СЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТАСЕМИНАРСКИ РАД ИЗ ПРЕДМЕТА ФИЛМ И ФОТОГРАФИЈАФИЛМ И ФОТОГРАФИЈА

ИСТОРИЈА СРПСКЕИСТОРИЈА СРПСКЕ ФОТОГРАФИЈЕФОТОГРАФИЈЕ

Нови СадНови Сад, 2006., 2006.

ПрофесорПрофесор::доц. Милош Бабићдоц. Милош Бабић

ПрофесорПрофесор::доц. Милош Бабићдоц. Милош Бабић

СтудентСтудент::Маја МитровићМаја Митровић

СмерСмер: : Менаџмент у медијимаМенаџмент у медијима

Индекс брИндекс бр.11/04-3.11/04-3

СтудентСтудент::Маја МитровићМаја Митровић

СмерСмер: : Менаџмент у медијимаМенаџмент у медијима

Индекс брИндекс бр.11/04-3.11/04-3

ФАКУЛТЕТ ЗА МЕНАЏМЕНТФАКУЛТЕТ ЗА МЕНАЏМЕНТНови СадНови СадФАКУЛТЕТ ЗА МЕНАЏМЕНТФАКУЛТЕТ ЗА МЕНАЏМЕНТНови СадНови Сад

САДРЖАЈСАДРЖАЈ

1.1. УВОДУВОД

2.2. КРАТКА ИСТОРИЈА ФОТОГРАФИЈЕКРАТКА ИСТОРИЈА ФОТОГРАФИЈЕ3.3. ПРВЕ ВЕСТИ О ФОТОГРАФИЈИ У СРПСКОЈ ШТАМПИПРВЕ ВЕСТИ О ФОТОГРАФИЈИ У СРПСКОЈ ШТАМПИ4.4. О АНАСТАСУ ЈОВАНОВИЋУО АНАСТАСУ ЈОВАНОВИЋУ5.5. АТЕЉЕИ, АМАТЕРИ И ФОТОКЛУБАТЕЉЕИ, АМАТЕРИ И ФОТОКЛУБ6.6. ФОТОГРАФИЈА У РАТУ И КАСНИЈЕФОТОГРАФИЈА У РАТУ И КАСНИЈЕ7.7. ЗАКЉУЧАКЗАКЉУЧАК8.8. ПРИЛОГПРИЛОГ9.9. ЛИТЕРАТУРАЛИТЕРАТУРА

2

1. УВОД

Од проналаска до данас фотографија је прешла велики развоjни пут и од социјално - документаристичког заната и ексклузивне забаве, постала део свакодневнице савременог живота и пуноправна дисиплина ликовних уметности.

Проналазак фотографије (1839) затекао је српско друштво на самом почетку његовог грађанског развоја. Укидањем феудалног турског система (1830) омогућен је материјални и културни успон. Ипак, Србија је морала "увозити" све тековине цивилизације и производе техничког и технолошког развоја од својих западних суседа, пре свега из Аустрије која је представљала културни центар овог дела Европе. Свакако, изненађује брзина с којом је младо српско друштво, које је готово у целини било сељачко, показало отвореност према европској цивилизацији трудећи се да "ухвати корак" с Европом и надокнади оно што је изгубљено у вековном ропству под Турцима.

Носиоци прогреса били су истакнути појединци који су се школовали у иностранству. Оно што је Србија, захваљујући њима, успела да постигне у области фотографије, током 19. века може се сматрати правим културним чудом. Иако још увек није постојао снажан и култивисан друштвени слој који би представљао масовну подлогу за успон и ширење фотографије као културне потребе, ипак се појавио низ имена чији је рад на фотографији достигао европски ниво. Историја српске фотографије почиње оног момента од када је откривен сам поступак дагеротипије и о томе данас сведоче музејски архиви и сачуване приватне колекције.

3

2. КРАТКА ИСТОРИЈА ФОТОГРАФИЈЕ

Ера фотографије, тачније трајно забележених слика започиње са Жоржом Нисефором Ниепсом, Луј Дагером и Вилијамом Талботом. Сваки понаособ, својим открићем допринео је усавршавању процеса стварања светлосних слика. Срби као случајни пролазници, трговци, људи на школовању нашли су се у самом центру збивања ових епохалних открића. Верно пратећи сва дешавања на пољу фотографије сматрали су својом дужношћу да при повратку у Србију донесу нешто што ће патријархалну средину оживети и приближити светском животу. Управо због тога, у овом раду дајем кратак преглед историје фотографије, како би се лакше схватио ток њеног развитка и усвајања у Србији.

Прву фотографију добио је Ниепс 1826. године тако што је литографски камен премазао битуменом (осетљивим на светло), затим је уз помоћ камере опскуре изазвао слику, па литографски камен премазао бојом и направио отисак. Експозиција је трајала осам сати. Ниепсе и Дагер склопили су уговор и даље заједно истраживали у области осетљивих сребрних соли. Након Ниепсове смрти Дагер је и даље експериментисао како би смањио време експонирања са осам часова на двадесет до тридесет минута. То му је пошло за руком 1837. године, када је открио раствор соли као фиксир за слику. Он је тај поступак назвао по свом презимену дагеротипија. На посребреној бакарној плочи обрађеној сребро-јодидом после одређеног хемијског поступка добијана је слика — позитив, која је имала глатку површину и била изванредно прецизна у детаљима, али с ограниченом скалом могућности и јаким рефлексима по површини. Дагеротипија још увек није фотографија. Она је уникатна. То је била једна једина слика — снимак — на металној плочи премазаној емулзијом, без могућности репродуковања. Дагеротипије су смештене у мале кутије са стакленим поклопцем, да би се сачувале од оштећења и дејства ваздуха.

Након објављивања Дагеротипије бечки професор Андреас ангажује Макса Пецвала да израчуна елементе за конструкцију новог објектива, који већ следеће године почиње да се производи код Петера фон Фојгтлендера.

Вилијем Хенри Фокс Талбот је своје експерименте започео правећи контакт-копије биљака, чипке и пера на хартији превученој сребро-нитратом и сребро-хлоридом фиксираној амонијаком или некад колодијум-јодидом. Проналазак је одмах патентирао и парничио се око свог ауторства, за разлику од других проналазача у фотографији, који су несебично предавали јавности своја открића. Радио је негативе на хартији. Најстарији сачувани негатив на хартији је из 1835. године и представља прозор библиотеке у његовој кући у Лекок Абеју. Усавршавајући ово своје откриће, био је у стању да 1840. године добије постојане слике много краћим експонирањем употребљавајући гало-нитрат сребра и користећи ранија открића других проналазача. Талбот је одмах 1841.

4

године патентирао свој проналазак под називом калотипија, доцније познат као талботипија. И негатив и позитив били су рађени на хартији. Талботов поступак је имао исто време трајања као и Дагеров, с хемијским убрзањем, и пружао је могућност неограниченог броја копија, што је и главни принцип модерне фотографије. Талботипије су имале топао пурпурно смеђ или окер тон сепије.

После Талботовог проналаска убрзано се експериментише и усавршава сам процес фотографије. Неколико година касније, тачније 1848. године Абел Ниепс де сен Виктор проналази нов поступак у фотографији такозвани албуминпроцес. За њим Фредерик Скот Арчер, један од највећих новатора у фотографији, проналази 1851. године колодијум процес, на чијем поступку негатив-позитив почива цела модерна фотографија. У овом поступку коришћена је стаклена плоча преко које је сипан колодијум с калијум-јодидом. Плоча је одмах потапана у раствор сребро-нитрата. Плоча се морала одмах користити за експонирање пошто је са сушењем губила осетљивост. У почетку поступак је изискивао велику опрему и био је компликован; касније је усавршен. Осетљивост је била далеко већа, па је експонирање сведено на 10 секунди до 1,5 минут.

Фотографи колоришу дагеротипије, а затим талботипије. Године 1841. Ричард Берд у Енглеској откупио је патентна права од Дагера да може у Енглеској и њеним колонијама израђивати дагеротипије. Одмах је почео и да их боји. Примамљивост минијатура и још увек велико интересовање за њих подстакло је фотографе да боје дагеротипије, а то је нешто касније, довело и до сликања акварелом или темпером преко бледо изазваног позитива фотографије. Године 1859. рађени су и први експерименти за добијање фотографије у боји, али тек 1935. КОДАК прави трослојни филм, чијим се развијањем добија дијапозитив у боји.1871. године Медокс успева да направи прву суву желатинску плочу и она од тада истискује све друге технике из употребе, пре свега због своје практичности-емулзија се не припрема на терену а фотографија може да се развије касније. Суве плоче се масовно производе од 1874. године, али права фотографска индустрија почиње са Џорџом Истменом који покреће праву револуцију у производњи фотографског материјала. Од 1888.г. производи се нова камера КОДАК а надаље нижу се проналасци који усавршавају оптику, изглед итд.

Чим је човечанство овладало новим проналаском - фотографијом, та се техника одмах почела користити на разне начине. Фотографије су рађене на разноврсном материјалу као подлози - металу, папиру, платну, лиму, стаклу, порцулану, и то у разним техникама. Проналазак фотографије био је прихваћен с бурним одушевљењем једног дела културне јавности света. Одједном се појавио један нов начин и поступак који је претио да угрози дотадашњу привилегију уметника да они једини представљају реалистички виђени свет, људе и предмете. Шездесетих година деветнаестог века, фотографија престаје да буде привилегија и постаје свима приступачна.

5

Политичке и економске прилике у већини европоких земаља, као и пораст градова и јачање грађанског друштва створили су повољне услове за масовно отварање фотографских атељеа и коришчење услуга путујућих фотографа. Како је човек кроз историју био централна личност свих уметничких дела, тако је и историја масовног фотографисања почела портретима, наставила догађајима и даље пејсажима.

Непуну годину дана пре фотографија посетница 1853. године појавила се стереоскопска камера као резултат давнашње човекове жеље да ухвати и дочара портрет и дубину - тродимензионалност посматране природе, људи и ствари. Стереоскопска камера је проналазак сер Дејвида Брустера. Пронашао је 1848, а од 1853. године је у употреби. У почетку коришћена је камера с једним сочивом, па је прво снимана прва слика на једној половини плоче, а онда би се снимала друга на другој половини. Убрзо је конструисана бинокуларна камера (с два сочива), која је могла да снима одмах две слике истог мотива. Коришћена је за снимање покрета у природи. Давала је невероватно рељефне мотиве и велику дубину. Гледање фотографије на стереоскопу убрзо по проналаску постаје врло привлачна и популарна забава скоро петнаест година.

Андре Адолф Диздери, познати париски фотограф, крајем 1854. године успева да на једној плочи негатива добије 8 фотографија. Тај метод био је неупоредиво јефтинији и једноставнији за израду пошто због малог формата фотографија (8,5 х 5,5 cm.) није било потребно ретуширање. Као спретан пословни човек он је овај свој проналазак одмах патентирао. Од тих посетница - cartes de visite - више није било далеко до албума с фотографијама познатих личности или породице. Касније, од 1866. године, кабинет формат (15 х 10 cm) постаје и остаје популаран формат у фотографији све до првог светског рата. Тада почиње и фотографисање портрета, целе фигуре, или попрсја, појединаца или целих породица, и те се фотографије посетнице с посветом поклањају пријатељима и рођацима. И данас нас узбуђују сачувани стари породични албуми с читавим малим галеријама ликова. Било их је од скромних до веома луксузно и уметнички опремљених.

6

3. ПРВЕ ВЕСТИ О ФОТОГРАФИЈИ У СРПСКОЈ ШТАМПИ

Проналазак фотографије званично је објављен у Паризу, на седници Академије наука одржаној 19. августа 1839.године. Франсоа Араго, француски научник је присутнима изложио својства новог проналаска (Луиса Дагера) названог дагеротипија и указао да се она успешно може користити у научним и уметничким истраживањима. Такође се залагао да француска држава откупи сва права примене проналаска и уступи га свим заинтересованим на слободно коришћење.

Одмах након првог јавног објављивања Дагеровог проналаска новине и часописи Европе и Америке обавештавали су читаоце о изради и особинама светлом забележених слика.

Лист који је први обавестио српске читаоце о овом проналаску је био "Сербске народне новине" у марту 1839.године. Месец дана касније "Магазин за художество, књижество и моду" објављује чланак "Важно откровеније". Надаље, српска штампа је веома верно пратила и преносила догађаје везане за дагеротипију, па је тако "Сербски народни лист" објавио вест да се дагеротипијска слика може штампати уз помоћ поступка Алфреда Донеа и то баш у време док се у Француској говори о томе. То говори о обавештености и присуству срба у великим културним центрима Европе.

Прва сазнања о самом поступку дагеротипије српска јавност је добила 12. маја 1840. године, када су "Сербске народне новине" објавиле обавештење о првом снимању Београда које ће извести извесни Димитрије Новаковић. Снимак је поклоњен кнезу Михаилу, сам поступак је објашњен свим заинтересованим, али се од тада па до данас више ништа о томе не зна. Новаковић више није спомињан у новинама, а снимак није пронађен. То ће вероватно бити још једна мистерија чије ће откривање остати у аманет новим генерацијама

Значи, само годину дана након проналаска један круг људи у Србији био је упознат са техником дагеротипије. Невероватно је да у следећих десет година није било домаћих аутора у Београду. Док су се у културним центрима Европе отварали први професионални дагеротипски и фотографски атељеи у којима су се стално усавршавали фотографски поступци, Србија се задовољавала информацијама о страним путујућим дагеротипистима и тако остаје лишена многих важних информација.

Чак и данас, литература о српској фотографији није скромна само по броју објављених истраживачких радова већ и по проблемима о којима се расправља. Прва озбиљна истраживања датирају тек с краја седамдесетих година овог века. То заостајање у односу на друге земље имало је за последицу-губитак самих оригиналних дела, што знатно отежава стицање слике о развоју фотографије код нас. На основу скромне литературе

7

закључује се да се историја српске фотографије базира највише на радовима Анастаса Јовановића, условно речено "првог српског фотографа". На основу његових прикупљених дела и натписао њему, исконструисали су се почеци и развој фотографске активности код нас.

Први покушај систематске анализе Јовановићевог фотографско дела учињен је 1977. године када су Галерија САНУ и Музеј града Београда приредили изложбу "Анастас Јовановић-први српски фотограф". Исте године у Музеју примењених уметности организована је изложба "Стара српска фотографија" аутора Бранибора Дебељковића. Он тада даје прву целовиту историјску анализу развоја фотографског медија у Србији, од првих вести о фотографији у српској штампи до краја првог светског рата.

Тек нам је систематско прикупљање његове фотографске заоставштине у музејске фондове и њихово студијско проучавање омогућило да документовано говоримо о делу Анастаса Јовановића, месту, вредности и значају његовог фотографског рада и њега самог као пионира на том пољу код нас.

У Музеју града Београда, који поседује највећи део уметничке заоставштине Анастаса Јовановића, чува се и збирка оригиналних фотографија, које је снимио сам Анастас. Основу те, данас тако богате збирке (укупно 892 фотографије) изванредно драгоцене по њеној културно-историјској и документарној вредности, чине 35 талботипијска негатива и позитива откупљена 1953. године од Анастасове кћери Катарине Јовановић, која је живела у то време у Швајцарској у Цириху.

У том откупу, поред оригиналних фотографија, налазили су се и оригинални Анастасови цртежи, акварели и литографије. Неколико година касније Музеј града Београда отпочиње систематски прикупљати, поред цртежа и литографија, нарочито талботипије и стереоскопске снимке из приватног поседа. Данас слободно можемо рећи, да је, осим неких тридесетак снимака у приватном власништву, све остало или у фонду Анастаса Јовановића у Музеју града Београда или у збиркама других београдских музеја и културних установа.

У музејима су фотографије првенствено прикупљане и посматране као документација о догађајима, личностима, одевању, унутрашњости куће, или изгледу градова, улица, тргова и архитектуре, без обзира на уметничку вредност тих фотографија или вештину и знање њених аутора, док су оне уствари, поред тога што су документи о изгледу света око нас, и прворазредан изворни материјал за проучавање историје фотографије у Београду и Србији, за њен развитак и достигнуте домете.

8

4. О АНАСТАСУ ЈОВАНОВИЋУ

Анастас Јовановић, први српски фотограф и пионир фотографије у овом делу Европе живео је и радио у Бечу и Београду. Као једног од првих фотографа Беча бележе га историје фотографије и објављени лексикони. Поред огромног рада на литографијама, цртежима и акварелима, као и у уметничкој радионици црквених икона Анастас је снимио је читаву галерију портрета личности и група, догађаје, јединствене, прве, стереоскопске снимке Беча (архитектура, градски амбијент), композиције и мртве природе.

У бечком периоду Анастас ради портрете скоро искључиво у техници талботипије. Снима у свом атељеу, као што се и радило у то доба. Модели седе на стилским наслоњачама или столицама, ослоњени левом или десном руком о сто, прекривен тканином са шарама, неизбежним реквизитом у првим фотографским атељеима. Модел, на жалост, већином позира и тешко се постиже психолошка изражајност. У ставу и концепцији Анастасове фотографије су веома сличне с ликовним делима тога доба, а скоро истоветна с фотографијама других савремених фотографа из различитих земаља.

Анастас Јовановић је фотографисао већину познатих учесника нашег политичког, државничког, друштвеног, верског и културног живота Србије у XIX веку: кнеза Михаила, Петра Петровића Његоша, Вука Караџића, Милицу Стојадиновић Српкињу, Ђуру Даничића, Љубу Ненадовића, Бранка Радичевића, Тому Вучића Перишића, Аврама Петронијевића, једног од главних уставобранитеља у Србији и сарадника Томе Вучића, Илије Гарашанина и Алексе Симића - тадашњих председника совјета, Јеремије Станојевића, Миливоја Петровића, проте Матије Ненадовића и других. Међу занимљивим и драгоценим снимцима Анастасовим је и снимак Хајдук-Вељковог брата Милутина Петровића, чији је лик због његове сличности с Хајдук Вељком Анастас користио при изради литографије тога нашег јунака. Фонду

9

Анастас Јовановић, талботипија, позитив

Човек у бунди, талботипија, позитив, између 1850-1860

Бранко Радичевић, талботипија, негатив

Депутација Босанаца у Бечу, талботипија, позитив

Циганска музика, талботипија, позитив

портретних фотографија насталих у Бечу припада и изванредно занимљива групна фотографија Депутација Босанаца у Бечу 1858. године - ликовни документ који сведочи о једном политичком тренутку Босанаца.

У свом изванредном обимном фотографском делу Анастас се бавио и жанр фотографијом. Слободно можемо рећи да није било врсте фотографског мотива уобичајеног за то време фотографије, а да га и Анастас није користио. Жанр фотографија Циганска музика, снимљена око 1860. године, изванредно је жива и импресивна по ликовима који су остварени као мале појединачне студије портрета захваљујући живописности и изражајности ликова свирача.

Анастас је снимао и појединачне предмете и мртву природу, уобичајене мотиве већине првих фотографа. Београд и његову тврђаву и панораму, његове реке, околину, која је постепено постајала део Београда, Смедерево и његову околину, Крагујевац - прву престоницу кнеза Милоша - са живописним Шареним конаком или Милошевим дворцем, арсенал оружја и српску војску. Већина има вредност униката, јер су то први снимци неких српских градова, делова Србије или историјских догађаја и манифестација значајних за српску историју.

10

Турска војска под шаторима, Београдска тврђава, 1867. година, стерео, позитив

Историчари фотографије у Аустрији не могу да мимоиђу Анастаса Јовановића као једног од пионира стереоскопског снимања у тој земљи. Стереоскопски снимци су заправо биле две паралелне фотографије на истом листу хартије које су се гледале кроз специјалну кутију тако да се добијао утисак пластичности лика и дубине. Његову пажњу привлачили су тргови, барокна архитектура и вајарски споменици. За нас су посебно значајни Анастасови снимци Београда и Београдске тврђаве. То су прворазредни документи о изгледу и развитку главног града Србије који се баш тих година из турске касабе постепено претварао у модеран европски град са западњачком архитектуром.

Његово је фотографско дело, по својој културно историјској вредности од прворазредног значаја за нас и наше културно наслеђе а његово име остаће записано у нашој културној историји као фотографског летописца Србије и Београда.

11

5. АТЕЉЕИ, АМАТЕРИ И ФОТОКЛУБ

Убрзо по великом открићу фотографије Београд је имао прилике да у својој средини види и прве фотографе. Већ 1844. године грађани Београда, њихове супруге и деца могли оу се овековечити и „зраком портретисати". Први фотографи у Београду су странци који преко Србских новина оглашавају и нуде своје услуге.

Јосиф Капилери објављује Београђанима да „има машину за дагеротипирање лица на платни од метала" и да ради у „Дунавовићевој кафани " на Варош-Капији.Три године касније Јосиф Калајн оглашава да ради портрете на стаклу и обучава заинтересоване грађане у дагеротипији. Исто тако и Адолф Дајч у „Србским новинама" 1849. године објављује да ради дагеротипијске портрете и групе. И он нуди да подучава у изради дагеротипије.

"Престојећим објављујем да сам од Г. Адолфа Дајча научио портрета дагеротипирати. Зато овом господину јавно благодарим, и изјављујем да сам од њега и добру машину купио и овај посао за 14 дана научио" био је текст огласа Поп Милије Марковића у Београду, 15. априла 1850. Овај се оглас три пута понављао у новинама. Шта је и колико поп Милија са својим дагеротипом снимио остаће, бар за сада, тајна. Али он је свакако наш трећи "фотоаматер" или боље рећи пионир, у оном добу када фотографско занимање није још увек било друштвено одређено.

Иако је и до проналаска колодијума било веома много комерцијалних дагеротиписта (кроз Београд и Србију до оснивања сталних атељеа прошло је двадесетак тзв. путујућих фотографа), тек нови проналазак тзв. визиткарта - смањени формат фотографије, отворио је широм врата демократизацији фотографије. Док је визиткарта убрзо створила богатство многим промућурним фотографима, ретки љубитељи-ентузијасте су испробавали све могуће начине како би дошли до што боље фотографије.

Људи све више откривају да је забавније и да пружа више задовољства кад човек сам прави своје слике него кад иде код фотографа. Већина љубитеља од фотографије прави свој хоби, који га рекреира и испуњава му време снимањем личних и породичних догађања, као што су рођенданске и сватовске светковине, излети, летовања и путовања. Све ово ствара занимљиву иконографију ових нових аматера који остављају за собом трагове свога времена и живота. За другу, мању групу љубитеља, фотографија постаје озбиљно уметничко занимање.

Непрегледна маса фотољубитеља привучена упрошћавањем фотографског поступка почиње да се раслојава на већину која у фотографији види личну забаву и на мањину која у фотографији види могућности и за известан

12

естетски приступ. Превага естетског момента у садржају слике над њеном актуелношћу и информацијом настаје правац у фотографији познат под именом "пикторијализам" или "пикторијалистичка фотографија" (у нашем фотографском жаргону: уметничка фотографија)

Београд је убрзо добио све већи број сталних фотографских атељеа. Анастас Н. Стојановић "књажевско дворски фотограф", Флоријаи Гантенбајн, Ђока Краљевачки, Ф.Регецки, В.Даниловић, Д.Крстовић, Р.Ф.Јех, Панта Христић, Петар и Милан Јовановић су само најпознатија имена фотографа друге половине XIX века у Београду. Ово изузетно привлачно откриће одмах је освојило велики број аматера у целом свету, па и код нас. Један од најбољих наших фото-аматера у XIX веку, лични пријатељ Анастаса Јовановића и његов ученик у том магичном послу, био је изванредно талентовани и сензибилни Марко Стојановић, београдски адвокат и вицегувернер Народне банке.

Иако је Београд имао своје заљубљенике у фотографију, све до почетка XX века није у њему одржана ниједна фотографска изложба. Прва изложба такве врсте одржана је у Београду на иницијативу фото-аматера. Анастас Јовановић је, на жалост, није дочекао. Умро је две године пре тога. Изложба је отворена 1901. године и на њој је било изложено око 1000 фотографија.

13

Фотографије са прве изложбе фото-аматера 1901. године

Изложбу је отворио Михаило Валтровић, професор Велике школе. Међу излагачима су била многа позната имена нашег научног и културног живота: др Чедомир Мијатовић, Војислав Суботић, Бранислав Нушић и др. Преовлађивали су предели, портрети, жанр сцене и ратни призори из српско-турског рата 1878. године.

Овде треба истаћи да су већ од првих деценија фото-аматери играли врло значајну улогу. Они су, поред професионалаца, понекад, својим снимцима избијали у саме врхове уметнички вредних ликовних остварења у фотографији. Тадашња фотографска делатност у Србији је прилично жива. У њој ради преко педесет професионалних фотографа. Њихов рад углавном је ограничен, с малим изузецима, на портрете. Неки од њих почињу да се отресају, и то с успехом, шаблона XIX века, па се њихови радови одвајају од просека. У Србији овог времена излази преко 217 листова и новина које сасвим ретко објављују и по коју фотографију. Много више се користи фотографија на разгледницама које крајем деведесетих година преплављују Србију мотивима најразличитијег садржаја. Број фотоаматера невероватно је порастао у односу на ранија времена захваљујући једноставном руковању фото апаратом. Број аматера, према речима М. Валтровића, требало би да буде око 140, разумљиво, највише у Београду. Овде треба додати и фотографску делатност Генералштаба и Државне штампарије који су имали фотографска одељења.

Тек 1911. године добијамо врло оскудне податке о клубу и његовој судбини. Те године, марта месеца, појављује се први фотографски часопис на српском језику у Србији и на Балкану под именом Фотографски преглед. Оснивач и главни уредник је био фотографски ентузијаста Сретен Ил. Обрадовић.

Друга изложба фотографије у Београду одржана је тек 1929. године, пошто је Београд пре тога добио Београдски фото-клуб. За нас је та изложба посебно значајна јер су на њој први пут изложени оригинални Анастасови снимци. Аутор чланка у Политици тачно је осетио и оценио културну и историјску вредност Анастасових изложених фотографија, сматрајући да су од огромног значаја за „реконструкцију наше прошлости", и да је то "веран и истинит документ животнији и непосреднији од неприродних сликарских реконструкција". По њему, њихова вредност се тада још није могла проценити. Очигледно да су те изложене Анастасове талботипије изазвале велико узбуђење у културној јавности и подстакле и друге ауторе да о њима пишу, само што их сви аутори чланака погрешно називају дагеротипијама. Вероватно је то код шире публике био уобичајени израз за старе фотографије, јер је било мало правих зналаца којима су биле познате различите технике фотографије.

Милан Јовановић припада неколицини великана српске фотографије који су продирали у ново, попут Анастаса Јовановића пре, или Ристе Марјановића, после. Омогућио је да јасно сагледамо какви су били наши преци, како су

14

доживљавали своје време, шта су волели, шта су сањали и чему су тежили. А тако сазнајемо много и о времену у коме су живели. Он је наставио портретну традицију Анастаса Јовановића. Стекао је фотографско образовање у Бечу и Паризу.

Израдио је портрете познатих српских стваралаца, глумаца и писаца с краја прошлог и почетка овог века (Лаза Костић, Милош Цветић, Пера Добриновић, Илија Станојевић, Милорад Гавриловић, Љуба Ненадовић, Милован Глишић, итд.).

Јовановић је објављивао у сопственој продукцији или код других издавача, два типа разгледница: ведуте и панораме, и важније јавне зграде Београда; портрете београдских јавних радника, научника, књижевника, глумаца.

Већ око 1896. године Јовановић је издавао

сопствене разгледнице "Поздрав из Београда", у комбинацији штампе и оригиналне фотографије, и у величини стандардних поштанских карата. Атеље продукује за то време уобичајене, у Европи већ стандардизоване величине фотографија, формате царте де висите, цабинет и боудоир.

15

Лаза Костић, око 1900. године

Група глумаца,око 1890. године

6. ФОТОГРАФИЈА У РАТУ И КАСНИЈЕ

Следећи успон српска фотографија доживела је у време ослободилачких ратова 1912-1918. године. Ратна драма кроз коју су прошли не само српска војска него и цео српски народ дала је маха документарној фотографији највишег ранга. У низу изврсних ратних фотографа као што су сликари Драгиша Глишић и Владимир Бецић, Драгиша Стојадиновић, војни свештеник Шуковић, Љубиша Валић и други истиче се Риста Марјановић.

Риста Марјановић, професионални фотограф, био је и фото-репортер који се стручно новинарски образовао у Паризу. Његове ратне фотографије објављивали су страни листови у току рата, и излагане су заједно са савезничким, на изложбама у париском Лувру 1916, у лондонском Музеју краљице Викторије и краља Алберта, као и у низу градова по Америци 1917. године.

Из Ратног албума Ристе Марјановића

16

Између два светска рата и аматерска и професионална делатност добиле су нов полет, што је омогућено и напретком фотографске технике, која је знатно упростила процедуру снимања. Иновације у фотографској слици још увек не захтевају велике финансијске издатке, па је једна група фото-аматера, надреалиста по уметничким опредељењима, испољила своју даровитост не само у области вербалне уметности него и оне фотографске. Ту је најистакнутије име Николе Вуча, који је знао обогатити надреалистичку фотографију иновацијама. Оне су у складу с теоријом надреализма а заснивају се на примени чисто фотографског медија, чиме је историја фотографије обогаћена новим доказима да фотографија поседује специфичну визуелну изражајност и технику, која је потпуно осамостаљује у односу на ликовну уметност.

Комунистички систем уведен у Југославији и Србији 1945. године уништио је приватни сектор и тржишну привреду, због чега је страдало и занатство. Фотографија је изгубила праву професионалну подлогу а замењена је фото-аматеризмом. Свако се лако и брзо могао обучити фотографском раду, чиме је створена масовна али дилетантска основа. Одсуство великих професионалних фото-атељеа, који прате у свету силовит прогрес у техници и технологији, свело се у Србији на минимум могућности даљег развоја фотографског медија, нарочито у области експеримента и иновације. Иако је подигнут масовни просек, професионално заостајање за светским развојем постало је очигледно. Отуда је требало времена да се од тог дилетантско-аматерског нивоа издвоји неколико генерација професионалних фотографија школованих по највишим технолошким узорима Запада, окупљених у стручном професионалном удружењу УСУФ.

Познато је да су се фотографијом бавили многи велики мајстори европског сликарства а међу њима и наши (Ђорђе Крстић, Стева Тодоровић, Паја Јовановић, Урош Предић и др.). Наши познати сликари реалисти бавили су се фотографијом и користили фотографију у свом раду уместо скица или студија за предео, портрег или студије за историјске композиције, Музеј града Београда, Фондови Паје Јовановића, Ђорђа Крстића, Стеве Тодоровића. Домети фотографије крећу се од доње границе, на којој се налазе занатске фотографије из фотографских атељеа, комерцијализоване слике стварности механички пренете кроз објектив камере, без истинског живота, уметничке радозналости и искре, па до оних на горњој граници вредности, где техником фотографије фотограф исказује своја уметничка интересовања и тражења.

У Београду је 1992. године основан Национални центар за фотографију. Оснивачи су десеторо историчара уметности, фотографа, сликара и ликовних критичара из Београда, Новог Сада, Крагујевца и Приштине. Сваке године овај Центар додељује награде за животно дело, односно Повеље за посебан допринос, за област фотографије. 1999. године ту награду је добио Иво Етеровић.

17

7. ЗАКЉУЧАК

Фотографија у сваком времену носила обележја своје епохе. У почетним сазнањима о новом открићу уочена је њена сложена природа-с једне стране тај проналазак припадао је науци и индустрији, а с друге стваралаштву и уметности. Од заната и забаве било је и оних који су фотографију доживели и као ново изражајно средство. Захваљујући њима данас имамо увид у правце и токове развоја историје српске фотографије. За разлику од пре стотину година средства и могућности у фотографији данас су скоро неограничена. Она све више постаје феномен неслућених могућности који врши дубоки утицај на савремено друштво. Фотографија је израсла у силу која је овладала представама, осећањима и мислима стотинама милиона људи у свету. Њен развој не јењава, па је вероватно да ће она постојати докле год буду цивилизовани људи настањивали ову земаљску куглу.

18

8. ПРИЛОГ

Анастас Јовановић, Циганче с виолином, бојена талботипија, позитив

19

Анастас Јовановић, Милица Стојадиновић Српкиња, талботипија негатив

20

Анастас Јовановић, Ђура Даничић, талботипија, позитив

21

Минијатура

22

Реклама

23

24

Изглед фотографија са обе стране, различитих аутора из Новог Сада и околине

25

Прва страна каталога Прве изложбе фотографија, Београд 1901. г.

26

Изглед старог фото-албума

27

Ана Фелдман, једна од првих женских фотографа код нас, коњички официр, 1865

Владимир Бецић, Краљ Петар I на путу у егзил 1915.

28

9. ЛИТЕРАТУРА

1. Миланка Тодић, Историја српске фотографија, Просвета, Музеј примењене уметности, Београд 1993.

2. Литература са Интернета: Извор-Пројекат Растко

29