Medijska knjižara KRUG, Beograd,

urednik Đorđe Stojanović

Finansiranje ovog dela pomogao je Univerzitet u Bolonji, Italija

U saradnji sa Helsinškim odborom za ljudska prava

RELIGIJA: SAVREMENA EGZEGEZA

Filozofsko-naučni traktat

Srđan Jovanović Maldoran

Medijska knjižara KRUG, Beograd, 2011.

SADRŽAJ:

UVOD O opasnim pitanjima 11

GLAVA I Fizički svet 23

GLAVA II Evoluciona psihologija 37

GLAVA III Hronološki pogled 55

GLAVA IV Ateizam, renesansa, prosvetiteljstvo 85

GLAVA V Uticaj religije na civilizaciju 95

GLAVA VI Kratak lokalni pogled 115

POGOVOR Pozitivna društvena sila 133

APENDIKS

BIBLIOGRAFIJA 141

NAPOMENE 151

5

Moje mišljenje o religiji jednako je mišljenju Lukrecija. Mislim da nije ništa drugo do bolesti izazvane strahom i da je uzrok neizrecivog jada ljudske rase.

Bertrand Rasel, filozof, matematičar, humanista, pacifista, dobitnik Nobelove nagrade

Nisam obavezan da verujem da je jedan te isti Bog koji nas je podario čulima, razumom i intelektom očekivao od nas da ih ne koristimo.

Galileo Galilej, astronom, fizičar, matematičar i filozof

Ne verujem u besmrtnost pojedinca i smatram da je etika isključivo ljudska osobina iza koje ne stoji nikakav natčovečanski autoritet.

Albert Ajnštajn, teoretski fizičar,otac teorije relativiteta

Malo slobode može biti na zemlji dok ljudi obožavaju tiranina na nebu.

Robert Grin Ingersol, orator, političar i abolicionista

Religija jednog doba jeste književna zabava sledećeg.Ralf Valdo Emerson, filozof,

pesnik i esejista

Religija se može uporediti s dečjom neurozom.Sigmund Frojd, psiholog, neurolog,

otac psihoanalize

Nikada ne verujem ljudima koji toliko mnogo znaju o onome što Bog od njih očekuje da urade svojim bližnjim.

Sjuzan B. Entoni, borac za ljudska prava

Strah od stvari koje se ne mogu videti je prirodno seme onoga što sva-ko od nas u sebi zove religijom.

Tomas Hobs, filozof

6

Doći će dan kad će mistično stvaranje Isusa od strane Vrhovnog Bića u materici device biti klasifikovano kao i basna o stvaranju Minerve u mozgu Jupitera.

Tomas Džeferson, političar i bivši predsednik SAD

Ne verujem u Boga, ali ga se bojim. Gabrijel Garsija Markez, pisac,

novinar i politički aktivista, dobitnik Nobelove nagrade

Protivnik sam religije zato što nas uči da budemo zadovoljni nerazu-mevanjem sveta.

Ričard Dokins, biolog, tvorac teorije sebičnog gena

7

Napomena autora

Ova knjiga je nastala kao rezultat višegodišnjeg rada na kolumni Religije Evrope, koja već tri godine izlazi u dnev-nom listu Danas, kao i dugotrajnog akademskog i ličnog istraživanja na polju religije. Pozitivna reakcija na kolu-mnu (mahom od strane liberalnijeg i obrazovanijeg sloja društva) dovela je do ideje i da se domaćoj javnosti, kako laičkoj tako i akademskoj, prikažu najnovija ostvarenja (prevashodno naučnog i filozofskog, ali i kritičkog, pa i polemičkog karaktera) koja se odnose na objašnjenje i analizu kompleksnog fenomena znanog pod imenom religija. Budući da je na ovom stupnju razvoja ljudske civilizacije (oko 0.7 na Kardaševljevoj skali, po proceni eminentnog fizičara i futurologa Mičia Kakua) religija još uvek odveć škakljiva (a često i kontroverzna) tema, trudio sam se da u radu predstavim najnovija naučna otkrića što je moguće objektivnije, te sam stoga i u rad uključio veliki broj citata savremenih naučnika i filozofa svetskog ranga: najefikasnije se kontroverzija izbegava time što se dozvoli autoru o kome se govori da sâm predstavi rezultate svog istraživanja. Naglašavam, stoga, da rezultati mnogobroj-

8

nih istraživanja religije koje sam predstavio u ovoj egzegezi mahom nisu moji, te da shodno tome ne želim da se kitim tuđim perjem (što je odveć rašireno na ovim prostorima, plagijarizam ne moram ni da pominjem); ovo delo treba shvatiti kao manji kompendijum savremenog istraživanja o religiji, kao svojevrsni „Uvod u savremenu analizu reli-gije“, religion 101, za koji se takođe nadam da će pomoći i studentima akademskih disciplina kao što su antropolo-gija, sociologija, filozofija i psihologija. Posebna pažnja je poklonjena evolucionoj psihologiji, relativno novoj nauč-noj disciplini koja sa neverovatnim uspehom objašnjava ne samo religiju, ali i druge produkte ljudskog uma, nauci koja do ovih prostora nije čak ni stigla. Uvodeći evolucio-nu psihologiju na ove prostore se nadam da će ova kori-sna disciplina zaintrigirati entuzijaste za nauku, ma kako ih malo bilo. Detaljnija bibliografija je izložena na kraju knjige, dok se svuda u tekstu nalaze reference; srdačno preporučujem čitaocu da se i sam odvaži na sopstvena istraživanja o ovoj temi, a na osnovu najnovijih informa-cija do kojih je moguće doći putem spiska literature na kraju knjige. Delovi ovog rada (prvobitno pisanog na en-gleskom jeziku) služili su i kao gradivo za predmet „Isto-rija ateizma“, koji sam uveo u kurikilum na Katedri istorije Filozofskog fakulteta Univerziteta Palacki u Olomoucu, u Češkoj Republici.

9

10

11

Uvod – o opasnim pitanjima

Nije lako pisati o religiji.Prepreke koje efektno uništavaju svaki iole stručan i

naučan (pa i laički, u velikoj meri) pristup izučavanju reli-gije se razlikuju od lokacije do lokacije. U Zapadnom svetu, najnoviji problem ima i ime, ma kako mu to ime ne odgo-varalo; zove se „religijska tolerancija“, a ponekad i „pošto-vanje religije“ (vidi: DOKINS 2006; HARIS 2004). Naglasimo odmah da oznaka „religijska tolerancija“ nema mnogo veze sa pojmom i praksom tolerancije, koji je inače od ve-like važnosti za valjano funkcionisanje društva. Pod neu-mesnim i nesnosnim pritiskom društva i određenog dela pseudoakademske elite, religiji se najčešće automatski pripisuje neverovatna količina poštovanja, ako je uopšte moguće to poštovanje kvantifikovati. Dovoljno je proglasiti određenu misao „religijskom“ da bi njen nosilac automat-ski dobio respekt, kako nam objašnjava velik broj autora, od Sema Herisa (2004) preko Kristofera Hičensa (2007) pa sve do renomiranog biologa Ričarda Dokinsa (2006) sa Univerziteta u Oksfordu. Razloga za ovoliku količinu kvazi-respekta niti je bilo, niti će biti; religija ga u svakom slučaju

12

dobija, a mi uspešno zaboravljamo da se poštovanje mora zaslužiti. Monstrum religijske tolerancije je, pak, dostigao brobdingnagijanske razmere u kvazi-intelektualnom dis-kursu određenog broja članova intelektualne „elite“, te i kod laureata Nobelove nagrade, Ilaja Vizela: „Zašto bih ja tebe tolerisao? Ko sam ja da te ‘tolerišem’? Radije bih ti pokazao poštovanje,“ (VIZEL u HAVEL, ur., 2007) izrazio se Vizel na globalnoj konferenciji u organizaciji Foruma 2000 u Pragu, nevladine organizacije Vaclava Havela, za koju sam jedno kratko vreme i ja sam radio kao stažista tokom magistarskih studija. Bez ikakvog razloga (i apsolutno bez ikakvog objašnjenja ili opravdanja), Vizel je preporučio da religiju treba poštovati. Treba je poštovati samo zbog toga što je religija, ništa više. To je njemu dovoljno. I u takvoj atmosferi veštački nametnutog poštovanja, svaki ozbi-ljan diskurs koji uzima religiju kao objekat biva uništen. Zašto bismo uopšte razgovarali o religiji, kada imamo end result – ona mora da se poštuje, kraj priče. Zaboravlja se tako vrlo često da smo mi, makar na jednom nivou, jedno veoma netolerantno društvo – ne tolerišemo ubistvo, kra-đu, prevaru, silovanje i još mnoge, skoro nebrojene stvari. Daleko bilo da počnemo na ovim poljima da budemo tole-rantni. Karl Poper je još davno primetio kako nije moguće (niti poželjno) biti tolerantan prema svemu (POPER 1966). Lažna dihotomija koja učesnike ovog diskursa obuzima u misli sagledava svet iz jednog striktno infatilnog, roman-tičarskog1 ugla: ili si potpuno tolerantan prema svemu, ili si potpuno netolerantan prema svemu. Svet, pak, ne funk-cioniše tako monohromno. Nije sve tako crno-belo kao u religijskom svetonazoru.

Imao sam jednom prilikom šansu da diskutujem islam sa dvojicom muslimana; bolje bi bilo reći da sam

13

imao prilike da slušam njihovo propovedanje. Nisam po-kazivao nikakav nedostatak razumevanja ili ikakvu otvo-renu napadnost prema religiji ili njihovom mišljenju, ali sam načinio jednu kobnu grešku – postavio sam pitanje. Pitanja, radoznalost, želja za znanjem, kao što je primetio i detaljno elaborirao francuski filozof Mišel Onfre (2007), zakleti su neprijatelji svake religije na jednom iskonskom, bazičnom nivou. Moje pitanje se odnosilo na odlomak iz Kurana (nepoznata godina izdavanja originala, vidi bibli-ografiju za detalje) u kome se opisuje kako je Muhamed ibn Abdulah, u Jerusalimu, ispred Kupole stene, na krila-tom konju odleteo u nebo. Pitao sam ih kako je moguće da dvojica iole obrazovanih momaka – jedan je magistar na-uka, drugi doktor medicine – mogu da veruju u jednu tako apsurdnu i jasno nemoguću ideju (nemoguću fizički i bio-loški). Konverzacija se time efektno zaustavila. Obojica su odgovorila kao iz topa – oni moja verovanja poštuju, i ja bi trebalo da uzvratim nekakvim recipročnim poštovanjem (napominjem ponovo da nikakvog izraza nepoštovanja nije ni bilo). Nisu uopšte ni pokušali da odgovore na moje pitanje; samo su nastavili sa kvazidiskursom o poštova-nju. Bilo mi je jasno da je dijalog propao. Kvazitolerancija i pseudorespekt su ga uništili. Postavlja se logično pitanje: zašto bismo poštovali nečiju ideju da postoje krilati konji? (Vidi: HERIS 2004) Uostalom, zašto bismo poštovali bilo kakvu ideju koja sputava radoznalost i želju za znanjem? (Vidi: ONFRE 2007) Od najveće je važnosti napomenuti kako nedostatak poštovanja nipošto ne implicira nikakvu mržnju ili propagiranje iste. Nauka je u ovoj instanci neu-tralna i objektivna. Isto tako, nedostatak poštovanja i to-lerancije nije isto što i nepoštovanje. Ateisti, primera radi, često bivaju lažno i neprofesionalno optuženi za „mržnju“

14

prema vernicima: odmah ću se distancirati od ovog izu-zetno uskogrudog i prvenstveno netačnog opisa (primera radi, neki od meni mnogo dragih osoba su vernici; no to ne sme da utiče na naučnu analizu, te ne predstavlja ni-kakav argument, a nipošto ne znači da bogovi postoje). Kao što ćemo sa izrazitom teškoćom naići na onkologa koji voli rak, jasno je da on nikakvih negativnih emocija nema u odnosu sa svojim pacijentom koji od ove opake bolesti pati. Naprotiv, kao što i onkolog brine za ljude koje je pošast kancera zahvatila, ateistu je prevashodno briga za čoveka, bio čovek religiozan ili ne, budući da ne veru-je u magična bića na nebu. Ateizam je prvenstveno okre-nut ka ljudskom, ka realnom, za razliku od religije, koja je okrenuta ka metafizičkom, „onostranom“ i smrti (ONFRE 2007). Što se tiče mržnje, nebrojeni autori su primetili (i detaljno argumentovali i elaborirali) kako je uprava reli-gija svetonazor koji navodi na mržnju (vidi: HIČENS 2007; potom ONFRE 2007; ZAGORIN 2003; ASMAN 2009), što je ne-pobitna istorijska činjenica. Samo se treba setiti Inkvizici-je, Krstaških ratova, nacizma, blagosiljanja srebreničkog genocida i 11. septembra u Njujorku.

Na ovim prostorima, problemi koji se tiču religije i njenog objektivnog, ateističkog, naučnog sagledavanja su drugačiji. U esencijalno patrijarhalnim, manje razvijenim kulturama (o primitivnim kulturama vidi prevashodno: TAJLOR 1873) bilo kakva ideja tolerancije nečega stranog, nečeg drugačijeg, jedva da postoji i kada je potrebna, te ovde imamo probleme drugačijeg tipa. Naime, kada se pomene, primera radi, gorenavedeni islam, on nije shva-ćen kao religija, već kao „neka druga religija“, nešto stra-no i čudno, pa samim time i zlokobno, dok je pravoslavlje shvaćeno kao jedina pozitivna opcija. Samim time, kri-

15

tika islama biva viđena iz pravoslavnog ugla, a kritičar – kao pravoslavac (I meni se ovo desilo. Kada sam, pak, jednom prilikom kritikovao Agnes Bojadžiu, poznatiju pod klerikalnim pseudonimom „Majka Tereza“, dobio sam i komentar da „mrzim katolike“ kao „pravoslavac“). Odmah moram da se ogradim od ovako uskog, nezado-voljavajućeg i neprofesionalnog pogleda. Dužnost jednog naučnika je da se izdvoji iz gomile subjektivnih vizija punih predrasuda i nerazumevanja: za jednog naučnika, svaka religija je u suštini manje-više ista. Drugi problem je opšti nivo nauke i obrazovanja, koji je u Srbiji tragičan. „Zgrada Hemijskog fakulteta je pukla, Filozofski tone, na Muzičkoj akademiji vežbaju u toaletima, na nekim fakul-tetima nema krova, a država izdvaja novac za dekorativ-no osvetljenje Hrama Svetog Save...Srbija već dvadeset godina nema strategiju visokog obrazovanja, ne znamo šta hoćemo, ne znamo gde ćemo,“ slikovito opisuje op-šte stanje domaće akademije Ljubiša Rajić sa Filološkog fakulteta u Beogradu, na ovim prostorima poznat i kao kritičar klerikalizacije (RAJIĆ 2010). 2011. godine je mi-nistarstvo nauke čak i ukinuto (sic!), dok je ministar kul-ture, informisanja i informacionog društva postao čovek kojem je najviši nivo obrazovanja – srednjoškolska diplo-ma, ma koliko nadrealno ovo zvučalo. U takvom okruže-nju nije veliko čudo da se nauka i ne razvija preterano. Naučno objašnjenje religije, stoga, skoro i da ne postoji, budući da i sama nauka jedva postoji. Sa ukidanjem mi-nistarstva za nauku, može se sa pravom reći da je u Srbiji nauka satirana na nivou države.

U jednom sveopštem, samo delimično hronološkom opisu, ja ću u ovome radu pokušati da predstavim naj-novija naučna objašnjenja religije, od njenog nastanka

16

preko razvoja, sve do današnjice, davajući pritom stručna mišljenja i nazore poznatih svetskih stručnjaka Evrope i Amerike. Nužno je, stoga, dati i definiciju teme ovog rada, tj. religije. Definicija religije ima i više nego što je nužno, od najneuspešnijih i besmislenih (teoloških) do raznovr-snih naučnih (prevashodno socioloških i antropoloških). Nije, pak, potrebno ulaziti ovde preterano u detalje; za ciljeve ovog rada shvatićemo religiju u njenom najširem, najopštijem obliku, te je stoga i definisati kao verovanje u postojanje natprirodnih sila koje poseduju neverovatne i fizički nemoguće moći, poput bogova, anđela, demona, pa i duhova, animusa i sličnog, sila koje navodno mogu da utiču na fizički svet oko nas. Kao tipične primere možemo dati monoteističke religije poput hrišćanstva, judaizma i islama (budući da su najrasprostranjenije) ili politeistič-ke, kao što su religije stare Skandinavije ili Grčke, pa i da-našnje Indije.

Budući da je jasno da je čovek izmislio veliku količinu bogova i božanstava, treba napomenuti i dezignaciju koja će se tokom ovog rada koristiti. Bogovi poput Alaha, Tora i Velesa i bilo kog drugog božanstva će biti označeni reč-ju „bog“, koja se piše malim slovom. Jedino u slučaju be-zimenog hrišćanskog božanstva, slovo „b“ će biti pisano veliko – „B“. Pitanje je akademske debate da li hrišćanski bog ima ime, te se zove „Bog“, ili prosto nikakvu određeni-ju dezignaciju ne poseduje (u prvom slučaju bismo imali situaciju kao kada bismo imali kućnog ljubimca, recimo mačku, koja bi se zvala Mačka2).

Pitanje religije je uvek veoma škakljivo. I ozbiljni na-učnici se veoma često boje da pristupe ovom problemu zbog univerzalne odbojnosti koju vernici imaju prema bilo kakvom ozbiljnom vidu objašnjenja (sopstvene) reli-

17

gioznosti, budući da naučno objašnjenje polazi od a priori činjenice/suda da nikakvih natprirodnih bića nema (zato ih i zovemo „natprirodnima“). Međutim, naučnik ne sme da bude kukavica; njegova je dužnost da se uhvati u koštac sa svakim i bilo kakvim problemom. Eminentni psiholog sa Harvarda, Stiven Pinker, objasnio je ovaj problem uz pomoć konstrukcije „opasne ideje“ (PINKER 2007). „Kad kažem ‘opasne ideje’ ne mislim na štetne tehnologije kao što su one na kojima je zasnovano oružje za masov-no uništenje, ili zle ideologije, kao što su one na kojima su zasnovane rasističke, fašističke i neke druge fanatičke kultne ideologije. Mislim na tvrdnje o činjenicama ili na-merama koje ozbiljni naučnici i mislioci brane dokazima i argumentima ali za koje se oseća da predstavljaju izazov kolektivnoj pristojnosti ovog doba. Primer je (...) moralna panika koju je svaka od njih izazvala u protekloj četvrtini ovog stoleća. Pisci koji su objavljivali ovakve ideje bili su napadani, cenzurisani, otpuštani s posla, izloženi pretnja-ma i, u nekim slučajevima, fizički napadani. Svaka era ima svoje opasne ideje. Hiljadama godina monoteističke reli-gije progonile su bezbrojne jeresi zajedno sa opasnosti-ma koje potiču iz nauke kakve su geocentrizam, biblijska arheologija i teorija evolucije. Možemo biti zahvalni što su nekadašnje kazne koje su se sastojale od torture i saka-ćenja zamenjene ukidanjem finansijske pomoći i objavlji-vanjem pogrdnih prikaza. Ali, intelektualno zastrašivanje, bilo mačem bilo perom, neumitno uobličava ideje koje se ozbiljno shvataju u datoj eri, a retrovizor istorije pokazuje opomenu. Mnogo puta su ljudi pridavali činjeničnim tvrd-njama etičke implikacije koje nam danas izgledaju smeš-no. Strah da struktura našeg sunčevog sistema sadrži oz-biljne moralne posledice jeste dobar primer iz prošlosti,

18

a poturanje ‘inteligentnog dizajna’ studentima biologije u sadašnjosti. Ova izopačenja treba da nas dovedu dotle da postavljamo pitanja da li glavni savremeni intelektualni tok možda razmišlja o sličnim moralnim obmanama. Da li smo besni zbog naših ličnih nevernika i jeretika čija bi shvatanja istorija jednoga dana mogla da potvrdi? Posto-ji verovatnoća da ćemo se sve češće suočavati s opasnim idejama, a mi nismo dobro opremljeni da im se suprotsta-vimo. Kad nastupa kako treba, nauka (zajedno s drugim institucijama koje tragaju za istinom) opisuje svet onako kakav je, bez obzira na to čije će osećanja biti povređena. Nauka, naročito, oduvek je bila izvor jeresi, i danas, galo-pirajući napredak u osetljivim oblastima kao što su gene-tika, evolucija i čovekova životna sredina, po svemu su-deći, staviće nas pred uznemirujuće mogućnosti. Širenje globalizacije i Interneta čak omogućavaju jereticima da se povežu i da funkcionišu oko barijera koje su postavljene u tradicionalnim medijima i akademskih publikacija. Tako-đe, čini mi se da će promene u generacijskoj senzibilnosti ubrzati taj proces. Termin ‘politička korektnost’ obuhvata pojam moralne ispravnosti iz šezdesetih godina prošlog veka koju smo mi, pripadnici baby boom generacije, do-neli sa sobom kad smo zauzeli akademske institucije, žur-nalizam i administraciju. Moje iskustvo mi kaže da su da-našnji studenti – belci ili crnci, muški ili ženski – zbunjeni pred idejom popularnom među njihovim roditeljima, da su neka naučna shvatanja nemoralna, dok su neka pitanja isuviše škakljiva da bi se o njima govorilo. Šta je to što čini da neka ideja bude ‘opasna’? Jedan faktor bio bi sled do-gađaja u kome bi prihvatanje neke ideje moglo da dovede do ishoda koji bi bio prepoznatljivo štetan. U religijskim društvima postoji strah da bi ljudi, ako ikada prestanu da

19

veruju u doslovno značenje Biblije, isto tako prestali da veruju u autoritet njenih moralnih zapovesti. A to znači da bi ljudi, ako bi danas prestali da veruju u deo Biblije u kome se kaže da je Bog stvorio svet za šest dana, sutra prestali da veruju u deo u kome se kaže ‘Ne ubij.’ U na-prednim krugovima postoji strah da bi ljudi, ako bi ikada prihvatili da postoje neke razlike među rasama, polovima ili pojedincima, imali opravdanje da sprovode diskrimina-ciju ili ugnjetavanje drugih. Neke druge opasne ideje izvor su strahova da će ljudi zapostavljati ili zlostavljati svoju decu, da se neće osvrtati na probleme u vezi s životnom sredinom, da će obezvrediti ljudski život, prihvati nasilje i da će se prevremeno prepustiti društvenim problemima koji bi se mogli rešiti uz dovoljno zalaganja i optimizma.“ Upravo takvim, „opasnim“ pitanjima, bavi se i ovo delo. Opasno pitanje koje se postavlja (i na koje se daje odgo-vor) je sledeće: Kako je religija nastala i kako utiče na ra-zvoj ljudske civilizacije?

Jedna od najvećih prepreka na putu valjanog razume-vanja religije je i ideja da je religija nešto duboko misa-ono, te da se ne može dokučiti, a često čak i da ne treba. Antropolog Stiven Guld je značajno oštetio sopstvenu reputaciju kada je naveo kako su nauka i religija u tzv. NOMA odnosu (eng. non-overlapping magisteria, „obla-sti/magisterijumi koje se ne poklapaju“: GULD 1999), tj. da jedno i drugo nemaju kontakta, te da nauka nema šta da radi sa religijom. Ovo je u suštoj suprotnosti samome konceptu nauke, čiji je glavni zadatak da objasni. Jedan od najpoznatijih svetskih kognitivnih filozofa, profesor Danijel Denet sa Tafts univerziteta, posvetio je čak ovom pitanju čitavu knjigu, imena Breaking the Spell, objašnja-vajući kako je upravo naučni put jedini kojime se možemo

20

zaputiti ukoliko želimo da shvatimo religiju (kao i bilo šta drugo: DENET 2006). „Ako ste naučno opismenjeni, svet vam izgleda veoma drugačije, i to shvatanje vas ojačava,“ naveo je čuveni astrofizičar Nil Degras Tajson (2009), dok je Majkl Šermer, urednik poznatog magazina Skeptic, pro-sto označio nauku kao „najbolje oruđe ikada napravljeno za shvatanje funkcionisanja sveta.“ (ŠERMER 2010) Upravo to oruđe moramo koristiti da bi smo objasnili i sam po-stanak i razvoj religije, kao i uticaj koju ona vrši na razvoj civilizacije i nauke (ako uopšte i postoji neka razlika izme-đu poslednja dva navedena pojma). Sramotno je samo to što čak i danas, na pragu 21. stoleća, moramo da trošimo reči i napore da objasnimo i ponovimo da je jedino naučni princip opravdan u nastojanjima da se bilo šta razume.

21

22

23

I

FIZIČKI SVET I MATERIJALIZAM

Od izrazitog je značaja prihvatiti naučni, tj. u ovom slučaju monistički, materijalistički pogled na svet. Mileni-jumima i milenijumima je čovečanstvo bilo zaluđeno ide-jom da postoje dva sveta, fizički i metafizički, od kojih je ovaj drugi često označavan i kao „duhovni“, „spiritualni“, pa i „idealistički“. Glavni krivac (namerno koristim ovu reč) je, kako nam objašnjava čuveni filozof nauke, Ser Karl Poper, niko drugi nego sam Platon (POPER 1966). „Velikog“ Platona je Poper predstavio u najcrnjem svetlu; kada se pročita poperovo kapitalno delo Otvoreno društvo i njego-vi neprijatelji shvata se i zašto. Platon je poznat po svom „idealizmu“, ideji po kojoj „iznad“ stvarnog sveta postoji nekakav nedodirljivi „svet ideja“. Ovaj svet ideja je „savr-šeniji“ od stvarnog, materijalnog sveta, i sve materijalno je samo bleda kopija tih transcedentnih „ideja“. U suštini, Platon je uveo – izmislio – jedan nad-svet, meta-svet (sto-ga i: meta-physis, metafizika), davajući njemu prednost, opisujući ga kao „boljeg“, „savršenijeg“, te je ovom našem, jedinom svetu, fizičkom svetu, ostavio samo proverbijalne

24

mrvice sa metafizičkog stola3. Ukratko, odvojio nas je od sopstvenog sveta u kome živimo. Poper nadalje objašnja-va kako je ideologija metafizičkog besmisla uticala i na Aristotela, da bi se nastavila tekom dva milenija, te svoj vrhunac dostigla u besmislenoj metafizici Hegela i eri ro-mantizma i nemačkog idealizma – i sam Šopenhauer je Hegelovu filozofiju nazvao „kriminalnom zloupotrebom jezika“ i „pseudofilozofijom koja uništava inteligenciju“ (ŠOPENHAUER 1841). Čuveni filozof i nobelovac Bertrand Rasel je sa razlogom naveo u svojoj Istoriji zapadne filozo-fije kako je od romantizma do Hitlera put bio odveć kra-tak (RASEL 1972), dok je Karl Poper vrlo lucidno i detalj-no objasnio kako početke totalitarne misli nalazimo kod Heraklita, Platona i Aristotela, da bi se ta misao posle do maksimuma razvila kod Hegela i nemačkih romantičara, kulminirajući sa Hitlerom i Staljinom. Hegel, uostalom, svojom besmislenom metafizikom je otvorio vrata nacio-nalizmu. Po Poperovim rečima, „Hegel je razvio ne samo istorijsku i totalitarnu teoriju nacionalizma, ali i predvi-deo psihološke mogućnosti nacionalizma“. Metafizika je, kako vidimo, omogućila Hegelu da čak planski dela na promociji ludila. U suštini, ista greška – dualizam – nalazi se u korenu religije i totalitarizma, a i istoričar početnik će nam nabrojati bezbroj primera u kojima su se ove dve stvari uzajamno podržavale i pomagale.

Stvarnost je, kako danas sa sigurnošću znamo, strik-tno fizička, tj. pogled na svet koji je potrebno prihvatiti je monistički (vidi: DOKINS 2006). Dezignacija monizam se koristi kao oznaka za objektivni pogled na svet u kome dualizmu, tj. ideji da postoje gorenavedena dva sveta, nema mesta. Nikakvo naučno dostignuće, dakle, nije mo-guće ukoliko subjekat ne prihvati monističku, fizičku re-

25

alnost svemira u kojem živimo. Stoga je, kako bi se lakše shvatila bilo koja paradigma društvenih nauka, u suštini nužno pristupiti veoma interdisciplinarno, te se pozvati i na mnogo tzv. tvrdih nauka, egzaktnih nauka, a pre svega na fiziku, astrofiziku i biologiju. Početak ovog analitičkog modusa mišljenja vidimo kod pravih filozofa i prvih nauč-nika kao što su Leukip i Demokrit, za čiji rad možemo sa pravom reći da predstavlja vrhunac starogrčke filozofije. Oni se nisu zadržavali na metafizičkim idejama, duhovi-ma i spiritima; oni su želeli da razumeju samu srž mate-rije, ono od čega je svet sastavljen. Tako smo došli i do prvog odista materijalisičkog pristupa stvarnosti, jedinog koji nam može dati iole valjane informacije. Koji su najma-nji elementi stvarnosti je pitanje koje su Leukip i Demokrit postavili (vidi: TOLMIN i GUDFILD 1962; BEJLI 1928; RASEL 1972 i sl). Njihov odgovor je bio – atomi. Ista dezignacija je mnogo kasnije bila iskorišćena kako bi se označilo ono što danas znamo kao atom u nuklearnoj fizici. Zli jezici i pobornici antiintelektualnih pokreta su, nažalost, uvek tu da „napomenu“ kako nauka „nije bila u pravu“ jer su i sitniji sastavni elementi otkriveni, na nivou sitnijem od protona, elektrona i neutrona, a kao što su muoni, leptoni, pi-mezoni, kvarkovi itd. Antiintelektualca je lako zausta-viti ovde i saseći u korenu, pogotovu poslednjih godina, jer je tokom njih došlo do spektakularnih oktrića na ni-vou kvantne i nuklearne fizike. Sa sigurnošću tvrdim da ono što većina ljudi na ovim prostorima zna iz fizike, a što je uglavnom ništa više do ostatka slabo izvedenih časova fizike u srednjoj školi, prosto zastarelo (napominjem po-novo: većina. Profesionalci poput fizičara i astronoma su drugi svet u potpunosti). Pitanje „dokle možemo da ide-mo sitnije i sitnije“ u naučnom „uvećavanju“ prilikom po-

26

smatranja subatomskog sveta konačno dobija jasniji od-govor, a taj odgovor nam daju tzv. teorija struna i kvantna fizika. Naime, najnovija istraživanja i teorije (koja laiku danas često zvuče kao čista naučna fantastika) nam govo-re kako živimo u višedimenzionalnom univerzumu (de-set ili jedanaest dimenzija, vodi se polemika), ali da smo, kao trodimenzinalna bića, u stanju da primetimo samo svoje tri prostorne dimenzije (SAGAN 2000). Ovo su teo-retisanja najpoznatijih fizičara, kosmologa i astronoma sa najpoznatijih svetskih naučnih institucija, od Harvar-da do NASA-e. Teorija struna nam objašnjava kako, prili-kom zoom-ina, a ispod nivoa kvantnih čestica, nailazimo na smanjivanje broja dimenzija, tako da se na kraju dođe do tzv. struna koje su odgovorne za sve sile kosmosa koje postoje. Nije moguće ići „sitnije“ jer nije moguće imati nula dimenzija; prostor ne bi postojao (za detalje o teoriji struna, vidi: KIRICIS 2007; GRIN 2004; GRIBIN 1998 itd). Po prvi put u istoriji čovečanstva, a posle dve i po hiljade go-dina, dobijen je odgovor na pitanje Leukipa i Demokrita. Velelepnost nauke će nam tek otkriti ko-zna-koliko novih fakata i teorija koje su bazirane na teoriji struna. No, da se zadržimo na temi – monizmu. Relevantnije je reći da sada, po prvi put, imamo jasniji odgovor na pitanje iz čega se sastoji ovaj striktno fizički svet.

Kao deo fizičkog sveta, i mi – ljudska bića – isključi-vo smo fizička bića. Sada je jasnije nego ikada da nikakve „duše“ ne postoje, te da je ljudski um biološka, u potpu-nosti fizička instanca. Od najviše je važnosti shvatiti ovo prilikom proučavanja ljudskog uma i njegovih proizvoda i nusproizvoda, a u ovom slučaju – religije. Dok je mileni-jumima i milenijumima ljudski rod mislio kako njegovo fizičko telo „sadrži“ nekakav spiritualni entitet, „dušu“,

27

te da ista, posle smrti, nekakvim mističnim putevima na-stavlja da živi, danas znamo da je ova ideja u potpunosti, stoprocentno i apsolutno pogrešna. Veliki broj mislilaca je napravio ovu grešku tokom poslednjih hiljada godina, mahom zbog Platona i njegovih opskurnih, metafizičkih ideja. Kod Dekarta nalazimo na „podelu“ na res extensa i res cogitas, na fizičko i metafizičko. Toliko je jaka ova pre-drasuda bila da je čak i Dekart – otac modernog kritičkog razmišljanja i metodičke skepse – uspeo (mahom) pred kraj života da se pogubi u religijsko-metafizičkim snovi-ma. Dakle, sa saznanjem da smo mi fizička, biološka bića, možemo da krenemo sa analizom i produkata misli ovih bioloških bića.

Kao biološka bića, mi smo sami sebe označili kao homo sapiens, čovek koji misli, koji je svestan sebe, budući da je samosvest čoveka glavna odlika i diferencijalni faktor koji nas razdvaja od naših bližih i daljih rođaka, biljaka i životinja. Čovek je jedino živo biće na planeti Zemlji koje je (makar delimično) svesno svojeg postojanja. Homo sa-piens nije odvajkada bio homo sapiens, pak, on je samo jedan stadijum dugotrajnog procesa biološke evolucije, i do tog stadijuma je bilo nužno doći. Čovek kao biološ-ko biće kakvog ga znamo danas postoji minimum nekih 50.000 godina (možda i sve do 150.000 godina unazad), dok je civilizaciju „začeo“ tek nedavno, pre svega nekoli-ko hiljada godina. Pre toga, homo sapiens nije postojao, ali su postojali njegovi preci. Neandertalac, primera radi a nasuprot tipičnoj zabludi, nije predak homo sapiensa, već primat koji je krenuo drugim evolutivnim putem, te u međuvremenu i izumro pre nekih 30,000 godina, dok se evolutivno odvojio od homo sapiensa pre otprilike pola miliona godina (svetska istorija bi se odigrala neverovat-

28

no drugačijim tokom da je neandertalac uspeo da se ra-zvije do stanja potpune sapientiae, pa bismo danas mož-da imali dve inteligentne rase na jednoj planeti, ako ne i više, jer je više sub-klasa genusa homo koje su izumrle4). Homo sapiens je, dakle, jedina vrsta genusa homo koja je preživela i razvila se do stupnja samosvesti. Čovek je pri-mat-sisar čiji su danas najbliži rođaci gorile, šimpanze i pigmejske šimpanze, dok su mu nešto dalji rođaci giboni i orangutani (vidi: DŽOUNS, MARTIN i PILBIM 1992). Dakle, čovek nije nastao od ovih primata, već su mu (nam) oni najbliži rođaci (kako bi se razbila raširena zabluda kako je „čovek nastao od majmuna“). Kako idemo dalje kroz proš-lost, nailazimo i na prve primate, naše daleke rođake, kao što su plesiadapis i nortarktus, dok putovanjem još dalje u prošlost prelazimo sve do guštera, a potom i riba. Veo-ma doslovno i veoma tačno bi svaki čovek na planeti mo-gao da kaže „Moj pra-pra-pra-(...)-pra-pradeda je X“, gde X može biti gušter, riba, jednoćelijski organizam, pa čak i zemlja, kamen, tj. sama planeta Zemlja. Kako je rekao Dejvid Etenborou, poznati britanski bioantropolog, „sav život je u srodstvu, i to nam omogućava da konstruišemo kompleksno drvo koje predstavlja istoriju života sa sigur-nošću.“ (ETENBOROU 2010) Da, planeta Zemlja je naš pra-stari predak, a kako nam je čuveni astronom Karl Sagan objasnio, naš najstariji predak je, ni manje ni više, nego Sunce. „Mi smo svi zvezdana prašina koja je uzela svoju sudbinu u svoje ruke“, primetio je Sagan (2002) skoro po-etski, odnoseći se na razdoblje od pre četiri i po milijardi godina, kada je Sunce formirano (BONANO, ŠATL i PATERNO 2008), a ostatak kosmičkog materijala u vidu lakih eleme-nata se odvojio da formira planete, od kojih će se na jed-noj i razviti život. Veoma doslovno, naš pradeda je Sunce,

29

ma koliko poetski ili imaginarno to zvučalo. Postoji jedna neprekidna linija koja vodi od Velikog praska sve do svake individue koja je ikada živela.

Budući da smo sada shvatili našu fizičko-biološku prošlost (i stvarnost), možemo se posvetiti izučavanju homo sapiensa i njegovih produkata misli, te se moramo vratiti „samo“ nekolicinu hiljada godina u prošlost, kada su plemena homo sapiensa živela i funkcionisala u tzv. lovačko-sakupljačkim zajednicama. Ti prvi ljudi su bili, kao i mi danas, rezultat dugogodišnjeg procesa biološke evolucije, a što je najvažnije shvatiti, mozak kao biološki organ rezultat je istog tog procesa. Ne smemo zaboraviti ovu činjenicu; na nju ćemo se vrlo brzo i vratiti. Nužno je, stoga, makar u kratkim crtama objasniti kako evolu-cija funkcioniše, budući da iskustvo govori kako retko ko odista poznaje proces evolucije ukoliko se njome ne bavi stručno. Na sreću, nije potrebno studirati biologiju godi-nama kako bi se makar laički shvatila evolucija. Koncen-trisaćemo se na upravo one momente biološke evolucije koji su potrebni za bazično shvatanje razvoja čovekovog mozga.

Evolucija biološkog organizma je prevashodno rezul-tat procesa prirodne selekcije i mutacije. Krenimo od muta-cije, osnovnog mehanizma, da se tako izrazim, evolutivne promene. Iako je reč mutacija najčešće asocirana sa ho-livudskim filmovima, nindža-kornjačama i sl, mutacija je jedna od osnovnih odlika života (na ovoj planeti barem). Svako živo biće je rezultat određene količine mutacija (u odnosu na svoje roditelje); ovo važi doslovce za svakog ko čita ove redove. Svi znamo da dete često liči manje ili više na svoje roditelje; međutim, isto tako primećujemo s vremena na vreme i određeni detalj na detetu koji ne

30

vidimo na roditeljima – to može biti doslovno bilo šta, od nešto svetlije ili tamnije kose, visine, boje očiju, pa sve do i generalnog zdravstvenog stanja. Bilo koja, pa i najmanja promena kao što su ove gorenavedene, zove se mutaci-ja. Mutacija je univerzalna i nezibežna pojava za sva živa bića. Evolucija je u suštini proces smena i razvoja muta-cija iz generacije u generaciju, prilikom čega prirodnom selekcijom veće šanse za preživljavanje (a samim time i za ostavljanje potomstva) imaju one individue kojima mu-tacije koje poseduju davaju nekakvu prednost. „Uzmimo za ilustraciju početak evolucije udova (nogu) iz peraja, ovaj put koristeći fosilne ostatke da rekonstruišemo re-dosled događaja. Priča počinje sa primitivnijim ribama poznatim kao palaeoniscoide. Neke od dotičnih su naselile tzv. sezonske reke, vodene tokove koji jedan deo godine budu puni vode (obično u proleće, kada topljenje snega na planinama nosi svežu vodu u doline), dok se u drugim delovima godine pretvaraju prvo u bare, a ponekad se i potpuno osuše. U ovim tokovima, Palaeoniscoide su imale obilan izvor hrane, ali i veliki problem u obliku sezonskih sušenja. Naime, kada reka presuši, riba mora da se nada da će završiti u dovoljno velikoj bari, i da ta bara neće i sama presušiti pre nego što naiđe sledeća bujica. Kada se nađe u maloj bari i kada počne da joj nestaje vode, riba može da pokuša da propuzi kroz mulj do sledeće bare, na-dajući se da će ta biti veća. Palaeoniscoide su naselile ove tokove iz dublje vode, i njihova peraja su bila prilagođena za plivanje kroz vodu. Takva peraja, međutim, nisu uop-šte bila upotrebljiva za puzanje kroz mulj. Ali, geni kon-trolišu oblik, veličinu, i položaj peraja; mutacije mogu da promene sve te faktore, i među desetinama hiljada riba koje su živele u ovim tokovima postojao je čitav spektar

31

mutacija. Neke su imale oštrija peraja, neke oblija, neke više isturene prema dole, neke više isturene na stranu... One ribe koje su imale obla peraja isturena na stranu naj-bolje su prolazile u sezonskim rekama, pošto su mogle da koriste ta peraja da se njima odupiru o mulj. Ribe koje su imale oštra peraja okrenuta nadole najgore su prolazile, pošto su im takva peraja samo smetala u puzanju. Prve su preživljavale i ostavljale potomke; ove druge su polako ali sigurno izumrle u novoj okolini.“

Sličnim putem se iz primata razvio i homo sapiens, gde je razvoj mozga i moždanih funkcija (naglasimo funkcije) odigrao najznačajniju ulogu, jer je povećanje inteligencije donelo organizmu najveći broj pozitivnih uticaja, te olak-šalo preživljavanje. Prostije rečeno, inteligentniji primati su imali prednost nad manje inteligentnim, te je veći broj njih preživeo i ostavio potomstvo, dok su nadolazeće ge-neracije imale više i više šansi za preživljavanje sa svakom majušnom mutacijom koja je mozgu doprinela u razvoju. Do mutacije, u suštini, dolazi na nivou deobe ćelija, kada se prilikom kopiranja DNK neka od baza pogrešno isko-pira (baze su četiri osnovna niza koji čine genetski kod: adenin, timin, citozin i guanin). Mikrobiološki detalji ovde nisu od preterane važnosti; glavno je sagledati rezultate ovih procesa.

Evolucija, pak, nije tako pozitivna kakvom sam je, možda, do sada predstavio. Svaki ogranizam je jedna fan-tastična kombinacija uspeha i neuspeha evolucije, u kojoj se geni, na neki način, bore između sebe. Svaki gen ima potencijal da doprinese uspehu nosioca, ali neće svaki do-biti istu šansu. Najbolji primer nam daje evolucioni biolog Randolf Nes sa svojim kolegom, Dž. Vilijamsom, u magnum opusu „Zašto se razboljevamo: nova nauka darvinovske

32

medicine“ (1994). Naime, on objašnjava jednu tipičnu po-vredu kod osoba koje se bave skejtbordingom; prilikom te povrede, prednji delovi ulne i radijusa (dve dugačke kosti na ruci, između lakta i šake) bivaju polomljeni. Ovo je jed-na veoma tipična povreda ne samo kod skejtbordera, već i inače, prilikom frontalnog pada sa veće visine ili pod utica-jem jače sile, prilikom koga čovek automatski pruža ruke ispred sebe kako bi ublažio pad. Pitanje koje se postavlja je sledeće: ako je to tako česta povreda, zašto evolucija nije doprinela da ulna i radijus (ili barem njihovi pred-nji delovi) postanu deblji i čvršći, a time i otporniji na lo-mljenje? Odgovor je sasvim prost. Fakt da su ulna i radijus relativno tanki (kad uporedimo bilo sa humerusom, kosti gornjeg dela ruke, ili sa odgovarajućim kostima tibijom i fibulom na nozi), te da je i sam zglob ruke veoma fragilan, omogućio je veliku pokretljivost šake i ruke, koja omogu-ćava složene operacije za koju je čovek sposoban. Prosto, te složene operacije su se pokazale važnije od debljine ko-stiju, te je evolucija favoritizovala one čije su ruke bile po-kretljivije. Veoma sličan primer navode i autori projekta Teorija Evolucije: „Jedna američka porodica nosi mutaciju u jednom od strukturalnih proteina kostiju, sa rezultatom da su njihove kosti značajno čvršće (i do četiri puta čvršće od normalnih ljudskih kostiju). Mutacija je nastala pre ne-što više od sto godina u jednom od predaka porodice, i do danas se raširila na preko dvadeset njegovih potomaka. Da li je ova mutacija pozitivna ili negativna? U današnjem dobu automobilskih nesreća, padova, i sličnih događaja u kojima ljudsko telo biva izloženo raznim velikim šokovi-ma, ova mutacija se pokazala kao veoma pozitivna, što je i razlog njenog (do sada) uspešnog širenja. Međutim, tu su uvek i drugi aspekti. Tvrđe kosti su takođe i gušće, što

33

znači da ljudi koji nose ovu mutaciju teže plivaju. Takođe, za normalan razvoj im je potrebno više kalcijuma. Dakle, mutacija nije prosto pozitivna bez kvalifikacija: ona je po-zitivna u današnjoj Americi, gde je lako pribaviti hranu bogatu kalcijumom, i gde ljudi uglavnom ne moraju da plivaju (osim možda radi zabave i rekreacije). Zamislimo da se ista ova mutacija desi čoveku sa Šri Lanke, rođenom u porodici lovaca na školjke. Tvrđe kosti bi samo doprine-le da on bude lošiji plivač, i mutacija bi za njega bila nega-tivna. Isto važi i za nekoga ko živi u centralnoj Africi, gde je teško doći do velikih količina hrane bogate kalcijumom: ova mutacija bi ga učinila slabim i bolešljivim, i bila bi ne-gativna. U Šri Lanci i Africi, nikada ne bi nastala porodica ljudi koji nose ovu mutaciju, pošto ljudi kod kojih se ona pojavi ne bi mogli da uspešno prežive.“

Iz priloženog se vidi kako evolucija ne može da favo-ritizuje sve pozitivne instance jednog organizma; neke su jednostavno važnije od drugih, a neuspeh nekih (gena) da se razviju i određenih osobina da nastave sa evoluiranjem je isto tako jedna od važnih odlika svakog organizma. Pro-stije rečeno, svaki organizam, pa i ljudski, velika je kolek-cija grešaka. Naša tela su veoma fragilna, lako se razbolje-vaju, lako povređuju i suviše lako umiru. Način na koji su „sklopljena“, uslovno rečeno, veoma je „neprofesionalan“. Primer koji se često daje je postojanje spojenih funkcija razmnožavanja-zadovoljstva i „kanalizacije“, u jednom ci-ničnom, ali efektnom opisu genitalnih organa koje nam nudi već pomenuti Nil Degras Tajson.

Da rezimiramo: homo sapiens, koga ćemo od ovog momenta posmatrati u dobu tokom kojeg je živeo u lo-vačko-sakupljačkim zajednicama, rezultat je procesa evolucije, prilikom kojeg je došlo do mnogih nedostataka

34

i „grešaka“; svi njegovi organi su isto tako rezultat evolu-tivnog razvoja, sa svim pozitivnim i negativnim instanca-ma: isto važi i za mozak. Kako je to objasnio biolog Džor-dž Vilijems još šezdesetih godina, „budući da su psihički fenomeni izraz složenih funkcija organa u okviru biološ-kih sistema, kompleksna funkcionalnost organa je nužna posledica prirodnog odabira“ (VILIJEMS 1992, 1966; vidi i BUS 2005). Budući da pokušavamo da objasnimo religi-ju, koja je proizvod uma, nužno je koncentrisati se dakle na mozak (gde je um „lociran“) i njegovo funkcionisanje, koje objašnjava psihologija. Imajući u vidu da je mozak organ koji je onakav kakav jeste dan danas, kao i svi ostali, takav upravo zbog dugotrajnog procesa evoluci-je, upravo je evoluciona psihologija najkompetentnija da objasni nastanak religije kod homo sapiensa. Stoga, nuž-no je dati čitaocu osnovu evolucione psihologije, naučne paradigme u razvoju koja je najraširenija u Sjedinjenim Američkim Državama i Britaniji.

35

36

37

II

EVOLUCIONA PSIHOLOGIJA

Veliki je problem među pripadnicima intelektualne elite taj što često bivaju suviše određeni/usmereni – a samim time i preterano ograničeni – granom nauke (ili naukom) kojom se bave. Što se tiče religije, ovo se ispolja-va time što sociolog ima ekskluzivno sociološki pristup, antropolog striktno antropološki i sl. U ovom delu, pak, problemu se prilazi sa više strana. Ne ograđujući se od bilo koje nauke, kako egzaktne, tako i društvene, bilo je nužno dozvoliti da određeno vreme prođe i da se odre-đena količina iskustva nataloži, da se tako izrazim, pre pokušaja ozbiljnog shvatanja jednog tako kompleksnog fenomena kao što je religija. Nisam želeo da se upuštam u detaljnija objašnjenja religije pre no što sam naišao na paradigmu koja je odista u stanju da je objasni na jednom dubokom, bazičnom nivou. Upravo ta paradigma – reč ko-ristim namerno, i biće ubrzo objašnjeno zašto – je evolu-ciona psihologija.

Evoluciona psihologija (EP) je definisana na više nači-na. Skupina poznatijih evolucionih psihologa poput Džej-

38

mija Konfera, Džudit Iston, Dajane Flajšman, Kari Gec, Dejvida Luisa, Kerin Perilo i Dejvida Busa (2010), u eseju Evoluciona psihologija: kontroverze, pitanja, budućnost i ograničenja definisali su EP na sledeći način: „Evoluciona psihologija je osnovna nauka i kao takva zahteva funda-mentalno razumevanje ljudske prirode – evoluiranog me-hanizma našeg uma. Njegova pojmovna struktura razvi-jena je kao meta-teorija za pružanje pomoći psihološkoj nauci, a ne konkretno kao pomoć u praktičnoj primeni. Ipak, saznanja do kojih je došla evoluciona psihologija sve se češće primenjuju na na probleme društvene pro-bleme.“ EP, pak, nije inicijalno shvaćena samo kao „osnov-na nauka“ (njen razvoj u odelitu nauku je nešto veoma novo, možemo čak označiti tek 2010. godinu kao godinu u kojoj se EP definisala kao nauka). Budući da je ovo gra-na nauke u razvoju (od teorijskih začetaka pa do danas, EP ne postoji ni dve decenije), EP je počela kao „kolek-cija paradigmi i teorija“ koje polaze od biološkog osnova ljudskog tela i biološkog objašnjenja funkcionisanja istog, sa specijalnom primenom na funkcionisanje mozga kao organa čija se evolutivna prošlost naglašava više od sve-ga. „Evolucioni psiholozi, isto tako, koriste zadatu analizu postojećih mehanizama da bi došli do prozora u prošlosti. Upravo onako kako astronomi koriste fenomene kao što su radijacija crnog tela od tri stepena i svemir koji se širi da bi razvili ubedljive i proverljive teorije o događajima u prošlosti svemira, evolucioni psiholozi mogu uzeti funk-cionalni dizajn ljudske psihološke arhitekture da bi stvo-rili ubedljive zaključke o prošlosti. Univerzalni i pouzdani razvoj straha od zmija, čak i u savremenim životnim sre-dinama gde ima malo zmija, otkriva nam podatak da su zmije bile neprijateljska prirodna sila u našoj evolucionoj

39

prošlosti (NES 1994). Slične zaključke moguće je izvesti iz univerzalne ljudske sklonosti za određene ukuse (na pri-mer, supstance koje ljudi smatraju gorkim često sadrže toksine), iz sklonosti za životnu sredinu (na primer, želja da se stanište nalazi u mestu iz koga ‘puca vidik’ i koje se doživljava kao utočište), i iz sklonosti za određenu vr-stu osobe koja može postati životni saputnik (na primer, privlačnost vidljivih karakteristika koje se, statistički, povezuju s plodnošću). Ljudi su živi fosili. Oni su arhive koje hodaju i koje sadrže ogromno znanje o prošlosti. Da sumiramo, iako se iz konvergentnih dokaza koji potiču iz različitih izvora mogu izvući naročito razumni zaključci o nekim pritiscima na izbor iz prošlosti, evoluciona psiho-logija, i, zaista, celokupna oblast psihologije, uvek će biti ograničena nepotpunim znanjem o pritiscima na izbor iz prošlosti.“

Najpoznatiji evolucioni psiholozi današnjice (i njeni pioniri), antropolog Džon Tubi i psiholog Leda Kosmaj-des sa Univerziteta u Kaliforniji Santa Barbara, naglašava-ju kako je tzv. standardni model društvenih nauka faličan i nedovoljno uspešan, budući da je izgrađen na pogrešnim pretpostavkama kao što je ideja da se „arhitektura ljud-ske psihologije sastoji uglavnom iz mehanizama učenja i rezonovanja čije su glavne osobine to da se odnose na opšte svrhe, da su nezavisne od sadržaja i jednake snage“ (BARKOV, TUBI I KOSMAJDES 1992). Ovo je klasični pristup ljudskoj psihologiji, i on podrazumeva tzv. tabulu rasu, ideju da je svako dete poput praznog parčeta papira na koje se tokom života „upisuje“, te se tako formira indivi-dua. Ova paradigma je od neverovatnog značaja za druš-tvene nauke uopšte, jer objašnjava da je nužno razradi-ti šablon društvenih nauka tako da one podrazumevaju

40

modele psiholoških mehanizama kao fundamentalne konstituente društvenih teorija. U viziji Barkova, Tubija i Kosmajdesove, tzv. standardni model društvenih nauka je jedna od glavnih prepreka u razvijanju paradigmi čija je eksplanatorna moć znatno veća, te ga zato moramo odba-citi (BARKOV, TUBI i KOSMAJDES 1992). Samo shvatanje čove-kovog uma u EP je, po rečima Tubija i Kosmajdesove, „set uređaja za obradu informacija, ugrađen u nervno tkivo, koji je zadužen za celokupnu svesnu i nesvesnu mentalnu aktivnost, koji generiše celokupno ponašanje, i koji regu-liše funkcionisanje tela. Kao i drugi psiholozi, evolucioni psiholozi testiraju hipoteze o dizajnu ovih računskih ure-đaja koristeći se metodama iz, na primer, kognitivne psi-hologije, socijalne psihologije, razvojne psihologije, ek-sperimentalne ekonomije, kognitivne neurologije, gene-tike, fiziološke psihologije i terenskog rada kaji obuhvata više kultura.“ Upravo takvo shvatanje, u suštini biološko, ali isto tako vodeći iz jednog šireg, interdisciplinarnog pogleda, poseduje određenu količinu eksplanatorne moći koja je u stanju da se uhvati u koštac sa jednim naizgled veoma kompleksnim fenomenom kao što je religija. Pri-metićemo, pak, kako se rad bude odvijao, da religija kom-pleksna nije, iako komplikovana jeste. Pogled evolucione psihologije nam omogućava da sagledamo stvarnost koja je do sada bila ignorisana: „Programi koji obuhvataju ljudski um dizajnirani su prirodnom selekcijom da bi re-šili probleme adaptacije s kojima su se naši preci, lovci i skupljači plodova, redovno susretali – problemi kao što su pronalaženje seksualnog partnera, saradnja s drugima, lovom, skupljanje plodova, zaštita dece, navigacija, izbe-gavanje grabljivica, izbegavanje eksploatacije, i tako dalje. Znanje svega tog dozvoljava evolucionim psiholozima da

41

pristupe proučavanju ljudskog uma kao što to rade inže-njeri. Počinje se brižljivim definisanjem prilagodljivim problemima obrade informacija, zatim se pristupa radnoj analizi tog problema. Radna analiza sastoji se iz identifi-kacije osobina koje bi program morao da ima da bi mogao da taj problem reši kako valja. Ovaj pristup omogućava generisanje hipoteza o strukturi programa od kojih se um sastoji, a koje se tada mogu testirati.“

Po istim autorima, sledeće su najvažnije kauzalne po-vezanosti na koje evoluciona psihologija obraća pažnju:

Shvatanje da svaki organ u telu ima sopstvenu funk-- ciju. Funkcija mozga, stoga, nalazi se u obradi infor-macije iz okoline i korišćenje iste kako bi se stvorilo određeno ponašanje i regulisala fiziologija. Po ovom shvatanju, mozak je biološki kompjuter, „fizički sistem dizajniran procesom prirodne selekcije kako bi obra-đivao informacije“.Kao odgovor na informaciju koju crpi iz okoline, ovaj - evoluirani kompjuter generiše lično ponašanje.Programi koji čine suštinu ovog računara su proces - dugotrajne biološke evolucijeIako u proseku adaptivni, ovi programi koje ponaša-- nje generiše ne moraju da budu prilagodljivi i sada.U kratkim crtama, EP nudi jednu metateoretsku kon-

strukciju za objašnjenje funkcionisanja ljudskog mozga koja polazi sa monističkog stanovišta, a naglasak daje na biološku realnost ljudskog tela. Još jedna biološka i fizič-ka realnost koja se odnosi na homo sapiensa je njegova lokacija. Vratimo se sada na lovačko-sakupljačka pleme-na ranog homo sapiensa pre nekolicine desetina hiljada

42

godina, posmatrajući homo sapiensa u njegovom svakod-nevnom životu. Većina geoloških, arheoloških, bioloških i antropoloških teorija, na osnovu mukotrpnog istraživanja i iskopavanja, poreklo homo sapiensa nalazi u današnjoj Africi, da budemo precizniji, u njenom istočnom delu.

Treba imati u vidu da su glavni zadaci, glavna „nare-đenja“ svakog živog organizma preživljavanje kako bi se ostavilo potomstvo. U tome je i srž prirodne selekcije, koja preferira jače, sposobnije individue koje će ostaviti veći broj potomaka. Dakle, potrebno je bilo jednom homo sapiensu da preživi u veoma nehospitabilnim uslovima Afrike, kada tehnologije nije bilo, a čovek je bio okružen velikim brojem opasnih predatora, od kojih je većina po-sedovala znatno razvijenije fizičke karakteristike; lavovi su bili neuporedivo jači i brži od čoveka, zmije i neke žabe su imale neurotoksine, otrove koji su u stanju da parališu ili ubiju bića znatno veća i jača od njih (pa time i čoveka) i sl. Jedina prednost koju je homo sapiens uspeo da ra-zvije su bile njegove intelektualne sposobnosti, njegova sapientia. Čistim procesom prirodne selekcije se videlo da je razvoj mozga i njegovih funkcija mnogo korisniji, jači mehanizam od čiste, fizičke snage lavova, geparda, noso-roga i sl; da nije, homo sapiens ne bi postojao. Više je nego ikada jasno da je korišćenje tih mentalnih kapaciteta bilo od najveće važnosti za ovu životinjsku vrstu.

U ovom je momentu od najviše važnosti setiti se či-njenice da niti jedan organizam nije savršen onakav ka-kav jeste, te da organizam i njegovi sastavni delovi – or-gani – čine greške. Isto tako je i mozak predodređen da napravi greške u percepciji, greške u funkcionisanju. Kako Gatri navodi (1993), mnogo je korisnije od grane na ze-mlji pretpostaviti da je zmija, nego od zmije pretpostaviti

43

da je grana. One individue čiji su se neurološki kapaciteti razvi(ja)li na stranu na kojoj je funkcionisanje mozga do-vodilo do pretpostavke da forma objekta na zemlji koja liči ili može da podseća na zmiju – nije zmija, bili su kon-sekventno ujedani mnogo češće, te samim time i umirali češće, tako da su ostavljali manje potomstva. Princip pri-rodnog odabira favorizovao je one koji su prepostavili da je oblik na zemlji – zmija. (Evoluciona psihologija i inače često uzima zmije kao primer, jer se primetilo da čovek i dan danas poseduje nekakav „ugrađeni“ strah od zmija, iako ih u svakodnevnom životu praktično ni ne susreće, što navodi na zaključak da je opasnost od zmija pre više desetina hiljada godina bila veća nego što se to pretpostav-ljalo.) Od ključne je važnosti primetiti grešku u percepciji do koje je došlo zbog evolutivne prirode razvoja ljudskog mozga. Kako bi dobio veće šanse za preživljavanje, organ je napravio grešku (KIRKPETRIK 1999). Kako bismo shvatili kolekciju instanci koje religija sajedinjava, pak, moramo opisati i nekoliko drugih mehanizama.

Veliki je broj mehanizama u mozgu koji su prisutni upravo zato što doprinose preživljavanju organizma, a samim time i transfer sebičnih gena, da iskoristim Dokin-sov rečnik (DOKINS 1989). Jedan od tih je povezanost dete-ta i roditelja, prevashodno majke. Mladom organizmu se „isplati“ da bude u blizini roditelja; roditelji dete čuvaju, štite ga od elementarnih nepogoda i predatora i hrane ga. Isto tako, sebični geni koje nam je Ričard Dokins još pre nekoliko decenija objasnio, utiču na roditelje tako da oni žele da takođe ostanu u blizini svog potomstva, kako bi ono preživelo i kako bi se lanac nastavio. Ovde je važno na-glasiti tzv. genocentrični pristup u biologiji, koji objašnjava kako su organizmi u suštini „prevozna sredstva“ za gene.

44

No, krenimo dalje. Mehanizam altruizma je objašnjen na sličan način. Homo sapiens je počeo da pomaže drugi-ma zato što se često dešavalo da je i njemu samom bila po-trebna pomoć, te se ispostavilo da je recipročni altruizam korisna instanca u produžavanju vrste. Ovo je u suštini i biološki, naučni pristup moralu, naučno objašnjenje mora-la. Kako Dokins objašnjava, ljudi su nekada živeli u veoma malim zajednicama, i najčešće je pomoći nekome značilo pomoći svom rođaku, u pristupu koji se naziva „grupna selekcija“. Taj mehanizam je tokom vremena transferovan na ideju „pomozi bilo kome, jer će možda i tebi pomoć biti potrebna“ (vidi prevashodno: DOKINS 1989).

Jedan od najkorisnijih bioloških mehanizama funkci-onisanja ljudskog mozga (u ovom slučaju, mozga deteta, mladunčeta homo sapiensa) je onaj kojime se identifikuju roditelji kao benefaktori, kao pozitivni uticaji na dete. Mla-dunče homo sapiensa, stoga, razvilo je mehanizme kojima se vezuje za najbliži veliki, pokretni objekat – majku. Biti blizu majke značilo je biti siguran, imati hranu i protekci-ju. Kako nam objašnjava evolucioni psiholog Li Kirkpetrik (1999), „još u ranom dobu odojčad shvataju da objekti poseduju stalnost, putuju kontinualnim trajektorijama i sl. Oni takođe spontano razaznavaju pokretne od nepo-kretnih objekata i koriste razne principe inferencije (...): kada se vidi da se nepokretni objekat pokreće bez vidlji-vog eksternog uzroka, mlada deca lako pripisuju pokret nevidljivoj, unutrašnjoj sili.“ Od velike je važnosti detetu da primeti kako su pokretne stvari važne. Prvenstveno, tu su roditelji, najvažnije pokretne instance u životu jednog deteta; zatim, tu su predatori, koji mogu da oduzmu život, a tu je i gomila ostalih fizičkih entiteta koji formiraju svet u kome se homo sapiens razvio. Sunce je jedno od tih ne-

45

živih, ali pokretnih entiteta za koje homo sapiensu biva jasno da je od velike važnosti. Prosto rečeno, pokretne stvari su važne. Najvažnije od tih pokretnih stvari – rodi-telji kao pozitivna instanca i predatori kao negativna, nisu samo pokretni, već su i živi. Ovo je ključ za razumevanje religije. Najvažnije je primetiti kako je mozak u stanju da vrlo lako napravi grešku u percepciji, te da i neživom, a samo zato što je pokretno, dodeli život. Pogledajmo kako je mali taj korak, kako je fragilan mehanizam funkcioni-sanja ljudskog mozga, kako je lako pomisliti – na jednom primitivnom stupnju razvoja – da neživo, a pokretno, je u stvari živo (KIRKPETRIK 1999). Tako se došlo do toga da se smatra kako postoje nekakvi duhovi, animusi, u realno neživim stvarima.

Sa razvojem antropologije i radovima Edvarda Tajlora još iz XIX veka nalazimo da je elementarni oblik religij-skog mišljenja animizam (TAJLOR 1873). Animizam je ve-rovanje primitivnog homo sapiensa u kome se smatra da objekti poseduju nekakav duh, animus. Taj duh je ono što objektu daje pokretljivost, jer su se sposobnost pokreta i život sjedinili u nusproduktu uma. Biološki mehanizam je napravio grešku na istom osnovu na kome je napravio i grešku prilikom loše identifikacije štapa sa zmijom. Pret-postaviti da je nekakva pokretna masa u daljini predator se više isplati nego ne, zato što je mozak biološki i evolu-tivno predodređen da načini grešku. Ta greška je nuspo-java, nusprodukt, i ta greška je stvorila religiju. U kratkim crtama, religija je samo jedna od nebrojenih nusproduka-ta faličnog biološkog organa, mozga. Drugačije rečeno, religija je jedna od instanci (evolucione) psihopatologije. Kasnije ćemo se pozabaviti činjenicom da je ova nuspo-java toliko jaka da veliki broj današnjih sisara, pripadnika

46

vrste homo sapiens, pati od ovog nusprodukta a da toga nije ni svestan. „Gatri (1993) nudi sveobuhvatnu teoriju religije zasnovanu na idejama da (a) primene urođenih modula rezonovanja koji se tiču živih predmeta do neži-vih (animizam) vodi do verovanja u magične sile a (b) pri-mena naivnih psiholoških modula na ne-ljudske agente (antropomorfizam) vodi do verovanja u personalizovane duhove i božanstva. Po Olkoku (1995), uopšteno govore-ći, naša mašinerija za obradu podataka sklona je izvesnoj vrsti sistematičnih grešaka“ (KIRKPETRIK 1999).

Kada je mozak već napravio tako veliku grešku i dode-lio život neživome, ostali mehanizmi sa lakoćom popuštaju i udružuju se u grandioznoj mispercepciji znanoj kao re-ligija. Sve glavne elemente religije, kako ćemo pokazati, možemo objasniti kao nusprodukt već postojećeg modu-sa mišljenja. Još je Frojd pokazao na važnost rodbinskih odnosa u religiji (1928). Nije teško primetiti da monotei-zam sadrži specifične odnose prema božanstvu, kao i slič-ne interpersonalne odnose koji bivaju građeni na interper-sonalnim biološkim odnosima u okviru biološke familije. Primetimo „oca“ na nebu, „braću“ i „sestre“ u manastiri-ma i religijskim grupacijama, „svetu majku“ i sl. Rodbinski odnosi su jednom homo sapiensu, kako smo pokazali, od velikog značaja. Greška u funkcionisanju ovih cerebralnih mehanizama se odražava u odnosu vernika prema božan-stvu kao „ocu“, ili kao bilo koji tzv. „transfer domena“ (BO-JER 1994), bilo da se govori o majci, ocu, bratu ili sestri. Kao što je živo preneseno na neživo putem jedne greške, tako se i rodbinski odnosi prenose na religijske. Ovaj transfer može da bude veoma opasan po individuu i one u njenom okruženju, jer je bazična prirodna povezanost sa roditeljima (i rođacima uopšte) ovde često zamenjena po-

47

vezanošću sa (ili ljubavi prema) nepostojećim entitetima koji ni na koji način nisu u stanju da pruže pomoć – prosto zato što ne postoje.

Sledeći važni mehanizam kojim se upravlja ljudski mozak u naporima da preživi je mehanizam čiste pragma-tike tj. linije manjeg otpora. Potrebno je, naime, postići ne-što što manjim korišćenjem energije. Mnogo je efikasnije loviti gazelu sat vremena nego pet sati; utrošiti manju ko-ličinu kalorija nego veću kako bi se bilo „u plusu“. Kako se razvijala socijalna hijerarhija, nekim sisarima homo sapi-ens vrste su se pojavile i nove mogućnosti: još je pragma-tičnije kada neko ulovi gazelu za jedinku o kojoj je reč, umesto nje, tj. praktično je kada neko nešto učini umesto tebe. Kao i svi ostali, i mehanizam pragmatike ima svoje nusprodukte, a to je lenjost. Ta lenjost se odslikava kod religiozne individue koja se obraća nepostojećim bićima za pomoć i zaštitu. Mehanizam „pusti drugog da to uradi“ je ovde preslikan na magijska bića. Budući da nepostojeći entiteti nisu u stanju da pomognu ili zaštite, veliki broj individua je stradao tokom istorije zbog ove greške, na taj način ne uspevajući da postignu išta u evolutivnoj trci. Ve-lika je nesreća što disfunkcionalnost ovog sistema može da bude opasna ne samo po individu koja od nje pati, ali i po druge. Čuveni „dečiji krstaški rat“ 1212, kada je go-mila dece otišla da ratuje u „Svetoj zemlji“ po naređenju sveštenstva, sa nadom u uspeh zato što su navodno „bez-grešna“, dobar je primer. Ovde vidimo kako je neuspeh u funkcionisanju jednog cerebralnog mehanizma doveo do toga da sisari ne samo ne uspeju da zaštite sopstvenu mla-dunčad, već i da ih direktno upute na cestu smrti, potpuno suprotno principima evolucije. Više je nego jasno da je re-ligija evoluciona nuspojava.

48

Ridli, Galanter i Venegrat su primetili još neke meha-nizme čija disfunkcionalnost utiče na formiranje određe-nih religijskih instanci (RIDLI 1997; GALANTER 1978; VENE-GRAT 1990). Po ovim autorima, čovek poseduje unutrašnji poriv ka formiranju zajednica, budući da je zaštita veća u okviru zajednice, a timski rad prosečnom pojedincu nudi veliku pomoć (primetimo da je retko koji natprosečno nadareni pojedinac dobar team player: genija pojedinci sputavaju). Zato se lako formira religijska grupacija, zato je vrlo lako od običnog verovanja doći do zvanične crkve. Nešto slično je primetio i Emil Dirkem (1912). Koliko je ovaj momenat religijske realnosti opasan, sažeo je Li Kir-kpetrik (1999), lucidno konstatujući kako je „religija po-magala nebrojene ratove i konflikte, kako podržavajući ih, tako i motivišući ih ili započinjujući ih.“

Takva velika kolekcija grešaka koju je mozak proi-zveo je dovela do formiranja prvih religija – animističkih kultova, koje je prvi valjano objasnio antropolog Edvard Tajlor u svome kapitalnom delu Primitivne kulture (TAJLOR 1873). Animizam je video kao Weltanschauung u kome se prirodni, fizički svet percepira kao živ. Budući da je Tajlor bio naučni racionalista, on je nipodaštavao ovaj koncept, nazivajući ga „primitivnim“ i „infantilnim“. Ova vrsta reli-gije pokazala se kao univerzalna „prva“ religija širom sve-ta, i lako se može naći u bilo kojoj primitivnoj zajednici. Žan Pijaže je skovao i termin „dečija psihologija“ (1972), podsećajući na Tajlorovu definiciju animizma kao „deti-njastog“ svetonazora; međutim, evoluciona psihologija je znatno bolje objasnila ovu infantilnost.

Budući da je animistički svetonazor u suštini duali-stički (veruje se da iza fizičke stvarnosti postoji i jedna metafizička, natprirodna), verovanje da postoji animus,

49

spirit, duša dovelo je do ideje koja će snažno uticati na razvoj ljudske civilizacije – da čovekova „duša“ posle smr-ti tela nastavlja da živi. Ova maxima culpa jedne istinski pogrešne ontologije dovela je do neverovatnih negativnih posledica, omogućavajući nam da religiju definišemo i kao čovekov neuspešan odnos prema smrti. Američki neu-rolog Sem Heris je konkretno islam svojevremeno nazvao „kultom smrti“, odnoseći se prevashodno na destruktivne instance ove religije (bombaški napadi, džihad, ubistva, samoubistva i sl). Međutim, definicija religije uopšteno govoreći može lako da se podvede pod živopisnu sinta-gmu kult smrti. Epistemološka pogreška prilikom koje sisari smatraju da će na neki način nastaviti život posle smrti je dovela do toga da većina njih počne da obožava smrt, na svojevrstan, groteskni način. Prvi takvi kultovi su antropolozima poznati kao kultovi predaka, doslovno obožavanje mrtvih ljudi, da bi svoju kulminaciju – kako je primetio pronicljivi Mišel Onfre (2007) – ova instanca dostigla u hrišćanstvu i makabrističkoj fascinaciji mrtvim telom (tzv. mošti). Religija je uspela, u jednom neprevazi-đenom kopernikanskom obrtu, da dovede do toga da njen subjekat donekle zaboravi na sopstveni život, te da se počne koncentrisati na „zagrobni“. Jedan japanski budista koji je govorio na konferenciji Foruma 2000 koju sam već pomenuo naglasio je, primera radi, kako „njegov tibetan-ski vođa“ kaže da je „najvažnije vreme pre rođenja i po-sle smrti“ (ur. HAVEL, MUSIL i VRBA 2007). Religija je ovog primata uspela da ubedi da digne ruke od jedinog života koji ima, te da treba da čeka na neki drugi. Sa stanovišta evolucione biologije, ovo je čista biopatologija, budući da jedinka ovde napušta svoj sopstveni život, suprotno svim principima evolutivnog razvoja. Broj sisara vrste homo

50

sapiens koji su svojevoljno dali sopstveni život zarad pra-znih obećanja da će im se sve nadoknaditi u zagrobnom životu nikada nećemo ni znati. Činjenica da je homo sapi-ens jedina životinja koja je u stanju da ovo u radi je koliko morbidna i zastrašujuća, toliko i savršeno tačna.

Na animizam se nadovezao šamanizam, kojeg je naj-lakše definisati kao vrstu animizma u kojem je društvo određene individue za koje se smatra da mogu da komu-niciraju sa duhovima i da na njih utiču uzdiglo na odre-đene nivoe socijalne hijerarhije. Ove individue nalazimo u svakoj religiji, a termin koji se koristi u antropologiji i kulturologiji da ih označi je šaman (vidi: ELIJADE 1964, 1983; ČAPLIČKA 1914 i dr). Religija danas bez šamana sko-ro da i ne postoji, budući da je religija najčešće institucio-nalizovana (Dirkem je svojevremeno tvrdio kako religija bez zvanične crkve ni ne postoji). U svakom religijskom sistemu postoje određene individue za koje se smatra da su u „jačoj“ vezi sa nekim božanstvom; te individue dobi-jaju veliki društveni prestiž i nalaze se veoma visoko na lestvici društvene hijerarhije. Ričard Dokins je ove oso-be nazvao „virtuoznim vernicima“, koji po principu „što je nešto manje moguće, više ću u to da verujem“ dostižu najviše nivoe epistemološkog kolapsa (DOKINS 2006). Naj-poznatiji šamani današnjice su reprezentovani instituci-jama tzv. pape u „katoličanstvu“ i dalaj lame u „lamaizmu“, kao i veća količina raznih „patrijarha“ širom omanjih pra-voslavnih crkvica diljem Istočne Evrope, dok su šamani na nižim stupnjevima društvene hijerarhije poznati kao „sveštenici“, „popovi“, „uleme“ (plural takođe i: alim) i sl. Za ove ljude se univerzalno smatra da su povezani sa „bo-žanskim“ na nekom znatno jačem nivou no ostali, „obični ljudi“, te zato ovi dobijaju i impozantne količine pošto-

51

vanja i finansijske potpore. Sadašnji dalaj lama, primera radi, zove se Tenzin Gjako, i ubeđen je da je reinkarniran, te da kada umre, njegov „duh“ će nastaviti da živi i potom se reinkarnirati u obliku nekog drugog deteta – sve glav-ne odlike šamanskog animizma ovde su spojene u jedno, zajedno i sa neopisivom količinom poštovanja koje ova individua dobija na najvišim nivoima širom sveta.

Postojanje šamana dovodilo je (i još uvek dovodi) do mnogih negativnih posledica po homo sapiensa, njego-vu civilizaciju i potomstvo. Mirčea Elijade je naveo veći broj funkcija šamana, od kojih su među opasnijima ideja da je on u stanju da leči dodirom, da može da komunici-ra sa „svetom duhova“, da može da ima ekstatične vizije, da je u stanju da prizove magijska bića, duhove i animu-se, da je u stanju da napusti telo i poseti spiritualni svet, te da može i da predviđa budućnost (ELIJADE 1964). Ova kolekcija primitivne misli je u manjoj ili većoj meri pri-sutna kod svakog šamana i u svakoj religiji; neke religije insistiraju u većoj meri na jednu ili drugu od gorenave-denih „osobina“, ali u suštini su iste i sveprisutne. Ideja da šaman može da leči dodirom, time što je navodno u stanju da izvrši svojevrstan vid egzorcizma, te istera „zle duhove“ koji „izazivaju bolest“ je dovodio do toga da one individue koje pate od ozbiljnih bolesti vrlo lako umru, jer su ubeđene da ih šaman leči, trošeći dragoceno vreme i trud koji bi mogli da se iskoriste za traženje pravog leka. (Nešto slično smo u 20. veku videli i u slučaju Agnes Bo-jadžiu, poznatijom pod klerikalnim pseudonimom „Majka Tereza“. Ova osoba je sakupljala ljude u domove smrti, u kojima su oni umirali u najgorim mukama, iako je solid-nom broju njih medicina mogla da pomogne5. U jednom teško poremećenom svetu, ova osoba – koja je zvanično

52

izjavila kako voli patnju – dobila je Nobelovu nagradu za mir, za koju se, kako vreme prolazi, sve više čini da se do-deljuje na osnovu političke koristi i PR-a. Slične monstru-oznosti takođe nalazimo i dan danas u tzv. homeopatiji, čiji su možda najpoznatiji kritičari Ričard Dokins i Džejms Rendi lično. Umesto da se traži pravi lek, zadovoljava se magičnim homeopatskim rešenjima6. Za detalje, vidi: HI-ČENS 1995; predavanja Džejmsa Rendija su takođe veoma korisne) Kolekcija metafizičkih „sposobnosti“ šamana istome dodeljuje jaku ulogu u društvu i dan danas. Šaman je veoma popularan, cenjen i poštovan, i tajlorovska pri-mitivna zajednica mu se često obraća za pomoć, iako on nije ni blizu toga da bude dovoljno stručan da je dodeli. Najtipičniji primer za ovo danas je tzv. ispovedanje u ka-toličanstvu, gde se katoličkom šamanu („sveštenom licu“, „ocu“) religiozni obraćaju za pomoć u mnogim oblastima, od problema sa porodicom, preko ličnih fobija i strahova, pa sve do stručnih pitanja koje individua nije u stanju da reši. Katolički šaman, bilo da zbilja smatra da je dovolj-no stručan (većina njih nema ni diplomu) bilo da se samo pretvara, čini veliku štetu verniku dajući mu loše, nepro-fesionalne savete, na taj način mu još više komplikujući život. (Napomena koja se tiče katoličkog šamanstva: zbog veoma tipične, svojevrsne kombinacije biopsiholoških neuspeha jedinke, katolički šamani su svetski poznati po pedofiliji i zlostavljanju dece. O ovome kasnije u detalje.)

53

54

55

III

HRONOLOGIJA RELIGIJE

U prošlom poglavlju smo videli najnovije i najuspešni-je naučno objašnjenje o postanku religije. Ovo su sve veo-ma novi uspesi na polju nauke, od kojih je većina objavlje-na tek nedavno, u 21. veku. Sama evoluciona psihologija, iako je svoj bazis dobila sa Darvinom pre skoro dva sto-leća (sa njegovom revolucionarnom teorijom evolucije), tek je poslednjih decenija uspela da formira fundamente kao nauka u razvoju, te i da se upusti u rešavanje slože-nih problema sa kojima se društvo i individue suočava-ju. Najefikasnija u objašnjavanju samog nastanka religije kod sisara, EP je tu veći deo svog posla obavila. Sa for-miranjem civilizacije, razvojem pisma i stvaranjem prvih država, dolazimo do novijih vremena, gde sagledavamo prve civilizacije (tj. začetke istih) na obalama Mediterana, te se posle evolucione psihologije upuštamo u filozofiju i kulturnu antropologiju.

Među prvim religijama o kojima znamo više bile su politeističke. Verovalo se da je postojao veći broj bogova koji su organizovani u panteone. Tako smo imali određe-

56

ne „kolekcije“ božanstava kao što su starogrčki panteon, vavilonski, staroskandinavski i sl. Transfer fizičkog sveta u metafizički je ovde više nego jasan, budući da su ti bo-govi imali sve osobine ljudskog bića, od vrlina do mana. U pričama iz Ilijade, Odiseje i staroislandskih saga vidimo kako su bogovi ništa više do jačih, „boljih“ verzija ljudi. Voleli su se i mrzeli, svađali i ratovali – sve u svemu, pona-šali su se upravo kao i njihovi tvorci, ljudi. U politeizmu je izbor bio znatno veći nego u monoteizmu. Bilo je moguće biti katenoteista, što označava osobu koja obožava veći broj božanstava, ili monolatrista, tj. osoba koja je izabrala jedno božanstvo iz panteona i koncentriše se na samo ili uglavnom njega. Za razliku od današnjih monoteizama, politeizam je bio karakterisan mnogo većim stupnjem međureligijske tolerancije (razlikovati „međureligijsku toleranciju“ od „religijske tolerancije“ kao generalnog to-lerisanja religije; ova druga instanca je žestoko kritikova-na od strane edukovane, liberalne akademske elite). Dok je monoteističko božanstvo veoma isključivo, a njegovi obožavaoci smatraju da jedino ono postoji, politeizmu međureligijska tolerancija nije ništa strano. Budući da je moguće obožavati i više bogova u okviru panteona (kate-noteizam), nije bilo te groteskne isključivosti koja karak-teriše hrišćanstvo, judaizam i islam. Kako je Perez Zagorin primetio, tek je sa dolaskom hrišćanstva Evropa postala tako netolerantna i neopraštajuća (ZAGORIN 2003).

Najpoznatije politeističke religije koje su bile relativ-no rasprostranjene pre nekih dve do tri hiljade godina na potezu od Mediterana do Persije bile su egipatska, grčka i vavilonska. Ove religije često označavamo u javnom (pa i akademskom) diskursu kao „mitologije“, mada je rela-tivno jasno da je mitologija ništa više do izumrle religije, a

57

koja je najčešće politeistička. Sa ovim problemom razjaš-njenim, prema svim oblicima religijske, mitološke ili ma-gijske misli ćemo se odnositi kao prema religiji. Egipatska religija je najjasniji primer razvoja šamanizma i nuspojava do kojih je došlo zbog evolucionih grešaka u funkcionisa-nju ljudskog mozga. Ovo se vidi na najmanje dva različita mesta; prvo je odnos sociuma prema vladaru (za kojeg se smatra da je tzv. avatar božanstva), dok je drugo veoma karaterističan kult sunca i njemu odgovarajuće božanstvo koje sunce drži kao svoj portfelj.

Kult šamana – osobe koja navodno može da komuni-cira sa božanskim – dostigao je kulminaciju u staroegi-patskoj religiji time što je narod za svog vladara smatrao da je božanskog porekla. Termin za ovo postoji, mada se ne koristi preterano često – avatar. Mada je većina čula za ovaj termin tek nakon veoma uspešnog istoimenog filmskog ostvarenja Džejmsa Kamerona (2009), avatar je nešto poput božijeg izaslanika na zemlji, da budemo pre-cizniji, božanstvo u ljudskoj formi. Ovaj termin se najviše koristi u literaturi (prevashodno u epskoj fantastici), te možemo pročitati i Avatar seriju novela epske fantastike autora Skota Sjensina, Troja Deninga i Džejmsa Laudera (1989-1998), prateći avanture popularnih likova edicije Forgotten Realms kao što su Mistra, Elminster, Sirik i drugi. Avatar egipatskih božanstava, pak, bio je faraon, vrhovni šaman, za koga se smatralo da je otelotvorenje viših bogo-va poput Ra, Horusa i Isis. Kao avatar, faraon je posedovao sva prava i držao apsolutnu moć. Nije teško primetiti da tiranija i totalitarizam prvenstveno religiji mogu da za-hvale za svoje postojanje, te je lako setiti se izjave Roberta Ingersola navedene na početku ove egzegeze. Apsolutna moć je najlakše opravdana ukoliko se kaže da dolazi od

58

božanstva (ovu instancu možemo primetiti skoro svuda u istoriji, od katoličke crkve i papstva do Musolinijevog i Hi-tlerovog podržavanja papstva7. Vidi: KORNVEL 1999). Dru-ga karakteristična osobina rane religije je tzv. kult sunca. Potrfelje su staroegipatska božanstva delili između sebe, te je moglo da se desi da nekolicina božanstava predstav-lja istu prirodnu silu; sunce je, pak, bilo skoro isključivo povezano sa Horusom, a potom i sa Ra, koji se vremenom objedinio sa Amunom, dajući ono što danas znamo kao Amun-Ra (Amon-Ra). Kako smo već objasnili, primitivni um je greškom dodelio osobinu života važnim, a pokret-nim stvarima, među kojima je sunce zasigurno igralo veli-ku ulogu. Nije bilo teško zaključiti da bez sunca, ne bi bilo ni života. U Egiptu je sunce bilo još jača prirodna sila nego na drugim mestima, tako da nije za čuđenje činjenica da je upravo ovde suncu dodeljivano tako važno mesto u re-ligiji. Jedan od vrhovnih božanstava, Horus, bio je u sušti-ni ništa više nego otelotvorenje samog sunca, donosioca života. Sunce je izlazilo svakog dana i grejalo zemlju, dok je u pustinjskim regijama Egipta tokom noći, kada sunca nije bilo, temperatura dostizala veoma niske stupnjeve. Svakome je bilo više nego jasno da život duguju suncu. Kult sunca je lako primetiti u većem broju starijih religija, dok su i mnogi elementi ovog kulta preživeli i dan danas, samo asimiliovani od strane monoteizama. Tzv. „oreol“ u hrišćanstvu, veliki žuti disk na kojem su oslikane glave in-dividua koje su u ovoj religiji smatrane svetim, veoma je jasan primer asimilacije. Lik Isusa Nazarećanina je vrlo često slikan sa suncem u pozadini, dok je njegova kruna od trnja najverovatnije umetnička vizija sunčevih zraka. Transfer elemenata iz jedne religije u drugu, pa iz jednog tipa religije u drugi, vrlo je danas dobro dokumentovan i

59

poznat širom akademskih krugova (vidi, između ostalog i: INSTITUTE FOR CULTURAL RESEARCH 2000).

Elementi kulta predaka su takođe vidljivi u staro-egipatskoj religiji, kao i onfreovska fascinacija mrtvim telima. Dualistička vizija sveta, u kojoj postoje duše koje obitavaju u telu, a posle smrti ga napuštaju, veoma je ka-rakteristična i za ovaj sistem verovanja. Ovo verovanje je u staroegipatskoj religiji čak bilo od tolikog značaja, da su izmislili sistem očuvanja mrtvog tela znan pod imenom mumifikacija. Opsednutost smrću se nastavila.

Tek je, pak, u Staroj Grčkoj došlo do pravog razvoja, istinskog napretka. Karl Sagan je u svome briljantnom do-kumentarcu „Kosmos“ (2000) opisao same početke nauke i filozofije, početke za koje je zaslužan poznati filozof, je-dan od Sedam Mudraca, Tales sa Mileta. Naime, jedna od nebrojenih mitoloških priča religije starog Vavilona odno-sila se, kao i priče doslovce svake religije koja je ikada po-stojala, na početak sveta, na „stvaranje“. U vavilonskoj vi-ziji svet je nastao iz vode, tako što je vrhovno božanstvo i zaštitnik Vavilona, Marduk, posle pobede nad Tijamatom, „posulo“ zemlju na vodu. Sve ovo je zabeleženo na sedam tabula Enume Eliš koje je L. V. King preveo još početkom XX veka. Karl Sagan nam objašnjava kako je jednom mu-drom čoveku, Talesu iz Mileta, samo ta voda bila dovoljna. Talesa možemo videti u svakoj istoriji filozofije; Bertrand Rasel ga je prozvao sa razlogom „prvim filozofom“, dok je Edmund Huserl primetio i promenu u metodologiji u ljud-skom modusu misli, kada je tradicija odbačena kako bi ra-zum nastupio (RASEL, 1972; HUSERL, 1935). Tales je, naime, iz vavilonskog mita izbacio samo jednu instancu – božan-sko. Sve ostalo je bilo tu, te tako i danas znamo Talesovu viziju sveta, po kojoj je sve nastalo iz vode. Vrlo je jasan

60

i lucidan zaključak: filozofija i nauka, a sa njima i celoku-pan razvitak ljudske civilizacije, nastale su kada je religija krenula da slabi. Sasvim doslovce, za civilizaciju smo dužni ateizmu. Nazovimo ovo ateističkim obrtom u ljudskoj misli, temeljom razvoja ljudske civilizacije.

Stari Grci su bili prvi koji su počeli da shvataju, ma ko-liko postepeno, da religijski pogled na svet ne objašnjava ništa. Bilo je, nažalost, potrebno preko dva i po mileniju-ma da čovečanstvo sa uspehom objasni nastanak religije; ipak, sam početak kritičkog mišljenja, pa i sam početak kritike religije vidimo na obalama starog Mediterana. U Staroj Grčkoj, štaviše, nailazimo na veliki broj umnih in-dividua koje su poricale religiju, čak i uz opasnost za sop-stveni život i blagostanje. Marko Tulije Ciceron, i sâm ate-ista, pomenuo je u svom veoma poznatom delu De Natura Deorum (O prirodi bogova: CICERON 2000) Dijagoru Ateistu sa Melosa, osobu koja je u svom poricanju božanskog išla do neverovatnih, čak donekle i komičnih (iako nadasve praktičnih) nivoa. Atenagora Atenski, jedan od najranijih hrišćanskih apologeta, optužio ga je nekoliko stoleća ka-snije da je iseckao drvenu statuu Herkula kako bi prokuvao svoje rotkve, kao i da je postupio „loše“ time što je otkrio društvu tajne Eleusinskih misterija. Istoričarka nauke iz Amerike, Dženifer Heht, pisala je o Dijagori (2003): „Pe-snik Dijagora iz Melosa bio je, možda, najpoznatiji ateista petog stoleća. Iako nije pisao o ateizmu, anegdote o njego-vom ne-verovanju sugerišu da je bio samouveren, skoro izazivački, i jako javno aktivan. On je svima objavio tajne rituale misteriozne religije rituale Eleusinijanaca i ‘na taj način ih učinio svakodnevnim’, to jest, namerno je demi-stifikovao popularni tajni obred, očigledno s namerom da provocira svoje savremenike i prisili ih da misle. U jed-

61

noj drugoj poznatoj anegdoti neki prijatelj mu je pokazao na skupocenu zbirku zavetnih darova i rekao, ‘Misliš da bogovi ne brinu za čoveka? Pa, možeš videti iz svih ovih ovde zavetnih slika koliko se ljudi spasilo besa oluja na moru moleći se bogovima koji su ih doveli u sigurnu luku’. Na ovo, Dijagora je odgovorio, ‘Da, zaista, ali gde su slike svih onih drugih koji su doživeli brodolom i udavili se u talasima?’ Dobro pitanje. Dijagora je osuđen zato što je profanisao misteriju, ali je pobegao. Potera za njim bila je organizovana širom Atinske imperije što je pokazivalo da su optužbe bile teške, ali ga nisu uhvatili“ (HEHT 2003).

Daleko od toga da je Dijagora bio jedini. Svaki iole kvalitetan srednjoškolski udžbenik sa pravom govori o Ksenofanu Kolofonskom, koji je slikovito sročio antropo-morfizam božanskog, primećujući da bi konji i stoka, kada bi mogli da crtaju, nacrtali svoje bogove u obliku konja i stoke. Ovde je potrebno primetiti da je jedna individua uspela da primeti veoma značajnu stvar: činjenicu da je čovek napravio boga, a ne vice versa. Diogen Laercije je pisao i o izvesnom Teodoru Ateisti, osobi koja je otvoreno poricala bogove, ali o ovom filozofu nemamo skoro nika-kve informacije. Vredi pomenuti i Stratona Lampsačkog, koji je primetio kako prirodi bogovi prosto nisu ni potreb-ni; priroda je sama u stanju da stvori sve što postoji u vi-ziji ovog ranog fizičara.

Velelepni proboj u ljudskoj misli došao je sa prvim pravim materijalistima, atomistima Leukipom i Demo-kritom, koje sam već pomenuo, te nije nužno ići u detalje u ovom momentu. Treba samo naglasiti da je materija-listički pogled na svet jedini koji je mogao da dopre do grandioznih dostignuća filozofije i nauke tokom istorije. Svog logičnog nastavljača atomizam je našao u Epikuru,

62

osnivaču filozofske škole koja je po njemu dobila i ime, epikurejsoj školi. Prvenstveno hedonistička po principi-ma, epikurejska škola postavila je važno pitanje religiji: „Bog ili želi da eliminiše loše stvari, a ne može, ili može, ali ne želi, ili niti želi niti može, ili i želi i može. Ako želi a ne može, onda je slabić – a to ne važi za boga. Ako može a na želi, onda je zloban – što je podjednako strano prirodi boga. Ako niti želi niti može, on je i slabić i zloban, pa tako nije ni bog. Ako želi i može, što je jedini što priliči bogu, odakle onda dolaze loše stvari? Ili, zašto ih onda ne eli-miniše?“ (RASEL 1972). Ovo se naziva „problemom zla“ u religiji, i videćemo kako će se tokom stoleća veoma često koristiti kao veoma efektan argument u kritici religije. Ču-veni Dante Aligijeri, groteskno arogantna individua koja je po sopstvenim etičkim merilima određivala ko će koju količinu mučenja da dobije u paklu, Epikuru je zbog ovoga dodelila, ni manje ni više nego šesti krug pakla (od devet). Bertrand Rasel je sa pravom primetio kako se epikurej-sko učenje u popunosti suprotstavljalo hrišćanskom, jer je ovo drugo stavljalo sve što je dobro u životu – u grob (RASEL 1972).

Vidimo, dakle, postepeno oslobađanje čoveka od oko-va religijske misli. Sa ateizmom primećujemo i pojavu filozofije i naučnog, kritičkog razmišljanja, a samim time i pojavu velikana filozofske misli poput Leukipa, Demo-krita, Ksenofana i drugih (u krugovima savremenih inte-lektualaca moderne ateističke misli, rad Demokrita i Epi-kura je sa pravom smatran za vrhunac grčke filozofije). Razvoj ne samo filozofije, nego i nauke, pak, nešto je što je karakterisalo staru Grčku u doba oslobađanja od religije. Poslušajmo Karla Sagana lično: „Hiparh je predvideo da zvezde nastaju, kreću se polako tokom vekova i, na kraju,

63

nestaju. On je bio prvi koji je zabeležio pozicije i veličine zvezda da bo utvrdio da li je bilo takvih promena. Euklid je sastavio udžbenik geometrije iz koga su ljudi učili 23 stoleća. Još uvek je izvanredan udžbenik, pun elegantnih dokaza. Galen ja napisao osnovnu knjigu o lečenju i ana-tomiji koja je dominirala medicinom do Renesanse. Ovo su samo neki primeri. Ovde je bilo na desetine velikih na-učnika i na stotine fundamentalnih otkrića. Neka od ovih otkrića bila su izrazito savremena. Apolonije iz Perge pro-učavao je parabolu i elipsu; krive koje danas poznajemo opisuje putanje predmeta u padu u gravitacionom polju i svemirskih brodova koji putuju od planete do planete. Hi-jeron iz Aleksandrije izmislio je parnu mašinu i sklopove zupčanika; on je bio autor prve knjige o robotima. Zami-slite samo kako bi različit bio naš sveta da su ova otkrića objašnjena i korišćena svima u korist, da je humana per-spektiva Eratostena bila široko prihvaćena i primenjena. Ali, do toga nije došlo. Jasno je da je to bilo seme savreme-nog sveta. Alo zašto nije pustilo korenje i bujalo, zašto je, umesto toga, Zapad proveo spavajući hiljadu godina mra-ka sve dok Kolumbo i Kopernik i njihovi savremenici nisu ponovo otkrili ono što je ovde urađeno?“ Toliko je grandi-ozna bila civilizacija stare grčke od vremena kada je prvi filozof izbacio božansko iz jednačine. Ljudska civilizacija je bila na brzom putu ka uspehu. Međutim, svemu ovome je ubrzo došao kraj; tragičan, tužan, jeziv kraj. Dozvolimo Saganu da ispriča ovu zastrašujuću priču.

„Da vam ispričam kako se završilo. To je priča o po-slednjem naučniku koji je radio u ovom mestu, matemati-čaru, astronomu, fizičaru i direktoru škole neo-platnoske filozofije u Aleksandriji. Za jednog pojedinca ovako nešto predstavljalo bi izvanredno dostignuće u bilo kom vre-

64

menskom periodu. Ime ovog naučnika, ili, bolje rečeno, naučnice, je Hipatija. Rođena je u ovom gradu 370. n.e. Aleksandrija u Hipatijino vreme, već dugo godina pod rimskom vlašću, bila je grad velikkog sukoba. Robovla-sništvo, rak rana drevnog sveta, crpelo je vitalnost klasič-ne civilizacije. Sve moćnije Hrišćanstvo konsolidovalo je svoju moć i pokušavalo je da iskoreni paganski uticaj i kulturu. Ćirilo (Kiril), biskup aleksandrijski, prezirao ju je. Iako je njena lična bezbednost bila ugrožena, Hipatija je nastavila da podučava i objavljuje radove, sve dok 415. godine, na putu do posla, nije naišla na rulju Ćirilovih fa-natičnih sledbenika; skinuli su je sa kočija, pocepali su joj odeću i izbičevali do kostiju. Ono što je ostalo od njenog tela je spaljeno, njena dela uništena, njeno ime zaborav-ljeno. Ćirilo je proglašen svecem.“ Hrišćanske verzije i hri-šćanski apologeti skloni su da ovu hrabru, mudru ženu proglase vešticom. Pogledajmo verziju biskupa Jovana: „I tih dana pojavila se u Aleksandriji filozofkinja, paganka čije je ime bilo Hipatija, a bila je posvećena magiji, astro-labima i muzičkim instrumentima i opčinila je mnoge lju-de svojim satanskim trikovima. I upravnik grada izraža-vao joj je veliko poštovanje jer ga je opčinila svojom magi-jom. I prestao je da ide u crkvu kako mu je do tog vremena bila navika. Ali je jednom ipak otišao kad je bilo opasno. I nije uradio samo to, već je preveo mnogo vernika njoj i sam je primao nevernike u svoju kuću. I jednog određe-nog dana, kad su se zabavljali povodom pozorišne izložbe u vezi s plesačima, upravnik grada objavio je (edikt) koji se odnosio na javno predstavljanje u gradu Aleksandriji: i svi stanovnici grada bili su se sakupili tamo (u pozorištu). Tada je Ćirilo, koji je bio postavljen za patrijarha posle Te-ofila, hteo da što pre sazna tačne podatke o ovom ediktu.

65

I bio je tu jedan čovek koji se zvao Hieraks, hrišćanin ob-daren razumom i inteligencijom koji se podsmevao paga-nima ali koji je bio odani sledbenik slavnog oca, patrijar-ha, i koji je slušao njegove naloge. Isto tako, dobro je po-znavao hrišćansku veru. (Ovaj čovek je sada došao u po-zorište da bi se upoznao s prirodom edikta.) Ali, kad su ga Jevreji videli u pozorištu, povikali su i rekli: ‘Ovaj čovek nije došao s dobrim namerama, već da bi podstakao ne-mir.’ A Orest, šef policije, nije bio zadovoljan decom svete crkve i Hieraks je bio uhapšen i kažnjen javno u pozorištu iako je bio potpuno nevin. A Ćirilo je bio ljut na gradskog upravnika zato što je to uradio i zbog toga što je pogubio poznatog kaluđera iz manastira Pernodij čije je ime bilo Ammonius, a i druge kaluđere (isto tako). I kad je glavni gradski sudija to saznao obratio se Jevrejima ovim reči-ma: ‘Prekinite neprijateljstva prema hrišćanima’. Ali oni su odbili da čuju šta im je govoreno jer su uživali u podrš-ci upravnika koji je bio s njima, i tako su jednom zlodelu dodali drugo i smišljali su masakr lažnom uzbunom. I po-stavili su pored sebe, tokom noći, u svim ulicama grada, neke ljude, dok su drugi izvikivali na sav glas: ‘Apostolska crkva Atanasija je u plamenu: dođite joj u pomoć, vi hri-šćani’. I hrišćani, čuvši to, došli su ne znajući za prevaru Jevreja. I kad su hrišćani došli, Jevreji su ustali i podlo ma-sakrirali hrišćane i prolili krv mnogih iako su ovi bili nevi-ni. A kad je svanuo dan, kad su preživeli hrišćani čuli za zlodelo koje su Jevreji uradili, otišli su patrijarhu. I tada su se hrišćani skupili, svi zajedno, i odmarširali u besu do jevrejske sinagoge i uhvatili ih i pročistili i od njih napra-vili crkve. I jednu od njih su preimenovali i dali joj ime Sveti Đorđe. A što se tiče jevrejskih ubica, njih su protera-li iz grada, i uzeli su sve što su imali, i oterali ih potpuno

66

opljačkane. I Orest, upravnik, nije bio u stanju da im ikako pomogne. I posle toga, mnoštvo onih koji su verovali u Boga ustali su pod vođstvom sudije Peter – a ovaj Peter potpuno je verovao Isusu Hristu – i nastavili su da traže paganku koja je obrlatila ljude u gradu i upravnika svojim čarima. I kad su otkrili mesto gde se skrivala, prišli su joj i zatekli je kako sedi u (visokoj) stolici. I pošto su je primo-rali da siđe, odvukli su je do velike crkve, koja se zvala Cezarion. Sve ovo događalo se u danima posta. I pocepali su joj odeću i odvukli su je (dok je nisu dovukli) do ulica grada i dok nije umrla. I odneli su je do mesta zvanog Ci-naron, i vatrom su spalili njeno telo. I svi ljudi su opkolili patrijarha Ćirila i prozvali ga ‘novi Teofil’; zato što je uni-štio poslednje ostatke idolatrije u gradu.“8 Detaljniji i znatno objektivniji tekst nam dolazi iz pera Sju Tuhi, isto-ričarke iz Australije: „Hipatija od Aleksandrije, matemati-čarka, izvučena je iz kočije i brutalno ubijena od strane jedne rulje hrišćana godine 415. Nje se verovatno bolje sećaju po tome kako je umrla nego po načinu kako je žive-la. Ipak, Hipatija je živela izvanrednim životom kao najpo-znatiji matematičar, filozof, astronom i astrolog svoga vremena. (...) Ne iznenađuje što imamo vrlo malo znanja o njenom životu. Čak i na početku petog veka hrišćanski istoričari postali su najslavniji i nije bilo verovatno da bi hteli da saznanje o ovoj tragediji ugrade u istoriju. Davala je snažnu podršku slobodnom mišljenju i njeno ubistvo, po mišljenju mnogih, bilo je simbol kraja ere intelektual-ne slobode. Margaret Verthajm, u svojoj odličnoj knjizi, ‘Pythagoras’ Trousers’ kaže ‘Slavna epoha grčke matema-tičke nauke koja je počela rođenjem čoveka, završila se smrću žene’, (...) Ovo nije bilo pravo vreme, međutim, za bavljenje ovom vrstom ispitivanja. Car Konstantin je pre-

67

šao u hrišćanstvo 312, i proglasio ga zvaničnom religijom Rima. Pre to vremena, hrišćanstvo je bilo samo od velikog broja religija koje su se borile za prvenstvo. Ono što je ne-kada bilo mala sekta proganjanih pripadnika procvetalo je i postalo dominantna religija. Posle kraćeg vremena, progonjeni su postali progonitelji. Iako se religija, nomi-nalno, bavilo problemom prirode duše, ona je suštinski bila politički pokret, a oni na vlasti birali su boga koga će obožavati. Hrišćanstvo, kao religija krotkih i poslušnih, imalo je neodoljivu privlačnost za Konstantina. On je čvr-sto verovao u moć svoje vlasti i prezirao je svaki oblik egalitarizma. Monoteistička religija kao što je bilo hri-šćanstvo bilo je idealno sredstvo da se njime usadi vero-vanje da, kao što na nebu postoji vladar na najvišem ni-vou, tako treba da bude i na zemlji. Kad je hrišćanstvo steklo vodeću poziciju u Aleksandriji, okrenulo se iskore-njivanju paganizma i svega što je ono predstavljalo. (...Iako je hrišćanstvo postalo dominantna religija, nekoliko drugih grupa nastavilo je da postoji. Ovo ni u kom slučaju ne bi moglo da se zove srećna koegzistencija. U samoj Aleksandriji, kako reče jedan istoričar, ‘postojalo je uza-vrelo opštinsko rivalstvo i sektaško ogorčenje’. U ovoj uzavreloj mešavini moći i religije, Hipatija se bavila nau-kom i nastavom bez ikakve vidljive netrpeljivosti prema ikome. Svako ko je želeo moga je biti njen student, a naj-poznatiji među njenim pristalicama bio je hrišćanin Sine-sije koji je kasnije postao biskup (...). Bavljenje matemati-kom ili astrologijom u Aleksandriji u 4. veku bilo je prože-to teškoćama. Koncil održan u Laodikeji godine 364. sta-vio je van zakona proricanje zabranjujući sveštenicima da se bave matematikom i astrologijom. Kanon 36 kaže: Oni koji su članovi sveštenstva ili crkve neće biti mađioni-

68

čari, čarobnjaci, matematičari ili astrolozi; niti će praviti amajlije koje su lanci za njihove sopstvene duše. A one koji nose takve amajlije zapovedamo treba izbaciti iz crkve. (...) Zašto je odlučila da ostane u takvom okruženju nikada nećemo znati. Ono što znamo jeste da je ova odluka Hipa-tiju koštala života. Godine 415, za vreme hrišćanskog Ve-likog Božićnog posta, Hipatija, na povratku kući sa nasta-ve bila je izvučena iz kočije i napadnuta od strane rulje hrišćanskih zelota. Ovi ljudi, za koje se veruje da su bili parabolansi, pripadnici vojnog ogranka Ćirilove vlasti, od-vukli su je do lokalne crkve gde su joj skinuli odeću i gde su joj gulili kožu oštrim predmetima. Zatim su je zeloti raskomadali na delove i odneli njeno telo do mesta zva-nog Cinaron gde je zapaljeno. Iako Ćirilo nije prisustvovao napadu na nju i ako ne postoje dokazi da je on naredio ubistvo, veruje se da ga je on podstrekavao svojom spre-mnošću da podstiče druge hrišćane na nasilje u ime cr-kve. Biskup od Nikija, koji je pisao o tom događaju, hvalio je Ćirila ‘zato što je uništio poslednje ostatke idolopo-klonstva u gradu’. Ubistvo Hipatije, šezdesetogodišnje žene, koju su mnogo voleli i hvalili zbog njene lepote, mu-drosti i saosećanja sa svima, nije bio samo čin slepe mr-žnje, nego i kriminalni akt koji zaslužuje najstrožu kaznu za izvršioce ovog groznog kriminalnog dela. Međutim, ta kazna nikada nije izvršena. Nije bilo hapšenja niti optuž-nice. Posle smrti, Ćiril je, uz blagoslov katoličke crkve, proglašen svecem“.9

Još je tragičnija činjenica da Hipatijino ime retko ko danas zna. Umesto počasnog mesta u svakoj istoriji, u svakom udžbeniku filozofije, od njenog imena ni pomena nema. Platoni i Hegeli, monstrumi metafizičkog idealizma uzdižu se u nebesa, dok se Hipatiji ne dodeljuje uglavnom

69

ni jedna rečenica, a kamoli paragraf. Ne samo da joj je jed-va bilo pomena od imena, ali čak i tamo gde je o njoj već pisalo, kler je sistematički pokušavao da zatre i najmanji trag o njoj. Pisac i ateista Džozef Mekejb je primetio kako je njeno ime isečeno iz jedne edicije poznate eciklopedije Britanike: „Čak i u kratkom osvrtu na Hipatiju, klerik je koristio hirurški nož. U ovom kratkom osvrtu biće nam rečeno da je do skraćivanja moralo da dođe (iako urednik posvećuje osam stranica književnosti Islanda), ali, ono što je ostalo je značajno. U ranijem članku je s pravom rečeno da je ona bila ‘matematičar i filozof’, a njeni savremenici govore o njenom radu na matematici, ne na filozofiji. Ali čak i reč ‘matematičar’, koja ne uzima mnogo prostora i koja nam daje bolji uvid u solidan karakter Hipatije, izo-stavljena je. Osoba koja je ranije pisala kaže ‘da su je var-varski ubili kaluđeri iz Nitrie i fanatična rulja hrišćana’, da je caesareum u koji je njeno telo odvučeno ‘tada bio hri-šćanska crkva’ i da su posmrtni ostatci ostarele naučnice (što je ona i bila) bili spaljeni deo po deo“ (MEKEJB 1935).

Šta je usledilo posle ovog grotesknog čina? „Za deset stoleća hrišćanstvo, naoružano svemogućom silom crkve i države, bez konkurencije suprotnog mišljenja, imalo je mogućnost da izopači, unizi i falsifikuje um Evrope. Nije imalo takmaca zato što izvan crkve nije bilo ni mislilaca niti obrazovanih osoba. Smo je ono govorilo i pisalo, samo je ono učilo druge”, piše nam Mihail Bakunjin, žestok kri-tičar crkve i religije (BAKUNJIN 1970). Da, religija – u ovom slučaju, njena instanca znana pod imenom hrišćanstvo – dovela je do hiljadugodišnjeg ništavila u tehnološkom, etičkom i civilizacijskom razvoju Evrope (RASEL 1972; BA-KUNJIN 1970). Nauke uopšte nije bilo, dok je filozofija po-stala ancilla theologiae, sluškinja teologije. Odista je zani-

70

mljivo čuti oksimoron „srednjevekovna filozofija“, budući da u srednjem veku filozofije praktično nije ni bilo; filozo-fija je bila robinja teologije – zaboravimo na eufemizam „sluškinja“. No, vratimo se na samu religiju za trenutak. Znamo da je to bilo hrišćanstvo koje je zavladalo, pošto se izdiferenciralo od judaizma, da bi potom dalo i sopstve-nog potomka, islam. Zašto je došlo do promene od politeiz-ma ka monoteizmu?

I primarni i sekundarni istorijski izvori koji datiraju od pre dve hiljade godina nam govore o mnoštvu religija na prelazu od Mediterana, preko Plodnog polumeseca, do Mesopotamije, Persije i Indije. Kada kažemo mnoštvo, to mislimo u najplodnijem mogućem smislu. Svet je kipteo kultovima, manje ili više jakim i manje ili više uspešnim. Svako je obožavao drugog boga, svako je imao neku sop-stvenu viziju sveta i proroka koji o tom svetu propoveda. Obilje primarnih izvora (i nekolicina istoričara) nam daje portrete mnogobrojnih proroka i omanjih božanstava za-panjujuće sličnih Isusu Nazarećaninu. Postavlja se logič-no pitanje: zašto je baš ovaj kult postao tako uspešan? Da bismo odgovorili na ovo pitanje, moramo prvenstveno da sagledamo ostale kultove koji su bili prisutni. Jedna od glavnih karakterisika koje su posedovali je obožavanje božanstva na određenim mestima, u antropologiji po-znatim kao trebišta. Religijsko trebište je lokacija za koju se uglavnom smatra da je na neki način sveta; to može biti bilo šta od običnog oltara, žrtvenika ili svetilišta do crkve, džamije ili hrama. Veliku većinu ostalih božansta-va bilo je potrebno „zadovoljavati“ i obožavati upravo na ovim trebištima. Vernik nije imao stalni pristup svom bogu; kako bi se molio ili želeo da udovolji svom božan-stvu, morao je da putuje, morao je da menja lokaciju, što

71

pre nekoliko hiljada godina nije bilo ni lako, ni bezbed-no. Judeo-hrišćansko božanstvo, u početku imena Jeho-va, bilo je drugačije. Bilo je sveprisutno. Nije bilo potrebe da se ode na trebište da bi se bilo „u kontaktu“ sa ovim božanstvom; ono je navodno bilo svuda (sveprisutno). Videćemo kako je mnogo kasnije, nekih milenijum i po kasnije, Martin Luter ovo uspeo da veoma kompetentno iskoristi u stvaranju sopstvene crkve. Judeo-hrišćansko božanstvo je, prosto rečeno, bilo svuda sa vernikom. Bilo je sigurno najpraktičnije, najpragmatičniji izbor za običnog čoveka. Najlakše je podržavati boga za koga se smatra da je uvek uza tebe, kao svojevrsna sveprisutna magična protekcija.

Druga važna stvar koja je uticala na to da hrišćanstvo postane dominantna religija na Mediteranu je bilo dela-nje rimskog cara Konstantina, koji je vladao na početku četvrtog veka, u doba kada je rimska imperija bila rastr-zana unutrašnjim političkim konfliktima i sveopštom ne-maštinom plebsa. Po hrišćanskoj legendi, Konstantin je veče uoči bitke na Milvijskom mostu ugledao krst na nebu i pomislio kako je hrišćanstvo najbolja religija koju bi tre-balo uvesti u Rimsko carstvo. Godine 313. je Milanskim ediktom ozvaničio hrišćanstvo kao glavnu religiju Carstva, i doba ništavila je takoreći uvedeno zvanično. Sa stanovi-šta jednog astronoma, sasvim je moguće da je Konstantin odista ugledao svojevrsnu formu krsta na noćnom nebu. Na Mediteranu je, naime, moguće videti sazvežđe Južnog krsta, četiri zvezde koje formiraju relativno pravilan oblik krsta, oblik koji nije moguće videti sa većeg dela severne hemisfere planete Zemlje. Sasvim je moguće da je on ovu formu na nebu interpretirao kao simbol jedne od mnogo-brojnih religija koje su u to doba postojale širom jednog

72

odista velikog carstva. Mnogo su verovatnije dve drugačije varijante, međutim. Jedna je činjenica da je njegova maj-ka prihvatila hrišćanstvo, te uticala na svog sina da ga i on prihvati. Biologija, psihologija i evoluciona psihologija naglašavaju jak uticaj majke na mladunče, te je ova opcija sasvim moguće objašnjenje. Mnogo kasnije ćemo primetiti i velike umove poput Kantovog kako kolabiraju pod priti-skom sopstvene majke i njenih kvazi-moralnih, religijskih ubeđenja, kako su nam objasnili Bertrand Rasel (1972) i Mišel Onfre (2007). Druga instanca koja zaslužuje pomen je možda i još verovatnija. Imajući u vidu stanje haosa i ra-sula u kome se Rimsko carstvo tada nalazilo, vrlo je moguće da je jedan suveren poput Konstantina bio očajan u svojim naporima da ne dozvoli da se rasparča, te je uvođenje jed-ne religije čiji pripadnici smatraju da je njihovo božanstvo uvek i svuda sa njima vrlo verovatno bilo jedan fenomena-lan marketinški i strateški potez. Ako je ijedna od tadaš-njih religija imala šansu da podvede svoje pobornike pod jednog vladara, to je bilo hrišćanstvo, koje je, za razliku od ostalih religija, imalo samo jednog boga (kao što je i impe-rija imala jednog vladara), a koji je uvek i svuda bio sa sva-kim. Ovo objašnjenje je veoma blisko individualističkom tipu istoriografije poznatog britanskog istoričara Ser Lu-isa Nejmijera, koji je smatrao kako je istorija ništa više do kolekcije jakih, sposobnih individua koje su koristile (bo-lje rečeno: iskorišćavale) ideje i ideologije kako bi postigli sopstvene ciljeve (NEJMIJER 1957; vidi i EVANS 1997). Slične stavove nalazimo i u istoriografiji renomiranog nemačkog istoričara Frica Fišera, koji je uz čvrste dokaze tvrdio da je istorija – istorija elita koje rade šta žele (FIŠER 1979).

Starogrčka Akademija je bila ubrzo zatvorena (po-četkom šestog veka), filozofija je bila porobljena, nauka

73

u potpunosti ugašena. Slično Arhimedu, kojeg je ubio vul-garni rimski vojnik vođen primitivnim nagonima smrti, tanatosa, nauka je bila doslovce ubijena. Fascinantan je, pak, stav hrišćanske crkve prema hiljadugodišnjem crnilu koje je usledilo. „Stanovište koje hrišćanski teolozi često zauzimaju je da progres i ljudska civilizacija moraju da zahvale hrišćanstvu za svoje postojanje“ (BREDLO 1929), priča nam Čarls Bredlo, osnivač poznatog britankog Na-rodnog sekularnog društva. I odista, često čujemo skoro komičnu ideju da je Crkva tokom Mračnog doba (koje je sa zaslugom dobilo to ime) bila „čuvar pismenosti“ i kako za sav progres čovečanstva možemo da zahvalimo religiji (sic!). Nije ipak teško primetiti da tokom doba u kojem je crkva suvereno vladala životima i umovima ljudi nikakve edukacije, filozofije i nauke nije bilo. Hrišćanski apologeti su u pravu kada kažu da je crkva bila „čuvar znanja“, do-duše, ali samo u tom smislu da je ono znanja što je imala (svodi se na čistu pismenost) čuvala sebično za sebe. Nije Crkva otvarala škole, nije edukovala narod, sem u onim retkim slučajevima kada je opismenjavanje bilo nužno za-rad indoktrinacije. Benedikt Anderson je primetio kako je upravo štampanje Biblije i njeno potonje širenje među masama u (prevashodno protestantskoj) Evropi dovelo do značajnih promena u strukturi misli i samoj njenoj istoriji (ANDERSON 1983). Čak i mnogo ranije možemo videti na ovim prostorima poznate klerike Ćirila i Metodija, koji su na potezu od Grčke do Moravije (današnja jugoistočna Češka) širili pismenost kako bi mogli da šire i hrišćanstvo. Pored ovih odvojenih instanci, srednji vek je okarakterisa-lo tišina razuma. Ovo ćutanje razuma, kako nam objašnja-va britanski učenjak iz 19. veka, Adam Stori Farar (1863), „Nije to bila posledica obilja pobožnosti, već prevlast ne-

74

znanja; signal odsustva znatiželje a ne prisustva morala i mentalnog zadovoljstva.“ Farar nam nadalje objašnjava kako je identifikovao nekoliko perioda krize hrišćanstva u Evropi. Prvi je bio od 160. Do 360. godine, i predstavlja prosto sukobljavanje hrišćanstva sa paganstvom. Manje više nikakve ozbiljne kritike i pokušaja razumevanja reli-gije tada nije bilo, a jedini „kritičari“ su bili pagani koji su se borili za sopstvene religije. Farar navodi Lucijana, Cel-zusa, Porfirija i Hijerokla kao paganske vernike koji su na-stupali protiv hrišćanstva, dok je Julije bio prvi imperator koji je zvanično pokušao da se suprotstavi hrišćanstvu, u čemu ipak nije uspeo. Porfirije je napisao delo „Protiv hrišćana“, koje je nažalost izgubljeno, a o njemu znamo samo na osnovu Eusebijevih radova. Drugo razdoblje Fa-rar vidi od početka dvanaestog do kraja trinaestog veka, u onome što znamo kao „srednji vek“, tačnije, u „skeptičkim tendencijama sholastike“, za koje je najzaslužniji Abelard: „Predlog koji on (Abelard) daje, a koji se odnosi na po-grešno tumačenje rukopisa, na izlišnost sadržaja knjiga, na privremeni karakter autorovih osećanja, kao elemente u određivanju realnosti suprotnosti, ili neophodno odbi-janje nekog pasusa na osnovu dogmatske nemogućnosti, obeležava mudrost koja je usavršavanjem postala nauka rastom moderne kritike. Do ovog momenta, imamo samo elemente ispitivanja i kritike koji podležu sumnji, a ipak bilo bi nepošteno negirati da se neki deo sumnje nalazi u nemirnom, brigom izmorenom duhu kao što je Abe-lardov; i ako neko misli da u svom radu on namerava da kod čitaoca ostavi utisak da rešenja nema, ili da je strana onoga koji sumnja jača, tada možemo smatrati da je ob bio onaj koji sumnja, i da smatramo njegovo učenje pri-merom, koji se često pojavljivao u kasnijim vremenima,

75

skrivene ironijom koja je, dok se pretvarala da prihvata otkrovenje, prikazala svoje dokaze kao nedovoljne, a svo-je doktrine kao neproverljive. Međutim, ukoliko bi on bio shvaćen kao skeptik, to bi bio sam početak sumnje. To ne liči na gorku sumnju koju su pokazivali raniji hrišćanski pisci, ili one koji sumnjaju u moderno vreme. Sve što je bilo vredno u slobodnoj misli Abelardovoj preživelo je njegovo vreme. Radoznali duh koji je iz njega govorio na-stavio se da funkcioniše u njegovim naslednicima“.

Iako je ljudski um još uvek bio pod „opsenom“, da tako prevedem ideju Danijela Deneta (2006), prvi tračci kritike su se ipak pojavili, iako sa teološkog stanovišta. Do ovog doba, imajmo u vidu, hrišćanstvo se stabilizovalo i imalo je veoma jaku crkvu, sa središtima u Rimu i Carigradu, od kojih je ono prvo bilo znatno jače. Sa šizmom 1054. godi-ne, kada su papa Lav IX i patrijarh Kerularije „bacili anate-me“ jedan na drugog, hrišćanstvo je pretrpelo prvi veliki udar iznutra. Sukob dveju metafizičkih ideologija je teško mogao da bude izbegnut, budući da nikakvog temelja za međureligijski dijalog (često nazivan ekumenizmom, kako bi se autor osećao obrazovanijim) nije bilo – nemoguće je doći do dogovora kada obe strane svoje argumente (iliti nedostatak istih) sve baziraju na imaginarnom. Ova po-dela će dovesti do nebrojenih ratova, konflikata i trvenja tokom istorije. Kao što je Sem Heris primetio, i sam sukob Srba i Hrvata devedesetih godina nije bio „međuetnički“, već sukob dveju religija (HERIS 2004). Na sreću po čove-čanstvo, ambivalentni karakter ovog konflikta je uspeo da dovede i do jedne veoma pozitivne instance. Naime, velik je broj apostata (termin za osobu koja je religiju napu-stila) koji su primetili nebrojene religije, kultove i sekte, kako globalno, tako i u okviru jedne religije, kako svaka

76

tvrdi da je upravo ona „spasonosna opcija“. I sam Ričard Dokins je tako u svojim tinejdžerskim godinama uspeo da izbegne religiju, shvatajući da ako je jedna religija u pra-vu, to znači da ostalih bezbroj religija nisu – zašto bi onda i ta prva bila dobar izbor?

Kao treći period kritike hrišćanstva Farar navodi doba renesanse. Arapski i persijski filozofi poput Averoesa (Ibn Rušda), Avicene i Omara Kajama su na mala vrata uveli starogrčke spise u Evropu, te je tako postepeno krenu-la „obnova“ antičke misli, a sa njome i kritičkog pogleda na svet: „Petnaesti vek bio je izvanredni period u Evro-pi, najizrazitije u Italiji. U nekim vremenskim periodima Italije bila velika kroz trgovinu i religiju. Krstaši, koji su osiromašili preostali deo Evrope, nju su obogatili; dok je podjarmljivanje nacija rimskom dvoru od nje napravilo riznicu Evrope. (...) Rukopisi su se skupljali, ostatci kla-sičnih spomenika bili su proučavani. Ljubav prema anti-ci dovodila je do savršenstva u umetnosti i uticala je na književnost. Dela koja su se godinama pripremala sada su dostigla savršenstvo. Sholastička filozofija je gubila snagu; izvori crkvenog obrazovanja i postojećih religija su oslabili i do kraja petnaestog veka atmosfera perioda bila je izmenjena u svim aspektima. Posvećenost koja je bila izražena u velikim gotskim delima kao posvećenost ranijih vekova bila je na izdisaju, barem u Italiji, a sama umetnost je postepeno postajala sekularna, i izražavala je ideje prizemnije. Kad se takav momenat materijalnog prosperiteta, u kombinaciji s intelektualnom i društve-nom promenom, pojavi odmah iza ranije opisanog pokre-ta, mi treba da očekujemo da nađemo religiju podvrgnutu preispitivanju i izloženu privremenoj opasnosti. Istorija potvrđuje ovakvu pretpostavku.“

77

Vratimo se, pak, par stoleća unazad, kako bismo otkri-li još jednog potomka judeohrišćanske metafizike, religiju čiji broj vernika raste skoro eksponencijalno iz dana u dan – islam. Iako je metafizički bazis identičan, a sama religija predstavlja arapsku verziju hrišćanstva (te detaljnije ana-lize ni ne zahteva), od velike je koristi za analizu makar jedan element islama, a to je njegov sam početak, za koje muslimani veruju da su zaslužne mistične vizije Muhame-da ibn Abdulaha, nepismenog arapskog trgovca i pastira za kojeg je potvrđeno da je odista živeo u dalekom sed-mom veku. Islam je, naime, nastao na osnovu propoveda-nja ovog čoveka, koji je iz do nedavno nepoznatih razloga imao mistična iskustva, te umislio kako mu se obraća bog kojeg je nazvao „Alah“ (neki izvori navode kako dezigna-cija „Alah“ nije bila nova ni tada, te da se već koristila i pre islama). Kako bismo shvatili fenomen „mističnih“ i „religi-oznih“ iskustava prilikom kojih se subjektu čini kako je na neki način došao u kontakt sa natprirodnim (te pomislio kako mu se nekakvo božanstvo obraća, ili misli da je doži-veo vantelesno iskustvo i sl.), moramo zaći mnogo dublje u psihologiju i neurologiju. Prevashodno je važno shvatiti kako je mozak predodređen da traži značenje, te da nalazi smisao ili formu i tamo gde ih uopšte nema (GATRI 1993). Psiholozi Stjuart Vajz i Rut Helcer su izveli eksperiment u kojem je subjektima predstavljena video igra, „(...) u kojoj je cilj bio da se kursor provede kroz rešetku korišćenjem tastera za vođenje kursora. Rad jedne grupe ispitanika bio je nagrađen poenima zato što su uspeli da pronađu put kroz rešetku u donjem desnom delu rešetke, dok je druga grupa bila nagrađena nasumičnim poenima. Posle toga, od obe grupe traženo je da opišu način na koji su dobili nagradne poene. Većina ispitanika iz prve grupe otkrila je

78

šemu dodeljivanja nagradnih poena i tačno su je opisali. Interesantno je da je i većina ispitanika iz druge grupe isto tako ’otkrila’ šemu dodeljivanja nagradnih poena uprkos činjenice da šeme nije bilo i da su poeni bili dodeljivani nasumično. Mi tražimo i otkrivamo šeme zato što mi više volimo da vidimo svet koji je uređen, a ne haotičan, i svet jeste dovoljno uređen da bi ova strategija bila uspešna. Ironično je, ali izgleda da nas je priroda dizajnirala da u prirodi vidimo šeme koje smo sami dizajnirali. Tim šema-ma treba dati identitet i hiljadama godina mnoge od ovih identiteta ljudi su zvali bogovima“ (ŠERMER 1999).

Upravo tako je objašnjena pojava prilikom koje ljud-ski mozak traži smisao i tamo gde ga nema. Kao tipičan primer možemo dati posmatranje oblaka, u kojima svaka osoba vidi nešto drugo. Retko koji oblak odista poprimi formu nečega što znamo, ali je mozak predodređen da mu tu formu pripiše sam ukoliko je zbilja nema, kao što je već objašnjeno u prethodnim poglavljima. U evolucionoj psi-hologiji, ova instanca se često označava kao hiperaktivni sistem za detektovanje agenata (eng. Hyperactive Agency Detection System, često i skraćeno HADD: BERET 2004). Sledeća instanca je, pak, vezana za čistu patologiju. Još je 1997. Vilajanur Ramačandran napisao svoj poznati esej „Nervni osnovi religijskih iskustava“, u kojem je naveo da „ukoliko se ovi preliminari rezultati održe, mogu da ukazuju na činjenicu da neuronski supstrat za religiju i vereovanje u boga mogu, delimično, uključivati mrežno kolo temporalnog režnja koje je kod nekih pacijenata oja-čano“ (RAMAČANDRAN 2001) – pritom je naveo Pavla iz Tar-sa (u hrišćanstvu poznatijeg kao „Sveti Pavle“) i Mojsija kao tipične primere (prvi je mislio da mu se Bog obratio u vidu nekakvog jakog svetla, dok je drugi smatrao da je

79

svemoćni komunicirao sa njim putem zapaljenog žbuna. Sic!). Slične eksperimente je izvodio i Majkl Persinger sa Lorentijskog univerziteta u Kanadi, stvorivši svoj poznati „božiji šlem“ (eng. god helmet), motociklistički protektiv-ni šlem sa ugrađenim elektromagnetima koji stimulišu i destabilišu neurone, tako da subjekt koji nosi šlem često proživljava iskustva koja se najbolje mogu opisati kao reli-gijska: utisak da se oseća nekakvo strano prisustvo u sobi u kojoj pored subjekta nikog nema, vantelesna iskustva i religiozna osećanja (čak je i Ričard Dokins bio uključen u eksperiment – kao subjekt).

„Kako ovi prolazni entiteti proizvode religijska sta-nja? Naše ‘osećanje sopstvenosti’, kaže Persinger, održava temporalni režanj leve hemisfere našeg mozga. Kad mo-zak normalno funkcioniše javlja se odgovarajući sistem u temporalnom režnju desne hemisfere. Kad ova dva siste-ma izgube koordinaciju, leva hemisfera tumači nekoordi-nisanu aktivnost kao ‘drugu sopstvenost’ ili kao ‘percepi-rano prisustvo’ - za koje neki ljudi misle da su anđeli, de-moni, vanzemaljci, duhove ili, čak, bogovi. Kad amigdala učestvuje u radu prolaznih događaja, emocionalni faktori znatno povećavaju iskustvo koje, kad je povezano s du-hovnim temama, može da bude moćan izvor jakih religio-znih osećanja“.

Molekularni biofizičar i hemičar Kliford Pikover iz Istraživačkog instituta Tomas Dž. Votson je sugerisao da su religiozna iskustva (kao što je ideja da božanstvo ko-municira sa subjektom, da ga voli ili da mu se na bilo koji način obraća) u suštini varijeteti epilepsije temporalnog režnja mozga; u najmanjem slučaju, govorimo o rezulta-tima promenjene električne aktivnosti u mozgu. Kao što smo već primetili, postoje ozbiljne greške u funkcioni-

80

sanju doslovce svakog organa u našem telu, od relativno prostih i jasnih (išijas, artritis) do veoma kompleksnih i još uvek nedovoljno proučenih (religija). Kako se izrazio Ramačandran (2001), „moguće je da je mnogo velikih re-ligijskih vođa imalo epileptične napade u temporalnom režnju, što im je davalo predispozicije da imaju vizije, mi-stična iskustva“.

Sve ovo nam govori da je ibn Abdulah najverovatnije patio ili od epilepsije ili od prostog lošeg funkcionisanja određenog dela mozga, budući da je smatrao kako su mu se dešavala „otkrovenja“ prilikom kojih mu se obraćao Alah (ar. ajat – božiji znak). On je ova otkrovenja navod-no zapisivao, te je tako nastala knjiga pod imenom „Ku-ran“ – zanimljivo je znati da je ibn Abdulah bio nepismen, te je teško moguće da je išta uspeo da odista zapiše, no o tome neki drugi put (apologeti islama tvrde kako je dik-tirao drugima, naučivši Kuran prethodno napamet). Ibn Abdulah je takođe bio uveren da mu se obratio hrišćanski anđeo Gabrijel (ar. Džibril), što je dalja indikacija pore-mećenih funkcija mozga, u medicini poznata kao haluci-nacija (vidi: ČEN i BERIOS 1996). Veoma detaljna i uspešna istraživanja su vršena na ovom polju u proteklih nekoliko decenija. Pogledajmo primer doktora Persingera, kogni-tivnog neuropsihijatra, koji je bio pozvan od strane jednog zabrinutog roditelja čija je kćerka preživljavala neku vrstu traumatičnih iskustava kada je pokušavala da spava. De-vojčica je pokušala da objasni kako je veoma uplašena, jer je nekakav „duh“ u sobi sa njom. Sve što je trebalo uraditi bilo je naći izvor elektromagnetnog polja (kao Persinge-rov „božiji šlem“) u spavaćoj sobi, za šta se ispostavilo da je to bio jedan radio aparat, isključiti ga, i detetove muke su prestale. Slični rezultati su primećeni i na severu pla-

81

nete, prilikom pojave aurorae borealis (polarne svetlosti), za čije vreme solarne oluje utiču na Zemljina elektroma-gnetska polja, te su upravo to i doba kada raste broj tako-zvanih „religijskih“ i „vantelesnih“ iskustava, „viđanja du-hova“ i sl. Dalja istraživanja su pokazala da prilikom moli-tve (testovi su bili vršeni kod franjevačkih kaluđerica) ili religijske meditacije (test vršen na budistima), parijetalni režanj skoro u potpunosti prestaje da funkcioniše. Treba primetiti da je ovaj deo mozga zadužen za sposobnost fi-zičke orijentacije, prostora i vremena, te kada manje krvi dolazi do ovog dela mozga, subjekt oseća gubitak kontrole nad sobom, „gubitak sebe“, jedan od integralnih elemenata osećanja kod pripadnika bilo koje religije. Sve u svemu, na-učna, racionalna objašnjenja religije i religijskih iskustava (pa i bilo kakvog natprirodnog, metafizičkog „doživljaja“) su nam tek nedavno omogućila da saznamo tako mnogo o religiji, koja je već milenijumima predstavljala nešto čudnovato i nedokučivo. Gorenavedeni primeri samo su početak jednog globalnog kursa delatnosti; još je mnogo striktno bioloških instanci koje mogu objasniti čežnju za natprirodnim i doživljavanje istog kao da stvarno postoji. Tumori na mozgu, primera radi, mogu da dovedu do fas-cinantnih, živopisnih halucinacija, prilikom kojih subjektu ni ne pada na pamet da ono što vidi, miriše i uopšte oseća svim svojim čulima – jednostavno nije tu, već da je pro-dukt još jednog neuspeha u funkcionisanju ljudskog tela – kancera (vidi: VAJNBERG 1996). Usled dejstva raka moz-ga, subjekat može da doslovce vidi i bogove i anđele, pa i vanzemaljce, demone i ko-zna-šta-još, u zavisnosti od toga kakve informacije je njegov um primao tokom života.

Dalji dokazi da je religija nusprodukt jednog vrlo bio-loškog organa, mozga, dao nam je veoma uspešni ekspe-

82

riment koji je izveden još daleke 1962 u Americi. Valter Panke i Timoti Liri su, podržani od strane Harvardskog psilocibin projekta, u kontrolisanim uslovima dali subjek-tima enteogen (supstancu koja izaziva religijska iskustva), hemikaliju psilocibin koja utiče na receptore serotonina10 u mozgu. Skoro svi koji su primili ovu psihoaktivnu hemi-kaliju su izjavili kako su imali „religijsko iskustvo“. Ne tako davne 2006, naučnici iz poznatog Džons Hopkins institu-ta su potvrdili već znano, eksperimentišući sa pečurka-ma koje u sebi sadrže psilocibin. Studija je označena kao „prekretnica“ (eng. landmark study): „Primenjujući neuo-bičajeno rigorozne uslove koje je nauka zahtevala, istraži-vači sa Džons Hopkins univerziteta pokazali su da aktivne supstance u ‘svetim pečurkama’ može da prouzrokuje mi-stično/duhovno iskustvo koje je, prema opisu, identično spontanom iskustvu o kome se govorilo stolećima. Tako stvoreno iskustvo izaziva brze pozitivne promene u po-našanu i stavovima koji mogu da traju najmanje nekoliko meseci. Agens, biljni alkaloid poznat kao psilocybin, opo-naša dejstvo serotonina na moždane receptore – kao što to rade neki drugi halucinogeni – ali nije poznato niti se zna gde tačno u mozgu i na koji način se to događa. Pri-kaz istraživanja praćen komentarima četvorice eksperata pojavio se danas online u časopisu Psychopharmacology. Opisano kao ‘istorijski’ u komentaru bivšeg direktora National Institute on Drug Abuse (NIDA), Čarlsa Šustera, istraživanje obeležava novi, sistematski pristup prouča-vanju nekih halucinogenih jedinjenja koji su, pedesetih godina prošlog veka, pokazali znake terapeutskog poten-cijala ili vrednosti istraživanja prirode svesti i čulne per-cepcije. ‘Ljudska svest... je funkcija plime i oseke nervnih impulsa u različitim regionima mozga – onaj supstrat na

83

koji droge kao što je psilocybin deluju’. Šuster kaže da ‘ra-zumeti šta je to što posreduje u ovim posledicama, jasno je, spada u oblast neurologije i zavređuje proučavanje’. ‘Postoji veliki jaz između onoga što znamo o ovim droga-ma – većinom iz deskriptivne antropologije – i onoga u šta verujemo da ga možemo razumeti korišćenjem savre-mene kliničke farmakološke tehnike’, kaže rukovodilac istraživanja Roland Grifits, profesor na Odeljenju za neu-rologiju i psihijatriju i bihejviorološku biologiju Univerzi-teta Hopkins. ‘Jaz je veliki zato što kao reakcija na krajno-sti iz šezdesete godine prošlog veka, istraživanja dejstva halucinogenih droga na ljude bilo je takoreći zamrznuto u vremenu ovih poslednjih 40 godina’.“ Treba stalno nagla-šavati činjenicu koju Grifits naglašava, to jest, da je „Ljud-ska svest... funkcija plime i oseke nervnih impulsa u razli-čitim regionima mozga“. Nikakve duše i mistični entiteti, prosto, ne postoje. Apsolutni monistički materijalizam je, stoga, jedina validna polazna tačka za bilo kakvo valjano naučno istraživanje.

84

85

IV

ATEIZAM, RENESANSA, PROSVETITELJSTVO

Da rezimiramo. Do četvrtog poglavlja smo uspeli da objasnimo sam nastanak religije kao nuspojave u evoluci-onom razvoju mozga (prevashodno: KIRKPETRIK 1999; kao i mnogi drugi); isto tako smo uspeli da nađemo uzrok reli-gijskim iskustvima i kontaktima sa natprirodnim na nivou čiste biologije i medicine (epileptični napadi, halucinaci-je, tumori i sl). Takođe smo primetili početak filozofije i naučnog modusa mišljenja u odbacivanju religijskog, kao i potonji brz razvoj nauke u staroj Grčkoj, koji je bio satrt skoro u korenu sa nastupom monoteizma (SAGAN 2000). Hronološki smo se, pak, zaustavili negde u sedmom veku, sa pojavom islama, uslovljenom najverovatnije epileptič-nim napadima i/ili halucinacijama Muhameda ibn Abdu-laha. Pogledajmo kako su se monoteizmi – sada već najra-sprostranjenije religije sveta – nadalje razvijali.

Drugo ime za Srednji vek je Mračno doba; ovo ime je dobio sa razlogom. Sa Hipatijinom smrću, monoteizam je nauku i filozofiju izbrisao sa lica zemlje, a ljudsku civili-zaciju bacio u njeno najmračnije doba (RASEL 1972; ONFRE

86

2007; BAKUNJIN 1970). Dok je tokom nekih osam stotina godina – od Talesa do Hipatije – svako sledeće stoleće do-nosilo neko novo naučno otkriće ili novi filozofski pogled na svet (materijalizam, atomizam, hedonizam, sofizam, stoicizam...da samo nabrojim neke), od četvrtog veka do doba Renesanse, civilizacija je u potpunosti stagnirala. Peti vek je bio isti kao i šesti, koji je bio isti kao i sedmi, koji je bio isti kao i deseti. Ljudi su živeli iste, mizerne ži-vote, dok je ne preterano brojni sloj klera rastao u moći i bogatsvu. Svoj vrhunac je monoteizam možda dostigao u trinaestom veku, tokom tzv. zlatnog doba papstva, kada je Crkva imala skoro apsolutnu moć, a naučnici su bili mučeni i proganjani. Do prve velike podele hrišćanstva je došlo 1054, ovaj događaj znamo pod imenom „šizma“, kada je došlo do podele na katoličanstvo i pravoslavlje. Do podele je došlo na metafizičkom nivou, budući da dve su-protstavljene strane nisu mogle da se dogovore o svoje-vrsnom sledu sopstvenih mističnih koncepata kao što su „sveti otac“, „sveti sin“ i „sveti duh“. Ova podela je bila toli-ko besmislena (doslovce bazirana ni na čemu), da je čuve-ni književnik i satiričar Džonatan Svift u svojim poznatim Guliverovim putovanjima napravio i svojevrsnu parodiju (1727): naime, u ovom njegovom radu došlo je do trvenja između stanovnika zemalja Liliputa i Blefusku po pitanju na koji način bi trebalo da razbijaju svoja jaja. Stvarnost je, međutim, bila mnogo brutalnija, a unutrašnje podele u hrišćanstvu su počele da seju smrt i patnju celoj Evropi. Na početku drugog milenijuma, pak, šizma nije bila jedina važna instanca u razvoju monoteizma. Sa pojavom islama i njegovim konsekventnim jačanjem za vreme arapskih osvajanja (svoj fundamentalističkiji oblik islam je dobio kada je došao do Persije, kako nam objašnjava Rasel, gde

87

je mistika bila veoma raširena), hrišćanske vođe su orga-nizovale desetak ratova protiv islama znanih pod imenom „krstaški“ (RASEL 1972). Ne zna se koliko je ljudi poginulo i propatilo zbog sukoba dveju varijanti nusprodukata bio-loškog funkcionisanja mozga.

Zanimljive su kolekcije zabluda koje se često mogu naći u knjigama o islamu koje pišu religiozni autori. Za vreme pisanja ovog rada zapalo mi je za oko omanje delo o islamu The no-nonsense guide to islam autora Zijaudina Sardara i Meril Vin Dejvis (2004), i njihove ideje o tome kako je islam doprineo razvoju nauke (sic!). Gorenavede-ni autori, naime, smatraju da su sledeće instance sve do jedne – izum islama. Pogledajmo samo šta je sve, po ovim autorima, islam izumeo ili shvatio, instance o kojima je reč su: algebra, borba za prava životinja, eksperimentalni metod, zlatni presek, ginekologija, bolnica, mehanički sat, boja (farba), klatno, planetarne orbite, sociologija, hirur-gija, novela, univerzitet, okretanje Zemlje oko sopstvene ose...i tako dalje. Zlatni presek je viđen u grčkoj arhitektu-ri više od hiljadu godina pre pojave islama, eksperimen-talni metod je koristio Arhimed, boja je postojala već mi-lenijumima, prva institucija koja podseća na univerzitet je Platonova Akademija – da ne idem dalje, jer nije ni po-trebno. Neke od instanci koje su Sardara i Vin Dejvis nave-li odista su nikle u to doba, ali ne u muslimanskom svetu, već u arapskom. Ovo je česta greška koju i Istok i Zapad prave, poistovećujući arapsku civilizaciju sa musliman-skom, iako je ova prva postojala mnogo pre muslimanske; jedino što je agresivnost koju je dobila od religije uspela da iskoristi za osvajačke pohode i sopstveno širenje. Ne-kolicina arapskih učenjaka (prvenstveno ibn Rušd i Omar Kajam, ali i mnogi drugi), pak, bili su zaslužni za ponovno

88

uvođenje starogrčke filozofije na mala vrata u jednu du-boko religioznu Evropu. Ovo je treća kriza hrišćanske mi-sli po kategorizaciji Stori Farara, i znamo je pod imenom renesansa (FARAR 1863).

Sa ponovnim uvođenjem misli stare Grčke u odveć religioznu Evropu dolazi do polakog, ali sigurnog obnav-ljanja razuma i preporoda filozofije, a sa njome i nauke. Na mnogim poljima je došlo do razvoja i napuštanja bogo-centričnog modusa misli. Dok se stolećima smatralo kako je čak i sam koncept poput države božanskog porekla (civitas dei), Nikolo Makijaveli je objasnio kako je drža-va ljudsko delo, a ne božansko (MAKIJAVELI 2006). Ovo je otvorilo vrata kritici (a samim time i razumevanju) religi-je na više polja. Razvoj kritičkog mišljenja je doprineo po-stepenom oslobađanju od religijske misli, te se i filozofija na velika vrata vratila u Evropu. Nikola je Kopernik 1543. objavio svoju heliocentričnu viziju solarnog sistema, či-njenicu koja je bila poznata još pre dva milenijuma (seti-mo se pronicljivog i neverovatno uspešnog Eratostena), ali je smetala egocentričnoj religijskoj viziji sveta. Kako je Sem Heris primetio, egocentrizam religijskog pogleda na svet je neprevaziđen, budući da je u njemu čovek u centru kosmosa, a magično biće na nebu je u stanju da baš njegove misli čuje i upravlja svet prema njemu. Ko-pernik je naučnim činjenicama poremetio ovaj groteskni Weltanschauung. Slavljeni Martin Luter je smatrao kako bi nekakav „hrišćanski vladar“ trebalo „ovog ludaka“ (mi-sleći na Kopernika) da „potisne“, kako je primetio Danijel Denet (2006). Hrišćanstvo (preciznije, inkvizicija) je ipak pokušala i uspela da „potisne“ Galilea Galileja, koji je zbog „blasfemije“ na istom polju bio prinuđen da provede osta-tak svog života u kućnom pritvoru. U Italiji su se pojavili

89

mislioci poput Pietra Pomponacija, kojem je bilo jasno da, budući da hrišćanstvo, islam i judaizam svaki tvrde druge stvari, to doslovce znači da je većina sveta zaluđena čak i ako je jedna od ovih religija u pravu. Lućilio Vanini je tvrdio da nikakav Bog nije napravio svet, a dotakao je i „problem zla“, pitajući se kako „Bog ili ne može da uklo-ni zlo, ili ne želi. Ovo drugo potvrđuje ateističku viziju, a ovo prvo potvrđuje Boga kao uzroka zla“. Isto tako je pro-mućurno primetio da, sudeći po tekstu Biblije, izgleda da je Đavo jači od Boga: budući da Đavo želi da ljudi greše i pate, a Bog da ih spase, a imajući u vidu da je većina ljudi ili zla ili u patnji, jasno je da Đavo konstantno pobeđuje. Lućilio Vanini je bio spaljen živ na lomači zbog ovog lucid-nog zaključka (1842).

Iako je period preporoda ljudske misli odista došao u Evropu, Crkva je širom iste sejala smrt sve do osamna-estog veka. Kritičko mišljenje i skepsa bili su zabranjeni, nauka je bila smatrana za izvor blasfemije i jeres. Broj ljudi koji su bili ubijeni zbog naprednih, filozofskih i na-učnih ideja najverovatnije nikada nećemo saznati. Još na početku četrnaestog veka, Tomas Bejgli je proglasio svo-ju viziju tzv. euharista (metafizička ideja u hrišćanstvu koja tvrdi da je „pričešće“ – prilikom koga se jede hleb i pije vino – u stvari jedenje „tela Isusa Hrista“ i „pijenje njegove krvi“. Tvorac čuvenih Zvezdanih Staza, Džin Ro-denberi, ovo je prosto nazvao kanibalizmom), rekavši ci-nično i potpuno tačno kako, ukoliko su hleb i vino odista telo i krv Hrista, miševi i pacovi bi mogli da pojedu Boga. Bio je ubijen. Botulf Botulfson iz Švedske je jednostavno proglasio kako euharist nije odista nečije telo i krv. Bio je ubijen. Francuski ateista Etjen Dole je javno proklamo-vao slične ideje, te bio optužen i osuđen za „blasfemije

90

protiv Božijeg sina“. Bio je ubijen. Žan Fransoa Lefevr de la Bar, koji je osuđen na osnovu istih optužbi (pojačanih činjenicom da je uza sebe imao i kopiju Volterovog Filo-zofskog rečnika) je bio mučen i spaljivan pre no što mu je glava bila odrubljena. Kazimjež Ližinjski (znan i kao Kazimir Ličinjski), poljski plemić koji je napisao provo-kativno delo „O nepostojanju Boga“ je nastradao jezivim metodama: ruke kojima je pisao su spaljene, jezik kojim je „poganio“ Boga mu je iščupan, da bi mu na kraju bila odru-bljena glava, i to najverovatnije tim redosledom. 1697 je u Škotskoj ubijen devetnaestogodišnji Tomas Ajkenhed, student medicine koji je sasvim tačno proglasio da se Bi-blija ne razlikuje mnogo od Ezopovih basni (razlike ipak ima – Ezopove basne su makar poučne). Naglasimo da je ovo samo mali broj primera mučkih smrti koje je Crkva namenjivala inteligentnijima. Detaljniji spisak se nalazi na kraju dela. Mišel Onfre je primetio kako religija i obra-zovanje stoje u dijametralno suprotnom odnosu, te nije ni čudo da se na ovaj način rešavao „problem“ filozofa i naučnika (2007). Slično je primetio i francuski filozof Pjer Bejl, rekavši kako religijska vera ne može da bude povezana sa razumom. No, ne samo da se hrišćanstvo postavljalo prema znanju i razumu na ovaj način, već je imalo i veoma sličan odnos prema pripadnicima drugih religija, što potvrđuje jedan dobro poznat citat:

Ako za kakav grad svoj, koji ti Gospod Bog tvoj da da u njemu živiš, čuješ gde govore: Iziđoše ljudi nevaljali izme-

đu tebe i otpadiše sve koji žive u gradu njihovom, govoreći: Hajde da služimo drugim bogovima, kojih ne poznajete,

Tada traži i raspitaj, izvidi dobro, pa ako bude istina i do-ista se učinila ona gadna stvar među vama, Pobij mačem

91

sve koji žive u gradu onom, i zatri i njega i sve što bi u njemu bilo, i stoku mačem pobij. I sav plen iz njega skupi

nasred ulice njegove, spali ognjem i onaj grad i sav plen iz njega Gospodu Bogu svom, da bude gomila doveka i da se

više ne sazida.

(Peta Knjiga Mojsijeva 13:12-16).

Do preporoda je ipak došlo, kao što smo videli u pret-hodnom poglavlju, sa pojavom dugotrajnog perioda rene-sanse. Renesansa – kao i većina perioda/pokreta tokom ljudske istorije – niti je bila uvedena preko noći, niti je došla u sve krajeve Evrope istovremeno. Ne možemo joj pripisati određene datume ni za početak niti za kraj. Pa-ralelno sa oslobađanjem uma od okova religijske antiepi-stemologije, videli smo da je Crkva ipak sejala smrt širom Evrope čak i u doba prosvetiteljstva.

Do sledeće velike podele došlo je sa radom Martina Lutera, sveštenika kome se nije svideo nedostatak moći koju je sam imao, te je počeo da se bori protiv uspešnijih klerikalnih slojeva, radeći sve što je mogao kako bi ostat-ku sveštenstva ustrgao teološko tle nad nogama. Tvrdio je, u suštini, kako Crkva nije potrebna, te da je „vezu“ iz-među Boga i čoveka moguće ostvariti i bez posrednika, tj. sveštenika. U doba u kojem su se indulgencije masov-no prodavale i u kojem je Crkva odista bila jaka i moćna, ovo novo metafizičko stanovište naišlo je na jak odjek, te ubrzo i bilo prihvaćeno na mnogim mestima, od Engleske do Bohemije. Engleski kralj Henri VIII, poznatiji kao Henri Ženoubica, uspešno je koristio protestanizam za sopstve-ne podle namere, kako bi se odvojio od uticaja katoličan-stva i uspešno razveo sa Katarinom od Aragona, koja mu

92

nije podarila naslednika. U Engleskoj je potom došlo do nebrojenih krvoprolića na osnovu vere, tj. na osnovu ra-zlike između protestantizma i katoličanstva. Kako vidimo, ideologije metafizičkog besmisla su nastavile da seju smrt širom Evrope iako je ateizam krenuo da se vraća na ovaj kontinent.

Od 18. i 19. veka, pak, dolazi do većih promena u Evro-pi, sa sve bržim razvojem tehnologije, medicine i nauke. Mnogi pokušaji da se pronađe „duša“ u čovečijem telu su, ne preterano začuđujuće, propali. U umovima Evroplja-na se polagano razvijala svest o tome da metafizika, ipak, ne uspeva mnogo toga da objasni, te da je i religija (sa teologijom) u suštini jedan propao pokušaj. Psihološki odbrambeni mehanizmi su krenuli da se aktiviraju, te je jedan tip metafizike ubrzo zamenjen drugim – rodile su se „nacije“. Imaginarne zajednice ljudi koji nikakve veze između sebe nemaju su počele da niču kao nusprodukt Francuske revolucije i postepene deklerikalizacije Evro-pe. Šarlatanski pseudofilozofi poput Hegela i Herdera (da iskoristim rečnik Karla Popera) su metafizičku opsesiju Evrope usmerili ka „nacijama“, ubeđujući neobrazovan narod kako postoje „nacije“ za koje valja umreti. „U svo-joj knjizi Peasants into Frenchmen: The Modernization of Rural France, 1870–1914, Veber je (1976) opisao napore koji su trajali generacijama da se izolirani, neobrazovani i siromašni seljaci, duboko ukorijenjeni u svoje lokalne kulture, transformiraju u pripadnike nacije — dakle, jed-ne nacije. Stara Francuska je bila sastavljena od mnoštva različitih društava i kultura, koje su govorile različitim jezicima; 1860. petina stanovništva još uvijek nije uopće znala francuski. To je bila društvena realnost u kojoj je —ili bolje rečeno protiv koje je—propagirana ideja jed-

93

nog stoljeća stare povijesti Francuske kao nacije“ (BROK-MAJER 2001). Slično tome, „njemačka nacija nastala je tek sredinom 19. stoljeća: do tada su postojali Prusi, Bavarci, Vestfalci, Saksonci itd, a političari su ih sredinom 19. st. oformili u jednu veliku grupu, u Nijemce“ (KORDIĆ 2010).

Metafizika je do doba romantizma potporovala re-ligiju. Sada se ista metafizika pretopila u naciju, koja će zajedno sa religijom – koja je, nažalost, ipak preživela – sejati teror širom Evrope i dalje. Setimo se kako je zvanič-na (dakle, nacionalna) demarkacija između Srba i Hrvata zasnivana prevashodno na religiji – Srbin je pravoslavac dok je Hrvat katolik. Naravno, sve ovo je daleko od nauč-no ustanovljenih činjenica: „nije istina da je etnička pri-padnost jednostavno ona usvojena rođenjem. Kao što lju-di mijenjaju religiju (...) tako mogu promijeniti i mijenjaju etničku pripadnost“ (BINEN 1995).

O ovome se može i treba govoriti dosta, no ovo nije mesto za detaljnije debate o nacijama, etnicitetima i na-cionalizmima. Za sada je dovoljno videti kako je ateizam počeo da se vraća na svetsku scenu, dok je metafizika bila raspolućena na religiju i duhovnost na jednoj strani, i ide-ologije nacije i nacionalizma na drugoj.

94

95

V

UTICAJ RELIGIJE NA CIVILIZACIJU

Pokušajmo da što uspešnije zamislimo slikovitu pred-stavu koju nam daje brizantni Kristofer Hičens: „Zamislite da su me kao muškarca od nekih pedeset sedam godina uhvatili kako sisam penis dečaku koji je još beba. Tražim od vas da zamislite koliko biste bili užasnuti i zgađeni tim prizorom. Ah, ali ja za to već imam spremno objašnjenje! Ja sam mohel – osoba koja je zadužena za obrezivanje i uklanjanje kožice. Svoj autoritet crpim iz drevnog spisa koji zapoveda da u ruku uzmem penis bebe, zasečem oko kožice i čitavu stvar završim stavljajući penis u usta, usi-sam odsečenu kožicu i onda ispljunem taj amputirani deo zajedno sa krvlju i pljuvačkom. (...) U Njujorku je 2005. otkriveno da je pedesetsedmogodišnji mohel, vršeći taj ritual, nekoliko beba zarazio herpesom od koga su najma-nje dve umrle. U normalnim okolnostima, to bi bilo do-voljno da Ministarstvo zdravlja zabrani ovu praksu, a da je gradonačelnik najstrožije osudi. Međutim, u prestonici modernog sveta, u prvoj deceniji dvadesetprvog veka, to se nije dogodilo. (...) U ovom trenutku je najvažnije, rekao

96

je gradonačelnik Blumberg, da budemo sigurni da neće-mo dovesti u pitanje slobodno upražnjavanje bilo koje religije.“ Šta sve vidimo u ovom grotesknom događaju? Odakle uopšte početi? Krenimo od same ideje obreziva-nja – doslovnog amputiranja jednog dela tela (polnog or-gana) bebe kojoj nije ni jasno šta joj se dešava, bebe koja će patiti zbog ovog gnusnog religijskog čina tokom svog celog života. Pogledajmo šta medicina kaže o ovome:

„Voren i Bigelou (1994) tvrde: Sve do nedavno, struk-tura i funkcija prepucija nisu bile poznate. Sada su njego-ve značajne funkcije kao važnog izvora erogenih osećanja na penisu prepoznate. Ne samo da je obrezani čovek lišen ovih osećanja nego je i njegov glavić otvrdnuo i postao neosetljiv. Čitaoci se mogu zapitati zašto sve ovo nije bilo poznato ranije. Muškarci se, uglavnom, obrezuju u de-tinjstvu i tako prolaze kroz sve svoje seksualno aktivne godine s obrezanim penisom i zbog toga nemaju pojma o tome šta su normalna osećanja. Dalje, muškarci uglav-nom ne razgovaraju o svojim erotskim iskustvima jedan s drugim uz pretpostavku da svi imaju jednake doživljaje. U Severnoj Americi mnogi obrezani muškarci postaju sada svesni svoje osakačenosti i štete koja im je naneta. Neki od njih traže metode kako da zamene izgubljeni prepucij. To se može postići hirurškim putem i nekoliko operacija opisano je u literaturi. Restauracija prepucija može se po-stići i ne-hirurškom tehnikom proširenja tkiva (...). Muš-karci koji su restaurirali svoj prepucij opisuju izvanredna poboljšanja erogene osetljivosti glavića i zadovoljavajuću restauraciju interakcije između prepucija i glavića, zajed-no s otkrićem da opuštena koža klizi duž penisa za šta oni ranije nisu znali. Čak i kad jedinstvena struktura unu-trašnjeg sloja prepucija ne može biti restaurirana, takvi

97

muškarci govore da su zadovoljni rezultatom restauracije prepucija. Imajući u obzir ova saznanja vreme je da me-dicina preispita uslove za obrezivanje. Nema izgovora za amputaciju normalnih prepucija čiji je jedini nedostatak to što se sporo razdvajaju. Kod prave fimoze treba razmo-triti moguću primenu konzervativnoj hirurgiji, kao što je prepucioplastika. Lekari treba dobro da razmisle pre nego što zahtevaju da se žrtvuje najosetljiviji deo penisa, naročito kad je, kao što je to čest slučaj, pacijent dete koje još uvek ne zna o čemu se radi”.11

Strašna je činjenica da je na svetu više desetina milio-na muškaraca koji su ovim načinom bili ad literam osaka-ćeni. Ono što je još strašnije je da oni – u većini slučajeva – toga nisu ni svesni. Ovde se još jednom vidi da je religija evoluciona greška, budući da sputava jedno od najvažni-jih elemenata biološkog života – kopulaciju. No, paragraf Kristofera Hičensa o obrezivanju nam govori o još jednoj grotesknoj instanci koju sam već pomenuo na samom po-četku ovog rada – tolerisanje religije čak i kada ista sakati decu, kao i besmislena količina poštovanja koju ona dobija per se. Pogledajmo šta je važnije gradonačelniku Njujorka – život jednog novorođenčeta ili religija?

Odveć je zanimljiva činjenica da većina onih koji baca-ju enormne količine respekta prema religiji (prevashodno svojoj) sebe predstavljaju kao protivnike abortusa, za šta imaju i specijalnu – a u potpunosti prevaranstku – dezi-gnaciju: pro life (za život). Izgleda da je „život“ nečeg neži-vog (kolekcija ćelija u materici koja čini fetus) mnogo važ-niji od života stvarnih, živih beba u Njujorku. Dvoličnost religije je neverovatna. Učesnici diskursa protiv abortusa su načinili semantičku papazjaniju, a u suštini i veoma dobar – iako pokvaren – marketinški potez. Sebe su, nai-

98

me, označili kao zagovornike života, dok je druga strana dobila oznaku zagovornika „izbora“ (izbor majke da rodi ili ne rodi dete). Dihotomija je veoma lukava – ako nisi „za život“, mora biti da si „za smrt“, te je jednom podlom semantičkom prevarom abortus postao sinonim za smrt. Na sreću, ima izlaza iz ove nezavidne situacije. Kada mene pitaju da li sam „pro life“ ili „pro choice“, ja kažem da sam za oba. Vrlo je prosto – biti za izbor majke znači isto tako biti za život. Prvenstveno – za život majke, koji može biti u potpunosti uništen ukoliko rodi dete koje nije u stanju da izdržava. Onda se lako postavi pitanje i o životu neželje-nog deteta, koje može strašno da ispašta zato što nije bilo planirano. Da li je to uopšte život onda? Zamislimo siro-mašnu majku koja jedva izdržava sebe sa detetom kojeg nije želela. Kakav će to život to jadno, mizerno dete imati? Vrlo je moguće da neće imati hleba da jede, vode da pije, škole da pohađa. „Život“ za koji se protivnici abortusa za-lažu najčešće nije nikakav život, već nekoliko decenija du-gačka agonija, uvertira pred mizernu, bednu smrt.

Odsecanje genitalija u judaizmu i hrišćanstvu ima svo-ju paralelu u jednako grotesknom činu odsecanja klitori-sa kod devojčica u nekim muslimanskim zemljama kao što je Somalija. Ove jadne devojčice, kada odrastu, skoro su u potpunosti nesposobne da dožive seksualno zado-voljstvo. Kao što kaže neponovljivi Hičens, „(...) i u teoriji i u praksi, religija koristi nevine i nemoćne da bi na njima eksperimentisala. Nemam problem s tim da odrasli muš-karac, koji je predan jevrejskoj veri, slobodno stavi svoj sveže obrezani penis u usta rabina. Ako je toliko nezado-voljna svojim usminama i klitorisom, odrasla žena može što se mene tiče dati drugoj prokletoj odrasloj ženi da ih odseče. Neka Avram ponudi da izvšri samoubistvo da bi

99

dokazao kako je odan Gospodu, ili kako veruje glasovima koje čuje u svojoj glavi. Neka pobožni roditelji sami sebi uskrate pomoć medicine kada ih sustignu jaki bolovi ili nevolje“. U samo par Hičensovih rečenica vidimo, dakle, kako religija uništava sve pred sobom. Amputira delove tela deci, ne dozvoljava medicinske usluge u određenim uslovima, goni na smrt, proganja naučnike. No, to nije sve. Kako je Mišel Onfre primetio, suština religije, tj. njene antiepistemologije je neznanje (ONFRE 2007): „Ono drev-no vešto poturanje Postanja da ne treba želeti znati, da se treba zadovoljavati verovanjem i poslušnošću, da tre-ba davati prednost Veri nad Saznanjem, odbacivati sklo-nost ka nauci a slaviti žar za potčinjavanje i poslušnost, ne doprinose podizanju nivoa rasprave; etimologija reči musliman koja znači – dixit Litre – pokoran Bogu i Muha-medu; nemogućnost da se u svakodnevnici do u najsitnije pojedinosti misli i postupa izvan milimetarskih propisa Tore; sve to odvraća od davanja prednosti Razumu nad pokornošću... Kao da je religiji bila potrebna bezazlenost, nekultura i neznanje da bi se širila i sigurnije postojala!“

Onfre pronicljivo primećuje i kako je alegorija o Evi i zmiji iz Starog Zaveta upravo zaslužna za promovisanje mržnje nad razumom i saznanjem. Eva je htela da okusi plod sa drveta Znanja – i zato je bila kažnjena. Bog lično ne želi znanje za čoveka. Alegorija je više nego jasna, a ponajviše sramotna i zastrašujuća. I inače mržnja, kako nam objašnjava ovaj plodni francuski filozof, nalazi se u centru monoteističkih religija, između kojih se čini da ne vidi veću razliku: „Ova tri monoteizma, koje podstiče isti genealoški nagon smrti, dele niz istih mržnji: mržnju pre-ma razumu i inteligenciji; mržnju prema slobodi; mržnju prema svim knjigama u ime one jedine; mržnju prema ži-

100

votu; mržnju prema seksualnosti, ženama i uživanju; mr-žnju prema ženskom principu; mržnju prema telu, želja-ma, nagonima. Umesto svega toga, judaizam, hrišćanstvo i islam brane: veru i verovanje, poslušnost i pokornost, sklonost ka smrti i stradanju radi onostranog, aseksual-nog anđela i neporočnost, nevinost i monogamnu ver-nost, suprugu i majku, dušu i duh. To znači raspet život i slavljeno ništavilo...“ (ONFRE 2007).

Bertrand Rasel je takođe primetio kako je odnos reli-gije prema seksualnošću odista negativan (RASEL 1972). Religija prezire putenost, telesnost, sâmo čovečije telo i seksualnost koju ono sadrži u sebi. Sa naučne tačke gledi-šta, možemo dodati nebrojene poremećaje ličnosti koje su psihijatrija i medicina detaljno analizirale, a do kojih do-lazi zbog neuspeha ostvarivanja sopstvene seksualnosti. Pomenuo sam kako je ovo velik problem kod katoličkih šamana, te da ću dati detaljnije objašnjenje. Pogledajmo.

Nije nikakva novost povezanost katoličkog svešteni-ka i seksualnog maltretiranja dece. Informacije koje BBC donosi govore da je samo u Sjedinjenim Američkim Dr-žavama preko 4500 katoličkih sveštenika koji su na neki način seksualno maltretirali decu ili je silovali. Ovaj broj nas možda dovodi do suza ili čistog gnušanja, ali ono što je još jezivije je stav same katoličke Crkve prema tome. Poznata je činjenica da ništa nije uradila kako bi sprečila ove slučajeve, dok su sveštenici koji su činili ova gnusna dela prosto bili preseljavani iz jedne parohije u drugu. Ni u Evropi situacija nije bolja:

„Prema (...) objavljenim rezultatima istrage nemač-kih pokrajinskih javnih tužilaštava, u katoličkim interna-tima, gimnazijama i kulturno-umetničkim sekcijama te

101

zemlje otkriveno je više od stotinu slučajeva seksualnog zlostavljanja maloletnih štićenika – od strane njihovih predavača i vaspitača, sveštenika. Da li je reč, kako ističu najoštriji kritičari, o praksi sistematskog previđanja koja se decenijama ponavlja, ili o nizu nepovezanih, pojedi-načnih slučajeva, kako crkveni organi pojašnjavaju? Pa-žnju pleni činjenica da je takozvani skandal (seksualne) zloupotrebe pogodio 18 od 27 nemačkih biskupija. Bruka nije mimoišla ni hor crkvene gimnazije i internata u Re-genzburgu „Regenzburški vrapci“ (pandan Horu bečkih dečaka), čiji je dugogodišnji direktor bio Georg Racinger, brat Pape Benedikta XVI...U brojnim komentarima koji se u Nemačkoj ovih dana nude javnosti, ističe se da bi broj žrtava, po svoj prilici, mogao da bude mnogostruko veći – zid ćutanja, za sada, štiti počinioce. Međutim, spremnost bivših žrtava da se identifikuju raste. Na to ukazuje pa-ralelno sa zvaničnim rezultatima istrage predstavljeni izveštaj Društva bivših učenika (jezuitskih) internata: „Sedamdeset odsto od ukupno 450 naših članova imalo je odgovarajuće neprijatnosti u toku školovanja“, izjavila je minulog petka predsedavajući društva Monika Čapek Ginter. Praksa seksualnog zlostavljanja maloletnih šti-ćenika u katoličkim školama i kolegijumima – takozvani skandal (seksualne) zloupotrebe – nije, naravno, tipično nemačka pojava. Slični skandali potresaju već godinama Katoličku crkvu širom zapadne Evrope. U ovom trenutku desetine sveštenika, od Irske, preko Nemačke i Holandije, do Austrije umešane su u slučajeve seksualnog zlostav-ljanja maloletnih učenika crkvenih internata i članova omladinskih hrišćanskih društava. Holandiju, primera radi, ovih dana potresa skandal seksualnog zlostavljanja maloletnih štićenika u katoličkom internatu reda salezi-

102

janaca... O odgovarajućem irskom skandalu svojevreme-no je izvestila „Politika“ – papa je pozvao kompletni sa-ziv tamošnjih biskupa na raport u Rim. (...) saziv biskupa alpske republike konstatovao je da je u minuloj, 2009. godini u toj zemlji registrovano 17 slučajeva seksualnog zlostavljanja maloletnika od strane crkvenih zvaničnika. Nažalost, oštra osuda ovakve prakse nije usledila zbog zlostavljanja kao takvog – biskupi su naglasili da se slič-ne pojave moraju žigosati i oštro sankcionisati, ne bi li se sprečio dalji „odliv vernika iz crkvenog korita“. (U prošloj godini je 53.216 Austrijanaca istupilo iz Katoličke crkve. Kao razlog su naveli – toleranciju i prikrivanje seksual-nih delikata sveštenstva nad maloletnicima.)12“ Vrhunac degutantnog, pak, vidimo u spisu Vatikana imena Crimen solicitationis, napisanom na latinskom (pretpostavljamo, kako bi se teže razumeo ukoliko bude nađen) i poslatom svim katoličkim biskupima širom sveta. Advokat koji se bavio ovime intenzivno bio je Tom Dojl, koji objašnjava: „Crimen solicitationis ukazuje na širom sveta prisutnu po-litiku apsolutne tajnosti i kontrole nad svim slučajevima seksualnog zlostavljanja od strane sveštenih lica. Ali, ono što mi ovde imamo jeste eksplicitna napisana politika da se prikriju svi slučajevi seksualnog zlostavljanja dece od strane sveštenih lica i da se kazne oni koji ukazuju na ove zločine počinjene od strane sveštenika. Ono što vi ovde imate jeste napisana politika koja kaže da će Vatikan kon-trolisati ovu situaciju ukoliko vi isto tako imate, mislim, jasno napisane dokaze o činjenici da sve o čemu se oni brinu jeste da se problem ograniči i kontroliše. Nigde u ovim dokumentima ne pominje se pomoć žrtvama. Jedino što se pominje jeste to što oni kažu da će zastrašiti žrtve i kazniti ih zato što pričaju ili otkrivaju šta im se dogodilo“.

103

Kako isti izvor navodi, osoba koja je za vreme pape Karola Vojtile bila zadužena za ovaj grozomorni čin je niko drugi do sadašnjeg pape, Jozefa Racingera. Racinger je potom, kada je postao vrhovni šaman katoličanstva, čak doradio Crimen solicitationis i nastavio sa politikom protekcije sveštenika-pedofila i potpunog nedostatka interesovanja za žrtve. Kada je uticajni New York Times početkom 2010. krenuo da ispituje ove stvari, Vatikan je reagovao na slede-ći način: „Komentar na medijske napade na Katoličku cr-kvu povodom slučajeva pedofilije širom sveta, nije našao mesto u misi Svetog Oca Benedikta Šesnaestog uoči Veli-kog Petka. Međutim, medijski rat, koji je prethodnih nede-lja kulminirao napadom najuticanijeg američkog dnevnog lista ’Njujork tajmsa’, prokomentarisao je, doduše indirek-tno, lični sveštenik Pape Benedikta Šesnaestog, otac Rani-jero Kantalamesa, što je u javnosti izazvalo još jedan skan-dal. ’Žustri napadi na katoličku crkvu mogu se usporediti sa najsramnijim aspektima antisemitizma’, rekao je otac Kantalamesa. Ovaj kontroverzan stav istaknut u završnici homilije spomenut je u prisustvu samog Pape Benedikta Šesnaestog unutar Bazilike svetog Petra uoči molitve na Veliki petak.13“ Koliko je ovo, pored svega, bilo uvredljivo prema žrtvama pogroma, nije bilo ni pomenuto.

Pedofilija, štaviše, nije takođe bila ni pomenuta. No, nije li ovo očekivano? Spajajući gorepomenutog Racingera sa Onfreovom idejom da je religija u potpunosti suprotna obrazovanju i razumu, pročitajmo jedan kratki paragraf koji je napisao Racingera lično, kako bismo bolje shvati-li ovu osobu. Dozvolimo Racingeru da se sam predstavi: „Od početka Hrišćanstvo je smatralo sebe kao religiju Logosa, kao religiju koja sledi razum... Uvek je definisalo ljude, sve ljude bez razlike, kao stvorenja i obličja Boga, za

104

koja traži... isto takvo dostojanstvo. U vezi s tim, Prosveti-teljstvo je hrišćanskog porekla i nije slučajno to što se ro-dilo tačno i isključivo na teritoriji Hrišćanske vere... Treba zahvaliti Prosvetiteljstvu što je ponovo predložilo ove ori-ginalne vrednosti Hrišćanstva i što je svoj sopstveni glas vratilo razumu... Danas, ovo bi trebalo da bude snaga hri-šćanske filozofije ukoliko bi problem bio da li svet potiče iz iracionalnog, a razum nije ništa drugo do ’nusproizvod’, ponekad čak i štetan, po njegov razvoj – ili da li svet po-tiče iz razuma i zbog toga je njegov kriterijum i cilj... U tako potrebnom dijalogu između sekularista i katolika, mi hrišćani moramo se dobro truditi da ostanemo verni osnovnoj liniji: da živimo u veri koja potiče iz logosa, iz kreativnog razuma, i koja je, zbog toga, isto tako otvorena prema svemu što je istinski racionalno...14“

Religija Logosa? Religija razuma? Prosvetiteljstvo, hrišćanskog porekla? Šta se zbilo sa zabranom uzimanja plodova sa drveta znanja? Šta se desilo sa milenijumom naučnog ništavila po uvođenju hrišćanstva u Evropu? Ko je ubio Hipatiju, poslednjeg filozofa? Zna li Racinger šta piše? U jednom fantastičnom kopernikanskom obr-tu, Racinger je od elementarnog pravila logike a=a na-pravio a≠a, okrenuvši istoriju Evrope naglavačke, prosto deklaracijom, bez ikakvog objašnjenja (za osnove logike, preporučujem Gaja Petrovića, 1977). Nemojmo se čuditi – objašnjenja za nemoguće stvari nikada nije bilo, niti će ih ikada biti. Setimo se Onfrea: religija je sušta suprotnost razumu, nauci i njenim produktima. Kako Hičens kaže, „odnos religije prema medicini, kao i odnos religije prema nauci, uvek je problematičan, a često nije moguće izbeći neprijateljstvo. Moderni vernik može da kaže kako je nje-gova vera sasvim kompatibilna sa naukum i medicinom,

105

može čak i da bude čvrsto uveren u to, ali uvek će postoja-ti nezgodna činjenica da nauka i medicina imaju sklonost da razaraju monopol religije, te da zbog toga često nalaze na žestoko odbijanje. Šta biva sa šamanima i onima koji leče na osnovu vere kada svaki siromašan čovek može da se uveri u stvarno dejstvo terapija i lekova koji se daju bez ikakvih ceremonija i mistifikacija? Biva otprilike isto ono što se događa i dodolama kada se pojavi klimatolog, ili tumačima sudbine iz zvezda kada se pojavi učitelj sa običnim teleskopom. U davno doba epidemije su sma-trane božijom kaznom i zahvaljujući tome sveštenstvo je moglo dodatno da ojačava svoj pritisak, te je u skladu s tim podsticano spaljivanje nevernika i jeretika za koje se mislilo – što je alternativno objašnjenje – da šire bolesti veštičarenjem, ili na neki drugi način zagađuju bunare“. Dozvolimo i Ničeu da objasni (1994): „U hrišćanstvu,ni moralnost ni religija nemaju nikakvog dodira s onim što je aktualno. Ono nudi samo čisto imaginarne uzroke (‘Bog’, ‘duša’, ‘ego’, ‘duh’, ‘slobodna volja’, - ili, čak, ‘neslobodna’), i čisto imaginarne posledice (‘greh’, ‘spasenje’, ‘milost’, ‘kazna’, ‘oproštaj grehova’). Snošaj između imaginarnih bića (‘Bog’, ‘duh’, ‘duše’); imaginarna istorija prirode (an-tropocentrična; potpuno negiranje koncepta prirodnih uzroka); imaginarna psihologija (nerazumevanje samoga sebe, pogrešno tumačenje prihvatljivih ili neprihvatljivih opštih osećanja – na primer, stanja nervus-a sympathi-cus-a pomoću jezika znakova religijsko-etičkog nagvaž-danja, – ‘kajanje’, ‘napadi savesti’, ‘iskušavanje đavolom’, ‘prisustvo Boga’) imaginarna teleologija (‘kraljevstvo Boga’, ‘sudnji dan’, ‘večni život’). Ovaj čisto fiktivni svet, treba razlikovati, pa i na njegovu štetu, od sveta snova; ovaj drugi, barem, odražava stvarnost, dok je onaj prvi

106

falsifikuje, siromaši, negira. Kad je pojam ‘priroda’ upo-ređen s pojmom ‘Bog’, reč ‘prirodan’ morala je da dobije značenje ‘grozan’ - taj celokupni imaginarni svet svoje is-hodište nalazi u mržnji prema prorodnom (- stvarnom -) i nije ništa drugo do dokaz neizmerne nelagodnosti u pri-sustvu stvarnosti... To sve objašnjava. Ko bi sam poželeo da živi izvan realnosti? Onaj koji se u realnosti pati. Ali, trpeti patnju u stvarnosti može se samo u izvrnutoj real-nosti... Uzrok ove imaginarne moralnosti i religije je pre-vlast patnje nad zadovoljstvom: Ali takva prevlast daje i formulu za dekadenciju...“.

Budući da religija predstavlja suštu suprotnost bilo kakvom iole racionalnom vidu pokušaja spoznaje sveta oko sebe, jedini način na koji može da sebe predstavlja istom tom svetu je čista laž. Tako je Racinger bio primo-ran da doslovno laže svoje čitaoce, tvrdeći da religija ima korene u „logosu“, te da je hrišćanstvo „religija razuma“, u jednoj odveć oksimoronskoj kontrukciji. Ovo je, pak, mo-dus operandi prevashodno islama. Bez mnogo problema i vrlo lako ćete na YouTube-u moći da nađete nebrojena predavanja islamista, hodža i ulema širom sveta koji, kao i već navedeni autori knjige No-nonsense guide to Islam, tvrde kako je sve što je civilizacija stvorila – produkt isla-ma. Ove individue vrlo često doslovce pričaju neistine, ne-potvrđene informacije ili informacije koje su u potpunoj suprotnosti sa činjenicom svojim kongregacijama, tvrdeći šta im padne na pamet, od toga da je Kuran opisao začeće fetusa u materici, pa sve do širenja svemira. Metod kojim se ovo postiže je traženje stiha u Kuranu koji makar uko-liko se shvati kao metafora može možda da se protumači onako kako to odgovara subjektu koji želi da predstavi Kuran kao knjigu koja odista opisuje stvarni svet. Šampi-

107

on ovog tipa prevare je turski pisac kreacionista, Adnan Oktar, koji objavljuje nebrojene knjige sa tematikom isla-ma. Zadržaćemo se na kratko na njegovom radu Miracles of the Quran. Primera radi, on navodi kako Kuran tvrdi da je Zemlja okrugla, na osnovu sledećeg stiha:

Nebesa i Zemlju je sa ciljem stvorio; On noću zavija dan i danom zavija noć, On je Sunce i Mjesec potčinio, svako se kreće do roka određenog. On je Silni, On mnogo prašta!

39:515

Iako ni pomena od Zemljine sferičnosti nema, Oktar je potrošio nekoliko strana objašnjavajući kako se glagol „zavijati“ može nekako, na arapskom, protumačiti upravo tako da celokupna gorenavedena rogobatna konstrukcija treba a neki način da insinuira da je Zemlja sferična. Ok-tar je vatreni zagovornik jedne veoma opasne i netačne ideje – ideje da Kuran u stvari predstavlja naučnu sliku sveta (sic!). Stoga, primera radi, iz sledeća dva ajeta Oktar zaključuje kako je Alah stvorio otiske prstiju:

Zar čovjek misli da kosti njegove nećemo sakupiti?Hoćemo, Mi možemo stvoriti jagodice prsta njegovih po-

novo. 75:3-4

Poslednji deo svoje knjige o „čudima“ Kurana Oktar posvećuje „velikoj prevari darvinizma“ i detaljnom elabo-riranju kako evolucija ne postoji, te da je ceo naučni svet u velikoj zabludi. „Mutacije ne koriste živim bićima kako bi se razvila, one ih uvek povređuju,“ kaže Oktar, otkrivajući kako ni ne zna šta mutacija u stvari znači, te da najvero-vatnije o njoj ima nekakvu infantilnu sliku koju je moguće

108

dobiti iz holivudskih filmova. Naučnici, po Oktaru, poku-šavaju da nas zavaraju, a u Kuranu se nalaze svi odgovori. U jednom potpunom epistemološko-ontološkom kolapsu, Oktar zaključuje: „Informacije koje smo predstavili do ovog momenta pokazuju da se ono što tvrdi teorija evolu-cije ne slaže sa onim što je nauka pronašla. Ono što nauka tvrdi o poreklu života ne slaže se s naukom; mehanizmi evolucije koje predlaže nemaju moć evolucije, a fosili po-kazuju da oblici koji treba da se nalaze između nisu nikada postojali. Iz toga sledi da teoriju evolucije treba odbaciti kao ideju koja nema veze s naukom. Na taj način mnoge ideje, kao što je geocentričan model svemira, skidane su sa dnevnog reda nauke kroz istoriju. Međutim, teorija evolu-cije se uporno drži na dnevnom redu nauke. Neki ljudi čak i pokušavaju da kritike upućene teoriji evolucije prikažu kao ‘napad na nauku’.Zašto? Razlog je taj što teorija evo-lucije je obavezno dogmatsko verovanje za neke krugove. Ovi krugovi su slepo odani materijalističkoj filozofiji i pri-hvataju darvinizam zato što je on jedino materijalističko objašnjenje koje se može dati za funkcionisanje prirode. Interesantno je da oni ovu činjenicu priznaju s vremena na vreme. Dobro poznati genetičar i glasna pristalica teo-rije evolucije Ričard Luontin, sa Harvardskog univerzite-ta, priznaje da je on ‘pre svega i iznad svega materijalista a tek onda naučnik’. Nije da nas metode i institucije nauke na neki način primoravaju da prihvatimo materijalističko objašnjenje fenomenalnog sveta već, suprotno tome, da smo primorani svojim a priori prihvatanjem materijali-stičkih uzroka da bismo stvorili mehanizam istraživanja i skup pojmova koji proizvode materijalistička objašnje-nja, bez obzira na to koliko je to suprotno intuiciji, bez obzira na to koliko je to mistično za neupućene. Šta više,

109

taj materijalizam je apsolutan, tako da ne možemo da do-zvolimo da zbog božanske noge ne možemo da zatvorimo vrata. Ovo su eksplicitne izjave da je darvinizam dogma koja se održava u životu samo zato što se pridržava ma-terijalističke filozofije. Ova dogma tvrdi da nema bića izu-zev materije. Zato tvrdi da je neživa, nesvesna materija stvorila život. Ona istrajava u verovanju da su milioni ra-zličitih živih vrsta kao, na primer, ptice, ribe, žirafe, tigro-vi, insekti, drveće, cveće, kitovi i ljudska bića nastali kao rezultat interakcije između materije kao što je kiša koja pada, sevanje munje itd, iz nežive materije. Ova pretpo-stavka protivi se razumu i nauci. Ipak, davinisti je i dalje brane ako i za šta drugo a ono ‘da se ne dozvoli božanskoj nozi da zaglavi vrata’. Svi koji ne gledaju na poreklo živih bića s materijalističkom predrasudom videće ovu očigled-nu istinu: sva živa bića su delo stvoritelja, koji je svemo-ćan, koji je najmudriji i koji sve zna. Taj stvoritelj je Bog koji je stvorio celi univerzum ni iz čega, dizajnirao ga na najsavršeniji način i smislio sva živa bića“.

Potpuno naučni, objektivan stav Ričarda Luontina, poznatog biologa, Oktar vidi kao „veru u materijalizam“ i izgovor za naučnike kojim održavaju „darvinističke do-gme“ u životu. Nije samo ovo Oktarovo delo napisano u ovom duhu; skoro sve njegove knjige odražavaju ovakav stav. Od direktnog laganja – predstavljanja čitaocu nešto što ili nije tačno, ili nije dokazano, ili je jednostavno po-grešno protumačeno – Oktar stalno dolazi do iste ideje: nauka nas vara, naučnici su „zli“, a islam je odgovor. Uticaj religije na ljudsku civilizaciju je ovde više nego jasan – Oktarove knjige predstavljaju doslovnu idiotizaciju masa i pregršt netačnih, pseudonaučnih besmislica. Oktar – inače izrazito bogata osoba – najpoznatiji je po svom delu

110

Atlas stvaranja, u kojem se svim silama trudi da pred-stavi evoluciju kao „prevaru“. Kako novinarka Kornelija Din (New York Times) objašnjava, „Bio je to glas Adnana Oktara, iz Turske, koji je pod pseudonimom Harun Jahja, proizveo brojne knjige, video snimke i DVD-ove o nauci i veri, naročito one koje on zove ‘prevara’ koja usađena u teoriju evolucije. Jedna od njegovih knjiga ‘Atlas stvara-nja’, pojavljuje se, nenaručena, u poštanskim sandučićima naučnika širom zemlje i kod članova Kongresa, i u muze-jima u mestima kao što su Kvins i Bemidži. Sa svojih 11 x 17 inča i 12 funti težine, sa crvenim koricama i skoro 800 glaziranih stranice, većinom bogato ilustrovanim, ‘Atlas stvaranja’ je verovatno, do ovog momenta, najveći i naj-lepši izazov kreacionista upućen Darvinovoj teoriji koju gospodin Jahja zove slabašnom i perverznom ideologijom koja iznosi stavove koji su u kontradikciji s Kuranom. Svo-jim priklanjanjem biblijskim tekstovima gospodin Jahja liči na nekog kreacionistu fundamentalistu u Sjedinjenim državama. Alli, on nije jedan od onih koji tvrde da je Ze-mlja stara samo nekoliko hiljada godina. Glavni argument ‘Atlasa stvaranja’, koji se ponavlja iz jedne u drugu stra-nicu sa zadivljujućim fotografijama fosilnih biljaka, inse-kata i životinja, jeste tvrdnja da bića koja danas žive na zemlji jesuista onakva kakva su živela u fosilnoj prošlosti. Ergo, gospodin Jahja piše da evolucija mora da je nemo-guća, iluzorna, da je laž, prevara ili ‘teorija koja je pala u krizu’. U stvari, nema uverljivog naučnog izazova teoriji evolucije kao objašnjenje složenosti i raznolikosti života na Zemlji“.16

Gorepomenutu knjigu sam držao u rukama, mada uz muke, budući da je toliko teška i glomazna da ju je vrlo nezgodno čitati – i moj fakultet je još davno dobio jednu

111

besplatnu kopiju, iako niko to nije ni tražio. Budući da je ovo ipak pitanje prevashodno biologije, dozvolimo emi-nentnom biologu i edukatoru, Ričardu Dokinsu, da sâm objasni: „Godine 2006, bio sam jedan od desetak hiljada školovanih naučnika širom sveta koji su primili, a da nisu tražili, potpuno besplatno, ogromnu, bogato ilustrovanu knjigu s naslovom ‘Atlas stvaranja’ koju je napisao turski Musliman apologeta Harun Jahja. Teza koju zastupa ova knjiga, objavljena u jedanaest jezika, jeste da je evolucija lažna. Glavni dokaz jesu pune stranice lepih fotografija fo-silnih životinja, svaka propraćena fotografijom moderne životinje za koje se tvrdi da se uopšte nisu promenile od vremena kad su fosili živeli. Knjiga je velikog formata, de-bela knjiga za stočić za kafu sa više od 700 sjajnih stranica u koloru. Troškovi izdavanja jedne ovakve knjige moda da su bili ogromni i čovek mora da se pita odakle je došao no-vac za izdavanje i besplatnu distribuciju toliko velikog ti-raža u toliko jezika. (...) U međuvremenu ja sam pregledao još nekoliko stranica ove neverovatne knjige. Fotografije na duplericama na stranicama 54-55, 368-369, i 414-415 su sve naslovljene ‘crinoidi’ (morski ljiljani) i cilj svih njih je da pokažu koliko su crinoidi slični modernim životinja-ma. Morski ljiljani su rođaci morskih zvezda sa stabljikom, a pripadaju odeljku filumu Echinodermata. Ove tri duple-rice imaju skoro identična objašnjenja. Evo jednog sa 54. stranice: ‘Fosil morskog ljiljana star 345 miliona godina identičan svome savremenom parnjaku pobija teoriju evolucije. Morski ljiljani koji su ostali nepromenjeni 345 miliona godina pobijaju teoriju evolucije i pokazuju da je Božje stvaranje sveta činjenica’. I sve tri duplerice poka-zuju divne fotografije u boji morskog ljiljana rad ilustraci-je stava. Izuzev što, u sva tri slučaja, fotografije modernih

112

životinja nisu fotografije morskog ljiljana. Nisu čak ni fo-tografije deuterostome (podcarstvo kome pripadamo i mi i echinodermata). Zoolozi koji ovo čitaju prepoznaće u njima prstenastog crva koji živi u cevi. Na 402. stranici nalaze se četiri fotografije fosila pravilno označenih kao ofiure. Ova ofiura pripada jednoj od najvažnijih echinodermata. Tu su još i morske zvezde, morski ježevi i morski ljiljani. Pono-vo se pojavljuje standardno kreacionističko objašnjenje: ‘Ovaj 180 miliona godina star fosil pokazuje da je ofiura ostala nepromenjena 200 miliona godina. Ove životinje, koje se ne razlikuju od onih koje danas žive, još jednom ot-krivaju bezvrednost evolucije.’ Ovde imamo ne jednu već dve fotografije životinja koje danas žive koje ilustruju ne-dostatak promene od momenta kada su fosili živeli. Jedna od ovih modernih životinja zaista jeste ofiura. Ona druga je morska zvezda! Član potpuno različite klase echinoder-mata i očigledno vrlo različita i na najkraći pogled“17.

Mada je svakome dozvoljeno da piše šta god želi (ba-rem u većem delu sveta), kad je Džon Rejel Tolkin napisao Gospodara prstenova, niko nije pomislio (koliko znamo!) da Gandalf i Aragorn postoje, niko ne smatra da je Sred-nja zemlja stvarno nastala time što ju je Iluvatar stvo-rio, niti da zlo na svetu potiče od palog Ainura, Morgota Bauglira, Mračnog kralja Arde, poznatog i pod imenom Melkor (TOLKIN 1954). Oktar, pak, uspeva da čitaoca ube-di u svoje ideje, iako ne predstavljaju ništa više do bla-tantnog laganja predstavljenog kroz sedimentne naslage besmislica koje bivaju otelotvorene njegovim knjigama, kojih je objavio na desetine. Zato je rad ovakve sorte ljudi izuzetno opasan, i predstavlja jednu od indirektno najne-bezbednijih instanci uticaja religije na ljudsku civilizaciju i njen napredak.

113

114

115

VI

KRATAK LOKALNI POGLED

Dokins je primetio kako veliki broj njegovih nazovi-kritičara umeju da se obrušavaju na tzv. crvenu haringu (sofizam prilikom koga se od protivnikovog argumenta gradi neki potpuno drugi, kako bi se taj drugi lakše obo-rio) u kojoj ga optužuju kako kritikuje samo ekstremne religijske instance, manijakalne propovednike i bombaše samoubice, kao i da je ideja boga koju on ima suviše sta-ra, te da „mi hrišćani ne verujemo više u čiku sa belom bradom“ (DOKINS 2006). Tim putem bog, čini se, može da bude sve, svako i svašta, od raznoraznih osećanja do ne-kakve nedefinisane verzije „energije“, prvenstveno u ra-znoraznim New Age pokretima (kako je Dokins primetio, ovim putem možemo naći Boga i u komadu uglja). Palo mi je stoga na pamet da prikažem neke od lokalnih „vi-zija“ ideje boga, posvećujući ovo poglavlje religijskim in-stancama sa ovih prostora. Pre više godina, tokom svojih studentskih dana, bio sam aktivan na forumu Filološkog fakulteta, gde sam započinjao razne diskusije o religiji sa raznih tački gledišta, od ozbiljnih preko humorističkih.

116

Prosto sam tražio od učesnika diskusije da definišu svoje viđenje pojma „bog“. Jedan od prvih odgovora koje sam dobio bio je sledeći18:

Nemam ja šta tebi da definišem. Čoveče, neke stvari nema po-trebe da definišeš.

Zanimljiva je odbojnost i pasivna agresivnost koju je subjekt ispoljio prema meni, iako ja nisam nastupio ni-kakvim napadnim postupcima. Isti član foruma je potom dodao:

Kad bih ja znao ko ili šta je Bog, to više ne bi bila vera, već zna-nje.

Fascinantna je privrženost veri umesto znanju. Su-bjekat, u ovome slučaju, ne ispoljava čak ni želju za sa-znanjem, što nadalje dokazuje Onfreovu tvrdnju da su religija i znanje na suprotnim krajevima epistemološke skale. Nezgodna je jedino (za ovakav Weltanschauung) činjenica da je ljudska civilizacija izgrađena na znanju, a ne na veri. Pogledajmo još jednog religioznog člana fo-ruma jedne institucije obrazovanja kao što je Filološki fakultet u Beogradu:

Puno ljudi ovde deli i moje i tvoje stavove, ali opet niko sem tebe nema takav odnos prema samoj temi. Koliko sam primetio, niko od ljudi kojima si se rugao nije tebi uputio ni jednu ružnu reč, čak ni na gluposti kojima si poredio veru. Ti njima i te kako jesi. Jednostavno nemaš pravo da (...) pljuješ ljudima po onome što poštuju i u šta veruju. Kao što ne možeš čoveka da pljuneš na sred ulice jer ti nije po volji njegova frizura, jer ćeš u suprot-

117

nom dobiti šamar. U raspravu oko činjenice da li, šta i koga sam spoznao, neću ulaziti. Ne zato što nemam ili ne znam šta da ka-žem, već zato što sam posle brojnih rasprava na tu temu i njoj sličnih, a naročito putem interneta, uvideo jednu dosta bitnu stvar. Naša eventualna polemika neće ništa promeniti jer, čak i da se stavim u poziciju trećeg, neutralnog lica, kada dođe „dan D“, ukoliko si ti u pravu, ja ne gubim ništa. A ako sam ja u pravu – ti gubiš sve.

Odveć je zanimljiva ideja da sam ja upućivao „ružne reči” vernicima, što ni u jednom slučaju nije bio slučaj. Međutim, kao što je određeni broj naučnika već prime-tio, sam koncept „svetog” se može definisati preko pojma tabua: sveto je nedodirljivo, nešto o čemu se čak ni ne raz-govara, a ukoliko do diskusije dođe, postavljanje pitanja samo po sebi biva percipirano kao uvredljivo. I opet je reli-gija pokazala svoje pravo lice – kakva je to ideologija koja ne dozvoljava diskusiju? Pogledajmo, pak, poslednju reče-nicu u gorenavedenom paragrafu: „(...) kada dođe ‘dan D’, ukoliko si ti u pravu, ja ne gubim ništa. A ako sam ja u pravu – ti gubiš sve.” Ova greška u misli je poznato kao „Paskalova opklada”; pogledajmo kako je lucidno Ričard Dokins odgovorio na ovu grubu grešku u rezonovanju: „Međutim, ima nečeg izrazito čudnog u ovom argumentu. Verovati nije nešto o čemu se može odlučiti – verovati ili ne. U najmanju ruku, to nije nešto o čemu ja mogu odlu-čiti kao izraz volje. Mogu da odlučim da idem u crkvu i mogu odlučiti da recitujem Nikejski Simbol Vere i mogu da odlučim da se zakunem na gomili biblija da verujem u svaku reč u njoj. Ali ništa od toga ne može me naterati da stvarno verujem ako ne verujem. Paskalova opklada može samo da bude argument kojim se neko pretvara da veruje u Boga. A Bog u koga vi tvrdite da verujete bolje

118

da nije jedan od onih sveznajućih koji će shvatiti prevaru. Na račun smešne ideje da je verovanje nešto o čemu se može doneti odluka slatko se šali Daglas Adams u svojoj knjizi Dirk Gently’s Holistic Detective Agency, gde susreće-mo robota Elektronskog Sveštenika, uređaj koji pomaže u radu koji ste kupili ‘da umesto vas veruje’. U reklami za de luxe model kaže se da je ‘sposoban da veruje u stvari u koje stanovnici Solt Lejk Sitija ne veruju19‘. Ali zašto, u svakom slučaju, mi tako lako prihvatamo ideju da jedna stvar koju morate uraditi ako želite da umilostivite Boga jeste da verujete u njega? Šta je to tako naročito u vero-vanju? Zar nije isto toliko verovatno da bi Bog nagradio ljubaznost, ili velikodušnost? Ili čovečnost? Šta ako je Bog naučnik koji smatra da je poštena potraga za istinom najveća vrlina? Stvarno, zar ne bi trebalo da je dizajner svemira naučnik? Bertranda Rasela pitali su šta bi rekao kad bi umro i našao se pred Bogom koji bi tražio da mu odgovori zašto nije verovao njega. ‘Nema dovoljno doka-za, Bože, nema dovoljno dokaza’ bio je Raselov odgovor (zamalo da kažem besmrtni odgovor). Da li bi možda Bog poštovao Rasela zbog njegovog hrabrog skepticizma (da i ne govorimo o hrabrom pacifizmu koji ga je doveo u za-tvor u Prvom svetskom ratu mnogo više nego što bi pošto-vao Paskalovo kukavičko skrivanje iza opklade? Ali, iako ne možemo da znamo kako bi se Bog ponašao, nije nam potrebno da znamo da bismo pobili Paskalovu opkladu. Ne zaboravite, mi govorimo o opkladi, a Paskal nije tvr-dio da njegova opklada ima više nego neznatne šanse da bude istinita. Da li biste se vi kladili da bi Bog više cenio nepošteno verovanje (ili pošteno verovanje) nego pošteni skepticizam? A šta ako se, posle smrti, nađete pred bo-gom Balom i pretpostavimo da je Bal isto onoliko ljubo-

119

moran onoliko koliko se tvrdilo da je njegov drevni rival Jehova bio. Zar Paskal ne bi bolje prošao da se kladio da Boga uopšte nema nego što se kladio na pogrešnog boga? I zaista, zar sam broj potencionalnih bogova i boginja u čije postojanje bismo se mogli kladiti ne slabi celokupnu Paskalovu logiku?“ (DOKINS 2006)

Krenimo dalje. Evo jedne od pokušaja – ma kako ne-uspelih – da se definiše sam pojam „verovanja” i šta isti uključuje:

Ja verujem, ali kad bih sad morala nekome da objasnim zasto, kako, kad........ ne bih znala...... ja samo osecam da verujem........ nikoga ne bih mogla da nagovorim da veruje, ili da treba da veruje.......... nisu mi potrebni nikakvi racionalni dokazi o po-stojanju Boga, jer VERUJEM (=znam, osecam, tvrdim....... itd.) da postoji............ a do te vere nisam tek tako dosla, to je bio kao neki duhovni proces, bilo je trenutaka sumnje, slabosti, ispiti-vanja, ali, u ovom trenutku ja verujem.......... i, kad se setim, mogu tacno da identifikujem te trenutke slabosti, a cini mi se da me vera ni tad nije napustala, samo je cutala duboko u meni................ I mislim da se (...) ateisti (ili kako god da sebe nazivaju) sve vreme raspravljaju o veri sa ljudima koji su isti toliki ateisti (ili lazni vernici) (...)......... Ja iskreno nemam ni najmanju zelju da raspravljam o Bogu (...), i njegovi argumenti za mene su samo smesne razbibrige sujetnog coveka ili besnog duboko povredje-nog mizantropa............

Tekst je toliko konfuzan i lišen svakog smisla (subje-kat je izjednačio verovanje prvo sa znanjem, pa sa oseća-njem, a potom i sa tvrdnjom, od čega ništa nema ni trunke smisla), da je jalovo uopšte ga i analizirati. Tvrditi ama-rulentno kako je ateista (čovek koji ne veruje da postoje magijska stvorenja, koji ne veruje da je jedan čovek hodao

120

po vodi, koji ne veruje da postoje krilati konji) „besni du-boko povređeni mizantrop“ i „sujetan čovek“ skoro govori sama za sebe. No, nastavimo dalje:

Ništa ne postižeš ovim testom, jer Bog nije racionalan i ne može se objasniti kako ti to očekuješ. Mnogo ljudi ti je dalo fenome-nalne odgovore, ali ti ih očigledno ne razumeš.

Često čujem ideju da „Bog nije racionalan“, ma koliko ova rečenica smisla nemala. Slažem se u tom smislu da je ideja boga jedna od najmanje racionalnih ideja do kojih je čovečanstvo došlo – što u potpunosti odgovara teoriji evolucione psihologije. Nuspojava u evolucionom razvoju mozga se teško može označiti kao racionalna. Zanimljiva je, pak, ideja da sam ja, naime, dobio „mnogo fenomenal-nih odgovora“, te da ih „ne razumem“. I ovde se slažem, samo donekle, i to u tome da ih ne razumem. Kada reče-nica nema smisla, nisam u stanju da je razumem. Niko nije u stanju da je razume, štaviše. No, nije li Bog nešto što se oseća, nešto u što se veruje, kako su članovi foruma više puta naglasili? Zašto me onda subjekat koji je autor gore-navedenih redova „optužuje“ da ne razumem? Zašto ne:

Mnogo ljudi ti je dalo fenomenalne odgovore, ali ti ih očigledno ne osećaš.

Religija, ipak, primarni je izvor neznanja i besmisla (ONFRE 2007), te ne možemo očekivati ni da akatolepsični sa uspehom prate sopstveni dijalog. Kada se nedostatak sposobnosti da se nešto razume ili definiše integriše u sam srž dijaloga, nije moguće doći ni do kakvih iole racional-

121

nih ili korisnih zaključaka. Kada je sposobnost kritičkog mišljenja i racionalnog rezonovanja oduzeta i pre samog početka diskursa, bilo kakav uspeh nije moguć. Stoga je možda najzlokobniji rezultat religijske misli upravo uni-štavanje sposobnosti kritičkog mišljenja, pa samim time i nauke uopšte, nauke koja je na ovim prostorima na za-brinjavajuće niskim nivoima (vidi: DOKINS 2006). Pogle-dajmo samo komentare čitalaca Politike pošto je Veliki hadronski sudarač (eng. Large Hadron Collider) u Aprilu 2010. konačno izveo „mini verziju velikog praska“, jedno od najvažnijih naučnih eksperimenata stoleća (pred kraj 2010 je LHC uspeo i da stvori tamnu materiju, možda je-dan od najvažnijih postignuća nauke u 21. stoleću, pored stvaranja veštačke bakterije i otkrića organizma koji sa-drži arsen u sebi):

i... jesu li stvorili novi svemir??? bacanje para... umesto da na-hrane gladne :( kakva glupost!

Највећа глупост коју сам до сада чуо и још то научници по-тврђују. Ја сам учио да велики прасак настаје кад се сабије велика количина материје а онда од те огромне колицине материје настане велики прасак. Али маколико он био ве-лик васионски простор је још већи да ништа не смета што он настаје. Само Господ зна ту тајну ситни су научници да то објасне. Разбијање протона сударањем то је нешто сас-вим друго па нека научници то објашњавају. Приче за малу децу.

i ..šta ste otkrili ..rupu u svemiru ili rupu na saksiji.. kako vas bre nije sramota ...

122

Ćista glupost. Tu se ništa nije desilo. Jedino se iz živih bića, nji-hovim spajanjem može izroditi nešto novo, iz neživih materija se neće ništa izroditi. To i oni sami znaju. Sudar dvije čestice, jedino može izroditi, te iste čestice u sitnijim oblicima, kao dva automobla kada se sudare pa otpadnu dijelovi. Osnovno pirta-nje je da li su te čestice sudarom uvećale svoju masu - težinu? A to vam niko neće reći.

Како се ово уклапа у часове веронауке коју организујемо својој деци по којој је свет настао пре десетак хиљада година и стваран седам дана?

Одговор на питање: Како се ово уклапа у часове веронау-ке коју организујемо својој деци по којој је свет настао пре десетак хиљада година и стваран седам дана? Наравно да се уклапа, јер чак и да експеримент успије то доказује да је неко створио услове да се то догоди. Треба се запитати шта је било прије „великог праска“. Само они који мисле да знају све одговоре могу безрезервно да прихватају сва „научна“ открића. Здрава логика каже да и у случају да љу-дима пође за руком да створе живот из неживог то само доказује постојање СТВАРАОЦА а не обрнуто.20

Naglasio bih još jednom da su sve instance nepisme-nosti i nedostatka obrazovanja ostavljene kakve jesu u ori-ginalu („ćista glupost“, „makoliko“, „kolicina“, „automobla“, „pirtanje“, ideja da su masa i težina ista stvar, nepismeno postavljanje interpunkcijskih znaka i sl), od nejasnih kon-strukcija do nedostatka ili viška interpunkcije. Ni ne čudi da je sâm odnos prema nauci, kako se iz priloženog vidi, izrazito akroholičan. Pogledajmo, dalje, komentare o nau-ci i naučnim dostignućima članova foruma „pravoslavnog bogoslovsko-pastirskog internet portala“ Pouke:

123

Људи прихватају да су потомци мајмуна а не Царски сино-ви! Затим прихватају све што им ти исти високо-едукова-ни еволуционисти сервирају и констатују: То је наука, то мора да је тачно! Не прихватају начин живота онај којим су живели сви праведници, више воле деструкцију, блуд, неморал, абортус, алкохол, дрогу и сл. Али, не знају то, да управо та слободна воља дата им од Бога је већа и боља од сваког најлибералнијег овоземаљског закона и устава.

Нико од нас господине није будала! Нарочито после 2000 година искуства хришћанске Цркве причати о некаквим уобразиљама које проистичу од хормона среће(ендорфина ако се не варам) је више него неозбиљно!

Ја сам такав човек да мени није потребно да видим чудо Бо-жије или неког светитеља да бих поверовао у Бога. Такође, није ми потребан научни доказ постојања. Да не скрећемо са теме, али науку данас држе атеисти, за њихове пројек-те се издвајају милијарде, имају веше медијског простора него Обама итд. Понашају се на исти начин као и фарисеји у доба док је Христос ходао земљом. Ко су они? Најобразо-ванији слој друшта који су уживали највеће поштовање по-сле цара, и њихова реч је била светиња-све што они кажу тако је, само они знају да тумаче Мојсијева писма (иако те то не интересује, можеш да упоредиш фарисејска и право-славна тумачења неких делова Старог завета). Елем, дана-шњи еволуционисти су ми исти као некадашњи фарисеји, инквизитори..... Немам обичај да препоручујем Мирољу-ба Петровића21, јер се не слажем са његовим ставовима у многим случајевима, он као научник, научним методама доказује стварање. Из овог твој излагања схватио сам да је теби потребно чудо да би поверовао, као Св.Апостолу Пав-лу, ја ту не могу да ти помогнем, али одгледај одговоре које Петровић има на нека питања о стварању, Наравно, није ти

124

он потребан да схватиш да има Бога, него једноставно да се увериш да је теорија еволуције једна бајка и нечија лепа жеља. Што се тиче тога, да ли је човек ближи мајмуну а не Богу, делимично могу да се сложим- кад је човек створен по Божијем обличју и испуњавао Његове заповести, онда и јесте био ближи Богу. Данашњи просечни човек, иако је и даље Икона Божија, он својим животом је ближи мајмуну. Није довољно само прочитати Библију, јер она није неки стрип или лектира! Уколико си имао неких нејасноћа, тре-бао си да питаш неког свештеника да ти појасни. Данас постоји више стотина секти, управо због свог неког погле-да на Библију.

Na još jednom forumu slične orijentacije (forum Srp-ski nacionalisti), možemo naići i na nadasve slične komen-tare o nauci, iz kojih se vidi i potpuno neshvatanje nauč-nih činjenica. U ovom slučaju možemo da vidimo stavove članova foruma o teoriji evolucije:

Еволуција заснована на веровању; а не на чињеницама које би се могле проверити и доказати. Који је проблем са таквим „еволуцијама“? Па баш у томе што се заснивају на веровању а не на чињеницама! Шта би било да свака вера има своју теорију о настанку света? А свака различита. Су-тра ће се рецимо појавити неко са тврдњом да је свет, ова-кав какав га сада познајемо, неко прво насликао на платну, а онда слици додао и трећу димензију. И „малкице“ увећао слику... Он у то слепо верује, и хајде ти сад обарај његову „теорију“; ако си докон-а и немаш паметнија посла.

Да, гени не подржавају теорију еволуције. У оквиру ланца ДНК постоје 5 протеина који се називају Хистони. Без њих неби било правилног активирања гена. Ти Хистони су ау-

125

тентични и никаква еволуција код њих не постоји (за раз-лику од остале хемије у организмима која се мења). Дакле, Хистони су од настанка врсте па до данас ИДЕНТИЧНИ. Нису еволуирали ни за делић. Ово се Дарвину неби допало.

Дарвин који је један тотални незналица и аматер да је сада жив сигурно би му (sličica ljudskog lica kome raste nos)

Па ако неко за 10 година научно докаже да си ти мајмун, да ли би ти прихватио да си мајмун, да се не раликујеш од мајмуна? Па неупоредиво је реалније да је човека створио Бог, са свим идеалима, осећањима, разумом, свешћу, божан-ским особинама, него да је човек настао од жабе пре 100 милиона година. Ако неко мисли да је жаба или мајмун, нека верује „учењацима“ и „научним часописима“, за мене су то неопеване будалаштине, које немају везе са животом, то ни не заслужује да се назове митом.

Један од доказа у прилог тези да је свет рођен за седам дана, а не за пет милијарди година је ерупција вулкана „Света Хе-лена“, пре око 20 година, у Северној Америци. Тај догађај није изазвао велику пажњу геолога еволуциониста, а ни светске јавности, први нису популарисали догаћај јер је поништио целу њихову тезу о настанку света, а други зато што се догодио у ненасељеном подручју, није било људских жртава, а материјална штета је анета на промеру од 20 км шумског растиња и језера у близини. Међутим, оно што је било врло занимљиво је чињеница да је ерупција дотич-ног вулкана произвела низ земљотреса у околини, веома јаких, који су довели до тектонског померања тла, дошло је до стварања нових слојева тла, под утицајем чађи, пепела и гасова мењали су се атмосферски услови, животни свет се повлачио и поново настајао, цео процес настајања планете на микро плану, за којег еволуционисти кажу да је продукт

126

милијарди година, настао је за седам дана. И до дана да-нашњег, ниједан еволуционистички „научник“ није успео објаснити како се то догидило. Јер је слеп да види.

Iz priloženog se vide kako izrazita religioznost, tako i čist nedostatak obrazovanja („да се увериш да је теорија еволуције једна бајка и нечија лепа жеља“, „geni ne po-državaju teoriju evolucije“, „evolucija je zasnovana na ve-rovanju“, ideja da je čovek „nastao od majmuna“ i sl), kao što je lucidno elaborirao Mišel Onfre u svojoj Ateološkoj raspravi.

Još jedna od manje bezbednih instanci koje religija često sa sobom nosi je snažna povezanost sa naciona-lizmom, patriotizmom, nacizmom i sl, pogotovu na ovim prostorima. Kako je veliki broj autora primetio, zvanične crkve veoma često podržavaju nacionalizam: „Mnogo je primera Crkava koje su podržavale nacionalizam: Jer-menska i Gruzijska hrišćanska Crkva; muslimani u Pund-žabu i Pakistanu, Budisti u Cejlonu nasuprot hinduistima; katolici u Severnoj Irskoj protiv protestanata; katolici u Poljskoj, Čehoslovačkoj i Mađarskoj protiv ruskih komu-nista i pravoslavnih hrišćana.“ (KELAS 1991) Povezanost opskurnih ideja kao što su „nacija“ i religija nije ništa što bi moglo da nas začudi, budući da su obe ideje zasnovane na metafizičkom, na iracionalnom. O ovome sam već pi-sao: „Veza između nacionalizma i religije je isto onoliko stara koliko su stari pojmovi nacije i nacionalnosti – ideo-logija Đuzepea Macinija može da bude dobar primer. Veza je ojačana iracionalnom osnovom i u jednom, religijskom, i u drugom, nacionalnom pojmu. ‘Nacija je duša, duhovni princip’ kaže Ernest Renan u 19. veku (Šta je nacija?). Re-nan, priznati teoretičar nacije, na ovaj način definiše naci-

127

ju pre nekih 150 godina. Njegova definicija je nejasna, ne-razumljiva i ne daje nam ništa. Kako nacija može da bude duša? Duša je čovekova sujeverna zabluda o ljudskom umu i, na izgled, nefizičke manifestacije neke ličnosti. Su-jeverje i metafizička apsurdnost ne mogu se koristiti da bi se njime nešto objasnilo“. (JOVANOVIĆ 2009)

Uz mržnju prema nauci, potpuno neshvatanje princi-pa na kojima ona počiva, te jednim potpunim epistemo-loškim kolapsom, dolazimo i do takvih nivoa, da religiozni subjekat čak i ateizam vidi kao nešto izrazito negativno (sic!). Na ovim prostorima popularni vladika Nikolaj Veli-mirović tako, primera radi, vidi ateizam – kome možemo biti zahvalni za samo postojanje civilizacije kojoj pripada-mo – kao stanovište kojim se „ništa ne može postići“: „Kad se čovek okrene licem k Bogu, svi putevi vode Bogu. Kad se čovek okrene licem od Boga, svi putevi vode u propast. Ko se odsutno odreče Boga, i rečju i srcem, taj ne može ništa u životu učiniti, što ne bi vodilo njegovom potpunom razorenju i telesnom i duševnom. Zato se ne žuri da tražiš dželata bezbožniku. On ga je našao sam u sebi, pouzdani-jeg no što mu ga sav svet može dati.22“ Ovaj citat koji ledi krv u žilama je uzet iz Velimirovićevog dela Misli o Dobru i Zlu (2000), u kome se opisuje stav u potpunosti usagla-šen sa onim koji nalazimo u Bibliji, koja ateistu naziva „budalom“ a njegova dela „poganim“ (vidi: Biblija, autori nepoznati). Nabrojao bih ovim povodom samo nekolicinu ateista i njihova dela: Tomas Edison i električna sijalica; Albert Ajnštajn i teorija relativiteta, Bertrand Rasel i nje-gova istorija filozofije, Karl Poper i otvoreno društvo, kao i koncept falsifikacije – možemo li uopšte i da zamislimo svet bez ovih ljudi koji, po Bibliji i vladiki Velimiroviću, „ništa u životu ne mogu učiniti?“

128

Vrlo je čest kod religioznih, stoga, metafizički diskurs u kome se ne može razabrati ni šta mu je tema, a kamoli smisao. Subjekti koji se njime bave savim često pokušava-ju da propovedanje prošire što je moguće više:

Када је Бог, Који над свима има власт, кроз Свога Логоса створио људски род, знао је, дакако, и за слабости људске природе, односно да она неће бити у стању да сама по себи позна свога Творца, па чак ни да стекне појам о Богу; јер, Он је нестворен, а они су из небића створени; Он је бестеле-сан, а они су овде доле створени са телом; и уопште, много је недостатности код створених бића да би она могла пој-мити и познати свога Творца. Па опет, добар какав јесте, Бог се смиловао на човечански род, те људе није оставио без могућности да Га познају, како њихов живот не би био безуман. Јер, каква је корист од створења ако не познају свога Творца?23

Gorenavedeni glomazni paragraf je otprilike dese-tina celog posta koji se pojavio na forumu Pouke; imao sam znatnih problema da izdvojim bilo šta što bi moglo da predstavlja srž ideje, ili makar celinu nekakve vrste, te sam na kraju prosto uzeo prvu polovinu propovedanja kako bih predstavio čitaocu metafizičku opsesiju religio-znog subjekta. Tekst je možda uspeo da prestigne i pos-tmodernističke eseje po sopstvenom nedostatku smisla i značenja, mada je odista teško takmičiti se sa Slavojem Žižekom u pisanju tekstova koji su lišeni svakog smisla. Dela ovog slovenačkog pseudofilozofa su, nažalost, dobila i svoj prevod na srpski:

129

Sa izričito hrišćanskog stanovišta, pravoslavno simetrično obrtanje (Bog postaje čovekom da bi čovek postao Bogom) promašuje smisao Utelovljenja: kada Bog postane čovek, više nema Boga kome se može vratiti ili koji se može postati - stoga, treba parafrazirati moto Irineja Lionskog: „Bog je učinio Sebe čovekom, da bi čovek postao Bog koji je sebe učinio čovekom“. Smisao Utelovljenja jeste nemogućnost postajanja Bogom - ne zato što Bog nastanjuje transcendentnu Onostranost, već zato što je Bog mrtav, tako da cela ideja o približavanju transcenden-tnom Bogu postaje promašenom, a jedino poistovećenje jeste ono sa Hristom. Sa pravoslavnog stanovišta, međutim, „isklju-čivo juridička teologija“ zapadnog hrišćanstva promašuje pravi smisao Hristove žrtve, svodeći ga na sudsku dimenziju „isplate naših grehova“: „Dolazeći u stvarnost palog sveta, On je slomio moć greha u našoj prirodi, i preko Njegove smrti, koja otkriva vrhunsku (raz)meru njegovog dolaska u naše palo stanje, On trijumfuje nad smrću i pokvarenošću“. Poruka Hristove žrtve je „pobeda nad smrću, prvi plod opšteg uskrsnuća, oslobođenje ljudske prirode iz sužanjstva đavola, i ne samo potvrda, već i obnova stvaranja u Hristu“. Hrist razbija okove naše (pale) pri-rode, tako stvarajući preduslov za naše oboženje; njegov akt je negativan (raskid sa prirodom, prevazilaženje Smrti), dok je pozitivni aspekt omogućen Svetim duhom. Drugim rečima, for-mulu „Hrist je naš Kralj“ treba razumeti u hegelovskom smislu monarha kao izuzetka: ono što smo mi ljudi po milosti, On je po prirodi - biće savršenog sklada između (onog kako) Jeste i (onog kako) Treba.

Sintagme poput „pravoslavnog simetričnog obrta-nja“, „transcedentne Onostranosti“, „palog sveta“, „opšteg uskrsnuća“ i nepostojeće reči kao što su „oboženje“ i „ute-lovljenje“ (sic!) su u Žižekovom delu sasvim česte. Naići ćemo u ostatku teksta (koji nije ovde ceo prikazan) i na „ispoljavanje energije“, „Boga-po-sebi“, „apsolutnu tran-

130

scedentnost“ i mnogo drugih potpuno besmislenih sin-tagmi (primeri su uzeti iz njegovog najnovijeg dela „Ču-dovišnost Hrista – teologija i revolucija“). Kako su mnogi primetili (a prevashodno Sokal, Brikmont i Dokins), pos-tmodernizam je utočište pseudonaučnog besmisla, a te-ologija – koju Dokins prosto naziva praznom – ide rame uz rame uz ovu kvazifilozofiju24. Besmislene sintagme i izmišljene reči, sa obaveznim velikim slovom koje nekako izgleda „više“ filozofski (Jeste, Treba, Utelovljenje), glavno su oruđe ovih intelektualnih prevaranata (da iskoristim konstrukciju eminentnih fizičara, Alana Sokala i Žaka Bri-kmonta). Uostalom, svaki tekst koji koristi besmisleni ter-min „transcedencija“ i tretira ga kao validan, ne može biti shvaćen kao smislen.

131

132

133

POGOVOR:

POZITIVNA DRUŠTVENA SILA

Tačno je da je religija čvrsto usađena u ljudsku civili-zaciju (makar trenutno). Apologeti iste često tvrde kako se „vratila“ na velika vrata, iako je to nemoguće potvrditi. Ne, nije se religija „vratila“ jer nije nigde ni otišla. Kako se Onfre pronicljivo izrazio, nadovezujući se na Ničeovu čuvenu maksimu da je Bog mrtav (NIČE 1988), Bog ipak nije mrtav, jer fikcija ne umire (ONFRE 2007). Još uvek je on/ono sa nama, budući da je vrsta sisara poznata kao homo sapiens još uvek na praktično istom stepenu evo-lucionog razvoja, tako da i njeni organi još uvek funkcio-nišu na isti način. Biološku činjenicu je nemoguće pobiti. Postavlja se, izgleda, jedno od „najopasnijih“ opasnih pi-tanja, koje ni Stiven Pinker nije još uvek sročio – da li će biti potrebno da homo sapiens nastavi sa evolucijom da bi se oslobodio religije? Pre razvitka evolucione psihologije mnogi su filozofi i naučnici pretpostavljali kako će religija svagda biti sa nama, što iz nedostatka informacija, što iz čiste političke korektnosti. Evolucija vrsta, pak, nepobitna je činjenica, i teško je jednom naučniku čak i da zamisli da

134

se homo sapiens neće nadalje razvijati i evoluirati. Među-tim, jedna odista važna stvar se promenila, i to – manje-više – tek tokom prošlog veka: medicina se razvila. Kakve implikacije ovo nosi za razvoj naše vrste sisara, primata homo sapiensa?

Evoluciju biolozi često vide kao „lepu“, „elegantnu“, najverovatnije iz čistog razloga profesionalne i lične fas-cinacije objektom izučavanja. Čak i Dokins često govori o evoluciji u ovim toplim tonovima. Evolucija, pak, brutalna je činjenica. Dozvoljava samo najjačima da prežive, pravi neopisive patnje nebrojenim jedinkama (kako biljkama, tako i životinjama), a kod vrste homo sapiens je zbog nu-sprodukta iste došlo i do razvoja jedne instance poput re-ligije. Sa razvojem medicine ljudska rasa se usprotstavila samom procesu evolucije. Uzmimo jedan tipičan primer. Velik je broj ljudi sa povećanim nivoom holesterola. Hole-sterol, kada ga u krvotoku ima u većim količinama, gradi naslage u krvnim sudovima koje mogu da ozbiljno utiču na protok krvi. Ukoliko naslaga na određenom mestu po-stane prevelika, nedovoljna količina krvi dolazi do srca, nedovoljna količina kiseonika biva raspoređena na mesta na kojima je potrebna širom tela (ovo se naziva ishemi-ja), te u organizmu može doći do velikog broja problema koje ovo izaziva, od kojih je najpoznatiji infarkt miokarda, koji sasvim često dovodi do smrti jedinke. Veliki broj lju-di, pak, danas ima povišene nivoe holesterola, ali je ipak u stanju da živi sasvim normalan život, jer je medicina (nauka!) dovela do toga da postoji lek za ovaj problem. Zove se simvastatin (tu su i lovastatin i atorvastatin) – veći broj nas je za ove produkte čuo, a solidan broj ih i kori-sti svakodnevno (simvastatin često pod imenom vasilip). Doslovce, one slabije jedinke bi do sada bez simvastatina

135

(bez medicine) najverovatnije umrle i ostavile iza sebe manje potomstva, ograničavajući učešće sopstvenih gena u nastavku vrste. Medicina je ovde doslovce promenila tok evolucije prirodnim odabirom. Prestao je prirodni odabir; nastupio je čovečiji odabir.

Ja ću se lako postaviti etički prema ovome i reći da to smatram za pozitivnu, dobru stvar. Protiv evolucije se svakako moramo boriti, pogotovu protiv muka i pat-nji, grešaka, nuspojava i kikseva koje ona sa sobom nosi (dakle ne protiv ideje da evolucija postoji, što je činjenica, već protiv njenih negativnih instanci). Religija je svaka-ko jedna od tih nuspojava, kako nam objašnjava čitav niz eminentnih naučnika širom civilizovanog sveta. Međutim, kako bismo se protiv evolucionih nuspojava sa uspehom borili, nužno je prevashodno shvatiti da je evolucija činje-nica, te potom učiti kako ona funkcioniše (ideologija koja zagovara slične vrednosti se naziva transhumanizam; simbol joj je „h+“). Ateizam iliti obrazovanje je za religiju rešenje, kao što je simvastatin lek za povišen holesterol u krvi.

Rejmond Konvers (2003) je nazvao ateizam „pozi-tivnom društvenom silom“ u svojoj istoimenoj knjizi, sa pravom uzdižući ovo stanovište na pijedestal progresa, budućnosti i civilizacije: „Zbog toga, da bi ateizam postao pozitivna društvena snaga, on mora da prihvati stav ko-jim se odriče korišćenja ismejavanja, sirovih šala i argu-menata bez dokaza u svojim napadima na religiju. Zatim, ateizam mora, umesto ovih krhkih alata, da koristi argu-mente kojima su dokazi obezbeđeni od strane naučnih istraživanja, zdravog razuma, i stvarnim interesom druš-tvene strukture. Treće, ateizam mora da uspostavi dobro

136

organizovanu i finansiranu grupu za nacionalni interes koja će biti glasnogovornik ateističke filozofije. Četvrto, ateisti kao pojedinci moraju prihvatiti odgovornost da za mlade ljude obezbede obrazovanje koje će im dozvo-liti stvarnu mogućnost da donesu na rezonu zasnovanu odluku o alternativi religiji. Ovo bi trebalo da sadrži oba-vezu da se obezbedi da državne škole nabave potrebne materijale za kurseve dizajnirane tako da objektivno pri-kazuju problem. Peto, ateisti treba da u većoj meri koriste javna sredstva komunikacije da bi principe svoje filozofije učinili poznatijim. Kako ateizam postaje sve prihvatljivija i prepoznatljivija društvena snaga, zahvaljujući gore po-menutim sredstvima, sredstva za masovnu komunikaciju trebalo bi da budu sve dostupnija“.

Eruditni Mišel Onfre se zato zalaže i za svojevrsnu ate-ističku edukaciju, kako bi se narodu predstavio ateizam u svoj svojoj lepoti i pragmatičnosti (ONFRE 2007). Čak i po-vršan pogled kroz istoriju čovečanstva otkriva da su skoro sve individue koje su nešto značajno postigle ili bile ateisti, ili su do svojih oktrića i uspeha došli u potpunosti nezavi-sno od sopstvene religioznosti. Još od Talesa i Demokrita, situacija je neizmenjena. Najpoznatiji psihijatar sveta, Frojd, bio je ateista. Otac sociologije, Kont, takođe. Najpo-znatiji fizičar, Ajnštajn, isto tako. Najeminentniji naučnici današnjice, od Dokinsa do Etenboroua, preko Hokinga i do mnogih drugih, svi su do jednog „nevernici“. Samo ta činjenica bi trebalo da nam govori dosta.

Još je važnija, možda, činjenica koju je Baron d’Olbah primetio još u 18. veku, a to je da smo svi mi makar u po-četku svog života bili – ateisti. „Sva deca su ateisti,“ rekao je d’Olbah, „nemaju nikakvu ideju o Bogu.“ Vrlo precizno i vrlo tačno: sva deca su ateisti, jer jednostavno ne veru-

137

ju u boga. Ma koliko lucidno predstavljena, ova činjenica je skoro nezapažena čak i u savremenom svetu. Svi ljudi, svi do jednog su, barem u početku svog života, nevernici. Stoga, kako je Dokins primetio, označavati decu na osno-vu religijskih ubeđenja njihovih roditelja, ne predstavlja ništa više nego maltretiranje dece (DOKINS 2006). Nikada nećemo čuti da neko kaže za svoje (ili tuđe) dete da je „ko-munista“, „desničar“ ili „libertarijanac“, međutim sasvim je normalno – iako ne bi trebalo da bude – označiti dete religijskim ubeđenjima njegovih roditelja. Poslušajmo Ričarda Dokinsa u veoma čuvenom paragrafu iz njegove Zablude o bogu:

„A sada, evo još jedne šarmantne slike. Jedne godine, za vreme Božićnih praznika, dnevne novine koje čitam, In-dependent, tražile su sliku koja bi predstavljala to doba go-dine i našle su jednu, s ekumenskom porukom koja greje srce u predstavi koju su deca spremala za tu priliku. Uloge Tri mudraca, kako je tekst ispod slika u zanosu objavljivao, igrali su Šadbrit (Sik), Mušaraf (Musliman) i Adel (Hrišćan-ka), četvorogodišnjaci svi. Šarmantno? Toplo oko srca? Ne, nije, ni jedno ni drugo, već groteskno. Kako može neki pri-stojan čovek misliti da je u redu da četvorogodišnjoj deci pripiše kosmičke ideološke stavove svojih roditelja. Da bude jasnije, zamislite identičnu fotografiju s izmenjenim tekstom tako da glasi: ‘Šadbrit (kejnezijanac), Mušaraf (monetarista) i Adel (marksista), svi četiri godine stari’ Ne bi li ovo bilo izloženo za nervozna pisma koja izražavaju protest? Svakako. Ipak, zbog neobjašnjivo čudnog privile-govanog statusa crkve, niko nije ni pisnuo, ni ovde niti bilo gde drugde u sličnim situacijama. A sada zamislite halabu-ku da je tekst glasio: ‘Šadbrit (ateista), Mušaraf (agnostik) i Adel (sekularni humanista), sve sami četvorogodišnjaci.

138

Roditelji bi mogli biti ispitivani da bi se utvrdilo da li su sposobni da odgajaju svoju decu?“ (DOKINS 2006) Svidelo se to nekima ili ne, sva deca su ateisti, kako je to primetio još baron d’Olbah. Potrebno je samo zadržati ih na tome, ne dozvoliti religiji da inficira naše potomstvo.

Najnovije informacije koje nam nauka nudi, a kako je već bilo objašnjeno u detalje, nam govore da je religija jedna obična nuspojava u evolucionom razvoju ljudskog mozga. Mnogo je takvih nuspojava, od išijasa do gojazno-sti, i ne podržavamo niti jednu jedinu od njih.

Religija ne zaslužuje ništa drugo, dok ljudska rasa za-služuje mnogo više.

139

140

141

BIBLIOGRAFIJA

Adams, Douglas. Dirk Gently’s Holistic Detective Agency. New York: Simon and Schuster, 1987.

Allcock, J.E. The belief engine. Skeptic inquirer. 19 (3), 1995.

Anderson Benedict. Imagined Communities: Reflections on the Origin & Spread of Nationalism. [S.l.]: Pub By Nl, 1983.

Asman, Jan. Monoteizam i jezik nasilja. Beograd, Karpos. 2009.

Attenborough, David, Martha Holmes, and George Fenton. Life. [United States]: BBC Earth, 2010.

Bailey, Cyril. The Greek Atomists and Epicurus, A Study. Oxford: The Clarendon Press, 1928.

Bakunin, Mikhail Aleksandrovich. God and the State. New York: Dover Publications, 1970.

Barkow, Jerome H., Leda Cosmides, and John Tooby. The Adapted Mind: Evolutionary Psychology and the Generation of Culture. New York: Oxford University Press, 1992.

Barrett, Justin L. 2004. Why would anyone believe in God? Walnut Creek, CA: AltaMira Press.

Bienen, H. (1995), »Ethnic Nationalism and Implications for U.S. Foreign Policy«, C. Kupchan (ur.), Nationalism and nationalism in the New Europe, Ithaca, 158–179.

Brockmeier, J. (2001), »Texts and other symbolic spaces«, Mind, Culture and Activity 8/3, 215–230.

142

Boyer, Pascal 1994, The naturalness of religious ideas: A cognitive theory of religion, Berkeley: University of California press

Bradlaugh, Charles. 1929. Humanity’s gain from unbelief: and other selections from the works of Charles Bradlaugh. London: Watts.

British Journal of Sexual Medicine: Pages 6-8, September/October

Chen E. and Berrios G.E. (1996) Recognition of hallucinations: a multidimensional model and methodology. Psychopathology 29: 54-63.

Cicero, Marcus Tullius, and Marcus Tullius Cicero. De Natura Deorum ; Academica. Cambridge (Mass.): Harvard University Press, 2000.

Confer, Jaime C, Judith A Easton, Diana S Fleischman, Cari D Goetz, David M G Lewis, Carin Perilloux, and David M Buss. 2010. “Evolutionary Psychology: Controversies, Questions, Prospects, and Limitations”. The American Psychologist. 65, no. 2: 110.

Converse, Raymond W. Atheism As a Positive Social Force. New York: Algora Pub, 2003.

Cornwell, John. Hitler’s Pope: The Secret History of Pius XII. New York, N.Y.: Viking, 1999.

Czaplicka, Marie Antoinette. Aboriginal Siberia, A Study in Social Anthropology. Oxford: Clarendon Press, 1914.

Dawkins, Richard. The God Delusion. Boston: Houghton Mifflin Co, 2006.

Dawkins, Richard. The Selfish Gene. Oxford: Oxford University Press, 1989.

Dennett, Daniel Clement. Breaking the Spell: Religion As a Natural Phenomenon. New York: Viking, 2006.

143

Durkheim, Emile. Les formes elementaire de la vie religieuse, le systeme totemique en Australie. Travaux de l’annee sociologique. Paris: F. Alcan, 1912.

Eliade, Mircea. 1964. “The Quest for the “Origins” of Religion”. History of Religions. 4, no. 1: 154-169.

Eliade, Mircea, and Rosemary Sheed. Patterns in Comparative Religion. London: Sheed & Ward, 1983.

Evans, Richard J. In Defence of History. London: Granta Books, 1997.

Farrar, Adam Storey. A Critical History of Free Thought in Reference to the Christian Religion. New York: D. Appleton, 1863.

Forum 2000, Vaclav Havel, Jiri Musil, and Tomaš Vrba. The View from Prague The Expectations of World Leaders at the Dawn of the 21st Century. Budapest: Central European University Press, 2007. <http://www.netlibrary.com/urlapi.asp?action=summary&v=1&bookid=201672>.

Fischer, Fritz. Bundnis der Eliten: zur Kontinuitat der Machtstrukturen in Deutschland 1871-1945. 1979.

Freud, Sigmund. The Future of an Illusion. The International psycho-analytical library, no. 15. [New York]: H. Liveright, 1928.

Galanter, M. 1978, The „relief effect“: A sociobiological model for neurotic distress and large-group therapy. American journal of psychiatry, 135

Greene, Brian (2004). The Fabric of the Cosmos: Space, Time, and the Texture of Reality. New York: Alfred A. Knopf

Gribbin, John (1998). The Search for Superstrings, Symmetry, and the Theory of Everything. London: Little Brown and Company

144

Gould, Stephen Jay. Rocks of Ages: Science and Religion in the Fullness of Life. The library of contemporary thought. New York: Ballantine Pub. Group, 1999.

Gucijan, Sandra. Fakulteti u bolonjskoj magli, http://www.politika.rs/rubrike/Drustvo/Fakulteti-u-bolonjskoj-magli.lt.html

Guthrie, S. G. (1993). Faces in the clouds: A new theory of religion New York: Oxford University Press

Harris, Sam. The End of Faith: Religion, Terror, and the Future of Reason. New York: W.W. Norton & Co, 2004.

Hecht, Jennifer Michael (2003). “Whatever Happened to Zeus and Hera?, 600 BCE-1 CE”. Doubt: A History. Harper San Francisco

Hitchens, Christopher. God Is Not Great: How Religion Poisons Everything. New York: Twelve, 2007.

Husserl, Edmund the Vienna Lecture, 1935

Institute for Cultural Research. The Pagan Saviours: Pagan Elements in Christian Ritual and Doctrine. Institute for Cultural Research, 2000.

Jones, Steve, R. D. Martin, and David R. Pilbeam. The Cambridge Encyclopedia of Human Evolution. Cambridge [England]: Cambridge University Press, 1992.

Jovanović Maldoran, Srđan. Придонес кон разбирањето на концептите на националност и државјанство во денешна Европа, Евродијалог бр. 11, Скопје, 2009.

Jovanović Maldoran, Srđan. Kolumna Religije Evrope, Danas, Plave strane, 2008-2011.

Jovanović Maldoran, Srđan. Clericalisation in Post-Communist Countries, London School of Economics and Political Science, Joint PhD Symposium on South East Europe papers, 2010.

145

Jovanović Maldoran, Srđan. Contemporary Western atheist values and their reaching the rest of Europe, REVACERN conference papers, Universities of Szeged and Vienna, 2009.

Jovanović Maldoran, Srđan. Atheism: misperceptions and misconstructions, South Place Ethical Society lecture and essay, SPES papers, 2009.

Jovanović Maldoran, Srđan. Hrišćanstvo vs. nauka i filozofija, Helsinška povelja za ljudska prava 133-134, Beograd, 2009.

Jovanović Maldoran, Srđan. Istorija ateizma kao istorija ljudske civilizacije, Helsinška povelja za ljudska prava 133-134, Beograd, 2009.

Jovanović Maldoran, Srđan. Nastanak religije iz ugla evolucione psihologije, Helsinška povelja za ljudska prava 131-132, Beograd, 2009.

Jovanović Maldoran, Srđan. Atheists of the 21st century: a short overview of the adhievements of criticism of religion at the beginning of the new century, Humanicus, vol. 1, 2008.

Kellas, James G. The Politics of Nationalism and Ethnicity. London: MacMillan Publ, 1991.

Kordić, Snježana. Jezik i nacionalizam. Durieux, 2010.

Kiritsis, Elias (2007) String Theory in a Nutshell. Princeton University Press.

Lee, Kirkpatrick, Toward an Evolutionary psychology of Religion and Personality, Journal of Personality, 67:6, 1999

Machiavelli, Niccolo, and Ken Langdon. Niccolo Machiavelli’s The Prince. 52 brilliant ideas : one good idea can change your life. Oxford: Infinite Ideas, 2006.

Namier, Lewis Bernstein. The Structure of Politics at the Accession of George 111: Y Sir Lewis Namier. London: Macmillan, 1957.

146

Nesse, Randolph M., and George C. Williams. Why We Get Sick: The New Science of Darwinian Medicine. New York: Times Books, 1994.

Nietzsche, Friedrich. Antikrist: forbandelse over kristendommen. Filosofibiblioteket. Kbh: Hans Reitzel, 1994.

Nietzsche, Friedrich, Giorgio Colli, Friedrich Nietzsche, and Friedrich Nietzsche. Morgenrote; Idyllen aus Messina; Die frohliche Wissenschaft. Munchen: Deutscher Taschenbuch-Verlag, 1988.

McCabe, Joseph. The Social Record of Christianity. Thinker’s library, no. 51. London: Watts & Co, 1935.

Onfray, Michel. 2007. “Atheist Manifesto: The Case Against Christianity, Judaism, and Islam”. Cross Currents. 57, no. 3: 450.

Pinker, Steven. “In Defense of Dangerous Ideas” Chicago Sun-Times, July 15, 2007

Petrović, Gajo. Logika. Zagreb: Školska knjiga, 1977.

Piaget, J. (1972). The psychology of the child. New York: Basic Books

Popper, Karl Raimund. The Open Society and Its Enemies. Princeton, N.J.: Princeton University Press, 1966.

Ridley, Matt. The Origins of Virtue: Human Instincts and the Evolution of Cooperation. New York: Viking, 1997.

Russell, Bertrand. A History of Western Philosophy. New York, N.Y.: Simon and Schuster, 1972.

Sagan, Carl, Ann Druyan, Steven Soter, Gregory Andorfer, Geoffrey Haines-Stiles, and David Kennard. Cosmos, a Personal Voyage. Travellers’ Tales. The Backbone of Night. Studio City, CA: Cosmos Studios, 2000.

Sardar, Ziauddin, and Merryl Wyn Davies. The No-Nonsense Guide to Islam. Oxford: New Internationalist Publications Ltd, 2004.

147

Schopenhauer, Arthur. 1841. Die beiden Grundprobleme der Ethik.

Swift, Jonathan. Lemuel Gulliver’s Voyage to Houyhnhnms. Gulliver’s Travels / by Jonathan Swift, Vol. 4. Leipzig: Volckmar, 1727.

Shermer, Michael 1999, Why People Believe in God An Empirical Study on a Deep Question

Tolkien, J. R. R. The Lord of the Rings. Boston: Houghton Mifflin, 1954.

Toulmin, Stephen, and June Goodfield. The Architecture of Matter. New York: Harper & Row, 1962.

Tylor, Edward Burnett. Primitive Culture. London: John Murray, 1873.

Vanini, Lucilio. Oeuvres philosophiques. Paris: Gosselin, 1842.

Velimirović, Nikolaj. Misli o dobru i zlu. Beograd: Evro, 2000.

Weinberg, Robert A. (September 1996). “How Cancer Arises; An explosion of research is uncovering the long-hidden molecular underpinnings of cancer—and suggesting new therapies” (PDF). Scientific American: 62–70. http://www.bme.utexas.edu/research/orly/teaching/BME303/Weinberg.pdf. “Introductory explanation of cancer biology in layman’s language”.

Wenegrat, Brant. The Divine Archetype: The Sociobiology and Psychology of Religion. Lexington, Mass: Lexington Books, 1990.

Zagorin, Perez. How the Idea of Religious Toleration Came to the West. Princeton, N.J.: Princeton University Press, 2003.

http://vodpod.com/watch/2224190-neil-degrasse-tyson-if-youre-scientifically-literate-the-world-looks-very-different-to-you 2009

148

http://symphonyofscience.com/ 2010

http://www.newsweek.com/2001/05/06/religion-and-the-brain.html

http://findarticles.com/p/articles/mi_m1374/is_6_59/ai_57800244/

149

150

151

NAPOMENE

1 Napomenuo bih ovde (pod uticajem nekih mojih kritičara), da pod dezignacijom „romantičarski“ podrazumevam pogled na svet, deti-njasti romantičarski Weltanschauung, a ne romantizam u umetnosti. Mada bi ovo trebalo implicitno da bude više nego jasno, iskustvo go-vori da je ipak bolje pozicionirati se na strani opreznosti i razjasniti instancu o kojoj je reč.2 U svojim najranijim akademskim danima, prilikom proučavanja sta-rošvedskih tekstova, nailazio sam na veoma zanimljive reference o Bogu. „Bog“ na švedskom glasi „gud“, te sam često nalazio mesta na kojima je, zbog „značaja“ istog, reč bila napisana cela velikim slovima (GUD), ili su prva dva slova bila velika (GUd), ili samo prvo (Gud).3 Nasuprot Platonovoj metafizičkoj ideji da je svet ideja „nadređen“ stvarnom svetu, stvarnost je u potpunosti drugačija. Sve ideje (u Pla-tonovom smislu) koje um poseduje su tu upravo zato što su stvorene na osnovu toga što su u um došle upravo putem spoznaje, opservacije. Da nije stvarnog sveta, ni sveta ideja nije bilo. Koliko je štete Platon na-neo civilizaciji svojom infantilnom idejom zasigurno je najbolje opisao Poper. Danas je teško zamisliti akademca koji ne poznaje Poperov rad.4 Što se tiče konretno neandertalca i naše povezanosti sa ovom vrstom, veoma informativni članak sociologa Alekseja Kišjuhasa imena „Razno-vrsna ljubav“ nam mnogo govori: „U poslednjem broju časopisa „Sci-ence“, u radu koji potpisuje 56 naučnika (među kojima su i atraktivna imena Tomislav Maričić, Pavao Rudan, Dejana Brajković, Željko Kucan i Ivan Gušić), objavljena je sekvenca genoma neandertalaca. I, narav-no, upoređena je sa genomom čoveka. Rezultati su zadivljujući: Većina ljudi deli od jednog do četiri procenta svoje DNK sa neandertalcima. Drugim rečima, mnogi rani ljudi su sa neandertalcima bili najbliži mo-

152

gući. Vodili su ljubav. Mi smo (i) njihova deca. Kako sad to? Hajdemo iz početka. U tom obimnom i istorijsko-antologijskom naučnom podu-hvatu, vođenom pri Maks Plank institutu za evolucionu antropologiju, upoređivani su genomi tri neandertalske žene sa genomima petoro ljudi iz celog sveta (dvoje iz Afrike, jednog iz Evrope, jednog iz Kine, jednog sa Papua Nove Gvineje). Neandertalska DNK uzeta je iz „naj-svežijeg“ mogućeg izvora, iz kostiju pronađenih u - komšiluku. Naime, uzorci su uzeti iz pećine Vindija, blizu Varaždina u Republici Hrvatskoj, gde je pre samo četrdesetak hiljada godina živela jedna od poslednjih populacija neandertalaca u Evropi. U komplikovanom i zahtevnom procesu koji se naziva metagenomikom, jasno su izdvojene sekvence ljudskih gena koji nedvosmisleno dolaze od neandertalaca i nikoga više. I, činjenice ne lažu. Ljudi su se susretali, družili i telesno spari-vali sa drugom vrstom. Inteligentnom, a neljudskom. Romantično, zar ne? Gotovo epsko-fantastična a istinita bajka, dakle, glasi: Pre oko sto hiljada godina, neki ljudi, sa praznim stomacima i/ili sa pundravcima u zadnjici, napuštaju Afriku i dolaze u hladnjikavu Evropu i na Bliski istok. Tamo zatiču krupnu i snažnu gospodu kako nešto petljaju oko alata i lepe crvenokose dame dok ukrašavaju figurice plodnosti. Dotič-ni lokalci nisu ljudi, ali su ljudima najbliži rod. I čovek, uvek raspoložen za neuobičajenu ljubav, očaran je njihovom pojavom. Hrabriji ljudski primerci im prilaze, merkaju i zapitkuju ih svašta, razgovaraju o vre-menu, i izražavaju svoju naklonost. Najhrabriji ili najlepši među tom afričkom emigracijom naših čukunbaba i čukundeda ni ovo domaće stanovništvo ne ostavljaju ravnodušnim. I pojedini pripadnici dve vr-ste se strastveno i nežno spajaju pod mlečnobelom mesečinom pretci-vilizacijskog doba. Vremenom, crvenokosi domaćini nestaju bez traga. Međutim, sećanje na njih i našu davnu međusobnu ljubav zapisano je u svima nama, neizbrisivo i zauvek.“ http://www.danas.rs/danasrs/kolumnisti/raznovrsna_ljubav.889.html?news_id=1901675 O Agnes Bojandžiu sam već pisao u nekolicini članaka: „Agnes Bo-jadžiu, naime, postala je popularna zahvaljujući Kodak filmu i jednom lakovernom čoveku čiji je prag za definiciju čuda bio odista mali. Kada je ekipa poznate britanske mreže BBC posetila jedan dom za umiruće u Kalkuti, gde je dotična svetica „radila“, sa sobom su doneli i najnoviji Kodak film. Iako je unutar ove sablasne građevine pune ljudi na sa-mrti bilo poprilično mračno, nova Kodak tehnologija je omogućila da se i u slabo osvetljenom prostoru na snimljenoj traci ipak vidi nešto bolje. Nažalost, pre no što je jedan od inteligentnijih ljudi u ekipi kre-nuo da kaže – „Vidi, ovaj Kodak je stvarno kvalitetan“, jedan od ne-to-liko-obdarenih na polju inteligencije je zavrištao – „Čudo! To je čudo!“.

153

Zvezda po imenu Majka Tereza bila je tako rođena. Ova žena nikada za života nikome nije pomogla, ali mediji, crkva i religiozni političari sve su učinili kako bi je predstavili živom sveticom. Ona je skupljala bolesne ljude i ljude na samrti u male prostorije, u kojima je doslovce - i po sopstvenim rečima - uživala u njihovoj patnji. Brojni su primeri osoba koje su dovedene u dom za umiruće iako nisu bili smrtno bole-sni; slučaj petnaestogodišnjeg dečaka kome je trebala samo operacija bubrega jedan je od poznatijih. Dete je ostavljeno da umre u mukama kako bi ova bolesna žena doživljavala orgazmičke vizije. Ti jadni lju-di retko kada su dobijali i aspirine, a prljavi špricevi i nikada sterilne igle kružile su unaokolo kao među narkomanima. Na pitanje „časnim sestrama“ zašto igle ne bivaju dezinfikovane, one su odgovarale kako „nema potrebe“... ti ljudi će ipak umreti. Majka Tereza postala je po-znata po svojim domovima za mučenje bolesnih, a svet ju je obožavao. Groteskna priča nastavlja se i nakon toga. Neko se setio da ovoj indivi-dui dodeli i Nobelovu nagradu, i to za mir. A šta je Agnes rekla prilikom primanja nagrade? „Naglasila“ je kako je najveći protivnik mira u ovom svetu - abortus. Ne, nije rat najveći neprijatelj mira, nije siromaštvo, terorizam ili religija – po njoj, najveći neprijatelj mira je izbor majke da li će da rodi ili ne. Kontracepciju takođe nije volela – uostalom, bez kontracepcije se lakše prenosi sida, te su i šanse tako veće da će još jedan umirući čovek da joj bude doveden na mučenje. Po smrti, Karol Vojtila ju je proglasio sveticom. Žena koja je vodila svetski uspešan kult smrti i nadalje je obožavana, a retko ko zna kakav je mostrum bila. No, lakše je „verovati“ da nije.“6 U ovom momentu bi možda bilo korisno makar ukratko objasniti šta homeopatija u stvari predstavlja. Glavna (a itekako besmislena i infantilna) ideja homeopatije je da je uzrok bolesti – njen lek. Dakle, lek za AIDS je AIDS, lek za ujed zmije je njen otrov, a lek za hepatitis je – hepatitis. Sav razum ovde biva napušten. Naglasimo da homeo-patski „princip“ ne počiva na principu vakcine, na koji možda može da podseti (prilikom administriranja vakcine se organizmu ubrizgava minimalna količina patogena, kako bi se imuni sistem navikao i adap-tirao), budući da se princip vakcine može primeniti samo u retkim, a veoma određenim slučajevima. No, besmislenost homeopatije se ovde ne zaustavllja. „Lek“ je, po „pravilima“ homeopatije, nužno razrediti što je moguće više, sa idejom da što je rastvor razređeniji, tim je efikasniji. Jasno je da ovde nikakvog leka nema, međutim, pretvarati se da ga ima i piti, u suštini, vodu bez ikakvih lečivih osobina (a pritom smatrati da je to lek) je izrazito opasno, budući da se to vreme moglo pametnije iskoristiti u traženju i korišćenju pravog leka. Za one koji smatraju da

154

je ovo nekakvim čudom korisno u vidu placeba, mogu samo kratko da kažem da nije, i da je placebo jedan sasvim dobro istražen fenomen koji se može koristiti samo u određenim situacijama i pod striktnim nadzorom stručnog lica, tj. doktora medicine.

7 I o ovome sam pisao: „Britanski novinar Džon Kornvel napravio je omanji haos u svetu žurnalistike objavivši 1999. godine knjigu Hi-tlerov papa. Papa Pije XII i inače je bio kontroverzna ličnost, na ovim prostorima možda najpoznatiji po tome što je od ozloglašenog Alojzi-ja Stepinca napravio kardinala. Euđenio Maria Đuzepe Đovani Paćeli (pravo ime Pija XII) ipak je najpoznatiji po saradnji sa Hitlerom i nje-govim nacističkim ustrojstvom. (...)Vatikan je zvanično bio u dobrim odnosima i sa fašističkim režimom Benita Musolinija i sa nacističkom ekspanzionističkom Nemačkom Adolfa Hitlera. Na ideološkoj osnovi, Vatikanu nije bila daleka ni saradnja sa pronacističkim režimom Anta Pavelića u Hrvatskoj. Najveći problem na ovim prostorima je potpuna subjektivnost i zaslepljenost prilikom samog pomena dezignacija kao što su ustaša, Hrvat, katolik i sl. Dezignacija ustaša je, nažalost, postala pejorativ za Hrvata, što je koliko netačno, toliko i uvredljivo - mora se imati u vidu da su ustaše bili hrvatski nacisti u sada davnoj proš-losti, kao i da je ogroman broj Hrvata bio protiv nacističkog režima Anta Pavelića. Nažalost, mali broj ekstremno orijentisanih zaludnih individua odvajkada je umeo da bude jači i od većine. Sama reč ka-tolik često biva izjednačena sa Hrvat ili ustaša, a, u nemalo slučajeva, shvata se i kao nesrbin, u maglovitom ludilu nacionalizma. Važno je shvatiti da su i pravoslavlje i katoličanstvo samo dve strane istog nov-čića - hrišćanstva, i da veće razlike nema. Nisu ni Hitlerov ni Paćelijev antisemitizam ništa posebno vezani za katoličanstvo kao takvo, već za samo hrišćanstvo, koje je svoj prezir prema Jevrejima pokazivalo čak i sa ponosom tokom istorije. Njihov totalitarizam, slično tome, može se vezati za religiju inače, budući da je u suštini svake religije shvatanje „ja sam u pravu, a ti ideš u pakao“. Takva vizija sveta je našla svoje prirodno učaurenje u ideologijama poput nacizma i fašizma, kao što su primetili nebrojeni autori koje smo već navodili. „Bog sa nama“ bio je tipičan natpis Vermahta (Wehrmacht), često nalazeći svoje mesto na pojasevima vojničke uniforme. Vatikan Pija XII nije protestovao, kako nam objašnjava Kornvel, protiv prisilnog transporta i torture Jevreja, podsećajući nas na efektnu konstrukciju Ranka Bugarskog, „ćutanje mržnje“. Kornvel, međutim, nije jedini koji je pisao protiv ove indivi-due. Dr Suzan Zukoti, američka istoričarka, objavila je knjigu o odnosu Vatikana prema holokaustu, optužujući Pija XII za slično ignorisanje patnje Jevreja, dok je Danijel Goldhagen, profesor politologije sa Har-

155

varda, detaljnije pisao o generalnom antisemitizmu u hrišćanstvu. Istoričarima odmah pada na pamet Španija u XV veku.“8 http://cosmopolis.com/alexandria/hypatia-bio-john.html9 http://www.skyscript.co.uk/hypatia.html#6back10 http://www.thecrimson.com/article/1963/7/9/psilocybin-se-nate-race-highlight-harvard-year/11 http://www.cirp.org/library/general/warren2/12 http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Senke-seksualne-nastrano-sti-nad-Rimokatolichkom-crkvom.lt.html13 http://www.politika.rs/rubrike/Svet/Vatikan-nize-skandale.lt.html14 http://www.zenit.org/english/visualizza.phtml?sid=74864 Cardi-nal Ratzinger on Europe’s Crisis of Culture (Part 4) Christianity: “The Religion According to Reason”15 Koriste se citati iz “bosanskog” prevoda Kurana Besima Korkuta.16 Islamic Creationist and a Book Sent Round the World by Cornelia Dean, The New York Times http://www.nytimes.com/2007/07/17/science/17book.html?_r=1&ref=science&oref=slogin17 Venomous Snakes, Slippery Eels and Harun Yahya by Richard Dawkins at http://richarddawkins.net/article,2833,Venomous-Sna-kes-Slippery-Eels-and-Harun-Yahya,Richard-Dawkins18 Naglasio bih ovde da su postovi sa svih foruma davani u originalu, tj. nisu bili podloženi lekturi kao što je bio ostatak ovog dela. Ukoliko je nešto nejasno, ukoliko se čini kao nepismeno ili prosto nerazumljivo, ostavljeno je kakvo je bilo u originalu. Bilo kakva korektura bi ovde bila neprimerena i u potpunosti neprofesionalna, budući da su svi pa-ragrafi sa foruma tretirani kao primarni materijal.19 Adams ovde ima u vidu religiju mormonizma, varijantu hrišćanstva koja je stigla i na ove prostore. Znamo ih kao „Crkvu svetaca poslednjih dana“. Mormoni, naime, veruju kako je Bog fizička osoba, te je stoga i imao fizički, seksualni odnos sa Marijom, sa kojom je dobio dete, Isusa. Inače, Bog, zajedno sa drugim magijskim bićima, živi na planeti koja

156

se zove Kolob; ova planeta je veoma blizu planete Zemlje, ali se ne da primetiti. Među daljim zanimljivim instancama mormonizma, može-mo izdvojiti ideju da su američki Indijanci – potomci Jevreja, kao i da je crna koža znak da je ta osoba bila loša u prethodnom životu, te je ovim putem kažnjena. Ovo, inače, nije jedina instanca u kojoj religija podržava rasizam.20 http://www.politika.rs/index.php?lid=sr&show=rubrike&part=list_reviews&int_itemID=12954821 Za one koji ne znaju, evo nešto relativno direktnih i jasnih informacija o Miroljubu Petroviću, sa internet adrese čiji autori podržavaju njegov rad (u ovom slučaju, u pitanju je udruženje „Stormfront“, sa logotipom koji kaže „white pride world wide,“ tj. beli ponos širom sveta. Tekst je dat u originalu, bez dijakritičkih znaka): „U toku nekoliko proslih meseci, evolucionisti u Beogradu vode kampanju protiv direktora CPS-a Miro-ljuba Petrovica, zbog njegovih nastupa na jednoj od televizija u Jugosla-viji. U periodu od aprila do avgusta 2000. godine, beogradska televizija ‘Palma’ emitovala je 14 emisija u serijalu ‘Cudesa stvaranja’, u kojima je Miroljub Petrovic, dipl. inz. geologije, iznosio naucne dokaze u prilog biblijskog koncepta stvaranja. Emisije su bile reprizirane. (Ove emisije je moguce pogledati na video kasetama.) Posto je Miroljub Petrovic u to vreme zavrsavao postdiplomske studije na smeru za paleontologiju Rudarsko-geoloskog fakulteta u Beogradu, profesori i asistenti sa tog smera su doneli odluku da onemoguce Miroljuba Petrovica da zavrsi magistarske studije (videti tekst zapisnika sa sednice), i u tome su tra-zili podrsku najvisih organa Rudarsko-geoloskog fakulteta. Najvisi or-gani Rudarsko-geoloskog fakulteta u Beogradu su najpre doneli odluku da komisija ponovo izvrsi procenu naucne zasnovanosti magistarske teze Miroljuba Petrovica (videti tekst zapisnika sa sednice), a na sle-decoj sednici su osudili nastupe Miroljuba Petrovica na televiziji kao nenaucne (videti tekst zapisnika sa sednice). M. Petrovic je imao priliku da razgovara sa clanovima pomenute komisije u januaru 2001. godine i glavni clan komisije je tom prilikom rekao M. Petrovicu: ‘Mi smo u velikoj dilemi da li da potpisemo da je tvoja tema naucno opravdana.’ (Interesantno je zapaziti da je ista komisija pre dve godine, kada jos nije bilo emisija o stvaranju na televiziji, potpisala da je ta ista tema naucno opravdana.) ‘Ukoliko i potpisemo, pitanje je da li ce naucno-nastavno vece prihvatiti nas izvestaj. Ako ga i prihvati, ti najverovatni-je neces moci da odbranis svoju magistarsku tezu, jer nece moci da se skupi komisija od tri clana, posto niko od profesora nece hteti da bude u komisiji, osim tvog mentora. Moramo da razmislimo da li cemo da

157

potpisemo. Nas savet ti je da zavrsis magistarske studije na nekom dru-gom fakultetu.’ Od tog razgovora je proslo pet meseci, i sedam meseci od kako su najvisi organi fakulteta zatrazili izvestaj komisije, a komisija nije podnela nikakav izvestaj naucno-nastavnom vecu Rudarsko-geolo-skog fakulteta. To je za M. Petrovica bio znak da komisija ne zeli da pot-pise pomenuti izvestaj ili da oduglovlaci sa odlukom, pa je M. Petrovic kontaktirao dekana fakulteta sa zahtevom da mu fakultet vrati novac (oko 2000 DEM) koji je M. Petrovic uplatio na ime skolarine, posto mu se onemogucava da zavrsi magistarske studije. Dekan je posle duzeg oklevanja saopstio M. Petrovicu da novac ne moze da mu se vrati jer je vec potrosen za izvodjenje nastave. Postoji mogucnost da M. Petrovic o ovom slucaju obavesti Ministarstvo prosvete Republike Srbije ili da sudskim putem pokusa da povrati novac koji je ulozio na ime skolarine.“22 Slične misli se mogu čuti od skoro bilo kog člana gorenavedenog fo-ruma. U viziji ovih subjekata, biti ireligiozan je „greh“ i „nesreća“, a bog je „očigledan“: „Какав си грех учинио да те снађе та несрећа изнад свих несрећа? Да пресечеш везу са извором живота и цародавцем разума? Да одрекнеш Онога, чије је вечно биће очигледније од на-шег тренутног бића и чијим се постојањем једино може утврдити и наше постојање? Бог се не скрива од човека. Човек грешан скри-ва се од Бога; скрива и скрива све док Га сасвим не изгуби из вида. Као што стоји написано за прародитеље људске кад згрешише: и сакри се Адам и жена му испред Господа Бога међу дрвета у врту. Како тада тако и сада. Кад год човек учини тежак грех, он се крије од Бога за леђа природе. И губи се међу тварима, губи се међу др-већем и камењем и животињама као тобожњим својим рођацима, тоне у сенку природе. И као што се говори о помрачењу сунца у случају када месец заклони овога светлог цара природе, тако би се могло говорити о “помрачењу Бога”, Сунца правде, од стране оних који су природом заклонили од својих очију Створитеља природе. Но то је само наш људски начин говора. Јер помрачење сунца не значи, да је сунце изгубило светлост своју него само да је нечим та светлост заклоњена од наших очију. Исто тако и помра-чење Бога не значи, да се Бог уопште изгубио и да Га нема више, него да је нешто стало између Бога и човека и заклонило Бога од човекова разума. То нешто јесте грех човеков. Није природа кри-ва, ако безбожник њу обожава. Она се сва противи богоодрицању, и смртно мрзи и прогони богоодрицатеље и своје обожаваоце. Природа сва, од великог сунца до сићушног атома једногласно и хармонично сведочи о бићу и дејству Створитеља свога. Стари Мисирци су обожавали све твари, а изнад свега некаквог црног

158

вола, званог апис. Према једној легенди дошао неки фараон да принесе жртву апису. Но кад се он клањао пред тим назови богом, сподбије га во роговима и одбаци далеко од себе. Сад видим да си во а не Бог! узвикне фараон љутито. На то му апис одговори: то сам и хтео да видиш! и да се од сад клањаш Ономе који је створио и мене и тебе. Ти говориш: тешко ми веровати док не видим! Но чиме желиш да видиш: оком или духом? Ако ли оком телесним, онда би Онај који је већи од васионе морао да се смањи и стане у твој ограничени видокруг. Видиш ли ти свој разум очима? Међу-тим, наљутио би се, кад би ти неко рекао, да не верује да ти имаш разума док га не би очима видео. Ако ли пак духом желиш да ви-диш Бога, онда Га можеш видети, јер је дух човечји пространији од васионе, и јер и Бог је дух. Само дух твој треба да је чист, пошто је једино чистима обећано да ће видети Бога. Бежи што пре из те таме, која ти се као паук завукла у душу. Кад је Адам згрешио, он је побегао испред Бога. Но милостиви Створитељ није побегао од створења Свога него се приближио и викнуо Адама: Адаме, гдје си? И тебе Он виче, сасвим из близа, зар не чујеш: Благоје, гдје си? Окрени лице своје ка светлости, сине светлости. Отац светлости позива те с пламеном љубављу. Чуј и знај: нико се у твом роду и народу није прославио изузев прославитеља Бога.“

Izdvojio bih i sledeći post, koji je na forum stavila ista individua: „Ја никога не мрзим, нити желим било кога да „ударим“,бар не физички, већ аргументима. Атеисте, а помало и тебе, желим, лу-даци су случајеви за жаљење, а не за мржњу. Што се Исуса тиче, ма колике је патње проживео од Јевреја, свог народа, он се са оваквим болесницима какви су мондијални атеисти сигурно није срео, а и да се срео, и он би дигао руке од „преобраћања“ атеис-та, већ би се молио Богу за њих као и за многе друге лудаке што се молио, који нису били свени шта чине. Но, атеисти у својим паламудијама Исусу никакво зло не могу нанети, као што могу ширењу вере и зато њихово деловање треба максимално ограни-чити. Суштина Православља је ДУХОВНО СПАСЕЊЕ, кроз љубав према Богу Творцу, али да би неко заволео Бога, мора почети да верује у Бога и да живи према његовим смерницама, садржаних у светим догматима и делу Светих Отаца, а једини легитимни тума-чи живота по Христу и начина ширења православне вере у Срба су Српска православна црква и Свети Синод СПЦ као њено најви-ше управно тело. (...) Атеиста је онај који не верује и не жели да верује, јер да жели почети да верује, он би престао бити атеиста. То су људи који су духовно пали у свом безверју, немају ни воље

159

ни жеље да се издигну изнад свога безверја, а свој духовни пад камуфлирају научним теоријама(фантастикама), фалсификати-ма, утопијама, како би сачували минимум моралности и личног интегритета. Мондијални атеисти су у својим фантастикама оти-шли толико далеко, да их проглашавају стварношћу, прогонећи неистомишљенике горе него папска инквизиција. Ти, болесници, лудаци управо гоне своје неистомишљенике у луднице, тамо где је њима место, што би увидели, када би прогледали кроз маглу своје гордости и видели у шта им се живот претворио, куда води оно што чине. Исус се молио за луде атеисте, али је знао да за мно-ге од њих спаса нема. Неки су пред њим, живим Богом, одбацили атеизам, али већина је и пред његовим страдањем остала горда у свом атеизму или антитеизму, који је прецизније одређење. Да-нас атеисти прогоне вернике и зато им се треба супроставити. Ниједан атеиста није живео по Богу, ни по Божијим заповестима, јер атеиста презире норме „небеских апстракција“, њега занимају само норме њега и њгових фантастика. Нема духовно спашених међу атеистима, а они који нису духовно спашени нису у стању да било кога духовно спасу. У Рај ће ићи верници који не знају за Христа, али знају за силу небеску, којој се моле, на погрешан, али искрен начин. Нема спасења без покајања и молитве за смирење душе. Онај ко не воли своје ближње не може се назвати право-славним верником, јер крши једну од основних хришћанских за-повести.“23 Или како створења могу бити словесна ако не познају Лого-са Очевог, у Коме су и постали? Наиме, неће се баш ни по чему разликовати од бесловесних бића ако не познају ништа осим зе-маљских ствари. А и зашто би их Бог створио да је желео да Га не познају? Те стога, да се то не би догодило, и пошто је добар, Он им је предао Свој образ, односно Господа нашега Исуса Хри-ста, и створио их је по Своме образу и подобију - да би тим бла-годатним даром, познавши образ, односно Логоса Очевог, били у стању да појме Самога Оца, пада, познајући свога Творца, живе уистину срећним и блаженим животом. Али, људи су презрели и занемарили благодат која им је на тај начин дарована; толико су се окренули од Бога и толико су своју душу помрачили да не само што су изгубили сваки појам о Богу, него су једне појмове заменили другима. Јер, уместо истине, изградили су себи идо-ле; уместо истинскога Бога, приклонили су се боговима који то нису, поштујући твар уместо Творцаа што је од свега најгоре, они част која припада Богу, указују дрвету и камењу и свакој твари,

160

чинећи и горе ствари од ових, као што је претходно већ речено. До толике безбожности беху доспели да су чак и демоне почели проглашавати за богове, испуњавајући тиме своје жеље. Жртво-вали су бесловесне животиње, па су чак и људе, као што је већ речено, клали на жртву приликом својих обреда у име тих богова, те су се тако још више покоравали њиховој помами. Због тога су се, дакле, од њих учили којекаквим враџбинама, а нека гатања и прорицања су заводила људе, те су они разлоге свога роћења и постојања приписивали звездама и свему што је на небу, и нису размишљали ни о чему другом осим о ономе што су могли ви-дети. И уопште, све је било препуно безбожништва и безакоња, а само Бога и Његовог Логоса људи не беху познали иако Бог Себе није скрио и оставио невидљивим, нити је људима подарио нејасно знање о Себи, него се на многе и различите начине пред њима приказао. Благодатни дар човеку да је створен по образу Божијем, довољан је сам по себи за познање Бога Логоса, а кроз Њега и Оца. Но, пошто је Бог познавао слабости људи, унапред је промислио о њиховом немару, тако да они, ако и не хају за то да сами од себе познају Бога, ипак, кроз дела стварања, не могу да не познају Творца. Међутим, пошто је људски немар мало-пома-ло доспео до свог најгорег вида, Бог је опет унапред промислио о тој људској слабости, те им је послао Закон и пророке које су могли познати, тако да, ако су били безвољни да подигну поглед ка небу и познају Творца, сада су из непосредне близине имали учење. Јер, људи од својих ближњих могу научити о ономе што је од њих самих узвишеније. Могли су, дакле, да подигну поглед ка величанству неба и да, спознавши савршени склад твореви-не, познају и њенога Владара, односно Логоса Очевог, Који, кроз промишљање о свему, чини да сви људи могу познати Оца; и због тога Логос све покреће како би сви људи кроз Њега познали Бога. Но, ако им је чак и то било мрско, могли су да у додиру са свети-тељима од њих науче да је Саздатељ свега Бог, Отац Христов, па и то да поштовање идола представља безбожништво и да је препу-но сваког бешчашћа. Могли су људи и да познају Закон Божији, да престану да чине свако безакоње и да живе врлинским животом. Јер, Закон није био само за Јевреје, нити су пророци само због њих били послати (премда су они Јеврејима били послати и Јевреји су их гонили), али су пророци ипак свима представљали свештени наук како би сва васељена познала Бога и живљење по души. Но, и поред толике доброте Божије и Његовог човекољубља, људи ипак, савладани привременим задовољствима и демонским из-мишљотинама и обманама, нису прихватили истину, већ су испу-

161

нили себе мноштвом свакаквих зала и прегрешења, тако да више нису изгледали као словесна бића, него су по свом владању изгле-дали као бесловесни.24 „U jednom metafizičko-separacionističko-rasističkom tekstu, Žižek nam nudi čak i tri „rase“ (sic!) - Slovene, Latine i Germane, kojima ne-kako (a ne zna se kako, sem što je najverovatnije bio očaran magičnim brojem 3) „odgovaraju“ osobine „univerzalnog, partikularnog i singu-larnog“. Izgleda, eto, kako je Nemac singularan, Španac partikularan, a Srbin - univerzalan! Šta, zašto, kako - to nije postmodernisti važno. Važ-no je da zvuči filozofski. On dalje priča o „jedinici koja je u direktnom kontaktu sa božanskom Univerzalnošću“ - ali ima li ova sintagma ika-kvog smisla? Najveći intelektualni prevarant u ljudskoj istoriji, Hegel, koji je pisao politički inspirisane pamflete za Prusiju i kajzera Fridriha (a to posle uspeo da predstavi kao filozofiju), često je koristo slične besmislene konstrukcije, kao i veoma korisnu upotrebu velikog slova: ako napišete „Univerzalnost“ umesto „univerzalnost“, prosto izgleda više filozofski, zar ne? „Ključna doktrinarna razlika između pravoslav-lja i zapadnog hrišćanstva (i katolicizma i protestantizma) tiče se isho-đenja Svetog duha: za ove druge, Sveti duh ishodi i iz Oca i iz Sina, dok za pravoslavlje on ishodi samo iz Oca,“ objašnjava nam postmodernista Žižek, navodeći standardni metafizički opis „razlike“ između hrišćan-skih učenja (one razlike koju je Džonatan Svift uporedio sa razlikom u načinu razbijanja jaja). Isto pitanje se postavlja: gde je ovde smisao? Kako „duh“ može da „ishodi“ iz Oca? Kakvog oca? Kakvog sina? Zar je uopšte moguće uzeti magijske simbole primitivne kulture dan-danas i shvatiti ih ozbiljno? No, Žižek vrlo brzo biva razotkriven: navodi He-gela i njegova dela, utočište ludila, za koje je pronicljivi Šopenhauer lu-cidno rekao kako ne predstavljaju ništa više do „pseudofilozofije koja uništava inteligenciju“. Karl Poper je ovo nazvao prosto „lukavstvom protesta protiv razuma“. Pročitajmo samo Žižekovo antiintelektualno lukavstvo: „Za Hegela, stoga, nije ni zamislivo da Sveti duh ishodi samo iz Oca - i naša tvrdnja je da ima istine u ovom lapsusu. Hegelova pola-zna pretpostavka jeste da na krstu ne umire samo zemaljski izaslanik Boga, njegovo ovaploćenje, već sam Bog onostranog: Hrist je „nestajući posrednik“ između suštinski transcedentnog Boga-po-sebi i Boga kao virtualne duhovne zajednice.“ Ovaploćenje? Bog onostranog? Suštin-ski transcedentni Bog-po-sebi? Niti jedan deo ove rečenice prosto ne poseduje nikakav smisao, nikakvo značenje, nikakvu suštinu, nikakvu poentu. Žižeku, pak, nije dosta. On nastavlja u istom duhu, navodeći „pali univerzum“ - zvuči i to filozofski, zar ne? Potom su tu „kopije bo-žanske beskonačne supstancije“, pa „preduslov oboženja“, „pravoslav-

162

no simetrično obrtanje“ (kako ovo uopšte prokomentarisati?) potom i „duhoslovni razvitak“. Da li reč „duhoslovno“ uopšte postoji? On zatim navodi opskurne termine kao što su „ousia“ i „hypostasis“, valjda zato što ih niko neće razumeti, te će stoga najverovatnije prosečan čitalac moći da pomisli kako je Žižekovo delo ipak „iznad“ ostalih, ta teško ga je razumeti, mora da je filozof! Kao što Sokal i Brikmont navode, ovakve ideje, „iako sastavljene na osnovu naučne (ili filozofske) ter-minologije, sa naučnog stanovišta su besmislene“. Ako vam još nije ja-sno koliko je postmodernizam besmislen, a ukoliko pričate engleski, posetite adresu www.elsewhere.org/pomo, na kojoj možete naći „pos-tmodernistički generator“, koji će vam jednim klikom miša ispljunuti tekst u duhu Slavoja Žižeka (ili bilo kojeg postmoderniste). Kad smisla nema, filozofiju može da piše i mašina. Car je ipak go golcat.”

RELIGIJA: SAVREMENA EGZEGEZA

Filozofsko-naučni traktat

Srđan Jovanović Maldoran

Recenzentmr sci dr Andrija Šrek

Lektorprof. dr Mladen Jovanović

Za izdavačaĐorđe Stojanović

IzdavačMedijska knjižara Krug

TC Trg RepublikeMakedonska 5/II, Beograd

Tel./fax 011/3039266, 2401433www.krugcentar.co.rs

mail: krug.avala@sbb.rs

Grafička obrada i kompjuterska pripremaSaša Janjić

ŠtampaOtvorena knjiga, Beograd

CIP - Каталогизација у публикацијиНародна библиотека Србије, Београд

2:0012-1

ЈОВАНОВИЋ, Срђан, 1981- Religija : savremena egzegeza : filozofsko-naučni traktat / Srđan Jovanović Maldoran. - Beograd : Krug, 2011 (Beograd : Otvorena knjiga). - 162 str. ; 21 cm

Tiraž 500. - Bibliografija: str. 141-148. - Napomene i bibliografske reference: str. 151-162 i uz tekst.

ISBN 978-86-83523-34-4

a) Религија - Наука b) Филозофија религијеCOBISS.SR-ID 183596300