VISOKA POSLOVNA ŠKOLA STRUKOVNIH STUDIJA ČAČAK

SEMINARSKI RAD

Predmet: MAKROEKONOMIJA

ROBA I NJENA SVOJSTVA

Mentor: Student:Prof. dr Nikola Petrović Olivera Vuković Broj indeksa 100-040-08

Čačak, decembar, 2008.godina.

S a d r ž a j

UVOD 2

1. ROBA - pojam 3

2 DVOJAK KARAKTER RADA PREDSTAVLJEN U ROBAMA 4

3. POJAM DRUŠTVENO POTREBNOG RADNOG VREMENA 5

4. ZAKON VREDNOSTI 6

5. SVOJSTVA ROBE 7

5.1. Prometna (razmenska) vrednost 7

5.2. Vrednost i upotrebna vrednost robe 9

6.UTICAJ PRODUKTIVNOSTI I INTENZIVNOSTI NA VREDNOST I

MERENJE 15

6.1. Uticaj produktivnosti na vrednost 16

6.2. Uticaj intenzivnosti na vrednost 16

6.3.Merenje vrednosti roba 16

7. ZAKLJUČAK 17

8. LITERATURA 18

1

ROBA I NJENA OSNOVNA SVOJSTVA

Rezime: U samom početku roba nam se pokazala kao nešto dvorodno, kao

upotrebna vrednost i razmenska vrednost. Posle se pokazalo da i rad, ukoliko je izražen

vrednošću, ne poseduje više ona ista obeležja koja mu pripadaju kao stvaraocu

upotrebnih vrednosti. Pošto je ova tačka stožer oko kojega se okreće razumevanje

političke ekonomije, rasvetlićemo je ovde izbliže. U ovom seminarskom radu biće

obrađena roba i osnovna njena svojstva, kroz uvod, razradu i na kraju zaključak koji se

sam po sebi izvodi.

Ključne reči: roba, vrednost, upotrebna vrednost.

UVOD

Roba je pre svega spoljašnji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava

ljudske potrebe ma koje vrste. Svejedno je kakve su prirode ove potrebe, npr, potiču li iz

stomaka ili iz fantazije1. Tu se ne postavlja ni pitanje kako stvar zadovoljava potrebu

ljudi: da li neposredno, kao sredstvo za život, tj, kao predmet potrošnje, ili posredno, kao

sredstvo za proizvodnju. Svako upotrebno dobro, da bi postalo roba mora biti nosilac

prometne vrednosti a ona, prema Marxu, nije ništa drugo do “nužni način izražavanja,

odnosno oblik ispoljavanja robne vrednosti”, tj. u prometnoj vrednosti ili odnosu u kome

se robe razmenjuju krije se vrednost i odnos vrednosti Što se pak vrednosti tiče, njena

supstancija “jeste i ostaje jedino utrošena radna snaga”, tj. rad nezavisno od posebnog

korisnog karaktera tog rada. Naime, činjenica da je na izradi robe utrošeno radne snage

pojavljuje se kao materijalno svojstvo robe da ima vrednosti. Upotrebna dobra imaju

vrednost samo zato što je u njima opredmećen ili materijalizovan apstraktan ljudski rad,

1 „Želja ima za pretpostavku potrebu: ona je apetit duha koji je njemu isto toliko prirodan kao glad tijelu...

Većina stvari ima svoju vrijednost otuda što one zadovoljavaju potrebe duha.” (Nicolas Barbort, A

Discourse conceming coining the new money lighter. In answer to Mr. Locke's Considerations etc., London

1696, str. 2, 3.)

2

dakle, rad koji se javlja kao utrošak iste ljudske radne snage i, prema tome, kao

jednorodan ljudski rad omogućava izjednačavanje i vrednovanje različitih upotrebnih

dobara — tj. njihovu razmenu. Kako u društvu robnih proizvođača, celokupna društvena

radna snaga koja se ispoljava u celokupnoj vrednosti robnog sveta važi kao jedna te ista

ljudska radna snaga, iako se sastoji iz nebrojenih individualnih radnih snaga, to ove —

individualne radne snage mogu biti istovetne sa svakom drugom samo ukoliko imaju

karakter društveno prosečne radne snage — tj. ukoliko kao takve deluju i samim tim u

proizvođenju pojedinih robnih vrsta troše samo prosečno ili društveno potrebno radno

vreme. Radi toga, veličinu vrednosti roba određuje “količina društveno potrebnog rada ili

radno vreme koje je društveno potrebno za njenu izradu”. Ovo posredovanje i

zamenjivanje, u okviru kojeg se rad predstavlja u vrednosti proizvoda, a merenje rada

njegovim vremenskim trajanjem kao veličina vrednosti, proizvod je posebne i specifične

društvene situacije.

1. ROBA - pojam

Svoju opsežnu analizu robe Marx počinje konstatacijom, da je ona „pre svega,

spoljašnji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje

vrste” i to, bilo “kao životna namirnica, to će reći kao predmet za uživanje, ili obilaznim

putem, kao sredstvo za proizvodnju”. Ali, pored toga što je upotrebno dobro, roba je i

vrednost. To znači, da se upotrebni predmeti „ispoljavaju kao robe, odnosno imaju robni

oblik samo ukoliko imaju dvostruki oblik: prirodni i vrednosni”. Pošto je prirodan oblik

robe jednostavan i providan, mi ćemo ukratko izložiti samo ovaj drugi — vrednosni. Za

Marxa to je stanje u kome se: prvo, celokupan društveni rad javlja kao kompleks

privatnih radova — koji se vrše nezavisno jedni od drugih, dakle, privatni radovi kao

zglobovi ukupnog društvenog rada i, drugo, a što proizlazi iz prethodnog, da proizvođači

stupaju u društveni dodir tek razmenjivanjem proizvoda svog rada, pa se, prema tome,

specifična društvena obeležja njihovih privatnih radova ispoljavaju tek u okviru razmene.

U kapitalističkom društvu, roba je osnovni oblik bogatstva. Bogatstvo društava, u kojima

vlada kapitalistički način proizvodnje prikazuje nam se kao "ogromno nagomilavanje

3

robe". Analiza robe, osnovnog oblika toga bogatstva, bila bi, prema tome, polazna tačka

naših istraživanja

Roba jeste proizvod industrije, poljoprivrede, zanatstva ili druge delatnosti koji

je namenjen prodaji ili se već nalazi na tržištu. Osnovna karakteristika proizvoda koja

ga čini robom jeste namera proizvođača da ga proda na tržištu a ne da njime zadovolji

sopstvene potrebe.2Posredstvom robnog oblika i odnosa vrednosti proizvoda rada

ostvaruje se društveni odnos proizvođača prema celokupnom radu, čija se sadržina sastoji

u povezivanju mnoštva kvalitativno različitih, samostalnih i nezavisnih privatnih radova

u jednu te istu jednorodnu celinu — u ljudski društveni rad, u društveni proces i oblik

koji je, manje ili više, dovoljan sebi i čiji se različiti delovi javljaju samo kao njegove

različite funkcije.

2. DVOJAK KARAKTER RADA PREDSTAVLJEN U

ROBAMA

„Svaki je rad, s jedne strane, utrošak ljudske radne snage u fiziološkom smislu, a u tome

svojstvu jednakog ljudskog ili apstraktnog Ijudskog rada stvara robnu vrednost. S druge

strane, svaki je rad utrošak ljudske radne snage u nekom naročitom celishodnom obliku, a

u ovome svojstvu konkretnog korisnog rada proizvodi upotrebne vrednosti.“ Nije reč o

dve vrste rada, jer ne radi radnik u procesu materijalne proizvodnje jednom konkretno, a

drugi put apstraktno.

Slika 1 Podela rada

2 Ilić B., Eremić M., Serjević V., Kitanović D., ðokić Z., Politička ekonomija, Bograd, 1995., str 74

4

Izvor: Ivanić M.: Principi ekonomije, Banjaluka, 1999, str

3. POJAM DRUŠTVENO POTREBNOG RADNOG VREMENA

Svođenje individualnog radnog vremena na društveno potrebno radno vreme

Društveno potrebno radno vreme jeste ono radno vreme koje se iziskuje da se, uz

postojeće normalne uslove proizvodnje i uz prosečni stupanj umešnosti i intenzivnosti

rada, izradi koja bilo upotrebna vrednost...Vrednost jedne robe odnosi se prema vrednosti

svake druge robe kao radno vreme potrebno za proizvodnju jedne prema radnom

vremenu potrebnom za proizvodnju druge. Društveno potrebno radno vreme je prosečna

veličina do koje se dolazi u stihijnom sučeljavanju tražnje i ponude datih proizvoda. Tako

dolazi do svođenja individualnih radnih vremena na prosečnu veličinu, koja odražava

društveno potrebno radno vreme , odnosno vrednost, tj. zahtevana količina proizvoda

koja je društvu zaista potrebna.

Prosečno r adno v r eme po jedinici proizvoda je 6.28 č.r. ( 4400 /700 ) .

Imp l i c i t na pretpostavka je upravo jednakost ponude i tražnje. Ovde je prosečno radno

vreme jednako društveno potrebnom radnom vremenu. Sadržana je ideja obrnute

proporcionalnosti u produktivnosti rada i veličine vremena zahtevanog za proizvodnju

5

proizvoda. Međutim, pošto pretpostavka jednakosti ponude i tražnje nije realna, treba

objasniti i slučajeve kada je ponuda>tražnje, odnosno tražnja>ponude.

Uz pretpostavku da je tražnja manja od ponude T<P => pad društveno potrebnog

radnog vremena u odnosu n a prosečno r a d n o v r e m e , z a snovano na

jednakosti T=P. Društvo ne priznaje v r e m e u t r o š e n o z a proizvodnju svih 700

jedinica proizvoda već samo 650.

3900/650=6.00 č.r. Pozitivna razlika između višeg prosečnog radnog vremena i

nižeg društveno potrebnog radnog vremena predstavlja rasuto radno vreme.

Ako je tražnja veća od ponude T>P, dolazi do rasta društveno potrebnog radnog

vremena u odnosu na prosečno. 5400/800=6.75.

Ovu količinu proizvoda koliko je tražnja veća od ponude, tj 100 j.p. može

proizvesti najneproduktivniji proizvođač što bi održavalo ideju spremnosti društva da

plati tu povećanu tražnju kroz rast društveno potrebnog radnog vremena u odnosu na

prosečno. Pozitivna razlika između 6.75 i 6.28 predstavlja lažnu socijalnu vrednost.

6

Proizilazi da proizvođači čija je individualna produktivnost rada kao god i

intenzivnost rada na višem nivou u odnosu na društveno prosečne uslove proizvodnje

ostvaruju izvestan dobitak na račun onih proizvođača koji se nalaze ispod proseka.

4. ZAKON VREDNOSTI

Ceo proces svođenja individualnih radnih vremena na društveno potrebno radno

vreme se dešava stihijno, tj. iza leđa proizvođača. Proces razmene svodi to individualno

radno vreme na društveno potrebno. Društvo jednostavno vrednuje samo onaj rad koji je

potreban za zadovoljenje date društvene potrebe. Do tog stanja proizvođači dolaze

naknadno, post festum.

Zakon vrednosti u uslovima robne proizvodnje samo predstavlja oblik

ispoljavanja zakona srazmerne raspodele ukupnog društvenog fonda rada i red za

pojedine oblasti društvene proizvodnje (II funkcija zakona vrednosti). Pošto je vrednost

robe društveno svojstvo robe, a društveno potrebno radno vreme upravo odražava

društvenu veličinu vrednosti robe, proizilazi da su svi proizvođači čija je individualna

veličina vrednosti ispod ove društvene u povoljnijem položaju u odnosu na one koji to

nisu. Direktna materijalna posledica ovakvog položaja pojedinih proizvođača jeste

imovinska diferencijacija gde se jedni bogate, a drugi propadaju. (sledeć a karakteristika

zakona vrednosti).

5. SVOJSTVA ROBE

5.1. Prometna (razmenska) vrednost

Prometna (razmenska) vrednost vrednost robe kao jedan od bitnih činilaca ima

svoju apsolutnu ali i relativnu veličinu. Apsolutna je određena količinom

materijalizovanog apstraktnog ljudskog rada sadržanog u robi, a koja veća ili manja

veličina zavisi od nivoa razvijenosti materijalne proizvodne snage rada. Već a

produktivnost => manja veličina apsolutne veličine. U obratnom slučaju obrnuto.

Vrednost robe se u praktičnoj razmeni jedino može izraziti kao prometna vrednost putem

7

upotrebne vrednosti neke druge robe koja sadrži istu količinu materijalizovnog

apstraktnog ljudskog rada. Prometna vrednost ispoljava se kao kvantitativni odnos, kao

srazmera u kojoj se upotrebne vrednosti jedne vrste razmenjuju za upotrebne vrednosti

druge vrste, odnos koji se postojano menja s vremenom i mestom.

20 aršina platna = 1 kaput / 20 č.r,. platno predstavlja onu robu kojoj želimo

izraziti vrednost, a nju nazivamo robom u relativnom obliku vrednosti.(RO). Kaput je

roba pomoću koje ili kojom izražavamo vrednost robe u RO, a nazivamo je robom u

ekvivalentnom obliku vrednosti (EO). Ova jednačina je podložna promenama koje su

uzrokovane promenama veličine vrednosti robe u RO i u EO.

Zakoni :

I Uticaj promene veličine vrednosti robe u RO na prometnu vrednost, pod

pretpostavkom nepromenjene veličine vrednosti robe u EO:

20 aršina platna(20 č.r)= 1 kaput(20 č.r); Vrednost robe u RO može rasti ali i

opadati: a)Neka vrednost robe u RO poraste sa 20 č.r. na 40 č.r.=> 2 kaputa izražavaju

vrednost 20 aršina platna.

b)Neka vrednost robe u RO padne za XA svoje prvobitne veličine, dakle sa 20 č.r.

na 10 č.r Prometna vrednost 20 aršina platna ć e biti % kaputa. Prometna vrednost robe u

RO utiče direktno srazmerno na prometnu vrednost.

II Uticaj promene veličine vrednosti rob e u EO na prometnu vrednost, pod

pretpostavkom nepromenjene veličine vrednosti robe u RO:

Vrednost robe u EO može rasti ali i opadati:

Neka poraste vrednost robe u EO sa 20 č.r. na 40 č.r. za proizvodnju kaputa.

Prometna vrednost 20 aršina platna je pala na % kaputa.

Neka pada vrednost robe u EO sa 20 č.r. na 10 č.r. => 20 aršina platna =2 kaputa.

Prometna vrednost robe u EO utiče obrnuto srazmerno na prometnu vrednost.

III Uticaj istovremenih, istosmernih i istostepenih promena veličine vrednosti

robe u RO i u EO na prometnu vrednost: implicira nepromenjenu prometnu vrednost,

jednačina 20 aršina platna(20 č.r)= 1 kaput(20 č.r) ostaje nepromenjena.

IV Uticaj istovremenih promena, a može biti istosmernih i raznostepenih, t j .

raznosmernih i istostepenih promena tj. raznosmernih i raznostepenih promena

veličine vrednosti u RO i EO na prometnu vrednost:

8

Široke su mogucnosti kombinovanja. Istovremene promene veličine vrednosti

platna i kaputa mogu biti takve da veličine vrednosti obe robe porastu.

a) Prometna vrednost 20 aršina platna bi opala u odnosu na neki bazni slucaj.

b) Porasla bi, ako bi sve ostalo isto, ako bi veličina vrednosti platna brže porasla u

odnosu na rast kaputa. Ako bi pretpostavili padanje vrednosti platna i kaputa, ali da

vrednost 20 aršina platna sporije opadne u odnosu na pad vrednosti 1 kaputa, tada bi

prometna vrednost 20 aršina platna porasla. Obrnuto ako bi vrednost 20 aršina platna

opala intenzivnije u odnosu na pad vrenosti 1 kaputa, prometna vrednost platna bi isto

tako opala. Ako ARO=>prometna vrednosf AEO=>prometna vrednosf

5.2. Vrednost i upotrebna vrednost robe

Bogatstvo društava u kojima vlada kapitalistički način proizvodnje ispoljava se

kao ogromna zbirka roba3, a pojedinačna roba kao njegov osnovni oblik. Zbog toga će

naše istraživanje početi analizom robe. Roba je pre svega spoljašnji predmet, stvar koja

svojim svojstvima zadovoljava ljudske potrebe ma koje vrste. Svejedno je kakve su

prirode ove potrebe, npr, potiču li iz stomaka ili iz fantazije4. Tu se ne postavlja ni pitanje

kako stvar zadovoljava potrebu ljudi: da li neposredno, kao sredstvo za život, tj, kao

predmet potrošnje, ili posredno, kao sredstvo za proizvodnju.

Svaka korisna stvar, kao gvožđe, hartija itd., može se posmatrati s dve tačke

gledišta: po kvalitetu i po kvantitetu. Svaka takva stvar cjelina je mnogih svojstava, te se

može iskorištavati s raznih strana. Otkrivati te razne korisne strane, a time i raznolike

načine za upotrebljavanje stvari, istorijski je čin.5 Tako je i sa pronalaženjem društvenih

mera za kvantitet korisnih stvari. Različitost robnih mera po tiče delom iz različite

prirode predmeta koje treba meriti, a delom iz sporazuma. Korisnost neke stvari čini tu

3 Karl Marx, Zur Kritik der politischen Oekonomie, Berlin 1859, str. 3 (Vidi u 20. tomu svog izdanja.)4 „Želja ima za pretpostavku potrebu: ona je apetit duha koji je njemu isto toliko prirodan kao glad tijelu...

Većina stvari ima svoju vrijednost otuda što one zadovoljavaju potrebe duha.” (Nicolas Barbort, A

Discourse conceming coining the new money lighter. In answer to Mr. Locke's Considerations etc., London

1696, str. 2, 3.)5 ”Stvari imaju izvesnu unutrašnju vrlinu (vertue — u Barbona specifičan izraz za upotrebnu vrijednost),

koja je svugde jednaka, kao što je vrlina magneta da privlači gvožđe.” (Isto, str. 6.) Svojstvo magneta da

privlači železo postalo je korisno tek kad je pomoću njega otkrivena magnetska polarnost.

9

stvar upotrebnom vrednošću6. Uslovljena svojstvima samog robnog tela, ona bez njega ne

postoji. Zbog toga je samo robno telo, kao gvožđe, pšenica, dijamant itd., upotrebna

vrednost ili dobro. Ovaj karakter stvari ne zavisi od toga da li prisvajanje njenih

upotrebnih svojstava staje čoveka mnogo ili malo rada. Korisnost neke stvari čini tu

stvar upotrebnom vrednošću. Ali ta korisnost ne lebdi u vazduhu. Uslovljena svojstvima

samog robnog tela, ona bez njega ne postoji. Zbog toga je samo robno telo, kao gvožđe,

pšenica, dijamant, itd., upotrebna vrednost ili dobro. Ovaj karakter stvari ne zavisi od

toga da li prisvajanje njenih upotrebnih svojstava staje čoveka mnogo ili malo rada. Kad

posmatramo upotrebne vrednosti, uvek pretpostavljamo njihovu kvantitavnu određenost,

kao tuce časovnika, aršin platna, tona gvožđa, itd. Upotrebne vrednosti roba čine građu

posebne naučne grane – poznavanja roba. Upotrebna vrednost ostvaruje se samo

upotrebom ili trošenjem. Upotrebne vrednosti čine materijalnu sadržinu bogatstva ma

kakav mu bio društveni oblik. U društvenom obliku koji mi imamo da istražimo one se

ispoljavaju i kao materijalni nosioci razmenske vrednosti. Upotrebne vrednosti roba čine

građu posebne naučne grane — poznavanja robe.7 Razmenska vrednost isponjava se pre

svega kao kvantitativni odnos, kao srazmera u kojoj se upotrebne vrednosti jedne vrste

raznenjuju za upotrebne vredosti druge vrste, a to je odnos koji se stalno menja sa

vremenom i mestom. Otud razmenska vrednost izgleda nešto slučajno i čisto relativno,

nekakava robi unutrašnja, imanentna vrednost (valeur intrinsekue), izgleda, dakle

kontradiktio in addžekto. 8

Neka roba, npr. 1 kvarter pšenice, razmenjuje se za x masti za obuću, ili za y

svile, ili za z zlata itd., jednom reči za druge robe u najrazličitijim srazmerama. Pšenica

ima, dakle, raznolike razmenske vrednosti, a ne samo jednu jedinu. Ali pošto x masti za

6 “Prirodna vrijednost (natural worth) svake stvari sastoji se u njenom svojstvu da zadovoljava nužne

potrebe ili da služi udobnosti ljudskog života.” (John Locke, Some Considerations on the Consequences of

the Lowering of Interesi., 1691, u: »Works«, izd. London 1777, sv. II, str. 28.) U 17. veku naći ćemo u

engleskih pisaca još dosta često reč »Worth« za upotrebnu vrednost, a »Value« za razmensku vrednost,

potpuno u duhu jezika koji neposrednu stvar rado izražava germanski, a prenesenu romanski.7 U buržoaskom društvu vlada fictio juris [pravna fikcija] da se svaki čovek, kao kupac robe,

enciklopedijski razume u robama.8 “Ništa ne može imati unutrašnju razmensku vrijednost.” (N. Barbon, A Discourse concerning coining etc.,

str. 6), ili, kao što Butler kaže:”The value of a thing Is just as much as it will bring.” [Jedna stvar vredi Baš

toliko koliko će doneti.]

10

obuću, a isto tako y svile, isto tako z zlata itd. Jesu razmenska vrednost jednog kvartera

pšenice, to i x masti za obuću, y svile, z zlata itd. Moraju biti među sobom razmenljive ili

po veličini jednake razmenske vrednosti. Iz ovoga izlazi prvo: važeće razmenske

vrednosti jedne iste robe izražavaju nešto jednako. A drugo: razemenska vrednost može

uopšte biti samo način izražavanja, pojavni oblik neke sadržine koja se od nje dade

razlikovati. Uzmimo zatim dve robe, npr. pšenicu i gvožđe. Ma u kom se odnosu vršila

njihova razmena, on se uvek može prikazati jednačinom u kojoj se data količina pšenice

izjednačuje s nekom količinom gvpžđa; npr. 1 kvarter pšenice = a centi gvožđa. Šta nam

ova jednačina kazuje? Da u dvema različitim stvarima, u 1 kvarteru pšenice kao i u a

centi gvožđa, postoji nešto zajedničko iste veličine. A to znači da su obe jednake nečem

trećem što samo sobom nije ni jedno ni drugo. Mora, dakle, biti moguće da se i jedno i

drugo, ukoliko su razmenske vrednosti, svede na to treće.

Ilustrovaćemo ovo jednim prostim primerom iz geometrije. Da bi se odredile i

uporedile površine svih pravolinijskih likova, rastavljaju se ovi na trouglove. Trougao se

svodi na izraz koji je sasvim različit od njegova vidljiva lika – na polovinu njegove

osnove i visine. Isto tako se razmenske vrednosti roba imaju svesti na nešto zajedničko,

od čega one predstavljaju veću ili manju količinu. To zajedničko ne može da bude neko

geometrijsko, fizičko, hemijsko ili neko drugo prirodno svojstvo roba. Uopšte, njihove

telesne osobine dolaze u obzir samo ukoliko ih čine upotrebnim vrednostima. Ali, sa

druge strane, baš je apstrhovanje od njihovih upotrebnih vrednosti ono šta očigledno

karakteriše odnos razmene roba. U okviru njega valja jedna upotrebna vrednost tačno

koliko i svaka druga, samo ako je ima u pravoj srazmeri. Ova vrsta robe dobra je koliko i

ona ako joj razmenska vrednost iste veličine. Niti postoji razlika, niti ima mogućnosti da

se razlikuju stvari koje imaju razmensku vrednost jednake veličine.9 Kao upotrebne

vrednosti robe su u prvom redu različitog kvaliteta, a kao razmenske vrednosti mogu da

budu jednino različitog kvantiteta, prema tome ne sadrže ni atoma upotrebne vrednosti.

Ako sad ostavimo po strani upotrebnu vrednost robnih tela onda im ostaje još

samo jedno svojstvo: da su proizvodi rada. Ali nam se i proizvod rada već u ruci izmenio.

9? “One sort of wares are as good as another, if the value be equal. There is no difference or distinction in

things of equal value... One hundred pounds worth of lead or iron, is of as great a value as one hundred

pounds worth of silver and gold. “[“... Olovo ili gvožđe u vrednosti od 100 funti sterlinga ima jednaku

vrednost kao zlato ili srebro u vrednosti od 100 funti sterlinga.”] (N. Barbon, isto, str. 53. i 57.)

11

Apstrahujemo li njegovu upotrebnu vrednost, mi smo apstrahovali i njegove telesne

sastavne delove i oblike koji ga čine upotrebnom vrednošču. Sad on nije više ni sto, ni

kuća, ni pređa ni bolo koja druga korisna stvar. Sva njegova čulna svojstva izgubila su se.

Sad on više nije ni proizvod stolarskog, ni građevinarskog, ni prelačkog ni bolo kojeg

drugog određenog proizvodnog rada. Iščezne li korisni karakter proizvoda rada, iščeznuo

je i korisni karakter radova koje oni predstavljaju, izgubili su se, dakle, i različiti

konkretni oblici tih radova, ne razlikuju se više, već su svi skupa svedeni na jednak

ljudski rad, na apstraktni ljudski rad. Da vidimo sad šta je ostalo od proizvoda rada.

Jedino što je od njih preostalo jeste ista predmetnost, prosta bez rljudskog rada, tj.

utroška ljudske radne snage bez obzira na oblik njenog trošenja. Te stvari predstavljaju

još samo to da je na njihovo proizvođenje utrošena ljudska radna snaga, da je u njima

nagomilan ljudski rad. Kao kristali ove društvene supstancije, koja im je zajednička, one

su vrednosti – robne vrednosti.U samom odnosu razmene javila nam se razmenska

vrednost roba kao nešto potpuno nezavisno od njihobih upotrebnih vrednosti. Ako sad

stvarno apstrahujemo upotrebnu vrednost proizvoda rada, dobićemo njihovu vrednost

kako smo je maločas odredili. Prema tome, ono zajedničko šta se pokazuje u odnosu

razmene ili u razmenskoj vrednosti robe jeste njena vrednost. Dalji tok istraživanja

vratiće nas na razmensku vrednost kao na na nužni način izražavanja, odnosno pojavni

oblik robne vrednosti, koju napre ipak moramo posmatrati nezavisno od tog oblika.Neka

upotrebna vrednost ili dobro ima, dakle, vrednost samo zato što je u njoj (odnosno u

njemu) opredmećen ili materijalizovan apstraktni ljudski rad. Pa kako da se meri veličina

njene (odnosno njegove) vrednosti? Količinom supstance koja stvara vrednost, a koja se

sadrži u njoj (odnosno njemu) – radno vreme opet ima svoje merilo u određenim

deloviam vremena, kao šta su čas, dan itd.

Pošto količina rada utrošenog na vreme proivođenja neke robe određuje njenu

vrednost, mogli bi izgledati da roba nekog proizvođača ima utoliko veću vrednost

ukoliko je on lenji i neumešniji, jer mu je zbog toga potrebno više vremena za njenu

izradu. Ali rad koji sačinjava supstancu vrednosti jednak je ljudski rad, utrošak je iste

ljudske radne snage. Ukupna društvena radna snaga koja se isponjava u vrednostima

robnog sveta važi ovde kao jedna ista ljudska radna snaga, iako se sastoji iz nebrojenih

individiualnih radih snaga. Svaka od ovih individualnih radnih snaga ista je ljudska radna

12

snaga kao i svaka druga ukoliko ima karakter jedne društvene prosečne radne snage,

ukoliko deluje kao takva društvena prosečna radna snaga, pa, dakle, i ukoliko joj za

proizvođenje izvesne robe treba samo prosečno, potrebno, ili društveno potrebno radno

vreme. Društveno potrebno radno vreme koje se iziskuje da bi se, uz postojeće društveno

– normalne uslove proizvodnje i uz prosečni društveni stepen umešnosti i intenzivnosti

rada, izradila koja bilo upotrebna vrednost.

Na primer, posle uvođenja parne mašine u Engleskoj bilo je dovoljno možda

upola manje rada nego ranije da se data količina pređe pretvori u tkaninu. Stvarno,

engleskom ručnom tkaču trebalo je za ovo pretvaranje i sad isto onoliko radnog vremena

koliko i ranije, samo što je sada proizvod njegovog individualnog radnog časa

predstavljao tek polovinu društvenog radnog časa i pao je zbog toga na polovinu svoje

ranije vrednosti. Prema tome, veličinu vrednosti neke upotrebne vrednosti određuje samo

količina društveno potrebnog rada ili radno vreme koje je društveno potrebno za njenu

izradu. Pojedina roba važi ovde uopšte kao prosečni primerak svoje vrste.10 Robe koje

sadrže podjednako velike količine rada, ili koje se mogu izraditi za isto radno vreme,

imaju zbog toga i vrednost iste veličine. Vrednost jedne robe odnosi se prema vrednosti

svake druge robe kao radno vreme potrebno za proizvodnju jedne prema radnom

vremenu potrebnom za proizvodnju druge.

“Kao vrednosti, sve su robe samo određene mere zgrušanog radnog

vremena.11Zbog toga bi veličina vrednosti neke robe bila postojana, stalno jednaka, kad bi

radno vreme potrebno za njeno proizvođenje ostalo stalno jednako. Ali se ovo poslednje

menja sa svakom promenom u proizvodnoj snazi rada. Proizvodnu snagu rada određuju

razne okolnosti, između ostalog prosečni stepen umešnosti radnika, stepena razvoja

nauke i njene tehnološke primenljivosti, društvena kombinacija procesa proizvodnje,

obim i delotvornost sredstava za proizvodnju i prirodni uslovi. Na primer, ista količina

rada predstaviće se pri povoljnoj žetvi u 8 bušela pšenice, pri nepovoljnoj samo u 4.   Ista

količina rada daje više metala u bogatim, manje u siromašnim rudnicima itd. Dijamanti se

retko nalaze u Zemljinoj kori i stoga njihovo nalaženje staje prosečno mnogo radnog

vremena. Iz ovoga izlazi da oni u malenom obimu predstavljaju mnogo rada. 10 „Svi proizvodi iste vrste u stvari su samo jedna masa kojoj se cena određuje generalno i bez obzira na

okolnosti pojedinačnih slučajeva.“ (Le Trosne, De l'Interet Social, str. 893.)11 K. Marx, Zur Kritik etc., str. 6. [vidi u 20. tomu izdanja]

13

Po Eschwegeu, ukupna osamdesetogodišnja eksploatacija brazilskih dijamantskih

polja nije bila 1823. još dostigla cenu prosečnog proizvoda što su ga davale brazilske

plantaže šećera i kafe za osamnaest meseci, mada je predstavljala mnogo više rada, dakle

i više vrednosti. Da su rudnici bogatiji, ista bi se količina rada predstavila u više

dijamanata i njihova bi vrednost pala. Uspe li se ugalj s malo rada pretvarati u dijamant,

može njegova vrednost pasti ispod vrednosti cigle. Uopšteno rečeno: što je veća

proizvodna snaga rada, to se manje radnog vremena zahteva za izradu nekog artikla, to je

manja masa rada kristalisana u njemu, to je manja njegova vrednost. I obrnuto: što je

manja proizvodna snaga rada, to je veće radno vreme potrebno za izradu izvesnog artikla,

to je veća njegova vrednost. Dakle, veličina vrednosti neke robe menja se srazmerno

prema količini, a obrnuto prema proizvodnoj snazi rada koji se u njoj ostvaruje.

Neka stvar može biti upotrebna vrednost, a da ne bude vrednost. To je onda kad

se njena korist po ljude ne postiže radom. Takvi su vazduh, neobrađivano tlo, prirodne

livade, drvo što divlje raste itd. Neka stvar može biti korisna i proizvod ljudskog rada, a

da ne bude roba. Ko svojim proizvodom zadovoljava sopstvenu potrebu, stvara, doduše,

upotrebnu vrednost, ali ne i robu. Da bi proizvodio robu, mora proizvoditi ne samo

upotrebnu vrednost, već upotrebnu vrednost za druge, društvenu upotrebnu vrednost. 12

Poreklo vrednosti je u proizvodnji, a rad je stvaralac i mera vrednosti. Prema

drugoj grupi teoretičara, međutim, vrednost robe nije njeno objektivno obeležje. Naprotiv

ona se izvodi iz subjektivnih ocena pojedinaca o korisnosti nekog proizvoda. Jednostavno

vrednost robe bi zavisila od toga kako pojedinac ocenjuje njenu korisnost za zadovoljenje

sopstvenih potreba. Prema ovom shvatanju vrednost robe treba tražiti u potrošnji - u

krajnjoj liniji, u individualnim ocenama i subjektivnim osećanjima samih potrošača. Jer,

navodno, stvari vrede zato što zadovoljavaju naše potrebe i one će utoliko više

vredeti, ukoliko su ove potrebe hitnije i želje jače. Ovo shvatanje je poznato pod

nazivom subjektivna teorija vrednosti. Svojina i društvena podela rada, u jedinstvu

svog prirodnog i društvenog momenta, predstavljaju bitni deo sadržine unutrašnje

strukture zajednica ljudi i odnosa među njima.

12 I ne samo prosto za druge. U srednjem veku seljak je proizvodio žito za danak feudalnom gospodaru i

žito za desetak popu. Ali ni žito za danak, ni žito za desetak nisu postali roba zato što su proizvođeni za

druge. Da postane robom, proizvod se mora razmenom preneti na drugo lice kome će služiti kao upotrebna

vrednost.

14

Na kraju, nikakva stvar ne može da bude vrednost ako nije predmet za upotrebu.

Bude li nekorisna, onda je nekoristan i rad sadržan u njoj, ne važi kao rad, pa stoga ne

stvara ni vrednost.

6. UTICAJ PRODUKTIVNOSTI I INTENZIVNOSTI NA

VREDNOST I MERENJE

6.1. Uticaj produktivnosti na vrednost

Rastom ili padom količine apstraktnog ljudskog rada uloženog u proizvodnju

nekog dobra,povećava se ili smanjuje njena vrednost. Kada se radi o proizvodu iste vrste

koji proizvode razni subjekti vreme se u okviru institucije društveno potrebnog radnog

vremena svodi na jedinstveno. Stvaralačka moć je sposobnost da uz isti rad proizvedemo

veću količinu proizvoda, odnosno da uz manje rada proizvedemo istu količinu proizvoda.

S obzirom da je produktivnost manje rada u proizvodnji nekog dobra, ona uvek vodi do

smanjivanja njegove vrednosti. Pad produktivnosti ima obrnute efekte. Pošto u istom

vremenskom periodu stvaramo manje proizvoda, trošimo više rada za njihovu

proizvodnju. Pad produktivnosti znači rast vrednosti tako proizvedenih dobara. Ako rast

produktivnosti vodi smanjivanju vrednosti, a pad njenom povećanju, moglo bi se

zaključiti ima li smisla podsticati rast produktivnosti ako njen rast vodi smanjivanju

vrednosti robe. Rast produktivnosti utiče na smanjivanje individualnog vremena u

proizvodnji date robe. Rast produktivnosti najčešće vodi rastu proizvodnje, tj. rastu

količine proizvedenih jedinica. Sve to zajedno vodi uvećanju ukupnog društvenog

proizvoda.

6.2. Uticaj intenzivnosti na vrednost

Intenzivnost je fizičko, odnosno umno naprezanje čoveka u procesu rada. Ako

intenzivnost, tj. veće umno ili fizičko naprezanje znači i veći broj proizvedenih jedinica,

vrednost tako proizvedenih dobara se neće promeniti.Veće naprezanje obezbeđuje samo

veći broj proizvedenih jedinica. Manje naprezanje odnosno manji utrošak energije

15

zaposlenog, vodi manjoj količini proizvedenih dobara. Sa manjom intenzivnosti imat

ćemo, samo manju količinu proizvedenih jedinica. Stanje je potpuno drugačije u

slučajevima kada dolazi do opšteg prosečnog rasta intenzivnosti i kad taj njen rast u istoj

meri ne prati i rast ukupne mase proizvedenih dobara. Ako opšti prosečan rast

intenzivnosti ne prati u istoj meri rast mase proizvedenih dobara, takav rast vodi

povećavanju vrednosti robe. U ovakvim slučajevima intenzivnost podrazumeva veći

utrošak radne snage, pri čemu to trošenje ne doprinosi jednakom rastu broja proizvedenih

jedinica. Slična je situacija i u slučajevima gde opšti prosečni pad intenzivnosti vodi

smanjivanju mase proizvedenih jedinica pri čemu smanjivanje intenzivnosti ne vodi

adekvatnom smanjivanju proizvedenih jedinica. U takvim slučajevima pad intenzivnosti

vodi smanjivanju vrednosti proizvedenih dobara.

6.3. Merenje vrednosti roba

Količina apstraktnog ljudskog rada je jedina odrednica vrednosti robe.U uslovima

kada više samostalnih robnih proizvođača učestvuju u proizvodnji iste robe, vrednost se

ne određuje individualnim vremenom već veličinom prosečnog vremena koje je utrošeno

u njenom stvaranju. Reč je o vrednosti koja se utvrđuje u okviru institucije društveno

potrebnog radnog vremena. Premda vrednost proizvedenih dobara određuje količina

vremena koje se utroši u proizvodnji svakog konkretnog proizvoda, u praksi se tako

vrednost ne iskazuje. U prodaji vrednost robe niko ne iskazuje brojem časova utrošenog

rada. Da se časovima utrošenog rada vrednost robe ne iskazuje, više je razloga.Sistem je

dosta komplikovan izahteva precizno merenje vremena kako prenetog tako i novododatog

rada koji se troši u proizvodnju svakog dobra,zatim evidentiranje podataka o utrošenim

časovima rada, čuvanje podataka, ili dugotrajno pamćenje svih tih podataka itd.

16

7. ZAKLJUČAK

Roba je pre svega spoljašnji predmet, stvar koja svojim svojstvima zadovoljava

ljudske potrebe ma koje vrste. Svejedno je kakve su prirode ove potrebe, npr, potiču li iz

stomaka ili iz fantazije. Tu se ne postavlja ni pitanje kako stvar zadovoljava potrebu ljudi:

da li neposredno, kao sredstvo za život, tj, kao predmet potrošnje, ili posredno, kao

sredstvo za proizvodnju. Drugim rečima roba j e svaki proizvod ljudskog rada koji bilo

kojom svojom osobinom može zadovoljiti neku čovekovu potrebu, a namenjen je razmeni -

tržištu. Roba je jedinstvo dva činioca: upotrebne vrednosti i vrednosti, tj. pojmova iz dve

teorije: radne vrednosti sa jedne i neoklasike sa druge strane. Kao takva ona ima svoj asvojstva

a to su: upotrebna vrednost, razmenska vrednost i vrednost Upotrebne vrednosti - Korisnost

neke stvari čini tu stvar upotrebnom vrednošću. Kad posmatramo upotrebne vrednosti, vazda

pretpostavljamo njihovu kvantitativnu određenost, kao: tuce časovnika, aršin platna, tona železa,

itd. Upotrebna vrednost ostvaruje se samo upotrebom ili trošenjem. Upotrebne vrednosti čine

materijalnu sadržinu bogatstva ma kakav mu bio društveni oblik. U društvenom obliku upotrebne

vrednosti se ispoljavaju i kao materijalni nosioci razmenske vrednosti. Razmenska vrednost -

oblik ispoljavanja vrednosti. Ispoljava se pre svega kao kvantitativni odnos, kao srazmera u kojoj

se upotrebne vrednosti jedne vrste razmenjuju za upotrebne vrednosti druge vrste, a to je odnos

koji se stalno menja sa vremenom i mestom. Vrednost robe - određena je količinom ljudskog

rada neophodnom za njenu proizvodnju. Izražava se vrednošću robe i usluga potrebnih za

normalnu reprodukciju radnika kao nosioca radne snage. Vrednost robe je količina

materijalizovanog apstraktnog ljudskog rada. Meri se društveno potrebnim radnim vremenom.

Mogli bismo zaključiti, da vrednost tj. odnos vrednosti roba, bez obzira na oblik,

po svojoj suštini nije stvar — već društveni odnos ljudi povodom rada, koji od

“prozaično” prirodnih oblika stvari robu — društveni oblik proizvoda rada. Očigledno,

robni oblik predstavlja jedinstvo prirodnog i društvenog odnosa, jedinstvo koje se

ispoljava kao jedinstvo upotrebne vrednosti i vrednosti. To jedinstvo, kao i svako drugo

17

koje je dato u bilo kom društvenom obliku — je jedinstvo određenih razlika i, prema

tome, odnos sa svoje dve suprotne strane, koje se na svojim polovima različito ponašaju.

8. LITЕRАTURА

1. Grupa autora: Ilić B., Eremić M., Serjević V., Kitanović D., ðokić Z., Politička

ekonomija, Bograd, 1995.

2. Grupa autora: Dašić D., Kurtović S., Ekonomija, Beograd, 2004.

3. Grupa autora: Lovreta S., Radunović D., Petković G. i Končar J., Trgovina - teorija

i praksa, Savremena administracija, Beograd, 2000. godina

4. Grupa autora: Mitrović Lj., Cvetanović S., Dedović M., Osnovi ekonomije,

Priština- K. Mitrovica, 2003. god.

5. Ivanić M.: Principi ekonomije, Banjaluka, 1999

6. K. Marx: Uvod u kritiku političke ekonomije, Prilog kritici političke ekonomije,

izd. Kultura, Beograd/1956, str. 179, 190.

7. Šoškić B., Ekonomska misao (razvoj i savremeni principi), Beograd, 1995. god.

8. http//www.google.de (Preuzeto dana 12.12.2008. godine)

18