Copyright © Andrés Barba, 2017CASANOVAS & LYNCH AGENCIA LITERARIA, S. L.Copyright © ovog izdanja Dereta

Biblioteka„dereta vam predstavlja...”

Urednik izdanjaAleksandar Šurbatović

Na slov ori gi na la Andrés BarbaREPÚBLICA LUMINOSA

Pre vod sa španskogMarijana Aleksić Milanović

Dana 6. novem bra 2017. godi ne žiri, koji su či-ni li Gon sa lo Pon ton Hihon, Mar ta Sans, Hesus Tru e ba, Huan Pablo Vilja lo bos i izda vač Sil vi ja Sese, dode lio je tri de set i petu nagra du „Eral de” Ande su Bar bi za roman Bli sta va repu bli ka.

U uži izbor ušao je i roman Izu mi ra nje vrsta Dije ga Vekja.

Kar men,sat ka noj od crve ne zemlje

Ja sam dve stva ri koje ne tre ba oma lo va ža va ti: divljak i dete.

Pol Gogen

11

Kada me pita ju za ono tri de set i dvo je dece što je izgu bi lo život u San Kri sto ba lu, odgo vor mi se raz li ku je u zavi sno sti od sta ro sne dobi mog sago vor ni ka. Ako je mojih godi na, odgo vo rim da raz u-me ti to pod ra zu me va jed no stav no sklo pi ti koc ki ce koje smo poje-di nač no vide li, ako je mla đi, pitam ga veru je li u rđa ve pred zna ke. Goto vo uvek mi odgo vo re odreč no, kao da vero va ti u njih zna či nedo volj no ceni ti slo bo du. Ne zapit ku jem više, nego im onda ispri-čam svo ju ver zi ju tih doga đa ja, jer to je jedi no što imam i bilo bi izliš no ube đi va ti ih da se ne radi toli ko o tome da oni ne cene slo bo-du, već o tome da ne tre ba tako naiv no da veru ju u prav du. Da sam malo odva žni ji ili malo manja kuka vi ca, uvek bih poči njao pri ču istom reče ni com: Sko ro sva kog zade si ono što je i zaslu žio i rđa vih pred zna ka ima. Nego šta nego ima.

Onog dana kada sam došao u San Kri sto bal, pre dva de set i dve godi ne, bio sam upra vo una pre đen mla di slu žbe nik za soci jal na pita nja iz Este pi ja. U raz ma ku od samo neko li ko godi na od suvo-nja vog svr še nog prav ni ka postao sam tek ože nje ni muš ka rac čiju je poja vu sre ća čini la nao či ti jom nego što bi vero vat no pri rod no bio slu čaj. Čini lo mi se da je život jed no stav ni niz neda ća koje se rela tiv no lako mogu pre va zi ći, a zavr ša va ju se smr ću, ne znam da li

Andres Barba

12

jed no stav nom, ali tako nemi nov nom da ne zavre đu je da se na nju misli. Tada nisam znao da je radost upra vo to, mla dost upra vo to, i smrt upra vo to, i da sam, iako suš tin ski ni u čemu nisam gre šio, zapra vo gre šio u sve mu. Zalju bio sam se u jed nu pro fe sor ku vio li ne iz San Kri sto ba la, tri godi ne sta ri ju od mene, maj ku deve to go diš nje devoj či ce. Obe su se zva le Maja i obe su ima le pro dor ne oči, sitan nos i zaga si te usne, koje sam sma trao vrhun cem lepo te. Na tre nut ke sam se ose ćao kao da su me iza bra le u nekom taj nom udru že nju, tako sre ćan što sam pao u nji ho vu „mre žu” da sam, kada su mi ponu di li pri li ku da se pre se lim u San Kri sto bal, otr čao Maji noj kući da joj to saopštim i odmah je zapro sio.

Ponu di li su mi to nameš te nje jer sam dve godi ne pre toga u Este-pi ju osmi slio pro gram inte gra ci je domo ro dač kih zajed ni ca. Ide ja je bila jed no stav na i pro gram se poka zao efi ka snim i uspeš nim: sasto-jao se u tome da se uro đe ni ci ma obez be di isklju či vo pra vo na uzga-ja nje odre đe nih pro iz vo da. U tom gra du smo se odlu či li za pomo-ran dže i pove ri li domo ro dač koj zajed ni ci snab de va nje goto vo pet hilja da lju di. Pro gram je zama lo iza zvao pra vu malu pomet nju u dosta vi, ali je napo slet ku zajed ni ca rea go va la i, uz odre đe ne izme-ne, uspe la da ofor mi malu i finan sij ski veo ma samo stal nu zadru gu, koja i danas pokri va dobar deo nji ho vih troš ko va.

Pro gram je bio tako uspe šan da je Vla da stu pi la u kon takt sa mnom pre ko Komi si je za domo ro dač ke rezer va te kako bih ga spro-veo i među tri hilja de žite lja zajed ni ce naro da Njea u San Kri sto-ba lu. Ponu di li su mi kuću i nameš te nje u upra vi u Ode lje nju za soci jal na pita nja. Sti ca jem okol no sti Maja je pono vo poče la da drži časo ve u maloj muzič koj ško li svog rod nog gra da. Nije to poka zi va-la, ali znao sam da je bila ushi će na što se imuć nija vra ća u grad oda-kle je bila pri nu đe na da ode. Nameš te nje je uklju či va lo i ško lo va nje devoj či ce (uvek sam je zvao „devoj či ca”, i kada bih joj se direkt no obra ćao, „devoj či ce”) i pla tu od koje smo mogli i da ušte di mo. Šta sam još mogao da pože lim? Teš ko mi je bilo da zau zdam radost i

blistava republika

13

tra žio sam Maji da mi pri ča o pra šu mi, o reci Ere, o uli ca ma San Kri sto ba la... Dok je govo ri la, čini lo mi se da zala zim u gusto i spar-no rasti nje gde ubr zo pro na la zim raj ski kutak. Možda mi maš ta i nije bila naro či to buj na, ali se moj opti mi zam ne može ospo ri ti.

Sti gli smo u San Kri sto bal tri na e stog apri la 1993. godi ne. Vla-da la je pasja omo ri na i nebo je bilo sasvim vedro. U dalji ni, dok smo se uspi nja li u našem sta rom poro dič nom kom bi ju, prvi put sam ugle dao ogrom nu mrku vode nu masu reke Ere i pra šu mu San Kri sto ba la, tu zele nu, nepro boj nu neman. Nisam bio navik nut na sup trop sku kli mu, te sam se kupao u zno ju otka ko smo skre nu li na crven ka sti peš ča ni put što sa auto- pu ta vodi do gra da. Otu pe lost od puto va nja od Este pi ja (goto vo hilja du kilo me ta ra) iza zva la je setu u meni. Spo čet ka smo pri sti za li kao u snu, a potom se uka za la, uvek kru ta, suro vost nemaš ti ne. Pri pre mio sam se za siro maš nu pro vin-ci ju, ali stvar no siro maš tvo daleko je od onog kakvo sam zamišljao. Još uvek nisam znao da je pra šu ma jed na ka osku di ci, sje di nju je se s njom i na neki način je bri še. Jedan gra do na čel nik tog gra da izja vio je da je pro blem San Kri sto ba la u tome što je beda uvek na korak od živo pi sne lepo te. Bukval no. Obri si dece Njea odvi še su foto ge nič ni upr kos prljavš ti ni – ili možda zahva lju ju ći njoj – a sup trop ska kli-ma navo di na pomi sao da u nje noj pri ro di ima nečeg neiz be žnog. Ili, dru gim reči ma: čovek se može bori ti pro tiv dru gog čove ka, ali ne i pro tiv vode nih sla po va ili olu je i grmlja vine.

Ali kroz pro zor kom bi ja uve rio sam se u još jed nu stvar: da beda San Kri sto ba la može da se ogo li do same koske. Boje su bile čiste, osnov ne i s nekim suma nu tim odsja jem: tam no ze le na boja pra šu-me što se pro te že uz put kao pri rod ni zid, jar ko cr ve na boja zemlje, pla vet ni lo neba sa onim sve tlom što pri mo ra va da se nepre sta no čki lji, ujed na če na mrka boja ona četi ri kilo me tra među oba la ma reke Ere, sve to mi je jasno pre do ča va lo da u mom pam će nju nije pohra nje no niš ta sa čime bih upo re dio to što prvi put vidim.

Andres Barba

14

Sti gav ši u grad, otiš li smo u Opšti nu kako bi nam pre da li ključ od naše kuće i jedan slu žbe nik je pošao s nama kom bi jem da nam poka že put. Samo što nismo sti gli kada sam najed nom ugle dao ogrom nog psa ovčara na manje od dva metra. Uti sak – vero vat no iza zvan iscr plje noš ću od puta – bio je goto vo kao opse na, kao da se pas, ume sto što je izle teo, samo stvo rio ni iz čega nasred uli ce. Nisam imao vre me na da zako čim. Šče pao sam volan iz sve sna ge, ose tio uda rac pod ruka ma i čuo onaj zvuk što se nikad ne zabo ra-vlja kada se jed nom čuje: pra sak tela kada gru ne o bra nik. Brzo smo izaš li. Bila je to kuja, teš ko povre đe na i dah ta la je izbe ga va ju ći naš pogled kao da se nečeg sra mi.

Maja se nad ne la nad njo m i pomi lo va la je duž leđa, potez na koji je kuja uzvra ti la pokre tom repa. Reši li smo da je odmah odve de-mo kod vete ri na ra i na putu do tamo, u istom kom bi ju kojim smo je upra vo uda ri li, imao sam uti sak da je ta ulič na i divlja živo ti nja isto vre me no dve pro tiv reč ne stva ri: jezo vi ti pred znak i bla go tvor-na poja va, pri ja te lji ca koja mi želi dobro doš li cu u grad, ali i gla snik koji dono si stra hot nu vest. Pomi slio sam kako se čak i Maji no lice pro me ni lo otka ko smo sti gli, s jed ne stra ne, posta lo je neka ko obič-no – nikad rani je nisam video toli ko žena nalik njoj – a sa dru ge, što je bilo još teže raza bra ti, koža joj je izgle da la isto vre me no nežni ja i otpor ni ja, pogled gru blji, a opet manje rezak. Sta vi la je kuju u kri lo i krv živo ti nje počela je da joj nata pa pan ta lo ne. Devoj či ca je bila na zad njem sediš tu pogle da pri ko va nog za ranu. Kad god bi kom bi nale teo na rupu, živo ti nja bi se usko me ša la i ispu sti la zvo nak cijuk.

Kažu da se San Kri sto bal ili nosi ili ne nosi u krvi, flo sku la koju lju di pod jed na ko pri me nju ju za svoj rod ni grad na bilo kom kra ju sve ta, ali ona ovde ima jed nu ne tako obič nu, zapra vo neve ro vat nu, dimen zi ju. Jer upra vo je krv ta koja tre ba da se navik ne na San Kri-sto bal, ona tre ba da pro me ni svo ju tem pe ra tu ru i da se pre da pred bre me nom pra šu me i reke. I sama reka Ere sa svo ja četi ri kilo me tra širine mno go puta mi je izgle da la kao veli ka krva va reka, a ima u

blistava republika

15

regi o nu i nekog drve ća čiji je sok tako taman da je goto vo nemo-gu će i zami sli ti da su to bilj ke. Krv pro ži ma sve, ispu nja va sve. Iza zele ne boje pra šu me, iza mrke boje reke, iza crve ne boje zemlje, uvek je tu krv, krv koja se raz li va i upot pu nja va stva ri.

Sto ga je moje krš te nje bilo bukval no. Kada smo sti gli kod vete-ri na ra, kuja je već bila u prak tič no bez na de žnom sta nju i, poš to sam je izneo u naruč ju, obli la me je gusta, leplji va teč nost koja je, u dodi ru sa ode ćom, pocr ne la i odi sa la je odur nim slan ka stim miri-som. Maja je smatrala da treba da joj udlaže šapu i uši ju ranu na leđi ma, a kuja je sklo pi la oči kao da nema name ru da se više bori. Čini lo mi se da joj se oči uspla hi re no kre ću pod zatvo re nim kap-ci ma, kao što se deša va lju di ma kada sanja ju. Poku ša vao sam da zami slim šta li vidi, kakav li joj luta lač ki, pra šum ski život pro la zi kroz gla vu i pože leo sam da se opo ra vi i pre ži vi, kao da dobar deo moje sigur no sti u tom mestu zavi si od toga. Pri šao sam i spu stio joj šaku na toplu njuš ku, maltene siguran, goto vo ube đe n da će me raz u me ti i da će osta ti s nama.

Dva sata kasni je kuja je, vla žnih oči ju, bila u baš ti naše kuće, a devoj či ca joj je pri pre ma la por ci ju pirin ča sa osta ci ma od ruč-ka. Seli smo i rekao sam joj da raz mi sli o ime nu. Namreš ka la je nos – ina če je pra vi la taj pokret da dra ma tič no poka že neo d luč-nost – i izgo vo ri la: „Moj ra.” I tako se zove i dan-danas, dok dre ma posle toli ko godi na na samo neko li ko kora ka od mene, sta ra kuja opru že na u pred so blju. Moj ra. Poš to je upr kos svim nago veš ta ji ma sahra ni la već polo vi nu poro di ce, možda i nije tako neve ro vat no da će sahra ni ti i celu. Tek sada raz u mem nje nu poru ku.

16

Kad god poku šam da se pri se tim kako su tek le te prve godi ne u San Kri sto ba lu, pad ne mi na pamet jedan komad što je Maji obič-no zada vao mno go muka na vio li ni: „Posled nja ruža leta” Hajn ri-ha Vil hel ma Ern sta, vrsta tra di ci o nal ne irske melo di je za koju su muzi ku pisa li i Beto ven i Britn, a u kojoj kao da se isto vre me no raz le žu dve stvar no sti: s jed ne stra ne, poma lo sen ti men tal ni napev, a sa dru ge, tegob na teh ni ka. Kon trast pra šu me i San Kri sto ba la bio je poput te dve isti ne; s jed ne stra ne se nala zi la odi sta neu mo lji-va, odi sta neljud ska real nost pra šu me, a sa dru ge, pro sta stvar nost, možda manje iskre na, ali narav no prak tič ni ja, ona koju smo savla-da va li da bismo pre ži ve li.

Ne može se reći da je San Kri sto bal bio neko veli ko izne na đe-nje: pro vin cij ski grad od dve sto ti ne hilja da sta nov ni ka sa svo jim tra di ci o nal nim poro di ca ma (koje ovde zovu „sta ri ma”, kao da ima poro di ca sta ri jih od dru gih), sa svo jim poli tič kim zavr zla ma ma i svo jom sup trop skom klo nu loš ću. Pri vik ao sam se bolje i brže nego što sam oče ki vao. Kroz samo neko li ko mese ci već sam se kao pra vi meš ta nin borio sa beža njem od odgo vor no sti zapo sle nih, imu ni te-tom nekih poli ti ča ra i onim pro vin cij skim dile ma ma što se obič no po pra vi lu nasle đu ju, iskri vlje ne i u pot pu no sti nere ši ve. Osim što

blistava republika

17

je drža la časo ve u muzič koj ško li, Maja je pod u ča va la i neke gospo-đi ce iz imuć ne kla se San Kri sto ba la, nad me ne i goto vo neiz o stav-no veo ma lepe devoj či ce. Pono vo je poče la da se dru ži sa dve ili tri pri ja te lji ce, koje bi zaću ta le kao zali ve ne kad god bih ja ušao u kuću, a uvek bih, nepo sred no pre nego što to uči nim, čuo kako im se gla so vi pre pli ću. Isto kao Maja, bile su nastav ni ce kla sič ne muzi-ke, sve pore klom Njea, ofor mi le su gudač ki trio i sa zapa nju ju ćim uspe hom drža le reci ta le u gra du i dru gim mesti ma u pro vin ci ji, ne toli ko jer su bile dobri izvo đa či već zato što ih niko dru gi nije držao.

Ono što mi se godi na ma čini lo smeš nom opreč noš ću u ćudi moje žene, da se bavi kla sič nom ali da istin skom muzi kom sma tra samo onu uz koju može da zai gra, tada mi je posta lo sasvim razu-mlji vo. Kla sič na muzi ka nije ima la (ni za nju, ni za bilo koga od onih lju di što su išli na nje ne kon cer te) toli ko odli ke muzi ke koli ko nepomičnosti. Kom po no va li su je neki odvi še drugači ji umo vi i po nekim odvi še neobičnim kri te ri ju mi ma da bi bilo dru ga či je, ali to ne zna či da ta publi ka nije bila ose tlji va na njen uti caj. Kada je Maja izvo di la te koma de, lju di su pra vi li istu onu usred sre đe nu gri ma su koju bi napra vi li kada slu ša ju neki naro či to zavo dljiv, ali ne zato manje ra zu mljiv, stra ni jezik. Ona se, u suš ti ni, tako stra stve no pre-da va la nje noj izved bi i pod u ča va nju zato što ju je sma tra la stra nom i zato što nije bila kadra da se s njom sen ti men tal no pove že. Kla-sič na muzi ka je za Maju bila neš to što se odi gra va samo u mozgu, dok je osta la muzi ka – kum bi ja, sal sa, meren ge – to čini la u telu, u trbu hu.

Da bi sišao u pono re ljud ske duše, čovek pone kad misli da mora da uđe u neku moć nu pod mor ni cu, a napo slet ku zatek ne sebe kako u roni lač kom ode lu poku ša va da zaro ni u svojoj kadi. Isto je i s mesti ma. Ako mali gra do vi ima ju neku zajed nič ku crtu, onda je to što nali ku ju jedan dru gom kao jaje jaje tu: svi oni repro du ku ju iste meha ni zme da ove ko ve če svo ju moć, iste pri ja telj ske admi ni-stra tiv ne ustup ke i kro ni zam, istu dina mi ku. Tako đe, s vre me na na

Andres Barba

18

vre me obič no stva ra ju svo je male lokal ne hero je: izvr snog muzi ča-ra, naro či to revo lu ci o nar nu poro dič nu sudi ni cu ili maj ku hra brost, ali čak su i ti mali hero ji izgle da sastav ni deo jed nog orga ni zma koji raču na na nji ho vu pobu nu da bi opstao. Život u malim gra do vi-ma izgle da ure đe no i pred vi di vo poput metro no ma i na maho ve je toli ko teš ko zami sli ti da ta sud bi na može da se pre o kre ne kao što bi bilo da sun ce iza đe na zapa du. Ali upra vo to se pokat kad desi: sun ce iza đe na zapa du.

Svi sma tra ju napad na pro dav ni cu Dako ta isho diš tem nevo lje, ali pro blem je nastao mno go rani je. Oda kle se poja vi še ta deca? Naj po zna ti ji doku men ta rac na tu temu, Deca Vale ri je Danas, ten-den ci o zan ako ne pro sto neta čan, poči nje tom pom pe znom reče-ni com iz off-a dok se pri ka zu ju krva ve sli ke iz pro dav ni ce: Oda kle se poja vi še ta deca? To je, među tim, i dalje veli ko pita nje. Oda kle? Ako čovek nije sve do čio vre me nu kada nisu bila tu, goto vo da je mogao da pomi sli da su odu vek trč ka ra la našim uli ca ma, musa va, ali čud no va to poma lo dosto jan stve na, uvo ji te kose i lica opr lje nog sun cem.

Teš ko je usta no vi ti u kom tre nut ku je naš pogled počeo da se pri vi ka va na njih ili da li su ispr va, kada bismo ih vide li, kod nas iza zi va li kakvo izne na đe nje. Među mno gim teo ri ja ma možda je naj ma nje besmi sle na bila ona koju je izneo Vik tor Koban u jed noj od svo jih kolum ni za El impar si jal, kada je izja vio da su deca doš la u grad „na kaši či cu” i da su se ispr va sto pi la sa decom Njea, koju smo bili navi kli da viđa mo kako pro da ju divlje orhi de je i limun na sema fo ri ma. Neke vrste ter mi ta su u sta nju da pri vre me no muti ra-ju i pri svo je izgled dru gih vrsta ne bi li pro dr le u tuđe okru že nje i poka za le svoj pra vi izgled tek kada se nasta ne. Možda su i ta deca – sa istom pre ver bal nom inte li gen ci jom kao ti insek ti – pri svo ji la tu stra te gi ju i uči ni la sve mogu će da pri li če, nama bli skoj, deci Njea. Ali čak i ako je tako, pita nje i dalje osta je neo d go vo re no: oda kle se

blistava republika

19

poja vi še? I, prven stve no, zaš to su svi ima li izme đu devet i tri na est godi na?

Naj jed no stav ni ja (ali tako đe manje doka za na) teza jeste da se radi lo o ukra de noj deci iz cele pro vin ci je i da ih je neka mre ža za trgo vi nu lju di ma drža la negde u pra šu mi pokraj reke Ere. Ne bi to bio prvi put. Neko li ko godi na pre toga, 1989, spa se no je sedam tinej džer ki koje uma lo nisu „distri bu i ra li” po bor de li ma po celoj zemlji, pa su foto gra fi je što je poli ci ja napra vi la kada ih je naš la na jed noj maloj far mi usred pra šu me, na samo tri kilo me tra od San Kri sto ba la, još bile sve že u kolek tiv nom pam će nju. Baš kao što neke epi zo de u živo tu ne dozvo lja va ju pro sto duš no sti da ustra je, ta sli ka je zna či la da se u sve sti San Kri sto ba la vre me deli na pre i posle tog doga đa ja. Suš ti na nije bila samo u tome da tre ba pri hva ti ti neo spor-nu druš tve nu stvar nost, već i u tome što je stid koji je ta stvar nost iza zi va la ostao pohra njen u kolek tiv noj sve sti, kao što neki tra u ma-tič ni doga đa ji obli ku ju ćud odre đe nih poro di ca: u tiši ni.

Iz tog raz lo ga se tada pret po sta vlja lo da su ta deca pobe gla iz nekog slič nog „pri tvo ra” i da su se pre ko noć poja vi la u gra du. Ta teza – pona vljam, sasvim neo sno va na – osla nja la se na onu tako sram nu povla sti cu da po ukra de noj deci bude mo prva pro vin ci ja u celoj zemlji, ali bila je kadra i da obja sni onaj navod no „nera zu mlji-vi” jezik kojim je govo ri lo tih tri de set i dvo je i koji je tad sma tran stra nim jezi kom. Izgle da da tada niko nije raz u meo jed no stav nu stvar: pri hva ta nje te teze zna či lo je pret po sta vi ti da se deč je pro-sja če nje za dan pove ća lo za nekih sedam de set odsto, a da to nije iza zva lo nika kvu vrstu uzru ja no sti.

Pre gle dav ši zapi sni ke sa sasta na ka iz tih mese ci Ode lje nja za soci jal na pita nja (čiji direk tor sam bio ja, kao što sam već rekao), utvr đu jem da se deč je pro sja če nje kao tač ka dnev nog reda prvi put poja vlju je pet na e stog okto bra 1994. godi ne; dakle, dva na est nede lja pre napa da na pro dav ni cu Dako ta. To zna či – ako se uzme u obzir spo rost s kojom je u San Kri sto ba lu ozbi ljan pro blem stu pao na

Andres Barba

20

insti tu ci o nal ni teren – da su se deca mora la poja vi ti u gra du barem dva ili tri mese ca pre tog datu ma, dakle, u julu ili avgu stu te godi ne.

Teza o masov nom bek stvu iz nekog pri tvo ra u pra šu mi toli ko je pro tiv reč na da je goto vo uver lji vi ja „mađij ska teza”, zbog koje su se toli ko sme ja li Ita e teu Kado ga nu, pred stav ni ku zajed ni ce Njea, kada je ustvr dio da su ta deca „izni kla” iz reke. Ako čovek ne uzme reč „nići” doslov no, možda i nije sasvim neve ro vat na pret po stav ka da se izme đu njih stvo ri la neka izne nad na veza i da ih je to nave lo da se oku pe u gra du San Kri sto ba lu. Danas zna mo da su neka od te dece, iako je više od polo vi ne njih poti ca lo iz gra do va i nase lja u oko li ni San Kri sto ba la (i samo su u vrlo malom pro cen tu to bila ukra de na deca), na neo bjaš njiv način preš la više od hilja du kilo-me ta ra od gra do va kao što su Masa ja, Siju na ili San Migel del Sur. Nakon što su leše vi iden ti fi ko va ni, dozna lo se da je dvo je dece bilo iz pre sto ni ce, da je nji hov nesta nak pri ja vljen nad le žni ma mese-ci ma rani je i da se u nji ho vom okru že nju nije zbi lo niš ta naro či to sum nji vo sve do tre nut ka nji ho vog „bek stva”.

Neu o bi ča je ne situ a ci je nas uvek pri mo ra ju da pro su đu je mo vođe ni nekom druk či jom logi kom. Neko je jed nom upo re dio poja-vu te dece sa onim oča ra va ju ćim sin hro ni zo va nim letom čvo ra ka: jata od nekih šest hilja da pti ca dok trep neš obra zu ju gust oblak spo-so ban da se sklad no kre će pra ve ći nagi be od sto ti nu osam de set ste-pe ni. Sećam se jed nog doga đa ja koji je iz nekog raz lo ga sve ovo vre-me ostao netak nut u mom pam će nju. Bilo je to tokom onih mese ci kada se morao zbi ti i nji hov dola zak. Rano izju tra upu tio sam se s Majom koli ma ka svo joj kan ce la ri ji u zgra di Opšti ne. Rad no vre-me je u San Kri sto ba lu zbog vru ći ne vrlo strikt no, lju di se bude u šest uju tro i život poči nje bukval no u zoru, zva nič no rad no vre me je od sedam do jedan, što je tre nu tak kada je po pra vi lu vru ći na već nepod noš lji va. Tokom naj te gob ni jih sati – od jedan do pola pet u kiš noj sezo ni – grad živi smo žden sup trop skom tro moš ću, ali s jutrom su žite lji San Kri sto ba la krep ki koli ko god je to mogu će, što

blistava republika

21

vero vat no ne zna či pre vi še. Maja je kre nu la sa mnom toga jutra, jer je mora la da oba vi neke admi ni stra tiv ne poslo ve u muzič koj ško li i, kada smo se zau sta vi li na sema fo ru na ula zu u cen tar, vide li smo kako gru pa dece uzra sta izme đu deset i dva na est godi na pro si. Bili su obič ni, a opet i nisu. Za raz li ku od dru gih što pro se, jed no stav-nih i kukav nih, ove je oba vi ja la neka oči gled na nad me nost, goto vo ari sto krat ska. Maja je potra ži la neš to nov ca u pre tin cu auto mo bi-la, ali nije pro naš la niš ta. Jedan od deča ka me je netremice gle dao. Beli lo u oči ma mu se hlad no i sna žno bli sta lo, a musa vo lice je stva-ra lo takav kon trast s tim bli sta vi lom da sam na tre nu tak ostao bez reči. Na sema fo ru se uklju či lo zele no i shva tio sam da sam sve to vre me držao nogu na gasu, kao da žurim da se sklo nim oda tle. Pre nego što ću to i uči ni ti, posled nji put sam se osvr nuo k nje mu. Izne-na da, bez naja ve, dečak mi se širo ko osmeh nuo.

Kakva li nas to miste rija navo di da se usred sre di mo na odre đe-ne sli ke, a ne na neke dru ge? Bilo bi uteš no pri hva ti ti da je pam će-nje tako pro iz volj no kao i naši uku si, da pre bi ra naše uspo me ne sa istom nasu mič noš ću s kojom naše nep ce odlu ču je da nam se dopa-da meso, ali ne i mor ski plo do vi, pa ipak ima tu neče ga što nam potvr đu je da je čak i to, ili, još bolje, povrh sve ga to, pod šifrom koju tre ba odgo net nu ti i da nije nima lo slu čaj no. Osmeh onog dete ta me je uzne mi rio, jer je poka zi vao da smo neka ko bili pove za ni, da se neš to što je poče lo u meni zavr ši lo u nje mu.

Kako su godi ne pro la zi le, usta no vio sam da je taj susret na sema-fo ru zapra vo vrlo uobi ča je no isku stvo među žite lji ma San Kri sto-ba la. Ako ih pri u pi taš, svi napo slet ku pre pri ča va ju slič ne, ako ne i pro sto iden tič ne, epi zo de. O deci što bi se okre nu la tač no u onom tre nut ku kada ih pogle daš ili bi se poja vi la kada na njih pomi sliš, o stvar nim poja va ma ili opse na ma koje nala ze svoj put do sno va, a nared nog dana čeka ju na istom mestu gde si ih sanjao... Možda na kra ju kra je va i nije tako neo bjaš nji vo to što, kada nas neko posma-tra, govo ri ili jed no stav no misli o nama, ne može mo da odo li mo da

Andres Barba

22

se ne osvr ne mo ka izvo ru pažnje. Ta deca – čiji broj je u to vre me bio dovolj no skro man da ne pri vu če pažnju – poče la su da delu ju u gra du San Kri sto ba lu kao vrsta ener get skog vek to ra, svi smo motri-li na njih, a da to nismo ni zna li.

Mno go puta su optu ži li Ode lje nje za soci jal na pita nja uopšte i kon kret no mene da se nismo una pred pri pre mi li za ono što je nesum nji vo bio poče tak pro ble ma. Ovo nije naj pri klad ni je mesto za ras pra vu o tom naci o nal nom spor tu da se govo ri o neče mu kad je već mno go vode pro te klo, ali nije ni potreb no reći da je jedva proš lo par mese ci od tih nevo lja kada se grad ispu nio struč nja ci-ma za deč je pro sja če nje i apo sto li ma zdra vog razu ma. Isti oni što su hte li da izve du poli ci ju na uli cu nakon napa da na pro dav ni cu Dako ta posta li su najed nom zen-maj sto ri za ume re nost i optu ži li nas, tako žesto ko kako bi to samo pre stup ni ci zaslu ži va li, da nismo rea go va li „dovolj no hitro”.

U nekoj dru goj život noj dobi možda bih se i bra nio. Danas pri-zna jem da u toj tvrd nji ima neš to isti ne, ali, čak i tako, šta li bi za te lju de i u tom tre nut ku zna či lo rea go va ti „dovolj no hitro”? Odmah zato či ti svu tu decu u siro tiš te, sazva ti narod, navu ći mržnju na decu koja dotad nisu pru ži la zna čaj ni je sve do čan stvo svog anti so-ci jal nog pona ša nja od toga što su glad ni i nema ju dom?

Neke stva ri se dogo de brže i lak še nego što je čovek mogao da pret po sta vi: kav ge, nesre će, lju ba vi. A i navi ke. U to vre me sam sva-ko jutro pra tio devoj či cu do ško le i igra li smo jed nu malu igru. Bila je tako jed no stav na i osmi sli li smo je tako spon ta no da sam mislio da će tra ja ti zau vek i da ćemo i kada pora ste nasta vi ti da se igra mo isto, ona neo bič no kri ve ći vrat ispred mene, ja ose ća ju ći nje ne kora-ke za leđi ma. Možda je naj za ni mlji vi ji u toj igri bio upra vo uti sak da se, ako bi nas spa zio tuđi pogled, uopšte ne igra mo. Sasto ja la se u tome da ćut ke pre sti že mo jed no dru go, prvo ja, potom ona, po-tom opet ja, sve dok ne bismo sti gli do ško le. Onaj koji pre sti že na neko li ko sekun di bi se uda ljio od ovog dru gog, ali onda bi uspo rio

blistava republika

23

korak i dozvo lio da sada on bude pre stig nut. Pokat kad bi neko od nas dvo je tuma čio neki dru gi lik, žur nog čove ka što kasni na posao i raz me tlji vo gle da na sat, devoj či cu što poska ku je i zvi ždu ka, poli-caj ca što se pra vi da je juri, ali uglav nom smo to bili jed no stav no mi, samo poma lo užur ba nog hoda.

Čud no va to je kako su zna čaj ni za mene posta li ti tre nu ci kada sam išče ki vao da me devoj či ca pre stig ne svo jim sit nim kora ci ma. Čini lo mi se da je lju bav pre ma devoj či ci – ili to bla go nepo ve re nje i ta bud na pažnja što toli ko liče na lju bav – kao nalič je mog odno sa s Majom, tako đe lju bav nog, ali bez ritu a la i oče ki va nja. Ako sam kod Maje voleo svo ju nespo sob nost da pro drem do nje nih naj du bljih misli, kod devoj či ce sam voleo to, to što se pona vlja lo goto vo pro tiv naše volje, taj pro stor što smo zajed no stvo ri li.

Za raz li ku od osta le dece u ško li i nji ho vih rodi te lja, ja nisam bio bio loš ki otac svo je ćer ke, i to se pri me ći va lo čim bismo pri sti-gli: ne samo da nismo fizič ki liči li već bismo se i ras ta li bez mno go objaš nje nja i poma lo posra mlje ni. Tada nisam znao ono što sada znam; da je slič nost dale ko od atom skog sklo pa poro di ce. Za odra-slog čove ka i devoj či cu koji žele da budu pra vi otac i pra va ćer ka to što ne liče nije – kao što se obič no misli – kob na sud bi na, svet je krcat nesklad nim poro di ca ma iden tič nih crta i sreć nim skr plje nim poro di ca ma.

Pre Maji nog dola ska morao sam da se pre tva ram da imam bilo kakav odnos pre ma tim stvo re nji ma, deci. Nisam imao pove re nja u lju de što tvr de da ih sve bez izu zet ka vole ili ne vole, jer sam čak i ja – koji sam uvek imao odre đe nih poteš ko ća u odno su s nji ma – mno go puta doži veo da sret nem neko dete koje bi mi se istog časa dopa lo. Bio sam naklo njen povu če ni ma i tra pa vi ma, a anti pa ti ju su mi budi li raz me tljiv ci, nar ci si i brbljiv ci (uvek sam mrzeo deč-je oso bi ne kod odra slih i one „odra sle” kod dece), ali više go diš nje pred ra su de o detinj stvu ispa ra va ju u tre nut ku kada neko pra vo dete posta ne deo našeg živo ta.

Za izdavačaDijana Dereta

LekturaVesna Crepuljarević

KorekturaDijana Stojanović

Likovno­grafička opremaMarina Slavković

Prvo DERETINO izdanje

ISBN 978-86-6457-323-8

Tiraž1500 primeraka

Beograd, 2020.

Andres Barba BLISTAVA REPUBLIKA

Izdavač / Štampa / Plasman: DERETA doo, Vladimira Rolovića 94a,

KNJIŽARA DERETA, Knez Mihailova 46, Beograd, tel.: 011.26.27.934, 30.33.50311030 Beograd, tel./faks: 011.23.99.077; 23.99.078, w w w . d e r e t a . r s

821.134.2-31

БАРБА, Андрес, 1975–

Blistava republika / Andres Barba ; prevod sa španskog Marijana Aleksić Milanović. – 1. Deretino izd. – Beograd : Dereta, 2020 (Beograd : Dereta). – 136 str. ; 21 cm. – (Biblioteka Dereta vam predstavlja ---)

Prevod dela: República luminosa / Andrés Barba. – Tiraž 1.500.

ISBN 978-86-6457-323-8

COBISS.SR-ID 26601737

CIP – Ка та ло ги за ци ја у пу бли ка ци ји На род на би бли о те ка Ср би је, Бе о град