KULTUROLOGIJA 1. Pojam kulture i civilizacije. Istorija pojmova Re kultura potie od latinskih rei cultus, colere, cultura u znaenju negovanja, gajenja, obrade polja (upor. poljoprivredna kultura)... Prvi put ova re dobija i metaforiki smisao u delu rimskog filozofa Cicerona, u delu Rasprave u Tuskulu, gde on kae: Cultura animi philosophia est. U srednjem veku, u Engleskoj 16. veka kultura je poistoveivana sa religijskim kultom, ali i sa kultivisanom zemljom, a 17. veku odnosi se na razvoj duha i prefinjenost manira. U 18. veku pojavljuje se jo jedan, semantiki blizak, pojam civilizacija. Civilizacija predstavlja, barem za Engleze i Francuze, suprotnost divljatvu, vii stepen razvoja ljudskog drutva. Prema N. Elijasu, drutveni razlog za uvoenje ovog termina je politika praksa kolonijalizma, odnosno potreba da se stvori filozofija (tj. ideologija) koja e opravdati pokoravanje naroda na koje se nailo u Africi, Americi i Aziji i definisati ovaj proces kao prosveivanje divljih naroda od strane visokorazvijenih, civilizovanih kolonizatora. Za Francuze i Engleze, civilizacija je neto ime se ponose, superiorna instanca u razvoju. Nasuprot tome, za Nemce je civilizacija sekundarna, vezana za sferu tehnike, politiko-pravne nadgradnje, materijalne kulture i razmenljiva je. Da oznae svoju samobitnost Nemci koriste termin kultura, koji vezuju za sferu jezika, religije, umetnosti, morala, filozofije, tj. duhovnu sferu koja je jedinstvena, neponovljiva i nacionalna, za nju ne vai pojam progresa. Ne moe se menjati, a da narod svoj identitet. Prema tome, kooperacija meu narodima mogua je samo na ravni civilizacije. 2. Evolucionistika teorija Tajlorova teorija kulture moe se svesti na 4 pojma: evoluciju, intelektualizam, pozitivizam i redukcionizam. Evolucionizam je teorija koja se prvobitno odnosila na bioloku nauku. Prema ovoj teoriji sloeni organizam se razvijao od jednostavnih ka sloenijim oblicima. Evolucionisti (Tajlor, Morgan, Spenser i Bastijan) smatraju da su razlike meu razliitim kulturama u osnovi samo kvantitativne razlike, tanije samo u stepenu razvitka. Pojedinane kultura treba shvatiti kao razvojne stupnjeve jedinstvenog i univerzalnog razvojnog procesa. Intelektualizam podrazumeva da se ovek u svom ponaanju vlada racionalnim naelima, tj. da ako hoemo da razumemo postupke jedne osobe, moramo ih gledati kao proizvode njenog vlastitog racionalnog razmiljanja. Iracionalno ponaanje koje je nekad evidentno on pritom objanjava neznanjem ili pogrekom. Ustanove se takoe temelje na razumu, a sve ono to se temelji na tradiciji je nestabilno, jer e biti srueno im lanovi drutva uvide njegovu pogrenost. Civilizacija stoji u mestu kada njome upravljaju drevni obiaji pradedova, a do kulturne evolucije dolazi kada na kraju razum prevlada nad grekom. U tome i vidi misiju antropologije da raskrinka sujeverice pokrivene odeom modernog saznanja. Napredak trai nesputani razum. Razlog zbog kog tradicija nekad opstaje je to to ona vremenom stie vlastiti autoritet i to je konzervativizam nekad izraz divljakovog potovanja prema pretku. to je neka kultura na viem stupnju, to je tradicija slabija. Tajlor je i pozitivista, jer ne sumnja u stvarnost spoljanjeg sveta niti u to da se taj svet moe objektivno poimati. Najzad, Tajlorova teorija je redukcionistika jer objanjava kulturu polazei od pojedinca. Lesli Vajt u poetku je bio boasovac. itao je Morgana, Marksa i Engelsa i to ga je navelo da promeni miljenje i postane evolucionista. Unapredio evolucionistiko shvatanje kulture. Glavni pojmovi koje vezujemo za Vajta su kulturni determinizam (naime: Ne odreuju ljudska bia kulturu po elji i zamisli: upravo kultura odreuje ponaanje ljudi.) i utilitarna priroda kulture (kulturne ustanove su u osnovi korisne, njihva svrha je da za ljudsku vrstu ivot uine bezbednim i trajnim). Osim toga, odbacuje Tajlorov redukcionizam - smatra da drutvena grupa stvara kulturu i da je samim tim znaajnija od pojedinca. Pojedinac nije u stanju da menja kulturu niti da je nadzire i usmerava. Za Vajta je u kulturi najbitnija tehnoloka sfera, a ideacijski elementi samo su nusproizvodi tog tehnolokog razvoja. 3. Funkcionalistika teorija Bronislav Malinovski polazi od toga da su ljudska bia najpre ivotinjska, vrsta to znai da ovek mora prvo bioloki da opstane tj. preivi kao i svaki drugi organizam u prirodi primarnoj sredini, a zatim ovek stvara sekundarnu sredinu - kulturu. Razlika izmeu ove dve je u tome to je primarna sredina data, a sekundarna je stvorena i mora se stalno reprodukovati, odravati i usmeravati. U temelju kulture nalaze se ljudske potrebe.

Drugi vaan pojam je pojam funkcije. Funkcija se objanjava kao zadovoljenje neke potrebe aktivnou u kojoj ljudska bia sarauju, upotrebljavaju rukotvorine i troe dobra. Prema tome, odnos koji se uspostavlja izmeu potrebe i funkcije je funkcionalan. (Npr. institucija pozorita nastaje radi zadovoljenja jedne specifine kulturne potrebe). Trei vaan pojam je tradicija. Kulturna tradicija se mora prenositi sa pokoljenja na pokoljenje uz pomo mehanizma "vaspitne prirode". Bez nje bi svako pokolenje iznova moralo da stvara kulturne tekovine, umesto da ih nadograuje. etvrti elemenat kulture je njena organizacija unutar institucije. Tako bi institucija "umetnosti", na primer, bila zbir shvatanja ljudi jedne zajednice o tome ta je umetnost. Malinovski odreuje kulturu kao "jedan integral sastavljen od delimino samostalnih, delimino koordiniranih institucija". Kultura se mora shvatiti kao sredstvo za postizanje cilja tj. instrumentalno ili funkcionalno. 4. Antiintelektualizam Franca Boasa. (metafizike teorije o kulturi) Antiintelektualizam kao svojevrsna revolucija u miljenju sa prelaza iz 19. u 20. vek dovodi u pitanje apsolutnu vladavinu razuma u ljudskom ponaanju. Prvi antiintelektualista je Pavlov, po kojem automatski refleksi vladaju ponaanjem mnogo vie nego racionalna misao; drugi je Frojd, koji je ljudsko miljenje i delanje shvatao proizvodima nagona i neuroza. Franc Boas je utemeljiva amerike antropologije. Roen je i obrazovan u Nemakoj i na njegov rad veoma je uticala nemaka tradicija idealistikog miljenja. Boas polazi od toga da svaki narod ima vlastitu kulturu i jedinstvenu kulturnu istoriju. Da bi razumeo neko drutvo, istraiva mora da prenebregne vlastitu i prihvati perspektivu ljudi koje prouava. Drugi sistemi miljenja moraju se razumeti pre kroz njihova vlastita naela, negoli s obzirom na jedno jedino merilo racionalnosti. Boas uvaava i tradiciju i oseanja kao bitne faktore kulture. Ukazivao je da se i danas u najrazvijenijim drutvima uobiajeno miljenje vodi pre svega oseanjima i navikom, a ne razumom, iako se nekada pokuava naknadno opravdati racionalnim razlozima. Boas je prenaglasio ideju kulturnog determinizma, tj. o kulturnim idejama koje igraju ulogu presudnog faktora. Veliki deo kulture, ukljuujui strukturu drutva, ekonomiju i tehnologiju svodio je na kulturne ideje nekog naroda. ini se da on podrazumeva da je politika promena u jednom narodu prvenstveno ograniena idejama kojih se taj narod dri, pre negoli strukturom tog drutva, deobom moi i ekonomskim faktorima. Rut Benedikt smatra da je oseanje pojedinca odluujue u razjanjenju sutine kulturnog sistema, dok je razum sporedan inilac. Ona uvodi pojam kulturnog obrasca. To je u stvari, izvesna uvstvena sklonost ili stav koji vremenom tei da prome datu kulturu i tako je ucelinjuje. Svaka kultura ponaosob je kao pojedinac odlikuje se sopstvenom naravi. I ba kao i pojedinac, svaka kultura je jedinstvena i iz toga sledi da antropologija ne moe biti uporedna nauka, ve moe samo da pokae kontekst neke izdvojene odlike kako bismo je razumeli i objasni nain na koji se ona uklapa u dati kulturni obrazac. Kulturni obrazac deluje na oveka prinudno. Kultura ima tako silnu mo nad ovekom zato to su njene osnove uvstvene, a ne racionalne. ovek je, po Benediktovoj, malo bie svoje kulture. Ono to ljude meusobno povezuje jeste njihova kultura ideje i merila koji su im zajedniki. Iako oveka ograniava kultura u kojoj se rodio, B. istie da ipak ima mesta za "individualni elasticitet" gde pojedinac dobro prilagoen obrascima svoje sredine, moe da se deluje i kao njen dalji kreator. Emil Dirkem uvaava oseajnu osnovu kulture, smatra je sistemom verovanja i oseanja. Istie princip kolektivne svesti koja regulie ponaanje pojedinca. Smatra da je pojedinac nemoan da stvori kulturnu instituciju i da je kultura sui generis. Alfred Luis Kreber prihvata pojam kulturnog obrasca koji svakoj kulturi daje celovitost i spreava je da postane bezoblina, da bude skup nepovezanih elemenata. Kultura se, prema K., sastoji od stvarnosne i vrednosne kulture. Ovim pojmovima odgovara nemaka podela na civilizaciju i kulturu. Ova prva je samo sredstvo, drugostepena, temelji se na objektivnim i spoljanjim uslovima, a druga je sama sebi cilj, ona izraava stvaralake nagone, temelji se na subjektivnim i unutranjim naelima. On uvodi i "krivulju rasta" po kojoj svaki stilski obrazac tei svom vrhuncu posle koga opada i odumire. U svojoj knjizi Uoblienja rasta kulture on je utvrivao broj genija u razvoju jednog obrasca. Logii uzev, trebalo bi da su geniji vremenski ravnomerno rasporeeni, ali nije tako. On je zakljuio da ak ni najdarovitiji ljudi nei ostaviti trag u istoriji ako su imali nesreu da deluju u vreme opadanja obrasca. Kreber je video slinost svoje teorije sa penglerovom, ali je podvlaio razliku: on nije smatrao da u pojavama koje prouava ima bilo kakve ciklinosti, pravilnosti, nunosti.

2

5. Teorija kulturnih ciklusa. (metafizike teorije o kulturi) Ta teorija negira dotadanju teoriju o stalnom progresu u kulturi (dakle, o njenoj linearnosti), ve zastupa ideju o ciklinosti. Kada se jedan kulturni ciklus ostvari, dosegne svoj maksimum, poinje da nazaduje i odumire, poput biolokog organizma. Pretee ove teorije su Eurigena, Toma Akvinski i N. Kuzanski. Glavni predstavnici su Danilevski i pengler. Nikolaj Danilevski smatra da je bilo 10 kulturno-istorijskih tipova i da je vreme za formiranje novog slovenskog koji e initi sintezu Rusa, Bugara, Srba i eha. Da bi se ostvario, tip mora da ima vlastit jezik, politiku nezavisnost i da sam gradi svoje osnove. Kada se jednom razvije, kulturno-ist. tip proivljava kratak procvat u oblasti nauke i umetnosti, u ostvarenju svojih ideala pravde, slobode itd. nakon ega sledi opadanje i kraj, letargija ili ivot u apatiji samozadovoljstva postignutim. Utemeljiva ciklusne teorije 20. veka je Osvald pengler. On smatra da kultura odumire kada kolektivna dua naroda dosegne svoj maksimum u jeziku, verskom uenju, umetnosti, dravnosti, nauci, ostvari svoje unapred odreene i ograniene unutranje mogunosti. Ona odumire postavi civilizacijom i u tom obliku moe da dotrajava jo dugo vremena, bez mogunosti obnove. Kod njega se pojavljuje i dualizam kulturnih snaga: uloga enskog i mukog inioca u stvaranju kulture. Tu se ena vezuje za porodicu, a mukarac za drutvenu zajednicu. ena predstavlja simbol pasivnog, centripetalno, dok je mukarac izraz istorijskog dinamizma i dravne volje naroda. On brine o viim interesima naroda, a ena o uskom porodinom krugu. Ovo se nadovezuje na evolucionistiko shvatanje matrijarhata kao ranijeg, nieg stupnja razvoja kulture koji je napredovao u patrijarhat. 6. Psihoanalitika teorija kulture. (metafizike teorije o kulturi) To je teorija Sigmunda Frojda prema kojoj je kultura manifestacija subliminarnih seksualnih energija oveka. Frojd na kulturu gleda negativno - ona sputava erotsku energiju oveka i liava ga njegovih sloboda. Istorija kulture je istorija liavanja oveka njegovih sloboda i kapaciteta uivanja. Za uspostavljanje kulture bitna su dva momenta: veina postaje jaa od bilo kog pojedinca i sputavanje seksualne slobode pojedinaca koji, ne mogui vie da bezgranino zadovoljavaju svoje nagone libida sublimiraju svoju seksualnu energiju bavei se kulturom, umetnou, a sve u funkciji troenja vika te energije. Frojd ovo ilustruje priom o udruenoj brai koja su ubila ostarelog oca da bi se domogli ena, a onda izgradili sistem strogih pravila kako bi spreili nadolazee generacije da uine isto to i oni. to se uloge polova u kulturi tie, F. smatra da ene zastupaju interese porodice i seksualnog ivota, da su neprijateljski raspoloene prema kulturi i da kultura zahteva sve vee nivoe sublimacije za koje ene nisu dorasle. Na drugoj strani, mukarac poseduje znatnu koliinu psihike energije. Sve to utroi u kulturne svrhe, on najveim delom oduzima od ene i seksualnog ivota. 7. Pojam simbola. Simbol, alegorija, znak Bitna odlika oveka je njegova mogunost da stvara simbole. Ona ga odvaja od drugih vrsta ovek je animal symbolicum. Bez simbola ne bi bilo kulture. Najreprezentativnije simbolike forme su: umetnost i mit, vera i filozofija, jezik, moralne vrednosti. Jezik je jedan od prvih oblika ljudske simbolike aktivnosti. Jezik je instrument izraavanja ali i formiranja i oblikovanja ovekovih misli i oseanja. Struktura simbola je ovakva: s jedne strane to je neto dostupno ulima, u irem smislu materijalno, a sa druge strane je nematerijalni smisao. To je ljudska projekcija da u materijalnom vidi neto vie, neto iza, nematerijalni smisao. Osim simbola, postoje i druge vrste znakova, indeksi i ikonini znakovi. Svi se razlikuju po vezi koju uspostavljaju izmeu oznaenog i oznaitelja. Kod simbola je ta veza konvencionalna (s tim to, naravno, ipak treba razlikovati simbol od znaka koji izaziva asocijaciju zahvaljujui uslovnom refleksu ili navici na znak moe da reaguje i ivotinja), stvar dogovora, kod indeksa je to veza po slinosti, a kod ikoninih znakova to uzrono-posledina, prostorna ili sl. veza. Prema Jungu, simbol je najjasnija i najkarakteristinija formulacija neke nepoznate stvari, dok je alegorija namerno preoblikovanje predstave neke poznate stvari.

3

8. Frejzerovo shvatanje magije, religije i nauke. Kritika Magija, po Frejzeru, nastaje iz naivnog misaonog procesa oveka koji je jo nemoan da shvati one dublje, unutranje veze i odnose meu pojavama. Magijsku sliku sveta karakterie opaajno miljenje, nasuprot pojmovnom miljenju visokorazvijenog oveka Prema Frejzeru, misaoni procesi na kojima se zasniva magija svode se na dva principa. Prvi princip je "zakon slinosti" gde slino proizvodi slino, ili gde posledica lii na svoj uzrok. (Lovac pre polaska u lov najpre gaa strelom crte ivotinje koju ide da lovi). To je homeopatska ili imitativna magija. Drugi princip je "zakon dodira ili prenosa" gde stvari koje su jedanput bile jedna s drugom u dodiru produuju da delaju jedna na drugu i kada se razdvoje. (Primer je "uziivanje senke". Crvenim koncem se izmeri senka nekog oveka, a zatim se taj konac ugradi u temelje nekog objekta koji se gradi. "Izmereni ovek" e ubrzo umreti, a zgrada e se trajno odrati). To je kontaktna tj. kontagiozna magija. Zajedno se ova dva principa nazivaju simpatikom magijom (jer se veruje da dve stvari delaju na razdaljini na osnovu tajne simpatije). F. smatra magiju lanim znanjem, a pomenute zakone grekama u primeni asocijacije ideja. Pod religijom, Frejzer podrazumeva umilostivljavanje ili pridobijanje sila viih od oveka, za koje se veruje da vladaju sudbinama oveka. Kao i magija, religija sadri dva elementa: teorijski - vera u viu silu i praktini - mogunost da se delanjem, molitvama, obredima i rtvama te sile umilostive i zadovolje. Razlika je u tome to su magijske sile nesvesne i bezline, a religijske svesne i line. Osim toga, magija je svugde ista, a religija varira i u prostoru i u vremenu. Frejzer smatra da je stara magija bila temelj religije. Edvard Priard kritikuje Frejzera: ne treba uspostavljati hijerarhijski odnos izmeu magije, religije i nauke (ima i primitivnih zajednica bez magije i civilizovanih sa njom), odnos izmeu magije i religije nije genetski (nije se religija razvila iz magije) i najzad, dokazuje da magija nije univerzalna i ista u celom svetu (primer: objanjenje zato Grci za leenje utice upotrebljavaju zlato, a ne neku dr. stvar ute boje) pa se stoga magijski obredi moraju tumaiti u kontekstu celine jednog nacionalnog mitolokog korpusa. 9. Magija i religija u teoriji Bronislava Malinovskog Bronislav Malinovski smatra da ne postoji kvalitativna razlika izmeu svesti primitivnog i civilizovanog oveka. Nema hijerarhije izmeu magije, religije i nauke na kojoj je insistirao Frejzer - ne postoji ni jedan narod bez religije i magije, ma kako primitivan bio. Ne postoji ni jedna vrsta primitivnih ljudi kojoj nedostaje nauni stav ili nauka. Magija, nauka i religija idu zajedno. Duhovni domen rezervisan je za magiju i religiju, a svetovni za nauku. Razlika izmeu magije i religije je u njihovim ciljevima. Magijski obred se izvodi kao sredstvo koje vodi cilju van sebe. On je praktinog karaktera i okrenut budunosti. Religijska radnja nema nikakav drugi cilj osim da ouva i integrie ljude zajednice. Ona je okrenuta sopstvenoj tradiciji, kulturi i prolosti. Npr. magijska radnja bili bi obredi koji se vre da bi poroaj proao sreno, a krtenje deteta je religijski in. 10. Dirkemovo shvatanje magije, religije i obreda Dirkem polazi od pretpostavke da ne postoji ljudska zajednica bez religije, ali religija nije neto ime zapoinje ivot neke zajednice. U spoljanje manifestacije religije spadaju natprirodno i boansko. Meutim, ima i religija bez boanstava (budizam) religija nadilazi ideju o bogovima ili duhovima. To je sloen sistem mitova, dogmi, obreda i ceremonija. I religija i magija podrazumevaju teoretsku i praktinu stranu, odnosno verovanje i obred. Ali, razlika je u tome to je religija delo kolektiva, a ma gija pojedinca. Osim toga, taj kolektiv se povezuje u crkvu, dok ne postoji magijska crkva. Odnos svetenika i pastve sutinski je drugaiji od odnosa vraa i oveka koji mu se obraa za pomo. Sve religije Dirkem deli na dve osnovne vrste: naturizam - koji se obraa stvarima prirode kao to su reke, nebo, zvezde itd. i nastao je iz kulta prirode; i animizam - iji su predmet duhovna bia, duhovi, due, demoni, boanstva, nastaje iz kulta predaka. Religija i kult odnose se jedan prema drugom kao superordinirani i subordinirani pojmovi (1 kult je samo jedan segment religije i oznaava oboavanje).

4

Razlika izmeu obreda i kulta je u tome to je kult ciklian, a obred nasumian u svom ponavljanju (npr. kult Badnjeg dana prema obredu krtenja). Kada nastaje religija? Kada kolektivni ivot dostigne izvestan stepen intenziteta, budi religijsko miljenje. Religija ima dva aspekta praktini (obiaji, obredi) i teorijski (ideje, veru). Religija i nauka dele intelektualnu pretenziju. Nauka proistie iz religije i tei da je zameni, ali napreduje u odnosu na nju samo u intelektualnom domenu, to je samo jedna dimenzija ona nikada ne moe da zameni religiju jer joj fali religijska delatnost kao sredstvo da se ljudi podstaknu da ive, ne moe da zadovolji potrebu ljudi za verom u transcedentno i ne integrie ljude u zajednicu. 11. Teorija primitivnog mentaliteta Lisjen Levi-Brila Kritikuje Frejzerov i Tajlrov redukcionizam. Mentalitet pojedinca proistie iz "kolektivnih drutvenih predstava". Svaki tip drutva ima svoj mentalitet, svoje obiaje i ustanove. Postoje dva osnovna mentaliteta: primitivni i civilizovani. Razlika meu njima nije u stepenu, ve je sutinska, kvalitativna (suprotno misle Levi-Stros, Kasirer, Malinovski...). Civilizovani narodi za osnov kulture i ivota uzimaju logiku, a primitivna misao je orijentisana na natprirodno. Priroda joj se predstavlja u mrei mistinih participacija i iskljuenja. To to primitivac izbegava logike operacije koje odlikuju civilizovanog oveka, ne znai da je on manje logian od civilizovanog oveka. Ti su ljudi razumna bia, ali "razmiljaju u kategorijama razliitim od naih", polaze od drugaijih premisa. Takav tip miljenja Bril naziva pred-logian to znai da je primitivan ovek racionalan, ali da misli neneuno i nekritino, ne trudei se da izbegne protivrenosti. Primitivac u pojavama vidi ono to mu je tradicija i kultura nametnula, a ne objektivan sled injenica. Zato zanemaruje uzrone veze meu pojavama. Izmeu subjekta i vienog predmeta ispreava se mistina predstava kojom predmet odmah biva interpretiran, sagledan. Bril priznaje da i civilizovan ovek posmatra predmete saglasno svojoj kulturi, ali je stvar u tome to se naa predstava podudara i sa objektivnim osobinama predmeta, pa je utoliko nae saznanje "objektivno". 12. Pismo ranih civilizacija. Odlike kultura Istoka i Zapada Civilizacija predstavlja "veliki kulturni organizam" sastavljen od vie nacionalnih kultura, koje esto odlikuje zajedniki, nadnacionalni jezik. Nema civilizacije bez pisma i urbanog ivota. Na afro-azijskom tlu mogu se uoiti etiri najznaajnije i najstarije civilizacije: sumerska, egipatska, indijska i kineska. Na evropskom tlu to su: grka, rimska, hriansaka, vizantijska (kao poseban oblik hrianske) i naunotehnika ili zapadno-evropska civilizacija. Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu june Mesopotamije. Sumersko pismo bilo je klinasto. To je slogovno pismo. Treba pomenuti i hetitsko hijeroglifsko pismo koje se sastojalo od 220 znakova, ideografskih ili fonetskih. Pisalo se s desna na levo. Kod starih Egipana postojale su tri vrste pisma. Hijeroglifsko se upotrebljavalo za natpise i zapise na spomenicima, tj. urezivalo se na kamen. Iako se smatra ideografskim, hijeroglifsko pismo zapravo je kombinovalo znake za rei, slogove i glasove. Hijeratskim pismom pisali su se verski spisi na papirusu. Zapravo, najstariji primeri egipatskog pisma pisani su upravo hijeratskim pismom. Demotsko pismo razvilo se najkasnije, i to od hijeratskog. Njime su se pisali tekstovi svetovnog karaktera. Najstariji primerci kineskog pisma nalaze se na kostima i oklopima kornjaa. Najraniji primerci potii iz 14. veka p.n.e. Poznato je oko 2500 piktograma iz dinastije ang. Svaka re je potpuno zasebna celina i ne menja se u sintaksikoj upotrebi: ista re moe sluiti i kao imenica, i kao glagol, i kao pridev prema tome kakav poloaj zauzima u reenici. Ovakav sistem pisanja odgovara kineskom kao korenskom jeziku. Izmeu 1500. i 1200. godine p.n.e. dogodila se jedno od najveih masovnih seoba naroda, koja je sudbinski delovala na dalji razvoj civilizacija. Plemena indoevropske rase, prozvana "konjiki narodi", prelaze Kavkaz i kreu prema istoku i zapadu. Prema Veberu pojavila se u se u velikim talasima na celom prostoru od Kine do Grke. Jedan ogranak stigao je u Mesopotamiju, drugi u Persiju, a trei u Indiju. Iz simbioze nove pridole i stare, domorodake kulture, nastaje "nov period sveta". Pridolice simboliu muki i aktivni stav suprotstavljen zateenoj htonskoj kulturi domorodaca. Jedino u Kini se ovaj patrijarhatski duh utopio u kulturi koja je ouvala svoje htonine nazore.

5

13. Sumer i Vavilon istorija, religija, umetnost, knjievnost Sumerska civilizacija pojavila se u drugoj polovini 4 milenijuma pre n.e. na uu Tigra i Eufrata, na jugu Mesopotamije. Najvei sumerski gradovi su bili Ur, Uruk i Laga. Severozapadno od Sumeraca iveli su Akaani, iji je vladar Sargon I u 24. veku pre n.e. ujedinio Akad i onda zavladao sumerskim gradovima, stvorivi prvu jedinstvenu dravu na tlu Mesopotamije Sumersko-akadsko carstvo koje se rspalo oko 1900. god. pre n.e. Poetkom II milenijuma u Mesopotamiju se doseljava semitsko pleme Amoriti koje stvara Staro Vavilonsko carstvo. Najvei vladar ovog carstva bio je Hamurabi, poznat po svom zakoniku. U 14. veku smenjuje ga Asirsko carstvo sa prestonicom u Ninivi. Najpoznatiji vladar je Asurbanipal, osniva velike biblioteke u Ninivi. Ovo carstvo su sruili Meani i Haldejci 612. pre n.e. Haldejci su obnovili Vavilon Novo vavilonsko carstvo. Najznaajniji vladar je Nabukodonosor. Iz njegovog vremena potiu dve velelepne graevine u Vavilonu Vavilonska kula i Semiramidini visei vrtovi, jedno od svetskih uda. Vavilon su, po njegovoj smrti, osvojili Persijanci u 6. veku pre n.e. Vera u Mesopotamiji bila je politeistika. Najranija boanstva bile su prirodne sile i vremenom su dobila ljudski oblik. Na elu sumerskog panteona bio je Anu, bog neba i otac svih bogova, a potovani su i Enlil, bog zemlje i vetra, Ea, bog vode. U Vavilonu je veoma potovan Marduk, zatim Sin, bog meseca, ama, bog sunca, Inana (kasnije Itar), boginja ljubavi i rata. Tamuz je bio bog plodnosti. to se tie arhitekture, svaki grad je u sreditu imao zigurat stepenastu kulu na ijem vrhu je bio hram posveen bogu-zatitniku grada. Najbolje ouvan zigurat naen je u Uru. Druge poznate graevine su Vavilonska kula i Visei vrtovi, Beli hram u Uruku Sumeri su prvi narod koji je razvio pravi sistem pisanja, na tlu june Mesopotamije. Sumersko pismo bilo je klinasto. Najpoznatije sauvano knjievno delo poteklo iz Mesopotamije je sumerski Ep o Gilgameu. Gilgame je bio legendarni kralj Uruka, dve treine boanstvo, a jedna treina ovek. Tiranisao je svoj narod iscrpljujuim prinudnim radom. Da bi ga zaustavili, bogovi su stvorili Enkidua, ali on na kraju postaje Gilgameov prijatelj i zajedno kreu u pustolovine (ubijaju udovite Hubabu i nebeskog bika). Ali, Enkidu umire i Gilgame se po prvi put suoava sa neumitnou smrti. Kree u potragu za besmrtnou, nalazi biljku koja podmlauje, ali mu je zmija ukrade i on prihvata svoju smrtnost. Ep takoe sadri i verziju prie o potopu koju izlae mudri Utnapitim. Jo jedno poznato delo je vavilonski ep o stvaranju, Enuma Eli (Kada gore). Povezan je sa praznikom Nove godine koji se svakog prolea slavio u Vavilonu. Izloena na 7 tablica je pria o pojavljivanju bogova iz slatke i slane vode (Apsu i Tijamat). Mlada generacija bogova bori se sa starom. Apsua ubija Ea, koji onda stvara svog sina Marduka. Tijamat se sveti za Apsuovu smrt i samo mladi Marduk ima hrabrosti da se suoi sa njom i ubija je strelom. Onda je presekao njeno delo na dva dela i od njih stvorio svet. Ovim epom velia se Marduk kao vrhovni bog Vavilonjana. 14. Egipatska kultura - religija i umetnost Egipatska civilizacija se formira u dolini reke Nil u 5. milenijumu pre n.e. Za razliku od Mesopotamije sa svojim gradovima-dravama, ovde se susreemo sa jedinstvenom, centralizovanom dravom. Narod je bio pod teokratskom vlau faraona. Razdoblja egipatske epohe dele se na dinastije i tri perioda: Starog, Srednjeg i Novog carstva. 332. godine p.n.e. Egipat je skonao kao helenska provincija. Egipatska kultura je realistikog tipa, orijentisana je na materijalno, konano, simbolino, pojedinano itd. Zahtev da se nadie prolaznost, da se ono mrtvo, telesno ovekovei, postao je opsesija egipatske due, glavna umetnika inspiracija i osnov religije. Htonino, mrtvo i zemno dobija sadrinu ivota. Egipani Starog carstva verovali su u zagrobni ivot, ali nisu pravili sutinsku razliku izmeu ivih i mrtvih. Vera u zagrobni ivot nije pruala mogunost iskupljenja (kao kasnije hrianstvo ili islam), ve onaj ko pati na ovom, patie i na onom svetu. Kastinski sistem imao je obeleje venosti. Egipani su verovali da izmeu oveka i Kosmosa postoji najui identitet, da su socijalno i kosmino u skladu, te da je organizacija zajednice ljudi odblesak organizacije Kosmosa. Osnov svega je Maat, princip koji regulie kretanje svega u ivotu. U najstarijoj eposi Egipani su proli fazu totemizma, verovali su u ivotinje sa pripisanim boanskim odlikama (Hor-soko, Apis-Bik, Hator-Krava itd.), kasnije boanstva dobijaju ljudska tela sa glavom ivotinje i u poslednjoj fazi su u potpunosti ovekolika. U egipatskoj religiji u centru je bio kult sunca i ne udi to je upravo bog sunca, Ra, bio vrhovni bog i otac faraona. Postoje razliiti mitovi o stvaranju sveta i, u vezi sa njima, mitovi o stvaranju sunca. Prema jednom, najpre je

6

postojao Atum koji je sam sebe stvorio, a zatim je stvorio boga vazduha ua i boginju vlage Tefnut. Od njih su potekli i drugi veliki bogovi Nut, boginja neba, Oziris, bog podzemnog sveta, Izida, boginja raanja, Set, bog mraka, zla i nasilja, Anubis, bog balsamovanja, Horus Od vremena Srednjeg carstva rairilo se verovanje u boga Amona, zatitnika Tebe. Njegov kult je toliko ojaao da se izjednaio sa bogom Ra i potovan je kao Amon-Ra. U egipatskoj istoriji dolo je do kratkog zaokreta u monoteizam za vreme faraona Amenhotepa IV. On je uveo kult boga Atona koji je predstavljan kao sunev disk iji su se zraci zavravali akama. Svoje ime je promenio u Ehnaton (Aton je zadovoljan), a svojoj prestonici dao ime Ahetaton (Atonov horizont dananja Tel-Amarna). Meutim, njegov sin, Tutankaton, vratio se staroj veri i promenio ime u Tutankamona. Na egipatsku umetnost presudno su uticale dve stvari: vera u zagrobni ivot i faraonska vlast. Vie se gradilo za mrtve nego za ive, kako kae Bahofen. Za razliku od ostalih graevina, grobnice su graene da traju veno. Najstarije grobnice su mastabe, a reanjem mastaba jednu na drugu nastae prva piramida Zoserova piramida. Piramide dostiu monumentalne razmere i pirmide u Gizi postaju svetsko udo, ali nakon razdoblja Starog carstva prestaje njihova gradnja, a poinje izgradnja hramova posveenih Amon-Ra, do kojih se dolazi kroz red sfingi, a u ijem dvoritu se podiu obelisci. Egipatsko slikarstvo, kao ni kinesko, ne poznaje perspektivu. Osnovi principi su zakon frontalnosti i monumentalnosti, a osnovna estetika kategorija je uzvienost. Likovi se prikazuju sa glavom i nogama u profilu, a grudima u anfasu. 15. Kineska kultura Prvi spomenici materijalne kulture Kine datiraju iz 8. milenijuma p.n.e. Kineska istorija je borba sa rekom i poplavama. Iz potrebe da aktivnost itavog stanovnitva bude koordinirana, javila se centralizovana vlast. Istoriju Kine posmatramo kroz vladajue dinastije: Hsia, ang, ou, in (kineski zid), Han. Kultura Kine je zbog prirodnih uslova htonino, matrijarhatski obojena. Kua u drevnoj Kini pripadala je eni, a njen najstariji brat rukovodio je grupom. Kinu odlikuju dva drevna kulta: kult predaka i kult prirode. Kult predaka je bio rasprostranjen u itavom kineskom drutvu. Duhovi predaka mogli su da pribave ili uskrate uspeh u lovu, ratu, zemljoradnji, itd. Da bi ih odobrovoljili, mrtvima su prinosili rtve u vidu alkoholnih pia, ivotinja, pa ak i ljudi (prilikom smrti vladara). U vezi sa kultom predaka je i obred gatanja od dua umrlih traila su se tako razna obavetenja, saveti Jedna od metoda gatanja sastojala se u tumaenju raspuklina nastalih od toplote na kostima ili kornjainom oklopu. Vraevi su bili elitna skupina, a praksu vraanja nekada je upranjavao i sam vladar. Kult Neba je najstariji kult u Kini. Pokreui ivotni princip su Jang i Jin. Jang i Jin predstavljaju odnos mukog i enskog principa. Jang oznaava savrenstvo, oca, jedinicu, mukost, nebo, svetlo i lakou. Jin predstavlja nesavrenstvo, majku, enskost, dvojnost, zemlju, tamu i teinu. Oba principa odgovaraju Aristotelovim pojmovima forme i materije. Kombinacijom Jang i Jina nastaje sve. Kineska umetnost je autohtona i snano je uticala na susedne kulture. Poeci dvorske drame datiraju iz perioda dinastije Han. U periodu dinastije Tang razvija se narodna drama. Epoha dinastija Tang smatra se epohom cvetanja likovne umetnosti i poezije kao i keramike. Kaligrafija (krasnopis) je inila osnovu kolskog sistema i likovne umetnosti. 16. Taoizam Filozofija taoizma izloena je u "Knjizi o putu" koju je prema predanju napisao Lao Ce. Roen je 604. godine p.n.e. Njegovo ime doslovno znai stari uitelj. Bio je savremenik Zaratustre i Bude i stariji savremenik Konfucija. Osnovni pojam taoizma je tao. Tao je ono to poiva izvan oblika i odlika, vean je, to je neisklesana gromada od koje sve nastaje. Ne moe se imenovati, a u isto vreme, sve to ima ime nastaje kroz tao. Poto se ne moe imenovati, a poto elimo da govorimo o njemu, prinueni smo da mu damo neku vrstu oznake. Zato ga nazivamo Tao, to zapravo i nije ime. On je Ji (nevidljiv), Hsi (neujan) i Vei (neopipljiv). U procesu nastajanja svaka pojedinana stvar dobija neto od univerzalnog Tao-a, i to se naziva Te. Te je mo, vrlina. Te neke stvari je ono to ta stvar prirodno jeste. ovek treba da ogranii svoje delatnosti na ono to je nuno i prirodno. Prirodno znai slediti svoj Te bez nametnutog napora. Jednostavnost je glavno naelo. Ljudi su izgubili svoj prvobitni Te jer imaju suvie elja i previe znanja. U tom smislu taoisti veliaju neznanje, a preziru naueno, kolsko znanje, civilizaciju, ono to je vetako, jer, prema kineskoj poslovici, veliko znanje nalik je neznanju. Deca, prema Lao Ceu, imaju ogranieno znanje i malo elja. Zato taoisti veliaju njihovu nevinost i jednostavnost.

7

17. Konfucijanstvo Dve osnovne filozofske kole bile su taoistika i konfucijanska. Konfucijanstvo je izvrilo najvei uticaj na kinesku kulturu. Za razliku od filozofije taoizma koja je okrenuta nadzemaljskom, kosmogonijskim pitanjima, konfucijanstvo je okrenuto ovozemaljskom, problemima drave i drutva. Konfucije je roen sredinom 6. veka p.n.e u dravi Lu. U mladosti je bio u dravnoj slubi, ali je usled politike spletke morao da ode u izgnanstvo. 13 godina je lutao, stalno se nadajui da e nai priliku da ostvari svoj ideal politike i drutvene reforme. Ali nigde nije uspeo i vratio se kao starac u Lu i tu ubrzo umro. Osnovao je kolu Ju, tj. kolu literata. Njegove ideje najbolje se mogu upoznati kroz Lun Ji (Konfucijansko tivo), zbirku njegovih izreka koju je sastavio neki od njegovih uenika. Pripisuje mu se da je autor knjige Anali prolea i jeseni. Glavne vrline pojedinca su ovekoljublje i ispravnost. Ispravnost znai ono to u izvesnoj situaciji treba initi. Iz ideje ispravnosti konfucijanci su izveli ideju delanja ni zbog ega. ovek ini ono to treba da ini naprosto jer je to moralno ispravno, a ne iz nekih pobuda izvan ove moralne prinude. On ne treba da haje za uspeh ili neuspeh, ve da uini ono to treba i prepusti ostalo Mingu. Ming se shvata kao Sudbina, Volja Neba. Pogledi na umetnost. Sledbenici Konfucija umetnost shvataju kao orue moralnog vaspitanja. Samo ona umetnost koja je u skladu sa etikim normama priinjava oveku radost. Insistiraju je na socijalnoj funkciji umetnosti. Umetnost proiruje ovekove predstave o ivotu, doprinosi da se upozna velika harmonija. Poezija i muzika mogu imati veliku drutvenu snagu koja se moe upotrebiti u rukovoenju i upravljanju dravom. K. je pobornik jednostavnosti i protivnik kitnjastog stila, lascivne muzike, napadnih boja i raskonog. 18. Indija - bramaizam/hinduizam, budizam, kaste U dolini Inda u drugoj pol. 3. milenijuma velika civilizacija bila je u punom cvetanju. Imali su razvijene trgovinske odnose sa Sumerima. Izmeu 1750. i 1250. u Indiju prodiru konjiki narodi arijskog porekla. O pokoravanju indijskih domorodaca od strane Arijaca svedoe himne Rigvede. Hinduska civilizacija nastaje kao spoj arijske i harapske, starosedelake kulture. Bramanizam nastaje kao jedinstvo drevnog arijskog vedskog sistema i htonizma starosedelaca. Smisao i cilj ivota u bramaizmu je spajanje sa brahmom - Apsolutnim duhom. Brahman je, dakle, opte naelo, Duh, dok je atman individualno naelo, Dua. Osnovni pojmovi bramanizma su: dharma moralno naelo, koje ovek postie oslobaanjem od telesnog osnova moke. Veruje se u reinkarnacije (ciklus reinkarnacija je samsara) posle kojih, saglasno karmi, dua moe da se oslobodi svih patnji i sjedini sa Apsolutnim. Oslobaanju od telesnog pomae i naroita psiho-fizika disciplina joga. Bramanizam je politeistika vera iji bogovi personificiraju prirodne, kosmike sile. Bogovi-uvari sveta su Indra (povezuje se sa olujnom kiom i topljenjem snega, takoe je bog-ratnik), Varuna (uvar morala i poretka,vezuje se za mesec i vodu), Kubera (uvar Indrine riznice), Jama (bog smrti crnih usta i crvenih oiju, sin sunca, obuen u ute haljine). Bogovi stihija su medenooki Agni (vatra), Vaju (vetar), Soma (mesec)... U doba feudalizma, kao i pod snanim uticajem budizma, bramanizam je bio reformisan u hinduizam. On se temelji na trima vrhovnim boanstvima: Vinu (bog koji odrava svet, ima 4 ruke, suprugu Lakmi, oruje akru i topuz, spava na zmaju eu...), Brahma (stvara svet, ima 4 tela i lica, supruga mu je Savitri, ki Sunca, veliki je asketa) i iva (razara svet, ali je i simbol plodnosti, oliava silu, estinu, ruilaki princip, ali je i iscelitelj, ima 3 oka i atribut plavovrati, supruga mu je boginja Parvati, a oruje luk Pinaka, koplje i strele-zmije). Hinduisti su prihvatili hodoae na sveto mesto Benares, na reci Gang. Budizam nastaje u Indiji, ali danas jedva da postoji u njoj, dok je dosta rairen u Indokini, Tibetu, Mongoliji, Kini, Koreji i Japanu. Ispovedaje oko 320 miliona vernika. Nastaje kao reakcija na obrede rtvovanja koji su vreni u bramaizmu, na kastinski sistem i na vrhovni autoritet Veda. Osniva i propoveda je Sidarta, kasnije prozvan Buda prosvetljeni, probueni. On je roen kao princ jednog kralja iz severozapadne Indije. Vodio je bezbrian ivot. Ali, izlazei triput iz palate, naiao je na 3 neizbena zla koja ljudskom rodu nanose bol: starost, patnju i smrt. Kada je etvrti put izaao, shvatio je i lek za njih: smirenje i spokoj koje donosi prosjaka askeza. Napustio je palatu u 29. godini i postao prosjak pod imenom Gautama. Pristupio je, zajedno sa svojim uenicima, surovim muenjima tela. Shvativi besmislenost takvog nemilosrdnog asketizma, prihvatio je ponueni pirina, zbog ega su ga uenici prezreli i odbacili. Sedei pod drvetom smokve doiveo je prosveljenje, postao je posednut od 4 istine, a to su: da u ivotu postoji tzv. univerzalna patnja, da je uzrok te patnje elja, udnja za ulnim zadovoljstvom, da je potrebno osloboditi se te elje i da je to mogue uz pomo osmokrakog puta. Osmokraki put ini: stvarno razumevanje budistikih istina, ispravan pogled, govor, delovanje, napor, seanje, korienje pravih sredstava za ivot i istinska meditacija. Tako se stie do nirvane potpunog ugasnua. U budizmu postoji pet

8

zapovesti: ne ubij, ne kradi, ne vri preljubu, ne lai, ne pij alkohol. Budizam je, kao i hrianstvo i islam, soteroloka religija. Postoje dva osnovna pravca u budizmu: hinajana i mahajana. Postoji i trea grana budizma tantrizam koji se razvio iz mahajane, i njegova novija varijanta lamaizam. Osnovna razlika izmeu hinajane (uskog puta) i mahajane (irokog puta) je u tome to pristalice hinajane tee da postanu arhat bie koje nikad nee napustiti stanje nirvane, dok pristalice mahajane tee da postanu bodisatva, bie koje, iako je doseglo nirvanu, ostaje u svetu zarad dobrobiti drugih ljudi umesto da se povue. Lamaizam (od tibetanskog blama uitelj) nastaje na Tibetu kao spoj budizma sa starom animistikom i amanskom religijom bon(po). Duhovni voa lamaista je Dalaj Lama, duhovni i svetovni vladar. Smatra se da kada Dalaj Lama umre, on se reinkarnira u muko dete koje potom trae, a kada zakljue da su ga nali, odvajaju ga od porodice i podvrgavaju strogom verskom obrazovanju. ainizam je vera koju je utemeljio Budin savremenik Mahavira (Veliki heroj). Njegovo uenje je saeto u tzv. Tri dragulja: ispravan pogled na svet, ispravno znanje i ispravno ponaanje. Ovo uenje odlikuje rigorozan asketizam, nebriga sledbenika prema sopstvenom ivotu (postovi koji mogu da vode do smrti) i ogromna briga za ivote svih drugih ivih bia, potpuno odricanje materijalnog. Danas ga u Indiji ispoveda samo oko milion vernika, ali zbog veze sa Gandijem ima veliki intelektualni presti. Indijsko drutvo je bilo ureeno po principu kasti. Kasta je zatvorena grupa ijim se lanom postaje roenjem. lanovi grupe se uzajamno pomau. Grupa ima svoje obiaje i odeljene su od drugih. Kaste su: bramani (svetenici), katrije (plemii), vaiije (trgovci, zanatlije), udre (ratari, radni deo stavovnitva), parije (najnii sloj). 19. Umetnost Indije Umetnost bramaizma. Najvei broj umetnikih dela u Indiji nastao je pod uticajem bramaizma, a znatno manje pod uticajem budizma. Bramani su naruivali najvei broj skulptura, angaovali su umetnike za izradu slika na zidovima hramova. Bramani su nastojali da u umetnosti hrama prikau svoje apstraktne zamisli o kosmosu i ivotu. U toj estetici ljudska linost nije bila od znaaja. Bog se nije smeo prikazivati u ljudskom obliku sa individualnim karakteristikama, ve kao idealizovano, apstraktno Bie. Umetnik se mora truditi da prikae kosmiku ideju o stvaranju sveta, a ne ulnu lepotu. Indijsko vajarstvo i slikarstvo uticalo je i na umetnost Kine i Japana, kao i na kulturu naroda Indokine. U knjievnosti posebno mesto pripada epskom delu Mahabharata, nastalo izmeu 6. i 3. veka p.n.e. sa preko 100 hiljada stihova. Osnovni sadraj Mahabharate je borba za vlast izmeu brae od strieva Pandava i Kaurava koja se zavrila bitkom koja je trajala 18 dana i u kojoj su pobedile Pandave. Drugi znaajan ep je Ramajana, u kojoj su prikazani doivljaji princa Rame. Ova dva dela po znaaju se nekada porede sa Ilijadom i Odisejom. Umetnost budizma. Razlika bramaizma i budizma u umetnosti se pojavljuje kao razlika dveju estetikih teorija: simbolikog i alegorijskog prikazivanja boanstva. Najvie bie se ne moe direktno i neposredno prikazati u ulnoj formi, ve zaobilazno, alegorijski. Prikazujui Budu, umetnik ne sme da ga prosto prikae kao oveka, ve treba da prikae vii duhovni ivot. Budistiki hram. Reljefi budistikog hrama su anagogijskog karaktera graeni tako da figure odozdo ka gore gube realistiku osnovu. Teoloki gledano to simbolizuje put idealizacije, put ka Nirvani, put dematerijalizacije, gubljenja telesnosti. 20. Istorija i religija stare Grke. Kultovi Nova civilizacija pojavila se na tlu Krita. Razvila se sredinom treeg milenijuma p.n.e. Naziva se kritska ili minojska civilizacija to se vezuje za mit o Minotauru. Re je o biku kralja Minoja sa Krita. Prema legendi bik je rastrgao Androgeja, sina Minoja. Kad su Grci pali kasnije u ropstvo, Minoj je traio svake devete godine da mu Grci alju sedam mladia koje bi bik rastrzao. Ova civilizacija se razvija paralelno sa mikenskom, zbog ega je dobila naziv kritskomikenska civilizacija. Krit je stvorio autentinu civilizaciju koja e se kasnije proiriti i na grko kopno. Srednji period grke civilizacije - bronzano doba, pokriva period od 20. do 16. veka p.n.e., a svoj vrhunac dostie izmeu 16. i 14. veka. Razvijaju se gradovi i tehnologija, zanatstvo i trgovina. Poinje da se koristi prvo hijeroglifsko pismo, a zatim i linearno. Oko 1400. godine p.n.e. civilizaciju razaraju Mikenjani. Konjiki narodi koji upadaju na ovaj prostor oko 1200. godine p.n.e. bili su Dorani. Od 8. veka poinje trei i poslednji veliki period antike grke civilizacije. U Grkoj poinje snaan razvoj trgovine. Dolaskom Dorana jedan deo drevnog stanovnitva je pokoren, a drugi se iselio na ostrva Jonskog mora i na zapadni obalni

9

pojas Male Azije. Tek od dolaska Dorana Grci poinju da se nazivaju Helenima. Od 1200. do 750. g.p.n.e. traje tzv. mrani ili Homerov period grke civilizacije. O njemu znamo samo na osnovu Homerove Ilijade i Odiseje. Od 8. do 5. veka traje novi talas kolonizacije. Razlog za kolonizaciju bila je potraga za novim obradivim povrinama. Heleni koloniziraju celo Sredozemlje. Bila je to epoha Velike Grke. Svuda niu gradovi-drave koji se nazivaju polisi. Od 413. do 404. Grki polisi grupisani oko Atine i Sparte vode meusobne, peloponeske ratove. Atina gubi ovaj rat. 338. g.p.n.e. Aleksandar Makedonski osvaja Grku, irei granice Grke do Indije. 146. g.p.n.e. Grku konano porobljava Rim. Grci su proli kroz dva mitoloka perioda: od htonizma i starih enskih boanstava koje je opisao Hesiod u svojoj Teogoniji, do solarnih bogova na elu sa Zevsom koje je ovekoveio Homer u Ilijadi i Odiseji. Prema Hesiodu, prvobitno je postojao Haos iz koga su se rodili Gea (Zemlja), Tartar (Tama), Eros (bog ljubavi), Erebos...Od Gee su potekli Uran (Nebo) i Pontos (More). Sjedinjenjem tih prvih elemenata stvorene su apstraktne sile (Temida, Tanatos, Nike, Nemeza pravednost, smrt, pobeda i osveta), prvi legendarni ljudi (Kiklopi, Erinije, Mojre i Gorgone). Posle roenja Kronosa, Nereja i Kerbera sledi druga i trea generacija bogova koji su ve predmet Homerovih epova. Od 8. veka p.n.e. svaki grad ima svog boga zatitnika. Jaa institucija olimpijskih bogova, ali i tri vrlo snana kulta u grkoj: apolonski, dioniski i orfiki kult. Apolonski kult je racionalan, patrijarhalan, idealistiki sa verovanjem u besmrtnost due. Dioniski je intuitivan, iracionalan, zasnovan na matrijarhatu i htoninom verovanju u snagu prirode i volje. Orfiki kult implicira razmiljanje o ljudskoj dui kao stanitu boanskog, o sudbini oveka nakon smrti. Gaje prezir prema telu. Dioniski i orfiki kult bili su kultovi niih slojeva, dok je apolonski kult bio kult viih socijalnih slojeva, aristokratije. Nie je primetio da da e se iz ovih triju grkih kultova razviti: iz orfikog - hrianstvo, iz apolonskog - likovne umetnosti, a iz dioniskog - drama i tragedija. Iz orfikog i apolonskog proizilaze filozofski sistemi Platona i Pitagore, a iz dioniskog kosmogonisti (miletska kola, atomisti, Heraklitova dijalektika, delimino sofisti). 21. Umetnost Grke - arhitektura, likovna umetnost, knjievnost Istoriju umetnosti stare Grke moemo podeliti na pretraginu epohu, od 1200. do 500. g.p.n.e. i na tragino doba od 500. do 400. g.p.n.e. U likovnoj umetnosti razlikujemo etiri razdoblja: 1) geometrijski stil (900.-700. g.p.n.e.) pratimo ga iskljuivo na vazama; 2) arhajski stil (700.-500. g.p.n.e.), to je epoha dorskog i jonskog stila, u vaznom slikarstvu vlada crnofiguralni stil; 3) klasini stil (5. i 4. vek p.n.e.), na poetku se pojavljuje crvenofiguralni stil u vaznom slikarstvu, ovo je"zlatni vek" grke klasine umetnosti koji se vezuje za procvat Atine i Periklovo doba, gradi se na atinskom akropolju. Glavnni umetnici su bili Fidija, Poliklet i Miron. U 4. veku dolazi do opodanja, veliki skulptori ovog doba su Lisip, Skopas i Praksitel; 4) Helenistiki stil vlada posle Aleksandra Makedonskog. Odlikuje ga korintski stil. Troje najveih grkih tragiara bili su Eshil, Sofokle i Euripid. Najznaajnija Eshilova dela su Okovani Prometej, Orestija, Sedmorica protiv Tebe, Persijanci. Kod Eshila se ukrtaju momenti boanskog i nadzemaljskog, ali i htoninog i ljudski-stradalakog. Sofokle je bio pisac, politiar i strateg. Njegovi najznaajniji komadi su Car Edip, Antigona, Ajant, Edip na Kolonu, Elektra i dr. Euripid je bio usamljenik, svoje drame sastavljao je daleko od gradskog ivota. Njegovi komadi su Medeja i Hipolit. U njima je naglaen sukob novog humanizma i drevnog htoninog mita. itav 5. vek je sudar dva kulta: apolonskog i dioniskog, dve filozofije: Sokrata i sofista, dveju mitologija: novih olimpijskih i starih htoninih boanstava. 22. B. Vilson opte odlike budizma, hrianstva i islama Razvoj srednjovekovnih civilizacija obeleen je usponom triju velikih religija: hrianske, islamske i budistike. Brajan Vilson je uoio niz karakteristika po kojima se mogu jasno diferencirati razlike meu tim religijama. Prva karakteristika je da za razliku od orijentalnih religija hrianstvo i islam vide sebe kao jedinu pravu religiju. Druga karakteristika orijentalnih kultura je njihova tolerantnost prema razliitim religijskim idejama i raznim filozofskim kolama. Jevreji i hriani, na primer, anatemiu druga boanstva. Trea odlika je hrianski zahtev da religijske dogme budu logiki neprotivreno izloene, toje dovelo do intelektualnog sistema teologije. etvrta odlike je da je hrianstvo donelo Zapadnoj Evropi civilizaciju, dok su budizam prihvatala ve visoko civilizovana drutva, pa se budistika religija uklapala u starije verske i filozofske obrasce. Peta odlika je da su u istonim kulturama prihvatljivi mnogi i razliiti izvori mudrosti. esta odlika odnosi se na subjektivni stav oveka prema veri. Dok je u hrianstvu bitna "intelektualna preokupacija", dotle u veini religijskih tradicija na Istoku je po sredi odnos emocije i intelekta.

10

Sedma odlika religija Istoka i Zapada ima u vidu odnos prema politikoj sferi, dravi i vlasti. U islamu vlada potpuna neodeljenost, u hrianstvu paralelizam, a u budizmu potpuna odeljenost. Budizam, islam i hrianstvo su religije otkrovenja u kojima je individualna egzistencija potinjena Jednom Bogu. Bog se pojavljuje u duhovnom obliku, kao Jedan i jedinstven. Nasuprot njima razlikujemo i prirodne religije gde se boanstvo pojavljuje u formama prirode: u zvezdama i kamenu, u obliku ivotinje ili kao antropomorfno bie. 24. Istona i zapadna hrianska crkva. Raskoli u katolianstvu Hrianstvo se od trenutka kada je priznato za dravnu religiju na itavoj teritoriji Rimskog carstva poinje institucionalizovati, a njegove istine kanonizovati. Od tog doba se ve uoavaju sporovi istone crkve, vizantijske, i zapadne crkve, rimske. Vizantija se zalae za pravoslavni - pravoverni tip interpretacije hrianstva, pri emu se oslanja na grka uenja i uenja svetih otaca. Katolika, zapadna varijanta hrianstava sve vie neguje nove izvore zapadne teorijske misli. Formalno otcepljenje vezuje se za 1054. godinu. U 16. veku dolazi do novih potresa u katolikoj crkvi, kada se pojavljuje protestantizam, kao posledica zahteva za reformama u katolikoj crkvi. Na elu reformi bili su Luter i Kalvin. Protestanti se vezuju iskljuivo za Sveto pismo, ali ne i za odluke crkve. Dananji protestantizam ima dve osnovne grane: anglikanstvo i luteranstvo. Mnoge crkve nastale su odvajanjem od aglikanske: baptizam, kongregacionizam, prezbiterijanstvo, kvekeri, metodisti, adventisti i dr. Za reformaciju je izvor otkrovenja sama Biblija. Ne postoje nikakvi sabori na kojima bi se tumaio biblijski tekst. Katolika crkva ima na elu papu, a pravoslavna patrijarha. Sve crkve usvajaju dogmu o Svetom trojstvu. Pravoslavna i katolika crkva priznaju kult svetca, relikvija i ikona, kao i sedam svetih tajni. Pravoslavna crkva odbacuje pojam istilita i u tome je saglasna sa luteranskom i kalvinistikom crkvom. 25. Umetnost u hrianskoj kulturi srednjeg veka Ernest Kris smatra da se zabrana likovne umetnosti u hrianskoj civilizaciji zasniva na verovanju u magijsku mo slika, da slike daju mo nad onim to prikazuju. Hrianski bog je bez atributa, bez ulnih svojstava, imaterijalno bie. Ali onda se postavlja pitanje kako tu apstraktnu ideju boanstva prikazati? Kris tvrdi da ako se dozvoli ulno prikazivanje Boga, onda to znai da e ljudi stei vlast nad njim (jer primitivna svest ne razlikuje prikaz stvari od same stvari), a crkva je, naprotiv, nastojala da Bog, ne pokazujui se ljudima, stekne nad njima suverenu vlast. Zbog toga je reformacija zabranila stvaranje ikona i slika o bogu. Meutim, i katolika i pravoslavna crkva su ovu praksu popularisanja biblijskih tema prihvatile. Tako da poav od severne Evrope, preko srednje do june raste pristustvo simbolizacije, ulnog prisustva i prikazivanja boanstva. Arhitektura katolike i protestantske crkve razvijena je kroz dva stilska obrasca: romanski, na jugu i gotski, na severu Evrope. U knjievnosti se zapaaju dve umetnike vrste: "narodna knjievnost" pisana na narodu razumljivom jeziku, i "slubena", "verska" knjievnost pisana na latinskom jeziku. 26. Vizantijska civilizacija. Teoloki spor dve crkve Ime "vizantijska civilizacija" potie od imena grada Vizantiona, koji je sagraen na Bosforu 667. godine p.n.e., na ijem je mestu car Konstantin u 4. veku podigao grad Konstantinopolis, kasnije Carigrad, dananji Istanbul. Istorija raskola. Glavni sporovi istone i zapadne crkve poeli su nakon propasti Rimskog carstva (476) oko primata katolike crkve sa papom na elu, odnosno carigradskog patrijarha. Postepeno su se uveavali razlozi za sukob, poev od kanonskih pitanja, a odnosila su se na tumaenje dogmi i problema Svete Trojice. Carigradski patrijarh Mihajlo Kerularije u strahu od saveza pape Lava IX i vizantijskog cara Konstantina IX zatvorio je latinske crkve i samostane u Carigradu, osudio celibat, umetanje Filiokve (tumeenje porekla Sverog Duha) u veronauku itd. Papski legati su bacili anatemu na patrijarha Kerularija i na istonu crkvu u celini. Kerularije je odmah potom, na saboru bacio anatemu na papske legate i Rimsku crkvu. Do konanog raskola dolo je 1054. godine. Od tog dogaaja dve dogmatike se uobliavaju kod katolika na koncilima, a kod pravoslavaca na saborima. Teoloke razlike izmeu katolianstva i pravoslavlja. Na oblikovanje pravoslavlja uticala je u zantnoj meri grka filozofija, dok je katolika teologija pretrpela znatan uticaj rimskog eklekticizma i stoicizma. Temelj pravoslavnog religijskog sistema ini mogunost intuitivnog i ekstatikog usvajanja dogmi, teozis oveka (ideja bogooveka), nasuprot teitu u katolianstvu na ovekovoj slobodnoj volji, ali i racionalnom uvidu. Katolicizam naglaava ljudski pad, ovekovu

11

grenu prirodu i praroditeljski greh, a pravoslavlje ovekovu potencijalnu dobrotu. U katolianstvu je akcenat na Hristovom stradanju i rtvi, a u pravoslavlju na ideji Hrista kao pobeditelja nad silama smrti. K. karakterie centralizam i papina apsolutna vlast, a p. autokefalnost i sabornost, patrijarh je samo prvi meu jednakima. Celibat je obavezan za sve katoliko svetenstvo, a u pravoslavlju, pored monaha, postoji i mirsko svetenstvo. Katolika dogma priznaje postojanje istilita, p. ne. Na prieu se upotrebljava beskvasni hleb, u p. kvasni. Filioque. Jedna od glavnih dogmatski razlika je prihvatanje filioque (i od Sina) u zapadnom hrianstvu. Naime, spor je oko toga da li Sveti Duh proizilazi i od Sina, ili samo od Oca. Prema pravoslavlju, Sveti Duh ishodi od Oca, a Sin je roen od Oca. Poreklo ovog spora je jo u II veku, izmeu adopcionista i modalista. Adopcionisti su smatrali Hrista istorijskom pojavom, ovekom koga je tek prilikom krtenja u Jordanu ispunila boanska sila, a modalisti su Hrista videli kao ovaploenje jedinstvenog boga, koji se jednom objavljuje kao Otac, drugi put kao Sin i trei kao Sveti Duh. Origen razvija ideju subordinacije na vrhu je Otac kome je potinjen Sin, a njemu Sveti Duh. Sin je po svojoj sutini jednak Ocu, ali je samo Otac Bog-od-sebe (autotheos). Antiohijska i aleksandrijska teoloka kola. Antiohijska se zalae za bukvalno shvatanje termina i tekstova Svetog pisma, a aleksandrijska za simboliko-lingvistiko tumaenje (Grigorije Niski: Otac je neroen, Sin roen, a Duh ishoen). 27. Umetnost u pravoslavnoj kulturi Za pravoslavnu umetnost je karakteristian kult ikona. Smatra se da najstarije ikone potiu od egipatskih pogrebnih portreta iz helenistikog i rimskog doba. Prvih vekova u hrianstvu u hrianstvu je postojala zabrana ikona, iz bojazni da bi magijskom identifikacijom sa Bogom vernici izgubili distancu prema Bogu, a time i neophodno strahopotovanje. U pravoslavnoj crkvi se radilo o neem drugom: potrebno je uznoenje ka Bogu, Boga treba voleti, pribliiti mu se. Vremenom je ona dopustila upotrebu "ikona" i ak teoloki opravdala njenu svrhu (ikonologija). Posebno je znaajna rasprava Jovana Damaskina De imaginibus. Kult ikona je nevidljiv deo dogme pravoslavne crkve i vizantijski misionari su ga uveli u sve zemlje koje su priveli hrianstvu. U srednjem veku, od 9. do 14. veka, crkveno slikarstvo je zabeleilo najvei uspon upravo u pravoslavnom svetu. Stvorena je osobena ikonografija, propisane su norme, stil i tehnika slikanja. Zlatno doba vizantijske umetnosti je ono koje je dolo posle 1204. godine. Jo za vreme cara Justinijana u Carigradu su otvorena velika gradilita, pre svega sagraena je Sveta Sofija i druge njegove zadubine. Preko Carigrada vizantijska umetnost se irila izvan granica carstva, najvei uticaj je izvrila na nacionalne pravoslavne kulture, koje su se, osim toga, nadahnjivale i vlastitim, mitolokim i istorijskim izvorima. Zidno fresko-slikarstvo se posebno razvilo od 9. do 13. veka, naroito u Kapadokiji i u slovenskim zemljama na Balkanu i Rusiji. 28. Islamska kultura istorija, umetnost Islam je monoteistika religija, nastala na osnovu otkrovenja koje je u 7. veku propovedao Muhamed u Arabiji. Pre pojave islama postojao je "kult prirode", oboavanje drveta i svetog kamena. Postepeno ovi drevni kultovi e ustupiti mesto lokalnim boanstvima koja predstavljaju korak blie ka monoteizmu. Najstarije plemensko boanstvo Hubal bilo je predmet posebnog oboavanja, cilj hodoaa, pa su ga vremenom poeli nazivati Alahom (svemogu). Istorija. Sa Muhamedom poinje epoha islamske kulture i civilizacije. Roen je u Meki oko 570. godine. U 25 godini oenio se udovicom Hadidom. Tada je, u peini pored Meke poeo da doivljava vizije i da propoveda novu veru. Oko 622. godine Muhamed se nagodio sa emisarima iz grada Jastriba. Stanovnitvo Jastriba prihvatilo je Muhamedovo uenje. Jastrib postaje centar nove vere pod imenom Medina. Preseljenje Muhameda iz Meke u Medinu naziva se hidra, a od te se godine rauna muslimanski kalendar. Narednih 10 godina, koliko je boravio u Medini, uestvovao je u pljakakim ekspedicijama protiv Meke i to je eskaliralo u svojevrstan rat izmeu Meke i Medine. Kada je Meka najzad zauzeta postala je centralna taka muslimanske molitve i mesto hodoaa. Teologija i dogma. Islam je primio elemente judaizma, preislamskih kulturnih elemenata i tradicije hrianstva. Islam polazi od stava da je Kuran Bog saoptio Muhamedu preko anela Gavrila. Temelji islama nalaze se u Kuranu i Hadisu, zbirci Muhamedovih izreka i predanja o njegovom ivotu. Sveti zakon islama je erijat koji se temelji na ovim spisima. Svaki musliman duan je da potuje pet stubova vere: ehada - ispovedanje vere, da nema drugog boga do Alaha; molitva pet puta dnevno (postoje dve vrste molitve dua, lina molitva, i salat, javna ritualna molitva); hodoae u Meku jednom u ivotu had; post ramazan; i finansijski prilog dravi i zajednici - zakat. Osim toga, muslimanima je zabranjeno da jedu svinjsko meso i piju vino. Glavni praznici su Kurban-bajram, Uraza-bajram, Melvud...

12

Struktura crkve i frakcije. U islamu nema svetenike hijerarhije poput one u hrianskoj crkvi i nema verskih sabora. Postoje uleme, uenjaci koji tumae verske spise. Muhamedov naslednik, halif, nema mo pape/patrijarha u svojoj zajednici. Veina muslimana pripada sunitima, a najvea disidentska grupa su iiti. Jedan od autentinih i iroko rasprostranjenih vidova islamske umetnosti je kaligrafsko arapsko pismo. Osim toga, islamsku umetnost karakterie i odsustvo figuralnosti, a uzrok tome je negativan stav prema idolima pa se prikazivanje figure, ljudske ili boije, smatra svetogrem. Nasuprot tome, veoma je razvijena ornamentalna umetnost, sa arama i biljnim motivima. To je u osnovi dekorativna umetnost. Ukidanje mimetskog svedoi o visokom stepenu spiritualnosti islama. Najkarakteristiniji objekat islamske arhitekture je naravno hram, tj. damija sa minaretom. Tipian arhitekturni elemet je prelomljena arkada. Mitovi o Adonisu i Apolonu. Predstave povezane sa smenom godinjih doba prema kojima se bujanje prirode svakog prolea objanjavalo povratkom boanstva koje se svake zime udaljavalo, umiralo i sl. u stvari su najranije verzije mitova o bogovima koji umiru i vaskrsavaju. Ima ih kod mnogih naroda: vavilonski mit o Tamuzu, sirijski o Adonisu, maloazijski o Atisu, egipatski o Ozirisu... Mit o Adonisu govori o ljubavi Afrodite prema Adonisu, lepom sinu kiparskog kralja. Adonisa je u lovu ubila divlja svinja. Kada ga je najzad nala, boginja, skrhana tugom, naredi da iz njegove krvi izraste anemon. Zevs se saali na Afroditu i dozvoli da Adonis svake godine izae iz Hada na pola godine i ivi sa Afroditom. Kada se to dogaa, cela priroda oivi. Slian je i mit o Apolonu. On tokom zime boravi u zemlji Hiperborejaca u kojoj vlada veno prolee. U prolee, kada sve ozeleni, Apolon se vraa u Delfe, svoje proroite, na kolima u koja su upregnuti snenobeli labudovi.

13