Vreme: 28. jul 1914. – 3. novembar 1918.

Lokacija: Srbija, Bosna i Hercegovina,Vojvodina, Crna Gora, Makedonija,Albanija, Grčka.

Uzrokrata:

Sarajevski atentat.

Rezultat: Odlučna srpska pobeda.Oslobođenje Srbije, RaspadAustrougarske, Stvaranje KraljevineSHS.

Promeneu

teritoriji:

Srbiji pripali Bosna i Hercegovina,Vojvodina, Hrvatska i Slovenija.

Srpska kampanja

Deo Prvi svetski rat

Srpska pešadija u Prvom svetskom ratu

Srbija u Prvom svetskom ratu

Iz Vikipedije, slobodne enciklopedije

Kraljevina Srbija ratovala je protiv Austrougarske i drugih Centralnih sila od 28. jula 1914. kada joj jeaustrougarska vlada objavila rat pa sve do kapitulacije Austrougarske 3. novembra 1918. godine. Prvegodine rata Srbija je potukla austrougarsku Balkansku vojsku. Naredne godine njena vojska suočila se saTrojnom invazijom. Ne želeći da se preda srpska vojska se povukla preko Albanije. Evakuisana je na Krfgde se odmorila, naoružala i reorganizovala. Odatle je prebačena na Solunski front gde je već 1916. godinezabeležila uspehe. Posle dugog zatišja borbe za probijanje fronta počele su septembra 1918. godine. Srpskei druge savezničke snage probile su front i ubrzo je Bugarska prinuđena na predaju. Srpska vojskanezadrživo je napredovala i 1. novembra 1918. oslobođen je Beograd. Zahvaljujući srpskim vojnimpobedama i diplomatiji stvorena je Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca.

Veliku pobedu u Prvom svetskom ratu Srbija je nesrazmerno skupo platila: tokom rata izgubila je,procenjuje se, između 1.100.000 i 1.300.000 stanovnika što je činilo gotovo trećinu ukupnog stanovništva ili

čak oko 60% muške populacije.[1] [2]

Sadržaj

1 Uvod u rat1.1 Sarajevski atentat1.2 Reakcija srpske vlade1.3 Julski ultimatum1.4 Srpski odgovor i objava rata1.5 Ratne proklamacije

2 Vojske

2.1 Austrougarska vojska na Balkanu2.2 Srpska i crnogorska vojska

3 Prva austrougarska ofanziva

Sukobljene strane

Kraljevina Srbija Kraljevina Crna

Gora

Ruska Imperija(1914-1917)

Treća francuskarepublika

UjedinjenoKraljevstvo Velike

Britanije i Irske

Kraljevina Grčka

Kraljevina Italija

Austrougarska Nemačko carstvo

Kraljevina

Bugarska

Zapovednici

Petar I

Karađorđević Aleksandar I

Karađorđević Radomir Putnik

Živojin Mišić Stepa Stepanović

Pavle Jurišić Šturm

Petar Bojović Janko Vukotić

Luj Franše d'Epere

Franc Jozef I

Oskar Poćorek August fon

Makenzen Ferdinand I od

Bugarske Nikola Žekov

Georgi Todorov

Jačina

1.000.000 3.194.000

3.1 Cerska bitka3.2 Srpska ofanziva u Srem

3.3 Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu4 Druga austrougarska ofanziva

5 Treća austrougarska ofanziva

5.1 Kolubarska bitka5.2 Zločini nad srpskim civilima

5.3 Epilog prve ratne godine6 Zatišje

6.1 Problemi u snabdevanju6.2 Epidemije

6.3 Saveznici zahtevaju ofanzivu7 Trojna invazija

7.1 Snage, raspored i planovi Centralnih sila7.2 Srpske snage i raspored

7.3 Početni tok operacija7.4 Povlačenje vojske i naroda

7.5 Povlačenje preko Albanije7.6 Mojkovačka bitka

7.7 Evakuacija8 U tuđini

8.1 Srpska vojska na Krfu

8.2 Prebacivanje na Solunski front8.3 Borbe 1916. godine

8.4 1917. godina8.5 Proboj Solunskog fronta i oslobođenje

9 Ratna šteta10 Reference

11 Vidi još12 Literatura

13 Spoljašnje veze

Gubici

450.000 vojnih,

650.000civilnih(1.100.000)

380.000 vojnih

Srpska kampanja

Prva AU(Cer • Srem • Bosna)

Druga AU(Drina • Mačkov kamen)

Treća AU(Kolubara)

Trojna invazija(Morava • Ovče Polje • Kosovo)

Toplica

Solun(Gorničevo • Kajmakčalan • Crna reka • Dobro Polje)

Gavrilo Princip

Uvod u rat

Sarajevski atentat

Za više informacija pogledajte članak Sarajevski atentat

Na Vidovdan 28. juna 1914. godine u Sarajevu je ubijen austrougarski nadvojvoda (erchercog) FrancFerdinand. Najpre je na prestolonaslednika omladinac Nedeljko Čabrinović bacio bombu, ali se ona odbilai eksplodirala iza automobila. Nepun sat kasnije nakon prvog pokušaja atentata i posle zvanične poseteopštini, na Franju Ferdinanda je gimnazijalac Gavrilo Princip ispalio dva hica iz revolvera i usmrtio njega i

njegovu suprugu Sofiju vojvotkinju Hoenberg. Oba atentatora su odmah bila uhvaćena. [3][4]

Sledećih dana policija je uhapsila još trojicu njih: Trifka Grabeža, Vasu Čubrilovića i Cvetka Popovića.Muhamed Mehmedbašić uspeo je da pobegne i da se prebaci u Crnu Goru. Optužnica je podignuta protiv25 lica. Svi uhapšeni bili su austrougarski državljani. Po nacionalnosti najveći broj njih bili su Srbi ali je bilo iHrvata. Istraga je utvrdila da je trojicu atentatora odredio Danilo Ilić ali i da su ostala trojica, među njima iGavrilo Princip, došli nedavno iz Beograda gde su odlučili da ubiju nadvojvodu. Tamo su se povezali saizbeglicom iz Bosne Milanom Ciganovićem a preko njega sa četničkim vojvodom i majorom srpske vojskeVojislavom Tankosićem. Od njih su dobili oružje i uz njihovu pomoć su se prebacili preko granice. Međutim Princip, Čabrinović iGrabež su odlučno tvrdili i u istrazi i pred sudom da su potpuno samostalno i iz nacionalnih i patriotskih uverenja došli na misao da ubiju

nadvojvodu.[5]:str.10

Austrougarski istražni organi su pokušavali da povežu atentatore sa srpskom vladom. Ministarstvo spoljnih poslova u Beču poslalo jesvog zvaničnika Fridriha fon Viznera u Sarajevo da prikupi sve kompromitujuće činjenice koje povezuju atentat i srpsku vladu ali je fonVizner 13. jula 1914. mogao da telegrafiše jedino to da nacionalni pokret u Bosni i Hercegovini podržavaju neke organizacije iz Srbijekoje srpska vlada toleriše ali da „ništa ne dokazuje učešće srpske vlade u atentatu, u njegovoj pripremi, ili u obezbeđivanju oružja“,

štaviše da za tako nešto „nema mesta ni za sumnje“ pošto postoje čak „indikacije da je to isključeno“.[6]:str.172 [5]:10

Reakcija srpske vlade

Držanje zvanične Srbije posle prvih vesti o sarajevskom atentatu bilo je u skladu sa uobičajnim reagovanjima u tim prilikama ali i saizvesnom žurbom da se susednoj sili predoči kako vlada u Beogradu ne samo što žali već i osuđuje učinjeni zločin. Srpski poslanik uBeču Jovan M. Jovanović telegrafisao je u Beograd u 19:16 časova; ona je u 22:30 časova odgovorila i naložila Jovanoviću da izjavi u ime kraljevske vlade

Franc Ferdinand

Lazar Paču

ministru inostranih dela najdublje saučešće. Takođe predstavnici vlade odmah su izjavili saučešće austrijskom poslaniku u Beogradu. Kako je Nikola Pašić biozbog predizborne kampanje u unutrašnjosti zemlje saučešće su izjavili ministar pravde i načelnik ministarstva inostranih dela. Takođe su

bile prekinute vidovdanske svečanosti i naređena je dvorska žalost.[3] Srpski poslanik (ambasador) je 30. juna izjavio Beču da će

srpska vlada suditi svim atentatorima i saučesnicima ukoliko se utvrdi da se nalaze u Srbiji[7]:6(1276).

Julski ultimatum

Za više informacija pogledajte članak Julski ultimatum

Jovan M. Jovanović se u Beču uzalud trudio da ospori optužbe protiv svoje zemlje i da deluje u pravcu smirivanja tenzija. Kada su 2.jula prenesena tela ubijenih, nadvojvode i njegove supruge, u Beč spuštena je u njegovom stanu zastava na pola koplja. Prve nedeljejula ni po čemu nisu nagoveštavale ono što se spremalo. Oba cara, njihovi ministri i drugi činovnici otišli su na odmor, nemačka štampaje prestala da napada Srbiju, jedno vreme nije bilo demonstracija u Austrougarskoj. Ubrzo se čulo da se baron Gizl vraća u Beogradna svoje mesto austrougarskog poslanika pa je ova vest primljena sa olakšanjem.

Ipak, sve su ovo bile varke političkih i vojnih vrhova Austrije i Nemačke da bi dobili potrebno vreme za pripremu planova. Austrijski

vrh, plašeći se ruske reakcije na moguću vojnu intervenciju protiv Srbije, tražio je iz Berlina podršku za svoje planove.[8] Poreddobijanja potpune podrške (uključujući i vojnu), posle koje je Austrougarska odlučila da preda Srbiji predstavku za koju su bili uverenida će biti neprihvatnjiva za nju, Beč je dobio i dominantnog saveznika koji se nije prezao da „savetuje“ o poželjnim koracima

(pogotovo kada bi Beč pokazao bilo kakve znake oklevanja).[8] Po dobijanju nemačke podrške, 7. jula na ministarskom zasedanju u

Beču je dogovoreno da se Srbiji pošalje predstavka teško prihvatljiva za nju[6]:170-171 [9]:152, a 14. jula u Bad Išlu je odlučeno da se

pošalje ultimatum, a ne obična predstavka.[9]:152 Znajući da mogu da izvrše mobilizaciju i koncentraciju snaga znatno pre Francuza, aneuporedivo pre Rusa, Nemci su hteli da jednim brzim prodorom kroz Belgiju zaobiđu francuski odbrambeni mehanizam na granici saNemačkom i za nekoliko nedelja da bace Francusku na kolena a da potom pregrupišu vojsku i nanesu odlučujući poraz Rusiji.

Pre same predaje ultimativne note i u Srbiji se pretpostavljalo se da će uslovi biti neprivatljivi za nju i nagoveštavala se velika mogućnost za rat u slučaju odbijanja

zahteva iz predstavke.[10]

Poslanik Gizl je 23. jula (10. jula po st. kal.) 1914. u 18 časova ultimativnu predstavku predao zastupniku srpskog predsednika vlade Lazaru Pačuu, ministru

finansija. Odgovor je izričito tražen u roku od 48 časova[11], kako se ne bi dalo vremena diplomatskom rešavanju problema. Trenutak predaje je bio određenželjom Beča da se sačeka odlazak francuskog predsednika iz Rusije, gde je boravio u zvaničnoj poseti, pošto se želelo sprečiti francusko-rusko savetovanje na

najvišem nivou povodom ultimatuma Srbiji.[12]:8 [6]:175[13]Tekst ultimatuma predat je ostalim velikim silama dan posle, 24. jula[14]:3-13,19 kako bi se skratilo njihovovreme za reakciju.

Aleksandar I Karađorđević

Uz opširnu optužbu Srbije, izloženu oko osnovne teze da se ideja o atentatu rodila u Beogradu, da su oružje i municiju dali oficiri i činovnici članovi narodne

odbrane i da su prebacivanje u Bosnu izvele starešine srpske pogranične službe, ultimativni zahtev je izložen u deset tačaka. Od vlade Srbije se tražilo[15]:

1. da zabrani sve publikacije koje pišu protiv Austrougarske i svojom opštom tendenciju ugrožavaju njen teritorijalni integritet2. da odmah raspusti Narodnu odbranu i slična udruženja i da spreči da one nastave svoj rad pod drugim imenom i u drugom vidu3. da iz javne scene u Srbiji izbaci sve ono što predstavlja propagandu protiv Austrougarske

4. da iz službe ukloni sve oficire i činovnike koji su odgovorni za propagandu protiv Austrougarske5. da prihvati saradnju organa carsko-kraljevske vlade u ugušivanju subverzivnog pokreta usmerenog protiv teritorijalnog integriteta Carstva6. da otvori istragu protiv učesnika u Sarajevskom atentatu i da prihvati da u ovoj istrazi učestvuju organi Austrougarske

7. da odmah uhapsi Vojislava Tankosića i Milana Ciganovića8. da spreči pomaganje nedozvoljene trgovine oružja preko granice i da otpusti i strogo kazni pripadnike pogranične službe koji su

pomogli prebacivanje atentatora9. da objasni izjave srpskih visokih činovnika protiv monarhije date posle 28. juna

10. da obaveštava carsko-kraljevsku vladu o ispunjenju ovih zahteva.

Ceo ultimatum je očevidno težio da ponizi Srbiju ali da i suštinski naruši njenu samostalnost i državnost. Ovo se naročito odnosi natačke pet i šest ali i na tačku deset. Čitajući 24. jula ultimatum Srbiji britanski šef diplomatije ser Edvard Grej je odmah rekao carsko-kraljevskom ambasadoru grofu Mensdorfu da je to najužasniji dokument koji je jedna država ikad uručila nekoj drugoj državi i pritom

je ukazao na tačku pet koja direktno ugrožava nezavisnost jedne države.[14]:13 Čim je saznao za sadržaj ove note ruski ambasador uBeču je pohitao da upozori grofa Berhtolda da je reč o zahtevima koje ne može da prihvati jedna ustavna država. Srpska vlada se

sastala dan po prijemu predstavke po dolasku g. Pašića iz Niša[16] i mogla je samo da zaključi da ne ostaje ništa drugo nego da se

gine.[17]:11(1219) Gledište Srbije prema ultimatumu pokazuje lično pismo regenta Aleksandra ruskom caru Nikolaju II upućeno 24. jula[17]:9-10(1217-18):

„... Zahtevi u austrougarskoj noti ponižavaju sasvim izlišno Srbiju i ne slažu se sa njenim dostojanstvom nezavisne države... Mi smo voljni

primiti one austrougarske zahteve koji su u skladu s položajem nezavisne države a i one koje bi nam savetovalo Vaše Visočanstvo da usvojimo.Sve ličnosti za koje bude dokazano da su umešane u atentat kaznićemo strogo mi sami. Izvesni uslovi ne mogu se izvršiti bez promene našeg

zakonodavstva, a za to potrebno je vreme. Rok koji nam je dat suviše je kratak... Plemenita milosrdnost koju je Vaše Carsko Visočanstvočesto pokazivalo prema nama, uliva nam veliku nadu da će Vaše velikodušno slovensko srce još jednom uslišiti naše molbe.“

Slično gledište izneo je i Nikola Pašić prilikom susreta sa engleskim otpravnikom poslova. Uveče 23. jula naređeno je da se uhapse Tankosić i Ciganović. Prvi jeubrzo bio uhapšen a drugi je pobegao u unutrašnjost Srbije. Sile Antante savetovale su Srbiji da popusti u najvećoj meri. Balkanske vlade bile su uglavnomuzdržane. Na pitanje iz Beograda crnogorska vlada je odgovorila da ne može dati nikakav savet i misli da se treba držati onoga što savetuju Rusija i Francuska.

Nikola Pašić

Srpski odgovor i objava rata

Srpski odgovor je bio gotov tek posle 17:30 časova 25. jula. Napisali su ga Nikola Pašić i Stojan Protić. U svakom slučaju odgovor je

uručio lično predsednik vlade Nikola Pašić malo pre šest časova.[18] Baron Gizl je primetio da odgovor nije zadovoljavajući a samo štose Pašić vratio u ministarstvo inostranih dela stiglo je baronovo pismo u kome je poslanik naveo da Srbija nije na odgovarajući način

odgovorila na zahteve carsko-kraljevske vlade i da su odnosi između država prekinuti.[19] Odmah potom, u 18:15 časova, baron Gizl i

osoblje poslanstva napustili su Beograd i otišli za Zemun.[18] Već je bio pripremljen premeštaj državne arhive, nadleštava, Presbiroa,

Narodne banke u Niš.[18] Istog dana je objavljen manifest Vlade Srbije srpskom narodu[20] o trenutnoj situaciji, a sutradan, 26/13. jula

je izdat proglas o mobilizaciji[21]. Isti dan mobilizacija je objavljena u Austro-ugarskoj[22][9]:156.

Sam odgovor vlade Srbije tekst bio je krajnje popustljiv i dostojanstven. Bili su prihvaćeni svi zahtevi osim onaj u tački šest[23] ali je ikod te tačke ponuđena arbitraža suda u Hagu ili komisije velikih sila. Saopšten svetu ovaj odgovor je primljen kao primer diplomatskeveštine i krajnje popustljivosti. Zadovoljan je bio čak i nemački kajzer Vilhelm II Nemački. Ipak nemački vojni i politički krugovi samosu čekali povod da napadnu Rusiju. Sa nestrpljenjem su očekivali vest o ruskoj mobilizaciji. U Dvojnoj monarhiji takođe nisu vodiliračuna o sadržaju odgovora: imali su formalan izgovor da srpska vlada nije prihvatila svako slovo ultimatuma i trebalo je još samo daobjaviti rat. Za to im je trebalo još dva dana.

Vlada Austro-ugarske je u 11 časova 28. jula 1914. uputila vladi Srbije običnom poštom telegram sa sadržajem:

„Kraljevska vlada Srbije nije na zadovoljavajući način odgovorila na notu datiranu 23. julom 1914. koju joj je predao austrougarski

poslanik u Beogradu. Zato Carsko-kraljevska vlada nalazi da je prinuđena da se osloni na silu oružja radi očuvanja svojih prava i interesa.

Austrougarska smatra da se od ovog trenutka nalazi u ratu sa Srbijom.“

Dan posle Austro-ugarska je počela da bombarduje Beograd.[24]

Tako je Srbija posle Balkanskih bila prinuđena da vodi još jedan rat sada sa još moćnijim protivnikom.

Prva žrtva u Prvom svetskom ratu bio je Dušan Đonović, učenik Trgovačke akademije.[25]

Ratne proklamacije

Dan nakon objave rata objavljen je ratni proglas austrougarskog suverena Franca Josifa I narodima monarhije[26] u kome je stajalo da smutnje jednog mržnjomispunjenog neprijatelja nateruju Monarhiju da se lati mača u cilju odbrane svoje časti, svog ugleda i ranga velike sile i svog integriteta. Dalje je Srbija optužena da

kralj Nikola I Petrović

potkopava poredak na jugoistoku Monarhije pa da je carsko-kraljevska vlada pošto je pokušala da na miran način reši spor notom od 23. jula prinuđena daotpočne rat.

Regent Srbije princ Aleksandar Karađorđević je 29/16. jula objavio svoj ratni proglas[27] Vikizvornik:

„Na našu Srbiju nasrnulo je veliko zlo. Austrougarska nam je objavila rat... Nevolje naše Kraljevine i našeg naroda sa Austrijom nisu

počele od juče... Moja je vlada... htela izbeći po svaku cenu sukob i zato je izišla u susret austrougarskoj vladi do krajnjih granica

popustljivosti, preko kojih ne može ići nijedna nezavisna država... Nažalost, bečki državnici ostaše gluhi... Ja sam prinuđen pozvati sve mojedrage i hrabre Srbe pod srpsku trobojku... Srbi, branite svom snagom svoje ognjište i srpsko pleme!“

Crna Gora je stala uz Srbiju a njen kralj Nikola I Petrović obratio se proglasom narodu 6. avgusta[28] Vikizvornik:

„Crno žuti barjak, koji od davnih vremena kao mora pritiska dušu jugoslovenskog naroda, razvio se da taj narod

sada potpuno uništi, da njegove slobodne predstavnike Srbiju i Crnu Goru pregazi... Tko je junak i slijedi koracima dvastara srpska kralja, da ginemo i krv proljevamo za jedinstvo i slobodu zlatnu... Mi smo hteli mir, a nametnut nam je rat.“

Tri proglasa donela su tri sasvim oprečna sadržaja. Proglas Franje Josifa optuživao je Srbiju za višegodišnju zavereničku akciju protivMonarhije, a Crnu Goru potpuno mimoilazio. Proglasi regenta Aleksandra i kralja Nikole optuživali su Monarhiju da već tokom dugogistorijskog perioda sprečava razvitak srpskog naroda, odnosno po crnogorskom tekstu jugoslovena uopšte. Prvi proglas je tumačioobjavu rata kao prirodnu posledicu zavereničkog delovanja, dva druga proglasa tumačila su istu tu objavu rata kao deo već započetogistorijskog procesa sputavanja Srba. Franja Josif pozivao se pravom velike sile da ratom štiti svoje interese i integritet, dok suAleksandar i Nikola pozivali narod na odbranu od neprijatelja.

Vojske

Lokalizovani sukob sa Srbijom je trajao samo tri dana, jer je objava rata od 28. jula 1914. i dalji razvoj događaja doveo do oružanog sukoba širokih razmera. ULondonu i Petrogradu su tražili način i posle 28. jula da se sukob ne proširi pa su pretpostavljali da će Srbi prepustiti neprijatelju Beograd (koji je nalazio na samojgranici) i da će nakon toga sukob preći u nadležnost konferencije velikih sila. U Berlinu su samo čekali da dobiju vest o opštoj mobilizaciji u Rusiji pa da započnuneprijateljstva. Čim je ta vest stigla počelo je upućivanje ultimatuma i objavljivanje rata-Rusiji je rat objavljen 1. avgusta a Francuskoj 3. avgusta a Belgiji 5.avgusta. Dalje je delovao automatizam saveza.

Srbija nije imala ugovorenih obaveza po kojima bi za nju automatski nastao casus foederis ali je ona time što je bila napadnuta i što je taj napad lančano izazvao

uključenje u rat velikih sila i više drugih država postala deo ovog sistema objava neprijateljstava pa je 6. avgusta objavila rat Nemačkoj[29], saveznika sile koja jenju napala. Crna Gora, kao tradicionalan srpski saveznik, proglasila je opštu mobilizaciju 28. jula ujutro, a narodna skupština ja na vanrednoj sednici od 1. avgusta

zahtevala da se odmah objavi rat Austrougarskoj. Rat je objavljen 5. avgusta[30] kada su otpočele i operacije crnogorske vojske bombardovanjem Boke

kotorske[31].

Austrougarska vojska na Balkanu

Za više informacija pogledajte članak Austrougarska vojska u Prvom svetskom ratu

Austrougarskim ratnim planom, kojeg je u osnovnim crtama Konrad fon Hecendorf, austrougarski načelnik štaba Vrhovne komande, razradio još 1909. godine,

bile su predviđene operacije na tri moguća fronta: prema Rusiji na istoku (slučaj R), prema Italiji (slučaj I) i prema Srbiji i Crnoj Gori na Balkanu (slučaj B).[32]

Prema tom planu celokupne kopnene snage Monarhije (1.100 bataljona, 425 eskadrona i 483 baterije, ne računajući tvrđavske) podeljene su u tri velike

grupe[32][33]:str.38:

Ešalon A (28 i po pešadijskih i 10 konjičkih divizija kao i 21 landšturmska brigada) - glavna grupa namenjena za dejstvo na Istočnom frontu protiv Rusije, ilina jugu protiv Italije

Minimalna grupa Balkan (8 pešadijskih, 8 landšturmskih i marševskih brigada i nekoliko konjičkih brigada) - predviđena za defanzivne operacije premaSrbiji i Crnoj Gori

Ešalon B (12 pešadijskih i 2 konjičke divizije) - uloga grupe da ili podrži operacije u Galiciji protiv Rusije ili na jugu protiv Italije ili pak ukoliko ne postojiopasnost od Rusije ili Italije da zajedno sa Minimalnom grupom Balkan vodi ofanzivne operacije protiv Srbije i Crne Gore.

Mada je Rusija odmah objavila mobilizaciju radi zaštite Srbije, komandant austrougarske balkanske vojske general Poćorek, obavešten da su Srbija i Crna Gorapotpuno iscrpljene u prethodnim ratovima, odlučio je da sa snagama predviđenim za defanzivu krene u ofanzivu. Iako ovakav potez nije predviđen ratnim planom,Vrhovna komanda se sa njim složila jer nije verovala da će se Rusija zastrašena od Nemačke neodložno umešati. Sa druge strane računalo se da će snageBalkanske vojske brzo pregaziti Srbiju i na taj način omogućiti ešalonu B da na vreme (18. dana mobilizacije) otpočne transportovanje svojih trupa u Galiciju, a u

isto vreme to će ubrzati odluku Bugarske da stupi u rat na strani Centralnih sila.[33]:str.38 U duhu ovih predviđanja izvršena je sledeća koncentracija austrougarskeBalkanske vojske i ešalona B:

2. armija (4, 7. i 9. korpus) pod generalom Bemom Ermolijem, prikupljena je u Sremu i Banatu gde je prema početnom operacijskom planu trebalo da

ostane do 18. avgusta kada je bilo predviđeno da se transportuje u Galiciju (osim 8. korpusa koji ostaje da pojača Petu armiju). Do tada mogla se upotrebitiza demonstrativna dejstva protiv Srbije.5. armija (8. i 13. korpus) kojo je komandovao general Liberijus fon Frank grupisana je na prostoru Bijeljina, Zvornik, Brčko sa zadatkom da 12. avgustaizjutra forsira Drinu, a potom preduzme energično nadiranje ka Valjevu i da ga zauzme najkasnije do 18. avgusta. Jedna divizija ove armije trebalo je danastupa uz dolinu Drine prema Ljuboviji radi sadejstva sa levim krilom 6. armije

6. armija (15. i 16. korpus) pod neposrednom komandom komandanta Balkanske vojske generala Oskara fon Poćoreka koncentrisana na prostoru

Radomir Putnik

Vlasenica, Rogatica, Kalinovik, Sarajevo, trebalo je da pređe u ofanzivu tek kada 5. armija zauzme Valjevo i stvori povoljnu operacijsku osnovicu zavojničku šetnju do Niša. Njene trupe trebale su da nadiru ka Užicu i Pljevljima a samo dve brigade su ostavljene za odbranu Boka kotorske i

Hercegovine.[33]:str.38

Komandant austrougarske Balkanske vojske bio je general Oskar fon Poćorek, vrhovni komandant svih operativnih snaga nadvojvoda Fridrih a načelnik štabaVrhovne komande general Konrad fon Hecendorf.

Austrougarsko komandovanje je svoje operativne zamisli planiralo na pogrešnoj pretpostavci da je borbena vrednost srpske i crnogorske vojske slaba te je loše,vremenski i prostorno, uskladila dejstvo svojih armija pružajući mogućnost srpskim armijama da ih potuku. Umesto na nadire dolinom Velike Morave njenaofanziva je bila planirana iz Bosne na teško prohodnom terenu punom planinskih barijera. Zbog toga koncentracija Balkanske vojske nije odgovarala ni njenomzadatku, ni geografsko-strategijskoj situaciji, ni načelu ekonomije snaga.

Srpska i crnogorska vojska

Za više informacija videti Vojska kraljevine Srbije 1914-1918 i Vojska kraljevine Crne Gore 1914-1918

Odmah nakon predaje odgovora na ultimatum austrougarske vlade srpska vlada je očekivala da će biti bombardovan Beograd. Stogaje izdato naređenje da se dvor, vlada i trezor Narodne banke odmah evakuišu u unutrašnjost zemlje i da se trupe Dunavske divizije Ipoziva izvedu u logore južno od grada. Potpisani su ukazi o vraćanju u aktivnu službu generala Živojina Mišića i Damjana Popovića kaoi pukovnika Miloša Vasića. Naređenja o miniranju Savskog mosta i prelaska železnice u vojne ruke izdata su prethodnog dana. Ukaz omobilizaciji celokupne vojske izdat je 25. jula u 22 časa. Za prvi dan mobilizacije određena je nedelja 26. jul. Odmah posle objavemobilizacije formirana je vrhovna komanda na čelu sa generalom Stepom Stepanovićem kao zastupnikom vojvode Putnika. Ona seistoga dana preselila u Kragujevac. Interesantno je napomenuti da vlada, usled odsustva vojvode Putnika nije donela nikakvu odluku oodbrani Beograda već je ovo delikatno pitanje ostavila komandantu Dunavske divizije I poziva Milivoju Anđelkoviću Kajafi, čije su

trupe posele položaje na liniji Grocka-Erino brdo-Torlak-Banovo Brdo.[33]:29

Mobilizacija je oglašena na sličan način kao i u Prvom balskanskom ratu. I ovoga puta Putnikov plan mobilizacije funkcionisao je savršeno. Zaštitu mobilizacijevršile su malobrojne čete kadrovaca iz novopripojenih oblasti, četnici, trećepozivci i žandarmi. Već prvog dana mobilizacije počeli su da pristižu dobrovoljci izkrajeva Austrougarske naseljenih Srbima. Na proglas o mobilizaciji, obveznici su, iako je žetva bila u punom jeku, pohrlili u svoje komande. Uprkos brojnimteškoćama zahvaljujući požrtvovanju železničkog osoblja i izuzetnom patriotskom naboju mobilizacija i koncentracija vojske tekle su po planu. Svi borački delovimobilisani su za 4-6 dana a neborački za 6-12 dana. Mobilisano je 11 pešadijskih divizija I i II poziva, jedna konjička divizija i trupe trećeg poziva - ukupno oko

450.000 ljudi i 500 topova.[33]:31

Živojin Mišić

Naredba o mobilizaciji crnogorske vojske izdata je 28. jula, a već sutradan sve jedinice su bile spremne da krenu ka koncentracijskim mestima. Mobilisano je

ukupni 35.000 ljudi i 65 topova koje su formirali šest divizija.[33]:31

Vojvoda Putnik nije neposredno rukovodio mobilizacijom i koncentracijom srpske vojske, jer se u tim teškim trenucima srpske istorije zatekao u poznatojaustrougarskoj banji Glajhenbergu. Pa ipak, neposredne pripreme za odbranu zemlje od austrougarske agresije vršene su po njegovim intencijama i planovima.Govoreći o pripremama srpske vojske za Balkanski rat, general Tomac ističe da su svi planovi za taj rat bili tako pedantno razrađeni da bi mobilizacija ikoncentracija vojske, sve da je Putnik bio odsutan, tekle onako kako je on predvideo. Upravo to se dogodilo 1914. godine. Koncentracija je vršena po planu kojije vojvoda Putnik razradio sa svojim pomoćnikom generalom Mišićem 1908-1909 (vidi Aneksiona kriza). Kada je trebalo objaviti ukaz o mobilizaciji utvrđeno je

da se ključ od kase u kojoj su planovi nalazi kod odsutnog Putnika pa su pukovnici Dušan Pešić i Živko Pavlović razbili kasu kako bi došli do tih planova.[33]:32-33

Osnovna ideja srpskog ratnog plana bila je: Držati se odbrane dok se politička i strategijska situacija ne razjasni a tadadejstvovati prema situaciji. Vojvoda Putnik se odmah uputio ka Srbiji, gde je i stigao preko Rumunije. Živko Pavlović smatra da jePutnik pušten iz Monarhije na intervenciju ruske, francuske i engleske diplomatije. General Alfred Kraus u svojoj knjizi „Iz teorije iprakse u ratnoj veštini“ navodi da mu je načelnik Glavnog generalštaba Konrad na pitanje zašto je tako značajna ličnost oslobođenarekao: Ja sam predložio caru oslobođenje Putnika. Mnogo je bolje da Srbima komanduje stari, neobrazovani Putnik nego jedan odmlađih generala školovanih u Francuskoj.

Srpskoj vladi nije bilo jasno kakav će stav prema ratu zauzeti male balkanske zemlje. Grčka i Rumunija neće se mešati u rat izmeđuSrbije i Austrougarske i držaće Bugarsku u šahu. Što se Bugarske tiče mnogi znakovi ukazivali su na to da njeni vladajući krugovi jedvačekaju pogodnu priliku da se revanširaju Srbiju zbog poraza u prethodnom ratu. Po objavi rata srpski poslanik u Sofiji - Čolakantićupozorio je vladu da je potrebno obratiti naročitu pažnju na prugu Solun-Niš jer je Bugarska prikupila oko 10.000 komita radi oružaneakcije u Makedoniji. Slična situacija bila je i sa Albanijom. Tamo su austrougarski agenti razvili živu aktivnost kako bi u pogodnomtrenutku pobunili šiptarsko stanovništvo Kosmeta i Makedonije. U tom cilju upravo na dan objave rata upućena je u Albaniju pošiljka

od 2.000 pušaka, 100.000 metaka i 50.000 kruna.[33]:35

U ovakvoj situaciji Putnikova glavna briga bila je kako sačuvati slobodu dejstava glavnih snaga srpske vojske dok se ne utvrdi kojim pravcem će ići glavniaustrougarski napad. Stoga je početni operacijski plan izražen direktivom vrhovne komande broj 796 od 8. avgusta 1914. predviđao sledeću koncentraciju srpskihsnaga:

vrhovni komandant: regent Aleksandar Karađorđević, načelnik štaba Vrhovne komande vojvoda Radomir Putnik, pomoćnik načelnika štaba general ŽivojinMišić1. armija (Timočka I, Moravska, Dunavska i Timočka divizija II poziva i Konjička divizija) pod komandom generala Petra Bojovića raspoređena je naprostoru Smederevska Palanka, Topola, Rača, sa Braničevskim odredom (ojačana Dunavska divizija II poziva) na desnoj obali Dunava od Golupca do

ušća Morave2. armija (Šumadijska, Moravska, Dunavska i Kombinovana divizija I poziva) pod komandom generala Stepe Stepanovića na liniji Aranđelovac-Lazarevac

Stepa Stepanović

sa ojačanom Dunavskom divizijom I poziva kod Beograda3. armija (Drinska I i Drinska divizija II poziva, Šabački, Loznički, Obrenovački i Ljubovijski odred) kojom je komandovao general Pavle Jurišić Šturmkoncentrisana je na severozapadnoj granici od ušća reke Kolubare do Ljubovije sa Drinskom divizijom I poziva u rejonu Valjeva.Užička vojska (Šumadijska divizija II poziva, Užička brigada i Limski odred) pod komandom generala Miloša Božanovića na prostoru Užice, Rogatica,

Bajina Bašta, Priboj.[33]:35-36

Koncenracija crnogorske vojske izvršena je na sledeći način:

Vrhovni komandant: kralj Nikola Petrović, načelnik štaba vrhovne komande-serdar Janko Vukotić koji je istovremeno bio i predsednik vlade, ministarvojske i komandant Hercegovačkog odreda;

Lovćenski odred (8.000 ljudi i 26 topova), divizijara Mitra Martinovića na prostoru Lovćen-Sutorman sa zadatkom da zatvori sve pravce koji od Bokakotorske vode ka Cetinju i Rijeci Crnojevića;Hercegovački odred (15.000 ljudi i 20 topova) kojim je neposredno komandovao serdar Janko Vukotić grupisan na graničnomfrontu Krstac-Grahovo-Trubjela radi zatvaranja pravaca koji iz Boke, Trebinja, Bileće i Gacka vode ka Nikšiću.Sandžački odred (6.000 ljudi i 6 topova) brigadira Luke Gojnića sa zadatkom da spreči prodor neprijatelja od Čajniča i

Čelebića ka Pljevljima i da održva vezu sa srpskom vojskom;Starosrbijanski odred (6.000 ljudi i 12 topova) brigadira Radomira Veševića na granici prema Albaniji.

Crnogorska vojska bila je kordonski raspoređena na graničnom frontu dugom 500 kilometara bez ikakve rezerve. Ovo je onemogućilobilo kakvo dejstvo po dubini već je kriza na frontu mogla biti otklonjenje samo rokiranjem. U Crnu Goru upućena je grupa srpskih

oficira na čelu sa generalom Božidarom Jankovićem da koordinira sadejstva srpske i crnogorske vojske.[33]:37

Prva austrougarska ofanziva

Za više informacija pogledajte članak Prva austrougarska ofanziva na Srbiju

Znajući da su glavne srpske snage koncentrisane ka severu i smatrajući da je borbena vrednost srpske vojske mala Poćorek je snagama predviđenim za defanzivuodlučio da napadne.

Operacije austrougarske Balkanske vojske protiv Srbije počele su 12. avgusta izjutra. Dok je 2. armija vršila snažan demonstrativan napad duž obale Save, trupe5. armije počele su forsiranje Drine kod sela Amajlije i Batar.

Petar Bojović

Pavle Jurišić Šturm

Srpska vrhovna komanda odlučila je da ne čeka neprijateljski napad u pasivnom položaju. Tokom 13. avgusta duge marševske kolone 1. i 2. armije hitale su poavgustovskoj žegi prema severozapadu odakle je dopirala grmljavina topova. Za to vreme trupe 3. srpske armije pružale su žestok otpor kako bi dale vremena iprostora glavnini srpskih snaga za kontranapad.

Sagledavši sva ova dešavanja srpska vrhovna komanda je napustila početni plan koji je predviđao glavni napad na severu i odlučila da 3. armija što duže zadržavaneprijatelja i da 2. armija sa svojim glavnim snagama (Kombinovana i Moravska divizija I poziva) izvrši marš manevar preko Koceljeva i Tekeriša i da energičnonapadne levi bok neprijatelja koji prodire dolinom Jadra a pomoćnim da povrati Šabac ili da posedne pogodne položaje južno od grada i da uporno brani pravacza Koceljevu. Vojvoda Putnik je nakon tri dana sagledavanja situacije doneo odluku da neprijatelju nametne bitku manevarskog tipa. Austrougarskokomandovanje očekivalo je rešavajuću bitku na padinama zapadno od Valjeva pa je nastavila nastupanje sa ciljem da izbije na liniju Krupanj-Zavlaka-Tekeriš.Njene trupe su u skladu sa ondašnjom austrougarskom i nemačkom doktrinom naptredovale u 6 marševskih kolona bez armijske rezerve. Težila je da obuhvati obakrila srpske 3. armije. Nijedna kolona nije uspela da glavnim snagama dostigne svoj marševski cilj.

Cerska bitka

Za više informacija pogledajte članak Cerska bitka

U noći između 15. i 16. avgusta 1914. godine 2. prekobrojni puk Kombinovane divizije kod Tekeriša je započeo bitku koja se 16.avgusta rasplamsala na padinama Cera a koja se 20. avgusta završila potpunim austrougarskim porazom i proterivanjem neprijatelja izzemlje. Za ovu pobedu general Stepa Stepanović je dobio vojvodski čin. Njegova glavna zasluga je u tome što je uvideo strategijskiznačaj Cera i što je samoinicijativno naredio zaposedanje vrha Kosanin grad trupama Kombinovane divizije. U ovim borbamaaustrougarska vojska je imala 23.000 mrtvih i ranjenih i oko 4.000 zarobljenih oficira i vojnika dok je srpska vojska imala 16.000izbačenih iz stroja. Pobeda srpske vojske na Ceru bila je ujedno prva saveznička pobeda u Prvom svetskom ratu.

Srpska ofanziva u Srem

Za više informacija pogledajte članak Sremska ofanziva

Pošto situacija na frontovima osalih saveznika nije bila povoljna-propala je ruska ofanziva u Istočnoj Pruskoj a Nemci su nadirali krozFrancusku ka Parizu - saveznici su zahtevali od srpske vrhovne komande da što pre otpočne sa ofanzivnim dejstvima protivaustrougarske vojske i da za sebe veže što jače snage. Srpska vrhovna komanda, svesna realne snage svoje vojske, nije htela dapreduzme ofanzivne akcije većeg obima. Ipak preduzeta je ofanziva ograničenog obima u Srem. Srpska 1. armija je 6. septembraforsirala Savu i uprkos teškom udaru koji je pretrpela Timočka divizija I poziva u bici kod Čevrntije uspela da se učvrsti na levoj obali. Jedinice Odbrane Beogradaušle su u Zemun 10. septembra. Ova dešavanja izazvala su oduševljenje među srpskim stanovništvom. Stanovnici sela Borča okitili su grad srpskim zastavama ihteli su da pošalju delegaciju koja bi tražila ujedinjenje sa Srbijom. Slično raspoloženje bilo je i u Zemunu. Međutim austrougarska 5. armija od 8. septembra je

vršila novi pritisak na Drini pa su se srpske trupe morale povući iz Srema. Posle srpskog povlačenja usledile su represalije nad srpskim stanovništvom Monarhije.

Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu

Za više informacija pogledajte članak Srpsko-crnogorska ofanziva u Bosnu

Na jugu su Užička i Sandžačka vojska u međuvremenu prodrle u jugoistočnu Bosnu. Vukotićeve jedinice su izbile na Jahorinu, 25. septembra istureni delovi su ušliu Pale, 2. i 3. oktobra su ovladali Romanijom. U sektoru Kalinovika uspešno je delovao Drinski odred pod komandom divizijara Martinovića. U oktobru je došlodo austrougarskih protivnapada na Užičku i Sandžačku vojsku koje su se, u borbama sa mnogo obrta posle udara koje je u bici na Glasincu zadat sandžačkojvojsci povukle na desnu obalu Drine do 24. oktobra. Pokazalo se da crnogorska vojska nije dovoljno disciplinovana naročito kada treba da se posle pretrpljenogudara povuče na nove položaje. Njeno naglo povlačenje izazvalo je oštre optužbe sa srpske strane pa je vojvoda Putnik pretio i prekidanjem saradnje. Ipakpreovladao je stav koji je zastupao Nikola Pašić da je politički jedino opravdano „negovati dosadašnje odnose s Crnom Gorom i pojavljene nesuglasicebratski rešavati“.

Druga austrougarska ofanziva

Za više informacija pogledajte članak Bitka na Drini

Od 8. septembra 1914. austrougarska 5. armija vršila je novi pritisak na Drini i Savi. Srpska Prva armija se zbog toga morala povući iz Srema (a i zbog toga štoizvedena ofanziva nije imala dugoročan strateški karakter). Srpsko visoko komandovanje smatralo je nakon teških borbi na desnoj obali Drine da je autrougarskaofanziva slomljena i da je neprijatelj potučen. Ali, srpska vojska nije imala snage da odbaci neprijatelja pa je došlo do rovovske vojne koja je u istoriju ušla podimenom Drinska bitka. Najžešće borbe vođene su na padinama Gučeva pogotovo na Mačkovom kamenu gde su obe strane pokušavale da zbace neprijatelja saovog strateški bitnog visa.

Treća austrougarska ofanziva

Za više informacija pogledajte članak Treća austrougarska ofanziva na Srbiju

Kraći prekid aktivnih operacija bio je predah pred još teže borbe. Austrougarska balkanska vojska popunila je svoj sastav i opremu, odmorila se i naročitopojačala artiljeriju. Njen treći opšti napad počeo je 6. novembra uraganskom artiljerijskom vatrom i snažnim dejstvom 6. armije iz sektora Srebrenica-Ljubovija a5. armije sa položaja u Mačvi. Srpska vojska je tada bila ovako raspoređena: 2. armija u Mačvi, južnije od nje 3. armija u Jadru, dalje 1. armija južnije od Krupnjai kao i dotada na krajnjem levom krilu srpskog fronta nalazila se Užička vojska. Austrougarske snage su bile bolje opremljene, naročito su imale jaču artiljeriju, a

bile su izuzetno motivisane. Ne žaleći žrtve i nastupajući najodlučnije one su pokolebale srpske redove i ubrzo su ih naterale na povlačenje na celoj liniji fronta.Srpska vojska je bila ozbiljno ugrožena zbog pohabane opreme a naročito zbog nedostatka artiljerijske municije. 1. armija zadobila je snažan udarac. Stanje nafrontu bilo je izuzetno teško pa je 8. novembra u Valjevu održana zajednička sednica vlade i vrhovne komande pod predsedništvom regenta na kojoj je vojvodaPutnik isticao kritičnost stanja i pominjao je i mogućnost sklapanja separatnog mira. Pašić je insistirao na tome da se istraje i pretio je ostavkom vlade. Konačanzaključak je ipak odražavao stav svih prisutnih a to je podrazumevalo nastaviti otpor do krajnjih granica.

Austrougari su zauzeli Valjevo, Lajkovac i mnoge druge gradove u zapadnoj Srbiji. Pašić je vapio za pomoć kod Saveznika a poslanicima na strani poručivao je:„Pomagajte najhitnije. Molite i preklinjite.“ Francuzi su imali mogućnost da pomognu ali su tražili od Grčke da odmah uputi Srbiji 20000 granata koje bi joj ovakasnije nadoknadila. U međuvremenu je odstupanje 1. armije i Užičke vojske dovelo do povlačenja celog fronta pa je srpska prestonica ostala bez odbrane.Austrougari su zauzeli Beograd bez borbe i u njemu su održali trijumfalnu paradu 3. decembra. Vest o padu Beograda imala je veliki odjek u inostranstvu. Uaustrougarskom vrhu već su pripremali upravu za osvojenu Srbiju a za generalnog guvernera imenovan je general Stjepan plemeniti Sarkotić. Iz nemačke su poslateoduševljene čestitke savezničkoj monarhiji.

Kolubarska bitka

Za više informacija pogledajte članak Kolubarska bitka

Istog 3. decembra srpska 1. armija je sa položaja zapadno od Gornjeg Milanovca iznenada prešla u protivnapad. General Živojin Mišić njen komandant od 15.novembra brzim odstupanjem je skratio liniju fronta, pružio vojnicima vreme za predah, na miru je primio i rasporedio artiljerijsku municiju koja je stigla iz Grčke iodlučio se za protivudar. Po naredbi vojvode Putnika i vojvoda Stepanović i general Jurišić-Šturm izdali su naređenja svojim armijama da krenu u napad. Time jepočela druga ofanzivna faza bitke u basenu Kolubare. Austrougrski front se pokolebao a zatim raspao. Do tada pobednička carsko-kraljevska vojska sada jebežala sa srpske teritorije. Mnogi su pali u zarobljeništvo a oni koji su umakli zaustavljali su se daleko iza svojih polaznih položaja u Bosni. Izbijanjem 1. armije iUžičke vojske na desnu obalu Drine i Save i oslobođenjem Beograda 15. decembra 1914. godine pobedonosno je završena velika Kolubarska bitka u kojoj jesrpska vojska zarobila 323 oficira i 42215 podoficira i vojnika i zaplenila 43 zastave, 142 artiljerijska oruđa, 71 mitraljez, 60000 pušaka, 2 aviona, 3500 kola samunicijom i drugim ratnim materijalom, 4000 konja i mnoštvo druge ratne opreme i materijala.

Blistava pobeda srpske vojske na Kolubari bila je epilog njene višemesečne borbe sa tehnički nadmoćnijim protivnikom. Po rečima vojvode Putnika u ovoj borbineprijatelj je „potučen, rastrojen, pobeđen i definitivno oteran sa srpske teritorije“.

Vesti o preokretu na Balkanskom frontu odjeknule su širom sveta. Nemačke novine su pisale: „Srbija je još jednom vaskrsla iz groba Kosova polja. I izkolubarskog vrela crpće tokom čitavog jednog veka gordu hrabrost za najveće bitke.“ Živojin Mišić je unapređen u čin vojvode a način na koji je vođenaKolubarska bitka ušao je u vojne udžbenike.

Zločini nad srpskim civilima

Mitraljez Maksim MG 10 Srpske

Vojske

Za više informacija pogledajte članak Zločini austrougarske i bugarske vojske u Srbiji (1914-1918)

Svi upadi austrougarskih snaga u Srbiju bili su praćeni okrutnim ponašanjem prema civilima iako su na zauzetim teritorijama ostala samo nejač pa i ona u srazmernomalom broju jer je stanovništvo u masama bežalo zajedno sa svojom vojskom koja se povlačila. Ova pojava bila je nastavak antisrpske histerije koja je počelaodmah nakon sarajevskog atentata masovnim antisrpskim demonstracijama. Ipak treba napomenuti da ekstremne desničarske snage u Austriji jesu nametaleekstremnu politiku prema Srbima ali je stajala i činjenica da se Austrougarska nije mogla pouzdati u vernost svojih jugoslovenskih podanika, naročito Srba.

Epilog prve ratne godine

Od ratnih planova svih štabova 1914. jedino je operativni plan srpske Vrhovne komande bio uspešan u prvoj ratnoj godini. Čuveni Šlifenov plan u Moltkeovojverziji nije odgovarao „elementarnim činiocima strategijske situacije“ i da, između ostalog, i zbog toga nemačke snage nisu odsudno tukle britanske i francusketrupe. Žofrov ofanzivni plan koji je predviđao proboj kroz nemački centar između Vogeza i reke Mozela zanemario je ključnu operativnu činjenicu-obilazakNemaca preko Belgije i da zbog toga francuska vojska nije ni pristupila ozbiljnijim ofanzivnim operacijama. Planirana divergentna ofanziva Nikolaja Nikolajeviča uIstočnu Prusku propala je zbog previše širokog napadnog fronta ruskih snaga. Samo je Putnikov ratni plan uspešno realizovan- austrougarska Balkanska vojskateško je poražena, Centralne sile se nisu spojile sa Turskom, odloženo je pristupanje Bugarske Centralnim silama.

Srpska vojska izbacila je iz stroja 7592 oficira i 266212 podoficira i vojnika. Zbog toga je general Poćorek neposredno posle završetka Kolubarske bitke zamolioVrhovnu komandu da ga razreši aktivne službe. Ta molba je prihvaćena. Prema kazivanju jednog oficira Poćoreku je predloženo da izvrši samoubistvo. On jenavodno odgovorio: „Hoću. Ubiću se, ali ću se ubiti tek kada ma koji drugi austrijski general pobedi srpsku vojsku.“

Velike pobede Srbija je skupo platila: izbačeno je iz stroja 210 oficira, 8074 podoficira i 153375 vojnika. Veliki broj civila stradao je u zločinima austrougarskevojske.

O blistavim pobedama Srba reči hvale rekao je i Žozef Žofr, francuski maršal:

„Delikatni manevri na Ceru i Kolubari, vođeni sa sigurnim prosuđivanjem, sa slobodom duha i snagom koji ispoljavaju majstorstvo

srpskog komandovanja-zaslužuju da zauzmu sjajno mesto u našim strategijskim studijama.“

Zatišje

Posle poraza Balkanske vojske i njenog povlačenja iza rečnih barijera austrougarska vrhovna komanda je 23. decembra 1914. naredila novom komandantuBalkanske vojske nadvojvodi Eugenu Austrijskom da spreči upad srpskih snaga u oblast monarhije i to pre svega u pravcu Beča i Budimpešte. Napomenuto je daje ovo minimalni zadatak a to je u stvari značilo da nadvojvoda treba da pripremi novu ofanzivu protiv Srbije i Crne Gore radi rehabilitovanja poljuljanog ugledamonarhije. Međutim, poučen iskustvom svog prethodnika nadvojvoda Eugen je odgovorio da Balkanska vojska duže vreme neće biti sposobna za ofanzivu.Uprkos tome austrougarska Vrhovna komanda se zanosila mišlju da još januara 1915. izvede novu ofanzivu ali ruska ofanziva u Karpatima, pad tvrđave Pšemisl sa120000 vojnika i 900 topova i ulazak Italije u rat otklonile su za izvesno vreme opasnost nad Srbijom.

Problemi u snabdevanju

Iako je prvu ratnu godinu završila kao pobednik Srbija je bila iscrpljena zbog ogromnih ljudskih gubitaka i zbog razaranja njenih najplodnijih oblasti. Osećao senedostatak i ljudske i stočne hrane. Sve se moralo nabavljati iz inostranstva pa su čak seno i slama uvoženi iz Rusije. Saveznička pomoć bila je nedovoljna. Poštoje za srpsku vojsku trebalo svakog dana trebalo nabaviti 80 vagona ljudske i stočne hrane u Prahovu je 1915. godine obrazovana baza za prijem pošiljki iz Rusije.Pokazalo se da je zbog slabe infrastrukture nemoguće organizovati iole uredno snabdevanje.

Epidemije

Teškoće su bile višestruko uvećane pojavom zaraznih bolesti. Naročito su katastrofalne bile razmere epidemije pegavog tifusa. Prenele su je austrougarske trupe izBosne. Prilikom premeštanja ratnih zarobljenika iz Valjeva u Niš epidemija se proširila po celoj zemlji. Epidemija je suzbijena tek u proleće 1915. godine neštozbog poboljšanja vremena a najviše zbog pomoći misija iz savezničkih i neutralnih zemalja (ukupno 82 lekara i 430 medicinskih sestara). Epidemija je pokosila35.000 vojnika i preko 100.000 civila; umrla su i 132 lekara od ukupno 534. Iako se snabdevanje poboljšalo s prolećem srpska vojska nije imala odakle dapopuni svoje redove. Mobilisano je bukvalno sve što je moglo pušku nositi. Prema memorandumu Delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Parizu,Srbija je od 1. jula 1914. do oktobra 1915. mobilisala 707.343 čoveka odnosno 24% ukupnog stanovništva (40% ukupnog broja muškog stanovništva) dalekoviše nego bilo koja zaraćena zemlja. Iako je izvesna pomoć stigla iz Rusije, Francuske i Engleske ona nije bila dovoljna.

Saveznici zahtevaju ofanzivu

Pat pozicija koja je krajem 1914. nastupila na glavnim frontovima (Istočnom i Zapadnom) i velika pobeda srpske vojske na Kolubari dale su snažan impuls idejisavezničke intervencije na Balkanu. Već 1. januara 1915. komandant 2. francuske armije general Galjeni predložio je predsedniku francuske vlade Vivijaniju da

Prvi srpski naoružani

avion, 1915.

saveznici napadnu Carigrad od Soluna kopnenim putem odakle bi zatim krenuli uz Dunav sa balkanskim narodima koji bi im se pridružili. Svi ovi predlozi pali su uvodu zbog nesavladivog otpora savezničkih vrhovnih komandanata na Zapadnom frontu - Žofra i Frenča kao i britanskog ministra rata Kičinera. Umesto da svojeekspedicione snage upute u pomoć Srbiji oni su preduzeli neuspelu Dardanelsku operaciju. Znajući da će saveznici vršiti pritisak na srpsko komandovanje, Putnikse trudio da na svaki način povrati borbenu sposobnost srpskih divizija. Ali baš tada su nabujale granične reke i postale su nesavladiva prepreka za slaboopremljenu srpsku vojsku. Opšta situacija se promenila na štetu sila Antante. Srpska Vrhovna komanda je odlagala akciju sve dok nije bila proglašena mobilizacija

u Bugarskoj 28. septembra 1915[34]:44, nakon čega nije moglo biti govora o ofanzivi.

Trojna invazija

Snage, raspored i planovi Centralnih sila

Najveći ratni problemi tek su se nadvijali nad Srbijom i Crnom Gorom. U septembru 1915. u Sremu i severoistočnoj Bosni prikupljala se austrougarska 3. armija,u južnom Banatu nemačka 11. armija, u zapadnoj Bugarskoj bugarska 1. armija a južnije od nje 2. armija. Svim ovim trupama - po nekim podacima 800.000 ljudisavremeno opremljenih - komandovao je nemački generalfeldmaršal August fon Makenzen. To je bila neposredna priprema za koncentričnu ofanzivu protiv Srbijeuz učešće elitnih jedinica tri države a Makenzen se pokazao u dotadašnjem toku rata kao jedan od najsposobnijih nemačkih komandanata. Konačni dogovori oinvaziji postignuti su još u proleće 1915. a posebno prilikom susreta šefova generalštabova dveju carevina u Berlinu 4. aprila 1915. Tada je general Konrad nacrtaoskicu koncentrične ofanzive na Srbiju: iz Bosne i Srema austrougarske snage, iz Banata u pravcu Oršave nemačke snage, a iz Bugarske njene armije potpomognuteturskim jedinicama. Nemački generali oklevali su da preuzmu ovaj korak poštujući svog malog protivnika. Suprotno tome nemačko političko vođstvo smatralo jeda treba što pre poraziti Srbiju jer bi Rusija, teško tučena, sa nestankom Srbije izgubila povod za ratovanje i sklopila bi separatni mir koji joj je s nemačke strane,okolišano, nuđen još od kraja 1914. godine.

Srpske snage i raspored

Srbija je napadaču mogla da suprostavi najviše 300.000 vojnika uz to velikim delom starije životne dobi razvučenih na blizu 1.000kilometara fronta i rasturenih na razne strane kako bi zaustavili napade sa severa, zapada i istoka. Srpske glavne snage ovako suraspoređene: 1. armija prema Bosni, 2. armija prema Bugarskoj, 3. armija prema severu, glavni grad branile su trupe OdbraneBeograda čiji je komandant bio Mihailo Živković. Vrhovna komanda nalazila se u Kragujevcu.

Početni tok operacija

Nemački generali izuzetno su ozbiljno shvatili srpsku vojsku. Ispraćajući svoje vojnike car Vilhelm im je poručio: „Heroji, ja vas šaljem u jedan novi rat protivjedne male, ali vrlo hrabre nacije. To su Srbi koji su u tri neposredna rata - protiv Turske, Bugarske i Austrougarske - dali svetu dokaze visokihratničkih vrlina i najvećih vojničkih sposobnosti i koji su, na zastavama poprskanim krvlju, napisali za ove četiri godine samo najveće i najslavnije

Naslovna strana francuskih dnevnih

novina.

pobede. Znajte da će samo vaša energija i spremnost na najveće žrtve i samo potpuni prezir prema smrti omogućiti da pobedite ovaj narod, da osvojitenjegovu zemlju i da nemačkoj vojsci donesete jednu novu pobedu. Srećan put ka pobedi i slavi! Ura!“ Makenzen je rekao svojim trupama sledeće: ...„Vipolazite na srpski front i na Srbiju, a Srbi su narod koji voli slobodu i koji se biri i žrtvuje do poslednjeg. Pazite da vam ovaj mali neprijatelj ne pomrači

slavu i ne kompromituje dosadašnje uspehe sjane nemačke armije“. Udružene armije započele su napad 6. oktobrasnažnom artiljerijskom vatrom i manjim desantnim akcijama a 7. oktobra izvršile su glavnu operaciju forsiranja Dunava iSave. Glavnina nemačkih snaga izvela je napad istočno od Beograda sa osnovnim pravcem podora ka dolini VelikeMorave. Sektor Beograda predstavljao je najvažniju tačku neprijateljskog udara, najverovatnije zbog moralno-političke ipropagandne važnosti osvajanja srpske prestonice. Na Beograd je ispaljeno 30.000 granata među njima i one kalibra 420mm. Mada je brzo postalo jasno da general Živković ne može odbraniti glavni grad, koji u strategiji vrhovne komande nijeimao značajnije mesto, takođe je postalo jasno da će ova operacija stajati napadače izuzetno mnogo žrtava. Srpske snagesu se stalno okupljale i pokušavale jurišima da odbace neprijatelja. Major Dragutin Gavrilović izdao je tada legendarnuzapovest: "Tačo u tri časa, neprijatelj ima da bude razbijen našim silnim jurišem, raznet našim bombama ibajonetima. Obraz Beograda ima da bude svetao! Vojnici, Junaci... Vrhovna komanda izbrisala je naš puk iz svog brojnogstanja. Naš puk žrtvovan je za čast Beograda i otadžbine... Vi nemate da se brinete za svoje živote, jer oni više nepostoje... Zato napred u slavu! Živeo Beograd!" Neprijateljska ofanziva tekla je izuzetno sporo. 1. armija držala je 10 dananemačke snage gotovo na polaznim položajima. aekenzenov načelnik štaba mogao je da zapiše sledeće: otpor žestok! Srbise tuku junački! Takođe je crnogorska vojska zadržala prodor 62. austrougarske divizije na sandžačkom frontu i nizomprotivudara zadala napadaču ozbiljne gubitke. Bugarska je sa tri dana zakašnjenja u napad krenula 14. oktobra ali je njena1. armija prikovana na polaznim položajima. Kako bi skršili otpor Nemci dovlače pojačanja Alpski korpus sa francuskogbojišta i austrougarsku 10. brdsku brigadu.

Povlačenje vojske i naroda

Srbi pod stalnim pritiskom neprijateljskih snaga odstupaju korak po korak. Mesec dana nakon početka invazije napadačisu mogli da konstatuju da su napredovali ali i izgubili petinu snaga. Za to vreme situacija na makedonskom bojištu je postala

kritična. Bregalnička divizija I poziva nije mogla da zaustavi daleko nadmoćniju bugarsku 2. armiju pa su Bugari 19. oktobra izbili na Vardar, 22. oktobra zauzeliSkoplje a 26. oktobra pošto su pobunjeni Albanci ugrozili Srbe s leđa lako zauzeli strateški važnu Kačaničku klisuru. Na ovaj način odsečena je veza Srba saEgejskim morem. Pripretila je velika opasnost snabdevanju. Ipak postojala je nada u Savezničke snage u Solunu i doista, francuske snage su krenule dolinomVardara ali ovaj manevar ostao je bez vojnog značaja. Saveznici su obećavali Srbiji korpus od 150.000 ljudi ali zbog neslaganja u njihivim vrhovnom komandamado ove pomoći nije došlo.

Desetine hiljada nejači povlačilose zajedno sa vojskom. Ruski poslanik javljao je da Srbija predstavlja pokretnu masu izbeglica. Ovoliki broj izbeglica zakrčio je ionako slabe saobraćajnice pa je povlačenje vojske bilo izuzetno otežano.

Srpski zvaničnici delili su sudbinu svoga naroda. Na liniji fronta bili su komandanti armija pa čak i ostareli kralj Petar. Zanimljivo je da je neprijatelj potppuno

pogrešno razumeo pojavu srpskog kralja na frontu. Došavši polovinom novembra u Berlin Ištvan baron Burijan je rekao kancelaru fon Betman-Holvegu da jesrpski kralj primećen blizu fronta i da lično smatra da je to znak da kralj hoće da se preda. Aristokrati Dvojne monarhije jednostavno nisu mogli da shvate da se sone strane fronta u istom rovu bore i seljak i kralj. Svi su očekivali da se pojave srpski parlamentarci i da traže mir pa čak i sile Antante ali na sednici vlade uKruševcu od 29. oktobra 1915. zaključeno je da se ima istrajati do kraja u dosadašnjoj politici. Srpska vojska i narod slili su se na Kosmet.

Povlačenje preko Albanije

Za više informacija pogledajte članak Albanska golgota

Vlada i Vrhovna komanda odlučile su da se vojska povuče na obalu Albanije i odatle evakuiše i s tim u vezi su obavestile saveznike da blagovremeno upute hranu iopremu. Pašić je telegrafisao srpskim poslanicima na strani: „nakon povlačenja mi ćemo za mesec dana imati vojsku od 250.000 ljudi, dobro opremljenu,obučenu i naoružanu i koja će moći, u društvu sa Saveznicima, ne smo isterati neprijatelja već ga i uništiti“. U naredbi Vrhovne komande od 25. novembra1915. stoji: „Nastao je trenutak kada se sticajem prilika moramo povlačiti kroz Crnu Goru i Albaniju... Kapitulacija bi bila najgore rešenje, jer se njomegubi država... Jedini spas iz ove situacije je povlačenje na jadransko primorje. Tu će se naša vojska reorganizovati... te ćemo opet predstavljati jednučinjenicu s kojom će saveznici morati računati. Država nije izgubila svoje biće, ojna i dalje postoji, iako na tuđem zemljištu, doklegod je tu vladalac,vlada i vojska ma kolika njena jačina bila“. Izvlačenje kroz Albaniju ostalo je u srpskoj tradiciji zapamćeno kao Golgota Srbije. Vlada je stigla u Skadar 28.novembra a Vrhovna komanda 6. decembra. Sa vojskom je preko Albanije krenuo i jedan broj civila, većina političkih prvaka i profesora univerziteta. Bio je to jošjedan znak patriotizma. Postojale su tri linije povlačenja. Duž njih ostalo je desetine hiljada mrtvih od gladi, iznemoglosti i arnautskih kuršuma.

Mojkovačka bitka

Za više informacija pogledajte članak Mojkovačka bitka

S malaksavanjem otporne snage srpske armije neprijateljskom pritisku je sve više bila izložena Crna Gora. Austrougarska 3. armija otpočela je 5. januara opštinapad na crnogorsku vojsku. Iako u izuzetno teškom položaju Crna Gora je bila svoje najsjajnije bitke. U sektoru Mojkovca austrougarske trupe su počele napad5. januara a 6. su prešle u napad svim snagama pa su do kraja dana napravile veći prodor u odbrambrenim položajima Sandžačke vojske. Divizijar serdar JankoVukotić donosi na Božić 7. januara istorijsku odluku: ne povlačiti se, ne čekati neprijatelja već napasti. U zoru 7. januara napad je otpočeo Uskočki bataljon iodmah za njim Kolašinska brigada. U borbi koja je trajala od zore do sumraka sandžačka vojska ne samo što je odbacila neprijatelja već ga je tako potukla da muje oduzela svaku ofanzivnu snagu. Time dostignutu granicu između Berana i Andrijevice, u sektoru Mojkovca i na reci Tari držali su sve do 18. januara kada im jenaređeno da se predaju. Na Lovćenskom frontu situacija je stajala drugačije: višestruko nadmoćne (u ljudstvu 6:1) austrougarske trupe posle krvave borbe zauzelesu Lovćen 11. januara. U celini uzev crnogorska vojska se pokazala dorasla iskušenjima što se ne može reći i za organe vlasti. Odbijajući da naredi povlačenjevojske zajedno sa Srbijancima kralj je napustio zemlju 19. januara ne ostavivši nikakve instrukcije za dalji rad. Krnja vlada je odlučila da obustavi otpor 20.januara. Tog dana je general Konrad proročki pisao baronu Burijanu da treba računati kao s verovatnim da će Crnogorci povesti gerilsku borbu.

Evakuacija

Dolaskom na albansku obalu je bila okončana tek prva etapa stradanja jer na obalama Albanije nije bilo dovoljno hrane ni sanitetskog materijala. Dosta hrane jestiglo u Brindizi ali italijanska mornarica je sporo prebacivala te količine. Srpski poslanici izveštavali su o teškom stanju srpske vojske. Na visini istorijskog trenutkabio je i regent Aleksandar. Iako ozbiljno bolestan odbio je da se prebaci u Italiju već je ostao sa svojom vojskom i narodom. Dramatično regentovo pismo, tačnijeočajnički apel ruskom caru Nikolaju imalo je efekta. Ruski car uputio je silama Antante ultimatum sa sledećom sadržinom:

Ukoliko se srpska vojska odmah ne izbavi iz Albanije Rusija raskida savez sa Antantom i sklapa separatni mir sa Nemačkom. O značaju ovog ultimatuma za Srbegovori i želja Nikole Pašića, koji je pred smrt 1926. zaveštao ceo novčani iznos sa svoje štedne knjižice za podizanje spomenika Nikolaju II upravo zbog ovogčina. Konačno su od strane saveznika preduzete konkretne mere. Prvih 12.000 Srba evakuisano je u Bizertu. Do 21. februara 43 saveznička broda su evakuisalapreko 150.000 srpskih vojnika na Krf, ostrvo spasa kako su ga Srbi nazvali.

U tuđini

Srpska vojska na Krfu

Masa izbeglica nalazila se na kraju fizičkih i psihičkih snaga. Iskrcavanje na Krf opisao je francuski očevidac: „Svi uopšte behu potpuno iscrpeni, strahovitomršavi. Jadni Srbi. Izlazili su iz čamaca pridržavani od mornara i šesera, penjući se teško uz brdo podupirajući se puškama i najzad se survavalipotpuno iscrpeni, gotovo besvesni“. Izmučene srpske vojnike svakodnevno je kosila smrt. U početku je bilo prosečno 120 smrtnih slučajeva dnevno. Bolesnicisu radi izolacije i lečenja bili skupljeno na ostrvu Vidu ali na njemu se odigravala takva agonija da je među Srbima ostrvo postalo poznato pod imenom „ostrvosmrti“. Ipak nesreća nije mogla biti beskrjna: meteorološke prilike su se popravile, stizalo je sve više hrane i opreme i Srbi su se sve više oporavljali.

Na Krfu je srpska vojska bila reorganizovana, ali tako da je u suštini zadržala ranije ustrojstvo. Po ukazu od 27. februara 1916. glavninu srpske vojske činile su: 1.armija pod komandom pukovnika Miloša Vasića, sastavljanje od Moravske i Vardarske divizije; 2. armija pod komandom vojvode Stepe Stepanovića sastavljenaod Šumadijske i Timočke divizije i 3. armija pod komandom generala Jurišića-Šturma koju su činile Dunavska i Drinska divizija. Samostalna je bila Konjičkadivizija pod komandom generala Đorđa Đorđevića. Saveznički general Žofr je povlačenje srpske vojske okarakterisao kao „Nešto najstrašnije što je istorija dotad zabeležila“.

Prebacivanje na Solunski front

Prebacivanje manjih jedinica počelo je već u martu 1916. dok je najveći deo počeo da se prebacuje sredinom aprila. Transport je izveden u francuskoj organizacijii pretežno njenim brodovima. Transport je tekao savršeno i nije potopljen nijedan brod. U logorima na Halkidikiju koje su prethodno pripremili Francuzi početkomjuna bilo je koncentrisano do 127.000 ljudi da bi ih u junu-julu bilo 152.000. U junu i julu zauzeli su položaje između Kožufa do Lerina.

Francuski šlem Adrian M15 u

Srpskoj Vojsci

Austrougari ubijaju zavezane ustanike.

Borbe 1916. godine

Pošto su saveznici privoleleli Rumuniju da napadne Austrougarsku pripremana je ofanziva na Solunskom frontu. Centralne sile prozrele su savezničke namere iodlučile se za napad. Bugari su 17. avgusta 1916. krenuli u ofanzivu i potisli su 3. srpsku armiju. Saveznički kontranapad otpočeo je 14. septembra. Srpska armijarazbila je Bugare u bici kod Gorničeva i naterala neprijatelja na odstupanje. Drinska divizija vodila je krvave borbe oko Kajmakčalana koji je zaposela 30. oktobračime je srpska vojska zakoračila na teritoriju svoje države. U luku Crne reke 1. armija ostvarila je značajnu pobedu pa su se Bugari povukli 40 kilometara što je zaposledicu imalo oslobođenje Bitolja. U ovim borbama Srbi su imali 28.000 vojnika izbačenih iz stroja a Bugari i Nemci75.000. Nakon ovih borbi front se stabilizovao a zatišje je potrajalo sve do 1918. godine.

1917. godina

Za više informacija pogledajte članak Toplički ustanak

Solunski Front se stabilizovao krajem 1916. a tokom 1917. godine Saveznici nisu pokušavali da izvrše proboj. U Srbiji jesituacija bila dosta teška usled odnosa okupacionih trupa i lokalnog stanovništva, a pogotovu je nepovoljan položajstanovništva na teritorijama pod bugarskom okupacijom.

Krajem februara 1917. godine izbio je Toplički ustanak kao odgovor lokalnog stanovništva na Bugarizaciju, a vođe ustankasu bile vojvode Kosta Milovanović Pećanac i Kosta Vojnović. Posle početnih uspeha okupacione vlasti su se organizovale islomile otpor ustanika uz odmazdu nad lokalnim stanovništvom

Proboj Solunskog fronta i oslobođenje

Za više informacija pogledajte članak Proboj Solunskog fronta

Godine 1918, nakon početnih uspeka Saveznika na Zapadnom frontu, 15. septembra oko 4 sata ujutru Saveznici su saSrpskom vojskom otpočeli proboj. U bitki na Dobrom Polju za samo jedan dan i 700 poginulih srpska vojska uspeli su daprobiju bugarsku odbranu i nastavili da oslobađaju teritoriju Makedonije. Bugarska je 29. septembra u 23.00 časa potpisala konvenciju primirja

Jedinice Dunavske divizije ušle su u Vranje 5. oktobra, u Vladičin Han 5. oktobra, 6. oktobra Grdelica, 7. oktobra Leskovac, 8. oktobra Brestovac i Žitni Potok.Nemačke trupe iz Rumunije stigle su kod Niša da postave odbranu ali su tokom 10. i 11. oktobra uspele da probiju nemačku odbranu i uđu 12. oktobra u Niš.Trupe Petra Bojovića napreduju brzo i oslobodili su Beograd. a onda su srpske trupe prešle Savu, Dunav i Drinu i počele oslobađanje do tada teritorijaAustrougarske.

Proboj Solunskog Fronta

Srbija nakon Prvog svetskog rata, a

pre stvaranja Kraljevstva Srba,

Hrvata i Slovenaca - faktičke

granice Kraljevine Srbije 26.

novembra 1918. godine, posle

ujedinjenja sa Sremom (24.

novembra), Banatom, Bačkom i

Baranjom (25. novembra) i Crnom

Gorom (26. novembra).

Car Vilhelm je ogorčen na njih u telegramu bugarskom caru rekao: „62000 srpskih vojnikaodlučilo je rat, SRAMOTA!“ U Zagrebu je proglašeno Narodno ujedinjenje a Crna Goraje isto uradila: Proglasila Ujedinjenje sa Srbijom što je dovelo do Božićne pobune, ali ipakCrna Gora se ujedinila.

Ratna šteta

Prema popisu preduzeća iz 1916, na austrougarskom okupacionom područjuonesposobljeno je 58% industrijskih preduzeća, a slična situacija je bila na bugarskojokupacionom području gde su rudnike eksploatisali Nemci. Ostala preduzeća su strada tokom povlačenja okupatora. Zatim,za vreme Prvog svetskog rata u Srbiji su oštećeni rudnici metala sa 50%, a rudnici uglja sa 100%. Porušeno je 12.000 tonamostovnih konstrukcija, železničke linije Beograd−Niš−Caribrod, Niš−Skoplje−Đevđelija i Skoplje−Mitrovica. Odneto je24.600 tona bakra, 2.970 tona olova, 150.000 tona pirita, 500.000 tona lignita, 220.000 tona kamenog i mrkog uglja,750.000 tona tercijarnog mrkog uglja, 1.610 tona zlata i 3.100 tona srebra. Neprijatelj je prilikom povlačenja mnoge rudnike iindustrijske objekte potopio, porušio i zapalio. Za vreme rata, konfiskacijom i odvođenjem u neprijateljske zemlje, stočni fondje uništen za 70%, poljoprivredna proizvodnja smanjena za 70%, a poljoprivredni inventar (objekti, sprave, mašine, vozila)

oštećen je za 44% od svoje vrednosti. Broj radnika u Srbiji je tek 1923. godine dostigao broj iz 1910. godine.[35]

Prema proceni delegacije Kraljevine SHS na mirovnoj konferenciji u Versaju, odnosno na pregovorima u letovalištu Spa, ratnašteta Srbije iznosila je od 7 do 10 milijardi zlatnih franaka (po cenama iz 1914), a to je bila polovina njene tadašnje ukupnenacionalne imovine. U isto vreme, Srbija je u ratu izgubila više od 28% stanovnika, odnosno 62% muškog radnog stanovništva(53% poginulo i 9% trajnih invalida) između 18 i 55 godina. Od tih gubitaka, ¾ otpada na užu Srbiju i Kosovo i Metohiju.Pljačkanje i maltretiranje Srba vršeno je na svim teritorijama na kojima su bili naseljeni. Samo u Banatu i Bačkoj opljačkano jeoko 6.000 srpskih porodica koje su zbog terora bile prinuđene da izbegnu. Austrijanci i Nemci u Srbiji rekviriraju nađene

zalihe bakra, mesinga, nikla, cinka, vune, kože, zatim žita, brašna, vina, rakije, soli, stoke, petroleja, itd. Okupaciona vlast zavodi drakonske represivne mere i vrši

deportacije i uzimanje talaca. Tako, na primer, u maju 1917. u logorima Austrougarske nalazilo se oko 40.000 ljudi.[36]

Reference

1. ̂Čedomir Antić, Sudnji rat (http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Najvecha-srpska-pobeda/Sudnji-rat.sr.html) , Politika od 14. septembra 2008.2. ̂Vladimir Radomirović, Najveća srpska pobeda (http://www.politika.rs/rubrike/Tema-nedelje/Najvecha-srpska-pobeda/55729.sr.html) , Politika od 14. septembra

2008.

3. ̂a b Smrt Franje Ferdinanda (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-06-16-002.jpg) . Politika od 16. juna 1914.

4. ̂Atentat u Sarajevu (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-06-17-002.jpg) . Politika od 17. juna 1914.

5. ̂a b Istorija srpskog naroda, knjiga VI-2, urednik toma Mitrović A, Srpska književna zadruga, Beograd, 1983.

6. ̂a b v ( ) Erl Herbert Eskvit (britanski premijer). The genesis of the war (http://www.archive.org/details/genesisofwar00asquuoft) . Casell, London, 1923.

7. ̂( ) Le Livre Bleu Serbe, u Official diplomatic documents relating to the outbreak of the European war

(http://www.archive.org/details/officialdiplomat00machrich) , The Macmillan company, Njujork, 1916

8. ̂a b ( ) Prior R, Wilson T. The first world war. Cassell, London, 1999.

9. ̂a b v ( ) Vilhelm II (nemački car). "Comparative history, 1878-1914" (http://www.archive.org/details/comparativehisto00will) . Hutchinson & co, London, 1922.

10. ̂Sad prete ratom! (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-09-002.jpg) . Politika od 9. jula 1914.11. ̂Austrijski ultimatum (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-11-002.jpg) . Politika od 11. jula 1914.

12. ̂( ) Iv Gijo (bivši francuski ministar). Les causes et les conséquences de la guerre (http://www.archive.org/details/lescausesetlesco00guyouoft) . Lib. Félix Alcan,

Pariz, 1915.13. ̂Ћоровић, Владимир (1997). Историја српског народа (http://www.rastko.rs/rastko-bl/istorija/corovic/istorija/index.html) . Београд Приступљено 19. 3. 2013..

14. ̂a b ( ) Collected diplomatic documents relating to the outbreak of the European War (http://www.archive.org/details/cu31924026425144) , H.M. Stationery

Office, London, 1915.15. ̂Austrijska nota (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-12-001.jpg) - tekst austrijske predstavke srpskoj Vladi. Politika od 12. jula 1914.16. ̂Današnja situacija. (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-12-002.jpg) Politika od 12. jula 1914.

17. ̂a b ( ) Le Livre Orange Russe, u Official diplomatic documents relating to the outbreak of the European war

(http://www.archive.org/details/officialdiplomat00machrich) , The Macmillan company, Njujork, 1916

18. ̂a b v Pred ratom! (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-13-001.jpg) Politika od 13. jula 1914.19. ̂Gizlovo pismo (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-15-002.jpg) . Politika od 15. jula 1914.20. ̂Srpskom narodu (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-14-001.jpg) . Politika od 14. jula 1914.21. ̂Službeni deo (http://scc.digital.nb.rs/novine/srpske-novine/1914/mid/1914-07-13-001.jpg) . Srpske novine od 13. jula 1914.22. ̂Lom u Austriji (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-14-002.jpg) . Politika od 14. jula 1914.23. ̂Tačka šest (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-14-001.jpg) . Politika od 14. jula 1914.24. ̂Pod austrijskim mecima (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-22-001.jpg) . Politika od 22. jula 1914.25. ̂Pronađena spomen-ploča prvoj žrtvi Prvog svetskog rata („Politika“, 16. mart 2013) (http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Pronadjena-spomen-ploca-prvoj-zrtvi-

Prvog-svetskog-rata.sr.html)26. ̂Petranović B, Zečević M, Proklamacije zaraćenih strana u svetlu jugoslovenske ideje, str. 7 (http://www.znaci.net/00001/138_3.pdf) u Jugoslavija 1918-1988:

tematska zbirka dokumenata. Rad, Beograd, 1988.27. ̂Mojim junačkim i hrabrim Srbima! strana 1. (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-22-001.jpg) i strana 2.

(http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-22-002.jpg) Politika od 22. jula 1914.28. ̂Kralj Nikola o Austriji! strana 1. (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-27-001.jpg) i strana 2.

(http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-27-002.jpg) Politika od 27. jula 1914.29. ̂Pasoš Grizingeru (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-25-001.jpg) . Politika od 25. jula 1914.30. ̂Crnogorska nota (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-24-001.jpg) . Politika od 24. jula 1914.31. ̂Bombardovanje Boke (http://scc.digital.nb.rs/novine/politika/1914/max/1914-07-24-001.jpg) . Politika od 24. jula 1914.

32. ̂a b Rothenberg Gunther, 1989, The Austro-Hungarian Campaign Against Serbia in 1914, Journal of Military History, br. 53, str. 127–146

(en)

(fr)

(en)

(en)

(fr)

(en)

(fr)

Vikimedijina ostava ima jošmultimedijalnih datoteka vezanih za:Srbija u Prvom svetskom ratu

33. ̂a b v g d đ e ž z i dr Savo Skoko, Vojvoda Radomir Putnik, BIGZ, Beograd 1984

34. ̂( ) Gordon-Smith G, From Serbia to Jugoslavia (http://www.archive.org/details/fromserbiatojugo00gordrich) , G. P. Putnam's sons, Njujork i London, 1920

35. ̂Slobodan Vuković: ”STRATEGIJA” LAŽNOG MIRA U KUĆI (Ekonomski odnosi između regiona u Kraljevini Jugoslaviji), strane 463 i 464 (http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0085-6320/2005/0085-63200504461V.pdf)

36. ̂Slobodan Vuković: ”STRATEGIJA” LAŽNOG MIRA U KUĆI (Ekonomski odnosi između regiona u Kraljevini Jugoslaviji), strane 464 i 465 (http://scindeks-clanci.nb.rs/data/pdf/0085-6320/2005/0085-63200504461V.pdf)

Vidi još

Tamo daleko

Literatura

Vladimir Ćorović, Istorija srpskog naroda. Beograd 1997.Dušan Bataković: Nova istorija srpskog naroda, Beograd: Naš Dom 2000. (koautori: A. Fotić, M. St. Protić, N. Samardžić); drugo dopunjeno izdanje:Beograd 2002., ISBN 86-7268-015-4; korejski prevod: Seul 2001., ISBN 89-89205-20-4; francuski prevod: Histoire du peuple serbe, Lausanne: L’Aged’Homme 2005. ISBN 2-8251-1958-X

Andrej Mitrović, Prodor na Balkan. Srbija u planovima Austrougarske i Nemačke 1908-1918, Beograd 2011.Milorad Ekmečić, Ratni ciljevi Srbije 1914, 2. izd, Beograd 1990.Petar Opačić, Srbija, Solunski front i ujedinjenje 1918, Beograd 1990.Džon Rid, Rat u Srbiji 1915. (preveo Vuk Dragović), Cetinje 1975.

Spoljašnje veze

Istorijska biblioteka: Srpska vojska u Bizerti (http://www.istorijskabiblioteka.com/art:srpska-vojska-u-bizerti)

Preuzeto iz „http://sr.wikipedia.org/w/index.php?title=Србија_у_Првом_светском_рату&oldid=7003824“Kategorija: Srbija u Prvom svetskom ratu | [+]

Ova stranica je poslednji put izmenjena u 14:08, 20. mart 2013.

(en)

Tekst je dostupan pod licencom Krijejtiv komons Autorstvo-Deliti pod istim uslovima; dodatni uslovi se mogu primeniti. Pogledajte Uslove korišćenja zaviše informacija.