Intervju:

NADA ŠARGIN

ZORAN KARAJIĆ

NIKOLA ĐURIČKO

MILENA MARKOVIĆ

DIJANA MILOŠEVIĆ

ŽORŽ BANI

MARKO MANDIĆ

JUBILEJIPOZORIŠTA

ATELJE 212ŠABAČKO POZORIŠTENARODNO POZORIŠTE SOMBORNARODNO POZORIŠTE „BORA STANKOVIĆ“ VRANJENARODNO POZORIŠTE „TOŠA JOVANOVIĆ“ ZRENJANINNARODNO POZORIŠTE „STERIJA“ VRŠACNARODNO POZORIŠTE LESKOVACKRUŠEVAČKO POZORIŠTEDAH TEATAR

POZORIŠNE NOVINE ■ BROJ 198–199 ■ NOVEMBAR–DECEMBAR 2016 ■ GODINA XXV ■ CENA 150 DINARA

Ilustr

acija

: Jugo

slav V

lahov

ić

ludus 198-199 2

Jubilarni 50. Bitef, „Hamlet“, „Gozba“...

Kako je ove godine Bitef počeo kasni-je nego što je to običaj, 24. septembra, umesto tradicionalnog 15. 9, i pre nje-

govog otvaranja u Beogradu je počela sezo-na premijera, prvo Hamletom reditelja Alek-sandra Popovskog. Predstava je prilično podelila publiku, sa razlogom, jer je reč o ra-dikalnoj dekonstrukciji Šekspirove tragedi-je, što nije po ukusu većine gledalaca. Režija je zasnovana na teatralnosti, vatrometu igre, pomamljenim, opijajućim rešenjima koja su u funkciji igre same, slavljenja teatra, pa i Šekspira, što je opravdano, imajući u vidu njegov ovogodišnji jubilej. Pre početka Bite-fa održana je i beogradska premijera pred-stave Jesenja sonata reditelja Jagoša Marko-vića, koprodukcija Ateljea 212 i Grada tea-tra Budva. Bergmanova studiozna i tamna psihološka studija porodičnih i bračnih od-nosa odvija se na scenski svedenom prosto-ru, oko jednog stola i snopova dima, atmosfe-rično začinjenim sablasnim zvucima fijuka-nja vetra, a povremeno i nežnom klavirskom minimalističkom muzikom. Tanja Bošković i Branka Šelić su markantno predstavile spe-cifičan odnos između majke i ćerke, u sup-tilnom ibzenovsko-strindbergovskom mani-ru, delikatnog bavljenja nasleđenim gresi-ma i neminovnog suočavanja sa krivicama.

Od 24. septembra do 3. oktobra održan je 50. Bitef. Glavni program, o kojem je Ludus detalj-no pisao u prošlom broju, bio je geografski, žan-rovski i tematski vrlo raznolik i generalno kva-litetan, izvesno bolji od nekoliko poslednjih izda-nja ovog festivala. Prateći programi su takođe bili veoma sadržajni, ambiciozni i raznorodni. Od niza izložbi posvećenih Bitefu, preko tradici-onalne Polifonije i Bitefa na filmu, do tri inter-nacionalne konferencije: Bitef i kulturna diplo-matija, Autobiografija kao performans, i na kra-ju, ali nikako najmanje važno, u okviru 50. Bite-fa održan je i 28. kongres Međunarodnog udru-ženja pozorišnih kritičara. Gran-pri „Mira Tra-ilović“ i Politikina nagrada za režiju otišla je u Burg teatar, predstavi Urnebesna tama redite-lja Dušana Davida Paržižeka, dok su Specijal-nu nagradu „Jovan Ćirilov“ podelili Jašući oblak libanskog autora Rabia Mruea i Svita br. 2 fran-cuskog kompozitora i reditelja Žorisa Lakosta.

Po završetku Bitefa beogradska pozori-šta su donela nekoliko premijera u tradicional-no zgusnutom nizu. Za Čehovljevog Ivanova u tumačenju Tanje Mandić Rigonat, na sceni Na-

rodnog pozorišta, može se reći da je trijumfal-no uspešan, zbog usaglašeno pozitivnih reak-cija. Nikola Ristanovski kao Ivanov je ubedljiv, specifičan, njegovo scensko prisustvo je i nežno i grčevito, ogledalo njegovog unutrašnjeg haosa, hamletovske introspektivnosti, potištenosti, ne-sigurnosti. Na sceni Jugoslovenskog dramskog pozorišta nekoliko dana kasnije premijerno je prikazana sumorna realistička drama Drago-slava Nenadića Pod žrvnjem u režiji Egona Sa-vina. Ovaj triptih ispisuje bedu življenja u beo-gradskom predgrađu, u društvenom mulju. Pu-blika sedi na sceni, kao i u Ivanovu, takođe sa tri strane opkoljava izvođače, što je u oba slu-čaja efektan izbor koji pojačava dramski doživ-ljaj igre. Egon Savin je u ovom periodu imao još jednu premijeru, malo pre one u JDP-u, na sce-ni Zvezdara teatra, gde je režirao Pasivno pu-šenje. Reč je o postavci teksta Nebojše Romče-vića, savremene, grube, politički upadljivo ne-korektne i apsurdne komedije nesporazuma – radnja se dešava na pariskom aerodromu, či-ji službenici privode Srbina Radišu zbog sum-nje da je terorista. Terorizam je i tema istoime-ne predstave Terorizam, premijerno izvedene na velikoj sceni Beogradskog dramskog pozori-šta, u režiji Snežane Trišić, a prema fragmen-tarnom tekstu Vladimira i Olega Presnjakova. Taj komad i predstava počinju u okolnostima sličnim Romčevićevoj komediji, na aerodromu u vreme pretnje terorističkim napadom. U ovom periodu nije se duplirala samo režija Egona Sa-vina već i Snežane Trišić koja je nakon Teroriz-ma vrlo brzo imala i premijeru na Sceni „Mira Trailović“ Ateljea 212, praizvedbu teksta Milene Marković Deca radosti, napisanog po narudž-bi, povodom šezdesetogodišnjice osnivanja ovog pozorišta. Novi komad Milene Marković je poet-sko-dramska epopeja romantičarskog senzibili-teta koja slika rođenje, stasavanje i smrt umet-nika, rokenrol pesnika. U sedam scena se pri-kazuje život neprilagođenih dečaka i devojči-ca, potomaka dobrostojećih, politički prilagođe-nih roditelja. Tema njihovih generacijskih suko-ba odražava posleratnu istoriju našeg društva, konflikte različitih pogleda na svet, borbu kon-zervativizma i liberalizma.

Na Novoj sceni Zvezdara teatra prikaza-na je još jedna savremena domaća komedija, po tekstu Filipa Vujoševića, koji se inicijalno zvao O propasti srpske radničke porodice, dok je predstava preimenovana u Gozbu koja pri-kazuje muke jedne savremene porodice u iz-

vlačenju sa materijalnog dna. Na Sceni „Raša Plaović“ Narodnog pozorišta izvedena je Na-rodna drama, nova predstava po komadu Ol-ge Dimitrijević koji je pre nekoliko godina pra-izveden u Vranju, u viđenju Snežane Trišić. Ovaj put je predstavu o slobodnom izražavanju ljubavi u okvirima rigidnog, brutalnog patri-jarhata režirala Bojana Lazić.

U Srpskom narodnom pozorištu u No-vom Sadu premijerno je igrana dokumenta-ristička predstava Požar. Laundž/Kontrast ili Tamo gde smo ostali, prema tekstu Mie Kne-žević i Momčila Miljkovića u režiji Mie Kne-žević. Predstava se bavi tragičnim događaji-ma, požarima koji su se desili u Novom Sadu 2008. godine u kafeu „Laundž“ i 2012. u dis-koteci „Kontrast“, kada je živote izgubilo če-trnaestoro mladih ljudi. U Narodnom pozori-štu „Toša Jovanović“ u Zrenjaninu Nikola Za-višić je Šekspirovog Romea i Juliju radio ta-ko da odgovara tinejdžerskoj publici, sa ci-ljem da ih privuče u teatar. U Narodnom po-zorištu u Kikindi prikazana je i treća premije-ra Snežane Trišić na početku ove sezone, gro-teskni crni kabare Ždrelo prema tekstu Žani-ne Mirčevske. U Narodnom pozorištu u Subo-tici – razorno opominjuće i uspešno tumače-nje Ruženja naroda u dva dela u viđenju An-draša Urbana. U predstavi je struktura Sele-nićeve drame zadržana, ali su u nju uvedeni i fragmenti drugih tekstova, na primer Homo-gene Srbije Stevana Moljevića koji zagovara stvaranje Velike Srbije i njeno etničko čišće-nje (dramaturgija Suzana Vuković). Tim pu-tem je izrazito pojačana kritika užasnosti na-rastajućeg fašizma, što je jedna od glavnih te-ma predstave.

U Šapcu je izveden Kalderonov Život je san koji je u rediteljskoj interpretaciji Alek-sandra Lukača postao komična alegorija o vlasti. Preovlađujući ton igre je lakrdijaški, što je odraženo u postavci lika kralja Bazilija (Zo-ran Karajić) koji je kao neki Kralj Ibi. U Na-rodnom pozorištu u Nišu premijerno je izve-den još jedan Romčevićev komad, Brod ljuba-vi, u čitanju Makedonca Angelča Ilievskog ko-ji se prošle godine, na istoj sceni, odlično po-kazao u režiji predstave Gde je nestao Harms. Narodno pozorište Užice je prikazalo Nevid-ljive ljude, produkciju nastalu prema dra-mi Jelene Kajgo, u režiji Nemanje Rankovi-ća, umetničkog direktora ove kuće. Tekst i predstava se bave problemom bega, od bra-ka, iz zemlje, od sebe, kroz slikanje života ne-koliko likova. Narodno pozorište iz Prištine sa sedištem u Gračanici je u beogradskoj kafani „Zlatna moruna“ premijerno odigralo neobič-nu predstavu Ujedinjenje ili smrt 1918, u reži-

ji Jelene Bogavac i Nenada Todorovića. Uz tra-dicionalna jela, kačamak i poparu, gledaoci su pratili ovu dokumentarističku igru koja ana-lizira zasedanje Velike narodne skupštine srp-skog naroda u Crnoj Gori, poznatije kao Pod-gorička skupština 1918. godine.

Jesen je izvesno udarno festivalsko vre-me u Srbiji, pa su tako posle Bitefa realizo-vani festivali klasike u Vršcu, „Joakim Inter Fest“ u Kragujevcu, festival „Šekspir u na-ma“ u Aranđelovcu, Jugoslovenski pozoriš-ni festival u Užicu, „Dezire“ u Subotici, kao i prvi pozorišni festival Emira Kusturice na Mokroj Gori, u trajanju od dva dana. U kon-tekstu obeležavanja jubileja, teme ovog Lu-dusa, ovu hroniku ćemo zaključiti pominja-njem novembarske revije „Šekspiru u čast“ u Narodnom pozorištu u Beogradu, na kojoj su igrane predstave po komadima čuvenog dramatičara iz Novog Sada, Zrenja-nina, Šapca, Kragujevca, Beograda.

Terorizam, Beogradsko dramsko pozorište

Ruženje naroda u dva dela, Narodno pozorište Subotica

Hronika pozorišnih događaja

Udruženje dramskih umetnika Srbije posebno zahvaljuje Gradu Šapcu uz čiju podršku je Ludus realizovan.

Na dragocenoj pomoći u pripremi i štampanju ovog broja zahvaljujemo i pozorištima Srbije, posebno Ateljeu 212, Narodnom pozorištu Sombor, Šabačkom pozorištu i Narodnom pozorištu „Sterija“ Vršac.

JubilejiOve godine mnoga pozorišta u Srbiji obeležila su svoje jubileje; od osnivanja, od prve predstave,

od početaka teatarskog života u određenom gradu....Jubileji su zapravo tema broja.Oni su, razume se, sami po sebi veoma značajni i nešto što zavređuje dužnu pažnju i poštovanje.U kontekstu ovdašnjih (ne)prilika u kulturi još više dobijaju na značaju.Između ostalog kao neoborivi dokaz i slikoviti pokazatelj snage, u ovom slučaju pozorišne,

umetnosti. Njene čudesne vitalnosti da pretraje u ovakvim i onakvim kontekstima, na istorijskim vetrometinama, u svakakvim društvenim menama i pritiscima...

A u središtu njene vitalnosti - životvornost iz koje izrasta i naše i danas i sutra

Ana Tasić

Na stranicama ovog broja Ludusa, koji posvećujemo jubilejima pozorišta

u Srbiji, objavljujemo, između ostalog, plakate pozorišnih predstava.

(diza

jn: V

alen

tina B

roste

an)

ludus 198-1993

U dirljivoj i snažnoj izjavi istakla je po-tom: „Samo njega nema da radost po-deli.“ Razume se, misleći na ove godine

preminulog supruga, našeg legendarnog glum-ca Dragana Nikolića.

Dodala je i: „Lepo je što su me se ljudi seti-li, da me nagrade za moj rad, u najtežim život-nim trenucima.“

Upitana za zdravstvene tegobe s kojima je trenutno suočena kazala je: „Nikad čovek ne zna šta ga u životu može snaći. Šta da radim, šta drugo čoveku preostaje nego da se nada? Po-rodica je bila uz mene kad mi je bilo najteže i, naravno, moji prijatelji i hvala im na tome.“

U predvečerje 15. novembra Udruženje dramskih umetnika Srbije saopštilo je da je ju-bilarni dobitnik „Dobričinog prstena“ Milena Dravić, a po odluci žirija (većinom glasova) koji je radio u sastavu: Jasna Đuričić, Anita Mančić, Predrag Ejdus, Vojislav Brajović, Milena Mar-ković, Nebojša Bradić i Egon Savin.

Interesantno, povodom nagrade među ko-mentarima na društvenim mrežama i kako se to kaže, običnih ljudi, uz čestitke dominiralo je čuđenje i upitanost „zar tek sad“, „zaslužila ju je odavno“, „laureat čini čast nagradi“…

Uz nju uvek idu epiteti neponovljiva, naj-veća, jedinstvena, najbolja… a ova nagrada je, između ostalog, podsetila na pisanje Ranka Munitića (Milena Dravić – gluma kao sudbina i kao saznanje) koji je baveći se Mileninim uloga-ma, odnosno upravo kroz njen opus preispitivao suštinu i tajnu glumačke umetnosti: „Dijagno-za još jedne Milenine osobine (…) Sposobnost lepog i izražajnog variranja sebe samog mogu mnogi glumci, i to je talenat dostojan sve naše ljubavi i punog poštovanja. Izmeniti se u potpu-nosti – unutarnjom alhemijom, koja će onda i vanjštinu prestrukturisati svojim silama – mo-gu samo retki. Prvo je veština koja ponekad do-segne umetnost. Drugo je moć što zadire u samu suštinu čoveka. Tu počinje najređa, najrizičnija i najlepša čarolija. Što znači, najkraće, da gluma raspolaže sa jedne strane psihološkom, a sa dru-ge parapsihološkom dimenzijom.“

Filmski opus Milene Dravić broji preko 150 uloga, pozorišni dvadeset, a gotovo da po-stoji konsenzus da je doslovce svaka vrhunska. Znalci napominju njenu „moć“ uticaja, u najbo-ljem smislu, na partnere i na sceni i u kadru…

Pišući o njenoj ulozi lekareve žene u pred-stavi Dekameron 81 (H. Šefer/R. Čuli, Atelje 212, 1981) Petar Marjanović („Politika“) kaže i ovo: „Osvajala je ležernošću, šarmopm, ženstvenom senzualnošću, pokretljivošću, smislom za ko-mične valere i neverovatnom sposobnošću tran-sformacije, i usredsređenošću na sve glumačke zadatke.“

Laslo Vegel („Politika“) u kritici predsta-ve Ptic i Ptica (Slobodan Stojanović/Dejan Mi-

jač, Zvezdarta teatar,1986) ističe: „Milena Dra-vić nije samo jednostavno glumica, njena umet-nost je deo jedne mitologije, ona simboliše istori-ju našeg osećanja života, našeg senzibiliteta. Šta god ona igrala, u svakom njenom gestu prisut-na je ova istorija, ta mitologija.“

A ona pak, svojevremeno, u intervjuu „Lu-dusu“ na pitanje šta ju je vodilo kroz život re-kla je: „Ogromna posvećenost poslu, svemu što radim, ljubav prema ljudima, radost u takozva-nim malim stvarima.“

Povodom upitne opaske o posvećenosti na-pomenula je: „Posvećenost poslu će dati rezultate bilo da je reč o televiziji, pozorištu, filmu... Dobro, teško se živi, ljudi trče s jednog posla na drugi, ali posvećenost ipak treba odbraniti, sačuvati. (…) Napravljena je opšta pometnja u kulturnom ži-votu, u načinu života uopšte, u vrednosnom si-stemu. To u kakvom smo vrednosnom sistemu zapravo je i uzrok i posledica svemu ostalom.“

Govoreći dalje kazala je: „Posvećenost je, rekla bih, nešto što zbilja nedostaje u svim sfe-rama našeg društva. Uopšte mi nije jasno kako je moguće da kao legitiman stav zavlada onaj da sve može da se radi ofrlje, da svi mogu da ra-de sve... Apsolutno ne mogu da shvatim kako je neznanje i površnost nadvladalo u svim sfera-ma. Valjda svako treba da radi svoj posao naj-bolje što ume i da da najviše od sebe ne samo da bismo išli dalje, napred nego da bismo opstali. A šta vidimo svuda oko sebe? Javašluk i neznanje.

Ne znam da li ćemo moći iz toga da se išču-pamo. A morali bismo... jer ovako je nemoguće ići dalje.

Naravno, ima talentovanih ljudi koji možda mogu da se bave još nečim sem svo-jim poslom, ali nikako nauštrb njega. Vidite, da su svi u svojim profesijama pošteni i radni, ovo nam se ne bi dogodilo. Jer to je princip koji daje jačinu, snagu, kvalitet i pojedincu i druš-tvu. A danas je kvalitet u svakom smislu, pa i u smislu obavljanja svog posla, diskvalifiko-van kao kriterijum. Da i ne pominjemo mani-pulaciju koja je postala legitiman i dominan-tan model. A koja se poruka šalje mladima na taj način? Šalje se, žargonski rečeno, poruka – živi se na foru.“

Iskreno, blagim a bespogovornim tonom dodala je: „Život na foru ima svoju cenu. Nuž-no nosi (unutarnju) prazninu. Čak i kad do-nese neki uspeh, čak i kad, što bi se reklo, fo-ra upali, praznina je neminovna. O tome, reci-mo, govori i uloga, odnosno junakinja Mod ko-

ju igram u predstavi Harold i Mod Kolina Hi-ginsa u režiji Milana Karadžića u Beograd-skom dramskom pozorištu. Njena rešenja su jednostavna, jasna a snažna. Čovek je sklon da izdramatizuje stvari, napravi čitav cirkus, a Mod bi uradila samo nešto jednostavno, to-plo, mirno... Ne treba ništa drugo.

Danas se zaista brzo živi. To svakako nosi svoje i ispostavlja ceh. Često sama sebe, što bi se reklo, drilujem, pa kažem – sutra neću juri-ti. Staću, recimo, ostaću kod kuće, da se sabe-rem i presaberem, da vidim šta jesam a šta ni-sam uradila, šta i kako treba, i onda da uhva-tim vazduh i da idem dalje. Prosto, čovek mo-ra sam sebe da disciplinuje. Znate, sve je pita-nje mere. Veliko i veoma važno pitanje. A svu-da se oko nas izgubila ta mera stvari. Ljudi su stvorili moderne trendove koji nisu po meri čoveka.“

KROZ ŽIVOT ME VODILE POSVEĆENOST I LJUBAVJubilarni, 30. „Dobričin prsten“ Mileni Dravić

Udruženje dramskih umetnika Srbije najsrdačnije zahvaljuje JP Pošta Srbije na

dragocenoj finansijskoj podršci organizaciji i realizaciji najznačajnije glumačke

Nagrade za životno delo „Dobričin prsten”

Od sveg srca zahvaljujem svima koji su mi iskreno dodelili ovu veliku, blistavu nagradu – rekla je Milena Dravić medijima povodom prestižnog priznanja

Svečanost uručenja Nagrade „Ljubinka Bobić“ Olgi Odanović, 15. oktobra 2016. u Narodnom pozorištu Beograd

Svečanost uručenja Nagrade „Miloš Žutić“ Jeleni Đokić, 23. oktobra 2016. u Ateljeu 212

Udruženje dramskih umetnika Srbije

Apel, inicijative, priznanja...U okviru svojih brojnih aktivno-

sti u proteklom periodu Udruže-nje dramskih umetnika Srbije je,

između ostalog, uputilo apel Ministarstvu kulture i informisanja da shodno nadležno-stima i u saradnji sa lokalnim samoupra-vama, kao i u saradnji sa Ministarstvom za državnu upravu i lokalnu samoupravu, po-mogne i preduzme neophodne hitne aktiv-nosti kako bi se nastavila i ubrzala rekon-strukcija Pozorišta „Boško Buha“ i Teatra „Bojan Stupica“ u Beogradu, Narodnog po-zorišta u Subotici i Pozorišta „Bora Stanko-vić“ u Vranju.

Zatim, pri Ministarstvu kulture i in-formisanja formirana je Radna grupa za izradu predloga Pravilnika o bližim uslovi-ma, merilima i kriterijumima, kao i postup-ku po zahtevima lica za utvrđivanje statu-sa lica koja samostalno obavljaju umetnič-ku ili drugu delatnost u oblasti kulture, kao i postupku provere ispunjenosti uslova iz Zakona o kulturi za lica koja su upisa-na u evidenciju lica koja samostalno obav-ljaju umetničku ili drugu delatnost u obla-sti kulture za četvorogodišnji period, za sve oblasti kulturne delatnosti. Pored predstav-nika Ministarstva, u Radnoj grupi su Duš-ka Marković, koja u našem udruženju vo-di samostalne umetnike, Smiljana Stokić, koordinator naše Asocijacije umetničkih udruženja i predsedavajući KOO umetnič-kih udruženja Dušan Rusalić. Donošenje i

primena Pravilnika očekuje se u decembru 2016. godine.

U okviru projekta Grada Beograda i op-štine Vračar koji podrazumeva postavljanje spomen-obeležja istaknutim Beograđanima i znamenitim ličnostima grada i zemlje, čla-novi UDUS-a učestvovali su u postavljanju spomen-ploče dramskom piscu Aleksandru Aci Popoviću.

UDUS je podržao inicijativu Udruže-nja Užičana u Beogradu za postavljanje bi-ste profesoru Milenku Misailoviću, drama-turgu i reditelju Narodnog pozorišta u Beo-gradu, kao i spomen-ploče na zgradi u ko-joj je živeo.

Kada je reč o priznanjima koje Udru-ženje dodeljuje, za godišnju Nagradu „Mi-loš Žutić“ za najbolja glumačka ostvare-nja izvedena u periodu od 30. 6. 2014. do 30. 6. 2015. predloženo je 19 glumaca za 22 uloge. Žiri je radio u sastavu: glum-ci Nebojša Dugalić (prethodni dobitnik i predsednik Žirija), Branko Cvejić, Rado-slav Milenković, Isidora Minić i kritičar i teatrolog Ana Tasić, i većinom glasova do-neo odluku da Nagradu dodeli Jeleni Đo-kić za ulogu Karoline u predstavi Kazi-mir i Karolina Edena fon Horvata, u re-žiji Snežene Trišić i u izvođenju ansambla Ateljea 212. Priznanje je dobitnici uruče-no 23. 10. 2016.

Za bijenalnu Nagradu „Ljubinka Bo-bić“ za najbolja glumačka ostvarenja u

oblasti komedije, izvedena u periodu od 1. 9. 2013. do 31. 8. 2015, predložen je 21 glu-mac za 27 uloga. Žiri je radio u sastavu: glumci Jelisaveta Sablić, Bojan Krivoka-pić, Goran Jevtić (prethodni dobitnik i pred-sednik Žirija) i reditelj Slavenko Saletović i jednoglasno odlučio da nagradu dodeli Olgi Odanović za ulogu Majka Janje u predsta-vi Bela kafa Aleksandra Popovića, u reži-ji Milana Neškovića i izvođenju ansambla Narodnog pozorišta u Beogradu. Nagrada je uručena 15. 10. 2016.

Doneta je odluka o jubilarnom, tridese-tom dobitniku Nagrade za životno delo „Do-bričin prsten“, najvišeg glumačkog prizna-nja u našoj zemlji. Laureat je Milena Dra-vić, a odluku je većinom glasova doneo ži-ri u sastavu: glumci Jasna Đuričić, pret-hodni dobitnik, Anita Mančić, Predrag Ej-dus, predsednik Žirija, i Vojislav Brajo-vić, dramski pisac Milena Marković i redi-telji Nebojša Bradić i Egon Savin. U kon-kurenciji za Nagradu bilo je 11 istaknu-tih glumica i glumaca: osim dobitnice, no-minovani su i Livia Banka, Vlastimir Veli-savljević, Radmila Živković, Mirjana Kara-nović, Marko Nikolić, Gorica Popović, Mio-drag Radovanović Mrgud, Tihomir Stanić, Saša Torlaković i Dara Džokić.

O rezultatima rada 19. redovne godišnje i izborne Skupštine Udruženja (5. decembra 2016) čitaoce „Ludusa“ informisa-ćemo u sledećem broju.

foto: Dalibor Danilović

foto:

Lidi

ja A

nton

ović

foto:

Lidi

ja A

nton

ović

ludus 198-199 4

DUH ATELJEA JE NAčIN KAKO SE MISLI, gLUMI

Od Fausta, prve predstave Ateljea 212, do najnovije Dece radosti prošlo je šezdeset godina. Pravi momenat da se zabeleže

uspomene, preispitivanja, saberu rezultati ka-ko bi se sačuvali za neke sledeće jubileje.

Zamolili smo da nam u tome pomognu glu-mice Gorica Popović i Dara Džokić, glumac Mi-lan Caci Mihailović i najmlađi član Ateljea 212, dramaturg Dimitrije Kokanov.

GORICA POPOVIĆ: „Glumila sam u Ateljeu još kao student, prvo Muške stvari Ljubiše Risti-ća, a onda u Mariji Isaka Babelja u režiji Muci-ja Draškića, i u Oj, Srbijo, nigle lada nema. Kad sam diplomirala, ostala sam na Fakultetu dram-skih umetnosti kao asistent na dikciji i glumi. A onda su me jednog dana Muci Draškić i Mira Trailović pozvali u Atelje da igram u Beketovim jednočinkama Ne ja i Kraj igre. I, eto: došla sam i ostala. Mislim da je to bilo 1982. godine.“

DARA DŽOKIĆ: „Došla sam u Atelje nakon godinu dana igranja u Pozorišt u ’Boško Buha’. Mira Trailović me je pozvala. Miroslav Belović je u ’Buhi’ režirao jednu predstavu i rekao Miri ’dođi da vidiš, ima ovde jedna glumica za Ate-

lje’. Ona je došla i ja sam prešla u Atelje. Eto, ta-ko je to bilo. A mogla je i da me ne vidi.“

MILAN CACI MIHAILOVIĆ: „Na trećoj godini studija postao sam stipendista Narod-nog pozorišta, tu sam i diplomirao. Ali pre ne-go što sam diplomirao, srela me je Mira Trailo-vić, upravnica Ateljea, i rekla da su me ona i Jo-van Ćirilov gledali u jednoj predstavi i odluči-li da sam za njihov ansambl. Naravno, otišao sam u Atelje iako sam bio stipendista Narod-nog, i tu ostao do kraja radnog veka.“

GORICA POPOVIĆ: „Mira Trailović je u to vreme odlazila, počinjala je da priprema Bitef te-atar, a u Ateljeu su još bili Zoran Radmilović, Slo-bodan Cica Perović, Taško Načić, Milutin Butko-vić, Neda Spasojević... svi su bili tu, Atelje u svom najsjajnijem periodu. Naravno i Petar Kralj, Dra-gan Nikolić, Bora Todorović. Imala sam sreću da sa njima glumim. Bilo je raznih predstava. Od-mah pošto sam došla, radili smo Kosančićev ve-nac, Slobodan Selenić je napisao komad po svom romanu. Sjajna predstava, igrali smo je sto-dve-sta puta, ne sećam se. U to vreme je postojala kri-tičarska omraza da se u Ateljeu najčešće igra ša-la-komika. Neki kritičari su nipodaštavali atelje-ovski humor, smatrali ga nižim oblikom pozo-rišnog izraza. Publika je pokazala da nisu bili u pravu. Evo Ljubavno pismo igramo 23 godine, to je slika našeg mentaliteta, kao što je i Radovan, kao što su i mnoge Ateljeove predstave. Atelje je negovao savremeni repertoar modernog izraza, ali i domaću komediju. Ovde se igrao prvi komad Duška Kovačevića Maratonci, što nije opštepo-znato. Atelje je imao jako dramaturško odeljenje: Borislav Mihajlović Mihiz, Borka Pavićević, Jo-van Ćirilov, oni su bili ljudi različitih ukusa i na-klonosti i to je bilo dobro.“

MILAN CACI MIHAILOVIĆ: „Osim po veli-kim glumcima, Atelje je tada bio poznat kao me-sto gde se slobodno progovaralo o mnogim tema-ma. U tome je bio glavni Mihiz, pa Brana Crnče-vić, Bora Pekić, Danilo Kiš, koji je jedno vreme bio dramaturg. Sedelo se u bifeu i diskutovalo do zo-re. Bife pozorišni nije bilo mesto gde se šikalo, tu se razgovaralo o književnosti, o društvenim prili-kama, o svemu aktuelnom. Dolazili su i glumci iz drugih pozorišta – Ciga Jerinić, Branko Pleša, či-

ka Bata Janićijević – zamislite koja su to imena bila! Mi tadašnji mladi bili smo počastvovani što sedimo u njihovoj blizini. Tada se mnogo radilo, stalno su se spremale predstave, nekad sam imao više predstava mesečno nego što ima dana, pa ni-je ni čudo što je bife stalno bio pun.“

DARA DŽOKIĆ: „Od svih pozorišta u ze-mlji jedino u Ateljeu postoje samo dve gardero-be. Muška i ženska, nema solističkih. I ja o to-me stalno pričam, kad god mogu. To je ustano-vila Mira Trailović, i tako je i danas. Ona je po-stavila i zajednički poklon na kraju predstave. Nema pojedinačnih. Svi smo zajedno odigrali predstavu, i svi ćemo i da se klanjamo, i onaj ko igra kralja i onaj ko igra slugu. Jer mi smo tim.“

GORICA POPOVIĆ: „Pre nekoliko godina smo pokazali da kao tim možemo da se izbo-rimo za sebe. Skrenuli smo pažnju na sebe, ali i na glumce uopšte, na esnaf. Pokazali smo da možemo da budemo zajedno u nečemu što nam je važno. Imali smo veliki otpor u Skupštini Be-ograda, ali smo argumentovao dobili tu borbu. Zatim je Ivana Cici Dimić htela da nam pomo-gne i da nam bude direktor u prelaznom perio-du, a posle nje je došao Branimir Brstina. Ni-je mu lako, stalno potraga za sponzorima, do-brim saradnicima. Trudimo se da mu pomaže-mo. Imamo Umetničko veće od sedam glumaca, ja predsedavam, to je savetodavno telo koje dru-ga pozorišta nemaju. Čitamo tekstove, gledamo

predstavu pre premijere, pre nego što izađe pred publiku. Mislim da je to korisno.“

DARA DŽOKIĆ: „Pamtim razna društve-na uređenja. Kad je bilo novca za pozorište, pa su bile i velike produkcije, pa kad su došle krize, pa zatvorenost, pa smanjenje tržišta, pa probi-

janje tih granica, prvi smo mi posle rata sa Sve-tozarem Cvetkovićem otišli u Hrvatsku i evo sad barem jednom mesečno tamo gostujemo. Sad se Branimir Brstina, jedan od nas, prihvatio za-datka da vodi pozorište jer je imao veliku želju da sačuvamo to naše. Paradoks je da što je bolji menadžer, to ga država manje pomaže. Eto, vi-diš da možeš sam – kao da kažu.“

GORICA POPOVIĆ: „Za Atelje se kaže ’duh Ateljea’. Mislim da se za druga pozorišta to ne kaže. Duh Ateljea je način kako se misli, glumi, pa sve to zajedno od različitih ljudi koji su našli zajedničku nit. Ovde su ljudi birani kao indivi-dualci, svako je imao svoj izraz, svoju energiju. To je bilo zanimljivo i to je bilo dobro. I svi smo, osim što smo glumili u Ateljeu, mnogo snimali. Valjda zato nije bilo frustriranih ni surevnjivih. Mira Trailović je znala da je dobro da glumci rade i na drugim mestima zato što promovišući sebe, promovišu i Atelje. Mi i danas tako živimo i evo, od kako je na čelu Ateljea Branimir Br-stina, uspevamo da napravimo i ansambl pred-stave. Duh Ateljea su moderni komadi, igrani bez patetike i lažne psihologije. Duh Ateljea je

i duhovitost, pogled na život sa ’čaškunskim’ osmehom. Uvek kad to kažem setim se Dra-gana Nikolića, Bore Todorovića, Taška Načića, svih koji su otišli od nas. To je istorija. Sva sreća te je Caci Mihailović beležio anegdote i pričice iz Ateljea i objavio ih u svojim Uspomenarima.“

MILAN CACI MIHAILOVIĆ: „Počeo sam da zapisujem ono što čujem u bifeu, na proba-ma, predstavama, smem da kažem bez pret-hodnog promišljanja – spontano. Jednog dana palo mi je na pamet da zabeležim neku zani-mljivost koju sam čuo u pozorišnom bifeu. Ima tome više od 35 godina. Beležio sam na čemu stignem, najčešće na belinama teksta predstave koju tog momenta spremam, ali i na salveti, na novinama, na bilo čemu što mi je pod rukom. I tako, ti papirići su se namnožili do knjige.“

GORICA POPOVIĆ: „Mladi to ne znaju, a ka-ko bi i mogli da znaju. Zato ih nekad okupim da vide naše stare predstave, da vide te glumce o koji-ma slušaju, da osete Atelje. Danas je sve drugači-je, sad su mladi na vetrometini, novi zakon nika-ko da se usvoji, a po starom ne smemo da prima-mo nove ljude. Mi kukamo Gradu da nam otvore neko mesto za mlade – Uroša Jakovljevića smo zaposlili, ali bismo još nekoliko imena na koja ra-čunamo: Miša Dragičević, on je još student, Mar-ko Grabež, Ivan Mihailović. Videćemo, valjda će nešto da se promeni.“

Sonja Ćirić

Nema sumnje da bi Caci Mihailović bo-lje od mene svedočio na ovu temu, jer je jedan od stubova Ateljea i antologi-

čar anegdota o životu ovog teatra. A one katkad o pozorištu kazuju više od zvaničnih povesti. A verovatno se najviše Cacijevih priča događa u slavnom Ateljeovom Bifeu.

Sticajem okolnosti (koje nemaju veze s pozo-rištem) dobar deo mladosti sam proveo odmah po-red Ateljea, u „Srpskoj kafani“, i tamo skoro nika-da nisam sreo Radmilovića ili Aligrudića (sede-li su u „Brionima“ ili „Boki“), ali jesam Batu Stoj-kovića, Miru Banjac, Gagu Nikolića, Boru Todo-rovića, Zorana Ratkovića, Cecu Bojković, Mucija Draškića, Taška Načića… Pokatkad, mada ret-ko, i čika Butka. Ateljeovci su viđani i u drugim ugostiteljskim objektima, no to su mahom bila mesta njihovog javnog prikazivanja. Prostor nji-hovog istinskog kafanskog života bio je Ateljeov

Bife. Saznao sam to docnije, kad mi je Mira Trai-lović dozvolila da gledam probe u Ateljeu.

Naravno, ona me nije poslala u Bife, ali sam ja tamo dospeo prateći glumce u pauzama i nakon proba Dekamerona 81 u Čulijevoj re-žiji, te Audijencije i Vernisaža, Havelovih jed-nočinki koje je radio Muci. Vođen znatiželjom, svojstvenom mladosti, našao sam se na me-stu podjednako uzbudljivom kao što je pozor-nica. Svega je tu bilo, a najpre ateljeovskog lu-dila! Ne od pijanstva (premda se i te kako pi-lo) no ludila esencije autentičnog beogradskog kafanskog duha utemeljenog na intelektualnoj raskoši danas preminule prestoničke boemije.

U Bifeu su bili svi za koje sam znao da ne-što znače u prestoničkom intelektualnom živo-tu, a i mnogi čiji ću pomenuti status tek da usta-novim. Pre svih, tamo je bio Mihiz. On je „pred-sedavao“, a uz skute su mu sedeli ostali. „Igra“

je bila prozirna, ali komplikovana. Razgovori su, naime, bili „minska polja“ i vazda su podra-zumevali hod po ivici noža. Učesnici su mora-li strogo da vode računa o jednostavnim pravi-lima: glupost i hvalisanje nisu tolerisani, duho-vitost se podrazumevala, kao i spremnost da se otrpi štos na vlastiti račun, a posebno je na ceni bila umešnost samoironije. Sve bi to bilo jedno-stavno da „igra“ nije bila začinjena kockarskim elementima – kontrom, rekontrom i supkon-trom, što je naizgled obične razgovore pretvara-lo u antologijske dosetke. Prisutni su se delili na učesnike, kibicere i gubitnike, s tim što niko ni-je znao kada će se, volšebno, naći u roli učesni-ka. Svakome bi, međutim, postajalo jasno kada je (i zašto) zaslužio ulogu gubitnika. U tom kon-tekstu alkohol nije bio od presudnog značaja, ali je imao smisao začina, jednog od elemenata koji učesnike stavlja na probu: s jedne strane razgo-reva duh, a s druge predstavlja zamku.

Sećam se da sam jednog prepodneva u se-pareu Bifea, danas označenom kao „F odelje-nje“, zatekao tada mladog reditelja, gosta iz jed-ne od republika SFRJ. Umoran od ateljeovske „igre“ spavao je u ćošku. Nije izdržao. Ne (sa-mo) alkohol no pre svega atmosferu.

U Bife je mogao ući bilo ko, ali tamo nije mo-gao svako da opstane. Pristupnica se sticala po-laganjem prijemnog ispita čiji program nije bio

unapred formulisan nego je ad hoc formiran, na osnovu raspoloženja i ćefa prisutnih, po principu improvizacije, a na temelju spontane procene ko može (a ko nije spreman) da pristupi ovoj speci-fičnoj pozorišnoj igri. Tu su kroz čuvene mihizov-ske pro et contra rasprave i katkad „masne“ ate-ljeovske šale regrutovani „članovi“, ali su tu vrše-ne i pripreme budućih i tekućih pozorišnih proje-kata. U Bifeu su održavane i (neformalne) probe, a tu su, uz šank, nastale i neke antologijske ulo-ge. Kao u kakvom kolopletu tu je formiran slav-

ni duh Ateljea kao mera stvarnosti ovog pozorišta i nezaobilazni deo šarma beogradske intelektual-ne čaršije. Nimalo, međutim, nalik onom iz Kluba književnika ili obližnjeg „Bermudskog trougla“.

Znala je sve to mudra Mira, pa i kada bi pre-tila zatvaranjem Bifea ili ukidanjem alkohola. Bio je to deo njene igre s ateljeovcima. Svesno podrža-vanje mita. Poigravanje stvarnošću koju je kontro-lisala i kojom je upravljala. Za tu njenu fintu znali su, dabome, i oni iz Bifea, prihvatajući situaciju na teatarski način. Kao igru.

Šest decenija Ateljea 212

Stari i novi „ateljeovci“: Gorica Popović, Dara Džokić, Milan Caci Mihailović, Dimitrije Kokanov o svom pozorištu

Ljubiša Baja Bačić, Vlastimir Đuza Stojiljković i Đorđe Jelisić u Bifeu Ateljea 212 (foto Saša Gruden)

Živeo život Tola Manojlović, režija Petar Teslić, Atelje 212

DIMITRIJE KOKANOV IZ DECE RADOSTI

„Rediteljka Snežana Trišić me je pozvala da budem dramaturg na predstavi Deca radosti Milene Marković. Zato su mi prvi utisci mahom vezani za rad na toj predstavi i komunikaciju sa ljudima u pozorištu koji su dirketno ili indirektno bili uključeni u to stvaranje. Negde na polovini rada ponuđeno mi je mesto dramaturga u pozorištu usled trenutnog odsustva jedne od dosadašnjih dramaturškinja. Naravno, pristao sam. Rad na predstavi je bio izuzetno di-namičan i intenzivan. Reč je o velikoj podeli (15 glumaca) i vrlo složenom procesu. Zaista značajno iskustvo je komunikacija koju je autorski tim predvođen rediteljkom ostvario sa glumcima. Rekao bih da smo svi osećali da nas se sve na različite načine taj komad i predstava tiču.

Ne sećam se svog odnosa prema Ateljeu pre odluke da se bavim pozorištem. Posebnu važnost u radu ovog pozorišta prepoznajem u odnosu prema mla-dim i novim pozorišnim stvaraocima. Opšte je poznata činjenica da su brojni pisci, reditelji i glumci započeli karijere u Ateljeu. Sa nekima od njih sam i sa-rađivao, a moja trenutna pozicija unutar tog ateljeovskog nasleđa i konteksta ukazuje upravo na tu vrstu odnosa koji Atelje neguje.

Život jednog pozorišta je dinamičan, stalno se obnavlja i razvija. Tako je i Atelje nov sa svakom svojom premijerom i sa svakom svojom novom sezo-nom. Mislim da nije dobro grčevito se držati poznatog, usvojenog i bezbednog. Bilo bi dobro da svaka generacija ima mogućnost da ostavi nekakav trag i obli-kuje svoj život, pa i pozorište. Naravno, teatar je uvek odraz konteksta u kom se stvara, samim tim i onih koji ga stvaraju. Odgovornost je na svima nama.“

Ateljeov bife i pozorišna igraBife kao deo povesti

Aleksandar Milosavljević

ludus 198-1995

Slovi za izuzetnu pesnikinju, a i kada pi-še drame one su poput njene poezije ko-ja duboko promišlja lično i intimno ose-

ćanje sveta.Njena nova drama Deca radosti premi-

jerno je u režiji Snežane Trišić izvedena u Ateljeu 212, 12. novembra, na dan obeležava-nja jubileja – 60 godina tog kultnog pozorišta. To poetsko delo obrađuje temu istorije jednog društva, rokenrola i „večne mladosti“. Svoje-vrstan je komentar o vremenu pre ovoga, po-etski prikaz uzroka propasti generaciji pre njene, kao i onoj kojoj pripada, a preko koje se prelamaju sile istorije, lične strasti junaka i njihova stradanja.

Milenina Deca radosti presek su jedne epohe ispevane kroz živote petoro ljudi, nji-hovih porodica i nasleđa koje su im ostavili. Radnja, koja se u komadu proteže od pedese-tih godina XX veka do danas, izdvaja ključ-

ne momente u odrastanju i stradanju grupe mladih ljudi. Kroz priču o njima prelamaju se i naši ideološki koncepti i konteksti, stvaranje Jugoslavije i njen raspad, pojava rokenrola u Srbiji, ratovi devedesetih, svi značajni trenu-ci našeg doba.

Drama počinje i odvija se tamo gde nje-ni junaci završavaju – na groblju. Tako nad kolektivnom grobnicom naše istorije u pred-stavi žive, pevaju i stradaju „deca radosti“. Predstava pokreće neke suštinske teme – su-dar svetova roditelja i dece, dobronamerne ro-ditelje koji nisu razumeli svoju decu i decu iz-gubljenu u svetu bez ideala.

Ovaj rokenrol rekvijem o ličnom i kolek-tivnom stradanju otvara bolna i dirljiva pi-tanja. U isto vreme to je „tužna pesma“ koja prati odrastanja, od prve ljubavi, bunta protiv nasleđa, bekstva u umetnost, poeziju, do smrti mladih ljudi nepripremljenih za život.

„Moj dramski tekst i moja poezija – mo-ja su koža razapeta na bubnju, po kojoj pi-šem“, tako si mi pre desetak godina u „Lu-dusu“, parafrazirajući Selina, objašnjava-la kako nastaju tvoje drame i tvoja poezija. Da li se, šta i kako od tada promenilo u tom pristupu?

Ništa se nije promenilo. Svaki pravi pi-sac mora da izvrne svoju kožu, mora da ode do kraja i preko kraja, mora da sa svih stra-na ogoli svaku stvar koju je video, osetio, nau-čio, inače nema svoj glas u moru drugih gla-sova. Ono što daš to je tvoje da daš, i ništa ne-ma za džabe, da opet parafraziram Selina, šta je džabe, smrdi na džabaluk. Samo što mi sa-da treba više da radim, više očekujem od sebe, teže se upuštam, manje osećam zanos a više se okrećem i obrćem. Mislim da sam bolja.

Tvoja nova drama je poput komentara o vremenu pre ovoga, ali i svojevrsna posveta generaciji koja je prethodila tvojoj. Kakva je to generacija, šta nam je ostavila u nasleđe?

Mislim da nije posveta toj generaciji, ne-mam ja šta da posvećujem toj ili bilo kojoj drugoj generaciji. Ja šta sam imala, ja sam posvetila lično i konkretno raznim ljudima u svojim pesmama, mladima, starima, mrtvi-ma, živima. Ne može se tako na gomilu nešto posvetiti, ljudi su različiti. Meni je u nasleđe ostavila mnogo generacija Džonija Tandersa i Freda Sonika Smita, što se tiče muzike. Što se tiče umetnosti, u mnogim generacijama sam nalazila svoju braću i sestre. Imala sam sreću da neke čuvene pisce i umetnike i upoznam. Poznajem i Dragoslava Mihailovića i Prilepi-na i Martina Krimpa i razne neke druge.

Rokenrol u Jugoslaviji osamdesetih odli-kovala su izuzetna muzika i angažovani tek-stovi. Bili su to neki novi, kreativni ljudi koji

su kroz svoje pesme širili pozitivnu energiju i razmišljali na drugačiji način. Šta je uslovilo tu pojavu? Gde su nestali ta energija i taj na-čin razmišljanja?

Postoje ljudi koji su se baš bavili ovom te-mom, pa nek oni pričaju o tome. I najbolje je da to ne pričaju mitomani i razni uskraćenici ili pak pretekli iz tog vremena koji su daroviti, ali nisu artikulisani za tu vrstu priče. Najbo-lje je da to pričaju istoričari i sociolozi. Kako je do toga došlo, kada, koji je bio tok.

Nema drugačijeg načina razmišljanja, romantično i klasično se stalno smenjuju, od-nosno može se reći i da moderna nastupa sva-kih pedeset godina, to lepo kaže mrtvi Mladi Partizan u mojoj drami.

Napisala sam dramu koja između osta-log govori o strašnom daru koji uđe u voljeno,

jedino dete potomka seljačko-malograđanske loze u jednom novobeogradskom soliteru. I taj strašan dar tog momka i odnese.

Zašto je turbofolk pobedio rokenrol u Sr-biji? Ko je za to odgovoran?

Turbofolk je muzika koja postoji u Sever-noj Africi, Grčkoj, Turskoj i to već mnogo go-dina. Ljudi koji su išli kroz pustinju pričali su mi da su tada shvatili lepotu zurli. To je samo muzika nastala iz neke druge kulture, odno-sno to je neka mutirana vrsta te muzike. I ta tema me ne zanima.

Mislim da postoje važnija pitanja ako go-vorimo o proizvodnji npr. televizijskog pro-grama. Gde je igrani program? Gde je doku-mentarni program? Lako ćemo za turbofolk. To se kultiviše vrlo brzo i odrede se pravila.

Drama Deca radosti pokreće neke su-štinske teme o nama nekada, ali gde smo mi danas?

Nema danas u istoriji. Videćemo šta će biti. I kada se osvrnemo, šta je u stvari bilo.

Ti si izuzetna pesnikinja i kada pišeš drame one su kao tvoja poezija koja duboko promišlja lično i intimno osećanje sveta. Ka-ko spajaš svoje pesničko umeće sa veštinom dramaturga?

Koristim ritam i metar gde je potrebno, ponegde repeticiju i da ne nabrajam, to mo-že da koristi, ali ne sme čovek da počne previ-še da uživa u tome, u drami je prva i osnov-na stvar da je drama jasna, čitljiva, precizna, da ima sukob, odnose, početak, sredinu i kraj i da može da se igra.

Kako posmatraš scenski život svojih dra-ma, koliko reditelji uspevaju da dosegnu smi-sao i značenje tvoje dramske poezije?

Imala sam sreće sa rediteljima i naučila sam mnogo od njih, naročito od Unkovskog i Olega Novkovića. Nekada sam se brinula da li će se čuti tekst, a sada o tome ne razmišljam, bilo bi bahato od mene. Ja sam dobila dosta. Drama postavljena na pozornici treba da živi svoj život, da glumci uživaju u igranju i pu-blika u njima.

Ne može se biti večno mlad. Kako dosto-janstveno ostariti, a ostati svoj?

Nema ništa dostojanstveno u starosti, a nema ni u mladosti. Dostojanstvo je stvar vas-pitanja, stava i sistema vrednosti. Sve ima svoje.

Intervju: Milena Marković

Deca radosti Milene Marković, u režiji Snežane Trišić, Atelje 212

MI SMO KOLONIJA

Kako razmišljaš o tome kakva je zemlja u kojoj muzeji ne rade decenijama, gde se deci kao uzori nude starlete iz rijalitija, a obrazovani ljudi jedva preživljavaju od poštenog rada?

Ne razmišljam o tome. O tome treba da razmišljaju institucije koje su nadležne. Sve ostalo je politički diletantizam. Ali institucija nema zato što smo kolonija.

Starlete iz rijalitija su nastale u jednoj kulturnoj sili Velikoj Britaniji, ali oni nemaju pro-blem s institucijama, pa samim tim ni sa starletama. A nemam ni ja, kada već pričamo o to-me. Zato oni nemaju u Oksfordu i Kembridžu Bolonju, a mi smo prihvatili svaku moguću glu-post koja nam je nametnuta.

MODERNA NASTUPA SVAKIH PEDESET gODINASvaki pravi pisac mora da izvrne svoju kožu, mora da ode do kraja i preko kraja, mora da sa svih strana ogoli svaku stvar koju je video, osetio, naučio – kaže Milena Marković

Olivera Milošević

(diza

jn B

rank

o Gav

rić)

ludus 198-199 6

Jubilej

60 godina Ateljea 212 – Osvajanje slobode

Dvanaestog novembra 1956. godine u maloj sali stare „Borbe“ sa 212 stolica, premijerom komada Faust u režiji Mi-

re Trailović, počelo je život novo pozorište. Bori-slav Mihajlović Mihiz dao mu je ime Atelje 212. Osnovala ga je grupa glumaca, reditelja, pisa-ca, muzičara u trenutku kada se pojavila potre-ba za pozorištem koje će igrati novu, avangar-dnu dramu, vrlo uticajnu u Evropi u to vreme.

„Sećam se premijere Fausta“, piše Marija Crnobori. „Nismo imali novca za scenografiju i kostime. Na sceni je bila samo jedna stolica i nas četvoro – Mata Milošević, Viktor Starčić, Ljubiša Jovanović i ja u svečanoj odeći. Gleda-lište je bilo prepuno. U prvom redu sedela je Jo-vanka Broz. Predstava je počela…“

Tako je nastalo prvo avangardno poslerat-no pozorište kod nas, ali i prvo u Istočnoj Evropi.

Prvi rukovodioci ovog teatra bili su Ra-doš Novaković i Bojan Stupica, ali je Mira Tra-ilović sa mesta pomoćnika upravnika uskoro

došla na čelo kuće. Posle nekoliko godina po-zorište se preselilo u današnju zgradu koju je projektovao Bojan Stupica. Mehanizam za ro-taciju scene ugrađen je naknadno a krov je leti mogao da se otvara. Mira Trailović je kao du-gogodišnji upravnik dala poseban pečat Ate-ljeu, a već 1967. osnovala je festival novih po-zorišnih tendencija koji danas ima svetski značaj. Prve decenije Ateljea 212 obeležila je i Pavica Gertner, pozorišna blagajnica, omilje-na i, kao i samo pozorište, nekonvencionalna.

Od početka je Atelje nudio novine i iznena-đenja koja su privlačila mladu i intelektualnu publiku što je u pozorištu tražila pouku i poli-tički komentar, ali i igru, humor, duh svog vre-mena, nešto čega nije bilo u drugim teatrima.

Vremenom su društvene i duhovne okol-nosti asimilirale avangardu iz Ateljea i ono postaje drugačije.

Zanimljivo je da Atelje 212 nije oformila država već grupa ljudi, navedeni glumci i Mi- ra Trailović, žena koja je bila nekoliko koraka

ispred svog vremena, uz podršku tadašnjih inte-lektualaca i umetnika. Atelje je počeo kao vanin-stitucionalno pozorište, kao pozorišni projekat i pokret, kao potreba za novom, drugačijom, sa-vremenom scenom. Sa Ateljeom u naš pozoriš-ni život ulazi ne samo avangardna drama već

i veliki savremeni svet, a zatim i nova domaća drama. Svoj put ovo pozorište počinje da gradi najboljim komadima 20. veka – Beketovim Go-doom, delima Joneska, Foknera, Mrožeka, Pin-tera, Džojsa, Ženea, Olbija, mjuziklom Kosa…, delima koja su prvi put u ovom pozorištu prika-

zana pred jugoslovenskom publikom. Utemelju-je Atelje taj put i komadima domaćih savreme-nika, u praizvedbama predstavlja drame Alek-sandra Popovića, Dušana Kovačevića, Ljubomi-ra Simovića, a zatim Biljane Srbljanović i Mile-ne Marković. Najbolje predstave Ateljea 212, po pravilu, bile su jedinstvene i provokativne. Ate-

lje je radeći ih izgradio svoj stil glume – ležerni-ji, sklon improvizacijama, oličen u načinu igre Slobodana Cice Perovića, Slobodana Aligrudi-ća, Zorana Radmilovića, Danila Bate Stojkovića, Renate Ulmanski, Mire Banjac, Seke Sablić, Ru-žice Sokić, Taška Načića, Bore Todorovića, Pe-

tra Kralja, Milutina Butkovića, Đuze Stojiljkovi-ća, Dragana Nikolića, Nede Spasojević i drugih.

Bilo je, naravno, i lutanja, nedoslednosti, oscilacija, od visoko estetizovanih do zabavljač-kih i komercijalnih tokova, ali se sve vreme na-stojalo da se sačuva „ateljeovska“ originalnost.

U svojim najboljim trenucima, od osniva-nja do danas, Atelje 212 nije značio samo no-vo i drugačije pozorište nego i novo stanje du-ha, potrebu da se ide u korak sa svetom, po-trebu za novom slobodom misli i stvaralaštva.

I danas blago Ateljea 212 čine glumci. Tri-desetoro ih je u stalnom ansamblu. Tu je i otvo-renost za umetnike koji nisu stalno vezani za ovo pozorište. Najveća glumačka imena i dalje igraju u Ateljeu, a najbolji domaći i internaci-onalni reditelji rade u ovoj kući. Na sceni Ate-ljea 212 prikazuju se nove drame savremenih domaćih i stranih autora, kojima se daje vrlo prepoznatljiv pečat. Tokom 60 godina postoja-nja Atelje 212 opstaje kao jedan od najznačajni-jih teatara u regionu. Poslednjih sezona namet-nuo se kao lider regionalne saradnje i obeležio je svojim uspesima pozorišni život Beograda, Srbije, ali i nekadašnje Jugoslavije.

Slavljenička godina je u znaku premijera, sa namerom da ih do kraja sezone bude, kako u pozorištu kažu, i više od mogućnosti sa ko-jima, u vremenu nenaklonjenom umetnosti, raspolažu.

Olivera Milošević

UPRAVNICI

Posle Mire Trailović na čelo Ateljea 212 dolazi Ljubomir Draškić, koji je u pozorištu, kao mladi reditelj, gotovo od samog osnivanja. Za dvanaest godina njegovog upravnikovanja po-zorište proširuje svoj glumački ansambl mladim umetnicima i dobija novu zgradu 1992. go-dine. Atelje 212 u adaptiranoj zgradi postaje jedno od najsavremenije opremljenih pozorišta na Balkanu. Gledalište Velike scene (u međuvremenu je ponela ime „Mira Trailović“) ima 385 mesta, a Teatra u podrumu (po smrti čuvenog glumca preimenovan je u Scenu „Petar Kralj“) 141. Peti upravnik bio je Nebojša Bradić, koji se na toj funkciji zadržao veoma krat-ko. Svetozar Cvetković, glumac i dugogodišnji član ansambla ove kuće, bio je 12 godina pr-vi čovek Ateljea 212 (od 1997. do 2009). Reditelj Kokan Mladenović vodio je ovaj teatar od 2009. do 2012. godine. Dramaturg i književnik Ivana Dimić bila je v. d. direktor od 2012. do septembra 2014, a sadašnji direktor svog matičnog pozorišta je glumac Branimir Brstina.

Kosa, režija: Mira Trailović i Zoran Ratković, 1969.

Kralj Ibi u režiji Ljubomira Draškića, 1964.

Mira Trailović

Dekameron 81, režija Roberto Čuli, 1981.

ludus 198-1997

Jubilej

GOSPOĐASinoć je održana, najavljivana na sva

zvona, premijera u Jugoslovenskom dram-skom pozorištu.

Pred početak probe u prepun bife ulazi ve-lika upravnica Mira Trailović.

Neko reče:– Gospođo, viđeni ste sinoć na premijeri u

divnoj toaleti. Kako je bilo?– Šta da vam kažem, još jedan uspeh Ate-

ljea 212 – reče Mira i zaštitnički prigrli prvog ko joj pade pod ruku.

CICABora Todorović i Dragan Nikolić otišli da

obiđu Slobodana Cicu Perovića posle operaci-je. Odvratna bolnička atmosfera, ne znaju šta da pitaju teškog bolesnika. A onda jedan od njih procedi:

– Cile, treba li ti nešto?Skoro bez glasa, Slobodan Perović odgo-

vori:– Taksi!

FIKSIRANOKo zna koji „Radovan“ po redu. Ulazim na scenu kao Jelenče Vilotić. Unosim poslužavnik

sa kafom i govorim jednu od suludih pesama:Oduvek sam bio večita žrtvajer je okolina u meni gledalasamo ono animalno, životinjsko.Čitavu svoju mladost proveo sam ubiblioteKi:Hipokrit, Tacit, ODGore de Balzak, braća Milenković...Nikad niste čuli za te pisce!Šta ste pročitali od tih pisaca?Usred pesme spuštam poslužavnik na sto. Radmilović uzima šoljicu s kafom. Vidim – dr-

ži je tako kao da mi kaže: „Udari me!“Utom se i moja pesma završava. I zaista, kao tačka na moj revolt i protest ide udarac po

Zoranovoj poluispruženoj ruci. Šoljica pada na pod, a kafa, kao po savršeno preciznoj režiji, pljusnu nekako odozdo nagore po košulji zaprepašćenog Radovana.

Publika vrišti od smeha, smeju se i kolege, naročito tetka Rumenka.Izlazim sa scene. Za mnom lete, preko kulise, šoljice i tacne. Čujem Zorana kako kaže:– Ovaj me skroz ulipa. Na ništa me napravi! On mene pita šta sam čit’o! More, jebaću ti

majku! On mene pita šta sam čit’o! Ja bio član biblioteke...!Na sledećoj predstavi ne pada mi na pamet da ponovim isti štos.Unosim kafu, recitujem, spuštam poslužavnik na sto, a Zoran požurio: uzeo šoljuci s

kafom, ispružio ruku ka meni, a laktom me gurka skoro neprimetno, da ne zaboravim da ga lupim po ruci. Dopalo mu se!

Znači – stvar je fiksirana!

JAHANJEHani, Gospava, Baronica Šteten, Mir-Jam, Julijana Palanački, Žuta, Julijana Tolnaj, Sarka, Meg,

Jelisaveta Hadžiantonijević, Žanka... samo su neki od mnogobrojnih likova Ružice Sokić. Gluma je njena višedecenijska ljubav. Reklo bi se jedina. Ipak, volela je Ruža još mnogo toga, npr. jahanje, pa skijanje... Neko upita:

– Da l’ Ruža još skija?– Ne, otkad je povredila kuk u Austriji!– A da li jaše?– Ne jaše više konje, sada jaše kosmodisk!

ZELENO, VOLIM TE, ZELENO...Jednoga dana obukla Tanja Boš-

ković sve zeleno: i haljinu zelenu i ča-rape, i čizme zelene i zelen turban... Gleda je sin Đorđe, gleda, pa nežno upita:

– Je li majko, za kim si u zele-nom?

OLUJAPrepun bife, a tek 10 i 15. Otkazana pro-

ba, nije važno zbog čega. Svi ozareni. Tu-ra stiže turu. Vreme prolazi. Odjednom se smrači i poče da grmi. Pljusak sve jači i jači! Milutin Butković otpi konjak, uhvati delić ti-šine i nežno izgovori, gledajući oluju:

– Sine, za sve su krivi ovi komunisti!

BOEM I PIJANDURADugogodišnji dekorater Ateljea 212 je Đoka Milovanov.Ume ponekad Đoka i da se iznervira, retko, ali ume. Evo kako to izgleda, na primer: – Objasni mi, molim te – kaže Đole – kako to, kad se glumac napije, onda je boem, a kad

se dekorater napije, onda je pijandura?

DEVIZE, DEVIZEDragan Nikolić Gaga kad smisli neki štos za bife, ispriča ga svakome ko se

pojavi, tako da ga oni koji sede u bifeu čuju po ko zna koliko puta.Osamdesetih godina Gaga se hvali:– Znaš šta sam uzeo Mileni za 8. mart?– Šta, Gago?– Sto maraka iz tašne!

Razvojni put Bore Šnajdera, režija: Branko Pleša, 1967.

Sveti Georgije ubiva aždahu, režija Ljubomir Draškić

Prosjačka opera, režija: Ljubomir Draškić, 1985.

Milan Caci Mihailović

IZ „USPOMENARA 212“

Marija Stjuart, režija Ljubomir Draškić, 1994.

Korešpodencija, režija: Arsenije Jovanović, 1980. Jelisavetini ljubavni jadi zbog molera, režija: Dejan Miladinović, 1976.

ludus 198-199 8

Nikada nisam bio poslušan, ali sam uvek radoznao i spreman za razgovor i dogovor s rediteljima – kaže Zoran Karajić, glumac i upravnik Šabačkog pozorišta, čija je bogata umetnička karijera dosegla jubilej: pet decenija

Vukica Strugar

Najdraži mi je aplauz za ulogu Bajazita

Glumac i upravnik Šabačkog pozori-šta Zoran Karajić u proteklih šez-deset pet godina života i pola ve-

ka karijere imao je kuću putujuću. Živeo je u Nišu, Skoplju, Kruševcu, Beogradu, da bi se u svojim zrelim godinama vratio rodnom Šapcu. To što je s petnaest godi-na izašao na scenu i na njoj ostao do da-našnjih dana samo je jedan od kurioziteta. Kada se okrene iza sebe, pedantno sumi-ra: preko sto šezdeset uloga u teatru, šest snimljenih filmova, devet TV serija i de-

setak radio-drama na Radio Beogradu. U svoj opus i umetnički angažman „upisu-je“ i rad sa sedamdeset dva reditelja i uče-nje tekstova više od sto pisaca. Kaže i da je „sticajem okolnosti i ne baš svojom vo-

ljom“ na čelu šabačkog teatra već dvana-est godina, pa je zbog toga zanemario glu-mački poziv.

Najvećim upravničkim uspehom sma-tra činjenicu da ga sugrađani više ne pitaju „ima li večeras nešto u pozorištu“, već „šta je na repertoaru“. Kad podvuče crtu (ispod koje je za sobom ostavio i dvadesetak glu-mačkih priznanja) Zoran Karajić je zado-voljan čovek. Između ostalog, i zato što je u njegovom mandatu završena rekonstrukci-ja kuće, a posle nje je Malu scenu „dobio“

Branivoj Đorđević, Galeriju Vladislav La-licki, a Pozorišni klub – Boris Kovač. I, ko-načno, što je uspeo da vrati časno ime Lju-biše Jovanovića u šabački teatar, dajući ime velikog umetnika Velikoj sceni...

Pola veka ste u teatru, kad vam je bi-lo najlepše?

Kruševac, Vidovdan 1988. godine. Predstava Lazar, veliki knez, u režiji Ne-bojše Bradića. Ponovo gostujem u gradu u kome sam započeo teatarsku avanturu. Igram Bajazita, Muratovog sina, vojskovo-đu i budućeg sultana. Knez Lazar je Ciga Jerinić, Milica – Maja Dimitrijević, Obilić je mladi Lepomir Ivković. Protagonisti su sjajni i poznati glumci. A meni zapade da u Lazarevom prestonom gradu igram ne-prijatelja. Eh, hude li sreće glumačke. Izi-đoh pred deset hiljada Kruševljana, deset hiljada vatrenih navijača kneza Lazara i kosovskih junaka. Nikom ne bih poželeo da u tom trenutku bude na mom mestu. Ne znam kako sam izgovarao monolog i odi-grao ono što sam smislio. U ušima mi je bubnjalo, mada je u gledalištu bio muk. A onda se odjednom prolomio aplauz. Nisam mogao da verujem. U Kruševcu, na Slobo-dištu, prvi aplauz dobija Bajazit. Dugo mi je trebalo da shvatim da sam aplauz dobio ja, Zoran, a ne turski vojskovođa. Nisu me zaboravili moji Kruševljani.

U Užicu, jednoj od vaših dragih glu-mački stanica, preživeli ste trenutke koje biste radije da zaboravite?

Užice devedesetih. Grad u kome sam doživeo najsvetlije trenutke u svom poslu i odigrao repertoar za tri glumačke biogra-fije. Pozorište, kome sam se dao potpuno, bez ostatka. Predstava je Uskokovićev Če-domir Ilić, u režiji Nađe Janjetović. Sva je od finog tkanja, paučinasta, krhka, než-na... Čedomir sam, naravno, ja. Predsta-ve, poput svakog živog stvora, imaju rođe-nje, svoje trajanje i na kraju odlaze, umi-

ru. Tako je i Čedomir, posle nekoliko godi-na, polako počeo da odlazi u prošlost. Ni-smo ga igrali skoro godinu dana, a onda je jednog jutra osvanuo na rasporedu. Re-kli su mi da neki važni ljudi žele da vide predstavu, među njima i Vida Ognjenović. Tražio sam da se organizuju probe, tvrdio da takva predstava ne može da se igra po-sle velike pauze, pretio da neću doći ako ne budu bar tri probe. Nisu ih organizovali jer je pozornica bila prebukirana, a i neke ko-lege nisu baš bile raspoložene. Vida Ognje-nović je došla na predstavu, ja nisam. Ne-ma opravdanja, čak ni umetničkih.

Počeli ste sa Ćopićem u Kruševač-kom pozorištu. Pozorište je imalo dvade-set, a vi petnaest godina. Kako su se sla-gala dva tinejdžera?

Ćopić me je pratio svih ovih godina. I danas još uvek igram monodramu Bog te mazo, povremeno i u Muzeju Narodnog po-zorišta u Beogradu. Stigao sam do 1126. izvođenja i ne nameravam da se zausta-vim... Svi smo bili mladi tada. I Ljiljka, i Andra, i Mala Ljilja. Posle su došli Toma, Milija, Duka. Mi smo generacija koja je va-skrsla Kruševačko pozorište, ukinuto čuve-nim dekretom iz 1958. godine. Vodio nas je Moša Bradić, ali su temelj teatra bili čuveni Čika Bora Mihajlović, rodonačelnik kruše-vačkog pozorišnog plemena koje je haralo beogradskim i drugim scenama i veliki Jo-van Bata Putnik. Oni nisu bili mladi, ali sa-mo po godinama. I terali su nas da letimo u visine u koje sami sigurno ne bismo smeli.

Bila je to prilika da igrate pisca iz sopstvene lektire. Otkud da se tako rano nađete na pozornici?

Voleo sam poeziju. I govorio je, ne sa-mo na školskim priredbama. Moja budu-ća koleginica Ljiljana Đoković me je po-zvala u pozorište. Tamo me je sačekao Či-ka Bora i rekao mi: „Sada stani, skini ka-pu, ulaziš u hram u kome ćeš se učiti ple-menitosti, dobroti, svemu onome što je po-trebno da bi ostao pošten i častan.“ Ušao sam i ostao u tom hramu, evo, 50 godina. U njemu i živim.

Ako izuzmemo iskustvo, po čemu se najviše razlikovao teatar vaše mladosti od zrelog doba?

Po veri u teatar i njegovu misiju. Ve-ćina nas, iz tog vremena, iskreno je vero-vala da smo u stanju da menjamo svet i da je to naš zadatak i krajnji cilj. Igrao sam u više od 170 gradova i mesta bivše Jugosla-vije, pa i u selima i naseljima.

Iako niste igrali u trupi, ipak ste, na neki način, bili putujući glumac. Možete li uporediti duh sredina u kojima ste živeli i radili? Šta su bile njihove specifičnosti?

Kruševac je grad u kome sam prvi put stao na scenu. U vreme mog detinjstva i mladosti Lazarev grad je imao dva književ-na časopisa, izuzetne pesnike, prozne pisce, slikare, muzičare. I svi smo se družili, vodi-li beskrajne razgovore o umetnosti, o živo-tu, o smislu i besmislu trajanja – naravno, u kafani. U Užicu sam odmah prepoznao nešto što me je zauvek vezalo za tu sredinu. To je najpre čojstvo i viteštvo, a onda izu-zetan dar za kazanu i napisanu reč. Nigde nisam sreo bržu i britkiju misao, smisao za doskočicu, oštar (ponekad čak i surov hu-mor) kao u Užicu i užičkim mehanama. Tu sam proveo svoje najmuževnije godine,

Intervju: Zoran Karajić

Ivkova slava, Kruševačko pozorište

Rable, vrlina, greh, Šabačko pozorište

Mladi Staljin

Mokimpot , Narodno pozorište Užice Duge noći i crne zastave, Šabačko pozorište

ludus 198-1999

Intervju: Zoran Karajić

stvorio porodicu, živeo i stvarao punim plu-ćima. A onda sam se vratio u svoj rodni grad, u Šabac gospodara Jevrema. U grad pravog, nepatvorenog gospodstva u sva-kom smislu, pa i u umetosti. U grad izuzet-ne pozorišne tradicije, između ostalog. Šap-čani idu na premijere u Beograd i Novi Sad, koji su tu, u komšiluku. Stvarati i igrati za takvu publiku je ne samo čast i priznanje nego i ogromna obaveza. Šabačke kafa-ne su posebna priča. Najjednostavnije re-čeno, moji čivijaši baš umeju da uživaju i da se vesele. Pominjem kafane, jer se u nji-ma najlakše mogao uočiti duh i prepoznati mentalitet svakog grada. Danas su Kruše-vačko, užičko Narodno i Šabačko pozorište u samom vrhu produkcije teatara južno od Save i Dunava. To verovatno nema veze sa mnom, ali prija, stvarno.

Za koju ulogu biste rekli da vam je došla u pravo vreme – ne samo kad je o godinama reč već i afinitetima, skrive-nim željama?

Raskoljnikov je bio prekretnica. Dva puta sam igrao Zločin i kaznu. U Krušev-cu sam bio Razumihin, prijatelj Raskoljni-kova, 1973. godine, a osam godina kasnije u Užicu zaigrao sam Raskoljnikova. Dostojev-ski je bio i ostao moj pisac za sva vremena.

Da li vas je neka uloga mimoišla, a baš ste nju priželjkivali?

Dugi niz godina sam išao iz projek-ta u projekat, tako da nisam imao vreme-na za želje.

Igrali ste velika dela klasične knji-ževnosti (što nije uvek slučaj s glumcima

u unutrašnjosti), je li vam nedostajao sa-vremeni tekst?

Da, najviše sam igrao u klasiku, ali sam u njoj uvek tražio i nalazio ono što je savremeno i prepoznatljivo u ovom vre-menu. Zato, valjda, to i jeste klasika. Da-nas se, često, čak i najveća dela klasične dramske književnosti koriste samo kao motiv za konstrukciju sopstvene priče i odnosa prema temi komada.

Imate zavidan opus i za glumca u metropoli. Osećate li se zbog toga privile-govanim?

Nisam o tome razmišljao, samo sam radio. Zvali su me u metropolu kad sam bio mlađi. Nisam otišao. Imao sam sreću i sa upravnicima. Umeli su da me prepo-znaju, obuzdaju, isprate, usmere, razu-meju. Momir Bradić i Lale Milosavljević, naročito.

Deo vaše biografije i iskustva je rad sa čak 72 reditelja. Od kojih (i kakvih) ste najviše naučili?

Nikada nisam bio poslušan. Ali uvek radoznao i spreman za razgovor i do-govor. Pokušavao da u okviru reditelj-ske ideje pronađem sopstvena sredstva i put kojim mislim da bi trebalo da idem. Sa onima koji po svaku cenu pokuša-vaju da isteraju nešto što su pripremi-li kod kuće teško sam nalazio zajednič-ki jezik. Oduvek sam voleo da se upu-štam u nepoznato, u avanturu, u po-sao čiji se rezultat ne zna unapred. Naj-lakše je raditi sa zahtevnim i maštovitim rediteljima.

Da li ovako veliko i raznoliko isku-stvo nadomešta Akademiju? Šta ne mo-že da se nauči u školi, a može (jedino) na sceni?

U našem poslu uvek se kreće iz po-četka. Baš zato što je taj posao efeme-ran, bez konačnog i trajnog rezulta-ta. Bar u teatru. Ipak, učitelji su vr-lo bitni. Moji su bili: čika Bora Mihajlo-vić, Bata Putnik, Brana Đorđević, Maks Janković...

U kom ste se kostimu i ulozi oseća-li najudobnije?

Igrao sam Vojceka i Prospera, Sali-jerija i Mokinpota, Beketovog Vladimira i Kalimaka, Trigorina i Kafku, Jerotija, Mitku, Jovču... ali sam najviše voleo Me-lanholičnog Žaka u As you like it. Nevero-vatno, ali istinito.

Kažete da ste učili tekstove 109 pisa-ca. To je cela jedna biblioteka,bkoji vam je omiljeni pisac ubnjoj?

Pored Dostojevskog, Bihner, Čehov, Beket, Vajs, Bojić. Nušić, Aca Popović, Ljubomir Simović, Duško Kovačević...

Gotovo četvrtinu glumačke karijere proveli ste u upravničkoj stolici. Šta vam je dao, a šta oduzeo (u glumačkom poslu) ovaj angažman?

U upravničku stolicu sam seo skoro mimo svoje volje: da sprečim da u nju sed-ne pogrešan čovek. Mala pozorišta su krh-ka. Mogu da propadnu, strune se, odu be-straga za jednu sezonu. A onda im treba bar decenija da pokušaju da se vrate. Ve-liki teatri su mašinerije u kojima je mno-go lakše zameniti pojedine šrafove. U ma-lim pozorištima skoro sve zavisi od ma-lo ljudi i od vitalnog je interesa ko će da izabere i vodi taj mali tim. Mislio sam da se kratko zadržim na mestu upravnika, da budem neko prelazno rešenje. A on-da sam iz najbolje namere uleteo u re-konstrukciju... Kao glumac malo igram u svom pozorištu, retko gostujem u predsta-vama drugih pozorišta, snimam samo ako posao ne zahteva više od jednog do dva vezana dana.

Šabačkom teatru je oduzeto i vraće-no ime Ljubiše Jovanovića, barda srpske scene. Kako ste se osećali u prvom, a ka-ko u drugom slučaju?

Vratio sam Ljubišu u Šabačko pozori-šte. Velika scena nosi ime Ljubiše Jovano-vića. A gde je glumcu mesto nego na sce-ni. Centralno mesto u foajeu zauzima bi-sta velikog glumca.

U svom bogatom opusu upisali ste i nekoliko istorijskih ličnosti – Svetozar Marković, Radovan Dragović, Dimitrije Tucović. Da li je glumačka odgovornost veća kada se igraju stvarni junaci?

Igrao sam i Andrića, i Crnjanskog, i Čehova. Odgovornost je podjednaka za sve uloge. Kada su istorijske ličnosti u pitanju, uvek mi je važnija njihova misao od pu-

kog podražavanja. Najteže je igrati naci-onalne heroje, junake. Tu svako ima svo-ju sliku, koja je jedina tačna, apsolutna. Bio sam dva puta knez Lazar – jednom je to bio energična prznica, autokrata bez kompromisa i bez pardona, drugi put raz-boriti, mudri vođa, svestan okolnosti i svo-je sudbinske određenosti. Oba su podjed-nako moja.

Da ste reditelj koju biste ulogu dodeli-li Zoranu Karajiću glumcu?

S njim ne bih radio, jer mnogo voli da svodi, da pojednostavljuje. A pozorište je lepše kad šljašti, kad je đinđuvasto.

Šta za ovih pola veka smatrate svo-jim najvećim uspehom?

To što se moj cilj, moj razlog za posto-janje i opstajanje u teatru polako, ali neu-mitno ostvaruje. A to je da se i u pozorištu, kao i u književnosti, muzici, slikarstvu mo-že vrhunski stvarati i van metropola. Sa-mo to neko treba da vidi i prepozna. U Evro-pi je to normalno. Na početku je to izgleda-lo kao borba sa vetrenjačama, sve van Beo-grada je bio potpuni mrak. A danas Sombor, Subotica, Užice, Kruševac, Šabac nisu samo iskre nego luče koje taj mrak ozbiljno razbi-jaju. Ali ta prokleta sumnja, pokretač sve-ga, ipak ostaje. Jer ko pogodi cilj, promašio je sve ostalo! Gde li sam u svemu to-me ja, gde sam bio, šta sam radio...

Jovča, Šabačko pozorište

Izbiračica, Kruševačko pozorište Raskoljnikov, Narodno pozorište Užice

Čudo u Šarganu, Narodno pozorište Užice

ludus 198-199 10

OD JOAKIMA DO NAŠIH DANA

la autora Antonija Hadžića, Čestitam Koste Trifkovića, Markova sablja Jovana Đorđevi-ća. Šabačko gradsko pozorište radilo je do kra-ja 1874. Godinu dana kasnije građani su opet obnovili teatar u kojem je igrao, pored ostalih, čuveni Isaije Jokić... Ukus Šapčana postao je istančan. U sali „Evrope“, sa 558 mesta, Ko-sta Trifković i Jovan Sterija Popović gotovo pe-deset godina nisu „skinuti“ sa scene. Veoma je značajno u to vreme i gostovanje grupe reno-miranog glumca Fotija Iličića.

Šapčani su oduvek cenili dobro pozori-šte. Tako je 1889. godine grupa odabranih glumaca Kraljevskog srpskog narodnog po-zorišta iz Beograda lađom dolazila u ovaj grad i izvodila u nizu 10 do 15 predstava. Dobrica Milutinović bio je u svoje vreme sve-dok mnogih pozorišnih događa u tada boga-tom Šapcu, koji je ležao na suvoj šljivi, pšeni-ci, debelim svinjama.

U prvim godinama 20. veka u Šap-cu su gostovala brojna pozorišta iz Srbi-je. Tako je posle mnogih priprema krajem 1905, sledeće godine počelo da radi stalno pozorište „Drinosavlje“. Za nepunih šest meseci izvedeno je 90 predstava.

Šabačko diletantsko pozorište „Janko Veselinović“ osnovano je 1932. godine. Za-hvaljujući velikom prijateljstvu Žike Popovi-ća i Ljubiše Jovanovića mnoge šabačke po-zorišne predstave bile su značajna teatarska dela. U Zanatskom domu u to vreme priređi-vani su zanimljivi programi, tako je upam-

ćeno i Humorističko veče uz učešće prva-ka Narodnog pozorišta iz Beograda: Žanke Stokić, Milice Bošnjaković, Mila Milutinovi-ća... Pristizao je Radomir Raša Plaović, Mi-lan Đoković...

Dominantna ličnost u pozorišnom ži-votu Šapca neposredno posle Drugog svet-skog rata bio je Teja Tadić, glumac i reditelj. Iskoristio je entuzijazam mladih amatera i nekadašnjih članova diletantskog pozori-šta „Janko Veselinović“ i s njima pripremao prve priredbe. Među odlukama Narodnoo-slobodilačkog odbora bila je i ta da se, 1. no-vembra 1944. godine, osnuje Narodno po-zorište u Šapcu. U prvi mah bilo je zami-šljeno da se ono zove Podrinjsko narodno pozorište „Janko Veselinović“. Pored Teja

Tadića za ostvarivanje tih ideja u tek for-miranoj trupi našli su se i Branko Đorđe-vić, Milivoje Popović Mavid, Mira Todoro-vić, Ivo Erdman i drugi. Odabran je komad Noćna smotra Vasilija Vasiljeviča Škvar-

kina čija premijera je izvedena 14. decem-bra 1944. godine i od toga dana se vodi ro-doslov Narodnog pozorišta u Šapcu. Afir-maciji ansambla pružili su u prvoj sezoni podršku svojim gostovanjima Ljubiša Jo-vanović i Dobrica Milutinović, a nastupali su u to vreme i Milivoje Živanović i Blažen-ka Katalinić, dok je režirao cenjeni Juri Ra-kitin. Glumac Cane Firaunović ostvario je svojevrsni rekord: ravno 243 lika na matič-noj sceni. U stvaralaštvu na sceni u Šapcu godina 1948. označena je kao „prelomna“.

Jubilej – Šabačko pozorište

Svojevremeno je Šabačko pozorište bilo jedino u Srbiji

Milica Kosović

Šabačko pozorište (foto: Nemanja Manjenčić, Ivan Stefanović)

Pozorište u Šapcu stvorilo je svoju istoriju i ono ga obavezuje na bu-dućnost. U ovom gradu u srcu Po-

drinja kojim je svojevremeno upravljao Je-vrem, „jedini pismen od braće Obrenovića i od prirode sklon ka novačenju i napret-ku“, živi pozorišna umetnost već 175 godi-na. Zanimljivo je da je i boem Joakim Vu-jić još davne 1826. godine dolazio u Šabac, u svojstvu putopisca.

Početkom avgusta 1840. godine za uči-telja „mlađe gimnazijalne klase“ u Šapcu postavljen je Zemunac Damjan Marinković. Novi profesor je preko Okružnog načelstva tražio odobrenje od Popečiteljstva prosve-štenija da se u Šapcu osnuje teatar. U vreme priprema Marinković je obavestio Okružno

načelstvo da će on u tri dana izvesti tri razli-čita dela – Svetislava i Milevu, drugi put Zlu ženu i treći put Tvrdicu. Tako je sve počelo.

Šabačko pozorište u to vreme bilo je i jedi-no u Srbiji. Prve pozorišne predstave u Šapcu vezane su za družinu glumca Stevana Čekića. To je i zagrejalo meštane da u toku zime 1863. godine proradi Dobrovoljačko teatralno druš-tvo... Početkom juna 1873. Narodno pozorište u Beogradu je zatvoreno usled finansijske kri-ze. Posle oproštajne predstave ansambl se po-delio: deo pod vođstvom Đorđa Peleša ostao je u Beogradu, a ostali glumci sa Milošem Cveti-ćem i Đurom Rajkovićem došli su u Šabac... Pristigli glumci su ustanovili Gradsko šabačko pozorište. Zanimljiv je i repertoar koji su ne-govali: Janičar Filipa Glogića, Ljubav nije ša-

Rable, vrlina, greh, M. Mlađenovića, režija: Vladimir Lazić

Bubnjevi u noći, režija: Aleksandar Lukač

ŠABAčKI POZORIŠNI ŽIVOT KROZ VEKOVE

Prvo teatralno predstavlenije Šabac je imao 1840. godine. Te godine, pred Bo-žić, profesor Šabačke gimnazije Damjan Marinković pripremio je “Svetislava i Mi-levu”, Jovana Sterije Popovića. Predstava je u zgradi mlađe Šabačke gimnazije izvedena dva puta, prvog i drugog dana Božića.

Godine 1906. osnovano je profesionalno Šabačko pozorište.Neposredno posle oslobođenja u Šapcu je formirano Narodno pozorište, koje je

prvu predstavu dalo 14. decembra 1944. godine i sve do danas nastavlja tradiciju pozorišne umetnosti u ovom gradu.

Udruženje dramskih umetnika Srbije posebno zahvaljuje Gradu Šapcu uz čiju podršku je Ludus realizovan.

ludus 198-19911

Jubilej Šabačko pozorište

Perikle u režiji Nikite Milivojevića

Jovča B. Stankovića, režija: Jug Radivojević

Đavolijada, Bulgakov, režija: Nikita Milivojević

Kainov ožiljak V. Kecmanovića, režija: Jug Radivojević

MIRA BANJACPriredio Zoran Maksimović

VLASTIMIR ĐUZA STOJILJKOVIĆPriredio Zoran T. Jovanović

STEVO ŽIGONPriredio Zoran T. Jovanović

MARIJA CRNOBORIPriredio Aleksandar Milosavljević

MATA MILOŠEVIĆPriredile Ksenija

Šukuljević-Marković i Olga Savić

LJILJANA KRSTIĆPriredila Ognjenka Milićević

PETAR KRALJPriredila Ognjenka Milićević

OLIVERA MARKOVIĆPriredio Feliks Pašić

PREDRAG EJDUSPriredio Zoran T. Jovanović

DIJALOZI VOJI BRAJOVIĆUAutor: Dragan S. V. Babić

JELISAVETA SABLIĆPriredili: Zoran T. Jovanović i

Tamara Bijelić

RUŽICA SOKIĆPriredio Zoran T. Jovanović

A KO SI TI?Automonografija Predraga

ManojlovićaSaradnik na rukopisu:

Jelena Kovačević

MIHAILO JANKETIĆPriredio Veljko Radović

PETAR BANIĆEVIĆPriredio Raško V. Jovanović

SVETLANA BOJKOVIĆAutor: Ksenija Šukuljević-Marković

BORA TODOROVIĆAutor: Dragana Bošković

KSENIJA JOVANOVIĆPriredio Zoran T. Jovanović

STEVAN ŠALAJIĆPriredio Petar Marjanović

RADE MARKOVIĆPriredio Zoran T. Jovanović

IZDANJA UDRUŽENJA DRAMSKIH UMETNIKA SRBIJE – Edicija posvećena dobitnicima Nagrade „Dobričin prsten“

Na repertoaru su se nalazili i Sumnjivo li-ce, Koštana, Učene žene, Večiti mladoženja, Izbiračica... Svoje scenske iskorake potpisi-vali su u Šapcu Nadežda Zamfirović, Alek-sandar Ognjanović, ali i Marko Fotez, Bo-ris Kovač i drugi. U jubilarnoj 1981. godini, kada je Šabac obeležavao 140 leta svoje bo-

gate pozorišne tradicije, javnosti je saopšte-na odluka da Podrinjsko narodno pozorište namerava da ponese ime dramskog umet-nika Ljubiše Jovanovića, rođenog Šapčani-na koji je studirao glumu u Pragu i Beogra-du. Publici su predstavljeni i novi naslovi, kao Džandrljivi muž, Seljanka, Dva muš-

karca pod krevetom, Vatra i pepeo, Probudi se, Kato, Putujuće pozorište Šopalović.

Šabačko pozorište se danas ubraja u red najbolje organizovanih i po ugledu i repertoaru najkvalitetnijih teatara u Srbi-ji. Reditelji koji su ostavili traga u posled-njih dvadesetak godina su Kokan Mlade-

nović, Aleksandar Lukač, Nebojša Bra-dić, Jug Radivojević, ali najveće zasluge za uzlet glumačkog ansambla ove kuće, an-sambla koji smatraju jednim od najboljih u unutrašnjosti, svakako ima Nikita Mi-livojević. Njegova Ćelava pevačica više od dvadeset godina je na repertoaru i zaštit-

ni je znak Šabačkog pozorišta, dok je Pe-rikle za samo godinu dana osvojio 15 na-grada u zemlji i inostranstvu. Periklu se smeše novi evropski festivali, a Šabačkom pozorištu predstoji ozbiljna bor-ba za očuvanje teško stečenog renomea.

ludus 198-199 12

HAMLET, I DALJE NAŠ SAVREMENIK?

NEPRAVDA SE UgRADILA U SVAKU PORU

Biti il’ ne biti – jedna je od najpozna-tijih sentenci u Šekspirovom celo-kupnom dramskom opusu. Reflek-

sije danskog princa o miru i osveti, životu i smrti bude snažanu predstavu o moder-nom, samosvesnom dramskom protagoni-sti, što drži lobanju u rukama, i igra ludi-lo kako bi osvetio očevu neprirodnu smrt. Ali šta se zbiva kad otac umire prirodnom smrću, bez potrebe da se duh javi, i bez razgovora s Jorikovom lobanjom? Reditelj Boris Nikitin iz Bazela pokušava da odgo-vori i dovodi Hamleta na granicu između stvarnosti i mašte, otvarajući mogućnosti za nove identitete.

Čovek s maskom vuka ulazi na go-tovo praznu scenu, osvetljenu reflekto-rima koji vise s tavanice i okolo pozor-nice. Predstavlja se kao izvođač Džuli-jan Meding i pozdravlja publiku u dvora-ni, objašnjavajući da je pozorište veštač-ko a sigurno mesto izvan realnosti. Kad Meding skine masku, otkriva svoju ćela-vu glavu, i gotovo androgino lice bez obr-va; gleda po publici, zastane i kaže ravno-dušno i gotovo dosadno da je on i muzičar. Onda zasvira na gitari.

Ova uvodna scena pokazuje struktu-ru predstave, u kojoj Medingov monolog o sećanjima na detinjstvo u malom selu usred ničega, te na smrt oca i potom bora-vak na psihijatriji, uokviruju live-strea-mings, video-projekcije i muzički elemen-ti. Ne samo da Meding izvodi svoje pesme (pod umetničkim imenom Uzruki Šmit) nego ga celo veče prati barokni ansambl na sceni. Premda je svega nekoliko ver-balnih referenci na Hamleta, Šekspirova drama još uvek pruža ključne slike.

Još uvek Hamletovo igrano ludi-lo određuje Šekspirovu metateatralnu dramsku strukturu kao lajtmotiv Nikiti-nove predstave. Pozorište se otkriva kao ispupčenje, kao mesto na kom Hamlet/Meding ne mora da se sučeljava s očeki-vanjima društva. U pozorištu, u kom „sve postaje građa za obradu“, on se oseća si-gurno. Dok je u Šekspirovoj drami „bi-ti il’ ne biti“ radikalno egzistencijalno pi-tanje, ovde solilokvij glavnog junaka da-je mogućnost za alternativne lične iden-titete, scenu za željenu realnost, što vodi do devalvacije Medingovog stvarnog seća-nja na detinjstvo, a depresiju svodi na loše

Nešto je trulo u državi Danskoj. Tako počinje Šekspirov Hamlet, je-dan od najuzbudljivijih dramskih

komada ikada napisanih. O čoveku koji bi da popravlja svet što konstantno „iskače iz zgloba“. U godini u kojoj planeta slavi Šekspira obeležavajući 400 godina od nje-gove smrti u Jugoslovenskom dramskom pozorištu na repertoar stiže danski kra-ljević. Brani ga i zastupa Nebojša Glogo-vac, među najznačajnijim glumcima svo-je generacije.

Reditelj Aleksandar Popovski kaže da je za Hamleta vezan već duže vreme i da ima iste dileme kao Hamlet. „Osećam i znam da je mojoj generaciji učinjena ne-pravda, zato verujem da je umetnost su-bjektivna stvar i tako se odnosim prema to-me. Teško je raditi Hamleta ako nemaš tu potrebu, a ja sam je imao. Krenuo sam od rečenice koja mi mnogo znači: ’Ja moram biti surov, da bih dobar bio.’ Ona mi odzva-nja u glavi godinama i vezuje me za poja-vu koju srećem svuda gde radim, a to je ne-pravda, nešto što se ugradilo u sve sisteme i pore svakog društva. Nama su devedese-te donele oslobođenje od velikih sistema, ali i mogućnost da sami odlučujemo. Donele su

Predstava Hamlet Borisa Nikitina između stvarnosti i mašte izvedena je u kući Frankfurt LAB 3. novembra 2016

Dr Aleksandra Portman, Univerzitet u Kelnu

Hamlet Jugoslovenskog dramskog pozorišta snažno je obeležio početak sezone

Olivera Miloševićnam demokratiju, liberalizaciju ekonomi-je, ali i pravo čoveka da bude kakav jeste po svojoj prirodi – pohlepan! U tu pohlepu upisana je i nepravda. Nju danas osećamo svuda. Komad Hamlet i Hamlet kao lik gla-sno se bore protiv te nepravde“, objašnja-va Popovski.

Šta se događa kada Hamleta, umesto kao naivnog mladića koji se prvi put suoča-va s licemerjem, pohlepom, prevarom i iz-dajom, posmatramo kao zrelog čoveka koji je sve to odavno iskusio? Kuda ga vodi dra-ma zasnovana na borbi sa savešću, ima li njegova pobuna smisla? Može li čuveni Šekspirov junak da pobedi zlo, a da i sam ne bude zao? To su neka pitanja sa kojima nas suočava ovo tumačenje.

„Tragali smo za tim nečim. Nečim što je neizrecivo, za tom čistotom, za ljubavlju i za mirom kojeg u stvari nema. Taj mir je ideal za kojim žudimo,a ne uspevamo da ga dosegnemo. Razgovarali smo o tome kako bi ovo naše izvođenje moglo da bude nešto kao Hamletov san. I on to zaista je-ste, svojevrsno kopanje po podsvesti i proš-losti, po svim arhetipovima koji su u sva-kom od nas“, razmišlja Glogovac.

Hamlet, između ostalog, govori i to-me kako se opake stvari dešavaju ka-da jedno vreme izgubi svoj puls i ostane bez ideala, o pobuni protiv takvog sveta i poretka.

Hamlet je večna tema, ogledalo datog vremena i sredine. On otvara najintimni-je probleme čoveka, ali i društva. Hamlet predstavlja svest i savest, iskrenu pobunu odgovornog i osećajnog čoveka.

„Hamlet je u potrazi za istinom i prav-dom. Njegovo ponašanje proglašavaju ludi-lom oni na dvoru koji su u opasnosti od nje-govog traganja za istinom i ubicom njego-vog oca. To je čest slučaj u istoriji. Pada mi na pamet Bernard Šo kojem su pripisivali paranoju kada je rekao da ga prate agenti MI6. Proglasili su ga ludim. On je rekao: ’To što imam paranoju ne znači da me ne pra-te.’ Po mojoj analizi dela Hamlet je izuzetno inteligentan“, kaže Nebojša Glogovac.

I pored toga što je tumačenje tragedije Hamlet u osnovi političko, ono razmatra i mnoge druge teme, čitav niz važnih ljud-skih pitanja.

Dileme Hamleta su toliko prostrane i utemeljene na suštini ljudske prirode da uvek nude mogućnost za nova tumače-nja. Šekspirov Hamlet je uvek dobrodošao. Da upozori, ukaže na suštinu, da opome-ne i oplemeni. Nebojša Glogovac je naš no-vi Hamlet, iskreni borac za pravdu i isti-nu. Njegovo „Biti il’ ne biti“ danas znači ne samo poetsku i filozofsku misao već i zapitanost nad suštinom sveta i postojanja zrelog čoveka koji se bori sa si-stemom u kom vlada laž.

snove. Hamlet je ovde dobrodošla metafora za pozorište, koje funkcioniše kao pandan društvu i njegovoj surovosti, kao mesto iz-među stvarnosti i mašte. Medingova lična identitetska kriza odražava veće društve-ne poremećaje i zato je Hamlet i dalje naš savremenik (kako je Jan Kot uočio šezde-setih godina).

Nikitinova nedavna predstava Ha-mleta, u koprodukciji nekoliko kuća – „Kaserne Basel“, „Gessnerallee“ iz Ciri-ha, „Théatre Vidy“ iz Lozane i „Ringlock-schuppen“ iz Milhajma – otvorila je pozo-rišnu sezonu u Bazelu. Nikitinov rad ka-rakteriše promišljanje odnosa između do-kumentarnog materijala (stvarnih bio-grafija izvođača) i fikcije. Ovaj švajcarski reditelj, školovan u Gisenu, reflektuje šire političke i kulturološke teme na osnovu la-bavog sistema referenci. Zato ova nejasna pozicija koju je zauzeo u inscenaciji Ha-mleta predstavlja Nikitinov odnos prema pozorištu, i uspostavlja specifičan i prepo-znatljiv umetnički jezik.

Ali zašto Hamlet? U godini u kojoj se obeležava Šekspirova smrt mnoga po-zorišta postavljaju upravo ovaj komad. Dva značajna teatra u Srbiji, među ostali-ma, postavila su Hamleta – Jugoslovensko dramsko pozorište i Srpsko narodno pozo-rište. S obzirom na to da Hamlet simboli-zuje sposobnost za samopromišljanje, što se u slučaju Nikitinove adaptacije pretvara u mogućnost za alternativni identitet, u vre-me ozbiljne evropske krize identiteta i na-dolazećeg nacionalizma neophodno je da je naš savremenik.

Džulijan Meding: Hamlet u režiji Borisa Nikitina (foto: Donata Ettlin)

Nebojša Glogovac: Hamlet u režiji Aleksandra Popovskog

ludus 198-19913

ŽIVOT JE čESTO VODVILJ

Divno, biće to pravi užitak, trljam ru-ke otkako smo se dogovorili da raz-govaramo za „Ludus“. Ali kako da

strukturiram ovaj intervju, o tome još poj-ma nemam, i samoj sebi sam čudna jer se ne brinem... Nikola Đuričko je pre neko-liko meseci izneo glavni lik u najpozna-tijem političkom kalamburu Darija Foa, Slučajna smrt jednog anarhiste u režiji Maje Maletković, a sad s rediteljem Bori-som Liješevićem proba novog Fejdoa. Igra Pingla, junaka koji je okosnica vodvilj-skog zapleta u komadu Hotel „Slobodan promet“. Našli smo se odmah posle probe.

Znaš li da mi je unapred drago što će-mo se dalje družiti? Pitala sam se zašto, pa sam smislila da je to zato što si glumac par excellance – s tobom će uvek biti za-bavno. Hoće li?

Hvala ti. Radio sam na tome. To je vrlo važan segment moje igre. Ne volim kad vi-dim da se glumci mnogo „znoje“, da se vi-di njihov napor, čak ni u teškim dramskim stvarima. Ne da ne volim nego mislim da nije dobro. Kao kad gledaš šustera pa ti se čini da to može svako. Puna su im usta ek-sera, onda uzmu čekić s magnetom i sa-mo paf-paf-paf. A kad to sam pokušaš, pr-vo progutaš šaku eksera, drugo, opališ se po prstu – to uopšte nije lako. On je majstor svog zanata, i zato to deluje lako. Trudim da budem majstor svog zanata. Lakoća je u ponavljanju, vežbanju... tu se stiče lakoća.

A ja sam stekla utisak da zbog te la-koće, ili zbog svesti o njoj, donosiš nešto novo u način glume. Ili, da ne preteram, igraš na savremen način, trezveno i sa-mosvesno. Možeš li se složiti?

Da, čovek treba vremenom da razvije svoj stil. A ja se bojim da ne bude manir. Lepo je kad čovek može i sebe da iznenadi. U stva-ri, što manje razmišljam, sve bolje igram. Či-ni mi se da je najvažniji moj osećaj. Treba da razumeš, da sve pročitaš, sve otpratiš – o ko-madu, o vremenu, ali to ti zapravo neće ništa pomoći kad izađeš na scenu.

Nas su učili po Stanislavskom. Mislim da on nije, u punom obimu, primenjiv na

neke pisce. Recimo, na Šekspira. Da li je za Jaga bitno ko su mu roditelji i poreklo? Je-ste, ali ti ništa ne znače. Drugo, njegova li-nija: zadatak je obavljen, a on nastavlja da-lje još dva čina. I šta se tu desilo, on ne mo-že da zaustavi zamajac koji je pokrenuo. Ima nečeg artificijalnog u tome. Zatim, vre-me ne može da bude tačno – on kaže: sad je pola pet, a dvadest minuta kasnije kaže: evo, izbija ponoć! Sve se desi u dvadeset mi-nuta! Po Stanislavskom i u naturalističkoj glumi ne može tako. A desi se, mi to igra-mo, mi razumemo i znamo da igramo. Sta-nislavski se teško primenjuje na Fejdoa.

Koliko ti ta znanja pomažu, a koliko odmažu u radu na Fejdoovom komadu?

Gluma istine, trenutka, poluprivat-nog načina vrlo je primenljiva na određe-ne stvari. Ali ona prosto nekim žanrovi-ma ne pomaže.

Pariz je „zezanje na trojku“. Radost pozorišta je što si stalno u novom žanru. Sad važe nova pravila, potpuno novi svet i novi stil. Koliko god znali da se Fejdo igra brzo i iskreno – to su sve lepe reči. Ti to mo-raš da postigneš: to treba zaista sažvakati i izvesti. Pa ipak, kad čučne, kad se smestiš, i kad se nasloniš na genija, on te odveze ku-da je on hteo. To je Unko (Slobodan Unkov-ski) uvek govorio. Najbolje je da se nakačiš na piščev voz i onda stigneš tamo kuda je on pošao. Ako kreneš – sad ćemo mi Fejdoa da igramo kao dramu – namučićemo se. I na kraju će nas Fejdo odvesti u vodvilj uz svu našu želju da to pretvorimo u dramu, ili ne znam u šta. Ili, da hoćemo da Šekspir bude laki mjuzikl – on će neminovno da te odvede u tragediju ako je on rešio da to bude tragedija. Kad god smo pokušavali da vrši-mo tu vrstu nasilja, uvek smo se loše prove-li, uvek smo se slupali, i nikako nismo us-peli da se iskobeljamo. Najbolje je uvek bi-lo da se naslonimo na pisca ako je dobar, jer on će nas odvesti tamo gde hoćemo, i samo nemojmo da mu mnogo smetamo.

I ovaj jeste dobar dramatičar. Ovaj jeste odličan, matematičar, neve-

rovatan dasa. Sve replike za koje odmah

Sve te naše velike izjave, ozbiljnost, pozitura, želja da se prikažemo većim i pametnijim, zapravo su, kad gledaš sa strane – težak vodvilj. Teška smejurija – kaže Nikola Đuričko koji svom bogatom glumačkom opusu dodaje novu ulogu, u Fejdoovom vodvilju Hotel „Slobodan promet“

Jelena Kovačević

kažem: ja ću ovo da štrihujem, ovo mi je bez veze, ovo mi ne treba – desi se, posle slede-će probe – e, ovo moramo da vratimo. Za-što? Hiljadu i jednu liniju je imao u glavi taj dasa. To uopšte nije šala. Tako da treba bi-ti pažljiv.

Kako onda radite Fejdoa? Sve je manje-više napisano i vrlo je

striktno, nema viška koraka. Mi pokušava-mo da „uštinemo“, da bismo mogli da bude-mo u lepom vremenu, a da ne moramo drža-ti ljuti tempo koji ne može da se prati. Ali je teško išta izbaciti jer, šta god izbaciš, poru-ši ti se kućica. Fejdo je pisao skoro arhitek-tnoski. Svi su šrafovi tu, svi su stubovi tu, a kad pomisliš: pa čemu ovaj stub služi, višak je, makneš ga i sruši ti se cela kuća. Sve ima neki (unutrašnji) razlog zašto se dešava.

Pretpostavka je da je Fejdo u svojoj glavi prošao sve moguće verzije i da je imao razlog zašto se odlučio za baš ovu verziju, koju je napisao.

Na prvoj probi mi je delovalo da si uhvatio vetar: ovaj lik sam ja.

Dobro, mnogo mi je lakše da sebe do-živim kao neuspelog švalera, nego kao za-stavnika koji hoće da otruje svog gospoda-ra. Mislim da je vodvilj žanr za koji imam lepe pripreme, a to je ta lakoća i brzina. To jesu moje i mane i vrline.

Dakle, to što sam videla na prvoj pro-bi traje nadalje?

Nije, mi probamo. Boris je istraživač, on nema kalup u koji pokušava da ugu-ra Fejdoa, nego pokušavamo da ga radi-mo, da nam se on javi iz sveg znanja koje sad imamo. Bilo je faza kada smo probali ovo i ono, ali znaš kako je to super u pozo-rištu kad svi vide da ne ide. Sufler, deko-rateri provaljuju da nije dobro. Ne moraš ni da ih pitaš. Nekako, svi u sobi znamo – ne valja. Isto kao što, drugi put, svi znamo evo, sad su uboli – tačno se vidi da smo na dobrom tragu. Za mene je najstrašnije u pozorištu kad uvežbavamo grešku, vidi-mo da ne valja, a vežbamo tu stvar. E, to je već nasilje nad mojim organizmom.

Dobra ste ekipa?Dobri smo. Dosta je lagano i veselo. I

Gagi (Dragan Jovanović) je tu, on igra mu-cavca Matjea. Tek to će da bude sumanuto. Drago mi je da nas dvojica ponovo igramo zajedno. Igrali smo poslednji put zajedno Kandida (premijera 2008).

Nameće se poređenje dva Fejdoa u JDP-u (iako ih je bilo još), Buba u uhu i Hotel „Slobodan promet“. Kako gledaš na činjenicu da si u ulozi sličnoj onoj koju je igrao Nikola Simić?

Nikola Simić je vrlo specifičan glu-mac (jako mi je teško da kažem bio. Još uvek možemo da ga vidimo, kao da je još uvek sa nama). On je igrač poznat po br-zini, što je odlično za vodvilj. Buba u uhu je doživela i svoju renesansu, pa je posta-la uvežbani kalambur, pa se vraćala, do-življavala ovo i ono. Ali mislim da je vrlo teško da se sad poredimo s njom. To je bi-lo drugo vreme i oni su to igrali rekordno, koliko beše, petsto godina.

Četrdeset tri...To je izašlo pre nego što sam se rodio.

Mi ne možemo da se poredimo i ne bih vo-leo da se poredimo. Ne bi bilo pošteno i mi-slim da su nam nulte šanse da mi „nadgor-njavamo“ Bubu u uhu. Ovo će da bude dru-ga generacija i odlično je da taj Fejdo „izbi-ja“. I kad se pitamo: zašto vodvilj danas, da li nam to treba, kakve to veze ima s nama, neverovatno je koliko ima veze. Ima nekog moraliteta u celom komadu, nečeg smeš-nog, a opet tragičnog – u želji likova da se maknu iz svojih malih života. Ima nečeg egzistencijalističkog, a ima i samo zabav-nog, pozorišnog. U toj brzini – ima mno-go stvari koje Fejdoa čine vrlo zanimljivim. Ne možeš da kažeš: ovo neće niko da gleda, ni mi ne vidimo ništa u tome, nego baš obr-nuto – što više kopamo, sve nam se više či-ni da je prava ideja raditi Fejdoa.

Zar nije Fejdo jedan poziv hajde da se igramo?

To svakako stoji, i što se mene tiče, me-ni je to dovoljno, hajde da se igramo. To je odličan početak svakog pozorišta. Pa će iz toga da ispadne neminovno neko ogledalo čoveka i ispašće katarza. Daće bog, pa ćemo

tu i tamo da uhvatimo nešto. Mislim da čo-vek, šta god da gleda, neminovno vuče pa-ralelu s današnjim vremenom. Neminovno gledaš iz svoje vremenske kapsule.

Pomenuo si moralitet koji postoji u samom komadu. Kakav je tvoj odnos pre-ma njemu? Da li je to konzervativizam sa scene?

Nije. Ima nečeg neosuđujućeg u tome. Imam utisak da se Fejdo malo smeje tim

likovima, ali i on je takav lik, nije odvojen. To su naše komšije, obični ljudi, nisu zli-kovci. Oni žele da se izvuku iz kolotečine svojih života, da dožive romansu ili švale-raciju. E, tu počinje zaplet, pošto oni nisu ti romantični švaleri i tu nastaju razne pe-ripetije. Baš zato što su dragi i dobri, što su nevešti, zato su i smešni.

Već mi je smešno...Da su zli ljudi koji rade nešto zlo, a

život ih kažnjava, mi se ne bismo smeja-li. Mi bismo osećali zadovoljstvo i pravdu da se njima desi tako nešto, a mi se sme-jemo zato što znamo da je to život. Kako sam danas užasno zgodan, vidi kako lepo hodam, i onda se oklizneš. Eto, to je Fej-do. Vidi kako mi se dopada ova devojka, ona se okrene – ono neki čovek. Nikako im se ne da prilika da nešto izvedu. I još nešto smo primetili u komadu: nikad ne-ću poverovati u duhove, a dva čina kasni-je – ljudi, video sam duhove. Sve te naše velike izjave, ozbiljnost, pozitura, želja da se prikažemo većim i pametnijim, zapra-vo su, kad gledaš sa strane – težak vod-vilj. Teška smejurija. Život je če-sto vodvilj.

Intervju: Nikola Ðuričko

Nikola Đuričko

TEŠKO JE RAZDVOJITI gLUMCA OD čOVEKA

Čini mi se da je teško razdvojiti glumca od čoveka. Ne verujem u tezu da neko može biti dobar glumac, a loš čovek. Jer ako si loš čovek, onda ne uživaš sve kapacitete glume. Recimo, ako neko ne oseća empatiju prema drugima, kako će je osećati prema nekom li-ku? Kako ćeš da igraš nekog ko je slab? Primećujem ponekad bolest kod nekih kolega – njima su uloge produžetak njihovog ega i oni jako lepo i s radošću igraju kraljeve i prič-neve, ali prosjake, kukavice i slabe ljude ne mogu da savladaju, jer, tobože, to nemaju u sebi. Mislim da tako propuštaš čitavu lepezu koju čovek nosi, a čovek ima i hrabrosti i kukavičluka, to je jedna ista stvar. Ima ljubavi, ima mržnje, ima nerazumevanja dru-gih, ima nerazumevanja sebe, ima čista glupost, esencijalna... Kad čovek razume sve, i razume sebe (kad je sa sobom koliko-toliko dogovorio neke stvari), može u punom kapa-citetu da se bavi glumom, razume likove i njihove nijanse i onda da razume partnera s kojim igra, zna šta bi njemu prijalo, i kako njemu da podigne loptu da on smečuje, kako da ga nagovoriš da budete prijatelji. Ako nisi spreman da čuješ druge, budeš s njima, u njima tražiš inspiraciju i radost, onda pozorište nije mesto za tebe.

Slučajna smrt jednog anarhiste, JDP Proba predstave Hotel ‘Slobodan promet’, Jugoslovensko dramsko pozorište (foto: J. Kovačević)

foto:

A. A

ngelo

vski

ludus 198-199 14

Toliko sam se generacijski prepoznavala u nekim rečenicama Ivanova da me je to čak uplašilo – kaže Nada Šargin, laureat nekoliko priznanja od početka sezone

Milica Kosović

NADAM SE DA MI NAgRADE NEĆE KORISTITI DA NJIMA KRCKAM ORAHE

Posle Gorkog, Brehta, Ace Popovića, Šilera... Nadu Šargin, prvakinju an-sambla Drame Narodnog pozorišta u

Beogradu, premijerno smo gledali u novom kompleksnom čitanju Čehovljevog Ivanova na matičnoj sceni njenog teatra. U među-vremenu u svojoj biografiji upisala je na-gradu za najbolju glumicu za lik Elizabete u predstavi Marija Stjuart na 24. festivalu „Vršačka pozorišna jesen“, zatim Ardaliona za najbolju žensku ulogu za tumačenje, ta-kođe, Elizabete, kao i Zore Šišarke u koma-du Bela kafa na 21. Jugoslovenskom pozo-rišnom festivalu u Užicu, a ovenčana je i Nagradom „Raša Plaović“.

Nagrade vas sustižu u nizu. Od kada sam zagazila u glumačke vo-

de imala sam sreću sa nagradama. Više pu-ta do sad mi se dešavalo da dobijam nagra-de u nizu. Sada se već i kolege šale na moj račun u smislu: baš te hoće nagrade. Zna-če mi, naravno, jer su one potvrda truda i vrednog rada. Startovala sam kao i mnogi glumci sa mnogo problema u glumačkom izrazu, neznanja, strahova... Još kada sam upisala Akademiju umetnosti u Novom Sa-du bilo mi je jasno da to nije ni početak ni kraj rada nego da ću uvek morati da radim na sebi. Bila sam svesna svih svojih nedo-stataka i mana na kojima može i treba da se radi i ja to volim da činim. Mislim da su

moje nagrade potvrda da nisam ostala na jednom nivou nego da hoću da rastem i do-datno istražujem i svoje i tuđe. Jednostav-no, da preispitujem sebe. Međutim, nadam se da mi nagrade neće u budućnosti kori-stiti samo da njima krckam orahe nego da će se važiti i za neku bolju penziju, ako ne zvučim sad već presmešno...

Šta nas u Čehovljevom dijalogu, re-plici podseća na stvarnost? Zašto mu se uvek vraćamo kao nasušnoj potrebi, bu-dući da rediteljka Tanja Mandić Rigonat tvrdi da je on pisac egzistencijalnog oča-ja, odnosno pesnik beznađa?

Ivanov je danas vrlo aktuelan. Toli-ko ljudi i iz predstave i sa strane je reklo da se baš našlo u liku Nikolaja Aleksejevi-ča Ivanova. Čitala sam, naravno, Ivanova pre mnogo godina, ipak sada mi je privat-no došao u pravom trenutku i spasao me. Kako kaže Milena Marković: „Književ-nost može da spasi život.“ Da vidimo da je nekome gore ili isto kao tebi. Ne kažem da imam privatnih problema kao Ivanov, ali sam ga veoma dobro razumela. Njego-vu muku, pogubljenost... Ivanov se i na-smeje kada mu kažu da ga je upropasti-la sredina. Nije zapravo samo sredina ne-go si se i ti prepustio beznađima u sebi, mada okruženje može da uguši pojedinca. Radila sam lik Ane Petrovne, ali sam sve

vreme razmišljala o Ivanovu. Ivanov me je inspirisao za rad na mom liku – oboje je ubilo osećanje krivice a da ne znaju ni sa-mi zašto. Toliko sam se generacijski pre-poznavala u nekim njegovim rečenicama da me je to čak uplašilo. Zato mi je Ivanov došao u pravo vreme. Nikolaj Aleksejevič nije uspeo da se izvuče iz osećaja krivice zbog nekih svojih propalih ambicija, že-lja i obećanja. Mnogo je osećao, želeo, sa-njao, hteo, radio, obećavao, a onda se stru-nio jer nije sve bilo kako je zamislio. Onda

je počeo da prezire sebe, i što se više pitao šta mu je, a pitao je i sebe i druge, sve više je tonuo u samomržnju i besmisao. Sve to ničemu nije poslužilo sem njegovoj smrti, a nama služi da se zapitamo.

U protekle dve godine u mnogim ino-stranim pozorištima postavljan je upra-vo Ivanov: Pariz, London, Njujork, iako je ovaj ruski klasik napisan davne 1887. godine. Koje osećanje je ponovo izbacilo Ivanova na svetske scene?

Osećanje da se nalazimo na nekakvoj prekretnici, da će se nešto desiti... ne znam šta... možda osećaj da će umreti umetnost i svetli pojedinci pod pritiskom novca ili će se desiti još jedna socijalna revolucija. Umetnici Ivanova rade zbog umetnosti. Imaš velike ideale, snove, mnogo radiš, mnogo hoćeš, toliko toga natovariš na se-be... Na kraju mnogi ljudi kada uđu u tri-desete-četrdesete godine, kako je i zapisa-no u Ivanovu, strune se i počinju da odu-staju od svega u šta su verovali. Odusta-

Nada Šargin, foto: Željko Jovanović

Intervju: Nada Šargin

NADA ŠARgIN

Jednoglasnom odlukom žirija Nada Šargin je ovogodišnja dobitnica Na-grade „Raša Plaović“, priznanja koje Narodno pozorište u Beogradu dodelju-je za najbolje glumačko ostvarenje na svim beogradskim pozorišnim scena-ma, u sezoni 2015/2016. Nagrada joj je pripala za ulogu Kraljice Elizabete u predstavi Marija Stjuart, po tekstu Fridriha Šilera, u režiji Miloša Lolića.

„Već prvom ulogom u matičnoj kući, a to je bila Zorka u predstavi Mile-va Ajnštajn, Nada Šargin je pokazala čudesan dar i istinsku predanost glu-mi. Svi naredni umetnički izazovi vodili su je dalje i više. Izdvojićemo: Uršu-lu u Ribarskim svađama, Ninu u Galebu, Agafju u Ženidbi, Natašu u Na dnu, Šarlotu u Višnjiku, Rosauru u Život je san, Ivetu u predstavi Majka Hrabrost i njena deca, Zoru Šišarku u Beloj kafi i svakako kraljicu svih dosadašnjih uloga – Elizabetu Tjudor. Očit je nesvakidašnji stvaralački napor Nade Šar-gin u ovoj ulozi jer se bez njega ovako zahtevan i kompleksan lik ne bi ni mo-gao ostvariti…“, piše u obrazloženju žirija.

Pošto je zahvalila na ukazanoj počasti, Nada Šargin je naglasila: „Raša Plaović je bio glumac koji je bio obrazovan, razuman i vaspitan. Plaović je bio veoma strog čovek prema sebi i drugima. Vodila ga je umetnička savest. Bio je dostojanstven glumac, koji je voleo i gajio srpski jezik i negovao uzvišeni govor ne samo na sceni nego i van nje. Bio je istraživač i uneo je u svoje vre-me mnogo novina za glumački izraz. Svoje iskustvo i zanat delio je sa Lju-bom Tadićem, Petrom Banićevićem, a za sebe je uvek govorio da će do kraja života ostati učenik pozorišta.“

Marija Stjuart u Narodnom pozorištu (foto dokumentacija Narodnog pozorišta)

ludus 198-19915

nu! Krenu linijom manjeg otpora da rade projekte koji nisu umetnički. Zašto? Zbog novca jer kao umetnici nisu dovoljno pla-ćeni. Mnoge umetnike danas vidite kako tonu. Već u četrdesetim su u krizi. U tim godinama susrećete velike umetnike ko-ji imaju krizu identiteta, ličnosti. Da li su radili kako treba? Kako Ivanov kaže dok-toru: „Izaberi da ti u životu sve bude pro-sečno, neka sve iza tebe bude što monoto-nije. Neka bude malograđanskije, sve ne-ka bude osrednje, malograđansko. Nemoj-te jarke boje, velike ideje.“ Danas slušamo mnoge ljude koji kažu: e, trebalo je da ura-dim ovo ili ono, vidiš kako ovaj ima i ka-ko je onaj prošao... To je ta kriza identite-ta u četrdesetim godinama kada si zapra-vo najjači i najviše možeš, a ne možeš jer se umetnost ne ceni dovoljno.

Ivanova je Čehov pisao gluvih, osam-desetih godina 19. veka. Priča Ivanova nije opšte poznata kao recimo Hamleta ili Romea i Julije. Koliko je delikatno pro-niknuti u taj kompleksni Čehovljev svet i približiti ga publici danas?

Rediteljka Tanja Mandić Rigonat je uspela u svom poslu. Mislim da je dobro što je, naravno, zadržala dramsku liniju, ali u predstavi ima i melodramskog mo-menta koji je uvek publici primamljiv, a ima i humora. Čehov je velik zato što pri-ča o ljudima i stvarima među ljudima ko-je su u svim vremenima iste, a i svako vre-me ima svog Ivanova. Možda Ivanov pre tri-četiri decenije, odnosno u vreme komu-nizma, nije bio toliko zanimljiv, jer su lju-di pristojno živeli. Nije bilo tih velikih fi-nansijskih krahova. Umetnost je cvetala, ali je u ovim kriznim vremenima Ivanov i te kako aktuealan.

„Cveće se obnavlja svakog proleća, a radost: ne.“ Vaša nova scenska heroi-na je unesrećena, eterična Ana Petrovna, žena Nikolaja Aleksejeviča, rođena Sa-ra Abramson. Prate je bolest, ljubav, lju-bomora, smrt, čamotinja života... Koliko je na sceni zahtevno nijansirati taj lik a da ne upadnete u zamku?

Bilo je teško. Povodila sam se za onim što Čehov piše o njoj. Recimo da ona tako bolesna izađe na prozor gde duva i u vre-me kada treba da je u postelji, i kaže mu-žu: „Hajde da se valjamo po senu.“ A ja sam se kao dete valjala po senu i znam da tu ima mnogo prašine. Znači da Ana Pe-trovna jeste divna i neobična žena, ali je i nerazumna. Iako zna da je bolesna, Ana odbija da je gledaju kao bolesnika. Shva-tila sam zapravo da je ona povišena osoba i da stalno radi nerazumne stvari. Ne sa-mo da bi povratila muževljevu ljubav već i vreme kada je sve bilo lepo, kada je bila zdrava i kada je on nju strasno voleo. Ona stalno žudi za zanosom i pokušava da ga oživi da bude kakav je bio pre. I Ivanov iz-govara nekoliko replika o njoj, u smislu da je Ana zapravo pojačana i strastvena, ipak je to žena koja je odbacila sve zbog ljubavi i jednog čoveka. Od toga sam i pošla u gra-đenju lika. Nisam htela da je smirujem, već da joj dajem energije. To me je inspiri-salo, a i rediteljka je želela da Ana Petrov-na bude življa od svih ostalih Čehovljevih likova. Pravili smo je, zapravo, da ne bu-de samo melanholična već žena koja gine zbog ljubavi.

„Ima ljudi koji su možda i gori od me-ne, ali su srećni i ništa ne plaćaju za svoju sreću. A ja sam za sve plaćala, apsolutno za sve.“ Ko su Ane Petrovne naših dana?

Ane Petrovne ima i u muškarcima i u ženama. To su osobe koje gutaju u se-bi, koje se razboljevaju zbog osećaja kri-

Intervju: Nada Šargin

vice, zbog preosetljivosti. Ima, kako sa-ma Ana kaže, mnogo ljudi koji su grozni-ji od nje, ali ništa ne plaćaju za to. Mnoge vođe nacističkih logora su recimo dožive-le i po 90 godina... Ima i ljudi kod kojih or-ganizam reaguje tako da ih emocije razo-re i da se razbole. U ovom slučaju kako je Ivanovljeva ljubav počela da jenjava, ta-ko je Ana počela da se razboljeva, jer ona je ipak ostavila oca i majku koji više ni-su hteli da čuju za nju. Napustila je zbog Ivanova čak i veru. Mislim da je nju pojeo osećaj krivice iako je igram tako da ona to ne želi da prizna ni sebi ni drugima. Mi-slim da je ona sebe izjela. I zbog rodite-lja jer ih je napustila, a pogotovo zbog ve-like ljubavi koju gubi, a nije joj jasno za-što. To je jednostavno život bez ljubavi, ko-ji ju je odveo u bolest i smrt jer ona, sigur-na sam, bez te ljubavi i zanosa ne bi ni umela da živi.

„U reci vremena sve izgleda sitno. Sve osim života. Zato mi oprosti.“ Nepo-sredno posle Ane Petrovne uhvatili ste se ukoštac sa još jednom kompleksnom ju-nakinjom: Elektrom po delu Danila Kisa. Zašto je ovo vreme za Elektru? Danilo Kiš je svojevremeno sugerisao da u ovu igru treba uneti punu meru surovosti. Šta biste vi, iščitavajuči ovo delo, zapisali u svojim fusnotama?

Prvo, desilo se da su se ove dve pred-stave prespojila, a trebalo je da bude otprili-ke godinu dana razlike između njih. Elek-tra je aktuelna zbog tog pitanja osvete. Ko-liko je besmislena i koliko se negde mora stati. Neko mora da stane. Ko će da stane? Ne znam, Elektra neće jer je takav karak-ter, nju sile mraka, bola, gneva užasno vu-ku u taj surovi zločin, odnosno osvetu –to za nju nije zločin. Da se osveti posle čega ostaje potpuno prazna, besmislena u živo-tu. Ne radimo Elektru tako što se vezujemo za dnevno politički život, ali novine danas ne mogu ni da pogledam zbog količine kr-vavih vesti o kojima izveštavaju. Bukvalno se, kao u Elektri, poteže sekira svaki čas. Svakih mesec-dva vidite da je neko neko-me sekirom presudio. Zašto? Kako do toga dolazi? Ko je tu koga maltretirao? Kakav je to gnev, bol? Šta se desi da čovek tako nešto uradi svom bližnjem?... Bavimo se svim tim pitanjima. Naravno, u predstavi se to ne vi-di. Ne želimo na taj način da budemo aktu-elni. Nas zanima čega ima u osveti, za čim ti to žudiš kada te na kraju te osvete ništa ne dočeka. Nas zanima kakav ćeš ti posle toga biti: prazan i mrtav na kraju krajeva, iako si živ.

„Svakom ulogom učim o sebi, kopam i po svetlu i po mraku.“ Kakvu vam je zapi-tanost posle ruske, Čehovljeve poetike do-neo rad na antičkoj junakinji Elektri? Ko-ja zajednička nit spaja, odnosno razdvaja ove likove s obzirom na vreme, okolnosti, trenutak življenja?

Ivanov mi je privatno doneo misao da ne treba da stavljam previše džakova na svoja leđa. Da ću se u suprotnom struni-

ti. Da moram sebe da pogledam u ogleda-lu realno. Da se preispitam sama u sebi, da su snovi i ideali divni, ali da treba odmeri-ti svoje snage. Često ne umem to da uradim. I to se može zvati umetničkim zanosom, ili bilo kako, ali u određenom momentu više nemate odgovornost samo prema sebi već i prema nekome drugom. Slažem se da i sre-dina utiče na to koliko tvoji ideali mogu biti živi, a ova naša sredina je u duhovnoj kri-zi. Negde u mom mikrosvetu nemam takve boli i gnev kao Elektra da bih nekome na taj način presudila, a posebno ne majci, ali svako od nas ima pojedine odnose u živo-tu koji možda jesu ili nisu bliski, koji ih bo-le, opterećuje. Radom na Elektri sam potvr-dila razmišljanje da je svaka osveta u bilo kom smislu besmislena i da definitivno do-vodi do praznine i gubitka duha.

Poslednjih sezona sustizale su vas i druge, podjednako scenski snažne, upe-čatljive heroine: Elizabeta, engleska kra-ljica „pod sumnjom“ u drami Marija Stju-art čija vladarska moć raste: gipko i stalno. Ali i Brehtova žilava, samoživa Ivet Potje u drami Majka Hrabrost. Obe su vam donele brojne nagrade... Da li je uvek dobar tekst ključ za dobru predstavu?

Nije. Moraju da se poklope razne stva-ri. Mora da bude ispred vas i reditelj sa do-brim konceptom, partneri da rade za istu stvar, ekipa.... Može sve da bude genijalno i tekst i reditelj i ansambl i koncept, ali treba imati i sreće. Važno je da se ljudi razumeju, da ima hemije i da se poklopi vreme da bas svi u tom trenutku imaju nešto da kažu na određenu temu, pametno da kažu.

Drama Marija Stjuart progovara o slobodi duše koja čoveku daje snagu da se izdigne iznad krhkosti tela. Šta je u foku-su vašeg istraživanja u susretu sa istorij-skim junakinjama, u ovom slučaju engle-skom kraljicom Elizabetom?

Psihologija i karakter kraljice koja je sa tri godine proglašena kopiletom kada joj je otac i majku izveo na giljotinu, koju je stric pokušao da siluje. Neki tvrde da je to uradio kada je bila devojčurak, a ujedno je želeo da joj napravi dete kako bi se domogao presto-la. Kraljice koju je sestra Meri htela da ubije, ali je Elizabeta uspela da izmoli poštedu. Reč je o osobi na koju su stalno spremani i poku-šavani atentati, osobi koja ima gene Ane Bo-len, Henrija Sedmog i Henrija Osmog, koja je poznavala umetnost i ulagala u nju, u čije je vreme stvorena tajna služba. Žene ekstrava-gantne, anksiozne koja je po mnogima na-pravila od Engleske ono što je danas... pa i od sveta... Osobe koja je spremna u svim tre-nucima da sebe spase, a i da pokori druge.

U toj lepezi scenskih junakinja neka-ko na drugu stranu izdvajate Zoru Šišar-ku u Beloj kafi Aleksandra Popovića. Ona vas, tvrdite, leči, jer je zabavna, drugačija, puna ljubavi, topline. Često citirate Popovi-ćevu rečenicu: „Znamo li ko smo.“ Zašto?

Zora je puna života i ljubavi prema ži-votu, ima ona mana oho-ho, ali je zabavna

i pokušala sam da je malo zakrivim, no ni-je išlo, a onda mi je Popovićeva ćerka rekla da ni ne pokušavam jer je njen otac oboža-vao takve žene. Često se pitam: znamo li ko smo, jer dosta mi pričamo o drugima, za-meramo, proglašavamo sebe nečijim žrtva-ma a da sebe nismo baš najbolje prostudi-rali. Ne kažem da nam je lako, jer nije, ali mora mnogo da se radi da bi se nekud sti-glo, suštinski stiglo.

Koliko danas ima umetničarenja, pre-tencioznosti, neukusa, banalnosti, podi-laženja publici u pozorištu, odnosno na filmu?

Ima, ali meni, budući da mnogo ra-dim, sve izgleda svetlije. Ima ljudi koji ne rade toliko, pa im sve deluje dosta mrač-no. Moguće da ja na te stvari gledam iz svog ugla. Čini mi se da smo sa ovom no-vijom generacijom pozorišnih reditelja, od kojih mnogi rade i više od deset godina, kao Boris Liješević npr., dobili malo sveži-ji izraz. Drugačija je atmosfera, drugačije su predstave i to mi se dopada. Ne kažem da ono pre nije valjalo, jer jeste, ali sveži-na je uvek dobrodošla. Meni umetnosti ni-kada nije dosta, i mislim da nije neki ve-liki problem podilaženje publici, ali uvek može i manje...

Republika SrbijaMINISTARSTVO KULTURE I INFORMISANJA

Štampanje ovog broja Ludusa pomoglo je Ministarstvo kulture i informisanja

Republike Srbije

Nada Šargin, foto: Željko Jovanović

ludus 198-199 16

Olivera Milošević

IVANOV U SUSRETU SA SOBOM

Izložba o Nedi Spasojević u Muzeju pozorišne umetnosti

Najnežnija tragetkinja naše scene

Anton Pavlovič je sa svega nekoliko drama svetu u nasleđe ostavio ve-liku i svevremenu zagonetku ko-

ju, sa manje ili više uspeha, umetnici na pozornicama pokušavaju da odgonetnu. Njegova dela napuštaju velike zaplete i glavne junake, neobično i nesvakidašnje, sve što bi bilo preterivanje.

U pozorište je uveo drame običnih lju-di, sivilo svakodnevice, otkrivajući, bez patetike, svu jednostavnost života i slože-nost ljudske prirode.

U Narodnom pozorištu nakon du-gog, laboratorijskog rada rediteljka Tanja Mandić Rigonat je sa izuzetnim glumci-ma nastojala da odgonetne tajnu njegove zvanično prve drame Ivanov.

„Želela sam da radim kamernog Če-hova, želela sam da publika upije svaku poru glumačke igre i talenta, odnosno da izbegnem svaku teatralizaciju. To je zato što mislim da Čehov samo tako može da se radi kako bi se ušlo u sve nijanse njego-vih likova. Bavili smo se samo dušom i ni-čim više. Ovu predstavu igramo u prostoru koji zovem muzejom čovečnosti ili muze-

jom Ivanova. Publika je na sceni. Izlaska iz tog prostora nema dok ne postavimo se-bi pitanja ko sam, šta sam, zašto živim, u suštini hamletovsko pitanje biti ili ne biti, jer Ivanov je ruski Hamlet.“

Sa publikom na pozornici odvija se u ovoj verziji drama Ivanova, kome „duša drhti pred sutrašnjim danom“. Na sceni je umoran čovek koji se, u monotoniji života, stalno sukobljava sa licemerjem, tromo-šću, pasivnošću, ravnodušnošću okoline, sa nedostatkom novca, sa problemima do-voljno moćnim da unište svaki idealizam i radost življenja.

Preciznost kojom Čehov opisuje sva-kodnevni život i otkriva ljudsku prirodu zahteva posebnu vrstu udubljivanja. U na-slovnoj ulozi Nikola Ristanovski Ivanova tumači kao čoveka „pokidanog“ takvim ži-votom. Za njim se valja velika patnja koja proizlazi iz zahteva da se bude čovek: „Da-našnje vreme je kao svako drugo vreme. Mnogo je svega: lepog i ružnog, strahova i radosti i nesavršenosti čoveka. Taj kontekst je nepromenljiv. Radeći ovu ulogu pokuša-vao sam da se Ivanov okrene sebi, što nije

nimalo lako. Ali zaista sebi, da vidi šta kod njega ne valja. Komad i počinje zaključkom Ivanova koji sebi kaže da je rđav. To se ret-ko dešava. Mi ljudi obično volimo sebe, a sve ostale ne podnosimo. Zbog toga je ovo specifična situacija.“

Neponovljiv je dramski svet Čehova, tog velikog „posmatrača života“, gde ne-uzvraćene ljubavi, neobuzdane strasti, re-zignirani intelektualci i probisveti nisu kli-šei, već izuzetan podatan materijal za glu-mačku igru. Tako rediteljka Mandić Rigo-

nat nenametljivom simbolikom i izražava-njem kroz glumca sklapa ovu predstavu.

Ivanov ne bi da kao Hamlet poprav-lja svet, on je u sukobu sa sobom. Kod Če-hova nema zlikovaca, nema ni svetaca, ali ima mnogo neostvarenih ljubavi i prefinjene obazrivosti prema likovima koje je stvorio. Dve izuzetne žene pate sa glavnim junakom.

Nada Šargin tumači Anu Petrovnu, ženu Ivanova: „To je žena koja živi isklju-čivo zbog ljubavi i to apsolutne ljubavi. Ona sve radi zbog ljubavi – živi i diše zbog nje. A kada ljubavi nema i kada se ljubav gu-bi, gubi se i život. Prosto nema za nju živo-ta bez apsolutne i velike ljubavi.“

Hana Selimović igra Sašu Lebedevu: „Ta žena je jedina u komadu koja ima mla-dalačke ideale još netaknute životom. Njene misli o tome šta život treba da bude, šta lju-bav treba da bude, šta odnosi među ljudima treba da budu čisti su kao suza. Uzbudlji-vo je što krah tih njenih mladalačkih vera u život vidimo na kraju komada.“

Atmosfera, diskretni monolozi i nikada do kraja izrečeni dijalozi, podtekst, unutraš-nji konflikti i jasni karakteri, fini humor i te-žak osećaj neostvarenosti. Sve što Čehov nu-di to ova izvanredna ekipa donosi pred publi-ku. Ivanov u Narodnom – veče izuzetne glu-me i Čehov kakvog odavno nismo videli na našim scenama.

U Muzeju pozorišne umetnosti Srbi-je u toku je izložba pod nazivom Neda Spasojević – glumica sa taj-

nom. Namera je da se obeleži sedamdeset pet godina od rođenja i trideset pet godi-na od smrti Nede Spasojević i da se au-ditorijum podseti na stvaralaštvo izuzetne glumice. Autor izložbe je Mirjana Odavić, muzejski savetnik.

Neda Spasojević je jedna od najtalen-tovanijih dramskih glumica jugosloven-skog i srpskog glumišta, pripada malom krugu umetnika koji su relativno krat-ko vreme stvarali, ali su ostavili svedo-čanstvo o velikom talentu koji se ne zabo-ravlja lako. Neda je među umetnicima ko-ji su ostavili neizbrisiv trag u istoriju na-šeg pozorišta, televizije, filma.

Neda je bila retka glumačka ličnost, svestranog senzibiliteta, osobenog glasa, plenila je temperamentom, inteligencijom i proživljenošću svoje glume. Vitka, du-gog vrata, okruglog izrazitog lica na ko-jem su dominirale velike, tamne oči, bla-gog, toplog glasa i lepog osmeha, leluja-vog hoda, postala je sinonim ženstvenosti, dok je unutrašnji mir svakoj njenoj reči i gestu osiguravao dug i dubok odjek u pu-blici. Neponovljiva glumačka ličnost i naj-nežnija tragetkinja naše scene. Tako o Ne-di Spasojević svedoče savremenici. I zai-sta, Neda je bila posebna pojava i vanse-rijska glumica.

Oni koji su imali sreće da je poznaju i sreću se sa njom govore da je bila smire-na i jaka ličnost, ispunjena unutrašnjim mirom koji je znala da prenese na druge. Po prirodi je bila otmena, tiha, gorda i jed-nostavna.

Bila je umetnik „posebnog senzibilite-ta, ličnost prirodne otmenosti, s poetskim zračenjem, s izrazitim likom“. U životu je bila tiha, sa stavovima u kojima se ogleda-la njena jednostavnost i veličina. Neda je bila glumica koja je znala da „zarobi vre-me i ovlada njime“. Od svake uloge pravi-la je delo koje nije izlazilo iz okvira kolek-tivne igre, a bila je jednako upečatljiva u klasičnim dramskim delima, u modernom repertoaru i u komedijama.

Rođena je u Beogradu, 1941. godine, u pozorišnoj porodici. Otac Milorad Spaso-jević bio je putujući glumac, mama Jele-na (Hilda Lermer, rođena u Beču, ime je promenila nakon udaje) bila je pozorišna krojačica. Nedino detinjstvo bilo je ispu-njeno stalnim seljakanjem, životom u ra-znim pozorištima. Skrasila se u Beogradu zbog muzičke škole. Glumu je diplomira-la na beogradskoj Akademiji 1966. godine kod Mate Miloševića, ulogom Kleopatre.

Na trećoj godini Akademije postaje stipendista Ateljea 212 i ide na studijsko putovanje u Ameriku. Po povratku dobija prve uloge na filmu, televiziji, radiju. Na-kon diplomiranja nekoliko godina provodi

u Ateljeu 212 i stiče epitet jedne od najda-rovitijih glumica. Igra i u Jugoslovenskom dramskom pozorištu, dve godine je slobod-ni umetnik, da bi početkom 70-ih stupila u Narodno pozorištu, kao prvakinja Drame.

Godine 1973. postaje majka Isidore Minić, sada naše istaknute glumice.

Nedin umetnički put, iako je kratko trajao, bio je ispunjen izuzetnim ostva-renjima u pozorištu, na televiziji, filmu, radiju. Za 40 godina života i nepune dve decenije glumačkog stvaranja ostavila je upečatljiv scenski trag. U nekoliko po-zorišnih kuća ostvarila je trideset i četi-ri uloge, na televiziji je snimila četrdeset i tri drame i serije, igrala u devetnaest fil-mova i u preko stotinu radio-drama. Pam-te se njene uloge u pozorišnim predstava-ma Elektra, Rano jutro, Terasa, Hasana-ginica, Dantonova smrt, Leda..., u filmo-vima Put, Jutro, Događaj, Tragovi crne de-vojke, Strah, Miris zemlje..., i njene uloge na televiziji: Gospodin Foka, Skver, Kafa-nica na uglu, Darovi moje rođake Marije, Milojeva smrt, Maska...

Dobila je dve Sterijine nagrade, Zlat-nu nimfu na TV festivalu u Monte Karlu, Srebrnu arenu u Puli.

Preminula je u Beogradu 1981. go-dine. Svako ko je poznavao, slušao i gle-dao ovu neponovljivu glumicu sa tajnom, koja je našu dramsku umetnost pomera-la ka savremenosti, čija je gluma prelazila sve barijere, obeležila je jednu epohu. Bi-la je,kažu savremenici, apsolut-na glumica.

Olivera Milošević

Ivanov, foto: Narodno pozorište

Neda

Spa

sojev

ić (fo

to: M

uzej

pozo

rišne

um

etnos

ti Sr

bije)

ludus 198-19917

četvrt veka angažovane umetničke igre

Dragocena knjiga „Balet i moderna igra“

DAH teatar u Beogradu, na čelu sa svo-jom direktorkom Dijanom Milošević, obeležava ove godine 25 godina traja-

nja na našoj kulturnoj sceni. U tom periodu razvili su dragocen model nezavisne pozo-rišne institucije koja je izuzetno aktivna na nekoliko planova – pozorišnom, teorijskom, istraživačkom, aktivističkom...

Povodom četvrt veka rada ovog značaj-nog umetničkog centra, organizovan je u ju-lu festival i konferencija „Postojanje/Posta-janja“, koji je imao za cilj da kreira platfor-mu na kojoj bi se u formi dinamičnih raz-govora i predavanja istraživala mogućnost opstanka i razvoja umetničkih kolektiva, u vremenu koje im je, bar kada je naša zemlja u pitanju, sve manje naklonjeno. Tom prili-kom mogli su se čuti i videti primeri iz ra-zličitih zemalja. Modele uspešnog funkcio-nisanja i razvoja nezavisnih kulturnih tru-pa i institucija predstavili su Karolina Spa-ić iz Holandije, Zigmar Šroder iz Nemačke, Dejvid Dajmond i Keti Randels iz SAD. Zani-mljiv segment programa bile su i prezentaci-je domaćih gostiju – Mirjane Karanović, Iva-ne Vujić, Milene Šešić Dragičević, Miodraga Tabačkog...

O jubileju, daljim planovima i problemi-ma sa kojima se suočavaju, ali i o pravcima razvoja istraživačkog teatra u svetu, razgo-varali smo sa direktorkom DAH teatra, redi-teljkom i profesorkom na Institutu za umet-ničku igru u Beogradu Dijanom Milošević.

Razgovor vodimo između vašeg povrat-ka iz Berlina i odlaska u Dablin. Da li su ta putovanja vezana za vaše nove projekte?

Oba puta vezana su za projekte. Razlog odlaska u Berlin bila je konferencija „Dra-ma i pedagogija“, sa posebnim fokusom na rad sa migrantima što je trenutno jedna od najvažnijih tema kako u Evropi, tako i kod nas. Pozvana sam da prezentujem projekat DAH teatra „NE/Vidljivi grad“, koji realizu-

jemo već jedanaest godina, u zemlji i u svetu. Ideja projekta je da ukažemo na činjenicu da su u našim gradovima živeli i našu kulturu stvarali ljudi različitih nacionalnosti i razli-čitih etničkih grupa. Zato smo kreirali pozo-rišnu akciju u gradskim autobusima na re-dovnim linijama, gde koristeći jezik pozori-šta, plesa i muzike pričamo o tim ljudima i o tome na koje načine su njihove sudbine i njihovi životu utkani u samo biće naše kul-ture i naših života. Generalno, ovaj projekat promoviše toleranciju, a protiv je ksenofobije i nacionalizma. Krećući iz potrebe da progo-vorimo o našoj sredini, koja je nekada slavi-la multikulturalnost, a u skorije vreme poče-la da tone u nacionalizam i ksenofobiju, do-takli smo univerzalne teme i nešto što je sa-da gorući problem u Evropi – kako živeti sa drugim i drugačijim. Zato smo do sada, po-red naše zemlje, ovaj projekat realizovali i u Engleskoj, Danskoj, Makedoniji, Italiji, Nor-veškoj, Brazilu.

Razlog odlaska u Dablin je drugi projekat.U Dablin sam išla povodom projekta ko-

ji vodi irska pozorišna i filmska kompanija „Smashing Times“ a DAH teatar je jedan od partnera. Tema je ravnopravnost, odnosno potreba da se koriste feministički okviri kako bi se istražio položaj žena danas. Taj položaj je vrlo kompleksan i razlikuje se od zemlje do zemlje, tako da npr. imamo Irsku sa za-branom abortusa, dakle s direktnim uplivom katoličke crkve na živote žena s jedne strane, a s druge strane u Irskoj je potpuno normal-no da očevi ostaju kod kuće i odgajaju decu, dok majke rade i izdržavaju porodicu. Tako nešto kod nas bi se, nažalost, smatralo nedo-pustivim promašajem u životu muškarca. Dakle, ta situacija je kompleksna, a mi ćemo zajedno sa još dve partnerske organizacije iz Španije i Hrvatske istraživati kako kultura, a posebno teatar i film, mogu da utiču na po-zitivne promene što se ovih tema tiče.

Jubilej od 25 godina postojanja obeleži-li ste festivalom i konferencijom, bez finan-sijske podrške Grada Beograda i Ministar-stva kulture.

Da, festival, na opšte zaprepašćenje, ni-je prepoznat kao nešto značajno od strane naših institucija koje finansiraju kulturu, te smo ga realizovali uz pomoć Rekonstrukci-je ženskog fonda i brojnih inostranih fonda-cija i institucija koje su omogućile dolazak stranih gostiju. Nadamo se da je to bila jed-na gruba greška onih koji odlučuju o raspo-deli novca u kulturi i da će se to promeniti.

Već duže vreme imate problem sa prosto-rom u kome radite. Nazire li se neko rešenje?

Za sada još ne. Čekamo na sastanke kod predstavnika gradskih i državnih institucija kojima želimo da iznesemo naš problem i da zajednički radimo na rešenju, jer o važnosti našeg rada, osim naših aktivnosti i nagrada, svedoče stotine pisama podrške iz celog sveta.

Dok rešavate te probleme, izveli ste i novu predstavu Možda sanjati...

To je predstava koju smo premijerno izve-li krajem oktobra a gde postavljamo pitanja o smislu odlaska iz sopstvene zemlje, o životu u umetnosti, o mogućnosti ili nemogućnosti iz-bora, o vrednosti sopstvenog sna. To je pred-stava za glumicu (Ivana Milenović Popović) i muzičara (Uglješa Majdevac) u minimalistič-koj scenografiji umetnika Neše Paripovića.

Nedavno je iz štampe izašla knjiga o DAH teatru.

Knjigu je izdala kuća „Leksington pres“ iz SAD. Knjiga, čiji je predgovor napisao ču-veni reditelj Euđenio Barba, a koju je priredio profesor sa Ko koledža iz Ajove Denis Barnet, predstavlja skup tekstova o različitim aspek-tima rada DAH teatra, koje su pisali najzna-čajniji svetski i domaći teoretičari i umetnici.To je prva knjiga o DAH teatru i nadamo se da će se naći zainteresovani izdavač kod nas, a mi smo, naravno, veoma ponosni što nas je prepoznala jedna američka izdavačka kuća.

Sarađivali ste sa aktivističkim ženskim grupama u svetu, trenutno je aktuelan proje-kat „Žene dadaizma“. Kako je on zamišljen?

Rad s njima nam je važan, a poseb-no saradnja sa Ženama u crnom, jer deli-mo mnoge stavove i zajednički se borimo za poboljšanje raznih aspekata našeg društva. Ove godine obeležava se vek dadaizma. Po celom svetu umetnici su izvodili omaže ovom važnom avangardnom umetničkom pokretu kroz razne vrste performansa, izložbi, edu-kativnih i interaktivnih događaja. Mi ćemo ukazati na značajne umetnice koje su odi-grale veoma važnu ulogu u pokretu DADA.

Šta biste izdvojili kao specifičnosti rada DAH teatra u pristupu pozorištu?

Pre svega mi ne krećemo od dramskog teksta već od teme koja nas zanima. U od-

nosu na temu donosimo mnoge materijale, tj. literaturu, dramske tekstove, muziku, objek-te..., i kroz intenzivan proces proba kreiramo predstavu. Probe traju nekoliko meseci, ne-kada i duže, stvaramo u uslovima pozoriš-ne laboratorije gde se eksperimentiše, mno-go materijala odbacuje i konstantno radi na usavršavanju veština. Specifičan je i proces rediteljske montaže, gde reditelj, u ovom slu-čaju ja, postupkom koji je kao filmska mon-taža, montira materijale u celinu koja polako postaje predstava. U ovom procesu i glumci i ostali saradnici su autori, tako da je to kreati-van dijalog između autorskih ličnosti.

Kako ocenjujete današnju pozorišnu sce-nu u svetu, kuda ide, kako se razvija?

Današnja scena je uzbudljiva zbog su-sreta različitih umetnosti, pa pored brisanja granice između plesa i teatra, ravnopravno su prisutna i vizuelna umetnost, performans, digitalne umetnosti, a sve se to često radi u ne-očekivanim prostorima. To je jedan ogroman prostor slobode, gde plesači govore tekstove, glumci plešu, kao u predstavi koju sam skoro gledala u teatru Šaubine u Berlinu Never Fo-rever – ona nam pokazuje da se eksperiment dešava i u velikim institucijama i u neformalnim trupama.

Jelena Kajgo

Periodika i izdanja vezana za oblast umetničke igre kod nas su nažalost izuzetno retki. Zato je objavljivanje

knjige Balet i moderna igra (Ballet and modern dance) veoma važan izdavački poduhvat Udruženja baletskih umetnika Srbije i izdavačke kuće „Clio“. Knjiga ko-ju potpisuje američka autorka Suzan Au, u prevodu Katarine Stojkov Sljepčević, ni-je namenjena samo profesionalcima iz ove oblasti već i široj čitalačkoj publici.

Balet i moderna igra je delo koje se foku-sira na istoriju igre na tlu Amerike i Evrope.

Knjiga prati vrlo zanimljiv period na-stanka i razvoja baleta na francuskom dvo-ru, a posebno procvat tih muzičko-plesnih in-scenacija u vreme vladavine Luja XIV. I sam Luj XIV, najmoćniji vladar tog vremena, bio je igrač. Kao solista je nastupao u raznim baleti-ma, dok mu je omiljena rola bila uloga Apolo-na, boga sunca. Ovi prikazi su bili privilegija dvorana i nisu bili dostupni običnim smrtnici-

ma koji su živeli van zidina kraljevske pala-te. Te prve baletske prikaze izvodili su samo muški igrači, u raskošnim kostimima, najče-šće pod maskama. Luj XIV je bio toliko veli-ki poklonik baleta, da je, kako bi osigurao nje-govu budućnost, osnovao u Parizu „Kraljev-sku akademiju za igru“ davne 1661. godine, sa ciljem da se usavrši podučavanje igre i da se ustanove njeni „naučni principi“.

U osamnaestom veku, sa razvojem po-zornica širom sveta, balet postaje scenska umetnost, dostupna običnoj publici. Dram-ski baleti (Comedies-ballets) čuvenog Mo-lijera mogu se smatrati prelaznom formom iz dvorskog baleta u profesionalnu pozorišnu umetnost. Ipak pravi procvat klasičnog bale-ta nastaje u 19. veku s razvojem romantiz-ma. Žene sada u potpunosti preuzimaju pri-mat, pojavljuje se „pačka“, haljina od tila, zatim patike na prste koje imaju za cilj da balerine uzdignu iz realnog sveta u svet vila, labudova, eteričnih bića iz fantazija... Tada

nastaju beli baleti Silfide i Žizela, pojavlju-je se plinsko osvetljenje koje doprinosi suptil-nijim, irealnim scenskim efektima. Slede re-mek-dela Labudovo jezero i Uspavana lepo-tica, neizostavni deo repertoara svih nacio-nalnih baletskih kompanija.

Knjiga Balet i moderna igra vodi nas dalje u 20. vek, i upoznaje s radom jedne od najvažnijih trupa u umetnosti igre – to je „Ruski balet“, na čelu sa čuvenim harizma-tičnim impresarijem Sergejom Djagiljevim. Igrači Ana Pavlova i Vaclav Nižinski ušli su u legendu i otvorili vrata drugim poznatim ruskim igračima kao što su Rudolf Nurejev, Natalija Makarova, Barišnjikov... Za trupu „Ruski balet“ rade najveća imena tog vre-mena – Pikaso, Kokto, Stravinski, Roden...

Ali prava revolucija u igri stiže u liku i delu odvažne, hrabre, žene vizionara – Isido-re Dankan. Ona izaziva veliku senzaciju (ali i zgražavanje i osudu) na svetskim pozornica-ma, jer odbacuje stege klasične igre, oslobađa

pokret do potpune prirodnosti, igra bosa i goto-vo obnažena, prekrivena tek tankim velovima po ugledu na antičke toge. Pojava Isidore Dan-kan zauvek će promeniti svet umetničke igre. Za njom će uslediti koreografi koji će igru pro-mišljati, uklapati u društveni kontekst i nači-niti od nje mnogo više od „lepe umetnosti“. To su Marta Grejem, Kurt Jos, Doris Hemfri, Ru-dolf fon Laban, a potom i Mers Keningam, Pi-na Bauš, Triša Braun...

Eksperimenti koreografa u 20. veku otvo-riće prostor za razvoj avangardne pozorišne umetnosti, jer oni istražuju igru van prosto-ra scene (krovovi, parkovi, crkve), uključuju glumu i govor, improvizaciju, vizuelne umet-nosti, umetnost performansa..., razvija se vi-deo-dens, a ples se širi i u razne socijalne sfere, otvara se za starije igrači ili igrače sa invalidi-tetom..., i tako postaje važno polje izražavanja, daleko prevazilazeći okvire ustaljene scenske forme.

Jelena Kajgo

Dijana Milošević u LaMama teatru u Njujorku (Foto arhiva Dah teatra)

Intervju: Dijana Milošević

Mi ne krećemo od dramskog teksta već od teme ko-ja nas zanima – kaže Dijana Milošević, direktorka DAH teatra, koji obeležava 25 godina rada

Revolucija u igri stiže sa Isidorom Dankan, za njom će uslediti koreografi koji će igru promišljati i uklapati u društveni kontekst Marta Grejem, Kurt Jos... a potom i Pina Bauš, Triša Braun...

Možda sanjati, Ivana Milenović Popović i Uglješa Majdevac (foto: Una Škandro)

ludus 198-199 18

Tvrdoglavo smo se posvetili očuvanju lutkarstva, mlađi glumci uče od starijih, imamo kreatora lutaka i radionicu za njihovu izradu – kaže Ivana Kukolj Solarov, zamenica direktora teatra

Vukica Strugar

„Romeo i Julija“ za jubilej

Da pozorište može nastati iz velike ljubavi (doduše, ne prema umetno-sti već jednoj ženi) potvrđuje legen-

da o postanku zrenjaninskog teatra, naj-starije pozorišne zgrade u Srbiji. Možda priča nije istinita, ali lepo zvuči: imuć-ni građanin ondašnjeg Bečkereka Ištvan Hertelendi zaljubio se u peštansku glu-micu i odlučio da izgradi pozorište, ne bi li mu lepa gospa bila što bliže. Druga le-genda pak svedoči da je u zidove pozori-šta ugrađeno kamenje srušene bečkereč-ke tvrđave. Požarevačkim mirom tvrđava

je morala da bude srušena, pa je kame-nje iskorišćeno za izgradnju žitnog maga-cina. Kada je grad poželeo pozorište, pre-uredio je žitni magacin – jedinu dvosprat-nu zgradu na trgu.

Bilo kako bilo, preuređeni magacin od nastanka teatra (oktobra 1839) do naših dana nije menjao svoju namenu. Barokni enterijer ponosi se svojom lepotom, akusti-kom i funkcionalnošću, a današnji spoljni izgled nastao je temeljnom rekonstrukci-jom 1985. godine.

U početku predstave su izvođene na nemačkom, potom mađarskom, kasni-je na srpskom jeziku, a u višenacionalnoj sredini nisu izostale ni one na jidišu. To-kom dugih pozorišnih sezona grad je bio domaćin putujućim trupama iz Nemačke, Austrije, Mađarske, Rumunije – u skla-du sa političkim prilikama ondašnjeg do-ba. Nastanak Srpskog narodnog pozorišta u Novom Sadu (1861) bio je početak i izvo-đenja predstava na srpskom jeziku. Pozo-rišna zgrada, kako svedoči njena istorija, nije bila važna samo zbog teatra i buđenja nacionalne svesti već je predstavljala cen-tar kulturnog života ovog grada.

Novija istorija beleži da je maja 1946. godine donet Akt o osnivanju profesional-nog pozorišta, kada je teatar dobio ime po čuvenom srpskom glumcu Toši Jovanovi-ću, rodom iz Bečkereka. U vreme adap-tacije sredinom osamdesetih godina proš-log veka u istoj zgradi počinju da se izvo-de i predstave za najmlađe, jer je lutkar-ski teatar osnovan 1956. godine. Tako ove godine Zrenjaninci slave dva jubileja: se-dam decenija profesionalnog rada dram-skog teatra i šest decenija lutkarske scene.

Njihove predstave izvođene su na Sterij-nom pozorju, Bitefu, međunarodnim festiva-lima u Bugarskoj, Albaniji, Hrvatskoj, Slo-veniji, Rumuniji, Mađarskoj, Crnoj Gori, Ma-kedoniji, a pozorište je tokom svog dugogo-dišnjeg rada na obe scene donelo svom gradu brojna priznanja, posebno sa Festivala profe-sionalnih pozorišta Vojvodine i Susreta pro-fesionalnih pozorišta lutaka Srbije.

Na Dramskoj sceni tokom 70 godina odigrano je više od 450 dramskih premije-ra i oko 330 lutkarskih. U njemu su delo-ve svoje biografije ispisivala mnoga pozna-ta pozorišna imena poput Jovana Putnika, Steve Žigona, Bode Markovića, Ljubiše Ri-stića, Branka Popovića, Ljuboslava Majere, Radoslava Zlatana Dorića, Želimira Oreš-kovića, Petra Govedarovića, Radoslava Mi-lenkovića ... Predstave su se izvodile s ma-nje ili vise uspeha, ali se, kao u istoriji sva-kog teatra, posebno izdvajaju neki periodi:

„Bavila sam se istorijom zrenjanin-skog pozorišta, pa na osnovu festivalskih uspeha i dugovečnosti predstava (kao i sve-dočenja onih koji ta vremena pamte) mogu da kažem da je tokom sedam decenija pro-fesionalnog rada Narodnog pozorišta ’To-ša Jovanović’ bilo više uspešnih perioda.

Prvi je bio u vreme upravnika Dušana Cu-ka, neki su to nazivali i ’zlatnim dobom’ naše kuće“, kaže Ivana Kukolj Solarov, za-menica direktora ovog pozorišta. „Izuzet-no je značajan i kraj 70-ih godina prošlog veka, kada s rediteljem Stevom Žigonom i predstavom Revizor teatar konačno prela-zi granice svoga grada. Moram da pome-nem i upravnike Dragana Rajačića i Go-rana Ibrajtera. Rajačić je doveo generaci-ju mladih i školovanih glumaca, a potom s njima napravio nekoliko legendarnih pred-stava koje su nas proslavile. Glumci koji su krajem 90-ih godina prošlog veka ušli u naše pozorište još uvek pišu njegovu isto-riju zahvaljujući posvećenosti upravnika Ibrajtera i njegovim naporima da se stvori kvalitetan repertoar. Ibrajter je u prvoj de-ceniji novog stoleća zrenjaninsko pozorište načinio jednim od najuspešnijih u Vojvo-dini, odveo nas ponovo na Sterijino pozor-je i doveo Festival vojvođanskih pozorišta u Zrenjanin. A pošto u našem pozorištu, uz dramsko, već šest decenija postoji i lutkar-sko pozorište, važno je podsetiti i na tri de-cenija izvrsnog vođenja scene za najmlađe Vladimira Grubarova.

Jedna od zanimljivosti zrenjaninskog pozorišnog života je i podatak da su se u gradu još početkom 20. veka igrali prvi lutkarski komadi, uglavnom u izvođenju amaterskih družina. Od osnivanja profe-sionalne scene lutkari su imali ’zacrtan’ plan i program: četiri premijere na srp-skom i dve na mađarskom jeziku. Inte-gracijom Dramskog i Lutkarskog pozori-šta dve decenije kasnije nastao je današnji teatar sa ove dve scene. Svake godine za najmlađu publiku izvede se 250 predsta-va, od kojih stotinak vide i njihovi vršnja-

ci na gostovanjima. Za ostvarene rezultate stigle su i nagrade, između ostalih pet pri-znanja na festivalu ’Zlatni delfin’ u Bu-garskoj, nagrada kritike za najbolju pred-stavu na Prvom svetskom festivalu deč-jih pozorišta u Grčkoj, priznanje Uneska, učešće na festivalima BITEF i PIF…“

„Tek započeta sezona je specifična po tome što je jubilarna, i to na obe sce-ne. Ali sudbina pozorišta van Beograda ni nas nije mimoišla: promena uprave tokom letnje pauze i smanjenja budžeta. Izvesno je da ćemo uspeti da realizujemo svega pet premijera – dve na dramskoj i tri na lutkarskoj sceni“, objašnjava Ivana Ku-kolj Solarov. „Sezonu smo nazvali Happy end postoji u pozorištu, i to iz više razloga. Srećan kraj se zaista može videti samo još u pozorištu, a time hrabrimo sebe da nam još nije došao kraj. Posebno zbog činjeni-ce što ćemo sezonu ranije završiti, jer za-počinje prva faza dugo očekivanih i nuž-nih radova na zgradi pozorišta, zahvalju-jući projektu Ministarstva kulture Grado-vi u fokusu.“

Uprkos problemima i materijalnim ograničenjima, u ovom teatru nastoje da za-drže postignute standarde, pa i naprave isko-rake u novim scenskim izvođenjima, kao što je predstava kojom su obeležili četiri veka Vi-ljema Šekspira: „Sezonu smo počeli premi-jerom Romea i Julije u režiji Nikole Zaviši-ća. Jubilej najvećeg svetskog dramatičara i našeg pozorišta proslavili smo divnom pred-stavom u kojoj su angažovana dva mlada glumca, i to posle audicije. Dramska scena će sledeće godine sarađivati s rediteljem Bo-risom Liješevićem, dok lutkarska scena ra-di pobednički tekst s konkursa Unime – Ne-vidljiva Maje Pelević (u režiji Bojane Lazić) i Kuću brojeva Ivane Koraksić.“

U (ne)vreme za pozorište ovaj teatar i dalje istrajava sa lutkarskim predstava-ma, koje i te kako nedostaju mališanima širom Srbije. Šta je proteklih decenija naj-mlađim Zrenjanincima donelo njihovo po-stojanje i opstajanje?

„Na ovo pitanje mi je najteže da odgo-vorim, jer mi je potpuno prirodno da se ba-vimo pozorištem za decu ako stvaramo po-zorište. Publika negde treba da nastane, da nauči o teatru i da ga zavoli, a to može sa-mo kroz pozorište koje je njima namenjeno. Iako Zrenjanin ima šest decenija dugu tra-diciju Lutkarskog pozorišta, postoje dokazi o ovakvoj vrsti teatra i između dva svetska ra-ta. Promišljeno i posvećeno bavljenje lutkar-stvom, koje je započeto 1956. godine, dovelo je do stvaranja generacija i generacija dece koja danas svoje unuke dovode na predstave. Svesni činjenice da u našoj zemlji ne postoji školovanje za ovu vrstu umetnosti i da će ona izumreti, odnoseći sa sobom tajne zanata, ali i onu animatorsku i edukativnu funkciju – tvrdoglavo smo se posvetili očuvanju lut-karstva. Mlađi glumci uče od starijih, ima-mo kreatora lutaka i radionicu za njihovu izradu, uprkos tome što lutkari deluju u istoj zgradi sa dramskom scenom i na istoj pozor-nici, koja nije pogodna za sve oblike lutkar-skog izraza. Lutkarska scena stvara novu publiku, a postojanje pozorišne publike je u ovom trenutku jedna od egzistenci-jalnih stvari našeg teatra...“

Revizor, režija: Stevo Žigon, 1978.

Zrenjanin, sala pozorišta

Heroj nacije, režija: Egon Savin, 2007.

Sedam decenija Narodnog pozorišta „Toša Jovanović“ Zrenjanin

Guskalica, autorski projekat Jovana Carana, 2009.

ludus 198-19919

Za naše pozorište Kir Janja ima višestruki značaj tim pre što je njegov plemeniti autor, čije ime krasi našu kuću, velikan srpske kulturne baštine, a srž autentičnosti našeg teatra čini upravo njegovo delo – kaže za „Ludus“ Ivan Đorđević, direktor i glumac Narodnog pozorišta „Sterija“ u Vršcu

Bojana Ivanov Đorđević

180 gODINA KIR JANJE

Kada je 1945. osnovano, Narodno pozo-rište „Sterija“ prvim podizanjem za-vese u konačno institucionalizova-

nom teatru, u rodnom gradu Jovana Sterije Popovića, publici je najpre ponudilo upravo Kir Janju u rediteljskoj postavci Vladimira Savića, već poznatog vršačkog glumca, ko-ji je i igrao Petra u toj inscenaciji. Predsta-va pripremljena postojećim snagama u Vrš-cu, i uz podršku drame Pozorišta u Pančevu, čiji se glumci pojavljuju u ulogama Kir Janje, Kir Dime i Mišića, zabeležena je kao doživ-ljaj posebne vrste i u isto vreme označila po-četak posleratnog pozorišnog života u Vršcu. Zbog toga ovaj komad za Vršac predstavlja uvek poseban izazov i zadatak, a odgovor-nost sa kojom se Kir Janja iznova vraća na repertoar uvek je veća.

U 2017. godini Narodno pozorište „Steri-ja“ obeležava 180 godina Kir Janje, evociraju-ći u isto vreme i uspomene na osnivanje ma-log ali značajnog teatra u Srbiji, posebno važ-nog za Vrščane za koje stvara više od sedam decenija. Neposredni podsticaj za osnivanje pozorišta dao je Dimitrije Vučenov, tada pro-fesor Gimnazije i sekretar Gradskog narodno-oslobodilačkog odbora u Vršcu okupivši kra-jem 1944. u prostorijama „Agitpropa“ neko-licinu istaknutih intelektualaca među kojima su bili slikar Svetislav Vuković, pesnik Vasko Popa, profesor klasičnih jezika Milan Arsenić, glumci Vladimir Savić i Vita Bogdanović, pro-fesor nemačke književnosti dr Strahinja Ko-stić (prvi dramaturg NP „Sterija“)...

„Kir Janja se na vršačku pozorišnu sce-nu vraća kao deo programa ’Godine Sterije’ proglašene u sezoni 2015/2016, ali i u susret novom jubileju – 180 godina ovog komada. Delo neprocenjive vrednosti i značaja u do-menu domaće dramske i pozorišne bašti-ne objavljeno je 1837, a na sceni našeg te-atra peti put kroz deformisani lik bogataša

Kir Janje budi Sterijin raskošni duh uteme-ljen na ideji o umetnosti koja popravlja i ko-ja leči naravi, usmerava ’ljubezna roda sr-bskog cvet’ da se kloni poroka, a umetnost te-atra propoveda kao nužnost i kao lek tvrde-ći da je pozorište ’vrelo prave nauke o živo-tu’. Za naše pozorište Kir Janja ima višestru-ki značaj tim pre što je njegov plemeniti au-tor, čije ime krasi našu kuću, velikan srpske kulturne baštine, a srž autentičnosti našeg teatra čini upravo njegovo delo“, kaže Ivan Đorđević, direktor i glumac Narodnog pozo-rišta „Sterija“ u Vršcu.

Za drugu postavku Kir Janje na vršačku pozorišnu scenu 1947. pobrinuo se reditelj Dušan Životić što govori u prilog neospornoj popularnosti kultnog dramskog teksta u po-pulaciji šire publike. Tvrdica se zatim vraća 1961. u rediteljskom viđenju Nikole Veseli-novića, a potom 1976. u režiji Radoslava La-zića. Nakon pauze duže od dve decenije Kir Janju „na velika vrata“ vraća reditelj Vla-dimir Lazić poverivši naslovnu ulogu bardu Tomislavu Pejčiću, koji je prema mišljenju stručne javnosti i publike ovde odigrao ulo-gu života. Lazićev Kir Janja ostao je upam-ćen kao jedna od najizvođenijih predstava u dotadašnjoj istoriji vršačkog pozorišta.

Pomenute predstave bile su brižljivo, po-svećeno i ambiciozno postavljane na reper-toar NP „Sterija“ i budile pažnju i pozoriš-ne kritike i publike. Tim pre su odgovornost i ambicija čiste i u ovoj sezoni, kada se ovom delu vraća kroz rediteljsko viđenje Gorana Cvetkovića, sa Srđanom Radivojevićem, la-ureatom nagrade „Ivan Vukov“ u naslovnoj ulozi. Istini za volju, proces rada tokom sezo-ne obeležen je višestrukom krizom u pozori-štu. S jedne strane skroman budžet, a s dru-ge manjak „radne snage“ u ansamblu pri-moravaju upravu da se dovija u kreiranju repertoara pod teretom odgovornosti i am-

bicije da u Vršcu i van njega probudi nad-ležne za pomoć teatru koji se dugi niz godi-na vrti u začaranom krugu teškoća što one-mogućavaju njegov dalji razvoj. Jedan model borbe je formiranje repertoara na osnovu po-stojećih mogućnosti, u saradnji sa umetnič-kim saradnicima spremnim na kompromis i pomoć u datim okolnostima. „Jedan od onih koji su ponudili pomoć u našim neprilikama jeste reditelj i pozorišni kritičar Goran Cvet-ković. Dugi niz godina pratio je rad ove ku-će i kroz svoje kritike ukazivao zajedno sa nama na naše mogućnosti i probleme i ra-do prihvatio izazov postavljanja Kir Janje s verom da će Srđan Radivojević na potpuno nov i autentičan način oživeti Tvrdicu. Uve-ren sam da se u konačnom ishodu to i potvr-dilo“, ističe Ivan Đorđević.

Sterijina komediografija nastaje na pro-svetiteljskoj osnovi i ideji o pragmatizmu po-zorišne, a samim tim i dramske umetnosti u domenu njenog uticaja na konkretne druš-tvene pojave i dešavanja. U tom se smislu njegovo delo može svrstati u red angažovane umetnosti ili bar njene preteče. U prilog ovoj tvrdnji govori činjenica da je Sterija pretež-no crpeo materijal za svoje komedije iz ak-tuelne društvene tematike koja je nametala realistički tretman. U to vreme takav je pri-stup takođe odstupao od estetike romantizma i klasičnog nacionalnog zanosa koji se oseća u njegovim tragedijama. Obrađujući temati-ku svoga doba, a polazeći često od konkret-nih događaja u rodnom Vršcu, kako nas Mi-lan Tokin pouzdano informiše, Sterija je svoj racionalizam obogaćivao težnjom da direk-tno utiče na aktuelna društvena zbivanja. On tako sa svojim komediografskim opusom za-uzima specifično mesto realiste jer ga stvar-nost u svojim najkonkretnijim vidovima za-ista inspiriše. Zanimljiv detalj jeste i to da je

Sterija još za života bio poznatiji po imenu svog Tvrdice nego po svom imenu, što jasno govori koliko je doprineo u domenu popula-rizacije dramske umetnosti na našim prosto-rima. Da autentičnost ovog komada nastaje na izvoru života slažu se gotovo svi teoreti-čari i istraživači, a Sava Anđelković istražu-jući lik Kir Janje potcrtava njegovo poreklo i prirodu na sledeći način: „Zato što je Steri-jin otac iz Grčke došao u Zemun, i pošto je po preseljenju u Vršac promenio ime Papaz u Popović, postoji uvreženo mišljenje da je au-tor uzeo svog oca kao model za taj lik. Me-đutim, očev karakter je bio sasvim drugačiji, kako potvrđuju sačuvana očeva pisma. Ste-rija je, najverovatnije, za Janju iskoristio sa-mo govor svog oca.“

U „predsloviju“ Tvrdice Sterija kaže: „Posle izdanija Laže i paralaže mlogi su mi ovakvog roda knjiga ljubitelji često napomi-njali, da ne bi bez polze bilo jošt štogod na isti način sostaviti, i sredstvom pečatnje čita-teljem i čitateljkam spriopštiti.“ Delo nastalo na osnovu obećanja prijatelju dr Gavrilu Pe-karoviću, nakon jednog od razgovora na te-mu srebroljublja, da će napisati nešto o tvr-dičluku i posvetiti ga njemu, živi i jednako fascinira i publiku i pozorišne stvaraoce i te-oretičare već 180 godina! Prvo izdanje Tvr-dice 1837. trajno je obeležilo srpsku drama-turgiju jer ni pre ni posle njega nije nasta-lo nijedno delo takve autentičnosti i univer-zalnosti u isto vreme, građeno na temelju klasične dramske literature. Poznati teatro-log Bora Glišić tvrdi da Kir Janja i Rodoljup-ci jesu u samom vrhu svetske literature, pot-krepljujući tu tvrdnju činjenicom da je motiv tvrdice od Plauta, preko Molijera do Sterije dobio poetski tragički prizvuk. Jovan Sker-lić naglašava da je u tom delu Sterija poka-zao sve svoje posmatračke i spisateljske spo-

sobnosti, dok Slobodan Stojanović Kir Janju svrstava u najcelovitije i najkompleksnije li-kove „svekolike dramske književnosti na-šeg jezika“ što ga čini prvim potresnim an-tiherojem domaće dramske literature. „Kroz Kir Janju Sterija slika opšte poznati tip voj-vođanske, pa ne samo vojvođanske čaršije, u kojoj su nosioci trgovačkog duha bili Gr-ci i Cincari koji se osećaju kao Grci“, svedo-či Milan Tokin, dok Dimitrije Vučenov, dive-ći se neprevaziđenoj strukturi ovog dela ka-že: „Obilje životne istine kao da je bacilo u zasenak, izguralo iz teksta didaktiku i pre-nelo je u podtekst.“ Radoslav Lazić u pro-gramu 1975. kada je na vršačku pozorišnu scenu postavio kultni komad kaže: „U sa-mom vrhu srpskog pozorišta i drame Steri-jina komedija Kir Janja bila je najprivlačnije delo za naše gledalište. U istoriji srpske glu-me najznačajnije kreacije ostajale su u ovoj sjajnoj komediji. Savremenoj režiji, u traže-nju novih scenskih mogućnosti i modernog izraza, ovo Sterijino ’šaljivo pozorište’ pred-stavlja uzbudljiv stvaralački izazov.“

Tako je vršačko Narodno pozorište „Ste-rija“ ukazalo, u okviru svojih mogućnosti, na značajan jubilej naše pozorišne baštine. U to-me njegova uprava i umetnici u isto vreme traže šansu za novim i konkretnijim nalaže-njem rešenja za probleme sa kojima se vršač-ko pozorište stoički bori dugi niz godina. Na temelju proverenih vrednosti i u odbrani istih oni žele da se izbore za više mladih umetni-ka u ansamblu i umetničkom sektoru čime će omogućiti mladim autorima, istraživačima i umetnicima da nastave proučavanje Sterije i njegovog značaja, a na osnovu tih znanja ra-zvijaju nove ideje, pre svega odbrambenu li-niju neospornih vrednosti naše ba-štine na putu ka savremenom stva-ralaštvu.

Kir Janja, Narodno pozorište „Sterija“

Kir Janja, Narodno pozorište „Sterija“

Narodno pozorište „Sterija“

ludus 198-199 20

Jubilej Kruševačkog pozorišta

Sedamdeset godina Kruševačkog pozorišta i 150 teatarskog života Kruševca

BEZ NJIHOVIH gLUMACA BEOgRADSKA

Kruševačko pozorište ove sezone je u godini značajnog jubileja – sedam decenija od kada je ukazom tadaš-

nje FNRJ grad pod Bagdalom dobio profe-sionalni teatar.

Ali, kako beleže hroničari, istorija pozo-rišnog života mnogo je duža: prvo organizo-vano pozorište, sastavljeno od glumaca ama-tera, formirao je 1906. godine komičar Du-šan Kujundžić pod imenom „Car Lazar“, a radilo je naredne četiri sezone. Dve godine

kasnije, odlukom Pozorišnog saveta (koji je imenovao ministar prosvete Kraljevine Srbi-je) prilikom osnivanja Povlašćenog pozorišta „Joakim Vujić“ pod upravom Koste Delinija, za sedište je odabran Kruševac. Njim je „po-krivena“ i teritorija Kraljeva, Vrnjaca, Čač-ka, Užica, Gornjeg Milanovca, Ribarske ba-nje i Sokobanje. Međutim, Prvi svetski rat prekinuo je rad teatra, pa je do narednog ve-likog rata ovde postojalo „Figino pozorište“ – amatersko, koje je pokrenuo i vodio do 1929. svestrani umetnik i profesor likovne umetno-sti u kruševačkoj Gimnaziji Dragoslav Vasi-

ljević Figa, deda proslavljenog kompozitora Zorana Simjanovića.

Po raspuštanju „Figinog pozorišta“ Bo-risav Bora Mihailović, svršeni student Filo-zofskog fakulteta i prve generacije Beograd-ske glumačke škole (sa diplomom koju je pot-pisao Branislav Nušić), stvorio je dramsku sekciju u Gimnaziji, a zatim formirao pozo-rišni odsek pri Sokolskom društvu „Kruše-vac“. Početak Drugog svetskog rata značio je zabranu sokolskih aktivnosti, ali Bora Mi-hailović je Sokolsko pozorište preimenovao u Diletansko i nastavio s radom... Sledeća eta-pa uvela je tamošnji teatar, te 1946. godine, u svoju profesionalnu fazu.

Prva premijera bila je 1. maja (Rodi-teljski dom Valentina Katajeva) a u pode-li je, između ostalih, bilo nekoliko kasni-je veoma popularnih glumačkih imena – Olga Stanisavljević, Vlastimir Stojiljković i Radmila Savićević. I taman kad je pu-nim plućima zaživeo umetnički život, Na-rodni odbor Sreza Kruševac je u martu 1959. doneo rešenje o ukidanju Gradskog narodnog pozorišta u Kruševcu. U tih tri-naest sezona odigrano je gotovo dve hi-ljade predstava pred više od 690 hiljada gledalaca. Iako pozorišni život, prolaze-ći kroz razne političke i stvaralačke faze nikad nije zamro, prva sezona novoosno-vanog profesionalnog pozorišta otvorena je tek 1969. godine sa zavičajnim dram-skim umetnicima i entuzijastima iz dota-dašnjeg Amaterskog pozorišta. Novi poče-tak obeležila je Glišićeva Podvala...

„Svaki period u istoriji našeg pozorišta nosi neke osobenosti i vrednosti. Teško ih je vrednosno meriti, jer verovatno su podjedna-ko važne i nagrade i premijere, kao i izgrad-nja i osnivanje pozorišta. Ali ipak, kvalita-tivno, period koji je došao devedesetih, na-kon rekonstrukcije Pozorišta do danas, mo-žemo smatrati najuspešnijim“, kaže Brani-slav Nedić, upravnik Kruševačkog pozori-šta. „Te 1946. godine nastala su mnoga po-

zorišta u Srbiji. Prvi period bio je izuzetno težak, zahtevao je ogromnu volju i entuzi-jazam svih okupljenih ljudi. Osnivač i prvi direktor bio je Borisav Mihailović, pedagog, glumac i reditelj. Drugi period je od njegovog gašenja 1959. do 1969. godine. Pozorište ni-je bilo skroz ’ugašeno’ već je nastavilo s ra-dom kroz amatersko stvaralaštvo. Treći peri-od, od 1969. do kraja osamdesetih godina, ve-zan je za ’vaskrsavanje’ teatra i njegovo vra-ćanje u profesionalne vode, a na inicijativu Momira Bradića, glumca i reditelja, tadaš-njeg upravnika.“

Nedić ističe da se u toj fazi, zahvaljuju-ću izuzetnim rediteljskim i glumačkim ime-nima, pozorište ponovo vraća na umetničku mapu Srbije. Pored stalnog ansambla, pred-vođenog Milijom Vukovićem, Zoranom Ka-rajićem, Tomom Trifunovićem, Ljiljom Toko-vić i drugima, u goste dolaze i drugi velikani našeg glumišta. Takođe, u ovo vreme u Kru-ševcu su radili reditelji koji su mogli u kon-tinuitetu da pokažu svoj osobeni rukopis: Jo-van Bata Putnik, Borjana Prodanović, Pri-mož Bebler i Nebojša Bradić.

„Početak devedesetih vezan je za re-konstrukciju teatra i uspon u repertoarskom smislu, sa tekstovima baziranim, pre svega, na klasicima domaće i strane književnosti. Taj uzlazni period pozorišta traje do danas, i pun je uspeha, nagrada i premijera, koje su nastale kao plod saradnje sa najznačajnijim imenima srpskog pozorišta: Mucijem Draš-kićem, Milanom Karadžićem, Ljubom Ma-jerom, Jagošom Markovićem, Egonom Sa-vinom, Kokanom Mladenovićem. Naravno, i velikim glumcima kao što su Mihailo Vikto-rović, Ciga Jerinić, Nebojša Dugalić, Ksenija Jovanović, Milorad Mandić Manda, Seka Sa-blić, Ljilja Stjepanović i mnogi drugi.“

Da se s razlogom ponose činjenicom što su od davnih dana rasadnik najznačajni-jih dramskih umetnika, ne krije ni aktuelni upravnik: „I sada mi Kruševljani imamo obi-čaj da kažemo, da ukoliko bismo povukli naše

glumce, beogradska pozorišta bi stala. Mislim da je to pitanje nasleđa. Kada se stvori odre-đena grupa, uspešna u nekom poslu, oni koji dolaze imaju odlične uzore i stvaraoce na koje mogu da se ugledaju. E, sad, što su baš u Kru-ševcu počeli da se rađaju glumci i to najviše komičari, to ne znam. Mada, činjenica je da smo uvek spremni za šalu.“

Ali, kao i u svim pozorištima u Srbiji, ni-je uvek lako nositi se s oskudicom, a posti-

zati značajne rezultate: „Danas je vrlo teško planirati kontinuiran rad. Uglavnom se sva-ka sezona sklapa za sebe, u uslovima koji su nam dati (pre svega finansijski), gde mane-varskog prostora ostane veoma malo. A opet, i u ovakvom vremenu, smanjenih ulaganja u pozorišta, u nedostatku sponzora, uspeva-mo da tokom godine napravimo predstave i događaje koji svojim kvalitetom zavrede pa-žnju. Ove sezone planiramo četiri do pet no-vih predstava. Dve smo već izveli, i to Buz-

dovan Predraga Stojmenovića, i Deža vi Ade Lazić, u koprodukciji sa Šabačkim pozori-štem i Regionalnim pozorištem iz Novog Pa-zara. Do kraja sezone očekuje nas saradnja sa rediteljima Vladimirom Popadićem, Sne-žanom Trišić i Zoranom Lozančićem.“

Naš sagovornik upravnik je već šesna-est, a saradnik Kruševačkog pozorišta gotovo dvadeset godina. Da li kao dramaturg najče-šće prednost daje dobrom dramskom tekstu?

„Nekako je brzo prošla, mogu reći, jedna epoha. Toliko toga se dogodilo u relativno krat-kom vremenu, mnogo turbulencija, promena. Mnogo je velikih i značajnih umetnika otišlo, dogodila se skoro kompletna smena generacija. Plašim se da li ćemo biti dovoljno jaki i uporni i da li ćemo nekako uspeti da dostojno zameni-mo naše prethodnike... Mislim da je dobar tekst samo jedan od preduslova za dobru predstavu. Neophodno je da dobar tekst dobro legne dobrom reditelju.“

SCENA BI OPUSTELAŠto su baš u našem gradu počeli da se rađaju glumci i to najviše komičari, ne znam. Mada, činjenica je da smo uvek spremni za šalu – kaže upravnik Branislav Nedić

Vukica Strugar

Prokleta avlija

Dundo MarojeAladin

gLUMAčKA čAROLIJA

Uz uspone i padove, značajne naslo-ve i rediteljska imena, kruševačka čaro-lija traje do naših dana. Čarolija jer su sa scene ovog teatra krenuli neki od naj-većih glumačkih bardova. Uz pomenute, Kruševac se može pohvaliti da su „nji-hovi“ i Ljubinka Bobić, Miodrag Petrović Čkalja, Taško Načić, Milan Puzić, Bata Paskaljević, Radmila Živković, Nebo-jša Bradić, Zoran Karajić, Milija Vuko-vić, Miroljub Aranđelović Rasinski, To-ma, Sergej i Branislav Trifunović, Vojin Ćetković, Marko Živić, Nataša Marković, Nataša Tapušković...

ludus 198-19921

DA UMETNOST U VRANJU NE ZAĆUTI

JUBILEJI U LESKOVCUSto dvadeset godina teatarskog života i 90 godina profesionalnog pozorišta u Leskovcu

Narodno pozorište „Bora Stanković“ u Vranju može se pohvaliti dugom scenskom tradicijom. U prilog to-

me govori i podatak da je proteklih mese-ci vranjski teatar obeležio 120 godina po-stojanja i rada.

Presudna kalendarska godina za po-zorišni život Vranja bila je 1892. Tada je Janča Jovanović zvani Baldžija sagradio Hotel „Vranje“ u kojem je oduvek jedna sa-la bila u službi kulture i umetnosti. Vranje će baš u njoj dobiti i prvi bioskop, a 1896. godine počeće i organizovani pozorišni ži-vot u ovom gradu. Neposredno pre toga, oktobra 1895, Radoje Domanović po kazni biva premešten u Vranje, gde je radio kao profesor u vranjskoj Gimnaziji. Iz tog peri-oda sačuvana je anegdota kada je komši-ja pitao Domanovića: „A bre profesore, što ti cel noć gori svetlo u sobu?“ Domanović mu je odgovorio: „Kad ne mogu da iste-ram mrak iz ove Srbije, mogu bar iz svo-je sobe.“ Zabeležen je podatak da je Rado-je Domanović zajedno sa Borom Stanko-vićem 1896. godine gledao predstavu Boj na Kosovu“ putujućeg pozorišta „Sinđe-lić“ iz Niša.

Usledile su godine ratova, patnji i stra-danja… Prvi i Drugi balkanski rat, pa Prvi svetski rat. Posle oslobođenja Vranja grupa intelektualaca koja se vratila sa ško-

lovanja u Francuskoj formirala je sredinom 1919. godine Građansku kasinu sa čitaoni-com i knjižnicom koja je odigrala najzna-čajniju ulogu u osnivanju prvog teatra u ovom mestu. U njenim prostorijama 18. ju-na 1924. godine formirano je Pozorište gra-đanske kasine. Prva premijerna predsta-va Ženidba posle smrti izvedena je 5. ok-tobra 1924. godine, čime počinje organizo-vani pozorišni život u Vranju. Prvi uprav-nik pozorišta bio je Andreja Popović, zva-ni Andra Daskal, rođeni Vranjanac. Sve-strani teatarski stvaralac: glumac, reditelj i dramski pisac, glumio je u trupi Petre Pr-lička. Tamo gde je bio Andra Daskal bilo je i pozorište, govorili su njegovi savremenici. Period između dva rata, pored kratkog us-peha Pozorišta građanske kasine, obeleži-li su nastupi brojnih pozorišnih trupa. Go-dinama je u Vranju svakog proleća publika očekivala gostovanje pozorišta „Kralj Alek-sandar I“ iz Skoplja. Bio je to pravi kultur-ni događaj, jer je ovo pozorište u to vreme spadalo u red najznačajnijih teatara u Kra-ljevini Jugoslaviji. U njihovim predstava-ma vranjskoj publici su se, između ostalih, predstavili Svetolik Nikačević, Pavle Boga-tinčević i Milivoje Živanović. Posebnu pa-žnju zaslužuje i putujuće pozorište Perice Aleksića – Petra Prlička, koje je od 1930. do 1939. svakog leta pristizalo u Vranjsku ba-

nju. Na mnoge predstave dolazila je i prava Koštana, koju je Prličko čak i uključivao u predstavu i vodio na gostovanja u Beogra-du. Predstave je gledao i Bora Stanković.

Na sednici Prosvetnog odeljenja Okružnog narodnog odbora u Vranju, 27. aprila 1946, doneta je jednoglasna odluka o osnivanju profesionalnog pozorišta u ovom gradu. Novoformirani teatar dobio je naziv Okružno narodno pozorište. Njegov prvi di-rektor bio je Ljubiša Ružić. Prva premijera, Nušićev Pokojnik u kolektivnoj režiji, odr-žana je 30. juna 1946. godine. Nažalost, po-sle osam godina uspešnog rada, 1. marta 1954. Nadzorni odbor gradske opštine Vra-

nje donosi odluku o ukidanju Narodnog po-zorišta „Bora Stanković“. Posle 66 premije-ra i 1.056 odigranih predstava ova kuća za-tvara vrata 31. avgusta 1954. godine.

Tek 1959. opštinske vlasti osniva-ju Kulturno prosvetni centar kome se vra-ća pozorišna zgrada. Period između 1972. do 1997. predstavlja vreme kontinuiranog delovanja amaterskog pozorišta. Značajan momenat za pozorišni život Vranja pred-stavlja dolazak Radoslava Radivojevića na mesto direktora i reditelja Doma kulture, koji je radu pozorišta dao primat u odnosu na druge delatnosti kojima se Dom kultu-re bavio. Usledile su godine pune afirmacije

vranjskog amaterskog pozorišta i njegovih umetnika. Ređala su se učešća i nagrade na festivalima. Vranjsko pozorište svrstava se u red najuspešnijih i najboljih amater-skih pozorišta u Jugoslaviji. Vranje postaje i festivalski grad. Najpre organizovanjem smotri i festivala amaterskih pozorišta Ju-goslavije, a 1979. godine Radoslav Radivo-jević osniva i festival „Borini pozorišni da-ni“, koji je za 36 godina bivstvovanja postao značajna teatarska manifestacija u zemlji, odnosno stecište kulture, tradicije, umet-nosti i zabave. Nakon što je zgrada pozo-rišta izgorela do temelja 2. jula 2012. godi-ne festival poprima revijalni karakter zbog održavanja u promenjenim uslovima u sa-li Doma vojske. Od dana kada su Vranjan-ci ostali bez zgrade pozorišta počela je ne-prekidna borba vranjskih glumaca pod slo-ganom „Da umetnost u Vranju ne zaćuti“.

Jelena Kovačević

Po zidovima kuća u Leskovcu, jednog jutra 1896, osvanula je ovakva objava: „Članovi Leskovačke čitaonice odlučili su da se staranjem istih obrazuje gra-đansko pozorište pod upraviteljstvom g. J. Ivića, biv. ovd. pisara, a pod stalnim rediteljstvom publici dobro poznatog, izvežbanog glumca g. Gavrila Mihajlovi-ća, a uz sudelovanje članova čitaonice; a prihod od istog stavlja se na rukova-nje upravi pomenute čitaonice za nabavku novina i knjiga, a naročito šaljivih predstava za našu publiku, kao i patriotskih komada. Javljamo ovo poštovanom građanstvu i molimo da nas obilato potpomogne, kako bi se ova plemenita usta-nova na diku našeg mesta mogla održati. Prva predstava će se davati kod ’Ora-ča’, za koju će građanstvo dobiti za sada autografisane plakate sa imenima li-ca, a docnije će se i štampati u ovd. štampariji. Pozorište će se zvati ’Građansko pozorište Jug Bogdan’.“

A ispod objave dodat je i poziv: „Kako oskudevamo u glumcima, to ko želi neka se obrati upravi radi probe i prije-ma sa dobrom nagradom, a može preko dana raditi i svoje poslove. Gornja uprava.“

Milica Kosović

Objava je očigledno urodila plodom, jer je ubrzo odigrana prva predstava u izvođenju dile-tanata iz Leskovca. Vredi pomenuti da je u to do-ba profesor niže gimnazije bio književnik Radoje Domanović, koji je u pripoveci Pozorište u palanci ostavio i podatke ko su bili članovi prvog Građan-skog pozorišta, kako je ono nastajalo, kakve su pe-ripetije pratile prvu predstavu odigranu u kafani kod „Orača“, u jednoj reči, kako „se preobrazio ceo grad“, a i kako se sve okončalo – zbog bespari-ce. Za dve godine, koliko je bilo aktivno Građan-sko pozorište, odigrane su predstave po komadima Matije Bana Boj kosovski, Sterije Zla žena i Ženid-ba i udadba, i Steve Jeftića Četiri miliona rubalja.

Leskovčani su pokretali razna amaterska pozorišta, dok 23. avgusta 1926. nije osnovan prvi profesionalni teatar – Leskovačko grad-sko pozorište. Otvoreno je 10. oktobra u Sali hote-la „Pariz“ predstavom Iva Vojnovića Smrt maj-ke Jugovića. Angažovani su profesionalni glum-ci, Dragan Jovanović, Carka Jovanović, reditelj-ka Olga Ilić, a nešto kasnije i cela porodica Radi-voja Dinulovića (on uvodi modernu laku kome-diju stranog porekla koju je publika začas prigr-lila). Ali se kuburilo bez sredstava, mršavog fun-dusa i bez sistematskog pripremanja repertoara. U takvim uslovima pozorište je izdržalo do apri-la 1929. godine.

Narodno pozorište, osnovano u ratnim uslovima 1944, naslednik je leskovačke pozo-rišne storije, sažete u dva dela.

Godine 2014. grad Leskovac uložio je sred-stva i za pola godine rekonstruisana je pozoriš-na zgrada. Svake sezone ansambl Narodnog pozorišta iznese tri premijere na večernjoj i tri na dečjoj sceni. (U pozorištu je angažovano, što stalno zaposlenih što „ugovoraca“, oko pedeset

ljudi.) Leskovčani i dalje rado idu u teatar, ali život u XXI veku nije lak ni u stvarnosti ni u po-zorištu. Sala je puna, premda za dečje predsta-ve ulaznice staju 100 dinara, dok su za večernje oko 300. Svoj jubilej proslaviće uz novu premi-jeru – rade Rucanteovu Mušicu. Režiju potpi-

suju Ivica Klemenc (odgovoran i za scenski po-kret) i Stanislav Grujić, a igraju: Nikola Šćepa-nović, Nataša Stanković, Maja Janković, Nenad Mitrović, Suzana Grujić, Petra Dimitrijević i Fi-lip Radivojević.

Čestitamo!

Ruža, uvela. Režija: Milan Nešković, sezona 2016/17.

Tri sestre, režija: Trajče Gjorgiev, 2015/16.

Čaruga, režija: Stanislav Grujić, sezona 2015/16.

Izbiračica, sezona 1978/79.

Jubileji

ludus 198-199 22

U zapadnim društvima ima više pojedinaca koji hoće da se bave pozorištem nego onih koji hoće da gledaju pozorište – kaže Žorž Bani, koji je bio gost 50. Bitefa

Jelena Kovačević

MI gLUMIMO SEBE

Rad stručnjaka najčešće izmiče pa-žnji široke publike. Premda je bio gost na Bitefu nekoliko puta, profe-

sor Žorž Bani ostao je gotovo nepoznat ov-dašnjoj javnosti, a njegove aktivnosti još ma-nje. Naturalizovani Francuz, poput Joneska, Tristana Care, Siorana ili Pola Celana, Ba-ni je rođen u Rumuniji. Predavao je niz go-dina na Sorboni, takođe u Belgiji; osnovao je Eksperimentalnu pozorišnu akademiju u Parizu 1990, koju je vodio punih jedaneast godina. Bio je generalni sekretar, predsed-nik pa počasni predsednik Međunarodnog udruženja pozorišnih kritičara. U fokusu su mu teatarski klasici XX veka, Breht, Stani-slavski, Bruk, Grotovski... a za svoje studi-je publikovane u Francuskoj tri puta je po-neo nagradu za najbolju knjigu u oblasti po-zorišta. Od 2013. počasni je član Rumunske akademije.

Razgovor s Žoržom Banijem vođen je u jeku jubilarnog 50. Bitefa.

Profesore Bani, ovog puta došli ste u Be-ograd zbog svetske konferencije kritičara…

Da, ali i zbog jubileja, ne samo zbog kri-tičara. Bitefov jubilej je za mene važniji od konferencije, jer sam bio svedok početnih Bitefovih koraka i posebno zato što sam tad upoznao Jovana Ćirilova. Jovan je, naime, primer intelektualca koji se umešao u teatar, koji je i menadžer i pesnik. Veoma mnogo je voleo pozorište, ali je voleo i sebe. Jovan je bio vrlo složene prirode. S druge strane, BITEF mi je bio važan jer potičem iz Rumunije. U to vreme Rumunija nije bila sasvim zatvo-rena prema Zapadu kao kasnije; Čaušesku je unekoliko pokušao da otvori granice. Pa ipak, u Beogradu, na Bitefu, mogao sam da vidim najvažnije predstave u mom obrazo-vanju. Volim da parafraziram naslov pozna-tog romana Makima Gorkog i kažem – BI-TEF predstavlja „moje univerzitete“.

Zaista?Zaista. Naime, moram reći da sam ovde

otkrio Grotovskog, otkrio Barbu, prvi put gle-dao predstavu Petera Štajna Princ od Hom-burga. Uvek je bolje gledati predstavu, biti u pozorištu. Dok sam čekao na naš susret, po-kušao sam se prisetiti kako je to bilo kad sam prvi put došao u Beograd. Odseo sam u maloj sobi s još jednim kolegom. Nisam imao mno-go para, ali mi je bilo važno da dođem, i Jovan je bio vrlo otvoren prema nama. Posle te prve posete susretao sam se s Jovanom u Parizu, i na raznim drugim mestima, širom sveta. I pričali bismo o Bitefu. Jovan – on je bio jedan nesvakidašnji menadžer. Možda u Francu-skoj imamo jednog pomalo nalik na njega...

Na koga mislite?Mislim da mu je donekle blizak Alen

Krombek, direktor Avinjonskog festiva-la (1985–1992, prim. J. K.). Ali je Jovan bio mnogo otvoreniji, opušteniji; mi smo se uvek mnogo smejali. Sećam se jedne užasne, neu-spele predstave izvedene baš ovde, na Bitefu.

Je li? O kojoj predstavi je reč?Bila je to predstava Luke Ronkonija, je-

dan potpuni fijasko.

A koja od njegovih predstava, on je go-stovao nekoliko puta?

To su bili počeci Bitefa – njegova Ore-stija. Publika je masovno izlazila. A ja sam bio blizu Jovana i upitao sam ga: „Ti ostaješ? Nećeš da napustiš?“ Dobro sam zapamtio šta mi je odgovorio: „Kapetan nikad ne napušta brod.“ I ostali smo zajedno do kraja. Oresti-ja je nastala ovde, u Beogradu. Još se sećam, trajala je pet-šest sati... Posle Bitefa predsta-va je doživela veliki uspeh u Parizu. Ali če-sto biva da Ronkonijeve predstave nisu dovr-šene kad je premijerno veče.

Dakle, Jovan je imao izraženu odgovor-nost prema svojim umetničkim izborima.

Veoma sam voleo Jovana zbog toga što je bio izuzetno otvorena osoba. Za ovaj deo sve-ta otkrivao je najbolje što se dešavalo na Za-padu. Nije sam otkrio nekog velikog umetni-ka, ali je znao šta je dobar, najbolji teatar. Ta-kođe se sećam da je prilikom te moje pose-te Bitefu gostovao Mers Kaningem, najbolji izdanak plesnog teatra. Kaningem je u tom času bio tako moderan plesač. Kad bi izvo-dio, pravio bi prirodne pokrete, pomalo ho-dao scenom i tako... Bio sam stvarno razo-čaran i pitao sam Jovana zašto je pozvao tog čoveka. Odgovorio mi je: „U Parizu su mi re-kli da je to dobro.“

Bitef je nastao voljom dve osobe: jedne direktorke kakva je bila Mira Trailović, koja je u doba komunizma bila zvanična Bitefova persona, i Jovana, koji je bio neka vrsta „slo-bodnog elektrona“. Kad je Mira umrla, Jovan je bio dovoljno jak da nastavi projekt i BITEF je još uvek živ. Sada mi se dopada mladi di-rektor oličen u liku Ivana Medenice.

Poznajete li dobro Medenicu? Susrećete li se takođe na festivalima, po svetu?

Dobro poznajem Medenicu i vrlo mi se sviđa. Mislim da smo se prvi put susreli u No-vom Sadu na Sterijinom pozorju. Potom, bio sam pozvan da održim predavanje i stvarno, pre petnaest godina rekao sam da je Mede-nica moj alter ego. Podseća me na mene kad sam bio njegovih godina, željan kulture, pozo-rišta i pozorišnih akcija. Čak i sada, posle pet-naest godina, mi se odlično slažemo, jer ima-mo isti pozorišni ukus. Znate, kao mladi pro-fesor u Parizu, jednom sam razgovarao s vrlo uglednim filozofom Vladimirom Jankelevičem iz Rusije. Na kraju, kad sam ga pozdravio, re-kao mi je: „Gospodine Bani, vi ste vrlo pamet-ni, zastupate iste ideje kao ja.“ To me je oduše-vilo, jer je naš razgovor bio tako otvoren, ta-ko dubok. Kretali smo se u istom pravcu. A sa Ivanom mi se događa isto. Sviđaju nam se iste predstave, isti humor.

Hoćete reći da ste na istoj frekvenciji?Upravo tako.

A možete li to reći i za druženje s Jo-vanom?

Jovan je bio veći dendi nego što smo Va-nja i ja. Sećam se da me je uvek molio da ga slikam: Jovan i Bruk, Jovan i Barba... Džor-dž, slikaj me... I možga je dobra ideja da se za sledeći BITEF napravi knjiga Jovan i drugi. Veoma sam voleo Jovana, voleo sam

da diskutujem s njim, ali nisam s njim bio tako povezan, tako dubinski kao s Ivanom.

Kako ste saznali za BITEF?Iz novina. Svega četiri godine Rumuni-

ja je imala pomalo otvorene granice. Ne mo-gu tačno da se setim kad sam pročitao u no-vinama, ali se sećam da sam napisao pismo Jovanu i molio ga za zvaničan poziv. I on je odmah reagovao i poslao ga, tako da sam do-bio vizu. Tokom Bitefa desila se prava kata-strofa u rumunskom pozorištu, koja je silno uticala na mene. Jedna izvrsna predstava Go-goljevog Revizora u režiji velikog rumunskog umetnika Lučijana Pintilija bila je zabranje-na. Sećam se kako je jedan rumunski službe-nik došao u Jovanovu kancelariju a ja sam bio tu. Rekao mi je: „Comrade Bani, želim da vas obavestim da je predstava Revizor zabranje-na u Rumuniji.“ BITEF je početak mog života, ali se za mene istovremeno mešaju, i uvezuju – fantastični teatar i ta tragedija.

U to vreme nismo mnogo znali. Sviđao nam se Peter Štajn, nismo razumeli Mersa Kaningema... BITEF je bio neka vrsta kon-centracije kontradikcija. Došao sam dva pu-ta. Otkrio sam još jednu trupu, La Quadra. Niko nije znao za La Quadru u Francuskoj. O njima sam pričao u Rumuniji, a posle i u Francuskoj. Ali bilo je već kasno da ih Fran-cuska prepozna – grupa je u međuvremenu izgubila energiju koju je imala na Bitefu i ra-sturili su se. Zaista mi je važan Bitefov ju-bilej, mnogo važniji od uobičajene aktivnosti Udruženja kakva je, na primer, Konferenci-ja. Ali je interesantno da je Vanja Medenica organizovao Konferenciju u okviru Bitefovog jubileja ne bi li ih povezao. Možda je to uči-nio iz finansijskih razloga, ali je dobra ideja povezati ta dva programa.

Objasnite mi šta je Konferencija. Koliko se često održava?

Konferencija je dvogodišnje okupljanje. Prema mom mišljenju, i to je prečesto. Sad će biti održani izbori. Možda će švedska kri-tičarka Margareta Sorensor, koja sada pred-sedava, ostati predsednica i u sledećem pe-riodu. Ali se menja izvršni odbor. Trenutno prolaze kroz probleme i bore se, ali je Udru-ženje živo. Zatim, Udruženje nije čisto; u nje-mu su i profesori.

Stekli ste veliko pozorišno iskustvo u svetskim razmerama...

U okvirima Evrope.

Jesmo li to još evrocentrični?Ja jesam jer je pozorište iz Evrope, ima

evropsko poreklo. U Africi nije bilo pozorišta. Sad pokušavamo da pravimo hibridne pred-stave između Afrike i Južne Amerike, ali je pozorište evropsko. Istovremeno, važno je da se vratimo Evropi, a ne da sve vreme gleda-mo na Orijent, Aziju, kao što Barba čini. To je pozorišni ples, nije pozorište. Što se mene ti-če, okončana je nostalgija za Azijom.

Šta je po vašem mišljenju dominanta savremenog pozorišta?

Ne verujem da možemo otkriti jedan glavni pravac. No, može se reći da je mno-

go izvrsnih stvaralaca, koji su kao mona-de, kao ostrva, koja zajedno formiraju „arhi-pelag“, arhipelag usamljenosti. Možemo ot-kriti, recimo, ostvro Iva van Hovea, Kristija-na Lupe, ali između njih neće postojati veza. Obojica pokušavaju da uspostave odnos pre-ma stvarnosti savremenih gledalaca. Oni se u svojim predstavama trude, mnogo više ne-go stvaraoci postdramskih dela, da ispriča-ju neke priče.

Zaista ste uvereni da među njima ne-ma dodira, ili možda ipak mi, kao gledao-ci, kao kritičari, ne možemo da shvatimo šta ih povezuje?

Nema dodira.

Možda smo preblizu stvaralaca da bi-smo mogli da primetimo dominantu?

Postoji dominanta u društvu, a to je in-dividualizam. Svaki umetnik je vrlo pose-ban. Oni se povremeno vraćaju tekstu. Lu-pa je doživeo veliki uspeh u Avinjonu a ra-dio je tekst iz romana, posebno Tomasa Ber-nharda. Varlikovski je postavio mnogo dra-ma, od antičkih do Sare Kejn. To, vidite, nije sasvim isto. Možda postoji veza, umetnici po-kušavaju da rade na nepozorišnim materi-jalima. Osim dramskih dela, otkrili su roma-ne. Ivo van Hove postavio je mnogo predsta-va po Šekspirovim dramama, dramama Ar-tura Milera, adaptacijama starih filmova... Ali svi ovi umetnici snažno su upućeni na savremeno društvo.

Smatrate li da smo još uvek u „reditelj-skom pozorištu“? Kakva je uloga savreme-nog dramaturga?

Danas nema mnogo istaknutih dramskih pisaca. Tako je u Francuskoj, u Nemačkoj. Ni-je problem između reditelja i pisaca nego iz-među reditelja i kolektiva. Kao što je bilo to-kom šezdesetih, kad su se pojavili Living te-atar, Open teatar, Bread&Puppet... Posle vla-davine reditelja pojavilo se mnogo grupa. Oni su kolektivi bez stvarnog vođe i hoće da rade u okviru zajednice. To nisu političke već pozoriš-ne zajednice – okupljene s ciljem da zajednič-ki traže rešenje u sadašnjem teatru.

Šta je budućnost pozorišta, i u smislu načina finansiranja i u stilskom smislu?

Sasvim lično ću vam odgovoriti. Kad sam bio mlad – a najvažnije godine u obra-zovanju su one kad si mlad – u komunistič-koj zemlji u kojoj sam živeo govorilo se sa-mo o budućnosti. Budućnost će biti svetla, bi-će čudesna, a ta vrsta budućnosti nikad nije došla. I zbog takvih ideja vrlo sam podozriv da bih govorio o budućnosti. Umetnik mo-že da nas iznenadi. Ako su pravi umetnici, iznenadiće publiku, oni mogu pronaći neko novo rešenje. Na primer, ko je mogao pretpo-

staviti pre pet godina da će najvažnije pred-stave zapravo biti protiv duha „brzine“ ovog društva? A sada ima tako znamenitih pred-stava koje su duge šest, sedam, jedanaest ča-sova. To je neočekivano.

I sad smo svedoci jednog vrlo živog fe-stivala.

Voala! Draže mi je da osluškujem sadaš-njost, kao lekar, da prislonim uho na srce te-atra, ne da bih rekao: bićeš bolestan, treba da si zdraviji. Sigurno je, posle mnogo godina razgovora o krizama pozorišta, da sadašnji teatar predstavlja manjinu u društvu. To je vrlo jaka manjina, mnogo je pozorišne publi-ke svuda, u Francuskoj, u Nemačkoj... Čak u socijalističkim zemljama. Ali kako će se pu-blika razvijati, teško je predvideti. Kao što re-koh, ima vrlo originalnih umetnika koji po-kušavaju da nađu nova rešenja, a mi samo možemo da ih sledimo. Važno je otkriti odnos između pozorišta i publike. Sad. A sutra je drugo pitanje. Ko može da zna šta će mladi umetnik otkriti za deset godina? Ja ne mogu.

Dakle, da se usredsredimo na recep-ciju?

Da, samo u zapadnim društvima ima više pojedinaca koji hoće da se bave pozo-rištem nego onih koji hoće da gledaju po-zorište. Ima mnogo pozorišnih amatera. Njihovo je prisustvo snažno. Meni to nije interesantno. Ali nisam sudija. Grupe tra-že da se povežu s pozorištem u svrhu psi-hoterapije, edukacije, iz društvenih razlo-ga. Imam prijateljicu u Sankt Peterburgu koja kao psihijatar pravi teatar s bizni-smenima kojima pomaže. Njih ne zanima da gledaju predstave, nego da ih prave. Ko bi pre dvadeset godina mogao pomisliti da će biznismeni želeti da se bave teatrom?! Obično oni ne igraju klasične komade ne-go igraju sebe. A ja volim da sam gledalac (bio sam loš glumac).

Društvo selfija?Upravo tako. Mi glumimo sami sebe.

Ima li to veze s Gofmanom? S teatrali-zacijom svakodnevnog života?

To je vrlo stari tekst, nije baš sve isto. Pojavila se pozorišna aktivnost umesto odlaska u klub. Pozorištem se bave kao jo-gom. Pozorištem se bave u grupi, dolaze u dodir jedni s drugima, igraju se.

Kako to da je pozorište dobilo takvu ulo-gu?

Znaju oni šta znači pozorište. Postoji društvena promena. S druge strane, pozori-šte ipak ima gledalaca, posebno velike pred-stave. Obično se za njih ne može doći do karte. To je dobar znak.

Intervju: Žorž Bani

Žorž Bani, foto: Lucian Muntean (www.fnt.ro)

ludus 198-19923

MIgRANTSKA KRIZA U gLAVNOJ ULOZI

Mala Kline na Kondenz festivalu

ŠTA JE RAJRadmila Đurica

Poziv na solidarnostPerformans „Hartefakt fonda“ 48 sati budnosti, izveden u tri evropska grada, bavi se pitanjem izbeglištva

To što se dave pokušavajući da se do-mognu evropskog tla ne sprečava mi-grante u pokušajima da pobegnu iz

svojih zavičaja, pa šta ćemo da uradimo s tim u vezi? Upravo to Anders Lustgarten pi-ta publiku u Lampeduzi, svom poslednjem komadu koji je doživeo premijeru prošle go-dine u londonskom Sohou, a potom počeo da inspiriše mnoge reditelje, tako da je moguće pogledati više inscenacija istog diljem Starog kontinenta. Praizvedbu je režirao Stiven At-kinson, a nastala je u produkciji liverpulske kuće „Unity theatre“ i Festivala „High Tide“, gde je pomenuti reditelj umetnički direktor.

Anders Lustgarten, najpoznatiji britanski „politički“ dramski pisac, usredsređuje svoju pažnju na globalne fenomene i događaje. Po-sle bavljenja masakrom Kurda u turskom gra-diću Roboski u drami Šrapnel, te promišljanja o Zimbabveu posle Mugabeovog režima u Cr-nom Isusu, sada se okrenuo masovnim migra-cijama, tj. migrantskoj krizi koja već duže po-tresa Evropu u komadu Lampeduza. Gardijan ga je ocenio kao dosad najbolji Lustgartenov rad, hrabar, smeo, potresan.

Lampeduza, rajsko ostrvo u italijanskom delu Mediterana, postala je mesto očaja, simbol izbegličke muke ljudi sa Bliskog istoka i iz Se-verne Afrike. Dva lika obraćaju se publici koja sedi u nekoliko koncentričnih krugova oko sce-ne, što doprinosi intimnosti i zgušnjava atmos-feru mučnih priča. Dva monologa se prepli-ću: jedan italijanskog ribara sa Lampeduze o

njegovim ekonomskim problemima i transfor-maciji njegovog života kada ga vrtlog izbeglič-ke krize uvuče u sudbine ljudi koji stižu preko mora – njegov ulov se razlikuje od ulova njego-vih predaka jer on izvlači tela utopljenika, mi-granata koji su okončali život u plavoj grobnici 21. veka. Druga priča stiže od mlade žene me-šanog, kinesko-britanskog, porekla koja plaća studije u Lidsu radeći kao uterivač dugova. Od vrata do vrata susreće se s poražavajućim so-cijalnim posledicama vladinih mera štednje, i sluša kritike na račun imigranata u UK.

Siromaštvo i očaj teme su ovog komada, a Lustgarten im daje konkretne, realne obrise. Očigledno se temeljno pripremao, te vrlo pre-cizno piše o sudbini davljenika u hladnoj vodi. Stefano će reći da je prihvatanje stradalih kao hvatanje „masne, kvrgave kese za đubre koja vam klizi kroz prste“. Denisina priča je tako-đe veoma živopisna – tako saznajemo kako je njenoj staroj i bolesnoj majci oduzeta socijalna pomoć, budući da je proglašena radno sposob-nom na osnovu toga što se trudila da ostavi do-bar utisak pred službenicom koja je preispiti-vala njen status, te se doterala.

Pisac povlači paralele između Stefana i Denis – oboje se bave ljudima u ekstremnim situacijama, tj. u životnoj krizi. Oba lika su zapravo učesnici, doduše nenamerni, u bru-talnosti režima, njihov posao je da sprovode društvene odredbe, bez ikakve moći da sta-nje promene. Stefano čeka da mu nadređe-ni narede kada da krene u spasilačku misiju

iako se ljudi dave na njegove oči, dok Denis prikuplja dugove od ljudi koji bukvalno ne-maju ništa. Ipak, ovo je drama o preživljava-nju i nadi. Stefano će se sprijateljiti sa meha-ničarem iz Malija dok ovaj čeka suprugu, a Denis će se zbližiti s Portugalkom, samohra-nom majkom u dugovima.

Poenta komada Lampeduza je da iza op-šte katastrofe leži individualna briga i saose-ćajnost, i podseća na reči Harolda Pintera (Lu-stgarten je inače laureat nagrade koja nosi ime čuvenog pisca), izrečene u njegovom po-slednjem TV intervjuu: „Mislim da je život di-van, ali je svet pakao.“ Ta kontradiktornost je vrlo dobro prikazana u režiji Stivena Atkin-sona. „Sat i po koji opisuje tačno šta sve nije u redu u Evropi u kojoj živimo“, zaključuje po-zorišni producent iz Lidsa Milan Govedarica.

Usledile su produkcije na Malti februara ove godine ansambla „Spazju kreativ“ u reži-ji Hermana Greša, te u nemačkom teatru „Sa-uspilhaus Bohum“ u martu, u viđenju Olafa Kruka.

Hekuba, izbeglica prvi je komad izveden u antičkom teatru na nenaseljenom grčkom ostrvu Delos posle više od dve hiljade godina.

Drama zasnovana na dva Euripidova monolo-ga govori o kraljici Hekubi, koja po padu Tro-je u zarobljeništvu i izbeglištvu oplakuje smrt supruga i dece. Ova tragična heroina iz grčke mitologije postala je antiratna ikona budući da njena patnja ogoljava sve strahote sukoba.

„U ovom pozorištu, zaboravljenom spo-meniku kulture, postavili smo svevremenu priču s ciljem da pocrtamo problem koji di-rektno pogađa sve nas u Sredozemnom mo-ru: neprilike rata i izbegličkog života“, izja-vio je za „Al Džaziru“ Dimitris Atanasulis, direktor odeljenja za antikvitete Kiklada, inače koproducenta predstave.

„Prošle godine smo se suočili s tim straš-nim događajima, deca su se davila u našem moru. Razmišljao sam o ljudima koji su iz-gubili sve. Kako mogu da se prilagode novo-nastalim okolnostima? Kako žive svi ti lju-di koji su izgubili decu i rođake u Egejskom moru, a sada su negde u Evropi. Da li će ika-da biti u stanju da nastave svoj život, da ži-ve normalno?“, objasnio je svoje razloge za postavku drame reditelj Nikos Karageorgos i dodao da se upravo Hekubina priča bavi adaptacijom posle strašnih promena.

„Sirijci sada to doživljavaju. Mnogi lju-di na svetu takođe, kao i Grci u prošlosti. Ka-ko se izboriti s tim da si ostavio život u kom si imao porodicu, posao, a sada si na nekoj klu-pi u stranom gradu?“, nastavlja Karageorgos.

U prvoj sceni predstave Hekuba, izbegli-ca glumica čita reči Sirijke, sada smeštene u Austriji, koja je prošle godine uputila potresno pismo Ujedinjenim nacijama opisujući straho-te ljudi što beže od rata. „Ukoliko evropske ze-mlje zaista žele da nas prihvate, što to ne ura-de legalno, putem ambasada? Da li je ceo svet slep i ne vidi šta se dešava?“, kaže ona.

Ostrvo Delos je inače rodno mesto Apo-lona i Artemide, a sada u celosti arheološki lokalitet. U ogromnom antičkom teatru iz-građenom od mermera u 3. veku, 300 ljudi je gledalo predstavu prvih dana septembra u postavci bez scenografije, sve-tlosnog i zvučnog sistema.

Kompleksan projekat slovenačke umet-nice Male Kline, u okviru Kondenz fe-stivala u Bitef teatru, lucidno istražu-

je sirove aspekte podsvesti i kolektivne slike sna. Mala Kline je slovenačka plesačica, per-former i koreograf. Njen rad je „istraživanje afektivne izvedbe slike i subverzivnog po-tencijala“ Dobitnica je glavnih nagrada na polju savremenog plesa u Sloveniji, izme-đu ostalog nagrade „Zlatna ptica“ i nagrade „Ksenija Hribar“ za koreografiju.

Već naslov ove produkcije Eden (Raj) po-kazuje da je umetnica zainteresovana za ne-religijsku fenomenologiju/koncepta Raja. Ma-la Kline je izvođač i posmatrač, ona je centralni

receptivni obrt „između prezentiranog materi-jala i sadržaja materijalizacije“. Ovde koncept Raja ne podržava fantastičnu ideju o njegovog postojanja, već ga utemeljuje u čistom sadaš-njem vremenu – tokom performansa – a sve je u atmosferi predstave. Autorka ima filozof-ski pristup mitologiji, arhetipovima, podsvesti i konceptu sna. Ona pažljivo, precizno i promi-šljeno strukturalnim pristupom ambivalentno mami posmatrače u trans. Neometan protok energetskih tačaka tokom predstave je glavni cilj; to je „očitavanje“, angažovanje publike na mentalnom i emocionalnom nivou. „Eden je“, po rečima umetnice Male Kline, „solo nastup. Počelo je kao pitanje: Šta je iskustvo Edena u telu? Šta je Eden kao slika? Drugim rečima: šta je telo i šta je slika ’pre’ pada? Eden je na-stup, to je uvek već susret s druge strane, pu-blike. To je čin komunikacije. Pokušaj komu-niciranja sa gledaocima kroz sanjanje. Narav-no da koristite ples, zvuk, muziku, reči itd., ali sve se upotrebljava sa namerom da se kroz ’po-tez’ tela publike, aktivira sanjanje.“

Improvizacija igra važnu ulogu u nje-nom stvaralačkom procesu. Mala je razvila mašinu, vozilo za improvizacije sa nizom per-spektiva ili pozicija koje mogu potrajati, kao i nekoliko mogućih kompozicijskih pravila ko-je se tu mogu upotrebiti. Ta mašina su tekst, skripte ili bilo koji drugi materijal kojim se ra-di. Tada, po rečima Male Kline, kolektivno telo

ponovno piše originalno i na svoj način. Osta-tak koreografije se gradio kroz zajednicu tela i kolektivne mašte. U vizuelnom smislu, pro-stor, kostim i rasveta su dizajnirani (autor Pe-tra Veber) na taj način da prosto plene ogolje-nošću. Ovde je Mala Kline namerno, površna, prazna i uz duhovite opaske, više nego nebe-ska, jer funkcioniše kao stalni poticaj za ispu-njenje praznine. Eden je složen projekat koji lucidno istražuje sirove aspekte podsvesti i ko-lektivnu sliku sna. Unutra i izvan, ja i ti... Sve što mi percipiramo je kao opozicija u previra-nju, kao i kretanje između njih. To nam omo-gućava da dođemo u stanje prisutnosti, radi-kalne otvorenosti. „Gde je izvan, kako je, ja sam ti, i ti si ja, iako naši oblici ostaju odvoje-ni. To je neka vrsta stanja povišene svesti. Gle-dalac je rekao jednom na našoj predstavi da je imao svojevrsno okeansko iskustvo sa mnom. Na trenutak nije bilo više razdvojenosti, samo neke vrste afektivnog, razumljivog i vrlo fizič-kog protoka između nas. Bila sam duboko dir-nuta iskustvom imati i videti“, objasnila je.

Važan deo nastupa u Edenu je fizički rad, Kline radi telom, u svim svojim nastupima. Je-dinstvo tela i glasa, zvuka i pokreta, animal-nog i spiritualnog. Zainteresovana je za ono što telo može učiniti; to je neverovatni potenci-jal koji se u velikoj meri u kulturi u kojoj živi-mo guši. Za Malu Kline telo je kućište za sanja-nje ili viđenje. To je mašina koja suptilno perci-pira različito. „To telo prima informacije od ta-mo. Telo je prijemnik, neka vrsta radara, razu-mljivo izvan onoga što možemo zamisliti. Dok je dodir daleko složeniji, on je poput aparata za snimanje i prisvajanje svega što jeste. Zato sam se uvek odnosila na telo i radim njim. Za mene je telo – telo performera, ali i telo publike – a tu ostaje prostor za beskonačne mogućnosti misterije postojanja.“

Performans 48 sati budnosti izveden je u Berlinu, Parizu i Sarajevu. Deo je WakE-Up-a, multidisciplinarnog projekta „Har-

tefakt fonda“ koji se bavi pitanjem izbeglištva, a publiku poziva na humanost, solidarnost, delo-vanje i budnost. Projekat je pokrenut u Beogra-du prošle godine, sa namerom da se na umet-nički relevantan način razmatra velika aktuel-na tema sa kojom se suočava savremeni svet.

Performans 48 sati budnosti predstavlja neprekidno javno čitanje stotina stranica tek-sta: ličnih ispovesti izbeglica i priča o njihovoj sudbini, priča aktuelnih još od antike pa do danas. Autori koncepta su Andrej Nosov i Sr-đan Ćešić, a izvođači i koautori programa Jan-ko Dimitrijević, Nevena Negojević, Jelena Gra-ovac i Marina Mišović.

Grupa mladih umetnika iz Beograda po-zivala je građane Berlina, Pariza i Sarajeva da ostanu budni i učestvuju u performansu, te javnim čitanjem tekstova pokažu solidarnost sa izbeglicama.

Berlinsko izvođenje je realizovano u ga-leriji „Holcmarkt“, u saradnji „Hartefakta“ i organizacije „Serbinale“ iz Berlina, čiji je cilj promocija kulture i umetnosti iz Srbije. U Pa-rizu se čitalo u Srpskom kulturnom centru, a u Sarajevu u okviru Internacionalnog teatar-skog festivala MESS.

Sati i sati čitanja na srpskom, nemač-kom, engleskom, francuskom, priča u koji-ma se pripoveda o nesreći onih koji su mora-li da pobegnu, da napuste svoje porodice, do-move i gradove.

Empatija je ključna reč ovog performan-sa, kao i učešće, čija je poruka solidarnost sa ugroženim ljudima.

„Ovo je pozorište. Ovo je performans i vi-zuelna umetnost. Ovo je ništa u odnosu na ži-vot. Ovo je pokušaj da budemo ljudi“, piše u pro-gramu projekta 48 sati budnosti koji nastavlja da putuje Evropom i poziva na solidar-nost sa svima koji su ostali bez doma.

O. Milošević

Hekuba, izbeglica u antičkom teatru na Delosu (foto: Al Džazira)

Drama o svemu što ne valja u Evropi: Lampeduza

(foto: Tristram Kenton za Gardijan)

Inostrana scena

Aleksandra Jakšić

48 sati budnosti Berlin, foto: Hartefakt

Mala Kline

ludus 198-199 24

UZBUDLJIVA I BOgATA POZORIŠNA TRADICIJASedam decenija profesionalnog rada Narodnog pozorišta Sombor

Narodno pozorište Sombor nedavno je na svojoj sceni upriličilo sveča-nu akademiju povodom 70 godina

profesionalnog rada i 134 godine od osni-vanja ove teatarske kuće. Tim povodom predstavljena je i monografija Sedamde-set godina profesionalnog pozorišta auto-ra Dušana Jovića.

Teško je odgovoriti na pitanje kada je došla prva teatarska trupa u Sombor. Me-đutim, na sednici Akcionarskog društva za izgradnju pozorišne zgrade u Somboru, 27. juna 1879, doneta je odluka da se raspiše Konkurs za projekat pozorišne zgrade. Na konkurs je prijavljeno deset projekata. Ži-ri, čiji predsednik je bio veleposednik Đu-la Semze, prihvatio je nacrt Vajta Adolfa iz Pape, kod Požuna. Prva lokacija za izgrad-nju pozorišnog zdanja datira iz 1879. go-dine na trgu ispred današnjeg hotela „In-ternacion“. Kasnije je predviđano još pet različitih lokacija, ali je na kraju odabran Trg Koste Trifkovića br. 2, mesto na kom se zgrada nalazi i danas. Zemljište ove lokaci-je otkupljeno je od somborskog veleposedni-ka Fernbaha za 11.000 forinti.

Najverovatnije je, budući da nema pisanih podataka, izgradnja počela prvih prolećnih da-na 1882. godine. Pod tom pretpostavkom pozo-rišna zgrada u Somboru završena je za osam ili devet meseci (mart–novembar 1882). Zgra-da je prvi put upotrebljena za održavanje tea-tarske predstave 25. novembra 1882. godine. Ova građevina, koja i danas pleni svojom lepo-tom i šarmom, tri puta je za protekle 134 godi-ne rekonstruisana: 1937, 1982. i 2007. godine.

Prvi somborski pozorišni podaci dati-raju iz 1826. kada je u gradu gostovala Ma-đarska pozorišna družina i tom prilikom odigrala desetak predstava, ali prvi arhiv-ski dokumenti o teatarskoj delatnosti poti-ču iz 1797. godine, kada Nemačko veće iz Budima šalje upravi grada Sombora akt o događajima vezanim za Mađarsko pozoriš-no društvo. Vrlo je moguće, beleže hroniča-ri, da su pozorišne trupe nekoliko deceni-ja ranije „otkrile“ Sombor, za šta, nažalost, nema materijalnih dokaza.

Kada se govori o prvoj predstavi izve-denoj u Somboru, hroničar Bona Mihailo-vić u svom Dnevniku beleži da je 1779. go-dine „otac Gerard Boda, nastavnik grama-tičke škole, izveo sa svojim učenicima tra-gičnu komediju, na prostoru oko crkve, o loše vaspitanom mladiću“. Takođe, pomi-nje se i šaljiva predstava Antuna Vukovi-ća i njegovih učenika iz 1781. godine. Već do polovine sledećeg veka gotovo sva me-sta u Vojvodini imala su diletantska pozo-rišta, a u Somboru je zaživelo Preparan-dijsko pozorište, koje su činili učenici ta-dašnje Preparandije. U belešci iz Srpskog

narodnog lista stoji zapisano da je 22. marta 1840. godine ovo pozorište odigra-lo Svetislava i Milevu Jovana Sterije Po-povića, i da je interesovanje bilo takvo da dvorana nije mogla da primi sve zaintere-sovane. Kako je Preparandija u to vreme bila muška škola, ženske uloge su igrale građanke Sombora.

Kao vreme početka „pravog“ pozorišnog života u Somboru mogla bi se uzeti 1849. godi-

na, kada somborska srpska omladina podno-si molbu velikom županu Isidoru Nikoliću da joj odobri prikazivanje pozorišnih predstava u spomen preminulom srpskom vojvodi Ste-vanu Šupljikcu, a u korist postradalih Srba u Potisju. Veliki župan je, naravno, odobrio nji-hov zahtev, a nakon njega i Gradsko poglavar-stvo. Dvanaestog marta 1850. održana je glav-na skupština na kojoj je, posle saopštenja Jo-vana Đorđevića o odobrenju za rad, osnova-no Društvo srbskog pozorišta. Za direktora je izabran Mihajlo Kostić, a Odbor je odlučio da

se pripreme i izvedu četiri komada: Vladimir i Kosara Laze Lazarevića, Anđelo padovanski okrutnik Viktora Igoa, Smrt cara Uroša V Ste-fana Stefanovića i Stjepko Šubić Ivana Kuku-ljevića Sakcinskog.

Već septembra 1850. godine Druš-tvo biva reorganizovano i menja naziv u Društvo srpskih dobrovoljaca a donesena su i nova pravila. Naredne godine, u janu-aru, Društvo prestaje sa radom i svu imo-

vinu (pozornicu, zavese, garderobu, re-kvizite i dr.) predaje Srpskoj čitaonici.

Do izgradnje zgrade Pozorišta pred-stave gostujućih trupa igraju u raznim prostorima u Somboru: u školama, Grad-skoj kući, hotelima, u takozvanim „arena-ma“ pod vedrim nebom, u baštama resto-rana, parkovima, igralo se i u mađarskoj i srpskoj čitaonici, mađarskoj kasini.

Do 1963. godine zdanje somborskog pozo-rišta pretrpelo je više građevinskih intervenci-ja. „Inženjeringprojekt“ iz Sombora početkom

1976. započeo je rekonstrukciju i adaptaciju zgrade, pored ostalog, ulaznog hola i gledali-šta sa dogradnjom potrebnih pratećih prostora za posetioce, dogradnju novog scenskog pro-stora sa dodatnim radnim i skladišnim površi-nama… Zgrada Narodnog pozorišta u Som-boru, posle ove velike rekonstrukcije, još jed-nom je „osvežena“ 2007. godine, naravno, u mnogo manjem obimu. Interesantan je poda-tak da je i te 1982, ali i dvadeset pet godina ka-

snije, nadzor nad izvođenjem radova vršio isti stručnjak: Ištvan Pišta Koso, nekadašnji teh-nički direktor Pozorišta. Neprocenjivo Pištino iskustvo pomoglo je da se u potpunosti očuva svaki detalj, i spoljašnjeg i unutrašnjeg izgle-da zgrade, čak i da se vrate neki segmenti au-tentičnog izgleda enterijera od pre sto i više go-dina.

U somborskom pozorištu režirali su naj-ugledniji reditelji svoje generacije: Mata Mi-lošević, Marko Fotez, Jovan Putnik, Ljubomir Draškić, Dejan Mijač, Paolo Mađeli, Egon Sa-

vin, Jagoš Marković… U poslednje dve dece-nije ovaj teatarski ansambl važi za jedan od najmobilnijih u zemlji, a sa brojnih festivala uglavnom donose nagrade za izuzetne umet-ničke bravure u predstavama poput: Kate Ka-puralica, Sumnjivo lice, Ukroćena goropad, Zla žena, Gospođa ministarka, Gospođa Olga, Doktor Nušić i mnogim drugim. Zaštitni znak ovog pozorišta je i Pozorišni mara-ton za koji se uvek traži karta više.

Milica Kosović

Jubilej Narodnog pozorišta Sombor

Svečana akademija povodom jubileja

Gogo

land

, foto

: Mila

n Đu

rđev

ić

Sala Narodnog pozorišta Sombor

(diza

jn: M

arija

Jevt

ić)

(diza

jn: M

ilja M

lade

novi

ć)

(diza

jn: M

ilan

Đurđ

ević)

(diza

jn: B

rani

slav S

tank

ović)

(diza

jn: R

adov

an V

učko

vić)

(diza

jn: R

adov

an V

učko

vić)

ludus 198-19925

Zaječarsko pozorište na putu oporavkaVeliki problem nam predstavlja, kao i drugim pozorištima, nemogućnost zaspošljavanja na mestima koja odlaskom u penziju radnika ostaju upražnjena – kaže v. d. upravnika Davor Marušić

Pozorište Timočke Krajine „Zoran Rad-milović“ prošlo je kroz, prema kaziva-nju glumaca koji su u ovoj kući bez-

malo trideset godina, najteži period u istori-ji ovog teatra, uključujući i njegovo ukidanje iz 2008. godine. Može se reći da polako ali si-gurno izlazi iz krize. Urađena je nova siste-matizacija, kojom su dva otpuštena glumca 2015. godine vraćena na posao u status ko-ji im pripada. U status glumca. Uprkos činje-nici da je jedino pozorište od Beograda do Pi-rota od osnivača, a u skladu sa Zakonom o maksimalnom broju zaposlenih, dobilo kvo-tu za smanjenje broja radnika, povećan je broj glumaca nauštrb administrativnog oso-blja. Pozorište će i u narednom periodu ići u tom pravcu, kaže v. d. upravnika Davor Ma-rušić. „Veliki problem nam predstavlja, kao i drugim pozorištima, nemogućnost zaspo-šljavanja na mestima koja odlaskom u pen-ziju radnika ostaju upražnjena. Tako da smo na mesta inspicijenta, suflera i majstora sve-

tla angažovali ljude na ugovor jer je funk-cionisanje, u ovom delu pozorišne strukture, već uveliko dovedeno u pitanje“, kaže Maru-šić.

Povratkom glumaca obnovljen je reperto-ar. Osam predstava, koje nisu igrane više od godinu dana, ponovo se izvode na sceni zaje-čarskog pozorišta. Kako kažu u ovoj kući ulo-ženo je mnogo truda i volje, glumaca željnih igre pre svih, da se i proširi repertoar (čini ga 19 predstava).

Nakon višemesečnih napora pozorište je vratilo publiku, a glumci igraju predstave pred skoro punim gledalištem. Trud uložen za afirmaciju pozorišta isplatio se i daje re-zultate. „Pomoć smo tražili od svih koji ima-ju osećaj i razumevanje za teatar. Od razgovo-ra sa predstavnicima Gradske uprave u Zaje-čaru, preduzeća i ustanova do srdačnog prije-ma na koji smo naišli u osnovnim i srednjim školama. Činjenica da smo imali punu salu na predstavi koja se izvodi više od 20 godina po-

tvrda je da se publika vraća pozorišnoj umet-nosti“, ističe Davor Marušić i dodaje da su „uz pomoć Gradske uprave vraćeni višemilionski dugovi, koje se moji prethodnici ostavili pozo-rištu. Od februara, kada sam preuzeo funkciju vršioca dužnosti upravnika ove kuće, svakod-nevno su stizale tužbe, sudski troškovi, nepla-ćeni kafanski računi, zakup reklamnog pro-stora, neisplaćene zarade. U kakvoj je finan-sijskoj situaciji bilo pozorište ove godine naj-bolje govori podatak da smo skoro 200 dana bili u blokadi“.

I naposletku, ali ne i najmanje važno, isplatama i po tri polovine zarade u jednom mesecu, zaposleni u pozorištu primaju re-dovnu platu. Ne tako davno, u prošloj i pret-prošloj godini, isplata zarada je kasnila i po šest-sedam meseci. Konsolidacija budžeta i želja osnivača da nadoknadi propušteno da-li su rezultat.

„Mislim da smo učinili mnogo u for-malnom smislu da pozorište stane na svo-

Pre 20 godina u Srbiji je postojao otprili-ke isti broj pozorišnih festivala kao i da-nas. Tada su mnogi tvrdili da ih je pre-

više. No, ako ih isto toliko bude i naredne go-dine – festivala će ovde biti premalo. U Srbiji je – znamo to odavno – sve relativno. Šta se u međuvremenu, od prošlih godina do danas, promenilo? Sve! A najpre je izmenjena „krv-na slika“ ovdašnjeg teatarskog života. Pozo-rišnu festivalsku mapu, koja je onomad delo-vala prenapučeno, sada nužno sagledavamo na drugačiji način. I, dabome, procenjujemo je drugim parametrima. Danas je, naime, ov-dašnji teatar na umoru, a sve mučnije okolno-sti u kojima se odvija život domaćih teatarskih festivala rečita su posledica odsustva svesti da nam je pozorište uopšte potrebno, ali i pristaja-nja na eutanaziju. Oni koji mrzovoljno i s ne-godovanjem konstatuju da se broj domaćih fe-stivala već decenijama ne smanjuje zapravo odbijaju da uvide istinu da su festivali – bez obzira na to kakve su razlike na planu njiho-vih koncepcija – svojevrsni ram za kolektiv-ni portret aktuelne domaće pozorišne produk-cije. Kada taj okvir više ne bude moguće popu-niti bilo kakvim sadržajima, slike neće biti. U ovom času je, dakle, borba za festivale samo jedan od oblika borbe za opstanak našeg te-atra, a jednog dana, kada sa sigurnošću bu-demo utvrdili da nam pozorište više nije ugro-ženo, da je pozorišne predstave moguće pravi-ti u normalnim uslovima, približnim onima u kojima nastaju predstave u normalnom svetu, tek tada ćemo moći da se pozabavimo proble-mom broja domaćih teatarskih festivala.

Do tada će čak i za iole iskusnog pozoriš-nog producenta susret s uspešno organizova-nim domaćim festivalom predstavljati misteri-ju. A ako, nekim slučajem, na festivalu budu izvedene uistinu dobre predstave, onda se mi-sterija pretvara u pravo čudo. Takav je, naime, bio slučaj s ovogodišnjim užičkim festivalom.

Podsetimo na činjenicu da je ovaj festival osnovan pre 21 godinu kao Jugoslovenski pozo-rišni festival, te da je tom nazivu docnije dodat i naslov Festival bez prevoda, kao izraz jasne namere da buduće selekcije obuhvataju pred-stave nastale u bivšim jugoslovenskim republi-kama. Izbor za 21. festivalsko izdanje sačini-li su pozorišni kritičar Bojan Munjin i direktor užičkog Narodnog pozorišta Zoran Stamatović, a moto Festivala, replika „Ovo je vreme iskočilo iz zgloba“, preuzet je iz Šekspirovog Hamleta. Ovaj moto, dakako, nije neophodno objašnjava-ti ili tumačiti, pa ni kontekstualizovati, budući je nesporno da očajnički vapaj danskog prin-ca savršeno korespondira (i) sa našom epohom. Ispostaviće se, takođe, da pomenuta replika i te kako određuje i predstave koje su Munjin i Sta-matović pozvali u Užice.

Pitanje iščašenog zgloba vremena aktu-elizuju – svaka na svoj način – sve predsta-ve prikazane na užičkom festivalu. Uglovi sa-gledavanja „iščašenje“ su, kao uostalom i re-diteljski postupci, različiti, te ukazuju na ra-znovrsne senzibilitete svojih autora, ali i na raznovrsnost mogućih „dijagnoza“. Neke od predstava se fokusiraju na sferu globalne po-litike, druge na zao usud večite nesreće čiji izvor je politikantsko manipulisanje, treći se bave politikom kao veštinom pravljenja intri-ga, četvrti kroz povratak u istoriju pokušava-ju da ukažu na ono što nas čeka u budućnosti. Peti sagledavaju problem iz vizure psihologi-je dramatis persona, dok ima i onih koji kroz ironičan pogled na povest iskazuju svoju više no evidentnu potrebu da se pobune.

Iščašeni zglob vremena prepoznajemo, dakle, u svim prikazanim predstavama: od dramatizacije Andrićevog romana Na Drini ćuprija u režiji Kokana Mladenovića, u pro-dukciji Srpskog narodnog pozorišta, koja na-novo aktuelizuje fenomen krugova zla koji se generišu uvek iznova, gotovo u savršeno

pravilnim vremenskim razmacima, i Pija-nih Ivana Viripajeva, koje je u Ateljeu 212 re-žirao Boris Liješević postavljajući pitanje da li se s ovakvom svetom, na koji nas je osudio neoliberalni koncept stvarnosti, možemo suo-čiti jedino u pijanom stanju, no i da li se da-nas samo pijanci mogu otvoreno i iskreno ba-viti takozvanom konačnim pitanjima, preko Šekspirovog Hamleta Jugoslovenskog dram-skog pozorišta kojim nas reditelj Aleksandar Popovski i autor adaptacije Goran Stefanov-ski upoznaju sa posve neobičnim danskim kraljevićem, cinikom koji više nema dileme vezane za vreme iskočilo iz zgloba, te svoj vazda gubitnički put prolazi smelo se poigra-vajući pozorištem, sve do dve predstave beo-gradskog Narodnog pozorišta, Marije Stju-art Fridriha Šilera i Bele kafe Aleksandra Po-povića, prve u režiji Miloša Lolića a druge u postavci Milana Neškovića, koje zaranjaju u

povest da bi osvetlile sadašnjost i, napokon, do inscenacije drame Šćeri moja Maje Todorović u režiji Ane Vukotić Crnogorskog narodnog pozorišta u Podgorici, predstave koja nesum-njivo pomera standarde u crnogorskom tea-tarskom životu.

Smelom inscenacijom Andrićevog roma-na Srpsko narodno pozorište je još jednom, na-kon Duha koji hoda (Prometejevog puta), Ko-štane i Violiniste na krovu (koprodukcija sa Ujvideki sinhazom / Novosadskim pozori-štem), pokazalo da ima odličan glumački an-sambl, a Mladenović je i ovom režijom potvr-dio status jednog od najprovokativnijih i naja-nalitičnijih domaćih reditelja. Pijani su učvr-stili status Ateljea 212 kao teatra koji je u sta-nju da fino balansira između bulevarskih te-ma i rediteljsko-glumačkog prosedea koji od „bulevara“ može da pravi umetnost, dok je Li-ješević ponovo iskazao sposobnost da se redi-teljski suptilno bavi osetljivim temama.

Marija Stjuart i Bela kafa su ukazale na to da Sterijini Rodoljupci u rediteljskoj postavci Andraša Urbana nisu bili slučajnost, pa ni ek-sces, no da se radi o valjanom i hrabrom pro-mišljanju repertoara koji ubrzano redefiniše pozicije Drame beogradskog Narodnog pozo-rišta i usmerava je ka ozbiljnim evropskim to-kovima, pri tom otkrivajući i uistinu značajne potencijale glumačkog ansambla.

Hinkeman je s razlogom nagrađen i pri-znanjima stručnog žirija (reditelj Dejan Mi-jač, scenograf Miodrag Tabački, dramaturg Željka Turčinović, dramski umetnik Goran Jevtić, dramaturg i dramski pisac Tomislav Zajc), ali i najvišom ocenom publike (4,86), dok je Igor Vuk Torbica opravdao status ma-štovitog i veoma talentovanog reditelja. Šćeri moja je, s jedne strane, rediteljskom postav-kom i glumačkom igrom predstavljala veliko osveženje, ali je s druge strane naznačila i pravac u kojem je usmerena nova repertoar-ska politika Crnogorskog narodnog pozorišta – promišljeni spoj aktuelnih a provokativnih tema i odličnih glumaca.

Van konkurencije, u čast nagrađenih, izvedena je predstava savremenog plesa Pri-ča o vojniku Bitef dens kompanije, nastala po konceptu i u koreografiji Gaja Vajcmana i Ro-ni Haver.

Ovo (naše teatarsko) vreme je (uisti-nu) iskočilo iz zgloba, a ovogodišnji užič-ki festival ne samo što je na narečeno ha-mletovsko pitanje na konkretan i pametan pozorišni način ponudilo odgovor nego su i predstave prikazane u Užicu od 7. do 14. novembra pokazale da je to izgloblje-no vreme, ipak, moguće teatarski uzglo-biti. Potrebna je, razume se, hrabrost.

Izveštaj iz Užica

FESTIVAL KOJEM NIJE POTREBAN PREVODAleksandar Milosavljević

Pozorišta Srbije

Hinkeman u režiji Igora Vuka Torbice, Zagrebačko kazalište mladih (foto dokumentacija Jugoslovenskog pozorišnog festivala)

je noge. Dovesti ga na nulu pre samo šest meseci bila je nemoguća misija, kao i vra-titi publiku u pozorište, koja je, ruku na sr-ce, godinama rasterivana na raznorazne načine. Najčešće samovoljom pojedinaca i ne konsultovanjem sa strukom. Predsto-ji nam rad na novim komadima. Opredelje-nje da ne ulazimo u nove projekte dok ne iz-mirimo stara dugovanja imali su za rezul-tat izostanak premijera u ovoj kalendarskoj godini. Uveren sam da ćemo na obostrano zadovoljstvo uskoro moći da kažemo da je Pozorište Timočke Krajine ’Zoran Radmilo-

vić’ dostojno imena koje nosi, pre svega no-vim predstavama, koje će glumci i publika voleti“, kaže Marušić.

Od 10. do 17. decembra biće održani i jubilarni 25. Dani „Zorana Radmilovića“. Kako najavljuju, biće to praznik pozorišne umetnosti jer su odabrana sjajna pozorišna ostvarenja, od kojih dva iz inostranstva. Već sada se može reći da je izuzetno teško bilo or-ganizovati festival ove godine zbog svih pro-blema kroz koje je zaječarsko pozoriste proš-lo. Najviše finansijskih. Ali o tome više nakon festivala.

ludus 198-199 26

Nakon našeg Bitefa sledi svakako naj-značajnija pozorišna smotra na ek-sjugoslovenskom prostoru – saraja-

veski MESS. Ovaj internacionalni teatarski festival ove godine održan je u izmenjenom konceptu, od 30. septembra do 9. oktobra, i to po 56. put. Prvih sedam dana bilo je fokusi-rano na strane produkcije, tj. na glavni pro-gram, zatim je usledio novi segment MESS market – dvodnevni prikaz savremenog te-atra iz BiH i regiona namenjen najpre se-lektorima iz inostranstva uz predstavljanje budućih projekata – poslednja tri dana bi-la su rezervisana i za generalnu skupštinu Evropske teatarske konvencije (ETC), a bio je zapažen i Mali MESS, program za naj-mlađe...

MESS JE POčEO „KOREKCIJOM“

Osvrćući se na kontekst prikazanih predstava, rukovodilac umetničkih sadr-žaja MESS-a Selma Spahić navela je da je ovogodišnji festival bio posvećen ličnom i političkom aspektu naše svakodnevice. „Bilo da propituju porodice u ekstremnim društvenim okolnostima ili su eksplicitno političke, predstave otvaraju teme sa koji-ma se društva u kojima su nastajale nera-do u javnom diskursu suočavaju. MESS je predstavio nova imena, ali i dobro pozna-te autore poput Koršunovasa, Unkovskog, Pašovića i Lorencija“, istakla je Spahićeva.

Festival je počeo savremenim ple-som. Češka predstava Korekcija (VerTeDanceo.s.) bavi se manjkom lič-ne slobode, osamljivanjem i našom moći odlučivanja. Čehovljevog Galeba postavi-la su dva poznata rediteljska imena: Ma-đar Tamaš Asher (Katona Jozef Sinhaz) i Litvanac Oskar Koršunovas (OKT / Vilni-aus miesto teatras), koji kaže da „posta-viti Čehova na scenu znači postaviti di-jagnozu bolesti našeg vremena, boli na-še duše, koristeći intonacije kao skalpel“. Dom eros vera (Med a prach) iz Slovač-ke svojevrsni je spoj teatarskih, muzičkih i slikarskih elemenata, predstava Iza ku-lisa biskvit zemlje (Touretteshero) iz Uje-dinjenog Kraljevstva pruža jedinstven po-gled na svet iz perspektive lika s Taure-tovim sindromom, Gradski divovi (Forte-

braccio Teatro, Italija) nedovršeno su Pi-randelovo delo koje predstavlja mit umet-nosti, mlada meksička trupa „Lagartijas Tiradas al Sol“ izvela je Zvuke vatre, pri-ču, insceniranu uz pomoć igračaka i fi-gurica, o meksičkim revolucionarima 60-ih i 70-ih godina koji su pokušali da pro-mene društvo i čije je postojanje izbrisa-no iz istorije. Francuski performans Fore-casting (Kaaitheater) zasnovan je na zbir-ci amaterskih videa s jutjuba, koji varira-ju od opasne banalnosti do poezije, a po-staju trodimenzionalni u preciznoj koreo-grafiji Barbare Matijević. Iz Sirije, a na-kon festivala u Avinjonu, sarajevskoj pu-blici su se predstavili Mohamed el Atar i Omar Abusada svojom najnovijom pred-stavom Dok sam čekao, koja se bavi sud-binom njihovog prijatelja, preminulog od posledica policijskog premlaćivanja u Da-masku. Iz Slovenije su izvedene dve pred-stave: Konferencija ptica Gledališča Glej i Kralj Ibi Slovenskog narodnog gledališča Ljubljana.

„Zlatni lovorov venac“ za najbolju predstavu u celini pripao je upravo Kralju Ibiju, a ovenčani su i reditelj ovog komada Jernej Lorenci, kao i tumač naslovne ulo-ge Jernej Šugman. Lorenci pruža vlasti-tu viziju brutalnosti i primitivizma našeg doba, zasnovanu na predlošku beskrupu-lozne, urnebesne, mračne drame Alfre-da Žarija. „Tekst koji glumci govore pot-pisan je kao ’sabrana dela kolektiva Ibi’ i ne znači samo da su protagonisti stvo-rili sopstveni tekst po Žarijevim motivima već je to bitan mehanizam predstave – sve što rade na sceni je ibijevsko... Kolektiv Ibi izvodi nemilosrdnu, obešenjačku, crnohu-mornu igru koja je ogledalo sveta... (Nji-hov) nož prodire i u opšte ljudske kvalite-te, kao i u specifične situacije... Zbog svo-je neposrednosti neke scene rade na pr-vu loptu, ali to je namerno... Sve zajedno funkcioniše kao surova igra u koju kolek-tiv Ibi hrabro uranja, s vremena na vreme ponašaju se kao naivno iskreni stanovnici Utopije, a s druge strane kao socijalno ne-prilagođeni pojedinci koji se ne stide svo-je bezobzirne pohlepe, glorifikovanja de-gradiranih vrednosti i politički nekorek-tnih stavova... Sve ovo gledalac ne mo-že da prihvati lako i bez problema, iako

je potpuna afirmacija ibijevske logike za-pravo njeno kritikovanje. Lorenci je vešto složio scene i pažljivo vodio gledaoca kroz kontroverzne odgovore, igrajući se njiho-vim osećanjima... Kolektiv Ibi donosi ul-timativnog Ibija“, pisala je kritika slo-venačkog Dela posle premijere početkom 2016. godine.

„Ovogodišnji MESS po svome sadrža-ju bio je jedno od najznačajnijih i najuspeš-nijih izdanja ovog festivala u poslednjih 20 godina. Zabeležio je i najveću posećenost... Nažalost, uspeh je delimično pao u senu do-gađaja poslednjeg festivalskog dana kada smo, izloženi pritiscima i pretnjama, od-lučili da zbog sigurnosti publike predsta-vu Naše nasilje i vaše nasilje igramo kao internu izvedbu. Predstava nije otkazana, nije zabranjena, niti cenzurirana, već odi-grana pod specifičnim uslovima isključivo zbog sigurnosti publike!“, rezimirao je na konferenciji za novinare krajem oktobra di-rektor festivala Nihad Kreševljaković, pod-sećajući da MESS i dalje Sarajevo i region čini mestom kulturnog utočišta.

A evo o čemu se zapravo radi.

SLUčAJ FRLJIĆ

Pomenuti MESS market, ali i ceo sa-rajevski festival, obeležila je nova pred-stava Olivera Frljića Naše nasilje i vaše nasilje ili, preciznije, sve što se dešavalo u vezi s njom. Komad nastao u međuna-rodnoj koprodukciji (HNK Ivana pl. Zajca, Rijeka; HAU, Nemačka; Wiener Festwo-chen, Austrija; Slovensko mladinsko gle-dališče; Kunstfest Weimar, Nemačka; Zür-cher Theater Spektakel, Švajcarska i ME-SS) originalno je naručio berlinski HAU teatar za potrebe festivala „Estetika otpo-ra – Peter Vajs 100“. Učesnicima je pola-zište za pozorišni rad bilo Vajsovo čuve-no delo o odnosu kapitalizma i fašizma, te pripovest o antifašističkoj saradnji pro-gonjenih i teško kažnjavanih intelektual-ca i radnika na sprečavanju užasa tride-setih godina prošlog veka u Evropi. Frljić pak promatra, kako je najavljeno u pro-gramu, „Evropu naivno zatečenu izbe-gličkom krizom, Evropu koja spremno zaboravlja na svoju kolonijalnu prošlost, dok jednako tako spremno zatvara grani-ce hiljadama koje beže pred posledicama evropske i američke politike... Sliku snaž-ne, sjajne Evrope nagriza rastuća parano-ja i odsvuda nam se šalje poruka: nigde više niste sigurni. Strah je ipak najsigur-niji preduslov za mržnju. Jesmo li svesni da naše blagostanje zavisi od hiljada mr-tvih na Bliskom istoku? ... Oplakujemo li jednako žrtve terorističkih napada u Pari-zu i Briselu, kao i onih u Bagdadu? U kom trenutku smo poverovali da smo gospoda-ri istine i da je naš Bog svemoćniji od dru-gih? I gde se u svemu tome nalazimo mi gledaoci dok plačemo u polumraku dvora-ne pred fikcionalnim prizorima, ali ostaje-mo ravnodušni pred stvarnim ljudima u izbegličkim kampovima?“

Međutim, kako smo već navikli kada je o Frljiću reč, još pre sarajevske premije-

SLUčAJ FRLJIĆ, FILOZOFSKI TEATAR…

Aleksandra Jakšić

EKS-JU scena

re došlo je do pravog medijskog linča auto-ra. Budući da je predstava praizvedena još u maju u Austriji, raznorazni komentari iz strane štampe stigli su i do ovih prostora. U Beču je vrlo loše ocenjena, kritičar lista Die Presse bio je okrutan – Frljićevu predsta-vu okarakterisao je kao cinizam bez ikakve mere i smisla, prozvao ju je jednostavnom i sirovom, te je napisao da deluje amater-ski i dosadno dok pokušava da šokira pu-bliku – a u Poljskoj je tužbu protiv pred-stave podnelo nekoliko gradskih odborni-ka nakon što je njihova koleginica gledala izvođenje „u kojem je vređano versko i na-cionalno dostojanstvo građana“. Posle ne-mačke premijere krajem septembra pojavi-la se kritika koja je predstavu svela na re-dosled proračunatih pseudoprovokacija i klišeiziranih slika nasilja za koje Frljić tvr-di da ih razotkriva, a u stvari ih stalno kori-sti za ilustraciju svoje teze o lošoj strani ka-pitalizma i opštoj krivici Zapada (Saša Kri-ger, blog „Stage and Scrren“).

Ali ne radi se ovde o tome da li je pred-stava dobra ili loša već da su (hrvatski) mediji o njoj stvorili lažnu sliku, opisuju-ći scene izvađene iz konteksta, dajući im tako pogrešno značenje i nameru, optužili su je za blasfemiju i vređanje verskih ose-ćaja hrišćana i muslimana u BiH, a potom su to preneli bh. novinari. Sve je rezulto-valo otvorenim pretnjama organizatorima i učesnicima festivala, dovedena je u pita-nje sigurnost publike, te je direkcija odlu-čila, kako smo već pomenuli, da se pred-stava izvede interno.

„Predstava upravo metodom subverziv-ne afirmacije kritikuje ono za šta je uporno optužuju i ni u jednom svom segmentu ne-ma nameru da uvredi niti omalovažava bi-lo koju versku zajednicu, ne dovodi u pitanje vrednosti niti jedne religije nego postavlja pi-tanje njihove zavisnosti od liberalno-kapita-lističkog sistema koji svakodnevno živimo, te istovremeno poziva postkolonijalnu Evropu da preuzme odgovornost za svoju prošlost“, džabe su koproducenti pisali demanti.

Izgleda da u Sarajevu ne važi da sva-ko ima slobodu izbora, pa tako i da ne ide na predstave čiji sadržaj ne podržava...

Treba još dodati da je jedna od speci-jalnih nagrada žirija otišla upravo publi-ci MESS-a koja je na vlastito insistiranje prisustvovala Frljićevoj predstavi.

FILOZOFSKI TEATAR

Hrvatsko narodno kazalište (HNK) Zagreb nastavlja s vrlo popularnim ci-klusom Filozofski teatar, koji u razgovo-rima o aktuelnim temama u kontekstu sa-vremenog društva i mesta pozorišta u nje-mu ugošćava značajna imena inostrane i domaće filozofske i umetničke scene. Ovo-

godišnje, treće izdanje Filozofskog tea-tra „želi još malo da odstupi od uobičaje-nog okvira i dovede na pozornicu HNK-a istaknute svetske intelektualce, ljude ko-ji izviru iz neočekivanih okvira“, izjavio je urednik ovog programa Srećko Horvat i najavio „spoj ekonomije, sociologije, fi-lozofije, pa čak i rokenrola“. Prvi gost u ovoj sezoni bio je britansko-pakistan-ski filozof, pisac i aktivista Tarik Ali, ko-ji je ovog puta u HNK došao isključivo u svojstvu dramskog pisca, kao autor tek-sta Nove pustolovine Don Kihota, pre-mijerno izvedenog u ovoj kući početkom godine.

Tarik Ali je već dan kasnije, 31. okto-bra, gostovao u Narodnom pozorištu u srp-skoj prestonici – beogradsko izdanje Filo-zofskog teatra pokrenuto je krajem proš-le godine. Tom prilikom je u prepunoj sa-li (zbog velikog interesovanja razgovor je prenošen i na video-bimu u foajeu Scene „Raša Plaović“) govorio o aktuelnoj politič-koj situaciji u državama bivše Jugoslavije, osvrnuo se i na sukobe u istim, smatraju-ći da su sve zemlje podjednako odgovorne za zločine koje su činile. Bilo je reči i o grč-koj krizi, te bregzitu, svakako o, u tom tre-nutku, predstojećim američkim izborima... Gosti Filozofskog teatra u Narodnom pozo-rištu u Beogradu do sada su bili Franko Bi-fo Berardi, Srećko Horvat, Renata Avila i Džulijan Asanž.

Filozofski teatar u Zagrebu nastav-lja se već 4. decembra – stiže Janis Varu-fakis, bivši ministar finansija Grčke i čo-vek kog nazivaju rok zvezdom među eko-nomistima. A potom u januaru sledi pra-va poslastica, spoj filozofije i rokenrola – na pozornici HNK-a susrešće se italijan-ski filozof i marksista Franc Bifo Berardi i Bobi Gilespi, pevač benda Primal Scream, čiji je poslednji album Chaosmosis inspiri-san Bifovom filozofijom.

Podsetimo, Filozofski teatar započeo je 2014. godine. Uz godišnje premijere, u Hrvatskom narodnom kazalištu se u sklo-pu ovog programa jednom mesečno održa-vaju debate o pozorištu i društvu, te tako vraćaju filozofiju u teatar i teatar filozofiji. Međutim, cilj Filozofskog teatra pre svega je reafirmacija pozorišta kao javnog pro-stora, odnosno pretvaranje centralnog hr-vatskog teatra u središnje mesto javne re-či i promišljanja.

Gosti Filozofskog teatra u Zagrebu do-sad su bili filozofi Slavoj Žižek i Julija Kri-steva, pisac Nikolo Amaniti, sociolozi Sa-skia Sasen i Ričard Senet, ekonomista To-mas Piketi, glumica Vanesa Redgrejv. Ži-žek je za Filozofski teatar napisao svoju prvu dramu Antigona, koja bi u narednoj sezoni trebalo da bude izvedena u HNK-u.

Pobednik 56. MESS-a: slovenački Kralj Ibi (foto: Peter Uhan) (diza

jn: N

ikola

Milo

jević)

(diza

jn: M

arija

Jevt

ić)

ludus 198-19927

ISKUSTVO NA SCENI – URLANJE, KRIKOVI I TOTALNI EKSTREMI

PROSPEROVA ZAgONETKAPočetak nove sezone u Crnogorskom narodnom pozorištu

Aleksandar Milosavljević

Slovenački, pre svega, pozorišni glu-mac u usponu, jedna od glavnih zve-zda u regionu, kao i mariborskih

„Borštnikovih srečanja“, Marko Mandić objašnjava šta je efektivan glumački pro-ces u teatru i kako on, fascinantan i ha-rizmatičan na svoj način, energetski pro-lazi kroz različite uloge. Poznat po svojoj intenzivnoj erotičnosti na sceni, i kao neko ko se bez premca skida go (u dobrom kon-tekstu) u skoro svakoj predstavi, ove godi-ne je angažovan u novoj produkciji nju-jorške LaMame Pjera Paola Pazolinija Pi-lad reditelja Ivice Buljana. Rejčel Keri iz lista „New York Theatre Review“ napisa-la je: „Marko Mandić je jedan od najhra-brijih glumaca u gradu. Istina, on je Slo-venac, ali davao se do kraja u svakom pri-zoru, svakom gestu, svakoj orgiji, svakoj bici bez straha ili zabrinutosti. Možda bi nam dobro došlo još slovenske hrabrosti na pozornicama u ovom gradu.“

Ali šta Marko govori o glumačkom zvanju, o suočavanju s drugim identiteti-ma, prepuštanju i slobodi?

Novija produkcija ljubljanske Drame Ilijada prikazana je na 50. Borštnikovim susretima u Mariboru i Bitefu prošle go-

dine. Kako je sarađivati s Jernejom Lo-rencijem? Kakav je bio proces rada?

Rad s Lorencijem i sa „Ilijada pleme-nom“ odlično je iskustvo. Reč je o produk-ciji između gledališča u Ljubljani, Drame SNG i Cankarjevog doma. Sarađivao sam s glumcima sa kojima inače nemam prili-ke da radim, što mi odmah daje neku dru-gu poziciju. Počeli smo zajedno da čitamo tekst, iz prve nismo znali ko će biti ko, ali je nekako to samo proizašlo posle 14 dana. Vremenom smo dobijali smo sve uže i uže zadatke, iz kojih smo onda shvatili ko smo i šta smo u predstavi. Bitno je to iskustvo rada preko reči, muzike, a i pokreta.

Dakle, dobili ste tekst, da li je pro-ces bila interpretacija u odnosu na ličnost glumca?

Nije bilo ni potrebe na početku da bude-mo likovi, nego smo iz tog teksta, iz te gru-pe, polako došli do granice između već posto-jećeg karaktera i lica koje smo predstavlja-li, te samog pripovedača. Stalno smo se igra-li: izvođač – pripovedač – i obrnuto tokom ulaska u suštinu osobe. Jer kad se radi s Jer-nejom, to su lica-likovi, on želi da se zadrže osobine i karakteristike izvođača, tj. glumca, da bi te mane i pluseve dalje izložio kroz lik.

Kako se pripremaš za predstavu?Imam sreću da radim s različitim redi-

teljima, to su uvek različite kreativne, au-torske ekipe. Često je u ekipi i koreograf koji u stvari održava energiju na nekom nivou, kroz probe te priprema na to da je telo spre-mno. Treba biti i mentalno i psihofizički i govorno spreman. U stvari, tome pristupam kao sportista. Čini mi se ponekad da sam naša Tina Mazek, kada skija ona zna šta treba da uradi i taj dan, i dan pre i sedmi-cu pre. Pripremam se pred predstavu, ra-dim vežbe, kombinujem u zavisnosti od to-ga šta radim, s kim radim, a kad nešto do-sadi – promenim sistem. I čak, iako uđem u tekst, izmišljam nove varijante ulaska u materijal koji radim.

Gluma i energetski proces u teatru drugačiji su nego na velikom platnu. Igrao si i na filmu, ali uglavnom si u pozorištu. Nekim glumcima je to teško. Kako održa-vaš energetski nivo glume na sceni?

Ponekad kad gledaš snimke, u trenut-ku kada kamera priđe preblizu, ti misliš da si preglumio, a to se s balkona i iz posled-njeg reda u pozorištu ne vidi. Na sceni mi se uvek čini da radim neki veliki gest, a za-pravo to bude i minimalizam. Sve je to bit-

no, potrebna je svojevrsna kombinacija i u teatru. Ne smemo se bojati velikih gestova u teatru: urlanja, krikova, totalnih ekstrema, kao i na filmu. Ponekad smo previše upla-šeni na filmu, i kažemo sebi „ne, ne, to ni-je za film“, dok je život predramatičan da bismo štedeli svoju energiju čak i na veli-kom platnu. Ne treba se vezati za jedan me-dij. Takođe, treba stvoriti tehniku izgradnje priče koja obično ne teče linearno, već una-pred predvideti kuda ćemo. Mrzim probe za film jer nekad mi se čini da se dobre stva-ri dese baš u intuitivnom, spontanom. Kao kad se prvi put srećeš s nečim. A ima ulo-ga u filmovima, uloga i priča gde treba, kao i u pozorišnoj predstavi, istrenirati sve una-pred, predvideti gde će biti vrhovi, gde su emotivni skokovi. Kad sebe nekad gledam na filmu, mislim da je sve složeno zaredom, žao mi je kada scena dođe do vrhunca, pa bude mentalna odluka, a potom stiže druga

situacija, a ti si se u međuvremenu već smi-rio. Ne verujem kada gledam film gde glu-mim. Isto i u teatru, kad se ne ide sa stavom i snagom do kud se došlo, kad se ne ide otud dalje, i kad se reže i reže, onda ne verujem u to, jer mi se čini kao foliranje.

Igrao si različite likove, koja uloga ti je najdraža?

Sve uloge su me konstituisale, mene kao izvođača, do nivoa na kom sam sad. I potrebne su i bezvezne uloge, uloge koje te muče, koje mrziš, da bi nešto isplivalo, sa-svim nesvesno tamo negde. Što se tiče re-ditelja, uvek se zaljubljujem u svaku no-vu ekipu s kojom radim. Uvek se daješ sto posto, ali osećaš tugu kad je završeno, što nisi više zajedno sa ekipom s kojom si se stvarno povezao. Ali potom upadaš u ne-ku novu sredinu, sa istim žarom i potencijalnim krajem.

Kao u Šekspirovom testamentar-nom komadu, i na sceni Crnogor-skog narodnog pozorišta se u Buri

svet izvrće naglavačke: golemi talasi lome brodove, nemilosrdne prirodne sile se poi-gravaju sa smrtnicima, moćnom magijom Prospero otvara nebo iz kojeg liju kiše na peščanu obalu otoka gde je more izbacilo brodolomnike, a nebom leti Čarobnjakov sluga Arijel i prkosi silnim mediteran-skim vetrovima... I u ovoj drami velikog elizabetanca, kao i u, recimo, Hamletu, vreme je iskočilo iz zgloba, poredak sveta je poremećen zlim delima rđavih ljudi – upravo onih u koje je Prospero imao naj-više poverenja, i sada on, gospodar velike magije, ispravlja iščašeni zglob vremena. A to čini pozorištem, tačnije: čarolijom te-atra u kojem je sve moguće.

I opet paralela s danskim kraljevićem: kao što je – veli Jan Kot – odgonetka Ha-mleta u naslovu knjige koju mladi Danac iščitava lutajući hodnicima Elsinora, ta-ko je i Prosperovu zagonetku moguće reši-ti ako znamo šta piše na koricama njego-ve slavne knjige. Reditelj podgoričke pred-stave, gost iz Makedonije Dejan Projkov-ski, nam sugeriše (premda to nijednog ča-

sa eksplicitno ne pokazuje) da Prospero čita – Šekspira. Uostalom, Prospero bi mogao i da bude Šekspir, jer obojica vladaju naj-većom i najmoćnijom magijom – pozoriš-nom. Prospero – kako ga moćno i sugestiv-no tumači Branimir Popović – uistinu tre-tira ovaj svet kao pozornicu, na način kako je to činio i pisac Bure, poigrava se stvarno-šću dozvoljavajući sebi da bude ljut, osveto-ljubiv, strastan u svojoj osvetničkoj mržnji, zabrinut za svoju kćer, ali i milostiv, dare-žljiv, saosećajan, pomirljiv... Jer sve je to ljudski – i mržnja, nagon za osvetom, lju-bav, empatija... A čim je životno i istinito, odmah je i autentično pozorišno. Tako i Po-povićev Prospero sebi može da dozvoli sve: i da mrzi, ali i oprosti, jer on, poput moć-nog dramskog pisca (ali i ništa manje moć-nog reditelja), može da razume svoje dra-matis persone u njihovim slabostima, laž-nim nadanjima, u njihovom beščašću baš kao i pokajanju.

Vrlina podgoričke Bure i ono zbog čega je ova predstava jedan od događaja početka ove sezone u regionu upravo je činjenica da Projkovski ništa od gore navedenog ne pre-pušta mašti gledalaca, nego sve to na sceni i pokazuje, katkad i na samoj ivici reditelj-

skog samozadovoljstva jer baš sve što pože-li ima na raspolaganju. I to ne samo kada je reč o tehničkim mogućnostima scene nego i kada je u pitanju glumački ansambl – od pomenutog Popovićevog Prospera (savrše-na glumačka zrelost sposobna da se suvere-no poigrava svim elementima scenskog izra-za, pa i više od toga), preko čudesnog Ari-jela Nade Vukčević (koja vazdušnom duhu u podjednakoj meri daruje i eteričnost i te-lesnost), Mirka Vlahovića (čiji Goncalo mu-dro dozira slabosti i vrline) i Slaviše Čurovi-ća (glumački opravda i Alonzovo zlo i poka-janje kralja Napulja), pa do fascinatnog pod-mlađenog glumačkog ansambla koji je po-svećenički funkcionisao kao sat, dajući pred-stavi neverovatnu energiju.

Dodamo li ovakvom početku sezone i predstavu Šćeri moja mlade spisateljica Maje Todorović u režiji Ane Vukotić, onda puni smisao dobijaju najave nove uprave Crnogorskog narodnog pozorišta – direk-torke Zorane Kralj, te umetničkog direkto-ra Branimira Popovića, da se pred ovim te-atrom nalaze ambiciozni zadaci koje je mo-guće realizovati. Jer, kao što pokazuje ova Bura, u pozorištu je sve moguće. Naravno kada je pozorište pravo.

Uvek se daješ sto posto, ali osećaš tugu kad je završeno, što nisi više zajedno sa ekipom s kojom si se stvarno povezao. Ali potom upadaš u neku novu sredinu, sa istim žarom i potencijalnim krajem – kaže slovenački glumac Marko Mandić

Radmila Đurica

Intervju: Marko Mandić

Marko Mandić

Šćeri moje

ludus 198-199 28

LUDUSPozorišne novine

YU ISSN 0354-3137COBISS.SR-ID 54398983

Copyright@1992 Udruženje dramskih umetnika SrbijePrvi broj objavljen 5. novembra 1992.

Tiraž: 1100 primeraka

LUDUS ONLINEwww.ludus-online.rs

IzdajeUdruženje dramskih umetnika Srbije11158 Beograd, Studentski trg 13/VI

Telefoni: +381 (0) 11/2631-522,2631-592 i 2631-464; fax: 2629-873http://www.udus.org.rse-mail: udus@udus.org.rs

Matični broj: 07067283PIB: 100040788Tekući račun: 200-2711270101033-28 Banka Poštanska štedionica a.d. Beograd

PredsednikVojislav Brajović

Glavni i odgovorni urednikTatjana Nježić

Redakcija:Aleksandra Jakšić, Jelena Kajgo, Jelena Kovačević, Tatjana Mandić Rigonat, Ivan Medenica, Aleksandar Milosavljević, Olivera Milošević, Vukica Strugar

Lektura i korekturaAleksandra Jakšić

Sekretar redakcijeRadmila Sandić

Tekstove i fotografije slati na:ludus@udus.org.rsradmila.sandic@udus.org.rs

Dizajn LUDUSAÐorđe Ristić

Redizajn LUDUSAAXIS studio

Priprema i štampaJP SLUŽBENI GLASNIKBeograd, Lazarevački drum 13–15

Poziv u Berlin stigao je od Asocijacije dramskih pedagoga Nemačke, ko-ji su svoju konferenciju zapravo or-

ganizovali u malom mestu pored Berlina, gotovo predgrađu, Ebersvalde. Ebersvalde je inače poznat po prvom svetskom preno-su radio-koncerta 1923. godine.

Tema konferencija je goruća tema ka-ko u Nemačkoj, tako i u Evropi, a to je rad sa migrantima, tj. izbeglicama. Trodnevna konferencija istraživala je načine rada koje teatar može da ponudi ovim ljudima na te-mu njihove integracija u društvo i obuhva-tala je prezentacije, radionice i predavanja. Teatar je umetnost koja ima prednost da se odvija sada i ovde i uključuje žive ljude ko-ji u trenutku dele prostor, sučeljavaju svoja mišljenja, imaju mogućnost da na kreativan način izraze ono što ih se duboko tiče, u si-gurnom okruženju. Upravo ta specifičnost teatra pokazuje se kao neprocenjivo vredna u radu sa osetljivim grupama kao što su mi-granti, jer se komunikacija uspostavlja ne-zavisno od jezika, i govorom tela i pokretom, kao i drugim elementima, mogu da se iska-žu traumatični momenti iz nečijeg života i da se transformišu u nešto sa čim se može na-staviti život.

Ovo je bila i prava prilika da se predsta-vi projekat DAH teatra „Ne/Vidljivi grad“, koji se bavi upravo slavljenjem multikulturalnosti. Bilo je lekovito učestvovati u razgovorima gde su se iznosila različita mišljenja, bez negativ-ne energije i ljutnje, gde su ljudi pažljivo slu-šali svačije mišljenje i ako se nisu slagali, izla-gali su svoje argumente bez jeda – primer de-mokratskog odnosa u društvu, nešto što je na-žalost još uvek daleko od kulture javnog govo-ra kod nas. Zanimljivo je, takođe, da u Nemač-koj gotovo svi institucionalni teatri imaju za-poslene dramske pedagoge koji vode različite programe, kako za decu i mlade, tako i za po-sebne grupe u zajednici. Tako, na primer, ču-veni teatar Šaubine u Berlinu ima odsek koji se bavi edukacijom i saradnjom sa različitim grupama u gradu. Ovo je model koji bi uz ma-lo sredstava mogao da se primeni i u našim in-stitucionalnim pozorištima, gde bi se teatri vi-še uključili u zajednicu, na taj način proširi-li i povećali broj gledalaca, a profesionalci ko-ji uspešno spajaju pedagogiju i pozorište naš-li svoje mesto.

Drugi deo putovanja sam provela baš u Berlinu, gde je bilo teško izabrati šta pre vi-deti od fantastične kulturne i pozorišne ponu-de. Svakako nije smela da se propusti izlož-

ba o Pini Bauš i njenom Tancte-atru iz Vupertala. Izložba, tra-je do 9. januara, postavljena je u ogromnom prostoru Martin Gro-pius muzeja i predstavlja fasci-nantni prikaz rada jedne od naj-značajnijih svetskih koreografki-nja koja je prva premostila grani-cu između plesa i teatra skovavši i nov naziv „plesni teatar“. U cen-tralnom delu ogromnog prostora rekonstruisana je do detalja bio-skopska sala iz Vupertala, gde je Tancteatar probao i gde su nastale najčuvenije Pinine koreografije. Pina Bauš je iznenada napusti-la ovaj svet 2009. godine, ali čla-novi njene kompanije i dalje igra-ju njene originalne koreografije. U rekonstruisanom bioskopu, u okviru izložbe, u jednom klasici-stičkom tamnozelenom prostoru, članovi nje-ne kompanije su svakoga dana držali besplat-ne radionice za posetioce, tako da sam sluša-la muziku i njihove glasove dok sam obilazila izložbu postavljenu oko rekonstruisanog bio-skopa. Izložba se sastojala od mnogih doku-menata, fotografija, predmeta koji su svedo-čili o ovoj izuzetnoj umetnici, ali najuzbud-ljivija su bila ogromna platna po celom pro-storu, gde su se projektovali inserti iz njenih predstava. Posebno dirljivo bilo je videti sni-

mak same Pine Bauš, očigledno već u poznim šezdesetim godinama, kako igra svoj solo, na praznoj sceni, na čiji se zadnji zid projektovao snimak džinovskih ribica u najfantastičnijim bojama kako plivaju okeanom. Pinini pokreti, nekada u saglasju sa njihovim plivanjem, ne-kada u potpunom kontrastu, govorili su nam o lepoti, o krhkosti, ali i snazi života posveće-nog umetnosti. Života sa svrhom: „Plešimo, plešimo, inače smo izgubljeni!“ (Pina Bauš).

BERLINSKE REFLEKSIJEPutopisne beleške

SEĆANJE NA MILIVOJA ŽIVANOVIĆA

Navršava se 40 godina od smrti Milivoja Živanovića (1900–1976), jednog od najznačaj-nijih glumaca srpskog pozorišta.

Bio je član Narodnog pozorišta u Beogradu, odakle, na poziv Bojana Stupice, prelazi u novoosnovano Jugoslovensko dramsko pozorište i igra u prvoj predstavi Kralj Betajnove 1947. godine.

Milivoje Živanović je igrao karakterne, romantične, tragične i komične likove klasičnog i modernog, domaćeg i stranog repertoara. Ostaće upamćene njegove uloge Agatona (Ožalošće-na porodica), Kralja Lira (Kralj Lir), Jegora Buličova (Jegor Buličov)...

Nakon izvođenja predstave Zatočenici iz Altone, što je bilo praizvođenje ovog teksta u ta-dašnjoj Jugoslaviji, Sartr mu je, sa izrazom divljenja, rekao: „Vi ste moju filozofiju razume-li dublje od mene samog...“

Kada je predstava Jegor Buličov 1955. izvedena na festivalu Teatar nacija u Parizu, di-rekcija Festivala, u znak počasti, dodeljuje Milivoju Živanoviću garderobu velike Sare Bernar.

Za ulogu Jegora dobio je Medalju Stanislavskog Moskovskog hudožestvenog teatra (MHAT). Milivoje Živanović je prvi i za sada jedini strani umetnik ovenčan ovom nagradom.

Igrao je u brojnim filmovima i televizijskim dramama.U znak sećanja, u njegovom rodnom Požarevcu održavaju se Glumačke svečanosti „Mili-

voje Živanović“ i najboljem glumcu dodeljuje se nagrada koja nosi njegovo ime.

Dijana Milošević

(diza

jn: V

eljko

Dam

jano

vić)

(diza

jn: R

adov

an V

učko

vić)

(diza

jn: M

arija

Jevt

ić)

(diza

jn: M

arija

Jevt

ić)

Milivoje Živanović u predstavi Jegor Buličov, JDPPrijatelj Udruženja

dramskih umetnika Srbije