PREDMET PRAVNE ISTORIJE

Pravna istorija je pravno-istorijska nauka koja omogucava objektivan uvid u sktrukturu i

evoluciju drzavnih aparata i pravnih poredaka vodecih zemalja u pojedinim epohama

razvoja civilizacije. Od ostalih grana istorije, pravna istorija se razlikuje po tome sto

proucavva opste civilizacijske tekovine razvoja prava u istoriji covecanstva. Pravna

istorija uopstava zakonomernost razvoja prava preko uporednog izucavanja drzava i

prava. Jos iz prvobitnih zajednica, pravo je pocelo da se razvija preko pranorme kojima

su se regulisali odnosi unutar odredjene zajednice. Predmet pravne istorije jeste

izucavanje drazave i prava od njihovog postanka pa do savremenosti. Kroz izucavanje,

pravna istorija uporedjuje razlicite pravne sisteme, utvrdjuju bitne karaktaristike i tipove

sto omogucava donosenje opstih zakljucaka. U pravnoj istoriji koristi se nekoliko metoda

medju kojima su najznacajniji: uporedni metod, metodologija pozitivnopravnih nauka,

metod zblizavanja istorijskopravne i pozitivnopravne nauke. U izucavanju drzave i prava,

pravna istorija se oslanja i na neke druge istorijske nauke kao sto su: paleografija

(izucava stara pisma), hronologija (proucav nacine racunanja vremena) diplomatika

(proucava autenticnost povelja), numizmatika (proucava novac), heraldika ( proucava

grbove) i istorijska geografija (proucava geografkse oblast ii mesta u istorijskim

izvorima).

PERIODIZACIJA PRAVNE ISTORIJE (HRONOLOSKA I TIPOLOSKA)

Vremenska podela istorije je od bitnog znacaja. Civilizacija postoji vise od 6 milenijuma

i u razlicitim istorijskim pojavama raspolaze se sa velikim brojem cinjenica koje treba

klasifikovati. U pravnoj istoriji razlikuje se hronoloska i tipoloska periodizacija.

Hronoloska periodizacija uzeta je iz politicke istorije i njome se opisuju ljudi i

dogadjaji. Anticki istoricari su koristili ovaj tip periodizacije deleci istoriju na asirsko,

persijsko, grcko-persijsko i rimsko carstvo. Hriscanski istoricari to nisu prihvatali pa su

izvrsili svoju podelu, zasnovanu po Bibliji delivsi istoriju na period od Adama do Noja,

od Noja do Avrama, od Avrama do Dabida, od Davida do vavilonsko ropstvo, od

vavilonsko ropstvo do Hristovo rodjenje i od Hristovo rodjenje do kraja sveta. Svaka

vremenska periodizacija se zasniva na nekom kalendaru a svaki narod na svoj nacin

racuna vreme. Danas se za racunanje vremena koristi gregorijansko-julijanski calendar,

ciji je osnov Hristovo rodjenje. Hronoloska peridizacija moze da prati drzave sa

dugotrajnim i sporijim ritmom razvoja. Ali problemi nastaju usled ubrzanog razvoja

nekih drzava koje su po izlasku iz prvobitne zajednice brzo presle u nivo civilizacije.

Nemoguce je napraviti tacnu vremensku periodizaciju koja bi zadovoljile kriterijume.

Nikolo Makje je napravio periodizaciju na stari, srednji i novi vek.

Tipoloska periodizacija zasniva se na podelu istorije na: prvobitnu zajednicu,

robovlasnicki period, feudalno doba, kapitalizam i savremeno doba globalizacije.

Narocito dominira podela na 4 osnovne epohe u razvoju civilizacije: prvobitna zajednica,

stari vek (od nastanka prvih drzava pa do 5.v.p.n.e.) srednji vek (od 5. v.p.n.e. pa do 16.

veka nove ere) novi vek (od 16. veka pa dod danas)

S R E D N J I V E K

POSTANAK FEUDALIZMA I TIPOVI SREDNJEVOKOVNIH DRZAVA

Pocetak srednjeg veka istoricari smestaju izmedju proglasenja Konstatinopolisa 330.

godine i Justinijanove smrti 565. godine Najcesce se uzima 476. godina kada je palo

zapadno rimsko carstvo. Propadanje antickog robovlasnistva i pojava feudalizma

germanskog tipa, karakterise zapadnoevropski razvoj od 5. do 10.. veka.

Germanska plemena su preplavila zapadnorimska podrucja. Vojskovodje kraljevi su

clanovima svoje pratnje daval zemljista koja su ranije pripadala drzavi ili latifundistima.

Stapanjem starogermanskih ustanova i poznorimskih oblika zavisnosti, nastaje

feudalizam kao veza izmedju seniora (povlascenog) i vazala (zavisnog).

Istocno rimsko carstvo jr opstalo, pa su procesi feudalizacije zakasnili. Imeratori nisu

dozvolili feudalnu anarhiju ni u vojnom feudalizmu, zasnovanom na proniji. Jedinstvena

upravna i sudska organizacija sa skolovanom birokratijom dala je hriscansko-

istocnjackom carstvu, posebno mesto medju evropskim srednjevokovnim drzavama. Na

zapadu je tek poceo process izgradnje drzava i osobene zapadnoevropske civilizacije.

Rimska hriscanska crkva bila je cuvar antickih tradicija i jedina naddrzavna institucija.

Zapadna latinska crkva se ostepeno udaljavala iz Carigrada i svoju papsku harmoniju

sirila nad slabo organizvanim zapadnoevropskim drzavama.

Krunski vazalitet je postojao kada su svi zavisnici bili direktno vezani za vladara

(Vizantija, Arabljanski Kalifat…) Svojinska ovlascenja su podeljena izmedju vise

titulara. Vladar je imao vrhovno pravo svojine, njegov vazal neposrednu kontrolu i

prihode, dok je kmet neposredno koristio zemljiste i ubirao plodove. Feudalci su

vremenom koncentrisali razlicita svojinska ovlascenja sto je priblizavalo srednjevekovne

oblike svojine klasicnoj privatnoj svojini. Politicka vlast na feudima je postepeno

prelazila u ruke feudalaca. Stvaranje velikog broja “drzava u drzavi” dovelo je do

feudalne anarhije i pravnog partikularizma.

Razliciti modeli feudalnih odnosa obelezavaju srednjevekovne civilizacije i drzave.

Zapadnoevropski feudalizam predstavlja gotovo idealan tip feudalnog drustva u kome su

se razvili oblici ekonomskog, politickog i pravnog zivota zasnovani na licnoj vezi

zavisnosti: kmet od feudalca, vazala od seniora, vladar od pape… Monarhizam pocinje da

potiskuje republikanizam. Religija ce, kasnije, poluziti za moralno opravdanje velikih

cprodora na pravoslavno-vizantijske i islamsko-arabljanske civilizacije. Premestanje

civilizacijskih sredista sa jugoistoka prema severozapadu bilo je uslovljeno krizom

Karolinskog carstva, Vizantije i Arabljanskog kalifata. Zapadnoevropske civilizacije su

se najbrze razvijale na prostoru od Venecije do Holandije na kome je politicki

partikularizam stvorio mesavinu kraljevske vlasti, feudalnih gospodara i crkvenih

biskupa.Gradske katedrale su zamenile atinsku Agoru i rimski Forum. Gradjani se

oslobadjaju stega feudalizma na ekonomskom, politickom i duhovnom planu. Kraljevski

grad 18. veka Pariz, oznacice prelaz od srednjevekovnog grada na moderni grad ciji

centar cini suverena politicka moc.

VIZANTIJSKO CARSTVO

Vizantija predstavlja kontinuitet civilizacijskog razvoja helenizma, rimske drzavnosti i

hriscanstva. Hriscanska crkva je uzdigla Konstatinopolis u novi, drugi Rim. Proces

vizantinizacije je predsavljao postepenu helenizaciju rimske birokratije i rimskog prava.

330. godine Konstatinopolis je bio politicko-rimski centar, a Aleksandrija kulturno-grcko

sediste imperije u poznoantickom periodu ili ranovizantijskom periodu.

Srednjevizantijski period pocinje vladavinom isavrijskih careva – ikonoboraca (717.-

820.) U tom periodu dolazi do nesporazuma sa rimskom crkvom i i zapadnim carstvom

Karla Velikoga. Klimaks centralnog perioda vizantijske istorije predstavlja vladavina

makedonske dinastije (867.-1056.). Vasilije I je ucvrstio granice na istoku i zauvek

otklonio opasnost od Arapa. Uvecana teritorija omogucila je procvat trgovine, obnovu

zakonodavstva i renesansu helenisticke crkve. Pravoslavni helenizam postaje osnova

pravno-politicke ideologije carstva.

Prvi pad carigrada 1204. godine oznacava pocetak kasnovizantijkog perioda koji traje do

1453. godine kada padom Konstationopolisa nestaje vizanijsko carstvo. 1453. godine

Sultan Mehmed II Osvajac je osvojio Carigrad i pretvorio ga u svoju prestonicu Aja-

Sofija.

Vizantijski carevi su bili autokrati-samodrsci sa apsolutnom vlascu koja povremeno

prelazi u oblik teokratske monarhije. Verovalo se das u carevi boziji pomazanici na

zemlji sto je omogucilo koncentraciju celokupne svetovne vlasti. Konstationopolis, posle

pada Jerusalima i Aleksandrije pod arapsku vlast, dobija znacenje novog Jerusalima. U

Vizantiji od 5. veka car je poceo da se crkveno krunise u pravoslavnom hramu Svete

Sofije. Iako su ikonoboracki carevi zaostrili odnose crkve i drzave, za vreme vladavine

makedonske dinastije, car Vasilije i patrijarh Fotije su stvorili uskladjeni odnos drzave i

crkve. Senat i drzavni savet, bili su samo savetodavni organi. Odluke ovih vladara vazile

su samo uz carevu potvrdu. Snazna birokratija omogucila je carsku kontrolu vojske,

sudstva, finansija, privrede i religije.Nova aristokratija se uzdigla u vreme vladavine

makedonske dinastije. Slobodni seljaci su mogli da usponom kroz drzavnu hijerarhiju

dodju do najviseg sloja vlasti. Zavisni seljaci vise nisu bili direktno vezani za zemlju.

Pronijari su dobijali zemljiste sa licnim vezama svog gospodara. Od 1261. do 1453.

carstvo je oslabilo i nije imalo dovoljno sredstava za odrzavanje flote i otplate vojnika. U

maju 1453. dolazi do opsade Carigrada, gde dolazi do pogibije cara Konstatina Dragasa.

Padom Mistre 1460. i Trapezunta 1461. nestaju poslednji ostaci carstva.

ARABLJANSKI KALIFAT I ISLAMSKA CARSTVA

U srednjem veku objedinjavanje arapskih plemena oko proroka Muhameda i nove religije

islama, stvorena je imperija koja je zagospodarila vecim delom kulturnog sveta i nova

islamska civilizacija. Za jedan vek of pojave na glavnoj istorijskoj sceni oni su stvorili

carstvo koje se prostiralo od Atlantika do granice Kine i bilo je vece od rimske imperije

kada je bila na vrhuncu, Predislamski period karakterise rodovsko-plemensko uredjenje.

Vise porodica – satora cinilo je rod. Svaki patrijarhalni rod imao je svog staresinu –

šejha. Asabija (duh roda) je podrazumevala potpunu privrzenost clanovima roda i

predstavljala je izvor ukorenjenog partikularizma i individualizma beduina. Veci broj

rodova cinilo je pleme, na celu sa poglavicom – šeik. Godine zivota i licne sposobnosti

bile su presudne u izboru seika. Beduini – nomadi nisu prihvatali poglavice kao autokrate

vec kao svetodavce. Trajanje njihove vlasti, zavisilo je od naklonosti prema svom

plemenu. Kolektivna rodovsko-plemenska svojina, postojala je na izvorima, pasnjacima i

obradivoj zemlji. Nomadsko stocarstvo zasnivalo se na uzgajanju deva (kamila), koja je

predstavljala osnov ekonomske moci. Kamila je sluzila za ishranu, kao saobracajno

sredstvo i kao predmet trampe.Beduini su bili opasni neprijatelji ali su i postovali

principe gostoprimstva. Posedovanje konja je znacilo pravo bogatstvo. Medjuplemenski

sukobi oko stoke, ispase i pojila prerasli su kasnije u duge ratove gde se trazila krv za

krv. Religija se zasnivala na animisticko-astralnim kulovima tri boginje koje su bile cerke

Alaha, vrhovnog boga Meke. (jutarnja zvezda, boginja sudbine, boginja neba). Crni

meteor Kaba u Meki je bilo mesto religioznog okupljanja. Muhamed je verskim

okupljanjem siromasnih slojeva u islamsku zajednicu izazivao strahovanje plemena

Kurejša, koja su prerasla u netrpeljivost i neprijateljstvo. Ubrzo Muhamed na poziv

stanovnika grada Jatriba, seli se i dobija zvanje poglavar a Jatrib biva preimenovan u

Medinu (prorokov grad). Muhamedovo iseljenje, naziva se hidzra i predstavlja pocetnu

godinu islamskog kalendara. Verski vodja, je uspostavio politicki poredak u Medini kao

prosirenoj islamskoj zajednici u kojoj on obavlja i verske i drzavne funkcije. Medinski

ustav od 52 clana, oznacava pocetak stvaranja zajednice od iseljenika muslimana iz

Meke. 630. godine Muhamed se vraca u Meku i rusi kamene idole. Postedeo je Kabu,

koji je pretvorio u islamsko svetiliste i zabranio pristup nemuslimanima. Muhamed je

umro 632. ostavljajuci za sobom islamsku teokratiju koja u ime Alaha prevazilazi

plemenska srodstva. Medinska opstina bila je model islamske teokratske vlasti koja se

prosirila na celu Arabiju. Proroka su nasledili pravoverni kalifi: Abu Bakr, Umar, Utman

i Ali. Oni su obavljali ulogu zakonodavca, verskog vodje, vrhovnog sudije, vrhovnog

vojskovodje i drzavnog poglavara. Abu Bakr je sproveo potpunu islamizaciju u Arabiji.

Sirenje drzave uslovljava pojavu razlicitih politickih interesa i prvih medjumuslimanskih

sukoba. Utman biva ubijen od strane muslimana, a potom i Muhamedov zet – Ali, sto

dovodi do najveceg verskog rashila u islamu na sunite (veci deo) i šite (manji deo).

Muavija prisvaja ideju nasledne monarhije i kao osnivac dinastije Umajada 661. godine,

u narodu biva nazvan malik-kralj. Arabljansko carstvo se, u to, vreme, prostiralo od

Atlantika i Pirineja, do Inda i Himalaja. Persijsko carstvo je potpuno usvojeno i Vizantija

gubi svoje najbogatije provincije.

Od sredine 8. veka kalifat-kraljevstvo prelazi u ruke dinastije Abasida. Nova dinastija se

vise oslanjala na silu. Iz prethodne dinastije, svi su istrebljeni osim jednog decaka koji ce

osnovati supranicki umajadski kalifat na teritoriji danasnje Spanije. Dolazi i do globalnog

sukoba. Islamsko-hriscanski sukob pocinje da se komplikuje sukobima u islamskom

svetu (Bagdad – Kordoba) i u hriscanskom svetu (Vizantija – Zapadno carstvo).

Arapsko-islamska civilizacija razvila se prvenstveno na osvojenim starim civilizacijskim

teritorijama, Damaska, Jerusalim i Aleksandrija. Provincijski upravnici osamostaljuju se

od cantralne vlasti i stvaraju lokalne dinastije u Siriji, Mesopotamiji, Jermeniji i Persiji.

Islamska drzava, izgubila je arabljanski karakter. 1258. godine Mongoli pod vodjstvom

Hulagu-kana, osvajaju Bagdad. Bagdadski kalifi vec od 10. veka nisu imali stvarnu

politicku moc ni u samom gradu. To je bio jedini preostao grad u kome je postojao

kalifat. Samim padom ovog grada, nestaje i poslednji oblik kalifata. Od 14. do 16. veka,

Turci obnavljaju staru slavu islama i obnavljaju kalifat. Ali za razliku od prethodnih

kalifa, koji su bili skromni i oskudno obuceni, novi kalifi bili su okruzeni dvorskim

protokolom po uzoru na vizantijske vasilevse i persijske šahove. Kalif je predstavljao

cuvara ortodoksije i vrhovni nadzornik drzavnih poslova. Kalifi su donosili i nove zakone

i uredbe (kanuni) koje su bile ponekad u suprotnosti sa serijatkim pravom. Veziri

preuzimaju najvaznije upravne poslove. Imali su i kontrolisani verski zivot. Emiri su bili

zaduzeni za vojnu organizaciju. Kadije su primenjivale serijatsko pravo kao bozansko

pravo i presudjivali. Provincijski upravnici su sakupljali poreze. Kalif je donosio

poslednju odluku u drzavnim stvarima. Svi muslimani koji govore arapski, pocinju da se

nazivaju Arapima.

SERIJATSKO PRAVO

Serijatsko pravo predstavlja jedini zaokruzeni pravni system, pored rimsko-vizantijskog,

u periodu od 7. do 12. veka. Norme islamskog prava za muslimanske vernike iamju

obelezja svetosti, savrsenosti i nepromenljivosti. Alahove volje se ne smeju menjati a

kalif sluzi za izvrsavanje tih volja. Serijat vazi samo za muslimane po personalnom

principu. Sama rec serijat znaci put ili pravac koji Alah ukazuje ljudima u zivotu. Kuran i

Suna predstavljaju dva osnovna izvora serijata. Kuran nije izvorno napisan, nego je

pamcen i ucen napamet. Hafizi (citaci kurana).pamtili su ceo kuran sto je dovodilo do

opasnosti da se zaboravi ili zameni neka bozija rec. Abu Bakr, prvi kalif, naredio je

zapisivanje teksta kurana. Kuran je sastavljen iz 114 sura (poglavlja). Svaka sura je

podeljena na ajete (izreke). Mekanske sure (90) su krace i pozivaju na versku i drustvenu

islamsku revoluciju, dok medinske sure (24) su duge i ispunjene pravno-politickim

poukama. Od 6000 ajeta, samo oko 200 imaju pravno znacenje. Osnovni cilj serijata nije

pravno regulisanje, vec religiozno vrednovanje zivotnih situacija.

Islamsko shvatanje svojine zasniva se na verovanju da je Alah vrhovni vlasnik svih

stvari. Kalif je kao prorokov namesnik imao pravo raspolaganja. Privatna svojina se

sticala na tri nacina: kalifovo ustupanje, rad, ratni plen. Bracno i porodicno pravo je

najrazvijeniji deo serijatskog prava. Muskarcima je dozvoljena ogranicena poligamija.

Slobodan covek je mogao da ima do 4 zene a rob do 2. Muz je mogao da rakine brak

jednostranom izjavom volje. Zena nije morala da izdrzava muza koji osiromasi.

Usvajanje je zabranjeno. Zene sui male pravo nasledjivanja. U slucaju razvoda deca su

pripadala muzu, jer se zena smatrala “plodnom njivom”. Predvidjena su bila samo 5

krivicnih dela: kradja (odsecanje desne ruke), razbojnistvo(smrtna kazna),

preljuba(bicevanje i kamenovanje), lazna optuzba i upotreba vina-alkohola. Ova dela nisu

mogla da se oproste. Kadijina presuda je bila konacna, ali se mogao podici i prigovor

protiv kadije. Kadije se cesto bile smenjivane i prepustane volji vladara.

OSMANLIJSKO CARSTVO

Osmanlijsko carstvo potice od beznacajne pogranicne drzavice vodjene idejom svetog

rata protiv hriscana. Od 14. do 16. veka izrasla je u vodecu drzavu islamskog sveta.

Stanovnistvo ovog carstva bilo je mutnietnicko i nazivano je rajom, bilo da je

muslimansko ili hriscansko. Sultan Mehmed II je jos 1454. osnovao pravoslavno-grcki

milet na celu sa patrjarhom. Osnovani su jermensko-pravoslavni milet i jevrejski milet.

Moc Sejh-ul islama rasla je sa naglasenijom islamizacijom imperije. Osmanlije su

prosirile pravnu autonomiju zimija iz serijata i ukljucili milete u drzavnu strukturu.

Opadanje osmanlijskog carstva u 17. veku bilo je uslovljeno ekonomskim zaostajanjem

za zapadno-evropskim drzavama i Rusije kao velike sile na istoku. Poraz kod Beca 1683.

bio je kraj vojne ekspanzije i pocetak gubljenja teritorija. Dotrajalo carstvo je zivelo sve

do 1923. kada je Mustafa Kemal (Ataturk) proglasio Tursku republiku – nacionalnu

drzavu Tirskog naroda. Ukinut je sultanat i kalifat, drzavni status isla,a, arapski jezik je

zamenjen turskim jezikom i latinicom.

Osmanlijska civilizacija nije ponovila vrhunac arapsko-islamske civilizacije. Osmanlijska

elita koristila je arapski i persijski jezik. Grcki je bio jezik gradjansko-trgovackog sloja.

Vojna ekspanzija stvorila je vojnike feudalce, koji su bili podcinjeni sultanu. Hriscansko

stanovnistvo, za razliku od muslimanskog, je moralo da placa danak. Pravo svojine na

zemlji pripadalo je sultanu. Timarsko – zijametski sistem feudalnih odnosa, razvio se u

centralnom balkansko-maloazijskom prostoru carstva. Po tom sistemu, sultan je

zadrzavao deo zemljista za sebe (carski has) a ostali deo se delio na manje feude (timare).

Timari i zijameti predstavljaju osnove ekonomske i vojne moci carstva do pocetka 18.

veka. Osnovni principi bliskoistocne teokratije ostali su nepromenjeni uprkos uticaju

serijata i grcke politicke teorije. Sultan Sulejman I je prakticno onemogucio prelaz

seljaka u ratnike sto je oslabilo vojnu snagu.

OSMANLIJSKO ZAKONODAVSTVO

Osmanlije su odstupile od principa da serijat moze da resi sva pitanja pravnog zivota.

Carstvo je donelo zakone nezavisno od serijata. Sultanovi dekreti kanuni postali su deo

osmanlijskog pravnog sistema uprkos protivljenju nekih islamskih pravnika. Sultani su

odbijali da private bilo kakva ogranicenja svoje moci. Sultanske zakone sacinjava niz

ukaza koje su pojedini sultani donosili u odredjenim situacijama. Kanunsko pravo je za

razliku od serijata svetovno i promenljivo. Svaki novi sultan mora da potvrdi fermane

svojih prethodnika . Svaki ferman je sadrzao formulu o saglasnosti sa svetim i

nepromenljivim serijatom. Vecinu kanuna cine pojedinacni dekreti – kanuni koji su

regulisali specificne situacije. Krivicni kanunisu dopunili serijat novim delima i novim

kaznama. Bilo je prisutno surovo kaznjavanje i princip taliota, odsecanje noge i sake…

Kadije su sudile i po serijatu i po kanunu. Pravni haos je nastao i zbog privrenenog

karaktera kanuna.

KIJEVSKA KNEZEVINA I RUSKO CARSTVO

Istocnoslovenska plemena su kasno stupila na istorijsku scenu. Pominju ih arapski i

vizantijski hronicari 9. veka u senci mocnog hazarskog kaganata koji je zaustavio

arapsko-islamski prodor. Normanska teorija o postanku staroruske drzave zasniva se na

Nestorovom letopisu iz 11. veka koji govori da su istocnoslovenska plemena pozvala

Varjage – ruse da njima vladaju i uredno upravljaju po pravu. Ruska zemlja je tako dobila

svoje prve knezove. Varjazi su ubrzali nastanak drzave na osnovu medjuplemenske

integracije slovenskih plemena slovenizacije normanskih druzina. Legendarni knez

Rjurik je u Novgorodu osnovao drzavu. Blizina Carigrada uticala je na postepenu

koncentraciju politicke i ekonomske moci u Kijevu sto se oznacava kao Kijevska Rusija.

Ruski ratni pohodi su ugrozili Konstatinopolis i doveli do uspostavljanja rusko-

vizantijskih veza. Knez Oleg je sklopio prvi trgovacki ugovor koji je omogucio ruskim

trgovcima da trguju bez placanja carina. Knezevi Svajatislav i Vladimir izabrali su

politiku civilizovanja varvarske drzave i to je Kijevsku Rusiju sve vise uvlacilo u

vizantijsku sferu uticaja. Veliki knez Vladimir je prosirio svoju vlast na sve

istocnoslovenske gradove. Vizantiji je pomogao da ugusi unutrasnje nemire da bi dobio

ruku carske princeze Ane. Vizantija nije ispostovala ugovor i kazna za to je bila

zaposedanje Hersona (glavnog vizantijskog uporista na Krimu). Carigrad je popustio.

Pokrstio se i preveo u hriscanstvo svoju vojsku i sve stanovnistvo Kijeva 989. godine.

Pravoslavna crkva postaja je snazan cinilac drzavnog jedinstva. Drevnoruske tradicije

otezavale su recepciju vizantijskog shvatanja drzave i ona je u sustini ostala varvarska

drzava – bastina. Dzaroslav Mudri (1019-1054) uspostavio je politicko jedinstvo ruske

zemlje, ali je posle njegove smrti drzava podeljena na 5 sinova. Opadanje Kijevske

knezevine ubrzano je nakon sto je prestonica osvojena i opljackana. Stepski narod

ugrozio je karavanske puteve i trgovinu doveli do iseljavanja u zapadne i severoistocne

knezevine. Politicka anarhija onemogucila je uspesnu odbranu od mongolske invazije.

Unuk Dzingis – Kana Batu osvojio je Kijev 1240. godine i zapoceo dvovekovnu

mongolsku dominaciju nad Rusijom. Novgorodski knez Aleksandar Nevski, istovremeno

je, 1240. pobedio Svedjane i 1242. nemacke vitezove teutonskog reda. Novgorod je

sacuvao ruski pristup na Baltik i trgovacke veze sa zapadnom Evropom. Uzdizu se novi

gradovi – knezevine. Moska, vazna raskrsnica puteva, bila je prirodno zasticena od

iznenadnih udara strasne mongolske konjice. Moskovski knezovi su ovo trgovacko

srediste pretvorili u politicki centar pokreta za oslobodjenje mongolskog iga, krajem 14.

veka. 1380. godine, na Kulikovom polju, mongolska konjica dozivljava prvi poraz. Veliki

Moskovski knezevi su iskoristili prednost vatrenog oruzja koje je umanjilo napade

konjanika. 1480. Mongoli bivaju konacno slomljeni.

Pad Carigrada 1453. godine podstakao je moskovskog vladara da preuzme ostavinu

vizantijskih imperatora. Rusi su jos od kraja 14. veka osetili da Vizantijsko carstvo

iscezava, kao sto su nestala i juznoslovenska carstva – bugarsko i srpsko. Ivan III,

ozenjen vizantijskom princezom, ponasa se kao car-zastitnik pravoslavlja, te uvodi

vizantijski ceremonijal i preuzima vizantijski drzavni grb (dvoglavi orao). Zvanicno

proglasenje carstva desilo se 1547. kada se knez Ivan IV krunisao za cara. Kasnije je

dobio nadimak Ivan Grozni, zbog nemilosrdnosti u obracunima. Njegova smrt donela je

politicku anarhiju i pojavu careva samozvanaca. Rusija sredinom 17. veka i pored svoje

velicine, nije dozivljavana kao velika evropska sila. Ujedinjenje Ukrajine sa Kijevom u

drzavnu zajednicu Rusije nagovestavalo je dalji uspon imperije. Program reformi i

pretvaranje ruskog carstva pod vizantijskog mongolskog anahronizma u modernu

apsolutnu monarhiju stvorio je car-reformator Petar I Veliki (1653 – 1725). Da bi oznacio

svoju opredeljenost za reforme i evropsku orijentaciju Petar I premestio je carsku

prestonicu iz konzervativne Moskve u novosagradjeni Sankt Petersburg, tada nazvanom

Severna Venecija. Stvorena je moderna regularna vojska po zapadnoevropskom modelu

umesto masovne plemicko-narodne vojske bez velike discipline. Osnovni cilj reformi

drzavne administracije bilo je stvaranje efikasne birokratije. Senat je zamenio stalesko-

boljarsku dumu. Boljari su morali da obriju brade i obuku evropske uniforme i odela.

Moskovska patrijarsija je umesto patrijarha dobila sveti sinod i kontrolisana je od strane

drzave po uzoru na protestantske drzavne crkve. Ruska specificnost je bilo koriscenje

drzavnih seljaka u carskim manufakturama i dozvola privatnim preduzetnicima da kupuju

kmetove od spahija. Stvorene su moderne skolske i naucne institucije koje su u ruskom

drustvu prosirile evropske ideje racionalizma i prosvetiteljstva. Petrove revolucionarne

reorme predstavljale su svojevrsnu revoluciju i prvi oblik modernizacije jedne drzave

carstva sa civilizacijom razlicitom od zapadnoevropske. Nove ideologije je prihvatila

nova drustvena elita ali je vecina drusrca ostala konzervativna. Posle smrti Petra Velikog,

1725. doslo je do neuspelog pokusaja da se povrati staro stanje. Rezim aristokratske

oligarhije bio je istorijski prevazidjen i nije obnovljen, ali su reforme bile usporene.

Petrovu politiku nastavila je Katarina Velika (1762 – 1796) koja je istovremeno

zadovoljila plemstvo ucvrscenjem feudalizma na selu. Katarina je energicno ugusila

ustanak i produzila sa imperijalnom spoljnom politikom koja je carstvu stalno donosila

nove teritorije sa neruskim i nepravoslavnim narodima. Carevi reformatori su

pozapadnjacili politicke i pravne institucije ali su sacuvane osobenosti ruske civilizacije

proistekle iz pravoslavlja i tradicije. Izmedju ideje konzervativne samodovoljnosti i

slobodarnih ideja francuske revolucije u doba Napoleona, traje rat koji je ucinio od Rusije

tvrdjavu evropskog konzervatizma. Krimski rat je 1855. pokazao da je zaostajanje Rusije

oslabilo i njenu vojnu moc. Ukidanje kmetstva oznacilo je novi polet Rusije u poslednjoj

trecini 19. veka kada je ojacala uticaj na Balkanu i zaposela najveci deo Srednje Azije –

Turkestan. Pristalice konzervativnog i autokrativnog samodrzavlja branile su policijski

rezim progona politickih protivnika dikazivanjem istorijskog legitimiteta imperatora.

Protivnici (liberali), socijalisti i anarhisti dokazivali su istorijski prevazidjenost

samodrzavlja ali nisu se mogli usaglasiti oko izbora – reforma ili revolucija. Rusija je

1905. godine suocila a prvom revolucijom koja je uzdrmala temelje vekovnog carstva.

Prvi svetski rat srusio je oslabljeni autoritet samodrzavlja i februarska revolucija 1917.

godine stavila je tacku na ruski carizam. Rusija se suocila sa najradikalnijom socijalnom i

politickom revolucijom u oktobru 1917. godine kada je gradjanska republika zamenjena

sovjetskom republikom sa pravno – politickim poretkom zasnovanim na komunizmu –

socijalizmu. Premestanje sovjetske prestonice iz Sankt Petersburga u Moskvu nije znacilo

samo vojno-politicku nuznost nego nenamerno isticanje ruskih korena vlasti koja ce

Kremlj – simbol carske moci, pretvoriti u svoje sediste. Komunisticka partija je pokusala

da zameni i crkvu i carstvo koristeci mnoga sredstva vojno-policijske represije preuzeta

od carskog rezima. Ruska federacija, naslednica ruskog carstva i SSSR-a, ostvarila je

istorijsko pomirenje na nivou drzavnih simbola istovremenim vracanjem carskog grba i

sovjetske himne. Sakralizacija politicke vlasti u Rusiji ogledala se u rasirenom shvatanju

cara kao ruskog Hrista. Carski dekret donet je u 19. veku prekinuo je vekovnu praksu da

u pravoslavnim hramovima stoje portreti careva na vlasti.

RUSKO PRAVO

Prihvatanje hriscanstva uticalo je na sirenje uticaja kakonskog prava narocito u bracnom

pravu. Monogamija i neraskidivost braka. Jacanje uticaja vizantijske civilizacije odrazilo

se i u prisustvu svetovnog prava. Ruska Pravda predstavlja najvazniji pravi spomenik

kijevske Rusije. Najstarija redakcija zakonika priredjena je u vreme Jaroslaca Mudrog.

Sadrzaj pravnih propisa odrazava drustvene promene u Kijevskoj Rusiji. Gradjani su bili

trgovci, zanatlije i nizi cinovnici. Slobodni seljaci nosily su naziv smerdi i delili se na

bogate i siromasne. Drevnoruski gradovi su bili snazni i mnogoljudni u 10. i 11. veku, ali

je opadanje medjunarodne trgovine oslabilo njihovu posrednicku ulogu i dovelo do

njihovog opadanja. Opadanje razvoja svih drustvenih institucija u vreme mongolsko-

tatarske dominacije odrazilo se i na pravo. Carsko zakonodavstvo predstavljaju Sudebnjik

(sudsko pravo) i Stroglav (crkveno pravo). Car je vrhovni zakonodavac, a duma i zemski

sabor su savetodavni organi. Zakonik cara Alekseja iz 1649. predstavljao je zbirku

ranijih propisa podeljenu na 25 poglavlja kojima je dodat odeljak o vrhovnoj carskoj

vlasti. Ovo pravo je bilo feudalnog karaktera i sankcionisalo je pravnu nejednakost. Sve

do 1833. godine nije bilo pokusaja kodifikacije ruskih zakona. Carevi su vladali

zakonskim dekretima. Politicka volja careva bila je iznad zakona. Car Nikola I odlucio je

da se sistematski srede svi zakonski dekreti u jednom zborniku zakona. Potpuni zbornik

zakona obuhvatio je 35993 zakonske odluke – od kojih su mnoge bile zastarele ili

ukinute. Zbirka ruskih zakona iz 1833. sadrzala je samo zakone koji su bili na snazi .

Sudska reforma iz 1884. godine smanjila je broj sudova i odvojila sudstvo od uprave.

ZAPADNO SVETO CARSTVO – od drzave-bastine Karolinga do apsolutizma

Habzburga.

Evropski zapad su u 5. veku preplavila germanska plemena cija vojno-plemenska

organizacija predstavlja osnov za obrazovanje veceg broja varvarskih drzava. Franacka

plemena Ripuaraca i Salijaca stvorila su u vreme Klodovika (481 – 511) drzavicu koja ce

postati vodeca zapadnoevropska drzava. Vecina stanovnistva zivila je u seoskim

opstinama – markama. Dugo su opstali tragovi plemenske svojine na zemlji. Preostali

Galo-rimljani iz visih slojeva skoro su izjednaceni sa Francima.Omoguceno im je da

obavljaju drzavne i vojne poslove.

Franacko-rimska integracija dovela je ne samo do etnicke koegzistencije germansko-

romanskog stanovnistva nego i do kulturnog prozimanja. Vojna nadmoc germanskih

ratnika ublazena je kulturnom superiornoscu romanskog elementa ciji latinski jezik

postaje zvanicni jezik drzave i crkve. Hriscanska crkva na zapadu bila je superiorna u

odnosu na slabe varvarske drzave. Vlast Pape i biskupa prosirivala se iz sfere cisto

crkvenih i duhovnih pitanja i na vladare patrimonijalnih drzava. Drzavno-crkveni

dualizam onemogucavao je potpuni spoj Cezara i Hrista u liku jednog coveka. Feudalne

evropske drzace su evoluirale od drzave-bastine u staleskopredstavnicke monarhije u

kojima je vlast vladara ogranicena od crkve i plemstva.Gradovi su od 12. veka postali

vrlo uticajni u ekonomskom, politickom i pravnom zivotu. Zapadnoevropska istorija

drzavnosti pokazuje mnogo vece bogatsvo oblika srednjovekovnih monarhija i razlicite

oblike gradskog zivota. Varvarske ranofeudalne drzave uglavnom nastaju iz vojne

organizacije. Feudalizacija je slabila ulogu vladareve vojne druzine i narodne vojske.

Krupni zemljisni posedi slabe drzavni centralizam i uslovljavaju nestabilnost vecih

drzavnih tvorevina – ranofeudalnih carstava. Krupni zemljoposednici – magnati bili su i

ekonomsko i politicki jaci od vladara. Stvarna svetovna vlast pripadala je krupnim

feudalcima koji preko kolektivnih organa feudalne oligarhije kontrolisu vladara. Stalesko

– predstavnicka monarhija bila je kompromis izmedju feudalizma i monarhizma.

Slabljenje magnata omogucilo je vladarima da uz pomoc sitnog i srednjeg plemstva

ostvare formalno centralizovanu drzavu. Sukobe u feudalnom stalezu, iskoristila je

rimska crkva koja se namece kao univerzalna duhovno-drzavna sila, isticuci primat

duhovne monarhije nad svetovnim monarhijom. Dualizam srednjovekovne

zapadnoevropske vlasti bice prevazidjen tek u nacionalnim apsolutnim monarhijam –

pretecama moderne drzave. Zapadnoevropski feudalizam pociva na feudalcu

(zemljoposedniku) koji na svom posedu kombinuje svojinska i javnopravna ovlascenja.

Imunitetna prava su najpre uspostavljena na crkvenim posedima. Protiv nevernog vladara

izricala se kazna od kojih je najvaznija oduzimanje feuda.

Nasledni feud se priblizio privatnoj svojini ali je stalno pretila opasnost oduzimanja

poseda. Vazali su ovisili od seniore, seljaci-kmetovi od gospodare.

Franacko kraljevstvo dozivelo je vrhunac u 8. veku. Majordom Karlo Martel je u bici kod

Poatjea 732. zaustavio arabljansko-islamski prodor. Papska drzava je od 756. do 1871.

bila politicka realnost zapadne Evrope. Politicka bliskost franackih vladara i papstva

dovela je do carskog krunisanja Karla Velikog. Relativno brz raspad franackog carstva

konacno je odvojio Francusku od Nemacke.

Teoretski, car i Papa su bili ravnopravni, ali je stvarno bio nadmocan svetovni vladar.

Pape su pocele ogorcenu borbu za prevlast nad carem u 11. veku. Papa Grgur VIII je

proglasio papsku supermatiju nad svim svetovnim vladarima koja ukljucuje pravo

presudjivanja i kaznjavanja. Car Henrih IV je 1071. pokusao da smeni Papu Grgura, ali je

1077. morao da klekne i moli oprostaj. Slabljenje carske vlasti dovelo je do toga da u

jednom trenutku vladaju dva cara. Carevi Maksimilijan i Karlo V pokusali su da obnove

carsku vlast i ojacaju jedinstvo nemackih zemalja. Sveto rimsko carstvo posle neuspeha

niti je je bilo sveto, niti rimsko, niti carstvo. Nemacka nije uspostavila nacionalno

carstvo, ali je postala zajednica vecih i manjih apsolutnih monarhija koje suvereno

upravljaju svojim teritorijama ali vode samostalnu versku i spoljnu politiku. 1815.

godine Nemacki savez je predstavio labavu konfederaciju koja je uspostavila ravnotezu

izmedju vojnicki jace Pruske i Diplomatski vestije Austrije. Becki kongres 1815. imao je

kao posledicu stvaranje svete alijanse ruskog, austrijskog i pruskog dvora. Prvi put od

Makijavelija i Riseljea eticka ogranicenja su uneta u odnose velikih evropskih sila.

SREDNJOVEKOVNO NEMACKO PRAVO – od germanskog do pandektnog

prava

Pravni partikularizam stvarao je probleme u etnicko-plemenski izmesanim sredinama.

Zapisivanje obicaja sluzilo je pouzdanijem sudjenju. Salijski zakonik adrao je oko 70

odredbi koje regulisu veliki broj krivicnih dela koja se kaznjavaju novcano. Zbog velikog

broja novcanih kazni, cini se da ovaj zakonik vise lici na cenovnik.

Kolektivna obelezja svojine prisutna su kako na opstinskoj zemlji tako i na porodicnoj

svojini. Stvarna prava na nekretninama bila su bliska drzavini ili plodouzivanju.Brak se

zakljucivao izmedju oca devojke i buduceg muza. Smrtne kazne su bile retko izricane.

Do 15. veka nije postojalo opste pravo. Nemacke zemlje su korisile partikularno pravo.

Zakonodavna delatnost bila je slaba i usmerena na pojedinacna pitanja, ali je carska

podrska bila znacajna. Saksonsko ogledalo iz 1225. godine predstavlja pravni spomenik

koji je nastao zapisivanjem obicaja i sudske prakse te saksonskog feudalnog prava.

Gradsko pravo je n razvijenije i od zemaljskog prava i od feudalnog prava. Gradski

sudovi su prosirili svoju nadleznost na sve stanovnike gradova i njihova sudska praksa

potiskuje i zemaljska prava i feudalno pravo. Nemacki sudovi su podigli autoritet

rimskog prava sto je dovelo do postepene recepcije. Opste pravo je bilo supsidijarno i

njegova primena je zavisila od volje stranaka. Sudije nisu koristile Justinijanovu

kodifikaciju vec zbirku glosa iz 1250. Tek kasnije je pocelo da se koristi Justinijanova

kodifikacija, cime se opet ozivelo rimsko pravo i ono se primenjivalo sve do 1900.

godine. Krivicni zakon iz 1532. poznatiji kao “Karolina” predstavlja vrhunac carskog

zakonodavstva. U toku 18. i 19. veka donete su brojne kodifikacije, najvaznije su: Opste

zemaljsko pravo za pruske drzave 1794, Bavarski krivicni zakonik 1780, Opsti gradjanski

zakonik 1811. i Saksonski gradjanski zakonik 1863.

SREDNJOVEKOVNA ENGLESKA OD VARVARSKO-FEUDALNE DO

NACIONALNO-APSOLUTNE MONARHIJE

Anglo-saksonci su osnovali 5 drzavica koje su postepeno presle na hriscanstvo u toku VI

i VII veka. Anglosaksonski misionari odigrali su odlucujucu ulogu u hristijanizaciji

istocne franacke (nemacke). Anglosaksonski kraljevi su prvenstveno bili vojskovodje jer

su ratnici imali nadmocnu ulogu u drustvu. Do stvaranje jedinstvene anglosaksonske

drzave doslo je u drugoj polovini IX veka. Veseks je bio centar buduce kraljevine

Engleske. Alfred veliki (871-899) nije bio kralj cele Engleske al je bio jedini sa

kraljevskom titulom. Anglosaksonski feudalizam postojao je i u Danskoj oblasti

slobodnih seljaka. Kraljevi su mogli da se biraju samo iz reda Alfredovih naslednika –

clanova starog roda Veseksa. Vladar je kontrolisao vojsku imao sopstvene prihode od

domena i dobijao 2/3 od novcanih globa. Danski kraljevic Knut (1016-1035) postao je

kralj cele Engleske. Vitan je posle smrti danskog kralja izabrao kralja aglosaksonske krvi

Edvarda Ispovednika koji nije imao dece ali je ima prijatelje i rodjake. Vitan je 1066

izabrao Harolda za kralja. Kasnije Viljem osvajac je stvorio snaznu vojno-feudalnu

organizaciju zasnovanu na vitezovima. Svojim baronima je dodelio citave grofovije.

Viljem je nastupao kao legalni naslednik prestola i obecao je ocuvanje Engleskih obicaja.

Normansko-francuski feudalizam prosirio se na celu drzavu i doveo do ekonomske i

politicke podredjenosti saksonskog stanovnistva. Slobodni seljaci pretvarani su u zavisne

kmetove. Henri II Plantazenet vojvoda Normadije i grof Anzua preuzeo je englesku

krunu 1154 u vreme rasula. Vodio je bezobzirnu politiku slabljenje barona i rusenja

zamkova. Ojacao je kraljevsku vlast i poceo da naplacuje dozvole za zenidbu sinova.

Najveci doprinos bilo je sirenje ovlascenja kraljevskih sudova koji udaraju temelj

unifikaciji Engleskog opsteg obicajnog prava. Poboljsao je javni red i uvecao prihode

krune. Ricard Lavljeg Srca nastavio je ocevu politiku ali je bio los vladas i dobar

vojskovodja. Barone je drzao u strahu. Jovan Bez Zemlje (1199-1216) bio je sposoban

vladar posvecen uvecanju moci i prihoda ali nije bio vest ratnik i nije bio omiljen medju

baronima. Kraljevski cinovnici – pravnici su formalno uoblicili njegov predlog u cuveni

document nazvan velika povelja slobode. Jovan Bez Zemlje je prvi zapadno – evropski

vladar koji je priznao da je zakon iznad kralja. Edvard I je obnovio autoritet kraljevskog

sudstva i sprecio prisvajanje kraljevskih prava od strane feudalaca. Pojednostavljen je

feudalni sistem oporezivanjem faktickih drzalaca poseda i dozvoljena je kupoprodaja

zemlje. Feudalni sistem je konacno ukinut 1660. Odnos Engleske i Francuske bili su

uglavnom neprijateljski izmedju 1066 i 1815. Stogodisnji rat 1337 – 1453 predstavlja niz

ratova povezanih nacinom ratovanja i formalnim ratnim ciljevima. Engleski kralj Edvard

III vladao je kao kralj-vitez. Francuska brojcana premoc i ekonomska razvijenost bila je

umanjena zastarelom vojnom organizacijom konjanika vitezova i malim brojem

profesionalnih vojnika. Francuski kralj Sarl V smislio je novu ratnu taktiku i preoteo

vecinu Engleskih utvrdjenja. Ratni sukobi su obnovljeni 1415. i ponovo su poceli teskim

porazom oklopljenih francuskih vitezova. Fransucki kralj Sarl VII mogao je da posle

miropomazanja svetim uljem 1422. bude politicki autoritet i da diplomatskim sredstvima

izvlaci korist od Jovankinih ratnih pohoda. Smrt spaljivanjem Jovanke Orleanke nije

zaustavila stalno napredovanje Francuskih snaga. Francuska vojska je 1450 i 1452 uz

pomoc artiljerije razbila ostatak Engleske vojske. Propadanje srednjovekovnih ustanova u

drugoj polovini XIV veka ubrzano. Parlament se sastojao od gornji i donji dom. Baroni

po naslednom pravu cine gornji a predstavnici okruga i gradova donji. Donji dom je

stekao pravo zakonodavne inicijative u formi peticije prosledjivane gornjem domu. Kralj

Ricard II je tezio uspostavljanju apsolutne vlasti izazvao je sirok otpor medju baronima i

u narodu. Parlament je 1399 osvecano objavio da svrgava Ricarda zbog krsenja zakona.

Bio je to prvi slucaj da se kralj lisi prestola zbog nezakonitih postupaka. Proterivanje

Ricarda izazvalo je gradjanski rat poznat kao rad Ruza. Crvena ruza bila je oznaka

kraljevske kuce a bela ruza simbol vojvodske kuce. Edvard IV osigurao je pobedu bele

ruze. Rat ruza zavrsen je 1485. ali nije ekonomski unistio gradove koji prizeljkuju jaku

kraljevsku vlast kao branu feudalnog bezvlascu. Kralj Ricard III bio je poslednji

srednjovekovni vladar Engleske koja postaje prva nacionalno apsolutisticka monarhija

zapadne evrope. Novovekovni razvoj se zasnivao na uspesnom razvoju poljoprivrede i

industrije. Kraj Henri VIII uspeo je da ucvrsti Tjudora i da ojaca medjunarodni polozaj

Engleske. Zakona o Suprematiji odredio je da kralj postaje vrhovni poglavar Engleske

crkve. 1536 kralj pocinje prisvajanje crkvenih poseda i zatvaranje samostana. Kraljica

Elizabeta I oprezno je ponistila katolicku obnovu svoje sestre Marije i obnovila

anglikansku crkvu. Parlament je 1559 doneo zakon o uniformnosti koji je dopustio siru

versku toleranciju. Dinastija Stjuarta posle 1603 nije imala ni strpljenja ni volje da sacuva

versko politicki mir. Sukobi kralja i parlamenta ucinice istoriju Engleske u XVII veku

razlicitom od kontinentalne povesti apsolutnih monarhija.

PRAVNI SISTEM ENGLESKE (COMMON LAW I EQUITY LAW)

Rano anglosaksonsko pravo je predstavljalo zapisano obicajno pravo sprecificni pravni

sistem ospteg prava nastao je kroz delatnost kraljevskih sudova uspostavljenih u 12 veku.

Common law je u 13 veku vladao nad partikularnim obicajnim pravom. Common law

sadrzi i opste obicajno pravo stvoreno delatnoscu kraljevskih sudova, zakone donete od

kralja ili parlamenta i sistem pravicnosti. Kralj Henri I se poveljom slobode 1110

obavezao da ce stiti crkvu obezbediti mir i spreciti nasilje i nepravdu. Povelja je

legalizovala pravo pobune u slucaju nepostovanje njenih odredbi. Obicajna prava

pojedinih oblasti su poistovecivana sa celokupnim pravom i jedino je sud mogao da

utvrdi sta je pravo u odredjenom sporu. Stranke nezadovoljne lokalnom pravdom

obracale su se kralju koji je izdavao nalog (rit) sa pravnim uputom. Kraljev sud je mogao

da donese presudu razlicitu od kraljevog naloga.

Zakonsko pravo (statute law) nastaje u 14 veku ozakonjenjem peticije donjeg doma od

strane kralja. Sistem pravicnosti nastao je na trazenju kraljevske milosti na presude

sudova opsteg prava. Opste pravo ne govori o svojini na zemljistu nego o vlasnistvu

prava na zemlji. Sudovi su imali bitnu ulogu u razvoju krivicnog prava. Maloletnici i

dusevno bolesni nisu mogli krivicno da odgovaraju. Ubistvo, razbojnistvo, podmetanje

pozara, silovanje i teska kradja smatrali su tezim zlocinima i kaznjavani smrcu i

konfiskaciji imovine. Porota je sudila o cinjenicama a sudije su sudile o pravu sto je bila

novena koja je onemogucila primenu formalnih dokaza. Dualizam common law i equity

law je postepeno prevazilazen iako su i dalje postojali posebni sudovi.

SREDNJOVEKOVNA FRANCUSKA OD STALESKE MONARHIJE DO

PROSVECENOG APSOLUTIZMA

Francuska je bila skup feudalnih poseda povezanih labavim vazalnim vezama. Skupstina

crkvenih i svetovnih feudalaca je 987 izabrala Huga Kapeta za kralja. Hugo Kapet je

krunisan za kralja u vreme kada je presto izbugio nekadasnji znacaj. Dinastija Kapeta

trajala je 3 veka i uspela je da sacuva teritorijalnu celovitost Francuske. Francuska

monarhija je bila na najnizem nivou u 11 veku. Luj VI (1108-1137) je doneo zaokret.

Uspeo je da povrati domen i da porusi feudalne zamkove. Kraljevstvo je ponovo dobijalo

oreol svetlosti. Uspesna spoljna politika ucinila je Francusku centrom dogadjanja u

severozapadnoj evropi. Vladar je poceo da se ceni po dobrim delima koji cini za narod.

pocetkom 13 veka kralj Filip II August je uspesnim ratovanjem oduzeo Francuske posede

Engleskom kralju Jovanu. Vrhunac dinastije Kapeta predstavlja vladavinu Luja IX

Svetog (1226-1270). Uspesan krstaski rat doveo je do prevlasti severnih nad juznim

oblastima francuske. Filip IV Lepi izvrsio je pritisak na papu da Luja IX 1297 proglasi za

sveca. BIlo je to vreme sukoba papstva i Francuskog kralja. Dinastija Valoa se suocavala

sa Engleskom invazijom i pokusajem stvaranja princevskih drzava. Sarlo V uspeo je da

konsoliduje monarhiju i posebno je doprineo sjaju kraljevskih obreda. Francuski kralj Luj

XI je uz podrsku Svajcarskih gradova i Habsburga slomio Burgundsku moc. Habsburzi

su dobili Nizozemsku. Luj XI stvorio je kraljevsku vojsku i ugusio pobune plemstva.

Kralj Fransoa I vec je bio priznat kao licnost iznad zakona. Pokusaj Fransoa I da prisvoji

carsku titulu zavrsio je porazom. Sukobi vodecih katolickih sila omogucili su sire

protestantizma i legalizovali osmanlijsko prisustvo u evropskoj politici. Politicka anbicija

Hugenota dovela je do verskih sukoba. Pokolj Hugenota u vartolomejskoj noci 1572

naterao je Hugenotskog vodju Anrija Navarskog da primi katolicanstvo i tako spasi zivot.

Katolici su bili odusevljeni pokoljem a protestati uzasnuti. Verski mir omogucio je da

Francuska u 17 veku postane dominantna evropska drzava. Anri IV je isticao da ne sme

biti razlika izmedju katolika i protestanata i da svi moraju biti dobri Francuzi. Francuska

Luja XIV (1661-1715) predstavlja spoj velicine drzave i bede vecine stanovnistva. On je

bio inteligentan i obrazovan vladar. Tamna strana njegove vlasti je verska politika.

Progonio je Janseniste – neprijatelje jezuita kao protivnike katolicke crkve i drzave. Posle

njegove smrti drzava se polako konsolidovala odustajanjem od politike evropske

Hegemonije. Luj XVI je bio kolebljiv vladar, sklon reformama i pod velikim uticajem

supruge Marije Antoanete. Apsolutna monarhija je morala da se radikalno reformise.

Zelja da se zivi u skladu sa prirodom i Americko stvaranje ustavne drzave ohrabrili su

sirenje revolucionarnih ideala prosvecene politicke zajednice gradjana.

SREDNJOVEKOVNO FRANCUSKO PRAVO

Izvori prava srednjovekovne Francuske su brojni i raznovrsni. Razvoj feudalizma u 10-11

veku ukoliko je vazenje varvarskih zakonika i kapitulacija. Prevagnulo je obicajno pravo

i to lokalnog znacaja. Obicajno pravo preovladalo je u severnim teritorijama severno od

Loare koje su dobile naziv “ zemlje obicnog prava “.

Apsolutna monahija je uvecala broj opstih pravnih akata koji su vazili na citavoj drzavnoj

teritoriji. Neki strani zbornici feudalnog prava odomacili su se u upotrebi francuskih

sudova.

Feudalna zavisnost bila je vekovima vaznija od politicke poredjenosti. Prihvatanje i

postovanje jedinstvenih zakona bilo je tesko iznuditi. Sever Francuske vekovima nije

znao nizakakve opstevazece pravne propise.Monteskije je ukazao na teskoce nametanja

jedinstvenog prava.”vise nije vazno obicaj da se u provincije posalju cinovnici s

vanrednim ovlascenjima koji bi nadzirali deljenje pravde i politicke poslove.” Na osnovu

povelje izgleda cak da su se kad su bila uspostavljena nova lena, kraljevi odrekli prava da

tamo obasilju svoje cinovnike. Tako se kada je gotovo sve pretvoreno u lena, n ate

cinovnike vise nije moglo oslanjati, nije vise bilo zajednickog zakona jer niko nije mogao

da iznudi njegovo postovanje.”

Oko 1253. sastavljen je “ Veliki zbornik obicnog prava Normandije.” “Ustanove svetog

Luja “izlozile su obicajna prava Orelana, Overnje i Anzura.

Filip de Bomonoar priredio je knjigu “ Obicajno pravo Bonoazica” 1281. koja je uzivala

veliki ugled. Ovo delo kakakterise visi nivo apstrakcije, pa autora smatraju prvim

teoreticarem francuskog prava. Teska dela najcesce su kaznjavanja smrtnom kaznom iji

sakacenjem.

Zapisivanje obicajnog prava produzeno je i u 14 veku. Veliki zbornik obicnog prava

Francuske od 1389. predstavljalo je privatnu neoficijelnu zbirku, a ne drzavni akt.

Provinciski pravnici su pripremali zbornike obicajnih propisa koji su sa kraljevom

potvrdom postajali sluzbeni dokumenti. Obavljeno je oko 700 zbornika obicajnog prava,

iako su mnogi obicaji ostali nezabelezeni, sto govori o feudalnoj rasutosti izvora obicnog

prava u Francuskoj. U periodu apsolutne monarhije izgradjen je sistem resavanja

interlokalnih sukoba zakona. Rimsko pravo je dominiralo na jugu Francuske.

Najzasluzenija za ocuvanja prava bila je crkva. U ranom srednjem veku koristen Alarikov

brevijar, ali se od kraja XVII veka siri upotreba Digesta – Justinijanovog prava. Crkveno

pravo je dozivelo vrhunac u periodu najvece moci katolicke crkve u XIII veku. Kanonsko

pravo je predstavljalo jedinstvenu celinu ciji su principi uticali na ostale grane prava,

narocito na gradjansko. Ono je istovremeno bilo jedino unificirano pravo u drzavi, vazilo

je za sve katolike od kralja do kmeta. ali je pedstavljalo i neku vrstu nadrzavnog zapadno

– evropskog prava. Feudalci u XIII veku nisu uvazavali kraljevske uredbe na svojim

posedima vec u XIV i XV veku propisi koje donose feudalni velikasi nisu smeli da budu

suprotni kraljevskim uredbama. Od XVI veka kraljevski zakoni se primenjuju na celoj

drzavnoj teritoriji. Kralju su u vrsenju zakonodavne vlasti pomagali kancelar i parlament.

U XVII i XVIII veku izdate su mnoge ordonanse veceg obima koje su uredjivale

pravosudje, sudski postupak, upravu, poreski sistem, vojsku, organizaciju univerziteta,

crkvenu jurisdikciju. Ordonanse Luja XIV predstavljale sup rave zakonike. Najpoznatije

medju njima su: Ordonansa o gradjanskom postupku 1667., Ordonansa o krivicnom

postupku 1670., ordonansa o trgovini 1673., poznata i kao Trgovacki zakonik. Ordonansa

o pomorstvu 1681. predstavaljala je pravnicko remek delo. Francusko pravo je

razlikovalo alodijalnu i feudalnu svojinu. Alodijalna svojina je slobodna, nije opterecena

feudalnim obavezama, pa ima karakter privatne svojine. Vremenom je potisnuta i u

juznim oblastima jer se nije uklapala u feudalni svojinski rezim. Potpuno je, od XIII veka

preovladala feudalna – podeljena svojima. Feud je nastajao kada senior ustupa zemlju

vazalu uz odredjene obaveze. Vazal je imao pravo da drzi feud i da ga koristi, bez

materijalnih davanja senioru. Od XIII veka dozvoljena je prodaja feuda, pod uslovom da

novi drzalac preuzme vazalne obaveze. Drzavina je predstavljala centralnu institciju

stvarnog prava u srednjovekovnoj Francuskoj. Pravni obicaji stitili su svakog onog

drzaoca koji bez protesta stvarnog sopstvenika drzai zemlju jednu godinu i jedan dan.

Kasnije produzavanje rokova na 10 odnosno 30 godina nije sprecilo sirenje tuzbe protiv

uznemiravanja bilo kakvog drzanja. Porodicno i nasledno pravo je gotovo u celini

potpadalo pod jurisdikciju crkve. Obicajno i rimsko pravo se primenjivalo u imoniskim

odnosima supruznika. Brakovi su ponekad sklapani i bez svstenika, jer su tek odlukom

Tridenskog koncila 1545. za nepunovazne proglaseni brakovi zakljuceni bez crkvenog

blagoslova. Roditeljska vlast u severnim oblastima prestajala je po obicajni propisima

odlaskom od kuce, punoletstvom i stupanjem u brak. Testament je na jugu rasiren u

obliku pune slobode testiranja a na severu je suzena i redja primena testamentalnog

nasledjivanja. Kraljevske ordonanse prosirice u vreme apsolutizma uticaj kraljevskog

jedinstvenog prava na krivicnopravni rezim. Krivicno pravo nije kodicikovano ni tokom

trajanja apsolutne monarhije. Kazne su se delile na teske (smrtna, dozivotni prinudni rad),

bescasce (javni ukor) i one koje ne povlace gubitak casti (obican ukor, novcana kazna).

Sudjenja i izvrsenja kazne obicno su bila javna i cesto su prerastala u krvave spektakle.

Ordonansa iz 1670. pripisala je hijerarhiju kazni koja je vazila do revolucije: smrt,

istrazna tortura do saznanja istine, robijanje na galijama u odredjenom trajanju, bicevanje

javno pokajanje i pogonstvo. Fransoa Ravajak, ubica kralja Anrija IV, 1610. trebalo je da

bude kaznjen na najsvirepiji nacin – spajanjem vise surovih kazni. Na kraju je pomoc

cetiri konja rascerecen na delove, a rascereceni komadi su iseckani i spaljeni. Kraljeva

nadmoc je potvrdjena u ritualu koji potvrdjuje nepobedivu snagu monarhije. Slamanje

osudjenikovog tela je, po Miselu Fukou, ozivljavalo povredjenu moc kralja i tako ulazilo

u okvir politickog dejstva kaznenog sistema. Svim pripadnicima staleza sudili su u

pocetku clanovi njihovih staleza. Kasnije su seljacima poceli da sude njihovi feudalni

gospodari. Feudalno pravosudje se delilo na nize i vise sudove. Parlament je delimicno

uticao na zakonodavstvo popunjavanjem praznina odlukama koje su bile obavezne za

nize sudove. Preudi i baji, a kasnije i senesali, vrsili su sudeku vlast u oblastima. SUdski

postupak nije bio razdvojen na krivicni i gradjanski. U vreme apsolutizma kraljevski

sudovi su se borili za prevlast nad feudalnim sudovima. Kraljevski sudovi su postali

nadlezni za veci broj slucajeva.

KATOLICKA CRKVA I PAPSKA TEOKRATIJA

Hriscanstvo se u kasno rimskom periodu prosirilo na sve oblasti Mediterana, mada je

njegov uticaj bio jaci na istoku nego na zapadu. Efikasna organizacija sa osloncem na

episcope i duhovno – eticki osmisljeni monoteizam privukli su mnoge sledbenike. Kada

je hriscanstvo u IV veku postalo zvanicna religija privuklo je mnoge novovernike svojim

bogastvom i moci. Hriscanska procrkva, zajednica apostola i malog broja vernika, izrasla

je u ekumensku crkvu sa siroko razgranatom organizacijom. U vreme Justinijana ideja

sveske crkve bila je jaka, alu su postojale duboke kulturne i politicke posebnosti koje

produbljuju razlike izmedju istocnog i zapadnog hriscanstva. Zapadna crkva se sve vise

oslanjala na monastvo, a slabila je uloga gradskog svestenstva. Gotovo trecina zemlje u

Italiji je krajem IX veka bila u rukama rimske crkve. Pape su saveznici i pokrovitelji

varvarskih kraljeva. rednjovekovno hriscanstvo se postepeno udavaljavalo od

pravovernog hriscanstva IV-VI veka. Pravni formalizam izazvao je asketsku reakciju u

vidu monastva, ali je crkva uspela da ocuva razvotezu izmedju zahteva “zemaljske

drzave” i obecanja “bozije drzave”. Papa Grguri Veliki bio je istovremeno branilac

pravovernog hriscanstva i vesnik buduce evolucije crkvenih institucija. Grgur Veliki je

bio prvi papa koji je preuzeo politicku odgovornost za drustvena i vojna pitanja u srednjoj

Italiji. Ugled prvog episkopa je stalno i postepeno rastao, ali to nije resilo mnogobrojne

probleme koji su rimskog papu pritiskali u Italiji. Franacko carstvo IX veka nije moglo da

se meri sa savremenim urbanism i trgovackim civilizacijama Vizantije i Arabljana.

Franacki biskupi su se cesto ponasali kao germanski plemici, a veci deo nizeg svestenstva

kao germanski seljaci. Anglosaksonski misionari – pravoverni hriscani osudjivali su

rasireni pijancenje, razvrat, nasilje i neznanje crkvenih pravila. Privremeno zaposedanje

crkvenih poseda od vojnika nadoknadjeno je obavezom placanja desetka mesnim

crkvama. Svestenicima je zabranjeno da posecuju krcme. BIskupi su morali da vose

racuna koga zaredjuju za svestenika, pa su pristupili ispitivanju znanja i moralnost

kandidata za svestenike. Karlo Veliki i njegovi naslednici stvorili su ideal crkve kao

hijerarhijske organizacije iznad svetovnog dela zajednice sa privilegovanim pravnim i

ekonomskim polozajem. Uspostavljen je crkveni monopol u obrazovanju. Oton I

obnovitelj carstva, trazio je podrsku crkve kao velikog zemljoposednika i kao rasadnika

obrazovnih i pouzdanih upravljaca. Crkva u Franckuskoj bila je oko 1000. podredjena

svetovnoj moci, jedino se odrzala tradiciji crkvenog miropomazanja kraljeva prilikom

krunisanja. Mocni nemacki carevi su se povremeno mesali i presudjivali, a pape

pocetkom IX veka nemaju skoro nikakav politicki znacaj. Ideal saradnje crkvenih prelate

i svetovnih vladara podseca na vizantijski ideal simfonije. Svetovna dominacija bice

osporena u drugoj polovini XI veka. Godine 1046. trojica ljudi su se predstavljala kao

rimski biskupi – pape. “sveto carstvo” je presudilo papstvu rascinjenjem “papske trojice”.

Papa Lav IX preuzeo je papsku tijaru sa ambicijom da preobrazi papstvo u aktivnu silu u

crkvenim poslovima. Lav IX je bio prvi papa koji je nakon skoro tri veka presao Alpe i

ucestvovao na crkvenim saborima u Francuskoj i Nemackoj. Umerena crkvena reforma

dovela je do internacionalizacije papskog dvora sto je probudjenu papsku vlast sirilo na

novim prostorima. Car Henrik IV osamostalio se kao vladar 1071., s namerom da povrati

autoritet carske vlasti. Papa Grgur VII verovao je da rimska crkva treba da vodi sve druge

crkve i zabranio je stevstenicima da ih lanci udove u zvanje. Mnogi biskupi bili su na

srani cara, a brojni plemici su stali na stranu pape. Grgur je 1076. ekskomunicirao cara iz

crkve i lisio ga carskog zvanja. Bio je to poziv na pobunu koja je usledila. Ocajna

pozicija prisilila je Henrika IV na ponizenje u zamku Kanosa. Tri dana je bosonog

dolazio da moli oprostaj. Papa je mora da pobegne na jug Noranima kada je car zaposeo

Rim. Carske pape nisu uspele da kontrolisu celu crkvu. Car je mogao da biskupu ili opatu

dodeli neko svetovno zvanje ili imovinu. Papske reforme su dovele do priznanja pape za

poglavara katolickog hriscanstva. Pape su preuzele vodjstvo u organizovanju krstaskih

pohoda u kojima ucestvuju svetovni vladari kao neposredne ratne vodje. Papstvo je do

pocetka XIII veka postalo jedan od najznacajnijih cinilaca evropske politike. Pape su do

pocetka XVI veka potpuno kontrolisale crkvene ljude, finansije i zakone. Papske

monarhija je svoj vrhunac dozivela u XIII veku. Rimski biskup se umesao u madmetanje

za carsku krunu, a sporio se sa francuskim i engleskim kraljevima. Posle krstaskog

osvajanja Carigrada 1204. Inocentije III se nametnuo kao vodja hriscanskog sveta. Papa

je slao svoje predstavnike – legate koji su sirili papin uticaj po celom katolickom svetu.

Papske finansije zasnivale su se na prihode od papskih vazala prihodima crkvene drzave i

godisnjeg poreza zvanog petrov novcic. Svestenstvu je u XIII veku nametnut porez na

prihod. Prodaja oprostajnica a grehove bila je unosan, iako moralno sumnjiv izvor

papskih prihoda. Jubilejni sistem je usavrsen 1390. prodajom oprostajnica “kao da je

jubilej” za koje se vecina vernika nadala da donose spasenje, a sto je uzasavalo iskrene

vernike. Prosijacki redovi su istovremeno propovedali siromastvo i suzbijanli jeretiku.

Franjevci i dominikanci su organizovali inkviziciju koja je jeres svena na neznatnu meru.

Toma Akvinski je skolasticki protumacio Aristotela i stvorio celokupan sistem

sredjovekovne teologije katolicke vrkve. Tomisticki spoj logike i religije ostao je do

danas osnova katolicizma. Fratri su osvojili univerzitete i suzbili uticaj svetovnog

svestenstva. Papstvo je podrzavalo fratare kao svoju vojsku na duhovnom polju. Sidni

Peinter smatra da su prosjacki redovi birno uticali na jacanje papske monarhije. Opadanje

papske teokratije pocelo je u XIV veku sa krizom zapadnoevropske hriscanske zajednice.

Nestao je iskreni verski zanos koji su porubudili sveti Dominik i sveti Franja.

Velicastvena crkveno – politicka organizacija katolicizma iz XI, XII i XIII veka nije

unistena ali je njena snaga kopnila. Pape su u Avinjonu postali taoci francuskih kraljeva,

a ugled im je umanjen i zbog raskosnog nacina zivota. Veliki raskol je potrajao do sabora

u Konstanci 1415. Postojala su trojica papa kojima je Koncil u Konstanci odrekao

legitimiteta. Papska teokratija se odrzala u papskoj drzavici do ujedinjenja Italije 1871.

Katolicka crkva je povremeno dobijala znacajnu politicku ulogu, ali vise nikada nije

obnovila srednjovekovnu moc papstva. Doba vere je od XIV veka polako prolazilo i

italijanski trgovci podsticu novi smer razvoja civilizacije kao dostignuca ovozemaljskog

zivota bez srednjovekovne religiozne strasti. Covek je u Firenci XIV i XV veka postao

merilo sivh stvari. Studija grckog i latinskog okretale su umove mislilaca i umetnika

izvorima antike. Renesansa veruje “covek moze sve sto hoce”. Papstvo je moglo da

delimicno povrati moc samo u Italiji i Nemackoj koje su zahvacene feudalnom

anarhijom. U Francuskoj i Engleskoj – nacionalnim monarhijama papa je mogao da

deluje samo uz saglasnosst kralja. Papa Evgenije IV pokusao je da sklapanjem crkvene

unije sa Carigradskom patrijarsijom ojaca svoju poziciju. Sabor u Ferari i Firenci okupio

je pored vecine katolickih biskupa i veliko vizantijsko poslanstvo od oko 700 clanova.

Dekret o ujedinjenju potpisan je 6 jula 1439. od strane svih ucesnika, osim dvojice grckih

zelota. Pravoslavna crkva, posebno svetogorsko monastvo, odbacilo je uniju i po cenu

turskog ropstva. Prividni uspeh firentiske unije podigao je autoritet papstva na zapadu.

Unutrasnja reforma katolicke crkve nije uspela. Pronalazak stampe i koristenje

nacionalnih jezika omogucili su sirenje antipapskih ideja ranije nesludjenom brzinom.

Vodeci reformator Martin Luter otvorio je svojim pozivom za raspravu povodom

oprostajnica 1517 najdublju krizu u zapadnoevropskom hriscanstvu koja je okoncala

verski monopol katolicke crkve i zavrsila srednjovekovno doba vere. Protestantsko i

katolicko neprijateljstvo imalo je vise politickih nego teoloskih motive.

KANONSKO PRAVO I CRKVENA PRAVA

Prva velika kriza hriscanstva dogodila se u II veku, jer vise nije bilo zivih svedoka

pracrkve. Saborni hriscani su postepeno stvorili institucije. Apostolsko nasledje povereno

je episkopu i svestenstvu. Saborni hriscani su stvorili izjavu vere zvanu symbol vere.

Kanon je utvrdio cetiri jevadjelja, apostolske poslanice i jedno otkrovenje. Ostali

dokumenti ranog hriscanstva su odbaceni kao apokrifi – za crkvu neprihvatljiva dela.

Dzozef Linc istice da su “episkopi, siboli vere i novozavetni kanon uoblicili vaseljensko

hriscanstvo u III i IV veku i dali mu cvrstu strukturu i jasnocu verovanja. Konstantinovo

pokrstavanje dovelo je do ubrzane hristijanizacije pa je 380. car Teodosije proglaasio

pravoverno hriscanstvo zvanicnom verom rimskog carstva. Jevreji su bili zakonom

zasticena verska manjina, ali nisu bili ravnopravni sa pravovernim hriscanima. Vodece

episkopije bile su Rim, Aleksandrija, Antiohija, Kartagina i Jerusalim. U petom veku ove

episkopije su dobile status patrijarhata. Episkop Rima je bio patrijarh zapada, ali van

svog patrijarhata nije imao stvarnu vlast nego samo dostojanstvo prvog po casti. Monarh

Dionisije Mali poceo je pocetkom VI veka da sakuplja i sredjuje propise crkvenog prava.

Prvi zapadni kanonski pravnih sakupio je u jednom tomu sve kanone crkvenih sabora, a u

drugom tomu papska pisma – dekretale rimskih episkopa od 384 do 498. Pravna

sredjenost hriscanske univerzalne crkve proistekla je iz visokog nomrativnog standarda

rimskog univerzalnog carstva. Pravoslavna crkva smatra da je kanonsko pravo zavrsilo

svoj razvitak usvajanjem nomokanona od XIV naslova, odnosno grana kada je 883

izvrsena druga redakcija. pravila doneta posle 883 nazivaju se crkveno pravo. Kanonsko

pravo je jezgro crkvenog prava. Drevna crkva nije poznavala nepogresivi organ, to je

novotarija rimskog papstva. Najstariji zbornici kanona imali su hronoloski raspored.

Kanonska sitagma u 60 naslova, nastala je u VI veku. Fotijev nomokanon je istisnuo sve

kasnije zbornike nakon sto ga je 920 sabor u Carigradu potvrdio. Pravoslavna crkva posle

1054 priznaje kao obavezno odluke svih sedam vaseljenskih sabora. Rimokatolicka crkva

posle 1054 priznaje autoritet kako prvih sedam tako is vim kasnijim koncilima koje je od

1123 sazivao papa. Prostetanske crkve posle 1517 priznavale su kao izvor crkvenog

prava samo odluke prva cetiri vaseljenska sabora. Rivalstvo Rima i Carigrada stvaralo je

konflikte. Latinski zapad je sve do XI veka bio slabiji i nerazvijeniji od Vizantije. Karlo

Veliki je u ime franacke crkve, prihvatio kanonski zbornik koji mu je 774. poslao papa

Hadrijan I. Pokusaji sklapanja crkvene unije u Lionu i Firenci bili su product teolosko-

politickih kompromisa koje nisu prihvatili pravoslavni monasi, svestenstvo i narod.

Zapadnjaci su na istocnjake gledali kao na izdajnike – sizmatike, a istocnjaci na

zapadnjake kao na varvare ucenjivace. Corpus ivris canonici ostao je glavni izvor prava

rimokatolicke crkve do 1917. Prvi put je objavljen od tim imenom u Parizu 1500 u

redosledu do sest slova: decretum gratian, Gregoriana, Liber sexstus, Clementina, Extra-

vagantes i Extravagantes communes. Codex iuris canonici proglasen je 1917 za zvanicni

zbornik rimokatolicke crkve i vazio je do 1983. DImso Peric istice:” da bez dobrog

poznavanja kanonskog prava, ovde ne moze da se odredi koji kanon pripada

vaseljenskom saboru, koji pomesno ili se pak radi o potpuno novom.”

VENECIJA 726-1979

Stanovnici Venecijanske lagune su se 726 pobunili protiv ikonoboracke politike

bizantijskog cara. Uspon Venecije kao pomorsko trgovacke sile pocetkom IX veka vezan

je za trgovinu sa vizantijskim svetom. Krajem IX veka ucvrscena je vlast duzda koji

potice iz redova zemljoposednicke aristokratije. Venecija u X veku i pored pravne

potcinjenosti vizantiji prozivljavala unutrasnje nerede koje je okoncao duzd Petar II

Orsolo izabran 991. Venecija je u XI i XII veku sledila politiku duzda Orsola da odrzava

dobrosusedske odnose sa zapadnim carevima i da sacuva tradicionalne odnose sa

Vizantijom. Vizantijski car je 1082 izdao hrisovulju kojom su venecijanski trgovci dobili

povlasceni polozaj koji je preobrazio Veneciju u vodecu svetsku trgovacku velesilu.

Venecijanska drzava je uspela da razdvoji crkvene i drzavne poslove. Venecija nije

postala monarhija jer je 1143 aistokratska oligarhija uspostavila vece mudrih buduce

veliko vece. Od 1177 Venecija je “potcinjena samo bogu”. Sukob sa Vizantijom

prerastao je u vreme IV krstaskog rata u pohod na Carigrad. Posle pobede nad

italijanskim konkurentom Djenovom 1381 ona za vise od jednog stolega izbija u prvi

plan iznad svih ostalih gradova i drzava u Evropi. Venecijanska administracija se zasniva

na nacelima regionalnizma i centralizma.Venecijanski nacin poslovanja omogucio je da

se uz metalnu pojavi moneta u obliku pisanih dokumenata i knjigovodstvo. Venecijanski

patricij, Berbardo Djustinijani smatrao je da su tri najmocnija voceka na svetu : car, papa

i duzd. Venecijaska sinjorija je od 1286 iskljucila narod iz izbora duzda kao vrhovnog

drzavnog poglavara. Duzd nije sam donosio odluke, ali je prisustvovao svim sednicama i

vrsio snazan uticaj na kratkotrajne sazive veca. Malo vece je provodilo opstu politiku

velikog veca i posebno se bavila spoljnom politikom. Veliko vece je imalo poslednju rec

u izglasavanju zakona. Od godine 1506 senat je imenovao savetnike za trgovinu i

kontrolisao trgovinu zitom, uljem, solju i venom. Vece desetorice je u tajnosti

kontrolisalo bezbednost i moral podanika. Veliki canelar upravljao je brojnim

cinovnistvom koje je pripremalo i sprovodilo odluke vrha drzave.