Novi Sad, avgust 2012.g.

ODNOS PRAVA I MORALA

MA Milica Torbica*

Sinopsis: Istraživanje odnosa prava i morala je jedno od fundamentalnih pitanja pravne

filozofije. Pravo i moral su od izuzetnog značaja za formiranje i regulisanje odnosa unutar ljudske

zajednice. I pravo i moral predstavljaju sisteme pravila kojima se određuje, usmerava i vrednosno

procenjuje ljudsko ponašanje. Vrednovanje i usmeravanje ljudskog ponašanja i postupaka putem

prava i morala je moguće samo ukoliko se ove dve veličine postave u složen kontekst njihovih

odnosa. Kroz istoriju teorijske misli nailazimo na pregršt tvrdnji, stavova i opravdanja koja vode

od potpunog poistovećivanja prava i morala i njihove nerazdvojivosti, do dijametralno suprotnog

gledišta. Pored izlaganja o sličnostima i razlikama između prava i morala uopšte, autor će se

posebno osvrnuti na relacije prava i morala koje su direktno uslovljene odnosom između

prirodnog i pozitivnog prava u različitim periodima razvoja društvenih odnosa i teorijske misli.

Ključne reči: pojam prava, pojam morala, prirodno pravo, pozitivno pravo, odnos između prava i

morala

UVOD

Pravo i moral su veoma bliski. Pravne norme kao i moralne predstavljaju najvažnije

društvene norme. Pravo i moral se vrlo često upoređuju, utvrđuju se njihove sličnosti i razlike,

njihove veze i uzajamni uticaj. Skoro da nema autora koji je govorio bilo o moralu bilo o pravu, a

da nije raspravljao i o odnosu između pojave o kojoj govori i one druge. Razlika između prava i

* Diplomirani pravnik – master, savetnik u Republičkom geodetskom zavodu.

1

morala, kao sistema normi, je prvenstveno formalna i prvenstveno u sankciji. Pravne norme

imaju državnu sankciju, a moralne norme nemaju. Razlika dalje postoji i u stvaranju jedne i

druge vrste normi. Pravo stvara država, bilo neposredno bilo posredno, sankcionisanjem

ponašanja koje je suprotno normama koje je neko drugi stvorio. Moral stvara neorganizovano,

rasuto društvo. Pravna norma je uslovna, hipotetička norma, a moralna je bezuslovna,

kategorička norma. Bilo kako bilo, teško je osporiti tvrđenje da su pravo i moral od izuzetnog

značaja za formiranje i regulisanje odnosa unutar ljudske zajednice. I pravo i moral predstavljaju

sisteme pravila kojima se određuje, usmerava i vrednosno procenjuje ljudsko ponašanje. U tom

smislu, svaki pokušaj razumevanja čoveka, društva i države direktno ili indirektno vodi ka

razmišljanju kako o pravu tako i o moralu. Složeni karakter društvenih odnosa pokazuje da se

moral i pravo teško mogu posmatrati kao dve zasebne i zaokružene celine. Vrednovanje i

usmeravanje ljudskog ponašanja i postupaka putem prava i morala je moguće samo ukoliko se

ove dve veličine postave u složen kontekst njihovih odnosa.

Kroz istoriju teorijske misli nailazimo na pregršt tvrdnji, stavova i opravdanja koja vode

od potpunog poistovećivanja prava i morala i njihove nerazdvojivosti, do dijametralno suprotnog

gledišta. Tako, odnos prava i morala prirodno-pravna terorija posmatra iz perspektive tvrdnje o

identitetu. Ova filozofsko-pravna teorija počiva na stavu da postoji jedinstvo pravnih i etičkih

normi. Najpoznatiji filozof srednjeg veka Sv. Toma Akvinski tako smatra da razumom saznatljivi

principi morala i etike čine sistem normi koji je nadređen pozitivno-pravnom poretku. Svaki

propis koji nije u saglasnosti sa prirodno-pravnim principima ne može biti validan. Prirodno-

pravni principi važe kao normativni uzor pozitivno-pravnim propisima. Međutim, bez obzira na

to koliko je teorijski brižljivo razvijan, koncept prirodnog prava doveo je do niza neprihvatljivih

konsekvenci oličenih u pravnoj nesigurnosti i pravnoj samovolji u zakonodavstvu. Takvo stanje u

društvu i državi, kao i potreba za sigurnošću kapitalističke ekonomije u njenom ekspanzivnom

razvoju je dovela do kritike i odbacivanja koncepcije prirodnog prava u XIX veku. Teorija

prirodnog prava je zamenjena pravnim pozitivizmom koji je fokusiran na činjenično iskustvo i

principe logike. Kao takav, pravni pozitivizam je stvorio potpuno drugačiji teorijski okvir za

razumevanje prava i težište prebacio na formu i strukturu prava. Pravo se shvata kao skup

procesa lišenih moralnog ili bilo kog drugog za pravnu normu relevantnog sadržaja. Sloganom

„Pravo je pravo“ pravni pozitivizam je naglasio tendenciju odbacivanja metafizičkog pogleda na

svet i svih normativnih nejasnoća i neodređenosti karakterističnih za raniji period. Pravni

2

pozitivizam je nastojao da uspostavi stabilan pravni poredak insistirajući na određenosti kako u

domenu stvaranja tako i u domenu primene prava. Razvoj pozitivistički orijentisane pravne nauke

doveo je do značajne kodifikacije pravnog života u XIX veku na području Evropskog kontinenta,

što svakako nije jedina zasluga ovog teorijskog pravca. Međutim, logika pravnog pozitivizma je

dovela do striktnog odvajanja prava i morala, što joj svakako nije za pohvalu. Činjenica samog

postojanja pravnog sistema nije dovoljna da se na adekvatan način propišu obaveze i zaštite prava

i interesi građana. Upravo suprotno, u političkom poretku zasnovanom na duboko nemoralnim i

nepravednim ideološkim sadržajima, pravni sistem prelazi u svoju suprotnost. Na taj način

umesto „pravo“, pravni sistem počinje da primenjuje „nepravo“. Život u takvim političkim

procesima karakteriše postojanje moralno loših zakona. Iskustva nacističke Nemačke oličena u

lišavanju života ogromnog broja nevinih ljudi i masovnih kršenja ljudskih prava i sloboda nisu

samo svedočanstvo o upotrebi državnog aparata u cilju ostvarivanja moralno spornih ideala. Ona

su dokaz da legitimno doneti propisi bez odgovarajuće moralne sadržine mogu dovesti do

uspostavljanja režima organizovanog terora i sprovođenja genocida nad nevinim žrtvama.

Međutim, ovo iskustvo autoritarnih i totalitarnih političkih poredaka u XX veku nije jedinstveno.

Nakon ovih surovih istorijskih događaja i primera, ponovo se u pravnoj filozofiji obnavlja učenje

o prirodnom pravu. Osvežavaju se teorije o razlici između prirodnog prava i pravnog pozitivizma

i kao glavno filozofsko-pravno stanovište ponovo se postavlja tvrđenje o identitetu prava i

morala. Tako se ponovo i na nov način, nakon ogromnih ljudskih žrtava i načinjene

nenadoknadive štete, obnavlja ideja o jedinstvu i ukazuje na složenost odnosa prava i morala.

Zbog svega navedenog, preispitivanje prava u odnosu prema drugim i drugačijim

sistemima je izuzetno značajno i neophodno u svim periodima razvoja društvene i pravne misli.

Nije tajna da je za pravnika uvek pozitivno pravo, pravo koje se aktuelno primenjuje i koje je na

pravnoj snazi, upravo ono pravo koje je najispravnije, najrealnije i najbolje. Međutim, upravo ta

realnost društvenih odnosa i pojava može da dovede do zablude, da onemogući razlučivanje

dobrog od lošeg prava, pravednog od nepravednog, moralnog od nemoralnog. Zbog svega

navedenog, u savremenim uslovima i izraženim društvenim promenama neophodno je da

teoretičar zadrži objektivnost, tragajući za objektivnom istinom i samostalnom pozicijom u

društvenoj misli. Neophodno je da pravna misao stalno, iznova i iznova, preispituje moralnost i

etičnost pravnog sistema na kojem počiva pravni poredak koji se primenjuje, baš zbog bojazni

što se svako „nepravo“ može, barem za trenutak, učiniti kao „pravo“.

3

I Pojam prava i morala

1. Pojam prava

Savremeni pravni mislilac H.L.A. Hart je primetio da: “Mali je broj pitanja o ljudskom

društvu koja su ozbiljni mislioci postavljali i na njih odgovarali s takvom upornošću, na tako

različite, čudne, pa čak i paradoksalne načine kao što je pitanje : „Šta je pravo?“1 Posmatrajući

pravnu teoriju u poslednjih sto i pedeset godina primećujemo da na višeznačnost termina pravo

ukazuju mnogi autori. Zbog nedostatka opšteprihvaćenog termina i značenja javljaju se brojni

nesporazumi i različite definicije. Jedan broj pisaca pod pravom podrazumeva određenu vrstu

društvenih odnosa, određeno iskustvo ili način na koji zvanične vlasti rešavaju sporove, kao i

predviđanje kakvu će odluku doneti sudovi itd.2 U svakodnevnom govoru pod pravom se

podrazumevaju različite pravne pojave, pravo se shvata kao jedna vrsta društvenih normi ili

norme koje se trenutno primenjuju.

Pravo se proučava i razmatra još od antičkih vremena kada se misao o pravu javila kao

poseban i nov oblik ljudske duhovnosti. Čovek je u tom periodu počeo da razmišlja racionalno,

da menja svoj sudbinski odnos prema svetu i mitske predstave o moći bogova sa podvođenjem

prirodnih i ljudskih stvari pod zajedničke pojmove mišljenja. Na taj način je čovek predstave o

svom životu, kako političkom, pravnom, religijskom i svakom drugom, počeo da zasniva na

slobodi, jednakosti, poretku, harmoniji i duhovnosti.3 Antičko učenje o prirodnom pravu dostiže

svoj vrhunac sa Aristotelom (384-322 g.p.n.e.) koji je smatrao da je pravo nešto proporcionalno

jer proporcionalno predstavlja sredinu, proporcija je jednakost odnosa, a pravedno je

proporcionalno.4 Kod Aristotela po prvi put u istoriji pojma prava nalazimo definiciju prava.

Prirodno je (pravo) ono koje svuda ima istu važnost i ne zavisi od toga da li je usvojeno ili ne. Za

pozitivno pravo je bilo sporedno da li je glasilo ovako i onako, ali otkako je zakonski

1 H.L.A. Hart, Pojam prava, Podgorica 1994 str.20.2 N. Visković, Pojam prava, Split 1981, str.3.3 M. Peri, Intelektualna istorija Evrope, Beograd 2000, str.24.4 Aristotel, Nikomahova etika, Beograd 1980, str.114. (1130a)

4

ustanovljeno to više nije nevažno.5 Stoičari (IV v.p.n.e. do II v.p.n.e. Zenon, Marko Tulije

Ciceron, Epiktet, Marko Aurelije) su činili sponu između antičkog i srednjevekovnog prava, a

njihova povezanost sa rimskim carstvom je bila plodotvorna u smislu učenja i određivanja pojma

prava. Učenje o pojmu prirodnog prava se razvijalo u zavisnosti od istorijskih uslova razvitka

rimskog pozitivnog prava, kojе na kraju postojanja rimske imperije dobija izrazito religioznu

sadržinu. U vreme klasičnog perioda rimskog prava, Ulpijan je u svojim Digestama postavio

univerzalnu definiciju pojma prava koja glasi: ius est ars boni et aequi – pravo je umeće (veština)

dobrog i pravičnog. Pravo je umetnost (veština) poput retorike, muzike ili medicine toga

vremena, i zato je ono umetnost dobrog i pravičnog. I od najjednostavnijeg prava traži se da

pronađe zadovoljavajuća rešenja u svim situacijama koje nastaju vezane za čoveka, između ljudi,

u društvu, u sporovima ili sukobima koji se mogu pojaviti među njima.

Ideja prirodnog prava koja je dominirala celim antičkim periodom preuzeta je i u

srednjem veku. Prvi i najveći sistematičar hrišćanskog učenja iz doba patristike6 je bio Aurelije

Augustin (354-430 g.n.e.) koji je od Platona preuzeo učenje o idejama, ali je ideje preneo u božiji

duh i Večni zakon koji je identičan sa božjim razumom ili voljom i nepromenljiv kao i sam Bog.

Hrišćanska prirodna pravna teorija je dostigla svoj vrhunac u delima Tome Akvinskog, najvećeg

sholastičkog7 filozofa. Toma Akvinski postavlja božanski zakon, prirodni zakon i ljudski zakon

odnosno pozitivno pravo, u osnovu svoje pravne i političke doktrine. Prirodni zakon izvodi iz

božanskog zakona kao objektivne i univerzalne vrednosti čiji je izvor božanski razum. Ljudski

zakon je tvorevina čoveka, koji polazeći od apstraktnih principa prirodnog prava, stvara pozitivno

pravo koje predstavlja posebnu, konkretizovanu primenu prirodnog prava. Ljudski zakon potiče

iz prirodnog prava i ne sme mu protivurečiti, kao što ne sme protivurečiti ni božanskom zakonu.

Ukoliko im protivureči, on je tiranski, nije u skladu za razumom i ne mora biti poštovan jer

predstavlja izopačenje zakona.

U novom veku nastaju brojne pravno-teorijske i pravno-filozofske škole i pravci koji

izučavaju pojam prava. Najpoznatiji mislioci novog veka su: Francisko Suarez (1548-1617),

Nikolo Makijaveli (1469-1527), Tomas Mor (1478-1535), potom R. Dekart, H. Grocijus, T.

5 Aristotel, Politika, Beograd 1960 str.7. (1253a)6 Patristika, filozofija crkvenih otaca, označava period povezivanja hrišćanstva sa autentičnom filozofijom, posebno sa Platonom i neoplatonizmom, koje su izvršili crkveni oci.7 Sholastika potiče od latinske reči sholastica što znači škola. Reč je o školskoj filozofiji i sholastička misao se razvila u okviru hrišćanske crkve.

5

Hobs, DŽ. Lok, B. Spinoza, Ž. Ž. Ruso, I. Kant, F. Hegel. Prirodnim pravom novog veka u

potpunosti vlada racionalistički pojam nauke, pri čemu je ratio ne samo sredstvo spoznaje prava

već i njegov izvor. U ovom periodu se pravna filozofija izdvojila iz teologije, a prirodno pravo se

sekularizovalo. Moderno prirodno pravo ističe da čovek prethodi svakom obliku društvenog

organizovanja, uključujući i državu. Pojedinac je nosilac izvesnih neotuđivih prava koja stiče

rođenjem i koja se stoga nazivaju prirodnim pravima. To ujedno znači da ova prava čoveku niko

– pa ni država – ne može osporiti, niti oduzeti. Upravo efikasna zaštita individualnih prava jeste

jedini razlog zbog koga ljudi napuštaju prirodno stanje i obrazuju državu i zbog toga se država ne

može ni razumeti ni opravdati iz same sebe. Ona je samo sredstvo koje ljudi stvaraju radi

očuvanja svojih prirodnih i neotuđivih prava.8 U celini posmatrano prirodno pravo u građanskim

revolucijama i u kasnijem procesu kodifikacije i pravnog uobličavanja novog društva imalo je tri

osnovne karakteristike: ono je izvor individualnih sloboda i prava, granica legitimnog delovanja

političke vlasti i osnov pozitivnog prava. F. Hegel je svojom filozofijom nagovestio kraj teorije

prirodnog prava smatrajući da: „ono što je po sebi pravo, postavljeno je u njegovom objektivnom

opstanku – a pravo je ovim određenjem pozitivno pravo“.9

Razvoj pravne misli savremene pravne teorije izražen je kroz četiri glavna toka: nemačke,

francuske, italijanske i angloameričke teorije i filozofije prava. Značajan doprinos pojmu prava

dali su pravni mislioci: Rosko Paund, Gustav Radbruh, Hans Kelzen, Lon Fuler, Herbert Hart,

Niklas Luman i drugi. Kao i u drugim zemljama, i našu teorijsko-pravnu misao obeležava

mnoštvo različitih odgovora na pitanje šta je pravo. Tražeći odgovor na navedeno pitanje,

uočavaju se tri osnovne dimenzije stvarnosti: normativna, vrednosna i sociološka, na koje se misli

kada se govori o pravu. Uzimajući u obzir sve tri navedene dimenzije, pravo je poseban društveni

proces u kome su ponašanja, vrednosni stavovi i normativna sfera uzročno i funkcionalno

povezani i međuzavisni. Pravo tako čini dinamično jedinstvo normi, određenih konfliktnih

društvenih odnosa, vrednosnih stavova i ciljeva.10 Pravo je izuzetno složena društvena pojava

koja u sebi sadrži sadejstvo mnogih elemenata, odnosa, pravila i ponašanja. Nema najbolje

definicije prava. Do brojnih pojmova i definicija prava došlo se iz više razloga i treba uzeti u

obzir specifičnost društvenih uslova različitih istorijskih perioda kada su definicije nastajale, a

zatim i osobenost autorskog razmišljanja na ovu temu. Cilj moderne pravne nauke je da

8 P. Jovanović, N. Dimitrijević, Savremeni politički sistemi Prvi deo, Novi Sad 1991, str.83. i dalje9 F. Hegel, Osnovne crte filozofije prava, Sarajevo 1964., str.10 G. Vukadinović, Teorija države i prava 2., Novi Sad 2002, str. 35.

6

sistematizuje nivo građe do kojeg je tokom vremena došla i da, u skladu sa modernim shvatanjem

pravne nauke, utemelji sopstvenu definiciju prava.

2. Pojam morala

Termin moral treba razumeti kao skup društvenih normi koje subjekat oseća kao sopstvenu

bezuslovnu, samociljnu obavezu, zasnovanu na dobrom kao samostalnoj vrhovnoj vrednosti. Tu

obavezu čovek oseća celim svojim bićem, a ne samo razumom. Dobro se određuje po sebi, prema

njegovoj visokoj vrednosti i važnosti koju ono ima za život i ličnost čoveka, iako se može

odrediti i kao ono čime su ispunjene i zbog čega se izvršavaju moralne norme, ili kao osnovni

element ispravnog života, ili kao delatni oblik kojim se stvara sreća ili najveća sreća za veliki broj

ljudi.11 Zlo je, sa druge strane, negacija dobra, nešto loše, ono što ne valja, nešto što treba

izbegavati i ne treba činiti. Osobita karakteristika morala i etike je upravo ovaj dualitet i

različitost osnovnih kategorija. Na ovaj način je izražena suprotstavljenost moralnih određenja u

smislu njihove isključivosti. Kategorijama dobro i zlo razgraničavaju se namere, ciljevi i radnje u

oblasti morala. Skup društvenih moralnih normi je moral u objektivnom smislu, a njihov odraz u

individualnoj psihi je moral u subjektivnom smislu. Subjektivni moral je, primetićemo, tesno

povezan sa savešću. Međutim, savest nije samo individualno reagovanje na objektivnu moralnu

normu već predstavlja i jedan psihički odnos. U našoj psihi, savešću, motivisani smo i

odlučujemo o udovoljavanju ili neudovoljavanju moralnim normama. Na isti način doživljavamo

pozitivnu ili negativnu sankciju određene moralne norme kao stanje zadovoljstva ili

nezadovoljstva, ponosa ili stida, spokojstva ili nemira. Negativno psihičko stanje u vezi sa tim

obično se naziva „griža savesti“. Uvreženo je mišljenje da je griža savesti vrsta sankcije za

prekršaj moralne norme. Međutim, grižu savesti predstavlja unutrašnja, psihička reakcija, a

sankcija norme je nešto što je objektivno, određeno objektivnim autoritetom koji stoji iza

sankcije.12 U okviru moralne norme, sankcija je, doduše često nedovoljno jasno, ipak unapred

11 K. Temkov, Dobro, bolje, najbolje - Etika za mlade, Niš 2003, str.7.12 A. Gams, Nagon i norma, Beograd 1995, str.65.

7

određena i zato ima izvesne objektivene elemente, dok su reakcije savesti subjektivne te su kao

takve različite kod različitih ljudi. Kao primer treba navesti da asocijalni tipovi ljudi i kriminalci

ne osećaju grižu savesti ni za najgnusnije postupke, dok kod lica koja su socijalno usmerena i

vaspitana takav osećaj postoji i za mali moralni prekršaj. Griža savesti liči na sankciju i

predstavlja neprijatnost kao posledicu povrede moralne norme, dok društvo na čoveka u tom

slučaju primenjuje spoljašnje sankcije uz istovremeni zahtev da on oseća grižu savesti. Sa

savešću, kao slobodnim psihičkim opredeljenjem, ima veze autonomija volje pojedinca. Ono što

je važno za autonomiju volje je svest o odgovornosti koja je posledica voljom preduzete radnje ili

uzdržavanja od iste, a ono što je važno za savest je voljno preuzimanje odgovornosti i posledica

odgovornosti za određenu radnju ili uzdržavanje od činjenja regulisano etičkim merilima.

Moralna sfera života čoveka se sastoji od velikog broja vrednosti koje su povezane izvorom

moralnih saznanja, načinom njihovog potvrđivanja kao i sa izgradnjom dobrog i prihvatljivog

moralnog kriterijuma. Svest o moralu, formiranje određenih principa, njihovo prihvatanje,

sleđenje i provera u osnovi su moralne delatnosti koje nastaju i koje se izvršavaju u razumu

čoveka. Čovek u moral unosi i strast, emociju. U tom smislu proizlazi da se u moralnom

delovanju čovek predstavlja ceo, ono što zaista jeste, šta želi da bude, za šta se zalaže, o čemu

mašta. Sve navedeno predstavlja jednu osnovu morala koja utiče na čovekovo stvaranje slike o

tome šta je dobro i pravilno, te stvaranje ocene o sopstvenim postupcima posebno onim prema

drugim ljudima, kao i ocenjivanje postupaka drugih ljudi. Ipak, u izgradnji moralne svesti i

rukovođenju moralnim postupanjem najveći značaj ima čovekov um. Razum, racionalnost je

najvažniji deo intelektualnog kapaciteta čoveka. Razum predstavlja sposobnost pravilnog,

logičkog, kritičkog, principijelnog mišljenja. Razum je sposobnost za usmeravanje čovekove

svesti ka saznanju, rukovodilac čovekovog postupanja, potencijal za sagledavanje posledica

delovanja i za ispravljanje prethodnih zamisli, za samokritično preispitivanje celog svog

postojanja, svog vrednosnog sistema, etičkih načela i konkretnih moralnih normi.13 Racionalnost

je čovekova najveća moć i kao takva ona je istovremeno i pokretač morala. Samo racionalnom

procenom i ocenom čovek može da odabere i izgradi ono postupanje koje će biti najviše ljudsko i

koje će biti veoma važno za njega kao jedinku i kao vrstu. Život u građanskom društvu i život za

složene odgovornosti treba da podrazumeva život „u skladu sa razumom“ kao trajni zadatak

svakog pojedinca u razvijenom svetu. Moral kao vrednost i ljudska delatnost nije besmislen i

13 K. Temkov, Dobro, bolje, najbolje - Etika za mlade, Niš 2003, str.117.

8

slučajan. On ne postoji samo za pojedince i fanatike „dobrog“. Čovek jedino razumom može

pronaći sopstveni istinski moral, sopstveno dobro, i obezbediti zadovoljstvo samim sobom i

svojim postupanjem.

II Odnos prava i morala

Posmatrajući društvena pravila ponašanja drevnih naroda, Grka i Rimljana, primećujemo

da oni nisu pravili razliku između pojmova pravnih i običajnih pravila, moralnih standarda i

starinskog shvatanja poštenja. Obrasci ponašanja i delovanja su kod njih bili čvrsto isprepleteni u

svom prvenstveno magijsko-religijskom karakteru. Kod Grka i Rimljana je postojala jednakost

značenja izraza „pravo“ za sve pojave koje mi danas razlikujemo: pravo, moral i običaj. Ovu

povezanost pravnih i moralnih standarda ponašanja možemo primetiti u svakom udžbeniku

klasične jurisprudencije gde je pravo označeno kao veština spajanja dobrog i pravednog. Da su

pravo i moral prvobitno predstavljali jedinstvo, ukazuju nam i svi stari zakonici i sve religijske,

svete knjige koje predstavljaju u stvari i moralne, pravne i običajene kodekse. Ne ulazeći u dublje

analiziranje religijskih sistema islama i judaizma možemo primetiti da su Kuran, kao sveta knjiga

islamske religije i Tora, kao sveta knjiga Jevreja, važili kao univezalni normativni zakon, koji

treba da se primenjuje u svim sferama društvenog života. Za islam i judaizam je karakteristično

da pravo ima „sveti“ karakter, da sve što čovek čini predstavlja i njegovo duhovno izbavljenje i

versko angažovanje. Tek je hrišćanstvo, za razliku od drugih velikih religija, u antičkom dobu,

odbacivanjem svake veze sa državom i pravom, omogućilo svojevrsnu emancipaciju prava,

prvenstveno na rimskom tlu. To je stvorilo osnovu za nastanak racionalnijeg i pravno-tehnički

uobličenijeg modela prava i pravničkog mišljenja.

Prvobitno razdvajanje prava i morala, kako je već navedeno, nastupa kod Rimljana u

kasnijoj etapi razvoja rimskog društva i države. Da je visoka moralnost rimskog prava u tom

periodu došla u pitanje, potvrđuje nam i izreka Tacita: „Više vrede dobri običaji (poštenje) nego

dobri zakoni“. Puno zakona, pa čak i kada oni predstavljaju dobre zakona, svakako ne znači više

9

prava, odnosno više moralnosti i pravednosti. Jasno je bilo da je već tada, još u rimskom pravu,

pravo izgubilo vrlinu da je moralno i uzvišeno i sve je više u svesti ljudi počela da se učvršćuje

misao o tome da je „zakon samo zakon“. Tome u prilog govori i jedna sačuvana rimska izreka:

Ius appellatur non quia iustum est, sed qula inbetur što znači da se pravo tako naziva ne zbog

toga što je pravedno, već što je tako naređeno. Različitost između prava i morala se u rimskom

pravu javila u obliku pitanja o granicama dozvoljenosti insistiranja na korišćenju ličnog –

subjektivnog prava. Što se pravne terminologije tiče, to pitanje se izražavalo u ispitivanju

opravdanosti postojanja instituta zloupotrebe subjektivnog prava.14 Time je veza između prava i

morala prekinuta, iako je teorijska svest o njihovom definitivnom raskolu sazrela kasnije, u

teorijskim razmatranjima nemačkog filozofa I. Kanta.

U XVII i XVIII veku n.e. dolazi do širenja evropskog intelektualnog pokreta,

prosvetiteljstva, u kojem su se ideje u vezi sa Bogom, razumom, prirodom i čovekom izmešale u

pogled na svet inspirisan revolucionarnim tokovima u umetnosti, filozofiji i politici. Glavni

oslonac prosvetiteljske misli bilo je korišćenje i slavljenje razuma. Za prosvetiteljske mislioce

prihvaćeni autoritet, bilo u nauci ili religiji, morao je da bude podvrgnut ispitivanju „oslobođenih

umova“. Čovek prosvetiteljstva je verovao da sve istine koje su mu potrebne za praktično

oblikovanje života može crpiti iz svog vlastitog duha, svog vlastitog uma. Filozofija i društveno

delovanje I. Kanta je bilo rukovođeno upravo načelima i osnovama prosvetiteljstva. Suštinu

Kantove moralne filozofije je moguće objasniti naglašavanjem njena tri bitna momenta.

Prvenstveno, Kant smatra da vrhovno materijalno dobro ne postoji, a da moral, odnosno moralni

zakon, egzistira u svakoj svesti, svakom zdravom ljudskom razumu. To se može zaključiti iz

rečenice: „ Nemoguće je zamisliti igde išta na svetu, pa čak i van njega, što bi se bez ograničenja

moglo smatrati dobrim, osim jedino dobre volje“.15 Kant je ovde postavio razliku između svog

stanovišta i dotadašnje moralne filozofije smatrajući da nema nekog vrhovnog moralnog dobra

izvan ljudske volje, odnosno samog čoveka. Drugo, Kant je mišljenja da je „dobra volja“,

odnosno moralni zakon univerzalno prisutan u čoveku i da postoji bez obzira i nezavisno od

iskustva, običaja ili navike. Odnosno, ono što zapravo treba smatrati moralom, ne zavisi od

materijalnih principa, načela, iskustva. Moral je u potpunosti lišen svakog subjektivizma, on je

univerzalno prisutan u čoveku. Treće, Kant smatra da je takav moralni princip čisto formalan, a

14 D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987, str.16.15 I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, Beograd 1981, str.23.

10

to naglašava rečenicom: „Deluj tako, da maksima tvoje volje u svako doba ujedno može da važi

kao princip opšteg zakonodavstva“.16 Samo dobra volja, kao čisto htenje, daje čovekovoj

delatnosti atribut moralnosti, moralnog principa. Odnosno, moralnost nekog dela nije ni u kakvoj

vezi sa onim što se hoće, već na koji način se hoće.

Kant smatra da je ličnost identična sa slobodnim bićem, da ličnost postoji ukoliko sama

sebe može slobodno obavezati i time doživeti sopstveno dostojanstvo. Ovim je naglašen primat

čoveka kao umnog bića i na taj način izražena ideja o autonomnosti ljudskog bića u moralnom

smislu. U moralu čovek se pokorava samo sebi kao ličnosti, odnosno umnom biću. Moralni

zakon ne može da postoji ukoliko ne postoji sloboda čoveka kao umnog bića koja predstavlja

njegovu osnovu. Kantova filozofija je ispunjena dihotomijom. Tako je i sa posmatranjem

pojmova prava i morala i njihovog odnosa. Pravna dužnost, je po njegovom mišljenju, ona

dužnost na koju se može izvršiti spoljna prinuda. Nasuprot tome, postoji moralna dužnost,

dužnost vrline koja se ostvaruje samoprinudom, unutrašnjim zakonodavstvom dobre volje.

Upravo to predstavlja Kantov kategorički imperativ. U procesu voljnog delovanja koje je

opredeljeno nekim pravilom postoje tri momenta: motiv, pravilo i postupak. Ukoliko su prisutna

sva tri momenta radi se o moralu. Ako nekoj zapovesti ili obavezi u pravilu odgovaraju pravilo i

postupak, a postoji indiferentnost prema motivu, radi se o pravu. Tako je pojam prava određen

kao prisilna legalnost i postoji samo kao način održavanja opšte spoljašnje slobode pojedinca.

Ono nije ni u kakvoj vezi sa motivom i ne predstavlja istinsku slobodu za pojedinca. Kada volja

prima zakon za pravilo svog ponašanja u društvu i ispunjava njegovu zapovest ne polazeći pri

tom od čiste težnje za ispunjenjem nego od nekih drugih motiva, onda volja vrši samo jedno

zakonito, a ne i moralno delovanje. Tome u prilog govori sledeća rečenica: „Prosto slaganje ili

neslaganje neke radnje sa zakonom bez obzira na njenog pokretača zove se legalitet (zakonitost),

a ona u kojoj je ideja dužnosti na osnovu zakona ujedno pokretač radnje zove se njen moralitet

(ćudorednost)“.17 Pravo tako predstavlja kratko rečeno moranje, dok je moral, u smislu celokupne

Kantove etičke pozicije, jedno čisto trebanje.18 Kantovo teorijsko odvajanje prava i morala

dovelo je u kasnijem razvoju građanske opšte nauke o pravu do nastajanja mnogostrukih

konsekvenci. Naime, u građanskom društvu u kome vlada neprestana socijalna borba, duštvu u

kome vlada maksima „čovek je čoveku vuk“, naglašavanje stroge vezanosti pravnim poretkom

16 I. Kant, Kritika praktičnog uma, Zagreb 1974, str.64.17 I. Kant, Zasnivanje metafizike morala, Beograd 1981, str.21.18 D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987, str.37.

11

znači naglašavanje socijalne važnosti državne prinude. Pravo tako postaje nezamenljivo sredstvo

održavanja mira u društvu i garant očuvanja pojedinačne „spoljašnje“ slobode svakog člana

društvene zajednice.

Krajem XIX veka situacija se bitno menja i javljaju se mnoge teorijske konstrukcije pravnih

mislilaca koji su nastojali da moral i pravo ponovo vrate u isti kolosek, da pokažu njihovu bitnu

povezanost posebno u smislu moralnog oplemenjivanja prava. To je bilo neophodno sa obzirom

da je odbačena doktrina prirodnog prava kao navodno apstraktna. Naime, umesto prirodnog prava

kao uzora pozitivnom pravu, postavlja se moral koji predstavlja meru pravednosti pozitivnog

prava. Teorija je bila stanovišta da pozitivno pravo ne treba menjati, ono važi i tako treba i da

ostane. Smatralo se da u okviru pozitivnog prava treba menjati samo ono što nije dobro, ono što

treba prevazići. Došlo se do ideje da te loše delove pozitivnog prava treba zameniti moralom, te

se tako postavio zahtev za više morala u pravu. Za ovaj period razvoja društva je karakteristično

shvatanje da moralni zahtevi proističu iz bića zajednice, iz njene opšte volje. Moral tako prestaje

da bude stvar pojedinca i postaje pitanje moralnog života čitavog društva. U tom smislu treba

pomenuti teorijsku koncepciju G. Jelineka, nemačkog pravnog pisca. On je izneo tezu o pravu

kao „etičkom minimumu.19 Njegovo gledište je bilo pod uticajem socijalne etike koja je moral

posmatrala kao skup normi koje zavise od društvenog postojanja i razvitka i koje norme utiču na

ljudsku volju kao zapovesti koje teže biti ostvarene. Ciljevi morala, prema Jelineku, su opstanak

društva, kao primarni, i razvoj i napredovanje društva, kao sekundarni cilj. Bez morala društvo ne

bi moglo ni da postoji, a kamoli da se razvija. Na moral se gleda kao na viši i raniji poredak, a

pravo sledi iza morala, više ili manje ga prihvatajući i obezbeđujući mu primenu. Ukoliko pravo

posmatramo kao garant ostvarenja osnovnog cilja morala, ono tada predstavlja najmanji deo

morala, odnosno „minimum morala“ ili „etički minimum“. Mana navedene teorije je što se ona u

stvari odnosi na jedan jedini moral i to vladajući, kao i na jedno jedino pravo. Iskustvo nam

pokazuje da je odnos između vladajućeg morala i prava sasvim drugačiji od odnosa između

drugih moralnih sistema jednog društva i prava. Jelinek tako, po mišljenju mnogih pravnika i

etičara, nije do kraja povezao pravo i moral.

Nasuprot Jelinekovoj formuli „etičkog minimuma“ razvilo se gledište o pravu kao „etičkom

maksimumu“ koje je obrazlagao poznati ruski pisac L. N. Tolstoj prilikom polemisanja o

19 D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987, str.48.

12

shvaćanju najpoznatijeg pravnika tog vremena, L. Petražickog.20 Naime, Tolstoj je mišljenja da

ne postoji značajniji ljudski odnos izvan odnosa kao izraza zajedništva zasnovanog na ljubavi,

hrišćanskoj ljubavi i etici. Tolstoj ne priznaje pravu nikakvu vrednost izvan etičkih relacija.

Ponovljeno povezivanje prava i morala i postavljanje zahteva za moralnim oplemenjenjem

prava nije ni malo čudna ideja koja se razvila krajem XIX veka. Naime, građansko društvo nije

više moglo olako prelaziti preko klasnih sukoba i ignorisati velike sukobe interesa u situaciji

ekonomskih i političkih promena koje su srušile stari liberalizam. Država monopolskog

kapitalizma zahtevala je politički pluralizam u kojem bi ona zauzela poziciju treće, nepristrasne

socijalne klase. U takvom vremenu se razvilo jedno čisto pravno mišljenje da postoji mogućnost

osiguranja jednakosti i pravednosti i ublažavanja krajnosti formalističkog liberalnog prava,

ukoliko se pravo moralno „oplemeni“. Razvojem i delovanjem „škole slobodnog prava“ u

potpunosti se opovrgavaju postavke pravnog legalizma karakterističnog za pravo liberalnog

perioda. Osnovno načelo primene prava postaje „pojmovna jurisprudencija“ koje veliča ulogu

sudije za slobodnim istraživanjem i stvaralačkim razvijanjem prava. Uloga slobodnog prava je da

nadomesti izgubljeno prirodno pravo koje je u ovo doba skoro potpuno odbačeno kao apstraktno i

nejasno. Međutim, ova ideja „moralnog oplemenjivanja prava“ nije dugo trajala. Najbolji primer

za to je stvaranje nemačke totalitarne države u kojoj je pravo do kraja postalo politička naredba u

interesu socijalnih apstrakcija kao što su narod, nacija, partija, klasa.

Vodeći predstavnik i utemeljivač „čiste teorije prava“ početkom XX veka je bio Hans

Kelzen, austrijski pravni filozof. Ovaj filozofski pravac podrazumeva da pravna nauka, kao i

samo pravo, može da barata isključivo činjenicama i normama. Pravo, prema Kelzenu21,

predstavlja sistem pravnih normi kojima je osnovna karakteristika njihovo važenje. Pravo

predstavlja ono što je norma, a norma mora da iskaže samo ono što treba da bude, mahom jezički

izražena kao svojevrsna zapovest. Dakle, norma predstavlja ono što treba što ima da bude, a ne

ono što jeste. „Čistoj teoriji prava“ značajna je samo logička struktura norme, a nikako njena

etička vrednost. Pojam prava i pravna nauka su do kraja formalizovane. Važenje normi nije

uslovljeno ni sadržajem društvenih odnosa, ni ostvarenjem normi u ponašanju onih kojima je ona

upućena, ni vrednostima koje čine sastavni deo norme. Prema Kelzenu, društvene odnose,

vrednosti, etiku, moral treba potpuno isključiti iz pravne nauke iz razloga što su to pojave koje

20 D. Babić, Pravo i moral, eseji iz filozofije prava, Osijek 1987, str.50.21 H. Kelzen, Opšta teorija prava i države, Beograd 1998, str.16.

13

uslovljavaju stvaranje i primenu pravnih pravila i ne čine sadržaj pojma prava. Kelzenova „čista

teorija prava“ razmatra samo pozitivno pravo, norme koje važe u prostoru i vremenu i norme koje

je stvorio čovek. U potpunosti je ovom teorijom isključeno postojanje prirodnog prava u svom

karakterističnom smislu, odnosno u potpunosti je isključeno ono pravo za koje se pretpostavlja da

ga je stvorio Bog ili njemu sličan entitet. Kao osnov celokupnog prava, Kelzen se opredelio za

jednu osnovnu ustavnu normu, pranormu koju ustanovljava ustavotvorna vlast.

Ova teorija prava je svakako obogatila pravnu teoriju, ali u pravnoj praksi nije imala takav

domašaj iz razloga što se njome pravo objašnjava samo jednostrano, normativistički, potpunim

zanemarivanjem uticaja realnih društvenih odnosa na pravo. Ovakvim gledištem je davano do

znanja da ni volja vladajuće klase ne predstavlja deo prava. Pravo se ima primeniti onakvo kakvo

jeste. Time je, sa druge strane, sama vlast obezbeđivala svoju vladavinu i čvrst pravni poredak

koji je kao takav dat i u čije vrednovanje i ocenjivanje ne treba zalaziti.

ZAKLJUČAK

Odnos između prava i morala nije prost i jednostavan. Ova relacija ima veoma složenu i

isprepletanu strukturu. Stoga, nikako ne možemo u potpunosti prihvatiti jednostrana i oprečna

tradicionalna mišljenja o odnosu prava i morala. Moral i pravo nisu niti u potpunom jedinstvu,

niti su potpuno odvojeni. Veza između morala i prava je, naprotiv, vrlo delikatna i specifična. U

određenim momentima moral i pravo se međusobno dodiruju i nadopunjavaju, ali se istovremeno

i jasno razlikuju. Postoje pravne norme u okviru pravnog poretka koje po sadržaju počivaju na

istim racionalnim osnovama kao i moralne norme. Nadalje, iskustvene činjenice kojima se

opisuje ljudska priroda i ljudsko društvo predstavljaju osnovne pretpostavke kako prava tako i

morala. Moralna sfera života čoveka se sastoji od velikog broja vrednosti koje su povezane

izvorom moralnih saznanja, načinom njihovog potvrđivanja kao i sa izgradnjom dobrog i

prihvatljivog moralnog kriterijuma. Svest o moralu, formiranje određenih principa, njihovo

prihvatanje, sleđenje i provera u osnovi su moralne delatnosti koje nastaju i koje se izvršavaju u

14

razumu čoveka. U tom smislu proizlazi da se u moralnom delovanju čovek predstavlja ceo, ono

što zaista jeste, šta želi da bude, za šta se zalaže, o čemu mašta. Ipak, u izgradnji moralne svesti i

rukovođenju moralnim postupanjem najveći značaj ima čovekov um. Razum, racionalnost je

najvažniji deo intelektualnog kapaciteta čoveka. Razum predstavlja sposobnost pravilnog,

logičkog, kritičkog, principijelnog mišljenja. Racionalnost je čovekova najveća moć i kao takav

istovremeno i pokretač morala. Samo racionalnom procenom i ocenom čovek može da odabere i

izgradi ono postupanje koje će biti najviše ljudsko i koje će biti veoma važno za njega kao

jedinku i kao vrstu. Život u građanskom društvu i život za složene odgovornosti treba da

podrazumeva život „u skladu sa razumom“ kao trajni zadatak svakog pojedinca u razvijenom

svetu. Moral kao vrednost i ljudska delatnost nije besmislen i slučajan. Sledstveno tome,

moralnost našeg pokoravanja pravnom sistemu države u kojoj živimo određuje se prema tome da

li taj pravni sistem na adekvatan način uzima u obzir faktičke karakteristike ljudske prirode,

ljudskog razuma i socijalnih odnosa.

Primećujemo da je istraživanje odnosa prava i morala jedno od fundamentalnih pitanja

pravne filozofije. Svakako, i ovo pitanje, kao i svako drugo teorijsko pitanje, ima svoju istorijsku

problematiku i nije pošteđeno kontroverzi kako teorije tako i prakse. Značaj ovog problema je

svakako u tome što se može i mora posmatrati u sadašnjem vremenu. Nakon više od decenije

života u poretku neprava i nasilja aktuelni smisao istraživanja odnosa prava i morala barem

indirektno može doprineti procesu traganja za istinom i uzrocima kulturno-civilizacijskog

propadanja na prostorima bivše Jugoslavije. Na taj način se može uticati i na formiranje

optimističnog teorijskog stava kao potpore izgradnji demokratskog pravnog poretka u pravom

smislu te reči.

Milica Torbica, LL.M*

* Europian master in law, Advisor in Republic Surveying Bureau

15

LAW AND MORALITY RELATION

SYNOPSIS: Research regarding law and morality relation is one of the fundamental issues

of jurisprudence. Law and morality are extremely significant for the formation and regulating of

the relations within human community. Both the law and the morality represent the system of

rules by means of which human behavior is established, directed and valued. Valuation and

directing of human behavior and actions by means of law and morality are only possible if those

two quantities are placed within a complex context of their relation. Throughout the history of the

theoretic thoughts, we have encountered a vast number of claims, attitudes and justifications that

lead from complete identification of law and morality and their inseparability to the diametrically

opposite point of view. Apart from presentation on similarities and differences between the law

and morality in general, the author will pay special attention to relations between law and

morality which are directly conditioned by the relation between natural and positive law in

different periods of development of social relationships and theoretic thoughts.

Key words: notion of law, notion of morality, natural law, positive law, law and morality relation

Autor:Milica Torbica, diplomirani pravnik – master,Savetnik u Republičkom geodetskom zavoduBački Jarak, Marka Oreškovića 60.e-mail: milica.office1@gmail.comkontakt telefoni: 021/848-938, 060/350-3303

16