Uvod u analizu diskursa

Po Berovoj prihvatanjem tvrdnji teoretiara socijalnog konstruktivizma, uviamo manjkavost preovlaujuih metoda drutvenih istraivanja. Sama paradigma se mora preispitati. Jedan od naina da se to uradi jeste analiza diskursa.

Teorijske i praktine pretpostavke analize diskursa

Sa stanovita socijalnog konstruktivizma, govor objektivnosti koji koriste naunici da bi svoje nalaze prikazali kao istinite, samo je deo diskursa nauke pomou kojeg se konstruie odreena verzija ljudskog ivota. Iako naunici tvrde da su njihovi nalazi objektivni, nekontaminirani njihovim linim interesima, takva objektivnost je nemogua, zato to se svi mi moramo suoiti sa svetom iz neke perspektive. Naunici moraju priznati injenicu da intrinzino uestvuju u istraivakom procesu i da to utie na dobijene rezultate. Zato istraivanje treba shvatiti kao zajedniki proizvod istraivaa i istraivanog.

Dosadanja praksa u naunom diskursu jeste da svu teinu istine stavlja na istraivaevo vienje dogaaja, stavljajui njega u poziciju moi. Nema razloga da se objanjenjima istraivaa daje prednost s obzirom na to da objanjenja subjekta mogu biti podjednako validna. Priznavanje opisa uesnika eksperimenta zato treba da postanu deo alternativne istraivake prakse.

Pojam refleksivnosti meu socijalnim konstrukcionistima ima nekoliko znaenja. On se odnosi na prethodno opisan nain na koji se rekostituie uloga ispitanika u istraivanju, a pored tog ima jo dva znaenja. Refleksivnost nam govori da neije objanjenje dogaaja istovremeno predstavlja i opis i deo dogaaja (zbog konstitutivne prirode govora), kao i to da je socijalni konstrukcionizam i sam socijalna konstrukcija i kao takav nije izuzet od kritike koju upuuje drugim teorijama.

Kao posledica prihvatanja relativistikog stanovita (ne moe se tragati za istinom ve se mora prihvatiti postojanje mnogobrojnih alternativnih konstrukcija dogaaja) cilj drutvenih nauka nije vie otkrivanje istina, ve traganje za bilo kakvom funkcionalnom vrednou u odnosu na one kojima je to potrebno. Time se raskida sa tradicionalnom tenjom ka apolitinosti nauke i istraivanje postaje akciono istraivanje fokusirano na intervenciju.

Analiza diskursa se razlikuje od veine postojeih tradicionalnih istraivakih metoda, zato to nije mogue dati precizna uputstva za njenu primenu. Ona je veinom intuitivan i interpretativan proces. Termin analiza diskursa obuhvata irok spektar istraivakih postupaka sa razliitih teorijskim osnovama. U centru njihovog interesovanja nalazi se jezik, tako da se kao osnovni materijal istraivanja koriste intervjui, snimci spontanih razgovora, odlomci knjiga itd. Analize diskursa razlikuju se u zavisnosti od toga koja se metoda koristi i ta se pomou nje u tekstu trai. Berova nam prikazuje dva konkretna metoda.

Dekonstrukcija je metoda kojim se tekstovi razlau, nakon ega je uvid u nain na koji su konstruisani olakan. Postoji nekoliko razliitih vrsta dekonstrukcije.Ispitivanje teksta sa ciljem da se otkriju protivrenosti skrivene u tekstu i pokau odsutna ili potisnuta znaenja. Npr. nauni jezik maskira uticaj istraivaa na eksperiment koristei pasivne konstrukcije. Takoe treba biti svestan da zauzimanje stava automatski znai zauzimanje stava i prema alternativama. Pri dekonstrukciji uvek treba obratiti panju i ispitati ne samo ono to je reeno, ve i ono to je odbaeno.Drugu metodu Berova naziva arheologijom znanja. Ona se oslanja se na Fukoov pojam genealogije. Predstavlja nain istraivanja sadanjih naina razumevanja, razvoja postojeih diskursa i predstavljanja ljudi i drutva, sa ciljem da se pokae kao su konstruisane aktuelne istine, kako se odravaju i kakve odnose moi nose sa sobom.

Berova nam na primeru intervjua prikazuje proces ralanjivanja diskursa. Nakon nekoliko paljivih itanja ona izdvaja glavne teme intervjua i analizirajui ih izvodi zakljuke o diskursima koji su prisutni u intervjuu ime ukazuje na njihove implikacije u vezi sa identitetom i odnosima moi u svetu.Preporuuje se da analizu diskursa radi vie osoba. Ako vie istraivaa pronae sline teme, to je potvrda valjanosti. Iako podsea na zahteve tradicionalnog istraivakog pristupa postoji bitna razlika, diskursi su transindividualni, nisu locirani u pojedincima, ve postoje u jezikoj zajednici, to znai da grupa ljudi iste jezike zajednice moe lake indetifikovati diskurse prisutne u tekstu. Prema Parkeru: konaan cilj raslanjivanja diskursa jeste zauzimanje kritikog, progresivnog i politikog stava prema pretenzijma diskursa na istinu, pretenzijama koje pomau odravanje tlaiteljskih odnosa moi i podizanje glasa marginalizovanoih diskursa.Postoji vie kritika ovog stava. Poto glavnu teorijsku osnovu dekonstrukcije predstavlja relativizam nije jasno kako je mogue opravdati veu validnost jednog diskursa od drugog. Abrams i Hog istiu da iako se socijalni konstruktivizam obraa zastupnicima leviarskih, liberalnih shvatanjima ne postoji razlog zato podjednako dobro ne bi mogao posluiti i desniarskim stavovima.Kritike su upuene i povodom upotrebe termina diskurs. Parker diskurse pretvara u objekte ije je postojanje nezavisno od ljudi i konteksta u kojem se upotrebljavaju. Poter smatra da su takve podele pogrene zato to samo kroz konstruktivni proces govornika i kontekst u kojem upotrebljava odreeni diskurs moemo dobiti kompletnu sliku. Drugi problem jeste nain na koji upotrebljavamo jezik. Kada nalazimo diskurs i treba da ga imenujemo poseemo za kulturno raspoloivim idejama to dovodi do npr. poistoveivanja diskursa nauke sa sensus communis kategorijom nauke, to nas dalje vodi u trivijalnost poto se time stvara diskursa koliko ima sensus communis kategorija. Zato psiholozi diskursa preferiraju drugaije shvatanje diskursa koje nazivaju terminom interpretativni repertoari. Njihovom upotrebom lake je izdvojiti kljune elemente odreenog diskursa.

Poter kritikuje pojam diskursa - za razlikuo od Parkera, on vidi oveka kao slobodnog. oveka ne odreujuju apstraktni jeziki pojmovi, ve ljudi koriste jezik za razne funkcije: kako bi sebe opravdavali, raspodelili krivicu, ponudili izgovore i stvorili moralno odbranjive pozicije. Kroz interpretativne repertoare osobe mogu da postignu odreene funkcije u interakciji i same sebi odrede ulogu. Iz ovoga sledi da istraiva diskursa treba da otkrije ta osoba koja koristi neki odreeni diskurs u njemu pokuava da postigne. To radi tako to traga za metaforama, gramatikim konstrukcijama i govornim figurama koje ljudi koriste. I na kraju, apstrahovanjem iz intervjua, istraiva identifikuje one rei koje se ponavljaju kao interpretativne repertoare. Kada se vri analiza pomou interpretativnih repertoara ona veoma podsea na raslanjivanje diskursa. Nakon nekoliko paljivih itanja pronalaze se glavne jezike konstrukcije koje se potom obrauju i iz kojih se apstrakuju repertoari, nakon ega imamo bolji uvid u odnose moi i posedujemo ideju na osnovu koje bi mogli dalje da delamo.

Za kraj, Berova apeluje da istraivai budu detaljniji i otvoreniji sa svojim analizama diskursa kako bi ovaj alternativni nain istraivanja mogao lake da prosperira.