Gradovi ukojima nebiste želelida živite

XIX

severniB

un

Ke

R I3o

d100I GRADOVI

Sadržaj

1. Srđan Srdić - UVOD 5

2. Srđan V. Tešin - UMESTO UVODA 7

3. Adam Marek - LOVCI NA OLUJE (prevela sa engleskog Tanja Brkljač) 9

4. Bekim Sejranović - BRČKO, ZAGREB, NOVI SAD, GLAVNI GRAD 11

5. Dragan Babić - ŠERVUD

6. Dušan Vejnović - KIŠA

7. Endru Šon Grir - TAMA (prevela sa engleskog Tanja Brkljač)

8. Enes Halilović - MI I PUTOPISCI, POLIS, LUKSOR, NIKADA,

VISORAVAN, ŠPENADLE, VOZNI RED

9. Ilija Bakić - GRAD U KOJEM NE BIH ŽELEO DA ŽIVIM

10. Jelica Kiso - BITI NIČIJI, NI SVOJ

11. Jovan Nikolaidis - GRADOVI U KOJIMA BIH ILI NE BIH VOLIO DA

ŽIVIM

12. Kreg Tejlor - LONDONCI (Prevela s engleskog Bojana Gajski)

13. Maja Klarić - CRVENI GRAD

14. Mića Vujičić - GRAD NACRTAN NA STOLNJAKU

15. Mileta Prodanović - DOBRODOŠLI u شيرعلا

16. Noel Kokot - PESMA ZA SMAK SVETA (Prevela s engleskog Ivana

Maksić)

17. Sinića Soćanin - TREBA REĆI

18. Vladimir Gvozden - LITERATURA I GRADOVI U KOJIMA (NE) VOLIMO

DA ŽIVIMO

19. Vladimir Kopicl - H&Q

20. Žarko Radaković - "NA DRINI ĆUPRIJA", MESTO U KOJEM BIH I TE

KAKO ŽIVEO, ALI TO, NAŽALOST, NIKADA NIJE BILO MOGUĆE

Srđan Srdić

Uvod

F a n t e k s t m a G o r i j a

XIX

severniB

un

Ke

R I5o

d100I GRADOVI

Andrej Beli, taj "majmunski bes", govorio je Bunjin. Strašne reči na račun onoga kroz kogaje Gogolj travestirao Dostojevskog. Mrzitelj Dostojevskog, Nabokov, dodelio je Petrogradutitulu jednog od četiri najveća romana dvadesetog veka. Strašno priznanje posvećenogzaljubljenika u gogoljevštinu. Za Erenburga, isti roman je "ogroman događaj u istoriji ruskeproze". "Ali", vapi Erenburg, "te knjige se više ne izdaju, njih ne prevode, ne znaju za njih nikod nas ni u inostranstvu". Izgleda nam, dodaćemo, kako niko ne želi život u tomgradu/tekstu.

Ipak, Petrograd u Petrogradu nije događaj. On je "beskonačnost prospekta podignutog naenti stepen". To je o njemu napisao Beli. "Iza Petrograda – ničega nema", dodao je. Petro-grad Belog je krajnji metafizički apsolut. Ispred njega je, na primer, Puškin. To pouzdanoznamo. "Crna tačka u središtu... koja dimenzija nema", to je polazište i ishodište alhemijskesimfonije Belog. Konkretizacija, zaključak o sveistorijskom Padu, o rasapu besomučnih civi-lizacija. Zaključak matematički, politički, lingvistički, simbolistički, poetički, filozofski, teo-zofski. Zaključak muzički.

Umetnost Andreja Belog je praksa logoreičnog teroriste. Ona je haotična mreža predstavao haotičnom svetu. Petrograd iz 1905. je razularena prestonica revolucije; svud unaokolobuče nekontrolisani nihilisti. Crveni domino, kaže Beli, crveni domino se valja sa maglompo obalama Neve, plaši, sablažnjava, uveseljava novinare željne skandala, taj Nosorog presvih onih nosoroga koji će projuriti pokraj Joneskovog Beranžea. Ta avet koja i jeste i nijeNikolaj Apolonovič Ableuhov, senatorski sin, neuspešni oceubica. Ta ništarija Ableuhov,manja od makovog zrna i najbednijeg "teroriste" Nečistih sila. Upravo Nikolaj ApolonovičAbleuhov, sin koji će dočekati Povratak bludne majke, tragikomično će se provlačiti kroznoge nekakvom Lihutinu (kod Gogolja se takvi zovu Sisoj Pafnutjevič i MakdonaljdIvanovič), misleći da beži od ljubomornog muža koji to nije. I sve kod Belog i jeste i nije.

Petrograd Belog je sav od teksta. To je supertekst, metastaza zadivljujuće tradicije gotovopa manje od jednog slabašnog veka. Petrograd, to je grad čiji su pločnici od teksta. Nemože da mrdne Apolon Apolonovič Ableuhov iz senke ranije napisanih šetača po Nevskomprospektu, a ne da mu se ni da umakne Bronzanom Konjaniku u čijoj su senci dve rele-vantne strukture: jezovita arhitektura sa tornjevima koji štrče u daljini, kao i tvrdopovezana knjiga svih ruskih knjiga. U toj knjizi, Nikolaj Apolonovič, domino, sreće Kirilova,Šatova i mahnitog podlaca Verhovenskog, dok pokraj njih prolaze kočije u kojima se voziApolon Apolonovič, senator koji nije Apolon i koji nikada neće postati ministar. U pratnjikočija je Čičikov, trgovac mrtvim dušama živim samo na četiri stotine stranica romana. Inigde više. Jer, "život je mrtav", ne ustručava se Beli.

Petrograd, to je Biblija nemoći. On je sav od zidova koji se ne mogu preskočiti. U njemu se"linija pripovedanja lomi". U njemu je kazano neiskazivo i to rečenicama kojima je Beli pre-bio kičmu, poetizovao ih, ozvučio, sklonio ih od proze, oneobičio, ukinuo im sintaksičku

XIX

severniB

un

Ke

R I6o

d100I GRADOVI

logiku. Jezik Petrograda je jezik mucavca pred kojim stoji Pepp Peppovič Pepp sa bombomu ispruženoj ruci i istom takvom bombom u gadnoj duši. Ne može se najezda Mongolaopevati jezikom drugačijim od tog. Pošto iza Petrograda ničega nema, nema ni izlaza zaslučaj opasnosti. Može se samo ispred – Puškinu u zagrljaj. Revolucionarni teror nagoveš-tava trijumf jalovosti. Nikolaj Apolonovič je samo smešan, ni atentator ni ljubavnik, Dudkini Lipančenko oličenje neuspelosti i paranoične nedovršenosti, Apolon Apolonovič i AnaPetrovna dva senilna starca. Nikud oni iz Petrograda, spiritualnog lavirinta, ne mogu, kaoni ona dvojica Floberovih sentimentalnih vaspitanika ugušena falsifikovanim sećanjima naradosti nedostojne čoveka.

Između Petrograda i Dablina stoji znak jednakosti. Mislimo na Dablin Dedalusove mladosti,onaj iz 1916. Drugi Petrograd, onaj prepisivani i naknadno dopisivani, uskrsnuo je sa Dabli-nom "Uliksa" 1922. Istorija literature ne poznaje slučajnosti. Ona je satkana od neretkihnepravdi, knjiga "koje se ne izdaju, njih ne prevode, ne znaju za njih ni kod nas ni u inos-transtvu". Neke kanonizuju, pa im se večno ulaguju, nekima se priznaju određene kn-jiževne prinadležnosti, a neke bi da zaborave, ako bi se ikako moglo. Cinična ravnodušnostsavremenosti nije sklona naporima ponovnog otkrivanja. Otud je i ona, uvijek na gubitku.Ali, znao je Beli, te je zapisao i ostavio zapisano onima koji će Petrograd znati i voleti: "Ti ganikada zaboraviti nećeš!"

Srđan V. Tešin

UMESTO UVODA

F r a g m e n t 4 7

XIX

severniB

un

Ke

R I7od100I GRADOVI

Mesto M. se nalazi na granici sa Rumunijom. Crnjanski je putovao nakon Prvog rata od jednogdo drugog banatskog mesta i pisao reportaže za "Politiku". U jednoj od njih spominje vižljas-tog i nosatog momka iz mesta M. koji je na nekakvom narodnom zboru bio najgrlatiji. Jedantakav književni lik, istog prezimena kao i onaj od pre sto godina, živi u mojoj ulici kao da se umeđuvremenu ništa nije promenilo. A dogodilo se toliko toga. Procvat mesta M. iz vremenaOrient Expressa prekinut je onog trenutka kada je Banat zauvek podeljen na tri dela. Čak jei nekada vrlo prometan put za Temišvar presečen granicom, a njega pamte samo još drvoredipolusuvih jablanova. Od jednog poznanika sam saznao da u mestu M. postoji krava koja, svakiput kad joj dođe vreme, pobegne tom kaldrmom u Rumuniju, oteli se i vrati bez teleta. Vlas-nici te lude krave imaju i kozu kojoj vezuju brushalter, jer joj je vime toliko teško da se vučepo zemlji. Uzgred, to su isti oni kanibali koji su, misleći da su dobili specijalni američki začinupakovan u metalnu ćasu, istresli pepeo pokojnog tetka iz urne i umešali ga kao najkvirc unadev za kobasice. Bili su to oni muzičari čuveni po tome što umeju da sviraju iz R markirajućikažiprstom naziv harmonike "Guerrini". Daleko bilo da se mesto M. razikovalo od drugih samopo njima. Bilo je poznato i po tome što su meštani uništili hektare vinograda, a povećaliproizvodnju vina. Vinogradi sa rumunske strane i dalje izgledaju kao sa slike. Mom dedi su,samo da bi ga nervirali, posle Drugog rata Titovi Oslobodioci oduzeli vinograd i dodelili mudrugi u koji on nije želeo da uđe govoreći da on ne hoda zemljom da bi arčio tuđu muku.Jednog dana mu je, sav utučen, na vrata zakucao pravi vlasnik. Rekao mu je da ga komšije ukožnim mantilima svake večeri čupaju za brkove zbog toga što sumnjaju da mu on ne dozvol-java da obrađuje vinograd. Tek tad je, iz sažaljenja, deda počeo da bere taj vinograd od kogmoj otac i danas pravi vino portugize. Čini mi se da i ja sve više postajem divni podlac kaomoji preci. Sa roditeljima i bratom živeo sam u zgradi koja je izgrađena na temeljima velelepnegazdačke kuće koju su Titovi Oslobodioci srušili da ne bi prkosila njihovoj korenitoj obnovi.Gazdi su odredili da živi u preuređenom svinjcu, a za beskućnike su sazidali zgradu sastanovima bez kuhinje, kupatila i klozeta. Jedanput je neki obesni klinac iz zgrade trščanomstrelom sa čeličnim vrhom ubio gazdinog psa. Pamtim sliku kako je taj starac nad telom nes-rećne životinje čupao kosu i plakao. Tog poslepodneva grom je iz vedra neba udario u našuzgradu i srušio dvorišni zid. Iza zavese od prašine ugledali smo lice onog dečaka umazano, oduha do uha, pekmezom od kajsija. Za vreme okupacije, moja baba je, po odluci vlasti, vuklakravlje mleko za decu od tog gazde. Niko ne žali za tim vremenima. Kad su u mesto M. ušliOslobodioci, ispraznili su, za potrebe fronta, babinu ostavu ne zaboravljajući ni prelave orahe.Naročito im se svideo pekmez od kajsija koji su jeli sakriveni od drugova iza ćoška. Od togdoba se u mestu M. ništa nije promenilo. Čak ni u međuvremenu.

Srđan V. Tešin: "Kroz pustinju i prašinu" (Stubovi kulture, 2005)

XIX

severniB

un

Ke

R I8o

d100I GRADOVI

Adam Marek

l o v C i n a o l u j e

XIX

severniB

un

Ke

R I9o

d100I GRADOVI

Tako je vetrovito danas. Moj sin Džejki i ja stojimo pred prozorom i gledamo lejlandskečemprese kako se klanjaju jedni drugima i puževe koje vetar nosi po prostranom izbetoni-ranom dvorištu kao jedrenjake.

Gledamo možda petnaest minuta kad Džejki kaže: "Plašim se"."Čega?" pitam."Tornada.""Čuj", kažem, "neće ovamo nikakav tornado. Čak i kad bismo ovog momenta seli u

auto i vozili se ceo dan poput onih što na televiziji jure oluje, bili bismo pravi srećnici akobismo ijedan pronašli. Baš pravi srećnici."

"Ali, šta ako bismo ga našli?"Odnekud iza nas dopire buka. Obojica pogledamo u kamin. Vetar svira u dimnjak kao

da je flauta."Čak i kad bismo imali sreće i pronašli neki", kažem, "u Engleskoj bi to bila tek ma-

jušna stvar. Ovde nema velikih.""Kao A4?" pita on. Gledamo dokumentarce o tornadima otkad je bio beba. Među

šestogodišnjacima, on je stručnjak."Nema šanse", kažem. "Možda F2, ako bismo baš imali sreće.""Dovoljno velik da usisa osobu?"Zamišlja tornado kao slamku u ustima neba, mogu to da vidim."Neh-eh", kažem. "Samo dovoljno velik da prevrne nekoliko crepova, ili da sruši

pokoju saksiju, možda polomi nekome plastenik.""Ali šta ako…" počinje.Neće mi poverovati, ne dok sedimo ovde u kući a vetar hu-uče oko naših zidova kao

duh."Hajde idi skini tu pidžamicu", kažem. "Pokazaću ti da nema čega da se plašiš."

Dok Džejki traži cipele, ja nam pakujem ručak u platneni ceger: za mene pašteta odpileće džigerice i sendviči s voćnim ajvarom od jabuka, i termos boca erl grej čaja; za Džejk-ija sendviči s namazom od sira, twix u pakovanju od pet komada i dva tetrapaka soka odjabuke.

"Sve spremno?" kažem kad stigne do dna stepeništa. Ima na sebi jarko žuti šešir zakišu sa širokim obodom pozadi i mekintoš u koji je konačno urastao. Kupio sam mu ga jošpre no što se rodio, onda kad je bio tek moja uobrazilja.

"Ah-ha", kaže on."Bolje da odemo i pozdravimo se s mamom", kažem.Zajedno se šunjamo uz stepenice, zavirujemo iza vrata spavaće sobe. Mama je još u

krevetu. Nije upalila svetlo. Juče joj je zubar u bolnici iz usta izvadio jedan umnjak. Ceo danje provela u krevetu, uglavnom ćuteći.

"Gde ćete vas dvojica?" kaže. Čak i njen glas zvuči ranjeno."Idemo da jurimo tornada", kaže Džejki."Uživajte, dečaci."

XIX

severniB

un

Ke

R I10od100I GRADOVI

"Hoćemo", kažem ja. "Ćao, ljubavi."

Vozimo se."Dobar je osećaj biti napolju, zar ne?" kažem. "Jesi li već primetio neki tornado?"Džejki gleda unaokolo. Ne kaže ništa.Putevi što vijugaju između živica prepuni su popadalih grana pa vozim sporo. Živimo u

prirodi, u maloj kući potpuno odvojenoj od svega. Leti, gledano iz vazduha, naša parcela jetek jedan tamnozeleni trougao usred jarkožutog mora semena uljane repice. Video sam jeiz vazduha, na mikrosvetlu. Fotografija koju sam tada snimio je u našem kupatilu. Zurim unju svaki put kad pišam.

"Kuda ćemo?" kažem. "Da smo pravi lovci na oluje, Džejki, imali bismo dopler radar ilaptop pa bismo mogli da pronađemo rotirajući deo oluje."

"Mi jesmo pravi lovci na oluje", kaže mi.Pažljivo posmatram put ali krajičkom oka mogu da vidim kako se nadurio."Jesmo, izvini", kažem. "Ali nemamo dopler, tako da ćemo morati da se oslonimo na

svoje instinkte. Ti pogledaj u nebo i reci mi šta misliš gde će tornadi dotaći zemlju."Džejki pritiska dugme za spuštanje prozora i drži dok prozor nije sasvim dole. Izbacuje

glavu napolje. Usporavam i prelazim na sredinu puta da ga ne bi udarila neka štrkljastagrana koju je šišač živice promašio. Usporiću dovoljno da bih mogao da posmatram Džejk-ija. On gleda u nebo, drži ram vrata obema rukama. Vetar mu baca čupavu kosu svud poglavi. Kosa mu je plava kao kukuruzovo polje, kao i moja. Njegova mama je gotovo crna."Još jedna stvar koju je dobio od tebe, a ne od mene", kaže ona ponekad.

"Tamo", kaže on, pokazujući ka severoistoku.

Kada stignemo na auto-put, automobil postaje teško kontrolisati. Vetar nas napadasleva. Brisači su potpuno poraženi ovolikom količinom kiše. Osećamo se kao zarobjeni, tuu kolima. Ličimo na glavu u kapuljači. Džejki dobija privilegiju da bira radio-stanicu. Birapop muziku. Peva uz pesme koje puštaju.

"Kako to da znaš reči svih ovih pesama?" pitam."Mama sluša ovu radio-stanicu", kaže.Ja ne volim pop muziku, ali volim da čujem Džejkija kako peva.

Vozimo se već dvadeset minuta kada se ispred nas ukaže nekakva žuta mrlja na hori-zontu. Kiša se proređuje. Farovi na automobilima koji idu prema nama suprotnom trakomauto-puta su ugašeni. U retrovizoru vidim povorku prednjih svetala, jarko sijaju naspramneba tamnog kao masnica.

"Trebalo bi da se vratimo", kažem."Ne. Ovamo je", kaže Džejki."Jesi li siguran?""Ah-ha.""Ti si glavni."

Stižemo do sunčeve svetlosti. Mokri asfalt oko nas isparava."Jesi li siguran da su tornadi tamo, Džejki?""Ne.""Da okrenemo, onda?"Predeo iz kog smo došli čini se sada kao kraj sveta. Oivičena zidovima od oblaka, vide

se vratanca od uskovitlanih pahulja."Okej", kaže Džejki.Silazim s auto-puta i tri puta vozim kroz kružni tok - to je naša igra koju igramo kad

mama nije u kolima. Džejki se kikoće, zalepljen za vrata zakonima fizike.

Vraćamo se putem kojim smo došli. Više ne poštujem ograničenje brzine jer oluja bežiod nas. Vozimo se i jedemo, ručak držimo u krilu.

"Ako se plašiš tornada, kažem, zašto toliko želiš da vidiš neki?"Džejki sleže ramenima, dovršavajući svoj sok od jabuke. Tečnost grgolji na dnu tetra-

paka."Pa, rekao sam ti da bismo bili pravi srećnici kad bismo videli tornado. Lovci na oluje

prelaze hiljade kilometara kako bi ih pronašli, ponekad se voze nedeljama.""Koliko smo mi prešli?""Oko sto kilometara."

"Moram u toalet.""Hajdemo kući sada. Mama će se pitati gde smo."

Sunce nas prati na povratku. Pokazujemo mu put skroz do naše kapije. Džejki podižepune šake lišća sakupljenog u gomile pored našeg trema i opet ih baca. Ja pakujem Džejki-jevo smeće od ručka u ceger pre nego što izađem iz kola. Otvaram vrata i obojica ulazimou kuću.

"Stigli smo!" vičem, brišući cipele o otirač.Niko ne odgovara.Na prstima se penjem na sprat. Naš krevet je prazan."Tata!" Džejki doziva.Trčim niz stepenice.U dnevnoj sobi, stočić za kafu leži postrance uza zid. Jedna noga mu je odlomljena. TV

leži licem nadole na tepihu. Na ploči iznad kamina nema ničega. Sve fotografije i šišarke isuveniri s odmora su na podu. Neki leže razbijeni na pločicama od škriljca ispred ognjišta.Na zidovima, sve slike vise nakrivo. Džejkijeve igračke su prosute iz kutije.

Usred svega toga, na podu, s rukama oko kolena, i čelom na kolenima, sedi mama.Članci na rukama su joj krvavi.

Džejki kreće prema njoj. Ja ga zadržavam rukom."Nemoj. Ima stakla", kažem. "Jesi li okej, mama? Jesi li ga videla, mama, tornado? Kad

je prošao?"Nema odgovora. Nema pokreta.Samo ona i ja znamo da je priča o zubaru bila grozna laž.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač

Adam Marek našao se u užem izboru za prvu nagradu ‘EFG Private Bank' za kratku priču koju dodeljujeSandej Tajms. Njegovu zbirku priča, Instruction manual for swallowing (Uputstvo za gutanje), objavilaje izdavačka kuća ‘Koma press' 2007. godine, i nominovana je za nagradu Frenk O'Konor. Njegove pričeobjavljivali su časopisi Prospekt i Sandej tajms magazin, a uvrštene su i u mnoge antologije uključujućiWhen it Changed i The new uncanny izdavačke kuće ‘Koma press' i New Writing 15 koju je objavio ‘Bri-tanski savet'. Dvostruki je dobitnik nagrade Bridžport. www.adammarek.co.uk

XIX

severniB

un

Ke

R I11od100I GRADOVI

Bekim Sejranović

XIX

severniB

un

Ke

R I13od100I GRADOVI

b r Č k o

Pisao sam već o svom rodnom gradu i moram reći da je to u jednu ruku primamljivo, a s drugestrane može biti i opasno, jer te sjećanje često vara, jer te nostalgija za netragom nestalim vre-menima lako odvuče u patetiku, samosažaljenje ili, što je možda još i gore, u zlokobno ogorčenjena vlastitu sudbinu. Ovog ljeta sam ponovo došao u Brčko i doživio i jedno i drugo, kao što to već ibiva svaki put kad odem tamo, i kao što će to, čini se, biti dok god budem živ.

Moj rodni grad leži pokraj rijeke Save, a kroz njega protiče riječica Brka, po kojoj je grad vjerojatno idobio ime. U gradu postoji luka (u kojoj je bio logor za vrijeme posljednjeg rata) i brodogradilište(za koje nisam siguran da li još uvijek išta gradi). Postoje tvornice koje i dan-danas dobro posluju, apostoje i one čije spaljene betonske zidove kao da su namjerno ostavili da svjedoče o ratnim godi-nama. Tri džamije sravnjene sa zemljom sada su obnovljene, a nikle su i neke nove tamo gdje ihranije nije bilo. Da ne bi bilo zabune, nikle su i brojne pravoslavne crkve i ta utakmica u dizanjutornjeva bez ili s kutovima traje, samo nisam siguran koji je rezultat i tko vodi. Pokraj grada postoji ičuvena pijaca Arizona, gdje je šverc ujednio narod brže nego svi mirovni sporazumi zajedno. Čestou našoj zemlji krene priča o trećem entitetu, a zapravo je Brčko Distrikt taj treći entitet. I onda kadse priča o tome treba li ga pripojiti Federaciji ili Republici Srpskoj, ja pomislim da bi bolje rješenjebilo pripojiti Federaciju i RS Brčko Distriktu.

Poslije rata dolazio sam u Brčko posjetiti majku (baku) i djeda i ostajao bih tu tek dan ili dva, jer za-pravo nisam imao gdje prespavati. Kuća u kojoj sam odrastao srušena je, a oni su svoje posljednjegodine proveli u jednom zapuštenom stančiću u koji su poput hrčaka navukli gomilu nepotrebnihstvari, starih glomaznih ormara prepunih stare i nikom potrebne "haljinke", hrpe deka, zavjesa ineartikuliranih komada tkanine, pohabanih ugaonih i nadasve neudobnih sećija na kojima je bilomjesta za bar deset ljudi, zalihe ulja, brašna, šećera, bačvice s kiselim kupusom, tegle džema i aj-vara, milijuni šerpi i šerpica, tepsija i tepsijica, tacni, džezvi, fildžana, plastičnih flaša s djedovomrakijom i tko zna čega sve ne. Umrli su jedno za drugim lani i sad je odgovornost za taj stan prešlana mene. Dugo sam odgađao to spremanje, osjećao sam se kao da ću oskrnaviti nešto, ali ovogljeta bilo je jasno da moram prionuti na posao i, kako se kaže, "malo potrijebiti". No, dani su pro-lazili, a ja nikako nisam počinjao s poslom. Uspio sam jedino počupati korov iz cvjetnjaka ispredzgrade koji je izrastao tako visoko da si se jedva mogao probiti do ulaza. Ostavio sam samo nekolikoruža, od kojih je samo jedna, bijela, bila u cvatu i koja me je i pored svoje ljepote podsjećala nasmrt i prolaznost ovog svijeta. A onda su jednog dana došla dva momka u plavim mehaničarskimkombinezonima s rukama umrljanim mašinskim uljem i rekli kako su došli odvesti djedovog stojad-ina, "zelenka", koji je već godinama trunuo ispred zgrade. Scena kako ga poput ostarjele i na smrtveć pripremljene životinje odvlače niz ulicu natjerala mi je suze na oči. Vratio sam se u stan, satimavadio stvari iz ormara i kredenaca, trpao ih u crne plastične vreće ili kartonske kutije i drugog danaodnio u Merhamet. Tamo su mi rekli da ne mogu primiti sve te stvari, nego da to moram finorazvrstati. Dao sam im par novčanica da obave posao za koji ja nisam imao hrabrosti. Poslije samtog istog dana krenuo prema centru grada udaljenom nekoliko stotina metara od stana. Penjaosam se jednom uzbrdicom (gdje smo se prije tridesetak godina spuštali - ljeti na koturaljkama, azimi na šlicugama) i na čijem se vrhu igrala grupica djece. Najmanje je moglo imati tri-četiri godine,a najstarije možda sedam-osam. Zapravo se nisu igrali, skakali su divlje i vikali refren poznatepjesme bosanskohercegovačke grupe Dubioza kolektiv: Vratiće se Walter / jebaće vam mater. Zas-tao sam na tren, promatrao ih i razmišljao o poruci te pjesme i zaključio kao se Walter neće vratitiniti će ikome učiniti to čime se u refrenu prijeti. Otišao sam zatim do kafane koju drži jedan poz-nanik, popio malo da, kako kažu alkoholičari, smirim živce. Vraćao sam se nedugo zatim istimputem kući i ona djeca su sada sjedila u hladu, samo je ono najmanje, dječak od tri-četiri godine idalje skakao i vikao isti refren, samo malo pogrešno: Vratiće se Walter / jebaće si mater. Ovaj putsam prošao bez zastajkivanja. Tek onako, na moju polupijanu pamet pade mi to kako je njegova"pogrešna verzija" možda ipak bliža istini. Vratio sam se zatim u stan i iz njega nastavio izbacivati ostatke života ljudi koji su me othranili. Kadsam završio, ostala je samo praznina koju nisam imao čime ispuniti. Nešto nalik ljudskoj duši.

XIX

severniB

un

Ke

R I14od100I GRADOVI

Z a G r e b

Kroz Zagreb sam često najprije samo prolazio na putu iz Bosne prema Rijeci, ili obratno, a zatim,negdje pred rat počeo dolaziti u posjet prijateljima i djevojkama, ići na koncerte, izlaziti poklubovima, provoditi se. Ostajao bih i po nekoliko dana, sedmica, ponekad možda i dulje, teško sesada svega sjetiti. Zagreb je bio i grad iz kojeg sam krenuo u Norvešku, a bio je i grad u koji sam sle-tio kad sam se prvi put nakon rata zaputio u Bosnu. U tom gradu se se nalazile i izdavačke kuće kojesu objavljivale moje prve priče, zatim i knjige, tako da sam posljednjih petnaestak godina tamo bo-ravio i poslovno i privatno, jednom čak i maštao naivno kako bih se u Zagreb mogao i preseliti, alispriječila me državna birokracija, moj nemirni duh i ponajviše jedno žensko srce koje teško, ilinikako, ne oprašta. Mogao bih ispričati mnogo toga o Zagrebu, ali ovaj put zadovoljit ću se tek sdvije zgodne crtice.

Sletio sam avionom na zagrebački aerodrom Pleso i tamo me je kao i mnogo puta do tada dočekaoprijatelj koji je inače iz Rijeke, ali sada živi u Zagrebu i radi kao fotoreporter za jedne dnevnenovine. Dok smo se vozili prema gradu, on mi ispriča kako mora na jedan zadatak u Zagorje naprav-iti nekoliko fotografija s jednog političkog skupa pa je poslije slobodan. Pita me želim li da gasačekam negdje ili da idem s njim praviti mu društvo. Kada sam mu rekao da ću rado s njim, on miobjašnjava da zapravo idemo u Veliko Trgovišće do kuće nedavno preminulog Franje Tuđmana.Tamo će otkriti njegovu bistu te će se okupiti sva državna elita, a on to treba fotografirati. Počelome je čak i zanimati. Kad smo stigli, tamo je već bilo okupljeno nekoliko hiljada ljudi sa zastavama,vikali su populističke slogane, skandirali pokojnikovo ime, naguravali se oko njegove rodne "hiže".Moj prijatelj ide naprijed, probija se kroz gomilu, a ja za njim nosim njegovu fotoreportersku torbu,tobože, i ja na zadatku. Probili smo se do same biste, tu je gomila fotoreportera, snimatelja s tele-vizije, bista još prekrivena smećkastom tkaninom i nekoliko mikrofona koji su čekali govornike. Aoni se ubrzo i pojaviše, gomila ljudi se razmicala, aplaudirala im, dovikivala i ja se htjedoh ukloniti,ali nisam imao kamo. Iza mene je bio zid kuće, sa strana gomila ljudi, a ispred bista opkoljenamikrofonima. Ljudi na koje se čekalo bili su: Ankica i Miroslav Tuđman, Andrija Hebrang, IvićPašalić, Ljerka Mintas-Hodak i Miroslav Ćiro Blažević. Možda je bio još neko od tadašnjihhadezeovskih teškaša, ali se ne sjećam. Uglavnom oni se poredaše upravo ispred mene tako da susve kamere koje su ih snimale uhvatile i moju unezvijerenu njušku. Oni su se namještali, pravili oz-biljne i svečane izraze lica, a ja sam s crnom vunenom kapom na glavi zbunjenim pogledom tražiokuda uteći. Izgledao sam kao lopov kad ga uhvate na djelu. Niko me nije pitao ko sam ili šta radimtu, možda su mislili da pripadam osiguranju ili šta li već. Uglavnom to je potrajalo, bistu su otkrili,govornici su se smjenjivali i pričali velike prazne riječi o pokojniku, ljudi su svako malo aplaudirali,uzvikivali njegovo ime, fotoreporteri su škljocali, svi su radili ono što se od njih očekuje, jedino janisam znao kakva mi je tu uloga i to se na fotografijama koje mi je prijatelj poslije pokazivao lijepomoglo vidjeti. Te su me večeri poslije televizijskog dnevnika zvali mnogi prijatelji i pitali otkud ja naotkrivanju Tuđmanovog spomenika i ne čekajući odgovora počinjali bi se smijati, a i meni se nijedalo objašnjavati pa bih im se i ja pridruživao. Što drugo?

Druga zgoda desila se nekoliko godina kasnije, ali u neposrednoj blizini. Bio je Dan ustanka (parti-zanskog) u Hrvatskoj i nas četvoro, moja djevojka iz Zagreba, ja i još jedan par koji su bili njezini pri-jatelji, krenuli smo u Kumrovec, mjesto gdje je rođen Josip Broz Tito. U Kumrovcu nije bilo ni živeduše tako da smo na miru mogli obići selo, čiji je dobar dio pretvoren u etnološki muzej. Prekoputa Titove kuće ima birtija "Kod Starog", gdje smo se najeli štrukli i dobro ih zalili kiselimzagorskim vinom. Zatim odlazimo u kuću gdje je Tito rođen, napušavamo se dobrog hašiša, raz-gledamo je, čitamo knjigu dojmova i smijemo se patetičnim riječima te i sami dopisujemo šaljivedosjetke. Moja djevojka i ja odlazimo do bračnog kreveta, počinjemo se šaliti o tome kako je Titomožda baš u tom krevetu bio "napravljen" i kako bi možda i mi tu trebali voditi ljubav, tko zna,možda bi nam dijete bilo novi Tito, zezamo se i počinjemo se ljubiti i milovati i tko zna šta bi se de-silo da u tom trenutku u kuću nije ušlo dvoje starijih ljudi. Bilo im je drago da vide još nekoga nadanašnji dan, pozdravili su nas sa: "Smrt fašizmu, omladino!" a mi se nismo odmah snašli onakonapaljeni i navareni, počeli smo se smijuljiti i trebalo nam je vremena da uzvratimo: "Sloboda nar-odu". Malo smo popričali s njima i oni su nam ispričali kao su se sreli u partizanima i kako su odtada zajedno i kako je većina "drugova" već pod zemljom i kako je sramota što na današnji dannema nikog u Titovoj kući. Nas četvoro smo se poslije okupali u rijeci Sutli koja je bila granica sa Slovenijom, odnosno EU-om,zatim stali u nekom restoranu, pojeli puricu s mlincima i zatim se vratili u Zagreb svako svomedomu. Moja djevojka i ja smo se ispružili na sofi i gledali televiziju na kojoj su, posebno zbog togdana, pustili partizanski film "Neretva - bitka za ranjenike". Dok je Yul Briner u zrak dizao most u Jablanici, mi smo se voljeli po posljednji put. Partizani suposlije napravili novi most, ali most između mene i moje tadašnje drage više niko, nikad nije mogaonapraviti.

XIX

severniB

un

Ke

R I15od100I GRADOVI

n o v i s a d

Novi Sad glavni je grad Vojvodine, pokrajine na sjeveru Republike Srbije. Smješten je s lijeve straneDunava, u podnožju sjevernog dijela Fruške Gore. S Desne strane Dunava nalazi se Petrovaradin sčuvenom Petrovaradinskom tvrđavom, jednom od najbolje sačuvanih vojnih utvrda u Europi.Tvrđavu u današnjem obliku krajem 17. stoljeća počela je graditi tadašnja Austrougarska kako bi sešto bolje zaštitila od napada Otomanskog Carstva. Izgradnja je trajala desetljećima, Osmanlije suveć nepovratno gubili vojnu moć i utvrda nikad nije ozbiljnije ugrožena. Danas je Petrovaradinskatvrđava poznata kao mjesto održavanja čuvenog muzičkog festivala "Exit".

Bio sam dječak, netom krenuo u školu, ne znam točno koji razred, ali u svakom slučaju redovitosam čitao Politikin zabavnik. Čitam ga i dan-danas, iako ne baš redovito. Znao sam, naravno, zagrad Novi Sad jer i nije bio daleko od mog rodnog Brčkog (nekoliko sati vožnje autom), a i urednosam skupljao sličice s nogometašima jugoslavenske lige pa tako i upoznao portrete nogometaša FK"Vojvodina" iz Novog Sada. U Politikinom zabavniku, pogotovu na njegovoj drugoj stranici u ču-venim rubrikama "Vjerovali ili ne" ili onoj ispod "Jeste li već čuli da", često sam nailazio na kraticuSAD. Logično sam zaključivao da ako postoji Novi Sad, mora postajiti i neki stari "Sad", ali ipak čita-jući tekstove nekako mi sve to nije imalo smisla. I onda mi je odjednom sinulo da je to SAD zapravoSjedinjene Američke Države i počeo sam kao blesav skakati po kući, kao da sam otkrio ne znam što.Majka (baka) me gledala pomalo uplašeno i ponavljala: "Šta ti je? Šta ti je, bolan?" Nije ništa, otkrio sam Ameriku, trebao sam joj reći. Ali nisam, počeo sam joj objašnjavati to SAD aliona nije nimalo marila. Samo da mi nije ništa, to je bilo bitno. Jebeš SAD.

Prvi put sam posjetio Novi Sad malo nakon toga, imao sam možda desetak godina. Moj stari bio jekapetan riječne plovidbe i tog ljeta brod mu je morao na "remont" u Novi Sad. Tog, kao i većinuljeta u djetinjstvu, on je došao po mene da s njim provedem neko vrijeme na "lađi", što mi je valjdazauvijek usadilo ljubav prema brodovima, rijekama, putovanjima. Ne sjećam se mnogo s tog ljeto-vanja u Novom Sadu. Sjećam se da smo se kupali u Dunavu na nekoj pješčanoj plaži, sjećam selubenica koje su plutale rijekom i s kojima smo se igrali kao da su lopte, sjećam se i Petrovaradinsketvrđave i stadiona FK "Vojvodina" koji mi se činio ogromnim u odnosu na stadion "7. april", koji jepripadao FK "Jedinstvu" iz Brčkog. Stari mi je čak kupio i Vojvodinin dres, majica pola bijela, a polacrvena, ali nisam ga nosio jer nije bilo ni jednog poznatog nogometaša iz tog kluba i nisi se mogaopravit važan, kao kad imaš dres "Crvene Zvezde."Poslije sam otkrio Rani mraz i Đorđa Balaševića, oduševljavao se njegovim "Panonskimmornarem", Vasi Ladačkom, lomio čaše uz "Jesen stiže dunjo moja", razmišljao o dubljem značenjupjesme "Im'o sam strašnog petla".

Posljednjih sedam-osam godina, početkom jula, iako svaki put kažem nikad više, uvijek odem na"Exit". Tako i ove godine. Stigao sam u Sarajevo s Hvara, htio sam predahnuti nekoliko dana, alineki nepoznat čovjek mi dade četiri besplatne karte za "Exit" i nakon nekoliko sati nas četvoro voz-imo se u mojoj staroj bubi prema Novom Sadu. Tko je bio tamo za vrijeme festivala, zna o čemupričam. Desetine tisuća mladih ljudi spremnih na sve da se zabave, muzika na sve strane, alkohol,prašina, sve droge svijeta, ples, seks, Dunav, neprospavane noći, znojni dani... i, da budem iskren,star sam za sve to, ali što da se radi. Tu si i sad nema vrdanja.

Poslije nekoliko dana partijanja vozim prijateljicu koju sam upoznao na "Exitu" prije nekoliko god-ina, kod njezinog oca na salaš u nekom zabačenom banatskom selu. Vozio sam bubu kroz nepre-glednu ravnicu, kroz žutu pučinu od suncokreta koji se talasao na vjetru baš kao pravo more ipoželio da nikad ne stignem tamo gdje sam krenuo.

G l a v n i G r a d : . . .

Bosanskohercegovački film Kuduz, redatelja Ademira Kenovića, jedna je od najsnažnije prikazanihljubavno-socioloških drama koje pamtim. Mnogo je scena i dijaloga po kojemu će taj film ostati up-amćen, ali meni je ipak filozofski najdublja scena kad Bećir Kuduz, tek izašao s dvanaestogodišnjerobije iz KP doma Foča, u večernjoj školi polaže "malu maturu". Istoriju je nekako položio jer jeodnekud (vjerovatno preko partizanskih filmova) znao nabrojati neprijateljske ofanzive, ali je zapeona geografiji. Članovi komisije mu pokušavaju postavljati što lakša pitanja, ali on nema pojma. Nakraju ga jedan od članova komisije pita da mu bar kaže koji je glavni grad Bosne i Hercegovine.Kuduz nakon kraćeg razmišljanja samouvjereno kaže: "Foča." Član komisije će na to: "Pa nije ti, bolan, Foča glavni grad."A Kuduz uzvraća mirno: "Meni je bio."

Dok avion u kojem sjedim polijeće i kružnim manevrom hvata visinu, ispod mene polako nestajeOslo. Pitam se da li je taj moj glavni grad. Proveo sam tu, manje-više, polovicu svog života. A i štojest- jest, Oslo je stvarno glavni grad Norveške. To bi mi članovi bilo koje komisije priznali kao tačanodgovor.U zadnjih tridesetak godina primijenio sam mnoštvo što onih stvarnih, a što onih intimnih, kudu-zovski rečeno, glavnih gradova. A avion, koji je sad već duboko u oblacima, nosi me prema prvomgradu za koji su me učili da je naš glavni grad- Beograd. Nekoliko je razloga zašto u posljednje vrijeme često putujem tamo. Jedan od njih je banalan: jef-tine avionske karte. Ali idem tamo i iz poslovnih razloga, a i zbog meni dragih prijatelja.

Avion se sad polako spušta, pravi krug nad Beogradom i ja se, kao i uvijek, počnem prisjećati do-gađaja koji više nikom ništa ne znače. Čak ni meni, da budem iskren. Ali uspomene, kao i umjet-nost, zapravo i trebaju biti beskorisni.

Obiteljska legenda kaže da sam začet na nekoj lađi usidrenoj na Dunavu malo nizvodno odBeograda. Otac je radio tu, na toj "beloj" lađi, a majka mu došla u posjet. Je li istina ili nije, neznam, a i koga je to uopšte briga? Zanimljivije je bilo to da su, kad su se vjenčali, pobjegli namedeni mjesec u Beograd. Mislili su zapravo zeznuti svu rodbinu koja se spremala doći na svadbu.No, prešli su sami sebe, jer kad su se vratili s medenog mjeseca, danima i sedmicama su im dolazilejedna po jedna rodbinska "delegacija". Bolje da su ih sve odradili za jednu noć.Moje, pak, prvo sjećanje na Beograd vraća me u doba neposredno nakon Titove smrti. Idemo saškolom posjetiti Kuću cvijeća gdje je se nalazi njegov mramorni grob. Oko grobnice je prekrasanpark po kojem šeću paunovi. Upravo dok smo u tišini obilazili oko groba, začuje se paunov krik i, nisam ne znam zašto, ja prasnem u smijeh. Kad smo izašli učitelj Mihajlo mi razlijepi šamarčinu."Drug Tito umro, a ti se smiješ! Sram te bilo!" Htio sam mu objasniti da sam se smijao paunu, a neDrugu Titu, ali u njegovim očima sam vidio strah i bijes, pa nisam. Išao sam poslije još dosta puta u Beograd, ali slabo se toga sjećam. A onda se Beograd počeopamtiti po nekim drugim stvarima, malo ozbiljnijim i tragičnijim nego šamar, inače dobrog i str-pljivog, učitelja Mihajla. Mijenjao sam gradove, države su se raspadale i sastavljale, mijenjale se za-stave... Sjećanje na te godine je mutno, zbrkano i bolno i ne izvlačim ga bez prijeke potrebe.Ponekad samo zavidim Kuduzu koji je bar jedno mjesto na svijetu, pa makar to bila Foča, mogaonazvati svojim glavnim gradom.

XIX

severniB

un

Ke

R I16od100I GRADOVI

Dragan Babić

Š e r v u d

Sedeo je sâm u automobilu i prelis tavao neki stari, nepročitani broj časopisa posvećenogknjiževnosti, teoriji i filozofiji. Mrak je padao na Petrovaradin, a ulične svetiljke su treperile ijedva primetno osvetljavale zgradu na kojoj je velikim zelenim slovima pisalo “ŠtamparijaŠervud“. Vozilo još uvek nije bilo u potpunom mraku i ono malo svetlosti koje je do njega do-piralo je bilo dovoljno da razazna slova na beloj hartiji koju je držao u rukama. Za oko mu jezapao tekst u sekciji Proza, a čiji je autor bio neki Dragan Babić. Nosio je naslov “Samood-brana“ i glasio ovako:

Te večeri sedeo je u svojoj jedinoj fotelji, skoro u mraku, i kratio vremečitajući drugi tom sabranih dela Konana Dojla. Padala je kiša i od buke gromaništa se nije čulo spolja. Njegov stan je bio mali, toliko mali da se ceo videosa ulaznih vrata, samo jedna soba u kojoj je i živeo i spavao, i izvojena kuhinjai kupatilo. Nedostatak prostora nadomestili su birani detalji i činili njegovživot udobnijim: fotelja, kauč i polica sa knjigama koja je pokrivala ceo bočnizid. Njegova kolekcija je brojala tek stotinak naslova, stranih originala i pre-voda. Morao je da ima sve te knjige zbog svoje profesije, ali je dosta njihčuvao i iz ljubavi. Više je voleo tvrdi povez, bio je stabilniji i nekako ulivaopoverenje. Da, ta varijanta bi otežavala držanje knjiga, a i samu knjigu činilatežom. Ali bi je i čuvala. Takav je bio i njegov izbor te večeri. I tačno u mo-mentu u kojem najpoznatiji junak Konana Dojla otkriva tajnu kletvu stareengleske porodice, začuo je zvuk oko brave na ulaznim vratima i škljoc! -neko je pokušavao da uđe. Bez razmišljanja je sklopio knjigu i bacio je ka vra-tima, u istoj sekundi kada se i glava pod maskom pojavila tamo.

Sledećeg dana dva patologa nisu mogla da shvate kako to da se na čelutela dovezenog tog jutra još uvek ocrtavaju tragovi slova koja su tamo očitostigla posrednim putem.

- Vidiš ti koji je to kvalitet?! Danas više ne prave takve knjige.

Zamislio se, shvativši da se neki njegovi stavovi poklapaju sa onima koji su implicitno iz-neseni u ovom tekstu. Nije znao ko je taj tip koji je to napisao, ali je, zanemarivši očiglednestilističke greške i propuste prilikom karakterizacije i oblikovanja scenografije i radnje, nekakoosećao da on nije potpuno promašio poentu. Knjiga se oduvek koristila u različite svrhe iimala više od jedne uloge. Danas, avaj, više nema dobrih knjiga. Književnost je mrtva ili, jošgore, svedena na osnovni, iskvareni oblik koji je sušta suprotnost njenoj prirodi. Ona je postalazombi: prisutna u nekom nepoznatom alternativnom obliku, odbijajući da izumre, ali joj, na-žalost, poslednje atome snage nisu davale iskrene knjige pouzdanih autora, već pogrešnokoncipirane ideje instant produkcije. Tu nema pomoći, bar ne još, shvatio je. Tužno spustivšiglavu, sklonio je pogled sa časopisa, zaklopio ga i nastavio da gleda u pravcu zgrade predkojom se nalazio sada već u potpunoj tami. Svetla su još uvek gorela i bilo je očigledno da sejoš nekoliko radnika nalazilo unutra, verovatno završavajući poslednji posao tog dana ili pra-veći plan za sledeći radni dan, ponedeljak. Petkom uveče bi se ceo grad sjatio u centar, valjdaslaveći preživljenu nedelju i dolazak vikenda, ili jednostavno glorifikujući mladost i život, tese retko ko zadržavao u uskim i mračnim ulicama. On, međutim, nije bio tu da bi pobegao od

XIX

severniB

un

Ke

R I17od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I18od100I GRADOVI

gradske vreve ili nervozne euforije koju izlasci vikendom obično donose, niti zato što je imaoposebno radoznalu želju da vidi kako izgleda sporedna ulica Petrovaradina noću. Ne, on jebio tu da bi izvršio poseban zadatak, samostalno odabranu misiju za koju je verovao da jejedini u mogućnosti da sprovede u delo, a sve zarad višeg cilja, prosperiteta i bogatstva. Iakoto nije želeo da prizna, ipak je ovo treće odigralo najveću ulogu: ono do čega večeras name-rava da dođe, ono što je nedeljama, precizno, iz noći u noć, planirao i doveo do savršenstva,nije ništa manje od pravog bogatstva. Ono će mu omogućiti stabilnost, renome, sigurnost idobar glas u određenim krugovima. Sve je sâm osmislio i svaki potez prešao u glavi mnogoputa: ništa ne sme da krene po zlu jer ima samo jednu priliku. Obiće bravu i ušetaće se unu-tra. Pronaći će robu i izneće je. Nakon toga će sve biti mnogo lakše, svi znatno srećniji, onneizmerno bogatiji.

Ugasilo se i poslednje svetlo. Deset i četrdeset. Ovi ljudi baš vredno rade, pomislio je.Nadam se da su gotovi, da je sve odštampano i zapakovano; moje je samo da uđem i poslužimse. Ideju za ovu pljačku je dobio - a gde drugde? - iz visokobudžetnog filma koji je nedavnogledao, bez uspeha se trudeći da ispuni sate nedeljnog popodneva. Grupa iskusnih krimina-laca je saznala gde državna služba zadužena za izdavanje novca štampa sveže količine dolarai skovala plan kako da do njih dođe. Nove novčanice, propisno obeležene i spremne za upo-trebu, kao da su samo njih čekale. Pozicionirali su svoj kombi u blizini štamparije i čekali daposlednji radnik druge smene napusti objekat i ode u tamu subotnje večeri. Sve nakon togaje bilo poprilično standardno i, shodno prirodi holivudske produkcije, teklo kao podmazano.Ući, omamiti čuvare, pronaći novčanice, preneti ih do kombija, pobeći i potrošiti ulov. Raz-mišljao je o tome dan-dva i shvatio da je taj scenario primenljiv na njegovu situaciju i popri-lično lako izvodljiv. Osmotrio je štampariju, premestio vreme sa subote na petak uveče,isplanirao kako da elimiše noćnog čuvara i od prijatelja pozajmio automobil sa dovoljno ve-likim gepekom. Sada se poslednje svetlo, dakle, ugasilo, i on je krenuo u akciju. Sa maskompreko glave i krpom natopljenom hloroformom približio se čuvarskoj kućici i, nakon tri veštapoteza, nastavio dalje bez ometanja. Ulazak u štampariju, brzo osmatranje levo-desno, prvavrata, druga vrata, prazna hala, hala puna sutrašnjeg izdanja žute štampe, pogrešna hala,prava hala! Prostorija u kojoj ga je, zapakovano u pakete obmotane pak-papirom braon boje,spremno čekalo njegovo blago, njegov kapital, njegov plen.

* * *

Uliksa sam prvi put pročitao u dvadesetoj godini. Pre toga sam prešao preko Portretaumetnika u mladosti, dok Dablince, a posebno Fineganovo bdenje, nažalost, ni do danasnisam dotakao. Uliksa, međutim, jesam, i to po zadatku, kao deo lektire na drugoj godinistudija, u okviru predmeta “Engleski roman postmodernizma“. Čitao sam ga svaki dan, stu-diozno, po pedeset stranica, te mi je trebalo tačno petnaest dana da pređem preko celog iz-danja u prevodu. Nakon tog poduhvata, te mučne avanture na koju sam sebe osudio kasnijene žaleći, stekao sam dva utiska - povodom obima: kako je toliko štivo neizmerno napornočitati, i povodom sadržine: Uliks definitivno mora biti među najboljim delima ikada napisa-nim. Svaki čitalac jednostavno ne može da ostane ravnodušan prema njegovoj veličini i gran-dioznosti. Čak i oni, a njih verovatno ima najviše, koji se bune zbog dužine, težine,nerazumljivosti ili na prvi pogled nepotrebnih delova, i oni moraju da priznaju njegove vrlinei važnost u okvirima svetske književnosti.

Moj prvi susret sa tim romanom se, dakle, desio sa napunjenih dvadeset godina. I danasvrlo lako mogu da se setim okolnosti koje su me okruživale tokom te dve nedelje, muzike uušima, čitaonice u prizemlju Filozofskog fakulteta, devojke kojom sam tada bio opčinjen.Ovakva postavka situacije nije neophodna da bih se prisetio radnje Uliksa - da li se ona ikadamože zaboraviti, posebno ako svakog 16. juna pročitam po jedno njegovo poglavlje? - ali jekorisna da bih se vratio u ono stanje duha u kojem sam ga prvi put upoznao. To štivo, kaotek nekolicina drugih, sposopobno je da se menja tokom godina i prikazuje ljudima promenekoje se dešavaju u njihovoj individualnoj percepciji prilikom čitanja. Uvek kada o njemu raz-mišljam, setim se dva čoveka: Stendala, jer je on žudio za zaboravom zbog kojeg bi svake go-dine mogao da iznova otkriva omiljene romane, i Metjua Kejlija, pesnika iz Londona, koji mije pričao da čita Uliksa na svakih deset godina. Međutim, po njegovim rečima, on nijednomnije naišao na istu knjigu. Ona bi imala isti uvod o Baku Maligenu i bilo je to isto izdanje kojeje čitao i prošlog puta, ali završetak nikada ne bi bio identičan: Moli Blum nijednom do sadanije iznela isti monolog koji je trajao i trajao i trajao, jer bi se on uvek menjao. Rečju “on“mislim i na roman i na njegovog čitaoca Metjua i na kontekst pod kojim su se oni sretali, teni on sâm nije bio siguran da li se tako drastično menja tokom tih deset godina koje prolaze,

XIX

severniB

un

Ke

R I19od100I GRADOVI

ili Uliks svaki put uspeva da se promeni u njegovom čitanju. Ove reči su me ganule i nagnalena razmišljanje, i napokon sam shvatio: možda se veličina i prava vrednost nekog dela ogledaupravo u tome koliko je u stanju da promeni svog čitaoca - ne samo da mu prvi put zadrmatlo pod nogama, već da i svakim sledećim navede na preispitivanje sopstvene ličnosti i svetaoko pojedinačne individue koja se odluči da istraži ovog književnog monstruma. Džojs takoveć skoro čitav vek oblikuje svest onih koji se sa njime susreću, a svakih deset godina se rađanovi čitalac.

Uliksa, međutim, danas u Srbiji nema. Među mnogim promenama pod kojima smo seoblikovali u proteklim godinama, uspeli smo da ga izgubimo. Ovu strašnu i poražavajuću či-njenicu sam spoznao nedavno, kada sam hteo da taj roman ponovo pročitam, ne želeći dačekam da prođe čitava decenija. Imao sam svoj primerak, lepo izdanje sa planom Dablina zapraćenje putanje Leopolda Bluma i prednjom koricom sa ženskom figurom u relativno nevi-nom položaju na granici suptilne erotike, možda aludirajući na Gerti Makdauel ili gospođuBlum i njeno problematično ponašanje. Kasnije sam ga, nakon završetka tog prvog čitanja,pozajmio kolegi sa godine koji ju je onda prosledio koleginici, a dalje ona nekoj trećoj osobii tako se taj primerak izgubio. Taj treći čovek mi ga nikada nije vratio, a ja nisam ni saznao okome se radi niti sam insistirao, lakomisleno verujući da će moj Uliks uspeti da nađe put kakući, kao i njegov mitološki imenjak. Ipak, nisam želeo da čekam deset godina i pre oko mesecdana sam pohitao po knjižarama, pomiren sa činjenicom da ću morati da kupim još jedanprimerak, rešen da isti ovaj put držim na oku i ne pozajmljujem nikome. Međutim, u knjižariu centru ga nije bilo, u onoj blizu Katedrale nisu ni sarađivali sa izdavačem, u onoj u pasažusu imali jedan i nedavno ga prodali, na Spensu nisu bili sigurni o kojem se tačno izdanju radi.Čudna situacija, ali kao da u celom gradu nije bilo nijednog slobodnog primerka Uliksa. Zvaosam izdavača, oni ga takođe nisu imali: prvi i jedini tiraž je štampan pre skoro deset godinai odavno je razgrabljen. Sa bibliotekama nisam želeo da se zamaram jer sam, ulazeći u jedanod ogranaka, video spisak najčešće kradenih knjiga Gradske biblioteke i Uliks je bio na trećemmestu, iza jednog Andrića i najpopularnijeg štiva na temu samopomoći, te sam pretpostavljaoda ga ni tamo neću pronaći. Takav razvoj nisam očekivao, ali ne smem da kažem da me jepotpuno zatekao.

Naime, početkom druge decenije 21. veka nastalo je kritično i pogubno vreme za knji-ževnost u Srbiji: ono što je vredelo, čitalo se nedovoljno, a za ono što je bilo pogrešno, čitaocisu se naprosto otimali. Izdavalo se mnogo manje nego ranije, a čak i ono što je uspevalo dadostigne drugo, treće ili, retko prisutno, četvrto izdanje, najčešće je spadalo u čisto smeće:ispovesti estradnih ličnosti zapakovanih u formu naivne autobiografije, knjige koje su obe-ćavale prosperitet na svim poljima nudeći zagarantovanu pomoć izmučenim pojedincima ijeftini žanr kvaziljubavne priče na nivou petparačkih vikend-romana u kojima junaci prolazekroz razne peripetije da bi se na kraju spojili u idiličnom prikazu srećnog završetka. Sa drugestrane, publika nije imala izbor jer ne samo da se isključivo to štampalo, već su i etabliranipisci imali problema da izdaju nova kvalitetna dela, a mladi nepoznati autori bez ikakve prilikeda makar dođu i do razgovora sa nekom od preostalih izdavačkih kuća. Tako je situacija naknjiževnoj sceni rezultirala u nekoliko šokantnih, novih i do tada nezamislivih posledica: čitaose samo škart, novi rukopisi se skoro nisu ni stvarali jer nije bilo šanse da će oni ikada postatinešto više od intimnih ispovesti pisaćim mašinama, i, konačno, ono što je najviše pogađalo,veliki broj klasika svetske i domaće književnosti je jednostavno nestao. Ono što je štampanopre više decenija pokupovano je i pohranjeno u lične biblioteke i zalihe predanih poštovalacazapisane reči, te je postojao određeni broj onih koji su, svesni tragičnog stanja, opravdanoljubomorno čuvali svoje knjige predanije od bilo kakvog drugog blaga. Po ulicama i trgovimasu se pojavile neke osobe koje su nudile kopije beletristike i književne teorije: isti oni koji sunekada švercovali gramofonske ploče, audio kasete, muziku na CD formatu, piratske verzijefilmova i video igara, sada su se prebacili na novi medij i biznis - fotokopirane knjige. Pre-prodavci polovnih izdanja nisu više posedovali originale, već njihove uproštene verzije, isko-pirane i uvezane, koje su ipak dovoljno, u nedostatku boljeg rešenja, simulirale ononajkvalitetnije iz književne tradicije proteklih vekova. Pisana reč je postala izganik, knjige vre-dne čitanja su prognane iz slobodne prodaje, a književnost se pretvorila u andergraund umet-nost koju su, kao nekada ulično crtanje ili ekstremne sportove, praktikovali samo oni dovoljnolucidni da se u čitanje upuste. Tako su se iz ruke u ruku prenosile i pozajmljivale jedine do-stupne verzije Dantea, Kafke, Šekspira, Dikensa, Prusta, Dostojevskog, Hemingveja, Selimo-vića, Crnjanskog i još nekolicine drugih. Ovo se moglo naći, ostalo ne. U ovakvom stanju nijeni bilo čudno što nigde nisam uspevao da pronađem Uliksa. Kvalitet je delu obezbeđivao po-pularnost i poštovanje - a to je rezultiralo u brzoj prodaji svih odštampanih primeraka. Što jeizdato, to se razgrabilo. Već kada sam bio spreman da odustanem i svoje sećanje na njega

XIX

severniB

un

Ke

R I20

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I21od100I GRADOVI

prepustim zaboravu, prošle nedelje sam se, bezuspešno na internetu pretražujući sajtovekoji se bave prodajom antikvarnih knjiga, setio da proverim sajt izdavača i našao informacijuda je trenutno u pripremi novo, drugo izdanje romana za kojim sam tragao. Ne potpuno ube-đen u to, pogledao sam COBISS i tamo nabasao na potvrdu te vesti. Ažurni ljudi koji su ure-đivali tu bazu ne samo da su postavili dotičnu jedinicu zapisa, već su dodali i detalje oprevodiocu, tiražu i štampariji u kojoj se štampa tih očekivanih petsto primeraka. Pročitavšisve ovo, znao sam šta moram da uradim.

* * *

Četiri ili pet odlazaka do velikog automobila i nazad do štamparije oduzeli su blizu polasata. Čuvar se u jednom trenutku skoro probudio, ali se on baš tada, srećom, našao blizunjega i hloroform je ponovo učinio svoje, te je muškarac u sivoj uniformi i kačketu prespavaoostatak akcije. Paket po paket, sve je smireno slagao u prostor koji se, nakon obaranja zadnjegsedišta, formirao između vozačevih leđa i zadnjeg stakla. U svakoj zapakovanoj braon kockise nalazilo šezdeset komada; dakle, ukupno osam paketa i dodatni, sa dvadeset primeraka.Četiri je stalo u prostor gepeka, još četiri na zadnju klupu. Onaj poslednji, najmanji, preostali,skoro odbačeni višak - ali nikako škart! - nameravao je stavi do sebe, na suvozačevo mesto,da mu bude blizu, da oseti njegovu toplotu. Donevši ga do kola, ubacio ga je i seo za volan.Celu akciju je izveo polako, smireno, bez žurbe i panike: nije mislio da će biti uhvaćen jer jeznao da nikoga posebno ne interesuje da li će sveže odštampan kontigent biti ukraden. Nikonije znao da ga ceni, niko ni video poentu u toj krađi. On jeste. I dalje miran, upalio je auto ikrenuo prema mostu. Na spokojnom licu tog mladog čoveka plesala je mesečina, a njegovosmeh je bio najsvetliji u tami koja ga je okruživala.

Upravo je ukrao novi tiraž Uliksa i već od sutra će ga distribuirati iskrenim poštovaocimaknjiževnosti, pažljivo odabranim osobama koje će ga ceniti, čitati, istraživati i vrednovati jed-nako snažno kao i on.

XIX

severniB

un

Ke

R I22od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I23od100I GRADOVI

Dušan Vejnović

K I Š A

Izađi iz auta.Dođi.Pogledaj. Vidiš?Ne boj se.Okej, boj se ako hoćeš.Vidiš?Šta vidiš? O da, lebdeća brana.To je lebdeća brana. To je lebdeća brana. To je lebdeća brana.Koja lebdi.Šta ti je? Ne boj se! Vidi kako se Dunav ne boji. Protiče pod njom. Počinje na pedeset metara iznad njega.I ide gore.Vidiš?Sećaš se: Itaipu?Sećaš se: Grand Coulee?Sećaš se kineske? One najveće? Tri klanca?Bile su to probe.To su bile probe.Sve su to bile samo probe.Ova je tačno osamsto četrdeset hiljada devetsto šesnaest puta veća od njihod njihzajednozajedno zajedno zajedno.I lebdi.Nad Dunavom.Počinje pedeset metara nad njim i raste u nebo. Ne vidi joj se kraj. Jer zato što ga nema.Vidi se sa Kineskog zida.I sa Meseca.I sa Venere. I iz mraka iza.Oseti se.I iza mraka.Armirani beton.Masivni prenapregnuti beton.Posebna tehnologija. I: tajna.

XIX

severniB

un

Ke

R I24

od100I GRADOVI

Lebdinad Dunavomsivi armirani beton nad tamnosivim Dunavom.Pod sebe propušta samo vodu.Zaustavlja vazduh,zaustavlja maglu, isparenja, izdisaje gavranova, smeše gasova zaustavljai zaustavlja prostorispred sebe čitav celi sav.Iza, tamo iza, nema ni dana ni mraka ni prostora nema nema.Samo je etar iza.Fala ti bože što nismo u Beogradu. Akumulira oblake pred sobom.Jedne na druge.Lomi gnječi tiska lomi lomi.I ne boj se! Ma kakav zemljotres, to to su to su naknadni udari - to što to vibrira pod nama- sleganje poslednjegtučanogoblaka na naboranu gomilu oblaka ispred armiranog betona. Na šezdeset kilometara odavde.Dalje,iza,nema ni prostora. Samo etar.A možda se i on gasi možda.Ili se boj.Fala ti bože što nismo tamo.Sad će. Gledaj!

Počinje.

UMESTO BIOGRAFIJE: Dušan Vejnović je rođen 1981. godine u Somboru. Po profesiji je kognitivnipsiholog. Dobitnik je nagrade "Đura Đukanov" za zbirku priča "Tvrdoglave beline". Živi u Novom Sadu.

XIX

severniB

un

Ke

R I25

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I26

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I27od100I GRADOVI

Kakve su bile prvog dana?Onakve kakvi smo svi mi bili.

Šta su prvo uradile?Isto što i svi mi: otvorile prozor. Helen ga je otvorila, prozor u spavaćoj sobi: čipkana za-

vesa zalepršala je van u hladni vazduh kao da je neko mahnuo džepnom maramicom, a ondasu videle.

Šta su mislile da je u pitanju?Greška njihovog časovnika, nestanak struje u noći; delo Luizinih dijaboličnih pilula za

spavanje (koje su je iz noći u noć obarale kao što sekira obara stablo, pretvarajući je umesečara-pomerača kazaljki), oblak. Provele su pola sata pokušavajući da shvate jesu li izgu-bile razum; bile su stare žene, tako da to nije bilo nemoguće; svaka je već gubila stvari, svakojse desilo da u hotelskoj sobi provede čitav sat, sat o kome nikome neće pričati, tragajući zaključevima koje je konačno pronašla u sopstvenom džepu. Ali, vrlo uskoro, radio im je rekaoda nisu poludele. Poludelo je nebo.

"Kako bi čestice u vazduhu mogle da urade ovo?" Luiz je htela da zna. Sedela je nasofi, moguće previše uplašena da opet pogleda napolje. Svako svetlo u kući bilo je upaljeno,parodija jutra.

Helen je hrabro sedela pored prozora. "Kažu da se već desilo u Krakatoi, onda davno",rekla je. "Pepeo je bio toliko gust da je cela tri dana vladala potpuna tama."

"Ali ništa se nije desilo. Ne kažu da se nešto desilo.""Rekli su da nije opasno. Sunce jednostavno nije izašlo.""Ići ćeš u školu?""Ne verujem. Jesi li ti planirala da ideš danas na posao?""Ne znam."Helen je zurila u mrak, drhteći. Duž čitave ulice orio se smeh, mladi ljudi tumarali su

ispod još uvek ugašenih uličnih svetiljki, neki s baterijskim lampama ili fenjerima. Na uliciuopšte nije bilo starih, ne u ovakvoj konfuziji, ne kad je na trotoarima bučno kao na karnevalua svuda sevaju svetla policijskih rotacija. U stanu preko puta, Helen je mogla da nazre dvojeljudi koji su sedeli za doručkom uz sveće. A ispod, ispred zgrade, stajala je jedna stara Ruskinjasa svojim sinom, držali su se za ruke, gotovo nerazaznatljivih lica pod krznenim šubarama,gledali su ravno u nebo.

Bilo je devet sati ujutro i mračno kao u zenici oka."Nije to ništa, sigurna sam da nije", rekla je Helen. "Još nije vreme za brigu."Ali je pogledala u Luiz na sofi, svoju dragu Luiz, svoju divnu sedu devojku, nastojeći da

prstom otre neku flekicu na stočiću za kafu; i iako još nije bilo vreme za brigu, počela je daplače, zato što nije bilo načina da se tome odupre.

Šta su uradile drugog dana?Pozvale su prijatelje. Nisu mogle podneti da budu same – Helen je rekla da se oseća kao

u kući svoje bake za vreme rata, s navučenim zavesama iza kojih urliču vojni avioni dok

Endru Šon Grir

t a m a

XIX

severniB

un

Ke

R I28

od100I GRADOVI

nadleću kalifornijsku obalu i oseća se pretnja nečega što se upravo dešava – pa su pozvale pri-jatelje na ručak i spremile šta su mogle od zaliha; iz nekog neimenovanog razloga nisu seusuđivale da izađu, iako je grad uključio ulična svetla a lumpovanja mladih izgubila su na in-tenzitetu kako je čitava situacija polako prestajala da bude nova. Luiz je spremila pastu ubacu-jući jaja u krater vulkana od brašna. Radila je to u tišini, brašno je letelo u vazduh kao da jelomila semenke svilenica. Helen je otopila i ispekla pile. Potom je, s nenarušenim instinktomdomaćice, otopila i ispekla još jedno.

U podne, začula je zveckanje iz dnevne sobe, Luiz je razmicala zavese. Razumela je; nisubile Aleuti; nisu mogle podneti konstantnu noć. A potom ga je čula – poput uzdaha olakšanja– zvuk šibice. Sveće.

Samo je dvoje ljudi došlo: jedan Helenin stariji kolega s koledža i jedna ljubazna, ner-vozna slikarka koju je Luiz upoznala na nekoj umetničkoj koloniji. Bili bi dobri, inteligentnisagovornici na nekoj zabavi; tog dana nijedno od njih nije bilo odgovarajući gost. Bilo jeočigledno da su došli zato što su bili usamljeni. Helen i Luiz zatekle su sebe kako se smeškaju imarljivo pune vinske čaše i osluškuju zvono na vratima koje je ostalo nemo. Nešto što je tre-balo da bude popodne utehe pretvorilo se u popodne obaveze.

"Čujem da prelaze na sledovanja", rekao je kolega, profesor viktorijanskog realizma snavoštenim sedim brkovima.

Luiz je želela da zna kakva sledovanja."Gasa", rekao je. "I sveže hrane i mesa. Kao u ratu." Mislio je na Drugi svetski rat. "Ko

zna? Možda najlonke, Helen."Helen nije htela ni da čuje; "Gluposti", rekla je, zažalivši što se našla u društvu tog pom-

peznog čoveka. Vetar najednom razgrnu zavese i otkri nezemaljsku crninu, podsetila ju je narimske sluge što su marširali pored generala ovenčanih slavom pobeda i s vremena na vremeih podsećali na smrt.

Luiz je rekla da ne pamti rat.Slikarka je progovorila, a na njene reči svima im pođoše trnci niz kičmu: "Mislim da su

nešto uradili."Helen je brzo rekla, "Ko? Uradili šta?" Luiz ju je pogledala.Slikarka se trznula na sopstvene misli, a nakit joj je zvecnuo na zglobovima ruku. "Uradili

su nešto i nisu nam rekli."Stari čovek je solio svoju piletinu. Optimistično drugo pile još uvek je stajalo u kuhinji,

svetlucavo i neisečeno. "Mislite bomba?""Eksperiment ili bomba ili ne znam ja. Sugurna sam da grešim, sigurna sam – ""Eksperiment?" ponovila je Luiz.Upravo tada, čuli su urlik. Instinktivno, prišli su prozoru, gde je u žurbi da ga otvori, Helen

oborila malu glinenu saksiju sa ispusta i dole u popodnevni vazduh koji je bio crveno-crn kao ido tada, ali nisu mogli da čuju njen mali sudar od galame: ulična svetla su nestala i grad jeoživeo od vriske.

Zašto su nestala ulična svetla?To nije razjašnjeno. Možda preopterećenost sistema; možda je u stanici pritisnut

pogrešan prekidač. Ali je to ljudima donelo strah. Tada su počele restrikcije, planske restrik-cije, čiji je cilj bio štednja električne energije. Dva sata dnevno – u Luizinom i Heleninom blokuto je bilo u podne, mada to nije puno značilo - bez lampi, bez satova, imale su samo baterijskelampe i sveće koje se tope u patrljke. Bilo je zastrašujuće prvih nekoliko dana, ali je potompostalo nešto na šta se navikneš. Znalo se da ne treba otvarati frižider da se ne bi gubila hlad-noća; znalo se da ne treba otvarati prozor i rasipati toplotu. "Privremeno", rekao je gradon-ačelnik. "Dok ne budemo mogli da odredimo dužinu trajanja." Tame, mislio je, neba bezsunca.

Kada je rekao to na radiju, Helen prestrašeno pogleda Luiz. Kad je bila mala, primetila jekako bi se, u starim knjigama, ponekad pojavile ilustracije radnje u punom koloru – premanekakvim knjigovezačkim ograničenjima - desetine stranica pre onih trenutaka koje bi te ilus-tracije trebalo da prikažu. Ne deža vi, nije to bilo nešto već viđeno, nego nešto još-ne-viđeno,i upravo tako nešto je sada imala pred sobom: žena iz profila, nepokretna, kose modernopodšišane i ledeno belo-plave, ljutitog izraza lica staromodnog poput lica Puritanca; njene očisevaju brzim pogledima, mrežnjača inpirisanih da snime sve; njena šaka pesnicom steženaslon stolice; njene usne otvorile su se da se obrate nekome ko nije u sobi. Slika istrgnuta izpriče.

"Luiz?" rekla je.A onda je trenutak prošao. Njena devojka okrenula se ka njoj, govoreći, "Šta, za ime

sveta, misli pod tim 'trajanje'?"

XIX

severniB

un

Ke

R I29

od100I GRADOVI

Zašto njihovi dobri prijatelji nikada nisu došli?Plašili su se. Svi su čekali da neko dođe njima. Sedeli su sami u tami, čitali uz svetlost

sveća, uspaničeni kao golubovi, čekajući da neko dođe, a opet sami nisu hteli da se pomere niza inč. Mladi ljudi nikada to neće razumeti.

Kada su odlučile da odu?Posle nereda, možda dve nedelje kasnije. Luiz i Helen izašle su na večeru, u Midtaun, tek

drugi put su izašle da večeraju u restoranu od prvog dana tame, i još uvek nisu bile sigurnejesu li u pravu što to rade – nije li možda bilo frivolno biti viđen u prostoriji s lusterima iogledalima i siromašnim ljudima koji se nerviraju zbog onih bogatijih. Luiz se osećala kao da bisvi trebalo da budu u žalosti.

"Ogledala bi trebalo da budu pokrivena", rekla je njihovim pratiocima te večeri, a bili sutu Luizina agentica, njen muž, i njihov prijatelj Piter. "Trebalo bi da nosimo iznajmljenu odeću.Zar ne mislite? Ne bi li odnekud trebalo da se čuje oplakivanje?"

"Kad bi pokrila ogledala ne bismo imali ništa", rekao je Piter. Bio je od one drevne vrstekomičnih tipova kakve ste mogli videti još jedino u starim filmovima: zabavni neženja. Uprkossvojoj izbirljivosti i činjenici da je svoj privatni život čuvao apsolutno tajnim, izgledao jeubedljivo heteroseksualno; i uprkos sedim vlasima u njegovoj konusnoj viktorijanskoj bradi ilinijama sada trajno urezanim preko njegovog čela, delovao je još i više kao dečkić, kao štoglumac adolescent izgleda još nevinije u kostimu starijeg čoveka.

Agentica je odrečno odmahnula glavom. Svetlo se odbijalo o njene naočare. Svetlo seodbijalo posvuda: o escajg i tanjire i kristal, šljokice i minđuše i bisere; bilo je neopisivo lepo.Možda poput avijarijuma neke retke ptice, poslednjeg primerka svoje vrste.

"Imamo mi jednu prijateljicu koja je slepa", reče muž. On je bio naučnik, fizičar koji radi slaserima.

Helen uhvati sebe kako se smeje. "Oh, zaboravila sam na slepe! Nisu li oni srećni?"Odsutno je otpila gutljaj vina iz Luizine čaše, a Luiz ju je značajno pogledala.

Muž je ozbiljno nastavio; bio je veoma ozbiljan, veoma emotivan čovek. "Ona kaže da nemože a da ne prizna da joj ovo donosi zadovoljstvo. Kaže da mrzi sebe zato što to oseća, ali jezabavlja činjenica da svi mi mislimo da se svet bliži kraju. Zato što je za nju to isti svet."

"Ne može biti", rekla je Luiz. "Ona može da oseti da nema sunca, i da su biljke – ""Za nju, to je isti svet."Piter podiže obrvu."To je glupo", reče Luiz. "Izvini, Frenk. Ali jeste."Njena agentica spusti ruku na Luizin zglob. "Luiz, ne budi naporna."Luiz se okrete svojoj ljubavnici. "Helen?"Trenutak kasnije svud oko njih leteli su komadići stakla i stotinu, mnogo više od stotinu

mladića trčalo je niz ulicu, i ... činilo se kao baklje, i fenjeri, i sigurno su neke stvari već bile za-paljene na ulici pre nego što su se zaprepašteni gosti restorana pribrali dovoljno da ustanu ipobegnu u zadnji deo restorana. Sve se desilo odjednom a opet je trajalo spektakularno dugo;nije bilo načina da se valjano upamti. Sve što je Luiz znala bilo je da je, kada se probudila izkovitlaca radnji, stajala uza zid s Helen i ostalima, sa salvetom u jednoj i viljuškom u drugojruci. Poput Neptunove mreže i trozupca, pričaće kasnije drugima. Ja sam jedna beskorisnažena, rekla je sebi.

Provele su veče u kući njene agentice na krevetu na naduvavanje. Piter je spavao nakauču u dnevnoj sobi. Napolju, mogla se čuti potmula jeka nereda na ulicama, zvučalo je kaoda neko negde kroti čudovište. "Imam utisak da se nalazimo u intergalaktičkom ratu", proša-putala je Helen, ljubeći svoju ljubavnicu.

"Nikada se nisam ovoliko osećala starom.""Znaš onu Bajronovu pesmu?""Spavaj malo. Videćemo kako će sutra stajati stvari. Ako su otkazali časove, možemo se

odvesti do Nejtana." To je bio Luizin sin."Usnio sam san", reče Luiz tiho, "koji nije sasvim bio san. Jarko sunce beše zgaslo, a

zvezde...' Nešto, ne mogu da se setim.""Tiho sada.""Usnio sam san, koji nije sasvim bio san...' O, kako ide?""Tiho."Ujutro, stvari nisu bile bolje, i one su otišle.

Kako su se upoznale, Helen i Luiz?Srele su se dva puta pre nego što su se zaljubile jedna u drugu. Prvi put je to bilo kada su

još bile vrlo mlade, u dvadesetim, i obe su predavale u jednoj devojačkoj školi u Konektikatu;

XIX

severniB

un

Ke

R I30

od100I GRADOVI

doživele su onu kratkotrajnu strast kakvu često dožive mlade žene u klopci, ljubile su se u zad-njoj prostoriji biblioteke, a potom je sve zaboravljeno. Drugi susret dogodio se mnogo godinakasnije, kada je Luiz bila udata za Harolda Fostera, kompozitora, a njih dve srele su se na jed-noj humanitarnoj akciji organizovanoj na Heleninom koledžu; Helen je imala na sebi crne pan-talone i crni sako sa šljokicama i zurila je u ženu u ružičastoj haljini koja se, iako je biloočigledno da je usred svađe s visokim muškarcem kiselog izgleda, veselo smešila; Helen jezurila u tu ženu kao da je pozvana da izvede tačku pamćenja, i konačno se Luiz okrenula,zatim se trznula, i, bez daha, na trenutak uhvatila Helenin pogled – bilo je gotovo kao da,činilo se Helen, na dlanu drži nešto blistavo i fantastično, naprstak od žive – dok predsedniknije počeo da govori. Kada je govor bio gotov, Helen je otkrila da je njenu bivšu koleginicumuž odveo kući jer se nije osećala dobro. Samo je kiseli starac ostao.

Treći susret odigrao se na ulici u Njujorku i bila je zima, vazduh je bio hladan i napet kaoljuska jabuke; lišće je već posvetlelo i poprimilo smeđu boju i opalo, tako da je drveće koje jeleti senčilo avenije sada bilo nevidljivo – i upravo je tako Helen mislila o sebi dok je hodalaDrugom avenijom, videla je sebe kao onu vrstu žene koja neće zaustaviti taksi, koja stalnoskače sklanjajući se s puta kamionima, žena koju gurkaju u stranu mladi što žure ulicom; takoje mislila o sebi: nevidljiva stara stvar u smeđem štofanom kaputu.

Svetlo na semaforu se promenilo; jedan automobil poskočio je pravo ka njoj, i ona se ob-grli rukama. A onda se pojavila Luiz.

Isprva nije videla Helen. Luiz je stajala na uglu u dugačkoj beloj vunenoj jakni, s malimukrasnim dugmićima, s buketom irisa, iako im nije bila sezona, u rukama, pokušavala je dazaustavi taksi. Niska mala Luiz, njena mršava ruka visila je iz tog ogromnog rukava jakne,poput batlera koji u prepunoj prostoriji zvonom poziva na večeru, toliko je delovala bespo-moćno.

Helen je izgovorila njeno ime.Luiz je nije čula, ili, što je više verovatno, nije mislila da bi se iko na Drugoj aveniji mogao

obraćati njoj.Glasnije: "Luiz. Našla sam te."Okrenula se. Zapanjujuće kakav je život, kako će se pomeriti tek za vrlo malo i otkriti

nešto u prevoju odeće što nikada ranije niste primetili, nešto što je oduvek tu bilo, kako će seokrenuti baš kao što se čovek okrene i pokaže vam lice koje ste jednom davno upamtili usredžamora neke dosadne zabave, upamtili ga kao test, i ono se sada pojavljuje, godinama nakonšto ste prestali da ga očekujete: test.

"Helen", rekla je. Bez imalo iznenađenja. Bledo, našminkano lice ali s tragom godina kojise poznaje kao onaj na slikarskom platnu, isti ponosni prćasti nos, jarko obojene usne ne višeonako pune kao u nastavnice u internatu, i ona sva sada nekako mekša zbog nešto viška kilo-grama, trik-fotografija žene kojoj je Helen pre toliko godina dala obećanje. Davno je prestalada brine hoće li sresti tu mladu ženu, tu budalastu mladu ženu koja joj je okrenula leđa u onojsobi svetloj kao da joj je pod prekriven snegom, udala se za starijeg muškarca, i nosila pinkhaljinu na formalnoj zabavi poput neke budale; Helen je bila prestara da bi brinula o takvojženi. Ali, naravno, ta žena više nije postojala. Samo je ova žena postojala, Luiz, ovde napločniku s buketom cveća i bez imalo iznenađenosti na licu: "Helen."

"Za koga je cveće?""Za mene." Nasmejala se. "Bez nekog dobrog razloga."Mesec dana potom uselila se u Helenin stan. Nikome nisu objašnjavale svoj postupak;

kad su prijatelji pitali, nasamo, kako su se upoznale i tako iznenada spojile svoje živote, svakase ponašala kao da je u pitanju nešto što je odlučeno davno pre toga.

A u tim prisećanjima, naravno, uvek su na scenu postavljale još jednu stvar. Smešno jebilo misliti o tome tada; gotovo kao da se prisećate da vam se pluća prazne i pune vazduhomsvakog trenutka, ili da vaše srce marljivo upumpava nova sledovanja krvi. Ipak, prosijavalo jekroz svaku uspomenu: sunce.

Prevela s engleskog Tanja Brkljač

Endru Šon Grir autor je četiri romana, među kojima su bestseleri The Story of a Marriage i The Con-fessions of Max Tivoli, i dobitnik Kalifornijske književne nagrade, Književne nagrade Severne Kalifornijei nagrade biblioteke grada Njujork "Young Lions Fiction Award" koja se dodeljuje piscima mlađim odtrideset pet godina. Njegove priče objavljivali su Eskvajer, Pariz Rivju, Njujorker i Zoitrop: Ol stori.

XIX

severniB

un

Ke

R I31od100I

Enes Halilović

M I I P U T O P I S C IGdje je slovo ono što će da se rodi

gdje je ono slovo što če da se Zgodi?

Mak Dizdar

1

Malo je o nama zapisano. Mi smo nepismeni, a to malo putopisaca koji prođoše ovuda pišuda nas ima osvakog soja, da narod sedi ispred čajdžinica, ispija nešto, švercuje ispod stola,stižu mu pare odnekud, na mućku, i gađa stranca i smije mu se. Još vele i to, da jedni drugedižemo na cirkus, prodajemo sve, od gaća do duša, lažemo - granje ne držimo, a za dobrepare hoćemo prodat i ćefin s majke te je golu spustit u hladnu zemlju.

2

Čudne slike privukoše mnoge putopisce da dođu k nama. Navališe stotine i stotineputopisaca, al batališe pisanje i ostaše ovdje, poženiše se - pa da vidiš, i u naša grobljalegoše, s našim imenima. Među nama su njihovi potomci, sjede ispred čajdžinica, švercuju,gađaju stranca i smiju mu se, lažu, prodaju sve od gaća do duša, za dobre pare prodali bi ićefin s majke i golu je spustili u hladnu zemlju.

P O L I SŠta je meni što ja sanjam jedan grčki polis, mali, slavljem izidan i zagledan u more? Kapije tog polisa vazda otvorene, za putnikei zaljubljene. U njemu zakonik u mermer urezan, izdignut do ljudskog oka, kao u Gortini. I četiri broda na mirnom moru, tri da trguju, a jedan da gusare goni. U hramu najtiši neko o pravdi da zbori, a vladar padežima da ne gađa. Jedan teatar za tragediju, sve kuće za komediju i žito da se u tom polisu uzima na reč. Robovi da su slobodni jednom Bogu da robuju. Na trgu da se glasa kao u Atini, ali obućar samo obuću da pravi, nikad tužbu da diže. I štitovi tvrdi da se kuju, kao spartanski. I vazda da su igre olimpijske da ne bi ratovi počinjali, a onaj što polje maratonsko pretrči nek javi da su planinari Olimp osvojili. Ponekad Homer u taj polis da svrati, za ep što kazuje da mu se plati. Šta je meni danas što ja o tome sanjam?

XIX

severniB

un

Ke

R I32od100I GRADOVI

L U K S O RI danas, pred kamerama celog sveta, poziraju ova drevna vrata ukrašena titulama.

Vrata behu deo grobnice nekog Userakoji je bio gradonačelnik.

Po verovanju drevnih Egipćana ova vrata behu ulaz u drugi svet.

I u mom gradu, danas,gradonačelnik ima slična vrata,ukrašena titulama.

Ali to je ulaz u podzemlje.

30. mart 2010.

N I K A D ANikada nisam hrabrost skupioo tebi stih da proustim, grade.

Zar toliko tišine mogu da podnesem?

Kažem li ono što nisi,nejasno biće šta si.

Kažem li ono što jesi,opet nisi to ti.

Ono što jesi i nisito bićeš i bio si.

XIX

severniB

un

Ke

R I33

od100I GRADOVI

V I S O R AV A NPeštersku visoravan, hladnu i surovu, okružuječak šesnaest planina: Rogozna, Crniš, Moj-stirske planine, Draške planine, Hajla, Turijak,Žilindar, Jarut, Ninaja, Giljeva, Ozren,Jadovnik, Zlatar, Javor, Golija i Vinik.

Geografska čitanka

Planine, o, planine, možda zato što ste vi tako visoke,možda baš zato postojimo i mi danas.

Kazivali su i naši starida smo mi opstali zato što smo ostali na vama.Nisu nas gonili narodi, jer šta će im vrleti ove gde suvlasti vazda naseljavale po kazni, jer šta će im vrleti ovegde devet meseci ložimo, a tri meseca spremamo drva za stud.Tako su kazivali naši stari, zahvalni vama,planine, o, planine.

A nemam više kletvi za vođe koje mirno spiju,a ni u kafani narodi okolni nas ne pominju višei niko preko vas da nam dođe, planine, o, planine,ni na igre, ni na tržnicu, ni usput da nam svrati.

Niti mi vidimo šta oni zidaju,nit oni znaju šta mi rušimo,planine, o, planine.

S P E N A D L EUmro je jedan od nas,te kačim umrlice na drvene table u ovom gradu trgovačkom.

Na svakoj tabli čekaju špenadlezabodene za mnoge prethodno umrle.

Koliko li je smrti potrebnoda se istupe konačno te špenadle

i da li znaju da im neću dozvolitida pridrže vest o mojoj smrti,da odlazak svoj tihi skrijem od naroda koji čita samo umrlicei koji nudi samo špenadle?

XIX

severniB

un

Ke

R I34

od100I GRADOVI

V O Z N I R E D

Pragovi za prugu postavljeni su još 1953.go-dine i tada je deonica Raška - Novi Pazar ušla u među-narodni vozni red, ali zbog objektivnih okolnosti na šinese još čeka.

Monografija Novog Pazara, 2008.

Dolazili su u naš gradkraljevi, predsednici, ministrii govorili su:

Ovaj put glasajte, izgradićemo prugu.I ovuda će vozovi prolaziti.

Narod glasa i čeka jedno letopotom kaže: I ovi slagaše.

Ali ta laž je uvek polovična.

Zaista, nema pruge,ali zaista vozovi prolaze.

Enes Halilović, pripovedač, pesnik, dramski pisac, novinar, ekonomista i pravnik, rođen je 5. marta

1977. godine u Novom Pazaru. Osnovao je novinsku agenciju Sanapress, književni časopis Sent i web

časopis za književni intervju Eckermann. Objavio zbirke poezije Srednje slovo (1995), Bludni

parip (2000), Listovi na vodi (2007), Pesme iz bolesti i zdravlja (2011), zbirke priča Potomci odbijenih

prosaca (2004) i Kapilarne pojave (2006), drame In vivo (2004) i Kemet (2010). Prevođen je na engle-

ski, nemački, španski, francuski, poljski, rumunski, ukrajinski, mađarski, slovenački, letonski, albanski,

makedonski i katalonski jezik. Dobitnik je Zlatne značke za doprinost kulturi (2006) i nagrade “Branko

Miljković“ za najbolju pesničku knjigu (2011).

XIX

severniB

un

Ke

R I35

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I36

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I37od100I GRADOVI

Zašto bih želeo da živim ili ne živim u nekom gradu? Bilo kom/ma kakvom gradu?Ponajpre - šta je grad? Gomila zgrada u koje je uterana masa ljudi?Koliki broj ljudskih jedinki treba da bude sadeven na određeni prostor da bi se to

naselje nazvalo grad a ne selo ili varošica? Da li je i određena prostorna kubatura ilikvadratura nužno odredište grada? Ili je grad skup svakavih interakcija njegovih stanovnikakoja rezultira mentalnim profilom specifične ikonografije (kakve nema na palanačkom tlu)?Heh, stara već i ofucana priča urbano-ruralno, napredno-nazadno, progresivno-nazadno;niti su jedni zadato progresivni niti su oni drugi po definiciji samo konzervativni...

Da pođemo drugačijim smerom - grad je oblik naseobine ljudskih bića, ili, tačnije,ljudskih i drugih bića jer:

svako od nas je domaćin/stanište raznih živih bića, ljudski gradovi su, opet, utočišta naseobina insekata, glodara, gmizavaca, sisara,

ptica...Ali, nisu ljudi izmislili gradove.Biljke imaju svoje gradove - (pra)šume ili savane.Pčele, ose i termiti grade svoje gradove - košnice.Koralni grebeni su gradovi raznih bića pod vodom.Vukovi, lavovi, slonovi, laste, guske, zebre, konji, ribe i mnogi drugi nemaju

staništa ali imaju krdo/čopor/jato koji jesu gradovi, pokretni, fluidni ali i kompaktni.

Ljudski gradovi su vremenski i prostorno određeni i odvojeni.Ne bih želeo da živim u gradovima Maja, u periodima pre i posle dolaska belaca.

Slike koje sam video u filmu "Apokalipto" Mela Gibsona nisu mi prijale. Takvi gradovi zasig-urno su bili draži savremenicima te epohe i tih prostora - barem onima koji veselo skačuudno krvavih piramida.

Uostalom, grad, kakve god da su mu zgrade, čak i ako je klima umerena a vazduhčist, neće biti prijatno mesto za život ako spadate u one najbednije, u ponižene i uvređene,skrajnute, progonjene ili prezrene. Svima koji su bogati grad je lep - a ako nije, oni će otići udrugi, bez mnogo osvrtanja. Novac je najefikasniji amortizer neugodnosti svih vrsta, onkupuje ono što nedostaje - od stvari, gradova do ljudske pažnje i uvažavanja. Za druge, siro-mašnije, grad u kojem su se rodili težak je kao usud i ishod.

Kažu da je Pariz u vremenima oko Buržoaske revolucije toliko smrdeo da su putnicimogli da ga namirišu par desetina kilometara pre nego što bi im se ukazao na horizontu.Verovatno je tako i sa savremenim megapolisima ali je "čist" vazduh toliko prljav a našačula tako otupela da više niko na taj zapah ne obraća preteranu pažnju. Kada bi kome ipomenuli "neugodni miris" on bi lakonski mogao da odgovori da to nije smrad već, u stvari,(mio)miris civilizacije. Kao što je američki oficir u filmu "Apokalipsa danas" F. F. Kopole gov-orio da voli miris napalma jer miriše na - pobedu (koja se dobija spaljivanjem šuma, kuća i

Ilija Bakić

Grad u kojem ne biH želeo da živim(kratkoduga priča bez početka i kraja...)

živog životinjskog i ljudskog mesa). Ni London iz Dikensovih vremena/knjiga nije preteranoblagonaklon prema svojim običnim stanovnicima i gostima - to shvata i junak romana"Anubisova vrata" Tima Pauersa koga iz XX veka vraćaju u doba romantičarskih pesnika.

Zadah farmi koje proizvode životinje, klanica koje ih kolju, bazena u kojima setalože otpadne fekalne vode, teški zadah kanala zatrpanih organskim i neorganskim đubre-tom koje su, kroz prozore stanova na višim spratovima, ili kola u vožnji, izbacili (ovdašnji)civilizovani građani XXI veka ili su ga ispustile fabrike dok jure za profitom (i zaradama rad-nika) nisu ono što bismo voleli da osetimo ali taj milenijumski mirisni talog prati nas i čekaodmah ispod skrame dezodoranasa i parfema.

Gledao sam slike Zemlje viđene iz orbite: od tvorevina ljudskih ruku na dnevnojstrani najjasnije se vide Kineski zid i Njujorška deponija đubreta. Svekolike deponije najjtra-jnije su tvorevine čovečanstva od industrijske ere do danas (i nadalje); na njima odlažemoostatke svog postojanja, od praznih tuba pasti za zube do kutija sa neželjenom, udavljenomnovorođenčadi.

Na noćnoj strani iste kugle šepure se svetla visokocivilizovanih gradova i dubokimrak ostatka čovečanstva koji živi u "zemljama koje je vreme zaboravilo".

Nama svakodnevnima odmah ispod nepca nataložen je užegli znoj tela i nogu,neoprane odeće, kvarnih zuba, upaljenih desni i sinusa, zagnojenih bubrega zbog kojihmokraća nekontrolisano curka i isparava - svi oni, tanko prekriveni miomirisima hemije,čekaju u svakom autobusu ili vozu koji vozi do gradova i iz njih. Ne treba zaboraviti ni zadahsredstava za dezinfekciju u hramovima zdravlja, koji teško izlaze iz nozdrva. Uostalom,mirisi su jedan od moćnih "generatora" sećanja. Za njima slede glasovi - pomahnitala kako-fonija buke i besa, vike, krikova i šaputanja na podlozi od cike mašina i vozila.

U gradovima koji su izdignuti sa lica Zemlje, u njenu orbitu pa poslati u svemir,kako to opisuje Džejms Bliš u seriji romana pod zajedničkim naslovom "Gradovi u letu", štose ljudi tiče, bez obzira na promenu okruženja, sve je isto jer ljudi ostaju ono što si bili ijesu. Nema promena ni kad se gradovi spuste na dno mora - ljudi teraju po svome sve dokim to "prolazi".

Među problematično zavodljivije (ne potpuno bezazlene) gradove u kojima bi vre-delo živeti (ako bi nas u njih pustili) spada Novi Krobuson iz trilogije pisca egzotičnog imenaČajna Mjevil. Ljudi u njemu nisu sami, okruženi su drugima vrstama, od grotesknih ljudi-buba do ljudi-vodozemaca. Obično-judski zapleti komplikuju se spojem i mešanjem sa dru-gojačijim egzistencijama. S onostrane egzotike, mračni i tajanstveni grad Ambergis izromana Džefa Vandermera nimalo nije naivno i ljupko mesto za postojanje, baš kao nibezbrojni legendarni gradovi stvarne ljudske istorije i mitologije, od Sodome do Eldorada idalje...

A negde u beskraju hladne virtuelne stvarnosti čekaju gradovi bez znanih nam ividljivih oblika, boja, mirisa i zvukova.

Mislim da ne bih voleo da živim u Gradu iz istoimenog romana Kliforda Simaka jernjega, zapravo, grade mravi. Ljudi više nema, odavno su nestali sa lica Zemlje, pobegli su usvemir, paralelne stvarnosti ili izumrli (prethodno napustivši svoje gradove u strahu od nuk-learnog holokausta); naslednici Zemlje, psi koji govore, ne znaju šta će sa tom ogromnomzgradom koja guta tlo a prastari robot prećutaće, u ime svetosti svakog života, da su ljuditrovali mrave. I tu je kraj/početak, Grad će prekriti Zemlju, pobiti sve preostale ne-mravljeoblike života, stvoriti neki drugi ili treći svet.

Svakako ne bih želeo da, kao Robert Nevil, živim u gradu prepunom vampira, kakoje to opisano u romanu "Ja sam legenda" Ričarda Metisona. Biti poslednji 'obični" čovekokružen nekom novom vrstom nije nikakva povlastica bez obzira što su uokolo velelepnezgrade i sva čuda (sada nepotrebne) tehnologije.

Gradove ne čine (samo) zgrade; cigle i beton i asfalt samo su kulise ispred kojihnastupaju glumci. Ako nema glumaca, kulise ne služe ničemu. Baš kao što ni prosečniglumci ne umeju da igraju na praznoj pozornici - kulise im trebaju da potpomognu nejakumagiju koju proizvode. Ali, džaba su dobre kulise pored slabih glumaca.

A ako su kulise loše a glumci nikakvi?Na primer...Ne volim da živim

u varoši koja bestidno čupa svoje korene (kao da su oni zaduženi da je vode - mrze), u palanci kojoj je drveće smrtni neprijatelj pa seče drvorede u tzv. strogom centru

XIX

severniB

un

Ke

R I38

od100I GRADOVI

da bi namesto njih posadila asfalt ili nečije betonske kocke, u zaseoku koji je iz centra prognao sva dečija igrališta (jer, valjda, ruže sterilnost

ravnih ploča; jer su oni koji su osmišljavali nove izglede ulica i trgova zaboravili da su bilideca i da su imali decu - ili nisu?),

u naselju (ispod feudalčevog zamka) u kojem su krajnji dometi novoarhitekture nanivou geometrijskih staza i zabrana-baštica za zelenilo (vojnička groblja su vrhunska i ne-dostižna invencija za priučene tzv. stručnjake i njihove nalogodavce, nabeđene duše-brižnike i narodne spasitelje),

u jadu u kojem postavljaju spomenik velikom komediografu na predimenzioniranipostament (da bi on ispao što sitniji) dok su mu iza leđa kontejneri za smeće - da li mu seto svete potomci onih koje je izvrgao ruglu?

u bedi u kojoj su klupe precizno smeštene tako da gledaju u auspuhe parkiranihautomobila

u sramoti u kojoj je pored visokog kamenog krsta postavljen stadionski bilbordu smejuriji u kojoj za lokalnu političku elitu periferija (provincije) ne postojiu patologiji u kojoj se jedini varoški potok guši u đubretu i preti/obećava da jed-

nom iznedri pogubnu zarazuu mraku u kojem pregorele javne svetiljke u zabačenim ulicama niko neće da

promeniitd.itd.itd.

Ali, avaj, zar zaboravismo: šarene a jadne kulise samo su slika i prilika ljudi koji suih napravili i na njima izvode svoje igre (nad)moći, zar ne?

XIX

severniB

un

Ke

R I39

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I40

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I41od100I GRADOVI

Razmotrimo prostor:I drvo koje cveta postaje lažno onoga trenutka kada se njegovo cvetanje posmatra

bez senke užasa; sa tim saznanjem moguće je uočiti slojeve koji mame i koji uzdižu. Zato suzapravo najlepši gradovi kao oštećeni, u njima sija mrak koji, začudo, harmonizuje i smiruje.Takvi, posebno oblikovani, gradovi sa jedinstvenom istorijom, nužno odišu imaginacijom.Sjaj i boje horizonta najčešće su deo te slike. Kao što istu mentalnu stvarnost uočavamokada posmatramo (npr.) nebo; svojevrsni metafizički realiteti lebde nad prostorom.Možemo reći: pesnički, euklidovski prostor ili pak matematički, geometrijski, možemo reći itržišni, potrošački.

Pesnički ćemo prizivati (dozivati), domaštavati. Euklidovski, matematički, geometrijski, ako zadržimo ontološki status, zaple-

saćemo u spiralama grada, koje su uvek pomalo nedokučive. Mehanizam našeg industrijskog (kosmičkog) prostora pak sastoji se od proizvoda,

sredstava za proizvodnju, proizvođenja proizvoda, koji, opet, kao sredstva za proizvodnjuimaju za cilj proizvođenje proizvoda... Sve dok se ne proizvedu sredstva za potrošnju, kaošto su hleb ili granate. Iteracija ne poznaje nikakav prekid. Dakle, beskonačnost, ali i pro-laznost, pošto se proizvodi troše, upotrebljavaju, habaju, predstavlja imperativ ne samoproizvodnje nego i naše nasušne potrebe. Potrebom, zapravo, čovek biva sirovina,proizvod; izvesno je da su s leševa logoraša u Aušvicu uzimani kosa, zlatni zubi, masnoća,najzad, možemo zamisliti da su se američki vojnici sa Pacifika vraćali kući s japanskim zlat-nim zubima. Nadolazeće industrijsko društvo zgrozilo je i Getea.

Razmotrimo sliku: U narednom trenutku, pred nama će se stvoriti malo, odrpano biće, crno, rašču-

pano, čije upale, divlje oči kao da preklinju. Ispružen dlan, podignut uvis, toliko prljav danećemo moći da razlučimo da li nam ono pruža grumen zemlje, vonj je nesnošljiv, a u poza-dini, na kraju, uprkos svemu, osmeh i blistavo beli zubi, koji će zaseniti nebo. Gradski "dril".Slika koja je nasmejala Bodlera, pošto je njegov hleb mali divljak počastvovao nazvati ko-lačem, slika koja će nekoga naterati da mu tutne koji dinar kako bi sebi "obezbedio" srećnijipočetak dana, raj, podušje. "Dar je, kako kaže Adorno, samo trik kako bi se prodale četke isapuni"1, da bi potom definisao motiv dobročinstva (charity). Praksu organizovanog do-bročinstva vidi kao puko zamazivanje vidljivih rana jednog društva itd.

Pesnički prostor: No, budući pesnici, mi ćemo, ipak, pronaći prostor naše sreće, naš izvor, našu

oazu, to svet(l)o mesto kao delimično samostalno i po mnogo čemu jedinstveno, iako je toisto mesto, uzmimo, nosilac i istorije, i rata, i tragike. Otud ljubav prema užasu, premaoštećenjima. Divno groblje. Uzvišeno đubrište. Slatka kandžica. Crna sreća. Čovek je,moramo uvek imati na umu, homo duplex.

Jelica Kiso

b i t i n i Č i j i , n i s v o j

1 Teodor V. Adorno, MINIMA MORALIA, Refleksije iz oštećenog života, Izdavačka knjižarnica Zorana StojanovićaSremski Karlovci, Nivi sad, 2002.

XIX

severniB

un

Ke

R I42

od100I GRADOVI

Pitanje granice i tehniziranje: Ali kada bismo poverovali da postoji idealni, edenski prostor, "povlašćeni prostor",

gde bi uopšte on mogao da bude? Gde bi on bio zaista? Pitanje koje možemo da postavimou trenutku kada prolazimo pored kockarnice sa pinball-mašinama ili pak pored kakvehromirane reklame; pitanje koje nam sugeriše (možda) da je svet ljudi u prvom redu svetstvari i mašina, i da se takav svet, tehniziran i bezistorijski, u prvi mah čini preciznim. Pre-ciznijim od drhturave i nesigurne ljudske ruke. Ne postoji oklevanje onda kada kliknemo naenter ili play, kao što ne postoji ni uljuđenost onda kada želimo da pregazimo virtuelnogpešaka, iako je crveno . Vurtuelni, mogući prostori obezbeđuju jednu vrstu nonšalantnosti,ali i strogih zabrana. Reč "prohibited" lebdi nad utvrđenim prostorom interneta (u kojemse krećemo, ako se krećemo). Iako se pojam granice (pa i suvereniteta) u doba elektronikečini zastarelim, najzad, rušenjem zida u Berlinu srušen je svaki smisao njenog uspostavl-janja, argument da se kisele kiše neće pitati na koju teritoriju će pasti govori u prilog tome,putevi bez granica zastupaju, ipak, određena pravila. A svako odstupanje od pravila un-apred izgleda kao mrski otpor, sabotaža, čak intriga. Tako je i u administraciji, i uopštesvakoj materijalnoj praksi, koja leži u temelju sveta. Nažalost, na sreću.

Izbor: U podavanju, u uzajamnom prožimanju, u ljudsko-prostornoj zajednici, postoji

nešto izistinski nedokučivo. Kao pesnici, mi ćemo u toj vezi pronalaziti dalekoistočnu,klasičnu poeziju, čak i meditaciju, bićemo sposobni da u gradskim rekama vidimo izmireneprotivrečnosti: plastičnu flašu koja pluta i lepotu kretanja rečnih struja. Nenadmašna poet-ska draž! Jednako kao što ćemo birati programe koje ćemo posetiti, čitati samo one knjigekoje nas pothranjuju, odgledati tačno određeni film itd.

Uspeh neuspeha: Ispred Filozofskog fakulteta u Beogradu, na Platou, bila je postavljena tzv.

Otvorena biblioteka, predložena od strane Gete instituta, sa idejom da posetioci mogu dapozajmljuju i razmenjuju knjige. Kroz dva meseca retko darežljiva bioblioteka je ostala bezijedne knjige, te sada možemo samo još videti prazan štand, u najmanju ruku, nešto što ličina kartonsku kućicu i evocira, dakako, iskustvo napuštenog doma. Taj je novitet s početkaimao uspeha. I to ne samo zato što je svakoj novoj ideji suđeno da ima izvestan uspeh napočetku, ponuda važi kao zapovest, nego i iz posebnog razloga: što su ljudi konačno nasred Knez Mihailove mogli da se osećaju kao kod kuće i jednako pozajmljuju knjige s policadržeći ih kao svoje sopstvene. Odnos privatnog i javnog je uzajaman. Kuća u kojoj ne pos-toji kanal informacija kroz koji se spoljašnji svet sliva u njenu unutrašnjost i nije gradskakuća, za razliku od seoskih i malovaroških. Idiličnost seoske kuće nalazi se upravo uodsustvu, još češće, u oskudevanju. Stvarnost prostora zasnovan je na "snažnim i stabilnimrealnostima, fundamentalnim materijalnim slikama koje čine osnovu svake imaginacije"3.Imaginacija, dakako, odstupa od stvarnosti, posebno od neželjene. Seoski pesnik će pevatio temama težačkog života, dok će gradski, već pritešnjen "slučajnim" i višestrukim ob-manama samog gradskog prostora, pevati o užasu, histeriji, preuveličavanju, pa i budalašti-nama. Prostor, nužno, na ovaj ili onaj način, diktira (stvara) literaturu, kulturu, društvo;sense of proportions.

Sagledavanje celine: Senka gradskog užasa nalazi se, možda najviše, u odrazima. Ogledalo nam pruža

svojevrsnu nezemaljsku (iskrivljenu) zavodljivost, beskonačno umnožavanje kao da ekspli-cira smrtnost . Umnožavanje, zapravo, potvrđuje našu nemoć, kao da smo deo jedne velikekatoptrične mašine iz 17. veka, malog pozorišta različitih oblika i tipova u kojima se jednafigura vidi umnožena pomoću ogledala postavljenih pod različitim uglovima. Tako bi se igrad mogao videti: kao jedan aparat čiji nevidljivi ili poluvidljivi točkići objedinjuju njegovuevidentnu raznolikost integrišući prostor u celinu. Međutim, tu i leži opasnost. Svako zataji-vanje jednog dela automatski šteti celini.

Spram takve totalitarnosti, ponovno uspostavljanje pojedinca, pesnika, čini sedakako poželjnim. I mi ga već vidimo kako hoda ulicom, bežeći od "teške zbilje života",bežeći od grada, a zapravo toneći u njega kao kakvo strano telo, koje se i opire i prepuštaistovremeno.

2 Napomena: trenutak u kojem smo doveli u iskušenje snagu svog motora i pregazili pešaka trenutak je u kojemse na ekranu pojavljuje ''game over'', dakle: jeste trenutak akcije koji nije u stanju da ''potroši'' igricu do kraja. 3 Gaston Bašlar, Poetika prostora, Beograd, 1969.

XIX

severniB

un

Ke

R I43

od100I GRADOVI

Lanci slobode: Dok sedimo u nekom brzom vozu, pored toga što smo u stanju da primetimo sop-

stveni odraz u drugom, susednom vozu, koji je promakao pored našeg, upravo nestao za-jedno sa našim likom u staklu, mi ćemo se prisetiti šinobusa (doziv prošlosti), starinskog išarmantnog, ali i izbledelog sjaja, kojim smo nekada znali putovati ceo božji dan. To da suu vozovima uvedene male stepenice za putnika znači da taj putnik mora biti poslušanprema obaveznim nalozima kompanije. Poput zatvorenika kojima je putanja kruga pre-cizno određena. Podjednako kao kada smo morali da podnosimo mučnost (ili pak lepotu)zaustavljanja šinobusa u svakom selu i zaseoku, sedeći između kante sa sirom i unezverenekoze. Brzina smenjivanja "gvozdenih porcija" postaje trka, nadolazeći luksus se umnožava(i varira) proizvoljnim predlozima. Mi se krećemo u tim lancima slobode, sev munje užabokrečini života vidimo kao proplamsaj srećnog prostranstva u embrionalnom stanju.Samo svetlost i odblesci. Prirodna magija grada, može biti da je upravo u tome. Svetlupovršinu najčešće presecaju senke užasa. Blistava ideja o razmeni knjiga "Otvorene bib-lioteke" poništava se njenim varvarskim pustošenjem. Klasično dvojstvo u kojem živimo, ikoje se vidi u poemi "Lament nad Beogradom", eksplicira dualitet do kraja: kao ono kojepada, i kao ono koje raste, koje se podiže i uspinje.

Otvorenost doma: Odnos čovek-svet spasava od banalnosti ne samo čoveka, nego i prostor, a možda

najviše, i sam jezik. Jezikom se izdvaja čovek grada. Jezik grada se duboko protivi tišini (ću-tanju), pred-govornom, apsolutno-životinjskom. Jezikom se čuva (neguje) civilizacija5. Di-rektna reč koja, bez oklevanja, bez refleksije, govori drugom stvari u lice, postaje jelo,hrana, lunch, otvorena trpeza; čak i kada smo zatvoreni u četiri zida, mi čujemo zveketkašike naših suseda, pa tako bivamo izručeni (u službi trošenja, ali i potrošači), opet kažem,čak i onda kada se čini da smo najusamljeniji. Osim toga, čovek-svet znači i "moći-biti-svuda", bez obaveznog pomeranja s mesta. Ta, nazovimo je, sveprisutnost čoveka, kao i(konačna) oslobođenost od udaljenosti, predstavlja zahtev svakog grada, čime se nadilazistrah od pojedinačnosti itd.

Savremena kultura: Nekulturno je nepromenljivo. Nekulturno je apsolutno-kontinuirano. Nekulturno je plemensko. Nekulturno je prvenstveno.Nekultuno je tipsko. Nekulturno je organsko. Nekulturno je uopšteno. Nekulturno je dogmatsko. Nekulturno je strahovanje od vremena. Nekulturno je zlo, kao i njegova eksteriorizacija. Nekulturno je bezizgledno. Nekulturno je ne-duh.Nekulturno je rđavo. Nekulturno je nestvaralačko.Nekulturno je politično. Nekulturno je zastupati nekoga.

UMESTO BIOGRAFIJE: Jelica Kiso (1979) piše poeziju, prozu i kritiku. Do sada je objavljivala u ča-sopisima: Znak, Tekst, Braničevo, URB, Koraci, Zlatna Greda, Ulaznica, Sveske, Avangrad, u elektron-skom časopisu Agon i dr. Uređuje regionalni informativni portal za književnost i umetnost: književnost.org Dobitnica je književne nagrade Ulaznica 2009. (prva nagrada za poeziju). Zbirka poezije Crna sreća, objavljena joj je u ediciji Prvenac (SKC Kragujevac, 2010.) Programski je saradnik redakcije Forum (SKC Beograd).Bavi se video radovima.

4 Za Narcisa je karakteristično da ne zna da je lik kome se divi njegov sopstveni. 5 ''...u posebnu naviku onih koji još nisu potpuno formirani civilizacijom spada da se u neku temu ne sme ući di-rektno, šta više ona se skoro ne sme ni spomenuti...'', G. Hajer

XIX

severniB

un

Ke

R I44

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I45

od100I GRADOVI

Ne mogu da živim u gradu. Ni u kojem. Gradovi su zatvori pogleda, tamnice kretanja,utočišta za sužnje. Gradovi su okupatori slobode. Sve što mogu, kad me pozovu da ogradovima mislim i o njima pišem, jeste da zamišljam da za ljude, ipak, postoje ta urbanačvorišta u kojima bi oni željeli da žive i oni u kojima ne bi voljeli da žive. Da o tome napišempriču ili esej, kantilenu ili filozofsku raspravu. Sred pustare, koja je moje prirodno stanište,da pošaljem u svijet, u gradove, literarnu špekulaciju o gradovima u kojima ne bih volio, ilibih volio da uselim ovu gomilicu kostiju, mesa i nerava. Da se samo na prvi pogled poigramsa nemogućim: voljeti ili ne voljeti kazamate. U njima, kaznionicama, ne živi se, može se unjima samo umirati. Na rate ili namah. Smrt je drugi naziv za grad.

A znam kako izgledaju gradovi, bio sam u njima, velikim i malim mučilištima. I boraviomeđu betonom, asfaltom, kulama od cigala i stakla, kojekakve Evrope i Amerike darivale bimojim unezverenim očima i zasićenom tijelu gradove svoje, lavirinte nabijene beznađima.

Gradovi u kojima bih, recimo tako, želio da živim imaju kvartove u kojima bi život do krajabio tuga i mučenje. Obilazio sam i te stanice, zaticao se na zlokobnim mjestima gradova ukojima bih, inače, i recimo, volio da živim. Ta nelagodna staništa unutar gradova koje, rec-imo, volim, nisu mogla da promijene moju želju, moju volju, da se, iz nelagode izavši,ponovo nađem u urbanitetu u kojem bih, recimo, boravio lako, zadovoljan.

A gradovi u kojima ne bih volio da živim imaju u svom haotičnom tijelu male oaze u kojimabih, takođe, i recimo, bio laka tijela i pune duše. Znam, kad se zateknem u gradu u kojem ježivjeti pakao, da me čeka neizvjesna trka ulicama, dvosmjernim i jednosmjernim, trkanakon koje se nađem na lijepim i dobrim mjestima unutar džinovske nastambe u kojojinače ne bih volio da se nastanim.

Znate što hoću da vam kažem: svi su gradovi, naročito oni u koje se ulazi prvi put, mjesta ukojima bih volio i u kojima ne bih volio da živim. Sve ovisi od ljudi koje srijećeš - ljudi u tebirode osjećanja koja osjetiš kao rez nožem, pa sebi kažeš: ovo je grad koji ne mogu voljetijer je nastanjen ološem, ali sa kvartom u kojem bih bio koliko-toliko zadovoljan, jer je skrit;ili: volio bih da u ovom gradu živim da nije predjela u njemu koji me odbija, jer su u njemuljudi koji me uzrujavaju. Tako se zavaravam u mislima, a zapravo - nema nijednog grada,koji sam zavolio ili koji nisam zavolio, i u kojem bi moja složena priroda mogla opstati.

Kasno je meni za bilo kakvu selidbu, ako me kojim slučajem na nju pozivate. Nikad nisamživio u gradu, jer su moje domovine i svi moji gradovi brdo jedno samotno i kućica nanjemu; bulevari su mi staze kroz maslinjake a trgovi vjetrovite goleti sa rijetkim žbunjembrnistre. Doduše, urijetko jesam, ali više po moranju, zaspivao sred zvuke sirena i okovanškripom kočnica, zaluđen piskom voza sa gradskih stanica drhtuljio u oblakoderu, čuo po-dase koji put i nakratko urlike pijane rulje bulevarske, a zvonjavu tramvaja upile su ši-zofreno urijetko moje uši prolaskom kroz metropole. Gradovi u kojima bih volio i oni ukojima ne bih volio da živim samo su izletišta mašte koja se zavrti u mom sjećanju - u ko-jima ni po koju cijenu ne želim naći mjesta ozbiljnim namjerama. I uvijek je tijesno igri koju

Jovan Nikolaidis

Gradovi u kojima biH ili ne biH volio da živim

počinjem da igram, zamoljen od prijatelja da slovo napišem o gradovima u kojima bih ili nebih volio da živim. Zadovoljan sa moći da je mogu prekinuti kad god budem htio. Igru omom zamišljenom životu u gradovima u kojima bih ili ne bih volio da živim.

POKUŠAJ (AUTO)BIOGRAFIJE: Jovan Nikolaidis sav je život proveo na demarkacionoj liniji, nagranici onoga što se htjelo od onoga što se smjelo. Bio je zakinut i onim čime je lakše mogao branitislobodu, a privilegiran borbama kojima je ta njegova sloboda očuvana. Priznaje da je za čovjekajedino robovanje slobodi - legitimno ropstvo. Za svoju sjutrašnju slobodu brinuti ne mora, ona se po-drazumijeva starošću u koju se useljava kao na Durmitor.

Na oštrici sudbine koja ga je kaznila posebnošću, a takvi su u svim vremenima - ekscesne pojave, i tajzabio od mraza učiniće mu se boljom stranom svijeta od one koju mu propisuje društvo i konvencijenjegove. Off limits!

Sirotinjsko dijete, dijete kulaka razvlašćenog od dobara ali ne i dostojanstva, u najboljem od svih svje-tova - svijetu komunizma, danas se na taj sistem društveni koji je mrtav, osmjehuje, miran pred agre-sijom još jednog od najboljih svjetova, svijetu nihilizma. U kome se opet za odabrane sprema - put ugeto. Off limits!

Između ta dva horizonta društvena, jednog totalitarnog, mrtvog pod teškim turbetom zabluda, i dru-gog globalističkog, koji poput zombija nadrasta naše želje i vjeru, traje život Jovana Nikolaidisa. Ukoga su stale neke knjige, neke žene i neka prijateljstva; njemu su ipak najdraži počeci. U koje se uvi-jek, ne čitajući između redova, vraća s nadom, ponajviše onda kad nasluti da ovakvih njemu nalik višebiti neće, bogu hvala! Off limits!

Napisao je desetak knjiga, a još ponekoj se nada. Zbirku "Pjesme s pogledom na nju" načela je mla-dost i naivnost, a dovršila slatka upornost dokolice. Radi na porodičnoj hronici "Roman o Nikoli", vol-jan da se oduži patnjama i tlapnjama prošlosti.

"Plima" je njegova izdavačka kuća iz koje izlaze dobri autori i njihove blagorodne knjige. A plima jeprirodna pojava koja označava nadiranje. Tiha je, nenametljiva ali - neumitna.

Časopis "PLIMAplus" izlazi u nakladi "Plime" već četrnaest godina. Glasilo se, pored ostalog, bavi istrategijama u kulturi crnogorskoj, uvijek grabeći koju godinu ispred politike kulture zemlje u kojojizlazi. Zbog takvog kukurikanja nikom od članova redakcije, bar dosad, nije odrubljena glava, prostečinjenice radi da kultura ne treba politici u onoj mjeri u kojoj politika treba kulturi. Anahrona sim-bioza, no bolje zasad nemamo. Off limits!

Jovan Nikolaidis je sekretar ogranka Matice crnogorske u Ulcinju i član Crnogorskog društva nezavis-nih književnika, ali nije član crnogorskog PEN-a. Kakav je to Crnogorac sa takvim prezimenom! Offlimits!

XIX

severniB

un

Ke

R I46

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I47

od100I GRADOVI

Tim Tarner

O “Londinu“

Ljudi me ponekad pitaju: “Pa, odakle si ti?“, a ja im odgovorim: “O, pa ja sam iz Londina.“ Neprimete kako mu izgovorim ime, ali nije to isto mesto. Razlika je neznatna, ali ju je vrlo važnorazumeti, pogotovo ako niste odavde, pogotovo ako ste ovde samo u prolazu. Druga je toreč. Na primer, doseliš se ovde i upoznaš tu prijatnu, privlačnu osobu, koja dobro poznaje is-toriju i prati muzičke trendove, pa odlučiš da s njom izađeš, međutim kad stigneš u pab shvatišda u njemu zapravo sedi njena veoma čudna bliznakinja. Sličnost ti je očigledna, no onda sedobro zamisliš...

Kako izgleda moj život u gradu Londinu? Uđem u metro na stanici Elefant i Kasl. Iza-đem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg dana uđem u metro na stanici Ele-fant i Kasl. Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg dana uđem u metrona stanici Elefant i Kasl. Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao. Sledećeg danauđem u metro na stanici Elefant i Kasl.* Izađem iz metroa na stanici Benk i odem na posao.Mislim da više ni ne znam šta je slon, ne mogu da prizovem u mislima sliku slona. Kad čujemtu reč smesta se dižem i krećem na posao.

Ja sam onaj koga svi mrze. Službenik sam u banci. Imam čitavu kolekciju groznih kra-vata. Neprestano radim. Ako budem počeo da ti objašnjavam tačno šta, bukvalno ću moratida zaspim, prosto ću morati da spustim glavu na sto, zaspim i uz malo sreće počnem da san-jam neki drugi posao, posao u kojem nikad ne moram da izgovorim reč “hipoteka“.

Ja ne živim u Londonu u kom postoje mesta za razonodu i turističke atrakcije i ruskimilijarderi i galerije Sači i Londonsko oko, već u Londinu. To ti je zapravo nekakva mešavinaLondona i Londisa.* Nisi baš u Vejtrouzu, niti u Sejnsberisu, čak ni u Tesku.* Malo je sve sranjeu Londinu, ali ima tu i sitnih zadovoljstava, kao, na primer, kada hodaš veoma brzo sa slušali-cama na ušima; kao što je ukus one gotove testenine koju prodaju u M&S-u, s komadima feteveličine malenih loptica za golf; ili kao što je onaj veliki južni peron na stanici Ejndžel. Na tomperonu stvarno ima mnogo mesta. Baš sam pre koji dan bio tamo i pomislio sam: zašto li suizgradili tako besmisleno veliki peron? Predivan je. Osećao sam se kao da sam bio na odmorunegde u Londinu. Možeš da trčiš gore-dole po tom peronu, da jašeš neku životinju po njemu...Da jašeš slona. Slona! Evo, pazi samo, sad ću krenuti na posao. Rekao sam tu reč: slon.

Imam jednu prijateljicu koja je ranije živela u Južnom Londonu ali se nekoliko godina

Krejg Tejlor

l o n d o n C iDani i noći sadašnjeg Londona - po rečima onih koji ga vole, mrze, u njemu žive, koji su ga napustili ili za njim žude

* Eng.: elephant - slon, castle - zamak, top. Nazivi dveju ulica u Londonu. (Prim. prev.)* Lanac mini-marketa. (Prim. prev.) * Lanci supermarketa. (Prim. prev.)

XIX

severniB

un

Ke

R I48

od100I GRADOVI

preselila nazad u Hadersfild. Pre koje veče me je pozvala da mi kaže da se učlanila u hor. Jareko‘: U šta? U hor, kaže ona. Ta reč kao da se odjednom pre stvorila ovde iz neke druge galak-sije. Zašto ide na probe hora kad može to vreme da iskoristi radeći? Kako se to uopšte “pevau horu“? Zašto, pobogu, i ustaje od radnog stola? Pretpostavljam da bih se mogao i japriključiti nekom horu kad bi probe održavali u onom delu M&S-a gde drže gotove obrokeod testenine. Mogao bih skoknuti do njih na oko tri minuta tokom pauze za večeru pre negošto se vratim na posao pa onda i tamo malo sedećki pevušiti, ali inače... Pretpostavljam da uLondonu postoje horovi. Možda će jednog dana neko okupiti jedan i u Londinu. Londinskimuški hor.

Zamislio sam potom kako pokušavam da se išunjam da odem na probu hora ili takonešto, na nešto u Londonu, kako se iskradam iz Londina i idem u London i kako zamalo uspe-vam da prođem pored te ogromne usnule zveri, onako na prstima. Ali onda se Elefantprobudi. Pa se pored njega probudi i Kasl - kakav dvojac! - pa mi zajedno prepreče put. Možešto da zamisliš, zar ne? Slon onako, kao, zamahuje surlom. Ne znam šta bi zamak radio. Moguli zamkovi biti agresivni? Pretpostavljam da mogu kad igrate šah.

Jednog dana ću se preseliti u London. Kad budem bio bogat i kad budem pokupiosvu lovu i kad nikad nikad nikad više ne budem morao nekom da kažem da radim u banci.Ima da iseckam sve kravate koje nosim na poslu i bacim ih u Temzu, da uzmem sav taj silninovac koji sam zaradio, sav novac koji ljudi misle da sam zaradio prodajući dušu, i da se lepopreselim iz Londina u London. Otići ću do stanice Elefant i Kasl poslednji put, sesti u voz naliniji Bejkerlu i otići na sever. Posetiću Vestminstersku opatiju i Londonsko oko i kad budembio u jednoj od onih kapsula iz koje ću videti čitav grad, neki turista iz Minhena ili Ajdaha ćemi reći: O, prvi put ste u Londonu? A ja ću mu, onako sav važan, reći: Aha. I pravo da vamkažem - tačno sam ga ovakvim i zamišljao.

Pozvali su ga za sto načičkan praznim bocama i okružen muškarcima u odelima. Zamalo dazaboravi kravatu koju je urolao i stavio pored slanika i jelovnika. Ostavio je za sobom gomilicunovčića od jedne funte i praznu čašu.

Džejn Lanajero

O dolasku iz Ugande

Tada sam još studirala u Ugandi i na univerzitetu smo pisali izveštaje o ratu u mom deluzemlje. U jednom od njih smo naveli neke zločine koji su se desili i slikali ih, pa sam sve topotpisala govoreći da naravno posedujemo dokaze i da je za sve kriva vlada. Sve je preraslou nešto prilično opasno pa sam morala da napustim zemlju i dođem ovamo. Imala sam dvade-set dve godine.

Na aerodromu Getvik su mi dali kartu za voz i uputstva kako da odatle stignem dopansiona u Harou na Brdu.* Da znam da čitam i pišem, to stoji. Ali se nikada do tada nisamvozila vozom i nisam znala kakvi su vozovi u Londonu. Kažu ti da uđeš u voz na liniji Serkl, pada onda pređeš u neki na liniji Metropolitan, pa onda u neki drugi, pa kad stigneš do te staniceda onda odeš na onaj peron. Bože, pomozi mi, rekla sam. Penješ se, pa se spuštaš, pa izađeš...Ništa nisam razumela. Plašila sam se da nekog pitam pošto sam oko sebe videla sve te belcei nisam znala kako da im priđem. Poželiš nekome dobro jutro a on te samo pogleda. I svi sedes raširenim novinama i ćutke čitaju. Aha, znači ovo je takvo mesto? Ni sa kim nisam popričala.A tek kako je hladno bilo! Stigla sam u julu, ali bilo mi je veoma, veoma hladno.

Imala sam dokumenta i uputstva kako da stignem do pansiona, a i rekli su mi brojkuće. Ali nisam imala pojma da se kućni brojeve svi nižu u jednom pravcu. Pošla bih jednimputem pa nakon određenog vremena shvatila da sam pogrešila. Mislim da sam s aerodromapošla u pola deset ujutru, a u Harou na Brdu stigla oko osam uveče. Osam uveče! Nisamnigde usput zastajala, ali mi je samo na stanici Viktorija trebalo četiri sata da od glavne

* Deo severozapadnog Londona. (Prim. prev.)

železničke pruge dođem do stanice metroa. Pa onda taj voz u metrou. Kad sam ga videla dadolazi tako sam se uplašila da nisam smela da uđem u njega. Čekala sam da prođe prvi vozda vidim kako se ponašaju ostali ljudi, pa sam onda čekala da prođe i drugi jer i dalje nisamznala šta treba da radim. Hajde sad, govorila sam sebi, obrati pažnju: svi izgledaju vrlo samou-vereno i samo zakorače i uđu u voz. Ali stalno sam se pitala hoće li se ta vrata otvoriti ili neće.Jer, videla sam da se otvaraju, ali ponekad su ljudi i pritiskali neko dugme... Bilo mi je jakostrašno. Onu rupu između perona i voza da i ne spominjem!

Najstrašnije od svega je bilo to što su mi za određeni datum zakazali razgovor o do-bijanju statusa izbeglice, pa je trebalo da se vratim na aerodrom. Tad celu noć nisam spavala,samo sam razmišljala o putovanju. Nisam ni mislila o razgovoru, pred očima mi je jedino bilačitava ta noćna mora od povratka na Getvik.

Međutim, ljudi u pansionu su bili vrlo gostoljubivi. Kad sam ušla upravnik mi jerekao: “Jesi li ti Džejn? Dugo te već čekam - šta se desilo?“ Gospode bože, ne možete vi nida zamislite kroz šta sam sve prošla, rekla sam mu.

Prevela s engleskogBojana Gajski

(Craig Taylor: LondonersThe Days and Nights of London Now - As Told by Those Who Love It, Hate It, Live It, Left It

and Long for ItGranta Books, 2011

Copyright Ó Craig Taylor 2011)

Kreg Tejlor objavljivao je tekstove u najistaknutijim novinama tri zemlje - u Gardijanu (Ujed-injeno Kraljevstvo), Njujork tajmsu (SAD) i Gloub end mejlu (Kanada). Njegove književne tek-stove objavio je Misisipi rivju. Proteklih godina, pisao je One Million Tiny Plays About Britainza Gardijanov Vikend magazin, a tri od ovih drama bile su štampane na torbama i uručenepobednicima Kanskog festivala. Takođe izdaje sopstvene magazine, između ostalih The Re-view of Everything I‘ve Ever Encountered i Dark Tales of Clapham. Njegovu prvu knjigu, Returnto Akenfield, objavila je Granta, 2006. godine.

XIX

severniB

un

Ke

R I49

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I50

od100I GRADOVI

U donjem lijevom kutu trga Djemaa el FnaAko se dolazi preko parka FoucauldZa leđima ostavljajući La KoutoubiuNa niskom stolcu sjedi dječakI šutke prodaje kolačiće.Zvukovi Marrakesha ispunjavajuI prostor i vrijeme i zrak,Sve ulice,Svaki uski derb,Svaki krcati souk.Zvukovi su simboliOvog grada koji bučiNa koju god stranu da krenemo:Zveckanje kovanicaProdavača maramica,Lupkanje četkom O kutiju za laštenje cipela,Danonoćno bubnjanje berberaI riječ najčešće ponavljanaPoluzabranjena -Po dobroj cijeni, dobre kvalitete.U Marrakeshu je sve autentično,Sva je obuća od kože, svaka torbica ručni rad,Svaki turban izvorno tuareški.A opet Svega ima na stotine,Na tisuće,Tisuće lampi,Vrsta začina, komada nakita...U tom moru zvukova i mirisaŠutnja je dječakova poput zalaska,Poput sutona nečeg što je već dugo istoI nikad se ne mijenja.Tik do njega Iste kekseProdaje nekoliko staracaZa jedan dirham po komadu,Ali dječak je neprimjetan i jedva da se riješio polovice.Na Medinu pada noćI zrak počinju ispunjavati još jači mirisi,Još veća buka.

Maja Klarić

C R V E N I G R A D

XIX

severniB

un

Ke

R I51od100I GRADOVI

Grad se komeša poput proključale kaše.Dižu se zasitni dimovi pokretnih pečenjara,Kućice kuhanih puževa kuckaju kao školjkeI malo je prostora za desert.Dječak je gladan i cijelo vrijeme razmišljaO jednom jedinom keksuPremda zna da će mu poremetiti računicuU kojoj nema robe za otpisI ništa nikad nije palo na pod.Medina je glasna i proždirePoput gladne lavice, urla sa svih strana,Prolaznici su okrenuti leđima i ne obaziru seŠto iza njih, sežući im jedva do pasa Dugo zagledan u stražnje dijelove Njihovih hlača i haljina, peta i potpetica,Dječak kradomice stavlja u usta jedan keks,Gura ga cijelog odjednomI nada se da ga nitko nije vidioČekajući da se rastopi iza obraza.Noć je duga i hladna,Nebo nad Marrakeshom prijetiI valja se dobro pripremiti,Pronaći najbolji kutak,S najviše zalutalih turista,Za zaraditiDirham koji nedostaje.

UMETO BIOGRAFIJE: Maja Klarić, putopjesnikinja. Rođena 1985. godine u Šibeniku. Objavljivala poez-iju u svim relevantnim hrvatskim književnim novinama i časopisima: Zarez, Quorum, Knjigomat, Poezija.Zastupljena u antologijama Erato 2004. (Zagreb), Rukopisi 32 (Pančevo), Ja sam priča (Banja Luka), Seaof Words (Barcelona) i Castello di Duino (Trst), Prevodi za časopise Riječi, Poezija i Libra Libera, novineZarez, Treći program Hrvatskog Radija i izdavačku kuću Algoritam. Nagrađena na međunarodnom pjes-ničkom natječaju Castello di Duino (Trst, Italija, 2008.), međunarodnom natječaju za kratku priču Seaof Words (Barcelona, Španjolska, 2008.), književnom natječaju Ulaznica 2010. (Zrenjanin, Srbija). Do-bitnica UNESCO-ve stipendije za rezidencijalni boravak u Brazilu gdje je napisala zbirku putopisne poez-ije. Organizira međunarodni Festival aktivističke poezije Art Attack. Dovršila zbirku Život u ruksaku.Propješačila 880km dug put Camino de Santiago u Španjolskoj o kojem piše putopis Vrijeme badema.

XIX

severniB

un

Ke

R I52

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I53

od100I GRADOVI

Plan grada u kojem ne bih voleo da živim nacrtan je na stolnjaku

Kada sam prvi put napisao ovu rečenicu? Dvadeset drugog januara 2007, u rokovnikusa kožnim povezom na čijoj je prvoj stranici crvenim flomasterom pisalo: "Dnevnik". Pretoga, bacio sam konzervu i s krpe istresao mrve u kantu za đubre, koja je stajala u radnomdelu, pod sudoperom. Ponovo sam seo za radni sto. Mada je prozor bio otvoren, u sobi sejoš uvek osećao miris sardina.

Palcem desne ruke obrisao sam kap ulja koju dotle nisam bio primetio. Mali, masniotisak ostao je na prvom od četiri lista papira. Na njima je bio odštampan razgovor sa poz-natim američkim pesnikom Čarlsom Simićem, koji je trebalo da pošaljem redakciji jednogsplitskog nedeljnika. Spremajući se da u tekst unesem poslednje ispravke, pronašao samdva pasusa na sredini treće stranice i zaokružio ih plavom bojom:

Na jednom književnom skupu u San Francisku, 1972. godine, sreli ste poznatogpesnika Ričarda Hjuga?

Čarls Simić: Upravo sam se vratio sa svog prvog putovanja u Beograd posle skorodvadeset godina. Po povratku u Ameriku, otišao sam na jedan književni skup u SanFrancisku, gde sam u jednom restoranu naleteo na pesnika Ričarda Hjuga. Proćaskalismo i on me je upitao gde sam bio preko leta, na šta sam mu odgovorio da sam se up-ravo vratio iz Beograda. "O, da", rekao je. "Mogu jasno da vidim taj grad." Ne znajućiza moje poreklo, nastavio je da mi crta po stolnjaku, između mrvica hleba i mrlja odvina, lokaciju Glavne pošte, mostove preko Save i Dunava, i nekoliko drugih važnih ori-jentacionih tačaka. Ne sluteći šta sve to može da znači, pretpostavljajući da je jednomposetio Beograd kao turista, pitao sam ga koliko je vremena proveo u njemu. "Nikadnisam bio u njemu", odgovorio je. "Samo sam ga nekoliko puta bombardovao."

Prepisao sam delove teksta u rokovnik i dodao rečenicu koja mi se dotle vrzmala poglavi: "Plan grada u kojem ne bih voleo da živim nacrtan je na stolnjaku." Na istoj stranicizapisao sam brojeve 1972 i 1944, jedan ispod drugog, i podvukao liniju. Posle dvadesetosam godina, pomislio sam, saveznički pilot nosio je plan grada svuda sa sobom. Zaokružiosam broj 28 i iza njega stavio znak uzvika.

"Kako je moguće da nikada niste pogodili štab Gestapoa?" upitao je Simić. Potresensaznanjem da je mogao ubiti svog kolegu, Hjugo je objasnio da su poletali iz Italije i najpregađali naftna polja u Rumuniji, koja su bila od velikog stratešog značaja za naciste. Uvek sugubili poneki avion, pa su u povratku, kada je trebalo da izruče bombe na Beograd, leteli vi-soko i ispuštali teret gde stignu, jedva čekajući da se vrate u Italiju i ostatak dana proveduna plaži, u društvu lokalnih devojaka.

Povukao sam nekoliko paralelnih linija. Pokušavao sam da nacrtam ulice oko Glavnepošte, koje su ostale urezane u Hjugovom sećanju, poput ožiljaka.

Mića Vujičić

Grad naCrtan na stolnjaku

2.

Ožiljci - reč koja najtačnije opisuje moje neuspele literarne pokušaje

Nakon pripovetke o krevetu u kojem je umro Lav Tolstoj, godinama sam pokušavaoda napišem svoju drugu priču. Nervozno sam noću šetkao po stanu na Petlovom brdu, mi-moilazeći u mraku očevu tetku Martu, koja mi je dozvolila da se uselim u jednu sobu.Međutim, što sam se više trudio da pronađem pravi put, to sam jače udarao glavom o zid,dok se Marta, koja nikada nije palila svetlo, elegantno provlačila hodnicima.

Smatrao sam da su ožiljci moje orijentacione tačke.

Čvrsto sam odlučio da prihvatim poziv jednog književnog časopisa, koji mi je ponudioda napišem priču o gradovima u kojima ne bih želeo da živim. Smatrao sam da ću pronaćirešenje za svoju buduću priču ukoliko nanjušim plan grada koji bih svakog trenutka mogaoda nacrtam na stolnjaku.

Na marginama rokovnika sa kožnim povezom napisao sam cifre 2007 i 1978, jednuispod druge, podvukao ih, i na kraju zaokružio razliku. Pokušao sam da skiciram delove togmesta, kao da hvatam beleške, nadajući se da će ulice i trgovi, raskrsnice i soliteri, tačkesasvim udaljene u realnom prostoru i vremenu, na kraju ipak sačiniti kostur grada prekokojeg nikada neću moći da pređem gumom za brisanje:

- Deo ulice od parkinga do ulaza u zgradu, ispred kojeg su ubili mog teču, direktorabanke, jedne letnje noći, dok se vraćao sa sastanka. Pretpostavlja se da je parkirao auto-mobil, sa suvozačevog sedišta uzeo sako, kravatu i akten-tašnu. Izašao je iz automobila izaključao vrata. Posle nekoliko koraka ka svojoj zgradi, verovatno shvativši da je u gepekuzaboravio kesu svežih jagoda, okrenuo se natrag. Pred ulaznim vratima pao je pokošenmecima, gde su ga, nekoliko minuta kasnije, pronašla dvojica mladića, vraćajući se sarekreacije. Posvedočili su da je ležao na trotoaru u okrvavljenoj beloj košulji. Kada suugledali jagode koje su se otkotrljale niz ulicu, nakratko su se ponadali da su one uzrok cr-venih fleka na košulji, ali čim su ga dodirnuli, shatili su da je mrtav. Ništa više nisu mogli dadodaju svom svedočenju, osim da im se čini kako su, prilazeći mestu zločina, dva puta čulizvuk kao kad automobil pređe preko prazne plastične flaše na asfaltu.

- Gradska rakrsnica na kojoj je poginuo moj prijatelj dok je na pešačkom ostrvu čekaozeleno svetlo. Vozač koji je izgubio kontrolu prešao je preko ostrva, pokosio ga, i uzaludpokušavao da mu ukaže pomoć. Jedan slučajni prolaznik posvedočio je kako je i sampokušao da mu da veštačko disanje, ali su mu ruke, čim ih je prislonio na njegove grudi,jednostavno propale, kao u puding.

- Mala gradska pošta, bakalnica i deo stare zgrade, do ulaza: jedini kadar koji sam us-pevao da vidim sa prozora bolničkog ve-cea, u kojem sam provodio popodneva, sa gipsomna ruci, kako bih što manje ležao pored kreveta u kojem je umirao jedan pacijent.(Povukao sam liniju u rokovniku, želeći da skiciram plan tog dela grada, ali me je podrhta-vanje u rukama nateralo da odustanem. Od crteža je ostala jedino kriva, iskrzana linija kojaje trebalo da odvaja pločnik od zida male pošte i bakalnice ispred čijih je vrata svakog danastajala prepolovljena sočna, crvena lubenica.)

- Malo pristanište u jednom dalmatinskom letovalištu, ispod zgrade sa čijeg se drugogsprata bacila žena, uz vrisak. Dok smo čekali brodić koji nas je svakog dana prevozio doplaže, posmatrali smo milicionera u kratkoj plavoj košulji kako pokriva telo belimčaršavom.

Povukao sam još jednu crticu, želeći da dodam još nekoliko teza na kojima bi se bazi-rala moja priča o gradovima u kojima ne bih želeo da živim, ali sam se prosto uplašiosamog sebe.

Uz to, učinilo mi se da čujem glas. Ustao sam od stola, iščupao upravo ispisane listove iz rokovnika sa kožnim povezom i

nervozno ih zgužvao. Da li se može uništiti plan grada u kojem ne bih želeo da živim? Da lije pisanje samo igra na papiru, zapitao sam se, osećajući mučninu.

Sardine.Bacajući zgužvanu hartiju u istu onu kantu, ugledao sam Martu kako prilazi noseći

metlicu i đubrovnik. "Opet si prosuo mrve van kante", rekla je i stala pažljivo da ih mete.

XIX

severniB

un

Ke

R I54

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I55

od100I GRADOVI

Ni sada ne mogu da procenim da li je bilo moralnog opravdanja za polazak na putovanje utrenutku kada je cela nacija drhtala nad životom trostrukog narodnog heroja i doživotnog su-verena. Tito je bio u ljubljanskoj bolnici, politički vicevi polako su se pretvarali u crnjake, adnevne novine su u gornjem desnom uglu svakodnevno štampale uokvireni tekst koji se zvao“saopštenje konzilijuma“. Naučio sam, tih dana, da u milozvučnoj reči stranog porekla - insu-ficijencija - nema ničeg očaravajućeg.

Bilo kako bilo, sa prijateljem N. pošao sam u Jerusalim, na mesto gde je Demijurg zabio iglušestara kada je dizajnirao svet. I to preko Kaira. Autobus je jezdio kroz pustinju, u jednomčasu ugledali smo prizor koji je, s obzirom na okolni predeo, nedvosmisleno mogao da budeprepoznat kao fatamorgana: gigantski teretni brod plovio je pučinom rumenog peska. Ubrzoje postalo jasno da smo se približili Sueckom kanalu. Nevelika skela puna kofera i zavežljajaprebacila nas je na Sinaj, pravo u trgovački deo gradića Al Kantara, gde je u komešanju bezbro-jnih bučnih ljudi čekao drugi autobus.

Iako je od poslednjeg rata prošlo sedam leta na Sinaju su na svakom koraku bile vidljiveposledice razaranja. Kao da su teško naoružane vojske tuda protutnjale pre nekoliko dana.Dve godine ranije Anvar el Sadat i Menehem Begin dobili su Nobelovu nagradu za mir za dotada teško zamisliv dogovor između arapske i jevrejske države i izraelska osvajanja su se unekoliko etapa topila pomeranjem granica na predratne. Autobus nas je još neko vreme vodiokroz pustinju i u času kada se, u daljini, ukazaše prve palme, naletesmo na barikadu. Nekouniformisano lice saopštilo je vozaču da je pustinjski vetar naneo pesak na usku asfaltnu trakui da se ne može dalje dok oluja ne umine i nanosi ne budu uklonjeni. To je, u suštini, značiloda moramo pronaći nekakav smeštaj u najbližem naseljenom mestu. Sa glavnog puta skrenulismo prema severu, prema palmama koje su nagoveštavale da se iza njih nalazi nekakva voda,možda i more.

Odveli su nas u oniske šestougaone bungalove nalik na ćelije saća za koje su rekli da su deoturističkog kompleksa. Eksterijer se još mogao podneti - pravi doživljaj nastajao je kada seotvore vrata, u nozdrve udari memla, kada se upali škiljava gola svetiljka i minijaturne, skoroprozirne škorpije razbeže po svojim zaklonima. Uzmi ili ostavi: hvatao se sumrak i postepenoje postajalo jasno da u naseobini nazvanoj El Ariš ne postoji bolji smeštaj. Ipak, odlučili smoda potražimo. U najgoroj varijanti spavaćemo u vrećama, na pesku. Tu se ipak oseća dahMediterana.

Do “centra grada“ vodila je staza označena tragovima vozila u pesku. Iz daljine je dopiraolavež pasa. Korak po korak, nađosmo se u naselju od kartonskih kutija. Provizorne konstrukcijemahom izvedene u odbačenom ili pokradenom materijalu, od putokaznih tabli, ambalaže iauto-delova, skrivale su ruševine. Ponegde bi se, u svetlosti retkih uličnih sijalica, iza privre-menih konstrukcija, videli ostaci betonskih zidova i ogoljena, neočešljana armatura koja šikljaprema sada već sasvim tamnom nebu.

Sa velikih kasetofona čula se muzika koju će pojedinci iz moje generacije tek za desetak godina

Mileta Prodanović

d o b r o d o Š l i u شيرعلا

obljubiti i prepoznati kao “etno“. Na nekim mestima sklepane zgrade su se gotovo dodirivale,preprečujući ono što se moglo prepoznati kao ulica. Deca su nosila hleb i, zaista, pred namase ukaza nešto što bi moglo biti pekara. Nigde nije bilo stolica, čak ni niskih tronožaca - svese odvijalo na zemlji, katkad na asurama katkad i bez njih. Na džaku od pletene plastike sta-jale su tanke lepinje, pažljivo poređane jedna na drugu. Gazda pekare pruži nam, uz nezlobivpogled i osmeh, jednu od njih. Prihvatili smo, otresli pesak sa rumene kore i probali začinjenotesto.

Noćna tržnica bila je, uprkos činjenici da je hleb bio ukusan, lišena šarolikosti orijentalnogbazara - činilo se kao da su se i boje, možda uplašene ratom, odselile iz ovog mesta. Gradnije imao nikakav trg, nikakvu urbanističku logiku, nije bilo ničeg nalik na školu ili bilo kakvojavno zdanje, sve se sastojalo od na brzinu popravljenih ruševina iz kojih su provirivali ljudiumotani u rite i oskudne parametre života. Čak i ono što je izdaleka ličilo na džamiju bilo jebez krova.

N. je rekao:

“Možeš li da zamisliš da živiš ovde?“

Musavi dečaci loptali su se u jednoj od bočnih ulica. N. im vrati loptu i oni nas gestom pozvašeda se priključimo.

“Više od dva miliona ljudi živi na kairskom groblju”, rekoh.

“Pa ni ovo se ne razlikuje mnogo od toga”, zaključio je N. “Šta misliš, da li će se u El Arišuroditi neki doktor atomske fizike?”

Mnogo godina kasnije prošao sam kroz naseobine slične El Arišu nedaleko od mog rodnoggrada, u zemlji koja je u nekoliko etapa prestala da se zove Jugoslavija. Duh El Ariša stigao jetik pod moje prozore. Prljavština se postepeno iz higijenske pretvarala u metafizičku kate-goriju, baš kao u misirskom mestašcu u kojem sam proveo slučajnu noć. Trgovalo se sa kutija,sa hauba, plivalo se, i još se pliva, kroz nanose otpadaka i svekolikog đubreta. Loše održavanjekao vidljiv znak odustajanja od budućnosti. Nekoliko ulica dalje su neokrpljene ruševine sakraja prošlog stoleća, a još dalje, u zemljama koje se nadovezuju na moju, stoje ostaci izreše-tanih kuća koji su se, posle dvadesetak godina, skoro stopili sa prirodom.

I kada u poodmakloj informatičkoj eri, posredstvom sveopšteg najboljeg prijatelja nazvanoginternet, pokušate da doznate kako El Ariš izgleda danas naletećete na podatak da se El Ariš,iliti شيرعلا‎, ističe jasno plavom bojom svog mora, drvoredom plodonosnih palmi uz obalu,marinom i brojnim luksuznim hotelima.

Nije li, zaboga, došlo vreme da preispitam svoje stavove?

XIX

severniB

un

Ke

R I56

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I57

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I58

od100I GRADOVI

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvoGori u plamenu moje susedstvo

Na apokaliptičnim naletima nejednakostraničnih snovaJahala sam u kočijama preko dolinaProcepila sam rupu u svojoj sudbiniTamo je bilo čudno i hladno i mračno

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvoGori u plamenu moje susedstvo

B u vatri R u vatri duplo O na vatri kao dve dojkeRazdvojene paklenim mengelamaK kao ključ suđenja i šta sam to učinilaL stari prazni El koji ne vozi mog dedu natragNjegovoj ženi granati iz Drugog svetskog rata i delovima violinaY o Zašto Zašto Zašto sam pogledala u te ciganske očiTamo je bilo čudno i hladno i mračnoN N kao moje ime koje pevaBog je tu Bog je tu Bog je tuPeva neka svi moji neprijatelji idu u pakao (hell)Noel Noel Noel Noel

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvoGori u plamenu moje susedstvo

Tegle koje su se ugljenisale u mom susedstvuVidela sam kako se dim diže iz njih u mom susedstvuNisam bila glupa, moje oči nisu bile slepeAli Y (zašto) o Y (zašto) sam se osvrnula, stub Mortonove soliZašto sam se savila da okusim natopljenu travu dušeZašto sam ostavila Tebe da odeš na to mestoTamo je bilo čudno i hladno i mračnoSveti duh je bio tamo ali ga nisam videlaTo je bilo tamnoplavo isijanje ali ga ja nisam videla

Blenuli smo jedno drugom u oči s takvim strahopoštovanjem kao da siGledao u vrata pakla Franc K kažeKao da stojimo pred vratima pakla Kafka kaže

U mom susedstvu ja sam kucala na vratimaU mom susedstvu odgovor je bio da

Noel Kokot

P E S M A Z A S M A K S V E T A

XIX

severniB

un

Ke

R I59

od100I GRADOVI

U mom susedstvu kada sam ušla više nisam bila nevinaU mom susedstvu postala sam jedna od njih jedna od njih

Nikad više ispirana plavim prostorima plamenaPostala sam jedna od njih moje susedstvo moje susedstvo

Neki putuju vozom u mom susedstvuNeki imaju averziju od protivpožarnih stepenicaZgrada se njiše tako lagano na vetru

Prvi put kad sam napustila svoje susedstvo, Bog je jecaoKad sam se vratila, zalasci sunca su bili krvavi

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvoGori u plamenu moje susedstvo

Portal mog šestog čula širom se otvorioPortal mog šestog čula ponosa se otvorio i otvorioMislim da se više nikada neće zatvoriti Otvoreno i otvoreno moje susedstvo moje susedstvoSvaka sekunda je bila san koji hodaSvaki minut je bila magija koja govoriSvakog časa nalet apokalipse nejednakostraničnog sna

Sada veslam, veslam, užasno je veslatiVeslanje pokajanja veslanje kroz sve fazeProcepila sam rupu u svojoj sudbiniOstavila sam Te moja sudbinoTamo je bilo čudno i hladno i mračno

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvoGori u plamenu moje susedstvo

Smrt je majstor iz BensonhurstaSmrt je majstor iz Avenije M

Pas liže rane stolećaLazare, Lazare ko će biti majstor ove kuće?Ko će biti tamnoput smešan Ciganin u kovitlacu Nejednakostraničnih snova moje apokalipse u susedstvuKoji kazuje moju budućnost mesecu koji se smeši?Moja nevinosti, gde je to?

Procepila sam rupu u svojoj sudbini

Celinu u svojoj sudbini

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvoDonela sam ti Svetog duha moje susedstvoNa karticama u katalogu naslikala sam ih plavom bojom moje susedstvoBog se nasmejao mom susedstvuTvorac mi je dao znak Njegovog prisustva moje susedstvoKao da je hteo da nagradi moju žudnju za Njim moje susedstvoSada idi i učini to isto moje susedstvo moje susedstvo

Ameriko, tvoji pesnici su se sjatili u mom susedstvuTvoje krasne ranjene ptice u mom susedstvuTvoji Sveti DuhoviSudbina me opasala poput ograde moje susedstvoOgrada koju nikad neću preskočiti moje susedstvoZvona zvone u mom susedstvuKnjige gore u mom susedstvuSveće koriste za jebanje u mom susedstvuZašto sam se savila da okusim natopljenu travu u mom susedstvuNejednakostranični naleti lete preko grobljaA mi ćemo morati da klečimo na kolenimaA mi ćemo morati da klečimo na kolenimaA mi ćemo morati da klečimo na kolenima i jedemo tu travuZauvek i uvekAmin

U mom susedstvu sam kao dete sanjala o tebi Sanjala sam kako si seo na moj krevet sa gitarom i smešio mi se Dejmon Deamon DamianoBio si moja sudbinaBio si moja sudbinaNaša sudbina je bila užitakKako ovo da prevedemKako da to prenesemKako da to prevaziđemDa preobrazimTrava travaČije vlati treba lizati

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvoGori u plamenu moje susedstvo

U mom susedstvu sam kao dete sanjala o tebiO vikinški čoveče sa gitaromS rukama od zlata, rukama od mirisne smole

Prsti puni krvi i plakanjaPrsti puni devica i besprestanog plakanjaPlakanja kao kad Rejčel plače što neće biti utešenaMoje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo

Gori u plamenu moje susedstvoS mojim vizijama vizijama vizijamaRaznesenih lobanja u Laramiju, VajominguU sunčano popodne

Ova luda vlada moje susedstvoSa svojim ritualima i magijama moje susedstvoSa svojim zez zakonima i krštenjimaSa svojim Zlatnim rukavicama i Južnjačkom utehom

XIX

severniB

un

Ke

R I60

od100I GRADOVI

Diže se sa feniksom, diže se iz pepelaDiže se iz vladaDiže se iz korporacijske krviUtire sebi put kroz IndonezijuUtire sebi put kroz BrazilUtire sebi put kroz AfrikuUtire sebi put kroz KosovoUtire sebi put kroz tržišta u razvojuJužni pol se pomerio za 4,5 metra za godinu dana moje susedstvoLed se topi, pingvini tugujuBože, zašto si nas Ti napustio ovde, ovde ovako?

Moje susedstvo, moje susedstvo, moje susedstvoGori u plamenu moje susedstvo

Dozivam vas koji ste živi moje susedstvoDozivam vas koji živite u mom domu moje susedstvoGde se šetkam u svojim patikamaGde jedem i pijem rđuGde se valjam u travama grobljaGde mrtvaci, pravi mrtvaci zez zakonaZlatnih rukavicaJužnjačke uteheGde leže nesputaniDuboko u sećanju

Duboko u sećanjuDuboko u sećanju i sećanju i sećanju

Duboko u sećanju (poljubi me)Ti ćeš otići

Moje susedstvo moje susedstvo moje susedstvo

Odlomak iz pesme Poem for the End of Time, Noelle Kocot.

Prevela s engleskogIvana Maksić

Noel Kokot (Noelle Kocot) je američka pesnikinja rođena i odrasla u Bruklinu. Autorka je šest pesničkihzbirki i dobitnica nekoliko važnih nagrada za poeziju. 2011. objavila je zbirku Veći svet (The BiggerWorld); 2010. bibliografski pamflet Dejmonova soba (Damon's Room), 2009. zbirku Sunčana sreda(Sunny Wednesday). Ovaj prevedeni odlomak je iz istoimene zbirke izdate 2006. pod nazivom Pesmaza smak sveta i druge pesme (Poem for the End of Time and Other Poems). Neke od pesama oveameričke pesnikinje u prevodu na srpski jezik mogu se naći u najnovijoj Antologiji njujorške poezije 21.veka Dan kada je umrla Lejdi Gaga, Peti talas, Niš, 2011.

XIX

severniB

un

Ke

R I61od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I62

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I63

od100I GRADOVI

Brat me je zamolio da svratim i usput kupim nešto piva, jer bio mu se najavio stari prijateljkog dugo nije video, izgnanik iz inostranstva, legendarni lik iz najboljih dana sunovrata ado-lescencije. Taj me je, navodno, baš voleo kad sam se kao balavac muvao oko njih, dok su ubratovljevoj zadimljenoj sobi uz pivo raskrinkavali suparnička društva, prevejane ženske idruge opasnosti večernjih izlazaka. Nisam mogao da se setim ko bi to mogao biti, jer danasza mene, poodavno odraslog, to više nisu ni događaji ni ljudi već slikovnica u kojoj se pod-sećam na sebe, setni spomenar koji opominje da sam nekako nastao i da nisam sebe prostoizmislio. Ti dani su bili osvit grandiozne mladosti, poigravanje na rubu primamljive provalije,slutnja života u kom ću biti kao moj brat, velik, hrabar i okružen zapanjujuće interesantnimdrugovima, svaki lud i neverovatan na svoj način. Držali su me kao podmladak, čupavo kučekoje se mota oko nogu i najavljuje vernost, zube i veličinu. Moj brat je tada bio hipik za-mašćene kose s gitarom rezbarenom nerazumljivim tetovažama. Stalno se mrštio na menezato što sam uopšte prisutan dok govore o njegovim devojkama i životu van kuće, a oni sume branili, nisu mu dozvoljavali da me istera iz sobe. Smejali su se mojim dečjim komentarimana koje bih se povremeno odvažio, gajili u meni novu generaciju momaka iz kraja koju valjaobučiti na vreme, pripremiti za krv i suze kafea i diskoteka. Naselje je pleme, a taj dim koji senadvija nad separeima nije od lule mira. Gle ga sad, govorili su, maklja bananicu, a za par go-dina će da ljušti pivo ispred "Partizana". Nagađam da im je sama njihova mladost zbog menepostajala lakša i prirodniji nastavak detinjstva, jednom kad su se navikli na nasrtljive malje ičudne nagone.

Nisam bio sasvim siguran koji od svih njegovih drugova će da se pojavi, i da li će to uopšteimati ikakve veze sa mnom. Ja pivo nisam ni pio ispred "Partizana", a sve manje mi se pije ipo kafanama. Prebrzo sam kroz sebe proterao većinu svoje životne doze, a ovo malo na štajoš imam pravo, organizam mi govori, bolje da rasporedim na slave, nove godine i proslaverođenja. Kad se nada mnom vijori dim, to je emanacija individualnosti, ne totema, i mirišena ostavljanje na miru, ne na paljevinu. Prerastao sam odrastanje. Kupiću pivo, dan je lep,idem do brata jer tamo je on, tamo sam ja, u stanu u kojem sam odrastao.

Izazim na ulicu. Dva omladinca beže za ugao, ni od koga. Osetim dah auto-laka. Osvrćem se,ne vidim šta su uradili. Slutim njihovo uživanje u tom opojnom isparenju. Nešto su negdesaopštili, što uvek bazdi po opasnosti i otrovu koji teži da se izluči.

Kiša staje, raskvašena ulica uzdiše a sunce se zahuktava na zenitu. Vetar oživljava ušne školjke,podglavljuje mozak porukama o proleću. Poslednji oblaci se kotrljaju niz nebo kao krmelje.Ljudi i njihovi glasovi šire prostor. Međuvreme je, vikend, grad se mreška. Odlučujem se zaputanju - kroz centar, pored parka, pa bulevarom, tu je prodavnica sa pivom, onda uličicomkraj škole, do mog naselja. Kao i obično kada ne žurim, biram staze sa manje zidova. Oni sene mogu izbeći, i ja ih se ne plašim kad sam s ove strane, ali volim da ih vidim izdaleka. Prozorii vrata postaju lica, oronulost postaje starost, grafiti stasavaju u poruke s kontekstom. Kad seod zidova odmakne, postaju medij, ne pregrada, i oličenje, ne ograničenje.

Siniša Soćanin

t r e b a r e Ć i

U parku sam. Vidim porodicu, oca i majku i dečaka od oko tri godine. Mališa piški u podnožjespomenika. Sam spomenik je postolje na postolju na postolju, izvučen kao četvrtasti durbin.Na vrhu je ploča sa pohabanim znamenjem. Potrebno je novo. Osnova se ne menja, nemapotrebe, kao presto i kruna među koje je povremeno potrebno ugurati novog čoveka. Majkastoji pognuta iza deteta, pomaže, svedena na zadatak. Ne primeti u šta mališa gleda, sva jeutonula u dužnost kao u utehu, a on je podigao pogled i zuri u grafit ispisan na spomeniku,slova koja ne razume. Piše: Sramota me, dakle postojim. Ćale stoji podalje, kao stražar.

Taj grafit je već poznat, opričan i čak opevan. Ne znam ni da li je počeo kao grafit ili naslov sainterneta, ili je naprosto istina o stanju različitih ljudi u isto vreme, pa autorska prava imajusamo zlikovci koji su nas u to stanje doveli. Raduje me što se množi, i ljubomoran sam što ganisam ja smislio. Nije žvrljotina, otisnut je kroz šablon, što je već kampanja. Podrazumeva ipripremu, dakle nije puka fora. Neko zaista oseća da postoji, da je kao čovek živ, zato što nepristaje na ono čega se stidi. A pošto živom čoveku nije dovoljno tek živeti, on to i komunicira.

Kopka me to. Ko pravi te grafite? Jasno mi je ko piše ljubavne brljotine i nakazne navijačkeporuke, ali ako preberem po svim likovima nekoliko mladosti koje sam doživeo i ispratio, neznam nikoga ko je mogao pisati ovako smislene poruke. Ne znam ni ko je u mom naseljunapisao: Dole droga, dajte nam čevapa, i to u vreme kad bi trebalo da sam znao. Možda iovaj mališa oseti nešto, gledajući u pošaran a sada i popišan spomenik, jer njemu je bez sum-nje kod kuće zabranjeno da šara po zidovima, a teško da nije pokušao. I eno ga, zapišavabeton. Izaći će iz kuće, kad-tad. On nema srama, još ne. Ako bude sreće, roditelji će mu gausaditi. Ako stid da izlučuje sebe na zid postane slabiji od stida zbog društva kome pripada,napisaće grafit ili postati umetnik ili lopov.

Obučen je, kreću. Ispred mene su. Otac razgovara mobilnim telefonom. Poslovni razgovor,očigledno. Majka gleda za ženama, prikriveno i pomno. Mene ne primećuju, osim klinca kojipovremeno proverava gde sam. Jede čokoladicu, baca ambalažu u travu. Mali je, mislim,nema veze. Mama i tata nisu videli. Nailazim, podižem papir, bacam ga u kantu. Nije teško.Dete je sve videlo. Namignuo sam.

Obilazim ih. Ovlaš im ugledam obična lica. Otac mi se ne dopada. Izbrijan je, a vikend je. Doksluša sagovornika, arogancija mu visi sa zatvorenih usta kao suptilno gađenje. Kad progovori,saopštava da je pametniji, konkretne reči su nevažne. Majka je mirna, pa opet duboko un-ezverena. Pod tišinom huji pošast misli. Dečak je jedini prisutan. Kao takav, ne propušta daopazi igralište od balvana i kanapa, poznato kao Drvengrad, i bez najave, kao tane ispaljenoiz nategnute želje, nasrće na stepenice. Otac telefonira okrenut leđima, ali majka ga hvata zajaknu, dečak samo što nije pao. Otima se i preti plačem, stisak ne popušta. Nekako se svestišava a oni zajedno čuče i prebrojavaju zarđale eksere koji izbijaju iz natrulog drveta. Žaomi je deteta. Drvengrad je ruina, bojno polje, noćni poligon osvete mladih u predizlaznomdobu, kojima je rano za pare i kafiće. Ali mališa je u redu. Danas se uči šta su ekseri. Danasse uči šta je šteta. Danas se uči da napolju žive mračna bića koja kidaju dečja igrališta. Te krea-ture noći nastaju od dece, volšebnim magijskim ritualima u školama i dečjim sobama, ako upravom trenutku nešto dodate ili izostavite ili zakasnite sa sastojcima čoveka, a čarobnu for-mulu niko ne zna, jer se govori nesvesno, misleći da se detetu govori nešto drugo, nešto punobrige, na primer.

Ulazim u prodavnicu. Pitam se, da li je to ista omladina koja piše sve one visprene grafite?Čudno je to. Grafite razumem, ne smatram ih zlom. Grad ih nekako zaslužuje, kao pogrdnuporuku koju potajno okačimo na leđa nekog moćnijeg od sebe. Ali - kidati Drvengrad? Moždaklinci tako raskidaju veze s detinjstvom, kad im se uveče, pred ponoć, prikrada privlačnostmraka. Izlazim iz prodavnice sa pivom, ne sećam se ni biranja ni plaćanja.

Radujem se, ponovo smo na okupu. Dete me odmah registruje, ovlaš se približava majci.Ovoga puta ne namigujem, naivno šećkam iza njih. Jedino me otac nervira. I dalje je na tele-fonu. Pomišljam kako bi mu trebalo prići, zamoliti ga da završi razgovor i poželeti mu ugodnušetnju sa porodicom. U tom trenutku, ispod jednog parkiranog automobila pojavljuje semačka i prilazi ženi. Sa zaprepašćenjem gledam kako otac, odjednom prisutan, prilazi izamahuje nogom na životinju. Mačka munjevito nestaje pod kolima. Žena i dečak su us-tuknuli, ona uplašeno, on zbunjeno. Meni srce lupa. Nije mi žao uplašene mačke, žao mi jesveta, žao mi je mene primoranog da u njemu takvom živim. Ovom gadu treba očitati lekciju.A on i dalje telefonira. Đubre staje, oseća da nešto nije u redu, okreće se. Dečak se saginje,traži mačku pod automobilom. Očev pogled znači: šta ste stali? Žena poginje glavu i povlačidete. On i dalje zuri u nju, sa blagim izrazom gađenja na zatvorenim ustima. Da li mi se čini,

XIX

severniB

un

Ke

R I64

od100I GRADOVI

ili on to proverava da li ona sme nešto da kaže? Njeno lice mi govori da je nekada već neštorekla, pa loše prošla. Dete već trčka okolo, ne primeti ništa.

Eto čoveka koji počinje opasno da me nervira. Mislim se kako da mu priđem, šta da mukažem, a sada je već jasno da mu se nešto mora reći. Ne smemo prolaziti kraj toga. Kako damu stavim do znanja da je stoka, da u ovom gradu nema mesta za mene i njega, i da li da munešto uopšte kažem ili da ga prosto prebijem, prvo da ga šutnem kao mačku a onda da gaprebijem kad krene da se brani, a pitanje je hoće li se uopšte braniti, jer ja nisam samo jednamačka i to se vidi odmah. Da li da ga prebijem pred detetom, ili da ga samo jednom ošamarimi kažem mu da ne dira životinje, ili ga samo zaspem tačnim i odmerenim uvredama, jer to bimožda bilo najbolje, moram da mislim na najjači vaspitni efekat na dete, dok za njega nemavajde, on je treš, stidak čoveka, čovekoid, kesa mesa i poganih misli, automat koji klokoće izagađuje. Usporavam da im se ne približim previše. Ako mu ponovo spazim osionu njušku,neću izdržati da ga ne raspalim.

Nailazim na klupu. Sedam bez razmišljanja, okrećem glavu na drugu stranu. Neka idu. Dokodmiču, dišem i smišljam prave reči koje je trebalo da mu saspem u lice.

Polako se otresam. Kao i uvek, brzo mi postaje smešno što sam se toliko uzrujao. Dobro ješto sam seo, što sam ih pustio da odmaknu. Jedna budala među mnogima. Treba reći, nar-avno, ali ne kad si suviše ljut, kad ne znaš šta radiš. Tek je podne, a ja sam se već umalo po-tukao sa nepoznatim čovekom. Smešno, zaista, govorim sebi. Sabiram se. Proveravam gdesu mi pivo i novčanik. Palim cigaretu. Dan je lep. Šta mi je?

Odnekud mi stiže misao da sam, sedajući na klupu, primetio nešto neobično ispod nje, kaoda je nekom nešto ispalo. Saginjem se i zbunjujem: na pločniku tačno ispod klupe vidim slikučoveka u belom, stilizovanog muškarca, bez izraza na licu, sa rukama pruženim kao da neštodrži pred sobom. Gledam - ne drži ništa. Ovde ili nešto nedostaje, mislim, ili je posredi internaporuka određene generacije, pa ja nemam šanse da je razumem.

Bacam cigaretu, ustajem. Protežem se. Okrećem se skoro nevoljno, i vidim - sunce u zenitubaca se na klupu, a ona na čoveka u belom spušta rešetke od senke, i stavlja ga u zatvor.Bezizražajno lice postaje utrnuli očaj, a pružene šake među prstima drže rešetke. Odgonetkame raduje. Nema tajni među generacijama, naravno. Omladinci su pokušali da oponašajuBanksija.

Nastavljam svojim putem, poznatom ulicom. Šetnja je ponovo prijatna, mada mi je bešikapuna od trenutka kada sam ustao sa klupe. Gledam ima li neki ugao u kojem bih mogao dase olakšam, ali to je jedna od cena odrastanja - ne može se mokriti na javnom mestu. Sramotaje. Svejedno, eno uličica koja vodi do škole, do naselja mog detinjstva. Nisam daleko od brata,može se izdržati.

Prepuštam kormilo sporadičnim mislima. Prelazim pogledom okolne zidove, vidim samoimena. Rudimentarni grafiti, golo prisustvo u imenu i vremenu. Ovo nije centar grada, ovdese živi. Bunt artikulisanih poruka zamenjuje se jeftinim nepoštovanjem - svuda je smeće. Aličokoladice, plastične flaše i papirne maramice - to je bezazlena nekultura. Za dete, samosta-lan izlazak iz kuće nužno je delom i razuzdavanje. Odrastanjem, kuća postaje širi pojam, asloboda se nalazi u tuđem gradu, drugoj državi, u dubokoj noći među nepoznatim ljudima.U zrelosti, žarište borbe za slobodu povlači se u nedokučive vilajete sopstvene lobanje.

Shvatam da onome koga slediš, ne možeš pobeći - ponovo nailazim na porodicu koja me jeumalo koštala živaca. Stoje na proširenom uglu malog trga, kraj još jednog spomenika. Ovogaputa, to i nije pravi spomenik, već tizer-skulptura svinji mangulici i psu pulinu, dve životinjeod bronze, kao reklamna instalacija za nedaleki nacionalni park u kom je priroda lepa i sanjarise o turizmu. Tamo se gaje i mangulice, rutave svinje, kao simbol tradicionalnih vrednosti.Nekada je Srbija bila veliki izvoznik tih životinja, sada praktično spasenih od izumiranja.

Ne znam da li strepim ili me raduje što sam ih ponovo sreo. Otac je sa detetom - sada obojetelefoniraju - igraju se oko skulptura. Dok se približavam, gledam dečaka koji pokušava dase popne na svinju, a tata mu jednom rukom pomaže. Preterao sam, mislim. Nije taj klipantako loš. A i taj telefon... Možda je primoran. Gađenje što mu visi na zatvorenim ustima, ustvari je zbog te prinude. A vikend je. Grad se mreška pod suncem u zenitu. Možda bi onvoleo da uživa u šetnji sa porodicom.

Postaje im jasno da je svinja prevelika za dečaka. Penje se i pati, grabi ručicama bronzaneuvojke, ali svaki put sklizne u stranu. Otac ga povuče i smesti, ali mališa se samo svali. Otac

XIX

severniB

un

Ke

R I65

od100I GRADOVI

počinje da se nervira. Sve je pomalo smešno. Majka jednom rukom telefonira, dok u drugojdrži fotoaparat spremna da klikne i ovekoveči nervozu. Konačno, kad sam se već našao sasvimblizu, otac snažno povlači dečaka i gura ga ka psu. Pulin je manji, dete će ga lako uzjahati.Hajde, kaže tata. Sedi na kucu. Ali, dete okleva.

Nešto se odjednom menja. Dete od psa zazire. Odmah je jasno da ga ne muči strah od nje-govih zuba. Otac insistira, sve je glasniji. Na kucu, na kucu. Tek tada i ja primetim.

Vrat psa je rezan. Bonsekom ili ko zna čime, lokalni sledbenici Banksija testerisali su pulina.Životinja je zaklana. Trag je slab na metalu, ali vidljiv, pogotovo jer je zaliven farbom. Kečapili šta li, tek pulin obilno krvari. Ne vidi se odmah na tamnom bronzanom krznu. Užas je ned-vosmislen.

Na kucu, da mama slika, govori čovek i podiže dete za kragnu.

Mama slika.

Otac energično skida dete sa psa i gura ga ka ženi - eto ga sad malo tebi.

Dete se okreće, gleda u kucu koju je jašilo, proverava da li se nešto promenilo. Ugleda me.

Ubrzavam. Ipak mi se gade ovi ljudi. Obilazim ih bez gledanja. Žudim da ih pogazim, da ih senavređam dok se ne ispovraćam. To je sada već kosmička stvar i dužnost. Molim se da skrenu.Da me se klone. Da ih nestane. Ali, ubrzavaju i oni. U tihoj svađi, supružnici daju petama gas.I oni beže. Treba im reći, neko treba da im kaže. Ne znaju gde su, ne znaju ko su, ne vide svetoko sebe, ni svoje dete u njemu. Ako im niko ne kaže, taj spomenik zaklanom psu, spomenikpokidanoj igraonici i šutnutoj mački ostaće poigravanje na rubu primamljive provalije, zapišanispomenar koji će jednog dana tog čoveka podsećati na sebe, ali društvu neće biti znamenjekoje opominje da je taj nekako nastao i da nije sebe prosto izmislio.

Ja sada žurim. Ali gle, skreću za mnom. Krenuli su ka mojoj zgradi. Na moja vrata, gde samodrastao.

UMESTO BIOGRAFIJE: Siniša Soćanin je rođen 1972. godine u Sremskoj Mitrovici. Objavio je zbirkukratkih priča "Tri reda zuba" u Ediciji "Prva knjiga" Matice srpske (2002).

XIX

severniB

un

Ke

R I66

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I67

od100I GRADOVI

Postoji medijski proizvedena saglasnost da je Šarlroa u Belgiji najružniji grad u Evropi. To jenekada bio veliki industrijski grad, ali posle Drugog svetskog rata doživljava lagano opadanjei kroz najgori period prolazi tokom devedesetih godina, kada je sasvim osiromašio i postaoogoljeno mesto u kojem su došle do izražaja sve poznate mane urbaniteta. Naravno, ovajgrad je ružan zato što nije lep, odnosno zato što objedinjuje sudbinu mnogih drugih propalihgradova ili njihovih četvrti i time odražava određene navike našeg uma oblikovane i na osnovupojedinih književnih i filmskih ostvarenja. Premda, verovatno, ne bismo voleli da živimo ugradu Šarlroa, mislim da je njegova sudbina u određenom smislu povezana sa sudbinamasvih voljenih i nevoljenih gradova, i onih u kojima živimo i onih u kojima ne živimo. U stvari,rekao bih čak da moderna književnost od samih svojih početaka voli i ne voli da živi u gradu.Pošto je ova teza smela, sledi pokušaj njene razrade.

Momčilo Nastasijević u jednoj belešci o Parizu optimistički veruje u kontinuitet između starogi novog u velegradu: “Novo vreme donosi svoje promene, i sve se utkiva jedno u drugo, te sedobija utisak nečega što je organski izraslo“. Nasuprot tome, Isidora Sekulić smatra da “mod-eran veliki grad ima u progresu svom nešto od kamena koji se oteo iz praćke“. Novina i prom-ena se najvećma vezuju za gradsko okruženje. Uzori su, naravno, Berlin, London, Njujork, aparadigmatski primer je Pariz, grad koji je, posle Osmanovih reformi u drugoj polovini 19.veka, doveo do sazrevanja svesti da se grad, kako kaže Leonardno Benevolo, menja brže odčovekovog srca, i da više ne predstavlja utešnu zaštitu od prolaznosti ljudskih iskustava. Uklasičnom uvodu u književnost modernizma možemo pročitati sledeću tvrdnju Džejmsa Mek-ferlejna: “Sa poboljšanjem komunikacije, razdaljine su postale manje. Što se više hektičkiritam gradskog života nametnuo širom društva, događaji su se odvijali brže i čitav životnitempo se ubrzao“. Sećanje jednog čoveka više nije dovoljno da podari smisao fizičkomokruženju. Grad unekoliko postaje poprište kinodramatike, neka vrsta filma snimljenog ljud-skim okom, ili danas sočivima stotina kamera koje nas okružuje i prate.

Modernističkа literаturа rodilа se sа grаdom, nаročito sа Bodlerovim pevаnjem o Pаrizu uvreme Drugog cаrstvа, i kulminirаlа sа njim, kаo u poznаtim Eliotovim stihovimа iz Pustezemlje u kojim se, kroz figuru nаbrаjаnjа, nаposletku postаvljа pitаnje stvаrnosti, problemperspektive:

Jerusаlim Atinа Aleksаndrijа Beč London Nestvаrno.

Čak i čitavi žanrovi stizali su do pojedinih naroda gradskim prevozom. Miloš Crnjanski jeodavno napisao da je roman Mađarima, kao i većini Evropljana, stigao na tramvaju. To netreba da čudi, jer grаdovi su u sebe upili složenost i nаpetost modernog životа koji će se nаćiu osnovi moderne svesti i modernog pisаnjа. “Grаd je, u svаkom smislu te reči, mаterijаlаn,njegovа specifičnost dovodi do umetničkih oblikа“, beleži Malkolm Bradberi.

Vladimir Gvozden

literatura i Gradovi u kojima (ne)volimo da živimo

XIX

severniB

un

Ke

R I68

od100I GRADOVI

U prvim decenijama prošlog stoleća postalo je jasno da u fragmentovanom, modernizovanomsvetu umetnost postaje lažna uteha ukoliko svoje naracije proizvodi koristeći se nemoderni-zovanim obrascima življenja. Postavši prevashodno poprište romana već u drugoj polovini19. veka, na literarnu scenu tako, bezmalo bez ostatka, stupa grad kao ideal neprekidnograzvoja i promene, a institucionalizacija tradicije zamenjena je institucionalizacijom promene.Moderna književnost nezamisliva je bez gradova, ona se najčešće piše u gradu i o gradu i čitase po pravilu u gradu, u neku ruku on sačinjava njeno telo i njen duh. U grаdovimа se nаjboljeoseti intenzitet društvenih trvenjа i nаjlаkše dodiruju grаnice iskustvа: pritisci, novine,tehnologijа, socijаlni sukobi, zаbаvа, novčаni tokovi, kretаnje ljudstvа, dotok posetilаcа i tur-istа, bukа rаzličitih jezikа, trgovinа idejаmа i stilovimа, mogućnosti zа umetničku specijаlizа-ciju i socijаlizаciju.

Činjenica je, međutim, da je grad u osnovi pаrаdoksаlno izvorište literаrnih diskursа: čestose smаtrа nepoetičnim, а još češće se pokаzuje kаko je nаjpoetičniji od svegа. Grаd je, poputdemokrаtizаcije putovаnjа i dominаcije novinаrstvа, izrаz dvojstvа modernosti: on je, s jednestrаne, prostor slobode i stvаrаlаštvа; s druge strаne, njime vlаdа ideologijа bourgeoisie -kojа proizvodi glаvni tok, аli i disidentske elemente. U modernoj metropoli se otkrivаju gen-erаtivne grаnice društvenih promenа, jer onа prisvаjа sve funkcije društvа, većinu populаcijei nаjjаče ekstreme tehnološkog, komercijаlnog, industrijskog, umetničkog i intelektuаlnogživotа.

Grаd je bio istovremeno opаsаn i ushićujući i pisci su se mogli ili povući iz njegа u pаstorаlnufаntаziju, u sigurnost svetа legendi i istorije, ili hrаbro uroniti u urbаni hаos - а moždа su tosаmo dve strаne jednog te istog putovаnjа. Grаd je metаforа modernog svetа, аli i konkretnomesto nа kojem pisac može dа igrа dvostruku igru: sаmim prisustvom u grаdu veruje da jesuperiorаn u odnosu nа one kojimа se obrаćа, on ih prosvećuje, pokаzuje svoju modernost,аli je u isto vreme superiorаn u odnosu nа Grаd jer može dа se izmаkne, dа posmаtrа brzinui hаos, а dа sаm ne bude zаhvаćen njimа. Uostаlom, grаd sаm predstаvljа logičnu poziciju zаtаkvа udvajаnjа: grаd je, kаo što se vidi u mnogobrojnim literarnim primerimа, uređeni hаos,orgаnizovаnа vrevа, ubrzаnje kombinovаno sа strogom geometrijom. Sve u svemu, mod-ernističkа umetnost imа posebаn odnos premа modernoj metropoli, u njenoj stаtičnoj ulozimuzejа kulture i dinаmičnog poprištа stvаrаnjа novih tehničkih sredstаvа i izrаzite socijаlne,etničke i kulturne heterogenosti.

Grаd je prostor slobode, аli tа slobodа zаhtevа dobrovoljno odricаnje od slobode, kаo što sevidi u Vinаverovom opisu hаosа konvencijа, “nаredbi, uredbi, zаkonа“. Poverenje se, u tomključu, posmаtrа kаo prihvаćen stаv dа će poznаte stvаri - sаobrаćаj, nа primer - ostаti stа-bilne, odnosno dа je konvencionаlnost temelj redа. Nа trаgu pomenute dihotomije, Vinаveru putopisu iz Nemаčke postаvljа vаžno pitаnje epohe: “(...) štа bi bilo dа železnički ‘kurs-buhovi’ pogreše, dа tаblice logаritаmа prorаmlju, u decimаlimа, dа svа zgrаdа cifаrа i pre-porukа, obrаćаnjа pаžnje i prаvilno upućenih strelicа - negde u temelju stаne pucаti.“Odgovor nа ovo pitаnje mogаo bi dа iznenаdi sаmo nаivnog čitаocа koji zаobilаzi vezu tekstаi mаterijаlnosti modernosti. Greškа, dаkle, ne bi bilа kobnа, jer je modernost, kаo što jeistаknuto, složen sistem koji se temelji nа poverenju: “Nekа bude učinjenа jednа pogreškа,onа će biti isprаvljenа jer imа još sto mestа gde se po nešto dа pretegnuti, ili priviti, pа dа sesve izrаvnа“. Isidorа Sekulić pаk pesimistički rаzmišljа o mаšinizаciji čovekove egzistencije isudbini velegrаdа: “Stаnovnici velikog grаdа sаtiru dobаr deo životа u seljаkаnju punomtirаnije i tirаnije аutomаtizmа. Veliki grаd će, ne u odviše dаlekoj budućnosti, postаti problemu mаteriаlnom [sic] i duhovnom smislu“. U Vinаverovom tekstu koji smo uprаvo citirаli jаvljаse idejа o društvu kаo (pokvаrenoj) mаšini, što svаkаko dovodi do gubitkа poverenjа iverovаtno do hаosа: “Nemаčki duh još uvek stoji kod svoje nаpukle držаvne i duhovne mаšineu kojoj su iskrsle kobne nepredviđenosti“. Metаforа hаosа odnosi se nа bojаzаn od pojаveovаkvih urbanih “kobnih nepredviđenosti“, odnosno nа uslove pod kojimа su prostor i vremerаzličito motivisаnih međuljudskih susretа ustrojeni tаko dа povezuju prisutnost i odsutnost.

Nа početku Muzilovog romаnа Čovek bez svojstаvа rаdnjа se odnosi nа 1913. godinu, mestoje Beč, а junаka zаtičemo u sledećoj situаciji, kojа veomа dobro izrаžаvа nedostаtаk svojstаvаkao posledicu hаosа modernosti određenog novim opаžаnjem vremenа i prostorа: “Stаjаoje izа zаvjese uz jedаn od prozorа i gledаo kroz filter vrtnog uzduhа nа smeđаstu ulicu, brojećiveć deset minutа, sа sаtom u ruci, аutomobile, kolа i trаmvаje i zbog udаljenosti izblijedelаlicа pješаkа što su mrežu vidokrugа ispunjаlа uzmućenom hitnjom; procjenjivаo je brzine,uglove i živonosne snаge gomilа što su, uzbibаne, promicаle ispod njegovih očiju... “ (prev.Zlatko Gorjan). Sаobrаćаj koji, kako piše Crnjanski u Knjizi o Nemačkoj, “ubija nerve“, moždа

XIX

severniB

un

Ke

R I69

od100I GRADOVI

nаjbolje ilustruje аpstrаktnost sistemа modernosti, odnosno pobedu poverenjа nаd for-tunom - pogotovo što nаrаtor u to dobа još uvek može dа oseti otuđenje u odnosu nа sistemznаkovа koji nije gotov, već fаktički nаstаje pred njim, o čemu između ostаlog svedoči nepos-tojаnje imenice “semаfor“ (od fr. semaphore): “Sаobrаćаj Berlinа je ritmičаn, ni pešаk, nisredstvа, ne kreću se više po mogućnosti, slučаjnosti, već po znаcimа svetiljki, što vise nаulicаmа. Kаd zаsvetli crvenа, sve stаje, kаd sine belа sve se upozori, kаd sine zelenа sve jurne(...) (Sve je to ipаk duboko besmisleno.).” Problem “besmislenosti“ na koji se poziva Crnjanski,može se objаsniti činjenicom dа je zа rаzumevаnje poverenjа potrebno uzeti u obzir speci-fičаn odnos premа riziku koji je nаstаo tek u modernom periodu zаmenivši sudbinu ili slučаj.S druge strаne, moždа je u pitаnju rаzumevаnje besmislenosti konvencije kаo tаkve: sаo-brаćаjnа konvencijа, kаo i svаkа drugа, funkcioniše sаmo аko je svi prihvаte.

Uostalom, rаzvoj je u prvim decenijama 20. stoleća bio toliko brz dа zа mnoge stvаri ne pos-toji ime, ne sаmo zа semаfore. Jezik srpskih međuratnih putopisа je nа muci prilikom susretаs nаprаvаmа zа koje još ne postoje dаnаs prihvаćene reči ili sintаgme kаo što je mаšinа zаprаnje vešа. Jelenа Dimitrijević, kojа je verovаtno više od većinа drugih putopisаcа okrenutаpredmetimа iz svаkodnevice, u Sjedinjenim Držаvаmа nа sledeći nаčin posmаtrа uznаpre-dovаlu modernizаciju: “Prаljа, kojа je u аmeričkoj srednjoj klаsi nаjčešće glаvom domаćicа,kаkvа smart lady (šik gospođа) strpа rublje u mаšinu, u аpаrаt. I kаd je rublje unutrа, ono sepomoću nekаkvih točkovа, strpаvа, okreće u toploj sаpunjаvoj vodi, i - pere. (...) I zа peglаnjeu privаtnoj kući imаju neke zgodne ‘vаljаče’ (rolls)“. Modernizаcijа suspreže jezik isto kolikogа oslobаđа zа nove sаdržаje, njen dvostruki lik se neumoljivo, kаo “znаk“ istorije i kаo“otpor“ istoriji, uvlаči u literarnu tekstuаlnost kаo suvi jezik sirovih i surovih činjenicа kаkаvnаm, primerа rаdi, sаopštаvа/prevodi drugde lirski nаdаhnuti pripovedаč Knjige o Nemаčkoj:“U godini 1928. imаo je Berlin: (podаci od trаmvаjskog inžinjerа A. K. Trаmа, koje ovde pre-vodim) 12000 nesrećnih slučаjevа, 350 smrtnih. Svegа 5% krivicom tehničkih uzrokа mаšinа.Berlin, ipаk, kаžnjаvа mesečno preko 4000 šoferа. Ko pregаzi, gubi zаuvek prаvo vožnje. Ipаkje bilo 20000 sudаrа. Po jedаn svаkih 25 minutа. Dnevno 55 sudаrа“. Crnjаnskove rečenicezаistа zvuče kаo tipski primer “telegrаfskog novinаrstvа“, аli je njihovа funkcijа očiglednаunutаr putopisа koji neće dа se prodаje kаo lаžnа umetnost utehe i vаrljivа vizijа celine.

Ako, dakle, književnost ne može da umakne gradu, da li to znači da ona u gradu istinski, au-tentično živi ili je to svet à la Charleroi? Odnos ekonomije i klаsične proze je slomljen i nаstojiiznovа dа se uspostаvi kroz intersubjektivne mreže socijаlnih jezikа koje svedoče o gubitkuzаjedničkog horizontа. Moderno pisаnje nаstoji dа izvrši neku vrstu nаsiljа nаd jezikom i nаdformаmа društvenog životа koje bi trebаlo dа promoviše. Ako se izuzmu pojedinа oduševl-jenjа tehničkim sredstvimа i modаmа, sаvremeni svet je zа pisce po prаvilu pseudosvet, аdimenzije njihovog problemа sа sаdаšnjošću igrаju vаžnu ulogu u tekstuаlnosti.

Problem prirode autentičnosti u urbanom okruženju dobro je objаsnio socijаlni fenomenologAlfred Šic. On govori o društvenim grupаmа kаo o tzv. vremenskim zаjednicаmа, koje nаstаjukroz zаjedničko odrаstаnje putem kojeg se obrаzuje “mi-odnos“ kаo vremenski okvir zа sus-rete utemeljene nа suočаvаnju individuа u usаglаšenim društvenim аktivnostimа što se odvi-jаju ovde i sаdа, odnosno u konkretnom prostoru-vremenu: “konsocijаlnost utemeljenа nаvremenskom i prostornom prisustvu postаlа je pаrаdigmа društvenih interаkcijа“. Moder-nost u međuljudske odnose unosi rez, pаrаdoks: svаkodnevni neposredni susreti, koji bi tre-bаlo dа budu nosioci prаvih i istinskih društvenih interаkcijа, trаnscendirаju se zаhvаljujućirutini i tаko postаju normаtivni rituаli. Ovаkvo postvаrenje delovаnjа podstiče izmeštаnjedruštvenih odnosа iz njihovog neposrednog kontekstа i njihovo premeštаnje duž vremenskihi prostornih koordinаtа. Pаrаdoks leži u tome što neposredne strukture svаkodnevnih susretаljude nаjviše udаljаvаju od istinske neposrednosti, odnosno od аutentičnog individuаlnog is-poljаvаnjа zа rаčun normаtivnog ustrojstvа komunikаcije.

Početаk 20. vekа bio je obeležen željom dа se protumаče, dekodirаju društvа, umovi i ličnosti,аli je optimizаm nа krаju utihnuo pred neuspehom kulture suočene sа rаtom, koji je konаčnobez ostаtkа potvrdio Ničeovu dijаgnozu dа težnje čovečаnstvа kа metаfizičkim vrednostimаzаvršаvаju u egoističnim željаmа i interesimа. Literarni kosmizаm i pаsаtizаm doživljаvаjukrаh pred mаterijаlnošću istorije. Pisci kаo čuvаri prošlosti i estetike ostvаruju tek vаrljiviutisаk dа su izuzeti iz svetа u kojem žive. Izа svegа se nаlаzi idejа dа književnost igrа ključnuulogu u stvаrаnju utiskа dа je nešto trаjno аko je stаro, pri čemu se zаborаvljа dа je to stаronekаdа bilo sаvremeno i novo. Pozаdinа svegа je političkа: moderni urbani intelektuаlаc jeu beznаdežnom i otuđenom položаju, jer svetom vlаdаju principi političkog reаlizmа, а nemаuporištа koje bi bilo iznаd ili izvаn životne imаnencije i istovremeno prihvаćeno u široj

grаđаnskoj zаjednici. Iаko pisci sаnjаju plemeniti sаn o zаjedničkom svetu kulture, činjenicаje dа je moderno industrijsko društvo ojаčаlo grаnice među nаcijаmа. U аgrаrnim društvimаkulturnа politikа je pripаdаlа sloju literаtа, dok moderan pisac piše u vreme kаdа pismenostveć odаvno nije specijаlnost, već preduslov zа druge specijаlnosti. “Moderne hijerаrhije suаpriori prаzne hijerаrhije“, jer teorijski, аko ne uvek u prаksi, svаko može dа zаuzme bilo kojemesto, tаko da je odisejsko kаbotenstvo glаvnа piščeva strаtegijа. Preovlаđujući utisаk je dаknjiževno već dugo prаti аgonijsko osećаnje nemogućnosti dа se umаkne od sаvremenihstrukturа u čisto stаnje, а tаkvа čežnjа zа metаfizičkim prisustvom je, kаo i uvek, suočenа sаkompromisimа koje nаmeću sаvremenа istorijа i njene nаrаcije.

Kаo što u hegelovskom mаniru tvrdi Georg Zimel u ogledu “O pojmu i trаgediji kulture“, duhse može ostvаriti sаmo u formаmа koje gа otuđuju i koje se vlаdаju premа sopstvenoj logici.U svetlu ove tvrdnje potrebno je rаzumeti činjenicu dа se stvаrnost u zreloj modernostiotuđuje od žаnrа. U tom ključu, kosmizаm, kao oblik bekstva književnosti od istorije, sаmoje još jednа sublimаcijа, izbijаnje nelаgodnosti u kulturi koje se ostvаruje nа аmfiboličnommestu borbe, odnosno nа plаnu tekstuаlnosti zаvisne od ideje “tvrde“ referencijаlnosti i nos-tаlgije zа stvаrnim.

“A svа je nаšа nаdа s one strаne“, čitаmo u poslednjoj rečenici Andrićevog zаpisа “Mostovi“.Nаdа se ogledа u verovаnju dа se višku stvаri i ljudi još uvek, po аnаlogiji, može suprotstаvitivišаk smislа. U pitаnju je tipičnа kontrаdikcijа ideаlizmа u koju često zаpаdа modernost:“Grаđаnsko društvo utаpа se u plemenitim ideаlimа, аli je strukturаlno nesposobno dа ihostvаri. (...) Otudа potiče gušećа dijаlektikа impotentnog ideаlizmа i degrаdirаne аktueаlnostikojа je svojstvenа grаđаnskim društvimа“, glasi poznati argument Terija Igltona. Lаjonel Trilingu ogledu “O modernom elementu u modernoj književnosti“ zаključuje dа kаrаkterističnomodernа književnost i slobodа zа kojom onа trаgа nije u sklаdu sа nаšim društvom: mod-ernizаm stoji u dubokoj vezi sа stаnjem nesreće. Utisаk je dа literate, svesno ili nesvesno,slute dubinu krize - odsustvo društvene klаse kojа bi moglа dа nаđe vezu između ispoljаvаnjаpolitičke moći i priznаvаnjа kulturnih dostignućа. Glаvnа implikаcijа Bodlerovog “Slikаrа mod-ernog životа“ (1863) je dа su jаvnа sferа i sferа “kulture“ rаzdvojeni i suprotstаvljeni, te dаje sаmа kulturа podeljenа nа “visoku“ i “nisku“. Bodler, veliki pesnik Pariza, zapravo je kаnаni-zovаo novi odnos premа stvаrnosti u poznаtoj rečenici: “Modernost, to je ono prolаzno,nepostojаno, slučаjno, polovinа umetnosti, čije je drugа polovinа ono večno i stаlno“.Dovodeći u vezu metаfizičko i temporаlno, Bodler izumevа poetiku iznenаdnih sаglаsjа (“cor-respondences“), trenutаkа kаdа brzа promenа formi kojа obeležаvа sаvremeno iskustvo utrenutku bivа osvetljenа intuicijom аtemporаlnog i spirituаlnog. U grozničаvom društvu mod-ernosti, ništа ne može dа zаdobije stаtus svetog, pokretljivo stаnovništvo ne dopuštа dа sebilo kаkvа аurа prilepi zа njegovo rаslojаvаnje - а to rаslojаvаnje neumitno utiče nа priroduumetnosti. Stogа je modernističkа književnost obeleženа promenljivim procesimа аsimilаcije,revizije i odbаcivаnjа stvаrnosti u pokušаju dа se ustаnovi tаčkа rаvnoteže između (čestokonfliktnih) zаhtevа sociološke svesti i moderne estetike. Pа ipаk, postoji dvojstvo, jer su uknjigama, pored kritičkih tonovа, prisutni romаntičаrski mitovi o spontаnosti želje, a is-poljаvаju se nаjčešće kroz pretpostаvljenu izdvojenost аristokrаtizovаnog аutorskog subjektаiz nerаščlаnjenosti okolnog svetа. No i ovo verovаnje nаtkriljeno je osećаnjem pаdа metа-fizičkih vrednosti koje je podrilo nаdu dа se podudаrnost između subjektа i svetа može dostićikroz socijаlizаciju i zаjednički hermeneutički horizont. Iаko pisci povremeno nаsedаju nа“prirodnost“ grаđаnskog subjektа, nаjupečаtljivije strаnice moderne književnosti su izrаz ple-menite mаšte o čistom stаnju, neuprljаno menаmа sаvremenosti. Zato je književnost čestoprostor želje da se u gradovima živi i ne živi, sa svim oblicima figuracija koji mogu da prois-teknu iz ovog prividnog paradoksa.

XIX

severniB

un

Ke

R I70

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I71od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I72od100I GRADOVI

Ruka u ruci.Ozarene, u šopingidu dve seni.

...

Pored laptopatri suve mandarine.Uz njih prede smrt.

...

Devojka plače.Njoj nije dobro, zlo je.Užas, kap po kap.

...

Bačena slika:rumeni političar.Pacov ga njuška.

...

Sekretaricubrine stanje nacije.Nema tonera.

...

Maleni kerićusnuo na parkingu.Teče naplata.

...

Upravni odborponovo je glasao.Kalas je mrtva.

...

Tu, iz TV-akukuriče sloboda.Doći će poštar.

...

Zima u gradu.Zgranuti ljubavnici,posred neona.

...

Bolno cvili paszahvaćen točkovima.Zjapi pakao.

...

Detence ciči.Zamenilo bi majkuza tanjir supe.

...

Stigla porukaa odgovora nema.Sreća ne piše.

...

Praznična noć jea nema čak ni mraza.Smrt, strah il’ odsustvo?

...

Psić podvio rep i drhti pred pekarom.Svet priđe, prođe.

...

Na raskrsnici,oblak iz auspuha.Duh lebdi, zaman.

...

Veštačka jelkau kutiji, sklopljena.Berza ne spava.

...

Vladimir Kopicl

H & Q

XIX

severniB

un

Ke

R I73od100I GRADOVI

Smrzla se metlaostavljena pred kućom.Mrtvi su goli.

...

Tu zelen tramvajnekad je kloparao. Sada - vladika.

...

Iz neba golubstropošta se na zemlju.Nije Afrika.

...

Pečeno prase,fino društvo za stolom.Oči, petarde.

...

Hladna je dušau svetu preminulog.Irvas, na žaru.

...

Dve crne vrane ispred sive garaže.Kašljuca motor.

...

Hitna pomoćprojuri kroz crveno.Zvuk još ostane.

...

Meee, meee - mekeću koze, uskomešane.SUR Neoplanta.

...

Pas iz serije,istrčao u život.Užas, semafor.

...

Dok zora sviće,grad još sitno svetluca.Paun, pojeden.

...

Ručak u gradu.Starac guta reklamegladnim očima.

...

Dok tegli kolakonj zna budućnost grada.Marva, bez konja.

...

Auspuh dimikao Rafinerija.Pust put je zdravlje.

...

Ah, kako vinopozdravlja jezik, nepce.SUP kruži, vreba.

...

Užas dolazisa Suncem. Ono blistadok tinja disko.

XIX

severniB

un

Ke

R I74

od100I GRADOVI

Proleća 1996. boravio sam u Bosni i Hercegovini, u Višegradu, gradu na reci Drini. Rat jetamo upravo bio završen. Tragovi razaranja behu više nego sveži. U centru grada sam ugle-dao ruševine restorana “Na Drini ćuprija“.

I dok sam fotografisao prizor pustoši, prisetih se, kao i uvek u trenutku gledanja kroz ob-jektiv fotoaparata, jedne izjave danskog filmskog režisera Carla Theodora Dreyera (1889-1968) o svome radu. Ne samo da je običavao da najveći deo prizora za fotografisanje ostaviizvan slike viđene objektivom, nego je još i dodatno dovlačio predmete i postavljao ih izvanvidnog polja. Obrazlagao je on to potrebom za pojačavanjem napetosti u slici. Ne samo dasam i u svojoj fotografiji osetio pritisak spoljašnjosti nego i potrebu za bekstvom iz fotoga-fije koju - zbog prizora pustoši u njoj - doživeh kao zatvor. “Napolju“ se ukazala slika životao kojem se - pomislih - moglo i moralo pripovedati. Sveza spoljašnjeg i unutrašnjeg svetaslike mi se učinila neminovnom i mogućnom.

Posle konačno ukusnog ručka u restoranu hotela Višegrad bejasmo svakim zaloga-jem sve više preinačeni u navijače domaćeg fudbalskog kluba Drina. Bila je nedelja. Zapopodne beše zakazana fudbalska utakmica. Fudbaleri protivničkog tima iz Gacka su stigliautobusom, direktno u kafanu. Baš smo ispijali postobednu bocu belog vina. Ni sam se višene sećam početka razgovora. U sećanju je slika velikog broja boca piva popijenog za stolomgostujućih fudbalera. Putovali su sedam sati, zaobilaznim, u tome ratu jedinim prohodnimputem. Ožedneli behu. I svi behu na bojištu proteklih godina. Jedan je imao šake kao Pe-terova1 glava. Drugi je imao glavu kao Zlatkov stomak2. Treći je imao stopala kao moje noge.Četvrti je govorio tako dubokim glasom da pomislih da je govorio preko radija. Peti je ćutaoi gledao zakrvavljenim umornim očima u pravcu mosta, kao da je očekivao dolazak Ive An-drića3 lično. Šesti je sve vreme ustajao i ponovo sedao, uvek isprobavajući šut: kamena, kutiješibice, prazne kutije cigareta, čaše, kape, a u jednom trenutku poželeh da mu nabacim navolej Zlatkov fotoaparat. Sedmi je dremao, da li je razmišljao o novim driblinzima? Osmi je uustima držao pištaljku, iako nije bio sudija, nego desni bek. Deveti je svaki čas odlazio u WC(bio je to golman, strepeo je od penala). Deseti nije bio prisutan (otišao je da kupi novine).Jedanaesti je sve vreme gledao na ručni časovnik. Trenera nisu imali. Rezervni igrači nisu pos-tojali. Nisu trenirali nedelju dana. (Poljski radovi im to nisu dozvoljavali.) Šestorica fudbaleranisu spavala poslednja tri dana. Levi bek se upravo oženio. Desni half se tri dana nije treznio.

Žarko Radaković

“ n a d r i n i Ć u P r i j a “Mesto u kojem bih i te kako živeo, ali to, nažalost, nikada nije bilo moguće.

1 Peter Handke, austrijski pisac (1942). Putovanje u Višegrad u maju 1996. je bilo “letnje“ Handkeovo putovanje uSrbiju i Bosnu. Peter je potom napisao tekst Letnji dodatak zimskom putovanju (Suhrkamp). (Ž.R.)2 Zlatko Bocokić allias Adrian Brauer, srpsko-austrijski slikar i fotograf, Handkeov i moj saputnik na zimskom iletnjem putovanju Srbijom 1995. i 1996. Videti o tome Peter Handke: Abschied, Reise, Nachtrag (Suhrkamp).(Ž.R.)3 Srpski pisac Ivo Andrić (1982-1975). Radnja njegovog romana Na Drini ćuprija se odvija na mostu, oko mosta iispod mosta na Drini u Višegradu. (Ž.R.)

XIX

severniB

un

Ke

R I75

od100I GRADOVI

XIX

severniB

un

Ke

R I76

od100I GRADOVI

Golman uopšte pati od nesanice, sanja topovske salve. Centarfor razmišlja o tome da ode upečalbu u inostranstvo. Nikome ni na kraj pameti nije palo da se preseli u Srbiju. U najboljemslučaju bi prešao u Crnu Goru. “Srbija je zemlja bez ukusa”, rekao je desni half. Bio je levak.Na obrazu mu je šljaštio širok ožiljak od sečiva. Stopala su mu bila duža od porcije mešanogmesa za našim stolom. Poželeh da zapevam. Setih se grupe šofera na jednoj visoravni izmeđuKorenice i Knina u danas bivšoj hrvatskoj Krajini. Bilo me je stid što sam sve vreme ćutao.Želeo sam da ustanem i da održim govor o svojim precima. (Živeli su pre 250 godina u Lici.)Ni u jednom trenutku mi nije palo na pamet da Zlatku postavim pitanje zašto se u njegovomselu govorio rumunski. Ni u jednom trenutku nisam želeo da ometam Petera u njegovojpotrebi da bude ovdašnji čovek. Bejah ponosan. Postajah svakim trenutkom tvrđi, teži, tromijii sličniji okolini. Bili su to trenuci koji su - učinilo mi se tada - mogli da budu i od istorijskogznačaja.

Tačno u 15 sati, u dogovoreno vreme, pojavio se u bašti restorana hotela Višegradmuškarac u kratkim sportskim gaćicama svetloplave boje. Na sebi je nosio sivo-crnu majicu,crne sokne i bele “adidas” patike. (Bile su to iste patike koje je prethodno na groblju nosiomuškarac u svečano crnom odelu.) Kretao se sporo, tromo. Vukao je noge, reklo bi se da jehramao. (Bio je ranjen u jednoj od poslednjih “bitaka za Višegrad”. Danas neće igrati za ekipuDrina. Inače, standardno je levo krilo.)

Sunce je bilo prešlo zenit. Toga dana beše neobično toplo. Prethodno sam još jedan-put prošetao ulicama i još jedanput obišao mesta koja još sinoć, za vreme prve samotne šet-nje, obeležih već danima nemirnim pogledom. A gledao sam kroz objektiv fotoaparata kojiveć odavno osećah kao teret. Iako lak, od umetnog lomljivog materijala, fotoaparat je priti-sakao moje antireportersko biće. A trudio sam se da, na te, inače, retke samotne obilaske,gledam isključivo okom umetnika, da viđeno komentarišem rečju. Trudih se da poglede i misliuobličim u skice za doživljavanje. I maštah odavno o nizu rečju pojašnjenih slika moguće,verovatne i nužne stvarnosti.

Na jednoj takvoj slici je, odmah ispod nadstrešnice zgrade na kojoj su svi zidovi bilipopucali (ali ne od rata, nego od lošeg načina gradnje), blistalo u saksiji, oblika obrnute kupepostavljene u metalni tronožni okvir, zeleno-žuto cveće. Sliku je teškim, orijentalnim mirisomnatkrila ogromna lipa. Naličja listova su blagošću naprosto upijala umorni pogled. (Da li sanjahsve?)

Na drugoj slici je dvoje mladih ljudi, zaljubljenih (“par”), sedelo u visokoj zelenojtravi, zureći u površinu reke koja je kao nepomična isijavala nijanse senki okolnih brda, spo-jenih mostom preko Drine. I na toj je slici preovlađujuća boja bila Zelena. (Da li sam to dvojeljudi oslovio u prolazu?)

Na trećoj slici je niz kuća, ratom narušenih, natkriljenih krošnjama mladog, tek olista-log drveća. U pozadini su bregovi delovali kao zavese navučene odozdo nagore. I sve seogledalo u reci uzavreloj od težine pogleda radoznalca. (Da li je u sebi nešto govorila?)

Četvrtom slikom obeležih i mesto kraj stuba (bandere) na čijem su gornjem delusvom težinom nalegle žice strujnih vodova. Bila je to fasada srušene zgrade, sa dvema ogrom-nim rupama (od negdašnjih prozora?) kroz koje se videlo plavo daleko nebo. (Čulo se zrikanjezrikavaca.)

Konačno, evo, i pete slike: ne kostura, ne razbarušenosti, ne umora, niti razuzdanosti,nego prave pravcate raskomadanosti: Ruševina u svoj svojoj raskoši; Razbijena kuća, pri čemusu ostaci bili prava simfonija razbijotki; Prava kompozicija lomova; Sa izvijenog, isavijanog,izobličenog limenog dela krova na tlu po sredini slike se prelazilo na dasku izujedanu, na-griženu i isprofilisanu kao posle dugogodišnjeg rada vajara nasilnika; jedna je greda podupi-rala vratnicu, žutu kao daščice parketa, odavno raznešene, a odozgo se, sa krovnekonstrukcije, rashodovane i razobličene, slivala kaskada različitih tako tvarnih pomisli; upolumraku unutrašnjosti razvaljene kuće se nazirao i bivši moleraj; mirisalo je na ustajalost,govna i prošlost; o gomilu nabacanih polutki cigala iz razbijenog, nekada belo okrečenog spol-jašnjeg zida kuće beše i oslonjena bela tabla sa natpisom crnim slovima: Restoran Na Drinićuprija. A onda je površina zida postajala tako jasno hrapava. A još jasnije su se ispod sadaveć pomalo plavkastog sloja kreča, videli i drugi slojevi: žute boje, pa ispod nje zelene, paispod ove, opet bele. Preko svega je visilo toliko mnogo žica da sam u jednom trenutku mogaoda pomislim: “U toku su električarski radovi”. (Da se razumemo, ovo pišem kao neko ko jeodavno napustio svoju zemlju. I ne trudim se da sve gledam okom nekoga ko stoji postrance,niti onoga ko nije u stanju ništa da shvati, ko je prevashodno vičan uočavanju onoga na štaniko ovde ne obraća pažnju. Sve se odvija samo od sebe.) A kada na krovu ugledah zelenelistove biljke koja se tamo gore sama začela, pomislih, gotovo glasno, “Život!”. Crepovi sakrova te kuće behu svučeni na tlo, kao trpezarijski čaršaf. Behu tamo razlupani u milione ko-

XIX

severniB

un

Ke

R I77od100I GRADOVI

mada (kao mrvice posle obeda), a iako behu sasvim sitni, delovahu, valjda zbog povesti kojeu sebi nosiše, kao najkrupnije-stvari-na-svetu. Behu tamnocrveni, kao usirena krv. Samo sucigle iz dela oborenog odžaka delovale kao sveže usmrćeni leš. Jarkocrvena boja koja se izli-vala kao iz presečenog grkljana odžaka, umivala je te cigle, sve oko sebe. A behu tu: - plehaniPoklopac ogromne iskrivljene i izbušene posude, Letva koja je iz tla izbijala koso nagore itakoreći balansirala u vazduhu (kao iskošeno vešalo) (ili kao termometar koji će neko, poštobude sišao sa Neba - tako je “sveto“ toga trenutka delovalo to mesto! - staviti u usta namerenje telesne temperature na kraju rata), List novina (izgužvanih) (ispranih kišom)(ožutelih jakim ovdašnjim suncem) (i novinski tekst, na njemu, sasvim nečitak, ali doživljivijiod svake novinarske pričine, i posebno opažljiv pojavom kamena slučajno naleglog baš prekonejasne fotografije; beše taj tekst “opipljiv” konturama oblika predmeta ispod lista novina:iz jedne takve “grbe” je kroz “rupu” probijala konzerva; kroz jednu poderotinu u novinskomlistu se ukazala i zarđala kašika; ispod jednog kraja novinskog lista je virila plava plastičnakesa; iz jednog nabora je odozdo daska probijala hartiju izbijajući uvis ne kao koplje ili prstmrtvaca nego kao olupina broda koji nije tonuo nego je poletao kao ptica); komad automo-bilskog Volana (povezivao je parče izlomljenog, izuvijanog, i na pod svučenog krovnog limai ogromnu, kao “kurac” nabreklu, pri vrhu slomljenu betonsku gredu); Taraba (iz koje su po-jedine letve ispale) (da li je jedna letva bila ona ispod novinskog lista?) (položena - da li sluča-jno? - o gomilu razlupaka cigala i crepova, delovala je kao reklamni pano kraj autoputa, ilikao ograda iza koje je počinjala druga država); ogromna Cigla (odmah ispred Tarabe) (kaokamion posle sudara sa automobilčićem od 800 kubika) (ali i kao vila predsednika opštine)pojedinačna (gotovo lepa) i sasvim očuvana (beše to i jedina cigla poprišta, na kojoj su ivicebile oštre); dugačka Žica (koja je sve oblike u toj začudnoj slici povezivala u celovitost iz kojeje, baš zahvaljujući njenoj izuvijanosti, provejavao život) (“proleće je bilo u punom jeku”). Aonda se u toj slici nešto najsnažnije pokrenulo: Izvaljena vrata na ulazu u olupinu kuće za-škripaše. Korov na ostatku tavana ruševine se zalelujao. Začula se škripa (mojih?) koraka. Sakrova je sam od sebe spao još jedan crep. Na jedinom donekle očuvanom delu krova kuće jestrujovod zazujao glasom daljine. I niko se nije pomerio u sobi širom otvorenoj prema svetu,nebu i umirenom tlu. Nije se ispod te gomile otpadaka pokrenuo nijedan pacov. Niko nijepreskočio polomljenu letvu, ni izvaljenu dasku, ni prekinutu žicu, ni izvaljeni oluk, ni (gorepomenutu) Tarabu, ni oboreni Odžak. Ko je srušio tu kuću? - odjeknulo je strogo pitanje izdaljine. Odgovor - koji je i sam mogao da bude pitanje - nije se ni začinjao ni gubio u vrevidana i pod težinom istine predistorijskog bitisanja ovde, u čvrstom nastupanju leta i gromo-glasnom gašenju sećanja. I videh sebe još jedanput u džemperu od nebojene vune (koji jemoja majka isplela u vreme moga izlaženja iz detinjstva). I stajah na železničkoj staniciglavnoga grada. (Bio je Mir.) (Ova kuća beše celovita, a gosti su njeni živo tukli escajgom otanjire. I svaki beše nalik Zlatku Bocokiću; svaki beše Zlatkov i moj Otac. Sedeo je za raskošnimstolom i čitao Peterovu tada tek objavljenu knjigu Težina sveta. I svi su putevi odasvud vodiliovamo. I bilo je tako mirisno. Tako toplo. Meko. I sve-naše-zajedničko. I zašto smo otišli oda-tle. Zašto smo <Zlatko i ja> sve to tako olako Napustili. Zašto smo zaboravili Oca. Beše tadaova kuća ispunjena nadom. Ako i nije postojala baš na tome mestu, mogla je da postoji bilogde drugde tu.)

Napolju je vetar tiho povijao grane tek olistalog drveća. Kao da je svako stablo tubilo mladica. Izgledah sebi u tome svemu kao izbezumljenik. Poput pacova stajah u vidokrugumosta na Drini. Delovao sam rastrešeno, poremećeno, bezvezno i tako besmisleno da semost iza mene takoreći grohotom smejao mojoj nepodobnosti. Ničim nisam pokazivao pri-padnost ničemu. Ni frizurom (već previše zapuštenom, za razliku od fudbalera, uredno za-češljanih i zalizanih), ni ušima, sada tako crvenim (da li od prekomernog opijanja tih dana?),ni usnama razvučenim u osmeh očaja i dozivanja upomoć (iz straha od nevremena?). Mostje blistao na podnevnom suncu. Listovi u krošnjama drveća uokolo su se tako glasno nad-metali u isijavanju boja da se vazduh sušio, tanjio i preobraćao u vodu.

U jednom trenutku ugledah na mostu Petera Handkea i Zlatka Bocokića. Prvi je samsa sobom razgovarao. A i bio je sam sa sobom. Ne mogu da kažem da je delovao nezadovol-jan. Beše strog. Drugi je pak u svakom trenutku okrenut saputniku. Gotovo da se prekomernobrinuo o njemu. Hteo je da ga pokrije jorganom preko glave. Hteo je da mu sve objasni utančine. A, “tipično” “ovdašnje”, poništavao je saputnikovo kretanje. Iako sam u jednomtrenutku pomislio da će Saputnik prestati da postoji, nije mi - “tipično” “ovdašnje” - ni napamet palo da se umešam u tu dramu na Alipašinom mostu. Jer, znao sam: bili su to trenuciotvorene, prirodne scene na kojoj smo sva trojica neponovljivo pozirali istoriji, godišnjemdobu, prolaznicima, sebi samima, i prevashodno svojim povestima koje će tek kasnije uslediti.

Zlatka sam kasnije ugledao za kafanskim stolom. Sedeo je u sivoj majici bez rukava.

XIX

severniB

un

Ke

R I78

od100I GRADOVI

Na grudima mu beše ružičastim slovima ispisano “Island“. Sedeo je iznad tanjira u kojem jekao olupina nasukanog broda ležala koska oglodanog kotleta. Čak su se na drvenom ražnju,obasjanom sunčevim zracima, jasno videli delovi svučenih i pojedenih komada mesa. Očitozadovoljan posle jela, Zlatko je dremao. Ispred glave se proletnje zelenila poluispijena bocabanatskog rizlinga. Komadi hleba u posebnoj posudi behu tako čudno nagriženi, razbacani,ujedno ostavljeni, da se osetih usamnjen i sasvim daleko od ostalih.

Peter je na drugom kraju stola pak delovao biblijski značajno. Smešio se poputumirenog i zadovoljenog sagovrnika. Nije delovao i blaženo. Podignute ruke, šake otvoreneprema neobrijanom licu, gotovo da je pokazivao spremnost na skok. Samo su senke u tam-nom staklu naočara skrivale istinu o povesti koja će uslediti daleko od tih prolećnih boja,praznih stolova presvučenih belim čistim čaršafima, i tla osenčenog nežnim senkama juga,mirisnog, toplog, dragog, mekog, čak i usred užasa vremena u kome smo se zatekli tu (danaszbilja na kraju sveta).

Kasnije je, u sivim iznošenim pantalonama, u još sivljoj i još više izbledeloj, u jošiznošenijoj majici, stajao ispred isturenog dela na mostu za koji je prethodno rekao da mu jedelovao neprikladno svemu.

Zurio sam u ogroman metalni, “kompletno” zarđali rezervoar za vodu, pri čijem jevrhu o metal bio priljepljen plakat sa slikom političara. Imao je izraz lica odavno umrlog, oživl-jenog fotografijom koja, pak, delovaše kao slika nadgrobnog spomenika. Takoreći neživ osmehupućivao je na duh nekoga između postojećeg i nepostojećeg, radosti i patnje, kriminala ipravde, zločina i čednosti, obećanja i laži. U daljini se video samo deo puta. Krivudao je nikudau brda koja su sasvim gore, pri vrhu, zaista delovala tajnovito i neprohodno.

Neka ostane ovde zabeležena i povest slike muškarca koji sedi u crvenoj plastičnojstolici belih metalnih nogu. Pognut napred, ruke je oslonio laktovima o razmaknuta kolena iispruženim ali ne i raširenim prstima je spojio šake. Muškarac je gledao pravo u moje oči.Gordog položaja glave, stamenog tela, opušteno je on pokazivao svoje biće, tela odevenogdanas u čistu belu košulju, rukava zasukanih iznad laktova, “gornjeg” dugmeta (prvog ispodvrata) otkopčanog. Na sebi je imao svečano crne i besprekorno ispeglane pantalone samanžetnama ispod kojih se jasno oslikavahu sive sokne ispod, takođe, crnih sandala. I kakoli je bela ta muškarčeva košulja. Prva pomisao posmatrača je “miris svežeg rublja prosrtogna konopcu u nekom dvorištu u kojem danas ptice u letu kjunovima ispisuju u vazduhupovesti o miru u šavovima ovdašnjih ratova, ratova koji jesu ponos klime i geografije ov-dašnje”. “I pouzdano deluju uši toga muškarca na jarko crvenoj (inače plastičnoj) stolici.” “Iogroman je, preteći ogroman, ali i dobroćudan, nos muškarca na crvenoj plastičnoj stolici.”

“Ko je on?” upitao je u jednom trenutku Peter.“Muškarac ovoga kraja“, rekao sam.Beše njegovo čelo i nabrano i glatko, i masno i suvo, i visoko (ćelavošću) i nisko

(ogromnim dinarskim kostima koje su pogledu, takoreći, zatvarale izlaz). Sedeo je taj muškaracispred zida u kojem su svi kamenovi bili različiti, a u zidnu strukturu umetnuti ne prema un-apred određenom planu postavljanja, nego je svaki, inače, tesani, kamen tražio posebnu an-gažovanost zidara, angažovanost u traženju već postavljenom kamenu odgovarajućeg suseda,ujedno suparnika, i prijatelja, i neprijatelja. I vodila se u Zidu prava bitka tih Uzidanika, pričemu je svaki vukao na svoju stranu, a pogotovo onaj veći, uspevajući da oko sebe privučeslabije, i da obrazuje maleno pleme u kojem su se odvijali mikroživoti ispunjeni i slogom imržnjom i mirom i nezadovoljstvom i bolom i zlom. Najedanput ugledah u mozaiku Zida Sve.Sažimalo je svaku sitnicu života ovdašnjeg, i iza i ispred Zida. I videh - u sledećem trenutku -milione Oblika, proizvode Majstora, Oca, Druga, Uzora i Boga, Umetnika koji, iako nikadaovde nije boravio, jeste Sve rekao o Nama-Ovde-I-Izvan-Toga-Tu. Behu to oblici Carstva Ov-dašnjeg. I tek pogledom na kao krv crvenu korpu za otpatke, pa na zamračeni prozor u Zidu,u kojem najedanput ugledah jedva uočljive boce vina, prepoznah u liku (i stavu) togamuškarca-na-crvenoj-plastičnoj-stolici Čuvara Zida. Ćutao je i gledao u moje oči. Video je unjima svu dilemu proizašlu iz moga položaja između Zlatka Bocokića, Mosta-na-Drini,Sabranih-dela-Ive-Andrića, Petera Handkea, Rata, Mira, Bajine-Bašte, Višegrada, Ljubavi-prema-fudbalu, Obuzetosti-pisanjem, Inostranstva i Sklonosti-alkoholu. Bio je to neko u kogasam odmah imao ogromno poverenje. I gledao sam u nabore njegove košulje koji behu pro-duženje nabora na koži ruke istrošene radom u restoranu hotela Višegrad i ratom čiji je mirtek bio zaključen. I začuh spokojno hrkanje otpadaka u kanti za đubre iza stamenog tela togamuškarca (za koga Peteru rekoh da je “tipičan naš“). I videh Zid kako mirno drema iza te čvrs-tine njegovog čuvara. Spavao je, ne samo tog nedeljnog popodneva, nego uopšte. Jer samoje tako mogao da sačuva svoje postojanje. Uostalom, i da je bio srušen minulih godina, kaokuća restorana Na drini ćuprija, bio bi on samo oživljena povest o njemu samom. Ovako,

XIX

severniB

un

Ke

R I79

od100I GRADOVI

usnuo, branio se od nasrtaja turista, novinara, političara, vojnika, izbeglica i pisaca. Ionako jepostojao u vremenu izvan istorije.

Fudbalska utakmica je toga popodneva u Višegradu bila “tipična” “jugoslovenska”.Fudbaleri su se vukli po terenu kao da su u nogama nosili olovo. Poput ratnih invalida su hra-mali, padali na tlo, dugo se valjali u travi, ustajali sporo, a pred svako izvođenje slobodnogudarca, prenemagali se i odugovlačili sa nameštanjem lopte i postavljanjem živog zida. Uzi-mali su predug zalet. Sudija je u jednom trenutku, takoreći, nasrnuo na igrača koji je ispredživog zida teatralno gestikulirao. Odmah je dotrčao Golman. Snažim šakama (u rukavicama)grubo je odgurnuo protivničkog igrača. Otpozadi mu je prišao sudija. Golman se okrenuoprema Sudiji. I ovaj je odmah ustuknuo. Golman mu je, međutim, smireno prišao i blago, go-tovo nežno mu položio ruku na rame. Adrian Brauer (Zlatko) i Peter (Handke) su se naglookrenuli prema meni i pogledali me šeretski. (Sedeo sam u redu iza njihovog, na istočnimtribinama gledališta.) Peter je kao pravi mangup napućio usnice. Posebno za taj dan nije obri-jao dlačice ispod donje usnice. Zlatko se pokeraški uozbiljio, nabrao čelo i, kao Elizabet Tejlorza ruletskim stolom kockarnice u Montekarlu 1953, glasno opalio trepavicama očnog kapkao podočnjak. U pozadini te slike je trava šljaštila prolećno-zelenom bojom. Golman je sadastajao u travi kao kosac koji će se u sledećem trenutku preobratiti u Smrt i sve protivničkeigrače pokosisti na mrtvo. Peter se grohotom nasmejao. Zlatko je, kao Sokrat u jednom tekstuMiloja Radakovića4, položio ogromnu glavu u šaku desne ruke. Sudija je ćutao i gledao upravcu živog zida. Protivnički centarhalf se za to vreme raspravljao sa protivničkim bekom.Zlatko je uzviknuio: “Napolje!” “Napolje, majku ti tvoju!”, ponovio je navijač u redu sedištaispred Zlatka. Pljunuh na tlo. Peter je zavitlao kamen na teren. Niko se nije zbog toga uzbudio.Linijski sudija, koga je kamenica, takoreći, okrznula po levom uvu, nije se ni pomerio. Glavnisudija je u beležnicu upisao imena nekoliko domaćih igrača. (Pisao je ćirilicom.) Golman jeza to vreme koračao ka golu, leđima okrenut protivničkim igračima; i sve vreme je psovaosudiju. A onda se začuo zvižduk sudijine prištaljke i lopta se u velikom luku vinula iznad živogzida; i naglo se spustila (lopta) “pod prečku” gola ispred kojeg je golman sada stajao i svađaose sa jednim gledaocem. Ovoga su odmah iznela sa stadiona dva korpulentna policajca. Zato vreme je na drugom kraju igrališta mirno pasla koza koju smo potom povređeni igrač Drine,Zlatko, Peter, trener gostujuće ekipe, navijač sa kačketom na glavi i Ja izveli iza aut-linije napomoćno igralište. Tamo se sve vreme drugog poluvremena ove “tipično” “jugoslovenske”utakmice zagrevalo sedamnaest igrača domaćeg tima. Odmah iza pomoćnog igrališta senalazila velika kuća. Sa prozora su deca bacala u teren kamenje i aviončiće od hartije, psovalatrenera, navijala za protvničke igrače i gađala se tanjirima, čašama i cipelama. Utakmica jezavršena pobedom gostiju iz Gacka i opijanjem domaćih u kafani odmah iza stadiona. Jedvasmo uspeli da se živi izvučemo iz gužve u kojoj su navijači u masama napuštali stadion i sveusput lomili, ispoljavajući najveće nezadovoljstvo ishodom utakmice.

4 Reč je o knjizi Miloja Radakovića Sve što nebo dopušta (Beograd: Rad 1993), a radi se o tekstu Odbrana Sokrate-sova (str. 64).

XIX

severniB

un

Ke

R I80

od100I GRADOVI

Severni BunKeR

Časopis za odbranu i poslednje dane književnosti i kulture

Broj: 19proleće-leto 2012.

Impresum

Izdavač: Kulturni centar KikindaZa izdavača: Srđan V. Tešin, direktorAdresa: Trg srpskih dobrovoljaca 23, KikindaTelefon/fax: 0230/22-544; 26-240E-mail: severni.bunker@gmail.com

Glavni i odgovorni urednik: Srđan V. Tešin

Redakcija: Srđan Srdić (zamenik glavnog i odgovornog urednika) Mila Melank (art direktorka) Tanja Brkljač

Osnivači časopisa: Srđan V. Tešin i Jovan Gvero

Lektura i korektura: Dijana Brkanlić Tešin

Štampa: MiraGraf, Kikinda

Tiraž: 350

Časopis se finansira sredstvima Ministarstva kulture Republike Srbije, Pokrajinskog sekretarijata zakulturu i Opštine Kikinda.

Prilozi u časopisu se objavljuju isključivo po pozivu uredništva.

CIP

ISSN 1451-0863