji traje od maja do kraja ove godine, organi-zovana su teatarska savetovanja, scenska čitanja drama, radionice, projekcije pred-stava i filmova. Avgustovski program je zatvorila gostujuća predstava Činije sre-brne, činije odlične rediteljke Alene Lel-kove, produkcija Studija 12 iz Bratislave.

Koštana, koprodukcija Centra za kulturu Tivat, Srpskog narodnog pozorišta i Studentskog kulturnog centra Novi Sad

Bogojavljenska noć u izvođenju Kompanije teatra iz MumbajaDve glave i devojka, koprodukcija Grada teatra, Narodnog pozorišta Subotica, Pozorišta Ulysses s Briona, Bitef teatra i Testament filma

Konstelacije Ateljea 212 i Heda Gabler Slovenskog narodnog gledališča iz Maribora na novosadskom Infantu

Republika SrbijaMINISTARSTVO KULTURE I INFORMISANJA

Štampanje ovog broja Ludusa pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja

Republike Srbije

Hronika pozorišnih dešavanja: leto 2016

ludus 196-1973

Voja Brajović, predsednik Udruženja dramskih umetnika Srbije

DoNkIhotovSka borba za umetNIke, a tIme I za publIkuPitanje izdvajanja za kulturu je pitanje odnosa prema identitetu naroda i države – kaže Voja Brajović

Udruženje dramskih umetnika Srbi-je suočeno je sa ogromnim proble-mima i bavi se širokim spektrom

tema i pitanja. Ako bi sve trebalo sažeti u rečenicu-dve – šta i kako učiniti da se članovi Udruženja osećaju zaštićeno, slo-bodni da rade svoj posao. Slobodni u smi-slu kreativnosti i slobodni u smislu da mo-gu da prežive od svog rada – napominje na početku razgovora za „Ludus“ glumac Voja Brajović, predsednik UDUS-a.

Dodaje zatim: „Nije tajna da svaki umetnik živi da bi radio. Te ako nema mo-gućnosti da radi, nije li to, na neki način, ugrožavanje prava na život. Možda zvu-či ne znam kako, i ne sekiram se da će biti onih koji neće propustiti da im zazvuči ka-

ko ne treba. Ali hteli – ne hteli, verovali – ne verovali, s umetnicima je jednostavno ta-ko. A borba za umetnike, umetnost, kulturu je u isto vreme borba za publiku, za ljude – njihov kvalitet života i identitet, čak i za one koje na prvi pogled kultura ne zanima.“ Ali i naglašava: „Država bi i u zakonskom i u svakom drugom smislu trebalo da vodi ra-čuna o tome kako da sve ono što čini kulturu lakše i bolje radi i samim tim više doprinosi, a ne kako da bude lakše njenim postavlje-nicima i ugodnije ko zna čijim interesima.“

Ističe da čak ni nekim članovima Udru-ženja, a nekmoli ostalima, nije u fokusu pa-žnje to koliko je Udruženje koncentrisano i na to da se zaštite ustanove u kojima dram-ski umetnici mogu da rade. „Suočeni smo, između ostalog, s vrlo izazovnim pitanjem da li i kako da Udruženje skrene pažnju dr-žavi da, da tako kažemo, da ne proizvodi

proletarijat. Slikovitosti radi, a govoreći sa-mo o dramskoj umetnosti, neumoljivi jezik brojki deluje preteći. U ovoj državi na ra-znim akademijama godišnje diplomira pre-ko 100 glumaca! Kad sam ja studirao, bilo je tri akademije u celoj Jugoslaviji i godišnje do 30 glumaca u tadašnjoj zemlji od preko 20 miliona stanovnika. Vratimo se aktuel-nim ciframa. Dakle, oko 100 glumaca godiš-nje znači da će za 10 godina biti njih hilja-du. I sve bi bilo lepo kad bi cvetala produk-cija. Ali u ovim okolnostima – gde će ti lju-di da rade ono za šta su se školovali. Ukrat-ko – to evidentno odsustvo ikakve strategije neće biti dobro ni za koga, ni za državu ko-ja se sada oglušuje na apele ovog tipa, čak i brani sve te fakultete počev od davanja li-

cence pa nadalje… Odsustvo strategije je i odsustvo savesti u odnosu na mlade ljude i njihovu (ne)moguću budućnost.“

Veliki problem je, kaže Voja Brajović, i pitanje reemitovanja, a koji je u nadležnosti Ministarstva prosvete: „Razne, mnoge, go-tovo sve TV stanice reemituju filmove, seri-je kad hoće, koliko hoće i bez ikakvih oba-veza prema onima koji su ih stvarali. Do-bro, među stvaraocima ima ljudi koji više nisu među nama, ali oni imaju naslednike. Da stvar bude potpuno apsurdna – s obzi-rom na to da su ljudi koji se bave muzikom izborili nadoknade za reemitovanje – ako glumac, shodno scenariju, peva nečiju pe-smu za to postoji nadoknada, ali za ulogu: nikom ništa. Takva je sudbina i pisaca tek-stova, scenarija i drugih stvaralaca.“

Pominjemo zatim, recimo, Duška Ko-vačevića i film rađen po njegovom sce-

nariju Ko to tamo peva za koji niko ne zna koliko je puta prikazan, ali bez nadoknade. Doduše, Dušku Kovačeviću nije teško izbro-jati, jer mu je za to plaćeno – nula dinara.

„Pričao mi je Nikola Đuričko kako je njegova baka Tomanija Đuričko, naša div-na glumica, kad vidi neku svoju reprizu na TV-u govorila – Uh, evo vidim repriza, ići ćemo na ćevape. Dakle, nisu to ne znam ka-kvi iznosi, ni bogatstvo, ali… Za ime sve-ta, zar to uopšte treba objašnjavati i doka-zivati! U dosadašnjim razgovorima s nad-ležnima borba za prava umetnika koji su date filmove i serije radili deluje kao nemo-guća misija. Jer, interesantno, država štiti emitere iako oni, na primer, kroz reklame mogu da zatvore svoju konstrukciju, za ra-zliku od umetnika koji nemaju nikakvu ni šansu niti ikakva prava u odnosu na sop-stvena ostvarenja. Naravno, pre ili kasnije to će morati da se uskladi s normativom EU a do tada predstoji donkihotovska borba.“

Nabrajajući niz akutnih tema i pita-nja Voja Brajović ističe: „Uz jasnu strate-giju kulturne politike Srbiji je potrebno ko-liko je to moguće, a nekoj meri uveren sam da jeste, povećanje budžeta za kulturu. Pi-tanje procentualnog učešća u budžetu, re-publike ili lokalne samouprave, nije samo pitanje količine novca, to je pre svega pita-nje odnosa prema kulturi, što će reći odno-sa prema identitetu naroda i države! Suo-čeni smo i s konkretnim zakonskim omča-ma oko vrata. Nedostatak zaposlenih i za-brana zapošljavanja. Na primer, gradske ustanove kulture mogu kreirati kvalitetne programe, ali ko će ih izvesti imajući u vidu zabranu zapošljavanja već godinama una-zad, a angažovanje po ugovoru je posebna tema. Ustanove nemaju pare za projekte.

„Ako idemo na preskok, jer sve pobro-jati ne možemo, eto nas kod pitanja – dokle se stiglo sa obnovom Pozorišta ’Bora Stanko-vić’ u Vranju posle požara, zatim rešavanje imovinsko-pravnog problema u slučaju Sce-ne ’Bojan Stupica’ koja je uknjižena na Re-publiku, te Grad zbog toga ne može da krene u rekonstrukciju, a Republika ne može da izvrši rekonstrukciju gradske ustanove…“

U pominjanju, kako je rekao, „gorućih pitanja“, predsednik UDUS-a ističe: „Polo-žaj samostalnih umetnika! Malo je reći – težak. Neophodno bi bilo da Ministarstvo kulture inicira izmenu Zakona o doprinosi-ma za obavezno socijalno osiguranje u ko-me će lokalnoj samoupravi biti određena obaveza da učestvuje u plaćanju doprino-sa, a ne kao što je sada lokalnoj samoupravi data mogućnost da to hoće ili neće.“

Podseća, zatim, kako su UDUS i druga umetnička udruženja svojim angažovanji-ma doprinela da se utiče na donošenje od-luka koje su dovele do toga da samostalni umetnici najzad mogu da overavaju zdrav-stvene knjižice i da se leče, ali da još uvek nije rešeno pitanje starog duga samostalnih umetnika nastalog ne njihovom krivicom.

„Našim kolegama, samostalnim dram-skim umetnicima, sigurno je najteže, jer su Zakonom o poreskom postupku i poreskoj administraciji stavljeni u poziciju da se odre-de prema predloženom reprogramu dugova-nja, iako su dugovi i kamate za koje ih za-dužuje Poreska uprava nastali kao posledica kašnjenja uplate doprinosa za obavezno so-cijalno osiguranje od strane Grada Beograda do kraja 2014. godine. Predsedništvo će, za-

jedno s ostalim udruženjima, istrajati u na-stojanju da državni organi reše problem du-govanja i kamata koje se stavljaju na teret samostalnim umetnicima“, kaže Brajović

Napominje potom da Ministarstvo kul-ture godinama, od početka važenja Zako-na o kulturi iz 2009, a i nakon donošenja novog Zakona od februara 2016, izuzetno skromnim, tj. nedovoljnim, sredstvima su-finansira tekuće troškove i izdatke umet-ničkih udruženja (član 77), a trebalo bi da sufinansira i obavljanje poverenih poslova (član 67) u vezi sa samostalni umetnicima.

„Udruženje dramskih umetnika Srbi-je nije unija, nije sindikat… Nema nika-kve eksplicitne mehanizme delovanja. Ali tu smo da radom, savetima, angažovanjem po-mognemo onima koji odlučuju, bilo na nivou države ili lokalne samouprave, da se ne sta-ve u službu nekulturi. Nije nikakva tajna da se grad ne može zvati grad niti to biti ako ne-ma pozorište, galeriju… ako nema kulturu! Zaglibićemo se bez kulture u mržnju i suko-be… Umni su ljudi govorili a istorija doka-zala da tamo gde se do kulture drži bivaju bolji, pa ako hoćete i produktivniji, i odnosi u proizvodnji. To su tokovi, procesi, zakono-mernosti koje nepogrešivo deluju bez obzira da li to neko hoće ili neće. A od snage današ-njeg sna zavisi realno sutra“, ističe Brajović.

Kada je o nagradama reč ,u proteklom periodu Udruženje je dodelilo bijenalnu Nagradu „Bojan Stupica“ za 2015. Tomiju Janežiču, za režiju Opere za tri groša, a Na-grada je dobitniku uručena 4. 6. 2016. Go-dišnjom glumačkom Nagradom „Miloš Žu-tić“ u 2015. nagrađena je Jelena Đokić za ulogu Karoline u predstavi Kazimir i Karo-lina. Olga Odanović Petrović dobitnica je bi-jenalne Nagrade „Ljubinka Bobić“ za naj-bolje komično ostvarenje, za ulogu Maj-ka Janje u predstavi Bela kafa. Nagrade će obema biti uručene početkom ove pozorišne sezone. Na predlog našeg Umetničkog veća, Nagrada „Žanka Stokić“ Narodnog pozori-šta pripala je Jasni Đuričić. U završnoj fa-zi je izrada monografije o Jasni Đuričić, do-bitnici „Dobričinog prstena“ za životno delo

u 2014, autora Aleksandra Milosavljevića i planirano je da bude predstavljena javno-sti do kraja godine. Takođe, do kraja godine trebalo bi da bude poznat jubilarni, tridese-ti dobitnik Nagrade „Dobričin prsten“, a po-četkom jeseni biće raspisani i konkursi za predlaganje kandidata za nagrade „Miloš Žutić“ i „Ljubinka Bobić“ u 2016. godini.

„Gospođa Madlena Zepter je čitavu de-ceniju bila izuzetan pokrovitelj ’Dobriči-nog prstena’, potom je to bila ’Pošta Srbije’. Sada je zaista neverovatno teška situacija uprkos izvesnoj pomoći Ministarstva kultu-re. Umesto da ljudima, tj. renomiranim fir-mama bude ponos da podrže tako važnu i veliku, najznačajniju nagradu u dramskoj umetnosti svoje zemlje, u poziciji smo da moramo da molimo za podršku… I to sa svešću koliko naše molbe na zatvorena vra-ta nailaze. I to je slika društva, slika odno-sa prema kulturi.“

LUDUS

Udruženje dramskih umetnika Srbije je, u saradnji sa preduzećem Pošta Srbije, RJ Srbijamarka, izdalo prigodne poštanske marke sa likom

Mire Trailović i Jovana Ćirilova, povodom održavanja jubilarnog, 50. BITEF-a.______________________

Beogradski internacionalni teatarski festival obeležava ove godine veliki jubilej – 50 godina postojanja. Ovaj broj Ludusa posvećen je BITEF-u,

a između ostalog, na stranicama naših pozorišnih novina objavljujemo plakate festivala održanih prethodnih godina.

GRAĐANKAPriča Mira Trailović sećajući

se vremena kada su je, kao mladu, predlagali za SKOJ:

– Ustade jedan mladić pun revo-lucionarnog žara i zanosa i izgovori u jednom dahu: „Ako ova građanka uđe u našu organizaciju, ja ovog mo-menta izlazim!“

– Mislim se ja – kaže Mira – e, mali, platićeš ti ovo meni kad tad!

I platio je: postao je moj muž!Bio je to dugogodišnji dopisnik iz

Pariza i direktor „Politike“ Dragoljub Guca Trailović.

SCENA „MIRA TRAILOVIĆ“Na imenovanju Velike scene „Ateljea 212“ imenom Mire Trailović, dram-

ski pisac Ljubomir Simović je citirao Borislava Mihajlovića Mihiza koji mu je jednom prilikom za veliku upravnicu rekao:

– Mira Trailović odlično govori tolike strane jezike, čak i one koje ne zna!

Milan Caci MihailovićIz „USPOMENARA 212“

Udruženje dramskih umetnika Srbije

Udruženje dramskih umetnika Srbije najsrdačnije zahvaljuje JP Pošta Srbije na

dragocenoj finansijskoj podršci organizaciji i realizaciji najznačajnije glumačke

Nagrade za životno delo „Dobričin prsten”

Foto:

Vuk

ica M

ikač

a

ludus 196-197 4

ovaj Svet je prepuN Strave! DAN PROLOGA

kaNtor DoWNtoWNTeatr Polski Bidgošč, Poljska

Reč je o multimedijalnoj scenskoj in-stalaciji, prevashodno svojevrsnoj „rekon-strukciji“ kultne predstave Mrtvi razred čuvenog poljskog reditelja Tadeuša Kan-tora, koja je bila jedan od najvažnijih do-gađaja u Bitefovoj istoriji. Ova „rekon-strukcija“ kombinovana je s bogatim vi-deo-materijalom: intervjuima s poznatim, ali i manje poznatim američkim umetni-cima koji su bili deo njujorške avangar-dne scene iz sedamdesetih i osamdesetih godina 20. veka. Instalacija je rođena iz potrebe da se sačuvaju uspomene na ritu-ale „iznajmljenog ostrva“, kako je film-ski umetnik i performer Džek Smit zvao Donji Menhetn, gde je cvetala andergra-und umetnost u tom periodu. U ovim in-tervjuima pokreću se, na dirljiv i pametan način, brojna pitanja u vezi sa sudbinom avangarde, položajem nezavisne umet-ničke scene danas, karakterističnim sti-lom života i njegovim posledicama… Ra-di se, takođe, i o pokušaju da se dokaže da je kontrakultura zajedničko nasleđe, ko-je je iznad svih geografskih i nacionalnih granica, te da je neophodno pronaći alter-nativu avangardi u savremenoj kulturi i javnom diskursu.

Ideja projekta jeste da se Tadeuš Kan-tor predstavi u širem kontekstu avangar-dne izvođačke umetnosti sedamdesetih go-dina prošloga veka, što je posebno značaj-no pogotovo danas kada ovakva umetnost bledi, a savremeni teatar očajnički traga za novim izrazima, nemoćan da bude an-gažovan. U društvu Elen Stjuart i Džeka Smita, Tadeuš Kantor je mogao da stvo-ri tradiciju koja ne samo da neće postati žrtva kulturne amnezije već će prerasti u inspiraciju sadašnjim i budućim traganji-ma za alternativnom, eksperimentalnom, nekonformističkom umetnošću i pozori-štem. U predstavi Kantor Downtown lič-nost Tadeuša Kantora je inkorporirana u raznoliku, raznobojnu, anarhističku, subverzivnu, „queer“ i feminističku tra-diciju njujorške scene, a on se pojavljuje na sceni kao umetnik u stvarnom i virtu-elnom dijalogu s drugim umetnicima. Naš um i sećanja dovode se u pitanje predstav-ljanjem kako kritičke, tako i nostalgične priče o poljskom i američkom avangar-dnom pozorištu, zahvaljujući značajnom doprinosu američkih izvođača koji su na

njujorškoj eksperimentalnoj sceni bili pri-sutni tokom sedamdesetih i osamdesetih godina prošloga veka.Autori: Jolanta Janičak, Joana Krakovska, Magda Mošijevič i Viktor Rubin (24. septembar, 21:30, Bitef teatar, 1h 20’)

6 & 7Plesno pozorište TAO, Peking, Kina

Posle trijumfalnih nastupa u Londonu, Parizu, Berlinu i mnogim drugim svetskim metropolama, najveća senzacija savreme-ne kineske plesne scene, Plesno pozorište Tao, nastupa i na otvaranju 50. Bitefa. Su-protno očekivanju da će se na Bitefu, kada je o azijskom pozorištu reč, prikazati neke od tradicionalnih izvođačkih formi s ovog kontinenta, predstava 6 & 7 je izrazito sa-vremeni, visoko konceptualni, potpuno ap-straktni, ritmičko-repetitivni i, paradoksal-no, minimalistički i vizuelno omamljujući scenski spektakl. Ipak, nije potrebno mno-go napora da se iza ovog vrlo apstraktnog i asketskog scenskog izraza prepoznaju i osete univerzalni, takođe asketski duhovni principi taoističke kulture, kao što je, reci-mo, princip jina i janga.

U koreografiji osnivača i koreografa Plesnog pozorišta Tao iz 2014. godine, 6 & 7 čine prva dva dela trilogije Tao Jea, Pra-va linija. Oba dela, ponaosob, sastoje se iz nastupa šest, odnosno sedam plesača, ode-venih u belo, odnosno crno, koji nastupa-ju u pravoj liniji. 6 se zasniva na pokuša-ju da se prikaže povratak osnovnom pori-vu „da se krećemo“ kao ljudska bića. Lini-ja prostora se postepeno raspliće u namer-nom uvijanju i savijanju. Telesni pokret poprima kompletan holistički smisao kroz igru plesača koji apsolutno svaki pokret – od kičme, preko udova pa sve do naj-sitnijeg mišića – sprovode u istom smeru: iznutra ka spolja. U ovom procesu obič-ni pokreti tela zgusnuti su u najosnovni-je pokrete. Dizajn svetla, koji potpisuje po-znata švedska vizuelna umetnica, putem osvetljenja koje teče i prepliće se, stvara zadivljujuće dinamičnu igru svetla i sen-ki. 7 sadrži zvuke plesača koji pokušavaju da udahnu glas samom pokretu. „Obliko-vanje glasa“ koje prati ovu predstavu do-čarava inspiraciju i izdisaj, unutrašnje i spoljašnje, iluziju i stvarnost. Ovo hrabro odustajanje od muzičke podloge koja prati igru plesača vuče korene iz Tao Jeove du-ge i posvećene meditacije na temu dualite-ta i njegovih vežbi „oblika glasa“.Koreografija: Tao Je (25. septembar, 19:30, Narodno pozorište Beograd, 1h 25’)

urNebeSNa tamaBurgteatar, Beč, Austrija

Somalijski pirati, zapadni vojnici, srpski švercer u afričkoj džungli, papa-gaj koji govori, zapadni mistici – svi su oni, u energičnom, duhovitom i teatrali-zovanom izvođenju četiri sjajne glumice, deo panoptikuma naše civilizacije koja je stigla do završnog stepena autodestruk-cije. Mladi nemački pisac Volfram Loc dobitnik je mnoštva prestižnih nemačkih nagrada, a privukao je posebnu pažnju upravo dramom Urnebesna tama, pre svega zbog ove produkcije u režiji jed-nog od najmarkantnijih evropskih redi-telja. Odličan tekst, koji se (auto)ironično poziva na amblematičnu knjigu Džozefa Konrada Srce tame i na kultni film Apo-kalipsa danas Frensisa Forda Kopole, te-matizuje aroganciju savremene zapadne civilizacije u percepciji „drugosti“ koja, pogotovo u današnjoj Evropi, proizvodi nerazumevanje i agresiju. Postavljajući pitanje o smislu savremene civilizacije, Loc pokreće i pitanje o smislu savreme-nog pozorišta: da li je ono mesto pobune

ili malograđanskog konformizma. Kao što Loc kaže na kraju svog manifesta o „Nemogućem teatru“: „Ništa nije onako kako jeste“… Savet: nikako ne napušta-ti salu tokom pauze!

Somalijski pirat na Zemaljskom su-du u Hamburgu moli za razumevanje za svoj napad na teretnjak MS Tajpan i tuguje zbog gubitka prijatelja Tofdaua. Stariji vodnik Pelner i podoficir Dorš pa-trolnim čamcem zalaze duboko u prašu-mu Avganistana. Njihov zadatak: likvi-dacija poludelog potpukovnika. Put ih vodi sve dublje u zbrkani svet neukroti-ve vegetacije, u kolonijalnu prošlost i ne-okolonijalnu realnost koje su nerazmrsi-vo prepletene. Sve se više udaljavaju od takozvane civilizacije, prodiru u divlji-nu i mrak. Kada se u priču neočekiva-no vrati pirat utopljenik Tofdau i u pomr-čini moli za pomoć, ubija ga stariji vod-nik Pelner. Jer u ovoj priči nema više me-sta za tuđine. Lakrdijaški i precizno, iro-nično i u isto vreme krajnje tužno, Vol-fram Loc opisuje našu nesposobnost da razumemo nepoznato: grozote dalekog rata, tuđu kulturu, drugog čoveka, čak i same sebe.Režija: Dušan David Paržižek (26. septembar, 19:30, Jugoslovensko dramsko pozorište, 2h)

SAOSEĆANJE. IStorIja mItraljezaŠaubine am Leniner Plac, Berlin, Nemačka

Proslavljeni nemačko-švajcarski autor i reditelj Milo Rau dolazi na Bitef s relativno kamernom predstavom Saosećanje. Istorija mitraljeza u produkciji čuvenog teatra Šau-bine iz Berlina. Reč je o uzbudljivom, pseu-dodokumentarnom pozorištu u kome se, u ambijentu opšteg raspada ili otpada zapad-ne civilizacije, suočavaju i prožimaju dve ispovedno-fiktivne perspektive o genocidi-ma u Africi, koje otelotvoruju dve glumice – jedna afričkog, a druga nemačkog porekla. Ova predstava pomera fokus sa izbegličke krize na jedan od njenih uzroka – zločine u građanskim ratovima u Africi, a za ko-je su odgovorna i zapadna društva. Na pri-mer, da li se, kada smo iskreno i duboko po-treseni fotografijom mrtvog tela malog izbe-glice, zapitamo kakva je odgovornost našeg društva za stradanja koja su to nesrećno de-te i njegovu porodicu oterala od kuće?

Milo Rau i njegov tim upućuju se ka političkim žarištima našeg vremena: ka mediteranskim rutama izbeglica sa Bli-skog istoka i zonama građanskog rata u Kongu. Poludokumentarni dupli monolog, zasnovan na intervjuima s radnicima ci-vilnog sektora, sveštenicima i žrtvama ra-ta u Africi i Evropi, namerno zalazi u kon-tradiktornost: kako podnosimo tuđu patnju i zašto je posmatramo? Zašto je jedna mrtva osoba na vratima Evrope važnija od hiljada mrtvih ljudi u zonama građanskog rata u Kongu? Saosećanje. Istorija mitraljeza pro-mišlja ne samo granice naše saosećajnosti nego i granice evropske humanosti.Autor i reditelj: Milo Rau (27. septembar, 19:30, Atelje 212, 1h 45’)

SOFTMACHINE: rianto + Sijao ke x CihanProdukcija Čoja Kafaija, Nemačka/Singapur

Reč je o izuzetno zanimljivom multi-medijalnom projektu singapurskog umet-nika Čoja Kafaija, čiji je najširi okvir „ma-piranje“ savremene azijske plesne scene, tačnije njenih glavnih aktera – koreogra-fa. Projekat je kombinacija projekcije do-kumentarnog filma na ovu temu, izložbe portreta ovih koreografa, pojedinačnih vi-deo-intervjua s njima i prezentacije ra-da nekih od njih. Ta prezentacija je osmi-šljena kao modularno predavanje-perfor-mans koji moderira Kafaji: svakom festi-valu je ostavljeno da bira dve od četiri po-nuđene prezentacije, a Bitef se opredelio za rad indonežanskog umetnika Rijanta i kineskog autorskog tandema Sijao Ke i Zi-han. Prezentacije su mnogo više od toga: od predavanja-performansa pretvaraju se u prave pozorišne minijature koje preva-zilaze izvođačke tehnike i koreografske ideje i na pametan, duhovit i dirljiv način bave se i mnogim društvenim pitanjima: od prekarijatskog položaja umetnika, pre-ko odnosa tradicionalnih izvođačkih for-mi i savremenog plesa do rodnog identi-teta u Aziji.

SOFTMACHINE: Rianto + Sijao Ke x Zihan je dvodelna predstava Čoja Kafa-ija koja predstavlja deo projekta SoftMac-hine, koji istražuje status savremenog ple-sa kroz rad širom Azije. Rijanto je plesač iz Indonezije koji se specijalizovao za tra-dicionalni erotski ples lenger, dok je po-djednako posvećen i drugim tradicional-nim plesnim formama sa Jave. Veoma rano je savladao transrodne forme plesa i neprekidno opčinjava mušku publiku svojim zavodljivim ženskim imitacijama. Od kako se preselio u Tokio 2003. godine, razvio je razne koreografske prakse, koje se oslanjaju na tradiciju od koje je krenuo, ali se i transformišu u odnosu na nju. Ova dokumentarna predstava preispituje ten-zije između tradicionalnih i savremenih koreografskih praksi u kontekstu global-nog prelaska sa ruralnog na urbani način života. Sijao Ke i Cihan zajednički istra-žuju telo do njegovih krajnjih granica, sa posebnim osvrtom na socijalni i politički kontekst Kine. Ova dokumentarna pred-stava istražuje granice umetničke slobode i dočarava iskustvo konstantnog nadzora u kineskoj kulturi.Režija: Čoj Kafai (28. i 29. septembar, 21:30, Narodno pozorište Beograd, 1h 45’)

Urnebesna tama, foto: Georg Hochmuth

Softmachine, foto: Law Kian Yen

6 & 7, foto: Duan Ni

Glavni program 50. Bitefa – Na leđima mahnitog bika

ludus 196-1975

Foto

: Jov

o M

arja

novi

ć

SloboDa je NajSkuplja KAPITALISTIČKA REČBITEF, Beograd, Srbija

Predstava je inspirisana istraživanjem i putovanjem autorki u najizolovaniju ze-mlju na svetu koja i dalje pobuđuje pažnju i osudu ostatka sveta – Severnu Koreju, i preispituje ideju slobode u dobu sve većeg globalnog nadzora. Publika će imati prili-ku da prisustvuje svojevrsnoj turističkoj tu-ri kroz zemlju koja se danas i dalje sma-tra najvećom babarogom „demokratskog sveta“, kroz koju se otvara pitanje slobode i neslobode u današnjem društvu. Predsta-va postavlja pitanja kolika su ograničenja našeg mišljenja, uslovljenog stalnim pro-pagandama i kontekstom iz koga dola-zimo? Koliko je pojam slobode relativan i određen društveno-kulturnim kontekstom? Da li je vidljivi kult ličnosti gori od nevidlji-vog kulta kapitala? Šta nam Severna Kore-ja – poslednji ostatak Hladnog rata – govo-ri o našem, „zapadnom“ svetu? Da li je je-dini način da se izbegne imperijalna domi-nacija posedovanje atomske bombe i opšte-narodne odbrane? Da li socijalističko ure-đenje nužno mora da bude i totalitarno? Predstava se suočava sa mogućnostima i nemogućnostima da govorimo o jednoj ze-mlji van našeg kulturnog i političkog koda.Autorke: Maja Pelević i Olga Dimitrijević (28. septembar i 1. oktobar, 21:30)

SVITA BR. 2Ešel 1:1, Pariz, Francuska

Predstava Svita br. 2 može da asoci-ra, i po naslovu i po konceptu „performa-tiva“ koji se u njemu razvija, na čuveni esej Džona Ostina Kako delovati rečima. U okviru višegodišnjeg projekta Enciklope-dija reči, grupa izuzetno predanih istra-živača sakuplja, sortira i arhivira brojne reči koje su, u različitim kontekstima, bile stvarno izgovorene. U ovoj predstavi, či-ji je autor Žoris Lakost, neki od tih govo-ra su, na vrlo originalan način, muzički orkestrirani, te su, zaista, postali snažni performativni iskazi – reči kojima se „ra-di stvar“. Te reči nisu pretvorene u kla-sične dramske strukture – dijaloge i mo-nologe – već se iz njih, samo auditivnom formom, izvlače svi njihovi bezbrojni po-tencijali – emocionalni, politički, humor-ni… U izvođenju kvinteta sjajnih perfor-mera, ovo postaje izuzetno pametan, so-

fisticiran i uzbudljiv teatar koji se vraća iskonskoj snazi ove umetnosti – snazi iz-govorene reči.

Enciklopedija reči je umetnički proje-kat koji istražuje izgovorenu reč u svim nje-nim formama. Od 2007. godine grupa mu-zičara, pesnika, reditelja, vizuelnih umetni-ka, glumaca, sociolingvista i kustosa saku-plja različite vrste zapisa reči i zavodi ih na internet-sajtu prema njihovim karakteristi-kama kakve su, na primer, kadentnost, ho-ralnost, naglašenost, saturacija ili melodič-nost. Putem ove kolekcije, Enciklopedija re-či stvara kompozicije, performanse i pred-stave, predavanja, igre i izložbe.

Enciklopedija reči je 2013. godine ini-cirala ciklus od četiri „horske svite“ za-snovane na jednom principu: živoj re-produkciji dokumenata iz audio kolekci-je. Svita br. 2 je, razume se, jedan od četi-ri dela ciklusa.Kompozitor i reditelj: Žoris Lakost (29. septembar, 19:30, Pozorište na terazijama, 1h 25’)

Samo mojeStanica Servis za savremeni ples, Beograd, Srbija

Tokom poslednjih pet godina Ana i Igor su kontinuirano umetnički sarađi-vali kroz nekoliko projekata, istražuju-ći različite teme kroz polje koreografije i plesa: opstanak i ulogu javnog govora u današnjem kapitalističkom društvu, po-ložaj i prava osoba s retkim bolestima u Srbiji, društveni položaj umetnika nove generacije u oblasti savremenog plesa; istraživanje uslova privremenosti kao

osnovnih uslova rada i egzistencije na današnjem umetničkom tržištu itd. Na formalnom planu bave se analizom ko-reografije u sferi nematerijalne forme – jezika, proizvodeći ,,jezičku koreografi-ju“ kao prošireni oblik scenskog izraža-ja. Samo moje se bavi istraživanjem tzv. ,,negativnih osećanja“ pojedinca kao ne-zanemarljivim odlikama današnjeg sva-kodnevnog života kapitalističkog druš-tva. Inspiracija za istraživanje, pored iskustava autora, potiče iz rada američ-ke teoretičarke En Cvetkovič, koja tretira ova emotivna stanja pre kao društvene i kulturološke označitelje nego kao medi-cinska stanja pojedinca. Rad podržava javno priznavanje ovakvih osećanja na kolektivnom nivou, kao potencijalno po-lazište za stvaranje novih oblika zajed-ništva, solidarnosti i društveno-politič-nog delovanja.Autori: Ana Dubljević, Igor Koruga (29. septembar, 21:30, Bitef teatar, 50’)

JAŠUĆI OBLAKProdukcija Rabija Mruea, Bejrut, Liban

Jašući oblak je novi projekat libanskog umetnika i performera Rabija Mruea. Za-sniva se na iskustvu umetnikovog brata Jasera u periodu posle libanskog građan-skog rata, a koji je bio jedno od prvih savre-menih razaranja velikih razmera na Bli-skom istoku i uzročnik migracija. Ovo pre-davanje-performans kombinuje snimlje-ni video-materijal i „živu“ reč u Jaserovom izvođenju. Snažna, dirljiva i poetska meša-vina činjenica i fikcije problematizuje kon-cept biografije, ispituje mogućnosti (grani-ce) predstavljanja i sećanja i istražuje pro-stor između političke stvarnosti i ličnog se-ćanja. Rabi Mrue je veoma cenjen i na svetskim pozorišnim festivalima često pri-sutan umetnik koji živi na relaciji Bejrut–Berlin, a podjednako je aktivan i u vizuel-nim i u izvođačkim umetnostima.

Predstava Rabija Mruea impresiv-na je kombinacija ličnog i političkog: za Jašući oblak on poziva svog brata Jase-ra da igra lik koji podseća na njega. Ja-ser, osoba koja je nakon ranjavanja u Li-banskom ratu izgubila moć govora, poči-nje da snima filmove koji su fuzija nje-govih sećanja u formu subjektivne scen-ske slike razvoja političke situacije u Li-banu. Za Mruea ovo predstavlja pola-zište za umetničku autorefleksiju, koju

potom transponuje za potrebe pozorišta i izložbi.

Slike; jedna nestaje, druga se pojav-ljuje. On uglavnom ne razume vezu iz-među jedne slike i one koja stoji do nje. Potreban mu je neko ko ga dobro pozna-je ko bi mu o njoj pričao i pokrenuo je, tako da ona više ne bude statična. Kada su naše uspomene nalik nepomičnim sli-kama bez scena iz prošlosti, kako tada funkcioniše sećanje?Autor i reditelj: Rabi Mrue (30. septembar, 21:30, Narodno pozorište Beograd, 1h 05’)

roDoljupCINarodno pozorište u Beogradu, Srbija

Provokativnu, decenijama neizvo-đenu komediju Rodoljupci Jovana Ste-rije Popovića o tome kako su tokom re-volucije 1848. godine lažni srpski rodo-ljubi iz Vojvodine, rukovođeni samo svo-jim interesima, brzinski menjali stra-ne u sukobu Mađara i Srba, 2015. godi-ne je, u Narodnom pozorištu u Beogra-du, režirao priznati mađarski reditelj iz Subotice Andraš Urban, poznat po svo-jim kritički beskompromisnim predsta-vama. To je kontekst koji sam po sebi, od izbora teksta do izbora reditelja i nje-govog koncepta, redefiniše tradicionalno shvatanje misije nacionalnog pozorišta, a u duhu savremenih umetničkih i druš-tvenih potreba. Vrhunac političkog an-gažmana u ovoj predstavi ostvaruje se u adaptaciji teksta kojom jedina zdrava pamet u drami, Gavrilović, biva ubijen, dok rodoljupci pevaju frenetične propa-gandne songove, među kojima se izdva-ja onaj s čitavom listom srpskih političa-ra od 90-ih do danas, a što je osuda i kon-tinuiteta „rodoljublja“ u srpskoj politici i, još više, našeg pristajanja na takvu po-litiku, a pod parolom da svako od njih – „ima pravo“.Režija: Andraš Urban (Narodno pozorište Beograd,1. oktobar, 19:30, 1h 35’)

NaD Grobom Glupe europeHNK Ivana pl. zajca, Rijeka, Hrvatska

Žanrovski označena kao „lirska pro-za u dramskoj tehnici“, Hrvatska rapso-dija Miroslava Krleže je smeštena u pre-

trpani vagon „trećeg razreda madžar-ske državne željeznice“ u periodu Pr-vog svetskog rata. Predstava Nad gro-bom glupe Europe govori o drugom tre-nutku, o drugoj vrsti putovanja, ali ko-je je takođe veliki izazov: putovanju Hr-vatske u Evropsku uniju, u kojoj je če-kaju, između ostalog, i surovi uslovi ne-oliberalnog tržišta rada, ali i reke une-srećenih izbeglica iz Azije i Afrike. Ta, glembajevska Evropa, onako kako je vi-di i prikazuje jedan od vodećih slovenač-kih reditelja Sebastijan Horvat, slepa je za ove slike patnje i nepravde. Pod sli-kom na kojoj dominira motiv Evrope na belom biku, glembajevska Hrvatska i Evropa organizuju raskošnu, pomahni-talu, perverznu i makabričnu salonsku proslavu; nesvesne svega, one, zapravo, izvode groteskni parastos – sebi.

U noveli Hrvatska rapsodija Krle-ža daje pregled hrvatskog društva, tač-nije „treće klase“ za vreme Prvog svet-skog rata. Piše o siromašnima, bolesni-ma, o ljudima koji su sačuvali tragove ljudskosti i onima koji su izgubili svaku nadu; surovo realistično, ali s puno lju-bavi opisuje sirov i okrutan svet najni-žeg društvenog sloja, u vreme kraja jed-nog sveta i s verom u dolazak nove, pra-vednije budućnosti. Naše vreme razliku-je od vremena kada Krleža piše svoje de-lo ne samo to što je danas vera u zajed-ničku budućnost gotovo nestala iz kolek-tivne imaginacije već i to što je stvore-na sasvim drugačija društvena struktu-ra i nova centralizacija moći. Od trenut-ka rušenja Berlinskog zida svedoci smo nestanka granica i smanjenja moći dr-žave u odnosu na kapital, s jedne strane, ali i nicanja novih granica (zidova, ži-ca…), i metastaze državnog nadziranja, s druge. Svedoci smo pretvaranja Evrope u tvrđavu, što se nije dogodilo preko no-ći, ali taj proces verovatno mnogima ni-je bio vidljiv sve dok nije počela „opsada“ koja je danas u toku. Nad grobom glupe Europe autorski je projekt renomiranog slovenskog redatelja Sebastijana Horva-ta, inspirisan novelom Hrvatska rapso-dija Miroslava Krleže. Beležeći surovu stvarnost Prvoga svetskog rata i antici-pirajući revoluciju koja bi trebalo da iz-briše odranije postojeće, a ratom produ-bljene socijalne razlike, Krleža je stvo-rio scenski krik koji izmiče uobičajenim dramskim konvencijama.Režija: Sebastijan Horvat (2. oktobar, 19:30, Madlenianum, 1h 45’)

ovaj Svet je SaN bez jave!

Rodoljupci, foto: Vicencio ŽaknićSamo moje, foto: Vladimir Opsenica

Svita br. 2, foto: Jose Caldeira

Glavni program 50. Bitefa – Na leđima mahnitog bika

ludus 196-197 6

„Nebo NaD bIteFom“ IlI SprINt kroz vremeNebo nad Bitefom zajednički je na-

ziv za četiri izložbe koje će bi-ti otvorene u Danu prologa, a pre

predstave Kantor Downtown, prve u glav-nom programu jubilarnog Festivala.

Sve četiri izložbe (autori Vesna Bo-gunović, Bojana Andrić, Petar Đinović, Lazar Sakan) zasnivaju se na artefakti-ma koji se odnose na Bitef, njegovu istori-ju, tradiciju, kao i institucije koje su dale znatan doprinos Festivalu.

Sprint kroz vreme sa „Nebom nad Bi-tefom“, odnosno zvezdanim stazama festi-vala tokom pet decenija njegovog trajanja, počinje od zgrade RTS-a (24. septembra u 19:30), nastavlja se ka Ateljeu 212 (20), po-zorištu u kome je Bitef počeo svoj istorijski put, to jest instituciji u okviru koje je Festi-val osnovan, i koja je organizovala njego-vih prvih dvadeset izdanja. Sledeća lokaci-ja je galerija „New moment“ (20:30), koja se prethodne tri decenije bavila vizuelnim identitetom manifestacije, a gde će biti izlo-ženi plakati Bitefa. Kraj maršrute je Bitef teatar (21), pozorište osnovano s ciljem da se bavi produkcijom Festivala, ali i da – to-kom pozorišne sezone – prati i prepoznaje bitefovske tendencije u okviru lokalne sce-ne izvođačkih umetnosti.

Izložba u velikom holu RTS-a (autori Bojana Andrić i Petar Đinović) smeštena je u pet prostorija za udobno porodično gle-danje televizije. Svaka prostorija opremlje-na je po modi svake od pet decenija Bitefa, a izgled i sadržaj sa TV ekrana odgovara godinama kroz koje je prošao Festival. Na njima će biti prikazivani snimci iz izuzet-no bogate arhive RTS-a u kojoj je sačuvana čitava istorija Bitefa.

U prostoru galerije „New moment“ (urednik Lazar Sakan) izložbu čine plaka-ti koji su čitavih pola veka oživljavali duh, ideju i programsku koncepciju Bitefa, a pri-kazani su u formi multimedijalne postav-ke. Tokom pedeset godina kao autori su pot-pisivani renomirani konceptualisti, eminen-tni kreativni direktori i art-direktori, ali i mladi dizajneri i umetnici, kreativne agen-cije i studija. Svaki plakat predstavlja pečat jednog trenutka u istoriji kultnog Bitef.

U Ateljeu 212 i Bitef teatru su dve do-kumentarne izložbe (kustos Vesna Boguno-vić), koje u formi fragmentarnog, kolažnog prikaza odražavaju umetničku koncepciju Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala, njegove heterogene i otvorene re-pertoarske orijentacije, koja je opstajala u različitim istorijskim periodima.

BITEF NA FILMU – HAMLET, RIČARD I mIra t.

Kakav bi trebalo da je program koji obuhvata i približava pola veka Festivala, ogledala teatarske umetnosti u drugoj polo-vini 20. i na početku 21. veka, u vreme vr-toglavih promena ukusa, senzibiliteta, sti-la, razmišljanja, u vreme kada su se poja-vili, razvijali i usavršavali televizija, kom-pjuteri, video, DVD, mobilni telefoni, kame-re… i kada se zahvaljujući novim tehnolo-gijama bez muke moglo sačuvati sve za us-pomenu i dugo sećanje i za informaciju bu-dućim generacijama?

Uzela sam kataloge Bitefa, imam ih sve osim jednoga, i svoju obimnu dokumentaci-ju o Bitefu na filmu. Nekoliko dana sam li-stala: naslovi, predstave, filmovi, članci, po-

daci. Oni prizivaju sećanja na predstave, ljude, događaje. Jubilarni 40. Bitef na filmu u okviru jubilarnog 50. Bitefa biće lako sa-staviti. Lista naslova je duga i impresivna.

A onda… Iz Rusije javljaju da Hamlet reditelja Ljubimova nikada nije snimljen, ljudi iz Efrosovog kruga tvrde da je Don Žuana snimila samo beogradska televizija. Snimka nema. U Poljskoj postoji privatni snimak Postojanog princa Grotovskog koji ne može da se dobije. San letnje noći Pite-ra Bruka je snimljen prilikom gostovanja u Japanu, ali je Bruk snimak morao da uništi na zahtev Japanaca. Jedini snimak Hamle-ta Ljubiše Ristića je pozajmljen i zauvek iz-gubljen. Na mnogobrojne dopise s pozivom za učestvovanje na Bitefu na filmu odgovo-ra nema, za većinu snimaka plaćaju se au-torska prava, a za kulturu u Srbiji se iz-dvaja 0,62% od budžeta…

I dok se mučim, čudim i očajavam, hte-la – ne htela vraćam se u prošlost, među lju-de s kojima sam radila, sarađivala. Iznena-da shvatam da sam ja, koja u Bitefu u konti-nuitetu radim skoro od početka, ostala sama, da od glavnih aktera nikog više nema. Ne-ma onih koji su, neko više neko manje, do-prineli afirmaciji, opstajanju i veličini ma-nifestacije. Bez njih Festival ne bi bio ono što je bio, što jeste i što će, nadajmo se, i ostati.

Iz tog skupa se izdvaja ličnost Mire Trailović. Razmišljam o Miri, o osobi koja je ne samo bila glavna ličnost pri osnivanju Bitefa već je tom događanju davala miris i ukus, smisao i značaj. Bez njene energije i veštine sumnjam da bi Bitefa bilo, da bi trajao i u svetu stekao slavu kakvu je imao. Voleli smo je, ogovarali je, sa uživanjem smo slušali anegdote o njoj, a anegdote se ne pričaju o prosečnom, malom čoveku.

Vera Konjović, urednik programa

PROGRAM

30. septembar, 16:00UMESTO PREDSTAVE HAMLET: HRONIKA 14. BITEFA 1980Urednik: Feliks Pašić, voditelj: Boro Drašković, Redakcija Programa iz kulture TV BeogradaUčestvuju: Ljubiša Ristić, reditelj; Petar Božović, glumac; Branislav Milošević, pozorišni kritičar Komunista; Majkl Ko-veni, pozorišni kritičar iz BritanijeInsert iz predstave Hamlet, HNK, Split (trajanje: 25’)

Šekspirov Hamlet oduvek je bio izazov za pozorišne, pa i za filmske reditelje. Ne-ki su komad prikazivali klasično – ma šta to značilo, drugi su u njemu tražili i nala-zili savremene teme i moderne oblike. Ka-ko igrati klasiku? Oko toga su se vodile i još se vode žestoke diskusije. Jedna od ta-kvih predstava, jedan od takvih Hamleta je i onaj koji je 1980 – u godini Titove smrti i agresije na Avganistan, otvorio 14. Bitef. Otuda su u predstavi tako važni i smrt kra-lja, Hamletovog oca, i Fortinbrasova (Petar Božović) invazija Danske. U prvoj Hronici Bitefa 1980, poznati kritičar Majkl Koveni izneo je mišljenje kako treba, kako se sme ili ne sme prikazivati Hamlet ili bilo koji pozorišni komad. Predstavu Hamlet Lju-biše Ristića na otvaranju 14. Bitefa direk-tno je prenosila televizija. Snimak nije sa-čuvan, a privatni snimak je izgubljen.

16:30RIČARD TREĆIAutor: Vilijam Šekspir; reditelj i scenograf: Ljubiša Ristić; uloge: Boris Isaković, Aleksandar Krstajić, Sanja Moravčić, Filip Len-đel, Tihomir Vujičić, Ferenc Peter, Lu-ka Piljagić, Ramadan Azirović, zoltan Molnar, Marija Opsenica, Ana Kostov-ska, Tanja Žerajić, Erika Lenđel, Lji-ljana Jakšić; produkcija: KPGT, Suboti-ca; snimak: TV Novi Sad, 1992; Grand prix 26. Bitef ’92; trajanje 60’

„Predstava je oblikovana od polifonij-skih pitanja. Zbog toga Ljubiša Ristić ni-je hteo da govori samo o strahotama be-zumne borbe za vlast, niti samo o men-talnim svojstvima zlobe, nego je u Ričar-du otkrio metafizičkog tragičnog junaka. Takvog koji ispašta svoj život, koji zlo-bu prihvata kao formu slobode“, Katalog 26. Bitefa

17:30MRTVI RAzREDNapisao i režirao: Tadeuš Kantor; uloge: Maria Strangret-Kantor, Celina Njeđvjecka, Anžej Velminski, zbignjev Gostomski, Mira Rihlicka, Roman Si-vulak, Vaclav Janicki; produkcija: Tea-tar Cricot 2, Krakov, Poljska; premijera prve verzije: 15. novembar 1975; druga verzija: 1977; Grand prix 11. Bitef ’77; filmska režija: Andžej Vajda; Produkci-ja: zespół Filmowy X, 1976; Prikazano na Bitefu na filmu 1977: Trajanje: 80’

Tadeuša Kantora smatraju za jednog od najznačajnijih inovatora, za umetnika koji je imao ogroman uticaj na teatar 20. veka. Kantorov Mrtvi razred ima tri ver-zije. Vajda je snimio prvu verziju koju je retko ko video van Poljske, a u Beogra-du, kao i u mnogim svetskim gradovima, igrana je druga verzija. „Ja stvaram real-nost, splet raznih realnosti, bez ikakve ve-ze s logikom ili igranom dramom, ja stva-

ram polja napetosti koja će biti u stanju da razbiju narativnu strukturu drame. Sve to činim u atmosferi šoka i skandala“, re-kao je Kantor u jednom intervjuu.

Andžej Vajda je učestvovao na 10. Bi-tefu sa Slučajem Danton Stanislave Pšibi-ševske i na 21. Bitefu sa Zločinom i ka-znom Dostojevskog. Za Mrtvi razred je re-kao: „To je jedina predstava koju sam gle-dao pet puta. Dojmila mi se u tolikoj meri da sam odlučio da je snimim kao film. A ja nikada ne snimam svoje pozorišne režije.“

19:00UČESNIK I SVEDOK: MIRA TRAILOVIĆintervjuScenarista i sagovornik: Feliks Pašić; urednik: Lila Lukić; reditelj: Nenad Momčilović; proizvodnja: TV Beograd; snimano decembra 1988; trajanje: 42’

Intervju je sniman u direkciji Bitefa na Terazijama, na temeljima novog Ateljea 212, u čuvenom bifeu ovog pozorišta i u zgradi budućeg Bitef teatra, među skelama i maj-storima. Ovo je istovremeno poslednji veliki intervju dat za televiziju, jer Mira se još poja-vila u martu naredne godine povodom otva-ranja Bitef teatra, a zatim ju je bolest potpu-no ophrvala. Ova se emisija završava Miri-nim rečima: „Mislim da su me rukovodile uvek neke crte moje ličnosti, možemo ih na-zvati pozitivnim jer smatram da ima i mno-go onih koje to nisu, a to je istrajnost i optimi-zam u istrajnosti. Ne volim da ostavljam ne-završene poslove, ne volim da se odreknem realnih mogućnosti koje postoje i trudila sam se uvek da u tim okolnostima sačuvam lojal-nost jer bez lojalnosti ne pruža nam radost uspeh koji je postignut.“

20:00MALOGRAĐANIAutor: Maksim Gorki; režija i scenografija: Georgij Alesandrovič Tovstonogov; uloge: Evgenij Lebedev, Marija Sokolo-va, Ema Popova, Oleg Borisov, Kiril La-vrov; Predstava Velikog dramskog tea-tra „Gorki“ Lenjingrad, 1966; televizij-ski snimak: Lenfilm, 1972, SSSR; Grand prix 2. Bitef ’68); trajanje: 147’

Tovstonogov je napisao da ga je na režiju ovog komada podstaklo pozorište apsurda. Be-ket i Jonesko pomogli su mu da u starom ko-madu vidi novo – apsurdnost i besmislenost življenja njegovih junaka i zatvorene krugove po kojima tumaraju. U Malograđanima ima mesta i za ideje Brehta: „U predstavi ne tre-ba prikazati pojedinca već životne pojave. Da bi sačuvao distancu“, pisao je reditelj, „jedna komponenta predstave mora gledaoca da vrati na polaznu tačku i primora ga da sve posma-tra sa strane.“ Ovde je ta komponenta muzika. Balalajka ili mandolina s jednostavnom melo-dijom „surove“ romanse, ili pesmica sa grad-ske periferije, prodiru u radnju predstave ne-očekivano, dajući mogućnost gledaocu da pre-cizno oceni šta se događa. Muzika stvara efe-kat otuđenosti, o kojoj i Breht piše.

Na okruglom stolu Bitefa reditelj je na pitanje zašto se opredelio za stare, ne za mla-de malograđane, odgovorio: „Nisam se opre-delio ni za jedne, ali opasnije je opredeliti se za mlade, jer njima pripada budućnost.“

Hamlet na 14. Bitefu

Jedan od prvih razgovora sa autorima na Bitefu

Prateći program jubilarnog Bitefa

ludus 196-1977

SuŠtINa je u DavaNju

Do sada je igrala u oko 50 pozorišnih predstava, snimila je deset filmova, naj-mlađa je dobitnica Sterijine nagrade, i to za diplomsku ulogu u predstavi Bokeški d-mol – Jelena Đokić!

Na početku karijere okitila se i nagra-dama „Zoran Radmilović“, „Miloš Žutić“, „Avdo Mujčinović“, te Gran-prijem festi-vala u Kotoru. Tu su i filmska priznanja: „Zlatna mimoza“ u Herceg Novom, „Zlat-na arena“ u Puli.

Prošla godina je ponovo bila njena: za naslovnu ulogu u predstavi Kazimir i Ka-rolina iznova osvaja nagrade – još jednu Sterijinu i još jednog „Žutića“. Za ulogu u filmu Smrdljiva bajka nedavno je dobila i Caricu Teodoru na glumačkim svečanosti-ma u Nišu. Uz to i izuzetna ostvarenja u predstavama Pijani u Ateljeu 212 i Tram-vaj zvani želja u Zvezdara teatru.

Jelena Đokić je istinska gospodarica i sluškinja svoje profesije. Neobična, nesva-kidašnja pojava našeg glumačkog sazvež-đa. Od retkih je koji pomeraju granice pozo-rišne umetnosti ka novom, drugačijem, sa-vremenom…

Kako te je naslovna uloga iz predsta-ve Kazimir i Karolina inspirisala za još jedan veliki glumački iskorak?

Strah od blama! Nakon što mi je Sneža-na Trišić ponudila ulogu, molila sam je da radimo nešto drugo, a zatim i da Bojan Dimi-trijević i ja igramo drugi par, Ernu i Merkla iz kontre. Sve mi je u tom komadu delovalo naivno i banalno, kao da replike i radnja ni-su u istom žanru. Kako je ekonomska kri-za ponovo zatresla planetu, aktuelizovala je i Kazimira i Karolinu. Njuškla sam po inter-netu i čitala kritike o tim predstavama i vi-dela da ima različitih verzija, od tročasovnog mjuzikla do skalamerija za atmosferu vaša-ra. U većini slučajeva dominiraju kritike tipa „i pored toga što je Karolinu igrala veoma do-bra glumica, nažalost nije...“. Tako da i po-red toga što je, dok smo radili predstavu, po-stojala dobra volja i naklonost cele ekipe, nije bilo lako pronaći ključ za taj lik. Vraćala sam se literaturi i glumačkim udžbenicima istra-žujući ekspresionizam, bila sam sigurna da postoji šifra za igranje istog. Tako sam došla do meni značajne instrukcije koja kaže da li-kove iz ekspresionističke drame treba igrati kao su izašli iz sopstvenih košmara. Kad sve te naizgled banalne replike obložiš strahom ili kad sam lik postane vođen strahom, on-da to postaje u isto vreme potresno i smešno.

Karolina je u tvom tumačenju neo-bično lepa u svetu kojim vlada socijalna i moralna beda. Koji je tvoj odgovor na pi-tanje kako opstati i kako živeti u takvim uslovima?

Pa, ko zna odgovor na to pitanje? Ko je tako jak i pametan, iako zna odgovor, da ga uspešno primenjuje. Nastojim da budem svoja, da ne izdam sebe i da se ne pogubim

u opstanku. Nastojim da sačuvam vedrinu i sposobnost da se obradujem, da evidenti-ram sve svakodnevne male „pobede“. Na-stojim da nahranim duh koliko mogu i ko-liko stižem i da što manje puštam politiku i sve te fizionomije u svoj prostor, da mi ne kvare dan ili budu deo tog dana. Ovo po-slednje je gotovo nemoguće.

Pijani su posebna pozorišna igra, tra-gikomedija o ljudskim nesigurnostima i životnim apsurdima. Jedna je od najzna-čajnijih predstava u prošloj sezoni u ko-joj takođe igraš zanimljivu ulogu, na po-seban način. zašto tu tvoja Laura, samo prividno u pijanstvu, sigurno drži konce u svojim rukama?

Pijanstvo je posledica gubitka. Nakon što je izgubila i dečka i najbolju drugari-cu, shvatila je da je izgubila i sebe. Laura je egoistična glupača koja po kući drži svo-je slike na zidovima. U životu, kao i u po-zorištu, potreban ti je kralj da bi igrao slu-gu i obratno. Alkohol je samo spustio njene maske, ogolio je, postideo i uplašio. Otkrivši da je suština ipak u davanju, dala se prvom koji ju je poželeo (momku kojeg tumači De-jan Dedić). I ne znamo šta je bilo nakon toga.

A tu je i Blanš u predstavi Tramvaj zvani želja?

Ahhhh…Tu se okupila grupa gra-đana (Bojan Dimitrijević, Paulina Manov, Ivan Jevtović i ja, u režiji Stefana Sablića) i odlučila se za „umetničku tezgu“ ili poku-šaj iste. Da kao nešto radimo, da ne čekamo pozive, jer pozivi se nekada baš dugo čeka-ju… i, na našu sreću, u Zvezdari su nam otvorili vrata za probe, a zatim i ponudili da budemo deo njihovog repertoara. Ponekad odemo i do nekog grada u Srbiji. I to su naj-lepša iskustva s tom predstavom, jer ljudi u unutrašnjosti su željni ozbiljnijih naslova.

Kako objašnjavaš svoj način rada? Da li imaš svoj metod, svoj pristup ulozi, svoj odnos prema likovima koje tumačiš?

Priznajem da i dalje, kao što me je učio profesor Boro Stjepanović, uradim najpre analizu lika i prikupim činjenice o osobi ko-ju igram. Pošto stanje uvek dolazi kao stepen kvaliteta radnje, veoma mi je važno da ih ime-nujem, od govornih radnji do fizičkih. Volim da naznačim i mane te osobe i da joj se poru-gam, baš zato da bi je zavolela i branila. Naj-više me inspirišu one što greše, kako na sce-ni, tako i u životu, to za mene znači da su žive.

Šta sve nosiš u svom glumačkom prt-ljagu?

Moj prtljag je ranac. Pešak sam i tre-ba mi četrdesetak minuta hoda do Ateljea 212 ili Zvezdara teatra. U rancu je uvek tekst, Galory voice za dobar glas, ukoliko su se predstave zaređale parfem, jer volim biti ugodna partnerima i, još uvek, cigare-te, a možda od ove sezone i bez toga.

Gluma je zanat. Kako i kada postaje umetnost?

Ne slažem se s tim da je gluma za-nat. Jeste posao kojim sam odlučila da se bavim. Još uvek verujem da ću moći sa-mo od tog posla i da živim, mada… Ali ja svoj posao volim zato što me leči i razbo-ljeva, zato što me oplemenjuje i kvari, za-to što mi život obogaćuje predivnim ljudi-ma i odnosi ih ostavljajući me zauvek osa-kaćenom, zato što je neponovljiv i neuhvat-ljiv, što nema formule niti recepta, i što to ne može svako.

Da li se pitaš čemu služi pozorište i kakav je tvoj odgovor na to pitanje?

Ono služi duhovnoj higijeni koja je ta-kođe neophodna.

Šta u svetu i vremenu bez ideala zna-či baviti se umetnošću?

Biti svoj.

Da li i kakvu moć ima umetnost i kakav je njen položaj u sredini u kojoj živiš i stvaraš?

Na aparatima je za veštačko disanje. Uglavnom je ljudi više vole nego što je cene.

Kako razmišljaš o društvenoj odgo-vornosti umetnika? Da li ona ovde postoji i šta podrazumeva?

Nekako se gnušam „prosvetitelja“. Kad mi ljudi priđu replikom „vidi da ti nešto ka-žem“, odmah prestanem da slušam. Mislim da dela treba da govore o svakom čoveku i da umetnici svojim delanjem ili nedelanjem i te kako izražavaju svoj društveni stav.

O čemu maštaš, a šta ti se dešava u profesiji i životu?

Maštam kako Edi Veder peva samo za mene. A živim život: kuvam, čistim, vodim, odvodim, zabavljam, tešim, bodrim i tako svaki dan do večeri kada u pozorištu, na da-skama, stvaram istinu tamo gde je nema, a zatim uživam u bezbednosti pozo-rišnih bifea.

Ne slažem se s tim da je gluma zanat. Jeste posao kojim sam odlučila da se bavim. Još uvek verujem da ću moći samo od tog posla i da živim, mada… Ali svoj posao volim zato što me leči i razboljeva, zato što me oplemenjuje i kvari, zato što mi život obogaćuje predivnim ljudima i odnosi ih ostavljajući me zauvek osakaćenom, zato što je neponovljiv i neu-hvatljiv, što nema formule niti recepta – kaže Jelena Đokić

bIteF polIFoNIja – ODOLETI mahNItoStI

U mitu iz koga je ove godine proizašao slogan Bitefa i naslov Bitef polifonije, Odo-leti mahnitosti, postoji livada kao omiljeno mesto okupljanja i zajedništva u igri, plesu, kupanju i branju cveća, mesto opuštanja – kao mali beg od problema svakodnevice. Ali to mesto, govori nam mit, u jednom trenut-ku opuštenosti, igrom privlačne prevare, po-staje poprište mahnitosti i grube igre pose-dovanja, otimanja i trajanja u sudarima do-bitaka i gubitaka, i pokušaja iskupljenja i uvek novih igara mahnitosti koje ne nesta-ju već se sve masovnije igraju… Koliko sa-mi određujemo istinu, svoje angažovanje, zajedništvo i meru odolevanja mahnitosti u svetu u kome živimo sada i ovde? Koliko na-ša delovanja i odluke predstavljaju neizbež-nost i kob, ili je sve ipak rezultat našeg nede-lovanja i prihvatanja te kobi? Kako smo po-verovali da nam zajedništvo više ne treba, a da razjedinjenost, otimanje od drugih ili po-ništavanje drugih, imaju privlačnost i pred-stavljaju vrhunac potvrde našeg društvenog postojanja?

Istina je uvek uslovljena mnoštvom, podseća Bahtin, ne može biti stvorena niti izgovorena iz jednog, kao ni iz prostog sku-pa ili zbira glasova. Celina je ta koja proši-ruje mogućnosti i konstituiše značenje, ma koliko delovi bili raznorodni i jedinstveni. Tako nastaje polifonija: u kontrapunktu glasova, kroz ukrštanje različitih iskusta-va i praksi: polemičkih, obrazovno-razvoj-nih, umetničkih ili participativnih. Daka-ko zajedničkih, okrenutih ka onoj odavno zanemarenoj, propustljivoj i sinestezijskoj zoni teatra u kojoj tragamo za delovanjem kroz javne društvene prakse, kroz pozori-šte u obrazovanju, u dijalogu, u pokretu, u bajkama, u parkovima, u horovima, u dru-gostima. Možda baš tako istupamo iz zone naše ušuškane mahnitosti, stremeći ka no-vom vidu kolektiviteta, jednakih i prošire-nih mogućnosti.

Bogat prateći program ovogodišnjeg Bitefa čine i 28. Kongres Međunarodnog udruženja kritičara (IATC), Konferenci-ja „Bitef i kulturna diplomatija: pozorište i geopolitika“, „Cirkobalkana 4“ (festival sa-vremenog cirkusa), „Bitef amfiteatar“ (po-svećen studentskim radovima), „Bitef bi-blioteka“ (predstavljanje stručne i teorijske literature vezane za pozorište) i Radionica kolektiva „Enciklopedija reči“ You ’re tal-king to me? (istraživanje, ana-liza i klasifikacija govora).

Jelena Đokić: Mislim da dela treba da govore o čoveku

Olivera Milošević

Prijatelj Udruženja dramskih umetnika Srbije

Intervju: Jelena Ðokić

Foto:

Atel

je 21

2

ludus 196-197 8

Piše: Miloš Latinović, direktor BitefaPiše: Aleksandar Milosavljević

Biftek ala BitefHronologija trogodišnjeg kuvanja

bIteF po meNISubjektivni pogled na Festival koji je formirao moj pogled na pozorište

Pošavši od grdno neprijatne apso-lutne autsajderske pozicije uslovno (mada smo se svi znali iz viđenja)

nepoznatog čoveka koji je dekretom stigao na najznačajnije mesto elitne prestoničke ustanove, pri tome još iz duboke (skoro si-birske) provincije, pravo je čudo da sam uz „ganutljiv i topao, ljudski“ prijem me-dija, bezrezervne „podrške“ beogradske kulturne čaršije, promena i odnosa snaga u politici, dospeo do ovog dana, u kojem pi-šem epistolo, kao direktor Bitef teatra koji organizuje 50. Bitef festival.

Bilo je to ovako: probudio sam se jed-nog jutra kao direktor Bitef teatra (fudba-listi kažu da su taj dres sanjali od najrani-jeg detinjstva), a ostao bez biografije (sa-čuvana je u medijima samo odrednica o političkom angažmanu), i s najružnijom mogućom fotografijom u novinama i du-hovitim komentarom da ne razlikujem Bi-tef od bifteka. Sve to je bilo netačno, poseb-no ovo da ne razlikujem Bitef od njegovog „mesnog visočanstva“ koje mi je uzgred omiljeno jelo. Ali to sam znao, jer uzur-piranje trajno i jasno obeležene teritorije podrazumeva da snosite i određene posle-dice. Pojedu vas lavovi ili vi, možda, njih pripitomite.

Tako su prošla prva tri meseca.Pred 48. Bitef festival bio sam srećan,

jer mi je tog septembra bio pedeseti rođen-dan i prvi festival u čijoj organizaciji uče-stvujem. Jovan Ćirilov je bio živ i njega sam, sasvim normalno, doživljavao kao svog. Bodrio me je često i cenio moju spre-mnost da ne sitničarim oko nekih njemu važnih stvari. Bio je to dobar festival. In-teresantan i inspirativan. Mada sam od-mah osetio „hladan čelik“ političke netr-peljivosti zbog rasporeda sedenja na otva-ranju. No, to je bilo normalno jer novi još nisu navikli na prve redove, a starim se nije pomeralo. Ribali su me malo, ali, bo-že moj, publika je bila zadovoljna. Ostali se malo ljute, pa ih prođe.

Prošlo je još tri meseca. Godinu dana provedoh s Bitefom.

Verovao sam iskreno da sam još uvek ovde jer sam sve poslove obavljao vođen devizom, meni dragog i uvek potaman, zbog pameti i gabarita, Vinstona Čerčila koji je stvar definisao ovako: „Tajna uspe-ha u životu nije da čovek radi ono što voli već da voli ono što radi.“

Radio sam i tako je prošlo još šest me-seci.

Kada smo za predstavu Život stoji ži-vot ide dalje Filipa Vujoševića u režiji Je-lene Bogavac na Sterijinom pozorju dobi-li dve nagrade, bilo mi je jasno da ono što smo, u besparici, pokušali na početku ni-je bilo pogrešno. Kao što nije bilo pogrešno uložiti trud i pokazati da niste tu da biste nešto ukidali, kako su oni što se došaptava-ju sa zvezdama predviđali Bitef dens kom-paniji. Ne samo da ih nismo ukinuli nego smo za godinu dana postali centar okuplja-nja nezavisne scene u Beogradu. Otvorili smo vrata svima. Bitef i pripada svima, ali avaj, opet nije dobro, jer oni koji nisu doš-li odmah su nas optužili za nedostatak ja-snog koncepta, repertoarske politike, žan-rovske jasnoće, strategije koja nagoveštava „pravce razvoja“, kao da je sve to definisa-na stvar u srpskom pozorištu.

Tako je prošla godina i počeo sam kra-jičkom duše da sumnjam kako je vreme prilagođavanja i prihvatanja prošlo.

Bitef festival, broj 49, protekao je u sećanju na Jovana Ćirilova, uz brojne fi-nansijske tegobe i pretnje s osmehom da će s njegovim osnivačem otići i njegovo če-do. Ipak, to se nije dogodilo, mada su ne-ki, čak i sa zaduženjima u Bitefu, to po-kušali da pomognu. Anja Suša, selektorka Bitef festivala, podnela je veliki pritisak i uradila dobar posao. Već tada je rekla da joj je dosta takvog odnosa prema Bitef fe-stivalu i da će razmisliti da li će dalje ra-diti selektorski posao. Nisam je podržao u toj nakani, ali sam je apsolutno razumeo. Nisam se nikome žalio, direktori kultur-nih ustanova i ne mogu to da čine. Svi od njih beže kao od kuge.

Dve godine je prošlo, a pred nama je bio jubilej – 50. Bitef festival.

Ivan Medenica postao je umetnički direktor, a Anja Suša je pristala da jubi-larnom selekcijom završi svoje druženje s Bitef festivalom. Grad je podržao festival i dao novac za svetski Kongres pozorišnih kritičara. Ministarstvo kulture povećalo je iznos od prošle godine. Delovalo je da smo u dobroj prilici, ali ambicije Bitef festiva-la su uvek najveće. Opet smo u minusu.

Biće ovo veliki i značajan festival. To se oseća u vazduhu. Naravno biće onih kojima se nešto neće svideti, biće za ne-ke i nečega što nije „bitefovski“, ali „sve je to normalno“ i ja, ponovo pronalazeći Čer-čila, mogu samo da kažem: „Ne zameram kritici čak ni kada se zbog oštrine za neko vreme rastaje sa stvarnošću.“

Tri godine je prošlo.Idemo dalje. Ili možda – ne.

Da li je moguće danas bilo šta predvideti?

Bilo je to početkom 70-ih godina proš-log veka, kada je glumac Mića Tomić došao na večeru kod mojih roditelja.

Mića i moj otac su bili prijatelji iz davnina. Družili su se u lekarsko-pozorišnom kru-žoku koji su činili rediteljka Soja Jovanović, njen brat Milan, lekar, glumci Olivera i Ra-de Marković, Bata Paskaljević...

Tokom večere, ćaskajući o svemu i sva-čemu, Mića pomenu Bitef i mojim roditelji-ma ponudi ulaznice za predstavu koja će sledeće festivalske večeri biti izvedena u Ju-goslovenskom dramskom. Valja napomenu-ti da je za moje roditelje, uzorne predstav-nike lekarskog esnafa koji redovno poho-de pozorište (isključivo beogradsko Narod-no, a povremeno i Atelje 212), pomen Bite-fa u najmanju ruku morao izazvati mrzo-voljnu nezainteresovanost, iako je verovat-nije: zgražanje. Tada još mladi Bitef je kod „pristojnog“ sveta prvenstveno slovio kao prostor skandala. Gole ili polugole osobe su motkama mlatile publiku, polivale se far-bom, izvodile „kerefeke“ bez teksta (ili su, još gore, adaptirale poznate drame na način koji je kod ljubitelja „klasičnog“ pozorišta provocirao nevericu). Rečju, Bitef je za mo-je roditelje bio odveć velika provokacija pa su se ljubazno zahvalili: ne, nisu zaintere-sovani. I sam zapanjen (ne manje od mame i tate), začuh sebe kako pitam „čika Miću“ mogu li ja da dobijem ulaznicu. Naravno!

Sutradan sam bio u JDP-u, isuviše uzbu-đen festivalskim okolnostima da vidim ko je još u sali. A onda je počelo! Ništa od onoga što sam do tada video u pozorištu, a što je bilo smešteno u moj koordinatni sistem omeđen, recimo, Ministarkom s Ljubinkom Bobić, ni-je mi pomoglo da razumem događanja na po-zornici. Zapravo, sa stanovišta mog iskustva, ništa se nije ni dešavalo, osim što su se uz mo-notonu muziku smenjivale scenske slike ko-jima nisam mogao odrediti smisao, niti ih po-vezati iole konkretnom radnjom. Izdržah ne-ko vreme, a onda – videvši da publika ležer-no napušta salu – odoh iz JDP-a. Omađijan prizorima s kojima nisam znao šta da radim, zombijevski sam hodio ka Tašmajdanu, kad iznenada shvatih da moram nazad na pred-stavu. Vratio sam se i do kraja odgledao – Ajnštajna na plaži Roberta Vilsona.

Lagaću ako tvrdim da me je ta pred-stava usmerila ka bavljenju pozorištem, ali je svakako u meni ostavila dovoljno dubok trag, ožiljak koji nikada nije zara-stao, a koji će „prokrvariti“ uvek kad raz-mišljam o BITEF-u i Bitefovskom senzibi-litetu teatra. Ajnštajn je, razume se kasni-je, postao mera mog Bitefovskog pogleda na pozorište, pa i svet čiji sam deo postao. Nedavno sam ovu epizodu ispričao Vilso-nu, i ta ispovest ga je veoma zabavila.

Na Bitef sam potom odlazio kao kriti-čar s akreditacijama raznih redakcija, a najčešće Trećeg programa Radio Beogra-da, za koji pišem evo već 30 godina.

Bilo je to 1998. godine kada me je Jovan Ćirilov pozvao da prvi put vodim razgovore na Bitefu. Bio je to samo jedan razgovor, o pred-stavi Evropejci, crkli da bog da Kristofa Mar-talera, i to na prvom „gostovanju“ Bitefa van Beograda – u Srpskom narodnom pozorištu u Novom Sadu. Predstava je igrana na Sce-ni „Jovan Đorđević“, jedinoj u Srbiji na koju je mogla da stane ova fenomenalna predstava, a razgovor je održan na Kamernoj sceni SNP-a. Docnije sam, takođe na Jovanov poziv, vo-dio sve festivalske Okrugle stolove, a i kasni-je, kad sam se preselio u Novi Sad, povremeno

sam „gostovao“ kao voditelj razgovora o pred-stavama igranim u SNP-u, u okviru programa Bitef u Novom Sadu.

U međuvremenu sam uređivao Bilten Bitefa i „iznutra“ video kako organizaciono funkcioniše Festival. A onda me je, takođe 90-ih, Ćirilov na nekoj beogradskoj premijeri oba-vestio da sam član žirija Bitefa. Beše li to 26. ili 27. Bitef? Prethodno sam već bio u kritičar-skom žiriju za dodelu Nagrade „Politike“, ali sam ovaj poziv doživeo kao jednu od najvećih počasti u dotadašnjoj kritičarskoj karijeri.

Kasnije će se moj odnos prema Bitefu ra-dikalno promeniti. Na Festival, naime, više ne-ću odlaziti kao kritičar nego kao deo teatra – učesnika. Srpsko narodno pozorište, gde sam bio upravnik, direktor Drame i umetnički di-rektor, u periodu od osnivanja Festivala do pre

desetak godina na Bitefu je odigralo jednu predstavu – sjajnu Koštanu, san, krik u režiji Mire Erceg, ovde nepravedno zanemarene re-diteljke koja je, u jednom času, poput meteora, „poletevši“ iz Nemačke, preletela našom pozo-rišnim nebom. Tokom poslednje decenije, me-đutim, SNP je – što u glavnoj selekciji, u okvi-ru Šoukejsa ili Polifonije a i drugih of-progra-ma – na Bitefu učestvovalo čak devet puta, da bi naše predstave u dva maha u Novi Sad do-nele nagrade (Jezik zidova i Galeb).

Od mog prvog susreta s Bitefom do da-nas prošlo je nešto manje od pola veka. Bitef je, dakle, stariji od mog bitefovskog iskustva. Menjali smo se i Festival i ja, ali nema sumnje da me je Bitef teatarski formirao, suštinski in-tenzivnije od bilo čega drugog uz šta sam pozorišno sazrevao.

Ajnštajn na plaži, kultna predstava Boba Vils ona, pobednik 10. Bitefa

Miloš Latinović

ludus 196-1979

lepo je DobItI NaGraDu, baŠ jeSte

„Ljubinka Bobić“ najnovije je priznanje Olge Odanović, na listi na kojoj su već upisa-ne i Sterijina nagrada i dva „Zoranova br-ka“ i „Gita Predić Nušić“ i „Miloš Žutić“... Nagrađena je za ulogu Majka Janje u pred-stavi Bela kafa, u režiji Milana Neškovića i u izvođenju Narodnog pozorišta iz Beograda.

Nagradu „Ljubinka Bobić“ bijenalno dodeljuje Udruženje dramskih umetnika Sr-bije svom kolegi ili koleginici za ulogu tra-galačku, inovativnu i koja predstavlja novu smernicu glumačkog izraza na polju kome-dije. Ove godine je u nominovano 27 rola.

Pravila novinskog pisanja intervjua na-lažu da novinar čitaocima predstavi sagovor-nika, čak i onda kad je to, kao sad, nepotrebno zato što se zna da je Olga Odanović prvakinja Narodnog pozorišta, da je pre toga bila jed-na od najuposlenijih glumica Pozorišta „Boš-ko Buha“, da su njene uloge u takozvanom velikom, klasičnom repertoaru nenadmašne, uostalom isto kao što su nenadmašne i njene takozvane sporedne role, da su je likovi u fil-movima i televizijskim serijama učinili popu-larnom, da kritičari cene njenu glumu, da je odavno u grupi umetnika čije ime garantuje uspeh projekta u kojem učestvuje...

Razgovarale smo opušteno, kao da se poznajemo ceo život, u hladu jedne retko prijatne bašte na Crvenom krstu.

Povod našoj priči je Nagrada, „Ljubin-ka Bobić“, pa bi trebalo da od nje počnemo.

Lepo je dobiti nagradu, baš jeste. I sva-ko ko kaže da to može a ne mora da mu se desi, mislim da nije u pravu. Lepo je kad po-stoji neko ko vrednuje vaš rad, pa vam za-tim i da ovakvu nagradu. Znate, dobila sam i Sterijinu i druge važne nagrade važnih ljudi naše kulture, ali ovo priznanje se zo-ve „Ljubinka Bobić“, osnovano je u njenu čast, osnovano je da mi, njene kolege nasta-vimo tamo gde je ona stala. I to je odgovor-nost. Verujte, nije fraza: zaista mislim da je nagrada odgovornost. Ti sad treba da oprav-daš ime nagrade kojom si nagrađen. Nagra-da raduje, ali i uznemiri. Već dosta toga sam uradila u pozorištu i normalno je što se zbog svake nagrade zapitam: da li ću moći još ne-

što novo da dam, i da kroz to što radim iska-žem svoj stav.

Vaš lik Majke Janje ima stav, to je...Čekajte, hoću prvo da kažem nešto što

mi je važno. Nas šestoro igra u Beloj kafi: Bane Vidaković, Nada Šargin, Vanja Ejdus, Pavle Jeremić, Nenad Stojmenović i ja. To je timska predstava. Da nismo svi najbolji, sad ne bih dobila „Ljubinku Bobić“. Na našem čelu je Milan Nešković, on je otkriće za mene. Svi ti mladi ljudi imaju energiju, mladalač-ku, pokretačku, zbog njih je ta predstava ta-ko dobra. Mi se šalimo, pa se na kraju pred-stave pitamo – ko je večeras bio najbolji. Ja to ne volim, nikad nikog ne mogu da izdvojim.

Hiljadu puta je govoreno o posebnosti načina glume u komediji u odnosu na dra-mu, ali moraću i ja da vas o tome pitam za-to što delujete kao da ne glumite, kao da je to tamo na sceni, ta vaša Majka Janja, isto što ste i vi privatno.

A nisam, naravno. I mnogo mi je dra-go što to kažete i što iz gledališta sve izgle-da lako. Međutim, teško je. Isključivo se ba-vim istinom na sceni, isključivo me to za-nima, autentičnost tih karaktera. Samo ja znam kako se to postiže, ne umem to da sta-vim u reči i objasnim vam kako to radim. Veoma je kompleksan put postići da vam ljudi u gledalištu, njih 500, veruje. Izuzet-no je kompleksan! A to je ujedno i osnova glume. Moj pokojni profesor Milenko Mari-čić stalno je govorio da moramo da postoji-mo kao ti ljudi koje glumimo. Mnogo je teško doći do toga, pogotovo kad su u pitanju neke složenije uloge kao što je Majka Janja. Ona je tragikomična, i veoma složena, pri tom je to tekst Ace Popovića koga po senzibilitetu ja-ko volim, razumem ga. Nešković nas je vo-dio kroz te Acine rezove, on je...

Milan Nešković je specifičan, poseban reditelj, njegova rešenja su nova, što znači da ste imali dvostruko prilagođavanje: liku koji igrate i inovativnom reditelju.

Nešković te vodi neosetno, i ne primeću-ješ da te kanališe tamo gde misli da treba da

ideš. Voli i oseća glumce. Nešković često po-minje da sam ga tokom jedne od početnih pro-ba pitala – kaži mi u jednoj rečenici šta mi hoćemo da ispričamo ovom predstavom? Od-govorio mi je: „Bila jednom jedna porodica i – tri tačke.“ I to je bilo to. Mi pričamo o jednom periodu veoma delikatnom za sve ljude. I da-nas to postoji, da se čovek strasno bori za ne-ku ideologiju, i danas imate ostrašćene ljude, i raspad porodice koji nije ništa manje dra-matičan nego što je bio u vreme Informbiroa. Dete vam ode na neku stranu, a vi ste nemoć-ni da ga zaustavite. I sve se raspe. Volim da se bavim pozorištem koje se bavi nama, na-šim mentalitetom, nekom istinom, volim kad je pozorište skoro na nivou dokumentarnosti. Uz sve poštovanje drugih vrsta, meni je ova-kvo pozorište uzbudljivo. Verujem da umet-nik može dosta toga da promeni u stavovima ljudi. I boli me što se ovde već dugo ne prepo-znaje da je pozorište edukativno, da ako vi od malena vodite dete u „Boško Buhu“, da će od bajki ono doći do Dostojevskog.

Počeli ste u „Buhi“, ostali tamo 18 go-dina, i odjednom ste, reklo bi se preko noći, odrasli – postali ste deo Drame velikog Na-rodnog pozorišta.

Mnogo volim „Buhu“, imala sam sre-ću da sam igrala u svim podelama, a vi ni u jednom pozorištu ne možete toliko mnogo da igrate kao što možete u „Buhi“. To je dru-ga škola. Na Fakultetu dramskih umetnosti ste ušuškani, zaštićeni, a onda diplomiraš i nađeš se među vukovima. Jagoš Marković je moj reditelj, on me je otkrio. Na trećoj godi-ni me je gledao u Medeji, i pozvao da u Pozo-rištu na Terazijama igram jedan vodvilj. Od tad traje naša saradnja. On je obeležio moj glumački razvoj i prepoznavao u meni razne stvari, i znao kad mi koju ulogu treba dati. Prva moja predstava u Narodnom pozorištu su Učene žene s Oliverom Marković i Cecom Bojković. Kultna predstava! Posle smo radi-li Gospođu ministarku, Pokondirenu tikvu, Dom Bernarde Albe u Ateljeu 212. Skup u Jugoslovenskom dramskom pozorištu je u to vreme bila prekretnica i za nas glumce i za Jagoša kao reditelja. Kad pričamo o „Buhi“ ne mogu a da ne pomenem Mandu koji je bio duša i srce „Boška Buhe“. Postoje neki ljudi za koje nema zamene kad nas napuste.

Milorad Mandić Manda vam je bio par-tner u vašem najnovijem filmu Braća po ba-bine linije Radoša Bajića, partner u seriji Baba se češlja...

Snimali smo nastavak serije baš pred njegov odlazak. Snimali smo, i onda je on oti-šao. Nedostaje mi kao partner na sceni, par-tner u seriji, ne znam kako sam završila sni-manje bez njega, bez Mande od koga sam naučila mnogo. Deset godina smo snima-li tu seriju, počeli 2006. Učio me je kako šta u seriji treba da se radi. Sećam se, prvi ka-dar je bio loš, katastrofa. Prvih nekoliko epi-zoda smo ispipavali kako i šta da uradimo.

Teško je glumiti mentalitet. Ali, na kraju, po-nosna sam na tu seriju. Mi moramo da fil-mom, svim vrstama umetnosti, čuvamo naš mentalitet, da ga ovekovečimo. U tom smislu mislim da će serija, kako prolazi vreme, po-stati dokument. Radoš je snimio 101 epizodu, sad će od jeseni biti emitovano 12 novih. Seri-ja ima raznoliku publiku, a koliko sam uspe-la da saznam, sad je i mladi gledaju.

Kako ste uspeli da vas zlatana, lik koji igrate toliko dugo u seriji Baba se češlja, ne „zarobi“, da vas ne pretvori u fah-glumicu?

Ne, ne, na svu sreću nije mi se to desilo. Reditelji vas guraju u to, ali vi se onda odu-prete. Evo, sad su me zvali za predstavu u Zvezdara teatru. To je tekst Filipa Vujoševi-ća Gozba. Učinilo mi se da sam već igrala ta-kve likove i htela da im se zahvalim na po-zivu, ali me je onda mladi reditelj Veljko Mi-ćunović ubedio da nisam u pravu.

Vratimo se Beloj kafi. Predstava ni-je učestvovala na Sterijinom pozorju, što ne znači da neće. Nedavno je promenjena koncepcija Pozorja, odnosno na njemu će se opet takmičiti samo predstave po domaćem tekstu što je nova šansa za Belu kafu i za novu nagradu.

Drago mi je zbog te promene, sad je Po-zorje opet kao što je bilo. Vratila bih sve na staro, mada se ježim kad čujem da neko la-mentira nad svojom mladošću. Imamo da-rovite mlade pisce, a da ne pominjem da se

Nušić, Aca Popović i Duško Kovačević ne igraju onoliko koliko zaslužuju, pa da za-to njihovi likovi nemaju priliku da prene-su ljudima sve one bitne stvari zbog kojih su i stvoreni.

Replike vaše Majka Janje su izuzetno jake i...

Janja dosta govori, ali je jaka i kad ću-ti. Ima scena u kojima samo gleda, ćuti i tr-pi. Njene rečenice koje ne izgovara a postoje u njoj, veoma su moćne. Bilo mi je važno da ih sama sa sobom proživim. Žene generalno dosta trpe, vide nešto, jasno im je šta je to, ali prećute i istrpe. Zato, kad dođe vreme da ka-žu, one – kažu. Dovoljno je da kažu tri reče-nice, i da to bude – ono pravo. Naplatile su za sve pre toga. Volim Mjka Janju i Belu ka-fu. Na predstavu uvek dolazim sat i po pre početka, a samo za Belu kafu dođem u šest iako predstava počinje u pola devet. To je za-htevna, precizna predstava i ne smete nig-de da pogrešite. I zbog sebe i zbog kolega. Ne sme ni jedna sinkopa da se pomeri zato što joj je Nešković postavio ritam koji je sa-mo njen i kakav joj treba.

Reklo bi se da je vrlo složeno igrati Be-lu kafu…

Da, pa šta! Zato je Bela kafa dobra pred-stava. Dok postoji ljubav prema poslu, lju-bav zahvaljujući kojoj naš posao postoji, bi-će i dobrih predstava, i imaćemo šta jedni drugima da kažemo.

Dok ima ljubavi prema poslu, ljubavi zahvaljujući kojoj naš posao postoji, biće i dobrih predstava, i imaćemo šta jedni drugima da saopštimo – kaže Olga Odanović

Sonja Ćirić

Olga Odanović kao Majka Janja u predstavi Bela kafa Narodnog pozorišta u Beogradu

Intervju: Olga Odanović

Foto:

Duš

an Š

ljivi

ć

ludus 196-197 10

Olivera Milošević

bIteF NaŠe mlaDoStI IlI pozorIŠte MORA BITI PREVRATNIČKO

Povodom Bitefovog jubileja za RTS smo radili dokumentarnu emisiju. Odabrala sam sagovornike koji su

duboko i iskreno vezani za festival, bilo kao učesnici, dobitnici Bitefovih nagrada, kreatori, saradnici ili verna publika. Ka-ko je televizijsko pamćenje, kao i pozoriš-no, efemerno, mislim da je važno da nji-hova sećanja i razmišljanja ostanu zabe-ležena i na ovaj način.

Borka Pavićević, dramaturg: Te 1967. godine, na 1. Bitefu, nisam mogla da uđem na predstavu Living teatra, stajala sam na-polju s mnogo ljudi. Čekali smo kraj izvođe-nja. Susreli smo se s publikom koja izlazi i viče: „Ljudi, oni nas pljuju!“ Toga se dobro sećam. Jugoslavija je, dakle, u tom trenut-ku kulturni centar Evrope. U Evropi vlada Hladni rat između Istoka i Zapada, a Jugo-slavija je nezavisna država između ta dva zavađena bloka. Jugoslavija je tada bila ono što Srbija sada hoće da bude. Bila je zemlja Zapada kojoj je Istok verovao. To je postalo evidentno posle 1968. godine i studentskih nemira u Evropi i Beogradu. Hoću da ka-žem da je Bitef bio deo konteksta u kome su teatar i kultura uopšte bili deo spoljne politi-ke te zemlje. Zato je i bio moguć.

Bitef je doveo svet u Beograd. Pretho-dio je velikim promenama, a na neki način su i velike promene u svetu bile jasnije po-sredstvom Bitefa. To je bilo vreme osvajanja mnogih sloboda. Recimo ženskog pitanja. Tada nismo nosile brushaltere. U tome smo videle način osvajanja slobode. Legitimi-tet tela i ljubavi nastajao je kao protest pro-tiv konzervativnog sveta. Čitav svet je bio u jednom transformisanju i osvajanju sloboda – ličnih, individualni, ali koje su zahtevale socijalne i političke promene.

Bitef je doneo progresivnu ideju da u po-zorištu i svetu nema granica.

Vera Konjović, urednica programa „Bitef na filmu“: Pratim Bitef od početka i sećam se da su posle predstava kod mene u kući bile žive diskusije. Pitali smo se šta je to. Prvi Bitef nas je iznenadio. Neke je šo-kirao, neki su bili oduševljeni, neki su bili

oduševljeni prilikom da u Beogradu vide ne-što za šta bi im trebalo poprilično para ka-ko bi išli po svetu i gledali šta je novo u po-zorištu. I nisu baš svi bili srećni zbog Bite-fa. Bilo je mnogo onih kojima je smetao, ko-ji su se pitali šta je to, ko je to – polivaju nas vodom, skaču i viču... to je bilo sasvim dru-gačije pozorište od onog na koje smo navi-kli. Na Jugoslovensko dramsko, na primer, koje je imalo vrhunski klasični repertoar. I onda su iz sveta došli neki „divlji ljudi“. Bi-lo je mnogo negativnih reakcija, ali i pozi-tivnih. Ljudi su se kasnije navikli i posta-li tolerantniji, prihvatali Bitef čak i kada im se nije svideo.

Mislim da je na 4. Bitefu prvi put bila Elen Stjuart, La Mama. Igrali su komad Ar-den od Feveršvama, nepoznatog autora. Kao student engleske književnosti jedva sam če-kala da to vidim. Bilo je to u Barutani na Kalemegdanu, igralo se na maloj pozorni-ci, publika je sedela u improvizovanom gle-dalištu. Sećam se da nisam mogla dobro da vidim s mog mesta. U jednom trenutku glu-mac se skida go, što je za to vreme bilo ču-do. Ovi koji su sedeli dalje nisu mogli da vi-de, pa su ustali. Mene je mrzelo, ali kako je to dugo trajalo, ipak ustanem. Tog trenutka čujem glas mog dobrog prijatelja Miće Popo-vića, slikara, koji je vikao: „Vera Konjović, sram te bilo! Mislio sam da si ti jedina pri-stojna osoba koja neće da gleda gole muš-karce, a i ti si ustala!“

Todor Lalicki, scenograf: Svi ti zahtevi o kojima se pisalo po biltenima Bitefa bili su neobični za naše pozorište tog vremena. Na primer, treba za predstave pribaviti kozu ili pet kokošaka, zmiju, šumu od breza... ništa to nama nije bilo teško. Tehnički uslovi su, međutim, kod nas, naročito u Ateljeu 212 na početku, bili na ivici podnošljivog.

Bilo je mnogo zanimljivih susreta, iz-dvojio bih gostovanje predstave Hamlet u režiji Jurija Ljubimova. Završila se proba u Ateljeu 212, svi su otišli u bife i garderobe, na sceni je ostao samo Visocki. Bio sam tu ako još nešto zatreba. Seo je da se odmori, pored njega je bila gitara. Zamolio sam ga da nešto odsvira... i tako je Visocki u Beo-gradu samo za mene prebirao žice po gitari.

Petar Marić, ton majstor od 1. Bitefa: Mira nas „zapali“ svojom pričom i tu on-da nema pogovora, nego mora da se radi. Na tim prvim Bitefima bilo je problematič-no s tehnikom. Što se tona tiče, imali smo sa-mo jedan kućni magnetofon grunding i jed-no pojačalo sa zvučnicima od 2x5 vati. I s tim smo morali da radimo Bitef. Sva sreća, tih prvih godina pozorišta nisu bila zahtev-na. Bilo je i trupa koje nisu imale nikakvu opremu. Sećam se kada je prvi put došla La Mama sa svojima. Stigla je sa čitavim hipi plemenom, nismo znali gde da ih smestimo. Predstavu su radili ovde. Okapavali smo ra-deći s njima te godine.

Sećam se kad su prvi put došli Rusi na Bitef. Tada sam kolegu tonca i njegovu su-prugu poveo kod mene kući, da ih moja že-

na i ja ugostimo. I Rus se zaljubi u radio-ka-setofon. Kod nas je tada na Obilićevom vencu „Filips“ imao svoju prodavnicu. Odvedem ga tamo da izabere i kupim mu kasetofon da čo-vek lepo odnese u Rusiju, da se pravi važan.

Dejan Mijač: Godine 1967, kada je osnovan Bitef, u Jugoslaviji je vladao soci-jalizam posebnog tipa, koji se kao nešto ra-zlikovao od onog iza Gvozdene zavese. Ra-zlikovao se utoliko što iz određenih razloga Rusi nisu mogli da banu kod nas kad im je volja, a mi smo uživali u mislima i uverenju kod nekih intelektualaca da smo ideološki napredniji od bilo koga u svetu. Naravno da nismo bili. Jer onaj koji je napredan vidi ko-rak ispred sebe, tako da na osnovu oblačka može da predvidi da li će biti bura ili će sa-mo pasti kiša.

Bitef je nam doneo dah Evrope koja je bila pred ujedinjenjem i koja je tada imala svoju mladost, svoj veliki zanos. To se pre-nelo kod nas. Tu je i naša uobraženost i ve-rovanje da i mi pripadamo tom kremu. Ubr-zo smo se razuverili u to. Jedna predrasuda je gajena u socijalizmu – da je kultura veo-ma važna. Mnogi na vlasti nisu imali pojma zašto je važna, ali eto pristali su na to. Odva-jali su prilična sredstva za kulturu.

Bitef je beogradska izmišljotina. On je delo nekoliko ljudi koji su našli načina da realizuju svoje ideje.

Pedeset godina postoji Bitef. To i nije ne-ka starost. Bilo je dovoljno samo se pojaviti kao autor na festivalu i odmah biste bili vi-soko kotirani na listama vodećih stvarala-ca. Najveća svetska imena su se utrkivala da budu na Bitefu. To vreme je prošlo i Bi-tef je danas smotra nekoliko predstava ko-je i nisu toliko značajne. Pozorište mora bi-ti prevratničko i mora imati sveže ideje ina-če neće opstati. Dobro pozorište publiku diže na noge. To nam treba na Bitefu.

Miško Milojević: Bio je to kraj šezdesetih godina. Vreme bunta, hipi pokreta i specifič-ne energije koja je možda bila utopijska, s ve-rom da možemo da promenimo svet. U sve to stiže i Bitef, koji je bio potpuno buntovan. Do tada je najšokantnije što je beogradska pozo-rišna publika mogla da vidi bila nova ame-rička drama pedesetih, s Henrijem Milerom i Tenesijem Vilijamsom, i šezdesetih u Ateljeu 212 s njihovim repertoarom. Bilo je to stan-dardno pozorište. I onda počinje Bitef. Publi-ka doživljava svašta: pljuvanje Living tea-tra, skakanje s motkama po publici japan-skih glumaca iz predstave Jeretici na 3. Bi-tefu, pa Šeknerov Dionis gde s glumcima se-dimo na sceni. I koliko god je publika na tim prvim Bitefima bila šokirana, ona je, u stva-ri, očekivala šok. Kako su godine prolazile, često se moglo čuti – ovo nije bitefovska pred-stava, a to je značilo da nije bila dovoljno in-trigantna i šokantna u formalnom smislu.

Za mene je Bitef uvek bio poseban druš-tveni događaj. U vreme kada se to moglo, svake godine sam išao u London da kupim garderobu za otvaranje Bitefa. Bio je to, na-ravno, hipi stil i sve što je uz Bitef išlo.

Radivoje Dinulović: Vreme u kojem je Bitef imao svoje vrhunce bilo je vezano s potrebom da pozorište izađe iz dotadašnjih okvira. Činjenica da je Bitef okupio najzna-čajnije stvaraoce sedme i osme decenije 20.

veka nužno je za sobom nosila ideju da se po-traže novi prostori igre. U načelu, trupe koje su tada dolazile i nisu bile sklone da igraju u pozorištima. Zato su samo prva dva Bitefa u celini odigrana u Ateljeu 212, ali je već na pr-vom Living teatar razbio scenski prostor tog Ateljea. Grotovski je Postojanog princa tako-đe izveo na sceni Ateljea 212, ali u potpuno promenjenom scenskom okviru. Već na 3. Bi-tefu Luka Ronkoni nije svoju predstavu Be-sni Orlando mogao da igra ni u jednom pozo-rištu. Izveli su je u Hali sportova na Novom Beogradu, kao dovoljno velikom prostoru za to ostvarenje. Od tada pa do danas traje pro-ces u kojem se na Bitefu, u Beogradu, prostor za prostorom otvara kao pozornica.

Generacije naše dece danas traže oslo-nac u izgradnji identiteta i veoma im je teš-ko da ga nađu. Čini mi se da je Bitef jedan od nekoliko primera kojim je naša sredina mo-gla da se meri sa svetom, ali i da bude i ispred sveta. Za nove generacije Bitef bi mogao da bude snažan oslonac. U tom kontekstu mno-go očekujem od nove uprave – da otvore novo poglavlje i novih 50 godina Bitefa.

Ljubiša Ristić: Pojava Bitefa je znača-jan događaj u kulturnoj istoriji Jugoslavije. Bio je to vrh koplja državne kulturne i spolj-ne politike. Bitef se pojavio kao nosilac ulo-ge koju je Jugoslavija htela da igra u tadaš-njem svetu. Jugoslavija je s pravom pledira-la da predstavlja most između Istoka i Za-pada, da bude mesto susreta tada zavađenih blokova. Rado su se odazvali i jedni i drugi tome da Beograd bude mesto susreta pozo-rišnih ljudi čitavog sveta.

Mira Trailović je bila najvažniji kultur-no politički poslanik u našoj zemlji u to vre-me. Ona je osnovala Bitef. Mira je bila čudo koje je sve to držalo pod kontrolom. Mi smo deca koja su rasla s Bitefom. Bili smo stu-denti u vreme osnivanja festivala. Gledali smo sve predstave, gladni i žedni svega to-ga. Ponešto smo i naučili i počeli da radimo svoje pozorište. Diplomirao sam 1971. godi-ne i prirodno je bilo da nakon nekoliko godi-na mi koji smo odrasli na Bitefu dođemo sa svojim predstavama na Bitef. Bez Mire Tra-ilović to je bilo nemoguće. Na Bitef sam sa svojim predstavama dolazio dok je Mira bi-la živa. Bitef je s njom bio bez ideoloških pre-drasuda, otvoren prema svima. S njenim od-laskom, s početkom velike krize u našoj ze-mlji Bitef je dobio nešto što do tada nije imao – ideološke predrasude i ideološke sukobe.

Za mene i za ansamble s kojima sam radio po čitavoj Jugoslaviji učešće na Bitefu značilo je vrh našeg umetničkog delovanja. Bili smo siromašni ljudi u siromašnoj zemlji koji su radili jedno bogato pozorište. Za mene je bila šampionska pozicija to što sam imao toliko predstava na Bitefu. Umesto svih orde-nja koja nikad nisam dobio i svih stipendija koje nikad nisam ni tražio ni dobio, to je bilo najveće priznanje u mom životu.

Nenad Prokić: Bitef je dete Hladnog ra-ta, čak je nastao negde na sredini tog rata i ta činjenica je pratila sudbinu festivala. Bio je jedino mesto gde su Sovjeti mogli da vide predstave sa Zapada i obrnuto. S nestankom Berlinskog zida nestao je i Bitef. Zapravo je umro. I mrtav živi i dan- danas. Nema te po-zadinske snage potrebne u društvu, jer to no-vo društvo ovde nije shvatilo epohalne pro-mene koje su se desile, nije stiglo da se re-formiše i mi živimo u agoniji punih 25 godi-na. Zbog nemogućnosti da reformišemo svo-je društvo i sebe. Bitef je uvek pratio sudbinu društva. U lošim vremenima jedno pozorište i jedna predstava mogu da se naprave uprkos stanju u društvu, ali festival ne može. Festi-val je skupa stvar, traži visoku organizaciju i društvenu volju, traži gledaoce i dobre odnose sa svetom. Mi sve to nismo imali. Naše druš-tvo nije zainteresovano za epohalnu tvorevi-nu koju je samo stvorilo i Bitef zbog toga pati.

Bitef je imao stalni podnaslov Nove po-zorišne tendencije. To je jedna od retkih si-tuacija kada je nešto u našem društvu bi-lo okrenuto ka budućnosti i u jednom ner-voznom 20. veku, veku svetskih ratova tra-

Ramajana na 1. Bitefu Hamlet na 10. Bitefu

Uvek iste laži na 25. Bitefu

Pet decenija Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala

ludus 196-19711

žilo budućnost. Bitef je bio ispred pozorišta, ispred kritike i ispred svoga društva. Sada tavori na marginama toga društva. Samo društvo tavori na marginama Evrope i sve-ta i Bitef prati sudbinu tog društva.

Nikita Milivojević: Istorija Bitefa je isto-rija pozorišta 20. veka. Veoma je važno da to znamo i da se toga stalno podsećamo. To je je-dan od načina da poštujemo stvari koje su ov-de bitne i vredne. Bitef je jedna od naših naj-značajnijih kulturnih institucija. Gde god sam po svetu u pozorištima radio i gostovao svuda su mi govorili da dolazim iz zemlje Bitefa. Mi nemamo svest koliko je Bitef značajan.

Od osnivanja do danas se mnogo to-ga promenilo. Svet je mnogo drugačiji i Bi-tef možda nema isti značaj i reputaciju ka-kvu je imao u svoje prve dve decenije, kada je otkrivao avangardno pozorište i plesni te-atar, kada je osamdesetih doveo postmoder-nu i postdramski teatar. Često nam je poka-zivao ostvarenja koja još nisu imenovana, koja nismo mogli nigde u do tada postojeće da smestimo, neka ekstremna ostvarenja... I ako nas je nešto na pravi, moderan način predstavljalo u svetu to je bio Bitef.

Bitefa se sećam od studentskih dana. Bi-lo je veliko uzbuđenje svakog septembra gle-dati sva ta pozorišna čudesa. Ni sanjao nisam da će jednog dana moje predstave učestvovati na festivalu, jer Bitef je imao takvu reputaci-ju da je to delovalo nedostižno. A kad su mo-je predstave bile na festivalu i dobile nagra-de, osim neizmerne radosti sećam se rado ne-kih susreta. S Otomarom Krejčom, jednim od najznačajnijih reditelja 20. veka, na primer. Bio je gost Bitefa i gledao je našu predstavu U potpalublju. Došao je da nam čestita, bio je na okruglom stolu, pažljivo je slušao o čemu raz-govaramo. Javio se za reč i strastveno govorio o tome zašto nam je potrebno pozorište. To je bilo moguće samo na Bitefu.

Gorčin Stojanović: Mnogo toga mi Bitef znači i mnogo je za mene važnih sećanja s

Bitefa. Veoma rado pamtim susret s Mirom Trailović. Bio sam student režije i u pauzi jedne dosadnjikave predstave Mira nam je prišla, sa mnom je bio moj kolega s klase Lari Zapia, i rekla da nikako ne idemo, da obavezno pogledamo i drugi deo predstave, jer tada će se desiti sve bitno. Naravno, po-slušali smo je. No to nije važno, meni je bi-lo važno i veliko to što nam se obratila Mira Trailović i što je bila takva kakva je – bri-nula se o svemu i o svakome na festivalu.

Devedesetih, kada su moje predstave učestvovale na festivalu, Bitef je bio splav meduza, mesto gde brodolomnici nekoliko ludih državnopolitičkih projekata pokuša-vaju da spasu što se spasti da. Nas koji smo se tada njime bavili smatram ljudima koji su kao neki rani hrišćani u katakombama pokušavali da održe vatricu.

Biljana Srbljanović, dramska književ-nica: Nova evropska drama devedesetih i Bitefove nove pozorišne tendencije su se sro-dile u jednom trenutku. Bitef je od svojih po-četaka bio okrenut rediteljima i pozorišnim izvođačima. Bilo je potrebno da neko prepo-zna da i dramski tekst, najklasičniji pozo-rišni način izražavanja, može i te kako bi-ti deo novih pozorišnih tendencija. Bio je to Jovan Ćirilov. Išao je da gleda nove komade tada mladih pisaca koji su na raznim jezi-cima pisali svoje životne rane i pretočili ih u pozorište. I to je dovodio na Bitef, pa je zagle-danost u reditelje na ovom festivalu okrenuo ka zagledanosti u dramski tekst.

Bitef je institucija od nacionalnog zna-čaja za našu kulturu. Ne znam kojim reči-ma bih mogla da objasnim koliko je Bitef važan. Važan je kao Nacionalna biblioteka. Bitef to jeste, jer radi se o umetnosti koja ne postoji u materijalnom svetu. Ona postoji u našim sećanjima i u tradiciji koju smo sa-mi napravili. To nije tradicija koju smo na-sledili od predaka već smo je svi mi stvarali i u njoj učestvovali. Bitef je najvažniji, cen-

tralni pozorišni događaj koji na neki način hrani i studente i mlade umetnike, ozbiljne umetnike i stvaraoce iz čitavog regiona. Za-to je važan kontinuitet Bitefa.

Anja Suša, selektorka Bitefa: Mislim da, suprotno od pozicije zemlje u kojoj je ovaj festival nastao, zemlje koja je, da se blago izrazim, nekoliko puta dovođena u pi-tanje i koja je iznova morala da gradi među-narodni ugled, Bitef to nikada nije morao da radi. Taj autoritet uspostavljen još 1967. go-dine traje do danas. I pored toga što je Bitef najviše bio osporavan u našoj sredini.

Nakon desetogodišnjeg iskustva selek-tora mogu da kažem da gde god odete van granica ove zemlje i pomenete Bitef otva-raju se sva vrata. Praktično nema značaj-nog pozorišnog umetnika od druge polovi-ne 20. veka do dana današnjeg koji nije ba-rem jednom bio na Bitefu. Neki od najve-ćih umetnika dolazili su i mnogo puta, neke ikone savremenog teatra su veliki prijatelji ovog festival, poput Boba Vilsona ili Hajne-ra Gebelsa... moglo bi se nabrajati u nedo-gled. Povodom ovog jubileja važno je ista-ći podvlačenje crte, zatvaranje jednog kru-ga. Odlaskom Jovana Ćirilova završena je prva etapa u postojanju ovog festivala i po-činje nova. Bitef i dalje ima veliki ugled u međunarodnim okvirima i jedan je od ret-kih primera pozitivnog kontinuiteta u na-šoj kulturi.

Nadam se da će nasleđe formirano u prvih 50 godina biti sačuvano na najbolji mogući način i da će nastaviti da traje slič-no kao do sada. Radi se o jednom od beo-gradskih simbola, ne samo kulturnih. Tako-đe se nadam da ova teška vremena koja po-slednjih godina prate Bitef neće trajati dugo i da je pred njim lepa budućnost.

Ivan Medenica, umetnički direktor i selektor Bitefa: Moja prva sećanja na Bitef vezana su za prostor Kalemegdana. Ja sam iz one nesrećne generacije kojoj su prvi Bi-tefi bili oni pod sankcijama. Bilo je to deve-desetih godina kada je Bitefu falio interna-cionalni deo iz naslova. Tako da su moja pr-va sećanja vezana za predstave koje su se igrale u Donjem gradu, na Kalemegdanu, a jedna od prvih koju sam gledao bio je Vojcek Andraša Urbana.

Moja pozicija je sada sasvim drugači-ja. Suočavam se s brojnim izazovima i pro-blemima u stvaranju Bitefa i tu postoji ra-skorak između očekivanja i mogućnosti, pre svega finansijskih. Bitef jeste ambicio-zan projekat i ne možete imati najrelevan-tnije svetsko pozorište bez ozbiljne finansij-ske podrške. Tako se suočavam s realnošću. To ne može biti alibi za promenu suštine Bi-tefa. Mislim da on mora biti internacionalni. Prihvatiti se odgovornosti rukovođenja fe-

stivalom s tako dugom tradicijom i tako ve-likim svetskim značajem u ovakvim druš-tvenim i ekonomskim okolnostima je veliki rizik. Tako da svako ko procenjuje rad nas koji danas radimo Bitef to mora imati u vi-du. Ili je neko potpuno nekritičan i samoubi-lački nastrojen pa se prihvata Bitefa u ova-kvim okolnostima, ili se prihvata tog posla zato što veruje u značaj i misiju održavanja i unapređivanja Bitefa i u takvim okolnosti-ma nenaklonjenim kulturi.

Jelena Knežević, operativna direktor-ka Bitefa, među najmlađima u Bitefovom timu: Organizacija festivala traje cele go-dine. Usmereni smo na ispunjenje najve-ćih svetskih pozorišnih standarda. Zato je sistem planiranja i priprema neophodan mnogo ranije, što se kosi s onim kako se kod nas radi. To je u stvari izazov – kako pomi-riti ovdašnje standarde sa svetskim.

Često se suočavamo s fantastičnim za-htevima trupa koje dolaze na Bitef. I u tome je lepota našeg posla, taj niz zanimljivih za-dataka koje dobijemo – od toga da nabavi-mo posebno dresirane životinje, ili ogromne količine zemlje, do onih kada trupa recimo dođe s pet doga, pa moramo da razmišljamo gde da ih smestimo i kako da se hrane i tome slično. Imali smo zanimljiv slučaj s monasi-ma iz Šaulin manastira koji su imali poseb-ne zahteve zbog kojih smo morali da prego-varamo s hotelima da ih puste da sami u ku-hinji sebi spremaju hranu, do nabavke po-sebne vrste namirnica za njih. Neki gosti su zahtevali da spavaju samo u materijalima organskog porekla. Svi ti zahtevi budu zani-mljiv izazov za nas koji ih sa zadovoljstvom ispunjavamo.

Osećam veliku odgovornost prema ovom festivalu, njegovoj tradiciji i svemu što Bitef znači i tako radim svoj posao.

Ana Tomović, rediteljka: Za moju gene-raciju Bitef je mesto edukacije i inspiracije. On je nama pokazao mnogo. Pokazao nam je da pozorište nije samo u kutiji već da mo-že biti svuda – na livadi, u hangaru, na bro-du, u kamionu koji putuje Beogradom. Po-kazao nam je da je pozorište spoj najrazli-čitijih formi i da tu granica zapravo nema. Pokazao nam je da umetnik, a mislim i obi-čan čovek, ne može da živi kvalitetno bez vrhunske umetnosti. Ona je nužna hrana koju nam je Bitef svakog septembra obezbe-

đivao. Bitef nam je pokazao koliko su entu-zijazam i vrhunski profesionalizam bitni za pozorište. Sve te trupe koje su ovde dolazile i sve te predstave koje smo gledali išle su pre-ko granica i maksimalno koristile ljudske kapacitete. Sve to ostavilo je trag i na nama koji smo Bitef redovno pratili.

Ne mogu da zamislim svoj profesional-ni rad bez Bitefa i njegovog uticaja, kao što ne mogu da zamislim svoju ličnost bez Bite-fa. Na Bitefu sam gledala predstave koje iz temelja menjaju pogled na svet. Radeći na Bitefu stekla sam neverovatna poznanstva, prijatelje zauvek. S Borisom Liješevićem i Milošem Lolićem sam radila u Biltenu i po-magali smo u organizaciji Bitefa. Na Bite-fu sam upoznala i svog supruga Vuka Ršu-movića. Radila intervjue s velikim reditelji-ma, s Robertom Vilsonom, Tomasom Oster-majerom, Jožefom Nađom, Hajnerom Gebel-som. To je veliko bogatstvo koje sam s Bite-fom stekla.

Miloš Lolić, reditelj: Nisam mogao da verujem kada su mi javili da sam na Bite-fu dobio nagradu za Sanjare. Plakao sam od uzbuđenja, a kada sam se sabrao, shvatio sam da su u žiriju bila tri stranca i da su oni prepoznali to nešto u mom radu. A za-tim je nekoliko godina kasnije iz Frankfur-ta stigla moja prva režija u Nemačkoj, pred-stava Krvave svadbe koju je naša publika izuzetno primila.

Čak i kada bih hteo da negiram to da sam, uz Anu Tomović, Borisa Liješevića i sestre Bogavac, dete dramaturga Periše Perišića, dete Bitefa, ne bi mi uspelo. Za Bitef znam od osnovne škole. U srednjoj sam već s drugarima trčao po Pionirskom parku, za nekim vatrometom i glumcima na štulama, bio je to spektakl koji nika-da do tada nisam mogao da zamislim. Se-ćam se zatim mame koja je ushićeno pri-čala detalje o predstavi Tri života Lusi Ka-brol... sve to je iz perioda kada nisam ni sanjao da ću se baviti pozorištem. Kasnije sam, kao student režije, radio u redakciji Biltena oko koje smo bili okupljeni svi mi.

Meni ta fraza deca Bitefa znači da smo ozbiljno pratili i gledali sve što je dolazilo svakog septembra da nas podseti na slobodu pozorišta. Da nas podseti da pozorište ima mnogo različitih izraza i da je slo-bodno da bude šta god poželi.

Sanjari, 43. Bitef, foto: Sonja ŽugićNa dnu, 19. Bitef

Tri života Lusi Kabrol na 30. Bitefu

Pet decenija Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala

ludus 196-197 12

Intervju: dr Maja Vukadinović, kulturolog i docent na Akademiji lepih umetnosti i multimedija

NaŠI kulturNI breNDovI Samo Su pojeDINCI

Govoreći o tome koliko kultura utiče na oblikovanje slike jedne zemlje u svetu i na međunarodne odnose, dr

Maja Vukadinović, kulturolog i docent na Akademiji lepih umetnosti i multimedija, podseća i ističe da je kulturni identitet bi-tan činilac sveukupnog identiteta zemlje.

„Zato je strateški pristup izgradnji do-brih kulturnih odnosa preduslov za us-pešnu diplomatiju, a kultura i politika se na ovom polju prepliću. Često se kaže da je kulturna diplomatija sredstvo ’meke mo-ći’, koja poprima sve veći značaj u doba no-vih tehnologija“, napominje Maja Vukadi-nović i dodaje: „pristupi oblikovanju slike, ali i ugleda, jedne zemlje posredstvom kul-ture zato su različiti. Preko nje se promovi-šu vrednosti koje društvo podržava i za koje se zalaže. Mogli bismo to da kažemo i ova-ko: pokažite koje su vaše najznačajnije kul-turne institucije i stvaraoci, kakav je odnos države i celokupnog društva prema njima, pa ćemo vam reći ko ste.

Mudro postavljena i sprovedena kul-turna diplomatija posebno je važna za ma-le zemlje i države koje su imale turbulentnu prošlost kao što je Srbija. Prvenstveno ma-lim zemljama nedostaje vidljivost i prepo-znavanje globalne javnosti. Nedovoljno in-formacija, a posebno cirkulisanje informa-cija pogodnih za stvaranje predrasuda, mo-že dugoročno da utiče na negativnu sliku jedne zemlje...“

Uočavate li primere dobre kultur-ne diplomatije neke zemlje, uprkos njenoj „nepopularnoj“ politici i položaju u svetu?Stručnjaci koji su do sada pisali o kultur-noj diplomatiji obično navode primer Brazi-la i Kube, kao zemalja koje su posredstvom kulture unapredile svoj imidž, a donekle i poziciju u međunarodnim odnosima. S dru-ge strane, imamo Azerbejdžan, koji se in-tenzivno bavi kulturnom diplomatijom tako što, uglavnom u drugim zemljama, podiže spomenike, parkove i fontane. Ipak, nema utiska da ih ostale zemlje zbog toga posebno respektuju, niti da je njihova kultura posta-la globalno prepoznatljiva. Nasuprot, Nor-veška i Švedska ulažu u kulturu u svojim zemljama, ali i u njenu promociju u svetu. Međutim, pošto se radi o malim državama, bez obzira koliko su njihovi kulturni proi-zvodi vredni, stiče se utisak da većina obič-nih građana ne zna dovoljno o njihovom stvaralaštvu, pogotovo savremenom. Sušti-na je da bogate zemlje i uređena društva ko-je prepoznaju značaj kulture, nisu same do-voljno prepoznate jer je američka kultura, pre svega popularna, ono što većina običnih građana poznaje. Tu je i jezik veoma važan:

mali jezici, jednostavno, teže dolaze do kon-zumenata. Ako pak govorimo o velikoj ze-mlji, jeziku i kulturnoj tradiciji kao što je slučaj s Rusijom – velika prepreka za afir-maciju njene kulture jeste odnos prema po-litici u globalnim okvirima. Ostala je jedino neupitna ruska klasika u svim oblastima.

Kakvu je ulogu odigrao Bitef u vre-me svog nastanka i da li je danas uspeo da održi stečeni ugled proteklih decenija?

Bitef je sredinom šezdesetih, ali i ka-snije, predstavljao verovatno jedan od naj-uspešnijih kulturnih simbola tadašnje Ju-goslavije. Ovaj festival je bio i ostao drago-cen most koji povezuje najnoviju pozorišnu produkciju sveta, naše umetnike i publiku. Mogućnost da gledaoci, ali i pozorišni stva-raoci, steknu uvid u najaktuelnije teatarske tokove posebno je bila važna na početku ka-da se saznavalo, otvorenih očiju otkrivalo i upijalo, razmenjivala iskustva…

Nimalo nije neobično što je Bitef, s Mi-rom Trailović i Jovanom Ćirilovim – kao svojevrsnim kulturnim ambasadorima – vrlo brzo stekao međunarodnu reputaciju i postao kulturni brend.

Danas, u znatno nepovoljnijim društve-nim, a posebno finansijskim okolnostima, naš najznačajniji internacionalni pozorišni festival i dalje je mesto dijaloga i susreta ra-znih pozorišnih svetova. Mada je sada veoma teško pred beogradsku publiku dovesti naj-relevantnija imena svetske pozorišne scene, to nimalo ne umanjuje značaj i ugled Bitefa.

Ako rekapituliramo, svakako se pro-menio odnos publike, pa i samih pozorišnih stvaralaca prema Bitefu. Savremenu publi-ku, naviklu na sva moguća „čuda“ i pozo-rišne eksperimente, mnogo je teže zaintrigi-rati nego ranije. Ipak, festival i danas ima vrednu i probranu publiku – divno bi bilo da ima još više mladih.

Uz Bitef, Fest i Bemus (u poslednje vreme i Festival igre) imamo li još neki kulturni brend? Da li su šezdesete i se-damdesete godine bile najplodonosnije i zbog odnosa države prema kulturi, mate-rijalne podrške, pa i razumevanja njene uloge u stvaranju imidža zemlje?

Verujem da naši najveći kulturni bren-dovi danas nisu toliko institucije koliko po-jedinci. Znatno manja ulaganja u kulturu nego zlatnih šezdesetih i sedamdesetih, a još više neprepoznavanje strateškog znača-ja kulture od strane države, utiču na to da je veoma teško od nule stvoriti međunarod-no prepoznatljiv kulturni brend. Ne postoji dovoljno razvijena svest o vrednosti kulture, pa ni o njenoj ulozi u jačanju imidža zemlje, kao što je to bilo u vreme bivše Jugoslavije. Zato je mnogo toga prepušteno ličnoj inicija-tivi i agilnim pojedincima.

Pored toga, danas je neophodno po-znavati tehnike marketinga i primeniti ih u kreiranju kulturnog brenda – bez ob-zira da li to radi država ili pojedinac. Fe-

stival igre je i na ovom polju dobar primer. U međuvremenu, promenila se celokupna geopolitička, društvena, pa i kulturna ma-pa sveta. Šta bismo danas mogli da uradimo u umetnosti i kulturi što bi nas izdvojilo, či-nilo prepoznatljivim i osobenim?

Pojedini reditelji, dramaturzi i glum-ci prepoznati su pre u regionu ili na evrop-skim scenama nego kod nas. Bojim se da kao društvo nismo dovoljno svesni koliko vredne umetnike imamo.

Dar je naša prepoznatljivost. Trebalo bi da više obraćamo pažnju na talenat mla-dih, da ulažemo u kreativnost i inovativnost u kulturi. Trebalo bi da s ponosom promo-višemo „nove pozorišne snage“ – u zemlji i svetu. Najtalentovanije možemo da stipendi-ramo i tako damo zamajac njihovoj budućoj karijeri. Država bi mogla veći deo budžeta da odvoji za rezidencijalne boravke i progra-me mentorstva, kako bi mladi iz prve ruke videli šta i kako se radi u drugim zemljama, a potom stečeno iskustvo preneli u Srbiju.

Kakvu predstavu o Srbiji danas ima-ju drugi, a kakvu mi? Koliko one oduda-raju jedna od druge?

Malo je informacija, a nisam sigurna ni koliko se može razdvojiti kultura Srbije od zemalja bivše Jugoslavije. Takođe, Bal-kan i jeste jedno zajedničko kulturno pod-neblje gde se prepliću mnogi uticaji. Setimo se već čuvenog dokumentarnog filma Čija je ovo pesma, gde se ljudi u pet-šest balkanskih zemalja bili ubeđeni da je pesma Ruse kose, curo imaš upravo s njihovog podneblja! To je i priča o malim razlikama i velikim slično-stima, pa često ni u samim zemljama obični građani nisu sasvim sigurni u poreklo neke pesme ili mita. Ponekad se nešto sebi „pri-pisuje“ iz neznanja, a ne nadmenosti. Ma-le zemlje često imaju potrebu da sebi izgle-daju značajnije nego što jesu, i često produk-te sopstvene kulture prikazuju u superlativi-ma, ne sagledavajući ih realno. Pa i očeku-jući da im drugi narodi pripišu isti značaj...

Šta bi danas mogli biti naši najjači aduti da li ih uopšte uočavamo na pravi način?

Obrazovanje u oblasti kulture jedan je od naših aduta. Kada diplomiraju na ne-kom od naših umetničkih fakulteta, na koji-ma predaju vrsni stručnjaci i dokazani pro-fesionalci, mladi mogu da na temelju steče-nog znanja grade karijeru – podjednako u zemlji i inostranstvu.

Imamo izvrsne kreativce u svim se-gmentima kulture. Mnogi od njih su predu-zetnici u kulturi i to je jedna od naših šan-si. Danas će mnogo više postići oni koji imaju preduzetnički duh i oslanjaju se na svoje po-tencijale pre nego na pomoć države – jer nje, najčešće, i nema, pogotovo za nezavisnu sce-nu. Ovde, pre svega, mislim na brojna udru-ženja civilnog društva, ona koji se projektno finansiraju, a rade odlične stvari o kojima se mahom nedovoljno zna. Verujem da, recimo,

mnogi ne znaju šta radi Dah teatar, a osvojili su brojna svetska priznanja… Generalno ne uočavamo prilike koje bi mogle da doprinesu boljoj poziciji na kulturnoj mapi Evrope, pa i sveta. Kod nas se mnogo toga u kulturi radi ad hoc, bez plana i strategije – to predstavlja ogroman problem.

Koji su postulati dobre kulturne diploma-tije? Da li nam je potrebna strategija i ko bi u sadašnjim okolnostima mogao da bude njen idejni tvorac i nosilac?

Strategija kulturne diplomatije nam je apsolutno neophodna. Ovako, kulturna po-litika – pa i odnos prema kulturnoj diplo-matiji – menjaju se sa smenom ministara. A rekla bih da ljudi koji su danas na vla-sti, kao i pojedini pre njih, nemaju razume-vanja za kulturu, niti ih ona suštinski inte-resuje. U političko-kulturnoj kombinatorici važno je samo zadržati mandate i pripada-juće privilegije, a kultura sama po sebi nije bitna. Zato nikakve, pa ni strategije kultur-ne diplomatije nema. U idealnim okolnosti-ma, idejni tvorci strategije trebalo bi da budu stručnjaci koji se razumeju u kulturnu po-litiku, uz podršku profesionalaca iz različi-tih oblasti kulture i stručnjaka za međuna-rodne odnose.

Šezdesetih ili sedamdesetih, kada su nastajali Bitef i Fest, država je bila svesna značaja kulture za imidž zemlje. To je po-drazumevalo odgovarajući budžet, ali i tre-tman zaposlenih u kulturi.

Zato nije iznenađenje što su se pojedini „pravi ljudi“ našli na pozicijama u kulturi s kojih su mogli da rade ono što najbolje znaju. Uz podršku države, naravno. Tako su Bitef i Fest izrasli u festivale svetskog renomea za-hvaljujući viziji Mire Trailović, Jovana Ćiri-lova i Milutina Čolića. Njihov ogroman trud i posvećenost ne bi mnogo značili da društvo nije prepoznalo važnost prvorazrednih kul-turnih manifestacija za ugled zemlje.

Da li nam uz novac danas nedostaju i ideje, dugoročni planovi, kao i autoriteti čija se reč ne bi dovodila u pitanje?

Verujem da nam ideje ne nedostaju. Osim novca, za aktivnosti u domenu kul-turne diplomatije prioritet je dugoročni plan. Ali, pre i posle svega, treba da izgra-dimo svest da kulturom možemo mnogo toga da promenimo. Taj proces dugo tra-je i oslanja se na vrednosti za koje se kao društvo zalažemo.

Potrebna nam je zajednička vizija ko-ja će se planski sprovoditi u delo. Može-mo da nastavimo i dalje ovako, prepušte-ni inicijativi pojedinaca i oslanjajući se na izdvojene primere dobre prakse – ali to nije kulturna diplomatija. U vrednosnom kolapsu koji je obeležio protekle dve dece-nije, izgubili smo i svest o autoritetima či-ja reč se ne dovodi u pitanje – bez obzira da li se radi o institucijama ili pojedinci-ma. S druge strane, u istom tom vredno-

Kulturna diplomatija je posebno važna za male zemlje i države koje su imale turbulentnu prošlost

Vukica Strugar

Maja Vukadinović

Povodom konferencije Bitef i kulturna diplomatija „Ludus“ posvećuje posebnu pažnju toj izuzetno važnoj temi

U vrednosnom kolapsu koji je obeležio protekle dve decenije, iz-gubili smo i svest o autoritetima čija reč se ne dovodi u pitanje – bez ob-zira da li se radi o institucijama ili pojedincima.

Pokažite koje su vaše najznačaj-nije kulturne institucije i stvaraoci, kakav je odnos države i celokupnog društva prema njima, pa ćemo vam reći ko ste.

ludus 196-19713

Za 50 godina Bitefa nemačke predstave odnele su 25 nagradaNemačko pozorište na Beogradskom internacionalnom teatarskom festivalu

Kad je u najavama ovogodišnjeg jubi-larnog Bitefa umetnički direktor Ivan Medenica izjavio da je na Bitefu do-

sad bilo najviše predstava iz Nemačke – od ukupno 684 čak 70 – odmah smo se u izne-nađenju počeli prisećati šta smo od toga vi-deli. Prema mom pokušaju prebrojavanja, iza nemačkih našle su se predstave iz Fran-cuske – 45, SAD – 38, SSSR/Rusije – nešto više od 30, a iz Belgije i Holandije po šesna-est. Ove godine čak tri predstave stižu s Isto-ka, iz azijskih zemalja. Premda je pojedi-načno neuporedivo manje predstava za sva-ku od azijskih zemalja, njihova egzotičnost čini ih nama podjednako dalekim a među-sobno bliskim. No u dugom periodu od in-dijskog Katakalija kojim je iniciran Bitef, do ovogodišnje kineske predstave Taoa Jea 6 & 7, koja otvara 50. Bitef, izvedeno je nešto više od dvadeset predstava s azijskog kontinenta.

Neka nacija u internacionalnom festival-skom okviru mora prednjačiti i to je razumlji-vo po sebi, ali zašto ta neka prednjači? I šta je-dan statistički podatak stvarno znači? Da li je on relevantna odrednica festivala, ili je selek-torski pristup takav da pogađa ono što je ključ-no u svetskom i evropskom teatru? Stvar se može posmatrati i drugačije: da li je festival prednjačio i nametnuo se svojim izborima, ili je samo sledio trendove?

Za svaku takvu teoretsku dilemu najbo-lje je vratiti se praksi i konkretnim primerima. Dok iščekujemo ovogodišnje predstave, i među njima nemačke produkcije – autorski projekat Mila Rauoa za Šaubine am Leniner Plac Sa-osećanje. Povest o mašinkama, i grupni pro-jekt Gintersdorfera/Klasena pod naslovom Ambasador: nemačko-zapadnoafrički komad s pevanjem, te nemačko-singapurski projekat

SoftMachine, da podsetim da su predstave u nemačkoj produkciji gostovale svake godine, izuzev u godini bombardovanja Srbije 1999, u vreme sankcija 1992. i 1993, a nije ih bilo ni na prvom festivalu. Dakle, razlozi za izosta-nak bili su više spoljne prirode no nedostatak festivalskih predstava.

Prema procenama Bitefovih žirija i publi-ke, nemačke predstave bile su visoko vredno-vane, pa je u poluvekovnoj istoriji Bitefa čak njih dvadeset pet ponelo neku nagradu. A na repertoaru su se našli sami najveći. Prvi je sti-gao Peter Cadek, veliki poznavalac, prevodilac i reditelj Šekspirovih dela, s komedijom Mera za meru (2. Bitef 1968). No desetinu godina pre Bitefa, Cadek je skandalizovao svoju sre-dinu postavkama dela Žana Ženea, dok je Že-ne bio besan i pribavio je pušku da ga upuca. Cadek je preživeo Ženeov bes i postao jedan od najvećih nemačkih reditelja, i učesnik Bitefa.

Sadašnji umetnički direktor Berliner an-sambla Klaus Pajman gostovao je 1969. i 1981, prvo s Handkeovim a potom s Bernhardovim komadom. Dok je vodio Dojčes šaušpilhaus u Hamburgu, Hans Licau je pozvan na 4. Bitef 1970, s predstavom po Hajneru Mileru Filok-tet i osvojio je Gran pri Festivala. Sedmu dece-niju ipak obeležile su režije Petera Štajna, ko-ji je čak četiri puta gostovao na Bitefu (Geteov Torkvato Taso – za kojeg je dobio Gran pri na 6. Bitefu 1972, zatim, Na letovanju Maksima Gor-kog, Trilogija ponovnog viđenja Bota Štrausa i 1981. Klasni neprijatelj Nejdžela Vilijamsa).

U nemačkim produkcijama na Bitefu po-javili su se pisci kao reditelji – Georg Tabori je postavio pripovest Hajnera fon Klajsta, Mihael Kolhas (8. Bitef ’74), a Samjuel Beket svoje ko-made, Čekajući Godoa (10. Bitef ’76) i dogodi-ne, Tada, Koraci.

Godine 1977. na Bitef je stigla i Pina Ba-uš i odnela dve nagrade, Bitefov Gran pri i Po-litikinu nagradu. U njenoj karijeri upravo su sedamdesete značile veliki preokret, ali su ta-kođe označile preokret u modernom baletu. Pi-na je gostovala s Plavobradim, jednom od ranih predstava nastalih u Vupertalu, u kom je formi-rala svoj Tancteatar. Pina je iznenađivala spo-jem različitih a rečitih sredstava plesa i drame, a čemu su otpor pružali gotovo podjednako pu-blika i izvođači. Na Bitefu je gostovala još 1979, s predstavom On ju je uzeo za ruku i odveo u zamak a drugi su ih sledili, a 1991. samo na fil-mu (Caričina tužbalica). Pinina istraživanja u polju ljudskog tela, pokreta i dramske motiva-cije svakako su obeležila Bitef. Pokret na sceni i scensko telo čine Bitefove karakteristike.

Osamdesete godine obeležili su natura-lizovani Nemci, Roberto Čuli, Dimiter Gočev, te Johan Kresnik, među ostalima. Čuli je go-stovao sa po dve predstave, prvo sa Diseldor-fer šaušpilhausom, a potom sa kućom koju je sam osnovao, Teatrom a.d. Rur i pobrao je ne-koliko nagrada – 1980. za Euripidovog Kiklo-pa, 1983. za predstavu Veliki i mali Bota Štra-usa, 1989. za Handkeovog Kaspara. I poetičan i klovnovski, blizak čoveku u publici, takav je bio Čulijev teatar.

Gočev je takođe došao s klovnovskim ju-nacima, ali u zamršenom Milerovom Kvarte-tu (20. Bitef ’86); a potom još s Persijancima po Eshilu (42. Bitef ’08) i dogodine, s Buretom ba-ruta Dukovskog. Neobično je da nijednom ni-je nagrađen, premda je bio jedna od upečatlji-vijih pojava na festivalu, umetnik koji je ostavio trag kako u gledaocima, tako i u domaćim stva-raocima, bar u doživljaju orgijastičke slobode i moći na sceni.

Kresnik je Austrijanac iz Blajburga. Poput Pine Bauš, i on pravi amalgam plesa i drame, što naziva koreografisanim teatrom. Doneo nam je čak pet predstava: Silvija Plat, pobednička predstava 19. Bitefa ’85, Magbet (22. Bitef ’88), Urlike Majnhof (24. Bitef ’90), Mara Borba (29.

Bitef ’95) i Ernst Jinger, koja je otvorila jubilar-ni 30. Bitef. Njegov svet zamajac dobija iz mrač-nih poriva za moć, različitih manifestacija mi-litarizma, imperijalizma, terorizma, nacizma.

Uopšte, društvena kritika ovih auto-ra je provokativna, a svaki nosi svoje ludilo. Sa Kresnikom smo već uveliko u devedesetim, a s Gočevom i u novom milenijumu. Uz njih se pojavljuju nova imena nemačkog teatra: Kri-stof Martaler (rođ. 1951), Jirgen Goč (1941), To-mas Ostermajer (1963), Saša Valc (1963), Ni-kolas Šteman (1968), Rene Poleš (1962).

Duga i bogata tradicija nemačkog teatra i razrađen i funkcionalan sistem održavanja tea-tarskih institucija i trupa, sigurno su uticali na obilje predstava iz Nemačke, njihovu raznovr-snost, a pre svega na činjenicu da pred-stavljaju nove tendencije u pozorištu.

Jelena Kovačević

snom haosu, mnogi autoriteti su se „upr-ljali“ ili nemaju značaj kao ranije. Tako-đe, mnogi nesporni autoriteti, ljudi velikog formata, nažalost, više nisu među nama. Sve ovo ne znači da autoriteti danas ne po-stoje. Pitanje je samo koliko smo spremni da čujemo ono što imaju da nam poruče.

A šta bi to mogli da nam poruče, od čega početi?

Trebalo bi da obnovimo i ojačamo rad na-ših kulturnih centara u inostranstvu. U ne-kim novijim periodima istorije postoje svetli primeri centara u Parizu ili Njujorku, na pri-mer, ali je dana sve uglavnom na ličnoj inici-jativi ambasadora ili konzula, pa i njegovom afinitetu prema kulturi. S obzirom na posto-janje takvih institucija kod nas (Francuski kulturni centar, Gete institut, Britanski sa-vet, Servantes, Italijanski institut za kulturu) kao i ozbiljnih aktivnosti koje sprovode pojedi-ne ambasade na polju kulturne diplomatije – mnogo više mi „upijamo“ i saznajemo o dru-gima nego oni o nama. Ali upravo ovi prime-ri trebalo bi da i za nas budu poučni i korisni.

Koliko je nužan kulturni „konsen-suz“ oko nekih neupitnih vrednosti i da li bi se oko ijedne mogli složiti? Ako bi, šta bi to bilo?

Definitivno, Tesla je ličnost oko koje se ne bi sporili. Manastiri, takođe, jer su naši, autentični, kao i freskno slikarstvo u njima. Gotovo sve ostalo podlaže, na ovaj ili onaj način, uplivu politike, ideološkim predznacima ili ličnim afinitetima.

Plaćamo li cenu, kao u svemu, ta-ko i u kulturi, odsustva „čistih kategori-ja“ i relativizovanja apsolutnih standar-da i vrednosti?

Uticaj tržišta i pretvaranje kulture u robu, kao i njen medijski tretman, doveli su do toga da je veoma teško odrediti šta je zaista vredno. Kad uđete danas u knjižaru, šareniju i bleštaviju od tržnog centra, na-ći ćete zajedno svetske klasike i „voditelj-sku književnost“, koja se čak i više promo-više! Neko ko nema izgrađen ukus, tinej-džer koji ne voli školsku lektiru, pre će se opredeliti za laku literaturu – jer je to po-pularno i medijski promovisano. Sve sadr-žajnije i ozbiljnije knjige činiće im se do-sadne i možda nikada neće ni poželeti da pročitaju Tolstoja, Šekspira ili Servantesa...

Ernst Jinger na 30. Bitefu

ludus 196-197 14

To što politički i ekonomski projekat ujedinjene Evrope ima ozbiljne probleme, ne znači da je on sporan i u društvenom i kulturnom smislu. Takođe, ne treba zaboraviti da nisu svi problemi koje Evropa ima rezultat njenih greška: arap-ska proleća, koja su jedan od razloga migracione krize, pokrenula je Amerika... Evropa ima još dosta snage, a ima je, i u umetničkom i u političkom smislu, i njen teatar – kaže Ivan Medenica, umetnički direktor BITEF-a

NISam NeraCIoNalNI optImISta

Samo je apsolutno neupućene iznena-dila vest da dr Ivan Medenica, pro-fesor na beogradskom Fakultetu

dramskih umetnosti, teatrolog i pozorišni kritičar, preuzima poziciju umetničkog di-rektora BITEF-a, jer je celokupna njegova karijera vodila ka BITEF-u, pa i „epizoda“ kada je bio umetnički direktor Sterijinog pozorja (tada je čak bio izložen besmisle-nim optužbama da od Pozorja pravi BI-TEF). Istina, Medenica je internacionalizo-vao novosadski festival, uvodeći informa-tivni program „Krugovi“, na koji je pozivao neke od najzanimljivijih inostranih pred-stava viđenih u to doba na Pozorju, a po-digao je i stručni nivo sterijanskih Simpo-zijuma. Danas je često u svetu odakle šalje kritičarsko-teatrološke izveštaje o tamoš-njim premijerama, autorima i trendovima. Sve ređe, međutim, piše kritiku. Predsed-nik je Udruženja pozorišnih kritičara i tea-trologa Srbije, a član je Borda ove međuna-rodne esnafske organizacije – Međunarod-ne asocijacije pozorišnih kritičara (IATC).

Danas je jedan od malobrojnih naših pozorištnika s tako razgranatim i kreativ-nim kontaktima koji i njega (ali i ovdašnji pozorišni život) vezuju s evropskim i svet-skim teatarskim tokovima. Malo je naših pozorištnika koji su, poput Medenice, uti-cajni u relevantnim međunarodnim pozo-rišnim krugovima i čiji se glas (redovno) čuje na međunarodnim simpozijumima teatrologa i drugim stručnim teatarskim skupovima, ali i čija se reč u tim krugo-vima s pažnjom osluškuje, kao što je ma-

lo i onih s ovih prostora koji uistinu imaju adekvatne informacije o tome šta se u tom (belom) pozorišnom svetu dešava. Razgo-vor počinjeno ovom konstatacijom.

Bogate informacije koje imaš o zbi-vanjima u evropskom i svetskom teatru najjača su i najčešće pominjana kvalifi-kacija za poziciju Ćirilovljevog nasledni-ka. Kakav je tvoj istinski uvid u međuna-rodna teatarska dešavanja, s obzirom na to da je, kako mi se čini, danas mnogo te-že doći do informacija o „novim pozoriš-nim tendencijama“ no što je to bilo nekad.

S jedne strane, u eri interneta sko-ro je nemoguće da se „zaturi“ neko zna-čajno, veliko, novo i drugačije pozorišno ostvarenje – da ga, u najkraćem roku, ni-su prepoznali i promovisali kuratori vo-dećih svetskih festivala. U tom smislu je-ste teže. Ipak, Ćirilov i njegova generaci-ja nisu mogli da imaju, zato što nisu ima-li savremena tehnološka sredstava, sveo-buhvatan uvid u nova pozorišna kretanja u svim delovima sveta; ni tada, u srećni-je vreme, nije bilo mogućnosti, bar ne za nas u Jugoslaviji, da se preko noći otputuje u Mongoliju jer se proneo glas da se tamo pojavilo pozorišno remek-delo. Recimo, ne zaboravimo da su iz pozorišnih kultu-ra koje nisu zapadne na BITEF, pre sve-ga, dolazile predstave tradicionalnih izvo-đačkih formi. To je imalo veliki edukativ-ni i, generalno, kulturni značaj, a dopri-nosilo je i boljem razumevanju i doživljaju interkulturalnog pozorišta Barbe, Bruka i Mnuškine. No, danas, u doba postkoloni-jalnog diskursa, bilo bi umetnički, kultur-no i politički neprihvatljivo svoditi neza-padno pozorište samo na tradiciju. Pono-san sam što već u prvom izdanju BITEF-a koji vodim kao umetnički direktor ima-mo čak dve predstave azijskog savreme-nog plesa, kinesku i singapursku, s tim što je ova druga multimedijalna „mapa“ cele savremene plesne scene Azije, a uzo-rak koji ćemo videti „uživo“, mimo izložbe i filmova, predstave su kineskih, tj. indo-nežanskog umetnika... Kada je reč o iza-zovima stvaranje selekcije, moja prednost je što imam veoma razgranatu mrežu ne-formalnih „informatora“ svugde u sve-tu: ne koristim BITEF za razvijanje svo-jih kontakta već obrnuto – BITEF profiti-ra od mojih kontakata.

Evropa ima još snage

Bez obzira na tvoj poznati antievro-pocentristički stav u vezi kulture, slogan Evropa na leđima mahnitog bika ipak

ukazuje na to da je vizura od koje polazi ovogodišnja selekcija vezana za Evropu. Da li, na širem planu, veruješ da je Evro-pa uistinu spremna da prihvati odgovor-nost za podelu sveta koju pominješ u svo-jim najavama BITEF-a?

Moj stav je antievropocentričan – pogotovu u kontekstu BITEF-a jer je Fe-stival izvorno nastao kao međunarodni, a ne evropski, ili festival zapadnog po-zorišta – što ne znači da nisam duboko, zapravo primarno zadojen, od najma-njeg uzrasta, vrednostima evropske kul-ture. Ne dolazim iz bogate porodice, ali su moji roditelji, oboje vizuelni umetnici i autentične kosmopolite, smatrali da još kao dete moram da vidim glavne stubo-ve evropske kulturne baštine. Sebe bih, u kulturnom pa i političkom smislu, naj-pre odredio kao Evropejca, to je moj naj-bitniji kulturni identitet. Ali, kao i svaki pravi Evropejac, a pogotovu onaj iz bivše Jugoslavije koji je baštinio i tradiciju Po-kreta nesvrstanih, veoma sam zaintere-sovan za sve druge kulture... Izvinjavam se na ovom uplivu ličnog, ali smatrao sam značajnim da se odmah deklari-šem da bi čitaocima bilo jasno da me kri-za u kojoj se nalazi Evropa i lično najdu-blje uznemiruje, pored toga što me objek-tivno, kao svakog razumnog građanina, vrlo brine. Likovanje zbog krize Evro-pe, proisteklo iz kompleksa inferiornosti, a prilično rašireno u našoj sredini, delu-je mi bedno. To što politički i ekonomski projekat ujedinjene Evrope ima ozbiljne probleme, ne znači da je on sporan i u društvenom i kulturnom smislu. Takođe, ne treba zaboraviti da nisu svi problemi koje Evropa ima rezultat njenih greška: arapska proleća, koja su jedan od razlo-ga migracione krize, pokrenula je Ame-rika... Evropa ima još dosta snage, a nje ima, i u umetničkom i u političkom smi-slu, i njen teatar. Zato i nije neko čudo, da konačno odgovorim na pitanje, što je kri-tika savremenih evropskih prilika, po-gotovu onih u vezi s emigrantima, toliko prisutna u evropskom pozorištu, pogoto-vu, bar koliko ja znam, nemačkog govor-nog područja. Ta kritika nije doslovna i banalna, ona ide i iza fenomena i ispitu-je i razloge, često davnašnje, za raspad nekih bliskoistočnih i afričkih društava, kao što su, recimo, pomenuti građanski rat u Libanu (predstava Jašući oblak) i genocid u Africi (predstava Saosećanje. Istorija mitraljeza). Neke od tih predsta-va tematizuju, i tako pojačavaju taj „sa-mokritički“ aspekt, i odgovornost Evro-pe za ovu situaciju. S druge strane, neke predstave se bave i našim lokalnim, ma-lim „nacizmima“ koji se najpre ogledaju

u odnosu prema Drugom: naši Rodoljup-ci i predstava iz Rijeke Nad grobom glu-pe Europe.... Siguran sam, međutim, da će evropska društva uspešno prebroditi ovu krizu i da će, recimo, aktuelni ne-mački odnos prema izbeglicama opstati, pre svega, u ovoj zemlji, a onda se na-metnuti i u drugim.

U uvodniku pominješ vraćanje BI-TEF-a korenima i to ne samo u smislu najšireg međunarodnog konteksta već i potrage za „novim pozorišnim tendenci-jama“. Pominješ i „hibridizaciju izvođač-kih formi“. Prokomentariši glavne reper-toarske tokove 50. BITEF-a.

Pored izlaska iz evropskog i regio-nalnog konteksta, i to kroz prikaz rada umetnika koji dolaze i iz Kine, Singapu-ra, Libana, Indonezije, Ruande i Obale Slonovače, glavni program 50. BITEF-a ima još dve glavne, noseće ose. Jedna je, nazovimo je horizontalna, estetička i ona se referiše na koncept „novih pozorišnih tendencija“: cilj nam je da na 50. BITEF-u kristalno jasno podvučemo, onako pro-fesorski, da je pojam pozorišta danas de-finitivno proširen, da ga često poistove-ćujemo s pojmom „izvođačkih umetno-sti“, a da pod ovaj spadaju različite izvo-đačke prakse. Mnogo njih je zastupljeno je na ovom BITEF-u: dramsko pozorište, muzičko, savremeni ples, dokumentar-no pozorište, predstave-predavanja i, u

jednom od pratećih programa, novi cir-kus, kao i različite hibridne forme izme-đu ovih. Svih tih formi je bilo i na pret-hodnim izdanjima BITEF-a, ali smo hte-li da ih sada imamo što više, da ih jasno označimo i konceptualizujemo kroz ra-zličite materijale i da na to pitanje stavi-mo tačku za narednih 50 godina: da, sve to je teatar i svemu je mesto na BITEF-u. Od sledeće godine idemo, s više ambicija, u izoštrenije traganje za novim, drugači-jim. radikalnim, provokativnim u umet-ničkom smislu. Takođe, kao što Anja Su-ša često ističe, u savremenim izvođačkim umetnostima, u kojima više nema jasno izdvojenih tendencija, novum se svodi i na pojedinačne, specifične autorske poe-tike: u tom pogledu će 50. BITEF biti po-seban za publiku, jer nijedan autor (re-ditelj, koreograf...), a s izuzetkom An-draša Urbana, nije nikad nastupao na Festivalu. Druga osa, vertikalna, jeste tematsko-problemska, ona se ove godi-ne tiče „krize Evrope“: migrantske kri-ze, ali i neokolonijalnog stava Evrope i Zapada prema drugim kulturama (pro-jekcije poželjne slike drugosti). Uže kon-cepcijske celine u glavnom programu su: azijski savremeni ples, postokolonijalni diskurs u savremenom nemačkom teatru i to u odnosu prema Africi, radikalni po-litički angažman u nacionalnim pozori-štima u regionu Srednje Evrope, srpska nezavisna scena.

Aleksandar Milosavljević

Ivan Medenica, foto: Branko Ignjatović

Intervju: Ivan Medenica

ludus 196-19715

Živimo u oskudnim vremenima sa sve manje premijera, dok će 50. BITEF imati bogat program, s međunarodnim kongresom kritičara, nizom izložbi, Šou-kejsom... Pribojavaš li se da će brojnost programa ugušiti onaj glavni?

Ni najmanje. Prateći programi su veo-ma bitni jer daju kontekst/platformu selek-ciji, teorijsku i društvenu: kuratorski kon-cept ne može da se celovito sagleda ako ni-je praćen odgovarajućim sadržajima, a pre svega konferencijama, debatama. Mi ćemo ih ove godine imati čak tri i sve su bitne, direktno ili indirektno se odnose na BITEF koji, ne zaboravimo, ove godine slavi veli-ki jubilej: Novo i globalni teatar: od komo-difikacije do umetničke nužnosti, BITEF i kulturna diplomatija: pozorište i geopoli-tika i Autobiografija kao performans. Pr-va od ovih konferencija, kao deo 28. Kon-gresa Međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara, na kojoj će učestvovati govorni-ci iz Francuske, SAD, Nigerije, Kanade, Turske, Brazila, Engleske, Iraka, Nemač-ke i drugih zemalja, meni je posebno važ-na. Ona otvara značajno pitanje za BITEF; ne samo da li je danas novum u izvođač-kim umetnostima roba za festivalsko trži-šte, ili i dalje istinska stvaralačka potreba, nego i kako uopšte, posle davno prohujalog modernizma, možemo da kontekstualizu-jemo i tumačimo ovaj pojam. Ne verujem da će konferencija dati jasan odgovor na ovo pitanje, niti je to važno, ali je važno za BITEF da se ono stalno, na različite nači-ne, otvara. Gustina programa ne bi trebalo da bude problem i zato što ne mora svako sve da vidi i čuje, Festival pruža mogućno-sti, a svako, izoštravajući i testirajući svo-ja interesovanja, pravi program za sebe. To nije frustrirajuće nego podsticajno, da po-krene kreativne potencijale gledalaca. Što se tiče Šoukejsa beogradskih pozorišta, ko-ji pominješ, on nije vraćen kao stalni pro-gram već specijalno ove godine kako bi be-ogradska pozorišta imala priliku da njihov rad vidi oko stotinu kritičara iz celog sveta i o njima piše. Takvu međunarodnu vidlji-vost naše pozorište odavno nije imalo. Šou-kejs obuhvata pozorišta iz Beograda jer je on deo Kongresa, a njega u potpunosti fi-nansira Grad.

U prvoj ligi

Ima li BITEF šansu da se razvija ako ostane isključivo domaći festival, ako mu sudbina bude jedino vezana za (do sada, čini se, nejasnu) kulturnu politiku Srbi-je? Kako može da izgleda „internaciona-lizacija“ BITEF-a? Smatraš li da Beograd (i Srbija) imaju potrebu da u kulturi ka-pitalizuju poziciju „kapije Evrope“ kako si izjavio, referišući na nove evropske zi-dove koji nastaju upravo na našim gra-nicama?

Devedesetih godina XX veka BITEF je prošao kroz veliku krizu. Dve godine, zbog sankcija, nije bio međunarodan, a pad Berlinskog zida, ujedinjenje Evrope i raspad Jugoslavije u krvavom građan-skom ratu učinili su da Beograd i BITEF više ne mogu da budu jedinstveno mesto susreta pozorišta iz različitih kultura i s različitih ideoloških polova kakvo je bio u doba nastanka. Ipak, i pored toga, BI-TEF je u svetu zadržao, na moje veliko i prijatno iznenađenje, ogroman simbolič-ki kapital: tretiran je s najvećim poštova-njem, kao festival koji je onomad bio je-dan od vodećih u svetu. Taj simbolički ka-pital imam nameru da rabim, te uz nešto kuratorske visprenosti, smelosti i kreativ-nosti, a i pristojne podrške države i spon-zora, siguran sam da BITEF u budućno-sti može da ulazi u međunarodne aran-žmane iz „prve lige“. Tu, pre svega, mi-slim na festivalske koprodukcije. Takođe, može i treba da bude središte međunarod-nog umrežavanja srpskog teatra, ono što je Sterijino pozorje nekad bilo a već godi-nama nije, uključujući tu i učešće u među-narodno finansiranim projektima. Dakle, odgovor na pitanje je: BITEF ostaje, kao dosad, beogradski, srpski i svetski festi-val. Što se drugog pitanja tiče, naše druš-tvo je izvesno, a zbog svih trauma koje go-tovo ne prestaju poslednjih 30 godina, iz-gubilo mnogo suštinskog samopoštovanja i samopouzdanja – naš primitivni nacio-nalizam je samo naličje te medalje. Ipak, verujem da BITEF, kako ga vidim i za ka-kav ću se sa svojim timom zalagati, mo-že u velikoj meri da vrati to samopoštova-nje, da pokaže da Beograd ima kapaciteta

da opet postane jedna od ključnih tačaka na svetskoj pozorišnoj mapi. Siguran sam da će, već na prvi pogled, sama pojava to-liko kultura na sceni i u sali ove godine, svih rasa, etniciteta i nacionalnih kostima (samo kad pomislim na delegate svetskog Kongresa kritičara u sarijima, dželabama i drugim odorama), učiniti publiku BI-TEF-a i Beograđane srećnim i ponosnim.

Izjavio si da razumeš odluku Anje Suše da ode posle 50. Festivala. Da li uva-žavaš i njenu rezignaciju zbog stanja u našoj kulturi i ovdašnjem teatarskom ži-votu?

Uvažavam, naravno! Ona se punih 10 godina nosila sa svim ogromnim izazovi-ma pravljenja ovako velikog i važnog fe-stivala, a dobar deo tog perioda provela je i na mestu direktora, i to vrlo uspešnog, Malog pozorišta „Duško Radović“. Ne že-lim da govorim u njeno ime, ali sam si-guran da neću pogrešiti ako kažem da su joj finansijski problemi bili mnogo manja briga od otpora na koje nailaziš u našoj, pre svega stručnoj javnosti, ako se baviš modernističkim, emancipatorskim i refor-matorskim projektima. Ne zaboravimo da od dragocenih reformi koje ja Anja spro-vela kao direktorka „Duška Radovića“, od pokretanja tinejdžerske scene do otva-ranja tabu tema u pozorištu za decu, da-nas, s novom upravom, nije ostalo ništa. Isti retrogradni rikošet desio se i časopi-su Teatron po odlasku Ksenije Radulović, Aleksandre Jovićević, mene i našeg ured-ništva, a gotovo je izvesno da se u našem teatru više neće dešavati projekti Tomi-ja Janežiča... Jedina izvesnost u Srbiji je izvesnost vraćanja unazad, restauracije prethodnog poretka, od političkog do kul-turnog. Ali, za razliku od Anje, ja sam još mlad (smeh). Hoću da kažem da sam nov na BITEF-u, osećam veliku ljubav, ener-giju i entuzijazam, čak i mnogo veće no što sam očekivao, potrebne da bi ova ka-pitalna institucija srpske kulture opsta-la na odgovarajućem nivou, i pravila no-ve prodore. Siguran sam da je to moguće, pogotovu s timom odličnih mladih sarad-nika koje imam, i ne mislim da sam ne-racionalni optimista. No da nisam optimi-

sta, sigurno ne bih mogao da radim BI-TEF, posvećujem mu se do granica potpu-ne iscrpljenosti.

Dvostruki uticaj bIteF-a

Šta kao umetnički direktor BITEF-a očekuješ od novog ministra kulture?

Bolje bi bilo da se stvari sistemski re-še, ovako sve zavisi od strategije pojedi-načnog ministra. S Vladanom Vukosavlje-vićem sam imao vrlo dobru saradnju dok je bio gradski sekretar za kulturu, pa sam

siguran da će takva ostati i sada kada je ministar.

Poznata je teza Jovana Ćirilova da je BITEF najpre uticao na teatrologe i kriti-čare, zatim, u izvesnoj meri (emancipa-torski) na publiku, a najmanje na domaće reditelje i, posebno, glumce. Slažeš li s tim i na koji način je BITEF uticao na tebe?

U potpunosti se slažem s tom Jovano-vom tezom i često je citiram. Osećam nema-li (patriotski) ponos, čak nezavisno od či-njenice da su mi neki od njih bili profeso-ri na FDU, što su u Beogradu postojali kri-tičari – nisu svi bili takvi, naravno – koji su intelektualno superiorno mogli da tuma-če i vrednuju scenske poetike za koje tada, posebno 60-ih i 70-ih godina, nisu postoja-li, ne samo u nas no ni u svetu, teorijski re-peri za analizu. Stalno govorim da kritike Muharema Pervića, Vladimira Stamenko-vića, Jovana Hristića i još nekolicine kriti-čara nimalo ne zaostaju za tekstovima nji-hovih kolega iz sveta – naprotiv. Oni su pri-lazili predstavama BITEF-a iz svog senzi-biliteta, doživljaja i razumevanja savreme-nog sveta, shvatanja misije pozorišta, te ve-likog znanja, i to više književnog i opšteg ne usko pozorišnog. Eto, BITEF na mene utiče dvostruko: i preko predstava koje sam video, a neke od meni najbitnijih u životu gledao sam baš na BITEF-u, i preko kriti-ka o njima. Pošto dolazim iz klasične po-zorišne škole, u kojoj je dramski tekst ne-prikosnovena osnova pozorišta, mislim da me je BITEF, generalno, naučio da prepo-znajem i vrednujem autonomnost pozoriš-nih diskursa u odnosu na dramski. Što se još tiče te Jovanove teze, mislim da treba re-ći da je u međuvremenu došlo do bitne po-zitivne, ako ne i epohalne promene: najak-tivniji, vodeći reditelji našeg mejnstrim po-zorišta danas, pripadnici sada već mlađe-srednje generacije (Miloš Lolić, Ana Tomo-vić, Boris Liješević, Anđelka Nikolić...) svo-je su poetike razvijali na „bitefovskoj tra-diciji“, o čemu svedoči i podatak da su nji-hove predstave dobijale i nagrade na ovom festivalu.

Intervju: Ivan Medenica

Plakat 28. Bitefa Plakat 10. Bitefa

Plakat 25. Bitefa Plakat 9. Bitefa

Foto:

Bra

nko I

gnja

tović

ludus 196-197 16

Milica Kosović

bIteF Iz „polItIkINe“ DokumeNtaCIjePet decenija Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala

Kongres međunarodne asocijacije pozorišnih kritičara

100 KRITIČARA IZ 40 ZEMALJA

Bitef nije pozorište jedne ličnosti već smotra novog u svetu pokreta i re-či. Svaka nametljiva i isključiva

koncepcija osiromašila bi festival i suzila njegov značaj... reči su kojima su pre pet decenija Mira Trailović i Jovan Ćirilov, a kako pamti „Politika“, utkali temelje Be-ogradskom internacionalnom teatarskom festivalu, BITEF-u, koji na tom putu istra-java i danas.

„Groblje automobila“

Već na prvom Bitefu gostovao je u Be-ogradu pored Bruka, Šeknera, Štajna i ta-da manje poznati češki reditelj Otomar Krejča, jedan od laureata prvog Bitefa.

„Dok smo prošle godine uzima-li uglavnom poznate ’festivalske pacove’ sa svih svetskih festivala, ove godine smo počeli da tragamo za novim vrednostima. Jedino tako Beograd može postati istin-sko stecište novih pozorišnih tendencija. Smelost je katkada otkriti novu vrednost i novu tendenciju tamo gde je na prvi po-gled, u svojoj površnosti ne nalazimo. La-ko je novost naći u nametljivoj ekstremno-sti“, govorio je za „Politiku“ u leto davne 1968. godine Jovan Ćirilov, umetnički di-rektor Bitefa, premijerno najavljujući se-lekciju tadašnjeg drugog izdanja ovog fe-stivala, koja je bila zaokupljena oko dve teme: klasika na nov način i drama na-šeg vremena.

Namerno smo dvosmisleni, govorio je tada Ćirilov, jer želimo da prikažemo one savremene predstave koje izražavaju dra-mu našeg doma.

„Takva dela doneće u Beograd Teatar dez ar iz Pariza sa Grobljem automobila španskog pisca Arabala koji će verovatno na samom početku festivala uneti nemir u publiku svojim pozorištem panike. Publi-ka se još neće smiriti od Arabala, a već će imati priliku da vidi slobodnu interpreta-ciju Šekspirove Mere za meru kakvu je vi-di evropski reditelj Peter Zadek, koga pu-blika po evropskim prestonicama delom izviždi, a delom nosi na rukama. Političko pozorište Petera Vajsa i njegovo delo Bala-da o luzitanskoj aveti videćemo u dve in-terpretacije, jednoj na originalnom jeziku pisca iz istočnonemačkog Rostoka, a dru-gu u tumačenju reditelja Arse Jovanovića i poletnog ansambla iz Titovog Užica. Mi-slim da publika festivala ne treba da bude samo pasivni posmatrač već aktivni gle-dalac koji ocenjuje teme i vrednosti, rasto-janja i sličnosti koje se rađaju na raznim krajevima sveta“, govorio je uoči drugog Bitefa Jovan Ćirilov...

„Politika“ u svojoj dokumentaci-ji „pamti“ i šta je bitefovski tandem Mi-ru Trailović i Jovana Ćirilova najviše na-mučilo uoči početka trećeg Bitefa, dav-ne 1969. godine: „Nekonvertibilni dinar! Recimo, ovakav apsurd: možemo u dina-rima da platimo avionsku kartu ljudima koji dolaze iz inostranstva, a železničku: ne. Zbog toga još ne znamo kako ćemo do-

vesti Špance, protagoniste predstave Sluš-kinje. Ipak, ova vrsta rada je kao droga.“

Ako bude seksa

Vredelo je biti uporan, jer španska predstava Sluškinje izvedena ne trećem Bitefu prepričava se do današnjih dana, a Miri Trailović i Jovanu Ćirilovu trebalo je, kako beleže „Politikini“ novinari, pet me-seci da pripreme festival.

„Ako bude seksa i golotinje?“, jedno je od novinarskih pitanja upućeno autor-skom timu Bitefa te 1969. godine...

„Biće jedna takva: Dionis 69 koja se uklapa u novo shvatanje erotike. Glumci igraju čas potpuno nagi, a čas... Čak i pu-bliku zovu da se skine. Međutim, ovde se ne radi o striptizu već o shvatanju pozori-šta. Na Bitefu će u priličnoj meri biti reči o pitanju slobode, o surovosti, o poreklu zla, o apsurdu i smislu života. Biće to teme ko-je uzbuđuju čovečanstvo od Eshila do da-nas. Lepota i smisao umetnosti je u tome što se ta pitanja stalno postavljaju, mada ih niko ne može rešiti. Teatar postaje sve slobodniji, agresivniji, više vezan za nepo-sredni život. On je, zatim, više akcija ne-go reprodukovanje, više učestvovanje ne-go prikazivanje“, govorili su selektori tre-ćeg Bitefa.

Prva dva Bitefa, beleži „Politika“, fe-stival nije imao specijalne teme. Kada su selektori počeli da ih daju, one nisu odre-đivale karakter izbora, već je, upravo obr-nuto, izbor odredio zajedničko ime pro-gramu jedne godine.

A da li su samo godine ono što je delilo prvi Bitef od sedmog, odgovarao je te 1973. godine Jovan Ćirilov.

„Nisu, svakako da nisu. Bio je to peri-od dovoljan da se rodi fizičko pozorište, da doživi svoj vrhunac i da umre. Nema više Krejčinog pozorišta. Living teatar se ras-

pao... Protestni, politički teatar projurio je svetskim pozornicama kao vihor. Imaće-mo ove godine raznolikiji Bitef. Sedamde-set treća je godina kada se u svetskom te-atru prave sinteze. Pozorište se više ba-vi samim sobom, nego kritikom društva. Svako pozorište traga za sebe. Ima tru-pa iz Afrike, Severne Amerike... Ali, mo-lim vas, mi smo strašno evropeocentrični. Mi imamo provincijsko podozrenje prema svemu što ne dolazi iz Evrope. Odmahuje-mo rukom u smislu: šta nas se tiče šta se događa u nekoj tamo Africi. Ne možemo da gledamo samo Pitera Bruka koji, uo-stalom, i sam, smatra da je nigerijsko po-zorište jedna od najznačajnijih pojava u današnjem teatru.“

Nekako u to vreme, kulturnu javnost je zanimalo i pitanje: Da li na Bitef dolazi bar jedna profesionalna trupa?

„Ne slažem se sa podelom na profesi-onalne i amaterske trupe. Svi glumci ko-ji dolaze na Bitef žive od pozorišta. Jedi-no što svi nisu stekli akademsko pozoriš-no obrazovanje.“

„Politikini“ novinari bili su i u po-seti autorskom tandemu 11. Bitefa u je-sen 1977. godine. U Ateljeu 212 je prilič-no mirno, navode u svom tekstu. Gotovo da se ne oseća ona neuobičajena užurba-nost, tako karakteristična za početak Bite-fa. Ipak, na konstataciju da se čulo da su predstave 11. Bitefa mnogo „mirnije“, go-tovo, moglo bi se reći konvencionalne, žu-stro je odgovara Mira Trailović:

„Naprotiv! Ovogodišnji Bitef je mno-go ekstremniji nego većina prethodnih. Pre svega tu je Lindzi Kemp sa predsta-vom Saloma. Bitef počinje jednom od naj-ekstremnijih predstava Kantorovim Mr-

tvim razredom. Tu je i Plavobradi u režiji Pine Bauš i Gospodin predsednik iz Kara-kasa u režiji Karlosa Himenesa.“

A kakve su zahteve uoči početka, reci-mo, 11. Bitefa gostujući umetnici tražili od organizatora festivala, Mira Trailović je u to vreme objašnjavala za medije: „Mora-mo da nabavimo za Lindzijevu zmiju ži-vog pacova jer će po dolasku u Beograd biti veoma gladna. Za predstave Palaco mentale moramo da iščupamo četiri veli-ka lisnata drveta. Jutros nam je takođe iz Londona stigao telegram u kome traže ži-vog goluba za predstavu. Unapred obave-štavam da će ovaj simbol mira ostati živ.“

U međuvremenu telegrame su zame-nili popularne sms poruke, elektronska pisma, različite društvene mreže... a Bi-tef i dalje traga za novim pozo-rišnim tendencijama.

Međunarodna asocijacija pozoriš-nih kritičara (IATC-AICT), u go-dini kada slavi 60 godina svog

postojanja (osnovana 1956. godine u Pa-rizu kao nevladina organizacija u sta-tusu B u okviru Uneska) održaće od 26. septembra do 1. oktobra svoj 28. kongres u Beogradu. Kuriozitet je veći ako se zna da će ovaj beogradski skup biti upriličen u vreme trajanja jubilarnog, 50. Bitefa i okupiće preko 100 pozorišnih kritičara iz 40 zemalja sveta.

Osnovni cilj asocijacije jeste okuplja-nje pozorišnih kritičara iz celog sveta ka-ko bi se unapredila međunarodna sarad-

nja, doprinelo globalnoj afirmaciji pozo-rišne umetnosti i pozorišne kritike.

Kongres podrazumeva sledeće se-gmente: Dvodnevnu međunarodnu kon-ferenciju na temu „Novo i globalno pozo-rište: između komodifikacije i umetnič-ke nužnosti“, kojom će predsedavati Sa-vas Patsalidis (Grčka), glavni i odgovorni urednik časopisa „Critical Stages“. Uvod-ničari će biti ugledni teatrolozi Erika Fi-šer Lihte (Nemačka) i Žorž Bani (Francu-ska), a na konferenciji koja će biti održa-na 27. i 28. septembra u Jugoslovenskom dramskom pozorištu učestvovaće i dvade-setak pozorišnih kritičara i teatrologa iz

Francuske, SAD, Grčke, Rumunije, Bra-zila, Turske, Srbije, Nigerije, Indije, Gru-zije, Letonije, Engleske, Iraka i Kanade... Tu je i dodela prestižne „Talija“ nagrade – IATC je dodeljuje značajnom svetskom kritičaru, teoretičaru i/ili umetniku ko-ji je doprineo razvoju mišljenja o pozori-štu na regionalnom ili globalnom nivou. Ovogodišnji „Talijin“ laureat je Femi Oso-fisan iz Nigerije, jedan od vodećih afrič-kih dramskih pisaca, reditelja i teoretičara.

M. K.

Femi Osofisan, foto: IATC Nigeria

Mira Trailović i Jovan Ćirilov

ludus 196-19717

LOŠE OKOLNOSTI SU OBELEžILE moj raD Na FeStIvaluElementarna ljudskost, ne samo kao evropska tradicija humanizma već kao koncept čiste ljudskosti i civilizacijskih tekovina, temeljno je dovedena u pitanje – kaže Anja Suša

Milica Kosović

Rediteljka Anja Suša predstaviće se ove jeseni poslednji put u svojstvu selektora Bitefa, funkiji koju je to-

kom protekle decenije obavljala u sarad-nji s Jovanom Ćirilovim. Anja Suša koju u narednom periodu čekaju režije novih predstava najpre u zemljama Skandina-vije odlučila se na ovakav „radikalan“ po-tez praktično na sredini mandata, obra-zlažući ga odnosom države prema kulturi i ovom festivalu, odnosno zato što je, „Jo-vanovim odlaskom Bitef postao glineni go-lub u zabavnom parku srpske kulture“.

Tematski okvir ovogodišnjeg, jubilar-nog 50. Bitefa svodi se na katastrofu iz-beglica, zatvaranje granica, evropski izo-lacionalizam. Pozvane predstave ne treti-raju ove teme samo na direktan način. Do kakvih spoznaja su došli umetnici propi-tujući njihove uzroke?

Po mom mišljenju, uglavnom do istih – a to je da je elementarna ljudskost, ne samo kao evropska tradicija humanizma već kao koncept čiste ljudskosti i civilizacijskih te-kovina, koje su ponos zapadne civilizacije a kojoj i mi kulturološki pripadamo, temeljno dovedena u pitanje. Nije važno u kom kra-ju sveta živite, danas ste svuda podjednako ugroženi i o tome, na različite načine, govo-ri većina predstava u selekciji.

Bitef je oduvek bio jedinstveno me-sto susreta i umetničke razmene između Istoka i zapada. U jubilarnom 50. izda-nju Bitef stiže „Na leđima mahnitog bi-ka”. zašto tvrdite da je bik koji na svojim leđima nosi Evropu: pomahnitao?

Pogledajte kako izgleda Evropa u ko-joj danas živimo. Kao tizer za neki film katastrofe. Sve je više ekstremizma u sva-kom pogledu, a granice su vidljivije nego ikada, kao i razlike među onima koji se nalaze s jedne ili druge strane žice. Bika, kog Evropa u antičkom mitu uspešno kro-ti, treba, čini se, ponovo zauzdati, inače nam, sasvim izvesno, sleduje apokalipsa.

U savremenoj umetnosti sve je prisut-nija hibridizacija formi, žanrova i stilova. Dokle se stiglo u tom nepresušnom traga-nju za „novim pozorišnim tendencijama“?

Već sam mnogo puta objašnjavala rela-ciju između Bitefovog slogana koji navodi-

te i programskih načela kojima smo se ru-kovodili Jovan Ćirilov i ja. Na različite na-čine smo tragali za novim značenjima ovog slogana koji je nastao davne 1967. godine na talasu neoavangarde koja je dominirala na prvim izdanjima ovog festivala. Mnogo pu-ta sam pokušala da objasnim, tokom vreme-na koje sam provela na mestu selektora Bi-tefa, da navedeni slogan ima više istorijsko-emotivnu vrednost nego programsku, jer se odnosi na jedan segment ili pravac pozorišne umetnosti koji je postojao šezdesetih i sedam-desetih godina prošlog veka i koji je danas deo slavne prošlosti. U tom smislu, ne mislim da je Bitefov zadatak u poslednih dvadesetak godina bio da po svaku cenu pronalazi „nove pozorišne tendencije“ jer to u današnjem sve-tu brze komunikacije nije ni moguće, već da se fokusira na dobro i relevantno savreme-no pozorište koje je u aktivnoj relaciji s kon-tekstom u kom nastaje. Uvek je, naravno, le-po kada naiđete na nešto što se može defini-sati kao „novo“ makar za nekoga, ali to Jo-vanu i meni nikada nije bio primarni cilj već pre privlačna mogućnost. Na prethodna dva izdanju Bitefa sam pokušala da ovom sloga-nu dam novi smisao i moguće tumačenje, ti-me što sam ga podvela pod posebni deo celo-kupne selekcije, s namerom da se skrene do-datna pažnja na neke nove teatarske feno-mene koji su u nastajanju i procesu defini-sanja. Ove godine smo različitim terminima izvođenja predstava pokušali da sugerišemo da neke predstave više pripadaju „glavnom toku“ savremenog pozorišta dok su neke ma-lo eksperimentalnije i smelije. Možda će Ivan Medenica pokušati nešto treće u budućnosti. Mislim da je jedan od kvaliteta Bitefa i činje-nica da ovaj festival nikada nije mirovao, ka-ko u propitivanju svoje okoline, tako i u pro-pitivanju samog sebe.

„Radeći sa Jovanom, neprestano sam učila i mnogo toga naučila, a pre svega, da nikada ne treba odustati od potrage, čak ni kada je put neprohodan a noć ve-oma tamna.“ Po čemu pamtite druženje s Jovanom Ćirilovim?

Po mnogo čemu. Mi smo bili saradnici potpuno različitih temperamenata i pripa-dali smo različitim generacijama, ali smo se uvek odlično razumeli i međusobno uvažavali. Poznajem veoma malo pozoriš-nih ljudi, ne samo kod nas, koji imaju ta-

kvu širinu duha, radoznalost, čak glad za neprekidnim saznavanjem i skromnost, kakvu je imao Jovan. On je bio, zbilja, re-dak i veoma važan čovek za jugosloven-sku i srpsku kulturu i izuzetno zanimljiv u neposrednoj svakodnevnoj komunikciji.

Svojim senzibilitetom i profesiona-lizmom doprineli ste negovanju tradicije avangarde i novuma koji Bitef donosi. Po čemu ćete pamtiti svoju bitefovsku fazu?

Loše okolnosti koje su obeležile moj rad na Bitefu u poslednjih nekoliko godina ne-maju nikakve veze s festivalom i njegovim izuzetnim timom koji bi, bez problema, mo-gao da radi bilo koji svetski festival. U tom smislu, pamtiću svoje vreme na Bitefu kao dragoceno profesionalno iskustvo koje mi je pomoglo da izoštrim svoju ideju o teatru, ne samo kao kuratorka već i kao umetnica. Sve loše je, uglavnom, vezano za efemerne poli-tičke delatnike koji su se nekako obreli u kul-turi i koji su svojim činjenjem, kao i nečinje-njem, doveli festival na ivicu egzistencije. To je prilično dug i složen proces koji traje već godinama. Srećom, nije baš lako uništiti in-stituciju s tolikim trajanjem i takvom među-narodnom reputacijom kakvu ima Bitef. Ali pošto po prirodi nisam zlopamtilo, verujem da će osećaj izmrcvarenosti koji me je pratio u poslednje vreme, ubrzo biti zamenjen samo lepim uspomenama – kako to obično biva – i da će svi elementi koji čine građevinu mog sećanja dobiti realne proporcije.

Odustajanje je stvar teške depresije ili priklanjanje nihilizmu koji je u sušti-ni vrsta filozofije slabosti. Povukli ste se na polovini selektorskog mandata i pored toga što ste još mnogo toga mogli da date Bitefu. Šta je, zapravo, presudilo da done-sete ovakvu odluku?

Ne vidim sebe kao depresivnog nihili-stu i moram priznati da me je nasmejala ova formulacija. Svako ko me malo bolje pozna-je, ne bi lako mogao da spoji mene sa poj-mom „filozofije slabosti“ štagod to znači-lo. To je, stvarno, gotovo apsurdno. Napro-tiv, vidim sebe kao osobu punu energije ko-ju želi da investira pametnije nego do sada i tamo gde će se vratiti na dobar način. Iza sebe već imam desetogodišnje iskustvo (veo-ma uspešnog) rukovođenja jednom pozoriš-nom institucijom i desetogodišnji rad na ve-

likom međunarodnom festivalu. U oba slu-čaja, čini mi se da sam dala daleko više nego što mi se vratilo (pri čemu, naravno, ne mi-slim na materijalnu dobit). Mislim na radost koju donose poštovanje i uvažavanje nečijeg rada, koji onda stvaraju novu motivaciju. To u Srbiji nisam dobila i žao mi je što je tako. To sam, srećom, ipak doživela, ali na dru-gim mestima na koja sam odlazila kao srp-ska rediteljka – još jedan apsurd. Budući da nisam mazohista, odlučila sam da se okre-nem profesionalnim mogućnostima koje me čine spokojnijom i srećnijom, a to je, pre sve-ga, moj rediteljski rad, koji mi je poslednjih godina doneo mnogo uzbuđenja i radosti.

Dve naredne godine radićete na no-vim predstavama u Švedskoj, Sloveni-ji, Poljskoj... O kakvim novim izazovima je reč?

Trenutno u Gradskom pozorištu u Hel-singborgu privodim kraju predstavu Urne-besna tama nemačkog autora velike među-narodne reputacije Volframa Loca, zatim u oktobru počinjem novu predstavu u Grad-skom pozorištu u Upsali gde radim francu-ski tekst Sam kraj sveta Žan-Lik Lagarsa, a krajem januara ću na velikoj sceni Grad-

skog pozorišta u Geteborgu početi s proba-ma Čehovljevog Višnjika. Sledećeg leta me očekuje rad u pozorištu „Republik“ u Ko-penhagenu, a posle ove skandinavske faze imam i dva poziva iz dva pozorišta u Slove-niji, koji još uvek nisu smešteni u vremen-ske koordinate. To je ono što za sada znam.

Pozorište je, kako kaže, Alen Badju, vi-še umetnost mogućnosti nego ostvarenja. Odlaskom s mesta selektora Bitefa, kako tvrdite, prestaje i svaka vaša formalna rela-cija sa srpskom kulturnom scenom. zašto?

Pa, prestaje u formalnom smislu, jer vi-še nemam nikakvu sinekuru, a zbog više-godišnjeg odsustvovanja iz domaćih pozori-šta, nemam ni rediteljski kontinuitet u Srbi-ji. Da nije tako, možda bih bila više nostal-gična kada sam daleko, ali ne mogu da ka-žem da je tako. Trenutno mi odgovara baš ovakav život i zapravo mi ne pada na pa-met da se žalim. Ako bude dobre prilike da ponovo radim u Srbiji, sa zadovoljstvom ću je prihvatiti, ali neću da lamentiram nad či-njenicom da je trenutno nema – jer bih time pokvarila i umanjila sve drugo dobro što mi se dešava, što mi pak donosi mno-go zadovoljstva.

Anja Suša, foto: Sonja Žugić

Intervju: Anja Suša, selektor 50. Bitefa

Plakat 47. Bitefa Plakat 43. Bitefa Plakat 38. Bitefa

ludus 196-197 18

Neki naši ambasadori, posebno oni „iz kulture“, poput Vide Ognjenović, Trive Inđića ili Dragana Velikića, radili su, uz veliki samopregor, na programima ko-ji bi se mogli smatrati kulturnom diplomatijom... Nažalost, takvih diplomata je malo, a sistemski se ne radi

Jelena Kovačević

Intervju: Milena Dragićević Šešić

Nemamo StrateŠkI voÐeNu kulturNu DIplomatIju

U Uvodniku pratećeg programa Bitefa, za konferenciju Bitef i kulturna di-plomatija: pozorište i geopolitika, ko-

ja se održava 1. i 2. oktobra, prof. dr Milena Dragićević Šešić podseća da je Bitef uspo-stavljao nove parametre savremene kultu-re Zapada, prekoračujući granice Hladnog rata i svetskih geostrateških podela. Ujedno, ona ističe i kustoske talente Mire Trailović i Jovana Ćirilova, koji su nalazili pravo ime i pravo mesto „korenima svetskog teatra“, kakvo je bilo izvođenje kojim je otvoren prvi Bitef, indijska predstava katakali.

Godine 1967. Jugoslavija je između Istoka i zapada, a kulturni poslenici Mira Trailović i Jovan Ćirilov kreiraju BITEF. Mogu li se oni smatrati kulturnim diplo-matama? U tadašnjoj „kulturi nade“ je li to bio državni plan ili kulturni presedan?

Svakako se i Mira Trailović i Jovan Ći-rilov mogu smatrati kulturnim diplomata-ma, jer su svoj festival mislili „geopolitički“ – i ne samo u okvirima Hladnog rata, Isto-ka i Zapada, već i kroz politiku nesvrsta-nosti, ali i politiku demokratizacije društva kroz kulturu. Dakle, da je Bitef bio susret Zapadnog i Istočnog bloka, to je dobro po-znato – tu su se susretala pozorišta Zapad-nog, i pozorišta Istočnog Berlina; Alvin Ni-kolaj i Mers Kaningem iz Sjedinjenih Drža-va, a Efros i Tovstonogov iz Sovjetskog Sa-veza (pred čiju predstavu septembra 1968. Bojana Marijan i Branko Vučićević izvode protestni performans u spačeku preobliko-vanom u „ruski tenk“ koji ulazi u Čehoslo-

vačku). Međutim, ne treba zaboraviti da je Bitef bio hrabar da zove disidente svih si-stema: Grotovski i Krejča s jedne, Living te-atar i La MaMa s druge strane – dakle, po-red „službenih“ vrhunskih ostvarenja, na Bitefu su pre svega „disidentske“ kulture i Istoka i Zapada. Living teatar, La MaMa, i mnogi drugi ne samo da nisu bili deo za-padnog establišmenta nego su mu se aktiv-no suprotstavljali. I to je bila vrednost Bite-fa koja nije dovoljno potcrtana – BITEF je ohrabrivao kritičko mišljenje i u sferi umet-nosti, i u najširem smislu reči, a „zanimlji-vost“ Jugoslavije i njenu tadašnju geopoli-tičku poziciju umeo je da iskoristi na pra-vi način, vodeći sopstvenu politiku kultur-nog pluralizma i stvaranja nove pozorišne kulture sveta.

Igrom slučajnosti, ponuda Nehrua da Indiju predstavlja Katakali teatar, Bitefu odjednom otvara perspektive nesvrstanog sveta... ali i više od toga, Mira Trailović u tome prepoznaje šansu da i tradicionalne kultura sveta koje su se iskazivale pre sve-ga u obrednim predstavama i specifičnim pozorišnim formama (od kineske pekinš-ke opere do japanskog buto plesa, sicilijan-skih lutki, pozorišta senki itd.) dobiju svoje mesto na svetskoj pozorišnoj sceni. Ta „vi-dovitost“ Mire Trailović kasnije se, razvo-jem pozorišne antropologije, radom Euđe-nija Barbe, Pitera Bruka i mnogih drugih, upisala u mejnstrim, ali u tom trenutku, bio je to hrabar iskorak da se festivalu savre-menog teatra doda i komponenta tradicije –

posebno one tradicije koja dolazi iz kultura izvan sfere zapadne pozorišne paradigme.

Bitef je i prvi svetski festival koji je po-zvao Nuriju Espert, da se predstavi svetu izvođenjem na katalonskom jeziku. Koliko je to bio važan trenutak govori i činjenica da je Nurija Espert prvo gostovala na Bitefu 1969, s predstavom Žana Ženea Sluškinje u režiji Viktora Garsije, zatim 1972, s pred-stavom Jerma, ali tek 1983. dolazi s Burom Horhea Lavelija na katalonskom jeziku.

A 1985. na Bitefu je predstava po knji-zi Svetlane Aleksijevič, prošlogodišnje do-bitnice Nobelove nagrade: Rat nema žen-sko lice, u režiji Efrosa i Glagoljina – i da-nas takva predstava ima jasno političko značenje... A vidite, kad je Svetlana dobi-la Nobelovu nagradu, niko se ovde nije ni setio da je ona svojim tekstom već bila gost Beograda.

I još hrabrija repertoarska odluka: BI-TEF je imao i svoje performanse, Likov-ni BITEF (Ješa Denegri i Biljana Tomić), a zvao je i pesnike: Belu Ahmadulinu i Bula-ta Okudžavu s njihovim recitalom. Čini mi se da su sad pozorišni selektori „oprezniji“ – jer je i pažnja danas više usmerena na kustoske prakse, na selekciju kao takvu, njen koncept i idejnu osnovu, no na same predstave, pa selektorima treba velika hra-brost da se odvaže da naprave neuobičaje-ni, posebno politički izazovan iskorak.

U celini, repertoar BITEF-a je uvek bio i politička odluka. Suština je sva-kako bila u estetici koja ruši grani-ce i okvire, ali takva estetika je uvek za-

snovana i na etici koja se bori za pravdu, za vrednosti solidarnosti, razumevanja, paci-fizma... Stoga kad gledamo repertoar BI-TEF-a, mi vidimo kako se prelamaju ključ-na pitanja tog vremena, i na koji način su umetnici nastojali da ponude svoja tumače-nja i svoja viđenja.

U naše doba, šta znači baviti se kul-turnom diplomatijom?

U svetu većina država ima svoja ode-ljenja za kulturnu diplomatiju pri mini-starstvima inostranih poslova, a sama mi-nistarstva kulture takođe veoma ozbiljno pristupaju tom zadatku. Evropska unija je nedavno pokrenula program (marta 2016) – Nova platforma za kulturnu diplomati-

ju, i u okviru njega trening za mlade li-dere u kulturi (do 40 godina) – koji do-laze iz deset strateški izabranih zemalja sveta (SAD, Kanada, Meksiko, Brazil, In-dija, Japan, Kina, Južna Afrika, Rusija i Južna Koreja). Trening će biti na Mal-ti, a i ja ću biti jedan od predavača kao ekspert Evropske kulturne fondacije. Na-žalost, ovaj program nije otvoren za mla-de lidere u kulturi Jugoistočne Evrope, i tu shvatamo da ovoga puta nismo ima-li „lobi“ koji će nas pozicionirati na ma-pi sveta... Celo istočno susedstvo je odba-čeno, arapski svet takođe, nema niti jedne važne države muslimanskog sveta (Indo-nezije ili Turske, na primer), nema ni ce-log jednog kontinenta – Afrike (jer Južnu

Milena Dragićević Šešić na art-forumu u Kambodži

Milena Dragićević Šešić, foto: Gabrijel Glid

Povodom konferencije Bitef i kulturna diplomatija „Ludus“ posvećuje posebnu pažnju toj izuzetno važnoj temi

ludus 196-19719

Afriku teško možemo smatrati reprezen-tom afričke kulture – ona je ipak sredina u kojoj se govori i škola uči na engleskom jeziku). Ovaj spisak zemalja u stvari uka-zuje kako Evropa želi da vidi geopolitička težišta u budućnosti i kako nastoji da sa njima već sada uspostavlja dijalog.

A kod nas?Neki naši ambasadori, posebno oni

„iz kulture“, poput Vide Ognjenović, Tri-ve Inđića ili Dragana Velikića, radili su, uz veliki samopregor, na programima koji bi se mogli smatrati kulturnom diplomati-jom... Nažalost, takvih diplomata je malo, a sistemski se ne radi dovoljno da svaka ambasada mora da koristi i taj model de-lovanja. Imati kulturne centre u inostran-stvu je skupo. Čak i jedna moćna Kina opredelila se da Institute Konfucije otvara pri katedrama za kineski jezik, a ne u po-sebnim zgradama. Mislim da bi to treba-lo da bude model i našeg delovanja – ko-ristiti katedre za slavistiku, ali i relevan-tne kulturne ustanove drugih zemalja – da bi se ispričala i naša priča... Na svakoj katedri morali bi postojati i DVD-ji s naj-značajnijim filmovima i pozorišnim pred-stavama Srbije – ima li boljeg načina za učenje našeg jezika i bogatstva svih nje-govih dijalekata, no gledanjem predstava i filmova? Uz to, otvara se mogućnost da se student bolje upozna s kulturnim i druš-tvenim kontekstom naše sredine, vred-nostima i vizijama, a sve to je neophod-no u formiranju budućeg slaviste koji će u stvari biti najbolji „ambasadori kultu-re“ naše zemlje.

Ko se kod nas bavi kulturnom diplo-matijom? Šta je prevashodni cilj Unesko katedre za kulturnu politiku i menad-žment Univerziteta umetnosti u Beogra-du?

Kulturna diplomatija se izučava, kao izborni predmet na Diplomatskoj akademi-ji (predajemo prof. Darko Tanasković, sada ambasador Srbije u Unesku, i ja), i na Fa-kultetu dramskih umetnosti na Katedri za menadžment i produkciju pozorišta, radija i kulture, u VIII semestru. Naravno, na ka-tedri se i šire izučavaju pitanja međunarod-nih projekata, koprodukcija, umrežavanja, kako u domenu pozorišne umetnosti, tako i kulture i medija u najširem smislu, ali pita-nja međunarodne kulturne saradnje i kul-turne diplomatije ostaju nedovoljno pokri-vena. Studenti, za razliku od evropskih, tek sporadično dobijaju mogućnost usavršava-nja u inostranstvu, staža u nekoj međuna-rodnoj organizaciji.

To je svakako bio i jedan od razloga za pokretanje nove katedre pri Rektoratu Uni-verziteta umetnosti u Beogradu, u okviru centra za interdisciplinarne studije. Na-ravno, prevashodna je bila želja Univerzi-teta umetnosti da se programi internacio-nalizuju i da se Univerzitet otvori i za stra-ne profesore i za strane studente. Tako je 2002. pokrenut Master program kulturne politike i menadžmenta na engleskom jezi-ku, a kao predavače smo angažovali pro-fesore iz regiona (30%), iz Evrope i sveta (30%) i sa Univerziteta umetnosti (30%). Na isti način primali smo i studente, vodeći računa da stvorimo balansiranu međuna-rodnu grupu – da imamo i studente iz Sr-bije, iz regiona ali i iz celog sveta. Tako su nam došli i studenti iz Koreje, Japana, Ki-ne, Sjedinjenih Država, Argentine, Špani-je, Austrije, Francuske... Već nakon dve go-dine ta nova Katedra za kulturnu politiku i menadžment dobila je i titulu Unesko kate-dre – koju nam je uručio ovde u Beogradu tadašnji generalni sekretar Uneska Koiči-ro Macura, a istovremeno i akreditaciju od

Univerziteta Lion II, što je studentima do-nelo mogućnost sticanja dve diplome – pro-fesionalni master iz Liona, i naš akademski naučni master koji daje prohodnost na sve doktorske studije u svetu.

Dakle, cilj Unesko katedre za kultur-nu politiku i menadžment, čiji je podnaslov Interkulturalizam i medijacija na Balka-nu, jeste da stvori profesionalce koji će moći da deluju u svetskom okruženju, na među-narodnom planu, da konstruišu novu sliku Srbije u svetu a pre svega u neposrednom okruženju, kroz zajedničke projekte kultu-re i umetnosti. Stoga je jako važno da studi-raju u međunarodnim vršnjačkim grupa-ma, da zajedno realizuju projekte, da od-laze na staž u različite zemlje sveta (veli-ku pomoć u tome nam pruža Međunarod-no udruženje frankofonih univerziteta čiji je Univerzitet umetnosti član), da uče jezike i da su sposobni da prave karijeru na me-đunarodnom planu.

Za ovih petnaestak godina Katedra je uspela da formira svoj krug domaćih i stra-nih profesora – među kojima su i sadašnja ministarka kulture Rumunije Korina Šu-teu, Monika Mokre sa bečkog univerziteta, dekanica Škole za umetnost, humanističke nauke i pravo Univerziteta Grifit u Austra-liji Rut Bereson, Lidija Varbanova profesor iz Montreala, Filip Teje sa Fakulteta za po-litičke nauke u Grenoblu, Žak Bonijel i Ka-mij Žutant iz Liona, Domink Sago Divoru iz Anžea i mnogi drugi. Uključili smo u nasta-vu i profesore iz dijaspore: Dragan Klaić je svoja poslednja predavanja održao upravo kod nas, a sa ponosom kažemo da je on deo naše Unesko katedre od njenog osnivanja i da smo u njegovu čast osnovali i Fond „Dra-gan Klaić“, koji daje jednu stipendiju za najboljeg kandidata iz regiona svake godi-ne. Sada su tu teatrološkinje Silvija Jestrović sa Univerziteta Vorik i Aleksandra Jovićević sa La Sapience iz Rima. Želja nam je da do-vedemo i Branislava Jakovljevića sa Stan-forda. Stvarno je fascinantno koliko je naših teatrologa na ključnim univerzitetima sveta – ali njihov glas se malo čuje u ovoj sredini.

Takođe smo formirali i krug izuzetno važnih mladih doktora nauka i doktorana-da, saradnika katedre, među kojima su Lji-ljana Rogač Mijatović, Aleksandar Brkić, Goran Tomka, Nina Mihaljinac, Julija Ma-tejić, Marijana Cvetković, Svetlana Jovičić, Hristina Mikić... Svi su oni već našli svo-je mesto u međunarodnim akademskim i profesionalnim krugovima – Brkić je po-stao profesor u Singapuru, Hristina Mikić ekspert Uneska za kreativnu ekonomiju i statistiku, Julija Matejić je u radnoj gru-pi mreže ENCATC za najteže pitanje kul-turnog menadžmenta – evaluaciju, Ljilja-na Rogač je u nekoliko EU COST projeka-ta, Nina Mihaljinac postaje polako ekspert za arapske kulturne politike, a drago mi je da mogu za Ludus da najavim i novu knji-gu o razvoju publike koju je Goran Tomka napisao za IETM (Informal European The-ater Meeting). Ukratko, Katedra je veoma aktivna na međunarodnom planu, u neko-liko smo projekata naučne zajednice COST EU, zatim u Creative Europe, a sad konku-rišemo i za program Horizon 2020. U do-menu pozorišnog menadžmenta možda je najvažnije upravo ono što radim u Indiji – formirala sam i edukovala tim indijskih pozorišnih stručnjaka, koji sad samostalno vodi program SMART (Strategic Manage-ment in the Art of Theater) – program ko-ji upravo nedostaje ovde, jer je namenjen mladim pozorišnim trupama koje žele da rade samostalno.

S obzirom na uspeh ideje Bitefa, ka-kva je moć ili položaj kulturne diplomati-je u kulturnoj politici?

Naša kulturna politika nema svesno vođenu kulturnu diplomatiju. Od devedese-tih se luta i traži bliskost sa „duhovno srod-nim kulturama“ (tu se uglavnom mislilo na pravoslavni svet, iako smo možda bliži slo-venskim kulturama Zapada, ali kao „kato-ličke“ u zemlji u kojoj je Vatikan permanen-tno na optuženičkoj klupi, i panslavizam postaje subverzivan), sa kulturama pod embargom (u to vreme to su bili Irak, Libi-ja, Vijetnam, Kuba, Severna Koreja...), da bi od 2000. počela da se vodi politika „evrop-skih integracija“. Nažalost, institucionalni sistem kulture nije u tom smislu bio jasno uključen već je najveći deo posla evropskog umrežavanja i učešća u programima Kultu-ra 2007–2013. pao na civilni sektor.

Ni danas kulturna politika nije jasna u pogledu politike međunarodne saradnje – ona bi morala da se vodi „u krugovima“, polazeći od jakih programa saradnje u re-gionu (saradnja „bez prevoda“), preko sa-radnje u krugu slovenskih zemalja, zatim podunavsko-crnomorskih zemalja, te Me-diterana i Evrope. Međutim, bilo bi šteta ne iskoristiti tradicionalnu otvorenost naše ze-mlje ka kulturama sveta, te postojanje izu-zetno kompetentnih prevodilaca i posred-nika (tu su veoma važne katedre za broj-ne svetske jezike Univerziteta u Beogradu), da se polje kulturne saradnje i kulturne di-plomatije proširi ka Aziji, Africi, Latinskoj Americi... Uostalom, neke ustanove to već i rade: od Muzeja afričke umetnosti do Festi-vala Ring Ring, filmskih festivala itd.

Osim što našu sredinu upoznaje s in-ternacionalnom teatarskom scenom, koja je uloga BITEF-a u izmenjenoj geopolitič-koj situaciji?

Uspeh Bitefa pokazuje važnost ono-ga što se naziva „kulturna diplomatija odozdo“, dakle, kulturna diplomatija ko-ju vode kulturni akteri u skladu sa svo-jim osećanjem prioriteta i važnosti. Tako je šezdesetih „mapa Bitefa“ praktično pokrila ceo svet, da bi se devedesetih svela na Srbi-ju i Crnu Goru, a posle 2000. širila na regi-on. Danas, u olimpijskoj godini, sasvim am-biciozno, mapa Bitefa se ponovo širi na ceo svet, posebno ka Aziji, i to pokazuje ne sa-mo otvorenost našeg kulturnog sektora već i njegovu spremnost da bolje i više učini na otvaranju društva, na repozicioniranju Beo-grada i Srbije na geopolitičkoj mapi sveta. U skladu sa teorijom geopolitike emocija (Moj-si, izdanje KLIO), upravo je Azija danas po-lje kulture nade, polje u kome se, uprkos glo-balizaciji i strateškom fokusiranju velikih sila, izdvaja grupa snažnih zemalja, i svo-jom potrošnjom i svojom ekonomskom pro-izvodnjom. A kreativne industrije su u svi-ma njima ključne! Uostalom, Cool Japan – projekat japanskog Ministarstva inostranih poslova stavio je u centar pažnje japansku popularnu kulturu: mange, anime... dok je Južna Koreja postigla da se širom Evro-pe otvaraju klubovi ljubitelja K-popa, i da njena muzička i filmska produkcija poč-ne osvajati svet... Uostalom, koliko je važna kulturna diplomatija u geopolitici svedoči i nova Mojsijeva knjiga: Geopolitika TV seri-ja (koju će u oktobru takođe objaviti KLIO).

Šta sve može biti sredstvo kulturne diplomatije?

Svako pozorišno gostovanje, svaki film, muzička kompozicija, književnost... ali i gastronomija (Tajvan i Južna Koreja, na primer, poklonili su veliku pažnju gastro-diplomatiji), naučna takmičenja, takmiče-nja u znanju... Visoko mesto srpskih uni-verziteta na Šangajskoj listi i ugled koji mo-gu imati u akademskim i naučnim krugo-vima... Sportska takmičenja i različiti me-đunarodni susreti... Sve to, ako se koristi u

javnoj diplomatiji, postaje sredstvo kultur-ne diplomatije – „meka moć“ jedne zemlje...

Recimo – javne ustanove kulture mo-rale bi imati i dužnost i obavezu da aktiv-no učestvuju u međunarodnim kulturnim mrežama – nažalost, tek poneko srpsko po-zorište je umreženo – Jugoslovensko dram-sko je već desetak godina član Unije evrop-skih teatara, BEMUS je član Evropske aso-cijacije festivala – ali mnogih nema na kul-turnoj mapi sveta, niti su svojim programi-ma relevantni u svetskim okvirima.

Naši naučnici imaju pravo da svake druge godine konkurišu za učešće na nauč-nom kongresu, dok naše kolege u svetu ima-ju godišnji budžet za putovanja na naučne i stručne konferencije kojim sami upravlja-ju... Biti prisutan na svim svetskim događa-jima tek je početni uslov, ali bi mnogo važ-nije bilo napraviti strateški program kultur-ne diplomatije – u kome bi prvi cilj bio in-ternacionalizacija srpske kulturne produk-cije, ali i kulturnog nasleđa. Tek smo počeli da prijavljujemo projekte nematerijalne ba-štine za Uneskovu listu – slava je uspešno prihvaćena nakon političkog debakla sa gu-slama, sada sledi kolo kao autentična i još uvek živa umetnost igre... No nije dovolj-no svesti ceo program međunarodne sarad-nje na Unesko. Mora se biti mnogo aktivni-ji na svim planovima – od naših ambasada i konzulata kao kulturnih centara, do sla-vističkih katedri... Na važnim svetskim fe-stivalima moramo imati osigurano učešće...

Kakva nam se budućnost piše?Po svojoj prirodi sam optimista i gle-

dam pozitivno u budućnost, uprkos to-me što vidim i sve nedostatke javnih poli-tika. Vidite, Beograd je projektom Beograd 2020, uspeo da izlobira Evropsku uniju da se gradovima u regionu omogući učešće u tom programu. Ipak, nakon promene vla-sti, taj tim je odbačen, i Beograd je odustao od kandidature, a javio se Novi Sad, što je svakako dobro, a još bolje bi bilo da se ja-vio Niš, ili da je ideju Zelenog zvona za Zre-njanin s drugim banatskim gradovima po-držala i politika. Ali nismo prepoznali da su neki ljudi umeli da deluju u evropskim

okvirima i da te i takve ljude dalje angažu-jemo. Uvek se grupišemo u političkim i ide-ološkim okvirima... A u Francuskoj je jedan Žak Lang, socijalista, bio uvek na rukovo-dećim pozicijama i kada je desnica bila na vlasti, i pre no što je, dolaskom socijalista na vlast, postao ministar, i nakon toga... Jer nijedna vlast nije želela da odbaci nekog ko je sposoban i ko može da na čelu određene institucije postigne velike rezultate.

Dakle, budućnost pišemo mi sami, pi-šemo je danas i ovde i politikom pamćenja i sopstvenim radom. Stoga ova konferenci-ja Bitef i kulturna diplomatija želi da podseti na doprinos Mire Trailović posebno, ali i Jo-vana Ćirilova ucrtavanju Beograda na pozo-rišnu mapu sveta, i na mnogo više od toga – doprinos Bitefa da se napravi nova pozoriš-na mapa sveta, u kojoj će pored kulture Za-pada, veliki značaj imati i kulture Istoka, te će se savremenim inovativnim izrazima za-padne kulture pridružiti i tradicionalne for-me, od katakalija, bunraku lutki ili buto ple-sa Japana, do nigerijske Joruba opere, kao i svi oni hibridni pozorišni žanrovi, koje su ra-zvijali indijski umetnici, od Habiba Tanvira do Satiša Alekara, stvarajući jedinstvene po-zorišne izraze... Svi su oni bili gosti BITEF-a, pa iako ih naša medijska i pozorišna javnost nije pozdravljala i veličala poput Boba Vilso-na ili Pine Bauš, za Miru i Jovana su oni bili važne tačke na teatarskoj mapi sveta.

I ovaj Bitef je pokušaj da se u ovom no-vom vremenu tzv. „globalnog juga“ stvori jedna nova mapa pozorišne saradnje i srp-ska kulturna javnost otvori ka spoznavanju novih svetova... U tom smislu smo pozvali i aktere na srpskoj sceni, ili istraživače koji pišu o njima (dakle, učesnike i kreatore BI-TEF-a, BEMUS-a, Radosti Evrope itd.) kao i one koji mimo glavnih tokova vode svoje bit-ke za uključivanje srpske kulture u svet (od Dah teatra do mladog festivala BUNT) da izlože šta i kako rade, a šta bi mogli i želeli da rade, jer smo sigurni da imamo i snaga i intelektualnih i umetničkih potencijala – da samo nedostaje koordinacija, planiranje i si-stemska akcija javnih politika da bi kultura u Srbiji dobila kulturnu diploma-tiju kakvu zaslužuje.

Milena Dragićević Šešić, foto: Nebojša Babić, Orange studio

ludus 196-197 20

prva GoDINa FeStIvala Na SCeNI I oko NjeBitef kalendar – 1967

26. decembra 1966. doneto je Rešenje Skupštine grada Beograda o osnivanju BI-TEF-a, prema predlogu Kamerne scene – Ateljea 212. U obrazloženju je stajalo da se međunarodni festival realizuje postupno i izvede u septembru 1967, a da se posle smo-tre, krajem godine, donese odluka da li ma-nifestaciju treba i dalje organizovati. Zato je Mira Trailović imenovana za vršioca dužno-sti upravnika Beogradskog internacionalnog teatarskog festivala. Zadatak Festivala bio je da svake godine u periodu 10–30. septembra organizuje međunarodni dramski festival s osnovnom koncepcijom da prikazuje nove tendencije u oblasti scenskog izraza i dram-skog stvaralaštva. Prema istom rešenju, sred-stva za osnivanje i početak rada obezbeđuje grad Beograd.

Početkom januara usvojen je predlog Milke Kufrin da strani turisti za 1 dolar do-bijaju 300 dinara, dok je redovan kurs bio 50 dinara za dolar. Takođe je uvedeno pra-vilo da Jugoslavija recipročno dozvoljava ulazak bez vize posetiocima iz onih drža-va koje su jugoslovenske građane primale bez vize. Cilj novih pravila bilo je ekonom-sko jačanje privrede Jugoslavije.

27. januara u Ujedinjenim nacijama sklopljen je dogovor o zabrani atomskog oružja u kosmosu.

29. januara izvršene su sinhronizo-vane diverzije tempirnim minama u jugo-slovenskim ambasadama i konzulatima u Otavi, San Francisku, Njujorku, Čikagu i Torontu.

14. marta objavljena je Deklaracija o nazivu i položaju hrvatskog književnog je-zika. Komunistička partija Jugoslavije osu-dila je Deklaraciju. Na godišnjoj skupšti-ni Udruženja književnika Srbije podnet je Predlog za razmišljanje, kao reakcija na Deklaraciju.

21. aprila atinskim ulicama prošli su tenkovi, a u Grčkoj je ubrzo na vlast doš-la vojna hunta.

Od 2. do 10. maja u Stokholmu je odr-žano prvo zasedanje novoformiranog Ra-selovog suda (inicijator filozof Bertrand Ra-sel) protiv rata u Vijetnamu.

U junu je počeo Šestodnevni rat izme-đu Izraela i arapskih suseda, Egipta, Jor-dana, Sirije, kojima su vojnu pomoć poslali Irak, Saudijska Arabija, Kuvajt i Alžir. Ti-to se zalaže za mirno rešenje sukoba – da Arapi priznaju državu Izrael, a Izrael vra-ti osvojene teritorije.

9. i 10. juna Tito učestvuje na hitnom sastanku državnika Istočnog bloka u Mo-skvi na kom su se dogovarali povodom bli-skoistočne krize. Tito se zalagao za Nasera i opstanak nesvrstanih. Jugoslavija tad pre-kida diplomatske odnose s Izraelom.

Pred Praško proleće, u Čehoslovačkoj članovi Udruženja pisaca Milan Kunde-ra, Jan Prohaska, Ivan Klima, Antonin Ja-roslav Lim, Ludvik Vaculik, Pavel Kohout smatraju da književnost i staleške „Litera-ne novini“ treba da su slobodne od partijske doktrine. Ubrzo su novine potpale pod di-rektnu kontrolu Ministarstva kulture.

U sezoni 1966/’67. u beogradskim po-zorištima igraju se Sartrove Prljave ru-ke u režiji Bore Draškovića (JDP); Razvoj-ni put Bore Šnajdera Aleksandra Popovića postavljen je u Ateljeu 212, u režiji Branka Pleše, a u Savremenom pozorištu na Crve-nom krstu Smrtonosna motoristika, u reži-ji Nebojše Komadine; Petar Kralj je u janu-aru premijerno izveo Živeo život Tola Ma-nojlović Mome Dimića; u Ateljeu je postav-ljen i tekst Žorža Fejdoa Mačka u džaku; a Bojan Stupica je poslednji put radio u Na-rodnom pozorištu i postavio Armstrongovo poslednje laku noć ili Kratak kurs iiz diplo-matije Džona Ardena.

U Jugoslaviji osim institucionalnih po-zorišnih kuća deluju i samostalne pozo-rišne trupe: Eksperimentalno gledališče u Ljubljani (osn. 1954), Studentsko eksperi-mentalno kazalište u Zagrebu (osn. 1956), Zadužbina Ras u Beogradu (osn. 1961). A do 1967. s radom su prestale Beogradska dramska družina A, Oder 57 i Gledališče ad hoc.

6. jula počeo je građanski rat u Nigeri-ji, koji je trajao trideset meseci i odneo više od milion žrtava. Ljudi su stradali delimič-no u borbi, a najviše od gladi, posebno u Bi-jafri, koja je pokušala da se odvoji.

Tokom leta hipi revolucija je na vrhun-cu, a San Francisko je njen epicentar; oku-pljanje oko sto hiljada ljudi, nazvano Le-to ljubavi (Summer of Love), definitivno je skrenulo pažnju javnosti na hipi subkulturu.

18. avgusta objavljeno je otkriće spo-menika mezolitske i neolitske kulture Le-penskog Vira. Glavni rukovodilac istraži-vanja bio je Dragoslav Srejović.

2. avgusta Politika je objavila pismo Jovana Ćirilova iz Varšave, u kom najav-ljuje prvo gostovanje „apostola siromašnog pozorišta“ Ježija Grotovskog u Beogradu,

na Beogradskom internacionalnom teatar-skom festivalu (Bitef 212).

14. avgusta u Parizu se porodila Džu-dit Malina i dobila kćerku. Džudit je glav-na glumica i, zajedno s Džulijanom Bekom, vođa trupe Living teatar. Vest je posebno obradovala Miru Trailović, jer je to značilo da će Living teatar ipak gostovati na Bitefu.

28. avgusta novine su najavile učešće sovjetskih pesnika na pozorišnom festivalu – Bela Ahmadulina i Bulat Okudžava. Ni-jedna sovjetska predstava nije mogla doći jer su svi potencijalni teatri bili angažovani na proslavi pola veka od Oktobarske revo-lucije. Novine su pisale (9. septembra) ka-ko je Kiš pozajmio gitaru Okudžavi: „Čuve-ni sovjetski pesnik Bulat Okudžava otvori-će festival sutra uveče, u 23 časa, u Kafe-te-atru Ateljea 212. On će u podrumu Kamer-ne scene pevati (a ne govoriti) svoje stihove. Za tu priliku, Okudžavi će pozajmiti gitaru njegov kolega po peru Danilo Kiš.“

Pred otvaranje festivala stigla je vest da će u Ateljeu biti organizovano simulta-no prevođenje i da će beogradska publika moći nesmetano da prati inostrane predsta-ve. Slušalice pozajmljene od praškog tea-tra „Iza kapije“, bile su instalirane uz sva-ko sedište.

Beogradski internacionalni teatarski festival traje od 8. do 30. septembra. Na glavnom programu je izvedeno dvanaest festivalskih premijera, sledećim redom:

petak, 8. septembar – Katakali pozo-rište (Kerala Kalamandalam, Indija); Ra-majana;

subota, 9. septembar – Teatr Laborato-rium (Vroclav, Poljska); Kalderon: Postoja-ni princ; režija: Ježi Grotovski (Grand Prix);

utorak, 12. septembar – Džepno pozo-rište Monparnas (Pariz, Francuska); Ro-man Vengarten: Leto; režija: Roman Ven-garten;

petak, 15. septembar – Pozorište glaz-govskih građana (Glazgov, Velika Britani-ja); Olven Vajmark: Trostruka slika; reži-ja: Majkl Mičam;

nedelja, 17. septembar – Dramski tea-tar (Skopje, Jugoslavija); Branislav Nušić: Pokojnik; režija: Ljubiša Georgijevski;

ponedeljak, 18. septembar – Teatar ko-medije (Bukurešt, Rumunija); V. Šekspir: Troil i Kresida; režija: David Esrig (Grand Prix);

sreda, 20. septembar – Pozorište na gelenderu (Prag, Čehoslovačka); F. Kafka: Proces; režija: Jan Grosman;

petak, 22. septembar – Slovensko na-rodno gledališče (Ljubljana, Jugoslavija); V. Šekspir: Kralj Lir; režija: Mile Korun;

nedelja, 24. septembar – The Living Theatre (Njujork, Sjedinjene Američke Dr-žave); Sofokle – B. Breht: Antigona; režija: Džudit Malina, Džulijan Bek;

utorak, 26. septembar – Pozorište iza kapije (Prag, Čehoslovačka); A. P. Čehov: Tri sestre; režija: Otomar Krejča (Grand Prix);

petak, 29. septembar – Novo džepno pozorište (Ženeva, Švajcarska); Fridrih Di-renmat: Ženidba gospodina Misisipija; re-žija: Žerar Kara, Rišar Vašu.

8. septembra u humorističkom listu Jež izašla je pesmica Milosava Buce Mirkovića:

Na Bitefu pozdravite znancei služite rakije i vinca vruću proju i slatke rezancehladne maske i dinstanog princa,a tendence nove kada minudovedite i ujnu i strinustarog deku i mlađanu baku da pronađu bar MAČKU U DŽAKU!Bitef Mirković

Grotovski je za Ekspres izjavio da se re-pertoar Siromašnog pozorišta zasniva na starim tradicionalnim komadima koji su ukorenjeni u naš civilizacijski svet, pre sve-ga, tekstovi poljskih, zatim i stranih pisaca, jer ih interesuje vizija ljudske sudbine.

9. septembra Ekspres prenosi kako te-ku živopisne pripreme glumaca katakalija: „Samo slučajni, samo posvećeni gledaoci bili su svedoci onih zanosnih, potajnih pri-prema induskih glumaca što su na blista-voj oštrici dana slagali svoje maske i steza-li svoja tela kako bi se pretvorili u demon-ske junake i bogove za igru složene panto-mime i scenske legende.“ (...) „Još u tri po podne, indijski umetnici iz ansambla kata-kali polegali su iza kulisa Ateljea 212. Po-

red svakog igrača sedeo je po jedan šmin-ker, okružen mnogobrojim čančićima s bo-jama. Puna četiri sata oni su mazali, slika-li, šminkali, iscrtavali šare, linije, tačkice; lepili duge parike, prišivali ukrasne detalje. Glavni igrač Subravania Ajer mirno je spa-vao dok su ga šminkali. Možda ćete upitati kako smo to primetili? Pa, zvezda Katakali trupe je pomalo hrkao.“

Pod naslovom „12 u 212“ novine su pi-sale: „Pozdravnim govorom potpredsedni-ka skupštine grada Beograda Milana Vu-kosa i predstavom čuvenog Katakali pozo-rišta iz Indije, sinoć je u Ateljeu 212 sve-čano otvoren Prvi internacionalni teatarski festival – BITEF 212. Ova međunarodna manifestacija, na kojoj će dvanaest pozori-šta iz raznih zemalja prikazati dostignuća scenskog stvaralaštva i nove pozorišne ten-dencije, trajaće do kraja septembra.

„Ističući da je normalno što Beograd prvu značajniju međunarodnu smotru or-ganizuje u pozorišnoj umetnosti, koja u ovom gradu ima stogodišnju tradiciju, Mi-lan Vukos je rekao da BITEF predstavlja – značajan doprinos otvaranju naše pre-ma svetskoj kulturi i obogaćenju pozorišne umetnosti uopšte.

„Prvu predstavu na BITEF-u Beogra-đani su toplo i srdačno pozdravili. Posle predstave, za Okruglim stolom BITEF-a, publika je razgovarala sa indijskim umet-nicima.“

10. septembra za sarajevsko Oslobo-đenje Mira Trailović je rekla: „BITEF je rezultat umetničke potrebe da se baš u po-zorištu kao što je Atelje prikažu savreme-ni scenski izrazi, da se predstavi ono što je u ovom trenutku značajno u svetu. Veru-jem da takav pozorišni susret mora da in-teresuje širu publiku. To je, u isto vreme, i razlog zbog kojeg smo išli na festival ek-sperimentalnih scenskih dostignuća. Ima-li smo samo jednu namjeru: da prikaže-mo ono zanimljivo što se u svetu zbiva, ta-ko da se neki nejasni pojmovi razbistre. A to su pojmovi prevaziđenih kriterijuma o pozorištu i pojmovi premalih zahteva koje pozorišta ponekad sebi postavljaju. Hoću da kažem da Teatar Grotovskog i Living teatar predstavljaju onaj tip pozorišta ko-ji nama nedostaje. To su teatri u kojima se izvođači predaju ritualnim zanosom, po-zorišta kaluđerskog tipa, asketska i puna samoodricanja...“

A na NIN-ovu provokaciju da se pri-ča da na Bitef dolazi najotmeniji svet, Mira kaže: „Ako Beograd ima toliko snobova koji su u stanju da svako veče ispune ovu kuću do poslednjeg sedišta – onda pristajem da je to snobovska publika! Ali, uopšte, šta to

Jelena Kovačević

Mira Trailović i Jovan Ćirilov

Livingovci na 1. Bitefu s bebomMarija Crnobori pred početak Postojanog princa na 1. Bitefu

ludus 196-19721

Letnje pozorišne avanture

raDNa meÐuSezoNa

Ovo leto sam započeo kao upravnik, a završavam ga, nakon očekivane i neo-brazložene smene usred mandata, kao

umetnički direktor Srpskog narodnog po-zorišta. No bez obzira na to iz koje od ovih funkcija sagledavam prethodno leto, ono je za SNP bilo uspešno. U međusezonu smo za-koračili s ambicioznim planom koji je pred-video dvadesetak događanja, mnogo gosto-vanja Drame, Opere i Baleta, uključujući i premijeru. Leto se primiče kraju, na pragu smo nove sezone, a planovi su ispunjeni.

Sve je počelo juna gostovanjem Ba-lerina, dokumentarne predstave o životu umetničkih plesačica u režiji Minje Boga-vac, na Sterijinom pozorju (van konkuren-cije) i Festivalu koreografskih minijatura u Beogradu, gde su Balerine izvedene re-vijalno u Beogradskom dramskom pozori-štu. Ova predstava, nastala u koprodukci-ji Foruma za novi ples Baleta SNP-a i Stu-dentskog kulturnog centra Novi Sad, ima bogat festivalski život. Izvedena je na Me-đunarodnom festivalu savremenog plesa u Ljubljani, somborskom Maratonu, budvan-skom Gradu teatru..., a čekaju je podgorički FIAT i skopski Festival „Lokomotiva“.

Forum je za Beogradsko dramsko ve-zan i sentimentalno. Tamo je igran naš Je-zik zidova Gaja Vajzmana i Roni Haver, ko-ji je SNP-u doneo prvu nagradu s Bitefa. Forum nije ravnodušan ni prema Festiva-lu koreografskih minijatura, jer su na tom festivalu predstave Foruma i njeni auto-ri, među kojima i koreografkinja Balerina Olivera Kovačević Crnjanski, dobijali pre-stižne nagrade. I ponovo su nam Balerine osvetlale obraz, potvrđujući značaj Foruma za domaću umetnost savremene igre.

Na maratonu

Nisam bio na prvom somborskom Ma-ratonu, i to smatram jednim od svojih većih profesionalnih propusta. Docnije sam bez-broj puta slušao priču o tome kada je, kako,

kome i gde palo na pamet da u jednom da-nu i jednoj noći budu odigrane sve predsta-ve koje su Somborci premijerno izveli minu-le sezone. U svim tim pričama, kako to inače biva sa svakom legendom, autori su se složili samo o jednom pitanju: Maraton je smišljen u Klubu „Godo“ somborskog teatra. U svemu ostalom svedočanstva se ne poklapaju.

Sada na Maraton, koji praktično okon-čava sezonu, dolazimo s Duhom koji ho-da, praizvedbom drame Dejana Dukovskog u režiji Aleksandra Popovskog. Predstava (naša koprodukcija sa Centrom za razvoj vizuelne kulture) već je dobila nagrade u Šapcu i Banjaluci, a najveće iznenađenje (ne samo za nas iz SNP-a) bilo je što Duh nije pozvan na ovogodišnje Pozorje. U Som-boru nema nagrada (ima, međutim, ovaci-ja oduševljenih gledalaca), ali će Duh zato na Novom tvrđava teatru, održanom počet-kom jula u čortanovačkoj Vili „Stanković“, Radoju Čupiću doneti nagradu.

od mediterana do Beograda

Za neke festivale koje smo letos pohodi-ti posebno sam vezan. Na podgoričkom FI-AT-u sam, još na početku kritičarske ka-rijere, kad je to bio titogradski FJATT, pr-vi put vodio razgovore okruglog stola. Bio sam predsednik žirija prva dva izdanja čortanovačkog Novog tvrđava teatra. U Su-botici, gde se održava Festival pozorišta za decu, na kojem smo izveli balet Ko je naj-moćniji na svetu, nekoć sam radio a poma-lo i živeo. Na Gradu teatru sam godinama bio član žirija, urednik programa i izdanja, voditelj razgovora, tribina i promocija, dra-maturg festivalskih produkcija, a sad sam se navikao da u Budvu dolazim s predsta-vama SNP-a.

Ipak, najemotivnije sam vezan za ti-vatski festival „Purgatorije“, u čijem sam nastanku učestvovao i čiji sam bio selektor, ali i za Beogradski letnji festival (BELEF)

čiji sam bio umetnički direktor i selektor pozorišnog programa. Oba festivala su vo-dile – Milene, „Purgatorije“ Radović, a Be-lef Stojićević – energične, savršeno svesne šta očekuju od festivala, a otuda i selektora. Bila je milina sarađivati s njima. „Purga-torije“ su danas ozbiljan festival koji efika-sno animira publiku crnogorskog primorja, odolevajući „buci i besu“ turizma s kojima se bori Budva. Borbi je bilo i na Belefu. Ta-mo smo osvajali atraktivne prostore, tran-sformišući ih u pozorišne scene. Predstave smo prikazivali i, što je značajnije, pravili ih na Kalemegdanu, na Adi... Tada je to bi-lo moguće, ne samo zbog para već i zato što smo ubedili prestoničke teatre da budu ko-producenti i pod vedrim nebom izvedu pre-mijere, a potom te predstave stave na reper-toare i igraju ih na svojim scenama.

Sada smo u Tivtu u trostrukoj ulozi: Opera SNP-a je 21. juna, na Svetski dan muzike, Orfovom Karminom buranom otvorila „Purgatorije“, u avgustu smo izve-li premijeru i tri reprize Koštane Bore Stan-kovića u režiji Kokana Mladenovića (ko-produkcija SNP-a, novosadskog SKC-a i Centra za kulturu Tivat), a potom je, kon-cem avgusta, u festivalskoj selekciji redi-teljke Tanje Mandić Rigonat prikazan naš Duh koji hoda.

Nakupljeni adrenalin i zadovoljstvo što je Karmina veličanstveno izvedena, ek-splodirali su žurkom na tivatskom molu i – noćnim kupanjem. Ujutru, pred polazak kući, vidim mladića iz Orkestra koji se lju-bazno raspituje kod kolega: da li je, možda, neko video njegov mobilni i njegove panta-lone. Eto, dešava se.

O traumama zbog toga što je Božo Vre-ćo pred premijeru napustio Koštanu i Tivat, neću pisati. To je neopisivo!

Ako je naša Opera u Tivat donela nešto od atmosfere panonske ravnice, onda smo Goldonijevim Slugom dvaju gospodara u re-žiji Borisa Liješevića Belefu darovali duh Mediterana. Doduše, predstava je pre dve go-dine premijerno izvedena na Svetom Stefa-

znači biti snob? Ta reč se često upotrebljava veoma proizvoljno.“

12. septembra Politika najavljuje Belu Ahmadulinu: „Tradicija ruskog društva je i izuzetno veliki uticaj pesnika na duhov-nu klimu zemlje, pa se pesnici u SSSR i da-nas osećaju kao bardi i često govore o opšte-društvenim temama sa polemičkog druš-tvenog stanovišta.“

15. septembra Ekspres prenosi da se Ežen Jonesko izvinio Miri Trailović što ne-će doći na Bitef, pošto je doživeo saobraćaj-nu nesreću i slomio ruku.

Danilo Kiš je na Okruglom stolu posle predstave Leto oduševljeno branio dram-ski tekst, ali je smatrao da ga je režija „to-talno upropastila“. Predložio je da Vengar-tenov tekst režira prisutni Grotovski, što je ovaj žustro odbio. Onda je Vlada Petrić pi-tao Vengartena da li bi dozvolio Grotovskom da ga režira, a pisac je odgovorio – „ni po koju cenu!“

20. septembra Televizija Beograd po-svetila je novom festivalu emisiju „Per-

spektive“. Grotovski nije dozvolio da se sni-mi nijedna scena iz Postojanog princa.

Kritičar Borbe hvalio je Šekspirovog Troila i Kresidu u režiji Davida Esriga iz Rumunije: „Izvrsno, pouzdano rađena i za-ista sugestivna u komičarskom obrazlaga-nju takvog sveta, Esrigova predstava ima jednu burlesknu bezazlenost koja je, čini mi se, prilično strana Šekspirovom delu. Šek-spir se smeje tom svetu malih hulja sa zvuč-nim imenima i velikim rečima na usnama, ali ipak se smeje zato što mu ništa drugo ne ostaje, smeje se upravo kao pesnik koji ’umo-ran od svega za mirnom smrću vapije’.“

U podne je predsednik Skupštine gra-da Beograda Branko Pešić priredio pri-jem u čast učesnika Beogradskog interna-cionalnog teatarskog festivala. U svečanoj dvorani Skupštine našli su se mnogi emi-nentni gosti Ateljea 212: Ježi Grotovski, Jan Grosman, Radu Beligan, kompletni inostra-ni ansambli koji trenutno borave u Beogra-du, kao i elita beogradskih glumaca, pozo-rišnih reditelja, kritičara...

23. septembra na surčinski aerodrom sletela je „karavela“ iz Pariza s dvadesetak članova američkog Living teatra. Novine su pisale da Beograd skoro nije primio takve putnike, „obučene kao da reklamiraju Bar-numov cirkus“. „U autobusu na putu za ho-tel, Mlađa Veselinović im je objašnjavao na engleskom jeziku: ’Ovo je novi Beograd, sa-građen posle poslednjeg rata...’ Jedan livin-govac ga je prekinuo: ’Posle kog rata? Rat još traje!’ Tako su još jednom pokazali svoj pa-cifizam. Zbog Džonsonove agresivne politike u Vijetnamu, članovi Living teatra lutaju po Evropi, odbijajući da se vrate u Njujork.“

28. septembra povodom gostovanja Tri sestre sarajevski dnevnik Oslobođenje obja-vio je da iako je možda dolazak ove predsta-ve na BITEF nespojiv sa deklarisanim ka-rakterom beogradskog festivala, nikome ne-će iz sećanja iščiliti briljantno veče u kome je, neponovljivo lepa, sugestivna i uzbuđu-juća, trajala sonata Otomara Krejče. To ve-če je vratilo nadu u postojanje pravog pozo-rišta. To ne znači da su Tri sestre predstava

u okvirima klasičnog manira. Naprotiv. Za-državajući ono najplemenitije iz te teatarske faze, ova predstava je delovala kao lucidan, nadahnut spoj, sačinjen u preciznim muzič-kim formama koje su ispoljile neizrecivo bo-gatstvo valera i suptilnih tonova.

1. oktobra proglašena su najvredni-ja ostvarenja Bitefa: Postojani princ, Tro-il i Kresida i Tri sestre. O predstavama su se izjašnjavali članovi Inicijativnog odbora na sledeći način: Boro Drašković za Troi-la i Kresidu, Borislav Mihailović Mihiz za Troila i Kresidu; Predrag Bajčetić za Po-stojanog princa, a specijalno priznanje za Tri sestre; Ljubomir Draškić za Postojanog princa, a specijalno priznaje za Tri sestre i Troila i Kresidu; Mlađa Veselinović za Po-stojanog princa; Dejan Čavić za Postojanog princa, a specijalno priznaje za Tri sestre; Jovan Ćirilov za Postojanog princa, a speci-jalno priznaje za Tri sestre i Troila i Kresi-du; Slobodan Selenić za Troila i Kresidu, a specijalno priznanje za Postojanog princa; Jovan Hristić za Postojanog princa i speci-

jalno priznanje za Tri sestre; a Mira Trai-lović se nije mogla odlučiti. Najzad, iako je poljska predstava dobila ubedljivo najviše glasova, odlučeno je da se skulptura Velike nagrade ne dodeli samo jednom pozorištu i ona je ostala u Ateljeu, s tim da se redite-lji Grotovski, Esrig i Krejča potpišu na nju.

Bila je to prva sezona Bitefa i 12. sezo-na Ateljea 212.

U godini osnivanja Bitefa održan je V fe-stival u Nansiju sa Žakom Langom na čelu, VIII Festival malih i eksperimentalnih scena Jugoslavije MES u Sarajevu, XI festival u Spo-letu, XVIII Dubrovačke letnje igre, XXI me-đunarodni festivali u Edinburgu i Avinjonu, a Teatar nacija ITI-a održan je u Nemačkoj.

9. oktobra u Boliviji je ubijen heroj ku-banske revolucije Če Gevara.

3. decembra južnoafrički hirurg Kristi-jan Bernard prvi je uspešno presadio srce.

(Korišćeni materijal delimično je pri-kupljen u saradnji s Bitef teatrom i Vesnom Bogunović)

Pi še: Aleksandar Milosavljević

nu, kao koprodukcija SNP-a, zrenjaninskog Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ i Grada teatra. Beogradska premijera Sluge trebalo je da bude u dvorištu Kapetan Mišinog zdanja, gde je 1968. Stevo Žigon studentima govorio Robespjerov monolog iz Bihnerove Dantono-ve smrti. No, strah od kiše nas je „preselio“ u Atelje 212. Kiše nije bilo, ali jeste publike.

U Osijeku, Budimpešti i Novom Sadu

U Osijek sam na gostovanje predstave Na Drini ćuprija krenuo višestruko uplašen. Prvo, ulaz je bio besplatan, pa je mogao da uđe ko je hteo, što znači i neki Osječanin ko-jem se neće dopasti scena u kojoj Francetićevi crnokošuljaši, uz pozdrav „Za dom spremni“ i Pavelićev proglas o NDH, kolju Srbe. Dru-go, Ćuprija je igrana pred više od 1.000 gle-dalaca u sportskoj hali i mogla se u tolikom prostoru „rasuti“. Ali nije! Osječani su stojeći aplaudirali! Nepotrebno sam se plašio.

Iz Osijeka žurim u Budimpeštu. Naša Opera po treći put učestvuje na Armel festi-valu, sada u Talija teatru s Omnibus opera-ma (Menotijev Telefon, Barberovu Partiju bridža i Tamo i natrag Hindemita) u režiji Ksenije Krnajski. Rezultat: nagrada publi-ke, ali i demoliran službeni auto na hotel-skom parkingu. Plus – usred noći mi jav-

ljaju za požar u radionicama SNP-a. Sre-ćom, bez žrtava i materijalne štete.

Samo četiri dana kasnije Opera SNP-a na novosadskom Trgu slobode otvara You-th fair koncertnim izvođenjem Mocartovove Čarobne frule. Izvanrednim Orkestrom je dirigovao maestro Mikica Jevtić. Trg je bio pun a publika je pažljivo slušala koncert.

Ima još: Mokranjčevi dani u Negotinu i izvođenje opere Knez Ivo od Semberije Isi-dora Bajića, a zatim festivali u Mladenovcu, Rakovici, Aleksincu – sve s Duhom koji hoda. I hodaće...

Koštana

Duh koji hoda

Čarobna frula u centru Novog Sada

ludus 196-197 22

Nismo skliznuli u udobnu provincijsku fotelju repertoarskog dopadanja publici, već smo u neudobnoj stolici formiranja potreba publike za visokom estetikom – kaže zoran Stamatović

Vukica Strugar

malI pozorIŠNI CarIGraD

Narodno pozorište Užice je u ovu po-zorišnu sezonu krenulo Boing boin-gom i smehom, naravno i aplauzi-

ma publike na izvođenju te komedije Mar-ka Gamoletija u režiji Slobodana Ljubičića.

Leti ka razvijanju i ostvarivanju svo-jih potencijala. Ili, kako to kaže čelnik po-zorišta Zoran Stamatović: „Naše mogućno-sti su na nivou značajnih dostignuća u regi-onu, to je naš ogledni prostor i cilj nam je da igramo u celom regionu i da iz regiona do-vodimo predstave.“

I jezik brojki govori svoje – jer do sada su „preleteli“, i to ne retko visokom klasom, sedam decenija teatra i dvadeset godina pre-stižnog festivala „Bez prevoda“. A to, izme-đu ostalog, pobuđuje osvrt na početke.

„Teatar sam ustanovio“, rečenica je ko-ju je pre jednog i po veka izgovorio Stojan Obradović, a onda je i zapisao u autobiogra-fiji koju je nazvao Život i priključenija Sto-jana Obradovića ili sebe samoga opis. Ovo je ujedno i početak jedne zanimljive knji-ge, pod nazivom Tragom užičkog teatralnog društva Slobodana Radovića, koja se pojavi-la povodom pozorišnog jubileja.

U njoj otkrivamo da je „teatar ustano-vio“ jedan od viđenijih ljudi 19. veka: pisar, činovnik, sudija, dopisnik „Srpskih novina“ i Srpskog učenog društva, ali i – glumac. U Užicu je Stojan Obradović osnovao i čitaoni-cu s fondom, što je i početak umetničkog ži-vota u gradu na Đetinji, koji je profesional-ni teatar dobio 1945. godine, a pola veka ka-snije postao i domaćin prestižnog Jugoslo-venskog pozorišnog festivala.

„Užice je bilo mesto kroz koje su naj-umniji ljudi išli od Dubrovnika k Istanbu-lu i natrag. U njemu su se odmarali i vero-vatno, u vreme mira i dokolice, razmišljali kako bi trebalo da izgleda taj njima intere-santan prostor“, kaže Zoran Stamatović, di-

rektor užičkog Narodnog pozorišta. „U jed-nom od takvih trenutaka 1856. godine na-stalo je Čitalačko društvo, a u njemu i Te-atralno društvo. Dakle, prapočeci profesio-nalnog rada pozorišta sežu od sredine deve-tanaestog veka. Bez značajnih materijalnih davanja države, građanstvo Užica sakupilo je novac i za svoje potrebe osnovalo Bibliote-ku i Pozorište. Mislim da se ništa nije pro-menilo ni danas, i da mi moramo, pre sve-ga, sami stvoriti potrebu za bibliotekom, po-zorištem, kulturom. Verujem da je pozorište brana primitivizmu i divljaštvu i te 1856. i ove 2016. godine.“

Devetnaesti vek u Užicu se završa-vao besedama, recitacijama, predavanjima, predavanjima i izvođenjem kraćih dram-skih dela. I književnik Milutin Uskoković (inače autor nedeljne užičke hram boginje) tih godina je razmišljao „kako da zaviri u pokretni hram Talije“, a Užice nije zaobišao ni glumac pustolov Bogoboj Rucović – „pod škiljavim svetlima elektrike, na improvizo-vanoj pozornici Janjića kafane, prisutni su se oduševljavali romantičnim glumcem koji je igrao maksima Crnojevića“.

„Ako je 1900. godine (kada je puštena u rad hidrocentrala „Pod gradom“ – prva u Evropi koja je radila po Teslinom princi-pu naizmenične struje) bilo pametnih lju-di koji su shvatili da polifazne struje mo-gu da pokrenu razboj u Tkačnici, da osve-tle Užice, da to ne postoji nigde u Srbiji, već negde na dalekoj Nijagari, ako je tada Uži-ce moglo da gleda tako daleko, pre Beogra-da, što i danas ne bi postojao taj intelektu-alni potencijal koji bi u raznim oblastima i delatnostima pokretao ovaj grad i pribli-žavao ga centrima Evrope? Mislim da po-stoji, da je u pojedinim trenucima uspavan, da pozorište i druge ustanove kulture upra-vo tome služe.“

I kasnije čuvena Maga Magazinović, prvi susret s putujućim pozorištem imala je u rodnom gradu, a početkom dvadesetih go-dina u grad je dolazio i popularni beograd-ski glumac Dobrica Milutinović i poznati vi-olinista Vladimir Slatin. Neće Užičani još dugo čekati na gostovanje Čiča Ilije Stano-jevića i dela ansambla Narodnog pozorišta u toj istoj Janjića kafani. Već sledeće godine u gradu je podignuta zgrada Koloseum s bi-oskopskom salom i pozornicom za koncerte i pozorišne predstave. Bogat kulturni život prekinut je Drugim svetskim ratom.

„Ponosni smo na antifašizam koji je du-boko utisnut u pore Užica, a koji je osim slo-bodarske tradicije doneo i umetnički zamah čak i u tom najnesrećnijem, ratnom trenut-ku. S prvim danima Užičke republike, sep-tembra 1941. formirana je Umetnička par-tizanska četa koja tokom dva meseca traja-nja slobodarskog perioda izvodi domaće i sovjetske pisce: Mati, Knez Ivo od Semberi-je, nekoliko Nušićevih komada, Kako se ka-lio čelik, Početak bune protiv dahija... Jedan od glumaca u tom trenutku je Milutin Čo-lić (kasnije osnivač Festa) koji će posle ra-ta biti na čelu pozorišne kuće, a zaslužan je za dobijanje adekvatnog prostora u kome je i danas naše sedište. Zgrada NP Užice deo je ambijentalne celine Trga partizana koji je otvoren uz najveće počasti 1961. godine. Bio je to pravi graditeljski i urbanistički podu-hvat koji i danas ubira nagrade kao remek-delo arhitekte Stanka Mandića. Zahvaljuju-ći toj zgradi, Užice je postalo domaćin Jugo-slovenskog pozorišnog festivala 35 godina kasnije“, otkriva Stamatović.

A kako je, uopšte, došlo do ideje da se u ovom malom gradu osnuje jedan veliki fe-stival na kome će se, u godinama koje slede, pojaviti najznačajnija imena srpske i neka-dašnje jugoslovenske scene?

„Te 1996. godine upravnik Branko Po-pović sugerisao je ministarki kulture Na-di Popović Perišić da Užice ima prostorne uslove za prijem velikih predstava iz tad već razbijene Jugoslavije, da može da nadome-sti upražnjen prostor prestankom rada Sa-rajevskog MESS-a i nekih drugih festiva-la. I festivalske baklje su upaljene! Najpre smo se radovali kreacijama nastalim u be-ogradskim i novosadskim pozorištima, bise-rima iz Sombora, Niša, Zaječara, Užica, ali i mediteranskom dahu koji je stizao sa crno-gorskim predstavama. U skladu sa imenom, Jugoslovenski pozorišni festival je od 2007. godine postao regionalni, a u njegov koncept Bez prevoda udobno su se smestile i pred-stave iz Hrvatske i Bosne i Hercegovine. Po-zorišne daske su ponovo uspele, kao i u an-tičkom vremenu, da budu mudrije i daleko-vidije. Postale su naše tarabe na kojima je zapisana svojevrsna istorija!“, ističe direk-tor užičkog teatra.

Za proteklih dvadeset godina Festival je ugostio više od 150 takmičarskih predstava i onih u čast nagrađenih. Svakog novembra pozorišna sala bi se najčešće punila do po-slednjeg mesta, jer i u najsiromašnijim go-dinama publike je bilo u obilju: „Da je u tim predstavama bila upečatljiva po jedna reče-nica, gest, da je samo po jednom zašuštao unikatan kostim ili nas oduševio neobičan zvuk, bilo bi dovoljno da kažemo da nam je Jugoslovesnki pozorišni festival obogatio ži-vote. Podstakao je domaće glumce da se bo-re za Ardalione (prestižnu nagradu ovog fe-stivala), izašao je iz zgrade i podstakao da se obnove ploče na Trgu, ofarbaju šahto-vi, da se smišljaju specijalni muzički sadr-žaji i usluge po kafićima, da dame pripre-me posebne kostime i frizure, da se osećamo svečano, da provetrimo misli, da sedam da-na delimo radosti i brige regiona i proceni-mo gde smo. Neka deca su stasala uz njega i zahvaljujući tim iskustvima formirala ne-ko šire, drugačije razmišljanje. Kako Ljubo-mir Simović kaže oni ’sa prozora Gimnazije vide Pariz i London’, a ovde, na sceni ovog pozorišta, vide druge velike festivale, pisce i aktere.“

Takva želja za stvaralačkim doživlja-jem i uvek „velike oči” za čaroliju teatra, nije slučajna. Tokom prethodnih deceni-ja u užičkom Narodnom pozorištu deo ka-rijere su provodili ili su tu gostovali mno-gi značajni umetnici: „Na užičkoj sceni po-javljivali su se umetnici o kojima se i danas može govoriti u superlativima. Bilo je izu-zetnih i snažnih umetničkih ličnosti, kakve

su bez sumnje: Dara Čalenić, Živka Matić, Rejhan Demirdžić, Fredi Fazlovski, Miha-ilo Foro, Lidija Bulajić, Matilda Špilar, Mi-lutin Nović, Milojko Topalović Pendo, Sanda Štorf, Ilonka Dognar, Petar Lazić, Stojanka Pejić, Ana Križanec, Jovan Jojić, Desa Bog-danović. Među njih ubrajamo i glumce koji i danas plene pozorišnom scenom: Toma Tri-funović, Zoran Karajić, Danica Krljar, Ivan Tomašević, Aneta Tomašević, Slobodan Lju-bičić, Momčilo Murić, Divna Marić, Ana Mi-losavljević, i najzad, akteri srednje i mlađe generacije: Igor Borojević, Goran Šmakić, Vahidin Prelić, Tanja Jovanović, hadži Ne-manja Jovanović, Bojana Zečević, Biljana Zdravković, Dragana Vranjanac, Ivana Pa-vićević, Vladimir Kurćubić, Andrijana Si-mović, Tijana Karajičić, Biljana Prokić. Ne-ka u ovom svojevrsnom analu ostane zabe-leženo da je NP Užice brojčano bilo najsnaž-nije od 1966. do 1972. kada je ansambl bro-jao preko 30 glumaca, o čemu danas može-mo da maštamo...“

U dugoj istoriji pozorišnog života bilo je i uspona i padova, i značajnih i prosečnih ostvarenja, pa i onih kada su se ovdašnje

Rumunija 21 Štefana Peke, u režiji Gorana Golovka

Zoran Stamatović, direktor Narodnog pozorišta Užice

ČIST DUH NA ČISTIM ULICAMA

„Nisam od ljudi koji žale ’za starim dobrim vremenima’. Voleo bih da bu-demo mesto u koje se rado dolazi. Mo-žemo to postići marljivošću, oživljava-njem Starog grada, hidrocentrale, na-stojanjima da kroz naš grad teče najči-stija reka, da pijemo najčistiju vodu, da imamo dobar vazduh, čiste ulice. Ta vr-sta čistoće uslovljava i čistotu duha i na-čin razmišljanja koji dominira u pozo-rištu i drugim ustanovama kulture. Pod Starim gradom uređeno je najlepše šeta-lište u Srbiji. Video sam slična i u Piro-tu, Zaječaru, na Adi u Beogradu, u No-vom Sadu, Zagrebu. Oni imaju moder-nije staze, ali mi imamo prirodne lepote klanca reke Đetinje. Svi ti prostori (Stari grad, Rajski otoci, kanjon Đetinje, plato kod centrale „Pod gradom“) interesan-tni su za klasični, ali i plesni i neverbal-ni teatar. To podrazumeva određene ma-terijalne uslove, mobilnu tehniku, proši-reni ansambl (što ne možemo da ostvari-mo zbog važećeg zakona), ali postojanje tih ambijenata otvara mogućnosti novim generacijama.“

Intervju: Zoran Stamatović, direktor Narodnog pozorišta Užice

ludus 196-19723

Pozorišta Srbije: zajednica profesionalnih pozorišta

SleDI premIjera vaNreDNoG StaNja

predstave mogle takmičiti a najboljim i naj-prestižnijim ostvarenjima svoga doba.

„Najveće uzlete užičko pozorište doži-velo je 70-ih godina učestvovanjem na BI-TEF-u, s predstavama Balada o luzitan-skom strašilu (1968) i Lomača (1969). Usle-dilo je gostovanje na Bijenalu u Veneciji s predstavom Sluga dvaju gospodara (2007) i ponovo na BITEF-u, kao i najnovijim na-stupima na Sterijinom pozorju predstava-ma Hromi ideali (2016) i Nečiste sile (2016). To su važni trenuci u istoriji užičkog pozo-rišta i to su predstave iskoraci iz pozoriš-nog trenutka Srbije i tadašnje Jugoslavije... Urbana arhitektura Užica, koja je nastaja-la od 1945. godine, formirala je generaci-ju ljudi koji su razmišljali ispred svog vre-mena... Trenutno smo zastali i voleo bih da počnemo svi da Užice „vučemo“ brže nego što vuku ostali na području naše osiroma-šene države. Ovde je rođeno mnogo značaj-nih ljudi na koje smo ponosni: na rodona-čelnika gradskog romana Milutina Usko-kovića, akademika Ljubomira Simovića, oskarovca Stojana Stiva Tešića, književni-

ka Mišu Stanisavljevića, teatrologa dr Mi-lenka Milosavljevića, jednog od osnivača Užičkog pozorišta (a kasnije i FEST-a) Mi-lutina Čolića, pisca Ljubivoja Ršumovića i druge.“

Direktor užičkog teatra naglašava da je ova kuća imala u svim etapama svoje zve-zdane trenutke i padove: „Bilo je takvih i u mom mandatu, ali se trudimo da te sinuso-ide ublažimo, poravnamo i što više usme-rimo naviše. Ovo pozorište se razlikuje od mnogih drugih po iskoraku ka novom, ka mladom autoru i afirmaciji ljudi koji će na-praviti rezultat i otići da rade u druga pozo-rišta i u svet. Mislim na glumce poput Tome Trifunovića i njegovih sinova Sergeja i Bra-nislava koji su stasali u Užicu, našeg uspeš-nog Ivana Bosiljčića, a pre svega na redite-lje koji su prve uspehe postigli ovde, a sada rade diljem sveta i vrlo su priznati, kao što su Saša Lukač ili Milan Nešković. Srbija je mala, ali pozorišno interesantna, a Užice je mesto drugačije od ostalih. “

Jedan od imperativa kuće, kako nagla-šava Stamatović, jeste da i u repertoarskom,

ali i u tehničkom smislu idu napred. Zato, od 2013. godine teku radovi na rekonstruk-ciji kompletne zgrade koja se odvija u faza-ma, a svaka faza završava se uoči Festivala.

„Do sada su obnovljene fasada, krov, potkonstrukcija, izolacija, osposobljen je ga-lerijski prostor u kome se već formira ’Muzej u nastajanju’ sa scenografijom, kostimima, fotografijama i vizuelnim identitetom pred-stava koje su se nalazile na repertoaru ove kuće. U narednim periodima preostala nam je rekonstrukcija atrijuma i velike sale, a svi ti radovi daju nam motiv za brže približava-nje evropskom teatru.“

Ali da li ovo pozorište ima osnova da te-ži (ne samo u tehničkom smislu) evropskim standardima, kakav repertoar i estetske do-mete mogu da postignu ne bi li ušli u krug evropske pozorišne porodice...

„Osnovno u evropskom teatru je težnja ka neverbalnom činu i nova čitanja kla-sičnih dela poput Šekspira, Molijera i slič-no. To za nas nije novost. To smo već radili i bili predmet nerazumevanja, ali smo pono-sni što uvek ima pameti da se prihvati nešto novo. Mislim da naša repertoarska politika nije skliznula u udobnu provincijsku fote-lju dopadanja publici predstavama Moj bra-te, Veliki brate već obratno. Sedimo na neu-dobnoj stolici formiranja potreba publike za dobrim teatrom i visokom estetikom. Trudi-mo se da postavljamo klasike, a paralelno s tim da radimo dela vrednih, mladih pisaca, s tim što mesto u prvom planu čuvamo za zavičajne pisce. U dva navrata postavljali smo dela Milutina Uskokovića, Dobrila Ne-nadića, Ljubivoja Ršumovića i to ćemo ra-diti i dalje. Planiramo da realizujemo Baba Goju Stojana Stiva Tešića.“

Užice je mali grad, ističe čelni čovek te-atra, oslabljene privrede i materijalnih mo-gućnosti i zato pozorišni ljudi moraju da znaju gde idu pre nego što formiraju sop-stvene ciljeve.

„Svesni smo da su naše mogućnosti na nivou značajnih dostignuća u regionu, jer je to naš ogledni prostor. U tom smislu su ZKM i Gavela iz Zagreba, JDP i NP iz Beograda, SNP Novi Sad – pozorišta od kojih može-mo učiti. Cilj nam je da igramo u celom regi-onu i da iz regiona dovodimo predstave. Na-šim festivalom i kvalitetom predstava obra-zovali smo publiku, tako da ovde ne prolaze predstave niskih umetničkih kvaliteta. Do-lazili smo do Nemačke, Moskve i Čikaga, nešto na osnovu saradnje s našim ljudima koji žive tamo, nešto na festivalima. Svojim kvalitetom zaslužili smo učešće i na Bijena-lu u Veneciji i zato bih voleo da i država na nas računa kada je reč o međunarodnim go-stovanjima.“

Izbor naslova, savremena igra i režija, visoki estetski standardi, glavni su predu-

slovi za bilo kakav ambiciozniji plan. Ka-kav repertoar je u dugoročnom planu užič-kog teatra?

„Želimo da provociramo brže, bolje i kvalitetnije. Uvek moraš biti savremen, a to si i kada čitaš Šekspira, Molijera, Če-hova na nov način, kroz oko mladog redi-telja, scenografa, kostimografa. Mi smo to radili oduvek, u međuvremenu se razvila polemika da li se kroz nova čitanja ’kva-re’ dela klasika, da bi to danas postao je-dini trend. Pre 15 godina smo radili Moli-jera u aluminijumu, s kostimima i poru-kama koje su bile antiratne i značajne u tom trenutku, jer se to bilo pitanje ticalo prosečnog građanina ove zemlje i okru-ženja. Igrali smo Šekspira u silikonskim kostimima i perikama koje ne priliče Šek-spirovom dobu nego našem, ali smo kroz to delo promovisali ljubav, razgovor i spo-razumevanje, talenat, znanje, vredno-ću i marljivost. Dakle, one poruke zbog kojih je Šekspir svevremen i savremen.“

Od 16. novembra 2015. godine predsed-nica Zajednice profesionalnih pozori-šta Srbije je Ivana Nedeljković, direk-

torka Prvog prigradskog pozorišta – Puls teatra iz Lazarevca, a sedište Zajednice, to-kom naredne dve godine, biće u Lazarevcu.

Zajednica profesionalnih pozorišta Sr-bije okuplja teatre iz Kragujevca, Leskovca, Niša, Šapca, Užica, Kruševca, Zaječara, Pi-rota, Vranja, Prištine, Kraljeva, Novog Pa-zara, Lazarevca, a odnedavno su se Zajed-nici pridružili i Pozorište za decu iz Kragu-jevca i Lutkarsko pozorište iz Niša.

Najznačajnija aktivnost Zajednice je Festival profesionalnih pozorišta „Joakim Vujić“, koji je 2016, nakon 28 godina, odr-žan na Kosovu, od 14. do 22. maja u Grača-nici. Domaćin 52. „Joakima Vujića“ bilo je NP Priština, a njegovu realizaciju podrža-lo je Ministarstvo kulture RS, Kancelarija za Kosovo i Metohiju i lokalna samoupra-va u Gračanici.

Prikazana teatarska ostvarenja bila su podeljena u dve programske celine – „Od klasike do rijalitija i nazad“ i „Devalvacija pojedinca“, a selekciju potpisuje Milena Bo-gavac. Žiri u sastavu: Svetozar Rapajić – re-ditelj, Dana Krljar – glumica i Marija Kala-bić – scenografkinja, dodelio je Nagradu za najbolju dramsku predstavu u celini insena-ciji Šekspirovog komada Perikle u izvođenju Šabačkog pozorišta, a reditelju Nikiti Mili-vojeviću je pripala nagrada za najbolju re-žiju. Nagrade za glumačka ostvarenja otišle su u ruke Milanu Vasiću (Hljestakov u Re-vizoru Narodnog pozorišta Priština, sa sedi-štem u Gračanici), Aleksandru Raduloviću (Svinja u Životinjskoj firmi Narodnog pozo-

rišta Pirot), Žetici Dejanović (Maša u Tri se-stre Pozorišta „Bora Stanković“ iz Vranja) i Vladimiru Milojeviću (Narator u predstavi Perikle Šabačkog pozorišta).

Nagrada za najbolju scenografiju do-deljena je Tatjani Radišić i Stevanu Bodro-ži za Životinjsku farmu (NP Pirot), nagra-da za najbolji kostim Jeleni Stokući (Peri-kle Šabačkog pozorišta) a za najbolju origi-nalnu muziku Vladimiru Pejkoviću (Fare-nhajt 451, NP Niš).

Najbolji mladi glumac je Miloš Vojno-vić u Periklu, specijalna nagrada pripala je Narodnom pozorištu Užice za predstavu Hromi ideali, a priznanje za najbolju pred-stavu specijalnog programa dodeljeno je ostvarenju Gde je nestao Harms Narodnog pozorišta u Nišu.

„Mali Joakim“, najznačajniji repu-blički festival profesionalnih pozorišta ko-ja stvaraju za decu i mlade, ove godine će prvi put biti realizovan samostalno u odno-

su na Festival „Joakim Vujić“, a Kraljevač-ko pozorište, kao dvostruki festivalski po-bednik (2014. i 2015), biće njegov domaćin.

Po izboru selektora – pozorišnog redi-telja i direktora Kraljevačkog pozorišta Mi-odraga Dinulovića – na festivalu će od 14. do 20. novembra biti izvedeno sedam pred-stava u konkurenciji za nagrade stručnog i dečjeg žirija.

U narednoj godini Zajednica profesi-onalnih pozorišta Srbije realizovaće pred-

stavu Vanredno stanje, po dramskom tekstu Kamena Doneva, u režiji Ksenije Krnajski.

Vanredno stanje je melodrama koja za temu ima usamljenost malih ljudi u veli-kim gradovima, cenu koju plaćamo za po-grešne životne izbore i nedostatak empati-je među savremenim ljudima.

Delovi sočne i dirljive drame proslav-ljenog bugarskog pisca Kamena Doneva biće pretvoreni u songove, te će tako biti promovisan komad s pevanjem kao žanr u sredinama koje na svojim repertoari-ma nemaju predstave tog tipa. Na taj na-čin biće animirana nova pozorišna publi-ka i afirmisana savremena dramaturgija iz regiona s kojom srpski gledaoci nisu do-voljno upoznati.

Ovim projektom želimo da udruži-mo snage nekolicine pozorišta Republi-ke Srbije (reditelj iz Prvog prigradskog pozorišta Lazarevac, pisac i prevodilac iz Bugarske, dramaturg iz Narodnog po-zorišta Niš, glumci iz Šapca, Lazarev-ca, Kruševca, Kragujevca i Leskovca) i u vremenu siromašnih budžeta za kul-turu i smanjenih produkcija repertoar-skih pozorišta pokažemo kako su mašta i međusobno poštovanje među umetnici-ma ključ za uspešno i uzbudljivo prav-ljenje čarolije. Takav će rad na predstavi, smatramo, biti najčasniji primer onoga što političari, često vrlo papirnato, zovu decentralizacijom.

Predstava Vanredno stanje realizova-će se u koprodukciji članica Zajednice, a uz podršku Sekretarijata za kul-turu Grada Beograda.Perikle Šabačkog pozorišta

juGoSloveNSkI pozorIŠNI FeStIval „bez prevoDa“

„Festival je obeležio dve decenije postojanja i njegov najveći uspeh je kontinuitet ne-smanjenog interesovanja publike, kritike i gostiju, kao i sve više fakulteta koji u Uži-ce dovode studente na svojevrsnu praksu. Osim redovnog programa, JPF čini i raznovr-stan prateći program sastavljen od promocija knjiga, debata, performansa... Imamo ide-ju da JPF (koji nećemo menjati jer se pokazao uspešnim u svakom smislu) odvojimo od NP Užice i to je tehničko pitanje koje ćemo rešavati s osnivačem u kontinuitetu. Naša že-lja je da osnujemo posebno pravno lice koje će se baviti festivalima: da uz postojeći Jugo-slovenski pozorišni festival oformimo Festival igre i Dečji festival...“

Smećarnik Koste Peševskog, u režiji Stevana Bodrože

ludus 196-197 24

Narodno pozorište „Toša Jovanović“, zrenjenin

u SuSret jubIleju

Rezime sezone 2015/2016. u Novosadskom pozorištu/Ujvideki szinhaz

oD kopra Do oDorheju SekujeSkua

Pozorište je gostovalo na nekoliko festi-vala: Pijani proces izveden je na Festi-valu profesionalnih pozorišta u Som-

boru, Ban Bank na Sedmom dramskom fe-stivalu u Odorheju Sekujeskuu (Rumunija) i subotičkom Dezireu, gde je takođe igrana i Neoplanta. Na Sterijinom pozorju s velikim uspehom izveden je koprodukcijski Violini-sta na krovu, koji je dobio četiri Sterijine na-grade, a Gupi na mađarskom sterijanskom ekvivalentu – pečujskom POST-u. Naša Pjaf izvedena je 21. juna u Kišvardi na Festiva-lu mađarskih vangraničnih pozorišta, gde je osvojila dve nagrade, Kinga Mezei prema oceni publike bila je najbolja glumica festiva-la a pripala joj je i nagrada gradonačelnika Kišvarde. Ista predstava izvedena je 11. ju-

la pod vedrim nebom u Čortanovcima, na ta-mošnjem festivalu Novi tvrđava teatar.

Tokom sezone gostovali smo s Pjaf u bu-dimpeštanskoj Taliji, Beogradu (Bitef teatar) i Targu Murešu (Rumunija). Neoplanta je igrala u Beogradu (Bitef teatar) i Targu Mu-rešu. Krajem sezone ova predstava uspešno je izvedena na 23. Primorskom letnjem festi-valu u Kopru (Slovenija). Violinista na krovu predstavio se i u Beogradu (Centar „Sava“), a ansambl je obišao i gotovo sve scene u ma-njim vojvođanskim mestima, najviše su go-stovali Neusatzer kabare i Neoplanta. Stalnu scenu imali smo u Temerinu, gde su izvede-ne gotovo sve naše predstave.

Između ostalih, ugostili smo Bitef teatar, pozorišta iz Egera, Šoprana i Pirota, kolege

iz senćanskog Mađarskog kamernog pozori-šta, NP Subotica, „Deže Kostolanjija“, kao i studentske ispitne predstave.

Od ostalih vesti izdvajamo da je Silvi-ja Križan dobila nagradu Udruženja ma-đarskih kritičara, obeležili smo 50. izvođe-nje predstave Neoplanta, dobili smo zahval-nicu Gradske bibioteke za saradnju, proslavi-li smo 42. rođendan nizom gostovanja u na-šoj kući, i upriličili Dramsko takmičenje ma-đarskih vojvođanskih pisaca, a naša Đačka scena „Šarene iskrice“ napunila je 20 godina igrajući predstavu (Pre)obražaj. Krajem ma-ja počele su probe autorskog, koprodukcijskog projekta Harisa Pašovića Za šta biste dali svoj život?, novosadska pretpremijera bila je 10. jula. U predstavi učestvuje naš Gabor Pongo.

Tokom sezone kompletno je renovi-ran hol velike scene, nabavljena su balet-ska ogledala za pripremanje plesnih pred-stava u našoj kući, kao i inspicijentski sto. Otvoren je i novi ulaz za publiku. Prvi put, posle dugo vremena, kompletno je okrečen enterijer zgrade, a zgrada pokrivena video- -nadzorom.

Ove premijere planiramo u sezoni 2016/2017: Laka mala, Laslo Silađi/ Ra-

le Milenković (15. oktobar), Fama o bicikli-sti, Svetislav Basara/ Robert Lenard (de-cembar), Karađorđe, Ištvan Balog/ Žan-ko Tomić (januar), Mala mađarska porno-grafija, Peter Esterhazi/ Nikita Milivoje-vić (mart), Kučka, Čaba Kiš/ reditelj izne-nađenja, Grobnica za Borisa Davidoviča, Danilo Kiš/ Aleksandar Popov-ski (maj).

Novosadsko pozorište u prošloj sezoni imalo je šest premijera: Karneval u režiji Sorina Milita-rua, Gupi u režiji Đerđa Hernjaka, Piaf marche u režiji Kinge Mezei, Mali Princ u režiji Mar-garete Taboroši, Kovači u režiji Ljuboslava Majere i Off u viđenju Zoltana Puškaša

Narodno pozorište Niš

u prIpremI broD ljubavIU Narodnom pozorištu u Nišu u toku su probe na prvoj premijernoj predstavi u no-

voj sezoni. Brod ljubavi Nebojše Romčevića u režiji Angelča Ilievskog očekuje se krajem oktobra ili početkom novembra.

Pored reditelja Iliveskog, u autorskoj ekipi su i scenograf Valentin Svetozarev, kostimo-graf Marija Pupučevska, kompozitor Borivoje Mladenović i koreograf Nebojša Gro-melić. U ovoj ansambl predstavi glumi čak 18 glumaca niškog pozorišta.

Off u Novosadskom pozorištu

Narodno pozorište Sombor – sezona 2015/2016

SeDamDeSet GoDINa proFeSIoNalNoG POZORIŠTA (1946–2016)U protekloj sezoni Narodno pozori-

šte Sombor je premijerno izvelo šest predstava: HEIMATBUCH (Knjiga o

zavičaju) Kaće Čelan u režiji Gorčina Stoja-novića (16. oktobar 2015), Julije Cezar Vili-jama Šekspira u adaptaciji i režiji Kokana Mladenovića, u koprodukciji Budva Grad te-atra, Kulturnog centra Svilajnac i Narod-nog pozorišta Sombor (24. i 25. novembra 2015), Golubija vremena Milivoja Mlađeno-vića u režiji Bogdana Jankovića (4. decem-bar 2015), Jastučko Martina Makdone u re-žiji Ninoslava Đorđevića (predstava je za-vršni ispit master studija iz pozorišne i radio režije na FDU; 12. decembar 2015), predsta-va za decu Princeza i dijamant po tekstu i

u režiji Mateje Popovića (19. februar 2016) i Gogoland prema motivima književnog de-la Janoša Hercega u režiji Andraša Urbana (22. mart 2016).

Narodno pozorište Sombor je bilo doma-ćin 66. Festivala profesionalnih pozorišta Voj-vodine održanog od 11. do 16. aprila. Na Fe-stivalu je odigrano jedanaest predstava ko-je su bile, na osnovu mišljenja selektora, iz-bor najboljih pozorišnih ostvarenja nastalih u Vojvodini tokom minule sezone.

Pozorišni maraton, 24. put, održan je od 14. do 18. juna. Odigrano je 16 predstava iz zemlje i iz inostranstva, a, kao i svake godi-ne, bio je obogaćen i propratnim programom (izložba grafika Henrija Mura Hamlet, soli-

stički koncert pevača Bože Vreće i svakod-nevno predstavljanje učenika Muzičke škole „Petar Konjović“ iz Sombora). Dodeljene su i četiri nagrade. Nagrada „Nikola Peca Petro-vić“ koja se bijenalno dodeljuje najboljem po-zorišnom menadžeru u Srbiji, pripala je Zo-ranu Karajiću, upravniku Šabačkog pozo-rišta. Nagrada za najbolju glumicu sezone otišla je Milici Janevski, a prvaku drame Sa-ši Torlakoviću nagrada za najboljeg glumca sezone. Nagrada „Iza kulisa“ (ustanovljena prethodne godine a dodeljuje se radniku NP Sombor koji nije na sceni, a bez kog izvođenje predstava ne bi bilo moguće) pripala je Vladi-miru Broćiloviću, biletaru naše kuće.

Ovog leta, Narodno pozorište Sombor je učestvovalo na nekoliko festivala. Julije Ce-zar izveden je na 43. INFANT-u u Novom Sadu i na 3. festivalu „Teatar u tvrđavi“ u Smederevu. Čarobnjak Fedora Šilija u reži-ji Borisa Liješevića otvorio je „Ljetnje noći“ Teatra EXIT u Zagrebu. Na festivalu Budva grad teatar učestvovali smo s dve predstave – Julije Cezar i Gogoland Doktor Nušić po dra-mi DR Branislava Nušića u adaptaciji i reži-ji Kokana Mladenovića igrao je na 29. „Bar-skom ljetopisu“ u Baru, kao i na 11. Medi-teranskom teatarskom festivalu „Purgatori-je“ u Tivtu.

Rad na predstavi Četvrta sestra Januša Glovackog u režiji Gorana Šušljika počeće po-četkom oktobra, a premijera je zakazana za 25. novembar 2016, na Dan pozo-rišta (134 godine od osnivanja).

Heimatbuch, foto: Milan Đurđević

Približavajući se jubileju obeležavanja 70 godina profesionalnog rada Dram-ske, odnosno 60 godina Lutkarske sce-

ne, Narodno pozorište „Toša Jovanović“ iz Zrenjanina otpočelo je sezonu 2015/2016. sa ambicioznim umetničkim planom što većeg broja premijera na obe svoje scene.

Vodviljski komad Prs’o francuskog auto-ra Remija de Voa u režiji Olje Đorđević premi-jerno jei 15. oktobra 2015 (Dan zrenjaninskog pozorišta). Nastavljajući dugogodišnju tradi-ciju koprodukcijske saradnje sa Akademijom umetnosti (Akademsko pozorište „Promena“) i SNP-om iz Novog Sada, zrenjaninsko pozori-šte je već 14. novembra 2015. imalo drugu pre-mijeru na Dramskoj sceni: Šine Milene Mar-ković u režiji Dušana Mamule. Dugo i pažlji-vo planirani projekat koji je na neki način bio i veliko finale Dramske scene (premijere: 13. fe-bruar i 20. februar 2016) jeste rad na tekstu Brehta Čovek je čovek. Ova predstava, budu-ći rađena kao pozorišni serijal (epizoda 1 i epi-zoda 2), što zbog obimnosti literarnog predloš-ka a delimično i kao neiznuđena parodija fe-nomena televizijskog serijala, omaž je velikom dramskom stvaraocu i pozorišnom reformato-ru koji, prema rečima rediteljke predstave An-đelke Nikolić, navodi da se zapitamo „do koje je mere čovek u stanju da pomeri svoje granice i da relativizuje svoje principe, i šta adaptacija na nepovoljne životne i društvene okolnosti či-ni čoveku, osim što mu omogućava da preživi? I najzad, kakvo je to društvo koje svoje vođe bi-ra putem negativne selekcije?“.

Na Lutkarskoj sceni NP „Toša Jovanović“ u protekloj sezoni izdvojile su se tri premijere: po tekstu Đule Urbana Plavi Petar rediteljke Emi-lija Mrdaković (8. decembar 2015.); novogodiš-nji autorski projekat-predstavu ove sezone pot-

pisala je Senka Petrović nazvavši je Ledena lju-bav (19. decembar 2015); svakako najzahtevniji, ali po mnogima i najuspeliji angažman bio je na predstavi Atile Antala Pesma belog kita (Melvil/Kurjački/Antal). Rađena prema motivima roma-na Mobi Dik, ova lutkarska predstava tematizuje epsku borbu čoveka sa prirodom (15. mart 2016).

U sezoni 2015/2016. izdvojila se i izložba o našem teatru u Muzeju savremene umetno-sti Srbije (Beograd), koja je postavljena sep-tembra 2015.

Nova sezona 2016/2017. nametnula je nove profesionalne izazove kako glumci-ma i umetničkim saradnicima obe scene, ta-ko i upravi Pozorišta (za v. d. direktora imeno-van je Ivan Francuski). Stvarajući u uslovima sve složenijeg i nepovoljnijeg kulturnog i eko-nomskog ambijenta, kada institucionalizovana umetnost proživljava sudbinu (ne)opravdanog preispitivanja vlastitih ciljeva, ali nametnutih očekivanja, kao i modusa egzistencije, Narod-no pozorište „Toša Jovanović“ nastoji da održi nivo produkcijske svesti dostojan svakog re-prezentativnog predstavljanja teatarske umet-nosti. Dramska scena je već pri kraju prethod-ne sezone ušla u projekat obeležavanja jubileja 400 godina od smrti Vilijama Šekspira (1564–1616) postavljajući njegov klasik Romeo i Julija u režiji Nikole Zavišića, a uz angažovanje dvo-je mladih umetnika, Une Đelošević i Milana Kolaka kao protagonista tragedije, što je pre to-ga nagovešteno njihovim izborom kroz audicij-ski proces. Premijerno izvođenje ova predstava imaće na Dan zrenjaninskog pozorišta, 15. ok-tobra, kada se ujedno obeležava i jubilej njego-vog profesionalnog statusa (70 godina Dram-ske i 60 godina Lutkarske scene u Zrenjaninu).

Ivan Trifunjagić, urednik NP „Toša Jovanović“, zrenjanin

Čovek je čovek u NP „Toša Jovanović“

pozorišta Srbije

ludus 196-19725

Pozorište lutaka Niš

ČAROBNJACI IZ NIŠAPrvo prigradsko pozorište – Puls teatar Lazarevac

teatar za Sve uzraSte

Tokom 2015. godine Narodno pozorište „Sterija“ realizovalo je 8 predstava, 5 premijernih događaja, započelo dva

značajna projekta i predstavilo se na 7 pozo-rišnih festivala. U prvoj polovini 2015. reali-zovani su Leteća trupa po tekstovima Sterije i o Steriji u adaptaciji Danice Nikolić Nikolić, i u režiji Nikole Zavišića (10. februara 2015) i Balkanski špijun Dušana Kovačevića u re-žiji Miloša Jagodića (25. april 2015). Podse-timo, praizvedba ovog teksta realizovana je upravo u našem pozorištu 1983. godine.

Nakon 10. juna dolazi do promene uprave Narodnog pozorišta „Sterija“, pa na mesto dotadašnjeg v. d. direktora Đure Mrđe dolazi Ivan Đorđević.

Sezonu 2015/2016. otvara Začarani za-mak po tekstu Bojane Ivanov Đorđević, a u re-žiji Snežane Udicki, a pratio ga je čitav niz do-gađanja naslovljen kao „proslava nove pozoriš-ne sezone“ namenjene dečjoj i mladoj publici.

Zla žena Jovana Sterije Popovića u re-žiji Jovana Grujića namenski je realizovana

za učešće na festivalu „Vršačka pozorišna je-sen“, na čijem je otvaranju izvedena premije-ra. Reditelj nije odstupao od izvornog dram-skog teksta, pa ni jezika, i primenivši postu-pak aktuelizacije kroz sredstva scenogra-

fije i kostima kultni komad našeg velika-na još jednom predstavio kao delo neprola-zne svežine i važnosti za svetsku dramatur-giju u čijem domenu Sterijina Zla žena pa-rira Šekspirovoj Ukroćenoj goropadi. Poseb-

no smo ponosni na realizaciju ovog komada i iz razloga što smo njime hteli da ukažemo na značaj prvakinje NP „Sterija“ Dojne Pe-trović koja je tumačila naslovnu ulogu, ulo-gu Sultane, i obeležila 35 godina glumačkog staža u Vršcu. Ovom predstavom nagovesti-li smo i početak Godine Sterije koja će nastu-piti u 2016.

Zemljaci po motivima dela Slavomira Mrožeka autorski su projekat glumaca Iva-na Đorđevića i Srđana Radivojevića kao du-odrama na temu aktuelne migrantske krize, a premijera je izvedena na Maloj sceni „To-mislav Pejčić“ novembra 2015. Bajka o us-pavanom Deda Mrazu Bojane Ivanov Đor-đević realizovana je u susret novogodišnjim praznicima.

U okviru Profesionalne scene na ru-munskom jeziku pri NP „Sterija“ u 2015. izvedene su dve predstave. Zverka, čudan je to čovek Mirče Joneskua u režiji Julijana Ur-suleskua otvara temu dece ugrožene bolesti-ma obrađujući krizu morala i nihilizam, su-očavajući gledaoca sa samim sobom i uža-sima savremenog društva. Proglašena je za najbolju predstavu na Balkanu na Festiva-lu pozorišta u Piteštiju (Rumunija). Kutija s pričama Elene Ivanke zabeležena je kao pr-va predstava za decu na rumunskom jezi-

ku u produkciji Profesionalne scene na ru-munskom jeziku našem teatru i realizova-na je sredstvima rumunskog Evropskog de-partmenta.

Aktuelnu sezonu započeli smo radom na Sterijinom Kir Janji u režiji Gorana Cvet-kovića, sa Srđanom Radivojevićem u na-slovnoj ulozi. Premijera je zakazana za 11. oktobar. Predstava je prema propozici-jama „Vršačke pozorišne jeseni“ već uvršte-na u njenu selekciju. Paralelno se radi i na lutkarsko-dramskoj predstavi za decu Stra-šilo po tekstu Bojane Ivanov Đorđević, a cilj ovog dela programa je nastavak kontinuite-ta negovanja repertoara za decu, animira-nje što više obrazovnih institucija u podrš-ci radu NP „Sterija“ kroz obrazovanje pu-blike za budućnost naših teatara. Stoga će rad na pomenutom tekstu, namenjenom deci predškolskog uzrasta, biti propraćen nizom kreativnih radionica u predškolskim objek-tima, ali i pozorištu, u cilju zbližavanja po-zorišnih stvaralaca za decu i publike kojoj su posvećeni.

Planirana je i premijera teksta Misteri-ja Milovana Vitezovića u režiji Branka Popo-vića. Rad na ovom značajnom tekstu odložen je prethodne sezone zbog finansij-skih problema na nivou grada.

Pozorište lutaka je 23. juna obeležilo 58 godina profesionalnog stvaralaš-tva. Generacije i generacije umetnika

i svih drugih koji su bili zaposleni u ovoj ku-ći, gradili su i izgradili ime prepoznatljivo po dobrim predstavama, raznovrsnom reperto-aru, velikim glumačkim i umetničkim ime-nima i njihovim vrhunskim ostvarenjima.

Prethodnu sezonu obeležili su festivali, premijere, organizacija 46. susreta profesio-nalnih pozorišta lutaka Srbije, početak adap-tacije zgrade Pozorišta, saradnja sa Udruže-njem pisca „Sedmica“ iz Frankfurta na Maj-ni, njihova poseta našem pozorištu, brojne humanitarne akcije, jubilarne predstave...

Pozorište lutaka Niš učestvovalo je na če-tiri festivala i osvojilo pet stručnih nagrada i dve nagrade dečjih žirija.

Na XIV međunarodnom festivalu pozori-šta za djecu, Banjaluka 2015, predstava Zla-tokosa osvojila je Specijalnu nagradu struč-nog žirija za promovisanje univerzalne ideje o ljudskoj slobodi.

Dvanaesto „Pozorište Zvezdarište“ pam-tićemo po brojnim preprekama, administra-tivnim i tehničkim, ali i po prvoj nagradi deč-jeg žirija za predstavu Alisa u zemlji čuda i nagradi stručnog žirija za animaciju lutke.

Posebno ističemo Susrete profesionalnih pozorišta lutaka Srbije, najznačajniji nacio-nalni festival osnovan daleke 1962, čiji smo bili organizatori i domaćini. Četrdeset šesti put sastale su se sve naše profesionalne lutkarske scene i prikazale kreativne scenske postav-ke književnih klasika i savremenika. Za četi-ri dana odigrano je sedam predstava u takmi-čarskom i tri u revijalnom programu, održane su dve izložbe: Čarobnjaci iz Niša, izložba lu-taka, kostima, maski i plakata Pozorišta luta-ka Niš autora Slobodana Krstića i Ginjoli sveta Jožefa Pernarčiča iz Slovenije, te dve radioni-ce: Ginjol lutka za decu J. Pernarčiča i Tehno-logija klasičnih senki reditelja Darka Kovačo-vskog iz Bugarske, kao i okrugli sto Paralele – osvrt na aktuelnosti u lutkarstvu u regionu, čiji je moderator bila Diana Kržanić Tepavac, predsednica ASITEŽ centra Srbije.

Na 17. međunarodnom festivalu lut-karskih pozorišta za djecu „Lut Fest“, ko-ji se održavao u Istočnom Sarajevu pod mo-

tom Bukvar lutkarstva, Zlatokosa u režiji Jelene Đorđević dobila je novoustanovljenu nagradu „Kamena ruka – Henrik Jurkov-ski“, koja nosi ime jednog od najvećih svet-skih istoričara, dramaturga i teoretičara lut-karstva, za najlutkovitiju predstavu. Zlato-kosoj je uručena i Kolektivna nagrada za najbolju animaciju i glumačku igru, u čijem se obrazloženju navodi „da je na žiri najja-či utisak ostavila igra mladih, veoma tačno ustremljenih, talentovanih i stručno obrazo-vanih glumaca“.

Prva premijera u prethodnoj sezoni bila je Olovni vojnik i balerina, rađena po motivi-ma poznate Andersenove bajke, u režiji Darka Kovačovskog, u kojoj je primenjena zahtevna tehnika duge marionete. Ubrzo je izveden mj-uzikl Bila jednom jedna zima u režiji Nataše Ristić, forma koja do sada nije bila često zastu-

pljena na našoj sceni. Zanimljiva priča o zgo-dama i nezgodama raznih šumskih likova go-vori o dobroti i prijateljstvu, kroz igru, muzi-ku i živo pevanje. Usledila je premijerna ob-nova Začarane princeze reditelja Miloša Jago-dića, priča o začaranoj princezi Pahuljici, sa koje svemogući i vispreni čarobnjak Gaja na kraju skida davno bačene zle čini. Kraj sezo-ne obeležila je Čudesna družina jedne stonoge, takođe u viđenju Miloša Jagodića.

Otvaranje nove sezone vezano je za 5. sep-tembar i premijeru predstave More mašte. Reč je o novoj formi lutkarskog teatra, muzičkom spektaklu sa improvizovanim lutkama, ko-ji su osmislili profesor Bonjo Lungov i njegov asistent Konstantin Karakostov iz Sofije. Sme-li, uzbudljiv eksperiment, objedinjuje čuvenu kompoziciju Niška Banja sa mu-zikom Mocarta i Žan-Mišel Žara.

Narodno pozorište „Sterija“, Vršac

u zNaku kIr jaNje I mISterIje

Zverka, čudan je to čovek, Narodno pozorište „Sterija“

Zlatokosa Pozorišta lutaka Niš

U prethodnoj sezoni u Prvom prigrad-skom pozorištu – Puls teatru realizo-vane su dve premijere i jedna adap-

tacija dečje pozorišne predstave s novogodiš-njim motivima. Čaruga Radoslava Pavlovića i u režiji Stanislava Grujića, rađena je kao koprodukcija sa NP Leskovac. Učestvovala je na „Joakimovim danima“ u Kragujevcu i otvorila je takmičarski deo programa na Tea-tar festu „Petar Kočić“ u Banjaluci. Crna ko-medija i satira Epitaf Dore Delbjanko imala je srpsku praizvedbu u režiji Ksenije Krnajski.

U sezoni 2015/’16. pozorište je izvelo 94 predstava svoje produkcije, 58 na Večernjoj sceni i 36 predstava na Dečjoj sceni.

Sa predstavom Ujka Vanja, premijerno izvedenom 2012, učestvovali smo na 11. pozo-rišnom festivalu Centra za kulturu i obrazova-nje Aranđelovac i na 29. „Barskom ljetopisu“.

Predstava Istrajnost rađena u koproduk-ciji sa beogradskim Le Studiom, imala je svo-ju turneju u BiH u decembru prošle godine. Igrana je u Teatru „Kabare“ u Tuzli, BNP u Zenici, Pozorištu mladih u Sarajevu. U okvi-ru specijalnog programa selektovana je za ovogodišnji Festival profesionalnih pozorišta Srbije „Joakim Vujić“, dok je predstavom Dri-ta Danice Nikolić Nikolić zatvoren 52. „Joa-kim Vujić“ u Gračanici.

Pozorišnom predstavom za decu Upla-kana Katarina Zorana Ćosića otvoren je 3. Festival „Bucini dani“ u Aleksandrovcu.

Festival humora za decu se održava dva-deset sedmu godinu po redu, danas je prestiž-na manifestacija međunarodnog karaktera, vrlo značajna i jedinstvena po temi, sadrža-ju i afirmaciji talentovane dece. Programi se održavaju svake godine u septembru i poklon su deci na početku školske godine. Celokupan pozorišni segment ove manifestacije organi-zuje upravo naš teatar.

Od januara 2015. godine realizujemo i mini pozorišni festival za najmlađe. Novo-godišnji pozorišni ringišpil je višednevni pro-gram tokom zimskog raspusta. Namenjen je najmlađima i uključuje gledaoce (decu) da sami odaberu najbolju predstavu, glasajući i ostavljajući svoje komentare.

Treba istaći i to da je od 16. novembra 2015. sedište Zajednice profesionalnih pozo-rišta Srbije preseljeno na dve godine u Laza-revac, a direktorka PPP Ivana Nedeljković izabrana je za predsednicu Zajednice.

Sezona 2016/17. započeće premijerom po-zorišne predstave za tinejdžere i odrasle, po motivima Alise u zemlji čuda Luisa Kerola a u režiji Bojane Lazić. U novembru 2016. premi-jerno će biti izvedena predstava za decu po tek-stu Aleksandra Popovića Ljubav na prvi po-gled. Ovaj inspirativni predložak za istraživa-nje žanra mjuzikla, govori o istini i laži, emo-cijama ljubavi, krivici i kazni, roditeljskom autoritetu i praštanju – autentičnom dijalogu odraslih i dece. Drama Vrabac Nataše Ilić (po motivima drame Pjaf Pam Gems i romana Edit Pjaf”Simon Berto) biće realizovana do kraja godine, u koprodukciji sa Knjaževsko-srpskim teatrom iz Kragujevca. Reditelj Miloš Jagodić predstaviće neverovatan život najveće francu-ske šansonjerke Edit Pjaf, koga se ona priseća u svojim poslednjim danima, bolesna od raka i već duboko ogrezla u zavisnost od morfijuma, dok je na lečenju u sanatorijumu.

pozorišta Srbije

Alisa,Puls teatar

ludus 196-197 26

Svakog jula francuski grad Avinjon se pretvara u veliki teatar, njegova stara zdanja transformišu se u najrazličiti-

je pozornice, veličanstvene i iznenađujuće. Ovogodišnje, jubilarno, sedamdeseto izdanje Avinjonskog festivala trajalo je od 6. do 24. jula. Umetnički direktor festivala (od 2014) Olivije Pi, glumac, pesnik i reditelj, odabrao je uobičajeni miks klasičnog repertoara i no-ve drame, te savremenog plesa, lojalan ide-ji otvorenog pozorišta i kulturnoj decentrali-zaciji. Predstavljajući svoju selekciju izjavio je da je ove godine umnogome bio inspirisan velikim književnim delima, pa je publika mogla da vidi i Gogoljeve Mrtve duše ili Bra-ću Karamazove Dostojevskog. Festivalsku te-mu Pi je opisao kao „političku impotenciju i uspon populizma i nacionalizma, koji začu-do više intrigiraju umetnike nego političare“.

Po oceni kritike, Gardijan ju je nagradio s (maksimalnih) pet zvezdica, jedno od naj-boljih ostvarenja bilo je viđenje Viskontijevih Prokletih (kod nas je film preveden kao Su-mrak bogova) belgijskog reditelja Iva van Ho-vea. Hove je s ansamblom „Komedi fransez“, koristeći Viskontijev scenario kao polazišnu tačku, ispričao ratnu priču o propasti bogate i moćne industrijske porodice Esenbek za vre-me trijumfa Trećeg rajha u Nemačkoj. Kako bi zaštitili svoje interese u nacističkom režimu, ne vide drugi način nego da im se priklone, te moraju i da se reše oca, koji je zgrožen nad no-vonastalim okolnostima. Intrige i mahinacije, izdaje i ubistva, sve se pretvara u slavljenje zla, gde je korupcija veza između pojedina-ca i samo eho brutalnosti političkog konteksta.

„Dugo sam razmišljao o ovoj inscenaciji. Čini mi se da su razlozi za iznošenje ove priče

vidljiviji u trenutnom društvenom i političkom kontekstu, nego u vreme nastanka filma. Pro-kleti zapravo pričaju dve priče: s jedne strane, radi se o raspadu bogate porodice, čija je sud-bina vezana za ekonomsku situaciju u zemlji, a s druge strane je politička tema, trijumf ideo-logije, nacizma, koji, bez obzira na ishod Dru-gog svetskog rata, raste u poslednjim deceni-jama, a specijalno danas preti mnogim evrop-skim zemljama. Reč je o savezu između moć-ne porodice i režima koji zapravo mrze. Ideja da finansijski prosperitet i ekonomsko dobro-stanje budu ispred sreće čovečanstva je vrlo čudan fenomen, za mene posebno zanimljiv.

„Proklete vidim kao slavljenje zla. Poput rituala mrtvih. Ljubav i umetnost nemaju ni-kakvog značaja u svetu. Priča o Prokletima je negativna refleksija svega što je lepo i dobro u svetu. U naše problematično vreme čini mi se da je važno prikazati publici svet u kakvom zaista ne bi želeli da žive. Ali nisam mora-lista. Jasno mi je da neko misli da je glavni lik u pravu jer je jedini preživeo. Esenbekovi sklapaju ugovor s đavolom iz finansijskih ra-zloga, oni nemaju izbora. Brutalnost i nasilje koji su posledica toga sigurno fasciniraju pu-bliku, no bolje je da takve stvari vide u teatru a ne u stvarnom životu“, kaže Ivo van Hove.

„Hoveovo viđenje je majstorsko. Produk-cija se ističe pozorišno, tehnički, prostorno i muzički. Scenograf je ogolio mesto izvođenja, čini ga narandžasti pod u pozadini potpomo-gnut ogromnim LED ekranom na kom prati-mo izabrane detalje sa scene, dokumentarne snimke, izraze lica protagonista i sl., sa stra-ne je i garderoba s krevetima i šminkernica, kao i orkestar... Zvuci smrti paraju uši, obele-ženi i svetlima i ritualnim odlascima do kov-čega... Mrtvi se vrte u užasu u svojim kovčezi-ma, što pratimo na video-bimu, kao da su sve-sni da njihova žrtva nije imala nikakvu svr-hu... Glumačka igra je dovedena do perfekci-je, bilo da se radi o kolektivnom nastupu ili individualnim delovima, uspeli su da ispune ogroman brisan prostor fokusirani na deta-lje“, piše između ostalog kritičar Gardijana.

Trebalo bi pomenuti i predstavu umet-ničkog direktora festivala. Olivije Pi se opre-delio za antiku, tačnije za Eshilovo stvaralaš-tvo, sve njegove sačuvane drame, bez Orestije, objedinio je pod nazivom Eshil, ratne drame. Ludilo moći, položaj žena, pitanje azila, seća-nje na mrtve, moć slika i pobuna: Eshil govori iz davnog sveta koji je gotovo identičan sadaš-njosti. Na goloj sceni tri glumca igraju bogove i sužnje, kraljeve i starce, okean i rulju... „Es-hil me je naučio da razmišljam, da stvaram te-atar... Ključno pitanje koje me okupira je pra-vo glasa građanina. Danas smo u paradoksal-noj situaciji, svaka osoba može da iznosi mi-šljenje na društvenim mrežama, dok je poli-tički govor i dalje u isključivom domenu politi-ke i medijskih lica. Političari se ponašaju kao

zaseban entitet, potpuno nesvesni postojanja društvenih mreža i mogućnosti da se uz ne-koliko klikova pokrenu revolucije.“

Bitefov miljenik Poljak Kristijan Lupa se i dalje bavi delom Tomasa Bernharda. Ovo-ga puta je s ansamblom Litvanskog narod-nog pozorišta postavio komad Heldenplac, po-slednju dramu piščevog opusa „teatar iritaci-ja“ gde „traži deo istine koja postoji u svakoj laži“. Radnja se dešava 1938. godine, Bečlije pozdravljaju Hitlera koji je upravo pokorio Au-striju. Profesor Šuster, ljubitelj muzike, nekada buntovnik, beži u Oksford. Vraća se deset godi-na kasnije, ali njegova žena, koju progoni to kako je njihova otadžbina dočekala okupatora, uspeva da ga nagovori da se vrate za Engle-sku. Međutim, Šuster oduzima sebi život. Dra-ma je pisana usred afere s Kurtom Valdhaj-mom, čovekom koga su Austrijanci izabrali za predsednika bez obzira na njegovu naci proš-lost. Komad je izazvao skandal i pre nego što je objavljen 1989, a svakako je aktuelan i da-nas kada se u ovoj zemlji sve više budi desnica.

Kad smo već kod autora koji vole du-gačke inscenacije (Lupa je svakako među njima, mada je litvanska predstava traja-la samo četiri sata), pomenimo komad 2666 mladog francuskog reditelja Žulijena Goseli-na. Njegova adapatacija romana čileanskog pisca Roberta Bolanja traje 11 i po sati?! Prethodno se ovaj reditelj uhvatio ukoštac s Elementarnim česticama Mišela Uelbeka.

„Tražio sam delo još bogatije, još sveo-buhvatnije. To je, naravno, ukazivalo na ve-liku knjigu i dugačku predstavu, što ipak nije bio kriterijum kojim sam se rukovodio. Kod Uelbeka mi se dopao neverovatan broj tema, to volim u romanu i to sam želeo po-novo da nađem. Zapravo uvek me privlači delo koje je naizgled teško adaptirati za sce-nu. U Bolanjovom romanu ima nečeg izu-zetno poetskog. On se ne boji digresija, i to ne samo u priči nego i stilski. Privukla me je i petočlana struktura, ona je istaknuta i u predstavi, projektujemo naslove svakog de-la, tako da je publika svesna da se predsta-va gradi pred njima. Dalje, roman 2666 mi je otvorio mogućnost da koristim različite te-atarske forme, svaki deo je drugog žanra“, izjavio je Goselin za festivalsku publikaciju.

Poput prokletstva, naslov romana i pred-stave povezuje treći milenijum i apokalipsu ko-ja vreba, ili se pak već događa između monstru-oznih zločina koji su izazvali haos u svetu 20. veka i strahota 21. veka, između snage umet-nosti i njene potpune nemoći pred zlom, između umorne Evropa i korumpirane Amerike.

Avinjonska publika mogla je ove godine da pogleda i izvedbe o iračko-iranskom sukobu, o japanskom kanibalizmu, te plesana ostvarenja iz Libana, komad nastao po tekstu Zapis o pro-nicljivosti nobelovca Saramaga i još mnogo toga u čak 63 predstave...

Čudesni svet Avinjona 2016

oD prokletIh Do JEDANAESTOČASOVNE preDStave 2666Na ovogodišnjem Avinjonskom festivalu izvedene su 63 predstave iz raznih evropskih gradova, ali i iz Sirije, Irana, Izraela, Čilea, Libana, kao i festivalske premijere, u 289 nastupa, sve to na 39 scena za oko 167.000 posetilaca!

Aleksandra Jakšić

Prokleti, foto: Christophe Raynaud de Lage

Biti u Bitolju znači biti u domu, kući, biti zaštićen i radostan, biti voljen i pažen, biti blizu ljudi koje možda pr-

vi put u životu srećeš. Nosiš sa sobom svog Dostojevskog, Gogolja, Bukovskog, Šekspira, Pirandela, Čehova...

Putuješ s glavom prepunom slova, i ne znaš hoćeš li ih moći sastaviti sve u nekakav

sklad, otpevati pesmu, odsvirati melodiju, iz-govoriti neke reči. Kod svoje kuće si to mo-gao, zašto ne bi i u Bitolju?! Daleko je, ne-poznat grad, nepoznata publika, drugi jezi-ci. Ali Bitolj zna sve tvoje strahove, sve tvo-je želje – da tako sam uradiš sve kako valja. I kad stigneš u Bitolj, ozare te lica na ulica-ma starog, lepog, tihog i umilnog grada. I Bi-

tolj je ponosan što u svom domu, kući, stani-štu – a to njegovo ime i znači – može sa svo-jim jednostavnim, dobrim ljudima da prigrli glumce iz Litvanije, Jermenije, Izraela, Ame-rike, Srbije, Albanije...

I eto glumci su prešli prag novog doma za sledećih desetak dana. Na festival mono-drame dođe jedan glumac sam, a vrati se u

zapis sa Internacionalnog festivala monodrame Bitolj (4–10. maj)

BITOLJ – NAŠ „ZBEG“Mirjana Vukojčić

Učesnici Internacionalnog festivala Bitolj na izletu u Ohridu

Inostrana scena

ludus 196-19727

Teatar u regionu

ŠEKSPIROVO (EKS-JU) LETO

svoj zavičaj s mnoštvom prijatelja, rođaka po umetnosti kojom se bavi. Ta mala kuća, po-zorište postaje na časak i „zbeg“. Svuda una-okolo žice moćnika, raketne baze nemoć-nika, demonstracije tužnih, gladnih, i obe-snih. Samo na našoj sceni, u našem „zbe-gu“ je svetlost koja budi uspavane, smeh ko-ji razgaljuje, tuga koja opominje. To nije deč-ja igra, jer glumci nisu deca. Na sceni glu-mac kida sve tajne okove svoje sopstvene du-še, i čini da njegov oslobođen duh pronalazi u mračnoj sali gledališta svetle tačke koje spaja u sazvežđe moćnih, blagotvornih sila, a one

nose opomene, spokojstva i nemire, začudno-sti i ushićenja.

Jedan glumac u jednom satu zapode-ne igru u kojoj učestvuju svi, možda i ne-svesni da su zavedeni. To je čar igre jed-nog glumca. Tako gledalac zaveden rado-šću igre, svetlošću pozorišne scene izađe na ulicu posle predstave i želi da se što pre vrati natrag u salu. Napolju ga čekaju go-mile raznovrsnih vesti – turobnih, zastra-šujućih, koje svojim nespokojstvom očas prekinu divan san. U mračnoj sali pozo-rišta sve je bilo moguće – tužno je bilo ra-

dosno, mračno je bilo svetlo, i teški krik je bio krik nade.

U „zbegu“ se ljudi zbiju od straha i ne-moći. U našem „zbegu“ zbog silne želje da se upoznaju, dotaknu i progovore jednim jezi-kom – pozorišnim jezikom. I baš tako je bi-lo u Bitolju ovog maja meseca. Svi govorimo različite jezike i svi se razumemo. To su moć-ne čini pozorišta.

U Bitolju, tom umilnom gradu svih ovih 18 godina jedna žena je „kriva“ za naša div-na susretanja – Ljupka Kolarova Pajevik, direktorka Internacionalnog festivala mo-

nodrame Bitolj. Vredna, dobrodušna, upor-na, uspeva da u ovim teškim i nespokojnim vremenima udahne svima veru da je pozori-šte velika kuća u koju mogu svi slobodno da uđu, i veruju u reči Dostojevskog: „I biće svi sveti, i voleće jedan drugog, i neće više biti ni bogatih, ni siromašnih, ni onih što se uzvi-suju, ni poniženih, nego će biti svi kao deca Božja, nastaće pravo Carstvo Hristovo“ (ci-tat iz moje monodrame Marija Lebjatkina po Dostojevskom, koja je izvedena na festivalu).

Kad sam išla na festival u Sarajevo, upozoravali su me: „Pazi Istočno, Zapad-

no?!“ Kad sam išla na festival u Albaniju: „Pazi, Albanija je tajna?!“ Kad sam išla na festival u Ukrajinu, nisam dobila upozore-nja, a vratila sam se u Beograd samo koji dan pre nego što će buknuti rat?! Kad sam krenula u Bitolj, opet upozorenja – žice na granici, demonstracije na ulicama?!

Kao da ne znaju da glumac ima svo-je vjeruju, i zato ja verujem u reči moje Marije iz Dostojevskog. I zato nas je publi-ka razumela. Ako su u strahu oči velike, glumčeve na sceni su još veće i sve vide.

Pozorišni program letnjih festivala u Hrvatskoj i Makedoniji protekao je u znaku obeležavanja 400 godina od

smrti verovatno najvećeg dramskog pisca u istoriji književnosti Viljema Šekspira.

„Imali smo tri inscenacije tri različita žanra na tri različita jezika. Komediju za-buna, delo iz rane Šekspirove faze, posta-vio je Turski teatar iz Skoplja, Albanski teatar, takođe iz makedonske prestonice, bavio se Magbetom, dok su Šekspirovi So-neti zaokupili ansambl Narodnog teatra iz Bitolja. Živimo u vreme kada svet klju-ča, a jedinstven lek protiv te boljke, protiv terora oružja i novca, jesu kultura i umet-nost. Zato je moto festivala ’Slaveći Šek-spira, slavimo slobodu’“, izjavio je selek-tor 56. Ohridskog leta Gorgi Jolevski.

Kritika je viđenje Magbeta bugar-ske refditeljke Diane Dobreve ovako oce-nila: „Izuzetna energija na sceni, speci-fična estetika, glumački moćna izvedba.“ Dobreva se odlučila za ovaj komad zbog snažnih ženskih likova, a fascinirala ju je ljudska želja za moći s jedne strane, a s druge čovečja smrtnost, tj. kratko vre-me koje osoba ima kako bi ostavila neka-kav pečat iza sebe. U ovoj predstavi je ka-rakterističan vizuelni momenat – scenski prostor je urađen minimalistički, počiva na simbolici svetala i igri mikrofonima i kovčezima, koje guraju akteri, kao ključ-nim rekvizitama.

Bitoljski Soneti su podeljeni na dva dela, radi se o potpuno različitim redi-teljskim pristupima, odnosno estetikama. Prvi deo nazvan Š postavio je Jovan Ri-stovski. „Koristio sam samo tri soneta, je-dinstvenog izraza, ali razumljivog publi-ci, dok dalje govorimo replike koje su smi-slili akteri, to je izmišljen, nerazumljiv je-zik, ali glumačka eskpresija otkriva šta se dešava. Predstava govori o boljem su-tra i kritikuje ljudsku civilizaciju u ovim teškim vremenima kada bi trebalo da se upitamo šta radimo“, objašnjava Ristov-ski. A reditelj drugog dela predstave An-gelčo Ilievski kaže: „Od soneta, dakle de-la bez dramske strukture, sazdali smo sli-ke, od poezije smo napravili dramu, a po-tom i predstavu. Šekspir i njegovi Sone-ti su okean emocija, situacija, želja, tuge, bola... Svako od nas je našao način da sve to kanališe kroz našu postavku.“

Na 67. Dubrovačkim letnjim igrama premijerno je izveden Otelo u režiji Ivice Boban. „Ni u jednom Šekspirovom delu

nije tako savršeno pokazana dijabolična mašta u smišljanju i sprovođenju zla. Tra-gedija se zove Otelo, ali bi se mogla zvati i Jago, jer Jago deluje iz lične i gotovo ra-sističke mržnje i bolesne ljubomore na sve oko sebe. Vođen osnovnom motivacijom da

se osveti i da se domogne moći, on savrše-no prikriva svoje zle namere, kao što ka-že ’ja nisam ono što jesam’ i uspeva zava-rati i uništiti mudrog i časnog Otela... Za-to i te kako ima razloga što ga danas treba igrati, jer smo okruženi pojedincima koji se pretvaraju i rade samo za vlastitu ko-rist, hteli bi samo vlast i profit. Oni su u svim najvišim centrima moći i uzročnici su ovog siromaštva, gladi, patnje i strada-nja miliona ljudi. I takvo delovanje teatar mora prokazivati“, izjavila je za Jutarnji list legenda hrvatskog pozorišnog života Ivica Boban, inače glumica u dubrovač-kom Otelu 60-ih godina prošlog veka.

„Dubrovački Otelo sav je sazdan od nepotkupljivih emocija“, pisao je Večer-nji list koji hvali i rediteljku koja je po-novno „dokazala autorsku snagu“. Jutar-nji list dodaje kako je reč o predstavi „do-stojnoj svog sjaja, ovoga vremena i punih tribina“. Predstava se bavi pitanjima ko-

ja su i danas više nego aktuelna, poput ne-tolerancije, ksenofobije, rasizma, a propi-tuje i položaj žena, te stoga izranja, kako kaže Bobanova, kao „bolno savremen“ ko-mad. Potpuno u sadašnjem trenutku, ali uz duh nekih prošlih vremena, uz odlič-nu glumu, predstava se idealno uklopila u prostor Lovrjenca. Kako je izjavila re-diteljka, on je „tvrđava na hridi, koja je čuvala slobodu, a metaforički je i brod, i prostor duha i podsvesti i utroba i materi-ca. I što je najvažnije, u današnje vreme,

u ovakvome Dubrovniku, Lovrjenac je – još uvijek – mesto za mogućnost posveće-nog pozorišta.“

Uspeh predstave potvrdilo je i prizna-nje „Orlando“, uručeno ansamblu na za-vršetku ovogodišnjih Igara u Dubrovniku.

A na Brionima, po mišljenju medi-ja i kritike, spektakl. „Ako se u 21. veku bogatstvo meri doživljajima, a ne stvari-ma, lud je svako ko propusti novu pred-stavu Kazališta Ulysses. Violina u makiji, servirana uz cvrčke i opori miris smrke, igra devojaka u belom na jednoj od najim-presivnijih vizura na Jadranu uopšte, na skladištu torpeda na Malom Brionu, na-stup vrhunskih glumaca ... s tekstom još starijim, koji je premostio stoleća“, kaže kritičar Jutarnjeg lista.

Šekspir letne noći – varijacije impre-sivna je predstava. Radko Polič kao Ču-var Šekspirovog pamćenja, Katarina Bi-strović Darvaš kao Šekpsir i Veštica Ma-

je Posavec predvode veliki ansambl stude-nata glume i Muzičke akademije koji pe-vaju, plešu i izvode delove tekstova čuve-nog dramatičara u izboru Željke Udovi-čić Pleština. Autorka koncepta i rediteljka je Lenka Udovički. Dramaturška okosnica je predstavljanje piščevog dela kao proto-tipa modernog osećaja sveta. Glavni oslo-nac izvedbe je Šekspirova ogromna freska ljudskih karaktera i golema šema ljud-skih odnosa. Čovek je lukav, opak, željan moći, ali i nemoćan, prestrašen, nesrećan.

Zapravo i nisu važne Šekspirove fabule, nego upravo taj gotovo pokroviteljski ton nad čovečanstvom što se večito krije u sli-kovitim replikama. U predstavi alarmira-ju gledaoca: počni da razmišljaš, valjda imaš mozak! Valjda ne mora stalno neko drugi da ti govori šta treba da kupiš, kuda da ideš, kako da živiš.

Autori doslovno fizički uvlače gledao-ce u radnju, teraju ih da se kreću s glum-cima mešajući se s njima, dok obilaze Ma-li Brion od jedne scene do druge. Tvrđa-va Minor savršena je scenografija, muzi-ka potom vodi na drugu lokaciju, na ste-ne iznad nekadašnje torpedne stanice, dok je vrhunac na trećoj stanici, sa spoljašnje strane zidina, gde čekaju kante masne cr-vene krvi.

Autori su koristili i Borhesa, koji u svom Šekspirovom pamćenju citira Spino-zu i kaže da kamen hoće biti kamen, tigar hoće biti tigar. „I ja hoću biti ja! Taj ’ja’ je

vrlo bitan, jer on danas nestaje, političari ga brišu, kažu: vi ste naš narod. A gde je pojedinac, gde je svest i odgovornost poje-dinca? Nismo samo masa za klanje“, isti-če Radko Polič u intervjuu za Jutarnji list.

Kroz Šekspira Polič se obračunava sa svojom generacijom koja nije spreči-la rat. „Ratujete za komadić zemlje koji nije dovoljno velik ni da sve mrtve poko-pate“, optužuje. Vraća se u vreme kad se možda nešto moglo učiniti: „Oni koje na-zivate kraljevima podle su izdajice, ova će se zemlja zvati poljem Golgote, spreči-te to!“, vapi Polič. Rečenica koju izgova-ra na kraju mogla bi, misli on, biti moto predstave: Neka nam je prašina papir, pa kišnim očima ispisujemo tugu po nedrima zemlje. „Zašto je to moto? Jer govori u pre-zentu, ni o prošlosti ni o budućnosti. A ja razmišljam o tome da je već svemu kraj, bićemo nemi, slepi i gluvi, i jedino što će nam ostati na ovom svetu su kišne oči da pišemo po prašini“, zaključuje Polič.

Na 62. Splitskom letu odabrali su Mletačkog trgovca, a režiju komada po-verili gostu iz Rusije Aleksandru Ogarjo-vu, koji o svom izboru kaže: „Pravo pita-nje ove tragedije je šta je zapravo sudnica, šta sudilište, a šta ljudski sud? Sva oblič-ja pravednosti, u koje sud pokušava da se odene, redovno mu ne pomažu da dosegne pravednost. Sve relativnosti zakona, nji-hova razumevanja i manipulisanja nji-ma, uzrokuju da su prizori suda kod Šek-spira zapravo prizori teatra apsurda.“

Kritika kaže da je Ogarjov odabirom lokacije i scenografijom pokazao da „mi-sli veliko“. Prostor koji glumci pokrivaju ogroman je i obuhvata impozantnu plu-tajuću scenu, plažu i mol ispred Okeano-grafskog instituta, te strmo stepenište ko-jim se do mora silazi s Meštrovićeva še-tališta. Taj prostor je temeljno iskorišćen – glumci se iz scene u scenu uključuju u radnju iz iznenađujućih pozicija, često izranjajući iz mora ili uskačući u more. Reč je o „raskošnoj predstavi s nizom ne-svakidašnjih rešenja – glumačkih, scen-skih i kostimskih“, ipak malo razvučenoj, pa i zamornoj za publiku, prezatrpanoj efektima i brojem glumaca u pojedinim scenama, piše Slobodna Dalmacija.

Glavni lik Jevreja Šajloka majstorski je odigrao zagrebački glumac Ozren Gra-barić. „Prefinjeno balansirajući između okrutnosti, ljubavi i očaja, karikaturu je obojio tugom, a mržnju komikom. Njegov Šajlok uz sve komedijašenje jasno ocrta-va čoveka koga je vekovno stradanje nje-govog roda navelo na pomalo slugansko, a pomalo podrugljivo ponašanje, na jasno gledanje, i na pomirenost s po-razom koji od početka sluti.“

Aleksandra Jakšić

Mletački trgovac u Splitu

ludus 196-197 28

LUDUSPozorišne novine

YU ISSN 0354-3137COBISS.SR-ID 54398983

Copyright@1992 Udruženje dramskih umetnika SrbijePrvi broj objavljen 5. novembra 1992.

Tiraž: 1100 primeraka

LUDUS ONLINEwww.ludus-online.rs

IzdajeUdruženje dramskih umetnika Srbije (UDUS)11158 Beograd, Studentski trg 13/VI

Telefoni: +381 (0) 11/2631-522,2631-592 i 2631-464; fax: 2629-873http://www.udus.org.rse-mail: [email protected]

Matični broj: 07067283PIB: 100040788Tekući račun: 200-2711270101033-28 Banka Poštanska štedionica a.d. Beograd

PredsednikVojislav Brajović

Glavni i odgovorni urednikTatjana Nježić

Redakcija:Aleksandra Jakšić, Jelena Kajgo, Jelena Kovačević, Ivan Medenica, Aleksandar Milosavljević, Olivera Milošević, Vukica Strugar

Lektura i korekturaAleksandra Jakšić

Sekretar redakcijeRadmila Sandić

Tekstove i fotografije slati na:[email protected]@udus.org.rs

Dizajn LUDUSAÐorđe Ristić

Redizajn LUDUSAAXIS studio

Priprema i štampaJP SLUŽBENI GLASNIKBeograd, Lazarevački drum 13–15

IN ME MO RI AM:

Nadežda Nađa Bulatović (1934–2016)

Mira Stupica (1923–2016)

Vidosava Todić (1932–2016)

Mihailo Zaverla (1973–2016)

Donka Špiček (1933–2016)

Svetislav Bato Jelisavčić (1959–2016)

Milorad Mandić Manda (1961–2016)

Đorđe Jelisić (1925–2016)

Velimir Bata Živojinović (1933–2016)

Tomaž Pandur (1963–2016)

Marinko Madžgalj (1978–2016)

Dragan Nikolić (1943–2016)

Dušan Golumbovski (1941–2016)

Srboljub Srba Milin (1941–2015)

Gordana Petković (1961–2015)

Predrag Braca Todorović (1952–2015)

Đurđija Cvetić (1942–2015)

Đorđe Ristić (1941–2015)

Selimir Tošić (1946–2015)

Dušan Duka Jovanović (1932–2015)

Slobodan Aleksić (1935–2015)

Branislav Bane Janković (1936–2015)

Vlastimir Đuza Stojiljković (1929–2015)

Vera Belogrlić (1926–2015)

Plakat 5. Bitefa Plakat 35. Bitefa Plakat 50. Bitefa

pozoriŠne novine broj 196–197 septembar–oktobar … · ministarstva prosvete: „razne, mnoge,...

Documents