sandra braun - kuca u ulici indigo 22

8/20/2019 Sandra Braun - Kuca u Ulici Indigo 22

1/105

Zvoncica

1 Anna


2/105

Zvoncica

Sandra Braun

Ku ć a u ulici Indigo 22

2 Anna


3/105

Zvoncica

1

otocikl je izleteo iza zimzelenog hrasta; do tada se nalazio sakriven pod lozom

visterije1

. Lora Nolan, okružena gustom tamom mračnog trema, naglo se okrenulakada se oglasio urlajući zvuk snažne mašine. Izbezumljena od straha, pribila se leđima uzulazna vrata, pritisnuvši na grudi zatvorenu šaku u kojoj je grčevito stezala ključeve odkuće.

- Jeste li vi gospođa Hajtauer, agent ica za nekretnine? - upitao je bajker.

- Ne, nisam ja agentica. Ja sam vlasnica kuće. - Potom je dodala sa nešto višedostojanstva: - I zaista ne razumem zašto ste morali da me na smrt isprepadate, gospodine.Zašto ste se krili iza drveta?

Okrenuo je ključ u kontakt bravi, i motor se ugasio uz tiho predenje. Prebacio je nogusa druge strane sedišta veoma starog motocikla, i prošao iza zadnjeg točka. – Nisam se krio.I nisam imao nameru da vas uplašim.

To je rekao. Ali, svesno i namerno usporen način na koji se prikradao tremu naterali suLoru da posumnja u istinitost njegovih reči.

Bila je sama. Kuća je prazna. Bila je prestravljena.

Svako ko je primetio plakat na glavnoj ulici, kojim je oglašena prodaja kuće, mogao sedovesti do samog ulaza i predstaviti se kao potencijalni kupac. Koliko ljudi kreće ukupovinu kuće na motociklu? Pokušavši da zvuči strogo, odgovorila je: - Ako imate dogovorsa gospodom Hajtauer, mislim da...

- Blagi i milostivi bože, pa ti si gospođica Lora Nolan glavom i bradom!

Nekoliko trenutaka je bila nesposobna da progovori. - Kako... odakle... da li se mi

poznajemo?Na zvuk njegovog smeha, dubokog, grlenog, ne baš zlokobnog, trnci su joj krenuli uzkičmu. Približio se tremu i sada ju je gledao pravo u oči. Mnogo je viši od nje. Izgle dalo jekao da je njegova silueta još jedna senka koja vreba iz tame i nadnosi se nad nju. - Nemojtebiti tako skromni, gospođice Lora. U ovom delu Džordžije svi poznaju najlepšu devojku izGregorija.

Uočila je nekoliko svari. Pre svega, ton kojim joj se obraćao. Bio je uvredljiv, bez imalopoštovanja. Dok je govorio sa otezanjem, u glasu mu se osećala drskost i prikrivenoruganje. Nije joj se dopalo kada je pomenuo društveni status njene porodice. Sve je to bilotako neprimereno, odavalo je potpuno nevaspitanu osobu, sa nedopustivo malo osećaja zadruštvene konvencije. I konačno, najviše ju je uznemirio način na koji joj je prilazio,

priterujući je uza zid, sve dok nije osetila kako leđima pritiska drvene grede ulaznih vrata. Muškarac joj je bio toliko blizu da je Lora mogla osetiti toplotu njegovog tela i miris

njegove kolonjske vode. Zaista, malo ljudi bi se usudilo da je na ovaj način pritera u ćošak, i

1 Visterija: poznata i kao „plava kiša”, puzavica koja potiče iz Severne Amerike i istočne Azije, akrase je bogati žbunovi svetloljubičastih cvetova. (prim, prev.)

M

3 Anna


4/105

Zvoncica

ugrozi njen lični prostor. Nimalo joj se nije dopadala njegova drskost. Ovaj stranac je kršiosva pravila lepog ponašanja. Kako se samo usuđuje?

- Iznenadili ste me, što vam pruža izvesnu prednost nada mnom - hladno je odgovorila- jer ja ne znam ko ste vi. - Način na koji je to rekla ukazivao je da bi želela da tako i ostane. -Ukoliko želite da vidite kuću, molim vas sačekajte gospođu Hajtauer ovde na tremu. -

Pokretom glave pokazala je na fotelju od pruća. - Ona nikada ne kasni, tako da sam sigurnada će se pojaviti svakog trenutka. Izvinite me. - Nevaspitano mu je okrenula leđa u namerida otključa vrata.

To svakako nije bila najmudrija odluka, ali je zapravo sada bila više uznemirena negouplašena. Da je imao bilo kakve kriminalne namere, verovatno bi do sada već neštopokušao, tako da joj se sada činilo da je najvažnije da između njega i sebe postavi fizičkubarijeru.

Gurnula je ključ u bravu iz prvog puta, zahvaljujući u sebi nebesima što nije morala dapipka i traži u mraku. Otključala je i otvorila vrata. Čim je prešla prag, automatskimpokretom je upalila svetio na tremu. Tri lampe, koje su, strat eški raspoređene, visile na

dugim mesinganim lancima sa tavanice, preplavile su trem svetlošću. Lora se okrenula dazatvori ulazna vrata, i duboko je uzdahnula od iznenađenja, delom zbog toga što ju jemuškarac pratio sve do praga, ali pre svega zato što ga je prepoznala.

- Džejms Paden - promuklo je prošaputala.

Lice mu se polako razvlačilo u osmeh. Izgledao je razdražujuće samozadovoljno kadasu mu se uglovi tih krupnih, senzualnih usana konačno iskrivili nagore. Provukao je palčevekroz gajke na pojasu farmerki, naslonio jedno rame na ram vrata i rekao: - Sećaš me se.

Da li ga se seća? Naravno da ga se seća. Niko ne bi mogao da zaboravi momka kao što jeDžejms Paden. Takvi neprilagođeni tipovi ostajali su svima u sećanju, ako ni zbog čegadrugog, onda zbog toga što su se toliko razlikovali od ostalih.

I ma koliko se trudila da se seti još nekoga, Džejms Paden je bio jedina osoba za koju jeLora znala da je bio bukvalno proteran iz grada.

- Šta ti ovde radiš?

- Pozovi me da uđem i objasniću ti. Ili mi je i dalje zabranjen pristup u gospodsku kućuu Ulici Indigo 22?

Uvredilo ju je što je nagovestio da je smatra snobom i da vrata njene kuće nisu svimaotvorena. Mada je to bila istina. Rendolf i Misi Nolan bi dobili histerični napad da je njihovakćer jedinica ikada na neku žurku pozvala Džejmsa Padena, ili nekoga njemu sličnom. -Naravno da možeš da uđeš - odgovorila je kruto.

Odgurnuo se od vrata i šepureći se prošao pored nje. - Hvala ti.

Zaškrgutala je zubima zbog sarkazma u njegovom glasu, ali je samo zatvorila vrata istajala sa strane dok je on polako i detaljno razgledao ulazni hol njene kuće. Za to vreme,Lora je posmatrala njega.

Džejms Paden. Divlji, ozloglašeni buntovnik. Proganjan i kažnjavan tokom svih godinaobaveznog školovanja u Gregoriju, sve dok nije maturirao, nekoliko godina pre Lore. Dobropoznat lokalnoj policiji. Ipak, on nije bio kriminalac. Ne u pravom smislu te reči. Bio jejednostavno nepopravljiv.

4 Anna


5/105

Zvoncica

On i gomila dečaka koja ga je pratila na motorima kao verni vitezovi svog prognanogkralja proglasili su bilijarsku salu svojim štabom. Kada se nisu tamo muvali, krstarili sukomšilukom. Izazivali su nevolju gde god da se pojave i svi su ih izbegavali po svaku cenu.Znalo se da mnogo piju, da glasno psuju, brzo voze i divlje žive. Bili su neka verzija „Anđelapakla” tog konzervativnog gradića.

Neosporni vođa, Džejms Paden, odrastao je bez porodične discipline, bez vidljivihambicija, na izgled bez obzira prema bilo kome ili bilo čemu. Fine dečake su upozoravali daga se klone. Fine devojčice su zazirale od njega, posebno što su opasnosti koje su njihvrebale u kontaktu sa njim pretile mnogo dalekosežnijim posledicama. Dobra reputacija idruženje sa Džejmsom Padenom se nikako nisu mogli dovesti u vezu.

Ipak, bio je ličnost magnetske snage. Privlačio je i muškarce i žene na neki grešannačin. Bio je uzbudljiv i zabavan. Dakle, zlokobno izazovan. Bilo je dovoljno da nekomeuputi taj pogled uz sugestivno izdizanje jedne obrve, da mahne prstom, i voljne žrtve, osobebez samokontrole i snage volje, letele su ka njemu kao leptiri ka fenjeru u noći.

Svakako je bio i veoma privlačan, što je doprinosilo njegovom magnetizmu. Pre nego

što je to bilo prihvatljivo ili moderno, nosio je uske farmerke i obične majice s kratkimrukavima, kožnu jaknu sa podignutom kragnom i čizme.

Tamnosmeđa kosa mu je uvek bila duža nego što je bilo dozvoljeno i veoma neuredna.Posmatrao je svet tmurnim zelenim očima obrubljenim raskošnim, gustim tamnimtrepavicama. Imao je veoma senzualna usta, sa donjom usnom punijom od gornje. Kada godse nije smeškao jednim uglom usana, izgledao je gotovo nadureno. A u trenutku kada seokrenuo i primetio da ga Lora pažljivo posmatra, usne su mu bile izvijene upravo u tajneodoljivi osmeh.

Bezizražajno mu se nasmešila i rekla: - Da li biste želeli da sačekate gospođu Hajtauer usalonu?

Reagujući na formalan način na koji mu se obratila, odgovorio je: - Posle vas, gospođiceLora.

Lora je poželela da mu sa lica izbriše taj ciničan izraz. Dlan joj je brideo od potrebe daga ošamari. Umesto toga, okrenula mu je leđa i povela ga u prednji salon. Palila je lampekako je prolazila kroz kuću.

Dugo je i tiho zazviždao kada je ušao u sobu. Stao je nasred prostorije, zavukao dlanoveokrenute ka spolja u zadnje džepove farmerki i okrenuo pun krug na petama čizama.

Lora nije mogla da ne primeti da, iako se stil garderobe koju je nosio nije promenio,kvalitet svakako jeste. Na primer, čizme su bile skupe. Pohabane i prašnjave, ali bilo joj jejasno da su vrhunskog kvaliteta.

Ono što nije želela da primeti, ali ipak nije mogla da zanemari, bila je činjenica da sefizički nije nimalo promenio od kada ga je poslednji put videla, pre više od deset godina.Popunio se, sazreo, ali je i dalje bio veoma vitak i snažan. Imao je uzak struk, ravan stomak,uske kukove, široka ramena i snažna prsa. I još uvek se kretao gipko i nečujno, predatorski.Izgledalo je kao da nikada nigde ne žuri.

- Impresivna soba.

- Hvala.

5 Anna


6/105

Zvoncica

- Oduvek sam želeo da vidim unutrašnjost ove kuće. - Spustio se na jedan od dvoseda,ne čekajući da ga ponudi da sedne. -Ali nikada nisam bio pozvan.

- Pa, valjda nije bilo prilike. - Lora je ukočenih i ispravljenih leđa sela na ivicu jednestolice, kao da će uskoro morati u žurbi da ustane.

- Hm, to je zanimljivo. Mogu da se prisetim nekoliko prilika u kojima sam mogao biti

pozvan da uđem. Uputila mu je zabrinut pogled. On je nameravao da joj sve ovo maksimalno oteža. Da li

je želeo da mu otvoreno kaže da tipovi kao on nisu bili dobrodošli ni na jednomdruštvenom skupu koji je njena porodica organizovala? Ne bi mogla da bude tako gruba,ma koliko je provocirao. Previše je bila lepo vaspitana za tako nešto.

- Bio si stariji od mene. Imao si drugačije prijatelje.

Zabavljala ga je njena taktičnost i glasno se nasmejao. - Bogami jesam, gospođice Lora!- nakrivio je glavu na jednu stranu i iskosa je pogledao kroz poluzatvorene oči. - Pretpostavljam da si i dalje gospođica Lora Nolan.

- Jesam.

- Kako se to desilo?- Molim?

- Kako to da si i dalje gospođica?

- Volim svoju nezavisnost. - Iz svake pore joj je izbijalo neodobravanje zbog tognepristojnog pitanja; uputila mu je leden pogled svojih plavih očiju i zabacila kosu izaramena.

Naslonio se na izvezene jastuke na dvosedu, raširio ruke preko naslona i prebaciočlanak jedne noge preko kolena druge. - Paaa, gospođice Lora, ja sam uvek verovao da jerazlika između „neudate žene” i usedelice jedino u broju ljubavnika koje ima. Koliko si ih tido sada imala?

Lorino lice je pocrvenelo od besa. Još se malo uspravila, i zurila u njega pogledom za koji se nadala da jasno izražava prezir, jer je upravo to osećala. - Dovoljno.

- Neko koga poznajem?

- Moj društveni život te se svakako ne tiče.

- Da vidimo... - zagledao se u plafon kao da se posvećuje razmišljanju o nekomproblemu. - Koliko se sećam, dečaci su u ovom gradiću svrstavani u svega dve kategorije. Ilisu se vraćali kući posle studija da nasleđe preduzeća svojih očeva, ili su odlazili zauvekkako bi se posvetili ostvarenju boljih i većih ciljeva. Medu onima koji su se vratili, nemaneženja. Koliko sam čuo, svi su se poženili i imaju gomilu dece. - Provokativno ju je gledao. -Prosto se pitam gde nabavljaš ljubavnike.

Lora je skočila na noge sa namerom da ga konačno spusti na mesto i zatraži da istogtrenutka napusti kuću. Ali primetila je pobedonosni odsjaj u njegovim očima i odustala jeod te namere. Nije želela da mu stavi do znanja da je nasela na njegovu provokaciju.

Usne su joj bile toliko čvrsto stisnute da su se jedva pomerale dok je izgovarala: - Da libi želeo nešto da popiješ dok čekaš? - Napravila je nekoliko koraka ka antikvitetnoj komodi

6 Anna


7/105

Zvoncica

u kojoj su stajala žestoka pića. Mogao je da vidi bokale i čaše od brušenog kristalaneprocenjive vrednosti kada je otvorila vratanca.

- Ne, hvala ti.

To odbijanje ju je lišilo nečega čime bi se zaokupila, te joj nije preostalo ništa drugo doda se vrati na stolicu, sa osećanjem da je napravila veliku budalu od sebe. Ukrućeno je

sedela, pokušavajući da ne obraća pažnju na uporan pogled kojim ju je posmatrao. Tišina seodužila. - Da li si se ti uopšte dogovorio sa gospođom Hajtauer da dođe i pokaže ti kuću? -Nešto je nerazumljivo promumlao, ali je zvučalo kao potvrdan odgovor. - Da li zaista želišda je kupiš?

- Na prodaju je, zar ne?

- Da, na prodaju je. Samo... hoću da kažem... - Zastala je kada je primetila kako mupogled postaje hladan i neprijatan. Nervozno je ovlažila usne. - Ne razumem zašto gospođaHajtauer kasni. Uglavnom je veoma tačna.

- Nisi se promenila, Loro.

Prvi put joj se prisno obratio i naježila se od zvuka njegovog glasa. Više joj se nije

rugao, glas mu je bio nežan i hrapav, sećala se tog tona iz onih vremena kada su se sretalina ulici i kada bi joj se obratio. Uvek mu je uzvraćala ljubazno, skromno spuštene glave ižureći, kako niko ne bi mogao da pogrešno protumači njen prijateljski stav kao udvaranje.

Iz nekog razloga, razmena pozdrava sa Džejmsom Padenom je Loru uvek ostavljala bezdaha i uznemirenu. Svaki put kada bi izgovorio njeno ime, osećala se kao da ju je dotakao.Možda zbog toga što su njegove oči govorile mnogo više od reči. Bilo kako bilo, uvek biduboko u sebi osetila njegov pozdrav.

Ponovo se isto osećala. Zbunjeno. Vezanog jezika. I kriva bez razloga. - Starija sam.

- Još si lepša.

- Hvala ti. - Preplela je prste u krilu. Dlanovi su joj bili znojavi, napravili su vlažnu fleku

na njenoj suknji.- Sve je i dalje čvrsto i kompaktno. - Prelazio je preko njenog tela iskusnim pogledom

muškarca naviknutog da u mislima svlači žene. Kada je ponovo podigao pogled ka njenomlicu, posmatrao ju je ispod gustih obrva.

- Trudim se da vodim računa o tome kako se hranim. - Bilo joj je neprijatno što jeposmatra sa tako očiglednim putenim zanimanjem, ali nije mogla da se natera da ga zbogtoga prekori. Biće bezbednija ako se pravi da to ne primećuje.

- Kosa ti je i dalje blistava i meka. Sećaš li se kada sam ti rekao da ti je kosa boje dlakemlade antilope? - Slagala je kada je odrično odmahnula glavom.

- Ispustila si udžbenik iz hemije u hodniku i ja sam ti ga podigao. Kosa ti je prekrila

pola lica. Tada sam ti rekao da izgleda kao antilopina dlaka.Udžbenik je bio iz algebre, i ispustila ga je u kafeteriji, a ne u hodniku. I dalje je ćutala.

- Još uvek je iste, nežne, tople boje. I još uvek imaš te plave uvojke oko lica. Da li ihnamerno tako češljaš?

- Ne. Prirodno se tu uvijaju.

7 Anna


8/105

Zvoncica

Nasmešio se njenom neočekivanom odgovoru. Lora mu je velikodušno, ali stidljivouzvratila osmeh. - Kao što sam rekao, ti si najlepša devojka u gradu.

- Najlepša bogata devojka.

Slegnuo je ramenima. - Do đavola, svi su bili bogati u poređenju sa porodicom Paden.

Lora je spustila pogled na svoje šake, postiđena onim što je rekao. Džejms je odrastaona pogrešnoj strani železničke pruge, doslovno. Živeo je u baraci pored pruge koja se držalauspravno samo zahvaljujući krpljenju svim i svačim što bi njegov otac pijandura dovukaosa otpada. Minijaturna građevina je spolja izgledala kao pačvork prekrivač, bila je smešna iprosto je bola oči. Lora se često pitala kako je Džejms uspevao da održava higijenu živeći utoj straćari.

- Veoma mi je žao zbog tvog oca - tiho je rekla. Stari Hektor Paden preminuo je prenekoliko godina. Gotovo da niko nije ni primetio, a svakako niko za njim nije žalio.

Džejms se prezrivo nasmejao. - Ti si onda jedina kojoj je žao.

- Kako ti je mama?

Iznenada je ustao, telo mu je odisalo napetošću. - Pretpostavljam da je dobro.

Loru je zaprepastila njegova nezainteresovanost. Dok je Džejms odrastao, Leona Padenje morala da radi po nekoliko poslova odjednom kako bi izdržavala sina i muža. I nasvakom poslu bivala bi okarakterisana kao neodgovorna, jer bi često izostajala zbog lošegzdravlja. Neposredno posle muževljeve smrti, napustila je straćaru pored pruge i preselilase u malu, urednu kuću u pristojnom kraju. Bila je veoma zatvorena osoba. Šuškalo se da jeDžejms izdržava i zato je Loru toliko iznenadilo njegovo sleganje ramenima uz gruboodbijanje da o njoj razgovara. Obišao je sobu, proučavajući različite predmete, podižući ih,posmatrajući i ponovo pažljivo spuštajući na mesto. - Zašto prodaješ kuću?

Lora nije bila raspoložena da odgovara na njegovo unakrsno ispitivanje, pa je takođeustala i odšetala do prozora nadajući se da će ugledati automobil gospode Hajtauer kako

prilazi kući. - Otac je preminuo prošlog februara, i sada sam ovde sama. Besmisleno je da uovako ogromnoj kući živi samo jedna osoba.

Napeto ju je posmatrao. Nadala se da ništa ne može da pročita sa njenog lica. - Da li stepre nego što je umro, ovde živeli zajedno?

- Jesmo. Majka je umrla nekoliko godina ranije. - Skrenula je pogled. - Naravno, bili sutu i Bo i Gledis, oni su živeli u kućici u dvorištu - dodala je, pominjući bračni par koji je kodnjih radio od kada ona pamti.

- Više ne žive ovde?

- Ne. Otpustila sam ih.

- Zašto?

- Nisu mi više potrebni. - Nije ti potrebna kućna pomoćnica da ti pomogne da održavaš ovu ogromnu kućerinu?

I zar nije Bo bio kućepazitelj i baštovan?

- Dopada mi se da sve radim sama.

- Hmmm.

8 Anna


9/105

Zvoncica

Ta nemušta primedba jasno joj je stavila do znanja da joj ne veruje. Ta sumnja ju jestrašno ljutila. - Slušajte, gospodine Paden...

- Hajde, molim te, Loro. Znam da se dugo nismo videli, ali, za ime Boga, zar ne možeš dami se obraćaš sa Džejmse?

- U redu, Džejmse. Izgleda da se ti i gospođa Hajtauer niste baš najbolje razumeli. Zašto

ne zakažeš novi sastanak za sutra? - Želeo bih još večeras da vidim kuću.

- Žao mi je. Još je nema i izgleda kao da se neće ni pojaviti.

- Dugo sam čekao ispred kuće u mraku pre nego što si se pojavila. I, u stvari, i ne trebami agent za nekretnine kada si ti tu. Ti mi možeš pokazati kuću.

- Mislim da to ne bi bilo u redu.

Jedna obrva mu se izdigla u ispitivački luk. - Zašto, gospođice Loro, da li ste imalinešto nedolično na umu?

- Naravno da nisam - brecnula se. - Samo sam htela da kažem da je gospoda Hajtauer

ovlašćena da pokazuje kuću. Danas me je pitala da li bi mogla da potencijalnom kupcuvečeras pokaže kuću. Ja sam pristala i rekla da ću se izgubiti iz kuće na neko vreme. Vratilasam se jer sam verovala da ste sve već završili. Sigurna sam da joj ne bi bilo drago da joj semešam u posao.

- Baš me briga da li će joj biti drago ili ne. Ja sam potencijalni kupac. Mušterija je uvek upravu i ja bih bio veoma srećan ako bi se ti umešala. Ko bolje od tebe može da me sprovedekroz kuću? Živiš u njoj od rođenja.

Reči su pogodile Loru kao oštri parčići izlomljenog stakla. Da, zaista, ko bi to mogaobolje da uradi? Ko je poznavao i obožavao svaki ćošak i svaku pukotinu u zidu, teškriputave drvene podove koje je ugradio njen pradeda? Ko je glancao porodičnusrebrninu, mnogo pre nego što se to od nje očekivalo, samo zato što je u tome uživala? Ko je

glancao antikvitetni nameštaj dok ne bi zablistao pod sunčevim zracima koji su prodiralikroz prozorska okna? Ko je bolje od nje mogao da ispriča priču o svakom predmetu u tojkući? Ko oseća kako joj se srce rastače od bola zato što je primorana da je proda?

Lora Nolan.

Sve dokle joj sećanje doseže, ova kuća i njena istorija bile su njena strast. Baka joj jeiznova i iznova pričala priče koje je Lora kao mala devojčica neprekidno tražila i nikada jojnisu dosadile. Sada je Lora pokušavala da savlada suze, ponovo se prisećajući da će uskoromorati da se rastane od kuće koja joj je toliko značila.

- Svakako znam o kući malo više od gospode Hajtauer, ali ipak mislim da ne treba da semešam. -

- Ili misliš da ne treba da se mešaš sa ovim kupcem?Brzo ga je pogledala - Ne znam šta hoćeš da kažeš - rekla je sa oklevanjem. Krenuo je ka

njoj i stao joj toliko blizu da je morala da iskrivi glavu unazad kako bi mu videla lice.

- Misliš da nisam dovoljno dobar da kupim tvoju kuću.

Loru je zaprepastila njegova pronicljivost. - Tako nešto mi zaista nije palo na pamet.

9 Anna


10/105

Zvoncica

- Naravno da jeste. Ali nije važno šta misliš o meni, i moji dolari su zeleni i imam ihdovoljno da sebi priuštim ovu kuću.

Osećala se uhvaćenom u zamku i uzmakla je da se udalji od njega. - Čula sam da siveoma uspešan sa... sa tim...

- Sa radnjama za prodaju auto-delova.

- Veoma mi je drago zbog tvog uspeha. Kratko i prezrivo se nasmejao. - Aha, siguran sam da se ceo grad raduje mom uspehu.

Kada sam pre deset godina odlazio, svi su bili sigurni da ću završiti u zatvoru.

- Pa šta si očekivao da će misliti? Kako si... ma, nije ni važno.

- Ne, ne, molim te, nastavi - rekao je ponovo joj preprečivši put. - Reci mi. Kako samšta?

- Kako si paradirao u svim onim kolima u kojima si neprestano jurio.

- Radio sam u automehaničarskoj radnji. Test vožnje popravljenih automobila su biledeo mog posla.

- Ali uživao si da prepadaš ostale vozače presecajući im put kao mahnit jureći u svimtim skupim automobilima i na motociklima. To te je uzbuđivalo. To si i večeras uradio! -dodala je, pokazujući rukom ka travnjaku koji se video kroz prostrane prozore. - Zašto si sekrio u žbunju čekajući da me na smrt isprepadaš?

Nacerio se. - Nisam čekao tebe. Čekao sam gospodu Hajtauer.

- Pa i nju bi isto tako isprepadao, šunjaš se tako sa tom ogromnom, odvratnommašinom. Verovatno bi se onesvestila. Trebalo bi da se stidiš.

Nagnuo se tiho se smejući. - Još uvek možeš da se razbesniš kao furija, zar ne Loro?

Duboko je uzdahnula. - Ja sam veoma blaga osoba.

Ponovo se nasmejao. - Sećam se kako si oplela Džoa Dona Perkinsa kada ti je prosuo

koka-kolu u samoposluzi. Nekoliko nas je bilo tamo, krenuli smo da kupimo... hm, nije nivažno šta smo mi radili, ali nikada neću zaboraviti kako je Džo Don podvio rep i pobegaoglavom bez obzira kada si na njega osula paljbu iz teških topova. Nazvala si ga trapavim,debelim tikvanom.

Džejms se sada naginjao nad nju, priteravši je uz prozorsko okno. Pružio je ruku ivragolast o joj povukao čuperak svetloplave kose koji joj se uvijao na obrazu. Dlan je ostavioprislonjen na njeno lice. - Sećam se da sam pomislio kako prokleto uzbudljivo izgledaš kadase ljutiš. - Glas mu je postao tiši. - Još uvek si uzbudljiva. - Pomilovao ju je po obrazu.

- Da se nisi usudio - oštro je rekla, okrećući glavu u stranu.

Senzualni osmeh pretvorio se u ogorčenu liniju. Povukao je ruku. - Ne želiš da te

dodirujem? Zašto? Zar mi ruke nisu dovoljno čiste? - Podigao je obe ruke i na parcentimetara od njenog lica okrenuo ka njoj dlanove raširenih prstiju. - Vidi, Loro. Više neradim u auto-servisu, više ne popravljam automobile bogataša. Vidiš? Nema više ulja ispodmojih noktiju.

- Nisam htela...

- Ma da, baš nisi. Ali, reći ću ti nešto. Dovoljno sam čist da pređem prag kuće u UliciIndigo 22, i dovoljno sam čist da te dodirnem.

10 Anna


11/105

Zvoncica

Svojim dahom joj je oprljio usne. Gledala je u njega uplašenim plavim očima. Približiojoj se za još jedan korak.

Iznenada su se našli u snopu svetlosti farova automobila koji se približavao kući. Loraje instinktivno poželela da se sakrije i što više udalji od Džejmsa Padena.

Ali nije mogla da se pomeri dok joj se on ne skloni s puta, a on se još neko vreme nije

pomerao. I dok se uspravljao do svoje pune visine i uzmicao, nije skretao pogled s njenoglica.

Usplahireno je pokušala da smiri svoje uvojke i vlažnim dlanovima je prešla prekosuknje pre nego što je krenula ka ulaznim vratima da pozdravi gospođu Hajtauer.

- Zdravo, mila. - Punačka i vesela agentica za nekretnine zadihano je upala u kućuprijateljski se smešeći. - Izvini što kasnim, ali imala sam neke obaveze koje nisam mogla daodložim. Pokušala sam da te dobijem telefonom, ali... Oh, zdravo! Vi mora da ste gospodinPaden. - Približila mu se gracioznošću tenka „šerman”2, ruke ispružene u znak pozdrava.Srdačno je protresla njegovu ruku. - Molim vas, izvinite još jednom zbog kašnjenja. Zar nijezgodno što ste pronašli Loru kod kuće? Trebalo je da budem tu da vas upoznam, ali onda

sam se setila da ste mi u telefonskom razgovoru nagovestili da se već poznajete, zar ne? - Tako je - odgovorio je tihim, melodičnim glasom. - Poznajemo se godinama. - Lora je

izbegavala njegov pogled.

- I, jeste li već videli kuću?

- Vas smo čekali - odgovorio je.

- E, pa onda, nemojmo više odugovlačiti. Ovo je divna kuća. Loro, ti toliko o njoj znaš,hoćeš li, molim te, da nam se pridružiš?

- Sa zadovoljstvom - promrmljala je Lora, odbijajući da pokaže kako razume njegovpogled koji je govorio: - Jesam li ti lepo rekao?

U narednih pola sata obilazili su prostrane sobe kuće u Ulici Indigo 22. Iako je kuća bila

u posedu Lorine porodice više generacija, bila je održavana pažljivo i sa ljubavlju. Nanekoliko mesta su bile potrebne sitne popravke, ali je, sve u svemu, kuća bila ubesprekornom stanju. Ukupno je bilo četrnaest prostorija i dva impresivna hola, jedan uprizemlju i drugi na spratu. Sve sobe su bile nameštene sa puno ukusa, u neoklasicističkomstilu koji je pratio arhitektonsko rešenje kuće.

Lora je pokušala da zvuči nezainteresovano dok je davala objašnjenja vezana za kuću, ali se, kao i uvek kada bi govorila o njoj, ubrzo potpuno unela u temu. A imala je i pažljivupubliku. Džejms je bio šarmantan i veoma ljubazan prema agentici i ona je uživala unjegovoj pažnji. Lora je škrgutala zubima svaki put kada bi se gosopođa Hajtauer zadivilanečemu što bi on izgovorio.

Završili su obilazak u glavnom holu. Gospoda Hajtauer se nasmešila Džejmsu. - Dakle,gospodine Paden, zar nije čarobna? Da li sam preterivala kada sam vam je opisivala prekotelefona?

2 šerman tenk: najpoznatiji tip američkog tenka u Drugom svetskom ratu. (prim, prev.)

11 Anna


12/105

Zvoncica

- Nimalo, gospodo Hajtauer. Ali, ja sam već poznavao i adresu i kuću. Oduvek sam joj sedivio izdaleka. - Lora je prepoznala žaoku u njegovom tonu, ali je ignorisala značajan pogledkoji joj je uputio. - Večeras ću ozbiljno o svemu razmisliti.

- Odlično. Molim vas, zovite me ukoliko imate bilo kakvih pitanja. - Gospođa Hajtauerse okrenula ka Lori. - Hvala ti što si nam omogućila da večeras vidimo kuću. Čim mi se

gospodin Paden javi, ja ću zvati tebe. - Hvala vam, gospođo Hajtauer.

- Laku noć, Loro. - Lora je pogledala u pruženu ruku. Bila je čista. I preplanula. I snažna.Lepo oblikovana šaka, spremna za velike napore, ali i za pružanje izuzetnih zadovoljstavaženama, pomislila je.

- Laku noć, Džejmse. - Na kratko je stisla tu privlačnu ruku. - Dobrodošao natrag uGregori.

Nasmešio se onim osmehom koji je jasno govorio da mu je jasno da je dobrodošao uGregori isto koliko i tvor na izložbu cveća.

Izašao je sa gospođom Hajtauer, i Lora je za njim zatvorila teška drvena ulazna vrata.

Uprkos njihovoj masivnosti, mogla je da čuje kako agentica izgovara hvalospeve o njenomdomu. Ovog klijenta je tretirala sa veoma puno pažnje. Posed u Ulici Indigo je svojomcenom znatno ograničavao broj mogućih kupaca. Do sada se zapravo niko nije ozbiljnointeresovao za kuću. Džejms Paden je bio prvi pravi kandidat za novog vlasnika i gospođaHajtauer nije želela da propusti ovu priliku.

Lora se nije pomerila od ulaznih vrata sve dok nije čula zvuk motocikla praćen zvukommotora automobila gospođe Hajtauer kako se udaljavaju sa parkinga. Prošla je sobamagaseći svetla, prekoravajući sebe što nije prvo pitala o kome se radi kada je gospodaHajtauer tog dana pozvala da je pita da li bi mogla da predveče potencijalnom kupcupokaže kuću. Jedino joj je rekla da se radi o milioneru iz Atlante koji traži dom u kome bi se

povukao u prevremenu penziju.Lora je očekivala mnogo starijeg muškarca. Očekivala je nekog stranca. Nikada joj ne bipalo na pamet da bi joj se na pragu mogao pojaviti Džejms Paden.

Tokom poslednjih nekoliko godina lokalne novine su prilično često pisale o njemu. Pargodina pošto je otišao iz Gregorija, proslavio se kao profesionalni vozač trkačkihautomobila. Sa svega dvadeset i nešto godina, bio je zvezda dobro poznata ljubiteljima togsporta, nosilac velikog broja trofeja i nagrada. Jedne novine iz Atlante su detaljno propratilenjegovo povlačenje iz sveta auto trka. Posle nekoliko meseci, Lora je pročitala da je otvorioradnju sa auto-delovima.

Od tada su stanovnici Gregorija sa sve većim interesovanjem pratili kako dečak iznjihovog grada jednu jedinu radnju pretvara u izvanredno uspešan lanac prodavnica.Najnoviji izveštaj o Džejmsu Padenu, kojim se do tada niko iz Gregorija ne bi baš hvalio,glasio je da je prodao svoj lanac prodavnica jednoj velikoj kompaniji za zapanjujuće velikusumu novca.

Loru nije bilo briga koliko je novca imao i koliko je bio uspešan; za nju je i dalje bioneotesan i nevaspitan. I to što se svojim bogatstvom i uspehom hvalio pred gradom koji gaje otvoreno prezreo bio je još jedan izraz njegove pripadnosti nižoj klasi.

12 Anna


13/105

Zvoncica

Koga je uopšte bilo briga?

Nju svakako nije. Zašto nije lepo mogao da ostane u Atlanti sa svim tim svojimmilionima? Nikome u Gregoriju nije bio potreban njegov novac.

Nažalost, to zapravo nije bilo tačno. Njoj je novac bio potreban, i to očajnički.

Težina problema sa kojim se nosila obrušila se na nju kao gvozdeni okovi. I nije moglada ga se oslobodi ni kada se popela na sprat i ušla u spavaću sobu pomislivši sa zahvalnošćukako ju je u toku obilaska kuće Džejms samo ovlaš pogledao, bez ikakvih komentara.

Dok se skidala, Lora se gorko prisećala dana kada ju je izvršitelj testamenta njenog ocapozvao da joj zakaže sastanak. U impresivnoj kancelariji sa zidovima prekrivenimknjigama, obavestio ju je da je u nasleđe dobila samo listu potraživača dugova.

Užasnuta, slušala je o tome kako je njen otac očajno upravljao novcem i kako jeprokockao porodično bogatstvo kroz loša ulaganja i sumnjive poslove. Advokat je pokušaoda joj vesti prenese blago, ali se takođe trudio da bude potpuno otvoren i direktan. Ostala jebez prebijene pare, bez ikakvih sredstava da plat i dugove koji su se i dalje gomilali.

- Ali živeli smo...

- Veoma udobno. Rendolf nikada nije želeo da prizna da je u nevolji, a još manje datvojoj majci ili tebi nagovesti da srljate u finansijsku propast.

Lora je prelistavala poslovne knjige koje joj je dao, sve dok joj se konačnost njenihproblema nije obrušila na glavu. - Pa ja nemam novaca ni za hranu.

- Veoma mi je žao što je to tvoje jedino nasledstvo, Loro.

- Bar imam kuću u Indigo ulici - rekla je zamišljeno, pregledajući gomilu računa.Advokatov težak uzdah naterao ju je da podigne glavu i pogleda ga sa osećanjem užasa kojijoj je stegao grlo. - Još uvek imam kuću, zar ne? -

Prekrio je njenu ruku svojom. - Pod višestrukom hipotekom je, mila. Banka me jeobavestila da će, ukoliko ne naplate ono što im duguješ u narednih Šest meseci, bitiprimorani da ti oduzmu kuću. Mislim da bi najbolje bilo da je prodaš.

To je bila poslednja kap u već prepunoj čaši. Spustila je glavu na advokatov radni sto izajecala. Ipak, posle nekog vremena, prihvatila je neminovnost situacije u kojoj se našla.Činjenica da je potpuno siromašna je bila neoboriva i istinita.

Što je diskretnije mogla, oglasila je prodaju kuće u Ulici Indigo. Kada se to pročulo, kaošto je i očekivala, ugušila je zlobna govorkanja objašnjavajući da se umorila od održavanjatako velike kuće, da ne želi više da bude zarobljena u njoj i da želi da ima slobodu da putujebez brige o tome ko će voditi računa o njenom posedu.

I sigurno će zauvek otputovati iz tog grada čim proda imanje, u potrazi za poslom.

Legla je u krevet i ugasila svetio, i u mraku, kao i svake večeri, zurila u drvo magnolijeispred njenog prozora na spratu. Vremena je bilo sve manje. Ostalo je još malo više odmesec dana do roka koji joj je postavila banka. Nije mogla ni da pomisli da objavi bankrot ida svi u gradu saznaju za propast njenog oca. Pre svega, nije želela da ukalja besprekornureputaciju svoje porodice. Mora prodati kuću, i to uskoro.

Ali, prokleta bila, neće dozvoliti propalici poput Džejmsa Padena da se u nju useli!

13 Anna


14/105

Zvoncica

2

ora se probudila kasno, omamljena posle loše prospavane noći. Satima nije mogla da

zaspi. Imala je utisak da je sanjala neki uznemirujući san, ali nije mogla da ga se seti.Instinktivno je znala da nije želela da zna o čemu, ili bolje rečeno, o kome je sanjala.

Buđenje uz osećanje pesimizma i depresije joj nije bilo strano. Tokom očeve dugebolesti, posle njegove smrti, posle spoznaje o ozbiljnosti njenih finansijskih problema, Lorase hrabro držala u javnosti, ali gotovo da više nije mogla da se seti kakav je to osećajprobuditi se i radovati se danu pred sobom. Odnedavno, svaki novi dan obećavao je samojoš veće probleme.

Odvukla se u kupatilo koje se nalazilo uz njenu sobu, i istuširala se naizmenično vrelomi ledenom vodom ne bi li se malo razmrdala. Nesreća ju je činila letargičnom, ali sutuširanja malo ublažavala snagu tuge koja ju je opsedala.

Navukla je par starih farmerki isečenih u šorts i majicu na kojoj je pisalo: - Previšemuškaraca, premalo vremena. - Majica je bila duhoviti poklon od jedne drugarice, koja ju jepronašla tokom posete Nju Orleansu. Bosonoga, kose i dalje uvijene u peškir, sišla je uprizemlje da skuva, u tom trenutku više nego potrebnu, jaku crnu kafu.

Zvuk zvona ulaznih vrata izbacio ju je iz transa u koji ju je uvukao ritmični zvukkapanja tečnosti u mašini za filter kafu. Bosih stopala, kretala se ka vratima gotovobesciljno preko drvenog poda i starinskih persijskih tepiha. Kada je provirila kroz zavesu udnevnoj sobi da vidi ko joj tako rano dolazi u posetu, čvrsto je zatvorila oči, stisla šake upesnice i opsovala upola glasa.

Bacivši iskosa pogled u ogledalo u ulaznom holu samo je zastenjala i zažalila što jeuopšte pogledala. Bez šminke, bosonoga, vlažne kose obavijene peškirom. Sjajno. Izvrsno.

Prokletstvo, on je izgledao zamamno.Otvorila je vrata, ali ništa nije rekla, samo ga je pozdravila pogledom kiselim koliko i

njeno raspoloženje.

Odmerio ju je od glave do pete i bezobrazno i drsko se nasmejao. - ‘Jutro.

- Zdravo.

Morala je da stoji i da ga pusti da pročita natpis na majici. Zatim je morala da izdrži njegov podrugljivi, skeptični pogled. Opet je poželela da ga ošamari. Umesto toga, trudila seda joj se na licu ne vidi ništa sem blazirane dosade i nadmenosti.

Pogledala je iza njegovih širokih ramena i primetila da je motocikl zamenio srebrnimsportskim automobilom, čiju marku nije mogla da prepozna. Bio je nizak i aerodinamičan, izapitala se kako je uopšte smeštao svoje dugačko telo u njega.

- Hoćeš li me pozvati da uđem?

- Neću.

- Mogu li da uđem?

- Zašto?

- Zar te nije zvala gospođa Hajtauer?

L

14 Anna


15/105

Zvoncica

- Nije.

Nije još ni završila taj kratak odgovor kada je zazvonio telefon. Namignuo joj je. -Kladim se da je to ona. - Lora ga je hladno pogledala, još uvek telom štiteći ulazna vrata. -Predlažem da se javiš - rekao je pošto je ignorisala nekoliko prodornih zvonjenja. Držeći sei dalje dostojanstveno, uprkos nedoličnoj garderobi u kojoj ju je zatekao, Lora mu je

okrenula leđa i odšetala do telefona koji se nalazio ispod stepenica. - Halo... dobro jutro, gospođo Hajtauer. - Pogledala je Džejmsa koji je nepozvan ušao u

kuću. Pošto je za sobom zatvorio vrata, uzvratio joj je pogled i samozadovoljno se nasmešio.- On je već stigao - odgovarala je

Lora Ijutitio. - Zašto mi se niste... ah, jeste? ...verovatno sam bila u kupatilu... pa...zaista... - Duboko je uzdahnula i potom rekla. - U redu... Da. Sigurna sam. Budite bez brige.

Vratila je slušalicu u kućište telefona i polako se okrenula da se suoči sa svojim gostom.- Rekla je da si želeo da još jednom vidiš kuću. Zašto? Sve si video sinoć.

- Ako odlučim da je kupim, to je prilično velika investicija. Zar ne misliš da bi trebalo daje vidim i na dnevnom svetlu?

- Pretpostavljam da je tako. - Gospode, da bar ne izgleda tako jadno. Poželela je damajica na njoj nije tako stara, meka i da manje dobro prianja uz njeno telo. Poželela je da jetog jutra stavila grudnjak. Zapravo, dok je osećala kako je odmerava pogledom, poželela jeda je navukla neku ogromnu crnu vreću i pokrila se od glave do pete. Osećala je nagostsvojih nogu. Čak joj je bilo neprijatno da pogleda i u svoja bosa stopala.

- Dakle - rekla je krenuvši ka dnevnoj sobi - raskomoti se. - Upravo sam spremala kafu...

- Hvala. Prijala bi mi šolja kafe.

Buljila je u njega blago otvorenih usta. Nije ga pozvala da popije kafu sa njom. DžejmsPaden je zaista bio potpuno neotesan. Bilo koji drugi muškarac bi osetio njenu neprijatnosti pozabavio se onim zbog čega je došao, trudeći se da je što manje remeti. Trebalo je da zna

da od njega ne može očekivati bilo kakvu obzirnost.- U kuhinji je - grubo je odgovorila.

- Odlično. Ionako sam želeo da je još jednom vidim.

Išao je za njom kroz salon do osunčane kuhinje. Dočekao ih je očaravajući miris svežeskuvane kafe. - Hoćeš li da sedneš? - Uspela je da se kruto osmehne, ali ton kojim ga jeponudila da sedne nije bio nimalo ohrabrujući.

- Malo kasnije - odgovorio je rasejano. Procenjivao je kuhinju sa koncentracijomvrhunskog kuvara. - Da li ćeš mi ostaviti sve kuhinjske aparate?

- Nisam o tome razmišljala. - Podigla je ruku kako bi iz visećeg kredenca izvukla šolje itacne za kafu, postavši svesna nekoliko stvari u isto vreme: istezanje je još intenzivnije

razvuklo majicu preko njenih grudi, šorts je bio prekratak i pretesan, a Džejms Paden jetako dobro mirisao. Koža mu je mirisala na sapun i aromatičnu kolonjsku vodu. Usne su muverovatno imale ukus peperminta.

Neka joj nebesa pomognu da nikada ne bude u prilici da ih okusi, ali...

- Dakle?

15 Anna


16/105

Zvoncica

- Dakle, šta? - Potrudila se da bez prosipanja sipa kafu u šolje, mada su joj ruke drhtale.Do sada je uvek gunđala da je kuhinja previše prostrana i da mora da se šeta sa jednogkraja na drugi kako bi dohvatila šta joj treba. U poslednjih nekoliko minuta činilo joj se dase odjednom smanjila.

- Kuhinjski aparati. Hvala - rekao je uzimajući iz njene ruke šolju kafe sa tacnom. - Oh,

pa, pretpostavljam da mogu da ih ostavim. Ovde su od kad smo preuređivali kuhinju.Pretpostavljam da ih ne bih mogla iskoristiti bilo gde drugde, a verovatno ne bih mogla nida ih prodam za neke velike pare. Mleko ili šećer?

- Ne, hvala. - Pijuckao je kafu. - Kuda ćeš?

Pogledom je pratila trag pare koju sa izvijala iz šoljice sa vrelom kafom. Konačno su imse pogledi susreli. - Kuda idem? Kada?

- Kada prodaš kuću?

- Nekuda - odgovorila je neodređeno. Nekoliko trenutaka su se ćutke gledali.

Lora je prva skrenula pogled. - Kao što možeš da vidiš, svi uređaji su u dobrom stanju isavršeno ispravni.

Sve je pažljivo proverio. Lori je svakako mnogo više odgovaralo da posmatra njenukuću i nameštaj nego nju, ali ju je ipak nervirala i uznemiravala njegova pedantnost uproceni. Pronašao je rupicu u fugnama među pločicama i pročačkao je kažiprstom.

- Potrebno je samo malo pojačati fugne - rekla je sa nestrpljenjem.

- Znam. Mogao bih i sam to da sredim. -Spustio je pogled na njene grudi, ne trudeći seda sakrije zadivljenost. Dugo ju je tako posmatrao pre nego što ju je ponovo pogledao u lice.- Imam veoma spretne ruke.

Nekoliko sekundi ostala je zarobljena u tom intenzivnom pogledu njegovih zelenihoćiju, a zatim se ljutito okrenula od njega. Kladim se da si spretan, pomisila je sa prezrenjem.

Iako joj je kafa pekla jezik, ispila ju je u jednom velikom gutljaju i bučno spustila tacnu išoljicu na radnu površinu. Nije ga želela u svojoj blizini. Uznemiravao ju je i činionervoznom i nesigurnom. Ali nije jednostavno mogla da ga izbaci napolje. Bio je klijentgospođe Hajtauer. Jedino je mogla da se nada da će uskoro sklopiti ugovor o kupoprodaji.

- Šta bi još želeo da vidiš? Prekrstivši noge, kukovima se naslonio na radnu površinu ipolako je ispijao svoju kafu, sve vreme je intenzivno posmatrajući. - Nisam baš mnogo videodo sada. Šta ti misliš da treba da mi pokažeš?

Nije joj promakla dvosmislenost njegovog pitanja, ali je odlučila da ne odreaguje. Da lion ikada misli na bilo šta drugo? Reputacija ženskaroša koja ga prati nije neopravdana.Ukoliko je istina sve što se o njemu priča, čudo da uopšte može da zakopča rajsfešlus napantalonama.

I na tu pomisao, pogled joj se spustio na taj deo njegovog tela, kao da želi da proveri . Ato je bila greška. Jer su mu farmerke dobro stajale. Veoma dobro. I mada su bile pristojnozakopčane, nisu mogle da u potpunosti sakriju njegovu muškost. I ako ta izbočina ispodrajsfešlusa nije bila dovoljna da je uveri da je pred njom pravi muškarac od krvi i mesa, biloje dovoljno da pogleda te snažne butine koje su je uokviravale i da bude sigurna da ga nijepogrešno procenila.

16 Anna


17/105

Zvoncica

I ni trunke sala na stomaku. O, ne. Sportska majica mu je visila preko potpuno ravnogstomaka, malo zategnuta preko snažnih prsa. Ni sebi nije želela da prizna da je primetilaizazovan pramičak zlatnih malja u dubokom izrezu majice.

Ostala je potpuno nema posle ovog detaljnog pregleda, da je on morao da prekinetišinu. - Gde je podrum?

- Molim? - Sinoć si ga pomenula, ali ga nisam video. Da li ova vrata vode u podrum?

Prešao je do vrata na drugoj strani kuhinje i pokušao da ih otvori. - Ključ visi najednom ekseru odmah pored - obavestila ga je Lora, primoravajući svoja stopala da sepokrenu. Morala je da mu se sasvim približi kako bi dohvatila ključ, sakriven izmeđufrižidera i zida.

- Da li je uvek zaključan?

- Da.

- Zašto? Ima li u njemu porodičnih skelet a?

Zlobno ga je pogledala preko ramena dok je otključavala vrata. - Nema, ali to je jedinideo ove kuće koji mi se nikada nije dopadao.

- Zašto?

- Ne znam - rekla je slegnuvši ramenima. - Deluje mi sablasno.

- Onda bi možda bilo bolje da ja prvi siđem.

Probio se pored nje. Pokušala je da se pribije uza zid, ali ju je ipak dotakao. Svuda isvime odjednom. Grudima se očešao o njene. Snažan elektricitet ju je celu protresao, kao daju je neko upravo vratio u život, kao da su je bukvalno uključili u struju. Ne bi je začudilo nida je videla kako lete varnice.

Na drugom stepeniku se okrenuo i upitao: - Silaziš li?

Lora se prisetila kako je tu istu rečenicu nedavno čula u nekom filmu i kako je glavnajunakinja odgovorila nešto provokativno i sugestivno, i proklela sebe zbog toga što su joj semisli kretale u tom pravcu. Zato je samo promucala: - Uh, ne, samo ti idi. Ja ću popiti jošjednu šolju kafe dok ti istražuješ tamo dole.

- Molim te. Zaista je malo sablasno. Uostalom, treba da mi pokažeš gde je šta. Šta ako seizgubim? I ako imam neka pitanja...

- U redu, u redu - odgovorila je Lora iznervirano. Oklevajući, spustila je golo stopalo naprvi drveni stepenik.

- Dođi, pomoći ću ti.

I pre nego što je shvatila šta planira da uradi, nežno je svojom rukom obuhvatio njenu.

Polako ju je vodio niz mračne stepenice. - Pazi gde staješ - upozorio je.- U dnu stepeništa se nalazi prekidač za svetio. Sa tvoje desne strane - objasnila mu je

dok joj se glas zastrašujuće odbijao o zidove. Pronašao ga je i pritisnuo. Ništa se nije desilo.- Izvini. Verovatno je pregorela sijalica.

- U redu je. Vrata su otvorena, dopire dovoljno svetla.

17 Anna


18/105

Zvoncica

Nadala se da će, pošto nije bilo svetla, obustaviti obilazak podruma. Čak se okrenula sanamerom da počne da se vraća uz stepenice, ali joj je on i dalje čvrsto stezao ruku. Nije jojpreostalo ništa drugo do da ga prati u mračnu podzemnu prostoriju.

Pod je bio hladan pod njenim stopalima. Podrum je mirisao na vlagu. Vazduh je bioustajao. Zamišljala je paukove i miševe i ostale neprijatne stvari.

- Šta se nalazi u svim ovim teglama na policama?- Kompoti i džemovi. Ušećereno voće i povrće u turšiji. Gledis je sve ovo spremila pre

nego što je otišla.

- Valjaju li čemu?

- Sve je savršeno. Gledis je sjajna kuvarica.

- Šteta što si morala da je otpustiš. Lora je istog trenutka zauzela odbrambe ni stav. -Nisam morala. Tako sam odlučila.

Nije ništa dalje komentarisao, ali je postavljao pitanje za pitanjem dok nije zadovoljiosvoju radoznalost. Sve vreme ju je držao za ruku, a ona nije ni primetila koliko snažnostiska njegovu, sve dok nisu krenuli natrag prema stepenicama. Okupala ih je svetlost kojaje dopirala kroz kuhinjska vrata iznad njih. Olabavila je stisak.

- Stvarno se plašiš ovog podruma, zar ne?

- Stvarno.

- I hladno ti je.

Počeo je da joj snažno trlja mišice. Lora je za trenutak bila okamenjena pod njegovimdodirom. Nepomično je stajala, dozvolivši mu da dlanovima energično prelazi od njenihlaktova do ramena i natrag, i još jednom, i još jednom, dok nije osetila kako joj se toplotaširi telom. Ili je možda toplota koja ju je preplavila bila posledica neprijatnosti koju jeosetila? Jer, Džejms nije posmatrao ni njene naježene ruke, niti njeno lice. Pogled mu je biona njenim grudima. Tako je shvatio da joj je hladno.

Jednim pokretom se oslobodila njegovih ruku i potrčala uz stepenice. - Mislim da mi jepotrebna još jedna šoljica kafe. - Uletela je u kuhinju i požurila da ponovo uzme svoju šolju inapuni je kafom. - Želiš li ti još jednu šolju?

- Ne, hvala ti. - Pažljivo je zaključao podrumska vrata i vratio ključ na skriveno mestoiza frižidera. - Ali mislim da postoji nešto što bi ti prijalo mnogo više od kafe.

Polako se okrenula, i podjednako polako spustila šoljicu. Glas mu je bio dubok i tih.Intenzivno je naglašavao prisnost trenutka. Pogled mu je bio sugestivan dok joj sepribližavao samouverenim korakom. Iako svesna da bi trebalo da pobegne, Lora nije moglada se pomeri. Nije čak ni ruke podigla kada ju je dotakao.

Polako je razmrsio čvor na peškiru koji joj je i dalje obavijao glavu i skinuo ga. Vlažnakosa joj se rasula oko lica i preko ramena. Bacivši peškir na pod, Djžejms je ponovo podigaoruke, zaronio prste u njenu kosu i sklonio joj je sa lica. Pošto je nekoliko puta provukaoprste i razmrsio vlažne pramenove, osetio je kako joj kosa postaje meka i svilenkasta.Potom ju je obuhvatio oko vrata i izmasirao joj vratne pršljenove vrhovima prstiju.

- Dakle, da li ti je ovo pomoglo da se oslobodiš te napetosti u vratu?

18 Anna


19/105

Zvoncica

I svakako je pomoglo. Takođe joj je smekšalo kolena i učinilo ih nesposobnim da jeodrže u uspravnom položaju. Takode joj je zapalilo vatru duboko u utrobi. Vatru koja sesada širila celim telom i topila joj središte i butine.

- Da, hvala ti. - Više od bilo čega želela je da pobegne pre nego što potpuno podlegnenjegovom neodoljivom šarmu. Ponovo se oslobodila njegovih ruku i naterala sebe da prođe

pored njega. Nekako je uspela da spusti tacnu i šoljicu na sto, a da ih ne ispusti. - Kako bibilo... kako bi bilo da počnemo sa sobama u prizemlju? Reci mi šta te zanima, sve ću tipokazati.

- U redu. Pratim te.

Činjenica da je sada hodala ispred njega otrkivene glave ni na koji način nije jojpomogla da povrati samopouzdanje. Činilo joj se da vlažna, sveža oprana kosa previšerazotkriva. Svaki put kada bi je pogledao, osećala se kao da joj je ugrožena privatnost, alinadala se da je njena duboko ukorenjena samokontrola neće izdati pre kraja obilaska kuće.

Naravno, sve to je bila samo glupa predstava. Nije želela da prihvati ponudu da svojukuću proda Džejmsu Padenu čak ni kada bi joj ponudio tri puta veću sumu od one koju je

ona tražila. Osećala se kao da skrnavi svoj prostor samom činjenicom da ga sprovodi krozkuću. Stresla se na pomisao da će on i njegovi prijatelji siledžije tutnjati njenom kućom kao što su nekada davno divljali bioskopom svake subote uveče, izazivajući nevolje sve dok ihupravnik ne bi izbacio.

Samo preko nje mrtve.

- Ovo je očeva kancelarija - govorila je dok ga je uvodila u prostranu, lamperijomobloženu sobu u zadnjem delu kuće. Nameštaj je bio kožni, komode i radni sto od orahovinei sve je i dalje mirisalo na duvan za lulu. Prostirka od medveđe kože nalazila se ispredkamina, a nekoliko lovačkih trofeja bezglasno im se kezilo sa zida. Starinski sto za bilijar sastaromodnim kožnim džepovima za kugle zauzimao je centralno mesto u prostoriji.

- Igrao je bilijar? - upitao je Džejms. - Neprestano - odgovorila je, smešeći se dok se sa setom prisećala tih lepih dana.

- Dakle, u tome je razlika. Iznenađena njegovim podrugljivim tonom, okrenula se. -Razlika?

- Razlika između džentlmena i propalica. Ako igraš bilijar u bilijar klubu, onda sipropalica, ali ako ga igraš u sopstvenoj kući, onda si džentlmen. - Bacio je još jedan ogorčenpogled ka stolu, zatim ka njoj i grubo rekao: - Hajdemo gore.

Nije joj se dopadao zlokoban prizvuk u njegovom glasu. Izgledalo joj je nepristojno dabilo kog muškarca vodi na sprat ka spavaćim sobama u potpuno praznoj kući. Da tamo vodiDžejmsa Padena bilo je još mnogo, mnogo neprijatnije. Glas kojim je izgovorio to: -

Hajdemo gore - sadržao je prikrivenu pretnju, kao da je planirao da je tamo kazni za svaponiženja koja je u prošlosti doživeo. Osetila je kako joj se čvor nelagode u stomaku jošmalo zateže.

Međutim, kada su se popeli na sprat, više nije imao taj strogi izraz lica. Lora mu je prvopokazala veliku spavaću sobu u nadi da neće tražiti da vidi i ostale. Ali kad su se ponovonašli na hodniku, on je jednostavno stao i ljubopitljivo se zabuljio u nju sve dok nije odlučila

19 Anna


20/105

Zvoncica

da mu pokaže i druge dve spavaće sobe, koje su delile jedno kupatilo. Potom je užurbanokrenula ka stepenicama. - Sada ću ti pokazati... - šta je ovo?

Nije morala da se okrene, znala je na šta se odnosi to pitanje. I naravno, pokazivao je naspavaću sobu u uglu. - To je moja spavaća soba - odgovorila je oklevajući.

- Mogu li da je vidim?

- Da li je to neophodno? - Mislim da jeste.

Zašto gospođa Hajtauer nije sa njim, kako bi zaradila svoju proviziju od šest posto?Lora je prekorela sebe što je pristala da mu pokaže kuću bez njenog prisustva. Iako ju jenjena nametljivost nervirala, sada bi joj ona mogla pomoći da izbegne da Džejmsu Padenupokaže svoju spavaću sobu.

- Sigurna sam da, ukoliko si ozbiljan u vezi sa ovom kupovinom, gospođa Hajtauermože da ti zakaže...

- Ali ja sam već ovde.

Zavukao je ruke duboko u džepove, nakrivio glavu na jednu stranu i pogledao je jasnojoj stavljajući do znanja da je spreman da tako ostane do kraja sveta i veka, ili dok ona neprihvati njegov zahtev. Takva drskost je bila nepodnošljiva, ali je Lora rešila da popustikako ne bi produžavala raspravu i kako bi mu što pre videla leđa.

- U redu. - Ne trudeći se da sakrije neprijateljstvo, povela ga je natrag ka kraju hodnikai sklonila se u stranu kako bi ga propustila u svoju spavaću sobu. Pogled je odmahusredsredio na krevet, koji je ostao razmešten od prethodne noći. Toga jutra nije imalasnage da ga namesti. Na jastuku se i dalje jasno video otisak njene glave. Čaršavi upastelnim tonovima su bili izgužvani. Krevet je izgledao udobno i primamljivo. Zračio jeputenošću.

Prišao je i seo. Prešao je rukom preko čaršava. - Oduvek sam želeo da vidim krevet

Lore Nolan.Bila je u iskušenju da mu odbrusi nešto sarkastično, poput: - Da nisam ovoliko

siromašna, umro bi želeći - ali nije. Umesto toga, rekla je: - Izvinjavam se što nije namešten.Nisam jutros imala vremena.

- U redu je. Volim razmeštene krevete. Progutala je knedlu, pokušavajući da umiriuzbuđenje koje ju je protreslo dok je posmatrala kako rukama miluje njene čaršave.

Pošto joj je uputio jedan prilično gorljiv pogled, ustao je i prišao toaletnom stolu.Posmatrao je bočice sa parfemom, nisku bisernih perli koju je zaboravila da vrati u kutijuza nakit, kolekciju antikvitetnih ukosnica i kristalnu kutiju za prstenje, poklon Lorine bake.

Pažnju mu je privukao šezlong u uglu. Dugo ga je posmatrao pre nego što je ponovo

pogledao u Loru sa tragom osmeha na usnama. Imala je utisak kako razmišlja o nečemveoma raskalašnom.

Prišao je velikim prozorima i dugo zurio kroz njih, okrenut leđima svojoj domaćici. Izspavaće sobe se pružao pogled na zadnje dvorište, na mali dok, kućicu za čamce i voduzaliva Sent Gregori.

- Lep pogled.

20 Anna


21/105

Zvoncica

- Uvek mi se dopadao.

- Da li je ovo uvek bila tvoja soba?

- Osim tokom četiri godine koje sam provela na univerzitetu.

Okrenuo se na petama. - Ovde si spavala kada smo se upoznali?

Potvrdno je klimnula glavom.- Uvek si izgledala tako... savršeno. Nedodirljivo. Kao porcelanska lutka. I ova sobaizgleda kao soba za lutke. - Ponovo je bacio pogled na krevet. - Da li uvek spavaš sama?

Prkosno je isturila bradu. - To te se ne tiče. Široko se nasmešio. - Mislio sam, nemašmacu, kucu ili plišanog medu?

- Ne - kruto je odgovorila, prekrstivši ruke na stomaku. Odmah je zažalila što je touradila jer je time samo još više privukla njegovu pažnju na svoje grudi.

- Dopada mi se ova soba. Tako je udobna. Prisna. - Trudila se da ne pokažeuznemirenost, iako su joj obrazi goreli, a srce muklo udaralo. Njegove reči su zvučalenevino, ali je ona jasno prepoznala sugestivni podtekst. Želela je da pobegne iz sobe, da

pokrije grudi koje su je odavale reagujući na provokativnu atmosferu koju je stvorio. - Da lije ovo kupatilo?

- Jeste.

Provirio je kroz delimično otvorena vrata i ušao. Lora se nije usudila da ga prati.Dovoljno je bilo što je sa njim bila sama u spavaćoj sobi. Ne bi mogla da podnese jošneprijatnosti i stida.

Izašao je nekoliko minuta kasnije. - Ovo se sušilo prebačeno preko zavese na kadi.Potpuno je suvo.

Prebledela je i zanemela kada je videla kako na dlanu ispružene ruke drži par svilenih hulahopki, grudnjak i gaćice. - Hv... hvala ti. - blentavo je odgovorila, otimajući mu te

intimne odevne predmete iz ruku. Njegov dodir je i dalje lebdeo na njima. Svila je pamtilatoplinu njegovog dlana. Spustila je sve tri stvari na stolicu kao da se oslobađa dokaza nekograzvratnog zločina.

- Pa, mislim da je ovo za sada dovoljno - rekao je.

Izašla je iz sobe iza njega, još uvek u šoku od stida i nesposobna da progovori, jedvasposobna da hoda. Sačekao je da ga sustigne u dnu stepeništa i zatim joj dozvolio da gaisprati do ulaznih vrata. - Gospoda Hajtauer će ti se uskoro javiti.

- U redu.

Kada bi mu sada rekla da nema nameru da prihvati negovu ponudu, ma kolikoprivlačna bila, samo bi ga naljutila, a to joj nije bilo potrebno. Zapravo, sumnjala je da zaista

želi ovakvo imanje. Zašto bi neko toliko bogat i slobodnog duha kao on, želeo da na sebeprebaci odgovornost održavanja ovako stare kuće?

Samo ga je perverzna radoznalost privukla. Zato je došao da razgleda kuću. Nikadaranije nije bio pozvan da uđe. Sada, pošto se obogatio i postao slavan, mogao je da radi štaželi i da ne oseća odbijanje zato što ne pripada odgovarajućoj društvenoj klasi. Bez sumnjeje uživao u maltretiranju svih koji su ga ranije ponižavali. Ovim joj je vraćao milo za dragozato što ga nikada ranije nije pozvala u kuću u Ulici Indigo.

21 Anna


22/105

Zvoncica

Razmišljajući o tome, Lora je rekla podrugljivo: - Nadam se da si dobio ono zbog čega sidošao.

Zažalila je istog trenutka, posebno kada se zaustavio već blizu vrata i okrenuo ka njoj.Nije više izgledao kao tridesetogodišnji milioner. Ponovo je bio divlji, razuzdani, opasniosamnaestogodišnjak. Jedan neposlušan pramen kose pao mu je preko obrve. Ono zlobno

izvijanje usana koje je trebalo da predstavlja osmeh joj je bilo poznat o još iz vremena kadaga je posmatrala na fotografijama na stranicama školskog godišnjaka3

Zatvorio je vrata koja je upravo otvorio i rekao: - Ne baš.

Jednim gipkim pokretom zgrabio ju je za mišice, okrenuo i pritisnuo uz ulazna vrat a.Ruke joj je postavio pored glave, dok joj je istovremeno širio butine kolenom.

Obrušio se svojim usnama na njene. Izbegla ih je, odmahujući glavom sa jedne stranena drugu. - Ne! Ne!

Ali on je bio neumoljiv i uporan i, iako uopšte nije koristio ruke, on og trenutka kada jesvojim ustima zarobio njena u divlji, vreo poljubac, bila je pobeđena. Sisao joj je usne sasavršenom preciznošću. Jezik mu je u isto vreme bio i očaravajuće zavodljiv i nametljiv.

Vrelina poljupca istopila je njen otpor.Bio je to jedan od onih pohotnih poljubaca za koje je Lora verovala da postoje samo na

filmskom platnu. Bio je gladan i slavio je na njenim ustima kao da su divan, zamamanslatkiš. I tražio je još, i još. Za sve to vreme, njegova butina je nežno razdvajala njene.

Kada je konačno podigao glavu, usne su joj bile ružičaste i vlažne, oči blistave, telotoplo i podatno. Grudi su joj se brzo podizale i spuštale. Spustio je pogled na njene dojke,bezobrazno dotakao napupeli centar jedne i uz tri lenja kružna pokreta palcem učinio dapostane još čvršći. - Oh, lutkice, tako si dobra - promrmljao je. Zatim je zastenjao i ponovo jepoljubio.

Loru ju ponizilo što ju je dodirivao sa toliko slobode, a posebno ju je uznemiravalo to

što je željno prihvatala njegova milovanja. Uspela je da se oslobodi i odgurne ga. Bez daha,tela ukočenog od besa, obratila mu se: - Zašto si to uradio?

Nju je protreslo do srži, ali njega kao da nije dotaklo to što se upravo desilo. Činilo sekao da ga njen gnev zabavlja. - Mislio sam da ti je potrebno dobro ljubljenje.

Otišao je pre nego što je uspela da smisli i izgovori odgovarajuću drsku repliku.

- Ne razumem, Loro.

Lora je držala telefonsku slušalicu uz uho i uzaludno trljala čelo trudeći se da seoslobodi pulsirajuće glavobolje. Strepela je od poziva gospođe Hajtauer, i pokazalo se da jeza to imala dobrog razloga.

- Žao mi je što ću vas razočarati, ali ne mogu da prihvatim njegovu ponudu. - Mogla je

da zamisli kako agentica sa druge strane telefonske linije u sebi broji do deset kako bi sesmirila.

- Ali ponudio je tačno onoliko koliko si tražila - uzviknula je. - Sve do poslednjeg centa!

- Znam, znam - odgovorila je grizući donju usnu. - Ne radi se o novcu.

3 School yearbook: u američkim školama svaka generacija dobija godišnjak koji, između ostalog,sadrži i fotografije svih učenika i učenica završnih razreda osnovnih škola i gimnazija. (prim, prev.)

22 Anna


23/105

Zvoncica

- Da li možda razmišljaš o tome da odustaneš od prodaje?

- Naravno da ne. - Ovo pitanje je bilo retoričko, jer je agentica dobro znala u kakvoj sefinansijskoj krizi nalazi.

- Dakle?

Lora se skupila u stolici. - Ne radi se o novcu. Radi se o kupcu - konačno je objasnilatihim glasom.

- Razumem.

- Ne verujem da razumete, gospođo Hajtauer. Molim vas, nemojte misliti da sam snob.Morate razumeti da je ova kuća oduvek bila u mojoj porodici. Za mene ona nije samokomad zemlje i gomila cigala. Ona za mene ima vrednost koja se ne može meriti dolarima icentima. Ovakvo imanje zahteva i veliku odgovornost. Želim da budem sigurna će osobakoja ga kupi biti u stanju da se o njemu i stara.

- Sumnjam da bi gospodin Paden bio nemaran vlasnik. Ima reputaciju veoma visprenogbiznismena.

I ženskaroša, pomislila je Lora sa gorčinom. Još uvek je bila zgrožena sopstvenim ponašanjem malo ranije toga dana. Kako je mogla da jednostavno stoji i dozvoli mu da jetako iskoristi?

Bila je nekoliko godina mlada od Džejmsa Padena, ali i ona i sve druge devojčice ugimnaziji u Gregoriju su znale koliko se dobro ljubi. Devojčice koje mu nisu odolele uvek suželele da se time hvale. Ostale su im potajno zavidele, javno ih karakterisale kao „lošedevojke” i izbegavale ih kako bi sačuvale sopstvenu reputaciju. I u koju je od te dvekategorije Lora Nolan sada sebe mogla da svrsta? NE samo da nije odolela, već je i aktivnoučestvovala.

- Ne govorim o njegovoj sposobnosti da vodi posao - nervozno je odbrusila, iskaljujućisvoje nezadovoljstvo na agentici za nekretnine. Nastavila je u mnogo pomirljivijem tonu. -

Govorim o osećanjima. O pripadnosti. O trajanju. Žao mi je gospodo Hajtauer, ali Džejms Paden svakako nije dobar kupac za

moju kuću.

- Stekla sam utisak da ti se baš žuri da je prodaš - odgovorila je ledenim glasom.

- I žuri mi se - podjednako hladno joj je odgovorila Lora. - Ali ukoliko vi ne možete darazumete i poštujete moja osećanja, možda bi trebalo da pronađem nekog drugog...

- Izvini - požurila je da kaže gospoda Hajtauer. - Naravno da razumem koliko ti ta kućaznači. Ali veoma je nezgodno što si odlučila da na tome insistiraš baš u ovom trenulku. štasada da kažem gospodinu Padenu?

- Recite mu da sam odbila njegovu ponudu.

- Njemu nije lako reći ne. Bio je to eufemizam. - Potrudite se.

- U redu - odgovorila je gospođa Hajtauer mireći se sa sudbinom.

Lori je bilo neprijatno što je svojoj agentici priredila ovu neprijatnost, ali je bila sasvimuverena u ispravnost svoje odluke. Dok ona o tome odlučuje, Džejms Paden nikada nećenogom kročiti u ovu kuću.

23 Anna


24/105


25/105

Zvoncica

3

ešila je da ga ignoriše i ponovo okrenula glavu.

- Rekao sam ti da uđeš. Nastavila je da pažljivo bira breskve. - Nije mi problem da napravim scenu, Loro, i znam da je i tebi to jasno. Ali mislim da ti

se ne bi dopalo da te ščepam za kosu i uvučem u automobil. Dakle, ukoliko ne želiš da finimgrađanima Gregorija ponudiš dobar trač koji bi večeras mogli da prežvakavaju uz večeru,predlažem ti da spustiš svoju ljupku guzu na sedište prokletog automobila.

Glas mu je bio tih i nežan, ali je sadržao notu ozbiljne pretnje i Lora je zaključila da bijoj bilo pametnije da ga posluša. Do tog trenutka niko još nije primetio da joj se obraća, alito bi se ubrzo moglo promeniti. Nije želela da na već podužu listu svojih problema doda i toda je neko poveže sa njim. Bogatstvo mu nije povratilo dobar glas.

Izgledalo je da bi, pod datim okolnostima, bilo mnogo bezbednije da mu se pridruži u

kolima pre nego što ih neko primeti, nego da rizikuje da sprovede svoju pretnju u delo inapravi scenu.

- Vratiću se kasnije, gospodine Poti - doviknula je vlasniku tezge. Već je usluživao sledećeg kupca i samo joj je ljubazno klimnuo glavom.

Ušla je u sportski automobil i brzo zatvorila vrata. Džejms je ubacio menjač u prvubrzinu i izleteo na ulicu kao metak, nat eravši Loru da se zalepi za već prilično spuštennaslon udobnog, kožom prekrivenog sedišta.

Vozio je brzo i vešto. Ipak, brzina kojom je proletao gradskim ulicama ostavila ju je bezdaha, sve dok se nisu našli van grada na otvorenom drumu.

- Hoćeš li mi reći kuda idemo? - upitala ga je, posmatrajući ga iskosa.

Ako je bio besan, to je dobro krio. I on je bio duboko uvaljen u svoje sedište. Kada nijemenjao brzine, zglob desne ruke mu je bio nonšalantno oslonjen na kožni volan. Lakat jeizbacio kroz otvoren prozor. Izgledalo je da ne primećuje kako mu vetar mrsi kosu, a jošmanje kako je raščupao Lorinu. Na kratko ju je pogledao pre nego što je odgovorio: - Naparkiralište.

- Par... - nije mogla ni da dovrši tu reč. Usta su joj odjednom bila potpuno su va.Okrenula je glavu i zurila kroz prozor. Skrenuo je na istok, i vozili su se putem koji sespuštao ka zalivu. Kroz drveće je mogla čuti šum talasa u daljini.

Put se suzio, i konačno su se našli u ćorsokaku iza koga se prostirala močvarna plaža umaloj uvali. Džejms je ugasio moćnu mašinu. Nalazili su se na potpuno pustom mestu, aokolno drveće kao da se preteći nadnosilo nad njih. Guste lijane su se obavijale oko grana iu slapovima spuštale do zemlje. Borovi su se izdizali do neba.

Plaža je bila uska, peščana i prekrivena gomilama morske trave. Noćne ptice su polakopočele da formiraju svoje male horove u sumraku. Insekti su tiho zujali nad zamuljanomvodom koja se odbijala o obalu.

Lora je instinktivno odskočila kada je Džejms prebacio ruku preko naslona njenogsedišta. - Opusti se.

25 Anna


26/105

Zvoncica

- Mogu da se kladim da svim devojkama koje ovde dovedeš govoriš to isto - kiselo jepromrsila, pribijajući se uz vrata automobila.

Nasmejao se duboko, zavodljivo. - Kad bolje razmislim, u pravu si.

- I, jesu li se? Opustile, hoću reći. Spustio je lenj i sanjiv pogled na njene usne. - Većinanjih.

- A ostale?- Ostale su bile previše uzbuđene da bi se opustile.

- Uzbuđene?

- Seksualno uzbuđene.

Tako ti i treba, baš si morala to da ga pitaš.

- Ili jednostavno uzbuđene što su u mom društvu.

Njegova taština je bila neverovatna i ona je samo prezrivo frknula. - E, pa ja nisam niopuštena ni uzbuđena. Besna sam kao ris. Hoćeš li me, molim te, vratiti na pijacu kako bihpokupila svoj automobil i vratila se kući?

- Neću. Još uvek ne. Prvo moramo malo da porazgovaramo. - Mogli smo da porazgovaramo i preko telefona. Ali, to bi bilo previše pristojno i

konvencionalno, zar ne? A ti nikada u životu nisi uradio ništa ni pristojno nikonvencionalno.

- Tako je - još se malo bliže nagnuo prema njoj smešeći se. - I znaš šta mislim? Mislimda ti se upravo to kod mene dopada. Mislim da ti se to mnogo dopada. Zato ti srce udarakao u malog uplašenog zeke.

Nije želela da se upušta u raspravu o ovom poslednjem komentaru, posebno pošto jebio u pravu u vezi sa obe tvrdnje, a zatim i zato što je shvatila da je znao koliko joj srce ludoudara zato što je posmatrao tkaninu bluze koja je vibrirala preko njenih grudi. Kako bi se

osetila sigurnijom, jednostavno se okrenula i nastavila da hladno bulji kroz prozor. - Zašto nisi prihvatila moju ponudu da kupim kuću?

- Bila je neprihvatljiva.

- Ponudio sam onoliko koliko si tražila.

- Potrebno mi je više od novca od osobe koja kupi kuću u Ulici Indigo.

- Na primer?

- Na primer, spremnost da se o njoj stara.

- Možeš li to malo da mi pojasniš?

- Ne želim da neki nestabilni lik jednostavno kupi kuću i pusti je da propada.

- Nemam nameru da dopustim da kuća propada. - Sigurna sam da će ti uskoro dosaditi. Toliko je daleko od svega. Gregori nema onaj

blistavi noćni život na koji si se, sigurna sam, navikao. Dosadiće ti i grad i odgovornost da sebrineš o kući kao što je ova.

- Planiram da se ovde penzionišem.

- Da se penzionišeš? - upitala je sa očiglednom nevericom. - U trideset četvrtoj godini?

26 Anna


27/105

Zvoncica

- Da, da se penzionišem - odgovorio je sa osmehom koji mu se polako širio licem. -Dokne smislim nešto novo i zanimljivo na čemu bih zaradio sledeći milion dolara.

Niko sa imalo samopoštovanja ne govori tako otvoreno o sopstvenom finansijskomuspehu. Ovaj komentar joj je samo potvrdio koliko je neotesan. Ali, ako je on već rešio dabude otvoren, biće i ona. - Ne želim tebi da prodam kuću. I tačka.

- Postoje zakoni protiv diskriminacije - smireno joj je odgovorio.- Mislim da ću naći načina da ih zaobiđem.

- Imam dovoljno novca da kupim tvoje imanje.

- Znam. Ali imanje u Ulici Indigo nije trofej koji se dobija kada uspešno obaviš nekiposao.

- Kako to misliš? - Telo mu se napelo od neprijatnosti i Lora je znala da je pogodilaosetljivo mesto.

- Mislim da ti više od samog imanja želiš poštovanje koje sa njim poistovećuješ. Ono štojoš nisi shvatio je da čast i društveni prestiž nisu na prodaju. Poštovanje ti ni milioni dolarane mogu kupiti, gospodine Paden.

Stisnuo je bradu u izrazu besa, ali joj nije protivrečio. Konačno je rekao: - U redu,pročitala si me. Ali i ja tebe čitam kao otvorenu knjigu. Znam pravi razlog zbog koga ne želišda mi prodaš svoju kuću.

- I koji je to razlog? - zapitala je ljupko. Njena lažna ljubaznost isprovocirala je gnevnureakciju. Zgrabio joj je mišicu takvom brzinom da je poskočila od straha. -Moj novac nijedovoljno dobar za tebe, to je t aj razlog.

- To nije...

- Saslušaj me. Moj novac nije ‘stari novac’. Nije buđao u sefovima banaka nekolikogospodskih generacija unazad. Ja sam ga zaradio, i to ne obrađujući ovu finu aristokratskuzemlju, već trgovinom. Za tebe i prema tvom vrednosnom sistemu verovatno nisam bolji odnajobičnijeg trgovačkog putnika.

- Ne znam ni kako mi se deda zvao, a kamoli da ti izrecitujem svoje porodično stablo odvremena Građanskog rata ili još dalje u prošlost. Kao klinac sam stekao reputaciju lošegmomka i pijandure. Zaista, kako se uopšte usuđujem da mislim da mogu da kupim imanjeIndigo? Tako ti razmišljaš, zar ne?

Slagala ga je: - Ne.

Blago je odmahnuo glavom. - Pa, reći ću ti nešto, gospođice Loro Nolan. Ne razlikuješ seviše toliko od mene. Znam sve o tvojim finansijskim problemima. Plava krv ne plaća račune,je li tako? Porodičnim imenom ne možeš da se hraniš, zar ne? Kada si ostala bez novca,banku je baš bilo briga ko ti je bio deka. U nevolji si. Dakle, gde te je dovelo to tvoje

gospodsko poreklo?Suze užasa sijale su joj u očima. Nije mogla da podnese činjenicu da on zna da je bez

novca i u dugovima. - Treba da se stidiš što to uopšte pominješ! - Oslobodila je ruku. - Netreba mi ni tvoj novac, niti tvoja milostinja.

- Vraga ti ne treba - zarežao je. - U sosu si do nosa, do onog istog nosa koji si na menedizala svaki put kada bismo se sreli. I dopadalo ti se to ili ne, ja sam tu da te spasim. Ne

27 Anna


28/105

Zvoncica

vidim da ima još zainteresovanih kupaca koji se tuku da iz tvojih aristokratskihručica preuzmu kuću u Ulici Indigo. Nemaš izbora, moraš je prodati bedniku poput mene, ito te razjeda.

- Vodi me kući - zaškrgutala je kroz stisnute zube.

- Šta ti više smeta, pitam se. To što imam novca, a ti nemaš? To što sada Džejms Paden

ima moć nad tobom? To što ću živeti u kući kojoj do pre nekoliko godina nisam smeo ni dapriđem? - Zastao je kako bi naglasio sledeće pitanje. - Ili to što sam te jutros poljubio, a tebise dopalo?

Pogledala ga je kipteći od besa. - Dobićeš kuću, proklet bio. Samo me vrati do mojihkola. Odmah.

Iznenada se nagao kako bi svojim rukama obuhvatio njeno lice. Trgnuo joj je glavukada je pokušala da je okrene od njegovog lica. - To ne bio bio prvi put, sećaš se? - nežno jerekao.

Čvrsto je zatvorila oči. - Molim te, vozi me natrag u grad.

Dugo je zurio u nju, mračnog i napetog lica. Konačno ju je pustio i vratio se na svoje

sedište. Motor je zaurlao kada je okrenuo ključ u kontakt bravi. Oboje su ćutali. Pijaca je već bila zatvorena kada su se vratili u grad. Čim je zakočio, Lora je otvorila

vrata i izletela napolje. - Večeras ću pozvati gospodu Hajtauer. - Snažno je zalupila vrata zasobom. Nije otišao dok nije video da je bezbedno krenula sa parkinga.

Senke koje je pun mesec oslikavao po njenoj spavaćoj sobi bile su turobne. Ležala je ukrevetu, razmišljajući koliko će još malo noći provesti u svojoj spavaćoj sobi. Bol je bionepodnošljiv. Srce joj je bilo slomljeno i sumnjala je da će ikada zaceliti. Odvajanje odimanja u Ulici Indigo moglo se porediti samo sa cepanjem srca na dva dela. Kako će ž ivetibez ove kuće?

Ali nije imala drugog izbora. Za dva dana će kuća zakonski pripadati drugome. ImeDžejmsa Padena nalaziće se na vlasničkom listu.

Gospođa Hajtauer je bila očekivano razdragana kada ju je Lora pozvala da joj kaže daće prihvatiti poslednju ponudu gospodina Padena. Ništa nije rekla o tome kako ju jemaltretirao dok nije pristala. Agentica je jedino želela da bude sigurna da je kupoprodajaizvesna i da će ona dobiti svoju izdašnu proviziju.

- Pripremiću ugovor. Ako ga večeras potpišete i ti i gospodin Paden, možemo da ga

zaključimo već prekosutra. Naravno, sutra ću morati da se izborim sa ogromnompapirologijom, ali insistirao je na tome da sve završimo u najkraćem mogućem roku.

- Prekosutra - uzviknula je Lora uznemireno. - Ali neću imati vremena da se spakujem.

- Imaćeš. Ugovorom je precizirano da imaš trideset dana da se iseliš.

28 Anna


29/105

Zvoncica

I to je nekakva uteha. Za trideset dana će morati da zauvek napusti kuću u Ulici Indigobroj 22. Teško joj je bilo da misli na to. Kao što nije mogla da razmišlja ni o poljupcu saDžejmsom Padenom tog jutra.

Ili o poljupcu koji je pomenuo kasnije toga dana.

Godinama pošto se to dogodilo, Lora je pokušavala da izbriše upravo to sećanje na

njega. Sada joj ga je Džejms ponovo probudio i morala je sa njim da se suoči. Možda će sada,kao odrasla osoba, sve sagledati iz potpuno druge perspektive. Ali poznati nemir ju jeponovo preplavio kada je počela da se priseća te noći nakon fudbalske utakmice.

Bila je u trećem razredu gimnazije. Bio je petak uveče. Hladno novembarsko veče. Dahjoj se ledio dok se posle probe orkestra spuštala betonskim stepenicama iz školske zgradeka autobuskoj stanici.

Izduvni gasovi iz nekoliko motocikala dodatno su zamaglili vazduh. Izgledalo je kao dasu se stvorili niotkuda i potpuno su je okružili. Bila je zarobljena između njih i zida školskezgrade.

- Vidi, vidi, koga mi to ovde imamo? - otezao je jedan bajker. - Mislim da je to jedna od

onih vrckavih devojčica. Kako vas ono zovu, srce? - Mažoretkinje, glupane - odgovorio je jedan od njegovih tupavih drugara. - I ona je

jedna od njih, u pravu si. Izgleda okretno kao balerina, zar ne?

Svi su zaključili da je to strašno smešno i glasno se zakikotali. Ali ne toliko glasno da biprivukli pažnju drugih članova školskog orkestra koji su upravo ulazili u školski autobus nadrugoj strani parkinga. Svi su išli na žurku posle fudbalske utakmice. Njihov tim je pobedioi svi su bili u slavljeničkom raspoloženju. Školski autobus se orio od smeha i pobedničkihusklika. Neko je izneo bubanj i začuo se ritam školskog marša. Lora je bila zarobljena usenci zgrade gde je niko nije mogao videti. Izašla je poslednja tako da nije bilo nade da ćejoš neko naići.

- Pustite me da prođem - rekla je što je odlučnije mogla. Srce joj je lupalo brzo i divlje,baš kao i bubanj u autobusu. Prepoznala je motocikliste. Bili su deo bande koja je besciljnolutala gradom smišljajući kako da napravi nered. Pojedinačno možda i nisu bili tako loši, aliovako na gomili, podsticali su jedan drugog i bili su opasni. Lora je bila dovoljno pametnada zna da treba da se plaši.

Jedan od njih, onaj koji joj se prvi obratio, još je malo približio svoj motocikl. -Pustićemo te, ali prvo moraš malo da plešeš za nas. Nismo te dovoljno dobro videli zavreme utakmice. Je li tako momci?

Ortaci su se nasmejali njegovoj dosetki i zdušno se složili sa njim. Ohrabren, pružio jeruku i strgao joj jaknu, tako da je Lora ostala samo u kratkoj suknjici i majičici sa šljokicamakoje su ona i ostale mažoretkinje nosile tokom utakmica. Na fudbalskom terenu je ta uniforma izgledala prihvatljivo. Izbliza, izgledala je jeftino i drečeće. Lora je bila svesnapohotnih pogleda momaka koji su je okruživali i užas joj se polako peo uz grlo.

Okrenula se u nameri da pokuša da pobegne. Ali put joj je preprečio još jedan motociklkoji do tada nije primetila. Opkoračivši ga, na njemu je sedeo Džejms Paden, svima poznatkao vođa te bande, dok mu je cigareta visila sa donje usne. Lora se nije često sretala sa njimod kada je, na opšte iznenađenje, maturirao tri godine ranije.

29 Anna


30/105

Zvoncica

Znala je da radi u automehaničarskoj radnji na obodu grada, ali nikada nije imalaprilike da vidi takvo mesto. Za sve popravke automobila u njihovoj porodici starao se Bo.Viđala ga je u gradu, ali veoma retko. Razgovarali su samo ako bi se on njoj prvi obratio.

Jednom u samoposluzi, kada joj je mašina za piće i slatkiše progutala novčiće, ali jojnije isporučila željenu konzervu koka-kole, Džejms se pojavio iza nje, snažno udario

pesnicom u staklo, zatim prihvatio i otvorio konzervu koka-kole koju je uspeo da izbaci ipružio joj je uz onaj ‘znam-kako-izgledaš-naga’ osmeh, da bi se odmah potom okrenuo iotišao bez ijedne progovorene reči.

Sada je stajala pred njim, gledali su se licem u lice i bila je na njegovom terenu. Obrvesu mu bile navučene na duboke, zamišljene oči omeđene gustim trepavicama. Vilicu mu jeuokvirivala podignuta kragna kožne jakne. Butine su mu bile širom razmaknute jer jeopkoračio svoj motocikl kome je motor i dalje radio. Izgledalo je kao da prede, kao mačkakoja je upravo uhvatila dobru večeru.

Duboko je udahnuo dim cigarete, i otpuhnuo ga nagore tako da mu je dim napraviosablasan venac iznad glave. Zatim je bacio opušak na asfalt. - Kuda ste krenuli tako u žurbi,

gospođice Loro? - Na... na žurku orkestra. - Nervozno je ovlažila usne, svesna da je pet bajkera saterujeuza zid, onemogućavajući joj bilo kakvu mogućnost bekstva. Jedan od njih rekao je neštonepristojno u vezi sa njenim nogama.

Džejms je bradom pokazao na svoje prijatelje. - Momci i ja bismo mogli da ti priredimožurku.

Zacerekali su se. - Mogli bismo, sigurno - rekao je drugi.

Lora je drhtala od hladnoće i od straha. - Ne bi trebalo da se odvajam od svoje grupe.

- Da li uvek radiš ono što bi trebalo da radiš? - upitao ju je Paden.

Nije stigla da odgovori pre nego što im je svima pažnju privukao školski autobus.

Motor je zabrundao i autobus je polako krenuo preko praznog školskog parkirališta.Užasnuta, Lora je posmatrala kako farovi nestaju u pomrčini.

- Hm, baš šteta - rekao je jedan od momaka iza nje. - Otišli su bez tebe, vrtirepko.

Lora je u panici pogledala Džejmsa. - Molim te. - Oči su joj bile pune suza.

- Da vidimo neki plesni korak, devojko. - Autor ovih reči ju je pljesnuo po zadnjici.

Okrenula se. - Prestani. Da se nisi usudio da me ponovo dotakneš!

Namrštio se. - Vidi, nisam siguran da mi se dopada tvoj nadmeni stav, lepotice. Zašto sitako puna sebe?

- Uznemirena je jer je zaboravila svoju palicu. Moraću da joj dam neku drugu dugačkupalicu da uvrće.

Svi su prasnuli u raskalašan smeh. Onaj koji se poslednji oglasio sišao je sa svogmotorcikla. - Da vidimo koliko dobro stvaraš nova prijateljstva. - Nagnuo se i zgrabio je zaramena.

- Ne!

Lora je vrisnula i počela da se bori protiv tog nasilnika. Uspela je da ga udari u bradustisnutom pesnicom. Opsovao je razjareno i udvostručio napore da je savlada. Prijatelji su

30 Anna


31/105

Zvoncica

mu prišli u pomoć kada su shvatili da je Lora mnogo snažnija nego što su mislili. Energičnose borila iako je sve vreme uzvikivala pozive u pomoć.

- Pustite je.

Tiho izgovorene reči presekle su tamu kao oštar mač. Svi sem jednog bajkera su sepovukli unazad. On ju je silom ljubio i u isto vreme surovo stiskao zadnjicu.

- Rekao sam da je pustiš. - Ovoga puta su reči bile mnogo britkije. Siledžija je podigaoglavu i preko ramena pogledao u svog vodu.

- Zašto?

- Zato što sam ti tako rekao.

- Do đavola, ona se samo folira. I ona to želi.

- Ovo ti je poslednje upozorenje.

Bajker je za t renutak razmislio da li bi trebalo da se raspravlja, ali je ipak razumpobedio i odustao je. Znao je kako grub Paden može da bude i nije želeo da mu sesuprotstavi.

Čim je ovaj sklonio ruke sa Lore, Džejms ju je uhvatio za ručni zgob, stisnuo ga ipovukao tako snažno da joj umalo nije slomio vrat. - Penji se - rekao je kratko, pokazujućina zadnje sedište svog motocikla.

Ni trenutka nije oklevala pre nego što je sela iza njega. Dodir hladne kože na njenimgolim butinama izazvao je jaku reakciju od koje je ostala bez daha. Udahnula je dubokoprijatan hladan vazduh pokušavajući da se oslobodi ogavnog ukusa piva koji je na njenimusnama ostavio nasilan poljubac onog huligana.

- Dodajte joj jaknu - naredio je Džejms. Jedan od njegovih prijatelja je poslušao. Džejmsje sačekao da je navuče pre nego što je grupi svojih vernih pratilaca promrmljao: - Vidimose kasnije. - Začulo se turiranje motora i njegov motocikl je u sledećem trenutku već juriopreko parkinga i niz ulicu. Kako se nisu prevrnuli kada su ušli u krivinu, Lori nikada nećebiti jasno.

Nije mogla ni o čemu da razmišlja sem o strahu i o potrebi da se održi na motociklu.Džejms je verovatno osetio njen strah i doviknuo joj je preko ramena: - Drži se za mene. -Oklevajući, ali svesna da joj je to jedina šansa, Lora ga je obgrlila rukama oko struka. Teloispod kožne jakne bilo je toplo. I muževno. Prestravljujuće muževno. Nikada nijednogmomka nije ovako prisno dodirivala. Samo, ovo nije bio momak. Ovo je bio muškarac.

- Gde je ta žurka?

- Ne želim da idem - uzviknula je. - Molim te, vozi me kući.

Nije je pitao gde stanuje. Znao je da ona pripada kući u Ulici Indigo 22.

Vozio je brzo, a strah u njoj se nikako nije smirivao. Užas onoga što je moglo da se desiju je konačno savladao i počela je da plače. Suze su joj se slivale niz obraze, gotovo su se ledile na koži bičevane ledenim vetrom koji joj je parao lice.

Zarila je lice u njegova leđa kako bi se zaštitila. Mirisao je na ,,old spajs” i na kožu.Njegova kosa joj je vitlala ispred očiju. Kada su izašli iz grada, a seoski putevi postalitruckavi, još ga je jače obrglila, nesvesno mu stiskajući kukove svojim butinama.

31 Anna


32/105


33/105

Zvoncica

Obukla je komplet koji je nosila na očevoj sahrani, potpuno u skladu sa raspoloženjemu kome se nalazila. Pravih leđa i visoko uzdignute glave ušla je u prostorije preduzećazaduženog za prenos tapija i vlasništva. Samo oni koji su je izuzetno dobro poznavali moglibi da naslute neverovatnu tugu i očaj koje je krila.

- Dobro jutro, Loro - pozdravio ju je Džejms Paden kada je posle nekoliko minuta ušao

u privatnu kancelariju u koju su i nju uveli.Ledeno mu se osmehnula: - Džejmse.

- Nadam se da ti ovo vreme odgovara.

Stisla je zube kako ne bi zavrištala da joj nijedno vreme nikada neće odgovarati zapredaju porodičnog imanja u njegove ruke. Jedva se kontrolišući, odgovorila je: - Želela bihda ovo završimo što pre.

Seo je na stolicu do njene. Obeshrabrilo ju je kada ga je ugledala tako ‘normalnog’.Normalnog u smislu da je nosio poslovno, lepo krojeno trodelno braon odelo, besprekornukošulju boje slonovače i odgovarajuću braon prugastu kravatu. Imao je zlatne manžetne izlatnu iglu za kravatu. Braon cipele sijale su visokim sjajem. Izgledao je kao tipičan,

savršeno stilizovan japi sa Medison avenije. Lora nije mogla da se seti da li ga je ikadavidela u bilo čemu drugom sem u farmerkama.

Iako je odelo odavalo utisak uspešnog poslovnog čoveka, izraz lica mu je i dalje biobuntovan i sumoran kao i ranije, zaključila je kada se usudila da ga pogleda u oči.

Gospoda Hajtauer je završila razgovor sa službenikom gradskog katastra u vezi saprenosom vlasništva i dajući sebi na značaju nagla se preko stola ka Lori i Džejmsu. - Sve jeu redu i papiri su spremni za potpisivanje.

Lora je bacila pogled na hrpu papira i odlučno potpisala jedan po jedan. GospodaHajtauer ih je potom predala Džejmsu, koji je dodao svoj potpis na za to određeno mesto.

Lora je pokušala da ne razmišlja o onome u čemu učestvuje. Mislila je da bi tako možda

mogla da preživi ovo što joj se događa. Ponavljala je u sebi

sandra braun - kuca u ulici indigo 22

Documents