prehrambeni suverenitet -...

PREHRAMBENISUVERENITETU KONTEKSTU SRBIJE

SAŠA PETROVIĆ

– OKVIR ZA KRITIČKU ANALIZU SISTEMA PROIZVODNJE HRANE

PREHRAMBENI SUVERENITET U KONTEKSTU SRBIJE - okvir za kritičku analizu sistema proizvodnje hrane

Autor: Saša Petrović

Izdavač i štampa: Ama - Centar za negu čoveka i prirode

Za izdavača: Katarina Milenković

Lektura: Dragan Jonić

Dizajn i prelom: Božidar Dimić

Web: amacentar.org

Kontakt: [email protected]

Godina izdanja: 2019, Beograd

Ova publikacija je nastala u okviru projekta ,,Prehrambeni suverenitet u kontektstu Srbije’’, finansiranog od strane CCFD-Terre Solidaire. Svi stavovi izneti u ovoj publikaciji predstavljaju stavove i mišljenja autora, i ne nužno

donatora.

PREHRAMBENISUVERENITETU KONTEKSTU SRBIJE– OKVIR ZA KRITIČKU ANALIZU SISTEMA PROIZVODNJE HRANE

SAŠA PETROVIĆ

4

PREHRAMBENI SUVERENITET U KONTEKSTU SRBIJE- OKVIR ZA KRITIČKU ANALIZU SISTEMA PROIZVODNJE HRANE

SADRŽAJ

Dve razvojne paradigme – prehrambena sigurnost i prehrambeni suverenitet . . . . . . . . . . . . . . . 5

Industrijska poljoprivreda, tržište i neoliberalni ekonomski model . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 7

Pet stubova prehrambenog suvereniteta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 10

Političko-ekonomski procesi u poljoprivrednom kontekstu Srbije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

Institucije – poljoprivredne politike i razvojne strategije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 11

Kontekst poljoprivrednog zemljišta u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 13

Land grabbing ili legalno otimanje zemljišta . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 14

Privatizacija i land grabbing u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 16

Land grabbing u Srbiji na primeru kompanije „Tenis” . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 17

Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB) – odlazak poslednjeg poljoprivrednog giganta . . . . . . . . . . . . . 18

Uloga države u sektoru poljoprivrede . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 19

Strane direktne investicije i efekti na poljoprivredu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 20

Stezanje obruča – (ne)ulaganje države u poljoprivrednu proizvodnju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 21

Slučaj malinara ili model funkcionisanja slobodnog tržišta u poljoprivrednoj realnosti . . . . . . . . . . . . . . 22

Zadrugarstvo u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 24

Modeli proizvodnje hrane u svetu – pravci i struje . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27

Modeli proizvodnje hrane putem industrijske poljoprivrede i tehnologije . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 27

Modeli proizvodnje hrane zasnovani na malim i održivim farmama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 28

Agroekologija – put do održive poljoprivrede i održivih lokalnih zajednica . . . . . . . . . . . . . . . . . . 32

Priče sa terena – mali poljoprivrednici u Srbiji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

Mirko Vlček – Gazdinstvo Vlček (mladi u poljoprivredi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 35

Svetlana Stojanović – Gazdinstvo Stojanović (žene u poljoprivredi) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 36

Dragana i Dalibor Đorđević – Gazdinstvo Đorđević – Kosjerić . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 37

Poljoprivredno domaćinstvo porodice Ivanov (očuvanje autohtonih vrsta) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 38

Agrikultura Orlović (i grad i selo) . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 39

Zaključak: Održiva proizvodnja hrane za sve ili „bussiness as usual“ scenario? . . . . . . . . . . . . . . . 40

Literatura . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . 43

5


Problematika današnjeg sistema proizvodnje hrane na globalnom nivou je kompleksno i višeslojno područje isprepleteno različitim teorijama, interesima i odnosima moći. Akteri

u sistemu proizvodnje hrane, nacionalne vlade, agrobi-znis, mali poljoprivredni proizvođači, organizacije civil-nog društva i svetske institucije, nude različita rešenja za probleme i izazove u postojećem prehrambenom sistemu, kao i različite vizije razvoja proizvodnje hrane u budućnosti.

Kako i na koji način prehraniti rastuću populaciju na svetu predstavlja jedan od najvećih i najtežih izazova koji nas čeka u budućnosti. Kada se još uzme u obzir da u svetu raspolažemo ograničenim materijalnim resur-sima, te da klimatske promene prouzrokuju sve češće velike materijalne štete u poljoprivredi, izazov planira-nja održivog prehrambenog sistema postaje još veći.

Svetska Organizacija za hranu i poljoprivredu (FAO) predviđa da će do 2050. godine broj svetske populacije narasti na 9,1 milijardu ljudi od kojih će oko 70 odsto živeti u gradovima. Prema FAO-u, u skladu s tim pro-jekcijama, proizvodnja hrane na globalnom nivou će morati da se poveća za oko 70 odsto da bi se namirile potrebe rastuće populacije u svetu.1

Struktura prehrambenog sistema se može definisati kroz četiri centralna stuba. To su ekonomski, socijalni, ekološki i kulturološki stub. Dve dominantne paradigme koje se bave problematikom prehrambenog sistema su „prehrambena sigurnost“ (food security) i „prehram-beni suverenitet“ (food sovereignty).

Koncept prehrambene sigurnosti promoviše FAO na čelu sa razvijenim zapadnim zemljama i svetskim insti-tucijama poput Svetske banke, MMF-a i drugih. S druge strane, koncept prehrambenog suvereniteta promoviše La Via Campesina, globalna platforma seljaka koja je ujedno i kreator i glavni akter koji se bori za prehram-beni suverenitet u svetu.

1 http://www.fao.org/fileadmin/templates/wsfs/docs/expert_paper/How_to_Feed_the_World_in_2050.pdf

Koncept prehrambene sigurnosti se bazira na tehno-logiji i proizvodnji velikih razmera, koju zagovarači tog modela vide kao rešenje za prehranjivanje sveta i rastuće populacije.

S druge strane, koncept prehrambenog suvereniteta se bazira na malim poljoprivrednim proizvođačima i održivim modelima proizvodnje hrane koji su u skladu s lokalnim ekosistemima, teritorijom te kulturnim identi-tetom lokalnog stanovništva.

Dakle, radi se o suštinski dve potpuno različite razvojne paradigme. Temeljna razlika između njih je što kon-cept prehrambene sigurnosti ne govori o tome ko šta proizvodi, na koji način i pod kojim uslovima se nešto proizvodi, dok su unutar prehrambenog suvereniteta ta pitanja temeljni aspekti koji se analiziraju kroz rela-cije moći, kontrole i demokratičnosti unutar globalnog sistema proizvodnje hrane (Rosset 2003, Martínez-Torres and Rosset 2010).

Pojam prehrambene sigurnosti se pojavio prvi put 1974. godine na Svetskoj konferenciji o hrani, kada se poku-šavalo naći rešenje za probleme gladi država Trećeg sveta. Prehrambena sigurnost kao koncept je kreirana u kontekstu obezbeđivanja dovoljne količine hrane, te regulacije globalnog tržišta na kojem su cene i količine hrane često oscilovale.

Međutim, 1996. godine na Svetskom prehrambenom samitu je došlo do promene značenja prehrambene sigurnosti. Tako je definicija prehrambene sigurnosti postala: „Prehrambena sigurnost postoji kada svi ljudi, bilo kada, imaju fizički i ekonomski pristup sigurnim, dovoljnim i zdravim količinama hrane koje zadovolja-vaju njihove nutritivne i prehrambene potrebe za zdrav i aktivan život“2. Rezultat takve promene je prebacivanje uloge država na ulogu pojedinca u kontekstu obezbe-đenja hrane, odnosno, tržište postaje subjekat preko kojeg se putem trgovine rešava pitanje prehranjivanja svetske populacije (Patel 2009).

2 Edward Clay, Conceptualizing the linkages: Trade reforms and food security, FAO, 2003

Ono što mi nazivamo zemljom je element prirode koji je neraskidivo ispresecan ljudskim delovanjem. Izolovati taj element i napraviti od njega tržište je možda najčudniji potez naših prethodnika – Karl

Polanji

Dve razvojne paradigme – prehrambena sigurnost i prehrambeni suverenitet

6


Logika prehrambene sigurnosti se bazira na razvoju industrijske poljoprivrede, odnosno, razvoju tehnolo-gije i prateće agrohemijske industrije koja obezbeđuje „inpute“ poput semena, veštačkih đubriva, pesticida, itd. Osnovna maksima takve proizvodnje je poveća-nje produktivnosti i efikasnosti s ciljem osiguravanja dovoljne količine hrane za svetsku populaciju. Međutim, takav model proizvodnje hrane je problematičan iz eko-loškog, ekonomskog i socijalnog aspekta.

7


Postoji više problematičnih aspekata unutar eko-nomske strukture industrijske poljoprivrede. Jedan od njih je aspekat zavisnosti od hemijskih „inputa“

i semena, koji je takođe problematičan i iz ekološke per-spektive. Budući da hemijski inputi uništavaju organsku materiju tla, to vodi u „začarani krug“ koji stvara sve veću potrebu za istima, a samim tim to znači sukcesivno veće troškove proizvodnje iz godine u godinu.

Ekološki problem je što industrijska poljoprivreda zaga-đuje životnu sredinu, odnosno, zemlju i vodotokove putem prekomerne upotrebe hemijskih preparata koji uništavaju organsku materiju tla, a zatim posredno dos-pevaju u vodotokove. Osim toga, industrijska poljopri-vreda je jedan od najvećih zagađivača atmosfere koja, zajedno s prehrambenom industrijom, na globalnom nivou proizvodi ukupno trećinu gasova sa efektom sta-klene bašte.3

Šest multinacionalnih kompanija, Monsanto, DuPont, Syngenta, Bayer, Dow, i BASF drže 75 odsto patenata na biljne sorte, 60 odsto komercijalnog tržišta semena i 76 odsto tržišta agrohemijskih inputa4. Koncentracija agrohemijskih kompanija služi stvaranju monopola na tržištu, a sam monopol na tržištu omogućuje kontrolu nad cenama agrohemijskih inputa.

Jedan primer iz studije5 na globalnom nivou pokazuje odnos između cena veštačkih đubriva i cena hrane. Rezultati studije otkrivaju da su cene veštačkih đubriva porasle oko 250 odsto kroz period od poslednjih dvade-setak godina što u krajnjoj instanci dovodi do povećanja cena hrane. Rast cena veštačkih đubriva je uzrokovan sukcesivnim rastom cena nafte poslednjih desetak godina, što zajedno znatno utiče na problem rasta proi-zvodnih troškova poljoprivrede.

Povećani troškovi predstavljaju najveći problem za seljake i male proizvođače koji često na taj način bivaju prinuđeni da odustanu od poljoprivrede jer ne mogu finansijski izdržati sva potrebna ulaganja u proizvodnju. U nekim državama povećanje zaduženosti poljoprivred-nika zbog povećanih troškova inputa je dovelo do velike stope samoubistava malih poljoprivrednika. Tragičan primer je slučaj Indije, gde čak 16.000 poljoprivred-

3 Vermeulen, S. J., Campbell, B. M.&Ingram, J. S. I.Annu. Rev. Environ. Resources.37, 195–222 (2012).4 ETC Group, Putting the Cartel before the Horse and Farm, 4, 20135 Johannes Kotschi, A Soiled Reputation, 27, 2013

nika godišnje izvrši samoubistvo zbog prezaduženosti nastale usled povećanja cena agrohemijskih inputa. Zbog osiromašenja organske materije u tlu, potrebno je unositi sve više agrohemijskih inputa u proizvodnju kako bi se postigle potrebne količine prinosa, što u kraj-njoj instanci vodi do ekonomske-ekološke neodrživosti, a samim tim i do samoubistava poljoprivrednika zahva-ćenih takvim stanjem.6

No uprkos hvalospevima o uspesima industrijske poljo-privrede u prehranjivanju sveta, broj gladnih u svetu poslednjih 30 godina je uveliko porastao. Krajem deve-desetih, broj gladnih na svetu je iznosio oko 800 miliona ljudi (Lappe et al. 1998). Posle ekonomske krize 2008, taj broj se povećao na rekordnih 1,02 milijarde ljudi (FAO 2009) uprkos tome što se na svetu proizvodi više nego dovoljno hrane za sve. Kad se pritom doda da se gotovo jedna trećina hrane na svetu baci na godišnjem nivou, paradoks postaje još veći7.

Dok se vlade svetskih država nominalno bore za sma-njenje siromaštva i za uspostavljanje prehrambene sigurnosti, koncentracija bogatstva i resursa se konso-liduje među šačicom od nekoliko korporacija koje vla-daju celim lancem proizvodnje hrane, od proizvodnje do distribucije.

Već dugo postojeći trendovi konsolidacije u globalnom sistemu proizvodnje hrane su se ubrzali tokom posled-njih nekoliko decenija, usled primene neoliberalnih mera. Osnovne karakteristike neoliberalne ekonomije su deregulacija, privatizacija, erozija socijalnih prava te doktrina slobodnog tržišta. Takve tendencije vode ka centralizovanom obrascu poljoprivrede u kojima pravila igre diktira agrobiznis, odnosno, proizvođači inputa, prerađivači i trgovačke multinacionalne kompanije čiji je način proizvodnje potpuno neusklađen sa specifič-nostima lokalnih ekosistema i apstrahovan od socijalnih relacija (van der Ploeg 2008).

Tokom osamdesetih i devedesetih godina, lansiraju se programi tzv. strukturnog prilagođavanja (Structural Adjustment Programs) putem kojih su Svetska banka i MMF preuzeli kreditiranje spoljnih dugova država u razvoju. To je otvorilo prostor za prodor internacional-nog finansijskog kapitala u sve državne sfere i pokrenulo

6 Dominic Merriott: Factors associated with farmers suicide-Crisis in India7 http://www.fao.org/save-food/resources/keyfindings/en/

Industrijska poljoprivreda, tržište i neoliberalni ekonomski model

8


talas privatizacija državnih preduzeća i deregulacije trži-šta rada. Ujedno se ukidaju carine i cenovne garancije za domaće proizvode u zemljama koje pripadaju tzv. globalnom Jugu, u vidu liberalizacije tržišta.8

Međutim, ono što se u stvarnosti dogodilo, jeste da je Svetska trgovinska organizacija zaštitila tržišta SAD-a i razvijenih zemalja Zapada, dok je u isto vreme namet-nula ukidanje carinskih tarifa na globalnom Jugu.

Srbija se od 2003. godine takođe uključila u program strukturnog prilagođavanja sklopivši ugovor sa Svet-skom bankom i time ušla u klub država koje prolaze kroz procese sistemskih reformi. Navedene mere su uspostavljene kroz međunarodne i bilateralne spora-zume o slobodnoj trgovini. Osnivanje Svetske trgovin-ske organizacije i prihvatanje Sporazuma o Poljoprivredi je institucionalizovalo proces trgovinske liberalizacije na globalnom nivou, ograničavajući nezavisnim drža-vama autonomiju i prava da regulišu privredne sektore, između ostalog, i sektor poljoprivrede i proizvodnje hrane uopšte.

Neki autori takvu strukturu globalnog sistema proi-zvodnje hrane zovu i „prehrambenim režimom“ koji predvodi korporacijski agrobiznis, koji i diktira uslove celokupne proizvodnje hrane na svetu (Holt-Gimenez et al., 2009). Efekti korporativnog prehrambenog režima su tržišna dominacija, ogromne profitne stope, globalni lanci mesa, „supermarket revolucija“, koncentracija kor-porativnog vlasništva zemlje i neodrživo iskorišćavanje prirodnih resursa.9

Globalna ekonomska kriza iz 2008. godine je u pot-punosti otkrila svu fragilnost globalnog ekonomskog sistema. Ekonomska kriza je izazvala i krizu na tržištu hrane, prouzročivši poskupljenje cena tzv. osnovnih namirnica. Prema podacima FAO-a, od 2006. do 2008, cena pirinča je skočila za 203 odsto, cena pšenice 125 odsto i cena kukuruza 113 odsto10. Rast cena je najviše pogodio najsiromašnije populacije u zemljama u razvoju. Procenjuje se da je globalna kriza iz 2008. godine dovela više od milijardu ljudi na svetu na rub gladi, što je porast za 178 miliona više nego 2005. kada je globalni indeks gladi pokazivao brojku od 848 miliona11.

Pored kraha globalnog finansijskog sistema, uzroci krize

8 Eric Holt Gimenez: A Foodie’s Guide to Capitalism, 36, 20179 Agrifood Atlas, Rosa Luxemburg Stiftung, 201710 Vidi više na: http://www.fao.org/3/a-ak421e.pdf11 http://www.globalhungerindex.org/pdf/en/2009.pdf

„hrane“ leže u monopolu nad kontrolom proizvodnje i distribucije te u nejednakostima prihoda i raspodele dobiti od proizvodnje hrane. Nikada ranije u ljudskoj istoriji hrana nije bila toliko koncentrisana u jednoj proizvodnoj matrici kao danas. Manje od 50 kompanija kontroliše većinu svetske proizvodnje semena, agrohe-mijskih inputa i distribucije hrane12.

Liberalizacija tržišta i razne finansijske mere koje su nametnuli Svetska banka, MMF i Svetska trgovinska organizacija su onemogućile siromašnim državama da sprovode regulaciju nacionalnih sistema proizvodnje hrane13. Umesto radikalnog zaokreta u sistemu nakon krize iz 2008, rešenje koje se nameće u neoliberalnoj ekonomskoj doktrini je tzv. druga „Zelena revolucija“ koja kao razvojni model nameće novu industrijalizaciju poljoprivrede u kombinaciji s novim tehnologijama, praćenu daljom liberalizacijom tržišta i kreditnim zadu-živanjem.

Korporacije zajedno sa svetskim finansijskim instituci-jama i investicionim fondovima kontrolišu svetski sistem proizvodnje hrane. Od kontrole poljoprivrednog zemlji-šta i proizvodnih sredstava pa do distribucije i tržišta, svaki deo lanca je pod kontrolom kapitala. Agrobiznis i industrijska poljoprivreda polako ali sigurno izbacuju male proizvođače i porodična gazdinstva iz tržišne uta-kmice.

Trend gašenja malih farmi je globalan i raste intenziv-nom dinamikom. Evropske zemlje poput Nemačke, Francuske, Belgije i Finske su izgubile 70 odsto svojih farmi od 1970 do danas. Zemlje koje su kasnije ušle u Evropsku uniju, poput Bugarske, Estonije, Češke i Slo-vačke, izgubile su oko 40 odsto svojih farmi od 2003. do 2010. godine. Samo Poljska je izgubila skoro milion malih poljoprivrednika između 2005. i 2010.14

Procesi osiromašivanja i propadanja malih proizvođača ozbiljno ugrožavaju održivost globalnog sistema pro-izvodnje hrane. Agrobiznisu nije cilj da hrani svetsku populaciju već se tu radi jedino o izvlačenju vrednosti iz svakog dela lanca proizvodnje hrane na globalnom nivou, bez obzira na posledice. Ljudski životi u takvom sistemu prosto nisu činilac od značaja, pogotovo životi ljudi u ruralnim krajevima koji su već poslovično na mar-

12 Agrifood Atlas, Rosa Luxemburg Stiftung, 201713 Vidi više na: Eric Holt-Giménez and Loren Peabody, From Food Rebellions to Food Sovereignty: Urgent call to fix a broken food system14 https://www.theguardian.com/environment/2014/may/28/farmland-food-security-small-farmers

9


gini društva.

Isti problemi se povlače u kontekstu prirodnih resursa i ekosistema. Iako je termin održivost već uvreženi laj-tmotiv koji se provlači kroz svaki mainstream politič-ko-ekonomski diskurs, u praksi nema implementacije takvih principa kroz strateško delovanje, bilo da se radi o poljoprivredi, ekonomiji, energetici itd. Kako u Srbiji, tako i na globalnom nivou, naravno, uz evidentne razlike u političko-ekonomskim procesima i stepenu razvoja.

Upravo je održivost ključni pojam za prehrambeni suve-renitet. Prehrambeni suverenitet zahteva sistemsku promenu koja će ljudima omogućiti da imaju direktnu i demokratsku kontrolu nad najvažnijim elementima u našem društvu: kako se hranimo, kako koristimo i održa-vamo zemlju, vodu i ostale resurse za dobrobit sadašnjih i budućih pokolenja, te kakve odnose stvaramo jedni među drugima15. Jer, hrana nije roba već ljudsko pravo, dok su proizvodnja i distribucija hrane pitanja opstanka ljudi, a ujedno i pitanja društvenog i nacionalnog suve-reniteta.

15 Vidi više na: https://viacampesina.org/en/wp-content/uploads/sites/2/2018/02/Food-Sovereignty-A-guide-Low-Res-Version.pdf

10


La Via Campesina definiše prehrambeni suvere-nitet kao pravo ljudi na zdravu i kulturno prila-gođenu hranu koja je proizvedena na ekološki

održiv način te pravo ljudi da definišu poljoprivredne i prehrambene sisteme. Prehrambeni suverenitet daje preimućstvo aspiracijama i potrebama onih koji pro-izvode, distribuiraju i konzumiraju hranu nad zahte-vima tržišta i korporacija.

Prehrambeni suverenitet se bazira na sledećih pet stu-bova:

- Proizvodnja i potrošnja – promena načina proizvodnje i konzumacije hrane

- Distribucija – promena načina distribucije hrane

- Rad i socijalna prava – primereno vrednovanje rada i poboljšanje socijalnih uslova u prehrambenoj i poljoprivrednoj proizvodnji

- Prirodni resursi i zajednička dobra – pravo na prirodne resurse i javna dobra

- Javne politike i regulacije – promena regulacija koje definiraju sisteme proizvodnje hrane

La Via Campesina se bori za tradicionalni „seljački“ model proizvodnje koji se suprotstavlja hegemonom konceptu korporacijskog prehrambenog sistema. Seljački model proizvodnje je temelj prehrambenog suvereniteta i on se bazira na četiri principa: socijalni, ekonomski, eko-loški i kulturni princip.

Samo sinergija ta četiri principa dovodi do održive poljoprivrede te kvalitetnog i dostojanstvenog života ljudi u ruralnim krajevima. Seljački model održive proi-zvodnje kakav promoviše La Via Campesina je socijalno i ekonomski pravedan, poštuje identitet i znanje lokalnih zajednica, daje prioritet lokalnim tržištima, te osnažuje autonomiju ljudi i zajednica (La Via Campesina, 2013).

Prehrambeni suverenitet je u svojoj suštini alternativni socijalni i ekonomski model proizvodnje hrane koji se zasniva na principima pravednosti, demokratičnosti, jednakosti i održivosti unutar sistema proizvodnje hrane. Da bi se promenio postojeći korporativni model proizvodnje zasnovan na industrijskoj poljoprivredi, potrebno je učešće različitih aktera u društvu, od proi-zvođača do potrošača.

Kao politički zahtev, prehrambeni suverenitet se poziva

na autonomiju država da sprovode redistributivnu reformu zemlje, socijalnu zaštitu i stvaraju mreže zaštite za male poljoprivrednike. La Via Campesina postavlja prehrambeni suverenitet i iznad samih država i otvara globalnu političku borbu kako bi se izvršio pritisak na nacionalne vlade i kako bi se podigla globalna svest (Martınez-Torres and Rosset 2010).

Pravo ljudi na slobodu izbora i opredeljenje prehram-benog sistema unutar određene teritorije je suština prehrambenog suvereniteta. Navedenih pet stubova bi trebalo da funkcionišu na principima demokratič-nosti, jednakosti i inkluzije svih aktera unutar sistema proizvodnje hrane, od proizvođača i distributera pa do potrošača. Da bi sistem proizvodnje hrane bio održiv za sve, ponajviše za male proizvođače, ovi stubovi bi tre-balo da budu međusobno povezani u zajednički sistem koji funkcioniše jednako za sve aktere unutar sistema proizvodnje hrane.

Pravo na hranu je fundamentalno pravo i osnova egzi-stencije svakog čoveka. Razumevanje strukture i načina kako aktuelni sistem proizvodnje hrane funkcioniše nam omogućava da svojim odlukama menjamo posto-jeći sistem. Iako ima svoja strukturna ograničenja, u engleskom jeziku postoji termin „voting with your fork“ (glasanje viljuškom). Konzumacija hrane je inherentno i politički čin. Odabirom hrane koju konzumiramo, mi na izvestan način podržavamo ili ne podržavamo određene strukture moći koje definišu i kontrolišu prehrambeni sistem.

Iako razumevanje političko-ekonomskog okvira i pro-mena potrošačkih navika sami po sebi nisu dovoljni za postizanje sistemskih promena, oni ipak otvaraju pro-stor za uspostavljanje nekih novih modela i načina pro-izvodnje hrane u budućnosti. Prehrambeni suverenitet se tiče svih, od proizvođača do potrošača, od ruralnih do urbanih sredina, od bogatih do siromašnih zemalja. Svi ljudi na svetu su suštinski vezani za hranu i zavise od nje. Svi žele da jedu bolju i kvalitetniju hranu koja je pro-izvedena na načelima pravednosti i održivosti. Upravo takva načela postavlja pokret za prehrambeni suvereni-tet u svojoj borbi za bolji i pravedniji sistem proizvodnje hrane.

Pet stubova prehrambenog suvereniteta

11


U kontekstu navedenih trendova, od liberalizacije tržišta do koncentracije moći agrobiznisa, mora se postaviti pitanje kako se pozicionira srpska

poljoprivreda u globalnom sistemu proizvodnje hrane te kakve su reperkusije neoliberalnih ekonomskhi tren-dova po strukturu poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.

Političke elite u Srbiji stalno pričaju o nužnosti ulaganja u razvoj ruralnih krajeva koji su egzistencijalno neraski-divo povezani s poljoprivredom. Međutim, realnost ipak prikazuje drugačiju situaciju.

U Srbiji, kao i u većini balkanskih država, ima najviše malih proizvođača čija veličina poseda varira od jedan do pet hektara obradivog zemljišta. Prema popisu sta-novništva i domaćinstava iz 1991. godine, na području Srbije je postojalo ukupno 1.115.663 poljoprivrednih gazdinstava. Sledeći popis iz 2002, godine evidentira da postoji 778.891 poljoprivredno gazdinstvo. U posled-njem popisu poljoprivrede Republike Srbije je eviden-tirano 631.555 poljoprivrednih gazdinstava16. Dakle, prema službenim podacima, u poslednjih dvadesetak godina je ugašeno čak 484.108 poljoprivrednih gazdin-stava, i to ne uzevši u obzir period od šest godina od poslednjeg popisa poljoprivrede do danas.

Dinamika i način razvoja poljoprivrede poslednjih 30 godina u Srbiji je u korelaciji sa propadanjem malih porodičnih gazdinstava. Sve veće povlačenje države iz ulaganja u poljoprivredu, praćeno tranzicijskom pri-vatizacijom i liberalizacijom tržišta, dovelo je do kraha velikog broja porodičnih gazdinstava i malih proizvo-đača usled novonastalih strukturnih okolnosti. Aktuelni ekonomski razvojni model Srbije se bazira isključivo na privlačenju stranih investicija, a samim tim i na daljoj privatizaciji državne privredne strukture.

Institucije – poljoprivredne politike i razvojne strategije

Poljoprivredna politika Srbije određena je skupom zakona, uredbi i propisa, ali i nekim strateškim dokumen-tima poput Strategije poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period 2014-2024. Ovi dokumenti bi trebalo da regulišu funkcionisanje poljoprivrednog sek-

16 STRUKTURA POLJOPRIVREDNIH GAZDINSTAVA U REPUBLICI SRBIJI PREMA POVRŠINI POLJOPRIVREDNOG ZEMLJIŠTA, Z. SIMONOVIĆ, 2017

tora, ali oni takođe predstavljaju i pokazatelje trenutne politike koju vlada Srbije sprovodi u ovoj oblasti, kao i planove za budući razvoj.

Postoji više zakona koji regulišu funkcionisanje poljopri-vrede kao celine: Zakon o izmenama i dopunama zakona o poljoprivredi i ruralnom razvoju, Zakon o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu, Zakon o podsticajima u poljoprivredi i ruralnom razvoju, Zakon o finansiranju i obezbeđivanju finansiranja poljopri-vredne proizvodnje.

Ostali zakoni regulišu pojedinačne grane poljoprivrede, potvrđuju međunarodne konvencije i sporazume između vlade Srbije i drugih država po pitanju saradnje u oblasti poljoprivrede i srodnih sektora ili regulišu neku drugu sferu društva koja je na neki način povezana sa poljoprivredom. Takvi zakoni su Zakon o šumama, Zakon o lovstvu, Zakon o organskoj proizvodnji, Zakon o bezbednosti hrane i ostali.17

Problematika poljoprivrednog zakonodavstva se može šire sagledati kroz dve vrste problema: problemi for-mulacije i usvajanja zakona i problemi implementacije usvojenih zakona. Problemi primene zakona su opšti problem Srbije i nisu svojstveni samo zakonima iz obla-sti poljoprivrede. Pri usvajanju novih zakona ne postoji praksa dijaloga između države i poljoprivrednika, pa su oni često nezadovoljni donetim zakonima. Zbog toga se poljoprivrednici često žale na male podsticaje propisane Zakonom o podsticajima i ruralnom razvoju, česti su i protesti - poput protesta pri donošenju Zakona o izmenama i dopunama zakona o poljoprivrednom zemljištu18. Poljoprivrednici su protestima ukazivali na ozbiljne propuste zakonodavstva, kao što je nepostoja-nje subvencija pri kupovini goriva, za razliku od poljo-privrednika Evropske Unije gde je to standardna mera podrške poljoprivredi. Ukazali su na to da se takvom politikom dodatno pogoršava položaj domaćih, malih, poljoprivrednika u odnosu na njihove evropske kolege. Takođe, na taj način se dovode u teži položaj u odnosu na krupni kapital. Na ovakav način (ignorisanjem poljopri-vrednika) država pokazuje tendenciju da svoju agrarnu politiku usmerava u pravcu stimulisanja agrobiznisa, a ne ka malim proizvođačima.

17 Videti više na http://www.minpolj.gov.rs/dokumenti/18 Videti više na http://www.masina.rs/?p=2011

Političko-ekonomski procesi u poljoprivrednom kontekstu Srbije

12


S obzirom na činjenicu da se Srbija nalazi u procesu pre-govora sa Evropskom Unijom, te da se zakonodavstvo i organizacija najvažnijih društvenih resora usklađuju sa modelima iz Unije, treba očekivati da poljoprivredni sektor doživi izvesne promene.

Svaka država unutar EU ima svoju specifičnu poljopri-vrednu strategiju, ali jedno od najvažnijih operativnih područja EU je Zajednička poljoprivredna politika (Com-mon Agricultural Policy - CAP), koja predstavlja skup mera i programa kojima se pruža podrška poljoprivred-nicima kako bi povećali produktivnost svog rada, čime stanovništvo EU dobija hranu po pristupačnim cenama. Poljoprivrednicima u EU su obezbeđeni stabilni prihodi, uspostavljeni su temelji racionalnog iskorišćavanja prirodnih resursa sa ciljem borbe protiv klimatskih pro-mena i potpomaže se ruralni razvoj.

Način na koji CAP reguliše oblast poljoprivrede u EU je kroz direktna plaćanja, kojima se obezbeđuje finansij-ska stabilnost poljoprivrednika, te se kroz intervencije na tržištu usled iznenadnih variranja cena formiraju tzv. interventne cene koje pružaju zaštitni okvir za proizvo-đače. Takođe u programu ZPP-a su razne mere za razvoj ruralnih krajeva.19

Postoje istraživanja koja ukazuju na dobre i loše osobine CAP. Uticaj CAP-a na zemlje Trećeg sveta zavisi od toga da li su one uvoznici ili izvoznici proizvoda koje obu-hvata CAP, da li imaju pristup evropskom tržištu te da li je siromaštvo karakteristika samo njihovih urbanih teri-torija i njihove unutrašnje poljoprivredne i tržišne struk-ture. Zajednička politika ima različite učinke u različitim zemljama20, što dovodi do zaključka da bi Srbija morala ozbiljno da sagleda ovaj sistem i na vreme pripremi domaće poljoprivrednike. Potencijalni pozitivni učinak ovog programa može izostati, usled nesagledavanja preduslova njegove uspešne primene.

Jedan od najbitnijih dokumenata poljoprivredne legi-slative i razvoja je i Strategija poljoprivrede i ruralnog razvoja Republike Srbije za period između 2014. i 2024. godine21. Glavni akcenat u ovoj strategiji stavljen je na reformu poljoprivredne politike i usklađivanju nacional-nog zakonodavstva sa EU legislativom - Acquis commu-nautaire. Na samom početku ovog dokumenta ističe se

19 Videti više na https://ec.europa.eu/info/food-farming-fisheries/key-policies/common-agricultural-policy/cap-glance_en20 Theimpact of the Common Agricultural Policy on developing countries, 16, 201821 Videti http://uap.gov.rs/wp-content/uploads/2016/05/STRATEGIJA-2014-2020-.pdf

moderna uloga države u upravljanju razvojem poljopri-vrede i ruralnih sredina iako ne postoji tačna naznaka šta se pod tim pojmom podrazumeva.

Kao jedan od glavnih strateških ciljeva ove strategije navodi se rast proizvodnje i stabilnost dohotka proizvo-đača. Kao suština održivog razvoja navodi se postizanje adekvatnog, konkurentnog i stabilnog dohotka poljo-privrednih gazdinstava. Takođe, kao cilj se ističe unapre-đenje kvaliteta života u ruralnim područjima, smanjenje siromaštva, ravnopravniji udeo u raspodeli dohotka i ekonomskih mogućnosti. Kao prioritetna područja stra-teških promena navode se stabilizacija prihoda poljopri-vrednih proizvođača, a između ostalog, ističe se i značaj efikasnog upravljanja zemljištem i povećanje dostupno-sti zemljišnih resursa.

Kada se sagledaju ciljevi i trenutne tendencije poljo-privredne politike, mogu se uočiti jasne protivrečnosti i odstupanja od aktivnosti koje su predviđene stra-tegijom. Kao najveća protivrečnost može se smatrati činjenica da je centralna figura razvoja poljoprivrede, u okviru ove strategije, mali proizvođač, odnosno poljo-privredno gazdinstvo, što apsolutno nije pravac vođe-nja agrarne politike aktuelne vlasti u Srbiji.

U toku 2017. godine Srbija je imala negativnu stopu rasta u poljoprivredi od 11,2 odsto22, dok je strategijom za taj period predviđen rast od čak 9,1 odsto. Ovo je pokazatelj da je strategija zasnovana na potpuno nere-alnim predviđanjima, pa se kao takva ne može smatrati verodostojnim strateškim dokumentom.

Gotovo sve veće odluke Vlade Republike Srbije i nad-ležnih ministarstava koje deluju u oblasti poljoprivrede, bile su u suprotnosti sa strateškim ciljevima iz strategije. Kao prvu i najvažniju takvu odluku treba istaći pret-hodno pomenute izmene zakonodavnih okvira koje su favorizovale strane ulagače i agrobiznis pri ostvarivanju prava prvenstva i prava prečeg zakupa državnog poljo-privrednog zemljišta.

Zahvaljujući ovim merama danas se među vlasnicima najvećih parcela kvalitetnog obradivog zemljišta (uglav-nom na području Vojvodine), nalaze vlasnici krupnog kapitala, koji su ujedno i vlasnici industrijskih lanaca. Takođe, veće površine obradivog zemljišta sve češće završavaju u rukama stranih kompanija.

22 Videti http://www.stat.gov.rs/sr-latn/vesti/20181001-bruto-doma%C4%87i-proizvod-2017/

13


U prilog tome da vlada favorizuje krupni kapital i strane investitore govori činjenica da je vlada odlučila da uvede u stečaj, privatizuje ili potpuno obustavi rad nekoliko državnih preduzeća od strateške važnosti za poljopri-vredu. Tako su u poslednjih nekoliko godina ugašene firme domaćih proizvođača poljoprivredne mehaniza-cije - preduzeća „IMT”, i „Rakovica”, a uvođenjem stečaja u preduzeće „HIP Azotara” i gašenjem preduzeća „Agro-hemija” ugušene su sve državne firme za proizvodnju veštačkog đubriva.

Još jedna, veoma važna, stavka koja ne ide u prilog podrške malim poljoprivrednicima i domaćinstvima je, gotovo, nepostojanje mera tržišno-cenovne podrške. Iako su u strategiji jasno naznačene mere tržišno–cenovne podrške, usmerene ka stabilizaciji cena i dohotka u vreme poremećaja na tržištu (pad ili preko-merno dizanje cena), u praksi su proizvođači potpuno prepušteni turbulencijama na tržištu. Redovni protesti malinara, višnjara, proizvođača šljiva i ostalih, usled manipulacija, najčešće hladnjačara i ostalih kupaca, potvrđuju neregulisanost tržišnih uslova. U ovakvim slučajevima uloga države je bila gotovo neprimetna, a proizvođači su ostavljeni na cedilu i sa gubicima.

Efikasno upravljanje zemljištem, uspostavljanje funkci-onalnog tržišta i čuvanje najkvalitetnijeg zemljišta od pretvaranja u zemljište za druge namene, takođe su mere predviđene strategijom. Međutim, ni strategija, a ni dokumenti novijeg datuma, poput Nacionalnog programa za poljoprivredu za period 2018-2020, ne raz-matraju izmene legislative u pogledu ostvarivanja prava prvenstva i prava prečeg zakupa državnog poljoprivred-nog zemljišta. Dakle, strategija govori o tržištu zemljišta, ali ne postoji nikakav okvir ni precizniji plan upravljanja zemljištem.

Kontekst poljoprivrednog zemljišta u Srbiji

Površina zemljišta koje se obrađuje veoma je bitan faktor u poljoprivredi. Bez obzira na visinu uloženih novčanih sredstava, na stanje mehanizacije, upotrebu odgovara-jućih đubriva i mera zaštite, ukoliko je površina obra-divog zemljišta mala, krajnji prihodi poljoprivrednika biće mali. Dakle, može se reći da je površina obradivog zemljišta koju obrađuje neki subjekat, u direktnoj ili indirektnoj korelaciji sa visinom ostvarenih prihoda. Od površine obradivog zemljišta mogu zavisiti i neke druge stavke poljoprivredne proizvodnje, poput subvencija i drugih povlastica koje se ostvaruju preko države.

Prema podacima Popisa poljoprivrede iz 2012. godine, poljoprivredna gazdinstva u Srbiji obrađivala su 3.437.423 hektara poljoprivrednog zemljišta. Najveće površine ovog zemljišta, čak 73,1% čine oranice i bašte, 20,7% su livade i pašnjaci, a ostatak čine voćnjaci i vino-gradi. Iz navedenih podataka se može videti da se veliki procenat poljoprivrednog zemljišta koristi za obradu i proizvodnju.

Ipak, od ukupnog broja poljoprivrednih gazdinstava u Srbiji, čak 47% obrađuje svega do dva hektara zemlji-šta23. Ovaj podatak mogao bi poslužiti kao značajna informacija za kreiranje buduće politike razvoja poljo-privrede. Država bi u cilju jačanja malih proizvođača, morala da im omogući bolji pristup zemljištu. Time bi se u praksi sprovodilo osnovno načelo Strategije poljo-privrede i ruralnog razvoja, a to je jačanje i poboljšanje prihoda malih poljoprivrednika.

Najvažniji instrument odgovornog upravljanja zemlji-štem su mere agrarne politike. Mere agrarne politike moraju omogućiti stvaranje pogodnih uslova i unap-ređenje posedovne strukture, u cilju poboljšanja poljo-privredne proizvodnje i ostvarivanja boljih ekonomskih rezultata.24

Međutim, proces tranzicije i početak pregovora sa EU, doveli su do potpuno drugačijeg razvoja situacije po pitanju raspodele poljoprivrednog zemljišta. Srbija je otpočela proces evropskih integracija potpisivanjem Sporazuma o stabilizaciji i pridruživanju 2008.25 godine. Ovim dokumentom bilo je predviđeno da će Srbija do 1. septembra 2017. godine uskladiti svoje zakonodavstvo koje se odnosi na sticanje svojine nad nepokretnostima u Srbiji, kako bi državljanima zemalja EU obezbedila isti tretman kao svojim državljanima. Na ovaj način Srbija je prošle godine postala jedina zemlja u Evropi koja je liberalizovala tržište svojeg poljoprivrednog zemljišta pre ulaska u EU.

Usvajanjem izmena i dopuna Zakona o poljoprivred-nom zemljištu,26 koji je stupio na snagu upravo 1. sep-tembra 2017. godine, državna vlast je samo ograničila mogućnost zakupa zemljišta EU državljanima, strožim

23 Popis poljoprivrede, Poljoprivreda u republici Srbiji, 201224 K.Đurić, S.Milović, H.Hyba, R.Prodanivić,J.Bošković, Komparativna analiza posedovne strukture u Republici Srbiji i EU, 201625 Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju između evropskih zajednica i njihovih država članica, sa jedne strane i Republike Srbije, sa druge strane26 Zakon o izmenama i promenama Zakona o poljoprivrednom zemljištu 2017

14


uslovima zakupa. Usvojene izmene propisuju da držav-ljani EU moraju imati najmanje 10 godina unazad prebi-valište u Srbiji i da najveća parcela zemljišta koje mogu zakupiti ne može biti veća od dva hektara. Međutim, šteta na tržištu obradivog zemljišta u Srbiji učinjena je ranije.

Pre izmena Zakona o poljoprivrednom zemljištu iz 2017. godine, usvojena je izmena istog zakona krajem 2015. godine. Osnovna manjkavost i meta brojnih kritika izmenjenog zakona iz 2015. godine je bila činjenica da je zakon propisao mogućnost zakupa poljoprivrednog zemljišta na period od čak 30 godina.27 Početkom 2017. godine Ministarstvo poljoprivrede i zaštite životne sredine raspisalo je Javni poziv o ostvarivanju prava prvenstva zakupa poljoprivrednog zemljišta u državnoj svojini.28

Predviđeni minimum ulaganja od 500.000 evra za prve tri godine poslovanja, od čega 30% mora biti u prvoj godini i kratak rok izrade investicionog plana (javni kon-kurs je trajao 30 dana), jasno su dali do znanja da se radi o javnom pozivu koji je namenjen agrobiznisu. Raspisi-vanje ovog javnog poziva usledilo je nekoliko meseci pre usvajanja izmena i dopuna Zakona o poljoprivrednom zemljištu 2017. godine, što je izvesnom broju stranih kompanija omogućilo iskorišćavanje pogodnosti sta-rog zakona kroz zakup velikih parcela poljoprivrednog zemljišta na period od 30 godina (npr. kompanija Tenis o kojoj će biti reči u zasebnom poglavlju).

Nakon drugog svetskog rata velike površine obradivog zemljišta ostale su napuštene. Osnivanjem fonda za agrarnu reformu 1944. godine, otpočinje reforma poljo-privrede socijalističke Jugoslavije. Već 1945. godine, donošenjem Zakona o agrarnoj reformi i kolonizaciji, otpočinje proces kolonizacije poljoprivrednog zemlji-šta. Ovim zakonom zemlja se dodeljivala zemljoradni-cima bez zemlje i onima sa malim površinama sa ciljem suzbijanja klasnih razlika.29

Razvijanjem poljoprivrede Jugoslavije i osnivanjem veli-kih društvenih prehrambenih kombinata i preduzeća, istima se dodeljuje značajan deo nacionalizovanog poljoprivrednog zemljišta. Ova preduzeća koja su pred-stavljala društvenu prehrambenu industriju, vršila su

27 Videti više na http://www.agrosmart.net/agro-politika/sta-donose-izmene-zakona-poljoprivrednom.html28 Videti http://www.minpolj.gov.rs/komisija-za-ostvarivanje-prava-prvenstva-zakupa-javni-poziv/29 M.Mitrović, Sela u Srbiji, promena strukture i problemi održivog razvoja 83,84 2015.

obradu zemljišta, preradu sirovine i proizvodnju hrane, a pritom su zapošljavala na hiljade radnika i radnica. Višak ostvarenih vrednosti ulagao se dalje u razvoj pre-hrambene industrije, obrazovanje radnika i radnica i u naučno-istraživački rad.30

Padom socijalizma i početkom neoliberalnih reformi u Srbiji društvena prehrambena industrija slabi, pre-duzeća se rasparčavaju, a njihova imovina se prodaje i privatizuje. Takva sudbina zadesila je kombinate „Jedin-stvo’’, „Poljoprivreda’’, „Agrobačka PKK’’, „Rudnik’’, „Jadran’’ i mnoge druge, čija je imovina, između ostalog i poljo-privredno zemljište, tokom perioda intenzivne priva-tizacije rasprodata po znatno nižim cenama, uz brojne malverzacije.31 Na ovaj način, nekolicina privatnika koja je većinu svog bogatstva stekla upravo u ovom procesu rasprodaje društvene svojine, otkupom poljoprivred-nog zemljišta koje je bilo svojina društvenih prehram-benih kombinata, danas poseduje značajne parcele najkvalitetnijeg obradivog zemljišta.

Iz prethodno navedenog može se uvideti da današnja vlast u Srbiji poljoprivredno zemljište tretira isključivo kao komercijalnu robu, a ne kao strateški važan resurs. Ukoliko se poljoprivredno zemljište prepusti tržištu, pri čemu su izmene zakonodavstva dale odrešene ruke vla-snicima krupnog kapitala i agrobiznisu, jasno je da će na gubitku biti mali poljoprivrednici i poljoprivredna gaz-dinstva koja poseduju male površine obradivog zemlji-šta. Ovakav razvoj situacije dovešće će do dodatnog slabljenja malih proizvođača, jer će biti primorani da tržišnu bitku vode sa neuporedivo jačim poljoprivred-nicima iz zemalja EU i agrobiznisom, koji se u svakom aspektu nalaze u povlašćenom položaju.

Land grabbing ili legalno otimanje zemljišta

Land grabbing se može definisati kao kontrola (kroz vlasništvo, koncesiju, ugovor, kvotu ili prostu nadmoć) velikih površina zemljišta, u odnosu na male lokalne posede, od strane fizičkog ili pravnog lica (u javnom ili privatnom vlasništvu, stranog ili domaćeg), bilo kojim sredstvima (zakonitim ili nezakonitim), u svrhu špeku-lacije, izvlačenja, kontrole resursa ili komodifikacije na račun poljoprivrednika, farmera, agroekologije, uprav-ljanja zemljištem, prehrambenog suvereniteta i ljudskih

30 I.Radenković, M.Solar, Od njive preko socijalističke industrijalizacije do trpeze i društvenog života, publikacija Gradove smo vam poklonili, 153, 2018. 31 S. Jelić, Osetljive tačke srpske poljoprivrede, Sociološki pregled, vol. XLIV 2010

15


prava.32

Land grabbing predstavlja zemljišnu politiku koja je u suprotnosti sa ljudskim pravima, odnosno koja nije zasnovana na pristanku korisnika zemljišta, te na real-nim procenama socijalnih, ekonomskih i ekoloških uticaja. Takvu politiku ujedno karakteriše nedostatak demokratskih principa transparentnosti sa naznačenim obavezama u zapošljavanju i deobi koristi.33

Iako je proces otimanja zemljišta poznat još iz vremena kolonijalizma, izraz „land grabbing” je uveliko dobio na značaju u periodu porasta cena hrane na globalnom tržištu nakon 2008. godine.34

Pojam land grabbing je isključivo političke prirode, jer se odlučuje o upotrebi zemljišta ili drugih prirodnih bogat-stava, sada i u budućnosti. On predstavlja moć nacional-nog i transnacionalnog kapitala, želju za profitom koja prevazilazi i preovlađuje nad interesima lokalnih zajed-nica. Ovaj pojam predstavlja i proces promene znače-nja i upotrebe zemljišnih (i sa zemljištem povezanih) resursa. Tako se sa proizvodnje hrane za lične potrebe, snabdevanje lokalnih prodavnica i podrške lokalnoj ekonomiji, prelazi na gajenje monokultura u industrij-skim razmerama, ekstenzivnu eksploataciju ruda i mine-rala, odnosno proizvodnju za globalno tržište, čime se potrebe lokalne zajednice stavljaju u drugi plan.

Land grabbing je karakterističan za zemlje u razvoju. Poslednjih godina učestao je i u zemljama periferije Evropske Unije. U njegovoj osnovi leži neoliberalni poli-tičko-ekonomski okvir, koji land grabbingu pruža legalne okvire. Zbog činjenice da vlade omogućavaju čitav pro-ces izmenom legislative koja reguliše oblast obradivog zemljišta, proces land grabbinga uglavnom se odvija u skladu sa lokalnim zakonima, pa je nemoguće suprot-staviti mu se pravnim merama. Odlika čitavog procesa land grabbinga, jeste neodgovornost i netransparen-tnost, kako lokalnih vlasti, tako i vlasnika kapitala koji vrše otkup zemljišta. Zbog toga land grabbing može biti savršeno legalan sa stanovišta primene zakona, ali nikada nije legalan sa stanovišta socijalne pravde.35

32 K. Baker-Smith, S. Attila, What is land grabbing? A critical review of existing definitions, 2, 2016.33 Definicija proistekla sa Tiranske deklaracije iz maja 2011 godine. Videti više u publikaciji Our Land, Our Choice, The great Land Heist 201434 https://www.globalagriculture.org/report-topics/land-grabbing.html35 Land grabbing and land concentration in Europe, Transnational Institute, Amsterdam 2016

Postoji nekoliko argumenata na osnovu kojih krupni kapital zagovara land grabbing. Prvi i najčešći je zago-varanje činjenice da na svetu postoji dosta slobodnog zemljišta, koje se investiranjem može pretočiti u radna mesta i razvojne šanse za zemlje u razvoju. Drugi argu-ment koji se koristi je da su poljoprivredi potrebne nove investicije, naročito strane investicije. U ovom slučaju pretpostavlja se da u osnovi globalne ruralne krize, siromaštva i gladi, stoji nedostatak investicija. Treći argument je da je obrađivanje velikih parcela zemlji-šta neophodno u cilju borbe sa globalnom oskudicom hrane i goriva. U ovom slučaju akcenat se stavlja na razvoj tzv. „biogoriva“, čime se u kontekst stavlja i borba protiv klimatskih promena.36

Ipak, ovaj kontekst predstavlja isključivo stavove agro-biznisa, čija je misija kreiranje i zagovaranje politika koje će omogućiti uzurpaciju velikih površina zemljišta. Ova-kvi stavovi predstavljaju samo površne analize mnogo kompleksnijih problema, gde se interesi krupnog kapi-tala predstavljaju kao interesi većine.

Prema podacima Land Matrixa, globalne inicijative za praćenje upotrebe zemljišta, u poslednjih deset godina desilo se više od 500 otimanja velikih površina zemlji-šta, odnosno više od 40 miliona hektara poljoprivred-nog zemljišta je oteto u tom procesu na štetu lokalnih zajednica.37 Ono što je još značajnije je da investitori ne otimaju nekorišćeno zemljište, već uglavnom zemljište koje se aktivno koristi od strane malih poljoprivrednika. Takođe, strane investicije nisu jedini oblik investiranja u poljoprivrednu proizvodnju. Postoje pozitivni primeri malih proizvođača, farmera, koji na manjim površinama zemljišta uspešno proizvode hranu i podstiču lokalnu prodaju, lokalnu ekonomiju, sa minimalnom štetom po životnu sredinu. Ovakvi primeri postoje u Južnoj Americi i nekim afričkim državama, a slični modeli organizacije proizvodnje hrane za lokalno tržište sve su češći u nekim regionima Evrope i Severne Amerike.

Karakteristično je da se land grabbing najviše odvija u zemljama u razvoju sa slabim državnim regulatornim mehanizmima, te državama koje svoju privredu zasni-vaju na privlačenju stranih investicija. To se odnosi pre svega na zemlje Latinske Amerike, Afrike i nekih delova Azije. Međutim, poslednjih desetak godina fenomen land grabbinga se intenzivira na teritoriji EU, pre svega

36 A.Graham, S.Aubru, R.Kuneman, S.M.Suarez, Land Grab study, CSO Monitoring 2009-2010. „Advancing African Agriculture” 24-2837 Videti više na https://landmatrix.org/en/get-the-idea/compare-size/

16


u zemljama periferije. Poslednje analize stanja zemljišta na teritoriji EU pokazuju da samo 3% najvećih kompa-nija kontroliše oko 50% ukupnog obradivog zemljišta. U zemljama poput Slovačke, Češke i Bugarske agrobiznis kontroliše između 80 i 90% ukupnog obradivog zemlji-šta.38

Niska cena zemljišta u Istočnoj Evropi naspram Zapadne Evrope je primarni faktor koji pokreće land grabbing na evropskoj periferiji. Zatim, zajednička poljoprivredna politika (CAP) u EU i način na koji se raspodeljuju budžetska sredstva je značajno uticala na intenzifika-ciju land grabbinga. Naime, već dugi niz godina u EU-u, agrobiznis povlači najveća sredstva iz poljoprivrednog budžeta zahvaljujući regulacijama koje favorizuju proi-zvodnju velikih razmera.

Nalet land grabbinga u vidu sve agresivnijeg otimanja zemljišta, eksproprijacije i privatizacije sve većih povr-šina zemljišta, leži u osnovi kapitalističkog prehrambe-nog sistema. Ciljevi agrobiznisa u ovakvom sistemu su komodifikacija prirodnih resursa i njihovo prevođenje u privatno vlasništvo sa ciljem otkupa, upotrebe ili pro-daje po želji. Osnove privatnog vlasništva leže u priku-pljanju viška vrednosti, akumulaciji dobara i bogatstva. Zbog tendencija kapitalističkog tržišta da neprestano raste i akumulira višak vrednosti, razlike između bogatih i siromašnih rastu, a životna sredina biva uništena.39

Privatizacija i land grabbing u Srbiji

Proces land grabbinga u Srbiji počinje tokom perioda raspada Jugoslavije i biva nastavljen kasnije kroz proces EU integracija. Nakon pada režima Slobodana Miloše-vića 2000. godine, u Srbiji počinje privatizacija druš-tvene imovine u ekstremnim razmerama. Domaći kapi-talisti i tajkuni koriste privatizaciju kako bi prikrili svoje nelegalne radnje, a ujedno ovaj period iskorišćavaju i za sticanje imovine, kupovinom društvenih preduzeća. U periodu od 2001. do 2012. godine, privatizovano je 256 preduzeća koja su poslovala u oblasti poljoprivrede. Više od 65.000 radnika koji su radili u ovim preduzećima ostalo je bez posla, a čak 50% prodajnih ugovora bilo je raskinuto.40

38 Transnational Institute, 201t. Extent of the farmland grab in the EU39 E.Holt-Gimenez, A Foodiees Guide to Capitalism, New York 2017. 40 M.Srećković, Land Concentration, land grabbing and peoples struggles in Europe, The case of Serbia, Transnational Institute, 194, 2013.

Pre početka procesa privatizacije koja je sprovedena od 2000. do 2015. godine, u Srbiji je uspešno radio 91 poljoprivredni kombinat i 108 poljoprivrednih dobara, od čega u Vojvodini čak 106 dobara i 36 kombinata. Zahvaljujući privatizaciji, oko 120.000 hektara završilo je u rukama nekoliko pojedinaca, čime je država izgubila desetine miliona evra, a poljoprivredi Srbije je naneta nesaglediva i trajna šteta (Gulan 2016).

Obradivo zemljište u društvenom vlasništvu bilo je pod upravom prehrambenih kombinata i zadruga, koji su na njemu obavljala uzgoj poljoprivrednih kultura kao deo procesa proizvodnje hrane. Sa početkom procesa pri-vatizacije, princip društvenog vlasništva biva potpuno napušten, a imovina koja se nalazila u ovakvom obliku vlasništva biva privatizovana.

Pored nelegalnog otimanja državne zemlje, celokupan proces je praćen izvlačenjem imovine i finansijskog kapitala iz preduzeća, te opterećivanjem preduzeća pre nego što su uplaćene sve kupoprodajne rate za njegovu privatizaciju, odnosno pre raskida privatizacionog ugo-vora. Kredit dobijen od banke se preko beskamatnih ugovora o pozajmici i bez sredstava obezbeđenja pre-bacuje na račune povezanih privrednih društava čije poslovanje kontrolišu ista lica.41

Paralelno sa procesom privatizacije se vodila i proble-matika oko restitucije zadružne imovine. Prema studiji „Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji“, u popisu nedostaje oko 400.000 hektara poljoprivrednog zemlji-šta koje je bilo zadružna imovina.42 Zadružno zemljište se tokom tranzicije vodilo kao društveno vlasništvo, iako je zadružna imovina u suštini bila vlasništvo pri-vatnih lica. Usled neizvršavanja razgraničenja vlasništva između državne, društvene i zadružne svojine, zadružna imovina je potpala pod okvir društvene svojine, a tako ujedno i ušla u mutne procese privatizacije koji su se događali sa državnim poljoprivrednim preduzećima. Kad se tome dodaju prodavnice, mlekare, silosi, klanice, skladišta, farme i ostali objekti koji su bili deo zadružne imovine, odnosno vlasništvo zadrugara, dolazi se do vrednosti od nekoliko milijardi evra koje su zadruge izgubile u tranziciji.

Kako ne bi snosila posledice povraćaja prodate zadružne imovine, država je izbrisala članove prethodnog zakona i u Zakonu o zadrugama (2015) praktično legalizovala

41 Vidi više u: Studija slučaja privatizacija u Srbiji. Beograd: Naled 201442 Miladin Ševarlić: Poljoprivredno zemljište u Republici Srbiji, 2015

17


„otimanje“ celokupne zadružne imovine koja je bez naknade preuzeta.

Loša regulativa poljoprivrednog zemljišta (skoro da ne ne postoji bilo kakva regulativa), omogućila je prodaju obradivog zemljišta u društvenoj svojini. Mnoga predu-zeća i zadruge koje su poslovale u sferi poljoprivrede i proizvodnje hrane, privatizovana su zajedno sa zemlji-štem koje su koristila za obavljanje delatnosti, bez pret-hodnog rešavanja pitanja vlasništva nad tim zemljištem. Nakon kupovine ovih preduzeća većina privatnika je u registru nepokretnosti imovinu preduzeća registrovala kao svoju privatnu imovinu. Ova promena vlasništva svakako nije izvršena u legalnim okvirima jer su pome-nuta preduzeća i zadruge imali samo pravo korišćenja zemljišta u društvenom vlasništvu.43

Ovim mehanizmom, vlasništvo nad velikim parcelama poljoprivrednog zemljišta stekli su pojedinci koji danas, pored obradivog zemljišta, poseduju i industrijske lance za proizvodnju hrane. Tako se danas među vlasnicima najvećih površina obradivog zemljišta nalaze Petar Matijević, vlasnik kompanije „Matijević”, sa preko 30.000 hektara, Miodrag Kostić, vlasnik „MK Grupe” sa preko 30.000 hektara i Miroslav Mišković, vlasnik „Delta agrara” sa preko 20.000 hektara.44

Sličnom strategijom, nekoliko stranih kompanija danas takođe, poseduje značajne parcele obradivog zemlji-šta. Kupovinom nekoliko društvenih preduzeća, među kojima su gazdinstva „Vojvodina”, „Miletić” i „Ratkovo”, irska kompanija „Baltic Property Investment Limited” danas poseduje oko 13.000 hektara obradivog zemljišta. Mađarska kompanija CBA stekla je oko 2.600 hektara na isti način, a kompanija „Žito grupa” hrvatskog bizni-smena Marka Pipunića poseduje oko 2.000 hektara.45

Način na koji se privatizacija odigrala je omogućila država koja je stvorila okvir za to, ne poštujući ni ustavne i zakonske odredbe. Sprega kapitala i države, odnosno, tajkuna i državne elite, vođeni privatnim interesima su zajednički organizovali takav sistem u kojem je bilo moguće sprovoditi privatizaciju izvan zakonskih okvira.

43 M.Srećković, Istorijat agrarnih reformi i posledice privatizacije u poljoprivrednom sektoru, Oblast 4.3. Privatizacija društvenih poljoprivrednih preduzeća, Publikacija Bilans stanja, Centar za politike emancipacije, Beograd 2015.44 Videti više na https://www.makroekonomija.org/0-branislav-gulan/cija-je-zemlja-zemlje-srbije/45 Videti više na https://www.danas.rs/ekonomija/stranci-medju-najvecim-vlasnicima-zemlje-u-srbiji/ i nahttps://www.blic.rs/vesti/drustvo/cija-je-srpska-zemlja-medu-pet-najvecih-zemljoposednika-u-srbiji-dva-su-stranci/86ydx8l

Dok je proces privatizacije državnih poljoprivrednih preduzeća, kroz otimanje državne zemlje i izvlačenje sredstva preko raznih finansijskih malverzacija, omo-gućio bogaćenje nekoliko tajkuna i stvaranje tržišnog monopola, s druge strane, nikad završeni proces restitu-cije zadružne imovine je seljake lišio zemlje, sredstava za proizvodnju i mreže za distribuciju. Sve to je drastično uticalo na osiromašenje seljaka i marginalizaciju njihove pozicije u aktuelnoj agrarnoj strukturi.

Pored mehanizma otkupa društvenih preduzeća, postoji još jedan mehanizam land grabbinga u Srbiji (koji je učestali oblik land grabbinga na globalnom nivou). Ovaj oblik podrazumeva dobijanje obradivog poljoprivred-nog zemljišta na duži period, uz pomoć vlade, a obu-hvata izmenu legislative sa ciljem dovođenja investitora (krupnog kapitala). Na ovaj način u Srbiju je doveden nemački proizvođač mesa, kompanija „Tenis”, koja for-malno još nije počela sa radom u Srbiji.

Land grabbing u Srbiji na primeru kompanije „Tenis”

Dolazak kompanije Tenis predstavlja jedan od najsve-žijih primera land grabbinga u Srbiji. Ovo nije klasičan primer land grabbinga na ovim prostorima, jer je ovoga puta letvica podignuta za jedan stepen, odnosno, država je aktivno učestvovala u dovođenju ovog inve-stitora, izmenama zakonskih okvira koji regulišu oblast obradivog zemljišta. Dolazak ove kompanije predstav-lja klasičan primer neoliberalnog koncepta „oporavka” poljoprivrede dovođenjem stranih investitora na štetu lokalne ekonomije i malih proizvođača.

Kompanija Tenis, proizašla je iz male porodične klanice, osnovane 1971. godine. Danas ova kompanija važi za jednog od najvećih evropskih proizvođača mesa. Proce-njuje se da je u toku 2015. godine čak 16 miliona svinja zaklano u klanicama ove kompanije, a da je godišnji pro-met više od šest miliona evra. Međutim, ova kompanija ima veoma lošu reputaciju u nemačkoj javnosti i važi za ozloglašenog poslodavca. Poznato je da značajan broj radnika ove firme dolazi iz zemalja istočne Evrope i da se oni unajmljuju preko agencija, često i bez ugovora. Direktor i rukovodstvo Tenisa kažnjeni su 2011. godine zbog lošeg deklarisanja njihovih proizvoda, ali su zatva-ranjem firmi-ćerki uspeli da izbegnu optužbe za kršenje antimonopolskih propisa.46

Pre nego što je došlo do izmena zakonodavnih okvira,

46 https://insajder.net/sr/sajt/tema/3107/

18


srpski zvaničnici su dolazak ove kompanije najavljivali na spektakularan način. Najavljeno je da će dolaskom kompanije Tenis Srbija dobiti 8.000 novih radnih mesta u prvih godinu dana. U neobavezujućem Memorandumu o razumevanju potpisanom između vlade Srbije i pred-stavnika Tenisa, najavljena je izgradnja 20 farmi svinja, a ukupna investicija je trebalo da iznosi 420 miliona evra. Kako bi investicije sproveli u delo, čelnici Tenisa zahte-vali su da im se dodeli zemljište na pet lokacija u Srbiji u zakup na duži vremenski period, što zakonodavni okviri pre 2015. godine nisu dozvoljavali. Izmenom zakono-davnih okvira i raspisivanjem Javnog poziva za zakup državnog zemljišta na period od 30 godina,47 država je omogućila dolazak ove kompanije na srpsko tržište. Na ovaj način, iako zvanično još nije počela sa radom u Srbiji, kompanija Tenis danas ima na raspolaganju oko 5.000 hektara najkvalitetnijeg poljoprivrednog zemljišta na tlu Vojvodine, koje je dobila na zakup od 30 godina.

Međutim, i pored toga što su ostvareni gotovo svi uslovi za njihov dolazak, nemačka kompanija i dalje ne pokreće proizvodnju u Srbiji, što je suprotno najavama srpskih političara. Nakon što je kompanija Tenis dobila poljoprivredno zemljište u zakup, u javnosti su se poja-vile informacije o tome da će investicija ove kompanije biti zapravo četiri puta manja od najavljivane i da će, umesto najavljenih 8.000 radnih mesta, biti zaposleno svega 250 radnika. Takođe, prema najnovijim proce-nama Ministarstva poljoprivrede, budžetska korist od investicije kompanije Tenis iznosiće 700 evra po hektaru, što je za 30% manje od najavljenih 1.000.48

Dolaskom kompanije Tenis, značajne gubitke će pre-trpeti i domaći proizvođači svinja, koji već godinama imaju probleme sa niskim cenama otkupa. Česta mesečna ili čak nedeljna kolebanja u ceni, koja su ret-kost u zemljama EU, otežavaju prodaju svinja.49 Država nije pokazala nameru da tržište svinjskog mesa reguliše i na neki način zaštiti domaće proizvođače, a još teže je očekivati da će to uraditi u budućnosti, kada na tržište dođe proizvođač koji poseduje moć pregovora sa držav-nim vrhom.

Evidentno je da će posledice snositi i domaći poljopri-vrednici. Zemljište koje je Tenisu dato na zakup ranijih godina su zakupljivali vojvođanski poljoprivrednici, kojima će sada to biti uskraćeno. Time se oslabljuju

47 Videti oblast 1.2. Tržište poljoprivrednog zemljišta u Srbiji48 https://insajder.net/sr/sajt/tema/11671/49 https://www.agrarije.com/blog/proizvodnja-i-prerada/da-li-je-moguce-predvideti-cenu-svinja-u-srbiji/

njihovi proizvođački kapaciteti, što će dovesti do pada prihoda. Ništa manje bitna nije činjenica da će se radom kompanije Tenis naneti velika šteta u vidu oštećenja potencijala zemljišta na kome će se obavljati uzgoj svi-nja, usled upotrebe pesticida. Uzgoj svinja prate brojni ekološki problemi poput uticaja na životnu sredinu, klimatske promene, eutrofikacije, povećanja kiselosti zemljišta, upotrebe abiotskih resursa, zagađenja zemlji-šta i vode. Takođe, zemljište koje se koristi za uzgoj svinja moglo bi se koristiti u svrhu uzgoja šuma ili uzgoja voća i povrća.50 Iako je dokazano da uzgoj svinja prouzrokuje manje zagađenja nego uzgoj preživara,51 uzgoj svinja u industrijskim razmerama ostavio bi značajne posledice na životnu okolinu.

Poljoprivredni kombinat Beograd (PKB) – odlazak poslednjeg poljoprivrednog giganta

Privatizacija PKB-a je poslednji korak u privatizaciji veli-kih državnih agrarnih preduzeća. Transformacija agrar-nog sektora iz državnog upravljanja u privatni sektor je na simbolički način finalizovana prodajom PKB. Slučaj PKB-a i razlog njegove prodaje nema apsolutno veze sa unapređenjem njegovog poslovanja kao standardnim argumentom za privatizaciju nekog preduzeća. Gotovo svi agrarni stručnjaci u Srbiji su bili protiv privatizacije znajući njegov operativni kapacitet i vrednost koja se može proizvesti unutar PKB-a uz odgovarajuće vođstvo i podršku. Međutim, potencijalna ekonomska vrednost proizvodnje nije u fokusu privatizacije. Glavni mamac za investitore je PKB-ov korpus zemljišta. Radi se 16.700 hektara državnog zemljišta nadomak urbane zone Beo-grada. Novi vlasnik PKB-a je arapska firma Al Dahra koja je za 104,5 miliona evra dobila na raspolaganje svu imo-vinu PKB-a. Prema poslednjem konsolidovanom finan-sijskom izveštaju, celokupna vrednost imovine PKB-a iznosi oko 490 miliona evra.

Niko ne zna tačno sa koliko zemljišta PKB raspolaže jer su neki delovi zemljišta još pod društvenom svoji-nom, a neki su deo zadružne svojine. Međutim, jedno je sigurno: radi se o ogromnoj teritoriji nadomak Beo-grada, a Beograd se konstantno širi. Dobar deo tog poljoprivrednog zemljišta naslanja se na gradsko građe-vinsko zemljište, dok se gradski prostorni planovi kroje po meri investitora. Vrlo je verovatno da je novom vla-sniku PKB-a upravo vrednost zemljišta u fokusu interesa.

50 A.Kleanthous, Pigs and the Environment, BPEX report, 19, 2009.51 Greenhouse gas emissions from pig and chicken supply chains, A global life cycle assessment, FAO, 2013.

19


Jednostavnom promenom gradskog urbanističkog plana, poljoprivredno zemljište u sastavu PKB-a može se prenameniti u građevinsko zemljište čija se vrednost tako višestruko povećava.

Mešetarenje i špekulacije sa zemljištem su sastavni deo procesa land grabbinga. Prema finansijskom izveštaju iz 2015, tokom te godine PKB-u je na osnovu rešenja Ministarstva građevinarstva dozvoljeno da uknjiži kao sopstvenu imovinu 16.365 hektara državne zemlje, od čega oko 15.000 hektara poljoprivrednog zemljišta. Da nije izvršena konverzija prava korišćenja u pravo vla-sništva PKB-a, ove parcele ne bi ni mogle biti prodate jer Zakon o poljoprivrednom zemljištu ne dozvoljava pro-daju poljoprivrednog zemljišta u državnom vlasništvu.52 Slučaj PKB-a još jednom pokazuje da država zemljišnu politiku kreira ponajviše u interesu krupnog kapitala, ne vodeći uopšte računa o potrebama lokalne zajednice.

Uloga države u sektoru poljoprivrede

Poljoprivreda u Srbiji, s minornim državnim subvenci-jama i nedostatkom strateškog planiranja proizvodnje, ne poseduje osnovno merilo isplativosti i održivosti. Bez obzira na mantre o slobodnom tržištu, država jeste i treba da bude regulator ekonomije i tržišta jer ima moć i sredstva da reguliše te procese. Sve ekonomski razvi-jene države regulišu sopstveno tržište i imaju neki oblik protekcionizma nad strateškim sektorima privrede.

Među mnogobrojnim uzrocima koji su uticali na ova-kvo kretanje obima poljoprivredne proizvodnje u Srbiji možemo izdvojiti nepovoljne klimatske prilike (suše i poplave), a pre svega nedovoljno ulaganje, odnosno nedovoljan obim investicija koji bi uticao na produktiv-nost i obim proizvodnje i smanjenje uticaja navedenih klimatskih faktora. Tako na primer, Evropska Unija po jednom stanovniku ulaže u agrar 130 USD godišnje, a Srbija svega 29 USD (Pejanović & Tica, 2005).

Mnogobrojni faktori ugrožavaju razvoj poljoprivrede Republike Srbije. Oni su prisutni veoma dugo, ali posebno dolaze do izražaja danas u uslovima globalne finansijske i privredne krize, koja ozbiljno ugrožava celokupnu privredu Republike Srbije, posebno poljopri-vredu. Ti faktori su sledeći:

• Neorganizovanost u nacionalnoj poljoprivredi

52 https://insajder.net/sr/sajt/tema/12339/Vrednost-PKB-a-pala-pred-privatizaciju-Ministarstvo-odbija-da-dostavi-procene-vrednosti.htm

ogleda se kroz nedovoljnu organizovanost poljopri-vrednih proizvođača (udruženja, zadruge, klasteri). Nedovoljno je razvijena kooperacija i ugovorna proizvodnja. Neregulisani uslovi otkupa i otkupnih cena uglavnom idu na štetu primarnih proizvođača.

• Otkupljivači (uglavnom) ne poseduju HACCP serti-fikat, njihova potražnja je nestabilna i prilagođena sopstvenim potrebama a sistem plaćanja je neregu-laran (dug, neizvestan i na štetu primarnih proizvo-đača). Znatno je visoko učešće prekupaca (posebno u otkupu stoke) dok prepuštenost robnih proizvo-đača ćudima tržišta vodi do neizvesne sudbine poslovanja, a samim tim je i razvoj poljoprivrede neizvestan.

• Država kao glavni kreator poljoprivredne politike treba da stvori uređen, funkcionalan i transparentan institucionalni okvir u kojem se poljoprivredna pro-izvodnja može razvijati u interesu svih poljoprivred-nih proizvođača. U kontekstu vođenja institucija i poljoprivredne politike generalno, postoji mnogo faktora unutar sistema koji nisu adekvatno rešeni za uspešan razvoj poljoprivredne proizvodnje u Srbiji. Ti faktori su sledeći:

1. Strukturni aspekti:

1.1. Nepostojanje adekvatne nacionalne strategije razvoja, kao ni akcionog programa za poljopri-vredu i ruralni razvoj;

1.2. Veoma nizak agrarni budžet (prosečno 3% uku-pnog budžeta);

1.3. Nerešen sistem finansiranja poljoprivrede;

1.4. Nepostojanje adekvatne i dugoročne politike državnih intervencija na tržištu poljoprivrednih proizvoda;

1.5. Neefikasnost mera agrarne i ruralne politike (nedovoljna zaštita domaće agrarne proi-zvodnje), između ostalog i akcijom „Kupujmo domaće“;

1.6. Nerešeno pitanje penzija i dugova poljoprivred-nika i slično);

1.7. Neadekvatna zemljišna politika;

1.8. Problem agrarnog zakonodavstva, koje je nepot-puno i koje se nedovoljno primenjuje;

1.9. Neregulisani svojinski odnosi (privatizacija, resti-tucija).

20


2. Finansijski aspekti:

2.1. Nedovoljni i neizvesni podsticaji poljoprivredne proizvodnje i ruralnog razvoja i to kroz:

1) Neposredne podsticaje – premije, podsticaji za proizvodnju, regresi, podrška nekomercijalnim gazdinstvima;

2) Tržišne podsticaje – izvozni podsticaji, troškovi skladištenja, kreditna podrška;

3) Strukturne podsticaje – mere ruralnog razvoja, poboljšanje zaštite i kvaliteta poljoprivred-nog zemljišta, mere institucionalne podrške

3. Operativno-institucionalni aspekti:

3.1. Nerazvijena mreža savetodavne službe;

3.2. Neizgrađen sistem evidentiranja i izveštavanja u poljoprivredi;

3.3. Nepostojanje sistema poljoprivrednih knjigo-vodstvenih podataka (radi praćenja prihoda i troškova gazdinstava);

3.4. Nepostojanje integrisanog poljoprivrednog informacionog sistema;

3.5. Nepostojanje razvojnih institucija (npr. agrarna razvojna banka, agrarna komora, agencija za hranu);

3.6. Nespremnost za klimatske promene koje uzi-maju svoj danak.53

Nužna je promena koncepta upravljanja poljoprivre-dom. Neoliberalni koncept sa svojim laissez-faire nače-lom i slobodno tržišnim fundamentalizmom doživeo je krah i u razvijenim zemljama. Država mora preuzeti ulogu regulatora tržišta i štititi ga od monopola jakih „igrača” ukoliko želi da mali proizvođači uopšte imaju šansu za opstanak u budućnosti.

Potrebna je politička volja da se uspostave su čvrsta pravila igre koji će regulisati tržište te strukturu i razvoj poljoprivredne proizvodnje u Srbiji.

Strane direktne investicije i efekti na poljoprivredu

Glavna ekonomska strategija Srbije je privlačenje tzv. stranih direktnih investicija (SDI). Strane direktne inve-sticije su zamišljene kao mera za revitalizaciju domaće posrnule privrede. Glavni instrument za privlačenje stra-

53 Razvojni problemi i prioriteti poljoprivrede u Srbiji, Pejanović, 54, 2013

nih investicija su subvencije za otvaranje radnih mesta koje se isplaćuju stranom kapitalu iz državnog budžeta.

Iako se ne znaju tačan iznos sredstava koja su uložena preko subvencija zbog često nedostupnih podataka koji su ponekada i protivurečni, podaci koji su dostupni uka-zuju da je, u periodu od 2000. do 2016. godine, stranim investitorima isplaćeno oko 439 miliona evra na 304 pot-pisana ugovora. Za standardne projekte preko agencije SIEPA (Agencija za strana ulaganja i promociju izvoza) koja je preimenovana u Agenciju za razvoj, ponuđena su bespovratna državna sredstva u rasponu od 4.000 do 10.000 evra po novom radnom mestu. Za velike projekte, bili su dostupni posebni paketi pod uslovom da vrednost investicije iznosi najmanje 50 miliona evra i da projekat zaposli najmanje 300 ljudi. Takvi projekti imaju pravo na subvenciju do 20 odsto. Za projekte koji prelaze preko 100 miliona evra investicije, dostupno je 17 odsto subvencije.54

Što se tiče poreskih olakšica, pogotovo za izvozno orijen-tisane investicije, Srbija obezbeđuje izuzeće od plaćanja poreza na dobit u periodu od 10 godina za kompanije koje ulažu u osnovna sredstva u iznosu preko 8,5 mili-ona evra i koje tokom investicionog perioda zapošlja-vaju najmanje 100 dodatnih zaposlenih s punim radnim vremenom. Desetogodišnje oslobođenje od poreza na dobit počinje u trenutku početka stvaranja dobiti.

Investitori su oslobođeni i od poreza na dohodak i pla-ćanja doprinosa za socijalno osiguranje tokom dve do tri godine, pod uslovom da otvaraju nova radna mesta za radnike i radnice koji se prvi put zapošljavaju ili one koji su trenutno registrovani kao nezaposleni. Takođe, ne naplaćuje se PDV na uvoz sirovina i polusirovina za izvozno orijentisanu proizvodnju. Ugovori o izbegava-nju dvostrukog oporezivanja omogućavaju funkcionisa-nje takvog mehanizma.55

Srbija ima hronični deficit platnog bilansa. Generalno gledano, deficit se može pojaviti zbog: 1) povećanja uvoza robe široke potrošnje, pogotovo poljoprivrednih proizvoda, 2) povećanja uvoza investicionih dobara, obično u svrhe industrijalizacije, 3) plaćanja kamata i dugova i 4) zbog odliva kapitala iz zemlje. Srpski deficit je stvoren na osnovu prve, treće i četvrte tačke. Ali, bez obzira na to koji su razlozi deficita, on na ovaj ili onaj

54 Ivan Radenković: Strane direktne investicije u Srbiji, 68-70, Rosa Luxemburg Stiftung Beograd55 Ivan Radenković: Strane direktne investicije u Srbiji, 71, Rosa Luxemburg Stiftung Beograd

21


način mora biti pokriven. Obično je to putem priliva SDI, u kombinaciji sa obimnim zaduživanjem u inostranstvu. Nova zaduživanja u inostranstvu stvaraju nove obaveze i tako se gomila sve više budućih obaveza, sve dok se ne dođe dotle da celokupna ekonomija postoji samo da bi isplaćivala kamate.56

Analogija između stranih direktnih investicija i državnih subvencija pokazuje na koji način država favorizuje jedan tip ekonomskog razvoja koji se bazira na izdašnim subvencijama za srpske ekonomske prilike dok u isto vreme zapostavlja drugi, kao na primer poljoprivredu.

Država ne samo da ekonomski zapostavlja poljopri-vredni razvoj, već više zaradi na račun poljoprivrednika nego što im isplati subvencija. Poljoprivredna subven-cija iznosi oko 4.000 dinara po hektaru proizvodnje. Ako jedan poljoprivrednik po hektaru troši 400 litara goriva, po osnovu akcize i PDV-a on godišnje daje državi 200 evra po hektaru. Oporezivanje agrohemijskih inputa (seme, veštačka đubriva, pesticidi itd) takođe državi donosi sredstva na račun poljoprivrednika. Dakle, kad se sabere koliko država ulaže u poljoprivredu i koliko dobija nazad kroz poreze i akcize, proizilazi da poljopri-vrednici mnogo više vraćaju u budžet države nego što država ulaže u sektor poljoprivrede.

Takvi odnosi između prihoda i rashoda su, u projekciji budućnosti, u potpunosti neodrživi za većinu poljo-privrednika. Ne samo što poljoprivrednici neće imati sredstava za ulaganje u proizvodnju, već će takvi tren-dovi progresivno dovoditi do sve većeg uvoza hrane na domaće tržište, što uzrokuje cenovnu nekonkurentnost domaćih poljoprivrednika na tržištu.

Nedovoljna državna ulaganja u poljoprivredu, u kombi-naciji sa neuređenim tržištem, vrlo verovatno će dovesti do daljnjeg propadanja malih proizvođača i porodičnih gazdinstava. Ta spirala će imati katastrofalan efekat po ruralne sredine koje su već osiromašene u komparaciji s urbanim sredinama, i podstaći će dalju migraciju ljudi iz ruralnih sredina u urbane.

Stezanje obruča – (ne)ulaganje države u poljoprivrednu proizvodnju

Nakon privatizacije državnih preduzeća i konsolidacije privatnog agrobiznisa, sve pod nadzorom države, država polako prelazi na fazu izlaska iz ulaganja u agrarni sektor

56 Ivan Radenković: Strane direktne investicije u Srbiji, 43, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd

kao strateške grane privrede. Poslednjih godina država je znatno smanjila investicije u poljoprivredu, primarno u vidu subvencija i akciza na gorivo koje poljoprivred-nici nemaju od 2015. godine. Od 2012. do danas, iznos subvencija po hektaru je pao sa 14.000 dinara na 4.000 dinara, dok je cena nafte skočila sa prosečnih 95 dinara na oko 165 dinara po litru.

Poređenja radi, prosečna subvencija po hektaru pro-izvodnje u EU je oko 259 evra,57 odnosno skoro osam puta viša nego u Srbiji. Ako se tome doda da je gorivo u Srbiji među najskupljima u Evropi, to dovoljno pokazuje koliko je teška situacija srpskih poljoprivrednika u aktu-elnom ekonomskom kontekstu u Srbiji.

Poljoprivredne subvencije prvenstveno služe održava-nju konkurentnosti poljoprivrede na tržištu. Poljopri-vreda je jedan od strateških sektora koji svaka država subvencioniše. Naime, budžet za poljoprivredu u Evrop-skoj Uniji u periodu od 2014. do 2020. godine iznosi u proseku oko 35 odsto na godišnjem nivou,58 dok u Srbiji na poljoprivredu odlazi oko 5% državnog budžeta, prema Zakonu o poljoprivredi i ruralnom razvoju.

Prema Zakonu o poljoprivredi i ruralnom razvoju, iz državnog budžeta treba da se odvaja 5% za poljopri-vredu. Međutim, u realnosti je taj iznos manji. Tako je, na primer, u 2016. godini budžet trebalo da iznosi oko 56 milijardi dinara u skladu sa rashodima budžeta za 2016. godinu, dok je u stvarnosti on iznosio 40,494 milijardi dinara. Procenjuje se da su srpski poljoprivrednici, u periodu od 1996. do 2016. godine, oštećeni za oko 100 milijardi dinara iz budžeta (Ševarlić 2016).

U poređenju konkurentnosti Srbije sa poljoprivredom EU u kontekstu poljoprivrednog budžeta i subvencija, evidentno je da je srpska poljoprivreda neuporedivo nekonkurentnija naspram poljoprivrede EU. Drugim rečima, to okvirno znači da poljoprivrednik iz EU zbog većih subvencija može proizvesti hranu jeftinije od srp-skog poljoprivrednika, čime je na tržištu konkurentniji od njega.

Od 2014. godine, tržište poljoprivrednih proizvoda u Srbiji je liberalizovano, odnosno ukinute su carine na uvoz za većinu poljoprivrednih i prehrambenih proi-zvoda iz EU. Takav čin predstavlja potpuni presedan u

57 https://ec.europa.eu/agriculture/sites/agriculture/files/statistics/facts-figures/direct-payments.pdf58 http://www.europarl.europa.eu/factsheets/en/sheet/104/the-common-agricultural-policy-in-figures

22


kontekstu otvaranja tržišta prema EU. Srbija je do sada jedina zemlja koja je to učinila pre samog ulaska u EU. Sve ostale države su pre ulaska u EU primenjivale razli-čite mere i programe prilagođavanja sopstvene poljo-privredne proizvodnje prema EU.

Liberalizacija tržišta otvara prostor za uvoz proizvoda iz inostranstva koji su jeftiniji od domaćih proizvoda. To se odnosi i tržište hrane i poljoprivrednih proizvoda. Tako je prošle godine u Srbiji uvoz poljoprivrednih i prehrambenih proizvoda povećan za 15,4%.59 Ovogo-dišnje tendencije pokazuju još veći rast uvoza u periodu od januara do maja. Vrednost uvoza hrane iznosi 845,4 miliona USD, što je za 26,3% više od vrednosti ostvarene u periodu od januara do maja 2017. godine.60

Rezultati otvaranja tržišta i povećanog uvoza je i dam-ping cena za domaće proizvođače koji uz postojeća državna ulaganja jednostavno nisu konkurentni ino-stranim proizvođačima. To će se najviše odraziti na male proizvođače koja neće moći da se nose s pritiskom tržišta i dampingom cena. U takvom kontekstu, veoma je izvesno da će se trend gašenja malih porodičnih gaz-dinstava nastaviti.

Slučaj malinara ili model funkcionisanja slobodnog tržišta u poljoprivrednoj realnosti

Osim konkurencije iz EU, domaći poljoprivrednici imaju i velikih problema s domaćim otkupljivačima. Nekoliko kompanija drži oligopol nad cenama određenih poljo-privrednih proizvoda u Srbiji. S druge strane, država negira postojanje monopola, opravdavajući takvu situ-aciju logikom slobodnog tržišta koje samo formira otku-pne cene u skladu s ponudom i potražnjom.

Slučaj malinara najbolje prikazuje kako tržište u Srbiji ne počiva samo na logici ponude i potražnje na svetskom tržištu. Poslednje tri godine, pad otkupne cene malina na tržištu, pokazuje jasnu manipulaciju tržišta i dam-ping cena koji nameću otkupljivači.

Prošle godine, zbog pritiska malinara i optužbi da su otkupljivači, tzv. „hladnjačari“ odgovorni za prošlogo-dišnju izrazito nisku otkupnu cenu, ministarstvo poljo-privrede je zatražilo od Komisije za zaštitu konkurencije da sprovede analizu tržišta te da ustanovi da li je došlo

59 https://www.ekapija.com/news/2027980/srbija-u-2017-zabelezila-pad-izvoza-svih-najznacajnijih-agrarnih-proizvoda-uvoz-porastao60 http://www.agrosmart.net/agro-politika/uvoz-hrane-enormno-raste-suficit-manji.html

do „tržišnih poremećaja“, odnosno, da li je niska otku-pna cena maline prošle godine, uzrokovana uticajem otkupljivača na tržište. Neki podaci iz analize komisije očigledno pokazuju kako prošlogodišnji otkup malina nije protekao bez tržišnih devijacija.

Poređenje cena otkupa i izvoza maline u 2016. i 2017. godini je veoma ilustrativno. Prema podacima Mini-starstva poljoprivrede Srbije, u 2016. godini, prosečna izvozna cena maline je bila 2,57 evra po kilogramu, dok je prošle godine cena pala za 15 posto, te je iznosila 2,18 evra za istu količinu. Kada računici pridodamo da se pro-sečna cena otkupa u 2016. godini kretala oko 240 dinara po kilogramu, a u 2017. godini oko 135 dinara, otkriva se više nego očigledna nesrazmera. U 2016. godini, razlika između izvozne i otkupne cene je iznosila oko 60 dinara, dok je prošle godine ta razlika narasla dvostruko, na oko 122 dinara. Ovo poređenje plastično pokazuje da su otkupljivači prošle godine, dampingom cena otkupa, jednostavno prisvojili dvostruko veći profit. Međutim, Komisija za zaštitu konkurencije je hladno utvrdila da nije došlo do poremećaja na tržištu otkupa malina, iako podaci iz same analize, u najmanju ruku, izazivaju sum-nju u to. Da problem ne leži u smanjenoj potražnji za malinama na globalnom tržištu koji bi mogao dovesti do smanjenja cena malina ukazuje podatak iz analize Komi-sije. Naime, izvoz malina ostvaren u prvih deset meseci 2017. dostigao je celokupan iznos izvoza u 2016. godini. Drugim rečima, problem se može sumirati ovako: pra-vila igre, odnosno raspodelu „kolača“, određuje faktor koji ima bolju pregovaračku poziciju na tržištu.

Na sumnjivu verodostojnost analize Komisije za zaštitu konkurencije upućuje još jedan podatak iz nje same. Prema navodima društva „Altiva d.o.o“ iz Beograda, koje je jedan od najvećih otkupljivača malina u Srbiji, razlika u otkupnoj i izvoznoj ceni u 2017. godini rezultat je činjenice da se još isporučuju maline po ugovorima iz 2015. i 2016. godine. U odnosu na tada ugovorene izvozne cene, razlika u izvoznoj ceni za ugovore iz berbe 2017. godine ide i do 0,87 evra po kilogramu. Međutim, prema podacima ministarstva poljoprivrede, razlika u izvoznoj ceni u 2016. i 2017. godini je iznosila 0,40 evra. Dakle, evidentno je da razlika u izvoznoj ceni u 2016. i 2017. godini nije razlog koji bi mogao opravdati razliku od 100 dinara u otkupnoj ceni maline između prošle i pretprošle godine. Disonantni podaci ministarstva poljoprivrede, carinske uprave i otkupljivača ukazuju da tržište jeste izloženo manipulacijama i špekulacijama, i to najviše na štetu malinara.

23


Nekoliko desetina hiljada porodica živi od proizvodnje maline, koja im je primarni izvor egzistencije. Nakon ove godine i najniže cene malina u istoriji, dovodi se u pitanje smislenost uzgajanja malina zbog tržišnih uslova u Srbiji pod kojima se ova kultura proizvodi. Koji god razlozi da se navedu za problem otkupne cene maline, teško je logički objasniti zašto je otkupna cena maline pala 2-3 puta u roku od dve godine. Koliko god da raznih faktora utiče na cenu i koliko god da je samo tržište nepredvid-ljivo, takve oscilacije se ne događaju same od sebe, već su dobrim delom produkt moći tržišnih aktera, odnosno otkupljivača.

Otkupljivači imaju razne mogućnosti za manipulaciju nad malinarima. Mnogi malinari na početku godine potpisuju štetne ugovore sa otkupljivačima, na osnovu kojih se proizvođačima obezbeđuje repromaterijal (agrohemijski inputi), a proizvođači vraćaju vrednost inputa u naturi, odnosno kroz deo berbe malina. Začko-ljica je u tome što u tim ugovorima nije definisana otku-pna cena, tako da proizvođači a priori ne znaju koliki će biti troškovi proizvodnje. Tako se stvara veliki prostor za manipulaciju u kontekstu uloženih sredstava i stečene dobiti.

Prema rečima malinara, prošlogodišnja otkupna cena malina, a nadasve ovogodišnja cena, ne pokriva ni troš-kove proizvodnje. Ogromna šteta je počinjena i egzi-stencija velikog broja ljudi je dovedena u pitanje nakon ovogodišnjeg razvoja događaja. Ove godine je izvestan broj malinara, revoltiran otkupnom cenom, iz očaja uni-štio svoje malinjake. Malinari su u većini slučajeva mali proizvođači čiji su posedi veličine od 1-2 ha u proseku. Nekoliko desetina hiljada porodica u Zapadnoj i Južnoj Srbiji, direktno ili indirektno, egzistencijalno zavisi od prihoda od malinarstva. Postojeća situacija i okolnosti u sektoru malinarstva ugrožava egzistenciju hiljada ljudi, te rešavanje njihovih problema znači i omogućavanje budućnosti za nemali broj ljudi na na tom području.

Postavlja se pitanje koja je uloga države u problematici proizvodnje malina. Malinari su prošle i ove godine prizivali državu u pomoć pri formiranju otkupnih cena. Država se nije uplitala u njihove probleme, uobičajeno odgovarajući da cenu malina određuje slobodno tržište. Međutim, tržište nigde nije slobodno kao što taj pojam kaže. U kontekstu poljoprivrede, sve države određuju cenu svojih proizvoda preko dva instrumenta, odnosno, subvencijama kojima podižu konkurentnost proizvoda na tržištu, i putem trgovinskih sporazuma preko kojih se

štiti domaća proizvodnja i strateški ekonomski sektori.

24


Zadruga je pravno lice i predstavlja poseban oblik organizovanja fizičkih lica koja, poslovanjem po zadružnim principima, ostvaruju svoje ekonom-

ske, socijalne, kulturne i druge interese i koja upravljaju i kontrolišu rad zadruge. Zadružni principi su samopo-moć, samoodgovornost, demokratičnost, jednakost, pravičnost i solidarnost61. Najčešće se u zadrugu udru-žuju mali privatni vlasnici kako bi u zajednici ostvarili bolje rezultate poslovanja u tržišnoj utakmici.

Razlika između zadruge i akcionarskog društva je u tome što deonica u akcionarskom društvu predstavlja una-pred određeni fiksni ulog koji se uplaćuje u novcu kao deo ukupnog kapitala, dok zadružni ulog ne mora biti samo u novcu, već može biti u zemljištu, radnim maši-nama, zgradama i radu bez radnog odnosa. Zadruge ne stvaraju neograničenu dobit privatnim preduzetnicima, nego pravednu zaradu za sve zadrugare u okvirima zadružnih principa.

Proces razvoja i održanja zadruge bazira se na uspo-stavljanju zajedničkog duha. Zadruga je najpogodnija forma samozapošljavanja i rešavanja egzistencijalnih pitanja siromašnijih slojeva društva. Posredstvom zadruge mali proizvođači stiču uslove da sebe dovedu u ravnopravniju poziciju pregovarača na tržištu. Zbog toga se zadruge smatraju važnim alatom za poboljšanje uslova života i muškaraca i žena.62

Zadružni oblik rada veoma je čest i u razvijenim zemljama, gde se udružuju subjekti koji poseduju i ozbiljniji kapital. U svetu danas postoji oko tri miliona zadruga koje imaju 1,2 milijardi članova, odnosno, svaka šesta osoba na svetu je član neke zadruge. Zadruge zapošljavaju 10% od ukupno zaposlenih na svetu, a to znači da u njima radi 280 miliona ljudi.63

Poljoprivredno zadrugarstvo u Srbiji ima dugu tradiciju. Niska konkurentnost i otežan pristup tržištu, stvorili su potrebu za udruživanjem i organizovanjem poljopri-vrednika. Iako su zadruge funkcionisale sa problemima od svog osnivanja u XIX veku, one su odigrale važnu ulogu u razvoju agrarnog sektora Srbije.64 Srpske zemljo-radničke zadruge delile su sudbinu sela i poljoprivrede

61 Zakon o zadrugama (član 2, član 4)62 D.A. Bello, The role of Cooperative Societies in Economic Development, pp.7,8, MPRA, 2005.63 Videti više na https://www.ica.coop/en/facts-and-figures64 K.Marković, Poljoprivredno zadrugarstvo u Republici Srbiji – stanje i perspektive, 2007

u različitim oblicima društvenog uređenja, ali je period nakon 2000. godine bio posebno destruktivan po njih.

Ono po čemu su srpske zemljoradničke zadruge bile specifične je činjenica da u značajnom broju zadruga zadrugari nisu bili vlasnici imovine zadruge, već se ona nalazila u društvenom vlasništvu. Zamršenost zakon-skih okvira i nepostojanje regulative koja bi regulisala pitanje vlasništva nad zadružnom imovinom, omogućili su nekolicini tajkuna i kapitalista sticanje bogatstva kupovinom zadružne imovine, čime su se oni dodatno obogatili, a zadrugari i zadruge ostali bez ičega. Potpuni egzodus zadruga dogodio se donošenjem Zakona o stečaju 2009. godine. Skraćenim postupkom sproveden je stečaj nad čak 736 zemljoradničkih zadruga, što je u tom momentu predstavljalo 38,1% svih zemljoradničkih zadruga Srbije. Na području Zaječara, Valjeva i Jago-dine likvidirana je polovina zemljoradničkih zadruga, a na području Bora, Niša i Leskovca likvidirane su čak dve trećine. Odlukom Ustavnog suda Republike Srbije, član 3 Zakona o stečaju, proglašen je neustavnim 2012. godine, ali je prema nekim procenama u ovom periodu (2009-2012), jednostavno nestalo 48.106 hektara poljo-privrednog zemljišta. Procenjuje se da je kupovinom zadružnog zemljišta po ekstremno niskoj ceni kompa-nija „Al Dahra“ iz Ujedinjenih Arapskih Emirata, nanela štetu zadrugarima za više od pola milijarde evra.65

Problemi zadrugarstva u Srbiji ni danas nisu rešeni. Imo-vina mnogih zadruga još nije vraćena, a to je ujedno i jedna od manjkavosti novog Zakona o zadrugama iz 2015. godine.66 Nema sumnje da je uloga države u sti-mulisanju zadrugarstva veoma bitna, ali je u Srbiji danas evidentan i problem male svesti o potencijalu udruže-nog rada među poljoprivrednicima. Nizak nivo obrazo-vanja poljoprivrednika, nepoznavanje tržišta i donoše-nje pogrešnih odluka koje je moguće izbeći detaljnijim informisanjem i proučavanjem procesa proizvodnje, obrade i plasiranja proizvoda, veoma su učestale greške. Problem predstavlja i tradicionalizam među poljopri-vrednicima i zadrugarima, koji je prepreka za racional-nije sagledavanje današnjih tendencija u poljoprivredi i tržištu poljoprivrednih proizvoda.

Najznačajniji problemi današnjih zadrugara u Srbiji su

65 Videti više na https://www.makroekonomija.org/poljoprivreda/pravci-razvoja-zemljoradnickog-zadrugarstva-u-srbiji/66 Zakon o zadrugama 2015.

Zadrugarstvo u Srbiji

25


mali obim proizvodnje, nepostojanje prerađivačkih kapaciteta, hladnjača, prostora za skladištenje, odgo-varajuće mehanizacije, protivgradne odbrane, sistema za navodnjavanje, kao i dalje nizak nivo pomoći države. Ovi problemi su razumljivi na primeru starijih zadruga koje su zadržale svoju delatnost i pretrpele sve promene političkih sistema koje su Srbiju zadesile poslednjih 50 godina, ali se ne mogu razumeti kod novoformiranih zadruga. Prilikom udruživanja u nove zadruge, poljo-privrednici bi morali racionalnije da procenjuju svoje kapacitete u zemljištu, mehanizaciji, prerađivačkim kapacitetima, radnoj snazi i tržišne potrebe za njihovim proizvodom. Državne subvencije i podsticaji u Srbiji više-struko su manji nego u razvijenijim državama Evrope, ali se nikako ne može smatrati racionalnim udruživanje u zadruge u kojima rad i proizvodnja zavise od državnih davanja. Svakako, potrebno je raditi na podizanju nivoa pomoći države u finansijskom, legislativnom i eduka-tivnom smislu, ali se rad zadruge ne može zasnivati na varijabilnim i nesigurnim kapacitetima.

Tokom 2017. godine vlada Srbije učinila je prvi konkret-niji korak u cilju podsticanja i oporavka zadrugarstva, pokretanjem projekta „500 zadruga u 500 sela”. Projek-tom upravlja Milan Krkobabić, a cilj projekta je ravno-merniji regionalni razvoj. U okviru projekta dodeljuju se bespovratna novčana sredstva novoformiranim (do 50.000 evra) i postojećim (do 100.000 evra) zadrugama koje posluju u skladu sa zahtevima projekta. U toku 2017. godine dodeljeno je 196 miliona dinara čime je potpomognut rad 22 zadruge, a za 2018. godinu izdvo-jena sredstva su 825 miliona dinara.67

Od početka ovog projekta pokrenuto je preko 300 novih zadruga, što je pokazatelj da ovaj projekat zai-sta može da pospeši zadrugarstvo. Međutim, projekat „500 zadruga za 500 sela”, ima i svojih manjkavosti. Projekat sprovodi ministar bez portfelja, što znači da ne postoji ozbiljnija infrastruktura stručne pomoći za ljude koji planiraju osnivanje nove ili revitalizaciju posto-jeće zadruge. Iako mnoge opštine poseduju centre za savetovanje i podsticanje preduzetništva, po pravilu u njima sede nestručni ljudi, najčešće delegirani po političkoj pripadnosti, pa izostaje edukativna potpora koja bi zadrugarima omogućila preciznije sagledavanje činjenica kada kreću u osnivanje ili oporavak zadruge. Zbog toga se može zaključiti da pomoć iz ovog projekta dobijaju zadruge koje već poseduju izvesne kapacitete,

67 Videti http://www.mbprr.gov.rs/aktivnosti-saopstenja.php

za razliku od slabijih zadruga koje izostaju iz sistema, pa se na taj način vrši određena selekcija, a ne pruža pomoć slabijim zadrugama.

Ono što najviše zabrinjava je da se u krugovima poljo-privrednika često čuju kritike na račun ovog projekta, koje se zasnivaju na tvrdnjama da se sredstva dodeljuju zadrugama čije je rukovodstvo politički blisko sa vlašću. Iako te informacije treba uzeti sa određenom zadrškom, ipak, sudeći po mnogobrojnim korupcijskim aferama i netransparentnom dodeljivanju sredstava u mnogo-brojnim državnim infrastrukturnim projektima, zabrinu-tost poljoprivrednika po tom pitanju treba svako uzeti u obzir.

Budući da su demokratičnost po pitanju prava odluči-vanja, transparentnost i pravedna raspodela najvažniji zadružni principi, takve glasine bacaju senku na ideju zadrugarstva i zadrugarskih principa. Osim državnog finansiranja ponovnog razvoja zadrugarstva, ključno je, pre svega, uspostaviti poverenje poljoprivrednika u zadružni model poslovanja. U tom kontekstu, presudne stavke su sistemska regulacija funkcionisanja zadruge i transparentnost dodele sredstava i poslovanja.

Poslednjih godina, pojam zadrugarstva je na našim prostorima poprilično nejasan. Stereotipna predstava o zadrugama, jedna je od glavnih prepreka za razvoj tog oblika poslovanja kod nas. Što zbog poslovne propa-gande, što zbog privredne neukosti, kod nas je popu-larnije poslovanje putem malih i srednjih preduzeća, koja opet predstavljaju oblik individualne privredne aktivnosti na tržištu. Jedini efektan način za racionalnije poslovanje, smanjenje troškova i povećanje konkuren-tnosti proizvoda i usluga, jeste putem udruživanja.

Udruživanjem rada, finansija, intelektualnih veština, poslovnih saznanja, poslovnih iskustava, kao i drugih resursa, utemeljenih na zadružnim principima, stvara se perspektivna poslovna atmosfera. Moderne kooperative koje posluju u privredno najrazvijenijim regijama sveta su odavno uvidele da je udruživanje najadekvatnija brana za suprotstavljanje interesima velikih privrednih subjekata. Trenutno je to jedini način da mali proizvo-đači zaštite svoj profit i svoje interese. Zadružnim poslo-vanjem mali proizvođači stiču uslove da sebe dovedu u ravnopravniju poziciju pregovarača na tržištu naspram agrobiznisa.

Generalno gledano, ako uzmemo u obzir da mali pro-izvođači čine većinu u poljoprivrednoj strukturi Srbije,

26


postoji ogroman potencijal za razvoj zadrugarstva. Međutim, neoliberalna ekonomska ideologija koja je donela promenu modela poslovanja sa kolektivnog rad-nog udruživanja na individualno preduzetništvo pred-stavlja trenutno jednu od najvećih prepreka u razvoju zadrugarstva. Drugim rečima, u sadašnjem trenutku najveći izazov predstavlja promena mentalnog sklopa kod malih proizvođača u kontekstu poslovnog organi-zovanja.

Još jedan veliki problem u razvoju zadrugarstva jeste i pitanje distribucije, odnosno plasmana zadružnih pro-izvoda. Za razliku od ranijeg perioda, danas nijedna zadruga nema svoje kanale za distribuciju i prodajnu mrežu kroz koju bi potrošači mogli direktno da kupuju zadružne proizvode.

Ipak, bitno je istaći da je projekat zamišljen dobro, da je u pitanju prvi projekat ove vrste na našim prostorima i da je tek na početku, pa će detaljniji sud o njegovom učinku biti moguće dati za nekoliko godina. On je sva-kako uticao na poboljšanje klime i stimulisanje zadru-garstva do određenog nivoa.

Međutim, ulaganja države u razvoj zadrugarstva kao vid direktne pomoći malim proizvođačima bi trebalo da budu mnogo veća. Sadašnji program razvoja zadruga „500 zadruga u 500 sela“ sa budžetom od 825 miliona dinara predstavlja zaista minorna sredstva u kontekstu ozbiljnije revitalizacije operativnih kapaciteta zadruga.

27


Postojeće strukturne okolnosti koje se reflektuju u političko-ekonomskim procesima i njihova dina-mika razvoja ne obećavaju svetlu budućnost srp-

skom agraru. Da bi se to promenilo, potrebne su duboke i strukturne sistemske promene. Međutim, predradnja za kreiranje promena je osvešćivanje i emancipacija druš-tva. Stanje svesti pojedinaca o društvenim procesima koji ih okružuju u lokalnom i globalnom kontekstu je ključni faktor za angažman pojedinaca u pokretima koji pokušavaju da izvrše promene. U tom smislu, govorimo o pokretima koji stvaraju organizovani otpor i politički pritisak na svoje vlade. Na globalnom nivou, sve je više pokreta koji zahtevaju pravedniji, egalitarniji i demokra-tičniji sistem upravljanja nad proizvodnjom hrane.

Razvoj industrijske poljoprivrede orijentisane na glo-balno tržište je oslabilo tradicionalnu seljačku poljo-privredu i povećalo moć veleposednika (de Alcantara 1976, Griffin 1974). Mnogi autori su podrobno istraživali i dokumentovali problem produbljivanja klasnih, rodnih i regionalnih nejednakosti koje je izazvala „Zelena revo-lucija“ (Agarwal 1994, Byres 1981, Feder 1976, Griffin 1974, Pearse 1980, Shiva 1991, 1992). Konsolidacija i koncentracija seljačkih poseda u rukama veleposednika, praćena mehanizacijom radova koji su ranije bili radno intenzivni, gurnula je seljake na marginalne teritorije ili u urbane periferije, prisilivši ih na preživljavanje putem sve veće samoeksploatacije, u ambijentu rastuće među-sobne konkurencije u uskim tržišnim nišama (Davis 2004, 27).

„Zelena revolucija“ koja je produkt kapitalističkog načina proizvodnje je povećala radnu efikasnost i sve-ukupnu proizvodnju hrane te na taj način doprinela globalnom povećanju populacije. Globalna populacija se više nego udvostručila tokom pola stoleća najvećeg rasta produktivnosti u kapitalističkoj poljoprivredi. Kapi-taliste je to dovelo do zaključka da jedino industrijska poljoprivreda velikih razmera može da prehrani svet. Ali, povećanje proizvodnje je postignuto prvenstveno zahvaljujući zemljištu koje je u to doba bilo visokog kva-liteta, što danas više nije slučaj (Altieri 2013).

S druge strane, nemogućnost industrijske poljoprivrede da obezbedi egzistenciju za oko 1,5 milijardi seljaka koji uspevaju da proizvedu polovinu svetske hrane na marginalnim teritorijama znači da će siromaštvo i glad među ruralnom populacijom nastaviti da se povećava,

uz produžavanje borbe za zemlju i resurse. To, takođe, znači da će organska i održiva poljoprivreda sve više dobijati na značaju kao alternativa industrijskoj poljo-privredi. Suprotno uvreženom mišljenju, postoji obimna naučna literatura u oblasti agroekologije koja pokazuje da organska poljoprivreda i male farme mogu vrlo lako ispuniti sve trenutne i buduće potrebe globalne pro-izvodnje hrane, te da takvi sistemi proizvodnje bolje ispunjavaju materijalne potrebe ruralne populacije (Rosset 1999, Pretty i Hine 2000, Badgely 2007).

Zagovornici industrijske poljoprivrede kao razvojnog modela globalnog prehrambenog sistema su velike multinacionalne korporacije, kao i svetske finansijske i razvojne institucije poput Svetske banke, Svetske trgo-vinske organizacije, Međunarodnog monetarnog fonda itd.

Unutar strukture koja zastupa industrijsku poljoprivredu postoje dva pravca. Jedan je neoliberalni pravac, dok je drugi pravac tzv. reformistički pravac.

Modeli proizvodnje hrane putem industrijske poljoprivrede i tehnologije

Neoliberalni pravac - U periodu između 1978. i 1980. godine nastupaju neki od ključnih događaja u global-nom političko-ekonomskom kontekstu. Kina pod vlašću Denga Sjaopinga otvara prostor za liberalizaciju kineske ekonomije. U Velikoj Britaniji dolazi na vlast Margaret Tačer, s ciljem da obuzda moć sindikata i pokrene talas privatizacija privrednih sektora u državnom vlasništvu. U Americi dolazi na vlast Ronald Regan s ciljem osloba-đanja finansijskog sektora, kako u SAD-u, tako i na glo-balnom nivou. Od sedamdesetih godina pa nadalje, na globalnom nivo se odvija radikalan zaokret prema neoli-beralizmu, koji ulazi u sve sfere društva kao dominantan modus diskursa te, kao takav, polako postaje osnovna doktrina ekonomskog rasta i društvenog razvoja.

Neoliberalizam je otelotvoren u neoliberalnoj državi i njegove strukturne postavke počivaju na ekonomskom liberalizmu i slobodnom tržištu. Neoliberalizam pre svega predstavlja teoriju političko-ekonomskih praksi koja tvrdi da će ljudska dobrobit najviše napredovati ako se individualnim preduzetničkim slobodama i sposobnostima dopusti da se razbuktaju unutar insti-tucionalnog okvira čvrstih imovinskih prava, slobodnog tržišta i slobodne trgovine. Uloga države je da stvori i

Modeli proizvodnje hrane u svetu – pravci i struje

28


očuva takav institucionalni okvir. Državne intervencije u tržišta (kada se ona stvore) treba svesti na minimum. Teorija kaže da država nikad ne može posedovati dovoljno podataka da bi opravdano dovodila u pitanje tržišne signale (cene), te da bi moćne interesne grupa-cije (pogotovo u demokratskim zemljama) neminovno iskrivile i usmerile državne intervencije.68

Proces neoliberalizacije, međutim, podrazumeva mnogo „kreativne destrukcije“, ne samo što se tiče pret-hodno izgrađenih institucionalnih okvira i sila (dovodeći u pitanje čak i tradicionalne oblike državne suvereno-sti), nego i na nivou podele rada, društvenih odnosa, socijalnog staranja, tehnoloških rešenja, oblika života i mišljenja, reproduktivnih aktivnosti, veza sa zemljom te emocionalnih struktura i navika. Ukratko, može se reći da neoliberalizam teži tome da sveukupno ljudske delo-vanje privede u oblast tržišta.69

Glavni akteri neoliberalnog pravca su svetske finansijske i razvojne institucije poput Svetske Banke, Međunarod-nog monetarnog fonda, Svetske trgovinske organiza-cije i tako dalje. S druge strane, velike multinacionalne korporacije osvajaju tržišta i stvaraju monopol putem institucionalnih okvira koje kreiraju države u saradnji s globalnim finansijskim institucijama.

U kontekstu proizvodnje hrane, razvojni model neolibe-ralnog pravca je nametanje industrijske poljoprivrede kao jedine moguće opcije koja može ispuniti potrebe svetske populacije za hranom. Međutim, kao što smo već prethodno objasnili, industrijska poljoprivreda nosi sa sobom veliki broj raznovrsnih problema i proti-vrečnosti. Glavni razlog zbog kojeg neoliberalni pravac forsira industrijsku poljoprivredu kao razvojni model je to što se na taj način obezbeđuje potpuna hegemonija nad prehrambenim sistemom - od kontrole proizvodnje inputa, patentiranja semena do plasmana proizvoda. Slobodno tržište je presudna strukturalna postavka koja omogućava da ceo mehanizam kontrole uopšte funkci-oniše. Na kraju krajeva, i samo slobodno tržište je pod kontrolom razvijenih zemalja i korporacija. Samim tim, osnovne ideje neoliberalne ideologije, odnosno pretpo-stavke demokratije i lične slobode delovanja, u neolibe-ralnom sistema ipak ostaju samo velike ideje na papiru. U krajnjem ishodu, neoliberalni pristup problematici globalnog prehrambenog sistema je dizajniran tako da služi sam sebi a ne ljudima, odnosno da umnožava

68 David Harvey – Kratka istorija neoliberalizma 8, 200569 David Harvey – Kratka istorija neoliberalizma 9, 2005

neoliberalne institucije i korporacije koje kontrolišu sam prehrambeni sistem.

Reformistički pravac takođe zagovara industrijsku poljoprivredu kao razvojni model globalnog sistema proizvodnje hrane. Najpoznatiji akter koji promoviše reformistički pristup je Organizacija UN za hranu i poljo-privredu (FAO). FAO kao supra-nacionalna institucija koristi koncept „prehrambene sigurnosti“ pomoću kojeg na globalnom nivou pokušava da sprovede alternative u postojećem sistemu proizvodnje hrane, koje su manje štetne po ljude i životnu sredinu.

Reforme koje promoviše FAO se mogu prikazati kao programi i inicijative koje imaju za cilj da iskorene glad u svetu i da poboljšaju društveni i materijalni položaj seljaka. Međutim, te reforme se sprovode unutar posto-jećeg kapitalističkog sistema koji postojano reprodu-kuje sistemske protivrečnosti, koje, opet, dovode do materijalnih i društvenih nejednakosti.

Reformistički pravac deli istu ideološku liniju kao i neoli-beralni pravac, s tom razlikom što je reformistički pravac „socijalno osetljiviji“ od neoliberalnog sistema. Utoliko se može reći da reformistički pravac, sa FAO kao glavnim akterom, promoviše svojevrstan model „kapitalizma sa ljudskim licem“. Drugim rečima, FAO i ostale reformator-ske institucije pokušavaju da kroz određene programe ublaže posledice globalnih strukturnih nejednakosti koji ponajviše utiču na ruralnu populaciju u svetu. Iako programi FAO u određenoj meri imaju svoje pozitivne aspekte, međutim, oni sami po sebi nemaju cilj za reša-vanje strukturnih problema ruralnih populacija.

Modeli proizvodnje hrane zasnovani na malim i održivim farmama

Druga paradigma koja se bavi problematikom global-nog sistema proizvodnje hrane je antipod industrijskoj poljoprivredi. U modelima proizvodnje hrane na održiv način, akcenat se stavlja na tradicionalnu poljoprivredu, sa malim proizvođačima kao centralnim stubovima sistema. Postoje dva dominantna pravca unutar paradi-gme. Jedan pravac je progresivni, dok je drugi radikalni pravac.

Progresivni pravac je utemeljen na konceptu „food justice“, što bi u doslovnom prevodu termina značilo „pravda za hranu“. Termin se odnosi na pravo na hranu kao jedno od osnovnih ljudskih prava u sistemu ljudskih prava UN. Razvojni model progresivnog pravca se bazira

29


na razvoju lokalnih prehrambenih sistema, na malim proizvođačima i porodičnim gazdinstvima, te na kon-ceptu organske proizvodnje i „fairtrade“ trgovine.

Progresivni pravac kao jedan od svojih ciljeva ima izgradnju odnosa između ruralne i urbane populacije kroz trgovinsku razmenu između potrošača i proizvo-đača. U poslednjih desetak godina su sve popularniji CSA modeli (Community Supported Agriculture). CSA su modeli direktne saradnje i razmene između proizvo-đača i potrošača koji se baziraju na solidarnosti i odr-živosti. Koristi ovih modela su te što mali proizvođači sebi obezbeđuju sigurno tržište za plasman robe preko određene grupe ljudi, a samim tim mogu bolje planirati svoja ulaganja u proizvodnju. Sa svoje strane, potroša-čima pogoduje činjenica da na taj način sebi obezbe-đuju zdravu hranu od proizvođača koga poznaju, uz načelno povoljnije cene nego na tržištu.

Progresivni model takođe radi na obezbeđivanju pri-stupa svežoj i zdravoj hrani u siromašnim krajevima, te istražuje modele zadrugarstva i alternativne poslovne modele.

Akteri unutar „food justice“ koncepta su mešavina orga-nizacija koji se bave prehrambenom sigurnošću u lokal-nim zajednicama i ekoloških organizacija koje se bore za prava ljudi u urbanim i ruralnim sredinama koji su potla-čeni rasnim ili klasnim razlikama unutar kapitalističkog sistema proizvodnje hrane (Ahmadi 2009). Primarno fokusirani na praksu, grupe unutar progresivnog pravca se bave lokalnom proizvodnjom hrane i kreiranjem poslovnih modela u obespravljenim zajednicama.

U Evropi, reakcija građana na nepravednu raspodelu budžeta unutar Zajedničke poljoprivredne politike (Common Agricultural Policy) je dovela do osnivana 750 udruženja za održavanje malih proizvođača (AMAP) samo u Francuskoj. Ova udruženja rade na principu soli-darnih ugovora i lokalnih agroekoloških farmera.

U Španiji, pokret baštovana pod nazivom „Ispod asfalta leži bašta“ (Bajo el Asfalto esta la Huerta) radi u velikom broju krajeva ove zemlje na proizvodnji hrane na načelu solidarnosti.

U Velikoj Britaniji postoji oko 600 „vegetable box“ kon-cepata, a u Belgiji oko 200 grupa za solidarnu kupovinu domaćih proizvoda sa sela.

U Latinskoj Americi je osnovan pokret „Campesino a Campesino“ (seljak ka seljaku). Za razliku od evropskih

pokreta koji se bave alternativnim modelima organiza-cije i snabdevanja hranom na tržištu, pokret „Campesino a Campesino“ se zasniva na prenosu znanja, metoda i iskustava među seljacima, a u vezi sa problematikom poljoprivredne proizvodnje. Članovi pokreta se takođe dotiču i svih relevantnih političkih, socijalnih i ekonom-skih procesa koji na njih utiču.

U Aziji postoji sličan pokret latinoameričkom koji se zove „Farmer Field Schools“ i bavi takođe edukacijom i preno-som znanja između seljaka. Centralna osa njihovog rada su agroekološki modeli poljoprivredne proizvodnje.

Sve navedene grupe uveliko pomažu progresivne orga-nizacije civilnog društva, ali sve one su slabo istorijski povezane sa agrarnim pokretima i političkim organi-zovanjem (Bunch 2010, Gomez 2010, Vasquez 2010). Međutim, ta pozicija se menja budući da sve organiza-cije i proizvođači shvataju da im sama proizvodnja na ekološki način neće obezbediti egzistenciju u uslovima pritiska korporativnog prehrambenog režima. Sa tom svešću, većina grupa se počinje politizovati, te se formi-raju novi tipovi poljoprivrednih organizacija koje poči-nju da problematizuju i političko-ekonomski kontekst na nivou države.

Na međunarodnom nivou, progresivni pokreti su otvorili značajan politički prostor u sistemu Ujedinjenih Nacija. Posle nekoliko decenija, FAO, kao deo strukture UN je u izvesnoj meri postao poligon za vršenje političkog priti-ska na glavne svetske trgovinske i finansijske institucije.

Komisija za globalnu prehrambenu sigurnost (Commi-ttee for World Food Security), kao međuvladino telo, svojim radom na reformama unutar FAO je otvorila prostor i stvorila mehanizme za veću sudelovanje civil-nog društva u političkim procesima koji determinišu strukturne okolnosti globalnog prehrambenog sistema. Reforme unutar FAO, su sticajem okolnosti, dovele do toga da ova komisija postane osovina za zastupanje progresivnih ideja u kontekstu svetske prehrambene politike. Tokom svetske finansijske krize 2008. godine, kada su cene prehrambenih proizvoda „poletele u nebo“, vlade država koje finansiraju FAO su ograničile ulogu ove organizacije kao foruma za razvoj progre-sivnih vidova politike. S druge strane, civilno društvo je pozvalo FAO da odigra autonomnu ulogu u borbi protiv gladi pozivajući međunarodne vlade na odgovornost za počinjene greške (McKeon 2010).

Komisija u svojoj mreži okuplja različite aktere. Orga-

30


nizacije poput Komisije za međunarodnu politiku pre-hrambene suverenosti (International Policy Committee on Food Sovereignty), Oxfam International, Action Aid itd. su njeni sastavni delovi. Ova komisija je sačinila veći broj predloga sa progresivnim, pa čak i radikalnim ide-jama po pitanjima metoda održive proizvodnje hrane, zemljišne reforme, borbe protiv monopola u prehram-benom sistemu u vidu podrške malim proizvođačima, ograničenju proizvodnje i distribucije GMO kultura i skladištenja hrane.

U akademskoj sferi postoje mnogobrojna istraživanja i tekstovi koji analiziraju različite vrste pristupa unutar heterogenog progresivnog pokreta, na primer „food justice and community food security“ (Winne 2008), „food democracy“ (Lang 2005), „food safety“ (Nestle 2002), „new agrarianism“ (Jackson 1984), „good and healthy eating“ (Petrini 2005, Pollan 2009, Schlosser 2001).

Takođe je nastupio i talas dokumentarnih filmova koji kritički napadaju agrobiznis i promovišu lokalne, organ-ske i održive sisteme proizvodnje hrane kao što su „ The World According to Monsanto“ (Robin 2008), „Food Inc“ (Kenner 2009) and „King Corn“ (Woolf 2007).

Radikalni pravac unutar prehrambenih pokreta traži duboke, strukturalne promene unutar svetskog pre-hrambenog sistema. Perjanica radikalnog pravca je pokret La Via Campesina, globalna platforma seljaka.

Borba za ljudska prava te redistribucija moći unutar globalnog prehrambenog sistema su temelj delovanja radikalnog trenda. Iz perspektive radikalnog trenda, glad i siromaštvo nije rezultat slabe produktivnosti, nezaposlenosti, niskih plata, već sistemskih nejednako-sti u sferama proizvodnje i socijalne reprodukcije.

Vizija prehrambenog sistema radikalnog pravca je done-kle slična kao i kod progresivnog pravca, u smislu da radikalni pravac takođe stavlja akcenat na razvoj lokal-nih prehrambenih sistema oslanjajući se na metode agroekologije, kao i na tradicionalna znanja. Međutim, za razliku od progresivnog pravca, radikalni pravac u mnogo većem stepenu problematizuje odnose moći i sistemske protivrečnosti unutar kapitalističkog sistema proizvodnje. U tom smislu, može se reći da je radikalni pravac neuporedivo više politizovan i kritički nastro-jen prema postojećem neoliberalnom kapitalističkom modelu prehrambenog sistema.

Kao politički zahtev, radikalni pravac se bori za kon-

cept prehrambenog suvereniteta koji zahteva redistri-butivnu reformu zemljišta, socijalnu zaštitu, pravo na resurse za lokalne zajednice (zemlja i voda), regulaciju tržišta (zaštitne mere od dampinga cena i prekomerne proizvodnje hrane, između ostalog).

Središnja ideja prehrambenog suvereniteta jeste pravo svih ljudi da slobodno i autonomno kreiraju politiku i strukturu sopstvenog prehrambenog sistema, podeša-vajući ga prema svojim potrebama. U kontekstu današ-njeg vremena, s obzirom na globalni političko-ekonom-ski poredak, koncept prehrambenog suvereniteta je uistinu radikalna ideja u punom smislu te reči. Hegemo-nija multinacionalnih korporacija i razvijenih zemalja nad globalnim prehrambenim sistema diktira pravac razvoja koji je potpuno suprotan od ideje prehrambe-nog suvereniteta.

Prehrambeni suverenitet je kompleksan i višedimen-zionalan fenomen koji se proteže mnogo dalje od same poljoprivrede i proizvodnje hrane. Iako globalne sistemske postavke ne ostavljaju previše prostora za razvoj ideja prehrambenog suvereniteta, pokret za prehrambeni suverenitet se polako širi u društvu. Ideja o demokratiji, odnosno o pravu na odlučivanje i deter-minisanje lokalnih prehrambenih sistema, pridobija sve više pristalica i aktera koji preuzimaju ideje i zahteve prehrambenog suvereniteta.

U ovom trenutku, najveći broj aktera koji na izvestan način zastupaju ideje prehrambenog suvereniteta dolazi iz progresivnog pravca. Iako progresivni pokret nije toliko radikalan u svojim zahtevima i načinu delovanja, vrednosti koje zastupaju i neguju su istovetne onima koje zastupa pokret za prehrambeni suverenitet. Širom Latinske Amerike, Afrike i Azije niču nove „seljačke“ organizacije koje se bore za prehrambeni suverenitet. U Severnoj Americi i Evropi, veliki broj poljoprivrednih, radničkih i potrošačkih organizacija se bori za egalitaran i održiv prehrambeni sistem. Zbog rastućeg siromaštva, sve većih društvenih nejednakosti i porasta nezaposle-nosti, rađa se sve više pokreta za pravedniji i održiviji prehrambeni sistem.

Iako postoji veliki broj organizacija koje se bore za dru-gačiji prehrambeni sistem, ozbiljna prepreka na gene-ralnom nivou je rascepkanost organizacija koje se bave ovom problematikom. Da bi se promenio odnos snaga u globalnom prehrambenom sistemu, odnosno, da bi se otvorio prostor za sistemske promene, potrebno je da svi pokreti uspostave izvestan oblik jedinstva u zahte-

31


vima i načinu delovanja.

Poznati teoretičar Samir Amin taj oblik jedinstva zove konvergencija u diverzitetu.70

Taj termin se u suštini odnosi na ujedinjavanje svih pre-hrambenih pokreta u jednu platformu zasnovanu na zajedničkim vrednostima, pritom uvažavajući ideološke razlike između aktera i različite načine delovanja. Jedino na taj način se može stvoriti društveni pokret koji će biti u stanju da promeni dominantne relacije moći i da ostvari strukturne promene u postojećem poretku.

Bez prehrambenog suvereniteta, nikakav politički suve-renitet nije moguć. Bez prehrambenog suvereniteta, nikakva održiva prehrambena sigurnost i pravda nije moguća (Samir Amin).71

70 Food Movements Unite: Strategies to Transform our Food System (2011, str. 17)71 Food Movements Unite: Strategies to Transform our Food System (2011, str. 15)

32


Agroekologija nudi naučnu, metodološku i teh-nološku bazu za novu „agrarnu revoluciju“ na globalnom nivou (Altieri 2009).

Postoji sve više dokaza koji upozoravaju da trend indu-strijalizacije i globalizacije poljoprivrede u svetu i pre-hrambenih zaliha ugrožava budućnost ljudi i prirode. Industrijska poljoprivreda koju kontrolišu korporacije se oslanja na monokulturne sisteme s visokim agrohe-mijskim inputima koji su namenjeni globalnom tržištu. Takvi proizvodni sistemi negativno utiču na zdravlje ljudi i ekosistema, na kvalitet hrane, na egzistenciju i kulturnu tradiciju ruralnih populacija. Paralelno s tim, povećava se zaduženost miliona poljoprivrednika i njihovo odvajanje od tla koje je istorijski hranilo zajed-nicu i njihove porodice. Tranzicija ka industrijskoj poljo-privredi povećava glad, bezemljaštvo, beskućništvo, očaj i broj samoubistava među seljacima. Takođe, ona degradira vitalne sisteme za održavanje planete i pove-ćava odvojenost ljudi od prirode i istorijskih i kulturnih veza sa prirodnim izvorima hrane. Na kraju, industrijska poljoprivreda uništava ekonomske i kulturne osnove društava, ugrožava bezbednost i mir i stvara pogodno tlo za socijalnu dezintegraciju i nasilje.72

Industrijska poljoprivreda je sa sobom donela čitavu lepezu „ekoloških bolesti“ koje se mogu podeliti u dve osnovne kategorije: bolest „ekotopa“ i bolest „bioce-noze“. Bolest ekotopa obuhvata probleme zemljišta kao što su: erozija, gubitak plodnosti tla, osiromašenje organske materije, salinizaciju i alkalizaciju tla, te zaga-đenje vodnih resursa. Bolesti biocenoze obuhvataju probleme životinjskog i biljnog sveta kao što su: gubi-tak biljnog i životinjskog genetskog materijala, navala štetočina i nestajanje njihovih prirodnih neprijatelja, stvaranje otpornosti štetočina na pesticide, hemijsko zagađenje i uništenje prirodnih kontrolnih mehani-zama. U sistemima industrijske poljoprivrede, kontrola svih navedenih procesa putem eksternih inputa može dovesti do situacije da troškovi ulaganja u proizvodnju budu veći od zarade na kraju.73

Gubitak prinosa zbog štetočina u mnogim kulturama, uprkos povećanoj upotrebi pesticida, kreće se od 20 do 30 procenata u većini kultura. Na globalnom nivou se

72 Miguel A. Altieri, Clara I. Nicholls, Agroecology and the Search for a Truly Sustainable Agriculture73 Gliessman, S.R. 1997. Agroecology: ecological processes in agriculture

koristi oko 2,6 miliona tona pesticida, što na tržištu vredi oko 25 milijardi dolara.74

Biljke koje se gaje u genetski homogenim monokultu-rama ne poseduju prirodne odbrambene mehanizme protiv napada štetočina. Ukrštanjem različitih sorti, namera naučnika je bila da stvore sorte sa visokim prino-sima, koje su na štetočine ranjivije od autohtonih sorti. S druge strane, industrijska poljoprivreda negativno utiče na neprijatelje štetočina koji ne mogu opstati u monokulturnim sistemima i tako prirodno suzbiti para-zite.

Većina hrane koju danas trošimo je nastala ukrštanjem kultura i sorti koje su seljaci uzgojili bez savremene teh-nologije i industrijskih inputa. Seljaci su uzgojili 5.000 sorti koje su danas odomaćene i „donirali“ više od 1,9 miliona vrsta biljaka u svetsku banku gena (ETC Group, 2009).

Samo u Sjedinjenim Američkim Državama se godišnje koristi 324 miliona kilograma i 600 različitih vrsta pesti-cida kojima se nanosi šteta životnoj sredini i zdravlju ljudi (trovanje i bolesti), sa direktnim i indirektnim troš-kovima koji iznose oko osam milijardi dolara na godiš-njem nivou. Pored toga, 540 vrsta biljnih štetočina je razvilo otpornost na više od 1.000 vrsta pesticida.75

Evidentno je da je talas ekoloških problema duboko ukorenjen u kapitalističkom sistemu koji podržava monokulturne sisteme i upotrebu visokih inputa u poljoprivrednoj proizvodnji i dovodi do degradacije prirodnih resursa. Ta degradacija nije samo ekološke pri-rode, već se radi i o socioekonomskoj degradaciji zbog negativnog uticaja kako na ruralnu, tako i na urbanu populaciju. Zato se problematika poljoprivredne proi-zvodnje, odnosno industrijske poljoprivrede, ne može razmatrati samo kao tehničko-tehnološki problem, već se mora voditi računa o socijalnim, kulturnim i ekonom-skim aspektima koji čine deo te problematike. O tome treba danas voditi računa, u uslovima kada program ruralnog razvoja koji nameće agrobiznis ide na štetu potrošača, poljoprivrednika, porodičnih gazdinstava, životnoj sredini i ruralne populacije uopšte.

74 Miguel A. Altieri, Clara I. Nicholls, Fernando Funes: The scaling up of agroecology: Spreading the hope for food sovereignty and resiliency75 Miguel A. Altieri, Clara I. Nicholls, Fernando Funes: The scaling up of agroecology: Spreading the hope for food sovereignty and resiliency

Agroekologija – put do održive poljoprivrede i održivih lokalnih zajednica

33


Dva relativno nova izveštaja (IAASTD 2009; deSchutter 2010) iznose argumente da je za opstanak dodatne milijarde ljudi, koliko se predviđa da će svetska popula-cija narasti do 2050, neophodno usvojiti što je moguće efikasnije poljoprivredne sisteme. U izveštajima se pre-poručuje radikalni zaokret ka agroekologiji kao načinu za unapređenje sistema proizvodnje hrane i pobolj-šanja materijalne egzistencije najsiromašnijih slojeva. Oba izveštaja su bazirana na iscrpnim konsultacijama sa naučnicima. U njima se navodi da mali proizvođači hrane mogu udvostručiti proizvodnju tokom sledećih 10 godina, koristeći postojeće agroekološke metode.

Rešenje predstojećeg izazova ishrane svetske populacije leži u korišćenju metoda i tehnologija koje su društveno odgovorne i koje poštuju načela očuvanja životne sre-dine. U svetu u kojem je sve manje obradivih površina, sve manje fosilnih goriva koja su sve skuplja, sve manjih količina vode, sa drastičnim klimatskim promenama koje prate socijalni nemiri i ekonomska nesigurnost, jedini prehrambeni sistem koji će moći da se nosi sa iza-zovima budućnosti je sistem sa visokim nivoom diverzi-teta, produktivnosti i efikasnosti. (IAASTD 2009).

Proizvodni sistemi zasnovani na agroekologiji su otporni, energetski efikasni, neguju biodiverzitet i karakteriše ih načelo društvene odgovornosti uz oslanjanje na principe prehrambenog suvereniteta (Altieri 1995; Glie-ssman 1998). Agroekološke inicijative imaju za cilj da industrijsku poljoprivredu transformišu kroz prelazak sa proizvodnje zasnovane na fosilnim gorivima, koja služi agrobiznis industriji, na proizvodnju baziranu na alter-nativnim poljoprivrednim paradigmama koje razvijaju lokalne i nacionalne proizvodne sisteme zasnovane na lokalnim inovacijama, resursima i solarnoj energiji. To podrazumeva da se seljacima omogući pristup obra-divom zemljištu, semenskom materijalu, sistemima za navodnjavanje, kreditima i lokalnim tržištima uz stva-ranje podsticajne ekonomske politike, finansijskih sub-vencija i tržišnih mogućnosti.

Agroekološki sistem je duboko ukorenjen u principe ekologije i održivosti na kojima su zasnovani tradicio-nalni poljoprivredni sistemi seljaka. Agroekologija pred-stavlja dugu tradiciju primera uspešnih poljoprivrednih sistema koji se zasnivaju na diverzitetu poljoprivrednih kultura i životinjskih vrsta i održavaju primenom sop-stvenih sistema za upravljanje vodom, zemljištem i biodiverzitetom pomoću kompleksnih tradicionalnih znanja. Takvi sistemi su vekovima prehranjivali većinu

svetske populacije, a i danas nastavljaju da hrane ljude u mnogim delovima sveta (Koohafkan and Altieri, 2010).

Agroekološki pristup se bazira na diverzifikaciji i revita-lizaciji farmi male i srednje veličine, te na preobražaju celokupne poljoprivredne politike i prehrambenih sistema s ciljem ekonomske i ekološke održivosti, kako za poljoprivrednike tako i za potrošače.

Osnove održivog menadžmenta poljoprivrednih sistema:

- Postojano povećanje produktivnosti poljoprivrednog gazdinstva;

- Kontinuirano smanjenje rizika i poboljšanje otpornosti sistema;

- Promocija ekonomske održivosti, socijalne jednakosti i kulturnih različitosti;

- Očuvanje prirodnih resursa, povećanje biodiverziteta i optimizacija funkcija ekosistema;

- Zaustavljanje degradacije zemljišta i životne sredine uopšte.

U studiji76 koja je obuhvatila 208 agroekoloških proje-kata u zemljama u razvoju, jasno se dokumentuje pove-ćanje prinosa u proizvodnji hrane na površini od oko 29 miliona hektara. Skoro devet miliona domaćinstava je steklo osetnu korist u kontekstu prehrambene sigurno-sti i varijeteta u ishrani. Površine na kojima su se prime-njivali agroekološki principi su u proseku donosile od 50 do 100 procenata veće prinose po hektaru proizvodnje. Takvo povećanje predstavlja veliki iskorak ka obezbe-đenju prehrambene sigurnosti za poljoprivrednike koji žive u zabačenim krajevima.

Kao nauka, agroekologija je usklađena sa vizijom rural-nih pokreta jer ne dovodi u pitanje „racio“ poljoprivred-nika, već se nadograđuje na njega. Agroekologija ne pokušava radikalno da promeni lokalne poljoprivredne sisteme, već da optimizuje njihov dizajn koristeći lokalno znanje i resurse. Takođe, agroekologija aktivira lokalnu zajednicu jer pretpostavlja participaciju i horizontalne metode razmene znanja i iskustava (Altieri and Toledo, 2011).

Potrebna je radikalna transformacija poljoprivrede, koja

76 Jules Pretty, Rachel Hine: Feeding the World with Sustainable Agriculture, 2001

34


se mora voditi idejom da se promene u poljoprivrednoj problematici ne mogu odvijati bez pratećih promena u društvenom, političkom, kulturnom i ekonomskom kontekstu. Drugim rečima, potrebna je promena koja vodi ka pravednijem socijalnom i ekonomskom okruže-nju, koje će omogućiti razvoj održive poljoprivrede za ljude i životnu sredinu.

Poljoprivreda koja se temelji na „najboljim ekološkim sredstvima“, oslanja se na upravljanje autonomnim ekosistemima. Upravljanje autonomnim agroekosiste-mima isključuje upotrebu inputa s visokim eksternali-jama poput sintetičkih đubriva, pesticida, stočne hrane, GMO semena i slično, a pribegava eksternim inputima samo kada agroekosistem nije u stanju da se održi sop-stvenim unutrašnjim procesima. Njegov cilj je optimiza-cija primarne proizvodne delotvornosti agroekosistema (hranljive materije, organske materije i reciklovanje energije) u skladu sa lokalnim uslovima zemljišta i klime, te društvenim potrebama tog kraja. Ključni ciljevi poljoprivrede koja se oslanja na upravljanje autono-mnim agroekosistemima su ostvarivanje poljoprivredne proizvodnje i istovremeno izbegavanje ili umanjenje degradacije životne sredine i organizama koji žive u agroekosistemima, kao i proizvodnja dovoljne količine visokokvalitetnih prehrambenih namirnica.77

77 Darko Znaor, Unlocking the Future, Zameci promene: Održiva poljoprivreda kao put prosperiteta za Zapadni Balkan, Heinrich Böll Stiftung 2014

35


Mirko Vlček – Gazdinstvo Vlček (mladi u poljoprivredi)

Mirko Vlček je mladi poljoprivrednik iz sela Piv-nice u Vojvodini. Nakon završenog Poljopri-vrednog fakulteta u Novom Sadu, odlučio je da

se vrati u svoje rodno selo i da započne organsku proi-zvodnju povrća. Kako sam kaže, odlučio se na organsku proizvodnju jer je od malih nogu vezan za prirodu, te mu je sama ideja o zagađivanju zemlje kroz konvencionalnu poljoprivredu i upotrebu silnih hemijskih preparata koji je prate, bila posve nepojmljiva.

Ono što je posebno interesantno i inspirativno kod Mirka je njegov početak bavljenja poljoprivredom. Od skromne stipendije koju je primao kao student, krenuo je da štedi. Skupivši nešto novca nakon određenog vremena, pokrenuo je organsku proizvodnju na poro-dičnoj zemlji. Krenuo je skromno, posadivši nekoliko povrtarskih kultura na površini nešto manjoj od jednog hektara. Prve godine je doživeo neuspeh jer je malo zasađenih kultura dalo plodova, osim šargarepe koja je dala izvestan rod. Odlučan i samouveren u svom cilju, nije se pokolebao početnim neuspehom već je uporno nastavio da radi. Mirko je u početku radio sam, u proseku 15 sati dnevno, vodeći se principom „učenje kroz praksu. Postepeno je Mirkov projekt organske proizvodnje počeo da se razvija, kako u smislu uspeha u proizvodnji, tako i po veličini zasađenih površina.

Iako je i sam završio Poljoprivredni fakultet, kaže da je obrazovanje za organsku poljoprivredu u Srbiji slabo razvijeno, ali da najviše nedostaje spona između poljo-privrednih fakulteta i organskih proizvođača. Uveren je da bi se boljom saradnjom fakulteta i proizvođača više mladih u Srbiji zainteresovalo za organsku proi-zvodnju te bi na taj način i jedni i drugi bili na dobitku. Iako je Mirko uspeo da izazove i poteškoće organske proizvodnje savlada po načelu „sam svoj majstor“, bilo bi mu mnogo lakše da je imao pristup kvalitetnoj edu-kaciji i mentorstvu koji bi mu olakšali celokupni proces, posebno na samom početku.

Ono što Mirka izdvaja od većine malih poljoprivrednika je prepoznavanje i svest o važnosti udruživanja kako bi se uspešno nosili sa potrebama i zahtevima tržišta. Tako su on i nekoliko drugara udružili snage i osnovali svoju zadrugu. Iako je sama zadruga neformalnog karak-

tera, oni međusobno funkcionišu u duhu kooperacije, deljenja i solidarnosti. Organizacijom rada po zadruž-nim principima uspeli su da uspostave široku paletu proizvoda, od voća i povrća pa do brašna, žitarica, sira i jaja. Zajedničkim istupom na tržištu i diverzifikacijom proizvoda uspevaju da sebi obezbede tržišni prostor i na taj način privuku širi spektar kupaca. Iako je njihova zadruga neformalna i na mikro nivou, ona predstavlja uspešan primer kooperacije, te može služiti kao dobar primer novim inicijativama u kontekstu zadrugarstva, posebno među mladim poljoprivrednicima koji nisu upoznati sa preimućstvima koja zadrugarstvo pruža.

U kontekstu situacije u srpskoj poljoprivredi, kao dva najveća problema ističe niske subvencije koje država daje poljoprivrednicima te velike troškove sertifikovanja organskih proizvoda. Za hektar organske proizvodnje država isplaćuje subvencije od 6.700 dinara. Ta sredstva su u kontekstu potrebnog ulaganja veoma mala za dalji razvoj Mirkovih proizvodnih planova i kapaciteta. Dru-gim rečima, kada se saberu ukupni troškovi ulaganja u celokupnoj godišnjoj proizvodnji, ta sredstva su bezna-čajna.

Troškovi sertifikovanja organskih proizvoda nisu u skladu s finansijskim mogućnostima malih proizvođača, te predstavljaju veliki teret prilikom godišnjih izdataka. Za svaku poljoprivrednu kulturu se mora napraviti zase-ban sertifikat koji košta 300 evra i vredi jednu godinu. Ako se uzme u obzir da jedan od temeljnih koncepata u organskoj proizvodnji predstavlja diverzitet poljo-privrednih kultura, te da se svaki organski proizvođač trudi da gaji bar desetak različitih kultura, onda postaje jasno zašto su troškovi sertifikata balast za organske poljoprivrednike i one koji bi hteli da pređu na organsku proizvodnju. Takođe, visoki troškovi sertifikata, između ostalog, utiču i na visoku cenu organskih proizvoda, te na taj način organski proizvodi ostaju nedostupni veli-kom broju potrošača.

Jedan od primera nepotrebnog opterećivanja apsurd-nim troškovima sertifikacije je primer organskog poljo-privrednika koji ima tezgu na organskoj pijaci u Beo-gradu. Navedeni poljoprivrednik pravi svoje brašno od organskog ječma, heljde i krupnika (spelte). Međutim, on svoje brašno prodaje na „crno“, jer bi ga organski ser-tifikat za brašno koštao 40.000 dinara, bez obzira na to što je to brašno napravljeno od žitarica za koje već pose-

Priče sa terena – mali poljoprivrednici u Srbiji

36


duje sertifikat. Takav primer najbolje pokazuje koliko se institucije, odnosno, ministarstvo poljoprivrede ne bave izradom propisa koji bi olakšali poslovanje organskim poljoprivrednicima, već nepotrebno opterećuju sektor organske poljoprivrede nepotrebnim troškovima koji dovode do situacija poput ove.

Bez obzira na otežane okolnosti poslovanja, Mirko je pozitivan i gaji optimizam za budućnost. Iako je organ-ska poljoprivreda izazovna i radno intenzivna, Mirko kaže da se može lepo živeti od organske poljoprivrede, što zasigurno može biti podsticajno za mlade koji se odluče baviti poljoprivredom.

Svetlana Stojanović – Gazdinstvo Stojanović (žene u poljoprivredi)

Svetlana je veteran organske poljoprivrede, pošto se organskom poljoprivredom bavi već 15 godina. Svetlana sama vodi sopstveno gazdinstvo, a uz

to je i majka troje dece koje podiže sama. Studirala je arhitekturu i primenjenu umetnost. U poljoprivredu ju je odvela želja da bude povezana sa zemljom. Za sebe kaže da je „zemljani tip“ a time je i poljoprivreda logičan sled njenog životnog puta. Znanje o poljoprivredi i pri-rodnim procesima je naučila od bake i dede na selu, u koje je često odlazila iz Beograda.

Svetlana ima organsku proizvodnju na šest hektara u okolini Kikinde. Ono što pleni pažnju na njenoj tezgi na organskoj pijaci u Beogradu je šarenilo boja i vrsta voća i povrća. Tako Svetlana ima nekoliko starih sorti paradajza čije seme čuva i sama proizvodi. Međutim, za seme iz sopstvene proizvodnje ne može pribaviti sertifi-kat o organskoj proizvodnji zbog zakonske regulacije. U kontekstu prehrambenog suvereniteta, pravo na seme, njegovo očuvanje i pravo na reprodukciju semena je jedno od temeljnih principa za koje se prehrambeni suverenitet bori. Međutim, u Srbiji, kao i ostatku sveta, proizvodnju semena kontroliše mali broj korporacija kojima nije u interesu da mali proizvođači čuvaju i proi-zvode sopstveno seme. Svetlana ipak uzgaja stare sorte i ima ih u ponudi jer u tome vidi vrednost, a i na taj način ima određenu „stratešku“ prednost pred ostalim proi-zvođačima koji ne uzgajaju takve sorte.

Kao i za sve ostale organske proizvođače, za Svetlanu troškovi organskog sertifikovanja predstavljaju veliki izdatak na godišnjem nivou. Osim toga, ona ima isti pro-blem kao i navedeni proizvođač brašna: svake godine ima viškove organskog voća koje ne uspe da proda na

tezgi, pa je htela da ih iskoristi za pravljenje organskih pekmeza za prodaju. Međutim, kada je videla da kon-trolna tela za sertifikat svakog pekmeza traže oko 1.000 evra, odustala je od toga. Krajnji ishod takve regulative jeste da je Svetlani propala velika količina voća koje nije uspela da proda u svežem stanju a koje je mogla da iskoristi za pravljenje džema, čime bi sebi obezbedila dodatne prihode.

Budući da je Svetlana već dugo u poljoprivredi, ona nudi i mogućnost snabdevanja porodica sezonskim voćem i povrćem na principu „green box“ u različitim oblicima: od nedeljnog, mesečnog pa do celogodišnjeg snabde-vanja. Na nedeljnoj bazi, cena minimalne narudžbine je oko 1.500 dinara, na dvonedeljnoj od dve do tri hiljade dinara, dok bi na mesečnoj bazi cena narudžbina bila pet do šest hiljada dinara. Posebno je zanimljiva mogućnost godišnjeg paketa za jednu osobu koja košta 365 evra, a koju je nazvala simbolično „Jedan evro na dan“. Među-tim, zbog vremena koje zahtevaju organizacija i logi-stika ovakvog oblika distribucije, koncept nije zaživeo u potpunosti, prvenstveno zbog nedostatka vremena jer Svetlana svoje vreme mora posvetiti radovima na njivi i deci. Međutim, ako bi Svetlana imala osobu koja bi se bavila organizacijom i distribucijom, vrlo rado bi ovaj model poslovanja primenila u praksi.

Subvencije za organsku proizvodnju i njihova uloga u planiranju proizvodnje su beznačajni. S obzirom na visinu iznosa i na broj obrazaca koji se moraju popuniti za njihovo dobijanje, subvencije ne vrede tog truda, kako Svetlana kaže.

Što se tiče situacije sa organskom proizvodnjom koja zauzima samo 0,28 odsto obradivih površina u Srbiji, Svetlana kao najveći problem vidi činjenicu da je veoma mali broj poljoprivrednika sposoban da osmisli dobar koncept proizvodnje i strategiju razvoja. Kad se tome dodaju slabe mogućnosti sticanja obrazovanja za organ-sku proizvodnju, dobija se stanje takvo kakvo jeste.

Svetlanu posebno zabrinjava položaj žena u ruralnim krajevima. Ona ističe da najveći problem predstavlja razdvajanje porodica usled teške ekonomske situacije u ruralnim krajevima, u kojima je većina očeva prisiljena da radi u inostranstvu. Kao primer navodi sve komšinice u okružju čiji muževi, svi redom, rade u inostranstvu. Navodi da je porodica stub egzistencije na selu i da cepanje porodice predstavlja veliki problem za ruralnu populaciju i samu budućnost sela.

37


Svetlana, takođe, navodi da je jedan od problema organ-ske proizvodnje i njena radna intenzivnost. Organska poljoprivreda iziskuje mnogo više rada od konvencio-nalne. To znači da se mora angažovati više ljudi, što na kraju dovodi do većih proizvodnih troškova.

S druge strane, Svetlana voli svoj posao, mada radi pre-više i katkad nema dovoljno vremena za porodicu. Kaže da joj je najveća radost kad vidi da joj isti ljudi dolaze na tezgu, prvo sami, a zatim, kako kroz godine osnuju porodice i dobiju decu, sa njima ponovo dolaze kod Svetlane.

Dragana i Dalibor Đorđević – Gazdinstvo Đorđević – Kosjerić

Poljoprivredno gazdinstvo Đorđević se nalazi u selu Seča Reka, nekoliko kilometara udaljeno od Kosje-rića. Njihovo gazdinstvo se prostire na 6 ha. Iako

nema organski sertifikat za svoje proizvode, sve voće i povrće se gaji prema organskim principima. Štaviše, Dragana i Dalibor planiraju proizvodnju prema perma-kulturnim principima, uzimajući u obzir kompletni ekosi-stem koji okružuje njihovo imanje. Osim starog traktora, nemaju nikakvu drugu mehanizaciju i sve se radi ručno. Međutim, zahvaljujući permakulturnoj metodi „zele-nog pokrivača“ kojom se zemljište prekriva detelinom ili lucerkom, kopanje i prozračivanje tla nije potrebno, već je pre nove sadnje dovoljno odstraniti zeleni pokri-vač. Takođe, sami prave svoj rasad jer je organsko seme skupo i nije lako dostupno - kesica organskog semena košta oko 300 dinara, dok konvencionalno seme košta oko 30 dinara.

Dragana i Dalibor su se pre deset godina preselili u Seča Reku na imanje Draganine babe i dede. Dragana se doselila iz Beograda, a Dalibor iz Niša. Oboje su došli s idejom da pobegnu iz grada i da se bave poljoprivre-dom na selu. U međuvremenu su dobili dvoje dece, Vuka i Ivu. Međutim, život na selu i bavljenje poljoprivredom iziskuje puno rada i ulaganja ali su rezultati neizvesni, dok, s druge strane, prednosti poput mira, prirodnog okruženja i zdrave hrane koju sami proizvode donose veliko zadovoljstvo, kaže Dragana.

Najveća prepreka im je nedostatak kapitala za ulaganje u adekvatno opremanje proizvodnje, na primer kvalitet-nijeg najlona za plastenik koji može izdržati vremenske nepogode. Najlon koji sada koriste na plastenicima je najjeftiniji i slabog kvaliteta, a time i neotporan na suro-vije vremenske uslove koji ponekad zadese njihov kraj.

Kao i mnogi ljudi u predelima Zapadne Srbije, Dalibor i Dragana se bave gajenjem malina, te kao i svi koji se bave tom kulturom imaju problema sa otkupnim cenama, odnosno, sa otkupljivačima malina. Dragana kaže da je ove godine dobila otkupnu cenu od 80 dinara, iako su njene maline iz organskog uzgoja. Klasifikacija maline se vrši prema veličini, a ne prema kvalitetu.

Osim veoma niskih otkupnih cena, Dragana ističe klimatske promene kao još veći problem. Kako sama kaže, poslednjih nekoliko godina se vreme promenilo i postalo nepredvidljivo. Ranije se moglo očekivati da grad pada jednom u dve ili tri godine, a sada se može javiti i dva-tri puta tokom jedne godine. Ove godine su, zbog grada, umesto očekivanih sedam tona maline imali samo 250 kg. Nekada se poljoprivreda mogla rav-nati po narodnom kalendaru prema kojem se moglo znati kada se vrše određeni radovi na njivi. Danas to više nije moguće, te su problemi sa planiranjem proizvodnje neizvesniji nego što je to bilo ranije.

Klimatske promene takođe uzrokuju opadanje kvaliteta maline i više bolesti nego pre. Kad se uzmu u obzir svi problemi u vezi sa proizvodnjom malina, može se reći da malina više i nije „crveno zlato“ kako su joj laskali još pre par godina. Dragana konstatuje da, zbog klimatskih promena, gajenje na otvorenom postaje gotovo nemo-guće. Zbog toga planiraju da svu proizvodnju prebace u plastenike, što predstavlja problem zbog nedostatka sredstava za ulaganje.

Dragana i Dalibor imaju na imanju i zasad organskih jabuka. Pošto ne plasiraju proizvode putem pijace, jabuke prodaju firmi za proizvodnju sokova. Ove godine su kilogram jabuka prodavali po ceni od 8 dinara. Pre nekoliko godina, cena koju su dobili u toj firmi je bila samo 3 dinara po kilogramu jabuke.

U Srbiji je odnedavno krenuo i IPARD program, pret-pristupni fond EU za razvoj ruralnih krajeva. Dragana i Dalibor su hteli da prijave projekat za dodelu sredstava, međutim, zbog obimne dokumentacije koja se mora priložiti i nedostatka iskustva u pisanju projekata, nisu bili u mogućnosti da podnesu prijavu na konkurs. Nisu u stanju da finansiraju troškove konsultantske firme koja bi im pomogla u pisanju projekta. Zbog toga Dragana i Dalibor nisu sigurni kako i na koji način se dalje baviti poljoprivredom u postojećim okolnostima, iako bi to želeli više od svega. Dalibor je prisiljen da, pored bavlje-nja poljoprivredom, vozi i kamione jer im to predstavlja jedini siguran i konstantan prihod u domaćinstvu.

38


Iako postoje sredstva iz pretpristupnih fondova EU, u Srbiji je razmera njihovog povlačenja mala. Neiskustvo poljoprivrednika u pisanju projekata je standardan pro-blem svakog malog poljoprivrednika u Srbiji, što dovodi do toga da dobar deo sredstava biva neiskorišćen. Posebno je izražen nedostatak državnih savetodavnih službi koje bi trebalo da pruže podršku malim poljopri-vrednicima u kontekstu izvlačenja sredstava iz fondova EU.

Dragana i Dalibor zasada opstaju u svom naumu života na selu na račun svog entuzijazma i toga što žive skro-mno i sami proizvode svoju hranu. Bitna stavka u njiho-voj odluci su i njihova deca koja rastu u prirodi i daleko od gradske gužve i stresa. U svakom slučaju, iza svega što rade stoji puno ljubavi i pažnje. Bilo da je to poljopri-vreda, njihova deca ili nešto treće.

Poljoprivredno domaćinstvo porodice Ivanov (očuvanje autohtonih vrsta)

Poljoprivredno gazdinstvo porodice Ivanov se nalazi nedaleko od Dimitrovgrada. Primarna delatnost je uzgoj magaraca i proizvodnja mleka. Na farmi

je trenutno 47 magaraca autohtone rase balkanskog magarca, a dnevni prinos mleka varira od 2 do 8 litara, u zavisnosti od doba godine. Jedan litar mleka prodaje se po ceni od 15 evra. Na godišnjem nivou proda se 1.000 litara mleka. Sekundarna delatnost je vođenje matičnog knjigovodstva, za šta Sergej Ivanov poseduje registro-vanu službu.

Ukupni troškovi poljoprivrednog domaćinstva iznose oko 10.000 evra, u šta su uračunati troškovi kupovine sena, nabavke materijala za rad i održavanje sajta.78 Zbog nedostatka novčanih sredstava, mehanizacije i obradivog zemljišta, domaćinstvo je prinuđeno da kupuje gotovo 90% neophodne hrane, koja je najčešće u obliku sena. Vrhunac proizvodnje mleka je u periodu jeseni, zime i početkom proleća.

Prva lokacija na kojoj je domaćinstvo Ivanov obavljalo svoju delatnost, bila je selo Kamenica, na području Stare planine. Pored magaraca, domaćinstvo se na ovoj loka-ciji bavilo uzgojem autohtonih rasa koza, ovaca, krava i konja. Velika udaljenost sela Kamenica od najbližeg grada, loša infrastruktura sela i otežani uslovi života, ostavili su traga na finansijsku stabilnost domaćinstva, pa Ivanovi odlučuju da svoje domaćinstvo presele na

78 Videti više na http://www.magarecemleko.rs

područje nedaleko od grada Dimitrovgrada.

Na novoj lokaciji domaćinstva ne poseduju mogućnost gajenja svih životinja koje poseduje, pa su sve životinje sem magaraca, dali na čuvanje i korišćenje prijateljima poljoprivrednicima, uz nadu da će na novoj lokaciji narednih godina stvoriti uslove za njihovo vraćanje. S obzirom na to da je domaćinstvo promenilo lokaciju svog rada, još se nalaze u periodu investiranja u unapre-đenje uslova rada na novoj lokaciji. Plan je da se izgradi namenski objekat za mužu magaraca, a neophodna su i ulaganja u podizanje novih prostorija za primarnu obradu mleka.

Domaćinstvo se bavi proizvodnjom uglavnom za domaće tržište. Iako su imali ponude i pozive iz stranih zemalja, zbog malog obima proizvodnje prodaja na stranom tržištu bi bila neisplativa zbog troškova pre-voza. Najveći deo mleka domaćinstvo prodaje na pragu farme, ili posredstvom lokalnih distributera mleka. Ogra-ničavajući faktor prodaje magarećeg mleka je i specifič-nost njegovog sastava. Magareće mleko poseduje male količine kazeina, dosta imunoglobulina i po sastavu je najpribližnije majčinom mleku. Proces pasterizacije, koji je pri distribuciji zakonski obavezan u Srbiji, dovodi do narušavanja sastava i u mleku se nakon pasterizacije nalazi manje korisnih sastojaka. Zbog toga se domaćin-stvo trudi da reklamiranjem podstakne dolazak kupaca direktno na farmu, jer je tu jedino i dozvoljena prodaja sirovog mleka. Članovi domaćinstva ističu da je ovakav, direktan način prodaje za njih najpoželjniji, jer on pred-stavlja i najbolju reklamu domaćinstva.

Sergej Ivanov, član domaćinstva, ističe da su naučna ispitivanja dokazala pozitivno dejstvo magarećeg mleka na kožne bolesti i bolesti respiratornog sistema. Maga-reće mleko deluje kao imunostimulans a koristi se i kao pomoćno sredstvo u hemoterapiji.

Domaćinstvo Sergeja Ivanova koristi subvencije za očuvanja autohtonih vrsta koje iznose 10.000 dinara po priplodnom grlu. Koristili su podsticaje za razvoj seo-skog turizma i podsticaje za nabavku magaraca, ali nisu uzimali nikakve kredite.

Kao glavne probleme svog poslovanja navode nizak nivo stimulacija, šverc poljoprivrednih proizvoda i nerazvi-jenu svest potrošača za korišćenje lokalno proizvedenih proizvoda. Takođe, kao ključni problem poljoprivrede u Srbiji izdvajaju nedovoljno razvijenu svest poljoprivred-nika o značaju udruženog rada.

39


Agrikultura Orlović (i grad i selo)

Agrikultura Orlović je malo poljoprivredno gaz-dinstvo koje se bavi proizvodnjom i prodajom prirodno uzgajanog, baštenskog povrća (para-

dajz, luk, rotkvice, kupus, krastavac…). Porodica Orlović živi u Kraljevu, a imanje koje obrađuju je lokalizovano na prostoru centralne Srbije u selu Bapsko Polje, u dolini Zapadne Morave, nedaleko od Kraljeva. Ovo domaćin-stvo predstavlja jednu od malobrojnih gradskih poro-dica čiji su članovi odlučili da kupe imanje na selu i da žive od obrade zemljišta i proizvodnje hrane. Kako kažu, želeli su da iskoriste visok potencijal poljoprivrednog zemljišta centralne Srbije i činjenicu da je ono relativno jeftino, pa je investicija u poljoprivredu delovala veoma racionalno. Sada obrađuju nešto manje od tri hektara zemljišta na kome primenjuju sisteme samoodrživosti i organske proizvodnje.

Domaćinstvo je pre nekoliko godina započelo proces dobijanja sertifikata organske proizvodnje i od marta 2019. će njihovi proizvodi dobiti status organskih pro-izvoda. Za sada sve povrće proizvedeno na njihovoj farmi nosi oznaku „proizvod iz konverzije”, a to samo na korak od sertifikovanog organskog proizvoda. Agri-kultura Orlović svojim mušterijama nudi i sveža jaja od kokošaka koje su hranjene žitaricama koje sami pro-izvode i koje slobodno šetaju imanjem. U ponudi je i pileće meso.

Pored proizvodnje povrća, domaćinstvo se bavi i turizmom. Na imanju imaju zgradu koja poseduje dve sobe sa ukupno pet ležaja. Takođe, imaju i trpezariju sa kapacitetom do 25 osoba, koja može poslužiti i kao sala za konferencije. Jedan od planova domaćinstva je da nastave sa ulaganjem u oblasti turizma, zbog finansij-skih, ali i marketinških koristi.

Glavna strategija prodaje proizvoda za ovo domaćin-stvo je izbegavanje trgovaca i trgovinskih lanaca. Pro-daju svojih proizvoda vrše isključivo oni sami i to putem dostave na kućnu adresu na teritoriji grada Kraljeva ili direktnom prodajom na imanju i lokalnoj pijaci. Ističu da se prodaja preko trgovaca ne isplati, te da bi u slučaju takve prodaje morali da obrađuju neuporedivo veće površine zemljišta i da se orijentišu na monokulturu.

Ovo domaćinstvo planira da u narednom periodu nastavi sa usavršavanjem organske proizvodnje i pri-menom principa samoodrživosti, da pokrene prerađi-vačke kapacitete kako bi bili u stanju da sami proizvode

gotove proizvode iz svog povrća i da dalje unapređuje turističku ponudu.

Marko Orlović, član domaćinstva, ističe da je najveći problem domaćih, malih proizvođača neregulisan uvoz poljoprivrednih proizvoda. Po njegovom mišljenju, država bi morala da stane na stranu domaćih proizvo-đača, što trenutno nije slučaj, i da ih zaštiti tako što bi strogo kontrolisala uvoz proizvoda koji su zastupljeni u domaćoj proizvodnji. Takođe, on ističe da su organski proizvođači u težem položaju od ostalih proizvođača, zbog malog broja mesta predviđenih za prodaju organ-skih proizvoda, kao i zbog malog izdvajanja sredstava iz budžeta poljoprivrede za razvoj organske proizvod-nje. Ovo objašnjava na primeru grada Kraljeva, gde je u dosadašnjem toku godine planirano izdvajanje svega 3% iz budžeta za razvoj poljoprivrede za unapređenje organske proizvodnje. Međutim, u nacrtu budžeta za narednu godinu ne postoje nikakva sredstva name-njena za ovu svrhu.

Iako ističu da je tržišna borba veoma teška i da proi-zvodnja i prodaja imaju svoje krizne trenutke, članovi ovog domaćinstva imaju ozbiljne planove za budućnost i svoju perspektivu vide u poljoprivrednoj proizvodnji.

40


Uzimajući u obzir sve aspekte i potrebe društva, možemo reći da je proizvodnja hrane u samoj srži gotovo svih današnjih ekoloških i socioeko-

nomskih problema — bilo kao izvor, bilo kao rešenje tih problema.

Hrana i poljoprivreda su predmet sve veće društvene pažnje i dobijaju sve istaknutije mesto na političkom dnevnom redu. Pojmovi i praksa, čija je svrha promo-visanje održivije poljoprivrede i potrošnje hrane, sve su više priznati. To uključuje organsku poljoprivredu, prehrambena prava i pravdu, lokalnu hranu, urbanu poljoprivredu itd. Takođe postoji sve veća svest da ljudi mogu biti „prehrambeni građani”, tj. da potrošači mogu svakodnevno glasati za „kesu višestruke vrednosti” i održivosti kupujući hranu od malih i organskih proizvo-đača. Takođe raste svest o tome da cena koju plaćamo za hranu ne obuhvata određenu količinu ekoloških i društvenih troškova koje stvara industrijska poljopri-vreda (na primer, troškovi javnog zdravstva uzrokovani lošom ishranom).

Međutim, potencijalno najveći izazov koji nas čeka u kontekstu globalne proizvodnje hrane, jesu klimatske promene. Pored svih negativnih socijalnih i ekonom-skih uticaja koje kapitalistički model proizvodnje stvara na globalnom nivou, logika konstantnog ekonomskog rasta zasnovanog na fosilnim gorivima je najopasnija po budućnost proizvodnje hrane, ali i po budućnost civili-zacije u načelu. Bez obzira na to što je termin održivost postao svojevrsna mantra koja se ponavlja u svim mogu-ćim političko-ekonomskim kontekstima, od obnovljivih izvora energije do održivih zajednica, u praksi se sce-nario ekonomskog razvoja i dalje dominantno oslanja na fosilna goriva kao glavni izvor energije. Proizvodnja hrane za svetsku populaciju koja je pogonjena fosilnim gorivima i agrohemijskim inputima zasigurno ne ispu-njava kriterijum održivosti, bilo za ljude ili za životnu sredinu.

Godine 1990, Međuvladin panel o klimatskim prome-nama (IPCC) predao je prvi izveštaj o mogućim posledi-cama zagrejavanja Zemlje. 1992. godine, na Zemaljskom samitu u Rio de Žaneiru, sve članice UN su potpisale Okvirnu konvenciju Ujedinjenih nacija o promeni klime (UNFCCC) u kojoj se obavezuju da će, smanjenjem emi-sija, opasno „antropogeno“ ugrožavanje klimatskog sistema sprečiti smanjenjem emisija gasova staklene

bašte, pre svega ugljendioksida. Dvadeset godina kasnije, 2012, globalni nivo emisija CO2 je bio 58% viši nego 1990. godine (Peters, Boden et.al, 2013).

Potrebno je vreme da se određena emisija CO2 ispolji kao odgovarajuća količina zagrevanja, a pre toga to zagrevanje ostavlja puni trag na ekosistemu. Svaka emi-sija gasova, koja se sabira sa ranije proizvedenom koli-činom, povećava koncentraciju gasova u atmosferi se povećava a učinak je još izraženiji, u skladu sa temeljnim načelom klimatologije: emisije su kumulativne. Otpu-štanje jedne tone CO2 ne bi bilo tako opasno da već nisu ispuštene milijarde tona. Ukupna akumulacija je ono što podiže temperaturu i što se više gasa oslobađa, to je manja mogućnost da se ograniči trenutni rast tem-perature.79

Drugim rečima, da se emisije CO2 ovog trenutka saseku na nulu, planeta, a i ljudi s njom, bi još dugo osećali posledice. Što se duže tera po starom, to je teže trgnuti se. Svaki sledeći ciklus gradnje novih naftovoda, tankera i platformi za bušenje na velikim dubinama opterećuje naredne decenije još većom masom infrastrukture u kojoj fosilna goriva ostaju dominantan izvor energije.80

Problem sa globalnim zagrevanjem je što se ono, u kontekstu klimatskih promena, ispoljava gotovo nepri-metno. Kada velika kompanija ispusti otrovne hemika-lije u nekoj siromašnoj zemlji, nasilje je postupno, „delo-vanjem vremena razdvojeno od izvornih uzroka“, nikada u istom trenutku kad se dogodio sam čin. Ista stvar je i sa sagorevanjem fosilnih goriva.

Proizvodnja hrane je jedan od glavnih uzroka klimatskih promena. Proces proizvodnje hrane i njenog puta do našeg stola uzrokuje oko 50 odsto svih gasova staklene bašte koje ljudi proizvode.81 Veštačka đubriva, mašine i druge poljoprivredne tehnologije bazirane na fosilnim gorivima značajno doprinose efektu staklene bašte. S druge strane, uništavanje šuma radi proizvodnje živo-tinjske hrane, prekomerno pakovanje hrane u amba-lažu, te velike udaljenosti koje se prelaze u transportu hrane zatvaraju krug zagađenja koju industrija hrane proizvodi.

Kakve će posledice klimatske promene imati po poljo-

79 Andreas Malm, Fosilni kapital, 17, 201880 Andreas Malm, Fosilni kapital, 19, 201881 Grain, „Food and climate change“: the Forgotten Link, 2009

Zaključak: Održiva proizvodnja hrane za sve ili „bussiness as usual“ scenario?

41


privredu u Srbiji i regionu? Po procenama, poljoprivreda u regionu biće među sektorima koji će pretrpeti najveće štete zbog oskudice vode (suše) i porasta temperature (UNDP 2009). U razdoblju 1994–2003. poljoprivredno tlo u Panonskoj niziji, najplodnijoj poljoprivrednoj regiji zapadnog Balkana, primilo je mnogo manje vode nego u razdoblju 1961–2003. Od 1994. do 2003. prosečni godišnji manjak priliva vode iznosio je 57 l/m2 ili 19% više u poređenju s razdobljem 1961–2003 (Šimunić, Senta et al. , 2006).

I udari vrućine su sve češći zbog veće učestalosti tempe-ratura viših od 25°C, što je prag iznad kojeg temperatura počinje da deluje na useve. Očekuje se da u regionu, na svake tri godine, praktično jedna godina bude sušna (Vučetić, 2006a, 2006b).

Nedavna studija o klimatskim promenama na Zapad-nom Balkanu detaljno opisuje negativne fenomene klimatskih promena usled podizanja temperature.82 Osim poljoprivrede, zagrevanje Balkana će uticati na smanjenje količine i kvaliteta pitke vode i na povećanje smrtnosti usled učestalijih toplotnih udara.

Gubljenje organske materije u tlu (humusa) i zakiselja-vanje tla je proces koji je već uznapredovao i nastaviće se sve dok industrijska poljoprivreda zauzima primat u sistemu proizvodnje hrane. U poslednjih 70–100 godina, poljoprivredna tla u regionu su izgubila oko 50–70% svoje organske materije (Martinović, 1997a). Ako u kratkom roku ne bude nikakve promene poljoprivredne prakse, taj proces će verovatno napredovati pa će 2050. poljoprivredna zemljišta u regiji biti „žedna“, kisela i manje plodna. Gubitak biodiverziteta, što biljnog, što životinjskog, kao nusproizvod ovakve razvojne logike, priča je za sebe koju su mnogi naučnici već detaljno objasnili.

Novi sistemi proizvodnje hrane bi mogli da predstavljaju glavno rešenje za problem klimatskih promena, u kom-binaciji sa prelaskom sa fosilnih na obnovljive izvore energije. Kada bi se preduzele mere da se poljoprivreda i proizvodnja hrane restrukturiraju u skladu sa načelima prehrambenog suvereniteta, angažovanja malih proi-zvođača, agroekologije i lokalnih tržišta, globalne emi-sije bi se mogle prepoloviti.83 Samo zemljište je najveće skladište CO2, metana i azotnih oksida na svetu (Batjes, 1996, Kutsch et al., 2009, Nieder and Benbi, 2008, Schau-

82 Regional Cooperation Council. Study on climate change in Western Balkans, 201883 Grain, „Food and climate change“: the forgotten link

fler et al., 2010, Schlesinger and Andrews, 2000).

Na primeru Evrope, naučnici pokazuju da trend indu-strijalizacije poljoprivrede i seče šume vodi ka tome da tlo u Evropi postane glavni izvor gasova staklene bašte (Bahn et al. 2010). Međutim, organska poljoprivreda ima obrnuto dejstvo, odnosno, ona pomaže u tzv. „zaklju-čavanju“ emisija gasova staklene bašte. Istraživanja pokazuju da praksa revitalizacije organske materije kroz agroekologiju može da na godišnjem nivou poništi od 24-30 odsto ukupnih globalnih emisija gasova staklene bašte.84

Dakle, prednosti organske poljoprivrede nad industrij-skom poljoprivredom su višestruke. Osim što organska poljoprivreda proizvodi znatno manje emisija gasova staklene bašte, ona takođe omogućava „zaključavanje“ gasova u atmosferi.

Međutim, da bi se postigla održiva poljoprivreda i proi-zvodnja hrane za životnu sredinu i ljude koji u njoj žive, potrebne su radikalne sistemske promene u globalnom sistemu proizvodnje hrane. To ujedno podrazumeva i radikalne promene postojećeg sistema, odnosno, kapi-talističkog modela proizvodnje i konstantnog ekonom-skog rasta baziranog na fosilnim gorivima koji ugrožava egzistenciju cele planete.

Za postizanje sistemskih promena, nužno je dovesti u pitanje odnose moći, odnosno izvršiti redistribuciju moći unutar društva. Drugim rečima, zahtevati demo-kratsku kontrolu nad globalnim sistemom proizvodnje hrane. U tom kontekstu, pokret koji dovodi u pitanje postojeće odnose i nepravdu unutar globalnog sistema proizvodnje hrane je pokret za prehrambeni suvereni-tet.

S druge strane, potrebno je udruživanje aktera iz svih sfera društva kako bi se stvorio pokret koji ima snagu da izvrši pritisak na hegemone institucije i korporacije, u cilju pomeranja ka demokratičnijem, pravednijem i egalitarnijem sistemu, ne samo proizvodnje hrane, već i celog društva.

Ovom studijom smo pokušali da ukratko prikažemo i objasnimo osnovne aspekte problematike proizvodnje hrane, te heterogenost i kompleksnost u pristupu ovoj problematici. Kroz interdisciplinarni pristup, od političke ekonomije, prehrambenih pokreta i njihovih pravaca pa sve do ekologije, pokušali smo da holistički objedinimo

84 GRAIN, “Earth matters”: tackling the climate crisis from the ground up

42


sve sistemske aspekte društva koji utiču na problema-tiku proizvodnje hrane. U studiji se prepliće srpski kon-tekst poljoprivrede i proizvodnje hrane sa globalnim kontekstom, kako bi čitalac mogao dobiti širu sliku i imao mogućnost da uporedi lokalni i globalni kontekst.

Osnovna namera ove studije je pokušaj da koncept prehrambenog suvereniteta približi svim ljudima koji su zainteresovani za problematiku proizvodnje hrane, bilo da se radi o onima koji samo žele da se zdravo hrane, bilo ljudima koje zanima političko-ekonomski kontekst i sve njegove implikacije u kontekstu prehrambenog sistema.

U svakom pokušaju neke sistemske promene, ključna je participacija i sudelovanje što većeg broja ljudi u procesu promene. Prvi korak u tome je upoznavanje sa osnovnim političko-ekonomskim i ekološkim procesima u sistemu proizvodnje hrane, a zatim i sprovođenje pro-mene u samoj praksi.

Nadamo se da će ova studija bar donekle uspeti da istakne nužnost i značaj prehrambenog suvereniteta u kontekstu stvaranja boljeg i pravednijeg sistema proi-zvodnje hrane, kako za one koji proizvode našu hranu, tako i za one koji je konzumiraju.

43


• Agrifood Atlas, Rosa Luxemburg Stiftung, Heinrich Böll Stiftung, 2017

• A.Graham, S.Aubru, R.Kuneman, S.M.Suarez, Land Grab study, CSO Monitoring 2009-2010. „Advancing African Agriculture” 24-28

• Andreas Malm, Fosilni kapital, 2018

• Baker-Smith Katelyn, Attila B.M. Szocs, What is land grabbing? A critical review of existing definitions, 2016

• Darko Znaor, Unlocking the Future, Zameci pro-mene: Održiva poljoprivreda kao put prosperiteta za Zapadni Balkan, Heinrich Böll Stiftung, 2014

• David Harvey, Kratka istorija neoliberalizma, 2005

• Dogarava A. Bello, The role of Cooperative Societies in Economic Development, pp. 7, 8, MPRA, 2005

• Đurić Katarina, Milović Slavica, Hamad H.H. Hyba, Prodanivić Radivoj, Bošković Jelena, Komparativna analiza posedovne strukture u Republici Srbiji i EU, 2016

• Eric Holt Gimenez, A Foodie’s guide to capitalism: Understanding the political economy of what we eat, 2017

• Eric Holt-Giménez, Loren Peabody, From Food Rebellions to Food Sovereignty: Urgent call to fix a broken food system, 2008

• Eric, Holt Gimenez, Annie Shattuck, Food crises, food regimes and food movements: rumblings of reforms or tides of transfomation, Journal of Pea-sant Studies, 2011

• GRAIN, Food and climate change: the forgotten link, 2011

• GRAIN, Earth matters: tackling the climate crisis from the ground up, 2009

• Ivan Radenković, Strane direktne investicije u Srbiji, Rosa Luxemburg Stiftung, Beograd

• Jelić S. Osetljive tačke srpske poljoprivrede, Socio-loški pregled, vol. XLIV, 2010

• Jules Pretty, Rachel Hine, Feeding the World with

Sustainable Agriculture, 2001

• Kleanthous Anthony, Pigs and the Environment, BPEX report, 19, 2009

• Land grabbing and land concentration in Europe, Transnational Institute, Amsterdam 2016

• Maria Elena Martinez-Torres, Peter M. Rosset. Dialogo de saberes in La Via Campesina: food sove-reignty and agroecology. The Journal of Peasant Studies, 2014

• Miguel A. Altieri, Fernando R. Funes-Monzote, Paulo Petersen, Agroecologically efficient agricultural systems for smallholder farmers: contributions to food sovereignty, 2011

• Marković Katarina, Poljoprivredno zadrugarstvo u Republici Srbiji – stanje i perspektive, 2007

• Miguel A. Altieri, Clara I. Nicholls, Agroecology and the Search for a Truly Sustainable Agriculture, 2005

• Miguel A. Altieri, Clara I. Nicholls, Fernando Funes, The scaling up of agroecology: Spreading the hope for food sovereignty and resiliency, 2012

• Miladin Ševarlić: Poljoprivredno zemljište u Repu-blici Srbiji, 2015

• Mitrović M. Milovan, Sela u Srbiji, promena struk-ture i problemi održivog razvoja, str. 83,84, 2015

• Our Land, Our Choice, The great Land Heist, 2014

• Philip Mcmichael, A food regime genealogy, The Journal of Peasant Studies, 2009

• Popis poljoprivrede, Poljoprivreda u republici Srbiji 2012

• Radenković Ivan, Solar Maja, Od njive preko soci-jalističke industrijalizacije do trpeze i društvenog života, publikacija Gradove smo vam poklonili, str.153, 2018

• Radovan Pejanović, Razvojni problemi i prioriteti poljoprivrede u Srbiji, 2013

• Radovan Pejanović, Nedeljko Tica, O uzrocima krize poljoprivrede u Republici Srbiji, 2005

• Raj, Patel, Journal of Peasant Studies, 2009

Literatura

44


• Samir, Amin, Food movements unite: Strategies to transform our food systems, 2011

• Srećković Milenko, Istorijat agrarnih reformi i posledice privatizacije u poljoprivrednom sektoru, Oblast 4.3. Privatizacija društvenih poljoprivrednih preduzeća, Publikacija Bilans stanja, Centar za poli-tike emancipacije, Beograd 2015

• Srećković Milenko, Land Concentration, land grab-bing and peoples struggles in Europe, The case of Serbia, Transnational Institute, pp. 194, 2013

• Stephen R. Gliessman, Agroecology: ecological processes in agriculture. 1997

• Steve Suppan, Challenges for food sovereignty, Institute for Agriculture and Trade Policy, 2008

• Studija slučaja privatizacija u Srbiji, Beograd: NALED 2014

• The impact of the Common Agricultural Policy on developing countries, pp. 16, 2018

• Extent of the farmland grabbing in the EU, Transna-tional Institute, 2015

• Z. Simonović, Struktura poljoprivrednih gazdin-stava u Republici Srbiji prema površini poljopri-vrednog zemljišta, 2017

• Zakon o izmenama i promenama Zakona o poljo-privrednom zemljištu, 2017

• Zakon o zadrugama

Prostor za CIP broj

prehrambeni suverenitet -...

Documents