slobodan pristup - projekat-timotej.org · kada razmišljamo o bogu, koliko je on uzvišen i svet,...

Kako i zašto moliti

6 T E M AT S K I H B I B L I J S K I H P R O U Č AVA N J A Z A G R U P N I I S A M O S TA L N I R A D

Slobodan pristup

S L O B O D A N P R I S T U P • 2

Kako najviše izvući iz ove knjige?

1. Šta su tematske pouke iz Svetog pisma?Tematske pouke iz Svetog pisma pomalo liče na razgledanje nekog poznatog grada u pratnji turističkog vodiča. Ove pouke će vas proves-ti kroz ono što Biblija poučava u vezi molitve, pokazujući vam usput neke stvari, objašnjavajući vam pojedinosti u vezi njih i predlažući kojim „bulevarom” da dalje krenete. Međutim, odvojili smo određeno vreme i za vaš samostalni „turizam”—da malo procunjate i da sami dobro razgledate i dođete do vlastitih zaključaka.

Drugim rečima, osmislili smo ova proučavanja tako da budu na pola puta između propovedi i serije jednostavnih pitanja za proučavanje Biblije. Želeli smo da vam samo damo stimulaciju i osnovne podatke i da vas usmerimo u ispravnom smeru, prepuštajući vama da uradite većinu istraživanja i otkrića.

2. FormatSvako proučavanje sadrži odlomke teksta koji će vas uvesti u materiju i pružiti vam sumarizaciju, predloge i izazove. Ostavili smo dosta pro-stora na marginama da biste prilikom čitanja mogli beležiti pitanja i komentare. U tekstu se nalaze tri vrste „interakcija”, od kojih je svaka predstavljena svojim simbolom:

ZagrevanjePitanja koja „razbijaju led” i podstiču vas na razmišljanje.


3. Predlozi za samostalno proučavanje• Pomolite se, pre nego što počnete, da vam Bog otvori oči za ono

što je rekao u njegovoj Reči i da vam da duhovnu snagu da nešto i uradite po tom pitanju. Možda ćete želeti da se pomolite i na kraju proučavanja.

• Prođite kroz proučavanje, sledeći data uputstva. Hvatajte beleške na prostoru koji je za to predviđen.

• Odolite iskušenju da preskočite Promisli dobro delove. Važno je da razmislite o odlomcima (a ne da ih samo prihvatite kao istinite) i da duboko promislite kakve to ima posledice na vaš život. Zapisivanje stvari je veoma koristan način da pokrenete vaše misli.

• Koristite svaku priliku da razgovarate sa drugima u vezi onoga što ste naučili.

4. Predlozi za grupno proučavanje• Većina predhodno pomenutih stvari se odnosi i na grupna

proučavanja. Proučavanja su pogodna i za kućne ili biblijske grupe, kao i za manje zvanična proučavanja u parovima ili tro-jkama. Nađite se s prijateljem/prijateljima i prođite kroz njih

IstraživanjePitanja koja će vam pomoći u istraživanju ključnih delova Biblije.

Promisli dobroPitanja koja će vam pomoći da razmislite o implikacijama vaših otkrića i da zapišete vaše lične misli i reakcije.


brzinom koja vam najviše odgovara; koristite ih kao osnovu za redovno proučavanje Svetog pisma sa vašim supružnikom. Nije vam neophodna formalna struktura „grupe” da biste izvukli maksimalnu korist.

• Od ključne je važnosti da članovi grupe sami za sebe prođu kroz proučavanje pre nego što se grupa okupi. Grupna diskusija se bez problema može završiti u roku od jednog časa (u zavisnosti od toga koliko budete skretali sa teme!), ali samo pod uslovom da su svi članovi uradili svoju pripremu i upoznali se sa materi-jalom.

• Većinu vremena u grupi treba posvetiti razgovoru o „interak-tivnim” odeljcima—Istraživanje i Promisli dobro. Zajedničko čitanje celokupnog teksta oduzima previše vremena i nepo-trebno je ukoliko su članovi grupe uradili svoju pripremu. Međutim, određene paragrafe ili odlomke teksta koje smatrate važnim, možete istaći i pročitati naglas.

• Uloga vođe se sastoji u tome da usmerava tok diskusije i da pro-ba da na kraju sumarizira sve o čemu se govorilo. Ovo podra-zumeva malo dodatne pripreme —podvlačenje važnih odloma-ka teksta radi naglašavanja, odlučivanje na koja se pitanja vredi više koncentrisati i određivanje glavnog pravca proučavanja. Vođe će obično poželeti da proradi koliko bi vremena trebalo posvetiti svakom pojedinom delu.

• U ovim proučavanjima nismo priložili „odgovore na pitanja”. To je namerno urađeno. Želimo da vas provedemo kroz ono što Sveto pismo kaže o molitvi, a ne da vam ispredajemo lekcije. U tekstovima i pitanjima koje smo napisali ima više nego dovoljno materijala koji će vas usmeriti u pravcu koji mi smatramo do-brim. Ostalo je na vama.

• Pogledajte „Savete za vođe” na strani 68.


Većina ljudi na našoj planeti se moli bar ponekada u životu. Obično to rade bez nekog posebnog razmišljanja i to ne smatraju teškim. Deca se mole—često sa očaravajućom jednostavnošću i lakoćom. Kada nas ugrožava neka nevolja ili opasnost, trenutna reakcija mnogih ljudi je da se mole. Čini se da je to, u određenom smislu, najprirodnija i naj-spontanija stvar na svetu.

Pa ipak, čini se da je za hrišćane molitva sve osim najlakše stvari na svetu. Znamo da treba da se molimo. Mi osećamo, gotovo instinktivno, da bi molitva trebala biti u središtu našeg života. Ipak je malo oblasti koje u našem hrišćanskom životu prouzrokuju toliki osećaj neuspeha i krivice. Samo je par stvari tako očajnički teško poput istrajne mo-litve. Postoji samo par stvari koje mogu učiniti da se osećamo manje kao hrišćani, nego što je to dug period bez molitve.

No mora se takođe reći da postoji još samo par stvari koje su toliko pogrešno shvaćene. I dok se molitva smatra univerzalnom ljudskom aktivnošću, ono što smatramo pod molitvom je daleko od univer-zalnog. Čak su i među hrišćanima učestane zablude u vezi gledišta i praktikovanja molitve. Pošto molitva predstavlja problem za mnoge od nas, uvek smo spremni da slušamo bilo koga ko nudi neku novu perspektivu, stvar koja nam je nedostajala ili tehniku koja će nam pružiti uspeh.

Ova zbirka proučavanja ne otkriva nikakvu novu tajnu ili tehniku za rešavanje „problema molitve”. Na tržištu se nalazi mnoštvo takvih knjiga i sam njihov broj predstavlja pokazatelj da „problem” ostaje nerešen, ili da, u najmanju ruku, te tehnike ne funkcionišu.

Umesto toga mi ćemo uraditi ono što bi inače uvek trebao biti naš prvi refleks—okrenućemo se ka Bogu i slušati njega kako nam govori kroz Sveto pismo. Čućemo šta ima da nam kaže o sebi samome, o nama i o tome kako možemo da razgovaramo s njim.

To će biti u fokusu ovih proučavanja. Ostavićemo naše borbe i naša pitanja na stranu (barem u početku) da bismo videli šta Bog ima da kaže u vezi molitve: šta je to zapravo, zašto bismo to trebali raditi, kako bismo to trebali raditi i tako dalje. Nakon toga se možemo vrati-ti našim ličnim pitanjima i problemima i verovatno otkriti da su se mnogi od njih već razrešili kroz ono što smo naučili.

Bog i mi 1


1. Bog kojem se molimoSkoro da i ne treba napominjati da je molitva interakcija između nas i Boga. Ona se odvija između dve strane koje se nalaze u određenoj vrsti odnosa. Ako želimo da razumemo najtemeljniju stvar u vezi mo-litve, onda pre svega moramo videti o kakvoj se vrsti odnosa tu radi. Ili još važnije, moramo prvenstveno videti kakav je Bog.

Kada jedan budista zavrti svoje molitvene valjke ili kada hinduista sedi u mističnoj tišini, oni obojica odražavaju prirodu „boga” kojem se mole. Molitva se oblikuje prema božanstvu kojem se molimo. Mo-litva je moguća jedino ako je „bog” voljan da prihvati našu molitvu i molitva će biti delotvorna jedino ako je „bog” voljan i kadar da usliši naše molitve.

Kakvom se Bogu vi molite? Hajde da na trenutak zastanemo i po-drobnije razmislimo o ovome.

Zagrevanje

1. Kako zamišljate Boga dok mu se molite? Da li nešto vizualizirate (tj. da li u mislima oživljavate neke situacije)? Da li zamišljate da vas on sluša?

2. Možete li se setiti nekog dobrog razloga zbog kojeg bi Bog slušao vaše molitve ili odgo-varao na njih?

3. Kakve bi bile „molitve” ako bi „Bog” bio:

• energija ili sila života?

• goropadni moralni policajac?


Kroz celo Sveto pismo biblijski pisci su u potpunosti insistirali da se pravi i živi Bog veoma razlikuje od idola i bogova neznabožačkih naroda.

Kakav je on Bog? Šta je to u vezi njega što molitvu čini mogućom? Kakvu vrstu molitve on zahteva ili prihvata?

Istraživanje

1. Pročitajte Psalam 104:24-30. Kakav je Božiji osnovni odnos prema stvorenom svetu?

2. Na brzinu prođite kroz dole navedene stihove. Dokle sežu Božija kontrola i moć nad svetom? Šta je sve on u stanju da uradi?

Jeremija 32:17, 26-27

Priče 21:1

Matej 10:29

Dela 2:22-24

Rimljanima 8:28-30

3. Koje nas Božije karakteristike mogu upućivati na to da je on voljan da sluša naše mo-litve?

Marko 1:40-41

Psalam 145:10-21


4. Koje Božije karakteristike sugerišu da bismo mogli imati poteškoća da mu pristu-pimo u molitvi?

3. Mojsijeva 11:44-45

Psalam 11:4-7

Psalam 130:1-3

1. Jovanova 1:5

1. Timoteju 6:15-16

2. Kako pristupiti nepristupačnom BoguNa osnovu onoga što smo do sada videli, čini se da je molitva i uz-budljiva mogućnost i praktično nemoguća! Bog je svemogući tvorac i vladar sveta koji uživa da iskazuje dobročinstva onima koji ga priz-ovu. A ipak, on je beskompromisno svet i pravedan Bog, čije su oči previše čiste da bi gledale zlo i ne ostavlja krivca nekažnjenim.

Kako možemo uspostaviti bilo kakav odnos sa ovakvim Bogom kad smo mi ovakvi kakvi jesmo: grešni i nesavršeni ljudi? Kako da pris-tupimo onome koji boravi u nepristupačnoj svetlosti? A ako nema-mo nikakvog pouzdanja da mu možemo pristupiti, kako se uopšte možemo nadati da ćemo pričati sa njime, izneti mu naše zahteve i očekivati da ih usliši? Kako se grešnik može moliti svetome Bogu?

Odgovor na ovo pitanje nalazimo u priči koja se odvija kroz Bibliju. Ona počinje sa izveštajem o tome kako je Bog stvorio ljudski rod i uz njega svet i sve što je u njemu. Ona nam govori kako se čovečanstvo pobunilo protiv Boga, te bilo izbačeno iz njegove svete prisutnosti i kako je moćni anđeo sa ognjenim mačem bio postavljen na ulaz u Edenski vrt kako bi povratak učinio nemogućim.

Anđeo sa ognjenim mačem na mnogo načina predstavlja sim-bol problema sa kojim se celo čovečanstvo suočava. Put do Boga je blokiran i mi se ne možemo probiti do njega. Kako se biblijska priča dalje razvija, sam Bog se odlučuje da popravi tu situaciju. On preuzi-ma inicijativu da ponovo uspostavi odnos sa njegovim pobunjenim stvorenjem.


Veoma je važno da razumemo kako je došlo do ovog novog odnosa sa Bogom, kakav je on i u kom smeru se kreće. Ako shvatimo ove jed-nostavne, ali suštinski važne stvari, uveliko ćemo biti na dobrom putu da razumemo i molitvu.

Istraživanje

Rimljanima 8 je fantastično poglavlje i u ovom proučavanju nećemo moći iscrpsti sva njegova bogatstva. No, radi teme ko-jom se bavimo, pogledajmo šta kaže o novom odnosu koji Bog uspostavlja sa čovečanstvom.

1. Pročitajte Rimljanima 8:1-17U ovom odlomku su suprotstavljena dva načina života—kakvi smo bili nekada i kakvi smo sada.

a. Čemu smo nekada robovali?

b. Kakav je nekada bio naš stav prema Bogu?

c. Kakav je naš novi odnos sa Bogom (posebno vidi stihove 1, 6, 10, 15-16)?

d. Kakva je Hristova uloga u uspostavljanju ovog novog odnosa (vidi posebno 1-3)?

e. Ako pretežno gledamo stihove 9-16, kakvu ulogu ima Duh:

• u našem sjedinjavanju sa Hristom?

• u našem odnosu sa Ocem?

• u našem svakodnevnom životu?


2. Pročitajte Rimljanima 8:12-25.

a. Šta već sada pripada hrišćanima, a šta tek treba da se dogodi?

b. Kakva je sadašnja priroda hrišćanskog života, na osnovu ovih stihova?

3. Na osnovu svega ovoga što ste proučavali iz Rimljana 8, pokušajte da napišete kratak sažetak o tome šta znači biti hrišćanin.

3. Slobodan pristupKada razmišljamo o Bogu, koliko je on uzvišen i svet, a koliko smo mi uniženi i grešni, mogućnost uspešne molitve se zaista čini dalekom. Ali mi smo ipak, zbog Hristovog dela spasenja, uzdignuti sa našeg uniženog položaja i omogućen nam je slobodan pristup Svemogućem Bogu Ocu. Kao što je to Čarls Vesli (Charles Wesley) divno ispevao:

Nikakve se osude više ne plašim ja,sve što pripada Isusu je moje sada! Živ sam u njemu: mom životnom izvoru,obučen u pravednost samoga Boga,slobodno pristupam večnome prestolui krunu dobijam kroz Hrista moga.

Ako smo u stanju da razumemo ovu istinu i dopustimo joj da se ukoreni u našem umu onda smo već na dobrom putu da razumemo molitvu zato što je novi odnos koji hrišćani imaju sa Ocem, kroz Sina, u Duhu, i početak i kraj istinske molitve.


Promisli dobro

1. U ovom proučavanju smo razmatrali kako možemo ostva-riti blizak odnos sa Bogom. Koje još načine za približavanje Bogu ili stupanje u odnos sa njim ljudi predlažu? Šta vi mis-lite o tome?

2. S obzirom na ono što ste naučili o Bogu, šta mislite kako bi molitva trebalo da izgleda?

3. Šta vaš lični molitveni život otkriva o tome šta vi zaista mislite o Bogu?

Molitva nije neki prilog ili dodatak hrišćanskom životu. Ona nije neka zasebna kategorija. Ona se nalazi u samom srcu toga ko smo mi kao hrišćani i kakav odnos imamo prema našem nebeskom Ocu.

Kao što ćemo videti u našem sledećem proučavanju, biti hrišćanin i moliti se, su dve skoro potpuno iste stvari.


4. Razmišljali smo o tome na koji način Božiji karakter čini molitvu mogućom. Da li postoji nešto u vezi Boga što zahteva molitvu i što je čini neophodnošću?


Ako uzmemo u obzir sve ono što smo u našem prvom proučavanju videli o karakteru i sili Božijoj, te o novom odnosu koji sa njim imamo kroz Hrista, gde se tu uklapa molitva? Šta je zapravo molitva? Šta je ustvari suština molitve?

Pre svega, hajde da to ukratko ponovimo.Veličanstveni stihovi iz Rimljanima 8 pred nas stavljaju zadivljujuću

sliku hrišćanskog života. Nekada smo bili robovi greha, smrti i straha, neprijatelji Božiji, nesposobni da mu ugodimo. Sada smo slobodni sinovi Oca i sa Hristom smo sunaslednici u njegovom carstvu. Kroz to što smo ujedinjeni sa Sinom - Hristom, koji je umro da bi nas os-lobodio, mi sada živimo novi život u kojem sam Bog prebiva u nama preko svoga Duha.

Ovaj novi život je naš: u nadi. Iako je naš odnos sa Bogom Ocem osiguran i imamo njegovog Duha koji živi u nama, konačno otku-pljenje naših tela tek treba da se dogodi. Mi živimo između dva vre-mena—sa po jednim stopalom u svakom svetu.

Ovo je hrišćanski život prema Rimljanima 8: novi i neprekidni od-nos sa Bogom Ocem, kroz Sina, u Duhu, dok isčekujemo slavu no-voga doba.

Kakve ovo ima veze sa molitvom? Odgovor je: svakakve. Molitva je ostvariva isključivo zbog ovog novog odnosa sa Ocem, kroz Sina, preko Duha. Zapravo, molitva je naprosto ovaj odnos u akciji. Molitva je u svojoj suštini razgovor sa Ocem, kroz Sina, u Duhu, dok isčekujemo proslavljenje.

1. Razgovor...Molitva se sastoji od reči koje mi izgovaramo Bogu. Možda se ovo čini kao izjava o nečemu što je očigledno, ali ponekad i ono što je očigledno treba biti iskazano, posebno u svetlu različitih gledišta o molitvi koje ljudi imaju danas. U drugim religijama, pa čak i prema nekim hrišćanima, molitva može biti bilo šta od sledećeg:

Suština molitve2


• određeni stav• niz pobožnih razmišljanja• neiskazivo (bez reči) ushićenje• kontemplacija (duboko promišljanje)• slušanje• akcija (odnosno, raditi nešto „kao molitvu”)

Međutim, molitva je u Svetom pismu uvek jednostavno i bez ikakvog stida govor, od strane nas ka Bogu. Kada su učenici tražili od Isusa da ih nauči kako da se mole, on im je odgovorio: „Kada se molite govorite: Oče, neka se sveti ime tvoje...” (Luka 11:2). Molitva je gov-orenje. To je razgovor sa Ocem.

Ne bi trebalo da nas iznenadi to što je molitva biblijskom Bogu govorenje, pošto je on Bog koji je ličnost, a govor je način na koji ljudi komuniciraju jedan sa drugim. Što se Boga tiče, on nam je govo-rio mnogo puta i na različite načine preko proroka, a u ove zadn-je dane nam je porogovorio preko Sina (Jevrejima 1:1 i dalje). Data nam je neizreciva privilegija da mu odgovorimo, da „izlivamo svoje duše” pred tim Bogom—moleći, zahvaljujući, vapeći, ispovedajući, zastupajući i tako dalje (o ovome će biti više reči kasnije).

Bog nije neka sila da bismo s njim trebali komunicirati tako što ćemo ga osetiti. On nije neka ideja da bismo s njim stupali u kontakt tako što ćemo razmišljati o njemu. On je osoba i mi sa njim komu-niciramo slušanjem i govorenjem. On nam govori (kroz Pismo); mi odgovaramo na ono što smo čuli.

2. ...sa Ocem, kroz Sina, u Duhu...Ono što je specifično za Sveto pismo je da je molitva razgovor sa Bogom Ocem. U vreme svoje najveće teskobe, u vrtu, Isus se molio: „Ava, Oče, tebi je sve mogućno, pronesi ovu čašu mimo mene; ali ne što ja hoću, nego što ti hoćeš” (Marko 14:36). Ovaj neposredan i inti-man usklik Ocu je i naš usklik. Pošto smo sada Božija deca, sa Božijim Duhom u svom srcu, i mi vičemo: „Ava, Oče” ( vidi Rimljanima 8:15 ili Galatima 4:6).

Hajde da još podrobnije istražimo šta to znači razgovarati sa Bo-gom kao sa Ocem, a takođe i činjenicu da to činimo kroz Sina, u Duhu.


Istraživanje

1. Pročitajte Galatima 4:4-7. Kako je Isusov Otac postao naš Otac? Kako postajemo Božija deca?

2. Pročitajte Matej 6:25-34; 7:7-11.

a. Kako je Bog naš Otac?

b. Šta mislite kakvog će ovo imati uticaja na molitvu?

3. Na osnovu sledećih stihova napišite šta Isus radi za nas upravo sada?

Rimljanima 8:34

Jevrejima 7:25

1. Jovanova 2:1-2

4. Na koji način nam je omogućen pristup Bogu Ocu?

Efescima 2: 18

Jevrejima 4:14-16

Jevrejima 10:19-23


Upravo kao što naš odnos sa Ocem može biti jedino kroz Sina, isto se tako i molitva može desiti kroz Sina. Kroz njegovu očišćujuću žrtvu nam je omogućen pristup Očevom prestolu, iako smo grešnici. A kada klečimo pred Bogom da mu iznesemo naše molitve, vidimo istog tog Sina pored Oca, kako zastupa naše predmete.

Isto tako je i Duh od suštinske važnosti za molitvu jednog hrišćanina. Božiji Duh je veza koja nas sjedinjuje s Hristom. On je Duh Oca i Sina koji živi u nama, koji nas vodi da živimo na Očev način i koji nam jamči za naše nasledstvo. Drugim rečima, upravo kao što imamo zastupnika na nebesima, koji nam omogućuje pristup Ocu, tako isto imamo i zastupnika koji je u nama (Rim 8:26-28). Zbog naših slabosti i nevolja koje donosi život u grešnom svetu, naše molitve su zaražene neznanjem i nesavršenošću. Ipak, pomaže nam sam Božiji Duh. To je na određeni način preduboko da bi se izrazilo rečima. On nadomešta naše slabosti i neznanje zastupajući nas kod Oca.

3. ...dok čekamo na proslavljenje.Ovo govorenje Ocu kroz Sina, u Duhu se ne dešava u nekom vakumu. Ono se odvija u određenom kontekstu ili situaciji. Ono se dešava dok mi živimo u napetosti između toga što smo ukućani Božije porodice, a ipak još uvek stanovnici ovog palog sveta. Kada govorimo Bogu, našem Ocu, mi to ne činimo u udobnosti i spokoju večnog blaženstva. Mi razgovaramo s njim u slabosti i patnji, boreći se sa našom sopst-venom i neprekidnom grešnošću, iskušenjima, svetovnim protivljen-jima i đavolskim neprijateljstvima.

Zbog ovog je molitva često borba. Kada je Pavle Kološanima

5. Pročitajte Rimljanima 8:26-27. Šta Duh radi po pitanju naših molitava?

6. Pročitajte Efescima 2:18 i 6:18. Uzimajući u obzir ove i gore navedene stihove, napišite šta mislite da znači „moliti u Duhu”?


spomenuo da se Epafras postojano trudio za njih „boreći se u molit-vama”, mi znamo na čega je mislio. Molitva često može biti velika bor-ba: i u samom moljenju, a i u tome da znamo šta da molimo—zbog čega nam je Bog udelio svoga Duha da nam pomogne i moli se za nas (kao što smo videli u Rimljanima 8).

Takođe, ovo je možda i razlog zašto nam je Bog zapovedio da se molimo. Uzimajuć u obzir sve što smo do sada videli, čini se da je takva zapovest gotovo bespotrebna. Imajući u vidu ko je Bog i šta je sve uradio za nas, kako je moguće da se ne molimo? Imajući u vidu zapanjujuću privilegiju pristupa milostivom nebeskom Ocu kome ništa nije nemoguće, kako bismo mogli odlagati da ga molimo za nešto? Uzimajući u obzir da on milostivo obećava da će nas čuti i udeliti nam svaku dobru stvar, kako bismo mogli da mu ne dolazimo u svakoj mogućoj prilici?

A ipak, iznova i iznova u Svetom pismu vidimo da nam Bog za-poveda da se molimo. „Budite istrajni u molitvi, bdijte u njoj sa za-hvaljivanjem”, Pavle upozorava Kološane (Kol 4:2). Slične je reči na-menio i Efescima: „Svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu u Duhu svakom prilikom, i radi toga bdijte u svakoj istrajnosti i moljen-ju za sve svete” (Ef 6:18).

Čini se da nam je u našoj slabosti i neprekidnoj grešnosti, potrebno više od obećanja i privilegije. Potreban nam je i poziv Božije zapovesti da bi nas nagnao na naša kolena i u razgovor s njim.

Još toliko toga ima da se kaže u vezi karaktera, sadržaja i svrhe mo-litve, no vratićemo se tome u našem sledećem proučavanju.

4. ZaključakSuština hrišćanskog života je novi otac-dete odnos. Radi se o detetu koje ranije nije bilo deo porodice, već zakleti neprijatelj oca i svega što ima veze sa njime. Otac je podneo veliku žrtvu da bi pridobio ovo od-bojno i svojeglavo dete i usvojio ga u porodicu, čineći ga naslednikom svega što ima i dajući mu slobodan i intiman pristup ocu.

Mi hrišćani smo to dete. A Otac nije neki običan otac, već Gospod svemira, onaj od koga potiče ime svakog očinstva.

Molitva je razgovor između nas, kao usvojene dece i Boga, kao našeg Oca, dok iščekujemo da dođe vreme kada ćemo videti našeg Oca oči u oči. Molitva je naprosto naš odnos sa Bogom u akciji ili još bolje u govoru. To nije nešto suvišno ili dodatno ili izborno.


Iz tog razloga smo malo podrobnije razradili ovo proučavanje kako bismo videli da molitva ima istu suštinu ili temeljni oblik kao i hrišćanski život. Radi se o stupanju u odnos sa Ocem na temelju onoga što je njegov Sin, Isus Hristos ostvario, a kroz delovanje njego-vog Duha u našim srcima.

To je jednostavna stvar, ali stvar koja se mora ustanoviti pre svega drugog, kako bi se razjasnila nerazumevanja i obezbedila dobra os-nova za ono što sledi. Zato što ima još toliko toga što trebamo naučiti o molitvi—o tome kako da to radimo, zašto da to radimo i zašto to ne radimo.

Promisli dobro

1. Na koji je način ovo proučavanje promenilo vaše gledište u vezi molitve?

2. Na koje je sve načine hrišćanski život težak posao?

3. Na koje je sve načine molitva težak posao? Koje specifične borbe vi imate u molitvi?


4. U čemu je veza između dobrih dela koje činimo i našeg odnosa sa Bogom? Ima li ikakve razlike kada je u pitanju molitva?

5. „Molitva je način na koji gradim svoj odnos sa Bogom. Kada se molim, ja mu se približavam, a kada mi on usliši molitvu tada znam da me voli.” Šta je potencijalno loše u ovoj izjavi?

6. Pročitajte Gospodnju molitvu iz Mateja 6:9-13. U kakvoj je ona vezi sa onim što smo razmatrali u ovom proučavanju molitve?


Kakva je korist od toga što govorimo Bogu?Ovo se može činiti kao čudno pitanje, posebno nakon svega što

smo do sada otkrili o Bogu i o našem novom odnosu sa njime. Trebaju li nam još neki razlozi za molitvu, sem činjenice da je ona moguća? Ako nas je Bog celog svemira pozvao da razgovaramo sa njim, skoro da bogohulno zvuči pitati: „Dobro, ali zbog čega?”

Pa ipak, to je pitanje koje nam veoma prirodno „padne na pamet”. Molitva nam se nekad može činiti prilično besmislenom. Ako je Bog suvereni vladar sveta, šta ga mi možemo moliti, a da on to već ne zna, ili da nam to već nije dao?

Postoji jedan deo u nama koji molitvu vidi gotovo kao gubljenje vremena. Jedva čekamo da napredujemo kao hrišćani, da čitamo Bibliju, da navešćujemo evanđelje, da učestvujemo u nekoj službi i da se uključimo u crkvene aktivnosti—ali molitva? Deluje kao da je u određenom smislu beskorisna u poređenju sa time da zaista nešto uradimo za nekoga.

Ono što mi zapravo pitamo je: da li ima svrhe moliti? Koja je njena funkcija u životu jednog hrišćanina? Kakvu ulogu ona igra? U čemu je smisao molitve?

Iako je, u određenom smislu, čudno postavljati ovakva pitanja, odgovarajući na njih ćemo naučiti neke važne lekcije u vezi životno važne uloge koju molitva igra u našem tekućem odnosu sa Bogom. Prema Svetom pismu, razgovor sa Bogom vrši četiri suštinske funk-cije u životu jednog hrišćanina. U ovom proučavanju ćemo razmotriti prve tri funkcije (u sledećem proučavanju ćemo istražiti četvrtu funk-ciju, kao i teška pitanja o tome kako se naše molitve i Božija suverena svrha mogu zajedno uklopiti).

Kakva je korist od govorenja?

3


Pošto je Bog ličnost i naš odnos sa njim je ličan, prirodno je da naš način komunikacije sa njim bude govor. Sa njegove strane, Bog govori nama i daje nam određena obećanja: da će oprostiti onima koji se pokaju i pouzdaju se u njega zbog prolivene krvi Isusa Hrista. Što se nas tiče, mi prihvatamo njegov milostivi dar tako što priznajemo svo-je grehe, molimo ga za oproštenje i tražimo obećanog Svetog Duha. Jednostavnim razgovorom sa Bogom, mi prihvatamo blagoslove koje nam on daruje i činimo ih našima.

#1. U molitvi primamo Božije blagoslove

Istraživanje

Pročitajte Rimljanima 10:10-13; 1. Jovanovu 1:5-2:2; Luka 9:13.

1. Na koji način primamo oproštenje i spasenje koje nam Bog poklanja i činimo ih našima?

2. Kako primamo Svetog Duha?

3. U kakvom se odnosu nalaze vera (ili pouzdanje u Boga) i molitva?


Reformator Žan Kalvin, je odlično izrazio ovu istinu:

Poznavati Boga kao gospodara i darodavca svih dobrih stvari, koji nas poziva da ih od njega tražimo, a ipak ne ići k njemu i ne moliti to od njega—bilo bi jednako beskorisno kao kada bi čovek zanemario blago, zakopano i sakriveno u zemlju, na-kon što bi mu bilo pokazano gde se ono nalazi … Stoga mi delotvornošću molitve dosežemo ove dragocenosti koje su za nas položene od strane nebeskog Oca … Mi molitvom iskopa-vamo blaga koja nam je pokazalo Gospodnje evanđelje i u koja se naša vera zagledala.*

Blagoslovi evanđelja nam se ne udeljuju automatski, kao da padaju sa neba, bez ikakvog učešća ili delovanja sa naše strane. Mi prima-mo Božije blagoslove tako što za njih molimo, ne samo na početku našeg hrišćanskog života, već neprekidno. Celokupan život jednog hrišćanina je neprekidno pokajanje: okretanje od naših greha ka on-ome koji je Svet. Svaki dan u životu hrišćanina je novi dan u kojem molimo Boga da nam oprosti grehe kao što smo mi oprostili onima koji su nama sagrešili. Bog ne želi da grešimo, ali pošto zna da će nam se to desiti, on nam je pribavio oproštenje kroz Hrista.

Kao što je to Kalvin iskazao:

Početak, a čak i priprema, za prikladnu molitvu je molitva za oproštenje kroz skromno i iskreno priznanje krivice. Niti se iko, koliko god da je posvećen, može nadati da će išta dobiti od Boga ukoliko se nije besplatno izmirio sa njime; niti će se Bog upustiti u to da bude naklonjen ikome sem onih kojima je oprostio. (str. 19)

#2. U molitvi zahvaljujemo za Božije blagosloveČovek ne može da čita novozavetne molitve, posebno Pavlove, a da ne bude ganut merom u kojoj su one ispunjene zahvalnošću. Pošto je zazvao Gospoda i primio sve bogate blagoslove koje mu je darovao, Pavle nikada ne propušta da zahvali Ocu za sve ono što je primio.

To je deo osnovnog oblika novozavetnog hrišćanstva. Pošto nam Božije spasenje, kao i svi njegovi blagoslovi dolaze po njegovoj be-splatnoj i nezasluženoj milosti, trenutni i neprestani odgovor jed-

*Iz knjige Prayer, John Calvin, Matthias Media, Sydney, 1996, pp. 6-7.


nog hrišćanina je zahvalnost. A šta bi drugo i moglo biti? Ukoliko bismo zaslužili Božije oproštenje, naš odgovor bi mogao biti da sami sebi čestitamo. Ali pošto nam sve dolazi po milosti, naš je nagon da čestitamo Bogu i da izlijemo svoju zahvalnost pred njega.

Ovo nije istina koja važi samo za naše spasenje, već važi i za svako dobro koje primamo iz Božije ruke.

Istraživanje

1. Pročitajte Psalam 107. Na koji način primamo oproštenje i spasenje koje nam Bog poklanja i činimo ih našima?

a. Navedite neke od mnoštva različitih stvari za koje psalmista zahvaljuje Bogu?

b. Postojili nešto što je previše nevažno ili previše značajno da bismo za to zahvalili Bogu?

2. Pročitajte molitve zahvalnosti o kojima Pavle govori u navedenim odlomcima. Za čega u svakoj od njih Pavle zahvaljuje Bogu?

Efescima 1:15-16

Filipljanima 1:3-6

Kološanima 1:3-8


3. Šta nam govori o izvoru naše vere, nade i ljubavi kada Pavle zahvaljuje Bogu za veru ili nadu ili ljubav koju verni imaju?

Istraživanje

1. Ponovo pročitajte ove odlomke. Za čega Pavle nastavlja da se moli? U kakvom je to odnosu sa zahvaljivanjem koje je upravo učinio?

Efescima 1:17-19 (takođe uporedite sa Ef 3:14-19)

Filipljanima 1:9-11

Kološanima 1:9-12

#3. U molitvi rastemo i postajemo istrajniU molitvi primamo blagoslove koje nam je Bog podario kroz evanđelje; u molitvi mu zahvaljujemo za sve što je uradio da bi nas pridobio za sebe. Ali tu nije kraj.

Kada se sada ponovo vratimo na tri odlomka koja smo upravo razmotrili videćemo da se apostol Pavle nikada nije zadovoljavao samo prostim zahvaljivanjem Bogu za sve ono što su verni postigli. On je uvek išao dalje.


2. U Proučavanju 2 smo videli da se hrišćanski život odvija ‘između dva vremena’? Mi živimo u stanju napetosti, jer smo naslednici Božijeg carstva i pripadnici veka (ili doba) koje će doći, a ipak, još uvek živimo ovde u grešnom, palom svetu sa svim njegovim pat-njama i zlom. Ovo na značajan način utiče na molitvu.

Šta sledeći odlomci otkrivaju u vezi:• situacije ili okolnosti u kojima se odvija molitva?• svrhe koju molitva ima u toj situaciji?

Filipljanima 4:4-7• situacija

• svrha

Efescima 6:10-12• situacija

• svrha

Rimljanima 8:22-28• situacija

• svrha

Matej 6:9-13• situacija

• svrha


Otkrili smo jednu od najvažnijih uloga koju molitva ima u životima nas hrišćana. U kontekstu naše slabosti i borbe da istrajemo, molitva je naš neprekidni kontakt sa bazom. To nešto što je Bog odredio kao sredstvo naše istrajnosti i rasta. Apostol Pavle je u 1. Korinćanima 3:6-7 rekao da je Bog taj koji daje da neštu uzraste—i zato je Bog taj kome u molitvi pristupamo da ga molimo za milost u vreme potrebe, da ga molimo za rast u našoj spoznaji, veri i ljubavi, da ga molimo da nas do kraja sačuva u Isusu Hristu.

Drugim rečima, molitva ima isti onaj „zamajac” kao i hrišćanski život. Kao što smo videli u Proučavanju 2, molitva je razgovor sa Ocem, kroz Sina, u Duhu, dok čekamo na proslavljenje. Mi stremimo ka napred, čekajući na Hristov povratak, boreći se da istrajemo i ras-temo uprkos svih pritisaka, teškoća i ometanja života u ovome svetu. Molitva je deo metoda uz pomoć kojeg nastavljamo da upiremo naše oči u ono što dolazi. Zapanjujuće je koliko se često u Novom zavetu o molitvi govori u kontekstu stražarenja i budnosti:

Bdite i molite se, da ne padnete u iskušenje. Duh je, doduše, vo-ljan, ali je telo slabo. (Matej 26:41)

Nego bdite i molite se Bogu u svako doba, da budete kadri da izbegnete sve ovo što će se zbiti, i da stanete pred Sina čovečijeg. (Luka 21:36)

Približio se kraj svega. Stoga budite razboriti i trezveni, da možete da se molite. (1. Petrova 4:7)

Molite se u Duhu u svakoj prilici svakovrsnim molitvama i molbama i radi toga uvek istrajno bdite i molite se za sve svete. (Efescima 6:18)

Posvetite se molitvi. Bdite u njoj sa zahvaljivanjem. (Kološanima 4:2)

Molitva nije samo način na koji molimo Boga da nam pomogne da istrajemo, već je jedno od ključnih sredstava uz pomoć kojeg istraja-vamo. Kada se posvećujemo molitvi, redovnom razgovoru sa našim Ocem, onda je naš um usredsređen na zadatak. Onda smo, kako to savremeni sportisti kažu, „fokusirani”.

Prestati sa molitvom je isto kao kada bi stražar zaspao ili kada vojni zapovednik ne bi mario da bude u kontaktu sa glavnim štabom. Na koncu, to vodi u propast.


U ovom proučavanju ćemo nastaviti tamo gde smo u prošlom stali. Već smo upoznal tri od četiri suštinske funkcije molitve u životu jed-nog hrišćanina:

#1. U molitvi primamo Božije blagoslove#2. U molitvi zahvaljujemo za Božije blagoslove#3. U molitvi rastemo i postajemo istrajni

A sada četvrta.

#4. U molitvi smo Božiji saradniciUpravo kao što je molitva način na koji rastemo i istrajavamo, tako je ona način na koji pomažemo drugima da rastu i istrajavaju. Mi u molitvi postajemo Božiji saradnici, učestvujući sa njim u njegovom veličanstvenom planu da spasi svoj narod i da ih dovede u njegovo večno carstvo.

Božiji saradnici4

Istraživanje

1. Pročitajte 1. Korinćanima 3:5-9.

a. Kakav je odnos između onoga što mi radimo i onoga što Bog radi u evanđelju?

b. Kako se molitva uklapa u ovo?


2. Pročitajte Dela 6:2-4. Koje dve stvari sačinjavaju osnovni posao apostola, koji ne sme-ju zapostaviti?

3. Pročitajte Filipljanima 1:19; Kološanima 4:2-4.

a. Kakvu ulogu ima molitva u odnosu na navešćivanje Reči?

b. Kakvu ulogu igra molitva u Pavlovom partnerstvu sa Filipljanima i Kološanima?

4. Pročitajte Kološanima 4:12. Na koji je način Epafras predstavnik one vrstu molit-venog života na koju Pavle potiče Kološane u prethodnom delu poglavlja?

Božije i naše deloU ovom proučavanju (a i u prethodnom) smo videli da je molitva daleko od nečeg beskorisnog ili bespotrebnog i da vrši mnoštvo važnih uloga u životu jednog hrišćanina. To je način na koji je Bog ustanovio da mu se obraćamo, da primamo blagoslove koje nam on poklanja, da mu zahvaljujemo za njih, da rastemo i budemo istrajni u njima i da radimo sa njim i u pridobijanju drugih u slavu.

Bog je izabrao da to radi na ovaj način, a ne mi. On nas je stvorio ovakvima kakvi jesmo, kao stvorenja po njegovom obličju koja imaju sposobnost komunikacije međusobno, a i sa njime. Upravo kao što je jezik način na koji kao osobe komuniciramo jedan sa drugim, tako na isti način treba da se odnosimo i prema našem Tvorcu.

Možda se još uvek pitamo: Ali zašto Bog to radi ovako? Zašto to prosto ne odradi sve sam? Zašto u način na koji nešto radi uključuje naše molitve? Sigurno je da ne mora da pita nas pre nego što nešto uradi?


Istraživanje

1. Pročitajte Filipljanima 2:12-13.

a. U kakvom se odnosu nalaze Božije suvereno delovanje i naše delovanje u spasenju?

b. Kako nam ovo pomaže da razumemo molitvu?

2. Pročitajte Jov 42:7-9.

a. Da li je Bog odgovorio na Jovovu molitvu?

b. Kako se Jovova molitva uklapa u Božije planove?

Iako će nam misterije Božije suverenosti i ljudskog delovanja uvek biti u određenom smislu tajanstvene, ova stvar je jasna—Bog ko-risti naše molitve kao deo njegovog delovanja u svetu. Bog ne treba nas da bismo mi nešto radili za njega—ovo se odnosi na sve što kao hrišćani radimo, bilo da poučavamo, propovedamo, evangeliziramo, pomažemo, služimo ili molimo. Čudesna je stvar da nas Bog, iz ljuba-vi, bez obzira na to, uključuje u njegove planove. Preogromnoj privi-legiji pristupa njegovoj prisutnosti on dodaje i privilegiju saradnje sa njime u njegovom istorijskom planu za ceo svet.


Promisli dobro

1. Razmislite o privilegiji da smo Božiji saradnici, da smo u njegovom timu i da učestvujemo u njegovim planovima. Kako ovo može uticati na način na koji molite i na ono za čega molite?

2. Da li se vaša briga za druge (da postanu hrišćani ili da rastu kao hrišćani) očituje u vašim molitvama?

Svi roditelji će posvedočiti koliko je važno, a i koliko je teško, naučiti decu da zamole za nešto, umesto što zahtevaju ili očekuju da imaju pravo na neke stvari. Naučiti da zamolimo za nešto i da to učinimo ljubazno, je deo procesa odrastanja. To je deo prepoznavanja činjenice da ćemo uvek u nečemu zavisiti od drugih i da način da nešto primi-mo nije da to samo zgrabimo ili zahtevamo ili sedimo i nadamo se, već da zamolimo.

Bog nas, u svojoj milosti, na isti način uči i usmerava. On u svoje ciljeve milostivo uključuje naše molitve (i naše delovanje). On i dalje ima stvari pod kontrolom i na kraju će postići ono želi—no ipak naše molitve i njegovi odgovori na njih su deo načina na koji on to radi.


3. Ako bi trebalo da napravite spisak svih načina na koje služite i pomažete drugim lju-dima, koliko bi se visoko na tom spisku kotirala molitva za te ljude?

4. Na koje biste sve praktične načine mogli biti još aktivniji kao „Božiji saradnici” u molitvi? Kako biste mogli potaći i druge da učine to isto?


Dobro se sećam te večeri, iako je to bilo pre skoro 20 godina. Nekolicina nas, iz naše omladinske grupe, smo odlučili da se okupimo na jednom posebnom „molitvenom sastanku”. Činilo nam se da bi, ako bismo mogli da uradimo par stvari koje bi nas ubacile „u fazon”, ceo poduh-vat bio mnogo uspešniji.

Počeli smo izvodeći vežbe poverenja koje smo naučili na drams-koj sekciji u školi—vodili smo jedni druge sa povezom preko očiju, puštali da padnemo u nazad gde bi nas drugi prihvatili i tome slično. Potom smo svi polegali na leđa po podu, u krug, sa glavama prema centru, držeći se za ruke i slušajući neku ambijentalnu muziku (čini mi se da to bio Džon Majkl Talbot). Zatim je neko, dok se muzika i dalje tiho čula u pozadini, pročitao izveštaj o raspeću. Na kraju smo pogasili svetla, seli licem ka središtu prostorije i zurili u jednu sveću koja je tu lagano gorela.

Proveli smo skoro ceo jedan čas u ovoj pripremi i sada smo bili spremni da se molimo. Vladala je tišina. A zatim još tišine. Svi smo se osećali toliko nadahnuto i „duhovno” da bi bilo kakvo govoren-je delovalo neumesno. To bi pokvarilo atmosferu. Tišina se otegla. Nekolicina ljudi je pokušala da nešto kaže, ali srcem nisu bili u tome.

Nakon tri četvrt časa smo raspustili sastanak. Neki su govorili kako je to veče bilo izuzetno uspešno, a ostali nisu bili sigurni u to.

To ću veče će mi zauvek ostati u sećanju, jer ono oslikava problem sa kojim se većina hrišćana svakodnevno suočava kada razmišlja o molitvi. Kako treba da se osećam kada se molim? Da li da klečim ili da stojim? Da li da primenim neku meditaciju ili tome slično da bih postigao pravo raspoloženje? Koliko dugo treba da molim da bi se to uopšte računalo kao „molitva”?

A kada i počnem da se molim, za čega bi trebalo da molim? Da li

Kako moliti u 55 ili manje reči?

5


da molim za kišu za poljoprivrednike ili protiv kiše jer danas treba da igram fudbal? Da li je u redu da molim da moja deca idu u neku bolju srednju školu ili je to sebično? Da li treba da se isključivo molim za „duhovne” stvari? Da li Bogu oduzimamo vreme kada molimo za mesto za parking?

Prelazimo polako na važne praktične detalje. Pošto smo videli širu sliku našeg odnosa sa Bogom, a zatim šta je molitva i kako se ona uk-lapa u taj odnos, sada se možemo posvetiti pitanju „kako” što se tiče molitve. Kod koga da potražimo neko poučavanje o tome kako se to praktično radi?

Najočiglednije je da vidimo kako je to sam Gospod radio kada je poučavao svoje učenike kako da se mole. U ovom proučavanju ćemo razmotriti Hristov lični vodič za molitvu, iz Mateja 6.

1. Molitva za carstvoKada je Isus poučavao svoje učenike kako da se mole koristeći Molitvu Gospodnju, to se desilo usred mnogo dužeg poučavanja—Besede na gori (kako je kasnije nazvano). Pošto je počeo da propoveda radosnu vest o nebeskom carstvu (u Mateju 4), Isus okuplja svoje učenike na početku Mateja 5 i počinje da ih poučava o ovome carstvu—o tome ko će u njega ući i kako će oni živeti i delovati u njemu.

U ovome su carstvu ispunjena sva starozavetna očekivanja u vezi blagoslova (Matej 5:1-17). U ovome carstvu je pravednost stvarna—ona je stvar srca, a ne puke spoljašnje poslušnosti (Matej 5:20-48). U ovome carstvu je Bog nebeski Otac (5:16, 45, 48; 6:1 i td.). On vlada nad svime, šaljući sunce i kišu i pravednima i nepravednima, podjed-nako (6:25 i dalje). On vidi sve (6:6); on zna sve (6:8). On je dobar i milosrdan Otac koji čezne da svojoj deci da dobre darove (7:7-11).

U ovo carstvo smo mi, kao hrišćani, ušli: u carstvo ličnog odnosa sa Bogom (kao našim Ocem) i prave pravednosti. To je carstvo jedinst-veno, sa molitvom koja se razlikuje od bilo koje druge. Kao što je Gos-pod i rekao: „A kada se molite, ne govorite mnogo kao mnogobošci; jer misle da će zbog mnogih reči biti uslišeni. Ne budite dakle kao oni; jer zna Otac vaš šta vam treba, pre no što ga zamolite” (6:7-8).

Kako izgleda molitva u Božijem carstvu?


Istraživanje

Pročitajte Matej 6:1-8.

1. U čemu se „molitva carstva” razlikuje od molitve „religioznih licemera”?

2. Šta osoba koja moli da bi se „pokazala ljudima” zaista želi? Da li takva osoba dobije to što želi? Od strane koga?

3. Na koji se način „molitva carstva” razlikuje od molitava neznabožaca?

4. Na osnovu stihova 7-8 napišite koje dve greške u vezi Boga i molitve neznabošci čine?


Kao i sve drugo u Božijem carstvu tako je i molitva u velikoj suprotnosti i sa farisejskim religioznim ritualima, a i sa neznanjem neznabožaca. Kroz Hristov šokantni govor o ovim razlikama se promalja predivna slika hrišćanske molitve. Nema tu složenih rituala ili tehnika, nema javnog religioznog paradiranja niti fanatične revnosti. Nema brbljanja koje traje satima kako bi nekako Bogu „zavrnuli ruku”. Umesto toga, to je jednostavno i smelo oslovljavanje nebeskog Oca punog ljubavi, koje prati šest jednako prostih i neposrednih molbi.

Promisli dobro

1. Da li neki određeni položaj tela ili dužina molitve mogu povećati verovatnoću da nas Bog čuje?

2. Možete li se setiti nekog savremenog primera problema o kojima Isus govori?

3. Kada ste u najvećoj opasnosti da izvodite „religiozni performans” tj. da ne budete iskreni u molitvi?


Istraživanje

1. Pročitajte Matej 6:9-13.

a. Na koji je način ova molitva primer pouka datih u stihovima 8-9?

b. Pokušajte da svojim rečima sažmete o čemu govori svaka od šest molitvenih stavki.

• „Neka se sveti ime tvoje”

• „Neka dođe carstvo tvoje”

• „Neka bude volja tvoja”

• „Hleb naš nasušni”

• „Oproštenje”

• „Iskušenje/zlo”


2. Božija brigaPrve tri stavke u Očenašu se neposredno odnose na Boga. Ovo već samo po sebi predstavlja izazov za većinu naših molitava! Sasvim je prirodno da molitva u Božijem carstvu počinje sa samim Bogom i njegovom slavom. Ono o čemu naš Otac brine je i naša briga.

Prva stavka se odnosi na to da se Božije ime sveti. Ovo je moljenje da svi odaju počast Ocu; da niko ne govori i ne misli o njemu bez strahopoštovanja koje dolikuje njegovoj veličanstvenoj svetosti i sili. To je molitva da Božija osoba i karakter budu prepoznati kao sveti u očima celog sveta.

Ovo prirodno vodi do drugog molitvenog predmeta—priziva da dođe carstvo. U Matejevom evanđelju je Isus propovedao da se zbog njegove lične prisutnosti carstvo već približilo. Sa Isusom je „stiglo” i Božije carstvo. Ono je ušlo u istoriju, a zauzvrat mi možemo ući u njega. Mi uživamo u njegovim dobrobitima, ali ipak čekamo na njeg-ovu puninu. Molimo se da se „zavesa podigne” i da Božija vladavina bude svima očigledna.

Ovo nas zauzvrat vodi da molimo da se vrši Božija volja na Zemlji kao što je na nebu. Mi želimo da se sveti Božije ime; mi čeznemo za danom kada će se svako koleno pokloniti i svaki jezik priznati; a ipak, u međuvremenu želimo da vidimo da Božija vladavina (a to je njegovo carstvo) na Zemlji napreduje. Želimo da muškarci i žene radije sada saviju svoja kolena pred Ocem, u pokajanju i iz poslušnosti, nego da

2. Pročitajte Matej 6:25-34.

a. Na koji način pripadnici carstva treba da se razlikuju od nezanbožaca?

b. Šta mislite, kakve to veze ima sa molitvom za „nasušni hleb”?


na to budu prinuđeni na kraju vremena. Molimo se da način na koji se stvari odvijaju na nebu sve više postane način na koji će se stvari odvijati na Zemlji.

Sve je ovo prilično „gledanje u napred”, i to je u skladu sa onim što smo već videli o molitvi u ranijim proučavanjima. Molitva se ispruža ka budućnosti, kao i uopšte hrišćanski život. Ona čezne i isčekuje sla-vu dolazećeg carstva. Kao što je ceo život jednog hrišćanina upravljan silovitim događajima dolazećeg carstva, upravo tako su i naše molitve usredsređene na te stvari.

3. Naša brigaZatim dolazi četvrta tačka, koja kao da označava promenu smera. Pošto smo se molili za važne predmete carstva, sledeće za čega mo-limo je vekna hleba. Kako da ovo sada shvatimo?

Prvo, valja uočiti da je sama konstrukcija ove molbe pomalo čudna. Ona ne kaže prosto: „Daj nam hleb koji nam je potreban”; niti kaže: „Molim te pobrini se za sve moje tekuće fizičke potrebe”. Veoma je snažno naglašena dnevna priroda ove potrebe. To je molitva za hleb koji nam treba upravo sada—u naredna 24 časa—pre nego za hleb koji nam treba tokom sledećih 12 meseci.

Kada podrobnije posmatramo, pažnja koju Matej 6 fokusira na tre-nutne potrebe ima dosta smisla. U svetlu značaja dolazećeg carstva se sve menja. Ne treba da idemo za velikom imovinom i da nagomila-vamo blago na Zemlji, jer je naš fokus na dolazećem carstvu. Tamo bi trebalo biti i naše srce i tamo bi trebali skupljati blago (stihovi 19-21). Jednako, ne treba da jurimo za hranom, pićem i odećom, jer Bog zna da nam je sve to potrebno i on se brine za nas. Mi iznad svega treba da tražimo Božije carstvo i pravednost, a da buduće potrebe prepus-timo budućnosti. „Ne brinite se dakle za sutrašnji dan, jer će se sutra brinuti za sebe; dosta je danu zla svoga” (stih 34).

Stvarnost dolazećeg carstva menja sve, uključujući i naš stav prema hrani, odeći i našim fizičkim potrebama. Stoga mi molimo za hleb naš potrebni [na engleskom daily, što znači dnevni hleb. Op. prev.], za naše trenutne potrebe, ne za kola, jahtu i veliko lepo skladište hleba koje će nas opskrbiti tokom cele godine.

Vidimo kako je ovo u skladu sa tokom Očenaša. Mi se okrećemo našim potrebama—šta ćemo jesti—ali su i ove brige izražene u skladu sa stilom carstva. Upravo kao što se prve tri stavke ispružaju napred ka dolazećem carstvu, brižno iščekujući i moleći za njega, tako se i drugi niz od tri molitvena predmeta fokusira na dolazeće carstvo, u


skladu sa njegovim sadašnjim uticajem na nas. Druga dva molitvena predmeta (za oproštenje i izbavljenje) takođe

očituju istu stvar. I oni imaju ovaj fokus na budućnosti. Kao što je u blaženstvima rečeno: samo će oni koji su čistog srca videti Boga (Matej 5:8); stoga nam je potrebno milosrđe. Potrebno nam je oproštenje greha. Gledajući na carstvo koje dolazi mi počinjemo da molimo za milost da bismo mogli ući u njega.

Takođe molimo da nas Otac zaštiti dok čekamo na dolazeće carstvo u sred ovog trenutnog zlog veka. Da li ćemo izdržati? Da li je moguće da ćemo moći istrajati; da ćemo moći preživeti vreme iskušavanja i dan zla i ostati verne Božije sluge? Mi želimo da preživimo—očajnički—mi isuviše dobro poznajemo naše vlastite slabosti i našu krhkost. Zato i molimo za Božije vođstvo i izbavljenje, da bi nas on zaštitio od iskušenja (ili testiranja) i mogao konačno izbaviti od zla koje prožima naš svet, oličeno u obliku Zloga, Satana.

4. Praktična primenaOčenaš ima samo 55 reči (u prevodu prof. Čarnića). Tako je jednosta-van i tako direktan, a opet tako dubok u onome što poučava u vezi molitve i dolazećeg carstva.

On nas uči da je naše govorenje Bogu, kao i celo naše postojanje, oblikovano i vođeno Božijim carstvom. Ulazeći u to carstvo i mi smo postali deo Božijeg plana za ceo svet. Prirodno nam je da molimo za slavu njegovog imena, za dolazak njegovog carstva, za ispunjenje nje-gove volje. A kada krenemo da molimo za naše vlastite brige i potrebe i one bivaju oblikovane ili pod uticajem carstva.

Ali šta da radimo kada nam treba mesto za parking? Da li možemo da molimo za bilo koju stvar ili nam je dopušteno da molimo samo za „velike” ili „duhovne” potrebe. Očenaš nam samo delimično odgovara na ova pitanja. On nas poziva da se molimo za carstvo, pošto se ono tiče i Boga i nas, i za ovo molimo sa velikom sigurnošću jer znamo da Bog donosi svoje carstvo. Znamo da nam je obećao da će nam dati naš potrebni hleb i da će nam dati oproštenje, te i za ove stvari možemo moliti znajući da će nam Bog uslišiti molitve.

Drugim rečima, Molitva Gospodnja nas poziva da se molimo za ono za čega Bog želi da se molimo i što obećava da će nam dati. Ali šta da radimo sa onim stvarima koje Bog nije obećao? Na primer, on nije obećao da će ozdraviti mog bolesnog prijatelja, ali da li to znači da ne mogu da se molim za njega? Odgovor glasi: Naravno da mogu da se molim za mog prijatelja, jer nas Bog poziva da sve svoje brige bacimo na njega (1. Petrova 5:7). Međutim, ne mogu biti siguran da li


je u skladu sa Božijim planom da mog prijatelja ozdravi upravo sada. Stoga ću se ja pomoliti za mog prijatelja, a ostalo ću prepustiti Bogu.

Dakle, postoje neke stvari za koje se možemo moliti sa velikom izvesnošću i sigurnošću, zato što ih je Bog obećao i zapovedio—a ako želimo da sledimo Hristovu nauku, ove bi stvari trebale biti debelo zastupljene u našim molitvama. Postoje i drugi predmeti u vezi ko-jih nam Bog nije otkrio svoju volju, međutim mi smo slobodni da ih iznesemo pred našeg Oca punog ljubavi, zbog odnosa koji imamo sa njime u Hristu, uzdajući se u njegovu dobrotu i u njegovu večnu mu-drost da će učiniti ono što je najbolje.

Promisli dobro

1. Kako je ovo proučavanje promenilo vaše gledište u vezi molitve?

2. Da li hrišćanska molitva ima ikakve veze sa nekom tehnikom? Na koje se načine hrišćanska molitva razlikuje od molitve u drugim religijama?

3. Neke hrišćanske tradicije iznova i iznova ponavljaju Očenaš u cilju sticanja Božije naklonosti. Šta mislite da bi Hristos rekao u vezi ovoga?


4. Koje su dobre, a koje loše strane molitvenih bdenja (tokom cele noći)?

5. U Proučavanju 2 smo molitvu definisali kao govorenje Ocu, kroz Sina, u Duhu, dok čekamo na proslavljenje. Kako se to slaže sa Očenašem?

6. Gospodnja molitva nam pre pokazuje kako da molimo, nego što nam daje spisak je-dinih dozvoljenih reči u molitvi. Navedite šest molitvenih predmeta iz Očenaša. Šta se sve može moliti pod tim stavkama? Kako možete koristiti Molitvu Gospodnju kao obrazac (primer) u vašem molitvenom životu?


Većina novih godina za mene počinju otprilike ovako:

Novogodišnja odluka br. 14: U interesu mira u kući moram pre-stati da ostavljam cipele ispod kuhinjskog stola.

Novogodišnja odluka br. 15: Povećati procenat postignutih golova u ma-lom fudbalu na 1 gol po utakmici.

Novogodišnja odluka br. 16: U interesu mira u kući moram se pomiriti s time da će moj procenat postignutih golova u malom fudbalu ostati na 0.1 golova po utakmici.

Novogodišnja odluka br. 17: Ove godine se moram više moliti.

Poput provođenja više vremena sa decom ili veće uključenosti u evan-gelizaciju i molitva je nešto što osećamo da bismo uvek mogli više ra-diti. Upitajte čak i najpobožnije hrišćane u vezi njihovog molitvenog života i oni će protrljati bradu i reći: „Pa, ima tu i uspona i padova. Trenutno se malo mučim sa time...”

Čudna je ta stvar u vezi molitve. Pošto smo istražili šta Sveto pismo uči u vezi molitve, opšti utisak je da se radi o prostoj i neposrednoj stvari. Hrišćanska molitva nije neka komplikovana tehnika ili složen mistični ritual. To je jednostavan govor, upravljen našem Nebeskom Ocu, na osnovu onoga što je on uradio za nas u njegovom Sinu, a što nam je omogućeno preko njegovog Duha.

Pa ipak, kada zaista krenemo da se molimo to sa naše strane često bude borba. Zašto je to tako? Ako je molitva tako jednostavna, zašto nam je tako često teška?

Postoje tri glavna razloga—tri neprijatelja molitve—i oni će biti u fokusu ovog proučavanja.

Sa naše strane molitve

6


1. Unutrašnji neprijateljKada je u pitanju molitva mi smo sami sebi najgori neprijatelji. Iako kroz Sina imamo novi odnos sa Bogom, kao našim Ocem i ima-mo Očevog i Sinovljevog Duha koji boravi u nama, mi ipak nismo savršeni—barem ne još. Sve do dana dok Isus ne dođe u svojoj slavi mi ćemo i dalje biti grešnici. I dalje ćemo „očijukati” sa neverom. I dalje imamo neke od izopačenih obrazaca razmišljanja i navika iz našeg starog načina života. I dalje smo, poput Izraelaca, iskušavani da se vratimo u Egipat.

Drugim rečima, molitva je borba iz istog razloga iz kojeg je i hrišćanski život u celosti borba. Mi živimo sa unutrašnjim konflik-tom, o čemu Pavle govori u Galatima 5: „Hoću da kažem: živite u Duhu pa nećete udovoljavati požudama tela. Telo žudi protiv Duha, a

Zagrevanje

1. Šta vam je najteže kad je u pitanju molitva?

2. Koje izgovore sami sebi govorite (ili ste čuli da ih drugi koriste) kada ne molite?

3. Da li mislite da je teže moliti se u 21. stoleću nego u prethodnim vremenima? Zašto da/ne?


Istraživanje

Pokušajte da napišete odgovore na sledeće izgovore za nemoljen-je tako što ćete ponovo razmisliti o onome što smo naučili u pret-hodnim proučavanjima i čitanjem stihova iz Pisma.

1. Kako je ovo proučavanje promenilo vaše gledište u vezi molitve?

Jakov 5:16b-18

Šta sledeći stihovi kažu o Božijim planovima i našim molitvama?

2. Mojsijeva 8:28-32

Filipljnima 1:19

Duh protiv tela. Jer, to dvoje se jedno drugom protive pa ne činite ono što biste hteli” (Galatima 5:16-17).

Iako nam je naš Gospod zapovedio da bdimo i molimo, i iako zna-mo koliko je to važan zadatak, poput učenika u Getsimaniji, mi i dalje spavamo. Važno je shvatiti da je ovo ukorenjeno u našoj prirodi i tako će i ostati dok ne svane zora novoga doba. Borimo se, trudimo se, pa čak i napredujemo—ali bitka ne prestaje. Nesavršeno neće isčeznuti sve dok savršeno ne dođe (1. Korinćanima 13:9-10).

Ova neprestana bitka sa našom vlastitom grešnošću se često vodi na nivou izgovora—stvari koje sami sebi govorimo da bismo izbegli molitvu. Većina njih su najobičnija kuknjava, međutim nekog hlad-nog jutra, u 6:45, kada nam nije baš do molitve, ovi izgovori mogu biti izuzetno delotvorni. Hajde da razmotrimo neke od njih.


2. Imam isuviše obaveza da bih se molio.

Luka 10:38-42

1. Korinćanima 7:4-5

3. Suviše sam duhovno prazan da bih se molio. Osećao bih se kao licemer.

Rimljanima 12:12

Luka 18:1-8

Filipljanima 4:6-7

Ovo pitanje bi se moglo postaviti i na ovaj način: Da li vaša osećanja umanjuju vašu obavezu da budete poslušni Bogu?

4. Koje ste još izgovore gore zapisali? Kako biste odgovorili na njih?

5. Pročitajte Psalam 66:16-20 i Jakov 4:1-3. Na koje sve načine naša grešnost može sprečiti molitvu?


2. Spoljašnji neprijateljNaše borbe sa molitvom nisu samo unutrašnje. Svet koji je oko nas je takođe neprijateljski nastrojen prema molitvi, na isti način kao što je bio neprijateljski prema našem Gospodaru: „Ako vas svet mrzi, znajte da je mene mrzeo pre vas. Kad biste bili od ovoga sveta, svet bi ljubio svoje; ali kako niste od ovoga sveta, nego sam vas ja izabrao od sveta, zbog toga vas svet mrzi” (Jovan 15:18-19).

U naše sadašnje vreme ovo neprijateljstvo se pojavljuje u neko-liko oblika. U jednu ruku, svet je duboko skeptičan u vezi molitve. U svetu merljivih činjenica i nauke, mikrohirurgije i antibiotika i nemilosrdnog tehnološkog napretka, mnogi molitvu smatraju kao patetično utočište umno ograničenih ljudi.

Naravno, kao hrišćani mi se žestoko suprotstavljamo ovom načinu razmišljanja, no ipak ne možemo u potpunosti izbeći njegov uti-caj. Svi smo odrasli uz njega. Savremena misao se zasniva na pret-postavci da je fizička materija jedini vid postojanja i da nema ničeg i nikog „na spratu”. Naš obrazovni sistem i popularna kultura ulivaju ovu pretpostavku u nas još od malih nogu. Odrastamo sa strašću za materijalnim i konkretnim, za stvarima koje se mogu proveriti i koje „funkcionišu”. Sve ovo govori protiv molitve. Zašto bismo se, na kraju krajeva, molili za ozdravljenje kada možemo uzeti antibiotik?

Ovaj gmižući skepticizam je posebno jak u 21. veku, ali to zasigur-no nije nešto novo. Hajde da vidimo kakvo je stanovište u vezi ovoga imao Psalmista, pre nego što razmotrimo naredni oblik napada na molitvu iz Jakova 4.

Istraživanje

1. Pročitajte Psalam 14:1-5.

a. Šta proizilazi iz bezumnikovog odbijanja Boga?

b. Šta nam ovaj Psalam otkriva u vezi moralnog stanja čovečanstva?


c. Kako ovo izgleda u poređenju sa savremenim shvatanjima? Kako to može da utiče na molitvu, posebno na molitvu da nam se Bog smiluje?

2. Pročitajte Jakov 4:1-10.

a. Šta je bilo pogrešno u molitvama ovih ljudi kojima je Jakov pisao?

b. Kako je njihov odnos prema svetu uticao na njihove molitve? U kom smislu su oni „ljudi podeljene duše”?

c. Kako se možemo odupreti đavolskom delovanju u svemu ovome?

3. Neprijatelj iz „podzemlja”Jakovljeva poslanica nije jedino mesto gde nalazimo pominjanje mo-litve i đavola u istoj rečenici. Na različitim mestima u Svetom pismu vidimo kako Satan napada veru Božijeg naroda, a samim tim i njihove molitve.

U Efescima 6 je đavo upoređen sa pomahnitalim strelcem koji na nas ispaljuje plamene projektile, a koje možemo ugasiti jedino pomoću štita vere. Nije bez povoda što nas Pavle upućuje na sledeće: „Svakom molitvom i moljenjem molite se Bogu u Duhu svakom pri-likom, i radi toga bdijte u svakoj istrajnosti i moljenju za sve svete” (Efescima 6:18). U 1. Petrovoj čitamo sličnu misao: „Ponizite se, da-kle, pod silnu Božiju ruku, da vas uzvisi kad dođe vreme. Prebacite na


njega svu svoju brigu, jer on se brine za vas. Budite trezveni, bdijte. Vaš protivnik, đavo, ide okolo kao lav koji riče tražeći koga da proždere“ (1. Petrova 5: 6-8).

Ta jedna vrsta svesnosti o delovanju „neprijatelja iz podzemlja” bi trebalo da nas drži budnima i pripravnima u molitvi. Zadnja stvar kojom Satan želi da se bavimo je molitva, jer molitva prvo proizilazi, a potom pojačava naše pouzdanje u Gospoda. On čini sve što je u nje-govoj moći da podstakne naše vlastito bezumlje i naše kompromise sa svetom kako bi naše molitve mogle biti neredovne i sebične.

4. ZaključakImajući u vidu šta se sve urotilo protiv nas, nije ni čudo je da za većinu hrišćana molitva borba! U našem očajanju da već jednom ostvarimo neki napredak, nađemo se pred iskušenjem da naprosto odustanemo od svega. Slušamo priče o velikim molitvenim ratnicima iz prošlosti koji su se molili po tri sata pre doručka, jer su bili toliko zauzeti da nisu mogli priuštiti da se toliko ne mole, ili nešto slično tome i onda se omalodušimo. Mi jedva da izguramo tri minute pre doručka.

Ipak, ne smemo zaboraviti da se molitva ne razlikuje od ostalih aspekata hrišćanskog života. U stvari, molitva je hrišćanski život u akciji, ili preciznije u govoru, pred Bogom. Ona je naše verbalizovano pouzdanje u Boga, jer mi tako pred njega donosimo naše nevolje, naše bezumnosti, naše neprijatelje, naše prijatelje, našu neveru, naš greh.

Razlog zbog kojeg postoji nada, uprkos svemu onome što želi da uguši molitvu, je upravo razlog zbog kojeg uopšte postoji bilo kakva nada u celokupnom hrišćanskom životu. Taj razlog je Bog i njegova silna moć koja je na delu u onima koji veruju. Samo se po njegovoj milosti i delovanjem Svetog Duha pre svega i možemo moliti, imajući otvorene oči i sa omogućenim pristupom Ocu kroz Hrista. I samo se po istrajnoj Božijoj milosti i po istrajnom delovanju Duha možemo istrajno moliti.

Kao što smo videli u Rimljanima 8, ništa nas ne može rastaviti od ljubavi u Hristu. Bog zna naše slabosti i naš greh. Nema razloga da i dalje zadržavamo krivicu ili očajanje u vezi molitve, kao što ga nema ni u vezi ostatka našeg hrišćanskog života. Kada posrnemo i padnemo mi molimo za Božije oproštenje. Molimo ga da nas podigne, obriše s nas prljavštinu i pomogne nam da nastavimo da hodamo putem koji vodi u nebo.

To je tako po pitanju hrišćanskog hoda, a tako je i po pitanju molitve.


Promisli dobro

1. Razmislite o ovom proučavanju. Šta se sve urotilo da nam oteža naš udeo u molitvi?

2. Na koji način vidite da vaša vlastita grešnost utiče na vaše molitve? Ima li nečega od čega treba da se pokajete?

3. Šta ste naučili, a što će vam biti od pomoći u vašim ličnim borbama oko molitve?

4. Razmislite o svim proučavanjima. Šta ste to naučili o molitvi? Da li se vaše gledište na molitvu promenilo?

5. Koje praktične korake nameravate da sprovedete kako biste bili „posvećeni molitvi”? (Vidite dodatak za još neke praktične savete).


Pošto smo „zakopali” u ono što nas Pismo uči o molitvi, takođe bi bilo ko-risno videti neke praktične savete od strane drugih hrišćana u vezi toga kako izaći na kraj sa borbama oko molitve. Ovaj dodatak autora Dona Karsona (Carson) upravo govori o tome. To je sažetak (uz dozvolu autora) iz njegove odlične knjige Poziv na duhovnu reformaciju (A Call to Spiritual Reforma-tion). Ukoliko ćete ova proučavanja koristiti na kućnim grupama, onda kao osnovu za diskusiju možete upotrebiti pitanja koja se nalaze na kraju.

Na mom duhovnom hodočašću postoje dva izvora koja su u najvećoj meri oblikovala, i nastavljaju da oblikuju, moj lični molitveni život: Sveto pismo i zreliji hrišćani. Izvor sa manjim autoritetom se očitovao kroz savete, mudrost i primer starijih svetih. Priznajem da nisam do-bar student u školi molitve. Ipak, može biti korisno posvetiti nekoliko stranica njihovim savetima i vrednostima. Dakle, ovo su saveti koje su mi dali stariji hrišćani.

1. Ne molimo se zato što ne planiramo da se molimo

Mi ne zalutamo u duhovni život; mi ne zalutamo u disciplinovanu molitvu. U molitvi nećemo rasti ukoliko ne planiramo da se molimo. To znači da moramo doneti svesnu odluku da ćemo odvojiti vreme kada nećemo raditi ništa sem molitve.

Ono što radimo odražava ono što nam je najveći prioritet. To znači da možemo do mile volje tvrditi da pridajemo veliki značaj molitvi, ali će naša dela poricati ono što govorimo, sve dok ne počnemo da se odista molimo.

Ovo je temeljni razlog zbog kojeg je određivanje termina za

Lekcije iz škole molitveD. A. Karson

Dodatak


molitvu tako važno: ono obezbeđuje da se nejasne želje u vezi mo-litve konkretizuju u redovnu praksu. Mnoštvo Pavlovih stihova koji se odnose na njegove „molitve” (npr. Rim 1:10; Ef 1:16; 1. Sol 1:2) sugerišu da je on specifično odvajao vreme za molitvu—kao što je i sam Gospod Isus činio (Luka 5:16). Naravno, kod ovakvih stvari puka redovnost ne jamči da je u pitanju bila delotvorna molitva: prava pobožnost se vrlo lako oponaša, a njeno mesto preotima njena jalova rođaka: formalna religija. Isto tako je istina da različiti životni stilovi zahtevaju različite obrasce: radnik po smenama, na primer, će nepres-tano morati da menja molitvene termine, dok majka dvogodišnjih blizanaca neće moći da uživa ni u energiji, ni u slobodnom vremenu kao neko ko živi u manje napetim okolnostima. Međutim, nakon što propisno uočimo sve činjenice i prepoznamo sve opasnosti legalizma, ostaje činjenica da se nećemo moliti ukoliko to ne planiramo.

2. Praktikujte metode koje sprečavaju mentalnu rasejanost

Ko god je određeno vreme živeo hrišćanskim životom zna da postoje razdoblja kada naše lične molitve idu otprilike ovako: „Dragi Go-spode, hvala ti da zbog onoga što je Isus uradio mogu da dođem u tvoju prisutnost. Zaista je blagoslov što te mogu zvati Ocem i... Pitam se gde sam ostavio ključeve od kola? [Ne, ne! Vraćaj se na molitvu!] Nebeski Oče, evo na početku te molim da čuvaš moju porodicu—ne samo u materijalnom smislu, već i u moralnoj i duhovnoj dimenziji... Čoveče, al je prošle nedelje bila loša propoved. Ne znam da li ću uopšte stići da na vreme sredim onaj izveštaj? [Ne, ne!] Oče, molim te da onaj bračni par, misionari koje podržavamo budu plodonosni, kako god se oni zvali... O, Bože! Skoro da sam zaboravio da sam obećao sinu da ću mu danas popraviti bicikl...” Ili sam ja možda jedini hrišćanin koji ima problem sa lutanjem misli?

Međutim, postoji dosta toga što možete učiniti da biste suzbili maštarije i ugušili sanjarenje. Jedna od najkorisnijih stvari je da se molimo naglas. To ne znači da treba moliti toliko glasno da to počne da smeta drugima, ili još gore, da bude neka vrsta religiozne samo-promocije. To jednostavno znači da ozvučite vaše molitve, možda da mičete ustima. Energija koju budete uložili u izražavanje vaših mis-li kroz reči i rečenice će urediti i disciplinovati vaš um i pomoći u sprečavanju vrludanja.

Sledeća stvar koja vam je na raspolaganju je molitva na osnovu Sve-tog pisma. Hrišćani koji su tek krenuli putem molitve se ponekada mole za sve što im padne na pamet, bace pogled na časovnik i otkriju


da su se molili cela tri ili četiri minuta. Ovakva iskustva ponekad stvaraju osećanja poraza, obeshrabrenja, pa čak i očaja. Izvrstan način da počnemo da savlađujemo ovaj problem je da se molimo idući kroz različite biblijske odlomke.

Neznatna varijacija ovog plana je da primenimo obrasce nekoli-cine svetopisamskih molitava. Pažljivo ih pročitajte, dobro razmislite o čemu govore i onda po sličnom formatu molite molitve za vas, vašu porodicu, vašu crkvu, kao i za mnoge druge van vašeg neposrednog delokruga.

Isto tako, molitva prema tekstu pesama iz nekih kvalitetnijih pes-marica se može pokazati izuzetno konstruktivnom i sigurno će vam pomoći da neko vreme fokusirate vaš um i srce u jednom pravcu.

Neki pastori hodaju dok se mole. Jedan moj poznanik, stariji vernik je dugo vremena praktikovao da se moli kroz Očenaš i da razmišlja o mogućim primenama u vezi svake stavke i onda svoje molitvene predmete organizuje na osnovu tih primena.1 Mnogi drugi prave razne molitvene spiskove—to je praksa o kojoj će kasnije biti rečeno više pojedinosti.

Ovo bi moglo potpasti pod deo discipline koju neki nazivaju „dnevnikovanjem”. Kroz celokupnu istoriju crkve, duhovno zreli i dis-ciplinovani hrišćani su vodili ono što bismo mogli nazvati duhovnim dnevnikom. Mislim da je prava vrednost vođenja dnevnika mnogo-struka: (a) Ono nas primorava na promenu brzine, tj. da usporimo i osigurava nam vreme za molitvu. Ako svoje molitve zapisujete, onda nećete svaštariti u mislima. (b) Ono potiče samopreispitivanje. Stara je i opšte poznata istina da je jedino život preispitivanja vredan življenja. Ukoliko ne odredite neki termin da, s vremena na vreme i u svetlu Božije Reči, preispitate vaše vlastito srce, um i savest, okorećete se od naslaga destruktivne samopravednosti. (c) Ono osigurava nesmeta-no izražavanje i vašeg duhovnog pravca i vaših molitava, a to zauz-vrat potiče na samopreispitivanje, a samim tim i rast. Dakle, vođenje duhovnog dnevnika sprečava mentalnu rasejanost.

Ali ovo je samo jedna od mnogih duhovnih disciplina. Opasnost kod ove stvari, kao i kod svih drugih, je da osoba koja se formalno saobražava jednom ovakvom režimu, može upasti u samoobmanu da je ta duhovna disciplina sama po sebi cilj ili da će zbog toga imati neko uzvišeno mesto u nebesima.

No, ako ostavimo te opasnosti na stranu, izuzetno ćete unaprediti vaš molitveni život ako budete kombinovali prva dva načela: (1) ako odvojite vreme za molitvu i (2) ako budete praktikovali metode koje sprečavaju mentalnu rasejanost.


3. Ako je moguće, u različitim razdobljima vašeg života imajte nekog molitvenog partnera

Ako slučajno niste u braku, pobrinite se da vaš molitveni partner bude istog pola kao i vi. Ukoliko ste u braku, a izabrali ste partnera su-protnog pola, pobrinite se da taj partner bude vaš/a suprug/a. Razlog leži u tome što je prava molitva neizmerno intimna aktivnost—a blis-kost u jednom području često vodi u bliskost u drugim područjima.

Još dok sam bio u mojim studentskim danima, na jednom letn-jem raspustu, pastor neženja me pozvao na stranu i predložio da se zajedno molimo. Tokom sledeća tri meseca smo se sastajali jednom sedmično, ponedeljkom uveče. Nekada bi smo molili otprilike oko sat vremena, a nekada mnogo duže. Međutim, nesumnjivo je da me on naučio osnovama molitve više nego iko drugi.

U različitim razdobljima moga života su mi se ukazivale druge slične prilike. Kada sam bio na otprilike prvoj godini mojih doktorskih studija, jedan student i ja smo jedno veče sedmično posvećivali mo-litvi. Konačno (dosta sam bio spor na ovom polju) sam se i ja oženio. Poput većine drugih parova i mi smo otkrili da nije lako održati neko ustaljeno vreme molitve. Ne samo da smo imali grozničav tempo života, već je i svako životno razdoblje imalo svoje posebne pritiske. Kada, na primer, imate dvoje ili troje predškolske dece, onda rano ustajete, a uveče ste premoreni. Ipak, i dalje smo pokušavali da se držimo ustaljenog obrasca. Ako izuzmemo molitvu zahvalnosti za hranu, koja se i preko očekivanog „hvala ti” može rastegnuti na mno-go šire stvari, i ako izuzmemo naše lično vreme za molitvu i čitanje Svetog pisma, kao porodica, mi smo svakodnevno tražili Božije lice. Otprilike oko pola zacrtanog vremena bismo moja žena i ja vodili po-rodicu u molitvi, a ostatak vremena bi nam se pridružila deca sa nji-hovim molitvama. Otkrili smo koliko je važno ubrizgavati svežinu i inovativnost u ovakve sastanke, ali to je već druga tema. Pre nego što bi otišli na spavanje, moja supruga i ja bismo se neizbežno zajedno pomolili, obično prilično kratko. No, osim toga, u različitim fazama našeg života smo pokušavali da jednom sedmično odvojimo jedno veče za molitvu. Obično bismo uspevali u tome nekoliko sedmica, a onda bi nešto poremetilo rutinu na neko vreme. Međutim, pokušavali smo da se vratimo na to i to vreme smo koristili da se moimo za po-rodicu, crkvu, studente, teskobne brige raznih vrsta, našu decu, smer kretanja i vrednosti u našem životu, predstojeću službu i mnogo toga drugog.

Ukoliko znate da se molite, razmislite da pronađete nekoga i naučite


nju ili njega kako da se mole. Kada kažem da ih naučite, ne mislim da im držite predavanje, već mislim na lični primer koji se komunicira kroz molitveni partnerski odnos. Ovakvo pokazivanje primera i part-nerstvo će voditi do različitih pitanja koja će potaći nove razgovore i učeništvo. Na kraju krajeva, učenici su tražili da ih Gospod pouči kako da mole zato što su posmatrali njegov molitveni život (Luka 11:1).

4. Imajte uzore—ali ih valjano izaberiteVećina nas je u stanju da unapredi svoj molitveni život tako što će pažljivo da sluša i razmišlja o molitvama drugih. To ne znači da treba da kopiramo sve što čujemo. Neki ljudi koriste neformalan i opušten stil molitve koji odražava njihovu ličnost, a možda i kontekst iz kojeg su se obratili. Drugi svoje molitve intoniraju pred Boga sa svojevrs-nom učenošću, a sve u pratnji uzvišenog formalizma, koristeći rečnik i gramatičke oblike koji se zadnjih 350 godina smatraju zastarelima. Ni jedna od ovih krajnosti u suštini nije dobar model. A opet, oba ova načina bi mogla biti dobri modeli, ali ne zbog njihovih relativnih spoljašnjih osobitosti, i svakako ne zbog čisto kulturnih ili ličnih idi-osinkretizama (načina izražavanja. Op. prev). Kada pronađemo neki dobar uzor onda treba da proučavamo njegov sadržaj i važnost, a ne da oponašamo način izražavanja.

Svaki dobar obrazac molitve nam ne pruža potpuno isti recept i potpuno istu količinu elemenata dobre molitve. Svi oni mole sa ve-likom ozbiljnošću. Svi oni koriste argumente i zastupaju za ciljeve koji su već navedeni u Svetom pismu. Čini se kao da nas neki od ovih molioca vode direktno u prestonu dvoranu Svemogućega. Drugi su osobito odani zastupničkoj molitvi, uprkos najtežim okolnostima u životu i službi. Ima i onih koje vredi spomenuti zbog širine njihove vizije. A ono što karakteriše sve njih je predivna mešavina skrušenosti i odvažnosti u molitvi.

Ponoviću još jednom da sam bio veoma blagoslovljen kroz uticaj nekih uzora. Na samom početku moram pomenuti moje roditelje. Sećam se kako se, iako smo mi deca bili prilično mladi, svakoga jutra moja majka povlačila iz vrtloga života da bi čitala Sveto pismo i molila se. U toku mog detinjstva, moj otac, baptistički propovednik, je imao svoju kancelariju u našoj kući. Svako jutro smo ga mogli čuti kako se moli u toj kancelariji. Moj otac je uobličavao svoje molitve tako da su bile dovoljno glasne da bismo mogli znati da se on moli, a nikad dovoljno glasne da bismo mogli čuti šta je govorio. Molio se svakoga dana, obično oko četrdeset pet minuta. Možda se ponekad desilo i da je propustio molitvu, ali se ja toga ne mogu setiti.


Ali sa velikom zahvalnošću prema Bogu, mogu da posvedočim da moji roditelji nisu bili licemeri. Najgora zaostavština koju možemo ostaviti deci su visoke duhovne pretenzije, a slab učinak. Moji roditelji su bili upravo suprotno: nisu bili zahtevni, a bili su disciplinovani u onome što su radili. Molili su se za stvari koje su bile važne, stvari koje su bile u vezi sa molitvama iz Svetog pisma. Ponekada, dok pos-matram moju decu, pitam se, ako nam Gospod bude dao još trides-etak godina, da li će oni pamtiti svog oca kao čoveka molitve ili će o njemu misliti kao o nekome udaljenom ko je prilično puno bio odsu-tan iz kuće i ko je napisao gomilu nerazumljivih knjiga. To smireno promišljanje mi pomaže da postavim prioritete u mom životu.

5. Razvijte sistem vaših molitvenih spiskovaTeško se savesno moliti za veliki broj ljudi i raznih potreba bez mo-litvenih spiskova koji nam pomažu da se setimo svega toga. Spiskovi mogu imati različite oblike. Mnoge crkvene denominacije i misijske agencije, pa čak i neke veće lokalne crkve izdaju svoje vlastite mo-litvene spiskove. Ovo može biti od značajne pomoći za ljude koji se posebno zanimaju za određene organizacije. U drugim slučajevima to može delovati kao nešto potpuno nebitno i sporedno. Uprkos svojoj sporednosti, postoji jedan molitveni spisak koji nam pruža nevero-vatno korisnu prednost. Spisak o kome govorim je publikacija pod nazivom Operacija svet2 koja vas u toku od nekoliko godina vodi kroz ceo svet, od zemlje do zemlje i od područja do područja i oprema vas sa jezgrovitim i inteligentnim informacijama koje će vam biti od pomoći u vašim molitvama. Vrednost ovog spiska leži u tome što će proširiti vaše vidike i povećati vaše zanimanje za crkvu u svetu i za potrebe sveta.

Međutim, mnogi hrišćani koji su se posvetili molitvi, kao dodatak ovakvim štampanim izdanjima, smatraju da je mudro i delotvorno imati i svoje vlastite spiskove. Oni se mogu praviti u raznim formati-ma. Neki spiskovi predstavljaju određenu vrstu duhovnog dnevnika, koji smo ukratko opisali ranije u ovom poglavlju. Jedan pristup molit-venom dnevniku/spisku podrazumeva pisanje molitvenih predmeta na levoj strani sveske, uz datum i odgovarajući odlomak Svetog pisma, a odgovori se pišu na desnoj strani. Prednost ovog načina je što on potiče smislene, specifične zahteve. Koliko god da je važna, uopštena zastupnička molitva, se ne može tako lako povezati sa specifičnim uslišenjima.

Premda sam ponekada prihvatao ovaj ili neki drugi format za moj molitveni spisak, obrazac koji sledim u zadnjih nekoliko godi-na sam preuzeo od Herberta Kejna (J.Herbert Kane) koji je veteran


misije u Kini (1935-1950), a i plodonosan učitelj svetske misije. Osim raznovrsnih štampanih vodiča koje koristim, u mojoj kancelariji gde se i molim imam jednu kartonsku kovertu koju obično nosim sa so-bom ukoliko negde putujem. Prvi list u toj omotnici je spisak ljudi sa koje se redovno molim: oni su vezani za mene i za ono što ja jesam. Moja žena predvodi ovaj spisak, a za njom idu deca i određen broj rodbine, za kojima slede neki bliski prijatelji koji se nalaze u različitim delovima sveta. Na tom listu se nalaze i imena dve ustanove, a to su lokalna crkva kojoj pripadamo i teološki fakultet na kojem trenutno predajem.

Na drugom listu u mojoj omotnici se nalaze kratkoročni predmeti i predmeti koji će se desiti u bliskoj budućnosti, te tu neće stalno stajati. Oni uključuju neke buduće odgovornosti u službi i različite krize ili prilike o kojima sam čuo, a tiču se hrišćana koje ne poznajem dobro. Radi se o stvarima koje će se uskoro naći samo u sećanjima ili o lju-dima i situacijama koje su mi predaleke da bi ih se neograničeno dugo sećao.

Sledeći list u mojoj tvrdoj koverti je spisak ljudi mojih štićenika—studenata za koje sam delimično odgovoran. Ovaj spisak sadrži neke beleške u vezi njihove pozadine, akademskog programa, porodice, ličnih potreba i slično. Naravno, ovaj spisak se menja iz godine u godinu.

U ostatku omotnice se nalaze pisma—molitvena pisma, lična pisma, a ponekad i zasebne beleške sa nečijim imenom u zaglavlju. Ova pisma su poređana po azbučnom redu. Kada novo pismo dođe u kovertu, ja obeležim bilo koju stvar koja bi mogla biti predmet mo-litve, a potom ga smestim na odgovarajuće mesto u koverti. Pismo na čije mesto dolazi novo, biva istovremeno izvađeno, a rezultat toga je da je koverta uvek ažurirana. Pokušavam da odvojim vreme da pred Bogom odvojim vreme da molitveno zastupam za ljude i situacije predstavljene u tim pismima, tako što svakog sledećeg dana stavljam po jedno pismo na vrh gomile, a narednog dana sledeće, pa sledeće i tako dalje, stavljajući pisma sa vrha—kada s njima završim— na dno gomile. Dakle, iako je spisak poređan prema azbuci, svakog nared-nog dana se suočavam sa sledećim azbučnim slovom. Upravo dok ovo pišem, vidim da su na vrhu gomile imena koja počinju na slovo „F”.

Ja ne sugerišem da je ovo najbolji sistem. Meni odgovara i ja sam srećan sa njime. Treba samo da ga više koristim, a ne da ga proširujem. Međutim, sistem je fleksibilan, uvek ažuran, proširiv i iznad svega: pomaže mi da se molim. Ja sam mojim studentima rekao da ako žele da se molim za njih nakon što diplomiraju, onda moraju da mi re-dovno pišu pisma. U protivnom ću sigurno zaboraviti većinu.


Kakav god da sistem izaberete, koristite molitvene spiskove. Svi bis-mo bili mnogo mudriji kada bismo odlučili da nikada ne „brinemo“ o tome šta drugi rade, osim na našim molitvenim spiskovima.

6. Kombinujte zahvaljivanje, ispovedanje, i zastupničku molitvu; ali kada zastupate probajte da što je više moguće predmeta povežete sa Svetim pismom

Iza ovog saveta stoje i teoretski i praktični razlozi.Teoretski razlozi se najbolje mogu postaviti zamišljanjem dve kraj-

nosti. Prva smatra da nije prikladno tražiti nešto od Boga. On je, u svakom slučaju, suveren: ne treba mu naš savet. Ako je on onaj „koji sve čini u skladu s odlukom svoje volje” (Ef 1:11), onda je pomalo bezobrazno da ga gnjavimo za neke stvari. On neće promeniti smer kretanja univerzuma zato što ga neka ograničena, neupućena i grešna ljudska bića mole za nešto. Za njega je naša odgovarajuća reakcija, de-finitivno slavljenje. Treba da ga slavimo zbog onoga što on jeste i zbog onoga što on čini. Pošto često iskrivljujemo njegove puteve, trebali bismo biti spremni da ispovedimo svoje grehe. Ali staviti pred njega naše molitvene potrebe odista predstavlja pogrešno tumačenje prave pobožnosti. Pobožnost se krije u predanju volji Svemogućega, a ne u molitvenom zastupanju koje gleda da promeni tu volju. Tražiti nešto u molitvi je nedopustivo, jer je u najmanju ruku drskost, a u stvarnosti je to uvreda za Božiju suverenost i svetost. Osim toga, ako je Bog zais-ta suveren, on će učiniti ono što želi bez obzira da li ga neko molio ili ne molio za to. Naravno, ako hrišćanin usvoji ovakvo stanovište, on ili ona razmišljaju skoro na isti način kao i muslimani, tj. da nas ispravan pristup Bogu obavezuje na neku vrstu teološkog determinizma, da ne kažem fatalizma.

Druga krajnost počinje sa krilaticom: „Molitva sve menja”. Molitva iskanja je sve. To znači da ako neko umre i ode u pakao, to je zato što smo ti ili ja ili neko treći zanemarili molitvu. Zar Pismo ne kaže: „Nemate zato što ne ištete” (Jakov 4:2)? Slavljenju i ispovedanju greha se, svakako mora dodeliti odgovarajući udeo, ali se oni mogu svesti na puko zadovoljenje ega: slavljenje nam može biti zabavno, a ispove-danje greha rasterećujuće. Međutim, pravo delo za Boga zahteva da se rvemo sa Bogom, da vičemo sa Jakovom: „Neću te pustiti dokle me ne blagosloviš” (1. Mojsijeva 32:26). Ne zastupati u molitvi znači bežati od svojih hrišćanskih obaveza. Daleko od toga da je molitva moljenja uvreda za Boga. Ona ga počastvuje, jer je on Bog koji voli da daje svo-je blagoslove kao odgovor na molitve njegovog naroda. U stvari, ako


se očajnički borite u molitvi, ako mnogo postite, molite u Isusovo ime i provodite nebrojene časove u ovom delu zastupništva, onda nema druge, već ćete sa nebesa prizvati neizmerno mnoštvo blagoslova. Naravno, ukoliko hrišćanin ili hrišćanka prihvate ovo stanovište, onda su u opasnosti da se prema molitvi odnose više kao prema čaroliji: is-pravna magična formula će dovesti do željenog rezultata.

Reklo bi se da ni jedna od ovih krajnosti ne oslikava uravnoteženu svetopisamsku molitvu, a obe su ograničavajuće u ophođenju prema Bogu. Ne smemo zaboraviti da Sveto pismo istovremeno oslikava Boga kao potpuno suverenog i kao Boga koji čuje molitve i koji od-govara na molitve. Dok god ovo ne shvatimo i ne naučimo kako da delujemo u skladu sa ove dve simultane istine, ne samo da će naše gledište o Bogu biti izobličeno, nego će se veoma verovatno i naše mo-litve kolebati napred-nazad, od utuljenog fatalizma koji ništa ne traži i nasrtljivog očajanja koje praktikuje malo pravog pouzdanja.

Između brojnih modela koji korisno oslikavaju oba ova pola, mo-del ličnog odnosa sa ocem je možda najviše od pomoći. Ako dečak zamoli svog oca za nekoliko stvari koje je otac u mogućnosti da mu priušti, otac mu jednu od njih može odmah dati, odložiti davanje sledeće, odustati od toga da mu da treću stvar, postaviti uslov za pri-manje četvrte. Dete nije uvereno da će nešto primiti zato je upotrebilo ispravnu čarobnu formulu: to je taj magičarski pristup. Možda je otac odustao da mu da neku stvar zato što zna da to nije u interesu deteta. On je možda odložio davanje nečega drugog zato što zna da su mnogi zahtevi njegovog mladog sina privremeni i spadaju u područje mašte. Takođe će se možda uzdržati da mu da nešto što je detetu potrebno dok dete za to ne bude zamolilo na prikladan način. Međutim, mudrog oca iznad svega zanima da ima dobar odnos sa svojim sinom, a ne da mu samo daje stvari. Davanje određenih stvari svakako sačinjava deo tog odnosa, ali sigurno ne predstavlja ceo odnos. Otac i sin mogu uživati tako što će jednostavno otići u šetnju. Često će sin razgovarati sa svojim ocem ne da bi nešto dobio, ili čak ni da bi nešto saznao, već zato što voli da bude sa njim.

Naravno, ni jedna od ovih analogija nije savršena. Međutim, od izuzetne je važnosti da imamo na umu da molitva nije magija i da je Bog ličnost jednako kao što je i suveren. Molitva je mnogo više od pukog traženja, ali bilo koja ustaljena molitva biblijskom Bogu će svakako podrazumevati traženje nečega. A pošto tako lako skliznemo u egocentričnost, moramo svetom Bogu pristupati raskajano i priznavajući svoje grehe. U nekim drugim prilikama ćemo se usred-srediti na njegovu ljubav i strpljivost, na samu veličanstvenost nje-govog bića i pristupati mu sa radošću i izobilnom zahvalnošću. Bo-gata mešavina pristupa Bogu koju nalazimo u Svetom pismu se mora


preuzeti u naše vlastite živote. Na kraju, ova bogata mešavina nije ništa drugo do odraz mnogih komponenata različitih vrsta odnosa koje bismo trebali imati sa Bogom Svetog pisma.

Kao dodatak ovim (kako sam ih nazvao) „teoretskim” razmatra-njima, tu su i neka intenzivno praktična pitanja. Ako je onaj kome se molimo onakav Bog kakvim sam ga upravo predstavio, onda—kada od njega nešto tražimo ili kada sa njime zastupamo za nešto—ne smemo misliti na fatalistički način ili na magijski način. Umesto toga treba da razmišljamo u ličnim i relacionim kategorijama. Mi se mo-limo našem nebeskom Ocu za neke stvari zato što je odlučio da nam mnoge blagoslove da isključivo kroz molitvu. Molitva je njegovo iza-brano sredstvo za prenošenje blagoslova njegovom narodu. To znači da treba da se molimo po njegovoj volji, u skladu sa njegovim vre-dnostima, u saglasju sa njegovim karakterom i ciljevima, ispovedajući njegova obećanja. Praktično govoreći: kako da to uradimo?

Gde da naučimo Božiju volju, Božije vrednosti, karakter i Božije ciljeve, Božija obećanja? Te stvari ćemo naučiti iz Svetog pisma koje nam je milostivo dao. Međutim, to znači da kada se molimo, kada od Boga tražimo određene stvari, treba da se trudimo da što više molit-venih predmeta povežemo sa Svetim pismom. To je jedan neizmerno praktičan korak.

7. Radite na vašim javnim molitvama ako ste u bilo kom vidu duhovnog vođstva

Nije bitno da li je vid duhovnog vođstva koji vršite poučavanje u ne-deljnoj školi, pastoralna služba, evangelizacija kroz male grupe ili bilo šta drugo: ukoliko se u nekom trenutku molite javno kao vođa, onda radite na vašim javnim molitvama.

Neki smatraju da je ovakav savet očigledno loš. Suviše „miriše” na odnose sa javnošću i brigu za lični imidž u javnosti. Na kraju krajeva, bez obzira da li se mi molili u osami ili javno, mi se molimo Bogu: on je svakako onaj o kome treba da mislimo i niko drugi.

Ova primedba promašuje suštinu. Naravno, ako treba da biramo između napora da u molitvi ugodimo Bogu ili truda da ugodimo bilo kom stvorenju, bez oklevanja se moramo odlučiti za ono prvo. Ali ovde se ne radi o tome. Nije u pitanju ugađanje nekoj ljudskoj publici, već njihovo usmeravanje i izgradnja.

Najveću potvrdu za ovakav pristup imamo, ništa manje, nego od samog Hrista. Kod Lazarovog groba, nakon što je kamen bio pome-ren, Isus je pogledao u nebo i pomolio se: „Oče, hvala ti što si me uslišio. Ja sam znao da me uvek slušaš; ali ovo rekoh zbog naroda koji ovde stoji, da poveruju da si me ti poslao” (Jovan 11:41-42). Ovde je,


dakle, molitva samog Hrista koja je delimično oblikovana njegovom svesnošću o tome šta su njegovi ljudski slušaoci trebalo da čuju.

Iako je javna molitva upućena Bogu, stvar je u tome da nju i drugi čuju dok ona biva upućena Bogu. Svakako, ako je molitelj više zabrinut kako da impresionira ljudsko slušateljstvo nego da se moli Bogu, onda imamo suštinsko licemerje na delu. Zbog toga je Isus toliko otvoreno osuđivao većinu javnih molitava u njegovo vreme i insistirao na pre-vashodnosti molitve u osami (Matej 6:5-8). Međutim, to ne znači da uopšte nema mesta javnoj molitvi. To pre znači da javna molitva treba da bude prelivanje onoga što je osoba molila u molitvi nasamo. A za-tim, sudeći prema Isusovom primeru kod Lazarovog groba, postoji sasvim dovoljan razlog da se osvrnemo upravo na to šta moja molitva, ispravno upućena Bogu, govori ljudima koji me slušaju.

Mnogi vidovi hrišćanskog učeništva, a ništa manje i molitva, se tim pre mnogo delotvornije prenose ličnim praktičnim primerom, nego formalnim poučavanjem. Dobro moljenje se mnogo lakše „ukači” nego što se nauči. Ispravno je reći da bismo više trebali birati uzore od kojih možemo učiti, nego suprotno. Istina je da i mi sami postajemo odgovorni da budemo uzor drugima. Dakle, bilo da vodite bogosluženje ili porodičnu molitvu, da li se molite na kućnoj grupi ili na hrišćanskoj konferenciji—radite na vašoj javnoj molitvi.

8. Kada se molite, onda se moliteOvo je puritanski savet. To ne znači da bi prosta istrajnost trebala biti obeležje većine našeg moljenja—iako je, mora se priznati, to poenta koju Sveto pismo iznova naglašava. Iako se molio u skladu sa Božijim obećanjima, Ilija je molio za kišu sedam puta pre nego što se prvi oblačić pojavio na nebu. Gospod Isus je mogao pričati priče koje su podsticale na istrajnost u molitvi (Luka 11:5-13). Ako su neke genera-cije trebale da nauče da Bog nije posebno impresioniran kilometar-skim molitvama, a nema nameru da nam pomaže samo zato što smo brbljivi, onda naša generacija treba da nauči da Bog nije impresioniran tom vrstom sažetosti koja nije ništa drugo do kriminalna nemarnost. On nema nameru da nam pomaže zato što su se naša neiskrenost i duhovna površnost urotili da učine naše molitve šturima. Naša gene-racija, definitivno treba da nešto više nauči o istrajnosti u molitvi. No ipak, to nije ono na čega su puritanci mislili kada su jedan drugog opominjali da „se mole kada se mole”.

Ono na čega su mislili je da bi se hrišćani, kada krenu da se mole, trebali moliti dovoljno dugo i dovoljno iskreno da prevaziđu osećaj formalizma i nestvarnosti koji je prisutan u nemalom broju moli-tava. Mi smo posebno skloni da gajimo takva osećanja kada se mo-


limo samo par minuta, jureći da završimo sa time iz pukog osećaja dužnosti. Da bismo ušli u duh molitve, moramo u njoj istrajati neko vreme. Ako „se molimo kada se molimo” onda ćemo na kraju početi da uživamo u Božijoj prisutnosti, da se odmaramo u njegovoj ljubavi, da vršimo njegovu volju. Čak i kada je molitva puna neizvesnosti ili agonije, mi na neki način znamo da je to nešto što radimo sa Bogom.

Ako je Bog „Taj koji u vama deluje i da želite i da činite ono što je po njegovoj volji” (Fil 2:13), onda je on svakako i Bog koji nam preko svoga Duha pomaže u našem moljenju. Svaki hrišćanin koji je naučio najosnovnije stvari u vezi molitve, iz iskustva—barem malo—zna šta to znači. Puritanci su o tome mnogo znali. Zbog toga su jedan drugoga poticali da „se mole kada se mole”. Ovakav savet ne treba da se pretvori u izgovor za neki novi legalizam: postoje zapanjujući primeri veoma kratkih, „brzometnih” molitvi u Svetom pismu (npr. Nemija 2:4). Međutim, nama iz zapadnog sveta je ovaj savet urgentno potreban, mnogo nas je koji smo u našim moljenjima poput nestašnih dečaka koji pozvone na vrata i onda pobegnu pre nego što se neko pojavi.

Molite se kada se molite.

Ovo su, dakle, neke lekcije koje sam naučio od drugih hrišćana. Međutim, ni za trenutak ne bih želeo da ostavim utisak da su ovo neka neprikosnovena pravila, lakmus test, a još manje „Kako da...” priručnik. Zato se, kada se o ovome radi, vredi dobro zamisliti nad ovim Pekerovim rečima: „Počeću sa jednim postulatom, a to je da molitveni život svakog hrišćanina, kao i svaki dobar brak, u sebi sadrži zajedničke faktore na osnovu kojih nešto možemo generalizo-vati, a takođe i svoje osobitosti koje se ne mogu poklopiti sa molit-venim životom bilo kog drugog hrišćanina. Ti si ti, a ja sam ja i svako od nas mora pronaći naš vlastiti način ophođenja s Bogom. Ne postoji recept za molitvu koji bi funkcionisao poput majstorskog „Uradi sam” priručnika ili nekog kuvara u kome se tvrdi da nećete moći pogrešiti samo ako budete sledili uputstva. Molitva nije neko majstorisanje ili kulinarstvo. Ona je aktivno vežbanje ličnog odnosa, neka vrsta pri-jateljstva sa živim Bogom i njegovim Sinom Isusom Hristom, a način na koji se to odvija je više pod božanskom, nego pod našom kontro-lom. Prema knjigama o molitvi, kao i prema priručnicima o braku, se ne treba odnositi sa ropskim sujeverjem, kao da je preporučeno savršenstvo tehnike odgovor na sve poteškoće. Njihova svrha je da radije predlažu šta možemo probati... Jedino pravilo je da ostanemo unutar biblijskih smernica, a unutar tih smernica, kao što je to rekao Džon Čapman (John Chapman), „se molite onako kako možete i nemojte pokušavati da se molite onako kako ne možete”.3


Pitanja za kritički osvrt i razmišljanje

1. Navedite pozitivne i negativne stvari koje ste naučili o molitvi slušajući kako se drugi mole.

2. Navedite neke praktične načine na koje ćete se posvetiti unapređivanju vašeg molitvenog života tokom sledećih šest meseci.

3. Na čega hrišćanski propovednici i učitelji misle kada nas podstiču da „molitveno meditiramo nad Rečju Božijom”?


1. David H. Adeney, “Personal Experience in Prayer”, u Teach Us To Pray: Prayer in the Bible and the World, ed. D. A. Carson (Grand Rapids: Baker/Exeter: Paternoster, 1990), str. 309-15.2. Patrick Johnstone, Operation World: A day-to-day- guide to praying for the world, 4th ed. (Bromley, Kent: STL, 1986).3. My Path of Prayer, ed. David Hanes (Worthing, West Sussex: Henry E. Walter, 1981, str. 57.

Iz DA Carson, A Call to Spiritual Reformation: Priorities from Paul and His Prayers, Baker, Grand Rapids, 1992. Objavljeno uz dozvolu autora.

Citirana dela


Proučavanje molitveMolitva je jedna od onih stvari koje otkrivaju puno o nama. Ako se molimo vrlo malo, bilo da je razlog lenjost ili manična preaktivnost, to umnogome pokazuje šta mi smatramo važnim u našem hršćanskom životu. Takođe, naš pogled na molitvu—ono što mi mislimo da molit-va jeste i kako bismo je trebali praktikovati—izuzetno puno govori o našem celokupnom pogledu na hrišćanski život (tj. o našoj teologiji).

Dakle, veoma je važno da, dok razmatramo molitvu u ovim sve-topisamskim proučavanjima budemo spremni da budemo izazvani u ova dva područja:

• u našem ličnom životu, pošto ćemo podrobno razmotriti naše prioritete

• u našem razmišljanju o hrišćanskom životu i načinu na koji se molitva uklapa u njega

Proučavanja u Slobodom pristupu su osmišljena da postignu obe ove stvari. Cilj je da se hrišćani podstaknu da razmisle o mestu koje molit-va ima (ili nema!) u njihovom životu. Toj temi se pristupa vraćanjem na prvobitna načela i razmišljanjem o tome ko je Bog, kako treba da se odnosimo prema njemu i konačno, kako se molitva uklapa u sve to.

Ovaj drugi naglasak je u određenoj suprotnosti sa mnogim knjigama koje govore o molitvi i koje više teže da se usredotoče na tehnike ili programe za unapređenje vašeg molitvenog života, ili čak na motiva-cione materijale koji učine da se osećate dovoljno krivima da morate ponovo početi da se molite. To zaista nije način na koji treba pristupiti „molitvi” ili bilo kom aspektu hrišćanskog života. Umesto toga, treba da se vratimo Svetom pismu i vidimo šta ono kaže, ne samo o molitvi u osami, već i na koji način je molitva deo našeg celokupnog života sa Bogom.

Proučavanje 1 počinje razmatranjem Božijeg karaktera i načina na koji možemo ostvariti odnos sa njime. Proučavanje 2 prelazi na razmatranje kako se molitva uklapa u to, a suština je da ćete, kada budete razumeli osnovnu prirodu hrišćanskog života, u dobroj meri razumeti i molitvu.

Saveti za vođe


Proučavanja 3-6 potom prelaze na specifičnosti „upotreba” ili funkcija molitve u našem životu, kako Bog želi da se mi molimo i na probleme sa kojima se suočavamo.

Dodatak koji je napisao Don Karson se može upotrebiti na više načina. Možete članovima grupe ostaviti da ga pročitaju i o njemu razmisle u slobodno vreme. Ili se možete odlučiti da ga pročitate na-kon šestog proučavanja i o njemu razgovarate sledeće sedmice. On sadrži brojne i veoma korisne praktične savete.

Poput svih naših proučavanja i Slobodan pristup je osmišljen za grupni rad pod pretpostavkom da će članovi unapred proći kroz ma-terijal. Ukoliko se ovo ne dešava u vašoj grupi onda će to očigledno promeniti način na koji ćete voditi proučavanja.

Ako se grupa priprema...Ako je sve u redu, i grupa se dobro pripremila, onda će čitanje svih tekstova i odgovaranje na sva pitanja oduzeti dosta vremena i najvero-vatnije biti prilično dosadno. Nije zamišljeno da se tako radi u grupi.

Vođa treba da unapred podrobno prođe kroz celo proučavanje i da razradi kako će voditi grupne diskusije koristeći tekst i pitanja kao osnovu. Trebalo bi da budete u stanju da pratite raspored proučavanja uglavnom onako kako je i napisan. Međutim, moraćete da odlučite koje delove ćete morati da izostavite, preko kojih ćete samo letimično i brzo proći, a na koje ćete se usredsrediti i možda i napraviti dodatna pitanja za diskusiju.

Očigledno, kao i kod svakog proučavanja, ovaj proces isključivanja i dodavanja treba da se zasniva na ciljevima koje ste postavili za vašu specifičnu grupu. Vi morate odlučiti gde želite da vas odvede glavni naglasak ili tačke proučavanja ili primena na kraju. Sam materijal će vas svakako uputiti u određenom smeru, ali će tu obično biti različitih naglasaka koje ćete moći izdvojiti i mnoštvo praktičnih primena o kojima ćete morati razmisliti.

Prema tekstu se treba odnositi kao prema materijalu za diskusiju, a ne kao prema nečemu što naprosto treba isčitati. To podrazumeva da ćete sebi morati: podvući delove o kojima ćete razgovarati, smisliti dodatna pitanja i ideje koje će isprovocirati diskusiju na onim mes-tima na kojima mislite da bi to bilo korisno za vašu specifičnu grupu i tako dalje.

Isto se odnosi i na „Istraživanje” i „Promisli dobro” pitanja. Moraćete biti selektivni, u skladu sa pravcem u kojem želite da cela stvar ide. Neka pitanja ćete želeti da pređete prilično brzo ili da ih potpuno izbacite. Na nekim drugim ćete želeti da se koncentrišete—bilo zato što su teška ili zato što su suštinska ili oboje—u tom slučaju


ćete možda poželeti da dodate nekoliko vaših ličnih pitanja ukoliko mislite da bi to bilo korisno.

Možda ćete, takođe, morati da dodate neka vaša „ledolomac” pitan-ja ako vaša grupa daje isuviše „prepodobnih” odgovora, ili ako samo reprodukuju ideje iz teksta bez da se sami zapravo uhvate u koštac sa svetopisamskim tekstom.

Ima tu i prostora za fleksibilnost. Neke grupe, na primer, unapred pročitaju tekst i urade pitanja „Istraživanje”, ali „Promisli dobro” pi-tanja ostave za grupnu diskusiju.

Ako se grupa ne priprema...Ovo očigledno čini sve mnogo težim (kao i kod bilo koje vrste proučavanja). Ipak, većina već pomenutog i dalje važi. Međutim, ako se vaša grupa ne priprema dovoljno, onda je vaša uloga još važnija i efikasnija. Moraćete onda biti čak još pažljiviji u odabiru materijala, naglascima i dodatnim pitanjima—moraćete da im prenesete suštinu sadržaja, a takođe i da ga razradite za delotvornu ličnu praktičnu primenu. Čitanje celog proučavanja u grupi će i dalje teško ići. Kada budete vršili odabir materijala, verovatno ćete morati da čitate više odlomaka ili delova teksta zajedno (birajući najvažnije delove) i nećete moći da sa lakoćom pređete preko pitanja koja su sveobuhvatna.

Ako se grupa ne priprema, to stvari čini težima—ali ne i nemogućima, no to je dobar razlog da podstičete vašu grupu da se barem donekle pripremi.

ZaključakNema tog štampanog materijala koji može zajamčiti dobro grupno proučavanje. Ni jedna knjiga ne može zameniti dobro pripremljenog, probitačnog vođu, koji tačno zna gde želi da dovede grupu i pažljivo je vodi tim putem.

Cilj naših proučavanja Svetog pisma je da budu materijal i priručnik za taj proces. Oni će odraditi dosta posla za vas. Ali ipak, ona se mora-ju koristi, a ne samo slediti.

slobodan pristup - projekat-timotej.org · kada razmišljamo o bogu, koliko je on uzvišen i svet,...

Documents