Pravo na rad

Pravo na rad, koje je zajemčeno međunarodnim konvencijama i nacionalnim ustavima, istovremeno treba shvatiti kao pravo na dostojanstven rad. Međutim, da li osoba koja svakodnevno trpi psihičko, neretko i fizičko maltretiranje uživa ovo pravo? Rad predstavlja proces koji se mora odvijati uz uvažavanje ličnosti radnika, i svaka suprotnost ovakvom radu ukazuje na prinudni ili ropski rad. Iako bi u savremenom svetu ovakav rad trebalo da predstavlja istorijsku kategoriju, elementi ropskog rada su, na žalost, još uvek prisutni. Dostojanstvo na radu je teško ostvariti, i to upravo zahvaljujući savremenim oblicima ropskog rada, uključujući i diskriminaciju na radu, psihičko zlostavljanje (mobing), seksualno uznemiravanje i povrede prava privatnosti na radu. Mobing je specifično ponašanje kojim, na radnom mestu, jedna osoba ili više njih, duže vreme, psihički ili fizički zlostavlja i ponižava drugu osobu, u nameri da ugrozi njen ugled, čast, ljudsko dostojanstvo i integritet ličnosti. Ovakvo zlostavljanje često se nastavlja sve dok zlostavljana osoba ne napusti radnu sredinu, i u tom smislu mobing predstavlja mnogo više od povremenih konflikata i spletkarenja manjeg obima, koji su karakteristični za većinu organizacija. Razlog tome je što se mobing izjednačava sa pravom agresijom koja se odvija u etapama i isplanirano. Prema mestu nastanka, prema tome ko ga sprovodi, kao i prema motivima nastanka mobing se javlja kao vertikalni i kao horizontalni mobing. Vertikalni mobing postoji kada pretpostavljeni zlostavlja jednog podređenog radnika, ili jednog po jednog zaposlenog, dok ne uništi celu grupu. Prema istraživanjema ovakva vrsta mobinga zastupljena je u 45% slučajeva. Vertikalni mobing postoji i kada jedna grupa radnika zlostavlja pretpostavljenog, što se dešava u 5% slučajeva. Horizontalni mobing je zastupljeniji, i javlja se u 55% slučajeva. On se odvija između radnika na jednakom položaju. Osećaj ugroženosti, ljubomora i zavist mogu da podstaknu želju da se eliminiše neki kolega, naročito ako postoji uslov da njegova eliminacija dovede do napretka u karijeri. U stručnoj literaturi je prisutna i podela na verbalni, neverbalni, strateški i emotivni mobing. Verbalni mobing karakteriše sistematsko javno ponižavanje i omalovažavanje, dok se neverbalni mobing karakteriše kao smišljeno zanemarivanje osobe, ćutanje, isključivanje iz većine aktivnosti... Strateški mobing se vezuje za politiku vlasnika firme ili upravljačke strukture o potrebi smanjenja broja zaposlenih, koji se najčešće javno ne ističe, a sprovodi se organizovanim mobing aktivnostima u cilju da zaposleni sam napusti firmu, ne tražeći za sebe otpremninu ili neku drugu pogodnost. Emotivni mobing se odvija na ličnom nivou, i pokretač ovakve vrste mobinga je najčešće zavist, ljubomora, zloba, antipatija itd.

Aktivnosti mobinga nemaju uvek čisto negativni karakter, ali ako su korišćene učestalo i tokom dužeg vremenskog perioda, a u nameri da uznemiravaju i muče, njihova sadržina se menja i pretvara se u opasno oružje komunikacije. Tiplogija napada, tj. neprijateljskih aktivnosti se može podeliti u pet kategorija: napad na mogućnost adekvatnog komuniciranja (isključivanje iz razgovora, stalno prekidanje, vikanje, ponižavajući gestovi-mimike); napad na mogućnost održavanja socijalnih odnosa (izolacija žrtve-premešta se u prostoriju daleko od kolega, ne poziva se na zajedničke sastanke, proslave, neformalna druženja); napad na ličnu reputaciju (lažne priče o žrtvi i njenom poslovnom i privatnom životu, ogovaranje, ismejavanje); napad na kvalitet profesionalnog rada (stalne i neosnovane kritike, preterana kontrola, stalna kažnjavanja, oduzimanje sredstava za rad, tzv. „sindrom praznog stola”, ili zatrpavanje žrtve radnim zadacima sa kratkim rokovima, tzv. „sindrom prepunog stola”); napad na fizičko zdravlje (prisiljavanje na

obavljanje zadataka koji ugrožavaju zdravlje, pretnja fizičkim napadima, seksualno uznemiravanje i sl.). Moberi (zlostavljači) najčešće su lica koja su manje radno i stručno sposobna, ali su politički i slično moćni subjekti. Uglavnom se radi o osobama sa nedostatkom samopoštovanja, koje to prikrivaju ponižavanjem i iživljavanjem nad podređenim osobama. Na žalost, njima se dosta često pridružuju i ostali radnici, i to iz straha da i sami ne postanu žrtve mobinga, usvajajući poznatu izreku „Ako ne možeš protiv njih, pridruži im se”. Nasuprot nezadovoljnim i isfrustriranim moberima,žrtve mobinga su uglavnom poštene i kreativne osobe, osobe koje nakon godina besprekornog rada traže priznanje, mlade osobe na početku karijere, osobe proglašene tehnološkim viškom, pripadnici manjinskih grupa, žena u grupi muškaraca, ili muškarac u grupi žena, osobe obolele od netipičnih bolesti (naročito od aids-a ili hepatitisa C). Dugotrajno izlaganje mobingu uvek dovodi do ozbiljnih zdravstvenih posledica, i reč je o procesu koji izaziva pravo traumatsko iskustvo. Poremećaji koji mogu nastati kao posledica mobinga mogu biti telesni (hronični umor, povećana ili smanjena telesna težina, smanjen imunitet); psihički (depresija, emocionalna praznina, osećaj gubitka životnog smisla, gubitak motivacije i entuzijazma, apatija, nesanica, povećana potreba za alkoholom, cigaretama, sedativima) i poremećaji ponašanja (zaboravnost, gubitak koncentracije, porodični problemi, suicidno ponašanje). Na žalost, razorne posledice mobinga su velike i zahvataju sve sfere društvenog života, tako da treba istaći i pojavu dvostrukog mobinga, procesa koji se manifestuje i zahvata porodicu žrtve. Primer: na samom početku mobinga žrtva ima punu podršku svoje porodice. Međutim, mobing se nastavlja, i traje čak i godinama. Zbog negativnih i razornih posledica mobinga, porodica se vremenom menja i izoluje žrtvu kako bi se zaštitila. Posledica dvostrukog mobinga je veoma često i razvod braka. Na osnovu toga zaključuje se da mobing skoro nikada ne ostaje na radnom mestu, već se širi i zahvata privatni život žrtve. Mobing takođe ostavlja negativne posledice i na nacionalnu ekonomiju. Istraživanje Međunarodne organizacije rada pokazuje pokazuje da se u SAD svake godine gube 200 milijardi dolara zbog stresa i straha na radnom mestu, u Nemačkoj se godišnje izgubi oko 15 milijardi evra. Statistički podaci mobinga Posmatrano po delatnostima, mobing je najrasprostranjeniji u državnoj upravi i odbrani (14%), zatim u školstvu i zdravstvu (12%); hotelijerstvu i restoranima (12%); delatnostima transporta i komunikacija (12%); trgovini (9%); u rudarstvu i prerađivačkoj industriji (6%); finansijskom posredovanju (5%); građevinarstvu (5%); elektroprivredi i vodoprivredi (3%); poljoprivredi i ribarstvu (3%). U Srbiji ne postoje precizni podaci o broju zaposlenih koji trpe zlostavljanje na radu, mada se zna da se broj onih koji se obraćaju za pomoć meri hiljadama. Na osnovu sprovedenih istraživanja u proteklim godinama došlo se do podataka da se čak 68,9% radnika izjasnilo da je izloženo nekim oblicima mobinga, od toga najviše da su meta neprestanog širenja neproverenih glasina i kleveta, sa ciljem njenog degradiranja. 39,5% radnika se izjasnilo da su ismevani zbog načina govora, oblačenja, hoda, a 56,7% se izjasnilo da je omalovažavano zbog pola, starosti, nacionalne pripadnosti, političkih i religijskih uverenja. Sindrom „punog”, odnosno „praznog” stola koji nadređeni primenjuju u cilju psihičke dezorijentacije zaposlenog, pojavljuje se sa velikom učestalošću (sindrom „punog” stola u 53,75%, a sindrom „praznog” stola u 24,5% slučajeva). Zanimljivo je to da istraživanja koja su sprovedena u zemljama EU ukazuju na velike razlike izmedju država članica. Na primer, procenat mobingovanih radnika u Finskoj iznosi 15%, dok je u Bugarskoj taj broj znatno manji, 6,5%, a u Mađarskoj iznosi svega 3%. Međutim, ovi podaci ne trebaju da zavaraju, oni samo ukazuju na kulturne razlike u toleranciji na psihološka maltretiranja. Na primer, u Švedskoj (12% mobingovanih radnika) je svakodnevo ponašanje pretpostavljenog koji zadaje zadatke radniku povišenim tonom ocenjeno kao neprihvatljivo i često je klasifikovano kao mobing. U našim krajevima ovakvo ponašanje je

neprimećeno, odnosno takvo ponašanje se toleriše. Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu Institut mobinga, odnosno zlostavljanja na radu, je danas uređen posebnim zakonom i više se ne reguliše tzv. Opštim pravilima. U Srbiji je aktuelan Zakon o sprečavanju zlostavljanja na radu (.doc), i sa njegovom primenom počelo se 2010. godine. Važan segment zakona je taj da je osoba koja prijavi mobing zaštićena od otkaza, tako da veliki broj zaposlenih konačno ima hrabrosti da stane na put mobingu. Mobing ima dalekosežne posledice i potrebno ga je kao pojavu tretirati veoma ozbiljno. Nikako se ne sme zanemariti činjenica da se kod velikog broja žrtava mobinga razvije ozbiljna psihička bolest, kao ni to da je veliki broj mobingovanih osoba izvršilo samoubistvo, ili razmišljalo o istom, ili ubistvu mobera. Žrtvama mobinga je neophodna pomoć.