ИСТОРИЈАТ ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИШТВА

Јавни бележник (нотар) представља правни институт дуге традиције. Почетке јавног бележништва налазимо још у римском периоду где су образована лица, која су пре свега знала да читају и пишу, а такође су поседовала и одређено правно образовање, пружала правну помоћ грађанима у обављању правних послова.

Они су имали задатак да се брину о спровођењу права, да проверавју аутентичност докумената и чувају их у службеним архивама за потребе римског права.

Развој римске државе, посебно римског права, увођење формализма и писаних докумената у правни систем дошло је до потребе да се та документа, на неки начин и овере.

Документа су се оверавала печатом, претходно утиснутим у топао восак и таква документа су се сматрала аутентичним. Треба напоменути да је овакав систем овере остао све до данашњег дана у примени.

Увођењем хришћанства као државне религије, у Римском царству у IV веку наше ере црква све више добија на значају, како у Римском царству тако и касније у средњем веку, за време ренесансе и у феудалним европским државама па и на развој јавног бележништва, посебно имајући у виду да су се свештеници убрајали у најобразованије људе, подразумевајући под тим и правно образовање.

Развојем европских држава формирају се два различита правна система која доминирају и данас у свету, а то су:

- европски тзв. континентални правни систем- англо- саксонски правни систем (common low) који се примењује у

Енглеској, САД, Аустралији, као и државама које су сада самосталнеи независне, а некада су биле колоније Велике Британије.

ДЕФИНИЦИЈА ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИШТВА

Јавни бележник је лице од јавног поверења које је независно и самостално у свом раду и које поступа непристрасно према странкама.

Оно има овлашћења да саставља јавне исправе о правним пословима, изјавама воље и чињеницама из којих произилазе права и обавезе, преузима на чување исправе, новац, хартије од вредности и друге предмете,а по налогу сада обавља поверене пос лове.

Према дефиницији Међународног савеза латинског бележништва који је основан 02.10.1948.године у Буенос Аиресу у Аргентини усвојио је следећу дефиницију јавног бележништва: " Јавни бележник је правник по образовању који на основу јавних овлашћења прихвата од странака изјаве воље, даје им потребну писмену правну форму и о томе издаје јавне исправе које имају карактер јавне исправе. Оригинале тих исправа преузима на чување, а издаје оверене преписе. У његове задатке спада и јавно потврђивање чињеница".

Послови јавног бележника су се до данас развили, умножили и постали сложенији, као и његова улога у правном систему.1

ОБЛИЦИ ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИШТВА

Посматрајући упоредноправно у свету постоје четири облика бележничке делатности:

а) англосаксонскиб) државниц) латинскид) адвокатски

У англосаксонском правном систему положај јавног бележника је маргиналан иако овај систем познаје Public notaries.

Улога јавног бележника у поступку састављања и овере аката је занемарљива.

1 Институт за упоредно право, Истраживачки пројекат "Јавни бележник у упоредном праву"

2

Англосаксонски правни систем се не заснива на писаним законима већ грађанско правне спорове решава на принципу CASE LAW ( прецедентно право ). У овом систему не постоји институт јавне исправе као доказног средства са посебном важношћу у судским и управним споровима, већ је основно доказно средство - изјава сведока. Због другачијих начела, англосаксонског правног система непознат је институт јавног бележништва латинског типа, као што није познато ни састављање исправа о правним пословима и утврђивање садржаја исправе од стране посебно овлашћених органа или појединаца који су непристрасни према странкама. Правно саветовање спада у круг послова адвоката, који немају обавезу да се старају о интересима свих страна, већ само о интересу своје странке коју је адвокат дужан да штити. Држава не обезбеђује непристрасно саветовање у облику независног бележничког занимања са одређеним јавним овлашћењима, а које би допринео спречавању спорова и обезбеђењу бољих доказа.

б) Модел "државног бележништва" је потпуно супротан претходном моделу и статус јавног бележништва у овом систему је веома близак положају судије.

Јавни бележник обавља јавну функцију и њу врши самостално и независно.

ц) "Адвокатско бележништво " такође није заступљено у већој мери у свету. Најчешће постоји у државама које имају комбиноване типове јавног бележништва, што значи да се облик и организација јавног бележништва разликују од регије до регије у зависности од традиције и локалних специфичности. Посао јавних бележника обављају адвокати који морају испунити одређене, законом утврђене услове, обзиром да адвокатски посао може доћи у колизију са обавезама јавног бележника. Ово се пре свега односи на заштиту интереса странака. Адвокат је у обавези да штити интерес само своје стране док је јавни бележник у обавези да се понаша и поступа непристрасно према свима (свим странама у поступку).

Комбиноване типове јавног бележништва познају: Немачка, Швајцарска, Руска федерација, Португалија, Велика Британија.

3

д) Најзаступљенији тип јавног бележништва у свету је тзв. "Латинско бележништво ". Примењује се у више од 50 земаља Европе, Северне и јужне Америке, Азије и Африке. Бележничке коморе држава које имају латински тип бележништва основале су 02.10.1948.године, Међународни савез латинског бележништва (Union internatinale notariat latin UINL) у Буенос Аиресу (Аргентина). Према латинском моделу бележник је правник по занимању који прихвата изјаву странака на основу јавних овлашћења, даје им посебну писмену правну форму и о томе издаје одговарајућу исправу која има карактер јавне исправе, оригинал такве исправе преузима на чување, а издаје оверен препис и потврђује одређене чињенице. 2

Надлежност јавног бележника у оставинском поступку(упоредно правни преглед неких земаља)

Надлежност и делокруг јавног бележника или нотара је различита и зависи, пре свега, од правног система коме држава припада. У англосаксонском правном систему бележник нема тако значајну улогу као у континенталном правном систему, јер тај систем не узима у обзир начела писаних закона, а цивилни спорови се решавају тзв.case law. Јавна исправа у том систему нема доказно средство са посебном важношћу у судским и управним стварима. Због тога им је непознат институт састављања исправа о правним пословима и утврђивања садржаја исправа од стране посебно овлашћеног органа.

Сасвим супротно је у континенталним правним системима, иако постоји велика разноликост. Овај правни систем је развио све карактеристике латинског типа бележништва, иако су се у многим земљама Западне Европе задржали и други типови бележништава, као што је државно бележништво или адвокатско. У циљу хармонизације бележничког права у земљама Европске заједнице, а након извештаја "Марино", усвојена је резолуција са циљем приближавања националних права из ове области закључивању конвенција, уз узајамно признавање и извршавање судских одлука. 3

Разноликости у надлежности делокруга послова јавног бележника огледа се и у учешћу јавног бележника, у већој или мањој мери у расправљању заоставштине или у оставинском поступку.

2 Дефиниија из конвенције у Буенос Аиресу 1948.године3 Институт за упоредно право истраживачки пројекат "Јавни бележник у упоредном праву".

4

Ради уочавања разлика неопходно је извршити упоредно-правну анализу делокруга јавних бележника или нотара у различитим правним системима и државама, у делу који се односи на поједине радње значајне за расправљање заоставштине и учешће јавног бележника у оставинском поступку.

Као што је напред наведено, у англосаксонском правном систему улога нотара је маргинална, те у том смислу он може да установљава чињенице, сведочи код заклетве и потврђује аутентичност копије докумената, осим оних који се налазе код суда.4 Ако је истовремено и адвокат, нотар може припремати или помагати у припреми тестамента за друго лице, а једино службеник вишег суда може потврдити тестамент.5

У државама Европске заједнице надлежност и делокруг јавног бележника или нотара у пословима везаним за расправљање заоствштине је различит.Њихова улога је сведена на , могло би се рећи,помоћ суду,или у појединим сегментима имају овлашћење да делују уместо суда, када им суд делегира поједине послове (попис и процена заоставштине ) или је оставински поступак,у случају да је неспоран,у искључивој надлежности нотара.

У колевци јавнобележничког права, Француској, јавни бележници имају широка овлашћења и делокруг рада, који је проистекао из Закона од 1803.године, који је током времена дограђиван низом других прописа.

Закључујем да нотар у великој мери учествује у поступку расправљања заоставштине. Након смрти оставиоца,на захтев наследника,нотар по пуномоћју наследника подноси захтев за покретање оставинског поступка надлежном бироу за регистровање,потписује изјаву о наслеђу и остварује права из наслеђа, сачињава попис имовине, активу и пасиву, подноси сва доказна документа о имовини, добија сва покрића потраживања, плаћа све дугове и измирује све дажбине, повлачи све потврде о плаћању или недоспелим потраживањима,потписује све захтеве за пенале и казне све регистре на обрасцима и исправама, повлачи из свих банака и других органа све новчане своте и покретне вредности стављене у депозит за наслеђе, даје налог за продају вредносних хартија или покретних вредности које припадају оставиоцу. Он овде наступа и као пуномоћник странке, односно наследника. На основу датих овлашћења бележник сачињава акт о ивентару у форми нотарског записника којим утврђује

4 Закон о нотарима државе Орегон5 Приручпикза јавне нотаре у Северној Каролини

5

чињенице битне за остваривање права.Акт о инвентару садржи податке о нотару, дан и час када се саставља запис, податке о оставиоцу, податке о присутнима и шта чини заоставштину умрлог.Свака страница је својеручно потписана од стране нотара и присутних сведока.У прилогу записника налази се попис и процена покретних ствари, потписана од стране нотара и сведока. Нотар сачињава бележнички акт у који уписује личне податке, датум, податке о присутним сведоцима, о оставиоцу, о наследницима и степену сродства наследника са оставиоцем. Затим, саставља изјаву о наслеђу и коначни обрачун активе и пасиве као и обим наследних права сваког од наследника. Исти подаци се уписују у Законом утврђени образац (Declartion de succesion), а сваку страницу обрасца својеручно потписују наследници. Ако заоставштину чини новац, нотар га повлачи из банака или штедионица и исти се депонује у депозит, а нотару се уручује чек на име наследника. Наведени формулар се доставља надлежном органу. Практично, све радње у вези са расправљањем заоставштине врши нотар, уз пријаву и предају докумената надлежном државном органу.

У Немачкој нотар сачињава и чува исправе које се тичу располагања за случај смрти. Свако располагање за случај смрти оставиоца нотар доставља првостепеном суду о чему сачињава белешку у својој збирци исправа. Уколико је уговор о наслеђивању остао на чувању код нотара или када једна исправа садржи изјаву воље према чијем садржају се мења ред наслеђивања (нпр. опозив тестамента, побијање последње изјаве воље, уговор о одрицању од наследства, брачни уговори са наследно правним дејством, споразуми о превременом намирењу из заоставштине ванбрачног детета), тада нотар обавештава матичара, према прописима о обавештавању у оставинским стварима и о томе сачињава белешку на исправи. Такве исправе нотар доставља суду и о томе је дужан да оверени отправак уговора и обрачун трошкова стави у своју збирку исправа. Уколико исправа садржи изјаву воље према којој се мења ред наслеђивања, нотар ту изјаву доставља оставинском суду у форми овереног преписа и то након што је наслеђе отворено. Уколико нотар чува уговор о наслеђивању дуже од 50 година, тада је дужан да исти достави оставинском суду како би се тај уговор отворио. Нотар је дужан да води списак наследно правних уговора који се код њега чувају6.

6 Уредба о нотаријалној служби СР Немачке од 01.02.1985.године

6

Према савезној уредби о нотарима, нотар може без одобрења службе надзора да изврши преузимање дужности извршиоца тестамента. 7

Закон о нотаријату Луксембурга не садржи посебне одредбе које се односе на оставински поступак или на поступак депоновања тестамента или уговора о наслеђивању, већ су ти послови обухваћени одредбама који се односе на акте које саставља нотар. 8

У Грчкој нотар има слична овлашћења као и у Немачкој, а кодексом о нотарима је предвиђено да нотар не издаје препис јавног тестамента преобјављивања .9

Руска федерација има два правно организациона типа бележништва и то као државна јавнобележничка служба и лица која обављају јавно бележничке послове као приватну праксу. У делокругу рада јавних бележника не спадају послови везани за овлашћења за расправљање заоставштине.10

За разлику од свих других европских земалва нотари у Аустрији, Италији и Мађарској имају овлашћење да воде оставинске расправе и састављају уговоре о наследству и одлуке о наслеђивању. Мађарски бележници су овлашћени за вођење свих оставинских поступака у првом степену и решавају преко 98% ових поступака без посредовања суда и то најчешће закључивањем наследноправних уговора којим наследници уствари споразумно врше деобу наслеђене имовине. 11 Законом о јавним бележницима је предвиђено да јавни бележник спроводи оставински поступак и остале ванпарничне поступке, који су стављени у његову надлежност, а услови за именовање јавног бележника нису строжији у односу на законе других земаља по којима јавни бележник нема овлашћења у ванпарничним стварима.

На основу изнетог се закључује да је држава дала велика овлашћења појединим јавним бележницима, да због тога није предвидела оштрије услове за именовање, али је установила чврст поступак вишеслојног

7 Савезна уредба о нотарима Р. Немачке чл.8.ст.2. и 3.8 Закон о нотаријату С.Лист Великог Војводства Луксембурга9 Кодекс о нотарима Р.Грчке чл.1410 Институт за упоредно право " Јавии бележник о упоредном праву "11 Закон бр. 61 из 1991.г. 1.ств 3. и 17. став 1.

7

надзора рада и тиме обезбедила ефикасност у оним предметима који нису у правном смислу судски и растеретила судове.

Искуства у примени закона о јавном бележништву бивших република СФРЈ, у делу који се односи на овлашћења јавних бележништва у расправљању заоставштине су следећа:

Законом о вршењу нотарских послова Македоније, у посебним одредбама, предвиђено је да нотар обавља и одређене послове као повереник судова и других органа. Закон је предвидео да се овлашћења нотара за расправљање оставине уређују законом којим се уређује тај поступак.12 На основу те одредбе закључује се, да је нотар овлашћен да као повереник судова расправља заоставштину, али су његова овлашћења уређена другим законом. У свим пословима које нотар обавља као повереник судова и других органа, нотар има и законом утврђене обавезе , независно од других обавеза предвиђених законом.

Закон о јавном бељежништву Хрватске, односи се на јавне бележнике као поверенике судова и других власти. Закон је углавном преузео одредбе Закона Краљевине Југославије, у обиму послова који се могу поверити јавном бележнику. С тим што ће се овлашћење јавног бележника у провођењу оставинског поступка уредити посебник законом.13

Јавни бележник по одредбама Закона је овлашћен да састави акт о изјавама последње воље и наследне уговора, али је предвидео да ће се облик, поступак и начин уредити посебним законом.

Законом о нотарима Федерације Босне и Херцеговине, нотар је надлежанда предузима нотарску обраду исправа, издаје потврде, оверава потписе, рукознаке и преписе. По налогу суда или другог органа власти, нотару се могу, уз његову сагласност поверити вршење других послова који су у сагласности са његовом делатношћу. Даље се набрајају ти послови, али није предвиђен ниједан посао везан за расправљање заоставштине. Посебна одредба односи се на отправак или препис изворника, који се односи на изјаву последње воље или одребе за случај смрти, које је саставио нотар или које су њему писмено предате. Наведена писмена се

12 Члан 127. Закона о вршењу нотарских послова "Службене новине Р.Македоније", бр.59/96 и 25/98

13 Члан 156. Закона о јавном бележништву "Народне новине Р.Хрватске", бр.78/93

8

могу предати само оставиоцу док је жив или трећем лицу, коме је издато посебно оверено пуномоћје, ако у изворнику није другачије утврђено.После смрти оставиоца, такви се отправци или преписи изворника могу издати само после проглашења одлуке последње воље. Дан проглашења одлуке последње воље забележиће се на отправку или на препису изворника.14

Законом о јавном бележништву Словеније, јавни бележници обављају послове идентичне као оне предвиђене Законом Краљевине Југославије. Поред низа послова који су предвиђени Законом, јавни бележници састављају опоруке (завештања) у облику јавнобележничког записа, на основу усмене изјаве завештаочеве воље и опорука датих у писаном облику, коју завешталац уручује јавном бележнику путем записа који сачињава јавни бележник. Овако сачињена завештања имају дејство судских опорука. Јавни бележник може да обави попис и процену имања оставиоца, уколико то одлучи оставински суд, према одредбама Закона о наслеђивању. Ако је потребно да се заоставштина осигура, имовина оставиоца или њен део уручује се јавном бележнику на чување, по одлуци оставинског суда. Отправци или преписи опорука се смеју издати док је оставилац жив,само њему или особи коју је оставилац овластио овереним пуномоћјем. После смрти, смеју се издати само по обављању опоруке. Дан објављивања се бележи на отправку или препису. Када јавни бележник сазна да је особа чија се опорука налази међу његовим списима умрла или је проглашена за умрлом, мора надлежном оставинском суду доставити изворник опоруке или запис који је сачинио као јавни бележник о депоновању опоруке у писаној форми. и о томе направити белешку у спису где је чуван изворник.15

При изради закона о јавним бележницимау државама бивших република СФРЈ, у већој или мањој мери пошло се од Закона Краљевине Југославије.

Закон о јавним бележницима Краљевине Југославије донет 1930.године даје дефиницију јавног бележника као лице које поставља државна власт и даје им карактер лица од јавног поверења, у оквиру овлашћења и делокруга јавних бележника.

14 Члан 69. 72. и 73. Закона о нотарима "Службене новине Федерације БиХ", бр.45/02!5 Члан 4б.,47,51,71,78. и 98. Закона о јавном бележништву "Службени листР.Словеније" бр. 13/94

9

Закон посебним поглављем уређује провођење оставинске расправе које проводи јавни бележник као судски повереник. Чл.221. предвиђено је да провођење оставинских расправа, уколико није засебним законом што друго наређено, по правилу спада у делокруг јавног бележника као судских повереника. У том циљу суд му доставља смртовнице по којима је иза оставиоца остала имовина. Као судски повереник јавни бележник врши све послове око оставинског поступка изузев:

- саслушање сведока усмених наредби последње воље под заклетвом;- доношење решења о примању наследничких изјава;- доношење решења о упућивању странака на парницу у случају противсловних наследничких изјава;-одобрењу оставинске расправе и-доношење решења о предаји заоставштине.

Јавни бележник је нарочито овлашћен да у оставинском поступку саслуша сведоке усмених наредби последње воље без заклетве, да у случају потребе на самој оставинској расправи, привремено, уз накнадно одобрење суда поставља скрбнике отсутним и несвојевласним лицима, да саставља преглед заоставштине и да уопште припрема све што је потребно за уручење заоставштине уколико за то није потребна претходна судска одлука.

Избор јавног бележника као посебног повереника суда, врши Министар правде, по саслушању председника апелационог суда и јавнобележничке коморе и одређује за сваког јавног бележника један реон у том седишту. Послови у вези са оставинским поступком могу се поверити само јавном бележнику у чијем реону је оставилац, пре смрти, имао своје пребивалиште. Сваке 3 године може се извршити ново рејонирање. Суд може из одређених разлога закључити да сам проведе оставинску расправу, закључком против кога нема права жалбе или одузети јавном бележнику даље провођење оставинске расправе, која му је раније била поверена. Закључак мора бити образложен и достављен свим наследницима и јавном бележнику. Против овог закључка исти могу поднети рекурс по прописима Закона о ванпарничном поступку, који има одгодну снагу. Наследници могу у року од 15 дана, пошто буду од суда или јавног бележника обавештени о смрти оставиоца, изјавити суду писмено или усмено да ће сами провести оставинску расправу и тада ће суд наредити јавном бележнику да врати оставинске списе. Али ако наследници у року од месец дана не предложе суду писмено о проведеној

10

оставинској расправи и законом прописани преглед (исказ) раздеобе заоставштине или ако предложени списи о проведеној расправи и преглед не одговарају законским прописима, суд ће провођење оставинске расправе поново поверити јавном бележнику. Против ове одлуке суда нема места правном леку. 16

На основу изложеног закључује се, да је оставински поступак у већини земаља, које у својим правним системима имају уграђен институт јавног бележника, у надлежности судова, а да јавни бележник има помажућу улогу у вези са поступцима расправљања заоставштине. Његова улога се огледа, пре свега у надлежности да сачињава и чува исправе из наследноправне материје, да је одговоран за законитост поступка при сачињавању и чувању тих ислрава и дужан је да по сазнању за смрт лица чију је исправу сачинио о томе обавести надлежни суд. У појединим законодавствима јавни бележник је изузетно и то не сваки који је именован, овлашћен у ванпарничним стварима, с тим што су његова овлашћења у том делу везана за посебне законе држава. Са тог аспекта, услови за именовање јавних бележника су скоро идентични, изузев када су у питању државе са англосаксонским правним системом. У законима држава код којих поједини јавни бележници по посебном овлашћењу судова имају у свом делокругу рада и поступак расправљања заоставштине, примењује се вишеструки и вишеслојан надзор рада јавних бележника, као и одобрење суда за обављање тих послова.

АНАЛИЗА ЗАКОНА О ВАНПАРНИЧНОМ ПОСТУПКУ И ПРИМЕНА У ПРАКСИ

Циљ расправљања заоставштине је да се утврди и сачува имовина умрлог лица, да се пронађу његови наследници и да им се та имовина преда у посед. Са аспекта праксе судова, у примени одредаба Закона о ванпарничном поступку најмање се води рачуна о чувању и заштити имовине оставиоца, а оставински суд уопште не учествује у фактичкој предаји имовине наследницима, већ то препушта савести наследника, те као последица тога настају бројни спорови. 17

Закон је предвидео да суд поступак покреће по службеној дужности, пошто му матичар достави смртовницу, након извршеног уписа у књигу умрлих.18 У пракси, поступак се покреће по захтеву странака и то најчешће када треба остварити неко друго имовинско право, те је решење оставинског суда у том смислу неопходно. Странка у том случају

16 Члан 222. Закона о јавним бележницима Краљевине Југославије17 Члан 87. Закона о ванпарничном поступку18 Члан 89. Закона о ванпарничном поступку

11

доставља суду извод из књиге умрлих, доказе о имовини и доказе о сродству са умрлим. Суд практично обавља техничку дужност, пошто му се достави сва релевантна документација. Поступак се, по правилу, води пред судијским помоћником, који узима наследничке изјаве, па и оне којим се наследни учсеник одриче од наследства, иако није овлашћен да узима изјаве о одрицању од наследства.19

Иако је матичар дужан да обавести суд о смрти, што се иначе ретко дешава у судској пракси, и да му достави смртовницу са свим релевантним подацима о оставиоцу, заоставштини и наследницима, често смртовница не садржи све релевантне податке, иако је то веома важна јавна исправа у оставинском поступку, то се све практично своди на савесност наследника. 20 Због несавесног и неодговорног рада матичара, у пракси често долази до спорова (нпр. један наследник не обавести матичара о осталим законским наследницима).

Закон је предвидео и начине обезбеђења имовине оставиоца. Међутим, то је првенствено препуштено наследницима, који предузимају мере за очување заоставштине, а суд исте мере може предузети по сопственом нахођењу, у случају ако су наследници непознати или нису сагласни како ће да се старају и управљају заоставштином.21 У пракси се то своди на савесност наследника који је у поседу имовине, нарочито покретне, којом он често и располаже, без сагласности осталих наследника, као да иста и не представљају заоставштину оставиоца. Имајући у виду спорост у раду судова (заказивање рочишта, потреба да се испуне одређене процесне претпоставке за одржавање рочишта, доношење решења, његова израда у дактило бироу, уручење на законом предвиђен начин, уручење решења надлежном органу управе и по потреби вештаку, заказивање пописа покретне имовине, претпоставка постојања услова за попис итд.), доводи до тога да се велики део вредне покретне имовине отуђи и пре него што се изврши попис, а често и непокретне. Редовна појава је да се приликом пописа не утврђује и вредност имовине, а ако се утврђује референт органа управа као најчешће лице које суд одреди да врши попис, није обучен нити има знања за процену. Ангажовање вештака одређеног занимања захтева додатно потребно време. Закон обавезује референта органа управе да пропише имовину оставиоца, његова потраживања и дуговања, што се у пракси не чини или се не чини на адекватан начин, који би у каснијим евентуалним споровима био релевантан. Исто лице није овлашћено изврши увид у сеф на име оставиоца, те је то још једна мањкавост примене одредаба Закона.

Највећи недостатак у заштити имовине оставиоца је у препуштању суда по свом нахођењу одлучи о мерама обезбеђења заоставштине и што не

19 Члан 90. Закона о ванпарничном поступку20 Члан 93. 94. И 95. Закона о ванпарничном поступку21 Члан 91. Закона о ванпарничном поступку

12

учествује непосредно у том обезбеђењу.22 Последица бирократског односа према обавезама предвиђених Законом су дугогодишњи парнични поступци између наследника.

У пракси, суд сазнаје за евентуално постојање тестамента од наследника, па чак када је у питању и судски тестамент, иако је сагласно одредбама Закона, матичар обавезан да предузме све потребне мере ради проналажења тестамента и свих других аката значајних за оставински поступак.23

На рочишту за расправљање заоставштине позвани наследници могу да се прихвате наследства или да се одрекну. С обзиром да поступак често воде судијски помоћници, а у неким случајевима када поступак води и судија, наследничке изјаве нису дате у складу са одредбама Закона. Тако на пример у предмету О-85/94 Општинског суда у Прокупљу, поступак је водила судија Гордана Андрић, у записнику је наведена изјава наследника "наследство ме не интересује". Увидом у записник констатовано је да наследник није упозорен о последицама давања наследничке изјаве, у складу са одредбама Закона о наслеђивању, дата изјава није потписана од стране наследника, а посебно што наведена изјава као таква није предвиђена Законом. Оставинска маса није утврђена на законом предвиђен начин. Наравно, настао је дуготрајни спор.

При давању наследничке изјаве којом се наследници прихватају наследства, могуће је да се постигне и споразум о деоби наслеђене имовине, односно, споразум којим се врши развргнуће имовинске заједнице. Закључењем споразума наследници решавају каснији евентуални поступак деобе. Међутим, шта се догађа када споразум наследника суд не унесе у записник онако како су се наследници споразумели. Последица су спорови. У оставинском предмету Првог општинског суда у Београду О-712/00, наследници су у току поступка постигли усмени споразум да једном наследнику припадне две целе катастарске парцеле, од треће део од 7 ари, а од четврте 9 ари. Суд је предметни споразум унео у записник тако да се из текста закључује да су једном наследнику припале четири катастарске парцеле површине 16 ари.

Донето решење није резултат споразума наследника, нити је подобно за укњижбу. По жалби наследника учесника, у поновном поступку пред првостепеним судом, један од наследника, иако је у жалби навео тачно изражен споразум странака тражећи да се усмени споразум странака тачно унесе у записник, исти споразум касније не прихвата, односно, одустаје од закљученог споразума. Да је судијски помоћник правилно унео постигнут споразум између наследника, поступак би се окончао на

22 Члан од 97. до 104. Закона о ванпарничном поступку23 Члан 105. Закона о ванпарничном поступку.

13

првом рочишту. Међутим, овај поступак се води и данас, јер један од наследника не приступа по позиву суда. Шта се догодило? Странке су неуке, те нису ни могле, ни знале, да треба да обрате пажњу шта судијски помоћник диктира у записник. По добијању оставинског решења схватиле су да садржина не одговара стварно постигнутом споразуму.

Суд решењем прекида расправљање заоставштине када постоји спорна чињеница, или када (у два случаја) постоји спор у вези са применом права.24

Међутим, чињеница је да суд у току поступка примедбу, било ког наследника која се односи на евентуалне спорне чињенице, уноси у записник, и доноси решење о прекиду поступка, неупуштајући се у упућивање наследника о његовим правима и обавезама, нити му објашњава одредбе Закона у вези са конкретном примедбом. Последица је неминовна. Дугогодишњи судски спорови, који на крају изгубе сваки смисао, јер у међувремену заоставштина често пропада, губи вредност, или је један од наследника, који је у поседу исте, користи умањујући јој вредност или располаже са њом. Овакав став суда је само доказ да суд обавља техничку функцију у поступку расправљања заоставштине. За суд је најважније да се у предмету налази доказ о имовини оставиоца, доказа о степену сродства и потписане наследничке изјаве, а као што је изложено, често није ни битан ни поступак давања наследничких изјава, а поготово заштита имовине оставиоца.

Решење о наслеђивању наследници приме тек после протека непримереног рока. Поједини судови су увели праксу да се уз додатно плаћање такси, цео оставински поступак, па и доношење решења и пријем истог, може окончати у року од неколико дана, што странке доводи у неравноправан положај, а све као последица великог броја предмета и малог броја судијских помоћника у судовима који су задужени за расправљање заоставштине. Првом општинском суду у Београду, месно надлежном за подручје општине Палилула и Стари Град, у току 2002.године, поднето је 8025 предлога за покретање оставинског поступка. Од тога је остало решено из 2002. године 61 предмет, из 1999.године 16 предмета, из 1998.године 6 и из 1997.године 2 предмета. Просечно за око 60 предмета месечно се доноси решење којим се поступак прекида и странке се упућују на парницу. Што значи да се годишње покрене око 720 парничних поступака и то само као последица спорних чињеница насталих у оставинском поступку. При том у Првом општинском суду на пословима расправљања заоставштине ради четири судијска помоћника, а надзорни судија обавља послове парничног судије.25 Имајући у виду

24 Члан 119. и 121. Закона о ванпарничном поступку25 Статистички подаци Првог општинског суда из марта 2002.године

14

наведене податке, не треба да чуди чињеница да поступци дуго трају, да донета решења често нису подобна за укњижбу или да садрже штампарске грешке. Свако исправљање грешке изискује више напора него да се поново расправља заоставштина. На пример, на основу решења о враћању имовине, надлежног органа управе, суд је донео решење у коме је утврђено да заоставштину чини непокретност, кућа, означена са кућним бројем 2. У међувремену, орган управе доноси закључак, исправља донето решење, тако да се уместо броја 2, сада уписује број 2а, у складу са стањем у земљишним књигама. Закључак садржи поуку о правном леку, иако се ради само о исправци претходно донетог решења. На захтев странке да се исправи оставинско решење, уз доставу донетог закључка о исправци, па и по жалби странке, предметни захтев, сматрајући га жалбом, доставља Окружном суду. Првостепени суд у поновном поступку, налаже странци да достави закључак снабдевен клаузулом правоснажности, имајући у виду да закључак садржи поуку о правном леку, неупуштајући се у одредбе Закона о управном поступку. Поступак још увек траје.

Оставинско решење суд је дужан да достави наследницима и надлежном органу управе. 26 Надлежни орган управе, подразумева управу прихода, а ради утврђивања и наплате пореза на наслеђе. Закон није предвидео и обавезу суда да исто решење достави и земљишно - књижном суду и катастру непокретности, већ је то препустио вољи наследника Достављање решења управи прихода, такође је препуштено наследницима. Тиме држава губи приход, који би остварила наплатом пореза на наслеђе, а претпоставка тачности података у земљишним и катастарским књигама је доведена у питање непоступањем наследника.

Све изнете примедбе би могле да буду отклоњене уграђивањем одговарајућих одредби у Закон о јавним бележницима, који се односе на делокруг и надлежност јавног бележника у поступку расправљања заоставштине.

26 Члана 123. Закона о ванпарничном поступку

15

НАДЛЕЖНОСТ И ДЕЛОКРУГ ЈАВНОГ БЕЛЕЖНИКА У ПОСТУПКУ РАСПРАВЉАЊА ЗАОСТАВШТИНЕ

У упоредном праву јавни бележник је у већој или мањој мери надлежан за поступке који су у нашем законодавству поверени судовима који их решавају у ванпарничном поступку.

По својој правној природи ванпарнични поступак спада у домен тзв. неспорног правосуђа (iurisdictio voluntaria). Основне карактеристике ванпарничког поступка су да су одлуке углавном декларативне природе, да је наглашена интервенција државног органа, више долази до изражаја заштита јавних интереса,ближи је поступак управних органа, мање је формалан, углавном је једностраначки, често се води по службеној дужности, наглашено је начело официјалности, а мање начело диспозиције.

Правила ванпарничког поступка примењују се у поступку расправљања заоставштине, с обзиром да се тим поступком врши уређење имовинских односа.27 Поступак расправљања заоставштине састоји се од више одељака, а то су: опште одредбе 28 , претходне радње 29 поступак са тестаментом 30, поступак оставинског суда по пријему смртовнице 31, расправљање заоставштине32, решење о наслеђивању " и наследно -правни захтеви после правоснажности решења о наслеђивању 33\

У светлу основних начела овог поступка и начела и карактеристика јавнобележничких послова, јавни бележник апсолутно има своје место у вршењу послова расправљања заоставштине.

Полазећи од одредби Закона о ванпарничном поступку, којима се уређује поступак расправљања заоставштине, нема ниједне сметње која би оправдала одлуку законодавца да тај поступак не буде у надлежности јавних бележника. Анализом сваког сегмента тог поступка доказаће сеуправо супротно.

Полазећи од општих одредби главе седам Закона, суд утврђује ко су наследници умрлог, која имовина сачињава његову заоставштину, која права из заоставштине припадају наследницима, легатарима, месну надлежност суда, покретање поступка, давање наследничких изјава и

27 Члана 1. Закона о ванпарничном поступку28 Од члана 87. до члана 91. Закона о ванпарничном поступку29 Од члана 92. до члана 104. Закона о ванпарничном поступку30 Од члана 105. до члана 110. Закона о ванпарничном поступку31 Од члана 111. до члана 114. Закона о ванпарничном поступку32 Од члана 115. до члана 121. Закона о ванпарничном поступку33 Од члана 122. до члана 127. Закона о ванпарничном поступку Од члана 128. до члана 131. Закона о ванпарничном поступку

16

привремене мере за обезбеђење заоставштине. Да би се предупредила сва мањкавост, суд би могао ову своју надлежност да пренесе на поједине јавне бележнике, као што је то предвиђено Законом у Мађарској, не дирајући у одредбе о месној надлежности. Такође би се наследничке изјаве о прихватању наслеђа могле дати пред јавним бележником, па и изјава о одрицању од наслеђа, посебно имајући у виду одредбе из члана 118. Закона, којом је предвиђено да се та изјава може дати и пред конзуларним и дипломатским представником државе, а не само пред судом и да у пракси и судијски помоћници узимају изјаве о одрицању од наслеђа, упркос одредби из члана 90. Закона. Доношење привремене мере за обезбеђење заставштине било би знатно ефикасније, ако би исту

одређивао јавни бележник у свакој ситуацији у којој би постојала потреба да се заоставштина заштити, а што је у пракси чест случај и то ван оних ситуација које је предвидео Закон.

Претходне радње обухватају поступање матичара, састављање и садржај смртовнице, попис и процену имовине умрлог, постављење привременог стараоца имовине и мере обезбеђења заоставштине. У овом делу поступка јавни бележник би неупоредиво лакше и брже реаговао. Његова улога би била активна. Матичар би био обавезан да, по смрти лица, о томе обавести јавног бележника, по месту пребивалишта умрлог и месно надлежни суд. Смртовницу би саставио јавни бележник, који би се и ангажовао за предузимање свих мера ради сазнања свих релевантних података и чињеница које се уписују у смртовницу и које су битне за расправљање заоставштине. И то, не само личних података умрлог већ и свих других, који се односе на имовину, процену имовине и на наследнике. Тада не би дошло до ситуације у којој је смртовница непотпуна, што изискује допуну коју врши суд или матичар или радник суда. Посебну пажњу би јавни бележник посветио потребном попису и процени имовине, ангажујући стручна лица, као и потребу за применом мера обезбеђења и чувања имовине и ван оних које је Закон предвидео. У том случају чување имовине би се поверило јавном бележнику. Одлуку, односно наредбу о попису, процени и чувању имовине јавни бележник би донео, не само по захтеву наследника или легатара, већ и по својој савести и претходној оцени конкретне ситуације.Тиме би била спречена свака злоупотреба појединих наследника у вези са отуђењем или оштећењем имовине умрлог. У том смислу, јавном бележнику је неопходно и овлашћење да може од банака, штедионица, осигурања, свих других организација захтевати податке о новчаним средствима и депозитима оставиоца, као и све податке о сефу. Исто овлашћење би се односило и на приступ органима управе и свим другим правним и физичким лицима који према умрлом имају евентуално нека потраживања. Приступом новчаним средствима, као и сефу, обезбеђује се потпуна заштита имовине, утврђује се целокупна заоставштина и утврђују се дугови умрлог. Адекватна процена имовине, имала би за последицу и

17

адекватну висину пореза на наслеђе. Тиме би се поступак знатно скратио и олакшао. Код тако утврђених обавеза јавног бележника, смртовница би добила сва својства јавне исправа од посебног значаја, и то не само за расправљање заоставштине. Не видим никакву сметњу да јавни бележник обавља и наведене послове и издаје смртовницу, поготову имајући у видуда јавни бележник издаје исправе, које под одређеним условима, имају карактер јавне исправе и извршну снагу.

Поступак са тестаментом јавни бележник би могао у целости да изврши на начин који је то Законом предвиђено. Јавни бележник би при састављању смртовнице проверио да ли је после умрлог остао тестамент, која врста тестамента, у суду би проверио да ли је евентуално сачињен судски тестамент, узео изјаве од сведока усменог тестамента. Такође би тестамент прогласио сагласно одредбама Закона.

У одредбама Закона које се односе на поступак оставинског суда по пријему смровнице, нема сметњи да исти проведу јавни бележник. Ако би се оставински поступак поверио јавном бележнику, поступак расправљања заоставштине би се водио по службеној дужности јавног бележника, који би га у сваком случају покренуо састављањем смртовнице. Он ће утврдити да ли је оставилац одредио извршиоце тестамента, обавестиће орган старатељства ако се очекује рођење детета,које би било позвано на наслеђе. Ако јавни бележник утврди да умрли није оставио имовину, обуставиће поступак расправљања заоставштине. Његова посебна улога би се огледала у захтеву за издвајање заоставштине од имовине наследника, које могу захтевати повериоци оставиоца. Јавни бележник би био посебан старалац на издвојеној имовини.

За расправљање заоставштине, јавни бележник би одредио рочиште, пошто прибави све релевантне податке за ток поступка које је претходно унео у смртовницу. Јавни бележник би прибавио доказе о власништву оставиоца на непокретној и покретној имовини, доказе о сродству наследника са умрлим у све остале потребне доказе. Уколико сматра да је неопходно, попис имовине је у време заказивања рочишта већ окончан, извршена је процена вредности, или је имовина обезбеђена на други начин. У таквој ситуацији, рочиште за расправљање заоставштине представља окончање поступка доношењем решења и уручивањем имовине наследницима,било непосредно, а ако је потребно и увођењем у посед.

На рочишту јавни бележник би на подробан начин поучио наследнике о њиховим правима на заоставштину, о праву на наслеђе, о величини наслеђеног дела и о другим правима. Сматрам да је корисније да сви наследници присуствују давању наследничких изјава, јер у том

18

тренутку јавни бележник их може поучити о праву и о корисним последицама за наследнике, што би значајно смањило број парничних поступака. Положај јавног бележника, као лица које поступа независно, неутрално и ради у интересу обе странке, даје му за право да наследнике детаљно поучи о свим последицама остваривања њихових права. То би допринело значајном смањењу парничних поступака, растерећењу судова, а што се показало у Мађарској.

Поступањем јавног бележника на предложени начин, смањила би се могућност да се по правоснажности решења о наслеђивању истичу наследноправни захтеви.

Доношењем решења о наслеђивању, обавеза јавног бележника није завршена. Био би дужан да решење достави надлежном органу управе за послове пореза, земљишно-књижом одељењу и катастру, ради утврђивања и наплате евентуалног пореза на наслеђе и уписа права наследника у јавним књигама.

И о окончању оставинског поступка, јавни бележник би био обавезан да о свему обавести суд, достављањем одређених писмена.

ЗАКЉУЧАК

Као и сви други ванпарнични поступци и оставински поступак представља посебан вид правне заштите за поједине врсте грађанских ствари и не спада у класичну надлежност суда, јер се не решава спорни однос између странака. Уствари то је претпоставка која оправдава преношење овлашћења на јавне бележнике у делу који се односи на расправљање заоставштине. То потврђује и низ предности које би обезбедиле правну сигурност и превнтиву улогу јавног бележника. Овлашћење јавног бележника за вођење оставинских поступака имао би карактер преузимања службене функције. Поступак за расправљање заоставштине би се искључиво покретао по службеној дужности јавног бележника. Поступак би обио обавезан и не би зависио од воље странака. У случају спора, јавни бележник би наследнике упутио на парнични поступак у складу са одредбама Закона. Остваривање права у оставинском поступку било би једноставније. Био би бржи, што је нарочито значајно када је у питању попис и процена ствари оставиоца или чување покретних ствари или забрана употребе или промене на стварима које чине заоставштину. У таквим ситуацијама суд је спор и не делује активно већ од органа управе очекује извршење појединих радњи, за које исти нису стручни, нити опремљени. Утврђивање вредности наслеђа у припремном делу поступка била би значајна са аспекта евентуалног споразума између наследника којим се врши деоба

19

наследства или са аспекта случајне или намерне пропасти ствари, ради накнаде штете. Постигла би се ефикасност, отклонила би се нестручност, грешке у изради решења, како формално-правном, тако и материјално- правном смислу.

Поверавањем ових послова јавним бележницима отклониле би се и техничке потешкоће које данас прате овај поступак, имајући у виду предвиђене техничке и просторне услове који су обавезни за рад јавних бележника. Наследници данас, приликом приступања у суд, чекају да их прозову у ходницима који су пролазни и непримерни ситуацији и разлогу позивања у суд. Суднице су мале, технички неопремљене, те скучени услови рада и велики број предмета не дају простора за јасно и прецизно изјашњавање и утврђивање релевантних чињеница, што има за последицу велики број парничних поступака. Суђења се у овим правним стварима заказују сваких 15 минута, што не даје ни основно неопходно време за рад и остваривања адекватног контакта са наследницима. Све то и доводи до последица које су описане.

Неоснован је опрез државе код препуштања поступка за расправљање заоставштине у надлежност јавним бележницима. Наиме, услови за именовање јавних бележника у државама које су јавне бележнике овластиле да могу водити ванпарничне поступке, па и оставинске, су идентични условима за именовање код других ржава које то законима нису учиниле. Разлика се уочава у контроли и надзору рада јавног бележника, која је вишеслојна (министарство надлежно за правосуђе, суд и комора). За именовање јавног бележника, поред услова који се односе на стручну способност и радни стаж на одређеним пословима, законодавац предвиђа и друге услове, као што су достојност за обављање јавнобележничке службе, која се заснива у току целог радног века. Законодавац је такође предвидео и строге услове у вези са радом јавног бележника који се односе на изузеће. Ако је држава доношењем закона предвидела да јавнобележнички послови обухватају и сачињавање бележничких записа са снагом јавне исправе и под одређеним условима те исправе су и извршне, не стоји ниједан разлог, да јавни бележник не може да обавља и послове везане за поступак расправљања заоставштине. Његова улога у том поступку била би активна и превасходно превентивна, за разлику од судова који, може се рећи, своју законом утврђену надлежност обављају само технички.

У нашем правном систему институт јавног бележника је укинут 1944. године и неспорно је да је за данашње генерације то потпуно ново. Са тог аспекта, опрез државе је оправдан, али то не значи да се бар у првим годинама примене закона не може установити паралелна надлежност за поступање у оставинским стварима, за суд и за јавног бележника. По

20

протеку пробног периода, оставински поступак би се поверио у искључиву надлежност јавним бележницима, по посебном овлашћењу суда. Још један разлог за усвајање овог предлога. То је потреба да се надлежност јавних бележника одреди квалитативно и квантитативно, имајући у виду да је интерес државе да ове послове обављају лица од изузетног јавног поверења, стручни и технички опремљени, а све у циљу да се избором на места за јавне бележнике изврши позитивна селекција између свих оних који би евентуално конкурисали. Обим надлежности јавног бележника би у остварењу тог циља знатно утицао. Делокруг и надлежност јавних бележника утврђена законом, услови за избор, начин рада, стриктна примена одредби у делу који се односи на надзор и контролу рада јавних бележника и коморе, утицала би и на опредељење појединаца са законом утврђеним условима да конкурише за именовање на место јавног бележника. Уколико се законодавац определи да расправљање заоставштине повери јавним бележницима, изузетно је важно да се посебан акценат да на припремним пословима за расправљање заоставштине, док би само рочиште и давање наследничких изјава представљало уствари закључивање оставинске расправе, уз све предуслове који су описани у вези са овлашћењима јавних бележника.

Још је један разлог за усвајање овог предлога. Постало би могуће да се судови који су ионако преоптерећени барем донекле растерете, те велики део послова које они обављају у оквиру оставинског поступка а и ван њега на подручју наследног права повере јавним бележницима.

Београд, јуни 2007. године

Верица Лазендић

дипломирани правник

21