tool-kit ii pozorište potlačenih -...

tool-kit II Pozorište potlačenih

// Simone Grosser

2tool-kit II – Pozorište potlačenihwww.ungleichevielfalt.at

Sadržaj

1 Uvod ..................................................................3

2 Zagrevanje .........................................................5

3 Uvod u temu ....................................................10

4 Pozorište slika odn. statua ...............................12

5 Forum teatar ....................................................16

6 Razmišljanje ....................................................20

7 Lista za proveru ...............................................21

8 Registar pojmova .............................................22

9 Preporučena literatura .....................................23

ImpresumVlasnik medija:KommEnt – Paulo Freire Zentrumfür transdisziplinäre Entwicklungsforschungund dialogische Bildung A-1090 Wien, Sensengasse 3Tel.: ++43 / 1 / 317 40 17Faks: ++43 / 1 / 317 40 10 150Internet: www.paulofreirezentrum.ate-mail: offi [email protected]

Autorka: Simone GrosserSaradnici: Gerald Faschingeder, Sarah HabersackPrim.prev.: Aleksandar ĐokanovićDizajn: [email protected]

uz podršku

tool-kit II Pozorište potlačenih

// Simone Grosser


1 Uvod

Pozorište je mogućnost bavljenja naučnim proble-mima. Reč je svakako o jednoj novoj metodi na polju društvenih nauka u poređenju sa uobičajenim pristupcima poput intervjua ili učešća kao posmatrača. Na nemačkom govornom području tek krajem 1990-ih prvi put su se sastali pozorišni stvaraoci kako bi razmenili mišljenja o pozorištu i scenskoj igri u nauci. U međuvremenu pojavila se brojna literatura i stečena su velika iskustva u ovoj oblasti.

Od mnogobrojnih postojećih pozorišnih oblika u oblasti nauke često se koristi tzv. pozorište potlačenih, ukratko PP. PP je nastalo sredinom XX veka u Brazilu u vreme vojne diktature.Njegov osnivač, Augusto Boal, uhapšen je 1971. godine, mučen i poslat u egzil. Boal je svoje metode najpre razvio u Južnoj Americi, potom i u Evropi. Otkrio je da ugnjetavanje u Evropi ima drugačije lice:

„Za mene se pokazalo da istraži-vanje uz pomoć pozorišnih metoda uvek iznova može da znači napušta-nje sigurnih staza istraživanja, planiranih puteva kao pretpostavka za otkrivanjem novog, neočekivanog i nečega na šta nismo računali. U tome leži snaga tog pristupa, povezanog sa pratećim rizicima i sporednim efektima, prema kojima se mora odgovorno i kompetentno ophoditi.“(Razmišljanje jedne učesnice u radionici; Wrentschur 2007:32)

socijalnu izolaciju, usamljenost, birokratiju. Kao i svuda, i ovde je naišao na seksizam i rasi-zam. Početkom 1980-ih vratio se u Brazil gde je 1992. postao odbornik u gradskoj skupštini Ria de Žaneira. 2009. godine umro je od posledica leukemije.

Pozorište potlačenih ne treba zamišljati kao predstavu u Burgteatru na kojoj publika sedi u mraku i tek na kraju komada javlja se za reč aplauzom. Kod pozorišta potlačenih postoji jasno razlikovanje između glumaca/glumica i gledalaca/gledateljki. Svi smeju da učestvuju i da se umešaju u radnju. Zajedničkim snagama treba da se predstavi problem ili konfl ikt kao pozorišna scena da bi se potom zajedničkim snagama tragalo za rešenjima. Puno toga što ne može da se iskaže rečima, izlazi na videlo uz pomoć govora tela i radnje. Konkretna svakodnevna iskustva mogu da se unesu u predstavu i ona pokazuju kako ljudi razmišljaju i delaju.


Kod pozorišta potlačenih ne postoji strikti tok stvari (kao što je to uobičajeno). Svaki pozorišni stvaralac ima sopstvene preference i mogućnost da odre-đene vežbe izmeni ili da ih prilagodi datoj situaciji. Ovaj skup alatki (tool-kit) stoga treba razumeti kao predlog rada sa pozorišnim tehnikama. U svakom slučaju može se uočiti da pozorište potlačenih često predstavlja intenzivno suočavanje sa veoma ličnim problemima. Ono ima za cilj da svesno pokaže

„Svi treba da uče zajedno, gleda-oci i glumci, niko nije bolji od drugog, niko ne zna bolje od dru-gog: kolektivno učenje, otkriva-nje, pronalaženje, odlučivanje.“ (Boal 1989: 8)

situacije tlačenja iz sopstvene životne stvarnosti, kako bi se zajedničkim snagama tragalo za rešenjima. Stoga ne čudi što poneki učesnik određene stvari prima k srcu i što može da dođe do neželjenih emocionalnih reakcija. Za rukovodioca igre stoga je važno da bude sve-stan toga i da u datom slučaju pažljivo odreaguje. Nemaju uzalud mnogi pozorišni pedagozi dodatno terapeutsko obrazovanje. Kao i u svim stvarima neophodno je izvesno iskustvo kako bi se na odgovarajući način primenile i uspešno sprovele različite metode i tehnike. Važno je da se obezbedi dovoljno vremena za rad. Organizovati radionicu u vremenskom periodu manjem od dva sata nema mnogo smisla, što se ubrzo može i uvideti. Takođe je od krucijalne važnosti da svaki učesnik u svakom trenutku može da izađe iz bilo koje vežbe ukoliko se ne oseća dobro.


2 Zagrevanje

Pre nego što se konkretno započne sa pozorišnim radom, važno je da se zagreju i telo i duh. S jedne strane učesnici/učesnice treba da uhvate zamah, a s druge strane zagrevanje može da posluži inicijalnom upoznavanju grupe. Upravo u situacijama kada grupa više dana ili kroz duži vremenski period zajedno radi, procesu formiranja grupe treba dati dovoljno vremena.

„Svako može da igra pozorište – čak i glumci!“ (Augusto Boal)

Sjajna stvar u pozorišnim metodama je to što pozorište obezbeđuje vezivni karakter i često se baza poverenja stvara u kratkom vremenskom roku. Takođe, u ovim početnim vežbanji-ma ne treba zanemarivati telesno izražavanje koji se koristi u pozorištu, kako bi se učesnici lakše snašli u pozorišnim igrama. Za to postoje veoma različite vežbe (vidi preporučenu literaturu), koje za svaku grupu mogu adekvatno da se izaberu. Neki predlozi koji su se u radu sa mladima pokazali dobrim:

Vežbe razgibavanja i u svrhu formiranja grupe:

Šetnja u prostorijiUčesnici/učesnice (u nastavku učesnici) šetaju kroz prostoriju. Rukovodilac igre zadaje različite zadatke:// Koncentracija treba da bude na različitim delovima tela (stopala, ruke, itd.).// Prostor i njegovu opremljenost treba svesno percipirati.// Takođe i druge učesnike treba svesno percipirati. Posebno oni koji još uvek nisu

poznati ili kojima još uvek nije poklonjena pažnja mogu se pozdraviti neverbalno, bilo klimanjem glavom ili kratkim kontaktom očima.

// Kada rukovodilac igre zapljeska rukama treba se rukovati sa što većim brojem učesni-ka ili što više dodirivati leva ramena, desna kolena itd.


Predstavljanje u krugu Ako je u pitanju manji krug koji će intenzivno da sarađuje, smisleno je da se međusobno

znaju po imenu. Postoje različite vežbe kako da se olakša pamćenje imena. Učesnici se predstavljaju u krugu (pomoći radi: krug je krug onda kada je razmak između osoba jednak i kada svako svakog vidi). // Svaki učesnik izgovara svoje ime u kombinaciji sa nekim gestom, potom i ime i gest

svaki učesnik po redu ponavlja i tako se postupa dok se svi ne predstave. // Uzme se mala lopta i baca se uzduž i popreko, svako izgovara svoje ime pre nego

što je baci. Nakon izvesnog vremena treba reći ime osobe kojoj se lopta dobacuje. Postepeno se u igru mogu uvesti i dodatne lopte.

// Svaki učesnik izgovara svoje ime i navodi pridev koje ima isto početno slovo (npr. smeli Saša, zabavni Zoran itd.).

Barometar raspoloženja Takozvani barometar raspoloženja pomaže da se dobije bolja slika grupe o njenom tre-

nutnom raspoloženju, interesovanjima itd. U prostoriji se povuče zamišljena linija. Jedan kraj služi na primer za „dobro sam“, suprotan kraj označava „nisam dobro“. Učesnici potom već prema raspoloženju staju na jedan od ovih krajeva linije. Rukovodilac pita sva-kog ponaosob zašto stoji tu, a ne na drugom kraju. Izjave učesnika već prema temi mogu varirati (npr. „Već sam se mnogo, odn. uopšte se nisam tom temom bavio.“ „Jučerašnji dan mi se dopao, odn. nije mi se dopao“, itd.).

Stop and Go! U ovoj vežbi učesnici u početku besciljno šetaju prostorijom. Rukovodilac igre daje različi-

te naloge:// 25–100; pri 25 brzina hoda je usporena, 50 brža, 100 veoma brza (ali bez trčanja).// Učesnici hodom ispunjavaju prostoriju: pri tome je važno percipirati druge učesnike

i hodati tako da se što je moguće više popuni ceo prostor, a da se ne pojave velike praznine ili veće koncentracije učesnika na jednom mestu.

// Kada jedan učesnik zastane, svi zastaju; kada jedan krene, svi kreću; i ovde se treni-ra svesno percipiranje.

// Na zahtev rukovodioca igre „Stop“ svi odmah zastaju i ostaju nakratko u zatečenom položaju. Ovim se ukazuje na različite stvari: Gde se nalazim u prostoru? Ko stoji ispred mene? U kom položaju mi je glava? U kom položaju ruka?

// Ova poslednja vežba može da se izmeni tako što će učesnici na zahtev „Stop“ zatvoriti oči i pokazati rukom na drugog učesnika (u najboljem slučaju na onoga koji je svima poznat) ili na nekog ko npr. nosi farmerke, ima plavu kosu itd.

// Stop and Go: Kada rukovodilac igre uzvikne „Stop“ učesnici treba da zastanu, na „Go“ ponovo da se pokrenu. Ta vežba može da se dopuni npr. tako što će se izgovoriti nečije ime i mahnuti, dodirnuti pod ili skakutati u mestu itd.

// Obrnut redosled: Na „Stop” svi treba da se pokrenu, na „Go” da zastanu; ova vežba krije veliki faktor zabave, pošto je unekoliko teža za sprovođenje nego što to izgleda. Još je veći izazov ukoliko se i ostale varijante (izgovaranje imena i mahanje, dodiriva-nje poda i skakutanje u mestu itd.) sprovode obrnutim redosledom.


Promena mesta Učesnici stoje u krugu, osoba A fi ksira očima osobu B i kreće se u njenom smeru kako

bi zauzela njeno mesto. Kada je A otprilike na sredini puta, B mora da potraži narednu osobu da bi zauzela njeno mesto.

Ples Svi učesnici u prostoriji plešu uz muziku.

// Kada se muzika isključi, svi se zaustavljaju u zatečenom položaju (u položaju zaleđe-nih slika, takozvanom „freeze“).

// Radi boljeg upoznavanja učesnici treba da plešu u parovima udvoje (ili utroje).// Uvek plešu samo tri učesnika. Ova vežba zahteva precizniju percepciju šta se dešava

u prostoriji i služi da bi se opazilo da li je zadati broj učesnika u pokretu. // Partnerska vežba: Jedan učesnik pleše na slepo, dok ga drugi vodi za ruku i pazi da

se nigde ne saplete. Nakon pet minuta menjaju se uloge.

Bodypercussion Učesnici stoje u krugu, rukovodilac igre zadaje ritam, prema kome potom svi pljeskaju ili

pljeskaju istovremeno sa rukovodiocem igre. Npr.: // 1-2-3 (pljeskanje rukama, pljesak desnom rukom na grudi, pljesak levom rukom na

grudi)// 1-2-3 (pljeskanje rukama, pljesak desnom rukom na grudi, pljesak levom rukom na

grudi)// 1-2-3-4-5-6-7 (pljeskanje rukama, pljesak desnom rukom na grudi, pljesak levom

rukom na grudi, desni kuk, levi kuk, desna polovina zadnjice, leva polovina zadnjice)// 1-2-3-4-5 (pljeskanje rukama, pljesak desnom rukom na grudi, pljesak levom rukom

na grudi, desni kuk, levi kuk) // 1-2-3-4-5-6-7-8-9 (pljeskanje rukama, pljesak desnom rukom na grudi, pljesak levom

rukom na grudi, desni kuk, levi kuk, desna polovina zadnjice, leva polovina zadnjice, lupanje desnom nogom o pod, lupanje levom nogom o pod)

Može se pljeskati prema ritmu u raznim varijacijama (tiše / glasno, po zadatom pravilu).

Hvatanje prstiju Učesnici stoje u krugu, svako stavlja svoj desni kažiprst u ruku učesnika koji stoji desno

od njega. Pri tome ova osoba ne sme da sklopi šaku. Kada rukovodilac igre pljesne rukama, svako mora da pokuša da spasi sopstveni desni prst i levom rukom da uhvati kažiprst učesnika koji stoji sa njegove leve strane.

Thai-krug Učesnici stoje u krugu. Jedan učesnik energično uzviče „HA!“ i podiže sklopljene ruke

uvis, učesnici koji stoje sa desne i leve strane takođe sklapaju ruke i udaraju u pravcu stomaka učesnika koji stoji u sredini, a da ga ne dodiruju. „HA!“ se od prvog učesnika pokretom ruke sličnom udarcu mačem dalje prenosi na sledećeg učesnika u krugu. Ovaj učesnik počinje opet ispočetka i diže sklopljene ruke uvis. Ovaj proces se nastavlja kroz ceo krug sve dok „Ha“ ne dopre do svakoga.


Hipnotisanje Uvek se dva učesnika međusobno izaberu i stanu jedan naspram drugoga. Jedan

učesnik hipnotiše drugog, tako što svoju ruku drži sasvim blizu (oko 10 cm) ispred lica drugog učesnika i pomera je lagano odozgo nadole, levo i desno. Lice hipnotisanog/-e prati ruku na uvek istom odstojanju i parovi se tako kreću kroz prostoriju. Nakon pet minuta menjaju se uloge. Važno je da se pokreti izvedu u usporenom tempu i ne samo da se pazi na svog partnera/svoju partnerku, već i na druge učesnike u prostoriji, kako bi se izbegla sudaranja. Vežba se može dopuniti tako što će se izgraditi piramida. Jedan uče-snik vodi za obe ruke po jednog učesnika, koji opet vode naredne učesnike. U drugačijoj varijaciji jedan učesnik može da vodi više učesnika na različitim delovima tela.


„Mi smo kroz naše celokupno vaspi-tanje skoro isključivo ograničeni na verbalnu komunikaciju, što za posledicu ima da moć našeg tele-snog izražavanja zakržljava. Ci-ljane igre i vežbe mogu pomoći da se nauči da se telo koristi kao sredstvo izražavanja.“ (Boal 1989:50)

Učesnici šetaju prostorijom, rukovodilac igre daje različita uputstva šta treba da se predstavi. Npr. arogantna brada, radoznao nos, sramežljivo kole-no, tužno rame, smešna zadnjica itd.

Usporena borba (slow motion) Igra se udvoje bokserski meč u usporenom tempu

bez dodira. Parovi su najpre blizu jedan drugom, a potom se razilaze, a da se ne izgube iz vida. Na kraju se prostorija može osloboditi za sve – svako se bori sa svakim. Ova igra služi vežbanju kako smanjiti agresiju i kako pospešiti zajedničku igru.

Igra ogledala U parovima učesnici stoje jedan naspram drugog; jedan učesnik izvodi ekstremno

usporenim pokretima svakodnevne jutarnje rituale poput pranja zuba, češljanja, pranja ruku itd., drugi učesnik ove pokrete treba da oponaša u suprotnom smeru kao odraz u ogledalu. Uvežbavaju se precizna opažanja i zajednička igra.

Ja sam, ja sam, uzimam Grupa stoji u krugu, jedan od učesnika zakorači u sredinu i predstavi nešto (npr. Ja sam

drvo), drugi učesnik upotpunjuje sliku (npr. Ja sam ptica), treći učesnik ulazi u sliku (npr. ulazi pas i diže šapu). Prvi učesnik odlučuje koga će da ponovo uzme u krug (npr. „Uzi-mam pticu.“) Pas ostaje u sredini i on je polazna tačka za novu sliku. Igra ne bi trebalo da ima dugačke faze razmišljanja, već da se odvija spontano i lagano. Cilj je da se oživi kreativnost.

Ovo nije fl aša, već ...? Omiljeni predmet iz svakodnevnog života (npr. plastična fl aša) stavlja se pred učesnike.

Svako ko ima ideju, može da izađe, da je uzme i da joj da novu svhu. To treba da se izvodi samo kao pantomima, ostali učesnici treba da pogode šta je to (npr. mikrofon, bejzbolska palica itd.)

Ko je jači? Demonstracija moći Sto i nekoliko stolica postavljaju se kao u školskoj učionici. Jedan učesnik izlazi i zauzima

položaj nekoga ko vrši uticaj moći. Drugi učesnik prilazi i svojim stavom ga izaziva. Važno je da se istrajava na govoru tela, gestici i mimici, a da se ne kreće i ne govori (freeze). Publika se dogovara i odlučuje ko je jači/jača i ko može da ostane. Izbačeni učesnik potom silazi sa bine. Potom započinje novi pokušaj iz publike. Vežba se može izvesti i bez učesnika, tj. samo razmeštanjem stolova i stolica.

Vežbe pozorišnog izražavanja:

Osećajni delovi tela


3 Uvod u temu

Nakon više opštih vežbi zagrevanja sledeći korak označava približavanje sadržaju teme. Pozorište se može koristiti na veoma raznovrsne načine, u središtu je uvek konfl ikt, odn. problematična situacija. Polazna tačka su uvek životna stvarnost i iskustva učesnika. Stoga se skoro svaka tema može obraditi kao pozorište. Kako bismo se približili temi, postoje različite vežbe:

Igra ulogaSusreti u pešačkoj zoni: učesnici stoje u parovima na većem odstojanju jedan naspram drugog. Rukovodilac igre zadaje obema stranama određenu, temi prilagođenu ulogu u koju učesnici treba da se ubace. Uvežbava se uživljavanje u drugu ulogu i isprobavanje različitih obrazaca ponašanja. Npr.: // susret učitelja/učiteljice i učenika u ponedeljak prepodne,// zakazani susret dobrih prijatelja/-ica,// susret dve osobe koje bi više volele da se nisu videle, // susret dve osobe koje su potajno zaljubljene jedno u drugo.

Walk and TalkNa podu se na malim ceduljicama nalaze isečene teze, pitanja, citati i sl. vezano za temu. Svaki učesnik uzima jednu ceduljicu i čita u sebi ono što je napisano. // Svako traži sebi partnera i sa njim/njom razgovara o rečenici sa cedljiice. Nakon

nekoliko minuta menjaju se uloge i svako traži drugu osobu. // And act: Svako bira rečenicu (deo rečenice) iz svoje ceduljice i šeta kroz prostoriju,

dok tu rečenicu (deo rečenice) ne izgovori najpre glasno, potom tiho, potom poviše-nim, pa niskim tonom, potom tužno, pa veselo ili pak sopstvenim emocijama. I način hoda može da varira i da se prilagodi temi.

// Stupanje u interakciju sa drugim učesnikom: svako bira partnera/-ku i izgovara svoju rečenicu (deo rečenice) na različit način (npr. kao da hoće da prizna nešto, kao da hoće da ubedi partnera/partnerku itd.)

// Dve osobe stoje na bini i improvizuju svoju rečenicu (deo rečenice) onako kako žele. Pri tome rečenice se mogu ponavljati, deliti na manje celine i sl.


Upotpunjavanje svakodnevnih rituala Jedan učesnik počinje da predstavlja nekoga u svakodnevnoj situaciji u zamrznutom položaju (npr. fudbalera/-ku), drugi učesnici se postepeno penju na binu i dograđuju sliku (jedan je lopta, drugi je gledalac/gledateljka itd.). Ova vežba nudi dobar prelaz u pozorište statua.

Vajar/-kaOva vežba je dobar uvod u pozorište slika. Ona se može izvesti prema tematskom zada-cima ili sasvim slobodno. Učesnici vežbaju udvoje, jedan učesnik gradi statuu od drugog po svojoj zamisli, a da ga pri tome ne dodiruje, niti mu govori šta od njega pravi. Ruke i noge se nevidljivim nitima, kao kod marionete, dovode u pravi položaj, duvanjem se prsti mogu razmaći ili sklopiti, pogled prati ruku vajara/-ke i nakon što vajar/-ka zapucketa pr-stima učesnik se zaustavlja u željenom položaju. Kada se završi statua, vajar/-ka mu/joj može došapnuti još jednu rečenicu. Svi vajari/sve vajarke staju na stranu da bi posma-trali svoje delo, a potom mogu da prošetaju kroz „izložbu“, da sve statue bliže pogledaju i u kontaktu očima sa statuom da čuju njihovu rečenicu. Nakon toga vajari/vajarke i statue mogu zajedno da razmisle o vežbi, a potom se uloge menjaju.

Gluvi dijalogU parovima učesnici stoje jedni naspram drugih i pružaju jedni drugima ruke, kao u kla-sičnoj situaciji rukovanja. Jedan učesnik počinje da izlazi iz ovog položaja i da predstav-lja novu statuu. Ona može (ali ne mora) da bude u vezi sa prvom statuom. Jednostavnije je ako se statue ne poklapaju (ne mora dakle da se priča „priča“), već svako pokušava da drugu statuu vidi u novom svetlu i da joj da novo značenje. Vežba treba da se spro-vodi oko pet minuta bez razgovora, a nakon nje o njoj treba prodiskutovati sa partnerom/partnerkom.


4 Pozorište slika, odn. pozorište statua

Pozorište slika nastalo je 1970-ih godina kada je Augusto Boal živeo u egzilu. Često se koristi i termin „pozorište statua“ koji je sam Boal u početku koristio, ali se vremenom zbog izvesne krutosti koja odzvanja iz reči „statua“ radije od nje ogradio. U engleskom jeziku govori se o „Image Theater“ što daleko više u sebi skriva ideju određene predstave koju imamo o stvarima i koja dolazi do izraza u pozorišnim vežba-ma.

I ovde postoje različiti pristupci kako napraviti sliku. Eksperimentisanju nisu postavljene granice. U suštini na kraju treba bez puno reči govorom tela predstaviti situaciju, osećaj, pojam ili nešto drugo.

// Ukoliko je veoma spontano može npr. jedan uče-snik za drugim da zauzme stav o određenoj temi (npr. nasilje u školi), iz čega proizilazi celokupna

„Pozorište statua može se jedno-stavno praktikovati. Još je važni-je to što misli može da učini vid-ljivim, za šta govorni jezik često nije u stanju.“ (Boal 1989:55)

slika.

// Utroje svako za sebe razmišlja o nekoj situaciji tlačenja (uopšte ili na određenu zadatu temu), a da o tome ne razgovara sa drugim učesnicima. Potom na kraju svaki učesnik predstavlja druge osobe i sebe samog kao potlačenog/potlačenu. Koji položaj tela treba da zauzmu vajarovi/vajarkini partneri/-ke, koju mimiku i gestikulaciju će koristiti, vajar/-ka ne izgovara, već demonstrira i oblikuje. Kada je slika gotova, na nju se nadovezuje sle-deća, potom sledeća itd. Tek nakon toga razgovara se o tri slike koje je grupa napravila, pri čemu najpre učesnici koji su je demonstrirali pričaju o tome kako su se osećali u svom položaju i šta su naslućivali da slika predstavlja. Nakon toga priča vajar/-ka o svojoj ideji. Tema (jedna od tri slike u neizmenjenom ili pak izmenjenom obliku) treba zajednički da se izabere.

Kratak opis:Uz pomoć živih, ljudskih „statua“ govorom tela se predstavljaju uz pomoć pozorišnih tehnika relevan-tni pojmovi, teme, problemi, kon-fl ikti ili vizije, pojedninačno ili u grupama, i dinamizuju se, tj. oživljavaju u mnogostrukim postup-cima.


// U malim grupama vodi se diskusija kakva su iskustva u određenoj tematici. Može se or-ganizovati brejnstorming i u sledećem koraku mogu se razraditi sličnosti i razlike. Ukoliko se sada pojave različite priče učesnika usled većinom lično doživljenih konfl ikata, treba da se izabere jedna koja treba da se predstavi. Ona se svakako može obogatiti i izmeniti iskustvima drugih, tako da se sa njom svi mogu identifi kovati. To je uglavnom nešto duži proces. To je svakako važno, jer slika ne treba da pokaže pojedinačan slučaj, već da bude rezultat cele grupe i da postane kolektivna priča u kojoj se svi pronalaze. Slika se potom pravi što brže moguće i bez puno priče.

Kada je slika završena, prezentuje se drugim učesnicima, tako što se pravi dok publika drži oči zatvorene. Na taj način efekat iznenađenja i celokupan utisak slike ostaje očuvan. Kada je svako u svom položaju, rukovodilac igre zahteva od prisutnih da otvore oči („Digni zavesu!“) a radi se u tri koraka, i to na osnovu tri pitanja:

1. Šta opažamo? U prvom koraku reč je samo o tome da se tačno posmatra to što se vidi: Koliko je osoba na slici? Ko šta radi? Da li su okrenuti jedni ka drugima? Da li se gledaju? itd. Dakle, najpre se daju samo opisi, pri čemu se uvežbava precizno opažanje.

2. Kako deluje na mene? Šta izaziva kod mene? Sada su u središtu emocije i iza-zvana osećanja. Da li slika deluje npr. tužno, veselo ili ozbiljno?

3. Šta bi to moglo biti? Tek na kraju treba navesti pretpostavke i hipoteze šta bi slika mogla da predstavlja.

Pozorište slika je dobar prelaz u forum teatar, pre svega kada se dinamizuje u međustepe-nu. Sada se stanje zamrznutosti (freeze) na kratko prekida i statua se oživljava. Demonstra-tor ispušta sopstvene, ali i sluša i tuđe glasove, zvuke i shodno tome izvodi pokrete. Prilikom svih radnji treba paziti na to da one proističu iz zadate uloge, a ne od sopstvene ličnosti. Pri tome uopšte nije važno tačno znati ko je na slici (ukoliko je nrp. spontano predstavlja jedan učesnik). Pravilo je da iz pozicije u koju je neko stavljen prati svoje impulse. Nakon vežbi trebalo bi svesno pripaziti na to da se ponovo izađe iz uloga u slici. Ovo izlaženje može se simbolički pojačati protresanjem tela i otiranjem nogu o pod.


Za dinamiziranje statua postoje različite tehnike insceniranja:

// Neko iz publike staje iza jedne fi gure u slici i izgovara njene najdublje misli naglas. Ko god da ima neku ideju može da izađe i da stane iza neke fi gure i da kaže šta misli da se u glavi te fi gure dešava.

// Kada rukovodilac igre dodirne fi guru u slici, ona daje glas od sebe, ispušta zvuk ili izgo-vara kratku rečenicu. Različiti redosledi iznose na videlo različite utiske o slici.

// Monolog: Svaka fi gura na slici mrmlja sebi u bradu svoje unutrašnje misli. Slika dobija kulisu sveukupnog žamora. Učesnici mogu i da ustanu ili da obilaze oko slike kako bi mogli sve da razumeju.

// Tri želje: U pozorištu slika omiljen je rad sa željama ako je reč o situaciji tlačenja koja treba da se izmeni. Rukovodilac igre tri puta pljesne rukama, svaki put sve fi gure imaju mogućnost da se promene na bolje. Želje se mogu artikulisati i rečima. Pri tome je važno da se one formulišu u prvom licu jednine i pozitivno (npr. „Hoću da učim na miru“, a ne „Nemoj da me ometaš“). One treba da budu ostvarljive, a ne da im je potrebna nekakva magija („Magic“) da bi se ostvarile.

// Idealna slika: Boal naziva sliku koja je nastala zajedničkim snagama od iskustava ugnjetavanja „realnom slikom“. Polazeći od nje može se raditi na stvaranju „idealne slike“ i to onakve kako bi ona u najboljem slučaju trebalo da izgleda. Lica iz publike mogu da deluju kao „vajari/vajarke“ i da postave fi gure iz slike kako njima više odgovara. To treba brzo da se odvija da se ne bi najpre razmišljalo rečima koje bi se potom unosile u slike, već u trenutku dok se još razmišlja u slikama.

// Slow Motion: Potom se u sledećem koraku same fi gure mogu oblikovati od realne sli-ke ka idealnoj slici kao na usporenom snimku. I ovde ponovo važi pravilo da se postupa iz ugla osobe koju predstavljamo, a ne iz ugla sopstvene ličnosti.

U toku celokupnog rada sa slikama svi učesnici treba da govore iz ugla svoje uloge. Tek kada je predstava gotova, razmišlja se iz svog ličnog ugla, šta se promenilo i koja osećanja su se javila u toku igre.


Da bi se od slike došlo do scene forum teatra, postoje i druge metode. Ovde dajemo ukratko još jednu mogućnost:

// Slikovnica: Polazeći od zajedničke slike mala grupa razmišlja o tri do šest slika koje prikazuju jednu priču. Poslednja slika predstavlja eskalaciju situacije. Dakle, oko počet-ne slike stvaraju se dodatne slike. Kod predstavljanja slikovnice pred drugim grupama rukovodilac igre zahteva od publike da zatvori oči dok prva slika miruje. Potom je publika kratko posmatra, dok rukovodilac igre opet ne najavi „Zatvorite oči“, dok sledeća slika stoji itd. Na kraju dolazi pitanje za posmatrače šta su videli i koja bi to situacija mogla biti. Glumci/glumice u početku ne govore ništa.

// Nemi fi lm: U maloj grupi kao u usporenom fi lmu (slow motion) igra se jedna slika za drugom, a da se pri tome ne govori.

// Stop and think: Nastavlja se rad u malim grupama. Nastavlja se igra usporenog snimka (slow motion) nemog fi lma. Kada rukovodilac igre pljesne rukama glumci/glumi-ce zastaju (freeze) na kratko i u 30 sekundi izgovaraju u unutrašnjem monologu to što im upravo prolazi kroz glavu u datoj ulozi. To se igra tri do četiti puta. Nakon toga mala grupa seda zajedno i iz ovih unutrašnjih monologa pravi tekst za scenu forum teatra. Najvažnije misli sopstvenog unutrašnjeg monologa međusobno se razmenjuju, zajednički se formuliše nekoliko (tri do četiri) upečatljivih rečenica koje pokazuju glavne argumente fi gure. Nakon toga igraju se pojedinačne uloge od strane svih učesnika male grupe, tako da se svako može uživeti u sve uloge. Na kraju se postiže dogovor oko toga ko će igrati koju ulogu na izvedbi grupe.


5 Forum teatar

Forum teatar takođe je nastao kao i pozorište slika u ranim 1970-im kada je Boal živeo u Peruu u egzilu. To je najrasprostranjenija tehnika pozorišta potlačenih i postoji u raznovrsnim varijacijama.

Statue i njihove dinamizovane varijante nude dobar prelaz ka forum teatru, jer one već pokazuju živu konfl iktnu situaciju. Dakle, iz zajedničke slike može se dalje razviti pozorišna scena. Važno je da se predstavi konkretna situacija koja se nadovezuje na realan svet prisutnih koji dakle nije ni apsurdan niti previše apstraktan. Scena ne bi trebalo nikada da pokaže bezizlaznu situaciju. Primera radi, nema svrhe pokazati čoveka pred streljačkim vodom koji jedva da ima realističnih opcija da izmeni svoju situaciju. Vr-hovni imperativ forum teatra je izuzimanje nasilja kao rešenje, iako bi se ono u nekoj svakodnevnoj situaciji primenilo. „Peace, not passivity“ (Mir, ne pasivnost) bio je moto Augusta Boala.

„Forum teatar je kreativni oblik igre koji u podjednakoj meri uk-ljučuje i glumce i gledaoce.“ (Boal 1989:83)

Primer Tema je nasilje u školi. Pozorište slika je pokazalo jednu učenicu koju je zadirkivao jedan

učenik iz razreda, dok učitelj koji stoji pored nje reaguje a pored stoji još jedan učenik koji razmišlja da li da se uključi ili ne. Na osnovu ove slike može da se igra mala priča. Scena bi mogla da dobije predistoriju (učenica mora npr. da ide na dopusnu nastavu ili upravo radi test), a potom se završava tučom oba učenika/učenice.

Kratak opis:U forum teatru razrađuje se scena koja potiče iz svakodnevnog isku-stva članova grupe i predstavlja nerešen konfl ikt. U fazi foru-ma, fazi zajedničke igre, publika izlazi iz uloge pasivnog posma-trača. Igraju se, isprobavaju i razmišljaju o idejama za rešenje konfl ikta.


Pripreme U sceni koju grupa razrađuje (takozvanoj sceni prema modelu) treba jasno razlikovati

pojedinačne uloge. Ne samo na osnovu teksta likova (često postoji i forum teatar bez tekstova, koji rade uz pomoć pantomime), već i na osnovu njihovog ponašanja i njihovog nastupa treba da bude jasno i spoznatljivo koje želje i namere imaju. Od pomoći je ukoli-ko svaka fi gura nosi rekvizit koji služi kao znak za njenu ulogu (npr. kapu ili torbu).

Često su suprotstavljeni protagonista/-kinja i antagonista/-kinja. Protagosnista/-kinja označava potlačenu osobu po koju se konfl ikt loše završava, koja mora da se bori sa teš-koćama. Antagonisti/-kinje su protivnici, dakle oni likovi koje otežavaju život protagonisti/-kinji i koji ga/je sprečavaju u delovanju. Obe fi gure često na svojoj strani imaju saborce/-kinje koji ih više ili manje uspešno podržavaju. U većini slučajeva postoje i fi gure koje ne pripadaju nijednoj „strani“, već kao u školskom primeru neodlučno posmatraju i ne mešaju se.

Izvedba Scena se jedanput igra pred publikom. Jedan član grupe preuzima ulogu rukovodioca

igre, tzv. džokera. Džoker/-ka vodi kroz forum teatar i uspostvalja vezu između bine i publike. On/ona je takoreći posrednik koji mora da pazi i na to da se poštuju određena pravila (npr. da nema nasilja (!), međusobno poštovanje, dopuštanje sagovorniku da izrekne misao do kraja itd.)

Na početku džoker/-ka pozdravlja publiku, potom eventualno izvodi sa publikom nekoliko kratkih vežbi zagrevanja i izgovara naslov i mesto u kome se komad forum teatra odi-grava. Svaki glumac/svaka glumica potom kratko predstavlja svoju ulogu navodeći ime i godine starosti. Scena se jedanput u celosti igra pred publikom.

Zajednička igra Nakon toga razjašnjava se ko su protagonisti/-kinje koji mogu da se zamene. Po pravilu

mogu se zamenjivati samo potlačeno lice i njeni „saborci/-kinje“. To ni u kom slučaju nije fi ksirano pravilo, ali ideja je logična: I u realnom životu ugnjetavači se ne mogu jednostav-no zameniti i neophodno je sopstveno delanje kako bi se pozitivno ovladalo konfl iktnom situacijom. Ponekad postoje i zahtevi da se uvedu i novi likovi ili da se naprave vremen-ski preskoci. Kako će se sa ovim predlozima postupati odlučuje džoker, odn. džokerka.


Nakon što je komad jedanput izveden, posmatrači treba da razmisle koje bi izmene mo-gli da unesu. Dobra metoda za podsticaj na razmišljanje je da se dopusti posmatračima nekoliko minuta da udvoje ili utroje raspravljaju o svojim idejama. Kada postoji nekoliko ideja, komad se igra po drugi put dok neko iz publike ne uzvikne „Stop” i ne uđe u ulogu potlačenog/potlačene. Dobar komad treba da isprovocira posmatrače do te mere da ne budu u stanju da izdrže, a da ne vide istu situaciju još jedanput i da potom osete poriv da nešto promene. U većini slučajeva postoji lična emocionalna pogođenost koja neku osobu nagoni da se umeša.

Ukoliko se sada jedan učesnik popne na binu, dobro je da se na svom putu ka bini odmah podrži aplauzom i time da se osnaži u svojoj nameri. Kada govorimo o bini, ne sme se zamišljati klasični podijum koga okružuju refl ektori. Dobro je da razmak između publike i bine bude što je moguće manji kako se uopšte ne bi javila neprijatnost i osećaj stida zbog izlaska na scenu. Prednost je ukoliko se bina i prostor za gledaoce/gledatelj-ke nalaze na istom nivou. Takođe ne treba puno priče, već hrabri dobrovoljac treba samo da kaže u koju situaciju želi da uđe, u idealnom slučaju dobija još i rekvizit potlačenog/potlačene, kako bi i simbolično ušao u ulogu i tada može odmah da iznese svoju ideju.

Ukoliko se scena sada nastavlja od željenog momenta, za ostale glumce/glumice je važ-no da ostanu u svojim ulogama. Naravno da će se neke stvari izmeniti, osnovne namere protivnika/-ica ostaju iste i njihov cilj je da održe svoju dominantnu poziciju. Natavlja se sa igranjem scene sve dotle dok se situacija ne razreši ili sve dok novi potlačeni/nova potlačena ne bude želeo više da igra. Jednostavnim uzvikom „Stop“ svaki učesnik u svakom trenutku može da prekine njegovu/njenu intervenciju.

KrajNakon upada u scenu o doživljaju na sceni zajednički se diskutuje. Najpre džoker/-ka pita kako je bilo učesniku koji je izašao na scenu da li je postigao ono što je želeo i kako se osećao, odn. koje misli su mu pri tome prolazile kroz glavu. Nakon toga pitaju se ostali glumci/glumice u svojoj ulozi kako su doživeli novi lik i šta se za njih izmenilo. Na kraju pita se publika o utiscima. Kada se završi diskusija o upadu u scenu, scena može iznova da počne dok neko opet ne poviče „Stop“. Broj intervencija zavisi od vremenskih mogućnosti i domišljatosti prisutnih.

Na ovom mestu dajemo još samo detaljnije uputstvo po koracima kako može da izgleda javna predstava forum teatra (izvor: Haug 2005:62):


1. Džoker pozdravlja sve prisutne, predstavlja sebe i glumce/glumice i ukratko objaš-njava pozadinu (pozorište potlačenih) i tok forum teatra.

2. Džoker uvodi fazu zagrevanja. Glumci/glumice se mešaju među publiku za-jedničke igre i vežbe, zbog kojih se verovatno niko neće buniti, eventualno jednostavne tehnike pozorišta statua/slika.

3. Džoker uvodi u scenu (npr. mali uvod: gde i kada se odigrava scena, naslov scene, predstavljanje likova itd.).

4. Scena se jedanput u celini igra još nema mešanja publike!5. Džoker pita publiku šta je videla. Ukoliko je scena bila nerazumljiva ili

nejasna, ona se još jedanput igra sa eventualnim izmenama (npr. u skladu sa uputstvi-ma iz publike).

6. Džoker predlaže sledeća pravila igre i pita za saglasnost:// onaj ko želi da se umeša u scenu, mora da vikne STOP// naredni STOP može da se uzvikne tek onda kada je jedna intervencija odigrana do

kraja // nema nasilja za rešenje situacije tlačenja, odn. za samopotvrđivanje!

7. Džoker poziva publiku da se umeša u narednom igranju.8. Scena se igra drugi put.9. Kada neko vikne STOP scena se zamrzava. Dotični pridošli glumac/glu-

mica navodi mesto na koje želi da se umeša, zamenjuje protagonistu/-kinju i glumi svoj predlog rešenja dok ga ne okonča uspešno ili neuspešno.

Džoker se meša kada se pravila prekrše. Ukoliko niko ne uzvikne STOP i scena se odigrava bez intervencije,

džoker pita da li ima u publici ideja za alternativna rešenja. Ukoliko neko verbalizuje ideju, ali ne želi sam da je odglumi, može da se nađe drugi glumac/glumica iz publike koji bi želeo/-la da odigra predlog. Ukoliko ne, predlog realizuju glumci/glumice (ovo odgovara tehnici simultane dramaturgije).

Jedna varijanta je animiranje ‘nevidljivih’ glumaca/glumica iz publike koji započinju intervenciju kada se učesnik koji daje predlog uzdržava da izađe na scenu.

10. Kako nakon neuspele tako i nakon uspele intervencije pridošli glumac napušta scenu i glumac/glumica se vraća u ulogu.

Pridošli glumac/glumica se uz aplauz oprašta od publike. Džoker zahvaljuje na intervenciji i postavlja nekoliko pitanja, poput: // pridošlom glumcu/-ici u ulozi protagoniste/-kinje:

Šta si pokušao? Kako si se osećao? Šta si postigao?// drugim glumcima/glumicama (npr. uloge svedoka):

Šta se promenilo? Kako si/ste se osećao/-li?// antagonisti/-kinji (=jasnom protivniku protagoniste/-kinje):

Šta se promenilo? Kako si se osećao?// publici:

Šta je pokazala intervencija, da li je bila uspešna? Da li ste zadovoljni predloženim reše-njem, odn. alternativnom radnjom?

11. Scena se nastavlja, odn. počinje iznova, dok opet neko ne uzvikne STOP… i tako dalje, dok ima dobrovoljaca da intervenišu na sceni.

12. Džoker rezimira na kraju intervenciju i pokreće diskusiju u koju uključuje sve učesnike: koje mogućnosti rešenja, odn. alternativne radnje bi bile u svakodnevnom životu ostvarljive i pod kojim okolnostima?


6 Razmišljanje

Razmišljanje je sastavni deo svih elemenata pozorišta potlačenih. Nakon svake velike vežbe postoji mogućnost da se prorazmisli sa učesnicima/učesnicama kako im je bilo i koje promene su se odigrale. Pre svega pozorište slika i forum teatar zbog sopstvenog doživljaja u drugoj, često tuđoj ulozi izazivaju veliku potrebu za diskusijom. Tome treba dati prostora kako bi se artikulisala nova iskustva i kako bi se međusobno razmenila mišljenja.

Kod veće grupe dobro je da se radi u manjim grupama i da se ova razmišljanja potom unesu u celu grupu. Relevantne tačke treba da se zapišu u bilo kakvom obliku. Može se započeti određenim pitanjima poput: // Šta ću poneti odavde? // Šta sam naučio?


7 Lista za proveru

Da bi se napravila dobra pozorišna radionica treba obratiti pažnju na različite stvari:

1. Priprema // Koju temu želim da obradim i koje vežbe i metode joj odgovaraju? // Koliko učesnici/učesnice imaju iskustva sa pozorištem?// Da li imam prikladan i veliki prostor (bez fi ksiranih stolica) koji obezbeđuje prijatnu radnu

atmosferu?// Da li imam strukturisan program sa vežbama zagrevanja i odgovarajućim početnim vež-

bama? (U idealnom slučaju treba pripremiti dodatne vežbe ukoliko se prve ne prihvate dobro.)// Da li je predviđeno dovoljno vremena da se ovaj program realizuje?// Da li su planirane pauze (sa eventualnim ručkom)?

2. Realizacija// Važno je imati precizan plan rada. I to pre svega ukoliko se nema puno iskustva sa

pozorišnim radionicama. Pozorište potlačenih je otvoreni i zajednički proces. Stoga važi pravilo da se bude fl eksibilan i eventualno da se ispune želje i potrebe učesnika. (Da li grupa npr. hoće još jednu pauzu ili neko predlaže sopstvenu vežbu.)

// Tok i pravila igre moraju pre svake vežbe da se objasne na razumljiv način. Treba obja-sniti da svako može da istupi iz svoje uloge ukoliko se u njoj ne oseća prijatno.

// Faze razmišljanja mogu da se ubace u toku radionice ili na kraju, ali ne treba ih zaboravi-ti!

// Dokumentacija aktivnosti fotografskim i video-snimcima (unapred razjasniti da li je to po volji učensika).

3. Dorada// Dokumentacija sa radionice uz pomoć propratnog zapisnika.// Razgovarati naknadno o stečenim iskustvima, eventualno ih zapisati.// Prostoriju vratiti u zatečeno stanje.


8 Registar pojmova

Pozorište slika, odn. statuaUz pomoć živih ljudskih „statua“ govorom tela se uz pomoć pozorišnih tehnika predstav-ljaju relevantni pojmovi, teme, problemi, konfl ikti ili vizije, pojedinačno ili u grupama, i mnogobrojnim postupcima se dinamizuju, tj. oživljavaju.

Forum teatarU forum teatru razrađuje se scena koja potiče iz svakodnevnog iskustva članova grupe i koja predstavlja nerešeni konfl ikt. U fazi foruma, fazi zajedničke igre, publika izlazi iz uloge pasivnog posmatrača. Ideje za razrešenje konfl ikta se glume, isprobavaju i o njima se razmišlja.

FreezeU zaleđenom stanju (Freeze) učesnici se, ne pokrećući se i ne govoreći, zaustavljaju u zatečenoj poziciji i stavu.

Džoker/-kaDžoker/-ka vodi kroz forum teatar i uspostavlja kvazi vezu između bine i publike. On/ona je posrednik koji treba da pazi da se poštuju određena pravila. Izbor termina potiče od fi gure džokera iz karata. Kao i u igrama kartama, i u pozorištu potlačenih džoker se može mnogostruko koristiti.

Protagonista/-kinja / Antagonista/-kinja Protagonista/-kinja označava potlačenu osobu, po koju se konfl ikt loše završava,koja mora da se bori sa teškoćama. Antagonisti/-kinje su protivnici/-ce, dakle ona lica koja otežavaju život protagonisti/-kinji i koji ga/je sprečavaju u delovanju.

PPPP je skraćenica za pozorište potlačenih. To je zbir veoma različitih pozorišnih metoda sa ciljem da se tlačenje učini vidljivim i da se zajednički traga za strategijama rešenja. PP je začeto u Brazilu u drugoj polovini XX veka, a osnovao ga je Augusto Boal.


9 Preporučena literatura

Boal, Augusto (1989): Theater der Unterdrückten. Übungen und Spiele für Schauspieler und Nicht-Schauspieler, Frankfurt/Main.

Bülow-Schramm, Margret / Gipser, Dietlinde / Krohn, Doris (Hg.) (2007): Bühne frei für Forschungstheater. Theatrale Inszenierungen als wissenschaftlicher Erkenntnisprozess. Oldenburg.

Haug, Thomas (2005): Das spielt(k)eine Rolle! Theater der Befreiung nach Augusto Boal als Empowerment-Werkzeug im Kontext von Selbsthilfe, Stuttgart.

Margret Bülow-Schramm (Hg, 1996): Theater mit der Lehre? Theater in die Lehre! Über den Nutzen von Inszenierungen in der Hochschule. HAP Heft Nr. 29, Hamburg. (zu Dietlinde Gipser: http://dietlinde.gipser.phil.uni-hannover.de/publikationen/)

Staffl er, Armin (2009): Augusto Boal. Eine Einführung. Oldib Verlag: Essen.

Wrentschur, Michael (2007): Sie erfahren eine Zuspitzung. In: Bülow-Schramm, Margret/Gipser, Dietlinde/Krohn, Doris (Hg.): Bühne frei für Forschungstheater. Theatrale Insze-nierungen als wissenschaftlicher Erkenntnisprozess. Oldenburg. S. 25–35

Igre i vežbanja

BMUKK (2008): Vorhang auf zum Lesen. Spielräume zur Leseförderung der 10- bis14-Jährigen. (prevashodno vežbanja za decu i mlade)

Boal, Augusto (1989): Theater der Unterdrückten. Übungen und Spiele für Schauspielerund Nicht-Schauspieler, Frankfurt/Main.(drugi deo knjige sastoji se samo od vežbanja i igara.)

Mnoga vežbanja mogu da se preuzmu iz drugih pozorišnih oblika poput pozorišta improvizacije. Vidi http://www.improwiki.de/improtheater/Hauptseite

PP u Austriji

Sog-Theater u Beču, Wiener Neustadt: http://sog-theater.com/Theater der Unterdrückten u Beču: http://www.tdu-wien.at/Theater Trans-Act u Beču: http://www.trans-act.at/index.htmlTheater spectACT u Insbruku: http://www.spectact.at/

tool-kit ii pozorište potlačenih -...

Documents