tiskovina imprimee - · pdf filevide kako hari poter moli decu da mu ... aleksandra nećaka i...

Izdavač: Savez jevrejskih opština Srbije, Kralja Petra 71-a, POB 30, tel: 011/26 24 359, 26 21 837; Fax: 011/26 26 674, e-mail: [email protected]; Izlaženje Jevrejskog pregleda pomaže Ministarstvo vera Srbije; CIP – Katalogizacija u publikaciji;

Narodna biblioteka Srbije, Beograd; ISSN 1452-130X = Bilten – Savez jevrejskih opština Srbije; COBISS.SR-ID 81280012; Glavni i odgovorni urednik: Stanimir Saša Ristić; Tehnički urednik: Dušan Oluić;

Svi potpisani članci odražavaju lično mišljenje autora, koje se ne podudara uvek sa mišljenjem redakcije. Rukopisi za naredni broj se primaju do 20. u mesecu; Redakcija zadržava pravo da prilagodi priloge; Štampa: COLORGRAFX d.o.o. – Beograd

www.savezscg.org

TISKOVINAIMPRIMEE

Exp. Savez jevrejskih opština Srbije, 11000 Beograd, Kralja Petra 71a

POB 30SRBIJA / SERBIA

Godina XX l Broj 1 l Beograd l januar 2011. l TEVET/ŠEVAT 5771.

jevrejskiIS

SN 1

821-

1062

PROSLAVILI SMO HANUKU

Predsednik i patrijarh

upalili svećicestrane 2 – 4

U POSETI JEVREJSKOM VRTIĆU:

Više od igre

SEMINAR O HOLOKAUSTU U NOVOM SADU

Bratsko sećanje

na sveto naređenje

strane 26 - 27

strane 6 - 9

LIČNOSTI:Jakov M. Ovadija, prvi šahovski novinar u BeograduStefan Zekić, „Baruhov“ ponos

strane 10 - 11

54. NAGRADNI KONKURS

Uručena priznanja strana 13

NOVA KNJIGA JAŠE ALMULIJA:

„Stradanje i spasavanje srpskih Jevreja“ strana 12

2 januar 2011. JevrejskiPregled

JevrejskiPregled

www.savezscg.org

Predsednik Tadić u Beogradskoj sinagogi

U večeri osmog dana Hanuke, beogradska sinagoga Sukat šalom bila je premala da primi sve koji su želeli da prisustvuju paljenju posled-nje svećice na hanukiji. Pripadnicima jevrejske zajednice Srbije, tog 8. decembra, u Hramu su se pridružili predsednik Srbije Boris Tadić, pa-trijarh srpski Irinej, episkop bački Irinej, efendija Eladin Ašćerić, iz rijaseta Islamske zajednice Srbije, apostolski nuncije Arčibald Orlando Antonini, ministar vera Bogoljub Šijaković i brojni predstavnici diplomatskog kora akreditovani u Beogradu. Predsednik Tadić zapalio je u sinagogi prvu sveću na osmokra-kom svećnjaku, da bi posle toga pomenuti verski velikodostojnici i ministar vera, jedan za drugim, upal-ili ostale, u čemu su im se pridružili predsednik jevrejske omladine Srbije Danijel Bogunović i počasni predsed-nik Saveza jevrejskih opština Srbije Aca Singer.

Svečanost je otpočela pozdravnim govorom predsednika Jevrejske opštine Beograd prof. dr Jovana Elazara:

- Hanuka nije veliki praznik, ali je po simbolici koju nosi u sebi jedan od najznačajnijih. Ceremonija paljenja svećica je vrlo jednostavna, ali vrlo snažna i duboko smisaona. Svećice su tu da nam osvetle put u, nadam se, svetliju budućnost.

Nešto više o istorijatu Hanuke i simbolici tog praznika govorio je rabin Isak Asiel.

Svečanost je u mnogome ulepšao “Braća Baruh”, kako je Elazar na-pomenuo, “najstariji jevrejski hor na svetu”, koji je sa visoke galerije, po običaju besprekorno, izveo neko-liko prazničnih pesama dajući celom događaju dodatnu notu duhovnosti.

Hanuka, praznik svetlosti, traje osam dana i noći, ali sećanje na to kako je obeležen u sinagogi Sukat šalom sig-urno će potrajati duže.

TEVET/ŠEVAT 5771. 3Jevrejski

PregledJevrejskiPregled

U Jevrejskoj opštini Zrenjanin se svake godine slavi pobeda duha nad fizickom snagom, “slabih” nad “jakima”, slavi se jedan od najomiljenijih i najpoznati-jih malih jevrejskih praznika – Hanuka.

Kao što običaj nalaže, pro-slava je započela paljenjem sedme svećice na hanukiji i molitvom koju je pročitao Vladimir Arsenić. Pažnju svih je zaokupio mladi Predrag Milovančev svojom posvećenom pojavom, kazujući, ozbiljno i samou-vereno, priču o poreklu praznika, o Judi Makabejcu, o čudu u Jerusalimskom hra-mu, o pobedi “slabih” nad “jakima”, o pobedi svetlosti. Predrag je bio iznenađenje za većinu članova zajednice (bilo ih je pedest i dvoje), a poseb-no njegova posvećenost njenim najmlađim pripadnicimaa.

Ženska sekcija je pripremi-la sve da atmosfera zrači porodičnim duhom, da trpeza nenametljivo bude obogaćena po-nudama i sa krofnama. To je u deci izazivalo radost koja je kulminirala

podelom skromnih poklona i tombolu.To nije sve. Prostorije JO Zrenjanin su

lepe i tople, sa zidova pričaju slike starih ulica i jevrejskih zdanja nestalih u pepe-

lu rata. Bečkerečke sinagoge nažalost nema. Potreba da praznik Hanuka

bude proslavljen u autentičnoj atmosferi zadovoljena je, već po tradiciji, odlaskom u JO Subotica. U njihovoj sinagogi Zrenjaninci su udahnuli prazničnu at-mosferu, bili deo ceremonije paljenja šeste svećice.

S. Nuhanović

Hanuka u Subotici

U ponedeljak, 6. decembra, sa prijateljima iz jevrejskih opština Zrenjanin, Pančevo, Sombor, Osijek i Hodmezevašarhelj, članovi Jevrejske opštine Subotica proslavili su Hanuku i upalili šest sveća.

Molitvu je predvodio izraelski kantor Boaz Davidof. On je, nakon paljenja Hanuka sveća, uz zvuke gitare pevao pesme na hebrejskom, ladinu i jidišu i brojnim gostima, među kojima su bili i ambasador

Izraela u Srbiji Artur Kol i Slavko Parać, predsednik Skupštine grada Subotice, podario nezaboravno veče.

R. KovačSnimci su preuzeti sa sajta JO Zemun

ZRENJANIN

Mali praznik – velika radost

4Jevrejski


www.savezscg.org

Omladinski centar za neformalnu jevrejsku edukaciju rešio je da nas-tavi tradiciju organizovanja proslave praznika i međuklupskih susreta u jevrejskim opštinama u Srbiji.

Ove godine odlučeno je da se organi-zuje druženje za decu i roditlje u JONS. Na ogromno zadovoljstvo organizatora pozivu su se odazvale jevrejske opštine Subotica, Kikinda, Zrenjanin, Pančevo, Zemun, Niš, Sombor, Osjek, Doboj i Beograd. U Novosadskoj opštini, u ne-delju 5. decembra 2010. okupilo se oko 100 dece i roditelja.

Goste su pozdravili domaćin, pred-sednik JONS Goran Levi i Jovan Elazar, predsednik JO Beograd čime je počelo praznično druženje

Vaspitači beogradske opštine pri-redili su vrlo zanimljivu igru za decu. U uvodnom flimu, ona su mogla da vide kako Hari Poter moli decu da mu pomognu da pronađe Hanuka krofne,

koje su ukradene i tako spasi Hanuku. Deca su morala da ispune 10 različitih zadataka kako bi došla do sastojaka potrebnih za pravljenje krofni. Naravno, sve grupe su uspešno završile zadatke i pronašle sve sastojke. Hari Poter je bio zahvalan svoj deci na pomoći i Hanuka je bila spasena!

Nakon igre, svi su imali zadovoljstvo da uživaju u predstavi koju je pripremio Dečji klub JONS. Deca su predstavom na zanimljiv način ispričala priču o Hanuki, d bi na kraju svi otpevali pesmu Maoz Cur.

Dok su se deca igrala, roditelji su mogli da oprobaju kreativnost i darovi-tost u umetničkoj radionici koju je vodila Maja Gusman. Tokom prve radionice svi koji su to želeli mogli su da oslikavaju čaše i ponesu ih kući kao uspomenu na druženje. Tokom umetničke radionice, roditelji su mogli da čuju i ponešto o Hanuki iz kratkog izlaganja Viktora

Nojmana. U drugoj umetničkoj radion-ice mališani su se pridružili roditeljima u pravljenu čestitki.

U pauzi između programa gostima su bili posluženi sendviči i sokovi, kao i krofne koje se tradicionalno jedu na ovaj praznik. Kao iznenađenje svim prisut-nima poslužena je i torta, koju je samo za ovu priliku napravila Košer kuhinja iz Beograda.

Specijalni gost jevrejskih opština Srbije, Makedonije i Bosne tokom praznika Hanuka bio je Boaz Davidof, kantor iz Izraela. Pored koncerata koje je održao u pet jevrejskih opština, u Novom Sadu je decu naučio nekoliko Hanuka pesmica, a ona su uživala u nje-govim pričama, trikovima i muzici.

Na kraju je paljenjem sveća na ve-likoj hanukiji obeležen peti dan Hanuke, nakon čega su se učesnici pozdravili krenuli kućama.

L. Rojnik, M. Pašajlić i M. Stojanović

januar 2011.

NOVI SAD

Hari Poter i izgubljene krofne

5Jevrejski


U Spomen muzeju „21 oktobar“ u Šumaricama, održana je 16. decem-bra promocija knjige „Pravednici među narodima – Srbija“. Spomen muzej u Šumaricama, kao mesto koje je nesumnjivo simbol stradanja svih građana Srbije tokom Drugog svetskog rata, ugostilo je istoričare koautore: dr Milana Ristovića i dr Milana Koljanina, predsednika Saveza jevrejskih opština Srbije Aleksandra Nećaka i predsednika JO Zemun Nenada Fogela. Specijalni gost na promociji bio je dramski um-etnik Goran Sultanović.

Knjiga je posvećena građanima Srbije koji su tokom Drugog svetskog rata, kako se izrazio pisac Milan Fogel, stavljali glavu u torbu spasavajući nji-ma često nepoznate osobe jevrejskog porekla. Radi boljeg razumevanja hra-brosti pravednika, poseban deo knjige,

koji je napisao Prof. dr Milan Ristović, posvećen je istorijskim okolnostima u kojima su se odigravala spasavanja na teritoriji današnje Srbije. Iz pera dr Milana Koljanina dat je opširan pre-gled uslova u kojima su živeli Jevreji u Srbiji i jugoslovenskoj državi do 1941. godine. Knjiga je takođe posvećena preživljavanju, ali i stradanju jevre-jskog naroda u Srbiji za vreme Drugog svetskog rata. Tokom prvih meseci rata, Jevreji zatočeni u logoru Topovske šupe bili su nepresušan „rezervoar“ u praksi streljanja talaca koju su sprovodili nacisti kao mere odmazde. Masovno streljanje talaca u Kragujevcu 21. oktobra 1941. pokazalo je da ni Srbi nisu bili pošteđeni od surovih obračuna koje su sprovodile nemačke okupacione vlasti. Broj od 2794 ubijena talaca jasno ukazuje da su okupatori i Srbima i Jevrejima namenili ulogu žrtve. Zajednička zla sudbina dva bratska naroda se pot-vrdila na kraju promocije spontanim pozivom čelnika Narodnog muzeja Kragujevca da na proleće gostujemo kod njih.

Savez jevrejskih opština Srbije, JO Zemun i autori, promocijama ove knjige udaraju temelje trajnog Spomenika dobrim ljudima iz Srbije.

Pored ostalih izveštača, ceo tok promocije snimala je ekipa Filmskih novosti. Direktorka Filmskih Novosti Vera Niníć, obećala je da će ustupitii jednu kopiju video zapisa za potrebe Saveza, na čemu joj se iskreno zah-valjujemo.

N. Fogel

TEVET/ŠEVAT 5771.

ČestitkeDear Mr. Fogel,To begin with, we are very impressed

by your book. It is interesting and an im-portant contribution for the community.

Sincerely Yours,Muriel LeeuwinDirector Dutch Jewish Humanitarian

Fund

Dear Mr. Fogel,I received today the books and CD.

Thank you. The book looks fantastic – Mazal Tov.

Best of luckNaomi CoganProgram OfficerConference on Jewish Materials Claims

Against Germany, Inc.

Izložba o hrvatskim Pravednicima

Krajem septembra, za vreme boravka u Sjedinjenim Američkim Državama, hrvatski predsednik Ivo Josipović, kako piše „Ha-kol“, otvorio je u Los Anđelesu izložbu posvećenu hrvatskim Pravednicima među narodima, hrabrim građanima koji su u ustaškoj NDH, reskirajući svoje živote, spasavali Jevreja od progona i likvidacije. Izložba je postavljena u jevrejskom stu-dentskom centru Hilel na Univerzitetu u tom gradu (UCLA), a 34 panela fotografi-jama i tekstom svedoče o 102 hrvatska građanina koji su proglašeni Pravednicima među narodima, što je najviše priznanje koje Izrael dodeljuje nejevrejima.

Tom prilikom Josipović je naglasio da je Hrvatska ponosna na svoje antifašističko nasleđe, da su temelji moderne hrvatske države u antifašizmu, dodajući i da je hrvatski antifašistički pokret bio jedan od najbrojnijih u Evropi.

KRAGUJEVAC

Šumarice za pravednike

6Jevrejski


www.savezscg.org

januar 2011.

Podrška SavezaPovodom vesti o tome da je Srbija zatražila od SAD

izručenje Petera Egnera, osumnjičenog za ratne zločine nad nekoliko desetina hiljada Jevreja, Srba i Roma tokom Drugog svetskog rata, Savez jevrejskih opština Srbije daje punu podršku Vladi i Ministarstvu pravde u njihovoj rešenosti da bivšeg pripadnika Gestapoa izvede pred sud.

Uvek smo se zalagali za princip da za svaki zločin postoji individualna odgovornost počinilaca, kao i da ratni zločini nikada ne mogu toliko zastareti da bi njihove počinioce abolirali od krivične odgovornosti.

Hvala Rabinu Isaku AsieluVreme u kojem živimo ne možemo reći da je lepo.

Bezbroj problema i neprilika sa kojima se ljudi svakodnev-no susreću čini da gube gotovo svako interesovanje za one pored sebe, drugove, komšije, prijatelje, kolege. Ljudi žive svoje živote izolovano , često sakriveni i od najbliže porod-ice. Gubi se ona divna ljudska osobina da se jedni drugima osmehnemo, pružimo ruku kada je nekom potrebno ili primetimo i uputimo neku lepu toplu reč za nekog koga smo izgubili. I kada doživimo da nam neko priušti nešto tako lepo, ljudski, ostajemo gotovo zatečeni, zbunjeni, ne očekujući takvu pažnju.

Upravo zato, želimo da se zahvalimo Rabinu Isaku Asielu, na predivnim rečima kojima se oprostio od našeg izuzetnog supruga i oca, Tugomira Bruna Bruknera.

Tople, ljudske reči kojima je oslikao čitav njegov život, njegovo biće i njegov jedinstven rad i doprinos svojoj za-jednici nećemo nikada zaboraviti. Ostaće u našim mislima i u našim srcima.

Jevrejskoj zajednici Tugomir Bruno Brukner je bio je-dan od najodanih članova, bio joj je privržen svim srcem i dušom, davao joj je sve što je mogao, umeo i znao. A znao je i umeo mnogo, bio je čovek inventivnosti i talenta, ne-nametljiv, tih i beskrajno privržen. Znao je da se brine o po-rodici, da učini da život sa njim bude večita radost i lepota.

Za nas, njegovu porodicu, gubitak je nemerljiv, za Jevrejsku zajednicu, gubitak člana za koji smo sigurni da će se osetiti.

Puno Vam hvala G-dine Rabine.Supriga Tugomira Bruknera, sa sinovima Andrejem i Bojanom

NOVI SAD SREDINOM DECEMBRA BIO DOMAĆIN DRUGOG SEMINARA O HOLOKAUSTU

Bratsko sećanje na sveto naređenjePiše: Vlada Todorović

- Šta se dogodilo u logoru u Jasenovcu, čiji ste bili ko-mandant? Razgovarao sam s nekim preživelima, koji su svedočili o užasima.

- Ma šta pričaš?! Ko je tamo bio, to je i zaslužio.- Govorili su mi...- Tačno je samo to da se na Jasenovac odnosi jedan

problem. Nismo imali vremena da dovršimo posao.Ovaj dijalog argentinskog novinara Horhe

Kamorara i Dinka Šakića, jednog od onih čija je sav-est umrljana tuđom krvlju, jedna je od stotinak ili više zastrašujućih ilustracija predočenih nastavnicima, učiteljima, profesorima istorije, književnosti i filozofije, učenicima i studentima, a iznetih na drugom seminaru o Holokaustu. Skup je okupio preko 130 učesnika, a priredile su ga Jevrejska opština Novi Sad i Centar “Simon Vizental” iz Jerusalima i održan je pod pok-roviteljstvom predsednika Skupštine APV Šandora Egerešija.

- Holokaust nas uči da su ksenofobija, rasizam i antisemitizam doveli do masovnog nasilja, ali imajmo na umu da je svaki pojedinac odgovoran za svoju sud-binu. Rezolucijom o nepriznavanju kolektivne krivice potvrdili smo zalaganje za punu rehabilitaciju svih prognanih, nevino optuženih i nevino stradalih tokom i neposredno nakon II svetskog rata, ne dovodeći u pitanje individualno utvrđenu odgovornost. Uči Holokaust i o tome da društvo ne sme da žmuri ni pred netolerancijom i ta sramotna i teška lekcija čovečanstva čini istorijsko upozorenje, a vodimo računa i o tome da žrtve imaju pravo na dostojanstvo, istinu, pravdu i obeštećenje - rekao je Egereši, ističući da je Skupština AP Vojvodine još 2003. godine poslala jasnu poruku da samo jačanje politika pomirenja i indi-vidualizacije krivice predstavljaju branu manipulaciji brojem stradalih i reinterpretaciju prošlosti.

Ambasador Izraela u Srbiji Artur Kol je naglasio da

Bar micvaPosle dužeg vreme-

na dogodilo se da jedan mladi Novosađanin, Jonatan Đuranović, rođen u Izraelu, ima Bar micvu. Jonatan je sa članovima porodice došao u Beogradsku sinagogu 4. decembra, gde je u okviru molitve za Šabat i Hanuku obavljen svečani čin za koji je on bio dobro pripremljen. Posle svečanosti uprilučena je mala proslava u restoranu Sinagoge.

Lj. Lepuša

Knjige na dar u Zrenjaninu

Članovi Jevrejske opštine Zrenjanin najsrdačnije zah-valjuju dr Mirjani Hercog iz Čačka na poklonjenim kn-jigama. Time je biblioteka JO bogatija za pet autorskih dela Mirjane Hercog, poreklom iz Zrenjanina.

- Zrenjanin je za sve nas grad kojem se na razne načine vraćamo. I moje knjige, koje vam šaljem, deo su tog vraćanja Zrenjaninu – rekla je gospođa Hercog darujući knjige.

7Jevrejski


je učenje o Holokaustu od ključne važnosti, pošto je sve manje onih koji su ga preživeli i sve se ređe može čuti šta su prošli u tim vremenima:

- Nemojmo pogrešno shvatiti ovaj seminar i misliti da će biti važno da se u školi odgovara lekcija o tome šta je Holokaust. Ne, to nije bitno nego nešto drugo. Da budemo upoznati s razlozima nastanka Holokausta, da razumemo žrtve, da shvatimo njihovu patnju. Na nama je da uradimo sve da osiguramo mladima da znaju šta se zbivalo. Nismo li iznova sučeni s fenomenom antisemi-tizma? Ljudi moraju znati šta je Holokaust. To je važno i zbog onog što se dogodilo tokom II svetskog rata, ali i zato da umemo ukupnije da sagledamo i druge strašne situacije, recimo da shvatimo šta se desilo u Ruandi. Da po saznanju za masovna stradanja ne kažemo: “Ah, pa nisam ni sam sebi dovoljno jasan, kako da razumem

Afriku?” Ako želim, prema svakom zločinu mogu da imam stav, ma gde da se dogodio. Pogotovo prema mas-ovnom zločinu, i to je jedna od univerzalnih poruka koje šaljemo s ovog skupa - naveo je Kol.

Jasan stav tradicionalnih crkava

Episkop bački Irinej Bulović govorio je o temi Holokausta sa stanovišta SPC, naglašavajući da se protivi postavljanju znaka jednakosti između nacističkih zlodela sa zločinima komunističkih režima:

- Ne pravdajući ničija streljanja bez suda, ne možemo taj teror izjednačiti s Holokaustom. Istina je da su komunističke vlasti ubijale nevine, kao i to da je među streljanim bilo i pripadnika formacija koje su činile

TEVET/ŠEVAT 5771.


Bratsko sećanje na sveto naređenjeNa skupu namenjenom nastavnicima, učiteljima, profesorima istorije, književnosti i filozofije, učenicima i studentima, govorila elita među poznavaocima bolne teme ne samo jevrejskog naroda, nego čitavog čovečanstva

Ne zatvarti oči pred netolerancijom – Šandor Egereši u razgovoru sa Hočevarom, Zurofom, dr Frenkel i ambasadorom Kolom

(Fot

ó: Ó

tos A

ndrá

s) M

agya

r Szo

8Jevrejski


www.savezscg.org

januar 2011.

zločine nad Jevrejima, Srbima... Tome se mora prići, svakako oprezno, ali imamo srećnu okolnost da se II svetski rat nije davno desio. Dakle, moguće je utvrditi činjenice, i te i one o događanjima neposredno nakon rata. Ovde kultura sećanja često nije na potrebnom ni-vou, i ponekad lako zaboravljamo i sopstvene i tuđe žrtve. Učimo od Jad Vašema koji se trudi da zabeleži ime svake žrtve Holokausta. Mi, nažalost, nemamo spisak naših žrtava u II svetskom ratu, kao ni onih u ratovima pre i posle njega.

Stav tradicionanih crkava prema Holokaustu je jasan i nedvosmislen, ocenio je episkop Irinej, a ovaj seminar činio je svedočanstvo o potrebi da istina dobije satisfakciju, da se unapredi:

- Što se tiče antisemitskih tekstova obljavljenih u Srbiji, podsećam na vreme kad je to počelo. Tada je patrijarh Pavle odmah oštro osudio tu pojavu. U pismu Jevrejskoj opštini u Beogradu je jasno izneo stav SPC i osudio po-javu antisemitizma. Ekstremisti koji se predstavljaju kao autentični hrišćani i emituju svoje maglovite konstrukcije, moraju biti jasno razdvojeni od zvaničnih stavova crkava o Holokaustu.

Beogradski nadbiskup Rimokatoličke crkve Stanislav Hočevar izneo je viđenje istog pitanja s aspekta svoje ver-ske zajednice.

- Ovde smo i zato da bismo se setili svetog naređenja, braćo i sestre. Tu smo da razmišljamo o tragediji čovečanstva i da se vratimo istoriji da nas uči novim

mudrostima - ukazao je Hočevar, obogaćujući saznanja polaznika seminara podatkom iz vremena kada se u nacističkoj Nemačkoj smatralo da bi se “Konačno rešenje” mogla pronaći i “samo” ako se proteraju Jevreji. - Međutim, težak teret je na savesti nekih tadašnjih vlada Zapadne Evrope, kao i onih u Severnoj i u Južnoj Americi. Odbile su mogućnost da prime Jevreje i znamo šta se posle dešavalo.

Kao posebnu vrednost je nadbiskup Hočevar izneo i to da, uprkos povremenim incidentima, redovno postoje pozitivni signali katoličke crkve prema jevrejskoj zajednici.

- Prekretnica u našim odnosima nastala je odmah po oslobođenju, s tim da je tim relacijama naročit doprinos sa strane naše crkve dao poseban odbor formiran 1971, a u čijoj je nadležnosti veza dve zajednice.


MuzejAna Frenkel, donedavna predsednica novosadske opštine, a

sada u funkciji saradnice Centra “Simon Vizental” iz Jerusalima, obavestila je učesnike seminara da je u planu gradnja Muzeja ho-lokausta Vojvodine:

- Sedište tog buduće arhivsko-dokumentacionog centra, biće izgrađeno u Novom Sadu, a njegova uloga biće čuvanje uspomene na Holokaust kroz stalne izložbe, održavanje seminara i izdavanje zbornika. Primetno je da je kod generacija koje pristižu sve manje osećanje bola zbog Holokausta. Malo znaju ili čak uopšte ne znaju šta se tokom tog užasa dogodilo, ne sećaju ga se. Stoga ćemo imati Muzej Holokausta, kako uspomena na najveće zlo XX veka ne bi izbledela. Po rečima Frenkelove, finansijska sredstva za izgradnju te ustanove je odobrio Fond za kapitalna ulaganja Vojvodine, s tim da još nije poz-nata tačna lokacija ovog arhivsko-dokumentacionog centra.

Direktor Centra “Simon Vizental” u Jerusalimu dr Efraim Zurof je, govoreći o napo-rima koji prate izvođenje nacističkih zločinaca pred sud, ukazao na to da se često postavlja pi-tanje o tajni opstanka jevrejskog naroda:

- Odgovor je - zahvaljujući sećanju. Plan nacista bio je ne samo da fizički unište Jevreje nego da nestane sve što je jevrejsko. Usledilo je, međutim, sećanje. Recimo, Jad Vašem je sakupio 3,8 miliona imena žrtava fašističkog terora. I to je deo našeg odgovora, deo sećanja na Holokaust, na ljudsko stradanje koje nije sradanje kao što je bio cunami. Ovo je bila katastrofa koju su proizveli ljudi s ciljem da ubiju druge ljude.

Ima mišljenja o tome da se Holokaust do-godio davno i suđenja je bilo, izneo je dr Zurof, ali nije retkost da neko pita ima li još živih nacističkih zločinaca:

- Da, ima još tih koji nisu dovedeni pred lice pravde. Stari su ljudi i, između ostalog, i to je razlog što kod ljudi ima određenog otpora. Zašto? Zar protok vremena umanjuje značaj

zločina? Ubica je kriv jednako kao nekad. Zatim, zar bismo nešto promenili kod tih ljudi da ih oslobodimo krivice? Čovek na slobodi, Šandor Kepiro me je, naprimer, tužio zato što sam ga u javnosti nazivao moralnim monstru-mom Holokausta. Je li se kod njega promenio odnos o Holokaustu, o njegovom zlodelu? Tu je i jedan od principa Simona Vizentala, o tome da postoji dug prema žrtvama i njihovoj deci. Zar da ga podvedemo kroz protok godina? Šta reći nekom kome su ubili baku? Oh, žao mi je, ali znate li da je danas njen ubica star? Koga će to utešiti? Na kraju, verujem i u to da neće biti raznih Ruanda ako što veći broj nacističkih zločinaca dovedemo u sud.

U prvoj od dve radionice, dr Zurof je govorio o tome zbog čega Praška deklaracija čini opasnu pretnju za buduće obrazovanje o Holokaustu, nudeći niz ilustracija:

- Trebalo bi da 23. avgusta obeležavamo dan svih žrtava totalitarističkih režima. Zašto? Na taj dan je, sećamo se, potpisan pakt Ribentrop-Molotov. Ne slažem se. Da li da izjednačimo

krivicu ondašnjeg SSSR-a i tadašnje Nemačke? SSSR snosi odgovornost za određena zlodela, ne i za Holokaust. Oslobodio je Aušvic, u kojem su Nemci ubijali. Još nešto. Ono što su tad učinile Baltičke zemlje je drugo u odnosu na ono u Francuskoj, Danskoj, Holandiji... gde se krivica ipak završava ulaskom nesrećnika u vagone koji su ih nosili u logore. Fašisti u Estoniji, Letoniji i Litvaniji pomagali su u zločinu. To je nešto drugo! I ovom u prilog još to da su i UN, inače ne preterano zaljubljene u Jevreje, ustanovile 27. januar kao Dan sećanja na Holokaust. Zašto to da menjamo?

U drugoj radionici bilo je objašnjeno zašto je slučaj Kepiro važan za Mađarsku, čiji je sud u Budimpešti, samo dva dana nakon seminara u Novom Sadu, doneo oslobađajuću presudu za dr Zurofa po tužbi ovog zločinca, za kojim je i Tužilaštvo za ratne zločine u Srbiji raspisalo poternicu još septembra 2008.

Nažalost, i dalje stoji odgovor Mađarske da joj ustav ne dozvoljava izručenje njenih državljana.

Seminar kao odgovor

9Jevrejski

PregledJevrejskiPregled TEVET/ŠEVAT 5771.

Nisu svi privedeni pravdiNaročitu pažnju privuklo je izlaganje istoričara, pro-

fesora Slobodana Markovića o istoriji Jevreja Srbije, u kojem se posebno zadržao na dane između dva svetska rata.

- Znamo li, na primer, da su u beogradskom jevrejskom domu govorili najugledniji Srbi tog vremena, od Mihajla Petrovića Alasa do Milutina Milankovića. Ili, poznato je da se malo koja evropska knjižara mogla porediti s onom izdavača Gece Kona u Beogradu. O tome šta su Jevreji u Srbiji učinili govore i zdanja koja su podigli, knjige što su ih napisali na srpskom, a može se progovoriti, što da ne, i o učešću Jevreja u NOR-u.

Profesor Marković je na to dodao i bolnu činjenicu o tome da je na teritoriji današnje Srbije ali bez Srema, a sa Baranjom, uoči rata bilo 33.250 Jevreja, od kojih oslobođenje nije dočekalo čak 28.510.

- Treba znati i to da streljanja Jevreja počinju već 4. jula 1941, dakle pre ustanka, kao i to da se u Beogradu dogodila jedna od prvih epizoda Holokausta, od jeseni 1941. do nared-nog proleća. Još 8. decembra je započela konfinacija, a posle prepiske Beograda i Berlina, u našu prestonicu poslat je kami-on dušegupka. Inicijativa je, znači, došla “od dole”, odavde. Od 20. marta započinju te stravične vožnje do Jajinaca, gde su mrtvi izbacivani u već pripremljene rake. Vožnje su prekinute 10. maja 1942. i nije moguće utvrditi koliko je u tim transporti-ma nastradalo ljudi, pošto je na poslednje putovanje kretalo od 50 do 100 logoraša, s tim da je utvrđeno kako je Srbija bila prva teritorija s koje je nemački zapovednik izvestrio Berlin o “Konačnom rešenju”.

U izlaganju profesora Markovića čulo se i to da svi nemački zločinci s ovog prostora nisu privedeni pravdi, tako da su joj izmakli Franc Fridrih, Vilhelm Fuks, Harald Turner, da je Franc Nojhauzen pušten na slobodu 1952, da su kratke kazne dobili komandanti logora na Sajmištu Edgar Enke i Herbert Andorfer... Uz ove, dakako teške priče došla je teza kako će tema kojom se seminar bavi biti svakom budućem slušaocu uspešnije predočena ako se izbegne depersonalizacija, s tim da je izneo i zanimljivu anegdotu o poreklu prezimena Davičo:

- Svojevremeno je knjazu Milošu Obrenoviću neki Jevrejin po imenu David spasao život. Otad mu se Miloš obraćao nadimkom nadenutim u deminutivu. A Davidče se, pak, vremenom pretvorilo u Davičo.

Aleksandar Veljić, publicista i prevodilac, preneo je po-laznicima seminara deo svojih istraživanja za Novosadsku raciju:

- Šandor Kepiro se brani govoreći da je tražio parti-zane. Da li su partizani bile one bebe ili tek nešto starija deca i njihove porodice? Kakvi su partizani bili oni stari

ljudi... Ne, Kepiro je ubijao i racija je odnela 4.000 žrtava. Ubijao je nedužne, sve nas, vas, mene... Taj pravnik, pre nego što je sa svojim patrolama krenuo u krvav pohod, tražio je pismenu naredbu. Zašto? Pa tražio je alibi za to da bi, eventualno, jednog dana mogao naređenjem da se brani...

Veljić je predstavio i svoju knjigu pod naslovom “Istina o novosadskoj raciji”, čije stranice čine potresno svedočenje o pojedinim stradanjima, uz koje su, između ostalog, i pojedini iskazi, spisak pobijenih do kog se zasad uspelo doći, a progovorio je i o zabranjenoj radio drami, “Racija: januar 1942”. Drama je bila nagrađena 1986. godine na jugoslovenskom festivalu u Skoplju, s tim da je odmah zabranjeno njeno emitovanje iz “bojazni” od, kako je nave-deno, remećenja međunacionalnih odnosa. Čitavu deceniju provela je na “bezbednom mestu”, da bi onda delimično bila vraćena u javnost.

Po završetku seminara, učesnici i predavači, u društvu dvojice potpredsednika Skupštine APV Branimira Mitrovića i Martina Zloha, odali su poštu nevino stradalim žrtvama pred spomenikom “Porodica”, na Keju žrtava racije u Novom Sadu.


Slabo poznata temaPo priznanju jedne prisutne nastavnice istorije, tema

Holokausta je slabo poznata novim generacijama:- Rođena sam ne mnogo pre raspada bivše zemlje i kada se

mnogo drugog našlo u središtu pažnje. Naravno, i pored toga smo znali za strahote koje je nosio II svetski rat, ali... Prekopava se po is-toriji s ove i one strane, vode se polemike, samo nikad do sad nisam čula mnogo tog što je rečeno na seminaru. Šokirana sam, posebno činjenicom da ne malo odgovornih za ubijanje naših rođaka, komšija, sugrađana nisu odgovarali ili su bili minimalno kažnjeni. Sudske presude počinju rečima “u ime naroda”, a u ime kog naroda su im zločini pravdani? I dalje ne znam šta bih na takvo pitanje mogla da odgovorim nekom svom učeniku.

U sličnom pravcu je progovorio i njen kolega, profesor:- Ne razumem razloge zbog kojih se do sad izbegavalo da se

potpuno otvoreno govori o Holokaustu. U stvari, ne može se reći da se izbegavalo, nego se pre radilo o temi koja je nevoljno načinjana. Da li jedino zato što će pojedince da vrati u dane kojih se nerado sećaju, ili zbog nečeg drugog? I dalje ne znam. Hoćemo li o ovoj temi saznavati i dalje uglavnom na osnovu nekih filmova, ili će nam se reći čitava istina. Evo, vidimo šta se dešava kad se istina skriva. Kad ispliva, neuporedivo je bolnija nego da je predočena na vreme.

Za razliku od njih, jedna profesorka je rekla kako je o Holokaustu moglo mnogo toga da se dozna, ako se htelo:

- Stvar je bila samo u tome da neko iz okruženja načne tu temu. Ipak, ne mogu se otrgnuti misli da državi, školi, svejedno kome već, nije bilo stalo da se informišemo i u ovom pravcu. Ne kažem da nam je trebalo kao osnovcima iz prvih razreda pričati o Aušvicu, Jasenovcu... U kasnijim razredima, međutim... Možda u tom slučaju ne bismo danas imali pokušaje povampirenja fašizma, veličanja neljudi, zlikovaca... možda ne bi bili ispisivani uvredljivi grafiti po zidovima, možda se ne bi uzvikivale parole od kojih se ledi krv...

10Jevrejski


www.savezscg.org

Kada se bude pisala istorija beogradskog i srpskog šaha, zapažen prostor mora se rezervisati za Jakova M. Ovadiju. „Ko je sad pa taj?“ zapitaće šahisti Srbije sa početka 21. veka. Ime za poštovanje, čovek čiji je doprinos popularizaciji i afirmaciji igre na 64 polja u Beogradu iznad svega.

Ovadija je bio naš prvi šahovski novinar i pisac, kao i izdavač prvih šahovskih knjiga u Beogradu, odnosno bivšoj prvoj Jugoslaviji. Bio je poznat i cenjen advokat u Beogradu početkom 20. veka. Rođen je 28. avgusta 1878. Potiče iz jevrejske porodice čiji su se preci svojevremeno doselili na Balkan iz Španije. U Beogradu je završio realku, a potom prava. Imao je dve ljubavi, dva hobija – advokaturu i šah.

Kada je šah naučio ostaće tajna, ali je prvi u Beogradu počeo da piše o njemu. Uz mnogo ubeđivanja ure-dnika, prvu šahovsku rubriku uveo je u listu „Mali žurnal“ 1905. godine. Zanimljivo je da je da bi tada objav-ljivao šahovske vesti morao za to

da plaća kao da je reč o oglasima. Pišući o šahu od 1910. do 1912. go-dine u „Novom vremenu“, „Epohi“, a od 1921. u „Vremenu“ i „Pravdi“ i tadašnjim ilustrovanim publikacijama Ovadija je postao prvi šahovski novi-nar u Srbiji.

Za njega se može reći da je utemeljivač, pokretač i propagator dopisnog šaha u Srbiji i Jugoslaviji. On je još 1905. godine organizovao dop-isni šahovski meč između Beograda i Šapca.

Ono po čemu će se ime ovog šahovskog poslenika pamtiti je to što je jedan od osnivača međunarodne šahovske organizacije – FIDE. Kao predstavnik Kraljevine SHS Ovadija je 23. jula 1924. u Parizu potpisao osnivački akt FIDE.

januar 2011.

LIČNOSTI: JAKOV M. OVADIJA, PRVI ŠAHOVSKI NOVINAR U BEOGRADU

Potez za istorijski notes

Zanimljivo je da je ovaj, jedan od osnivača FIDE, plaćao novinama da mu objave vesti iz sveta šaha, kao da je reč o oglasima

Za Jakova M. Ovadiju se može reći da je utemeljivač, pokretač i propagator dopisnog šaha u Srbiji i Jugoslaviji. On je još 1905. godine organizovao dopisni šahovski meč između Beograda i Šapca

11Jevrejski


Do sada sam potpisivala ug-lavnom tekstove koji su govorili o koncertima i gostovanjima hora “Braća Baruh”, ali ovaj put će re-dovi biti posvećeni dirigentu Hora Stefanu Zekiću.

Maestro Zekić rođen je 1983.godine. Već sa 12 godina osvajao je brojne nagrade na republičkim i gradskim takmičenjima, održao prvi solistički koncert i nastupao kao solis-ta sa simfonijskim orkestrom JNA.

Diplomirao je na Odseku za di-rigovanje, Fakulteta muzičke umet-nosti u Beogradu. U proteklih deset godina dirigovao je, bio solista i pi-janista na mnogobrojnim koncertima, muzičkim priredbama i takmičenjima sa kojih je redovno donosio priznanja i nagrade.

U Hor “Braća Baruh” došao je sa četrnaest godina, a od sedamnaeste počeo da diriguje, prvo kao asistent tadašnjih dirigenata, a kasnije i kao šef-dirigent i umetnički rukovodilac. “Baruh” je pratio njega isto koliko je i on pratio “Baruh”. Danas je teško čak i pomisliti na “Baruh” bez Stefana Zekića.

U sredu 15.decembra 2010. naš dragi prijatelj i dirigent dao nam je povod za veliki ponos. Te večeri, u modernoj režiji Jagoša Markovića, a

pod dirigentskom upravom Stefana Zekića, “Figarova ženidba” aus-trijskog kompozitora Volfganga Amadeusa Mocarta, publici je pružila novi doživljaj ove priče. Maestro je kroz čitavu operu precizno vodio ansambl, dajući upečatljiv dram-ski izraz kojim je isticao značajne psihološke momente Mocartove priče, a takođe je uspeo i da sugestivno vlada orkestrom, kako u pogledu dinamičkog nivelisanja, tako i pre-ciznog ritma. Kako se radnja razvijala, a opera približavala kraju, takozva-nom velikom finalu koji razrešava sve intrige, maestro Zekić je uspeo da u sve većem intenzitetu privuče pažnju publike, što se moglo videti iz nji-hovih neverbalnih reakcija.

Rame uz rame sa imenima Narodnog pozorišta: Katarinom Jovanović, Snežanom Savičić-Sekulić, Nebojšom Babićem, Vladimirom Andrićem, Ivom Profaca i drugim umetnicima, maestro je na kraju pred-stave dobio zasluženi aplauz i ovacije.

Nadamo se da će naš dirigent i dalje uspešno sarađivati sa najstari-jom pozorišnom kućom i da ćemo imati još mnogo prilika da ga gle-damo “u operskoj rupi”, baš kao i na dirigentskim postoljima brojnih kon-cerata. Jovana Stojanović

TEVET/ŠEVAT 5771.

STEFAN ZEKIĆ

„Baruhov“ ponosOd sedamnaeste počeo da diriguje, prvo kao asistent tadašnjih dirigenata, a kasnije i kao šef-dirigent i umetnički rukovodilac

LIČNOSTI: JAKOV M. OVADIJA, PRVI ŠAHOVSKI NOVINAR U BEOGRADU

Ali to nije sve kada se govori o Ovadijinovom doprinosu našem šahu. Prve šahovske knjige objav-ljene u Kraljevini SHS njegovo su delo. Šahovski svet je zadivio i or-ganizovanjem simultanki sa tada najpoznatijim svetskim šahistima. Od 1922. godine u Beogradu i drugim mestima Srbije gostovao je veliki broj međunarodnih velema-jstora, kao što su dr Milan Vidmar, Bora Kostić, Geca Maroci, Jakob Mizes, da bi 1924. uspeo da dovede prvaka sveta Emanuela Laskera, a 1931. novog svetskog šampiona pro-slavljenog Aleksandra Aljehina.

Pun energije, odlučan i dosledan, preduzimljiv, uvek sa novim ide-jama za afirmaciju šaha, Ovadija je stekao velike simpatije među zalju-bljenicima ove drevne igre, a poseb-no mladima. Mladi šahisti su mu se odužili tako što su 1924.osnovali klub pod nazivom ŠK „Ovadija“, koji je posle nekoliko godina uspešnog rada prestao da postoji.

Od 1926. Jakov M. Ovadija se ra-zilazi sa JŠS, a od 1927. posvećuje se samo propagandi šaha u Beogradu. Objavljuje knjige i organizuje gosto-vanja poznatih šahista. U šahovska rukovodstva Beograda i Jugoslavije dolaze novi mlađi ljudi, a on se sklanja u stranu.

Onda dolazi Drugi svetski rat, strašno vreme za sve, a posebno Jevreje. Da bi izbegao sudbinu mnogih svojih sunarodnika, Jakov M. Ovadija kreće sa svojom porodi-com na jug u neizvesnost. Saznanja postoje da su ga ustaše uhvatile kra-jem proleća na granici Hercegovine i Dalmacije i da su celu porodicu Ovadija predali Nemcima. Da li su pobijeni ili oterani u neki od brojnih nemačkih logora – nije poznato.

Jovan G. Vuković

Prve šahovske knjige objavljene u Kraljevini SHS Ovadijino su delo. Šahovski svet je zadivio i organizovanjem simultanki sa tada najpoznatijim svetskim šahistima

www.savezscg.org

12Jevrejski


U izdanju Zavoda za udžbenike Srbije oktobra ove go-dine izašla je u Beogradu četvrta knjiga Jaše Almulija. Na 390 strana velikog formata ona daje potpun prikaz nemačkog uništavanja 88 posto Jevreja u Srbiji. Streljano je oko 5000 muškaraca, a oko 7000 žena i dece iz logora na Sajmištu ugušeno je u kamionu dušegupki, dopremljenom iz Berlina.

Za razliku od „Crne knjige“ koju je Savez jevrejskih opština Jugoslavije izdao 1952. godine i knjige dr Jaše Romana koju su Jevrejski istorijski muzej i Savez izdali 1980. godine, Almulijeva knjiga, sem uništenja, daje sliku spasavanja naših ljudi. Ispričano je preko trideset slučajeva kada su dobre komšije, školski drugovi, lični i poslovni prijatelji krili Jevreje ili im pomogli da uteknu od svojih ubica. Prikazi spasavanja su dati na osnovu razgovora sa preživelima.

Almuli je sliku o sudbini naših ljudi tokom Drugog svetskog rata, takođe, proširio tražeći odgovor na brojna pitanja. U tekstu pod naslovom “Neznanje žrtava i brzina ubica“ on razmatra zašto veći broj Jevreja iz Beograda i Srbije nije mogao da traži i nadje spas. Autor je pokušao da nađe odgovor i na pitanje zašto su Jevreji uopšte u istoriji bili pro-ganjani. Pokušao je da definiše ulogu Nadićeve kvislinške uprave, odbacujući propagandne optužbe da je bila suorga-nizator uništenja srpskih Jevreja, ali iznoseći istovremeno njenu zlu pomoćnu ulogu u tome. U tekstu koji nosi naslov „Četnici i Jevreji“ Almuli pruža novi uvid u njihov odnos. Dok su dve pomenute knjige u izdanju Saveza jevrejskih opština Jugosavije prikazivale četnike samo kao ubice Jevreja uz Nemce, ljotićevce, i nadićevce, Almuli je, na osnovu svojih otkrića, izneo da su četnici i spasavali Jevreje kada nisu bili u partizanaskim redovima, a snašla ih je nevolja. Dao je jedan primer iz Šumadije i više iz istočne Srbije, u kojima su Jevreji, pobegli sa prisilnog rada u Borskom rudniku, dobijali utočište kod četnika. U knjizi je citirana i jedna naredba četničkog ko-mandanta Draže Mihajlovića iz 1944. godine kojom zabranjuje antisemitizam medju četnicima.

Almulijeva knjiga je pisana lakim stilom i sadrži 60 fo-tografija koje su mahom po prvi put objavljene.

Ovaj prikaz potiče iz pera autora.

januar 2011.

NOVA KNJIGA: JAŠA ALMULI „STRADANJE I

SPASAVANJE SRPSKIH JEVREJA“

Odgovori na brojna

pitanja

Tri sina Benka DavičaNa koricama knjige je fotografija trojice sinova Benka Daviča,

od kojih su dvojica poginuli. Najstarijeg Samuila Boška, Nemci su streljali krajem jula 1941. u prvoj grupi talaca sa Tašmajdana. Drugi sin Avram Arsen, umro je od zarazne bolesti kao član kibuca u Palestini pre rata, a trećeg Luja, Italijani su dotukli kada je kao konobar bacio bombu u oficirskom restoranu u Nikšiću 15. juna 1942. Otac Benko, pravnik i književnik, umro je od kolere u Drugom balkanskom ratu 913. godine. Njegova žena preživela je smrt muža i trojice sinova i kao omiljena tetka Streja dugo posle oslobođenja bila aktivna u jevrejskoj zajednici u Beogradu.

KomentariKRINKA VIDAKOVIĆ-PETROV:

Dragi i poštovani g. Jašo, Ovih nedelja sam pripremala jedan rad o Holokaustu u

Jugoslaviji i pitanju identiteta, te sam, pored prethodnih knjiga (pos-lednje dve knjige su bile o Jasenovcu i stradanju srpskih Jevreja), pročitala i ove vaše dve najnovije. Razume se da sam se pozvala na vas u više navrata.

Dakle, pročitavsi i nove dve, želim da vam čestitam! Sreća je što ste se posvetili ovom poslu! U vreme dok sam bila ambasador u Izraelu, imali smo prezentaciju vaše knjige „Jevrejke govore“ i lepa je okolnost bila da je vaš izdavač Milena Šećerovic bila prisutna. Bilo bi lepo da se i ove dve knjige predstave, zar ne?

PROFESOR MILAN RISTOVIĆŠEF KATEDRE ZA SAVEMENU ISTORIJU NA FILOZOFSKOM FAKULTETU U BEOGRADU

Dragi gospodine Almuli,Čestitam na novoj knjizi. Vi imate neverovatnu radnu energiju,

kojom nas mlađe s razlogom možete samo da postidite.

ČLANOVI NAŠE ZAJEDNICE MOGU DA KUPE KNJIGU J. ALMULIJA UZ POPUST OD 40 POSTO KOD ARONA ALBAHARIJA U SAVEZU JEVREJSKIH OPŠTINA SRBIJE, KRALJA PETRA 71-A, TEL. 262 4359 I ADRESA [email protected]

13Jevrejski


U Velikoj Sali Jevrejske opštine Beograd, 9. decem-bra, uručene su nagrade autorima dela sa jevrejskom tematikom. Na ovogodišnjem 54. nagradnom konkursu, žiri (akademik Predrag Palavestra, prof. dr Milan Ristović i književnik i prof. Filip David) nije imao ni-malo lak zadatak da od 34 rada, koliko ih je pod šifrom prispelo, izabere najbolje. Iako broj prispelih radova nije rekordan, članovi žirija su istakli da je njihov kvalitet bio neuobičajeno visok.

Prvu nagradu „Ženi Lebl“, dobio je rad „Jevreji u Kragujevcu“ autora Staniše Brkića (Batočina) i Milomira Minića (Kragujevac). Nagradu je uručila Ana Lebl, bratanica poznate publicistkinje po kojoj je ovo priznanje nazvano.

Druga nagrada pripala je Milijani Čavić-Albahari, tačnije njenom radu “Pismo iz Španije. Umesto autorke, koja živi u Španiji, priznanje je primila njena rođaka Luna Albahari.

“Dnevnik povlačenja 1915-1916 činovnika Moše Mevoraha” naslov je dela Danila Šarenca iz Beograda za koje je žiri odlučio da bude trećenagrađeno.

Dramski umetnik Dejan Čavić čitao je fragmente iz nagrađenih radova što je prisutnima pomoglo da o njima steknu uvid.

Žiri je preporučio dva rada za arhivu Jevrejskog isto-rijskog muzeja. Reč je o delima „Fragmenti o Fišerovima” autora Ratka Rackovića iz Rume i “Svedočanstva iz Jevrejske 16” Radivoja Davidovića.

Nagradni konkurs je ustanovljen 1954. godine na in-cijativu predsednika tadašnjeg Saveza jevrejskih opština Jugoslavije, dr Alberta Vajsa, a prve nagrade su dodeljene 1955. godine. Nije raspisan samo dva puta, 1992. i 1994. godine, u vreme građanskog rata na prostoru bivše Jugoslavije. Konkurs se odnosi na radove iz oblasti nauke, istorije, književnosti, umetnosti, memoarske građe i Holokausta.

TEVET/ŠEVAT 5771.

Uručene ovogodišnje

nagrade autorima radova

sa jevrejskom tematikom

www.savezscg.org

14Jevrejski


Piše: Agnesa Eremija

Dragi ljudi,Možda vam se ovaj način oslovljavanja čini nedovoljno

toplim, nedovoljno prisnim, no, verujte mi, danas u svetu ima sve manje onih koji zaslužuju da se tako nazivaju. Ja sam jedna vrlo stara ulica, Jevrejska ulica u Novom Sadu. Neko je doduše napisao da mene više nema. Istini za volju nije ni pogrešio ako je mislio na to da me nema u nekadašnjem obliku. Da, tačno je, mnogo je preinačen moj izgled, ali dušu mi nisu mogli izmeniti jer, verujte mi, i ulica može da ima dušu. A ta duša mnogo je propatila za-jedno sa ljudima i zbog ljudi koji su je nastanjivali. Sada već godinama patim zbog onoga što su meni samoj učinili, ali o tome ćemo kasnije.

Dakle, kao što rekoh, ja sam vrlo stara. Pre nekoliko vekova bila sam geto gde su izdvojeno i ograđeno živeli prezreni, omalovažavani, ponižavani, ismevani Jevreji. Istina, ubijali ih nisu. Bar ne ovde kod nas. Prolazile su go-dine, prohujali su vekovi, tama se polako razilazila, srušile su se ograde oko geta. Neki Jevreji su se odselili, neki nejevreji su se doselili. Postala sam jedna sasvim obična ulica pod imenom Jevrejska ulica. Živelo se bez mržnje - iako se baš nisu svi voleli – no, onako kako dolikuje ljudima. Bilo je i radosti i veselja, a, razume se, i nesreće i tuge. Bilo je i poplava i krvavih ratova, ginulo se... mnogi preživeli vraćali su se osakaćeni telom i dušom. Sve sam je to odbolovala s njima zajedno.

Nastalo je opet zatišje, počeo je miran život, otvarale su se trgovačke i zanatske radnje. Pošto sam vrlo stara ne pamtim ih baš sve, ali želim da vam pomenem neke kojih se još sećam.

Da počnem sa mojom desnom stranom. Najbolje se sećam pekare Mandl. Bila je to prilično velika radnja iza koje su se nalazili pekarev stan i radionica. Osim hleba i peciva, tamo su se svake godine uoči Pesaha pekle znatne

količine macesa. Videla sam kako ljudi iznose tu robu u velikim kesama od debelog pakpapira i to, valjkastog ob-lika. To je zato što se kod Mandla pekao maces okruglog oblika. Bio je sasvim beo i tanji od ovog što danas ovdašnji Jevreji dobijaju iz druge zemlje po ne baš jeftinoj ceni. Sećam se dva događaja vezana za ovu radnju. Jednom pri-likom dovedeni su đaci iz Jevrejske osnovne škole da vide kako se spravlja maces. Ne sećam se samo da li ih je doveo Mihajlo Boroš ili Mavro Fan. Drugi događaj se odnosi na ljubimca stare gospođe Mandl. Grupa dečaka po izlasku iz škole svratila je u pekaru i kupila po kiflu za pola dinara. Onda je nastalo moljakanje. Stara gospođa je najzad popus-tila, ušla u stan i iznela na ramenu svoje malo majmunče. Davala mu je neke semenke, a ono ih je uzimalo prednjom šapom (možda je trebalo reći rukom). Ko zna dokle bi dečaci uživali u tom prizoru da Mandlovica nije odlučno rekla:”Sad je dosta!” Đačići su pokunjeno izašli iz radnje tražeći utehu u svežoj, hrskavoj kifli, prepričavajući šta su videli. Tako sam i ja saznala glavni razlog njihovog ulaska u pekaru.

U radnju Leopolda Fleša, sa moje leve strane, silazio je onaj ko je hteo da kupi farbu da bi omalao stan. Kišobrani su se kupovali ili opravljali u Dajčovoj radnji. Postojao je na toj strani i Husarov dućan (ne sećam se više šta je pro-davao). On je imao brojnu porodicu. Pričaju da je Marta, njegovo najmlađe dete postala ugledni lekar i profesor Medicinskog fakulteta u Beogradu. Neke radnje ću namer-no preskočiti da bih kasnije govorila o njima drugim povo-dom. Bila je na toj strani i prodavnica ručnih radova gde su učenice kupovale materijal za školski ručni rad po up-utstvima učiteljice Malvine Kvinter. Najmanja radnja pri-padala je poslastičaru Hakeru koji je spravljao i prodavao čokoladne bombone, a leti svoje čuvene ledene poslastice.

Kao što je u prirodi odvajkada posle lepog sunčanog vremena dolazilo do kiše, tako se desilo i ovde meni, a čak i u mnogo širem prostoru oko mene. Opet je došlo do krvavog rata, ovog puta mnogo strašnijeg od svih dosadašnjih. A najstrašniji je bio ovaj rat za Jevreje i to, ne samo ovde nego i mnogo, mnogo šire. Na najzverskiji način su ubijali Jevreje, i isto kao i Rome, samo zato što su ono što jesu. Ubijali su i mnoge nejevreje bez ikakve kriv-ice. Previše me boli sećanje na te užase i strahote da bih mogla dugo da pričam o njima. Ipak moram da pomenem nekoliko slučajeva koji su se desili baš ovde u mom okrilju, jer osećam da dugujem poštu tim nevinim žrtvama.

Na mojoj levoj strani bila je kuća Sremčevića, koji je tu imao radnju i stanovao sa porodicom. Imao je dve kćeri i sina. Starija kći je već bila udata. Svo šestoro su pali mrtvi pod puščanim mecima. Od starih Novosađana sam čula da je rođena sestra gospđe Sremčević bila Zorka Kaluđerski, učiteljica u Jevrejskoj školi, gde je sa mnogo strpljenja i bla-gosti podučavala decu. Sad moram najjače da stegnem srce, stigla sam do najveće tragedije koja se može zamisliti. Stari sugrađani znaju da je na mojoj levoj strani bila Geblova radnja sa električnim uređajima. Imao je dve kćeri od kojih

januar 2011.

SEĆANJA JEDNE ULICE

Iz arhiva moje dušeŽivelo se bez mržnje, iako se baš nisu svi voleli, no, onako kako dolikuje ljudima

15Jevrejski


je jedna bila udata i samo što je rodila bebu. Odveli su celu porodicu na Štrand na streljanje, a kada je došao red na njih, onda su zveri u vojničkim unifromama istrgli odojče iz majčinog zagrljaja i bacili u ledeni Dunav. Sačekali su nekoliko minuta da bi videli kako majka ludi od bola, pa su se tak tada “smilovali” i ustrelili i nju, pa bacili u reku. Naravno da su to učinili i sa ostalim članovima porodice, među njima i sa bebinom ocem, Mađarom arijevskog pore-kla koji je odbio ponudu da kao takav ostane kod kuće. Sve sam ja to saznala iz priča onih srećnika koji nisu došli na red za streljanje pre nego što je došlo naređenje da se obustavi pokolj.

Na mojoj levoj strani u povećoj stambenoj zgradi stanovali su Kovačevići. Njihova kći je bila verena i trebalo je uskoro da se uda za jednog poštenog mladića po imenu, čini mi se, Vrhovac. Upravo kad je hteo da poseti svoju ve-renicu, pred kapijom su ga zaustavili i ustrelili. Devojka je žalila za njim do kraja dugog života odbijajući da se uda.

I opet kao u prirodi, posle ove najstrašnije oluje polako su se promaljali sunčevi zraci. Ja sam opet bila ona stara Jevrejska ulica. Rane su postepeno zaceljivale, život se polako vraćao u moje stare žile, ali, nažalost, bez mnogih dragih ljudi. Tako mi je mirno tekao život nekoliko go-dina. A onda, o Bože! Kao grom iz vedra neba, samo mene zadesila je najveća nesreća koju ranije nisam mogla ni naslutiti. Smanjili su me kao ulicu za polovinu, iako onoj

odstranjenoj polovini ništa nije falilo. Na tom praznom mestu izraslo je doduše nešto lepo i vrlo korisno, ali, za ime sveta, zar je to moralo baš ovde i baš tako? Čula sam jednom o tome vajkanje nekog starog Novosađanina pri-jatelju: “Koliko mora da je povređena ta naša stara barokna Uspenska crkva kada su je tako zaklonili! A i taj drčni mla-di lepotan mora da je nezadovoljan što su ga utisnuli među matorce. Njemu bi više odgovaralo mesto na nekom od Limana među svojim vršnjacima koji se tamo nesmetano uzdižu i šire na slobodnom prostoru”.

I tako odbrojavam svoje staračke dane, svedena na pola, oplakujući one drage ljude lišene života bez krivice. Žao mi je i onih koji su morali da napuste svoje na smrt osuđene domove koji su mnogima bili očevina, a nekima i dedovina. A kada sam se već tako raznežila, reći ću vam, dragi ljudi, da mi je žao i vas, jer vi živite kraće nego ulice. No, možda ću i ja nestati zajedno sa vama, možda će onih nekoliko preostalih starih domova zameniti novi, pa će Jevrejska ulica konačno utonuti u prošlost. Šta ćete, sve je prolazno, sve ima svoj kraj. Ipak, lepo je da se sačuva us-pomena na ono što je nekada bilo. Zato vas molim, preklin-jem vas, prenesite na mlađe sećanje na sve ono što vredi pamtiti i naučite ih da i oni urade to isto kada odrastu, tako da ne padnu u zaborav nekadašnji stanovnici i događaji.

Nadajući se da ćete mi ispuniti želju, dragi ljudi, smire-no čekam šta će da donese budućnost.

TEVET/ŠEVAT 5771.

Prolazile su godine, prohujali su vekovi, tama se polako razilazila, srušile su se ograde oko geta. Neki Jevreji su se odselili, neki nejevreji su se doselili. Postala sam jedna

sasvim obična ulica pod imenom Jevrejska ulica

www.savezscg.org

16Jevrejski


Obrezivanje na Šabat i Jom Kipur?Obrezivanje se smatra najvažnijom zapovešću. Rabini su u

Talmudu zapisali da zapovest o obrezivanju po značaju nadilazi svaku drugu zapovest iz Tore, pa shodno tome nije dozvoljeno nikakvo odstupanje od ovog biblijskog zakona. Obrezivanje mora biti obavljeno osmog dana nakon rođenja muškog deteta, čak i kada taj dan pada na Šabat ili Jom Kipur, osim ukoliko slabo zdravlje novorođenčeta nalaže odlaganje.

Zašto mlada pokriva lice velom?Badekn di kala, što na jidišu znači “pokrivanje mlade”, je drev-

na jevrejska tradicija.Običaj je da mlada pokrije lice velom već u sobi u kojoj se

oblači pred početak ceremonije venčanja. Mladoženja spušta veo na mladino lice dok rabin ili kantor peva: “ O sestro! Neka budeš majka na hiljade hiljada” (I Knjiga Mojsijeva, 24:60)

Veruje se da ovaj običaj vodi poreklo od biblijske priče u kojoj Avram šalje svog slugu Eliezera da nađe ženu za Isaka. Eliezer nalazi Rebeku. U trenutku kada Isak dolazi da je vidi po prvi put, Rebeka kaže: ”Ko je čovek koji ide poljem nama u susret?” A sluga odgovara: “To je moj gospodar, Isak” (I Knjiga Mojsijeva, 24:65), posle čega Rebeka uzima veo i pokriva lice.

Oni koji proučavaju jevrejski folklor smatraju da je veo kojim jevrejska mlada pokriva lice, u stvari adaptacija običaja koji je postojao u Rimu. Rimljanke su za venčanje nosile veo koji se pro-tezao do poda, a koji je kasnije služio kao njihov samrtni pokrov.

Orijentalni Jevreji šiju mladin veo od neprozirnog materijala. Tako dizajniran, on treba da pokaže kako mlada (koju dovode do baldahina doslovno “slepu”), u brak ulazi sa punim poverenjem i verom u čoveka koji će postati njen muž.

Rođaci ne potpisuju ketubu kao svedociOva zabrana predstavlja proširenje naredbe iz V knjige

Mojsijeve u kojoj piše da otac ne može biti osuđen na smrt na os-novu svedočenja svog sina. Od slučajeva koji su se ticali isključivo smrtne kazne, ovaj propis se proširio prvo na sve građanske par-nice, a potom i na sve ostale odnose koji su regulisani pravnim dokumentima.

Prvo talit, pa tefilinIako se u jevrejskom zakonu tefilin (molitveno remenje) sma-

tra svetijim i važnijim ritualnim predmetom, talit (molitveni šal) uvek se stavlja prvi. Taj redosled se poštuje zato što je jevrejski zakon odredio da ritual koji se češće praktikuje, uvek mora prvi da se izvede. Talit se nosi svakog dana u nedelji, a tefilin se ne vezuje na Šabat ili na praznike.

U talmudsko i posttalmudsko vreme rabini i učenjaci su preko celog dana nosili tefilin. Tada je, poštujući ono što je važnije i svetije, tefilin stavljan pre talita. Kasnije, kada je tefilin počeo da se vezuje samo tokom jutarnje službe, talit je stavljan prvi i skidan tek nakon što se skine tefilin.

Religijskih dokumenati pišu se peromPero od košer peradi koristi se za pisanje religijskih dokume-

nata, uključujući i svitke Tore, pergamente za mezuzu, za tefilin ili za get (dokument o razvodu). Korišćenje naliv pera (ili nekog drugog metalnog predmeta za pisanje uključujući i štamparsku

mašinu), nije dozvoljeno zato što se gvozdeni predmeti smatraju simbolom rata: od tog materijala pravljeni su mačevi, puške i os-talo oružje.

Ova tradicija datira iz biblijskih vremena u kojima, prilikom gradnje oltara, nije korišćeno kamenje koje je tesano ili oblikovano gvozdenim oruđem, u skladu sa biblijskom zabranom (Izlazak, 20:25): “Ako Mi načiniš oltar od kamena, ne načini ga od tes-anog kamena; jer ako povučeš po kamenu mačem (gvozdenim oruđem), oskrnavićeš ga.”

Zašto haljine dugih rukava?

Cniut, skromnost, je osnovni princip koji vlada životom reli-gioznih Jevreja. Ultra ortodoksi veruju da žena mora biti odevena što je više moguće, pa prema tome zahtevaju i nošenje dugih ru-kava i pokrivanje glave. Table koje su postavljene na ulazu u Mea Šearim, ortodoksnu gradsku četvrt u Jerusalimu, upozoravaju posetioce da je ulaz zabranjen ženama koje nisu prikladno i sk-romno odevene. Posetiteljkama je zabranjeno da uđu i ako nose pantalone, jer pantalone, takođe, spadaju u odevne predmete koji ulaze u kategoriju neprimerenog i neskromnog oblačenja.

Prozori u sinagogama iznad visine očijuZahtev da sinagoge moraju imati prozore pomenut je u

Talmudu koji sugeriše da nebo inspiriše i podstiče osećanja dubokog poštovanja, odanosti i posvećenosti (Berahot, 34b). Rabin A. Kuk, bivši glavni rabin Izraela, objasnio je da dok se pojedinac moli on istovremeno mora biti svestan celog sveta koji ga okružuje i sveukupnog bivstvovanja.

U srednjem veku, kada je bilo uobičajeno da se prozori postavljaju u nivou očiju, nejevreji su često gledali kroz prozore jevrejskih kuća ili svetilišta rugajući se vernicima, ismevajući ih i oponašajući njihove pokrete. Tada je doneta odluka da prozori si-nagoga budu postavljeni visoko iznad nivoa očiju kako prolaznici ne bi mogli gledati unutra.

januar 2011.

BISERI TRADICIJE

Pogled u nebo

Mea Šearim, Jerusalim

Priredila: Danijela Danon

17Jevrejski


Tugomir Bruno Brukner je rođen u Beogradu 22. juna 1932. godine, a umro je 29. novembra 2010. Imajući u vidu njegova profesionalna opredeljenja u kombinaciji sa izrazitim umetničkim sklonostima, može se jednostavno reći da je Bruno bio veoma interesantan čovek. Završio je Saobraćajni fakultet u Beogradu i kao saobraćajni inženjer ra-dio je prvo u Jugoslovenskom rečnom brodarstvu (proveo je godinu dana na brodu, ploveći našim rekama), zatim u Institutu „Kirilo Savić“, da bi najveći broj svojih radnih godina proveo u Ministarstvu za saobraćaj, odakle je otišao u penziju.

Živeo je u dugom i srećnom braku sa Svetlanom, sa kojom ima dva sina.

Međutim, saobraćajni inženjer Tugomir Bruno Brukner je devedesetih godina XX veka intenzivno počeo da se bavi umetnošću, i to na vrlo specifičan način. Od različitih komada drveta izrađivao je predmete različitih oblika i veličina, sa bojenim reljefnim prikazima najrazličitijih jevre-jskih motiva. Koristeći stručnu literaturu, kao i scene naslikane u Hagadi, Bruno je brzo razvijao i usavršavao svoju neobičnu umet-nost od skromnijih mada veoma lepih minijatura, preko onih neo-sporno izuzetnih, sve do drvenih reljefa prilično velikih dimenzija i neverovatnog kolorita.

Prvu izložbu priredio mu je Jevrejski istorijski muzej 1993. godine nazvavši je laskavo „I reče gospod Becalelu...“ Iako je to bio tek početak Brunovog razvoja kao umetnika, izložba je privukla veliku pažnju kao čudan spoj slikarskog tal-enta i veštine koji odstupa od uobičajenih likovnih formi. Na naše oči Bruno se pretvarao

u posvećenog umetnika, veštog vajara i slikara sa osećanjem za boje i pred-stave, koje su plenile lepotom. Posle Jevrejskog istorijskog muzeja, Bruno je imao niz uspešnih izložbi u Srbiji – u Senti, Subotici, Novom Sadu, Zrenjaninu, Kikindi, Soko Banji, i naravno više puta u Beogradu. Van naše zemlje, izlagao je u Zagrebu, Sarajevu, Budimpešti i Bugarskoj.

Kasnije mu se u radu pridružila supru-ga Svetlana, izrađujući veoma privlačne digitalne predstave – reprodukovane slike Brunovih reljefa. Poslednja njihova zajednička izložba bila je u Kući Đure Jakšića oktobra meseca 2009, u boemskoj Skadarliji.

Ukupno Bruno je imao oko tride-set izložbi. Dva puta je učestvovao na Međunarodnim izložbama minijatura u Gornjem Milanovcu i, baš nedavno, u Majdanpeku. Za svoj umetnički rad, Bruno je dobio nagradu i priznanje Evropske aso-cijacije za jevrejsku kulturu iz Pariza 2003.

godine.

U Jevrejskom istorijskom muzeju stoji nekoliko Brunovih i Svetlaninih radova, kao i drvena, oslikana „škrinja“ sa odgovarajućim prorezom za don-acije Muzeju, ali i sa šarmantnim „bezbednosnim sistemom“ u vidu gvozdenog „zasuna“ sa katančićem. To je Brunova škrinja, njegov poklon našem Muzeju.

Gubitak koji je doživela po-rodica Brukner svakako je najveći i sa njim nema poređenja. Ali, i mi smo izgubili... Jevrejski is-torijski muzej je izgubio jednog stvarno dobrog prijatelja.

Vojislava Radovanović, upravnica JIM-a

TEVET/ŠEVAT 5771.

IN MEMORIAM

Tugomir Bruno

Brukner(1932 – 2010)

www.savezscg.org

18Jevrejski

PregledJevrejskiPregledjanuar 2011.

PISMA ČITALACA

Da demantujem – šta?

Prof. Elazar, predsednik JOB, u svojim pismima koja mi je poslao tokom ove nedelje, „najljubaznije“ me moli (poziva) da demantujem svoje navode u tekstu objav-ljenom u decembarskom broju „Jevrejskog pregleda“ na strani 10.

Nije mi sasvim jasno (poznato je da osobe mojih godina teže shvataju) šta zapravo treba da demantujem.

Na sednici Izvršnog odbora Saveza 7. novembra prošle godine odista se vodila živa diskusija o tome da li Savez treba da se iseli iz svojih sadašnjih prostorija. To, valjda, ne treba da demantujem. Na toj sednici je mnogo puta spominjana zgrada u vlasništvu Saveza u Ulici knjeginje Ljubice koja bi mogla biti njegovo buduće sedište. Ni to, valjda, ne treba da demantujem. Ta sednica je održana pre mesec i po dana i sad se više ne sećam tačno (razlog je malo pre pomenut) ko je govorio u kom smislu, ko je branio tezu za iseljenjem a ko je bio protiv toga, verovatno je to u zapisniku zabeleženo. Utisak mi je bio da se za iseljenje nije zalagao Savez, a ako na iseljenju nije insistirala ni Opština, onda se pitam zbog čega je diskusija trajala tako dugo. Ali ako treba da se izvinim i da nešto demantujem, ja to ovim činim. Izvinjavam se predsedniku, članovima JOB i svima kojima je stalo do mog izvinjenja (demantija).

Ali, ima i jedno „ali“. Pre dve-tri godine, toga se dobro sećam (na stara

zbivanja sećanje je bolje nego na novija) na sednicama Saveza vođena je diskusija o tom preseljenju, u zapisnicima sednica IO Saveza iz tog vremena to se može utvrditi. Ne dolazim na svaku sednicu IO Saveza zbog svog zdravst-venog stanja i ne znam koliko vremena su trajale te dis-kusije. Podstaknut tim sećanjem, čestim spominjanjem zgrade u koju bi se Savez mogao useliti, imao sam utisak da Savez nije zainteresovan da se useli u zgradu koja je njegovo vlasništvo. Zbog toga sam i poslao svoj tekst za JP da i tim malim napisom doprinesem prekidu ove nep-otrebne, besmislene polemike.

Povodom reagovanja predsednika JOB na moj tekst

predložio sam mu da u svoje ime ili u ime JOB pošalje uredniku „Jevrejskog pregleda“ demanti, ali za taj pred-log napisao mi je da bi to dovelo do polemike i da bi ovakvo moje viđenje moglo biti štetno za JOB i da stoga od „ ...mene kao vrlo uvaženog člana zajednice kome se veruje...“ očekuje moj demanti. Hvala na komplimentu. Ne znam kako moje viđenje „može naneti štete“ JOB.

Sticajem okolnosti juče i prekjuče sreo sam više članova JOB koji, verovatno spadaju u one koji ne osećaju da sam im svojim napisom u „Pregledu“ naneo štetu, osim jednog koji mi je već iz daljine pretio da će me „ubiti“ zbog tog napisa i da mu kažem, ko se u ime JOB tada zalagao za preseljenje Saveza. Odgovorio sam mu da ne pamtim više šta se tačno pre dve-tri godine govorilo o tom preseljenju, tim pre što mi je tada umro brat, jedini koji je, osim mene, preživeo Holokaust, prošle godine umrla mi je jedina ćerka, a sad bi, po njemu, trebalo da pamtim i takve podatke ko je i šta go-vorio u to vreme o tom preseljenju.

Ali da ne dužim. Čini mi se da je posredi nešto drugo, da je posredi nesporazum, sukob ne samo u vezi iseljenja Saveza iz zgrade u kojoj se nalazi. Sad je dobro došao moj tekst. Sve mi to liči na ono: “tukle se jetrve preko svekrve“ i sad mi je dodeljena uloga svekrve. Ni to još nisam bio u životu.

Zar u ovim, odista, teškim prilikama i u zemlji, i u jevrejskom svetu, a posebno za Izrael, nema važnijih prob-lema nego da se očekuje (da ne kažem da se traži) izvinjen-je, demanti s moje strane. Sad, kada se i JOB i Savez i moj tekst i u pojedinostima slažu u vezi iseljenja?

Nadam se da su se sada duhovi smirili i da neću biti - „ubijen“.

I, najzad, svaku polemiku o ovom pitanju s moje strane smatram završenom.

16. decembar 2010. Prof. dr Teoor Kovač

Novi Sad

19Jevrejski


www.savezscg.org

20Jevrejski

PregledJevrejskiPregledjanuar 2011.

PISMA ČITALACA

Koliko Jevreji u ex Yu zaista znaju o habadu?

Poštovani,

Izvinjavam se što svoje rea-govanje šaljem sa dva-tri meseca zakašnjenja, ali ne živim više u Srbiji, pa dok primerak „Jevrejskog pregleda” stigne do mene prođe dosta vremena. Da napišem ovo pismo motivirao me je deo intervjua sa dr Anom Frenkel (“Pregled” br. 10, oktobar, 2010.) u kojem se ona pravda što ponekad pozove lubavič rabine da održe službu jer je, kako ona misli: “bolje imati lubaviče nego nemati rabine uopšte”, a sve to nakon ozbiljnih primedbi iz našeg makrojevrejskog okruženja. Razmišljao sam o ovoj izjavi sada već bivše predsednice i prvo što mi je palo na pamet je sećanje iz detinjstva u Beogradu. Jednom prilikom u gimnaziji u koju sam išao prijatelj me je upoz-navao sa svojim društvom iz razreda: “Ovo je Ernest, on vam je Jevrejin, ali je skroz OK dečko”. Isto kao što tada taj mladić nije mislio da je njegova izjava antisemitska, izgleda da ni dr Frenkel ne vidi ništa loše u tome da ljudi u našim krajevima ne vole lubaviče, jer lubaviči nisu iz naših krajeva. Između redova se tu može pročtati čak i razumevanje za netrpeljivost prema lubavičima, ali eto, kad ih je sila naterala morali su čak i njih pozvati. To je sramotno iz više razloga.

Sramotna je sama činjenica da netrpeljivost prema lubavičima postoji, a pogotovo što je propagirana od strane onih koji o njima znaju vrlo malo, gotovo ništa ili čak imaju o njima pogrešne informacije. Da li ljudima smeta to što se lubaviči drugačije oblače ili to što su, kako dr Frenkel kaže, malo preortodoksni za naše krajeve? Da potsetim, antisemi-tizam kod nejevrejskog stanovništva u ex Yu se upravo javljao kod ljudi koji nisu znali mnogo o Jevrejima, imali su o njima pogrešne informacije, a smetalo im je što su malo drugačije odeveni i što se mole na drugom mestu i na drugačiji način.

Koliko mi zaista znamo o lubavičima? Zašto su oni došli u naše krajeve? Kome zaista smetaju i zašto?

Nedvojbeno je to da su lubaviči hasidski pokret ortodok-snih Jevreja. Habad je skraćenica nastala od tri hebrejske reči: hohma, bina, da’at, što znači mudrost, razumevanje i znanje. Tokom pedesetih godina dvadesetog veka u ovom pokretu je započeta inicijativa slanja izaslanika (šalijaha) po svetu. Njihov glavni cilj je da pomognu Jevrejima oko religijskih potreba, fizičkog opstanka i duhovnog učenja, kao i da ohra-bre Jevreje da saznaju više o svom poreklu i nasleđu. Deluju tamo gde jevrejstvo ima problem sa egzistencijom, gde su se prave jevrejske vrednosti zaboravile, ali su prisutni i na drugim mestima. Zašto i kome to smeta u našim krajevima? Ja živim u Zagrebu, i kao što znate, ovde već neko vreme deluju dve zajednice čiji je vrh u međusobnom sukobu, a i

poneki članovi. Naš sin ima dve i po godine i ide u vrtić čiji je osnivač Habad Lubavič, a od iduće godine će krenuti tamo i naša kćerka. Sam sam tradicionalista i sekularni Jevrejin i u tom duhu odgajam decu. Ne vidim nikakvu razliku između vrtića koje pohađa moje dete danas i sekcije koju je vodila Miriam Salom koju sam sam pohađao kao dete u JOB-u os-amdesetih godina prošlog veka. Ovih dana su učili pesmice Maoz Tzur i Sevivon, baš kao i kad sam ja bio dete u JOB-u. Jedini “greh” mog sina je što već zna da broji do deset i na Hebrejskom i što taj jezik za svoj uzrast sasvim dobro razume i koristi. Habad lubavič u našim krajevima postoji sa ot-vorenim vratima, koja su otvorena bezuslovno. Neki će kroz njih proći i možda postati hasidi, drugi će doći i uzeti onoliko malo znanja, kulture i jevrejstva koliko im je potrebno, treći nikad neće kročiti preko praga Habada. No, opet postavljam pitanja - zašto njihovo prisustvo i delovanje bilo kome smeta? Da li u našim zajednicama postoji monopol čak i nad tim ko će podučavati našu decu!?

Habad lubaviči, koliko god bili drugačiji od nas i dalje su Jevreji. Da parafraziram nekog mnogo mudrijeg od mene (mada ni on nije iz rodom iz ovih krajeva, pa će i to možda nekom smetati): ako čak ni mi nismo za svoje, pa kako da očekujemo da će drugi biti za nas?

Jevrejstvo (a i Židovstvo) je u 20. veku doživelo strašne udarce na našim prostorima. Broj onih koji ga se sa setom sećaju od pre II sv. rata mogu stati na prste jedne ruke. Korupcija, neetičnost i loše navike postale su deo naših za-jednica, baš kao i država u kojima se one nalaze. Na mlađima je da te zajednice učine boljim. Jedan od bitnih koraka je da prestanemo da osuđujemo jedni druge, da se okrenemo jedni prema drugima, spoznamo međusobne razlike, ali i prostor za zajedničko delovanje, “pa čak i sa lubavičima”. Malo nas je ostalo i bilo šta drugo nema smisla.

NAPOMENA: OVO JE MOJE MIŠLJENJE, A NE NUŽNO STAV ZAJEDNICE U KOJOJ SAM AKTIVNI ČLAN.

S poštovanjem, Ernest Hercog

Član i vjećnik zajednice Bet Israel, Zagreb

21Jevrejski


22Jevrejski


www.savezscg.org

WJC traži izručenje Egnera Srbiji

SAD – Svetski jevrejski kon-gres pozvao je sudove u SAD da omoguće što brže izručenje u Srbiju Petera Egnera, osumnjičenog za ratne zločine.

Ministar pravde Srbije uputio je 26. novembra zvaničan zahtev za izručenje Egnera (88), koji živi u penzionerskom naselju izvan Sijetla, država Vašington.

- Podignute optužbe protiv Egnera su tako užasne, da više ni malo vremena ne smemo izgubiti - iz-javio je Ronald Lauder, predsednik Svetskog jevrejskog Kongresa. - Ne samo Jevrejska zajednica u Srbiji nego i Jevreji širom sveta očekuju da nacistički ratni zločinci budu izvedeni pred lice pravde i da im bude suđeno, bez obzira na njihove godine. Moguće je da su oni stari, krhki i nežnog zdravlja, ali su to isto i preživeli Holokausta. I zakasnela pravda je bolja od nikakve.

Egner, poreklom Jugosloven, optužen je da se aprila 1941. godine, u okupiranom Beogradu, pridružio tajnoj bezbednosnoj službi i tajnoj policiji pod kontrolom nacista. Pripadao je nacističkoj mobilnoj jed-inici koja je učestvovala u masovnim ubijanjima više od 17 000 civila tokom Drugog svetskog rata. U SAD se uselio 1960. godine, i šest godina kas-nije dobio američko državljanstvo. Ministarstvo pravde te zemlje podnelo je 2008. godine tužbu tražeći da se Egneru oduzme državljanstvo zato što je u aplikaciji lagao o svojoj nacističkoj prošlosti.

Egner je priznao da je volontirao u tajnoj službi i policiji kao stražar koji je čuvao zatvorenike prilikom njihove deportacije u koncentracione logore. Takođe je priznao da je radio kao pre-vodilac tokom ispitivanja političkih zatvorenika, koje je često bilo propraćeno teškim torturama da bi, nakon završetka ispitivanja, najčešće bili ubijani.

Restauracija aleksandrijske sinagoge

EGIPAT – Vlasti u Aleksandriji se pripremaju za restauraciju 150 godina stare Elijau Hanavi sinagoge.

Sinagoga koja se nalazi u Ulici Nabi Daniel, spada u najvažnije jevrejske građevine u Egiptu i jedina je sina-goga u Aleksandriji.

Centar za antikvitete i proučavanje ambijentalne sredine pri Kairskom univerzitetu nadležan je za restaurac-iju ovog i još 10 jevrejskih istorijskih objekata raštrkanih širom Egipta.

Sinagoga ima 700 sedišta i 30 svi-taka Tore koji su u nju doneti nakon zatvaranja ostalih gradskih sinagoga. Jevrejska zajednica Aleksandrije neka-da je imala 50 000 članova, a danas je taj broj ispod 50.

Portparol Kairskog univerziteta izjavio je da se jevrejske građevine smatraju “delom egipatskog nasleđa.”

Princ Hari posetio Holokaust memorijal

NEMAČKA - Tokom boravka u Berlinu princ Hari je posetio Holokaust memorijal. Ovaj mladić, u kraljevskoj liniji treći pretendent na britanski tron, izjavio je novinarima da je poseta Berlinu bila privatne prirode. Šetao je kroz Memorijal i u pratnji osoblja posetio podzemni informacioni centar. Princ je, takođe, obišao Memorijal posvećen poginu-lim u pokušaju da pređu iz Istočne u Zapadnu Nemačku. Humanitarno društvo “Srce za decu” dodelilo je princu Hariju zlatno srce zbog osni-vanja neprofitne fondacije u spomen na svoju majku, preminulu princezu

Dajanu. U januaru 2005. godine, mladi princ zvanično se izvinio zbog toga što je na žurci jednog svog prijatelja nosio kostim sa trakom oko ruke na kojoj je bila nacrtana svastika.

Bušova unuka verila se sa sinom Ralfa Lorena

SAD - Unuka bivšeg američkog predsednika Džordža Buša (oca donedavnog predsednika), udaće se za sina slavnog modnog kreatora Ralfa Lorena (Ralf Ruben Lifšic). Manekenka Loren Pirs Buš, ćerka Nila i Šeron Buš, verila se sa Davidom Lorenom, poznatim menadžerom u svetu mode.

Zanimljivo je da je par obnaro-dovao veridbu samo šest meseci na-kon što se Čelzi Klinton, kćer, takođe, nekadašnjeg američkog predsednika Bila Klintona i sadašnje šefice Stejt dipartmenta Hilari, udala za Jevrejina Marka Mezvinskog, bankara. Njihovo venčanje pred popom i rabinom, izaz-valo je velike diskusije u jevrejskoj zajednici.

Evropska nagrada izraelskom filmu

ESTONIJA - Izraelski film koji govori o prvom ratu u Libanu dobio je dve nagrade na Evropskom festivalu filma. Radnja filma “Liban” zasniva se na sećanjima režisera Samuela Maoza, koji je u libanskom ratu služio kao tenkovski nišandžija. Na ceremoniji

januar 2011.

VESTI ZANIMLJIVOSTI VESTI

23Jevrejski


dodele nagrada u Talinu film je dobio nagradu kao režijsko otkriće. Na istom festivalu poljski režiser Roman Polanski dobio je za svoj film “Sablasni pisac” (priča o novinaru koji beleži memoare britanskog premijera), nagradu za najbolji film, režiju, najboljeg glumca i scenario.

Ortodoksna Jevrejka, medicinska sestra, tužila bolnicu

SAD - Grad Njujork će medicinskoj sestri, ortodoksnoj Jevrejki, isplatiti 40 000 dolara na ime poravnanja, zbog tužbe o diskriminaciji podnete protiv bolnice u Njujorku.

Alisa Dolinsky (34) iz Njudžerzija podnela je tužbu protiv Kolor-Goldvoter specijalističke bolnice na ostrvu Ruzvelt zato što je bolnica pov-ukla ponudu za posao nakon što je saznala da ona ne želi da radi u smeni koja traje tokom Šabata.

Dolinski je tužbu podnela 2007, iste godine kada joj je ponuđen posao, koji nije dobila. U realizaciji ovog poravnanja posredovala je Komisija za ljud-ska prava iz Njujorka.

Ukidanje Džekson-Venikovog amandmana

RUSIJA - Predstavnici Ruskog jevrejskog kongresa zatražili su od Kongresa SAD da ukine Džekson-Venik amand-man. Apel je upućen američkom ambasadoru u Rusiji Džonu Bejrliju tokom sastanka po-vodom 36. godišnjice usvajanja ovog amandmana. Džekson-Venik amandman, usvojen je 1974. godine kao odredba u Federalnom zakonu SAD, i njime se ograničava trgovina između Rusije i SAD. Njime se želeo izvršiti pritisak na Sovjetski

Savez da dozvoli iseljavanje Jevreja u Izrael.

Juri Kaner, predsednik Ruskog jevrejskog kongresa, iz-javio je da “amandman predstav-lja kamen spoticanja u razvoju odnosa između Rusije i SAD.

- Verujemo da će njegovo uki-danje poslužiti kao priznanje pozi-tivnih promena u životu Jevrejske zajednice u Rusiji, od trenutka kada se završila antisemitska državna politika, kao i da će to biti znak za “resetovanje” odnosa između Rusije i SAD. Bejrli je na sastanku izjavio da je ukidanje amandmana prioritet Obamine administracije u 2011. godini.

Za grčke probleme okrivljeni Jevreji

GRČKA – Pirejski mitropolit Serafim, u jutarnjem programu najveće televizijske stanice u Grčkoj, optužio je svetsko jevre-jstvo za finansijske probleme koji su zadesili tu zemlju.

Verski velikodostojnik u is-tom program optužio je Jevreje za sve nedaće u zemlji.

Mešajući slobodne masone sa jevrejskim bankarima (npr. Baronom Rotšildom), i svetskim cionizmom, mitropolit je izjavio da postoji zavera da se porobe Grčka i pravoslavni hrišćani. Takođe je optužio međunarodni cionizam zato što pokušava da uništi jedinstvo porodice promovišući porodice sa jednim roditeljem i istopolne brakove.

Trinaest minuta nakon početka programa voditelj je upitao mit-ropolita: “Zašto se ne slažete sa Hitlerovom politikom? Ako oni sve ovo rade zar Hitler nije bio u pravu što ih je spaljivao?”

Mitropolit je odgovorio: “Adolf Hitler je bio instrument svetskog cionizma finansiran od strane porodice Rotšild sa jed-nim jedinim ciljem: da se ubede Jevreji da odu iz Evrope u Izrael i tamo osnuju novo Carstvo.”

Mitropolit je takođe izjavio da Jevreji kao što su “Rokfeler, Rotšild i Soroš kontrolišu međunarodno bankarstvo koje opet kontroliše globalizaciju.”

TEVET/ŠEVAT 5771.

ZANIMLJIVOSTI IZRAEL OVIH DANATinejdžeri napadali Arape

Policija je uhapsila devet tinejdžera koji su osumnjičeni za seriju napada na Arape. Među uhapšenima se nalazilo sedam maloletnika uključujući i devojčicu staru 14 godina.

Tinejdžeri su isturali devojčicu da zavede muškarce arapskog porekla i odvede ih na neko mesto, na primer Park nezavisnosti, gde su ih onda gađali kamenjem, stak-lenim bocama i prskali suzavcem. Nekoliko njih je čak zatražilo hospitalizaciju. Osumnjičeni su priznali policiji da su motivi za nasilje nacionalističke prirode.

U međuvremenu je oko 200 stanovnika obalnog grada Bat –Jam, južno od Tel-Aviva, pod sloganom “Sačuvajte Bat-Jam jevrejskim gradom” protestovalo zbog iznajmlji-vanja stanova arapskim licima, i zabavljanja Jevrejki iz Bat –Jama sa Arapima.

Većina demonstranata iz Bat-Jama su mladi i veoma religiozni Jevreji. Glavni rabin Bat-Jama, stavio je pre dve sedmice potpis na rabinsku odluku kojom se Jevrejima zabranjuje iznajmljivanje stanova Arapima. Gradonačelnik Bat- Jama Šlomo Lahjani osudio je demonstracije.

Oluja u Aškelonu otkrila rimsku statuu

Gotovo 1800 godina stara statua žene otkrivena je u Aškelonu nakon teškog nevre-mena praćenog snažnim vetrom. Veruje se da su figura visoka oko 120 centimetara, kao i ostaci velike građevine, pripadali rimskom kupatilu koje je tu postojalo pre, nešto manje od dva milenijuma. Mermerna statua, kojoj nedostaju glava i jedna šaka, prikazuje ženu odevenu u togu i sa sanda-lama. Izraelski stručnjaci smatraju da je statua, kao ukras kupatilu, svojevremeno dopremljena iz Italije ili Grčke.

Konverzija u armijiPredlog da potvrda o prelasku na judaizam koju izda-

je rabinat pri vojsci uđe u proceduru u Knesetu prihvaćen je sa 75 glasova. Protiv je bilo 18 poslanika, članova Šas partije čiji su pripadnici ortodoksni Jevreji. Da bi se pred-log pretvorio u zakon potrebno je da prođe još dva gla-sanja u izraelskom parlamentu. Njime bi država priznala gijure obavljene tokom služenja vojnog roka, i to bez obaveznog potpisa Glavnog rabinata. Tako bi se vojnici koji su prešli na jevrejsku veru zaštitili od mogućnosti da im konverzija bude odbijena. Taj zakon bi obavezao sve državne ustanove, uključujući i rabinske sudove i glavne rabine u gradovima da konvertite priznaju za Jevreje.

- Ti vojnici reskiraju živote radi naše sigurnosti i to je najmanje što možemo da uradimo za njih kao izraz zah-valnosti za to što čine – rekao je tim povodom Benjamin Netanjahu, premijer Izraela.

Predsednik Šas partije Eli Jišai, međutim, ima sasvim suprotno gledište:

- Iz dubine svoga srca ja vas molim da još jednom razmislite pre nego što prihvatite ovu odluku, jer ne znamo kuda nas ona vodi i šta sve može da donese. Povucite odluku i ostavite glavnom rabinu Izraela da se time pozabavi.

Sefardski vrhovni rabin Šlomo Amar osnovao je komisiju radi razmotranja religijskog aspekta i načina koji bi omogućili prihvatanje ovakvih konverzija. Oko 4500 vojnika, mahom žena, prešlo je do sada na judaizam tokom služenja vojnog roka.

24Jevrejski


www.savezscg.org

januar 2011.

VREMEPLOV

Ko bi ovom odoleo

U „ona“ vremena nije se znalo za marketing, pablik rilejšns, EPP... Istina, znalo se da se kokoška, kada snese jaje, raskokodače po celoj avliji da sve njene koleginice dođu, vide jaje, dive se i pocrkaju od zavisti.

Jedan od pionira oglašavanja na ovim prostorima svakako je Jozef Zunan, amamdžija jevrejski iz „male evre-jske“ i nekako nam se čini da danas kada nam TV program svakih pet minuta prekidaju reklamama za to treba da zah-valimo i njemu.

Pomozite!Iz Izraela nam se javila rodbina devojčice Helene

Rot koju vidimo, na slici načinjenoj 1941. godine, u šetnji Beogradom, moleći sve koji nešto znaju o njoj da o tome obaveste kancelariju SJOS, odnosno Miroslava Grinvalda tel: 26 21 837.

Helena je rođena 24. novembra 1933. Poslednje što se o njoj zna jeste da je bila u Kladovu sa roditeljima Aleksanderom i Margaritom Rot. Moguće da su je oni u tim teškim ratnim vremenima poverili nekome na čuvanje i da je još živa.

Pomoglo bi i ako neko zna da prepozna ulicu u ko-joj je slika snimljena ili poseduje podatke o ženi sa ko-jom je mala Helena u šetnji i za koju se zna samo toliko da se zove Teri, kao i eventualno fotografsku radnju koja je sliku uradila.

Takođe, rođaci “male” Helene veruju da bi im od pomoći bili i podaci o Hugu Levingeru iz Beograda koji je 1940. godine stanovao u Dakanskoj ulici br. 23.

25Jevrejski


DOBROVOLJNI PRILOZIPORODIČNE VESTI LIČNE VESTINOVI SAD

Za rad Opštine2000 din. - Elvira Fišl

Za Dečji klub3.000 dinara - Jelena Stankov, povodom godišnjice

smrti Ivana Šenka

Za rad Omladine3.000 dinara - Nevena Stankov, u znak sećanja na

dragog zeta Ivana Šenka, povodom godišnjice smrti

NIŠ

Simona Čaligalović, kći Erne Romano i Zorana Čaligalovića i Aaron Aguillard, venčali su se

24.oktobra 2010. u Tel Avivu.

SJOSZa Hram

50 evra – porodica Brukner, u znak žalosti povodom smrti dragog supruga i oca Tugomira Bruknera

Za “Jevrejski pregled”2 000 din. – Stevan Koen2 000 din. - Smilja Tišma

BEOGRADDarija Drakulić, kći Jane Levi-Drakulić i

Slobodana Drakulića, diplomirala ja 19. novembra 2010. sa ocenom 10 na Fakultetu organizacionih

nauka, odbranivši temu “Organizaciona kultura i stilovi menadžmenta”

Za socijalnu delatnost6 000 din. – Rukula Bencion Navon, u sećanje

na roditelje Gavriela i Esteru Navon i brata Nisima Navonovića -

20 evra – Blanka Tasić, u sećenje na roditelje 2 000 din – Rahela Altaras, povodom godišnjice smrti

majke Blanke Volah

Hevra kadiša – Jevrejsko groblje 5 000 din. – Ljubica Navonović , u spomen voljenom

suprugu Nisimu Navonoviću Nisimu

3 000 din. - Rukula Bencion Navon, u sećanje

na roditelje Gavriela i Esteru Navon i brata Nisima

Navonovića

3 000 din. – Rozita Levi, u sećanje na roditelje Klarisu

i Benciona Levija i sestru Janu Levi-Drakulić

2 000 din. – Rahela Altaras, povodom godišnjice smrti

majke Blanke Volah

Za Hor „Braća Baruh“2 500 din. – Zita Glavaški, povodom rođenja praun-

uke Hane Urošević

Za Hram 5 000 din. – Ljubica Navonović, u spomen voljenom

suprugu Nisimu Navonoviću

3 000 din. - Rukula Bencion Navon, u sećanje

na roditelje Gavriela i Esteru Navon i brata Nisima

Navonovića

500 din. – Dimitrije Mladenović

UMRLI

BEOGRADTugomir Brukner, rođ. 1935, preminuo 29. novembra

2010, kremiran na Novom groblju u Beogradu

Vilma Jovanović, rođ. 1923, preminula 29. novem-

bra 2010, kremirana na Novom groblju u Beogradu

3.decembra 2010.

IZRAEL Zdenko Dizdar, rođen 1911. godine, preminuo

22.decembra 2010. u Aškelonu.

TEVET/ŠEVAT 5771.

26Jevrejski


www.savezscg.org

Piše: Saša Ristić

Jedan pametan čovek rekao je: „Sve što je trebalo da naučim o životu naučio sam u - vrtiću!“ Može biti da je malo preterao, ali u tome što je kazao ima velike istine. Ako se držite pravila i navika koja tamo steknete onda ćete, na primer, znati: da to što imate treba podeliti sa prijateljima, da kada igrate treba da igrate pošteno, da nije lepo udarati druge, da stvari treba vratiti tamo odakle ste ih uzeli, da za sobom treba da počistite nered koji ste napravili, da bez pitanja ne treba uzimati ono što nije vaše, da treba reći: „Izvini!“ ako ste nekoga povredili, da pre jela treba prati ruke, ali i to da je keks vrlo ukusan kada uz njega pijete mleko, da valja malo dremnuti popodne, da obratite pažnju na saobraćaj kada prelazite ulicu, da se držite za ruke, da budete bliski sa prijateljima... Sve ostalo što naučite kasnije samo je - nadgradnja. Treba li čoveku više od ovoga?

Habad lubaviči Miri i rabin Jošua Kaminecki, bračni par iz Izraela, koji se pre dve-tri godine nastanio u Beogradu, čvrsto rešen u ljupkoj nameri

da nas, raštrkane ovčice, privede stadu ili bar podseti na to da mu pripadamo, osnovao je jevrejsko obdanište. Nalazi se u jednoj od vila otmenijeg dela Voždovca, ima prilično veliki prostor ispunjen igračkama i učilima i sasvim zadovoljavajuće dvorište sa ljuljaškama, klackalicama i ostalim „potrepštinama“.

- Lepo je i dobro da jevrejska deca koja žive u Srbiji mogu da nauče nešto o svojoj tradiciji, kulturi i veri i o tome kako da je očuvaju. Mališani ovde kroz igru uče hebrejski, engleski, kako se koji praznik obeležava... – kaže na vrlo solidnom srpskom Izraelac Eitan Silbiger, roditelj slatke kosooke devojčice koju je doveo u vrtić kratko pre no što smo stigli u posetu. Osim nje, tu je bilo još četvoro dece. Troje je spavalo dok se njegova devojčica, čekajući drugaricu koja je kasnila, igrala sa drugarom čiju je glavicu krasio malecki kipa.

Igračaka ima bezbroj, ali mogućnost da se na neku od njih sapletete – ne postoji. Sve, osim onih koje deca trenutno koriste, nalaze se poslagane na svojim mestima, a i sam vrtić odiše čistoćom. Nakon što smo zvirnuli u svaku od prostorija, naši domaćini Miri i rabin Jošua pozvali su nas da se popnemo na prvi sprat u ofis. Tamo smo saznali otrežnjujuću infor-maciju. Zadovoljstvo da im dete, kroz igru, nauči štogod o jevrejstvu, roditelje košta 250 evra mesečno. Prvobitno oduševljenje prizorom koji smo zatekli splasnulo je istog trenutka.

Verujemo i vaše. Međutim, ne treba brzati sa zaključcima.- Svesni smo toga da mnogi članovi jevrejske zajednice u Srbiji

nemaju mogućnosti da plate tu cenu i spremni smo da je prepolo-vimo – umiruje nas rabin. - Naš cilj nije da ovde pravimo biznis i zaradimo novac nego da pružimo jevrejsko obrazovanje deci iz jevrejske zajednice. Ako bismo zbog toga što je boravak u vrtiću skup izgubili i jedno jedino jevrejsko dete smatrali bismo da smo taj cilj promašili.

Deca ovde, objasnili su nam, imaju doručak, ručak i užinu, sve, naravno, košer. U obdaništu mogu biti od pola devet izjutra do pola pet popodne, svakog dana osim subote i nedelje, s tim što petkom idu nešto ranije kući zbog pripreme za Šabat.

- Takođe, zabavište je zatvoreno u vreme praznika tokom kojih je zabranjen rad – objašnjava Miri, jedna od tri vaspitačice koja je uz to i logoped. Ostale dve su pedagozi.

Ruku na srce, mnogima od nas srpskih Jevreja, koji se sa manje ili više uspeha koprcamo da ne budemo potpuno asimilovani, lubaviči izgledaju kao, u najmanju ruku, vrlo čudne biljke. To su oni neobični stranci što sa šeširima ili kapicama, dugih zulufa i zarasli u brade, povremeno nailaze u Srbiju. Čim čuju da ste Jevrejin poskoče od radosti i mole da vam vežu tefilin. I dok se spremate da im kažete: „Mani me se čoveče, nisam ti ja za to!“ već čujete sebe kako za njima ponavljate reči molitve. A onda vas, iako vam je sve to čudno, pre-plavi neka toplina i razgali pomisao da su vaši čukundeda, pradeda, a možda i deda to isto činili svakodnevno. Lepo je to, nema šta, ali opreznost, tako svojstvena nama koji smo ovde odrastali, ne da mira. Možemo li se usuditi da ovim „čudacima“ poverimo dete na čuvanje? Postoji li opasnost da će ga vaspitati u duhu verskog fana-tizma?

- Ne, ne, ništa od toga, zaista! – umiruje nas rabin Jošua, čija duhovnost i blagost plene sagovornika. – Pa, evo ovde imamo devojčicu čiji je otac Jevrejin, a majka Kineskinja! Da bi neko vezao

januar 2011.

U POSETI BEOGRADSKOM JEVREJSKOM VRTIĆU

Više od igre

OBRAZOVNI CENTAR HABAD SRBIJA

poziva Vašu decu uzrasta 2-5 godina na zabavni serijal učenja!

PROGRAM:16. januar Tu bišvat – rođendan drveća Muzika i igranje Radionica “Slatka saksija“6. februar Jerusalim od zlata Lutkarsko pozorište Radionica “Zapadni zid“13. mart Purim Ritmika Kostimi i maske predstava3. april Pesah Pravljenje macot Seder večera

Sastajanje će biti nedeljom u16:00-18:00 na adresi Milovana Marinkovića 19, na Voždovcu. Druženje je na srpskom jeziku.

Vaspitači: Miri Kaminecki – BA pedagogijeAleksandra Botić – dipl. PedagogObrazovni centar Habad Srbija je prelepa institucija

koja je poznata po profesionalizmu, osnovana da bi se brinula i odgajala decu sa ljubavlju ka nasim vrednos-tima, kulturi i nasleđu jevrejskog naroda.

osmeh i obrazovanje za budućnost דיתעל ךו(נ)יחDeca će imati užinu.

Kontakt broj 064-0834854

27Jevrejski


tefilin, govorio blagoslove, činio minjan mora, to svako zna, da bude Jevrejin po Halahi, ali da bi učio o jevrejskim praznicima, tradiciji i načinu života, o tome šta je to judaizam – ne mora! Međutim, da biste takvog vratili judaizmu jedini način je da mu pružite jevre-jsko obrazovanje, a to mi ovde radimo. Zato nudimo boravak u obdaništu svakom detetu koje ima bilo kakvo jevrejsko poreklo, bez obzira na to da li je ono po majčinoj ili očevoj liniji.

- Roditelji koji su vrlo malo reli-giozni ili nisu to uopšte ne moraju da strahuju da ovde proizvode verske fun-damentaliste? – pitamo.

- Naravno da ne moraju! Ja sam, na primer, potpuno nereligiozan, ali želim da se moja deca koja žive ovde u Srbiji, u nejevrejskom okruženju, pripreme da jednoga dana mogu sama da odluče hoće li biti Jevreji – kaže uključujući se u razgovor gospodin Silbiger. - Moja supruga nije Jevrejka nego Kineskinja i ja ne želim svojoj deci ništa da naturam. Neka se upoznaju sa jevrejskim načinom života, pa kasnije, kada dođu u zrelije godine, sama odluče šta hoće da budu.

- Mislim da je važno objasniti roditeljima da mi ne želimo da decu učinimo religioznom na način na koji smo religiozni Miri i ja. Mi smo iz vrlo religioznih porodica, mi smo Habad, ortodoksni i re-ligiozni. Ali ovde nismo radi religioznih ljudi nego upravo radi onih koji to nisu. Mi ne želimo da oni postanu religiozni poput nas, da nose kipa i puštaju brade. Mi samo želimo da deca iz jevrejskih po-rodica rastu kao Jevreji i da znaju šta znači biti Jevrejin. Ovo je vrtić

kao svaki drugi u Srbiji, osim što u njemu ne učimo ništa o Božiću nego o Hanuki.

- Učimo ih jevrejskoj tradiciji. Svakog jutra ja im predajem hebrejski uz pomoć pričica, pesama, igrica... svega onog što pripada detinjstvu – dodaje Miri. - Važno nam je da ovo što ovde nauče pamte ceo život, da uvek znaju ko su, šta su i kome pripadaju i da se, kada jednoga dana odrastu, upišu fakultete, uvek sećaju ono-ga što su stekli ovde.

Za sada je u vrtiću šestoro dece, a ima mesta za četrdesetak. Primaju samo mališane uzrasta od jedne do pet godina. Ako ste zainteresovani - ne žurite. Svratite, proverite i uverite se. Miri i Jošui biće drago da vas vide.

TEVET/ŠEVAT 5771.

tiskovina imprimee - · pdf filevide kako hari poter moli decu da mu ... aleksandra nećaka i...

Documents