predugovorne odgovornosti, formulisanje i...

Predugovorne odgovornosti, formulisanje i tumačenje

ugovora

Octobar 2014

Priručnik za obuku:

Predugovorne odgovornosti, formulisanje i

tumačenje ugovora

DRICANJE OD ODGOVORNOSTI

Za sadržaj je odgovoran samo Checchi and Company Consulting, Inc. a stavovi autora ne odražavaju neophodno

stavove Agencije Sjedinjenih Država za međunarodni razvoj ili Vlade Sjedinjenih Država.

Ova publikacija se može reprodukovati, umnožavati ili prenositi elektronski, mehanički, fotokopirati, snimati ili na

drukčiji način, pod uslovom da su na svakom napravljenom i distribuiranom primerku jasno naznačeni USAID i

Program za izvršenje i privredno zakonodavstvo (CLE) USAID-a.

Sadržaj

MODUL 1: 2

UGOVORI I PREDUGOVORNA OBAVEZA 2

1.1. Predgovor 3

1.2. Ciljevi učenja 3

1.3. Neke ideje o ugovorima uopšte 3

1.4. Zakonski osnov predugovorne obaveze 4

1.5. Pregovori i predugovorna obaveza 4

1.6. Opšte predugovorne dužnosti 5

1.6.1.Dužnost savesnog pregovaranja i pravičnog postupanja 5

1.6.2. Dužnost strane da ne otkrivan poverljive podatke i/ili da ih ne koristi za sopstvene potrebe 6

1.6.3. Dužnost sprečavanja grešaka prilikom unosa 7

1.6.4.Predugovorna dužnost otkrivanja podataka (dužnost obaveštavanja) 8

1.6.5.Dužnost otkrivanja podataka o robi i uslugama 8

1.6.6. Posebne dužnosti poslovnih organizacija da otkrivaju podatke u slučaju reklamiranja robe i

usluga potrošačima 9

1.6.7. Dužnost obaveštavanja određenog potrošača u nepovoljnijem položaju 10

1.6.8. Dužnost obaveštavanja u neposrednoj komunikaciji i komunikaciji u neposrednoj daljini 11

1.6.9. Uslovi obaveštavanja za sastavljanje ugovora elektronskim sredstvima 12

1.6.10. Jasnoća i oblik obaveštavanja 12

1.6.11.Pravni lekovi u slučaju povrede dužnosti obaveštavanja 13

1.7. Praktični primer određenog činjeničnog stanja o predugovornoj obavezi 14

1.8. Kratak pregled 15

MODUL 2: 16

USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA 16

OPŠTI USLOVI 16

2.1. Predgovor 17


2.3. Radna sposobnost strana 17

2.3.1. Radna sposobnost fizičkih lica 17

2.3.2. Radna sposobnost pravnog lica 19

2.4. Predmet ugovora 19

2.5. Saglasnost volja 20

2.6. Osnov ugovora 21


MODUL 3: 22

OBLIK UGOVORA 22

3.1. Predgovor 23


3.3. Značenje i vrste oblika ugovora 23

3.4. Usmeni oblik 24

3.5. Pisani oblik 24

3.6. Zaključni oblik 25

3.7. Sporazumni i stvarni oblik 25

3.8. Jednostavan neformalni oblik 26

3.9. Određeni oblik 26

3.10. Potvrdni oblik 28


MODUL 4: 29

ZAKLJUČENJE UGOVORA 29

4.1. Predgovor 30


4.3. Ponuda 30

4.4. Prihvatanje ponude 33

4.5. Vreme i mesto zaključenja ugovora 35

4.6. Predugovor 36


MODUL 5: 38

TUMAČENJE UGOVORA 38

5.1. Predgovor 39


5.3. Značenje i vrste tumačenja ugovora 39

5.4. Vansudsko tumačenje ugovora 40

5.5. Tumačenje jasnih i nespornih odredbi i tumačenje spornih i nejasnih odredbi 40

5.6. Tehnike tumačenja 42


USAID-ov Program za izvršenje i privredno zakonodavsto na Kosovu 2

MODUL 1:

UGOVORI I PREDUGOVORNA OBAVEZA


1.1. Predgovor

Ovaj modul opisuje pravna pitanja u vezi sa nekim opštim idejama o ugovorima; posebno se stavlja

akcenat na predugovorne obaveze, kao i na postojeće probleme u primeni tih uslova u pogledu

predugovorne obaveze u praksi, kao i opšti opis Zakona o obligacionim odnosima za ovaj pravni osnov.

1.2. Ciljevi učenja

Po završetku ovog modula, moći ćete da:

opišete opšti pravni okvir za predugovorne obaveze na osnovu Zakona o obligacionim

odnosima,

opišete praksu koja je u vezi sa primenom zakonskih uslova za predugovorne obaveze,

analizirate značenje i uslove odredbi Zakona o obligacionim odnosima u vezi sa predugovornim

obavezama.

1.3. Neke ideje o ugovorima uopšte

Ugovori, kao samovoljni pravni posao predmeta zakona, predstavljaju određene pravne instrumente, na

osnovu kojih se stvaraju novi pravni odnosi, menjaju postojeći pravni odnosi i prestaju, a sve to uz

saglasnost ugovornih strana. Pošto je predmet ugovora obično prenos subjektivnih građanskih prava

između pravnih lica, uglavnom samo ona koja imaju imovinsku osobinu, ili koja se mogu izraziti u

imovinskoj vrednosti, zakonodavac i pravna tradicija od hiljade godina, priznaju pravo istih pravnih

subjekata da kao vlasnici subjektivnih prava ista koriste putem ugovora.

Stoga, ugovori, kao samovoljni akt ugovornih strana, kao i odgovarajući pravni instrument za obračun

robe i usluga, zauzimaju središnje mesto u privatnom i privrednom životu pravnih subjekata, kao i

središnje mesto u teoriji i pravnoj praksi uopšte. Njima se obračunava i domaća i strana roba. Značajnija

dešavanja u oblasti nauke, tehnike i savremene tehnologije uslovila je zaključivanje velikog broja različitih

ugovora o obavezama. Ugovor je sredstvo pravnog obračuna, koji izražava dinamiku razmene robe.

Stoga, pošto se kaže da se ugovori izrađuju samo ako postoji saglasnost ugovornih strana sa bitnim

delovima istih, ugovori se retko nazivaju aktom volje predmeta zakona. Osim toga, ugovori su obično

primer u kojem predmet zakona stvara pravila ponašanja u pravnom odnosu, koji je ugovorni odnos.

Kada strane ne zaključe ugovor, njihovo ponašanje je predmet opšteg pravnog režima, međutim, u

trenutku kada strane uđu u ugovorni odnos, to znači da su iste sada predmet pravnog režima koji je

stvoren njihovom sopstvenom voljom. U trenutku zaključivanja ugovora, dogovorena pravila postaju

obavezujuća za sve strane, koje su dužne da ispune uzajamna obećanja data u tom odnosu. Stoga, s

pravom se kaže da kroz ugovor strane stvaraju „zakon ili poseban akt“ za uređenje uzajamnog odnosa.

Iako je to opšte prihvaćeno i ustanovljeno već vekovima, gde se kaže da ugovori proizvode pravno

dejstvo obavezujuće za strane, jedna stvar koja nije uvek uzimana u obzir jeste da li strane stupaju u

pravni odnos čak i pre trenutka stvaranja ugovornog odnosa, odnosno, da li ponašanje strana stvara

pravno dejstvo čak i u toku pregovora. U savremenom ugovornom pravu i dalje postoje značajne razlike

oko rešavanja predugovornih problema koji mogu nastati ili do kojih može doći između strana pre

zaključenja ugovora. Stoga, ovaj modul se posebno bavi problemom predugovornih obaveza ili

obavezama strana koje nastaju pre nego što se smatra da je ugovor zaključen.


1.4. Zakonski osnov predugovorne obaveze

Zakon o obligacionim odnosima, naime član 20. tog zakona, utvrđuje pravni osnov za očiglednu

mogućnost uspostavljanja predugovorne obaveze, čak i u slučaju da strane nisu stupile u ugovorni odnos.

Samim tim, isti predviđa sledeće:

„1. Pregovori koji prethode zaključenju ugovora ne obavezuju i svaka strana ih može prekinuti kada god to

želi.

2. Strana koja je vodila pregovore bez namere da zaključi ugovor odgovara za štetu nastalu vođenjem

pregovora.

3. Odgovornost za štetu snosi i strana koja je vodila pregovore u nameri da zaključi ugovor, pa odustane od

te namere bez osnovanog razloga i time prouzrokuje štetu drugoj strani.

4. Ako se drukčije ne dogovore, svaka strana snosi svoje troškove oko priprema za zaključenje ugovora, a

zajedničke troškove snose na jednake delove.“.

1.5. Pregovori i predugovorna obaveza

Ugovoru mogu prethoditi pregovori između ugovornih strana, a to se posebno dešava kada se zaključuju

složeniji ugovori. U toku pregovora, ugovorne strane objašnjavaju različite okolnosti uređenja odnosa u

svom ugovoru (tj. kvalitet materijala, rok isporuke, cena, itd.). Pregovori stranama omogućuju da daju

ponudu i da je prihvate, što vodi do zaključenja ugovora.

Ako se pregovori uspešno završe i zaključenjem ugovora oni ne proizvode nikakvo posebno pravno

dejstvo, već ono dejstvo nastalo od samog ugovora, ili kako je predviđeno članom 20. Zakona o

obligacionim odnosima (u daljem tekstu: ZOO) da pregovori koji prethode zaključenju ugovora nisu

obavezujući i da ih svaka strana može prekinuti kada to želi.

Međutim, u toku pregovora, posebno u toku njihovog mirovanja, potrebno je uzeti u obzir određena

načela zakona o obligacionim odnosima. To su pre svega: načelo savesti i pravičnosti (član 4. ZOO) i

načelo zabrane nanošenja štete drugome (član 9. ZOO). Ako se u razvoju pregovora prekrše ta načela i

nanese šteta, onda postoji odgovornost za tu nastalu štetu.

Samim tim, ako je jedna od ugovornih strana pregovarala bez namere da zaključi ugovor, ista je onda

odgovorna za štetu koju je nanela drugoj strani u tim pregovorima (član 20. stav 2. ZOO). Takva šteta

nastaje uglavnom zbog troškova nastalih u pregovorima, a koji često nisu tako mali. Takođe, čak i ako

jedna strana vodi pregovore da bi zaključila ugovor i povuče se bez razloga sa tim ciljem te nanese štetu

drugoj strani, ista je onda odgovorna za nanesenu štetu (član 20. stav 3. ZOO).

Kao što je gore navedeno, pregovori mogu dovesti do srodnih troškova, a pokrivanje tih troškova se

određuje sporazumom između ugovornih strana koje vode pregovore. U odsustvu takvog sporazuma


između istih na osnovu člana 20. stava 4. LMD, svaka strana snosi sopstvene troškove, dok se zajednički

troškovi dele na pola.

1.6. Opšte predugovorne dužnosti

Ove dužnosti, kako je utvrđeno DCFR-om, obuhvataju sledeće:

1.6.1.Dužnost savesnog pregovaranja i pravičnog postupanja

Strane preko svojih (bilateralnih ili multilateralnih) sporazuma mogu da stvaraju, menjaju ili gase svoje

privatne uzajamne odnose, u skladu sa privatnim pravom. To je moguće samo ako je „privatni“ pravni

akt priznat kao ugovor. Ugovor koji se izvršava mora da se zasniva na sporazumu strana. Pre nego što se

postigne sporazum, ne postoji nikakav ugovor, niti prava ili obaveze koje proizilaze iz takvog odnosa.

Stoga, strane u predmetnoj stvari privatnog prava mogu slobodno da pregovaraju, bez preuzimanja

ikakvog rizika za neku obavezu ili odgovornost ako pregovori ne uspeju. Međutim, nameću se neke

dužnosti koje strane moraju da ispune čak i u predugovornoj fazi (ili fazi pregovora). Jedna od njih je

dužnost savesnog pregovaranja i pravičnog postupanja.

Načelo savesnog i pravičnog postupanja u predugovornim odnosima načelo je koje dugo postoji u

evropskoj pravnoj tradiciji. To načelo je primenljivo u skoro svim domaćim pravnim sistemima zemalja

članica EU, uz izuzetak UK i Irske.1 Načelo savesnog i pravičnog postupanja sadržano je i u nekoliko

direktiva EU,2 a kojima se dato načelo nameće u zemljama članicama kao standard EU u predugovornoj

fazi i u fazi izvršenja ugovora. DCFR, takođe, sadrži nekoliko „uzornih pravila“ postupanja uz načelo

„savesnosti“, postavljajući isto kao uslov koji strane koje se upuštaju u pregovore moraju da poštuju, jer

bi u slučaju nepoštovanja datog standarda došlo do kršenja prava druge strane da traži nadoknadu štete

i/ili gubitaka.3

Načelo savesnosti i pravičnog postupanja u predugovornoj fazi svim stranama u pregovorima nameće

dužnost da postupaju u skladu sa savešću i pravično te da uzajamno postignu zajednički cilj (zaključivanje

1 U precedentnom pravu UK i Irske nije priznato načelo savesnog i pravičnog postupanja u predugovornim i

ugovornim odnosima. Međutim, te dve zemlje su uvele druga zakonska pravila i institucije koje su postigle iste

rezultate. Za više detalja vidi: Alberto Musy. The Good Faith Principle in Contract Law and the Pre-contractual Duty to

Disclose – comparative analysis of new differences in legal cultures. Berkeley Electronic Press, 2001. 2 Vidi sledeće direktive: član 2(h) Direktive o nepravičnim poslovnim praksama; član 4(2) Direktive o prodaji na

daljinu; član 3(2) Direktive o finansijskim uslugama za prodaju na daljinu; član 3(1) Direktive o nepravičnim

uslovima; član 3(1) i član 4(1) Direktive o poslovnim predstavnicima; 3 Član II.3:301. DCFR-a.


ugovora). Načelo savesnosti nastoji da sprovede standarde zajednice u pogledu pravičnosti i razumnosti

u predugovornim odnosima te da zaštiti stranu od nepouzdanog ponašanja druge strane. 4 Standard

savesnosti i/ili pravičnosti je prilično subjektivan, u određenom pogledu, i često zavisi od onoga šta

zajednica misli pod time. Međutim, brojne odredbe zakona EU (primarnih i sekundarnih) daju odgovore

ili bliže definicije savesnog ili pravičnog postupanja u predugovornoj fazi. U tom smislu tumačenja, bilo bi

suprotno standardima „pravičnosti i razumnosti“ ako bi poslovna organizacija prekršila svoju dužnost da

ne zavarava potrošače,5 ako ne bi dala savet,6 ako drugoj strani ne bi dala podatke,7 ako ne bi koristila

agresivne poslovne prakse,8 itd. Posebno, bilo bi suprotno savesnom i pravičnom postupanju ako bi

strana ušla u pregovore bez namere da zaključi ugovor.9

Dužnost savesnog i pravičnog postupanja u predugovornoj fazi opšta je obaveza koja se nameće svim

stranama (fizičkim licima i pravnim subjektima). Ta dužnost važi bez ograničenja u pogledu situacija koje

obuhvataju i odnos između poslovnih organizacija i odnos između poslovne organizacije i potrošača.10

Prema DCFR-u, strane ne smeju da (sporazumom) isključe primenljivost datog standarda u svojoj

predugovornoj fazi, niti smeju da ograniče njegove posledice.11 U slučaju da jedna strana ne ispoštuje

dužnosti iz predugovornih odnosa, ista je dužna da drugoj strani nadoknadi štetu i/ili gubitke nastale zbog

neuspelih pregovora.12

1.6.2. Dužnost strane da ne otkrivan poverljive podatke i/ili da ih ne koristi za

sopstvene potrebe

U nekim situacijama potrebno je određeno vreme za pregovore pre nego što se zaključi ugovor. U

predugovornoj fazi, u cilju pojašnjavanja termina i uslova budućeg sporazuma, strane moraju da razmene

podatke u vezi sa kvalitetom roba i usluga. U nekim slučajevima, ti podaci koji su dati drugoj strani, mogu

da budu od suštinskog značaja za uspeh poslovanja proizvođača ili pružaoca usluge. Samim tim, strana

koja daje podatke može da ima interes da se isti čuvaju tajnim, ili da ih druga strana ne koristi. U takvim

slučajevima, strana koja je u pregovorima dobila podatke, iste ne sme da otkrije trećoj strani, i ne sme da

ih koristi za sopstvenu korist, bez dozvole strane koja ih je dala. Stoga, prema DCFR-u, to je opšta

4 Grupa za istraživanje postojećeg privatnog prava EK (grupa za komunitarno pravo). Contract I – Pre-contractual

Obligations, Conclusion of the Contract, Unfair Terms. Minhen: Sellier – European Law Publishers, 2007: 65. 5 Član 6. i 7. Direktive o nepravičnim poslovnim praksama. 6 Član 19(4) Direktive 2004/39; 7 Članovi od II.3:101. do 3:105. DCFR-a; 8 Član 8 Direktive o nepravičnim poslovnim praksama; 9 Član II.3:301(4) DCFR-a; 10 Grupa za istraživanje postojećeg privatnog prava EK (grupa za komunitarno pravo). Contract I – Pre-contractual

Obligations, Conclusion of the Contract, Unfair Terms. Munchen: Sellier – European Law Publishers, 2007: 61 – 67. 11 Član II.3:301(2) DCFR-a. 12 Član II.3:301(3) DCFR-a.


predugovorna dužnost koja se primenjuje u svim okolnostima i u svim slučajevima (između poslovnih

organizacija i između poslovne organizacije i potrošača).13

Dužnost neotkrivanja podataka odnosi se i na okolnosti u kojima su podaci poverljivi. O tome da li su

podaci poverljivi ili ne, odlučuje se na osnovu „karaktera“ ili „okolnosti u kojima su podaci dobijeni“.

Strana kojoj su podaci dati može da bude oslobođena odgovornosti za otkrivanje podataka, ako ista

uspešno iznese argument da nije bila svesna, ili da nije mogla da bude razumno svesna toga da su dati

podaci poverljivi.14

Povreda te predugovorne dužnosti stvara dužnost strane koja je izvršila povredu da drugoj strani

nadoknadi moguću štetu nastalu povredom dužnosti ili u slučaju kada strana koja je izvršila povredu

stekne neku korist, istoj može da se naloži da tu korist preda drugoj strani.15 Strana koja daje podatke

ima pravo da od suda zatraži da izda nalog kojim se zabranjuje otkrivanje poverljivih podataka.16

1.6.3. Dužnost sprečavanja grešaka prilikom unosa

U današnjem društvu, ugovori se sve češće zaključuju elektronskim putem i često između strana uopšte

ne postoji neposredna komunikacija. Ako je to slučaj, poslovna organizacija koja nastoji da zaključi

ugovor samo putem elektronskih sredstava, trebalo bi da bude dužna da drugoj strani obezbedi

„odgovarajuća, delotvorna i pristupačna“ tehnička sredstva, koja bi potrošaču dozvolila da utvrdi i ispravi

greške prilikom unosa u postupku zaključenja ugovora, „pre davanja/prihvatanja ponude“.17

Dužnost sprečavanja grešaka prilikom unosa podataka u ugovor koji se zaključuje elektronskim putem

predstavlja predugovornu dužnost koja je prvi put predviđena na nivou EU, kroz Direktivu o e-

poslovanju,18 zatim je inkorporisana u Načelima komunitarnog prava a na kraju i kao predugovorna

dužnost poslovne organizacije (uz određene izmene) u DCFR-u.19 Ta predugovorna dužnost, kako je

gore opisano, ne odnosi se na sve okolnosti. Obavezna je samo u odnosima između poslovne

organizacije i potrošača. Strane (ako postoji odnos između poslovne organizacije i potrošača) ne smeju

da isključe primenu date dužnosti, niti smeju da osporavaju ili menjaju njena dejstva.20 DCFR prevazilazi

13

Član 3:302(1) DCFR-a. Za više detalja o poverljivim podacima vidi i: Lando, Ole i Hugh Beale (eds.). Principles of

European Contract Law – Parts I and II. Hag: Kluwer Law International, 2000: 193 – 195. 14 Član II.3:302(2) DCFR-a. 15 Član II.3:302(4) DCFR-a. 16 Član II.3:302(3) DCFR-a. 17 Grupa za istraživanje postojećeg privatnog prava EK (grupa za komunitarno pravo). Contract I – Pre-contractual

Obligations, Conclusion of the Contract, Unfair Terms. Minhen: Sellier – European Law Publishers, 2007:102-103. 18 Član 11(2) Direktive o e-poslovanju. 19 Član II.3:201(1) DCFR-a. 20

Član II.3:201(3) DCFR-a.


rešenje predviđeno Direktivom o e-poslovanju,21 u pogledu sankcije u slučaju povrede date dužnost,

uvodeći pravo druge strane (potrošača) na nadoknadu gubitaka nastalih zbog povrede date dužnosti.22

1.6.4.Predugovorna dužnost otkrivanja podataka (dužnost obaveštavanja)

Kako je utvrđeno DCFR-om i u nekom pogledu postojećim komunitarnim pravom, postoji nekoliko

dužnosti obaveštavanja koje strane moraju da poštuju u predugovornom odnosu. Te dužnosti

predugovornog obaveštavanja moraju, u većini slučajeva, da ispune poslovne organizacije, ili strana koja

snabdeva robu ili usluge. U teoriji, vodi se rasprava o tome da li bi trebalo da se uvede bilo kakva

dužnost obaveštavanja, ili ako se to učini, u kojoj meri. Međutim, mnoge dužnosti obaveštavanja već su

integrisane u postojeće komunitarno pravo. Njihova namera je da se zaštiti potrošač ili slaba strana, tako

što se istoj daje prilika da oceni odluku da li će zaključiti ugovor ili ne. Uopšteno, dužnosti obaveštavanja

izgleda da su u funkciji slobode ugovora, saglasnosti strana, sigurnosti prometa, kontrolisanja pravičnosti i

razumnosti strana, i utvrđivanja objektivnih standarda u prometu.23 Kako je utvrđeno DCFR-om, te

dužnosti obaveštavanja obuhvataju sledeće:

1.6.5.Dužnost otkrivanja podataka o robi i uslugama

Prema DCFR-u, poslovna organizacija je dužna da otkrije podatke o robi i uslugama koje snabdeva. Ta

dužnost obaveštavanja prvo je predviđena CISG-om,24 i Direktivom o potrošačkoj prodaji,25 a zatim je

razvijena u Načelima komunitarnog prava,26 da bi na kraju bila inkorporisana u DCFR.27

Dok se ova dužnost obaveštavanja primenjuje samo na odnose između poslovne organizacije i potrošača

(kada se radi o snabdevanju robe), kako je utvrđeno Direktivom o potrošačkoj prodaji, prema

odredbama CISG-a, ova dužnost obaveštavanja primenjuje se samo na odnose između poslovnih

organizacija. Za razliku od gore navedenog, u rešenjima koja predlažu Načela komunitarnog prava i

DCFR, data dužnost otkrivanja podataka primenljiva je bez obzira na to da li su strane poslovne

organizacije ili potrošači i u oba slučaja, kod snabdevanja robe ili usluga. Kao što možemo videti, rešenje

inkorporisano u DCFR je obuhvatnije.

21 Direktiva o e-poslovanju zemljama članicama ostavlja da utvrde sankcije za povredu ove dužnosti. Od zemalja

članica jedino zahteva da sankcije budu „delotvorne, srazmerne i odvraćajuće“. Vidi član 20. Direktive o e-

poslovanju. 22 Član II.3:201(2) DCFR-a. 23 Thomas Wilhelmsson. European Rules on Pre-contractual Information Duties. ERA Forum, Posebno izdanje 2006,

Trir: Asocijacija za promociju Akademije evropskog prava u Triru, 2006: 16 – 25. Za više informacija o svrhama

dužnosti obaveštavanja vidi i: Thomas Wilhelmsson i Christian Twigg-Flesner. Pre-Contractual Information Duties in

the Acquis Communautaire. European Review of Contract Law, izdanje 2, br. 4, 2006: 446 – 452. 24 Član 35 Konvencije Ujedinjenih nacija o međunarodnoj prodaji roba (CISG). 25 Član 2 Direktive o potrošačkoj prodaji. 26 Član 2:201. Načela komunitarnog prava. 27 Član II.3:101 DCFR-a.


Dužnost otkrivanja podataka o robi ili uslugama, kako je utvrđeno DCFR-om, znači da je poslovna

organizacija (u većini slučajeva) dužna da otkrije bitne podatke o robi ili uslugama, koje druga strana

može da razumno očekuje, uzimajući u obzir uobičajene standarde kvaliteta (ili učinka) robe/usluga koje

se snabdevaju, u utvrđenim okolnostima (slučaja).28 Prema tom značenju, ne moraju da se otkriju svi

podaci (o robi ili uslugama) koje snabdevač poseduje. Postoji dužnost otkrivanja samo bitnih podataka,

koje obično može da očekuje druga strana, i podataka koje bi druga strana iskoristila za procenu

uobičajenih standarda kvaliteta robe i usluga koje se snabdevaju.29

Prema gore navedenoj liniji tumačenja, dužnost otkrivanja podataka o robi i uslugama postojala bi ako

kvalitet robe i usluga koje se snabdevaju ne bi bio u dobrom delu u skladu sa uobičajenim standardima

takve vrste ili sa namerom potrošača (ako je snabdevač upoznat sa istom). Stoga, ako snabdevač otkrije

takve podatke pre zaključenja ugovora, smatralo bi se da je snabdevač ispunio svoju dužnost i bio bi

oslobođen svake buduće odgovornosti. Za razliku od gore navedenog, dužnost otkrivanja podataka ne bi

postojala ako je kvalitet roba ili usluga u dobrom delu u skladu sa uobičajenim standardima takve vrste ili

sa namerom potrošača (ako je snabdevač upoznat sa istom).30

1.6.6. Posebne dužnosti poslovnih organizacija da otkrivaju podatke u slučaju

reklamiranja robe i usluga potrošačima

DCFR posebno utvrđuje dodatnu dužnost poslovnih organizacija da otkrivaju podatke kada reklamiraju

robu ili usluge potrošačima, ili kada koriste „poslovnu komunikaciju“ da ubede potrošače da kupe robu

ili usluge. Ako se koristi takva praksa, razumljivo je da će potrošaču trebati više (materijalnih) podataka

da bi isti ocenio svoju odluku da zaključi ugovor, ili čak da bude obavešten o „bitnim podacima“ iz

ugovora. Upravo ta dužnost obaveštavanja prvi put je utvrđena u Direktivi o nepravičnim poslovnim

praksama31 čiji je cilj bio da se uklone nepravične prakse u poslovnom prometu. Zatim, njen sadržaj i

delokrug primene inkorporisani su i izmenjeni u Načelima komunitarnog prava32 i DCFR-u, 33 čiji su

autori smatrali da bi ta dužnost obaveštavanja mogla da ima važnu ulogu i u ugovornom pravu.34

28 Član II.3:101 DCFR-a. 29 Thomas Wilhelmsson i Christian Twigg-Flesner. Pre-Contractual Information Duties in the Acquis Communautaire.

European Review of Contract Law, izdanje 2, br. 4, 2006: 458 – 460. 30 Thomas Wilhelmsson. Pre-Contractual Obligations. Konferencija o dešavanjima u oblasti evropskog prava –

Evropske inicijative (CFR) i reforma građanskog prava u novim zemljama članicama, Tartu, 15 – 16.

novembra 2007. Dostupno na: <http://www.ut.ee/307199> 31 Član 7(1) Direktive o nepravičnim poslovnim praksama. 32 Član 2:202. Načela komunitarnog prava. 33 Član II.3:102 DCFR-a. 34 Thomas Wilhelmsson i Christian Twigg-Flesner. Pre-Contractual Information Duties in the Acquis Communautaire.

European Review of Contract Law, izdanje 2, br. 4, 2006: 462 – 463.


Kako je utvrđeno prvim stavom člana II.3:102. DCFR-a, postoji posebna dužnost poslovnih organizacija

(kada reklamiraju robu ili usluge) da potrošaču obezbede dodatne „materijalne“ podatke koji su

(prosečnom potrošaču) potrebni da oceni odluku da li će da zaključi ugovor. Prema značenju tog stava,

postavlja se pitanje „materijalnih“ podataka ako bi njihov sadržaj mogao da utiče na odluku potrošača u

vezi sa ugovorom.35 Dužnost davanja podataka iz datog stava je ograničena, prvo, kako okolnosti dozvole

(okolnosti slučaja mogu odrediti koji će se podaci dati), ili koje je sredstvo komunikacije korišćeno (u

zavisnosti od sredstva, podaci koji su potrebni ponekad mogu da budu detaljniji ili sažetiji).36 Dalje u tom

kontekstu, ako preduzeće koristi „poslovnu komunikaciju“ sa namerom da privuče pažnju potrošača i

istom stvori utisak da „dati podaci“ sadrže sve bitne podatke za ocenu odluke o zaključenju ugovora,

onda je poslovna organizacija dužna da obezbedi dodatne podatke potrošaču, kao što su podaci o

karakteristici robe i usluga, identitetu, ceni, mogućim pravima povlačenja i drugi važni podaci u vezi sa

plaćanjem, isporukom, učinkom.37

1.6.7. Dužnost obaveštavanja određenog potrošača u nepovoljnijem položaju

Poslovne organizacije imaju „posebnu“ dužnost obaveštavanja kada zaključuju ugovor sa potrošačem koji

je u posebno nepovoljnom položaju. Dužnost davanja podataka određenom potrošaču u nepovoljnom

položaju predstavlja predugovornu dužnost obaveštavanja koja se primenjuje samo u odnosima između

poslovnih organizacija i potrošača. Ta dužnost obaveštavanja, u poređenju sa postojećim komunitarnim

pravom, predstavlja novinu uvedenu u DCFR-u. Nekoliko postojećih direktiva utvrđuje nekoliko

dužnosti obaveštavanja koje poslovne organizacije imaju kada se radi o potrošačima u određenim

okolnostima. 38 Međutim, član II.3:103. DCFR-a ima za cilj da iznađe rešenje koje bi moglo da se

primenjuje u svim okolnostima kada se možda radi o potrošaču u nepovoljnom položaju.39

Stoga, prema DCFR-u, poslovne organizacije imaju dodatnu dužnost obaveštavanja kada se radi o

potrošačima koji su u „posebno“ nepovoljnom položaju. Prema značenju ovog uslova, postojala bi

„posebna“ dužnost obaveštavanja potrošača u nepovoljnom položaju (u poređenju sa poslovnom

organizacijom) ako je takav nepovoljan položaj nastao zbog „tehničkog sredstva korišćenog za

zaključivanje ugovora“, „fizičke udaljenosti između poslovne organizacije i potrošača“ ili „karaktera

35 Član II.3:102. stav (1) DCFR-a. 36 Grupa za istraživanje postojećeg privatnog prava EK (grupa za komunitarno pravo). Contract I – Pre-contractual

Obligations, Conclusion of the Contract, Unfair Terms. Minhen: Sellier – European Law Publishers, 2007:82. 37 Član II.3:102. stav (2) DCFR-a. 38 Za više informacija o ovome vidi: član 4(1) Direktive o prodaji na kućnom pragu; član 3(2) i 4(1) Direktivi o

prevozu pakovanja; član 4. Direktive o prodaji na daljinu; član 10. Direktive o elektronskom poslovanju, itd. 39 Thomas Wilhelmsson. Pre-Contractual Obligations. Konferencija o dešavanjima u oblasti evropskog prava –

Evropske inicijative (CFR) i reforma građanskog prava u novim zemljama članicama, Tartu, 15 – 16. novembra 2007.

Dostupno na: <http://www.ut.ee/307199>


prometa“.40 Kao primer, posebno nepovoljan položaj u pogledu obaveštenosti potrošača postoji kada se

roba kupuje preko interneta. Kod takvog prometa, kupcu će, pre nego što zaključi ugovor, možda da

zatrebaju neki dodatni podaci o karakteristikama robe, isporuke i drugi bitni podaci.41

Kako je utvrđeno DCFR-om, ako postoji potrošač u nepovoljnom položaju, poslovna organizacija je

dužna da obezbedi podatke o glavnim karakteristikama robe – usluga, ceni, troškovima isporuke,

porezima, identifikacione podatke poslovne organizacije, podatke o terminima i uslovima ugovora, kao i

podatke o svakom mogućem pravu povlačenja. Gore opisani podaci daju se potrošaču pre nego što isti

zaključi ugovor. Dužnost poslovne organizacije (na osnovu gore navedenog člana) da obezbedi podatke

postoji ako je to „potrebno u datim okolnostima“ slučaja. U nekim slučajevima, zbog nedostatka

podataka, dužnost davanja podataka mora da bude opisana, ili u suprotnom, ako su podaci očigledni, ne

postoji potreba da se ti podaci daju odvojeno.42 U slučaju posebnih ugovora, predviđaju se posebne

dužnosti obaveštavanja, i iste preovlađuju nad dužnostima obaveštavanja opisanim gore u ovom

odeljku.43

1.6.8. Dužnost obaveštavanja u neposrednoj komunikaciji i komunikaciji u

neposrednoj daljini

Poslovne organizacije imaju dužnost obaveštavanja kada zaključuju ugovore u „neposrednoj komunikaciji

i komunikaciji u neposrednoj daljini“. Ako se ugovor zaključuje u neposrednoj komunikaciji i komunikaciji

u neposrednoj daljini, poslovne organizacije imaju dužnost da (na početku komunikacije) potrošaču

dostave jasne podatke o svom identitetu i o poslovnim svrhama ugovora.44 „Neposredna komunikacija i

komunikacija u neposrednoj daljini“ postoji ako komunikacija obuhvata telefonski razgovor, neko drugo

sredstvo elektronskog glasovnog razgovora ili razgovor preko interneta.45 Dužnost davanja podataka

pod tim načelom DCFR-a proizilazi iz Direktive o prodaji na daljinu i inkorporisano je u istu,46 kao i iz

Direktive o finansijskim uslugama za prodaju na daljinu.47 Podaci koji se daju pod tom dužnošću moraju

40 Član II.3:103. stav (1) DCFR-a. 41 Za više informacija vidi i: Grupa za istraživanje postojećeg privatnog prava EK (grupa za komunitarno pravo).

Contract I – Pre-contractual Obligations, Conclusion of the Contract, Unfair Terms. Minhen: Sellier – European Law

Publishers, 2007: 84 – 90. 42 Član II.3:103. stav (1) DCFR-a. 43 Član II.3:103. stav (2) DCFR-a. 44 Član II.3:104. stav (1) DCFR-a. 45 Član II.3:104. stav (2) DCFR-a. 46 Član 4(3) Direktive o prodaji na daljinu. 47 Član 3(3) Direktive o finansijskim uslugama za prodaju na daljinu.


da budu jasni, precizni i na razumljivom jeziku.48 Teret dokaza da je potrošač primio tražene podatke

ostaje obaveza poslovne organizacije.49

1.6.9. Uslovi obaveštavanja za sastavljanje ugovora elektronskim sredstvima

Poslovne organizacije imaju dužnost da dostave dodatne podatke ako se ugovor zaključuje upotrebom

elektronskih sredstava i bez individualne komunikacije. Ta dužnost obaveštavanja predmetna je stvar

člana II.3:105. DCFR-a. Kako je utvrđeno tim članom, poslovna organizacija je dužna da (između ostalog)

dostavi sledeće predugovorne podatke (pre nego što druga strana da ili prihvati ponudu): „tehnički

koraci koje treba pratiti za zaključenje ugovora, da li ugovorni dokument podnosi poslovna organizacija i

da li će biti optuživa, tehnička sredstva za utvrđivanje i ispravljanje grešaka prilikom unosa, jezik ugovora

i svaki termin ugovora koji je upotrebljen“.50

Kao što se može videti iz formulacije gore, član II.3:105. DCFR-a sastavljen je po uzoru na Direktivu o e-

poslovanju.51 Autori DCFR-a u sadržaj su inkorporisali skoro sve uslove predugovornog obaveštavanje

utvrđene u Direktivi, uz dve manje izmene.52 Dužnosti obaveštavanja koje treba ispuniti, a koje su

utvrđene DCFR-om, treba izraziti na jasan i precizan način, i na jezik koji je razumljiv, „pre nego što

druga strana da ili prihvati ponudu“. Osim toga, svaki termin koji se koristi u ugovoru mora da se

predstavi drugoj strani u „tekstualnom obliku“, u suprotnom, nije obavezujući za istu.53

1.6.10. Jasnoća i oblik obaveštavanja

U postojećem komunitarnom pravu postoje i odredbe kojima se utvrđuju određeni uslovi u pogledu

oblika u kom se predugovorni podaci daju. Međutim, ne postoji jasna saglasnost oko uslova

komunitarnog prava u pogledu oblika obaveštavanja. To je verovatno tako zbog usvajanja istog pre dugo

vremena. 54 Autori DCFR-a su nastojali da dođu do nekog rešenja koje se može primeniti u svim

okolnostima i da bi se u isto vreme obezbedio odgovarajući oblik i jasnoća podataka koji su odgovarajući

za date okolnosti. Stoga, sastavili su poseban član DCFR-a koji se tiče oblika i jasnoće podataka koji se

daju (član II.3:106). Sledstveno tome, kako je utvrđeno DCFR-om, podaci koje daje poslovna organizacija

48 Grupa za istraživanje postojećeg privatnog prava EK (grupa za komunitarno pravo). Contract I – Pre-contractual

Obligations, Conclusion of the Contract, Unfair Terms. Minhen: Sellier – European Law Publishers, 2007: 92. 49 Član II.3:104. stav (3) DCFR-a. 50 Član II.3:105. stav (1) DCFR-a. 51 Član 10 Direktive o e-poslovanju. 52 Umesto formulacije „pružalac usluge“ koristi se izraz „poslovna organizacija“ a umesto formulacije „pre izdavanja

naloga“, koristi se izraz „pre nego što druga strana da ili prihvati ponudu“. 53 Član II.3:105. stav (2) DCFR-a. 54 Thomas Wilhelmsson i Christian Twigg-Flesner. Pre-Contractual Information Duties in the Acquis Communautaire.



moraju da budu „jasni i precizni, i izraženi na jednostavnom i čitkom jeziku“.55 To znači da jezik (ili

formulacija) koji se koristi za prenošenje podataka bude razumljiv za potrošača, jasan – da ne ostane

prostora za drukčije tumačenje i da se tehnički termini izbegavaju što je više moguće, ili da se na drugi

način objasne.56

U određenim okolnostima, kada se ugovor zaključuje na daljinu (između poslovne organizacije i

potrošača), potrebni podaci koje se daju u takvim slučajevima daju se u pisanom, „tekstualnom obliku na

trajnom medijumu“, pre ili do roka dogovorenog za zaključenje ugovora.57 osim toga, u DCFR-u je

usvojeno rešenje po kom, ako je određenim ugovorom predviđen poseban oblik obaveštavanja (oblik

trajnog medijuma ili neki poseban oblik), takav poseban oblik koji se primenjuje za posebne ugovore

preovlađuje nad opštim uslovima predviđenim u istom.58

U slučaju ne davanja podataka u odgovarajućem obliku, kako je utvrđeno tim „uzornim pravilima“, strana

koje je dužna da to učini trpi negativne posledice. Stoga, dejstvo propusta da se podaci daju u

predviđenom obliku isto je kao i „povreda dužnosti obaveštavanja“.59

1.6.11.Pravni lekovi u slučaju povrede dužnosti obaveštavanja

Obično, ako neka od strana nije ispoštovala zakonski uslov, drugoj strani bi trebalo da se obezbedi

odgovarajući pravni lek. To nije bio slučaj sa postojećim komunitarnim pravom. Direktive, u većini

slučajeva, uređuju samo predmetnu stvar a na zemljama članicama je da uvedu sankcije ili pravne

lekove.60 Za razliku od komunitarnog prava, DCFR u članu II.3:107. nastoji da uvede koherentniji sistem

pravnih lekova koji se primenjuju u slučaju da poslovna organizacija ne ispoštuje dužnosti predugovornog

obaveštavanja.

Prvo, DCFR predviđa da nepoštovanje dužnosti predugovornog obaveštavanja dovodi do odlaganja

početka povlačenja. To znači da ako potrošač nije dobio potrebne podatke pre nego što je zaključio

ugovor, po kom ima pravo da se povuče, period povlačenja ne počinje sve dok potrošač ne dobije

potrebne podatke. Bez obzira na tu docnju u početku perioda povlačenja, pravilo povlačenja prestaje za

55 Član II.3:106. stav (1) DCFR-a. Ovim stavom utvrđuju se uslovi jasnoće podataka koji se daju. Slična formulacija u

vezi sa ovim može se pronaći i u drugim direktivama. 56 Grupa za istraživanje postojećeg privatnog prava EK (grupa za komunitarno pravo). Contract I – Pre-contractual

Obligations, Conclusion of the Contract, Unfair Terms. Minhen: Sellier – European Law Publishers, 2007: 95. 57 Član II.3:106. stav (3) DCFR-a. Ovaj stav je u suštini sastavljen po uzoru člana 5. Direktive o prodaji na daljinu. 58 Član II.3:106. stav (2) DCFR-a. 59 Član II.3:106. stav (4) DCFR-a. 60 Thomas Wilhelmsson i Christian Twigg-Flesner. Pre-Contractual Information Duties in the Acquis Communautaire.



godinu dana počevši od dana kada je ugovor zaključen. 61 Drugo, bez obzira na to da li je ugovor

zaključen ili ne, ako poslovna organizacija ne ispoštuje dužnosti predugovornog obaveštavanja, mogli bi

da nastanu gubici ili štete kod druge strane (potrošača). Stoga, kako je predviđeno DCFR-om, poslovna

organizacija je odgovorna za gubitke – štete prouzrokovane potrošaču zbog takvog nepoštovanja. Među

autorima DCFR-a još uvek se vodi rasprava o tome da li ta odgovornost proizilazi iz ugovornog prava ili

iz deliktnog prava. 62 Treće, prema DCFR-u, ako poslovna organizacija nije ispoštovala dužnosti

obaveštavanja u situaciji kada je ugovor zaključen, isto utiče na predmetnu stvar ugovora, odnosno na

prava i obaveze koje proizilaze iz ugovora. Samim tim, poslovna organizacija se smatra odgovornom za

obavezu koju razumno preuzme druga strana (potrošač) zbog „odsustva-netačnih“ podataka.63

Kako je predviđeno DCFR-om, gore navedeni pravni lekovi obavezni su po svom karakteru u odnosima

između preduzeća i potrošača. Stoga, strane u takvim odnosima ne mogu da osporavaju njihova dejstava,

da od njih odstupaju ili da ih menjaju.64

1.7. Praktični primer određenog činjeničnog stanja o predugovornoj

obavezi

Određeno činjenično stanje:

Kupac, poreklom sa Kosova, ali sa nemačkim državljanstvom, želi da kupi vilu u Rugovskim planinama.

On je unajmio agenciju za nekretnine „Tempulli“ koja je predložila različite vile. On je izabrao vilu u

Bogu, koju je izgradio građanin Peći, pod imenom Petrit Gaši.

Međutim, ovi pregovori nisu tako laki. Kupac je tri puta dolazio iz Nemačke za ovu stvar. Treći put su se

saglasili da će potpisati kupoprodajni ugovor. Za to je kupac izvršio uplatu na račun u banci prodavca koji

je otvoren u tu svrhu (pod uslovom da isti ostane blokiran sve dok ugovor ne zaključi i prenese

vlasništvo).

61 Član II.3:107. stav (1) DCFR-a. Nekoliko direktiva predviđa slični pravni lek u slučaju nepoštovanja dužnosti

obaveštavanja. Sa tim u vezi vidi: član 5 Direktive o prodaji na kućnom pragu; član 5(1) Direktive o vremenskom

udelu; član 6. Direktive o finansijskim uslugama za prodaju na daljinu. 62 Član II.3:107. stav (2) DCFR-a. U postojećem komunitarnom pravu takav pravni lek ne postoji. Za više

informacija vidi i: Thomas Wilhelmsson i Christian Twigg-Flesner. Pre-Contractual Information Duties in the Acquis

Communautaire. European Review of Contract Law, izdanje 2, br. 4, 2006: 467. 63 Član II.3:107. stav (3) DCFR-a. Vidi i: Grupa za istraživanje postojećeg privatnog prava EK (grupa za komunitarno

pravo). Contract I – Pre-contractual Obligations, Conclusion of the Contract, Unfair Terms. Minhen: Sellier – European

Law Publishers, 2007: 101. 64 Član II.3:107. stav (5) DCFR-a.


Suočavanjem sa razlikama oko zaključenja ugovora od prve posete, kupac ovlašćuje advokata iz Peći, koji

je poslao nekoliko pisama Petritu Gašiju i „Tempulliju“. Advokat je takođe, prisustvovao za vreme

posete kada su prvi put vođeni pregovori o prodaji.

Kada je kupac došao po četvrti put na Kosovo, zakazan je sastanak u Opštinskom sudu u Peći. Petrit

Gaši, koji je bio vlasnik zajedno sa svojom ženom, došao je sam na sastanak. Advokat kupca je

prisustvovao sastanku. Razgovori su bili napeti. Na kraju, prodavac je pozvao svoju ženu koja je došla na

sud poslepodne. Strane su sastavile kupoprodajni ugovor kojeg je kupac potpisao. Posle toga, žena

Petrita Gašija je odbila da potpiše ugovor a on se kasnije složio sa stavom svoje supruge zbog čega je ceo

posao propao. Gašijeva supruga nije dala objašnjenje zašto je ugovor propao.

Tužbeni zahtev: Kupac traži naknadu zbog propusta Gašijeve supruge u visini svih troškova u vezi sa

pregovorima i pripremanjem ugovora od 10.000 €, kao i gubitak dobitka u iznosu od 40.000, jer je zbog

rezultata ovih pregovora, isti izgubio priliku da kupi sličnu vilu u istom selu za cenu koja je jeftinija za

40.000 €.

Pitanje: Da li ovakvo ponašanje Gašijeve supruge stvara predugovornu obavezu?

Zaključak suda:

Zaključak: „Nerezervisana odredba načelnog pristanka na zaključenje formalnog ugovora i jednostrano

odbijanje i bez razloga za formalizaciju istog, u suprotnosti je sa pravilima savesnosti. Osim toga, kupac ni

u kom slučaju nije pokazao da je još uvek čekao da izrazi svoju nespremnost. Prema mišljenju Suda,

prodavac je ostavio utisak da je njegova volja za zaključenje ugovora bila jača nego što je to bilo u

stvarnosti. Drugim rečima, prodavac kupca nije obavestio o svojim pravim namerama.“.

1.8. Kratak pregled

Ovaj modul opisuje pravne aspekte rešavanja određenih opštih ideja u vezi sa ugovorima, a pažnja je

posebno usmerena na predugovornu fazu/pregovore, obaveze koje mogu nastati u toj fazi, ako strane ne

ispoštuju neka osnovna načela zakona o obligacionim odnosima, kao što je načelo pravičnosti, savesnosti

i zabrane nanošenja štete. Velika pažnja je posebno posvećena načelu pravičnosti, savesnosti i obaveze

čuvanja podataka poverljivim.

Između ostalog, u ovom modelu ste naučili kako da:

opišete opšti pravni okvir, definisan Zakonom o obligacionim odnosima u pogledu predugovorne

faze i odgovornosti strana za naknadu štete ako ne ispoštuju zakonske uslove,

ocenite i protumačite načelo pravičnosti i savesnosti i u predugovornoj fazi, a koje je neophodno

da bi se utvrdila odgovornost strane koja je nesavesna u odnosu,

opišete stvarni događaj u vezi sa stvaranjem obaveze strane koja, prema mišljenju suda, nije

primenila standarde ponašanja na osnovu načela pravičnosti i savesnosti,

objasnite skoro sve odredbe ZOO o predugovornim obavezama.


MODUL 2:

USLOVI ZA ZAKLJUČENJE UGOVORA

OPŠTI USLOVI


2.1. Predgovor

Ovaj modul opisuje stvari u vezi sa opštim uslovima zaključenja ugovora na osnovu Zakona o

obligacionim obavezama. Ovaj modul se pre svega bavi svim aspektima zakonskih propisa u vezi sa

radnom sposobnošću strana – predmetima zakona, slobodom volje za zaključenje ugovora, predmetom

ugovora i njegovim svojstvima, kao i vezi sa zakonskim osnovom ugovora.



opišete opšti pravi okvir za Zakon o obligacionim odnosima u vezi sa opštim uslovima

zaključenja ugovora,

opišete i bavite se zakonskim uslovima za razmatranje postojanja radne sposobnosti zakonskih

predmeta, uključujući tu i fizička lica i pravna lica,

opišete i bavite se aspektima slobode volje strana i kako se volja strana tumači ako je izjavljena

volja suprotna unutrašnjoj volji strana,

opišete i objasnite aspekte predmeta ugovora kao i svojstva koja moraju da postoje da bi

predmet bio valjan, naime da bi ugovor bio valjan,

opišete, objasnite i koristite zakonske aspekte ugovora.

2.3. Radna sposobnost strana

Da bi ugovor bio valjan, neophodno je da strane imaju radnu sposobnost, sposobnost da zaključe

ugovor. Što se tiče radne sposobnosti, potrebno je uzeti u obzir i sposobnost fizičkih lica kao i

sposobnost pravnih lica, odnosno pravnih subjekata. U nastavku ćemo govoriti o radnoj sposobnosti

fizičkih lica.

2.3.1. Radna sposobnost fizičkih lica

Fizičko lice kao ugovorna strana kod zaključena konačnog ugovora mora biti radno sposobna da bi mogla

da zaključi ugovor (član 41. stav 1. ZOO). Po pravilu, to je opšta sposobnost delanja (u celosti), koju lice

stiče kroz punoletstvo ili emancipaciju. U tom slučaju, vredi pomenuti da takvu sposobnost uživaju sva

lica do kraja svog života, izuzev ako je ista iz razloga i postupaka propisanih zakonom ograničena ili

oduzeta.

Stariji maloletnik i odraslo lice koje ima ograničenu sposobnost da dela, može samo bez, a time i bez

dozvole svog zakonskog predstavnika, da zaključi one ugovore za koje to zakon dopušta (član 41. stav 2.

ZOO). To je moguće jer u tom slučaju, takvo lice ima posebnu sposobnost da dela (tzv. ograničena

sposobnost delanja). Samim tim, gore pomenuto lice može da zaključi ugovor na osnovu kojeg može da

raspolaže svom stečenom imovinom. Takvo lice druge vrste ugovora o upravljanju svojim imovinskim

interesima koji su značajniji može da zaključi samo uz dozvolu svog zakonskog predstavnika (roditelja ili

staraoca). Takva dozvola se daje pre zaključenja ugovora ili u dodatku nakon zaključenja ugovora.


Ugovor koji takvo lice zaključi bez dozvole svog zakonskog predstavnika se može poništiti. Međutim, ako

se da dodatna dozvola, onda takav ugovor „ostaje na snazi“, što znači da oni ugovori koji mogu da se

ponište postaju zakonski pravosnažni ugovori (član 41. stav 3. ZOO).

Na osnovu člana 42. stava 1. ZOO, „druga ugovorna strana lica koje nema sposobnost da zaključuje

ugovor a koja nije znala da isto nema sposobnost da zaključuje ugovor ima pravo da se povuče iz

ugovora zaključenog sa istim, bez dozvole ličnog zastupnika tog lica“. Ako ćemo gore navedenu odredbu

tumačiti u smislu gramatike, onda bismo došli do zaključka da se na osnovu odredbama stava 2. i stava 3.

tog člana radi o ugovoru koji zaključi maloletno lice ili odraslo lice koje je lišeno sposobnosti zaključenja

ugovora. takvo lice nema sposobnost da dela i ne može da zaključuje ugovor čak ni uz dozvolu svog

zakonskog predstavnika. Uz dozvolu svog zakonskog predstavnika ugovor može da zaključi samo starije

maloletno lice i odraslo lice koje ima ograničenu sposobnost da dela. Iz tog razloga, član 42. ZOO

predviđa vrste ugovora koje lica sa ograničenim sposobnostima da delaju mogu da zaključe, za razliku od

lica bez zakonske sposobnosti.

Ugovor koji se sklapa u okviru značenja člana 42. ZOO može se poništiti u smislu člana 41. stava 3.

ZOO, ali isti može postati valjan uz dodatnu dozvolu zakonskog predstavnika strane koja ima ograničenu

sposobnost da dela. To znači da se takav ugovor smatra ugovorom koji se može poništiti nakon što isti

ospori druga ugovorna strana a koja traži poništaj od suda, sve dok dozvolu ne da zakonski predstavnik.

Po tom osnovu, postupak za poništaj je relativno dug a član 42. stav 1. ZOO predviđa mogućnost

zaobilaženja sudskog poništaja ugovora jednostranim otkazom ugovora ako postoje sledeća dva uslova:

da ugovorna strana koja želi da otkaže ugovor nije znala da druga ugovorna strana ima ograničenu

sposobnost da dela; i da zakonski predstavnik tog lica nije dao dozvolu za zaključenje tog ugovora. Član

42. stav 2. ZOO predviđa da se takav ugovor može otkazati čak iako su ispunjena sledeća dva uslova: da

je ugovorna strana koja otkazuje ugovor znala da druga ugovorna strana ima ograničenu sposobnost da

dela; i da je druga ugovorna strana koja ima ograničenu sposobnost da dela pogrešno iznela da ima

dozvolu zakonskog predstavnika da zaključi ugovor. U tom slučaju, vredi pomenuti da se takav ugovor na

osnovu člana 42. stava 1. i člana 42. stava 2. ZOO može jednostrano otkazati u roku od 30 dana od dana

kada se dođe do saznanja da druga strana ima ograničenu sposobnost da dela, odnosno od nepostojanja

dozvole zakonskog predstavnika, ali čak i pre isteka tog roka ako zakonski zastupnik datog lica ne

prihvati zaključenje ugovora (član 42. stav 3. ZOO). U tom slučaju, vredi pomenuti da rok iz člana 42.

stava 2. ZOO isključivo subjektivan rok.

Kada govorimo o fizičkim licima, možemo da zaključimo da se ugovor koji zaključi fizičko lice sa

ograničenim sposobnostima smatra valjanim do njegovog poništenja. Ako se isti ne poništi u datom roku

isti onda postaje valjan (pravosnažan). Njegova valjanost zavisi i od dodatne dozvole zakonskog

predstavnika lica sa ograničenim sposobnostima da zaključuje ugovor. Međutim, ako se ugovor poništi,

isti onda ne proizvodi nikakvo pravno dejstvo od trenutka kada je zaključen. To znači da takva vrsta

ugovora stvara dvosmisleno i složeno stanje koje nije pogodno za drugu ugovornu stranu. U interesu je

ugovornih strana da takvu situaciju reše brzo i efikasno. U tom smislu, između ostalog, ta strana ima

interes da zna da li će zakonski predstavnik lica sa ograničenim sposobnostima da zaključuje ugovor

prihvatiti ugovor ili ne. Ta strana može da dobije takav podatak tako što će od zakonskog predstavnika

zatražiti da to objavi putem ugovora. u tom smislu, moguće su tri situacije: da zakonski predstavnik lica

as ograničenom sposobnošću da dela da dozvolu i da takav ugovor postane delotvoran (valjan), da

zakonski predstavnik odbije da da dozvolu i da se u tom slučaju može zatražiti poništaj ugovora, i da


zakonski predstavnik ne odgovori. U tom slučaju, shodno ZOO, ćutnja se smatra odbijanjem da se da

dozvola tako da druga strana može da zatraži poništaj ugovora (zaključak iz člana 43. ZOO).

2.3.2. Radna sposobnost pravnog lica

Ugovor može da zaključi i pravno lice. Da bi ugovor bio valjan, takav ugovor ili predmet takvog ugovora

mora biti pod zakonskom sposobnošću (radne aktivnosti) pravno lica. Pravno lice svoju zakonsku

sposobnost stiče registracijom, dakle od tog trenutka isto može biti ugovorna strana. Osim toga,

određeni zakoni sadrže posebne odredbe o zakonskoj sposobnosti i postupanju pravnih lica, stoga, za

bavljenje ovim pitanjem potrebno je više prostora, što nije posebna namera ovog modula.

2.4. Predmet ugovora

Predmet ugovora uvek se sastoji od davanja, pružanja, izostavljanja ili trpljenja (član 34. stav 1. ZOO).

Prema članu 34. stavu 2. ZOO, predmet ugovora bi trebalo da bude moguć, dopušten, određen i

odrediv, što znači da bi sadržaj i predmet ugovornog odnosa uopšteno trebalo da budu mogući, dopustivi,

određeni i odredivi.

A. Predmet je moguć kada se može izvršiti korist (tj. kada se može isporučiti predmet, opraviti TV,

itd.). Ako se ne može izvršiti, onda predmet nije moguć. Takva nemogućnost nastaje zbog činjeničnih

razloga a to znači fizičku nemogućnost izvršenja, ili zato što zakon zabranjuje izvršenje. U drugom

slučaju, radi se o zakonskoj nemogućnosti. Činjenična nemogućnosti postoji kada npr: predmet ugovora

obuhvata individualnu isporuku određenog predmeta koji je izgubljen ili kada je predmet ugovora stvar

koja se ne može izvršiti a koja se zasniva na određenom stepenu razvoja nauke i tehnologije. Zakonska

nemogućnost postoji kada predmet ugovora podrazumeva isporuku nekog predmeta koji je van

zakonskog uređenja.

Pored toga, imamo i druge oblike nemogućnosti, koji su pomenuti u nastavku. Predmet nije moguć kada

nijedno lice ne može da izvrši korist. Samim tim, npr: nijedno lice ne može da isporuči navedeni

individualni predmet koji nedostaje. Subjektivna nemogućnost postoji kada drugo lice ne može da izvrši

korist. Samim tim, npr: lice koje je strana u ugovoru ne može da popravi televizor koji je njegova

obaveza na osnovu ugovora o radu, jer isto nije stručno za taj posao.

Prvobitna nemogućnost postoji kada postoji u trenutku zaključenja ugovora. To je slučaj isporuke

određenog individualnog predmeta koji je uništen pre zaključenja kupoprodajnog ugovora, itd. Potonja

nemogućnost postoji kada ista nastane posle zaključenja ugovora. Takav slučaj npr: može biti isporuka

određenog predmeta čija isporuka postane nemoguća posle zaključenja ugovora.

B. Predmet je dopustiv kada izvršenje koristi nije suprotno načelima javnog reda predviđenim

ustavom i odredbama i moralom koji je društvu neophodan. Ako nije takav, onda nije dopustiv.

C. Predmet je određen kada se sastoji od isporuke individualno određenog predmeta ili izvršenja

druge određene koristi (tj. promena TV ekrana, one vrste koja je određena za određenu cenu, itd.).

Predmet je odrediv kada strane u vreme zaključenja ugovora navedu dovoljno kriterijuma poput


predmeta koji se može odrediti ubuduće (takvi kriterijumi npr: obuhvataju tržišnu cenu, prema kojoj se,

ubuduće, kada se izvršava ugovor, određuje bitan deo ugovora).

Nemogućnost, nedopustivost, odnosno neodređen predmet ugovora. Ovo je pravilo bez

izuzetaka. Do poništaja ugovora ne vodi svaka nemogućnost predmeta istog. Samo objektivna

nemogućnost vodi do toga. Subjektivna nemogućnost dovodi samo do promene sadržaja ugovora u

smislu da je dužnik odgovoran za štetu, ako su ostali uslovi njegove obaveze ispunjeni. Takođe, kada je

ugovor uslovan ili sa kontinuiranim rokom (koji se odvojeno uzima u obzir) i ako je u vreme zaključenja

ugovora predmet bio nemoguć ali je postao moguć u datom roku, onda je izvršiv (član 36. ZOO).

Kada je predmet ugovora odrediv u smislu da su strane pristale da treća strana odredi predmet, onda je

ugovor valjan ako to lice izvrši taj zadatak. Ali ako treće lice ne može ili neće to da uradi, onda je ugovor

ništavan (član 38. stav 2. ZOO). Nemogućnost, nedopustivost, neodređenost i neodredivost predmeta

ugovora vode ka poništaju ugovora jer ugovor nema predmet, zbog čega ne proizvodi pravno dejstvo ili,

ne može da proizvede obavezujuće pravno dejstvo ili drugi odnos koji nema predmet.

2.5. Saglasnost volja

Ugovor je delo volja strana, zbog čega se smatra da je isti zaključen samo ako su strane uzajamno

saglasne sa bar osnovnim delovima ili uslovima ugovora. volja, kao opšti uslov, posebno je pomenuta u

ZOO (član 15. ZOO).

Da bi se postigla saglasnost volja strana neophodno je da se ta volja izrazi. Volja se izjavljuje rečima,

uobičajenim znacima ili drugim postupkom kojim se može zaključiti „da postoji“ ili bolje rečeno da je

volja izjavljena (član 18. stav 1. ZOO).

Izjava volje rečima vrši se pismeno ili usmeno. Volja se može izraziti uobičajenim znacima kada se na

osnovu tih znakova sigurno može zaključiti (tj. izdavanjem valute određene vrednosti). Volja se može

izraziti relevantnim ponašanjem, na osnovu kojeg se može sigurno zaključiti sadržaj izjave volje, i volja se

može izjaviti izlaganjem proizvoda i njegove cene, isporukom nakon prijema ponude, itd.

Izjava volje ugovornih strana da zaključe ugovor izjavljuje se slobodno i ozbiljno (član 18. stav 2. ZOO).

Ako izjava volje nije slobodna već je volja izjavljena pod pretnjom, greškom, prevarom ili nasiljem, onda

ista ne vodi zaključenju valjanog ugovora jer se takav ugovor pomože poništiti (članovi od 45. do 51.

ZOO).

Izjava volje strana mora da bude i ozbiljna, što znači da mora biti usmerena ka zaključenju ugovora a ne

postizanju nekog drugog cilja, tako da napori mogu da dovedu do zaključenja obavezujućeg ugovora.

Samim tim, npr: volja prodavca je ozbiljno izjavljena ako postoji namera da se proda predmet a volja

kupca je ozbiljna kada isti ima nameru da kupi predmet a kada izjava njihove volje dovede do sporazuma

između prodavca i kupca, zaključuje se kupoprodajni ugovor.

U skladu sa načelom slobode ugovora kako je predviđeno članom 10. ZOO, po pravilu, ugovorne strane

odlučuju da li će zaključiti ugovor i sa kim. To znači da strane obično odlučuju da li će izjaviti svoju volju

da zaključe ugovor. Izuzetak ovog pravila jeste kada je neko „zakonom obavezan da zaključi ugovor“. U


tom slučaju „lice koje ima zakonski interes može da zatraži da se takav ugovor zaključi bez odlaganja“

(član 17. stav 1. ZOO), a u tom slučaju radi se o obaveznom zaključenju ugovora. Samim tim, npr:

obavezno je zaključenje ugovora o osiguranju putnika u javnom saobraćaju, osiguranju vlasnika, odnosno

korisnika vozila od štete nanesene trećoj strani, itd.

Saglasnost volja se mora postići oko suštinskih delova ugovora koji mogu dovesti do zaključenja

istog. To su delovi bez kojih ugovor ne bi mogao da postoji. Oni su isti za svaki ugovor koji spada u istu

kategoriju ugovora. samim tim, takav suštinski deo kupoprodajnog ugovora obuhvata isporuku predmeta

ili isplatu cene, ili bolje rečeno predmet i cenu, a takvi delovi ugovora o radu obuhvataju rad koji se

mora obaviti kao i naknadu koja se mora isplatiti.

2.6. Osnov ugovora

Prema ZOO, svaki zadatak kao deo sadržaja ugovora definitivno ima svoj osnov. ZOO ne sadrži

odredbe koje bi predvidele kada je koji osnov dopušten, pošto to nije praktično. Međutim, ZOO sadrži

odredbe koje predviđaju kada koji osnov nije zakonit. Osnov je nezakonit kada je u suprotnosti sa

načelima društvenog uređenja predviđenog Ustavom, sa kaznenim normativima i društvenim moralom.

(Član 39. stav 1. i član 39. stav 2. ZOO.)

Osnov obaveze ne mora biti neophodno izražen, odnosno vidljiv. Na primer, osnov dužnosti prodavca

da preda predmet jeste da bi isti trebalo da primi cenu tog predmeta od kupca. ZOO dodatno predviđa

da bi svaka ugovorna obaveza trebalo da ima svoj dopustivi osnov. Član 39. stav 3. ZOO predviđa

pravilo pod kojim se pretpostavlja da obaveza ima svoj osnov čak iako isti nije izražen.

2.7. Kratak pregled

Ovaj modul daje kratak pregled pravnih aspekata opštih uslova za zaključenje ugovora. konkretno, ovaj

modul vas je naučio da:

opišete opšti pravni okvir, definisan Zakonom o obligacionim odnosima u pogledu uslova za

zaključenje ugovora,

opišete i bavite se zakonskim uslovima za razmatranje postojanja radne sposobnosti zakonskih

predmeta, uključujući tu i fizička lica i pravna lica,

opišete i bavite se aspektima slobode volje strana i kako se volja strana tumači ako je izjavljena

volja suprotna unutrašnjoj volji strana,

opišete i objasnite aspekte predmeta ugovora kao i svojstva koja moraju da postoje u predmetu

da bi ugovor bio valjan, odnosno obavezujući,

opišete, objasnite i koristite zakonske aspekte ugovora.


MODUL 3:

OBLIK UGOVORA


3.1. Predgovor

Ovaj modul opisuje stvari u vezi sa oblikom ugovora. Oblik ugovora uglavnom nije uslov za valjanost

većine ugovora. Međutim, postoje tzv. formalni ugovori, gde je oblik zakonski, što znači da je poštovanje

oblika suštinski uslov za valjanost takvih ugovora. Uprkos tome, u poslovanju danas strane biraju da

svom ugovoru daju oblik, uprkos činjenici da za tu kategoriju ugovora ZOO ili neki drugi poseban zakon

ne predviđa nikakav oblik. Stoga, uzimajući u obzir važnost oblika, ovaj modul govori o vrstama oblika

ugovora.



opišete zakonski oblik ugovora,

opišete ugovorni oblik ugovora,

opišete potvrdni oblik ugovora,

opišete stvarni oblik ugovora,

opišete službeni oblik ugovora,

opišete i bavite se pitanjem i zakonskim posledicama nepostojanja oblika ugovora.

3.3. Značenje i vrste oblika ugovora

Po svom karakteru, oblik ugovora je način na koji se postiže saglasnost volja strana. Iz tog razloga, svaki

se ugovor zaključuje u nekom obliku. U kom će to obliku biti zavisi od toga kome je ostavljen izbor

oblika, da li to pripada ugovornim stranama ili se radi na osnovu zakona.

U savremenom pravu se smatra da pošto formalizacija ugovornih obaveza uslovljava i usporava proces

zaključenja pravosnažnih ugovora, ista predstavlja prepreku brzom razvoju privrede i pravnih poslova. Iz

tog razloga, polako je ostavljen prostor za zaključenje ugovora u bilo kom obliku, odnosno neformalnih

ugovora. Ali, da bi se zaključila određena vrsta ugovora, ti uslovi predviđaju određeni oblik. To su

ugovori koji imaju veći društveni značaj ili kojima se uređuju složeniji odnosi.

Prema svojoj vrsti, oblik ugovora može biti različit. Prema načinu na koji ugovorne strane postižu

saglasnost svoje volje, oblik ugovora može biti: usmeni, pisani i zaključni. Na osnovu toga da je za

zaključenje ugovora potrebna samo saglasnost ugovornih strana, ili da je potrebno i predati predmet,

oblik ugovora može biti sporazumni i stvarni. Na osnovu toga da se ugovor može zaključiti u svakom

obliku, ili samo u određenom obliku, oblik ugovora može biti slobodan i zakonski. Ako se obavezujući

ugovor može zaključiti u svakom obliku i ako se kao dokaz sastavlja pisani dokument ugovora i njegovog

sadržaja, smatra se da dokument predstavlja potvrdni oblik ugovora.


3.4. Usmeni oblik

Usmeni oblik ugovora postoji kada ugovorne strane postignu usmenu saglasnost volja, uz pomoć

razgovora kao sredstva komunikacije između ljudi.

U zakonu o obligacionim odnosima, često, uzimajući u obzir pojednostavljene odnose između fizičkih

lica, zaključenje ugovora u usmenom obliku postaje standard. To je jednostavni oblik koji omogućava

brzo zaključenje ugovora bez mešanja. Iz tog razloga, najveći broj ugovora se zaključuje u usmenom

obliku. Međutim, njegova slabost je ta da je u slučaju spora teško dokazati da je ugovor zaključen, i ako

jeste, koji je njegov oblik. Ovaj nedostatak usmenog oblika do neke mere je uklonjen učešćem svedoka u

ugovoru, čije učešće u slučaju ugovornog spora dokazuje postojanje ugovora i njegovog sadržaja.

Zaključenje ugovora uz pomoć reči isto je kao i zaključenje ugovora uz pomoć drugih sredstava

komunikacije koja su slična usmenoj komunikaciji. To se odnosi na pomeranje prstiju kao sredstva

komunikacije među gluvonemima. Relevantno je i kretanje delova tela koje znači prihvatanje, tj. kretanje

glave ili relevantno kretanje ruke koje označava saglasnost, itd.

3.5. Pisani oblik

Oblik ugovora je pisan kada ugovorne strane postignu saglasnost svoje volje u pisanom obliku, odnosno

uz pomoć pisanih reči. To može biti jednostavan pisani oblik, pisani oblik poput overene javne isprave i

pisani oblik javne isprave.

A. Jednostavan pisani oblik (običan pisani oblik) je vrsta pisanog oblika ugovora gde ugovorni

dokument potpisuju ugovorne strane. U tom slučaju, vredi pomenuti da nije bitno da li su dokument

sastavile ugovorne strane ili treće lice. Takođe, nije bitno da li su ugovorne strane potpisale samo jedan

dokument ili je svaka potpisala odvojeni dokument (tj. ugovorni dokumenti su pisma ponuđača koji

predlaže ugovor drugoj strani a koji ta strana prihvati). Takođe, nije bitno da li se pisani ugovor

zaključuje u jednom pisanom primerku dokumenta ili da li se sastavlja u dva ili više primerka, koji su

originalni ugovor.

Član 57. ZOO predviđa odredbe za sastavljanje dokumenta kada se ugovor zaključuje u pisanom obliku.

Prema članu, kada je za ugovor potrebna priprema dokumenta, onda se dokument zaključuje kada

dokument „potpišu sva lica koja su na to obavezna“, odnosno sve ugovorne strane. Nepismena ugovorna

strana, umesto da potpiše ugovor, može da stavi svoj prst u prisustvu dva svedoka, što overava nadležni

državni organ. Za ugovor je dovoljno da ugovorna strana potpiše samo jedno pismo, ili da svaka strana

potpiše primerak pisma koje je namenjeno drugoj strani. Na kraju, uslov pisanog oblika postoji kada

strane razmene pisma ili kada se saglase sa drugim sredstvima elektronske komunikacije, koja izvesno

overavaju sadržaj davaoca izjave.

Pisani oblik jednostavno omogućava lako i jednostavno zaključenje ugovora zapisivanjem. Ali, to može

uzrokovati poteškoće kada su potpisi jedne ili obeju ugovornih strana sporni, itd. U tom slučaju, spor

rešava nadležni sud kroz parnični postupak.


B. Pisani oblik kao vrsta overene javne isprave postoji da bi se dokazalo kada je dokument

pripremljen za ugovor overen pred nadležnim sudom ili drugim telom ovlašćenom za takvo overavanje,

npr: beležništvo. Posle takve overe, sud ili beležnik potvrđuje da su u prisustvu službenika ovlašćenog da

overava potpise strane potpisale dokument, ili ako su to pre uradile, da su potpisi u dokumentu njihovi.

U tom slučaju, arhiva organa koje vrši overu čuva jedan primerak ugovora, dok u knjigu u koju se overa

beleži ugovorne strane takođe stavljaju svoj potpis. Na taj način se izbegavaju nedostaci jednostavnog

pisanog oblika, gde može doći do spora oko potpisa ugovornih strana, itd. Ali, za razliku od jednostavnog

pisanog oblika, pisani oblik kao vrsta overene javne isprave složeniji je i zahteva više vremena.

C. Pisani oblik javne isprave postoji kada za zaključenje ugovora javna služba ima aktivnu ulogu –

beležnik potvrđuje ugovorni dokument. Uloga te službe sastoji se od obezbeđivanja da ugovor nije u

suprotnosti sa nekim zakonskim interesom, upozoravanja ugovornih strana o posledicama koje nastaju

zbog zaključenja ugovora, zaštite zakonske sposobnosti strana da zaključuju ugovor, itd. Ovakav oblik

zaključenja ugovora vrlo je bezbedan, ali je relativno složen i zahteva relativno visoke troškove

overavanja, zbog čega postoji samo za one ugovore koji imaju poseban značaj, ili koji proizvode složenije

dejstvo, zbog čega predstavlja vrstu osiguranja da su strane sposobne da zaključe ugovor, da su svesne

njegovih dejstava, da interes društva nije prekršen, itd.

3.6. Zaključni oblik

Zaključni oblik ugovora postoji kada ugovorne strane postignu saglasnost svoje volje postupcima koji

nesumnjivo izražavaju njihovu volju (zaključni postupak). Takvi postupci su npr: izlaganje robe i

određivanje cene na mestima na kojima se ista obično prodaje, prijem robe i plaćanje cene, itd. U

savremenom životu, zaključni oblik je oblik koji se koristi u velikom broju ugovora. to je veoma brz,

efikasan i praktičan način zaključenja takvih ugovora, pod kojima se osnovne životne potrebe građana

zadovoljavaju, posebno u većim naseljima.

3.7. Sporazumni i stvarni oblik

A. Sporazumni oblik postoji kada je pored sporazuma za zaključenje ugovora potrebno da strane

postignu saglasnost volja oko sadržaja datog ugovora. Samim tim, npr: dovoljno je da se kod

kupoprodajnog ugovora prodavac i kupac saglase oko predmeta i cene.

B. Stvarni oblik postoji kada je pored volje ugovornih strana potrebna i isporuka predmeta. U tom

slučaju, saglasnost volja i isporuka predmeta, gledano kumulativno, dovode do zaključenja ugovora.

Samim tim, npr: za ugovor o avansu neophodno je da postoji saglasnost volja ugovornih strana i predaja

avansa (član 67. stav 1. ZOO).


3.8. Jednostavan neformalni oblik

Jednostavan neformalni oblik ugovora postoji kada se ugovor može zaključiti u bilo kom obliku. U tom

slučaju, vredi pomenuti da prema neformalnosti ugovora, što je pravilo, isti se zaključuje u jednostavnom

obliku, samim tim, uz saglasnost volja ugovornih strana u bilo kom obliku.

Na osnovu člana 51. stava 1. ZOO, „zaključenje ugovora nije uslovljeno nijednim oblikom, izuzev ako je

drukčije određeno zakonom“. Ako bismo odredbu tog člana bukvalno tumačili, zaključili bismo da za

zaključenje ugovora oblik nije neophodan „izuzev ako je drukčije određeno zakonom“. Ali, bukvalno,

odnosno gramatičko tumačenje tog člana nije dovoljno za njegovo suštinsko značenje. U stvarnosti, prvi

deo tog člana i odredba „zaključenje ugovora nije uslovljeno nijednim oblikom“ deo je koji govori o

neformalnim ugovorima. Kao što je ranije pomenuto, svaki ugovor se zaključuje u nekom obliku, jer se

saglasnost volja ugovornih strana mora postići na neki način. U tom slučaju, saglasnost volja kod

neformalnog ugovora može se postići na bilo koji način, a to znači da se može zaključiti jednostavni oblik

ugovora.

3.9. Određeni oblik

Određeni oblik ugovora postoji kada se ugovor zaključuje samo u određenom obliku, samim tim takav

ugovor je formalan. Određeni oblik predstavlja jedan od suštinskih delova ugovora. Nepoštovanje tog

pravila vodi ka poništaju ugovora, o čemu govorimo u nastavku izlaganja.

Za razliku od jednostavnog oblika, određeni oblik se ređe nalazi jer se formalni ugovori, što je

karakteristika ovog oblika, manje nalaze od neformalnih ugovora. Oblik može biti određen zakonom i

ugovorom. U prvom slučaju, govorimo o zakonskom obliku dok u drugom slučaju govorimo o

ugovornom obliku.

A. Zakonski oblik je predviđen zakonom za zaključenje ugovora koji imaju posebni značaj (tj. za

ugovore o kupoprodaji nepokretnosti koje su važne za pojedinca i društvo, tj. za naplatu poreza na

dohodak, za vođenje evidencije pokretne imovine i prava koja postoje nad istom, zbog privrednog

značaja nepokretnosti, itd.). Zakon predviđa ovakav oblik za zaključenje ugovora sa važnim i složenim

odnosima između ugovornih strana (tj. ugovor o doživotnom izdržavanju, ugovor o podeli imovine za

vreme života, bankarski ugovori, ugovori o osiguranju, itd.) te samim tim kroz oblik ovakvih ugovora

poželjno je da se obezbedi pravna izvesnost istih.

B. Ugovorni oblik određuju ugovorne strane kroz ugovor. Na osnovu člana 54. stava 2. ZOO,

„ugovorna strana može da postigne sporazum da se obezbedi poseban oblik kao uslov valjanosti njihovog

ugovora“. U tom slučaju, jasno je da se zakonska odredba odnosi na „valjanost njihovog ugovora“, koji

se, bez takvog sporazuma, može zaključiti u bilo kom obliku. Ako se takav ugovor zaključuje u

zakonskom obliku, neophodno je da ugovorne strane ugovor zaključe u tom obliku, jer mogu ili da

zaključe ugovor u sličnom obliku predviđenom zakonom, ili u drugom obliku ugovora koji je u

suprotnosti sa zakonom. U drugom slučaju, ako ugovorne strane ugovor zaključe u obliku ugovora koji


nije u zakonskom obliku, takav ugovor je protivpravan i ništavan, što znači da ne proizvodi nikakvo

pravno dejstvo.

C. Kada se ugovor zaključi u zakonskom obliku, onda se takav oblik mora koristiti za svaku

njegovu izmenu i dopunu. Ovo je pravilo sa dva izuzetaka. Prvi izuzetak se odnosi na „sekundarne

stavke“, odnosno sekundarne delove ugovora (nesuštinske delove), za koje formalni ugovor „ne kaže

ništa“ a to obuhvata ono za šta ugovorne strane nisu postigle sporazum. Sporazum o tim stavkama

ugovorne strane postižu „usmeno“, samim tim u obliku koji je drugačiji od oblika određenog zakonom,

ako isto nije u suprotnosti sa svrhom u koju zakon predviđa da se ugovor mora zaključiti u određenom

obliku. Takav slučaj npr: obuhvata rok plaćanja cene u ugovoru o prodaji zemljišta, objekta ili dela

objekta. Kako je gore navedeno, takav se ugovor zaključuje u određenom obliku i overava. Ako takav

ugovor ne sadrži odredbu u vezi sa rokom plaćanja cene, što predstavlja „sporednu stavku“ ugovora,

ugovorne strane mogu da postignu sporazum u usmenom obliku.

Drugi izuzetak postoji kada najnoviji sporazum olakšava ili smanjuje obaveze jedne ili druge strane. Čak u

tom slučaju sporazum može biti „usmeni“ a to znači da se može zaključiti i u drugom obliku, a ne u

obliku predviđenom zakonom, pod uslovom da zakon predviđa samo oblik ugovora koji je u interesu

ugovornih strana. (Član 51. stav 2. do stava 4. ZOO.)

Kada se ugovor zaključuje u ugovornom obliku, onda se na osnovu člana 54. stava 2. ZOO „isti

dopunjuje ili na drugi način menja kroz neformalni sporazum“.

D. Dejstvo ugovora koji se zaključuje u obliku propisanom zakonom ili ugovorom, po pravilu,

ograničeno je na ono što je izraženo u tom obliku. To je pravilo sa dva izuzetaka. Prvi izuzetak se odnosi

na „jednokratni usmeni sporazum oko sporedne stavke za koju formalni ugovor nije obavezan“. Takav

usmeni sporazum ima pravno dejstvo, ako nije u suprotnosti sa sadržajem formalnog ugovora, ili ako nije

u suprotnosti sa svrhom u koju je oblik ugovora propisan. Drugi izuzetak se odnosi na „jednokratni

usmeni sporazum, koji smanjuje ili olakšava obaveze jedne ili obeju strana“ ako je oblik ugovora

predviđen samo u korist ugovornih strana (član 56. ZOO).

E. Sankcija za nepoštovanje određenog oblika ugovora jeste nevaljanost ugovora. u tom slučaju,

ako zakon propisuje određeni oblik, sankcija za nepoštovanje istog je ta da ne proizvodi nikakvo pravno

dejstvo, čime postaje nevaljan. To je pravilo bez izuzetaka kada svrha odredbe po kojoj je sankcija

predviđena ne određuje drukčije. Ali, ako je zaključen određeni oblik ugovora, sankcija za njegovo

kršenje je njegova nevaljanost, poništaj ugovora, ako su ugovorne strane njegovu valjanost uslovile

poštovanjem ugovornog oblika (član 55. ZOO).

Na osnovu člana 58. ZOO, kao izuzetak, kada za zaključenje ugovora zakon propisuje pisani oblik ili je

isti dogovoren između strana, smatra se da je ugovor valjan iako nije zaključen u pisanom obliku, ako su

ispunjena ova dva uslova „da su ugovorne strane ispunile sve ili većinu obaveza koje iz ugovora

proizilaze“, odnosno zadatke koji čine sadržaj tog ugovora; i da svrha u koju je oblik predviđen „ne

predviđa nešto drugo“, ili drugim rečima ako to nastane takav ugovor se smatra nevaljanim. Ovo

posebno nastaje kada je oblik ugovora predviđen za zaštitu društvenih interesa.

Gore navedeni izuzetak pravila iz člana 58. ZOO posledica je toga da izvršenje ugovora čiji pisani ugovor

nije ispoštovan vodi valjanosti ugovora.


Na kraju, poništaj ugovora koji je zaključen u propisanom obliku, znači otkaz formalnog ugovora moguć

je „neformalnim sporazumom“ a to znači neformalnim ugovorom namenjenom za otkaz formalnog

ugovora. Ovo je pravilo sa dva izuzetaka. Prvi izuzetak postoji kada zakon predviđa „nešto drugo“ a to

znači kada zakon predviđa otkaz u određenom obliku. Drugi izuzetak postoji kada svrha u koju je pisani

oblik zaključenja ugovora predviđen zahteva otkaz ugovora u istom obliku (član 53. ZOO).

3.10. Potvrdni oblik

Potvrdni oblik postoji kada je isti predviđen radi dokazivanja ugovora ili postizanja nekog drugog cilja. U

tom slučaju, vredi pomenuti da se ugovor koji se overava zaključuje u jednostavnom obliku, u trenutku

kada se postigne saglasnost volja ugovornih strana, time u trenutku njegovog zaključenja nastaje obaveza

„davanja određenog oblika ugovoru“, koji se uglavnom sastoji od izrade odgovarajućeg dokumenta

ugovora koji ukazuje na njegovo postojanje i njegov sadržaj. (Član 54. stav 3. ZOO.)

3.11. Kratak pregled

Ovaj modul je opisao stvari u vezi sa oblikom ugovora. Oblik ugovora uglavnom nije uslov za valjanost

većine ugovora. Međutim, postoje tzv. formalni ugovori, gde je oblik zakonski, što znači da je poštovanje

oblika suštinski uslov za valjanost takvih ugovora. Uprkos tome, u poslovanju danas strane biraju da

svom ugovoru daju oblik, uprkos činjenici da za tu kategoriju ugovora ZOO ili neki drugi poseban zakon

ne predviđa nikakav oblik. Stoga, uzimajući u obzir važnost oblika, ovaj modul govori o vrstama oblika

ugovora.

U ovom modulu naučili ste da:

opišete zakonski oblik ugovora,

opišete ugovorni oblik ugovora,

opišete potvrdni oblik ugovora,

opišete stvarni oblik ugovora,

opišete jednostavni usmeni oblik ugovora,

opišete službeni oblik ugovora,

opišete i bavite se pitanjem i zakonskim posledicama nepostojanja oblika ugovora


MODUL 4:

ZAKLJUČENJE UGOVORA


4.1. Predgovor

Ovaj modul opisuje stvari u vezi sa zaključenjem ugovora. Ugovor proizvodi pravno dejstvo, kao

zakonsku obavezu strana, samo od trenutka kada je isti zaključen. Stoga, ovde ćemo govoriti o pravilima

iz ZOO, posebno u vezi sa zaključenjem ugovora, kao i o teorijskim i praktičnim aspektima ugovornih

sporazuma. Zaključenje ugovora, u mnogim slučajevima predstavlja proces koji često počinje

pregovorima (o čemu smo ranije govorili), zatim se nastavlja procesom prenošenja ponude ponuđača

drugoj strani, zatim ćemo govoriti o aspektima pravnog dejstva od prihvatanja ponude i o određivanju

trenutka zaključenja ugovora, čije određivanje ima praktični značaj. O svim tim aspektima govorićemo u

ovom modulu.



opišete proces zaključenja ugovora,

opišete značenje i sadržaj ponude,

opišete načine prenošenja ponude,

opišete dejstvo ponude,

opišete prihvatanje i način prihvatanja,

opišete značenje protivponude i opšte ponude,

opišete zaključenje ugovora i trenutak zaključenja ugovora.

4.3. Ponuda

Za zaključenje ugovora, potrebno je da jedna strana (davalac ponude) iznese predlog drugoj strani

(primalac ponude). Prema svom karakteru, ponuda je predlog za zaključenje ugovora koji davalac ponude

neposredno daje primaocu ponude. Ponuda sadrži sve suštinske delove predloženog ugovora i vodi ka

zaključenju istog ako je prihvaćena (član 22. stav 2. ZOO). Kao takva, ponuda je jednostrani zakonski

promet. Takođe, to je inicijativa za ugovor i sredstvo koje omogućava njegovo zaključenje.

A. Ponuda je inicijativa za zaključenje ugovora kojom davalac ponude primaocu ponude predlaže

ugovor sa delovima koje isti sadrži. Sa time se istovremeno omogućava zaključenje predloženog ugovora

jer sadrži saglasnost davaoca ponude za zaključenje ugovora.

Ponuda može dovesti do konačnog zaključenja ugovora kada ispuni određene uslove. Samim tim, ponudu

daje lice koje je sposobno da zaključuje ugovor i koje želi da zaključi ugovor.

Ponuda mora da sadrži i bar suštinske delove koji ukazuju na karakter ugovora, a za koje je potrebna

saglasnost volja ugovornih strana. Može da sadrži i suštinske delove prema volji ugovornih strana. Ako

ponuda ne sadrži bar suštinske delove koji ukazuju na karakter ugovora, čije je zaključenje predloženo,

onda to ne može da dovede do zaključenja ugovora, jer ne postoji saglasnost volja oko tih delova.


Osim toga, ponuda mora da sadrži volju koja je jasna i ozbiljno izjavljena, jer samo takva volja može da

dovede do konačnog zaključenja ugovora. Na kraju, ponuda se mora dati primaocu ponude kao drugoj

ugovornoj strani, a ne trećoj strani, jer ugovor koji se zaključuje zaključuju ugovorne strane lično ili

njihovi zastupnici, a ne treće strane.

Ako ponuda nije u skladu sa gore navedenim uslovima, onda ona ne može da dovede do zaključenja

ugovora. Dakle, npr: ako je ponudu dao davalac ponude koji nije sposoban da zaključuje ugovor i ako

primalac ponude prihvati ponudu, onda bi ugovor bio ništavan i nevaljan, u zavisnosti od vrste zakonske

nesposobnosti davaoca ponude. Takođe, ponuda koja ne sadrži suštinske delove koji ukazuju na karakter

ugovora ne vodi do konačnog zaključenja ugovora, jer bez postojanja istog ne postoji ni ugovor koji se

može „zaključiti“. Pri zaključenju konačnog ugovora, ponuda koja ne sadrži jasnu i ozbiljno izjavljenu

volju davaoca ponude, neće dovesti do zaključenja ugovora, jer takva volja nema zakonski značaj za

zaključenje takvog ugovora. I na kraju, konačni ugovor se ne može zaključiti ako je ponudu dalo treće

lice jer isto nije strana u predloženom ugovoru.

B. Po pravilu, davalac ponude bira stranu kojoj daje ugovornu ponudu, što je u skladu sa

načelom slobodne inicijative strana za zaključenje ugovora, a koja se tiče slobodnog izbora strane koja

zaključuje ugovor. Ali, kao izuzetak, davalac ponude može biti u obavezi da ponudu da određenoj strani.

Samim tim, npr: kada zakon predviđa prioritetno pravo kupovine, onda je prodavac u obavezi da

ugovornu ponudu da licu kojem to pravo pripada. Takođe, kada postoji prioritetno ugovorno pravo

kupovine onda je kupac u obavezi da da ugovornu ponudu licu čije je pravo priznato kao prioritetno

pravo kupovine kroz ugovor koji određuje pravo prioritetne kupovine.

C. Ranije je konstatovano da davalac ponude može da da ponudu licu koje je označeno kao davalac

ponude. Međutim, davalac ponude može da da ponudu neograničenom broju lica. U tom slučaju imamo

javnu ponudu. Na osnovu člana 23. ZOO takva ponuda je predlog za zaključenje ugovora koja se daje

neograničenom broju lica, a koja sadrži suštinske delove za zaključenje ugovora koji se predlaže. Ali,

takav predlog se ne bi smatrao javnom ponudom ako bi kao takav bio van okolnosti slučaja.

Javna ponuda za zaključenje ugovora može biti data na različite načine. Najčešće se to radi izlaganjem

robe i njene cene. Takvo izlaganje robe i cene predstavlja opštu ponudu ako nije različita od okolnosti

slučaja ili dokumenata (član 23. ZOO). Takav je slučaj robe izložene u izlogu sa cenama, dok se druga

ista roba prodaje a njeno izlaganje u izlogu predstavlja poteškoće. Opšta ponuda postoji i kod zaključenja

tzv. ugovornog oblika.

Opšta ponuda postoji i kod zaključenja ugovora o prevozu putnika i robe u javnom saobraćaju. Korist od

opšte ponude je velika i raznovrsna. Ona omogućava zaključenje ugovora o masovnom prometu robe i

usluga na brz, efikasan i jednostavan način. Takođe, omogućava zaključenje ovakvih ugovora prema istim

uslovima za svako lice koje prihvati ponudu, što ne može biti slučaj kada se tačna ponuda daje

određenom licu.

Razliku treba napraviti između potražnje sa jedne strane i slanja kataloga i oglasa sa druge strane. Na

osnovu člana 24. stava 1. ZOO, slanje kataloga, cena i oglasi preko štampe, radija, TV ili na neki drugi

način ne predstavlja ponudu za zaključenje ugovora već samo poziv na davanje ponude pod

predstavljenim uslovima. Takvi pozivi za davanje ponude po pravilu nisu obavezujući. Izuzev ako je na

osnovu istih ponuda data za zaključenje ugovora i ako iz neopravdanog razloga nije prihvaćena, onda je


pošiljalac pozivnice odgovoran za štetu koju ponuđač pretrpi jer njegova ponuda nije prihvaćena (član

24.22 ZOO). Ta odgovornost je posledica kršenja načela poštenja i zabrane nanošenja štete drugom licu

kao osnovnog načela zakona o obligacionim odnosima.

D. Ponuda, kao pravilo je neformalni pravni posao. To znači da se obično može dati u bilo kom

obliku. Ponuda se može dati i kroz zaključni postupak. Samim tim, npr: izlaganje robe i njene cene, ulazak

u autobus i pokazivanje unapred plaćene karte i priča, izlaganje novina i knjiga na kiosku i u bibliotekama,

itd. znači da je ponuda data na zaključni način da bi se zaključio relevantni ugovor.

Ponuda kao izuzetak može biti i formalni pravni posao. To se dešava kada je isto određeno zakonom,

ugovorom ili jednostranim pravnim poslom. Samim tim, npr: na osnovu člana 27. ZOO, ugovorna

ponuda za zaključenje ugovora za koji zakon predviđa pisani oblik, obavezuje davaoca ponude samo ako

se ugovor pravi u tom obliku. Ponude moraju biti u pisanom obliku čak iako se obe strane saglase oko

sledećeg ugovora i kada pošiljalac pozivnice za ponudu tako odredi u pozivnici (član 24. stav 2. ZOO).

E. Iako se radi o jednostranom zakonskom prometu, ponuda obavezuje davaoca ponude.

To je pravilo sa dva izuzetka. Prvi izuzetak postoji kada davalac ponude isključi svoju obavezu „da

održava ponudu“, tj. da ostane iza ponude. Drugi izuzetak postoji kada okolnosti posla jasno pokazuju da

je davalac ponude isključio svoju obavezu da ostane iza ponude (tj. kada ne postoji saglasnost za

zaključenje ugovora iz člana 38. ZOO).

Ponuda obavezuje davaoca ponude od trenutka kada se ista ne može poništiti. Zaista, ponuda se po

pravilu ne može poništiti, tj. radi se o jednostranom i neopozivom zakonskom prometu. Kao izuzetak,

davalac ponude može da opozove ponudu samo ako primalac ponude dobije opoziv pre nego što

prihvati ponudu, ili istovremeno to prihvati. Ovakav opoziv se uzima u obzir samo ako je ponuda data

nestalom licu (tj. ako je ponuda potonjem data putem pošte a opoziv drugim pismom, telefonom ili na

neki drugi način).

Kada je ponuda data primaocu ponude koji je prisutan, isto ne obavezuje davaoca ponude ukoliko

primalac ponude istu ne prihvati u odgovarajućem roku, odnosno odmah nakon što je data. Ali, kao

izuzetak, ako date okolnosti slučaja pokazuje da je davaocu ponude potrebno vreme da razmisli, onda to

davaoca ponude obavezuje do isteka tog roka, a koji se pominje u podnesku kojim se prihvata ponuda.

Kada je određen rok za prihvatanje ponude, onda to davaoca ponude obavezuje do isteka tog roka.

Početak roka koji teče posebno je uređen ZOO samo ako je davalac ponude takav rok predvideo u

pismu ili telegramu. U tom slučaju, rok počinje da teče od datuma navedenog u dokumentu ili od dana

kada je telegram dostavljen poštom. Ako pismo ne sadrži takav datum, onda rok za prijem ponude

počinje da teče od trenutka kada je ista dostavljena poštom. Na kraju, kada je ponuda data nestalom licu

bez roka za prijem, onda je davalac ponude obavezan u onom periodu u kojem je potrebno da ponuda

stigne do primaoca ponude da bi je isti pogledao, odlučio i dok njegov odgovor o primljenoj ponudi ne

stigne do davaoca ponude.

F. Ponuda se otkazuje njenim opozivom, kako je ranije pomenuto. Otkazuje se i kada primalac

ponude odbije da istu prihvati. Na kraju, ponuda prestaje sa njenim prihvatanjem jer je ostvaren njen cilj

koji vodi ka zaključenju ugovora.


Kada lice koje daje ponudu nestane, onda na osnovu člana 32. ZOO, po pravilu, ponuda ne prestaje da

postoji sa prestankom postajanja tog lica, jer se umesto njega javlja njegov naslednik. Ali, kao izuzetak,

ponuda na ovaj način prestaje, ako je nastala u svrhu onoga ko je daje (tj. njegove volje), ili ako je takav

otkaz uobičajen, ili ako proizilazi iz prirode posla (tj. ako je ponuda trebalo da dovede do ugovora čiji je

karakter obavezni lični odnos).

4.4. Prihvatanje ponude

Prihvatanje ponude vodi ka zaključenju ugovora, ako su potrebni uslovi zadovoljeni. Po svom karakteru,

takvo prihvatanje ponude predstavlja volju primaoca ponude (tj. jednostrani pravni posao), sa kojom isti

u celosti prihvata datu ponudu a što vodi ka zaključenju ugovora koji predlaže davalac ponude.

A. Prihvatanje ponude dovodi do zaključenja konačnog ugovora kada su ispunjeni određeni uslovi.

Ponudu mora da prihvati strana koja je sposobna da zaključi ugovor i koja želi da zaključi ugovor.

Prihvatanje ponude takođe, mora biti u celosti. To znači da mora da ispuni sve delove ugovora, a koje

ponuda sadrži. Ako primalac ponude izjavi da delimično prihvata ponudu, ili da je prihvata, a da isto tako

predlaže izmenu i dopunu nečega, onda „takvo prihvatanje“ u stvarnosti znači odbijanje ponude koju je

dao davalac ponude, i nudi se druga ponuda kojom davalac ponude sada postaje primalac ponude a

primalac ponude postaje davalac ponude (član 29. ZOO).

Zatim, njeno prihvatanje mora biti blagovremeno. Ako je ponuda data lično, onda je prihvatanje

blagovremeno kada je isto izvršeno bez docnje, odnosno u tom trenutku. Ali, ako okolnosti slučaja

pokazuju da je primaocu ponude potrebno vreme da razmisli, onda je prihvatanje blagovremeno ako je

izvršeno u tom roku. U tom slučaju, beleži se da je ponuda data prisutnom licu čak iako je to urađeno

telefonom ili telefaksom, i drugom vezom između davaoca ponude i primaoca ponude.

Ponuda se prihvata izjavom volje na jasan, ozbiljan i izričit način, da bi ista mogla da dovede do

zaključenja ugovora. Volja koja nije jasno i ozbiljno izjavljena ne dovodi do zaključenja ugovora iz istih

razloga iz kojih takva volja ne bi dovela do ponude. Izričita izjava volje primaoca ponude da prihvati

ponudu može da se izvrši na više načina: pismenom, usmenom, zaključnom i drugom radnjom.

Samim tim (na osnovu člana 28. stava 2. ZOO) „ponuda je prihvaćena kada primalac ponude pošalje

predmet ili plati cenu ili ako preduzme drugu radnju koja se zasniva na ponudi, postojećoj praksi

predmetnih strana ili običaja, može se smatrati prihvatanjem ponude“. U tom slučaju, vredi pomenuti da

je prihvatanje ponude slanjem predmeta ili plaćanjem cene jasno i da se vrši istovremeno kao i

odgovarajuća obaveza iz ugovora koji zaključi prodavac, i nakon što kupac isplati ugovornu cenu.

A kraju, vredi pomenuti da ponudu prihvata primalac ponude, a ne treća strana jer za zaključenje

ugovora isti mora da bude upoznat sa ugovorom koji je potpisan, a čije potpisivanje se predlaže

ponudom.

B. Ako prihvatanje ponude nije ispunilo sve gore navedene uslove onda to ne može da dovede do

zaključenja konačnog ugovora. Samim tim, npr: prihvatanje ponude od strane primaoca ponude koji nije

sposoban da zaključuje ugovor, vodi ka zaključenju ugovora koji je ništavan ili nevaljan, u zavisnosti od


vrste zakonske nesposobnosti primaoca ponude. Delimično prihvatanje ponude ili njeno prihvatanje sa

predlogom da se ista izmeni ili dopuni, ne vodi ka zaključenju ugovora, jer po svom karakteru to nije

prihvatanje ponude, već davanje protivponude. Prihvatanje ponude sa docnjom, po pravilu ne vodi ka

zaključenju ugovora jer se radi o prihvatanju ponude koja je prestala. Ako primalac ponude ne izjavi

jasno i ozbiljno volju da prihvati ponudu, to neće dovesti do zaključenja konačnog ugovora iz istog

razloga kao i u slučaju kada davalac ponude ne izjavi jasnu i ozbiljnu volju što takođe ne dovodi do

zaključenja. Isti je i slučaj kod prihvatanja ponude o čemu nije obavešten davalac ponude.

C. Prihvatanje ponude, kao i ponuda, neformalan je pravni posao. To znači da se obično vrši u bilo

kom obliku, znači u obliku usmene, pisane ili zaključne radnje. U prethodnom izlaganju bilo je reči o

prihvatanju ponude putem zaključne radnje. Ali kao izuzetak, prihvatanje ponude može biti formalni

pravni posao, i u slučaju kada je ponuda formalna (član 27. stav 2. ZOO).

D. Prihvatanje ponude kao jednostrani pravni posao može da opozove primalac ponude samo ako

njegovu izjavu o opozivu davalac ponude primi pre prve izjave prihvatanja ili istovremeno sa tim (član 28.

stav 3. ZOO). Posle ova dva trenutka opoziv prihvaćene ponude nije moguć jer je to prihvatanje ponude

dovelo do zaključenja ugovora a sa tim ponuda prestaje da bude jednostrani pravni posao. U tom slučaju,

vredi pomenuti da konačni opoziv prihvaćene ponude vodi ka njenom prestanku.

E. Smrt primaoca ponude na osnovu člana 32. ZOO ne vodi do toga da takva ponuda gubi svoje

dejstvo, odnosno ne vodi ka njenom prestanku, jer istog zamenjuje njegov predstavnik. Takođe,

zakonska sposobnost primaoca ponude ne vodi ka otkazu ponude jer istu može da prihvati zakonski

predstavnik u njegovo ime. Ovo je pravilo sa izuzecima kada smrt ili nesposobnost primaoca ponude

uzrokuje prestanak snabdevanja, zbog namere strana, običaja ili prirode posla, o čemu je bilo reči u

izlaganju u vezi sa prestankom ponude.

F. I na kraju, kada govorimo o prihvatanju ponude, vredi pomenuti i posledice ćutnje primaoca ponude,

zadocnelo prihvatanje i zadocnelo davanje izjave o prihvatanju ponude.

Ćutnja primaoca ponude ne podrazumeva da je ponuda prihvaćena, jer na taj način jasna i ozbiljna volja

primaoca ponude nije izjavljena u vezi sa prihvatanjem iste. Ćutnja primaoca ponude ne podrazumeva

prihvatanje ponude na osnovu unesene odredbe po kojoj ćutnja primaoca ponude ili neki drugi propust

(tj. odbijanje ponude u datom roku ili propust vraćanja predmeta u roku, itd.) može da se smatra

prihvatanjem ponude, jer takva odredba u ponudi predstavlja pravni posao koji ne može da obaveže

primaoca ponude. Iz tog razloga, ZOO predviđa da takva odredba nema pravno dejstvo, znači da je

nevaljana (član 30. stav 1. i član 30. stav 2. ZOO).

Postoje dva izuzetka pravila po kojem ćutnja primaoca ponude ne predstavlja prihvatanje ponude. Prvi

izuzetak postoji kada ugovorne strane imaju trajni poslovni odnos. U tom slučaju, na osnovu takvog

odnosa normalno je smatrati da je primalac ponude istu prihvatio ako se ona odnosi na njihov odnos, i

ako je nije prihvatio odmah ili u roku datom u ponudi. Zbog te ćutnje, ZOO takođe to smatra

prihvatanjem (član 31. stav 3. ZOO). Drugi izuzetak govori o ćutnji koja vodi ka prihvatanju ponude za

autorizacioni ugovor (član 30. stav 4. i član 30. stav 5. ZOO) a o čemu će biti reči u predstavljanju

zaključenja ugovora.


G. Zadocnela izjava prihvatanja ponude, u određenim uslovima vodi ka zaključenju ugovora. Ti

uslovi su:

da je izjava o prihvatanju ponude data na vreme,

da je izjava poslata primaocu ponude na vreme,

da je davalac ponude znao ili da je trebalo da zna o vremenu izjave i njenom slanju,

i da je izjava koja je poslata o prihvatanju ponude stigla do primaoca ponude posle isteka roka za

prihvatanje ponude (član 31. stav 2. ZOO).

U tom slučaju se pretpostavlja da je davalac ponude produžio rok za prihvatanje ponude do prihvatanja

izjave o prihvatanju ponude. Međutim, sa takvom pretpostavkom davalac ponude istu može da povuče

odmah po prijemu izjave, odnosno najkasnije prvog radnog dana posle prijema izjave, ili čak pre prijema

obaveštavajući primaoca ponude da isti nije više obavezan ponudom zbog docnje (član 31. stav 3. ZOO).

U tom slučaju, ponuda se smatra prestalom zbog čega prihvatanje iste ne vodi ka zaključenju ugovora.

H. Zadocnelo prihvatanje ponude ne vodi ka zaključenju ugovora jer isto nije blagovremeno.

Ali takvo prihvatanje na osnovu člana 31. stava 1. ZOO „smatra se novom ponudom primaoca ponude“.

To podrazumeva da je u tom slučaju primalac ponude davalac ponude a davalac ponude primalac

ponude. To je nova ponuda koja može da dovede do zaključenja ugovora ako je prihvaćena.

4.5. Vreme i mesto zaključenja ugovora

A. Vreme zaključenja ugovora je trenutak u kojem davalac ponude prihvati izjavu primaoca ponude

da prihvata ponudu. Vredi pomenuti da je ovakav slučaj određen ZOO na isti način kao i prihvatanje

ponude koju daje primalac ponude koji je prisutan, kao i primalac ponude koji nije prisutan.

Vreme zaključenja ugovora je od posebnog značaja. Od trenutka kada je ugovor zaključen, isti proizvodi

pravno dejstvo. Od tog trenutka, po pravilu, određen je sadržaj ugovora, a od trenutka zaključenja

ugovora primenjuju se odredbe koje su određene tim ugovorom.

Kada govorimo o vremenu zaključenja ugovora između lica koja nisu prisutna, vredi pomenuti da postoje

i drugi trenuci koji se mogu smatrati trenutkom zaključenja ugovora i da su neki od tih trenutaka priznati

zakonima u nekim državama. Samim tim, npr: kao trenutak zaključenja ugovora može se uzeti i trenutak

kada primalac ponude izjavi da prihvata ponudu. Moguće je i da se za trenutak zaključenja ugovora uzme

trenutak kada primalac ponude davaocu ponude pošalje svoju izjavu kojom prihvata ponudu. I na kraju,

kao trenutak prihvatanja ponude može se uzeti trenutak kada davalac ponude sazna da je primalac

ponude prihvatio njegovu ponudu.

B. Mesto zaključenja ugovora na osnovu člana 31. stava 2. ZOO je mesto u kojem davalac ponude

ime sedište, odnosno prebivalište, u vreme kada je ponuda data.


4.6. Predugovor

Jedna od faza zaključenja ugovora može biti predugovor. Predugovor je po svom karakteru ugovor na

osnovu kojeg se preuzima obaveza zaključenja ugovora u kasnijoj fazi. Zbog takve situacije, predugovor

predstavlja pomoćni ugovor dok ugovor koji treba da se zaključi predstavlja glavni ugovor (član 33. stav

1. ZOO). Ali, predugovor i glavni ugovor su posebna vrsta glavnog i pomoćnog ugovora koja se razlikuje

od glavnog ugovora i drugih pomoćnih ugovora. Samim tim, predugovor i ugovor ne mogu da postoje

istovremeno, jer zaključenjem glavnog ugovora sadržaj predugovora se ostvaruje čime se predugovor

otkazuje. Međutim, glavni ugovor i pomoćni ugovor mogu da postoje istovremeno gde pomoćni ugovor

deli pravno dejstvo sa glavnim ugovorom; čime se njegovim otkazom otkazuje i pomoćni ugovor.

Prema članu 33. stavu 1. ZOO, kod predugovora preuzima se obaveza za zaključenje glavnog ugovora.

Takvu obavezu može da preuzme samo jedna strana, ali i obe ugovorne strane. Samim tim, npr: strana u

predugovoru može preuzeti obavezu da će drugoj strani prodati izvesni predmet za izvesnu cenu, ali

može i da obaveže obe strane gde bi jedna strana bila u obavezi da proda a druga da kupi izvesni

predmet za izvesnu cenu. Pošto predugovor sadrži obavezu jedne ili obe strane za zaključenje ugovora,

isti se razlikuje od ponude, koja predstavlja predlog za zaključenje ugovora a koji se odnosi na njegovo

prihvatanje.

Predugovor kao posebna vrsta ugovora obično je neformalni posao. Ali, ako je glavni ugovor formalan,

to znači da je njegov oblik uslov za njegovu valjanost, onda je i predugovor formalan (član 45. stav 2.

ZOO). Ali, ako je oblik glavnog ugovora samo probni, onda je isti neformalan. U daljem izlaganju biće

reči o obliku ugovora ali i predugovora.

Kao i kod svakog drugog ugovora, predugovor obavezuje time što predviđa zaključenje glavnog ugovora.

Vredi pomenuti da je predugovor obavezujući samo ako sadrži suštinske delove glavnog ugovora (član

33. stav 3. ZOO). Na primer: ako se na osnovu predugovora mora zaključiti glavni kupoprodajni ugovor,

onda predugovor mora da sadrži predmetnu stvar i cenu kao suštinski deo kupoprodajnog ugovora, a

koji delovi se zasnivaju na karakteru kupoprodajnog ugovora. ali, ako su ugovoreni i drugi delovi koji

predstavljaju suštinske delove prema volji strana, onda bi predugovor trebalo da sadrži i te delove.

Ako je predugovorom jedna strana obavezana da zaključi glavni ugovor sa drugom stranom, onda je ista

u obavezi da zaključi ugovor na zahtev druge strane. I, ako su predugovorom obe strane obavezane da

zaključe glavni ugovor, onda svaka strana može da zahteva zaključenje ugovora. Ako na zahtev

zainteresovane strane druga strana odbije da zaključi glavni ugovor, onda na zahtev zainteresovane

strane sud nalaže drugoj strani da zaključi glavni ugovor u utvrđenom roku (član 33. stav 4. ZOO). Ako

ta strana i opet ne zaključi ugovor, ista je dužna da zainteresovanoj strani nadoknadi štetu uzrokovanu

odbijanjem da zaključi glavni ugovor.

Da bi se izbeglo prekoračenje roka u kojem je predviđeno zaključenje glavnog ugovora i u cilju

izbegavanja neizvesnosti koja može nastati, član 33. stav 5. ZOO sadrži odredbu po kojoj se zaključenje

glavnog ugovora može zatražiti u roku od 6 meseci od dana isteka roka predviđenog za zaključenje

ugovora. Samim tim, npr: ako je predugovorom predviđeno zaključenje glavnog ugovora u roku od 2

meseca, počevši od dana zaključenja predugovora, a glavni ugovor nije zaključen u tom roku, onda na


osnovu člana 33. stava 5. ZOO zaključenje glavnog ugovora se može zatražiti u roku od 6 meseci, a taj

rok počinje da teče od dana kada je istekao rok od 2 meseca.

Ako predugovorom nije predviđen rok za zaključenje glavnog ugovora onda gore navedeni rok od 6

meseci počinje da teče u skladu sa prirodom posla i drugim okolnostima ugovora čije je zaključenje

predviđeno. U slučaju spora, to određuje nadležni sud.

I na kraju, predugovor se otkazuje na isti način kao i ugovor uopšte, o čemu će biti reči u daljem

izlaganju. Vredi pomenuti da na osnovu člana 33. stava 6. ZOO predugovor „nije obavezujući“ čak i kada

postoje okolnosti i dođe do promene u toj meri da obe strane ne bi zaključile ugovor, ako bi takve

okolnosti bile iste u trenutku zaključenja predugovora.

4.7. Kratak pregled

Ovaj modul je opisao stvari u vezi sa zaključenjem ugovora. Ugovor proizvodi pravno dejstvo, kao

zakonsku obavezu strana, samo od trenutka kada je isti zaključen. Stoga, ovde smo govorili o pravilima iz

ZOO, posebno u vezi sa zaključenjem ugovora, kao i o teorijskim i praktičnim aspektima ugovornih

sporazuma. Zaključenje ugovora, u mnogim slučajevima predstavlja proces koji često počinje

pregovorima (o čemu smo ranije govorili), zatim se nastavlja procesom prenošenja ponude ponuđača

drugoj strani, zatim ćemo govoriti o aspektima pravnog dejstva od prihvatanja ponude i o određivanju

trenutka zaključenja ugovora, čije određivanje ima praktični značaj. O svim tim aspektima govorićemo u

ovom modulu.

U ovom modulu ste naučili kako da:

opišete proces zaključenja ugovora,

opišete značenje i sadržaj ponude,

opišete načine prenošenja ponude,

opišete dejstvo ponude,

opišete prihvatanje i način prihvatanja,

opišete značenje protivponude i opšte ponude,

opišete zaključenje ugovora i trenutak zaključenja ugovora.


MODUL 5:

TUMAČENJE UGOVORA


5.1. Predgovor

U ovom modulu ćemo opisati zakonske stvari u vezi sa tumačenjem ugovora, tehnikama i pravilima

tumačenja ugovora. Naravno, u toku izrade, ugovorne strane daju sve od sebe da ugovorne odredbe ne

bi morale da se tumače. Međutim, ponekad se desi da značenje odredbi ugovora nije jasno i tečno zbog

čega postoji potreba da se iste tumače.



opišete značenje tumačenja ugovora,

opišete opšta pravila tumačenja ugovora,

opišete određena pravila i tehnike tumačenja ugovora.

5.3. Značenje i vrste tumačenja ugovora

Po svom karakteru, tumačenje ugovora pokazuje proces provere značenja i sadržaja. To je neophodno

zbog pravog ispunjenja ugovora a to znači pravo izvršenje obaveza i pravo ostvarenje prava koja iz njih

proizilaze.

Tumačenje ugovora je složeni proces na osnovu kojeg se određuju tri glavne stvari. Prvo se određuje

značenje reči i upotrebljenih izraza. Zatim, sadržaj tih reči i izraza. I na kraju, kroz ovaj proces se definišu

zajednički ciljevi ugovornih strana. U tom slučaju, vredi pomenuti da je proces tumačenja posebno složen

kada su ugovorne odredbe nakon tumačenja sporne i nejasne.

Imamo mnoge vrste tumačenja ugovora. Tumačenje je podeljeno na različite vrste, u zavisnosti od

toga ko ga vrši, koje su odredbe ugovora koje se tumače i kakvo se tumačenje vrši.

Ugovor mogu da tumače ugovorne strane. U tom slučaju one određuju značenje i sadržaj reči i izraza

korišćenih u njemu, i zajednički cilj koji su imale prilikom zaključenja ugovora. Međutim, strane mogu da

se saglase da neko drugi vrši tumačenje u slučaju spora oko značenja i svrhe odredaba sadržanih u

ugovoru.

Vredi pomenuti da se tumačenje ugovora koje vrše ugovorne strane ili lice (bilo da se radi o fizičkom

bilo o pravnom licu) kojemu se to često dodeljuje naziva vansudskim tumačenjem. Ali, u slučaju

spora kada sud mora da vrši tumačenje, onda se to naziva sudskim tumačenjem ugovora.

Odredbe ugovora koji se mora tumačiti, moraju biti jasne i nesporne. U tom slučaju, radi se o

tumačenju jasnih ili spornih odredaba ugovora. Međutim, odredba ugovora može biti sporna zbog

nejasnoće. U tom slučaju, radi se o tumačenju sporne i nejasne odredbe ugovora.


Često se kaže da je ugovor zakon za ugovorne strane. Razlog za to je da ugovor sadrži odredbe koje

deluju kao zakonske norme koje stvaraju same ugovorne strane a koje se odnose na te strane, ako su

dejstvene. Stoga, odredbe ugovora kao određene vrste zakonskih normi tumače se na isti način kao i

druge zakonske norme. To znači da je tehnika tumačenja ugovora slična tehnici tumačenja zakonskih

normi uopšte. Stoga, tumačenje ugovora na osnovu sredstava uz pomoć kojih se vrši i tumačenje

zakonskih normi uopšte, predstavlja gramatičko, logično, sistematsko i istorijsko tumačenje.

5.4. Vansudsko tumačenje ugovora

A. Vansudsko tumačenje ugovora, kao što je ranije pomenuto, vrše samo ugovorne strane ili treća

lica kojima to ugovorne strane dodele.

ZOO ne sadrži posebne odredbe za tumačenje ugovora koje vrše ugovorne strane. Međutim, bez obzira

na to, one mogu imati sopstveno tumačenje jer je to od suštinskog značaja za ispunjenje ugovora, isto

kao kada su ugovorne odredbe jasne i nesporne, a posebno kada su sporne i nejasne.

Za tumačenje ugovora koje vrši treća strana, ZOO sadrži odredbe u članu 88. stavu 1. po kojima

ugovorne strane mogu da predvide „treću stranu“, znači da treća strana tumači ugovor u skladu sa

„značenjem i svrhom“ ugovornih odredbi. U tom slučaju, na osnovu stava 2. tog člana, po pravilu,

ugovorne strane ne mogu da spor rešavaju pred sudom ili drugim nadležnim organom, sve dok ugovor

ne protumači lice koje je određeno za tumačenje. Postoje dva izuzetka ovog pravila. Prvi izuzetak postoji

kada se ugovorne strane slože da mogu da preduzmu rešenje spora pred sudom ili drugim nadležnim

organom bez obzira na to da li tumačenje ugovora vrši određena treća strana. Drugi izuzetak postoji

kada treća strana odbije da vrši tumačenje ugovora.

B. Sudsko tumačenje ugovora, vrši nadležni sud pred kojim se rešava spor između ugovornih strana

u vezi sa njihovim ugovorom. To znači da se takvo tumačenje vrši kroz parnični postupak, u toku kojeg

se rešava spor između ugovornih strana u vezi sa ispunjenjem ugovora. Takvo tumačenje sadržano u

pravosnažnoj presudi kojom se okončava parnični postupak, obavezujuće je za ugovorne strane

5.5. Tumačenje jasnih i nespornih odredbi i tumačenje spornih i

nejasnih odredbi

Na osnovu člana 85. stava 2. ZOO, ugovorne odredbe se primenjuju onako kako jesu. Na osnovu

člana 85. stava 2. i člana 86. i člana 87. ZOO, predviđene odredbe za tumačenje spornih i nejasnih

odredbi ugovora, kao i odredbe iz člana 85. stava 2. ZOO, bave se jasnim i nespornim odredbama

ugovora.

U pravnoj literaturi često nalazimo da ne postoji potreba za tumačenjem jasnih i nespornih odredbi

ugovora. Međutim, za njihovu primenu kakve jesu, neophodno je da se tumače bar u smislu gramatike,

ako ne uz pomoć drugih sredstava tumačenja ugovora. Iz tog razloga ne možemo reći da ne postoji

potreba za tumačenjem jasnih i nespornih odredbi ugovora. Ali, vredi pomenuti da se za tumačenje


jasnih i nespornih odredbi ugovora primenjuju ista pravila (pravilo gramatičkog tumačenja i druge vrste

tumačenja, naime, logičko, sistematsko i istorijsko tumačenje), a za nejasne sporne odredbe ugovora

primenjuju se dodatna pravila, koja su predviđena članom 85. stavom 2. ZOO i članom 86. i članom 87.

ZOO.

Kod tumačenja spornih i nejasnih odredbi ugovora, zajedno sa primenom pravila tumačenja jasnih

i nespornih odredbi, primenjuju se i dodatna pravila. Samim tim, npr: na osnovu člana 85. stava 2. ZOO,

tumačenje spornih odredbi je neophodno ali ne i dovoljno samo u pogledu njihovog gramatičkog

tumačenja, ili kako je navedeno u tom članu „tokom tumačenja spornih odredbi ne prihvataju se

bukvalna značenja izraza“, već je neophodno „utvrditi zajedničku svrhu ugovornih strana i da se odredbe

shvate na takav način da odgovaraju načelima zakona o obligacionim odnosima a koja su predviđena tim

zakonom“. To znači da se za tumačenje takvih odredbi uzimaju u obzir subjektivni i objektivni kriterijumi.

Subjektivni kriterijumi, koji se uzimaju u obzir kada se tumače sporne odredbe, obuhvataju zajednički cilj

ugovarača. To znači da je potrebno utvrditi šta su ugovarači želeli da postignu saglasnošću svoje volje,

odnosno svojim ugovorom. Prilikom tog utvrđivanja, treba uzeti u obzir moguće pregovore između

ugovornih strana, karakter njihovog ugovora i pravno dejstvo koje isti proizvodi, kao i druge okolnosti u

datom slučaju koje su značajne za utvrđivanje zajedničkog cilja ugovarača.

Objektivni kriterijumi koji se moraju uzeti u obzir kada se tumače ugovorne odredbe ugovora, jesu

zajednički cilj „koji odgovara načelima zakona o obligacionim odnosima“ kako je definisano ZOO. To je

logično jer cilj ugovornih strana koji je suprotan tim načelima vodi ka nevaljanosti njihovog ugovora, sa

svim posledicama koje to proizvodi. Za nevaljanost i posledice toga, najbolje je pogledati izlaganje o

nevaljanosti ugovora. Ali, ovde ćemo ukazati na to da takvi ugovori ne proizvode nikakav oblik pravnog

dejstva, zbog čega se njihovo ispunjenje ne može zahtevati i nema potrebe za njihovim tumačenjem.

Prilikom tumačenja nejasnih odredbi, potrebno je uzeti u obzir tri posebna pravila predviđena ZOO.

Prema prvom pravilu, kada govorimo o tumačenju ugovora koji je zaključen prema sadržaju koji je

prethodno odštampan, ili kada je ugovor pripremljen na neki drugi način a koji je jedna od ugovornih

strana predložila, nejasne odredbe se tumače o trošku druge strane (član 86. ZOO). Takvo tumačenje

obezbeđuje način da se ta strana zaštiti od namernog uvođenja nejasnih odredbi u pripremljeni sadržaj

ugovora, kojima se ta strana dovodi u loš položaj.

Prema drugom pravilu, ako su nejasne odredbe sadržane u „ugovoru bez naknade“ odnosno

humanitarnom ugovoru, iste se moraju tumačiti na način na koji će to naneti manje štete davaocu

ponude (član 87. ZOO). Takvo tumačenje je posledica činjenice po kojoj se pretpostavlja da je davalac

ponude takvim ugovorom bio spremniji da preduzme manji zadatak od većeg zadatka, a to znači da bi

njegov položaj trebalo da bude manje štetan.

Prema trećem pravilu, ako ugovor sa naknadom sadrži nejasne odredbe, iste se tumače sa ciljem da se

primene pravila pravičnosti kroz reciprocitet.

Takvo tumačenje je posledica toga da su ugovori sa naknadom u većini slučajeva ekvivalentni. Ali čak i

ako nisu ekvivalentni, potrebno je da postoji odgovornost za prijavu ekvivalentnosti recipricitetne


nagrade strana u ugovoru sa naknadom, jer je isti u skladu sa načelom pravičnosti i savesnosti, kao jedno

od suštinskih načela zakona o obligacionim odnosima.

5.6. Tehnike tumačenja

Tehnike tumačenja ugovora u suštini su iste tehnike kao i za tumačenje zakonskih normi uopšte. To

znači da se tumačenje ugovora i tumačenje zakonskih normi uopšte vrši primenom pravila gramatike i

logike da bi se postigli značenje i sadržaj zakonskih normi uopšte unutar pravnog sistema, naime

određene odredbe ugovora u okviru zaključenog ugovora kao celine. U tom slučaju, vredi pomenuti da

tumačenje zakonskih normi uopšte može biti gramatičko, logičko i sistematsko tumačenje.

Kao što je poznato, tumačenje zakonskih normi uopšte može biti i istorijsko tumačenje. Takva vrsta

tumačenja može na kraju dovesti do izražaja u takvim ugovorima, koji se odnose na duži vremenski

period. U tom slučaju, istorijsko tumačenje određenih odredbi takvih ugovora može se vršiti na isti način

kao i istorijsko tumačenje zakonskih normi uopšte.

Na osnovu gramatičkog tumačenja, logičkog, sistematskog i istorijskog predmeta nastave u opštoj teoriji

države i prava i u opštem delu građanskog prava, nema potrebe za detaljnim izlaganjem.

5.7. Kratak pregled

U ovom modulu smo opisali zakonske stvari u vezi sa tumačenjem ugovora, tehnikama i pravilima

tumačenja ugovora. Naravno, u toku izrade, ugovorne strane daju sve od sebe da ugovorne odredbe ne

bi morale da se tumače. Međutim, ponekad se desi da značenje odredbi ugovora nije jasno i tečno zbog

čega postoji potreba da se iste tumače.

U ovom modulu ste naučili kako da:

opišete značenje tumačenja ugovora,

opišete opšta pravila tumačenja ugovora,

opišete određena pravila i tehnike tumačenja ugovora.

predugovorne odgovornosti, formulisanje i...

Documents