АЛФА УНИВЕРЗИТЕТФАКУЛТЕТ ЗА ОБРАЗОВАЊЕ ДИПЛОМИРАНИХ

ПРАВНИКА И ДИПЛОМИРАНИХ ЕКОНОМИСТА ЗА РУКОВОДЕЋЕ КАДРОВЕ

Семинарски рад

Предмет: финансије и финансијско правоТема:“Финансијска политика“

Ментор: Студент:Проф. Др Александар Миљковић Фатима Смаилбеговић

Нови Сад, 2013-02-09

Садржај

Увод................................................................................................................2

1. Појам финансијске политике................................................................. 32. Подела финансијске политике................................................................43. Принципи финансијске политике...........................................................6

3.1.Принцип рентабилности..................................................................63.2.принцип сигурности и ликвидности...............................................63.3.принцип заштите од презадужености.............................................73.4.принцип флексибилности................................................................73.5.принцип независности.....................................................................83.6.принцип оптималног аквизиционог дејства слике финансирања..........................................................................8

4. Правила финансирања као израз финансијске политике.....................94.1.Вертикалана правила финансирања...............................................10

4.1.1. Правила за однос између сопствених и позајмљених извора..........................................................................................10

4.1.2. Правила за однос резерви према номиналном капиталу....114.1.3. Правила за однос дугорочног према краткорочном

капиталу......................................................................................124.2.Хоризонтална правила финансирања.............................................13

4.2.1. Златно (банкарско правило)...................................................134.2.2. Златна билансна правила финансирања...............................144.2.3. Правило финансирања „1:1“ („acid-test“).............................14

Закључак......................................................................................................16Литература...................................................................................................17

1

Увод

Имајући у виду став да је политика наука о вештини управљања, при чему, управљање увек тежи остваривању неког циља, произилази да политика увек мора да има дефинисан циљ и начела по којима ће се реализовати да би се остварио циљ. Тако и финансијска политика, као политика финансијске функције предузећа, такође има свој циљ и начела.

Мора да постоји избор начела, али тај избор мора да буде такав да се изаберу она начела по којима се најлакше, најбрже и најдоследније остварује циљ. Да би се овај избор правилно извршио мора да постоји одређена корелациона веза између циља, са једне стране, и одговарајућег начела, са друге стране. Због тога, за конкретан циљ мора се изабрати само оно начело које има најчвршћу колерациону везу са циљем. Финансијска политика има за циљ постизање и одржавање финансијске снаге предузећа помоћу утврђених начела којих се придржава у извршавању својих задатака.1

За финансијску политику се може рећи да представља основу управљања финансијама предузећа. При томе, сама садржина финансијске функције најчешће се посматра у двоструком смислу: у ширем и у ужем смислу. У ширем смислу финансијска политика обухвата све оне мере које утичу на промену активе и пасиве у билансу стања предузећа, док у ужем смислу, финансијска политика се односи на прибављање и алокацију финансијских средстава (капитала).

1. Појам финансијске политике1 Костадин Пушара, Пословне финансије, ВПШ Нови Сад, 2000., стр.46

2

Финансијска политика предузећа се може дефинисати као укупност начелних одлука повезаних са општом политиком предузећа, које одређују правила понашања код свих финансијских операција и диспозиција. Финансијска политика је и активност предузећа на изналажењу најповољнијих финансијских решења и ради постизања максималних финансијских резултата у пословању.

Основни циљеви сваке финансијске политике се односе на прибављање и коришћење финансијских средстава, финансијску стабилност, ликвидност предузећа и остваривање најповољнијих финансијских резултата у конкретном предузећу. Финансијска политика није самостална и изолована већ, напротив, представља саставни део политике предузећа. Она произилази из перманентног процеса координације парцијалних политика свих функција, које су засноване на циљевима предузећа.

Околности да пословни живот предузећа пролази кроз више фаза, да је заснован на дугорочном протицању времена, да су финансијске операције повезане са обављањем парцијалних функција – условљавају поделу финансијске политике према различитим аспектима. Према временском аспекту, финансијска политика се дели на:

1) политику финансирања, 2) инвестициону или дугорочну финансијску политику и 3) текућу или краткорочну финансијску политику. Што се тиче садржине политике финансирања, она је у

литератури различито интерпретирана. У ширем смислу схваћена, обухвата набавку и диспонирање капитала; у ужем смислу, обухвата све мере једног предузећа које мењају облик активе и пасиве. То су догађаји: примања капитала код оснивања и проширења, промене облика капитала, враћање капитала и поравнање губитка.2

Одређени број аутора полази од децентрализације финансијске политике на уже парцијалне сегменте:3

Политика прибављања финансијских средстава, Политика финансирања токова репродукције, Политика пласмана вишка финансијских средстава, Политика финансирања инвестиција, Политика заједничких улагања.

2. Подела финансијске политике

2 Милош Кастратовић, Менаџмент финансија предузећа, стр. 151.3 Ненад Вуњак, Финансијски менаџмент, стр. 32.

3

У стручној литератури постоје бројни модели класификације финансијске политике предузећа.

Са динамичког аспекта, који ближе детерминише поједине сегменте финансијске политике, дели се на:

1) основну (конститутивну) финансијску политику,2) пословну (текућу) финансијску политику,3) развојну финансијску политику.

1) Основна (конститутивна) финансијска политика се односи на поштовање и примену основних правила финансијског понашања у вези са утврђивањем величине и структуре средстава и извора средстава, као и на одржавање одређених односа у расподели финансијског резултата предузећа на акумулацију и потрошњу.

2) Пословна (текућа) финансијска политика се односи на текуће одлуке у вези са краткорочним финансирањем, текућу наплату потраживања и плаћање обавеза, расподелу финансијског резултата у одрећеној години и друге краткорочне финансијске одлуке.

3) Развојна финансијска политика, као део развојне стратегије предузећа, односи се на политику формирања сопствених финансијских средстава за финансирање проширене репродукције, политику ангажовања екстерних извора финансирања, начин отплате преузетих дугорочних кредита, избор најприхватљивијих инвестиционих алтернатива, политику дугорочних финансијских пласмана, итд.4

Према временском аспекту, финансијска политика се дели на: 1) политику финансирања, 2) инвестициону или дугорочну финансијску политику и 3) текућу или краткорочну финансијску политику.

1) Политика финансирања обухвата набавку и употребу капитала и мере предузећа које мењају обим (актива) или само састав капитала (промена структуре пасиве). То се догађа код оснивања и проширења предузећа, промене облика капитала, враћања позајмљеног капитала и код поравнања губитка.

2) Инвестициона политика обухвата дугорочно улагање капитала са неопходним разматрањем и утврђивањем циљева и начела, при чему

4 Перо Јурковић: Цит. дело, стр. 29.

4

треба имати у виду да се везивање капитала не односи искључиво на фиксну имовину, већ и на залихе, потраживања и готовину, који су предмет инвестиционих процена.

3) Текућа финансијска политика (политика прибављања финансијских средстава, политика располагања имовином, политика стицања прихода, добити и расподеле добити), често се назива и политиком ликвидности. Састоји се од скупа мера које би требало да омогуће предузећу да буде способно да у сваком тренутку плати доспеле обавезе.

Критеријум за поделу финансијске политике могу да буду и задаци финансијске функције, схваћени као подфункције , те овом критеријуму одговара подела на:

1) политика набавке,2) политику продаје,3) политику управљања капиталом,4) развојну финансијску политику (полизику акумулирања,

политику финансијских улагања, финансирања развоја, финансирања кадровског развоја, итд. ).

3. Принципи финансијске политике

5

Принципи, инструменти или правила су начела финансијске политике као кључна основа која одређују начин рада ради остваривања циљева финансијске политике предузећа. Принципи финансијске политике се могу дефинисати као захтеви којих се радна организација нужно придржава уколико не жели да њени резултати буду мањи него што би могли да буду или да трпи последице друге врсте, све до стечаја. Неки од ових захтева произилазе из циља предузећа, неки су израз тежње за заштитом од ризика, коме је, због неизвесности привредног живота, изложено свако предузеће, док су неки наметнути правним поретком и интересима повериоца.

Основни принципи финансијске политике предузећа су:1. принцип рентабилности,2. принцип сигурности и ликвидности,3. принцип заштите од презадужености или принцип

финансирања у складу са ризиком,4. принцип флексибилности или финансијске еластичности,5. принцип независности,6. принцип оптималног аквизиционог дејства слике

финансирања.

3.1. Принцип рентабилности

Овај принцип произилази из циља предузећа, који се изражава у максимирању резултата на дуги рок. Преведено на проблем финансирања, принципу рентабилности одговара свако финансирање које доприноси повећању укупног резултата. Другим речима, нема гаранције привлачењу туђег (позајмљеног) капитала све док је стварна камата већа од тржишне камате.

3.2. Принцип сигурности и ликвидности

Тежњу за максимирањем рентабилности без обзира на начин финансирања ограничавају повериоци (даваоци кредита), чије интересе брани правни поредак својим захтевом о обезбеђењу заштите сопственим капиталом (принцип сигурности) и способности безусловног плаћања доспелих обавеза (принцип ликвидности). Ова два принципа су међусобно повезана и произилазе из принципа заштите повериоца који, у циљу обезбеђења нормалних услова за

6

одвијање привредног живота, брани правни поредак сваке земље својим законима и осталим средствима принуде.

3.3. Принцип заштите од презадужености

Овај принцип је у тесној вези са принципом сигурности. Произилази из несигурности или ризика коме је свако пословање изложено и које може да се заврши са губитком, тј. са ситуацијом у којој се расходи не поклапају са оствареним приходима.

Појава губитка у ситуацији када предузеће не располаже својим средствима доводи до презадужености, која означава стање у коме предузеће није у стању да покрије укупне обавезе (дугове) укупном имовином (средствима). Могућност да се појави презадуженост захтева финансирање предузећа у складу са ризиком. С тим у вези развијено је правило по коме учешће сопственог капитала мора да буде пропорционално ризику пословања већи ризик прати веће учешће сопственог капитала и обрнуто.

3.4. Принцип флексибилности

Овај принцип се веома често среће под називом принцип еластичности у финансирању. Дефинише се као способност краткорочног прилагођавања предузећа измењеним условима пословања, пре свега под утицајем тржишта.

Тежња за еластичношћу представља један од озбиљних разлога што се у финансијској политици даје предност самофинансирању. Задовољење захтева принципа еластичности при структуирању имовине, тј. код улагања капитала теже се постиже. У принципу важи правило да еластичност расте са порастом обртних средстава у односу на имобилизације, и обрнуто.

3.5. Принцип независности

7

Овај принцип је повезан са принципом флексибилности. Израз је тежње предузећа да се заштити од природног настојања повериоца, које произилази из придржавања поменутих принципа, да корисницима својих услуга наметне услове који одговарају сопственој финансијској политици.

Значај респектовања овог принципа је у томе што смањење независности и слободе одлучивања, до кога долази стицањем одговарајућих позиција повериоца, има најчешће за последицу смањење рентабилности, па и губљење самосталности. При конципирању финансијске политике, овај принцип се мора узети у обзир и значај независности оценити у складу са циљевима радне организације.

3.6. Принцип оптималног аквизиционог дејства слике финансирања

Укупан успех радне организације условљен је у знатној мери и њеним општим угледом у јавности са којом је радна организација пословно или по другом основу повезана. Ради се, пре свега, о угледу код лифераната, кредитних институција, клијената, државнох органа и стручних удружења.

На стицање угледа имају имају озбиљан утицај биланс и извештај о пословању, који имају јавно-првани карактер и доступни су критичком испитивању јавности. Стога, треба пазити приликом конципирања финансијске политике на оптичко дејство биланса, тј. на финансијску структуру, која тиме долази до изражаја.

4. Правила финансирања као израз финансијске политике

8

Финансијске диспозиције у вези са пословима финансирања, који су услов реализације циља предузећа , треба да буду усклађена са принципима пословне политике. Ово ускађивање се врши од случаја до случаја, у складу са потребама финансирања или се реализује аутоматски, придржавањем одређених правила финансирања, која се означавају као принципи за избор средстава финансирања ради задовољења неке дате потребе капитала, као норме за прибављање капитала са одређених аспеката.

Привредна пракса и наука економије предузећа настоје да утврде и установе правила финансирања. У току протеклог раздобља истакнут је велики број правила у чијој основи лежи један или више принципа пословне или финансијске политике. Да би се постигао њихов значај и универзалност придавани су им епитети „златна“ , „света“ или „оптимална“.

Без обзира коју идеју носе у својој основи тј. реализацији кога принципа финансијске политике теже, сва правила финансирања тангирају финансијску структуру предузећа, и то:

1. састав капитала према пореклу и рочности (вертикална правила финансирања);

2. однос делова имовине и капитала (хоризонтална правила финансирања).

4.1. Вертикалана правила финансирања

9

Ова правила настоје да поставе норму за за структуру капитала или пасиве биланса. Ту се пре свега ради о односу између сопственог и туђег капитала, о висини резерви за покриће ризика и осталим односима, међу којима нарочито односу изнеђу дугорочних и краткорочних извора.

4.1.1. Правила за однос између сопствених и позајмљених извора

Јављају се у форми чврсто постављених релација између сопствених и позајмљених извора или у форми минималних захтева или доњих лимита за финансирање предузећа сопственим капиталом. Најчешће се помиње правило једнакости сопственог и туђег капитала које је познато под називом „златно правило ризика“. Општа сагласност о односу 1:1 не постиоји, као здрави односи препоручују се 2:1 и 3:1 као и разликовање релација према врсти пресузећа.

Постављање проблема односа сопственог и туђег капитала и развој правила финансирања које регулише ову релацију условљено је и традиционалним схватањем по коме сопствени капитал врши функцију гаранта или примарне сигурности плаћања обавеза у износу и року. Захтеви ликвидности и сигурности са аспекта повериоца су били одлучујучи за покушај да се предузећима наметне, у форми правила, обавеза финансирања сопственим капиталом. Само под том предпоставком она су могла да рачунају да ће екстерни фактори повољно оценити њихову кредитну способност и прихватити захтев за допунско финансирање.

Данас је у науци економије предузећа готово општеприхваћено гледиште да никакво фиксирање релација између сопственог и позајмљеног капитала не може да обезбеди сигурну заштиту ликвидности. Чак и у екстремном случају, када је предузеће финансирано искључиво сопственим капиталом , што је у привреди готово искњучено, ликвидност као захтев трајне способности за безусловно плаћање доспелих обавеза није загарантована. Ово пре свега због тога што она не зависи од састава капитала већ од усклађености новчаних токова – примања и издавања.

Што се тиче сигурности , опште је мишљење да сопствени капитал има заштитну функцију за туђи капитал и да се она не може заменити страним капиталом. Давалац туђег капитала очекује из

10

разлога сигурности за свој капитал један ризику прикладан заштитни сопствени капитал. Сагласно том схватању, учешће сопственог капитала треба да буде утолико веће уколико је предузеће изложено већем ризику. Међутим ризици предузећа су индивидуално условљени и због тога је нереално и неприхватљиво постављање општих норми за учешће сопственог капитала.

У нашој земљи начело односа сопственог према туђем капиталу није развијено, нити постоје законски прописи који регулишу ово питање. Дуги низ година развијена пракса да се нова предузећа креирају искључиво из позајмљених извора (зајмова) значила је преваљивање комплетног ризика евентуалних губитака на повериоце и чланове новоформираних колектива, без обзира на њихове стварне узорке. Губици су додуше покривени, али најчешће у форми нових кредита, са циљем да се надокнаде губицима имобилизована обртна средства.

На релацији соптвеног капитала не утиче само принцип сигурности, који је пре свега захтев повериоца, већ и принцип рентабилности или краткорочног максимизирања добитка, који је израз максимизирања добитка на дуг рок.

4.1.2. Правила за однос резерви према номиналном капиталу

Насупрот бројним дискусијама и чињеним напорима да да се утрврде норме за однос сопственог и позајмљеног капитала, покушаји нормирања резерви су много ређи. Помињу се два старија аутора. Један не инсистира на одређеној норми утврђеној у облику пропорције поменутих величина већ само истиче начело да је предузеће утолико сигурније уколико су резерве веће. Други је конкретнији и сматра да пуно обезбеђење сопственог копитала захтева 50% резерви, што представља однос номиналног капитала и резерви 1:1. У њиховој основи лежи принцип сигурности за номинални капитал. Инсистирање на његовом обезбеђењу потиче из схватања да и номинални капитал представља обавезу предузећа према власницима.

Ова правила нису наишла на ширу подршку већ су прихваћена као начелне препоруке зато што би она заправо значило да да су сва млађа предузећа несигурна, без обзира на своју општу позицију, због тога што још нису стигла да обезбеде нормиране резерве.

Смисао ових резерви може се видети из њихове намене која према закону може да буде:

11

1. трајна;2. привремена.

Супротстављање изненадним губицима је основна трајна намена резерви. После тога резерва се трајно користи за покриће неотписане вредности основних средстава. Привремено коришћење има карактер позајмице новчаних средстава резерви за одређене сврхе ( исплата личних доходака ) у случајевина новчаних оскудица.

4.1.3. Правила за однос дугорочног према краткорочном капиталу

Сва разматрања у вези са односом дугорочног према краткорочном капиталу водила су закључку да је овај однос условљен структуром имовине која зависи од врсте предузећа. Истиче се општи захтев финансијске политике да однос између дугорочног и краткорочног капитала треба да буде постављен у складу са потребама покрића које прозолазе из структуре имовине.

Важно је шта се сматра потребама предузећа. И допунски захтев по коме се “са аспекта финансијске политике однос дугорочниг према краткорочном капиталу мора де се креће испод тачке на којој воља даваоца краткорочних средстава почиње да смета и да буде терет за руководство предузећа“ може да буде у начелу прихваћен. Међутим независност предузећа погађа не само краткорочни већ сваки туђи капитал. Стога се сматра да се независност може постићи само високим сопственим капиталом.

4.2. Хоризонтална правила финансирања

12

У ова правила спадају „златна“ или „класична“ правила финансирања која обухватају све главне релације делова имовине и капитала.

4.2.1. Златно (банкарско правило)

Ово правило важи као неписани закон кредитне привреде и тражи да се примљени туђи капитал не сме користити временски неповољније него што је добијен, што треба схватити као захтев да краткорочно добијена финансијска средства треба да буду уложена само краткорочно, а дугорочни кредити да буду одобравани само из дугорочно примљених средстава.

У основи овог правила лежи захтев за обезбеђењем ликвидности. Оно се види у паралитету рокова активних и пасивних кредитних послова. Правило тражи да се усагласе трајност везивања сваког сегмента имовине са роковима препуштања капитала за финансирање односне имовине. Само под том предпоставком је успостављена конгруенција рокова и ликвидност предузећа заштућена.

Банке се саме најчешће не придржавају строгог златног правила финансирања, а ипак њихова ликвидност није због тога угрожена. Могућност да активни кредитни послови буду дугорочнији од пасивних без опасности за ликвидност банке налази се у сталном револирању краткорочних капитала. Тиме се постиже сталност волумена улога и поред тога што се они у својим ћелијама непрестано мењају.

Што се тиче привредних предузећа, утврђено је да окружење ликвидности предузећа које је основано на дуги рок и које има кумилиране потребе капитала претпоставља, поред конгруенције рокова, два основна услова:

1. да се из текућих прихода враћа најмање уложени износ финансијских средстава;

2. да се могу набавити нова средства по извршеном враћању доспелих обавеза.

4.2.2. Златна билансна правила финансирања

13

Коришћење извештаја о финансијскон стању (биланс) за припремање финансијских одлука и оцену кредитне способности предузећа представљали су склоп околности који су стимулирали мишљење да се решење захтева златног правила финансирања тражи на билансу заснованом покушају рашчлањивања имовине (актива) према степену течности (ликвидности) и капитала (пасива) према роковима доспелости и утврђивања релација између рашчлањених делова активе и пасиве у форми правила финансирања. Из ових билансних релација извучена су два основна правила:

1. златно билансно правило у ужем смислу2. златно билансно правило у ширем смислу.

1. Златно билансно правило у ужем смислу тражи да постројенска имовина (основна средства) предузећа буде покривена сопственим и дугорочним страним (позајмљеним) капиталом, а обртна имовина краткорочним капиталом.

2. Под утицајем идеје о такозваном „гвозденом стању залиха“ које остаје непромењено по свом волумену све док се не промени обим пословања, проширује се златно билансно правило у смислу да се тражи дугорочно финансирање не само за постројенску имовину него и за део обртне имовине која је трајно везана за предузеће.

4.2.3. Правило финансирања „1:1“ („acid-test“)

Ово правило полази од минималног захтева једнакости изнеђу готовине, меница и дужника, са једне и дугорочног капитала, са друге стране. Употребљава се као основа за мерење такозване ликвидности I степена. На њега се у пракси оцене ликвидности на основу биланса, редовно наслања правило „2:1“ које служи као основа за утврђивање ликвидности II степена. Ово друго правило захтева да однос обртне имовине према краткорочним обавезама буде најмање „2:1“.

Оба правила су развијена од стране америчке банкарске праксе, каја је на њима заснивала своје одлуке о одобравању или одбијању кредитних захтева. Оба правила носе у својој основи захтев ликвидности.

Закључци о способности плаћања, изведени, у складу са овим правилима из билансних релација, не одговарају нужно стварном стању

14

ликвидности. Напротив једно предузеће може да има високу ликвидност I степена па да је ипак неспособно за плаћање. Тешкоће у савлађивању ликвидности могу да буду управо последица високих потраживања која се веома тешко наплаћују.

Закључак

15

Финансијска политика представља полазну делатност финансијског управљања у предузећу. С друге стране, она је такође и финансјиска политика у смислу усмеравања дејствовања финансијске функције и финансијских односа у предузећу. При томе центална питања финансијске политике јесу основне одлуке о пословању предузећа, посматрано са финансијског аспекта. Због тога, финансијска политика предузећа у систему финансијског управљања чини његову исходишну делатност. То уједно значи да финансијска политика није рутинска делатност и да се она не може конципирати и реализовати коришћењем само практичних знања и искустава. То подразумева да се у савременим тржишним условима пословања мора примењивати конзистентан и објективан научно-стручни третман свих проблемских аспеката финансијске политике предузећа.

Финансијска политика је теоријска дисциплина и практична делатност која се састоји у тражењу и доношењу одлука о основним циљевима предузећа, као и усмеравању предузећа према тим циљевима. Стога, финансијска политика покрива финансијски аспект у комплексу глобалне пословне политике предузећа који се односи на основне финансијске циљеве предузећа.

Литература

16

1. Ранковић М. Ј., Управљање финансијама предузећа, Економски факултет у Београду, 2004. год.;

2. Хрустић Х., Финансијски менаџмент, ВПШ Нови Сад, 2004. год.;

3. Иваниш М., Управљање финансијама, ФФМО, Универзитет Сингидунум, 2007. год.;

4. Кулић М., Финансијски менаџмент, Мегатренд, 2003. год.;

5. Жаркић Јоксимовић Н., Управљање финансијама, ФОН, 2005. год.

17