ubice u ime države-feljton večernjih novosti

7/30/2019 Ubice u ime države-feljton večernjih novosti

http://slidepdf.com/reader/full/ubice-u-ime-drzave-feljton-vecernjih-novosti 1/19

Krvave stranice istorijeMarko Lopušina | 06. decembar 2012.

I Tito i Milošević imali specijalne odrede za uklanjanje protivnika. Evropa traži da se otvore dosijei tajne

policije

Telo Stjepana Đurekovića, snimak nemačke policije

POKRAJINSKI parlament Koruške u Austriji prošlog meseca je većinom glasova odlučio da formira ekspertsku

komisiju za istraživanje partizanskih zločina i delovanja Udbe od 1945. do 1990. kao i njenih ostataka od raspada

Jugoslavije do današnjih dana. Kako je to objasnio Gernot Darman iz Slobodarske stranke Koruške neophodno je

da se otkrije istina „partizanskog užasa i delovanja srpskih tajnih službi u Austriji posle Drugog svetskog rata“.

- Predviđeno je da delovanje te komisije finansiraju pokrajina Koruška, austrijska država, ali i Slovenija i Hrvatska,

koje su najviše zainteresovane za političku lustraciju komunističkih zločinaca - rekao je tom prilikom austrijski

istoričar Florijan Tomas Rulic.

Prema njegovim saznanjima, koja je izneo u parlamentu Koruške, u masovnoj odmazdi protiv pripadnika

nacionalnih snaga Jugoslovenska armija je masovno likvidirala i civile. Najviše ih je likvidirano u austrijskom

Blajburgu i slovenačkom Kočevskom rogu. Koruška i Austrija nameravaju da posle osnivanja ove komisije od Srbije

zatraže otvaranje tajnih arhiva službi državne bezbednosti i „dokumenata o zločinima srpske agenture“.

Slični zahtevi izrečeni su ove godine u Varšavi, gde se raspravljalo o „zaostavštini komunističkih agentura“. Tada jeglasno rečeno da Srbija nije izvršila lustraciju pripadnika tajne službe, koji su činili zločine i ostali nekažnjeni. I

Nemačka je posle nekoliko sudskih procesa „ubicama u ime države“, koji su likvidirali političke emigrante u ovoj

zemlji, zatražila da Beograd istraži zločine tajne policije Srbije.

Ova tri zahteva izrečena su u vreme kada Evropska unija razmatra kako Srbija da pruzme odgovornost za zločine

jugoslovenske službe državne bezbednosti počinjene krajem 20. veka.

- Hitno treba da se nastavi posao oko uklanjanja nasleđa tajnih službi iz doba komunizma, kao i otvaranje

nacionalnih arhiva, naročito Udbe u Srbiji. EU zahteva od Srbije da se otvore dosijei tajne policije, okonča

rehabilitacija i isplate odštete ljudima stradalim u političkim i policijskim procesima i progonima. Otvaranje dosijea

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/06n/FELJTON-Djurekovic.jpg



nije uslov da Srbija dobije datum za otpočinjanje pregovora sa EU, ali kada krenu ti pregovori, prvo vas čeka

otvaranje poglavlja 23, u kome je i to pitanje - izjavio je Jelko Kacin, izvestilac Evropskog parlamenta za Srbiju.ZLOČINI JOŠ SKRIVENISRBIJA je danas jedina evropska zemlja koja nije zakonski regulisala oblast tajnih dosijea Službedržavne bezbednosti. Optužena je zato da skriva krvave stranice vlastite istorije. Za Srbiju se decenijama govori da je policijska država,

jer je progonila vlastiti narod. Nema u našoj zemlji veće familije u kojoj neko nije stradao od Udbe. Ova tvrdnja je plod višegodišnjihstradanja srpskog naroda od političke policije Josipa Broza i Slobodana Miloševića.

I Tito i Milošević su imali svoju agenturu, specijalne odrede i jedinice za tajne likvidacije svojih političkih protivnika. U

vreme FNRJ i SFRJ to su bile službe bezbednosti poznate po svojim skraćenicama - OZNA (Odeljenje za zaštitu

naroda), UDB (Uprava državne bezbednosti) i SDB (Služba državne bezbednosti). Uz njih je delovao i vojni odred

KNOJ. U doba SRJ i države SCG, političke neistomišljenike progonili su RDB (Resor državne bezbednosti) i JSO

(Jedinica za specijalne operacije).

- Broz je imao svoje državne ubice, likvidatore, koji su ubijali pripadnike nacionalnih snaga, jugoslovenske i srpske

emigrante po svetu i domaće neprijatelje u Jugoslaviji i Srbiji. Dokazano je da su Britanci odobrili Titu likvidaciju

srpskih nacionalnih snaga na prostoru Austrije, Hrvatske i Slovenije. Da su političari Aleksandar Ranković, Slobodan

Penezić u Srbiji, a Mitja Ribičič i Milka Planinc lično učestvovali u ubijanju odbeglih pripadnika nacionalnih snaga u

Kočevskom rogu i Blajburgu 1945. godine, ali i širom Srbije - tvrdi Bože Vukušić, zagrebački istraživač zločina tajnih

policija Jugoslavije.

Tito je naredio da se omogući upad hrvatskih nacionalista na Radušu 1972. godine, a potom njihovu likvidaciju, dabi ojačao svoju vlast. Titovi naslednici su za egzekucije nad emigrantima krajem prošlog veka počeli da koriste ljude

iz podzemlja. Takvi su bez suda i presude ubili zagrebačkog direktora Stjepana Đurekovića u Minhenu. Vukušić

kaže da je i Slobodan Milošević odobravao svojim agenturama tajna ubistva i kao likvidatore koristio pripadnike

državne bezbednosti, parapolicije i mafije, koji su izrasli u monstruozni zemunski klan.

- Ova policijska banda je ubila Ivana Stambolića, Slavka Ćuruviju, Dadu Vujasinović i Zorana Đinđića. Kontinuitet

takvog državnog terorizma koji su koristili Josip Broz i Slobodan Milošević trajao je sedam decenija. Taj teror je bio

veoma surov. Za sedam decenija koliko su se komunisti krvavo obračunavali sa svojim političkim protivnicima,

prema slobodnoj proceni istoričara, ubijeno je i stradalo u celoj Jugoslaviji oko pola miliona ljudi. Likvidirano je i 128

političkih i javnih ličnosti u emigraciji i otadžbini. Međutim, o naredbodavcima i izvršiocima tih ubistava se i dalje ćutine samo u Srbiji nego i u Hrvatskoj, Crnoj Gori i BiH - naglašava Bože Vukušić.

Država nikada nije zvanično odgovorila na pitanja ko su bile ubice u ime države SFRJ i Srbije, koliko su i koje ljude

oni likvidirali? Da li su tajni dosijei državnih ubica uništavani? Mogu li se ti dosijei rekonstruisati? Može li se na

osnovu tih tajnih dokumenata i dosijea tim državnim egzekutorima suditi? Mogu li se njihove žrtve u ime države

rehabilitovati?.

Preki sud komunistaMarko Lopušina | 07. decembar 2012.

Divlja čišćenja i ubijanja bez presude obeležila 1944. i 1945. u Srbiji. Najmanje 100.000 dosijea DB čeka da

ugleda svetlo dana



Transport iz državnih arhivaNEKE političke stranke i deo javnog mnjenja u Srbiji poslednjih godina traže da se otvore dosijei Službe državnebezbednosti i da se otkrije njena krvava tajna. Profesor Bogoljub Milosavljević sa Pravnog fakulteta „Union“ uBeogradu smatra da je neophodno obelodaniti zločine iz davne i skorije prošlosti, zaštititi ljudska prava žrtava, ali injihovih likvidatora. U javnosti su objavljivani mnogi tekstovi sa imenima i prezimenima „patriota koje su ubijale zbogdržavnih interesa“, ali najveća tajna Službe državne bezbednosti i političkog vrha zvanično nije odgonetnuta.Dugo se kod nas smatralo da su politički vrh i Služba državne bezbednosti ubijali narodne i državne neprijatelje. Ikada se posle 5. oktobra 2000. godine pokazalo da ti neprijatelji nisu bili najopasniji politički protivnici države inaroda, pa su neki rehabilitovani, nova vlast u Srbiji je nastavila da dvanaest godina skriva istinu od naroda.

Srbija kao država nikada nije zvanično odgovorila na pitanja ko su bile ubice u ime države SFRJ i Srbije, koliko su ikoje ljude oni likvidirali? Ko je donosio odluke o likvidacijama bez suda i presuda? Da li su tajni dosijei državnihubica uništavani? Mogu li se dosijei rekonstruisati i da li se na osnovu tih tajnih dokumenata može suditi državnimegzekutorima? Mogu li se rehabilitovati žrtve ubica u ime države? To su pitanja koja će EU narednog prolećapostaviti vlastima u Srbiji.DUG SPISAK GROBNICA MITJA Ferenc i Želimir Kužatko, koji su napisali studiju „Prikrivena groblja Hrvata u RepubliciSloveniji“, napisali su da su Srbi posebno pobijeni i zatrpani u mestima Brestanica, Dol pri Hrastniku, Kamniška Bistrica, Marija Reka,Onek u Kočevju, Setnica, Šoštanj, Trnovec i Vipava.Duže od jedne decenije najmanje 100.000 dosijea Državne bezbednosti čeka svetlo dana. Šta se u njima skriva?Pre svega, istina je da su druga i treća Jugoslavija, kao i njeni vladari ubijali pripadnike vlastitog naroda masovno,grupno i pojedinačno punih sedam decenija. Te operacije tajnih službi mogu se podeliti u nekoliko razdoblja - ratni,poratni i demokratski period. U vreme Jugoslavije likvidacije su vršene po nacionalnom ključu - Srbi su ubijali Srbe,Hrvati Hrvate, Slovenci Slovence, Bosanci Bosance, Crnogorci Crnogorce, a Srbi su ubijali i Albance.

Istoričari i hroničari su saglasni da su likvidacije bile posledica političkog obračuna, koji je vremenom poprimiodimenzije prljavog i podzemnog rata. Istoričar Srđan Cvetković u svojoj studiji „Kratka istorija zatiranja političkihprotivnika u Srbiji“ kaže da je od oslobođenja od Turaka i stvaranja korena moderne srpske državnosti, pa do kraja20. veka društveni život u Srbiji bio obeležen žestokim političkim obračunima.- Ipak komunistički revolucionarni teror koji je usledio neposredno po oslobođenju, prema intenzitetu, oblicima imetodama represije prevazilazi sve dotad viđene političke zločine. Po sistematičnosti, masovnosti i trajanjupolitičkog nasilja period 1944-1951. godina predstavlja tamne mrlje u ionako mračnoj istoriji političkog nasilja uSrbiji. Tajna policija tada postaje svemoćna kao mač revolucije. Bila je potpuno u rukama partije, tužilac i sudijahiljadama narodnih neprijatelja, što je bila omiljena floskula za etiketiranje ljudi za odstrel - naglašava dr Cvetković.Kao ilustraciju u prilog ove teze navodi paradoksalan podatak da je kroz KPD „Zabela“ između 1945. i 1951. prošlooko 42.000 zatvorenika, isto koliko i u narednih pola veka u manje-više istom društveno-političkom sistemu.Likvidacije su izvedene u Srbiji u dva represivna talasa. Prvo kroz divlja čišćenja i ubijanje bez presude vojnih

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/07n/feljton-arhiva.jpg



sudova 1944-1945. godine, a potom kao progon ibeovaca i građanskih neprijatelja 1949-1950. godine u uslovimameđunarodne izolacije.- Najnovija istraživanja su otkrila da je najmanje 60.000 građana Srbije likvidirano bez suđenja tokom 1944-1945.Po selima zaječarskog, smederevskog i čačanskog okruga taj broj se kreće do 40.000, a u Beogradu i Nišu i višedesetina hiljada - kaže Srđan Cvetković, koji je bio na čelu Komisije za ispitivanje ratnih grobnica u Srbiji.Svedočanstva o masovnim ubistvima koja su počinili pripadnici partizanskih jedinica postoje. Josip Kotnik, istaknutiantifašistički borac, obaveštajni oficir NOV, zapisao je u svojim memoarima neke detalje o masovnim likvidacijama uSloveniji, preko koje su bežale ustaše, četnici, nedićevci i ljotićevci:NARUDŽBENICA Knjigu sa popustom možete naručiti telefonom: 0800/323-323, 021/422-245 ili na mejl: [email protected]

- Tito je u vreme masovnih ubistava bio „u obilasku fronte“ na mestima gde su počinjeni masakri. Mnoge mojestarešine su mi potvrdile da je Josip Broz naredio: „Likvidirati!“ I objasnio: „Drugovi, nakon rata mi vodimo rat nadpobeđenima!“ Broz i njegovi komunisti su taj rat vodili po Staljinovom receptu. U Sloveniji je registrovano oko 600mesta na kojima su pobijeni pripadnici nacionalnih snaga. Ubijani su Slovenci, Hrvati, Srbi, Mađari, Italijani, ali i Rusi Nemci. Srpske žrtve se najčešće, na 26 mesta vode kao žrtve „različite narodnosti“.I istoričar Milovan Dželebdžić ocenjuje da je aktivnost tajne komunističke policije u Jugoslaviji bio deo građanskograta koji je buktao od 1941. do 1953. godine. I da su Slovenci prvi još na početku rata imali sopstvenukontraobaveštajnu organizaciju VOS (Varnostna in obveščevalna služba), koja se bavila tajnim likvidacijama. Njenitvorci bili su Edvard Kardelj, Zdenka Kidrič, Franc Leskošek i Ivan Maček Matija.

Crveni teror ne opraštaMarko Lopušina | 08. decembar 2012.

Tito nije potpisivao naređenja o smrtnoj kazni, već samo pomilovanja. Krcun je lično hvatao špijune i

saradnike okupatora

Operativci Ozne preobučeni u četnikePOSEBNE ekipe slovenačkih komunista radile su na likvidaciji izdajnika, špijuna, petokolonaša, najčešće u Ljubljanii Novom Mestu. Jedan od vođa bio je Milan Juričev, sin ruskih izbeglica, kome su dali tajno ime - Tarzan. Odelovanju pripadnika VOS-a Edvard Kardelj je redovno obaveštavao Tita, potpisujući se kao France Birk, Bevc ilikao Krištof. Marta 1942. javljajući Titu o radu likvidatora VOS-a, Kardelj je napisao:"... Egzekucioni aparat sastoji se od oko 50 momaka, naoružanih revolverima i bombama, koji su se dobro izvežbali.Sada su počeli njihov broj podizati s obzirom na sve žešći italijanski teror i akcije Bele garde. Ti momci rade svakestvari, a skoro dnevno padaju denuncijanti, okupatorske snage itd. Nikakva policijska zaštita ne spasava one kojesu vosovci, tako ih ovde zovu, uzeli na muhu. Vosovci ulaze u restauracije sa revolverima, zamole prisutne da dignuruke, da se legitimišu, ako traže nekoga, hapse na ulicama i preslušavaju."

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/08/feljton.jpg



Edvard Kardelj je javnosti uglavnom bio poznat kao jugoslovenski komunistički revolucionar, partizan, političar,pisac i najbliži saradnik Josipa Broza. Veličan je kao idejni tvorac i najveći teoretičar jugoslovenskog samoupravnogsocijalizma. Nikada se nije sumnjalo da je u mladosti bio politički egzekutor. Umro je u Ljubljani 10. februara 1979.godine, a za života ga niko nije pitao koliko je ljudi pobio u Sloveniji.BEOGRAD PUN NEPRIJATELjA BATA Tomašević jednom je javno priznao: - Nikad neću zaboraviti kako smo Raka Mugošai ja uletali u razne kuće u potrazi za neprijateljima kao neki komandosi iz akcionih filmova. Ispaljivali bismo rafal, ne pitajući nikoganišta. Beograd je još bio pun neprijatelja, skrivenih po nekakvim rupama, i mi smo imali zadatak da ga "očistimo". Moram priznati da jestreljanja uvek bilo kad se uđe u neki grad. Na Cetinju je streljano 11, u Beogradu ne znam koliko ljudi.I u Srbiji je početkom rata postojala služba za ubijanje ljudi. Preko dva meseca, u Užičkoj republici 1941. godine,

koja je povezivala područja pet okruga, delovali su narodnooslobodilački odbori. Vrhovni štab NOPOJ jeorganizovao 1941. godine službu bezbednosti koja je nazvana Komisija za borbu protiv pete kolone. Njen posao jebio otkrivanje agenata okupatora i petokolonaša, vođenje istrage protiv osumnjičenih špijuna i izdajnika i obavljanjepolicijskih dužnosti.U samom Užicu, ovu prvu tajnu policiju u Srbiji vodio je Slobodan Penezić Krcun. Lično je hvatao špijune i saradnikeokupatora: "Drug Ranković mi je u tome pomagao, hapsili smo i kažnjavali najokorelije petokolonaše"! Sudio im jenekad metkom, nekad olovkom. Jedan od glavnih egzekutora, Vladan Mićić iz Požege, svedočio je posle da su ubilipreko 400 osoba. "Neke sam ubio i maljem", rekao je. Poslednja grupa od 50 uhapšenika, među njima i akademskislikar Mihailo Milovanović, ubijena je u noći između 27. i 28. novembra 1941, uoči povlačenja iz Užica.Slične specijalne formacije za borbu protiv izdajnika postojale su i u Hrvatskoj i u Bosni. Iz njih je 13. maja 1944.iznikla zvanična jugoslovenska tajna policija Ozna, koja se koristila i naoružanim jedinicima milicije i KNOJA.Pripadnici jugoslovenske tajne i političke policije nosili su uniforme i imali vojne činove, što znači da su zapravo bilivojna formacija. Imali su jedinice za čišćenje terena od pripadnika tzv. kontrarevolucionarnih snaga. U narodu, taj

krvavi posao je još nazvan crveni teror.Za likvidatora protivnika komunista bio je zadužen Ivan Milutinović. Njegov pretpostavljeni je bio Moša Pijade. Za 49dana vladavine Moše Pijade u Kolašinu, u zimu 1942. godine, ubijeno je 373 ljudi.Odluku o odmazdi i teroru nad ljudima koji nisu podržavali NOP, doneo je lično Tito 7. decembra 1941. u seluDrenovi kod Prijepolja, na sastanku najužeg vođstva KPJ i NOB-a, u sklopu razmatranja tzv. druge faze revolucije uJugoslaviji. Josip Broz je tada savetovao da se strelja svako, čak i član Pokrajinskog komiteta, ako se koleba ilipokazuje nedostatak discipline. Tito je imao običaj da izdaje naređenja o smrtnoj kazni, ali bez potpisa. Svojeručno

je potpisivao samo pomilovanja. Tragove smrti ostavljao je drugima.Za Tita, Rankovića, Krcuna i Partiju, progon i uništenje domaćih neprijatelja bio je nastavak oslobodilačkog rata ideo borbe za vlast, u kojoj su sva sredstva bila dozvoljena. Tu borbu su vodili Ozna i od 1946. godine Udba. Svakoopunomoćstvo tajne službe vodilo je knjigu streljanih, knjigu uhapšenih, knjigu poternica i registar svih knjiga. Listestreljanih bile su preduge.U glavnom gradu Srbije posle oslobođenja, među prvima je likvidiran Krste Cicvarić. Ovaj vrsni intelektualac,ocenjen od inspektora Ozne kao anarhista, ubijen je rafalima u svom stanu sa desetak mačaka, koje su sa njimživele. Mnogi Beograđani imali su snage nekako da dođu i do Slobodana Penezića, da mu se požale i zatražeodgovor na pitanje šta se dogodilo njihovim najmilijima. Krcun je imao običaj da kratko odgovori: "Istina je surova,vaši nisu više živi!"Samog Krcuna pripadnici nacionalnih snaga okrivljuju za smrt Andrije Mirkovića, ratnog predsednika opštine uUžicu, Tihomira Ljubojevića, šefa policije, i nekog Tomovića, kao i rukovodioca Železničke stanice. Goran Lazović,publicista iz užičkog kraja, na osnovu svedočenja Vidana Micića, tvrdi da su i Krcun i Leka organizovali streljanjestarog komuniste Živojina Pavlovića. Pre likvidacije, Pavlovića su saslušavali i pendrekom tukli Petar Stambolić,Vladimir Dedijer, Slobodan Penezić i Aleksandar Ranković. Streljački vod mu je pucao u srce, dok je većini drugihizdajnika pucano u potiljak. Titu je samo javljeno da je... posao obavljen.

Broza nisu poslušali!Marko Lopušina | 09. decembar 2012.Armijski vrh odlučio da se pobiju četnici i ustaše u Kočevskom rogu. Simo Dubajić bio optužen za

likvidaciju 13.000 zarobljenika



Povlačenje domobrana prema Austriji

POČASNI blajburški vod, hrvatska ustaška organizacija, za smrt nacionalista smatra odgovornim Milku Planinc,

Simu Dubajića, Maksa Baćea i Jova Kapičića. Naime, pred naletom partizana maja 1945. godine, u Austriju su se

povukla tri puka Srpskog dobrovoljačkog korpusa, koji je predvodio Radoslav Tatalović, četnici Pavla Đurišića, koje

je vodio major Vaso Vukčević, ustaše, slovenački domobrani sa komandantom generalom Francom Krenerom,

tridesetak hiljada izbeglica iz Slovenije, koje je vodio biskup Rožman. Njih je progonilo deset divizija, jedna armija,

kao i formacije Operativne zone Slovenije.

Među likvidatorima u Kočevskom Rogu bili su Boško Šiljegović, generali Hočevar, Kosta Nađ, Petar Drapšin, MitjaRibičič i Zdenko Zavadlov iz slovenačke Ozne, Simo Dubajić, Milan Basta, ali i Milka Planinc, dok je politički

komesar bio Relja Savović. U Sloveniji su tada bili i Tito, Ranković, pa i Krcun. Od svih njih Simo Dubajić je prvi

progovorio o počinjenim zločinima.

- Učestvovao sam u likvidaciji ljudi po naređenju. Komandovao sam u Kočevskom rogu - izjavio je za javnost Simo

Dubajić jula 1990. godine.

- Maja 1944. sam dobio od Tita depešu da niko ne sme dirati nijednog zarobljenika, da bi im se sudilo po

međunarodnim konvencijama. Onda sam iznenada dobio nalog da se tih 30.000 domaćih izdajnika pobije u

Kočevskom rogu.

Naređenje su izdavali Rankovićevi pomoćnici Ivan Matija Maček, Maks Baće i Jovo Kapičić. Maršal Tito nijeopozvao svoju raniju depešu da se zaustavi masakr.GENERALI I KOMESARISIMO Dubajić je priznao da je ubio 13 ljudi i tražio je da i ostali njegovi saborci priznaju svoje zločine.Pritom je pomenuo Milku Planinc, Maksa Baćea, Jovu Kapičića, Đoku Jovanića i Radu Bulata, koji su "streljali 1941. i 1942. u Lici iDalmaciji". Beogradsko odeljenja za ratne zločine je sa Dubajićem obavilo razgovor po službenoj dužnosti. Dubajić teško bolestan nijebio sposoban da komunicira i da odgovara za navodne zločine. Umro je u 86. godini života i sahranjen 9. jula 2009. godine u Beogradu

- Taj masakr je izvršila 11. dalmatinska brigada u kojoj je komesar bila Milka Planinc. Ona je za streljanje tražila

dobrovoljce i najpoverljivije komuniste. Bilo ih je 90. Strojem je komandovao drug Periša. Sedeo sam ispred jedne

krčme i pio bakarsku vodicu - sećao se Simo Dubajić. - Imao sam dvadeset i jednu godinu. I vojnici su bili mladi.

Potezali su iz flaše, povraćali i padali u nesvest. Bio sam pijan, možda sam ja dao naređenje da se posle streljanja

baci eksploziv u te jame, kako neko ne bi iz njih izašao živ.

U martu 2009. Županijsko državno odvjetništvo u Zagrebu podiglo je protiv Dubajića zahtev za sprovođenje istragezbog ratnih zločina. Kada se Dubajić preselio u Beograd, Hrvatsko državno tužilaštvo je raspisalo međunarodnu

poternicu, jer je bio optužen za likvidaciju 13.000 ratnih zarobljenika i civila u Kočevskom Rogu u Sloveniji od 26.

maja do 5. juna 1945. godine.

Kako tvrdi hrvatski hroničar Berislav Kraljić, bivša jugoslovenska premijerka Milka Planinc, poručnica i

politkomesarka, prijateljica Stjepana Mesića, u vreme rata bila je Milka Malada. Tada je napisala članak "One su

pale, ali mi se svetimo", u spomen na svoje poginule drugarice iz 11. dalmatinske partizanske brigade.

- Svedoci stravičnih pokolja kod Ljubljane i na Kočevskom Rogu, nacionalisti Ivan Gugić i Ivan Marinović, pričaju da

je Milka učestvovala u ubistvima nedužnih ljudi. Uostalom, ona je u svojim memoarima zapisala: "Naš 3. bataljun

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/09/sv%20eko%20kul/povlacenje-domobrana-blajbu.jpg



krenuo je prema Oštroj glavici." Iz navedenog se može zaključiti da je gospođa Planinc tada bila pripadnik 3.

bataljona 11. brigade - kaže Berislav Kraljić.

U suštini u svojim memoarima Milka Planinc prećutkuje ratne zločine i kaže:

- U partizane sam otišla nakon kapitulacije Italije 1943. godine. Bila sam komesar čete za vezu 11. dalmatinske

brigade. U zadnjoj godini rata predavale su se i čitave jedinice. U mojoj četi za vezu, domobran, vezist, koji se

predao, postao je komandir čete. Sećam se, molio me da mu prišijem petokraku na domobransku kapu (...).

Milka Planinc, po majci Srpkinja, umrla je 7. oktobra 2010. u Zagrebu. Nova Hrvatska nikada nije postavila pitanje

njene odgovornosti za zločine nad nacionalnim snagama.

Takvu sudbinu, međutim, nije imao jedan drugi visoki jugoslovenski političar Mitja Ribičič. On se 1995. našao pred

Parlamentarnom komisijom Slovenije, koja je istraživala zločine počinjene posle završetka II svetskog rata. Tada je

Ribičič, bivši načelnik tajne policije u Sloveniji, da bi oprao ruke i obraz, izjavio da "slovenačka Ozna nije znala, niti

je imala nalog da ubija zarobljene... A da je vrh Jugoslovenske armije naredio likvidacije zarobljenika u Kočevju...

mimo Titovog znanja!"

Drug Ciril, kako se ilegalno zvao, u Moskvi je završio Akademiju NKVD i postao školovani tajni policajac. On nije

želeo da preuzme odgovornost za masakre u Kočevju i Pohorju u ime Slovenaca. Ribičiča je optuživao bivši

partizan Albert Svetina Erno.

-... Na sednici CK SPS 1944. razgovaralo se o kraju rata i zaključeno je, na osnovu ruskog iskustva, da treba

započeti obračun sa pripadnicima nacionalnih snaga, saradnicima okupatora i kvislinzima: "Likvidirajte, što pre i što

više, dok traju borbe za oslobađanje zemlje!" Mitja Ribičič je sam pravio spiskove za streljanje - svedočio je Albert

Svetina Erno.

U maju 2005. godine Državno tužilaštvo Slovenije podnelo je tužbu protiv Mitje Ribičiča koja ga tereti za zločine nad

civilnim stanovništvom, odnosno za genocid. Optužnica je zasnovana na dokumentima koje je potpisao Ribičič, a

odnosi se na likvidacije 234 osobe. Nekoliko meseci kasnije, uprkos dokazima i svedočenjima, sud je 2005. godine

odbacio optužbe protiv Mitje Ribičiča zbog nedostatka dokaza.

Hiljade nestale bez tragaMarko Lopušina | 10. decembar 2012.

Svako mesto u Srbiji ima svoje tajne grobnice. Uništeni svi papiri o delovanju Udbe u Beogradu



Potraga za ostacima Draže Mihailovića na Adi CiganlijiMNOGO je mesta na prostorima bivše Jugoslavije i Srbije na kojima su pobijeni navodni državni neprijatelji inedužni ljudi. Nema grada u Srbiji koji nema svoje tajne grobnice. Zapisano je da je samo u jednoj raciji u prestonicistreljano 105 beogradskih intelektualaca i privrednika.Eva Holjevac iz Zemuna je bila svedok likvidacija Ozne i Knoja na Dunavskom keju oktobra 1944. godine.- Punih 65 godina nisam pričala da sam bila svedok tajnih likvidacija u Zemunu kada su komunisti na mestu gde jedanas restoran „Venecija“ iskopali duboke rovove i pobili ljude vezane žicom. Potom su ih prelili krečom i zatrpali.Tu su sahranjeni naši kumovi i prijatelji. Dunav je bio crven od krvi i bele pene. Otac mi je doviknuo „Ne gledaj Eva!Pazi da se ne oklizneš u te grobove“ - otkrila je lane svoju tajnu Eva Holjevac.

Te dramatične 1944. godine nestali su bez traga Grga Raos, zemunski kafedžija i advokat Đurić, Rudi Denka iDanilo Brkić, čiji se grobovi ne znaju.Ovaj crveni teror je trajao sve do 25. decembra 1944. godine, kada je ukinut po naređenju Slobodana PenezićaKrcuna. Ta naredba je glasila: „Nema ubijanja protivnika bez suđenja“! Mnogi Valjevčani se sećaju da je nova vlastvršila odmazdu i posle Krcunove zabrane u gradu i po selima nad nepodobnim stanovništvom do maja 1945.godine. Stratišta su bila na brdu Krušik, ispod kasarne 5. puka i u šibljacima.Masakrom, u kome je stradalo više od hiljadu ljudi, rukovodila je Ozna, odnosno njen major Dragan Đurić, asprovodio je Knoj. Svedok Slaven Radovanović u svom letopisu je zapisao imena i nekih egzekutora: braće Dudić,Stanka Paunovića, Obrada Jovanovića, Bore Vujića i Miće Jeremića. Njegova knjiga „Grgur Icanović“ je zbogsvedočenja o ovom masakru Srba dugo bila zabranjena u Valjevu.

OD ČETNIKA DO BALISTA OZNA i Udba su od 1945. do 1947. godine ubile 26.947 naoružanih kontrarevolucionara, ranile2.950, a zarobile 86.031 četnika, ustaša, križara, belogardejaca, balista, stranih špijuna i diverzanata. Tokom kasnijih godina, od 1948.do 1951, Udba i Knoj su likvidirali još 35.846 takvih lica - utvrdio je profesor Radovan Radonjić 1985. godine, u svojoj doktorskojdisertaciji.Suđenja su, po pravilu, u prvim mesecima bila tajna i fiktivna. Likvidacije su rađene po unapred pripremljenom idobro osmišljenom planu. Direktive sa vrha bile su precizne. Tražila se najveća konspirativnost i beskompromisanobračun sa reakcijom i kolaborantima, kao i sa njihovim jatacima.U jednom dokumentu, na primer, navodi se:„Ukoliko u toku čišćenja naiđete na slučajeve da pojedine porodice održavaju veze sa četnicima u šumi, onoga nakoga se sumnja da održava vezu - streljajte najkonspirativnije, a porodici zabraniti kretanje iz sela i obavestite je da

je streljani upućen u logor“.- Egzekucije su uglavnom izvršavane po unapred dobro pripremljenom planu. Po pravilu, posle kraćeg boravka uistražnom zatvoru, gde su često podvrgavani mučenjima i surovim torturama, zatvorenici su bez suđenja, vezani

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/10n/feljton.jpg



telefonskom žicom i obično samo u donjem vešu, odvođeni u grupama 15 do 30 i u toku noći do jutra streljani nalokacijama na obodima gradova, u krugu samih kasarni, obalama reka i drugim mestima - istražio je ovumetodologiju smrti dr Srđan Cvetković.Na Kosmetu je, na primer, trajao obračun policije sa balistima, koji su iz zasede juna 1946. ubili Šefkija Bećirija,pomoćnika načelnika Udbe u Gnjilanu. Komandir poterne brigade bio je Luka Turanjanin. Kod sela Vlahinje ubijen jei njihov vođa Ahmet Seljanci, a zatim je likvidiran i Ukšin Kovačica. Ovu akciju je vodio kapetan Vojo Janković,zamenik načelnika Udbe za okrug Kosovska Mitrovica. Uništen je i štab Ibarske albanske divizije, na čelu sa

Ahmetom Seljancijem i Jusufom Boljetincem. Pored njih likvidirana je grupa Ajet Grgur, Džon Seredži, OsmanBunjaku, Uk Sadik, Šazim Barjaktari, Ajet Kosovica i drugi. Od 365 balista, na terenu je ostalo 48.

Srđan Cvetković je istoričar mlađe generacije, istraživač u Institutu za savremenu istoriju. On je sekretar državneKomisije za tajne grobnice u Srbiji, koja je formirana 2009. godine. Posle napornih istraživanja komisija je formiralaDokumentacioni centar žrtava koji sadrži prve precizne podatke o masovnim likvidacijama u Srbiji.- Od registrovanih blizu 200 lokacija, do kraja 2010. godine bliže su ispitane i snimljene lokacije u Smederevskom,Timočkom, Pirotskom i Jablaničkom okrugu, i delom u Šumadijskom okrugu, i Beogradu. Ukupno su snimljene idetaljnije istražene 23 lokacije i saslušane desetine svedoka. Komisija je ispitivala još 33 lokacije na kojima u tokuove godine predstoji sondiranje terena. U njima leži najmanje 40.000 do 50.000 streljanih ljudi, čemu treba dodati

još najverovatnije 20.000 stradalih na druge načine, kroz logore i druge vidove torture. Moje procene se kreću do70.000 pobijenih, a do sada smo popisali oko 25.000 ljudi koje su komunističke vlasti likvidirale kao „državneneprijatelje“ - kaže dr Cvetković.Komisija nema nijedan papir o aktivnostima Udbe u Beogradu, jer je Udba uništavala tragove o streljanim licima, a uslučaju streljanja Draže Mihailovića građa je i prepravljana. Dr Obren Đorđević, bivši načelnik SDB Srbije, imao jeprecizne podatke i liste sa imenima izvršilaca i streljanih lica. Napisao je studiju o žrtvama građanskog rata u Srbiji

od 1941. do 1945. godine, ali ta knjiga nikada nije štampana.- Naizvesno je, međutim, da li će državna komisija da otkrije potpunu istinu, jer Vlada Srbije nije previše za tozainteresovana. Slovenija je za rad svoje komisije o tajnim grobovima, na primer, izdvojila prošle godine 500.000evra, a naša komisija je dobila svega 3.500 evra - priznaje dr Srđan Cvetković.

Istureni vojnici službeMarko Lopušina | 11. decembar 2012.

Parola Udbe: "Ako imaš jatake u ruci, držaćeš i odmetnike za gušu". Milan Dragutinović napisao knjigu o

svom krvavom poslu

Slobodan Penezić pored Josipa BrozaKRAJEM četrdesetih i početkom pedesetih, Udba je bila politička mašina za uništavanje ljudi. U toj mašini dr MilanDragutinović, profesionalni ubica i čovek sa deset imena bio je samo jedan šraf. O njemu je napisana knjiga, a sam

je davao intervjue za novine, kako bi objasnio kako se vodila komunistička borba protiv vlastitog naroda.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/11n/felja.jpg



- Iz rata sam izašao kao partizanski borac i rezervni poručnik. Nastavio sam studije medicine koje je rat prekinuo.Kao obaveštajac bio sam mitrovački robijaš, rudar, miner, sveštenik, reakcionar i lekar. Jednom sam čak glumio ikraljevog izaslanika. Tada sam se zvao Jovan Marković, a više puta sam koristio imena Milan Kojić, Obren Vidačić,Mile Popović, Saša Nenadić ili jednostavno Mile, Aca, Predrag, Stanko, Bata i Saša. Za moje najbliže saradnike biosam samo Doktor. U dosijeu Ozne vodio sam se pod šifrom M - 34 - pričao je dr Dragutinović novinarima.Rođeni Dorćolac, Dragutinović je posle rata živeo sa majkom na Slaviji. Na poslovima likvidacije odmetnika, Doktor

je direktno sarađivao sa oficirom državne bezbednosti i narodnim herojem Panetom Đukićem, kao i sa MiroslavomSandićem, Živkom Trninićem Žućom, Ivom Šarovićem i Dragoljubom Maleševim. O svom krvavom poslu pisao je umemoarima "Oči u oči sa odmetnicima":

- Po svojim zločinima koje ljudska mašta teško može da zamisli, u jednom trenutku su se posebno pročuli SlobodanPopović i Radoslav Minić, Milan Matović i Radovan Pavlović, Ostoja Herina, Srpko Medenica, Božo Bjelica, balistiHusnija i Hamdija iz okoline Tutina. Onemogućiti te zločince, čiji su jedini zakon bili kama i puščano zrno, nije bilolako ni jednostavno. Pa ipak, organi državne bezbednosti potpuno su uspeli u tome.Jednoga dana, preko nekog jataka, dr Dragutinović je uspostavio veze sa četnicima sa Lima. Bilo je to 1946.godine. Tada je parola Udbe glasila: "Ako imaš jatake u ruci, držaćeš i odmetnike za gušu!"PIŠTOLj UZ MOLITVENIK U AKCIJE likvidacija išao je sa pištoljem i revolverom. Pucao je iz dve ruke, unakrst. Da bi sepribližio četnicima, dr Dragutinović je naučio sve njihove pesme, čak i Dražinu himnu. Kako se predstavljao i kao pop, znao je da kazuje"Oče naš" napamet. Molitvenik je uvek nosio sa sobom, ali i pištolj pored njega.Predstavljajući se kao čovek iz inostranstva, koji će preostale četnike prevesti preko granice, Dragutinović je došao ido komandanta Radoslava Minića, zvanog Gorska aždaja. Koliko je ovaj imao poverenja u njega govori i činjenicada je pristao da se zajedno slikaju. Čini se, međutim, da su odmetnici za Udbu bili laka meta, jer su živeli u šumiizolovani, bez pravih informacija o događanjima u zemlji i svetu. Čim mu se ukazala prva prilika, Doktor je udario

pištoljem Minića u glavu. Visok i snažan, čovek od 120 kilograma, Radoslav Minić mu se oteo i izvadio bombu.Nastalo je gušanje, koje je prekinuo četnički jatak jednim metkom. Gađajući oficira Udbe, on je pogodio Gorskuaždaju pravo u čelo.- Kao student medicine na fakultetu sam učio da rukujem skalpelom, a kao partizan u šumi da pucam iz pištolja. Mojživot je zavisio od moje preciznosti. Kod četnika je uvek bilo pravilo da, kada se čuje prvi pucanj, u kući odmah gasipetrolejka. Trebalo je tada u mraku pogoditi metu. Kad sam lovio Srpka Medenicu, pucao sam u mraku i ubio IvanaŠljukića, a teško ranio Dušana Rađenovića - seća se Doktor koji je bio brz na oružju.Dragutinović je, da bi izradio lažne pasoše, uspeo da fotografiše većinu svojih žrtava, pa čak i opreznog i lukavogSrpka Medenicu. Likvidirao je i Milana Matovića, Vladu Sipčanina, Slobodana Popovića, kao i dvojicu balista,poznatih u narodu samo po imenima Hamdija i Husnija. Sam Doktor, međutim, nije znao koliko je odmetnika ubio.Ni koliko ih je mrtvih obesio. U toku 1945. i 1946. godine tajna služba je imala običaj da javno izloži leš likvidiranogodmetnika. Telo ubijenog je izlagano obično u sreskom mestu i tu je ostavljano da stoji 24 časa, a zatim jesahranjivano.- Ja sam bio samo istureni vojnik jedne službe, koja je mnogo učinila za bezbednost zemlje. I sve sam to ispričao dabih služio! - napisao je na kraju svojih memoara doktor Milan Dragutinović, koji je živeo i umro u Novom Sadu kaopenzioner.Penzioner Slavko Tomašević, koji je u poratnim godinama radio kao grobar u Čačku, seća se da je, dok jeopsluživao Oznu, svojim rukama zatrpao najmanje 150 ljudi. Tomašević tvrdi da je likvidacijama rukovodio RatkoDražević, šef Ozne u Čačku, koji je svakog dana Slobodanu Peneziću Krcunu slao izveštaje o streljanjima i listeuhapšenih Srba.I Ratko Dražević, partizan iz Raške koji je postao filmski producent pričao je za list "Duga" kako je obavljao svojpatriotski i državni zadatak čišćenja terena od nepodobnih Srba:- Posle oslobođenja sam prvo bio sekretar kraljevačkog Okružnog narodnog odbora i član Okružnog komiteta. Tusam ostao dva meseca. Prešli smo u Čačak, gde su tražili da preuzmem okružnu Oznu. Mrzeo sam to, ali KrcunPenezić mi je prosto naredio: Moraš da pređeš. Naučićeš vremenom kako se to radi! To je bilo jako teško vreme. Mi

smo stalno u okrugu imali 2.000 četnika. Svakodnevno smo telegramom izveštavali Krcuna koliko smo ih u tokudana ubili. Ispadne da svakog dana ubijemo 30-40, a ono brojno stanje uvek ostaje isto. Međutim, četnici su sevraćali iz Bosne, izlazili iz bunkera. Jedanput mesečno smo u Beogradu držali savetovanja, na kojima su se svismejali mojim izveštajima: ubijeno i uhvaćeno 500 četnika, ali ih je na terenu i dalje 2.000 - pričao je otvoreno RatkoDražević.

Podrum Ozne - strelišteMarko Lopušina | 12. decembar 2012.

Dug spisak sveštenika ubijenih u Srbiji poslednje godine rata. Ratko Dražević govorio da je državni ubica,

špijun i švaler



Ratko Dražević iz partizanskih dana

KADA je dozvolom savezničkih vlasti, koja je stigla iz Beča, maršal Tito posle oslobođenja pokrenuo Misiju za

hvatanje ratnih zločinaca i izdajnika, na njenom čelu se nalazio prvo pukovnik Pavle Milić, a potom major Stanimir

Dinčić. Zadatak je bio, da sa još dvadeset jugoslovenskih oficira tajne policije, pronađu što više od 2.000 ratnih

begunaca sa spiska Ozne i kasnije Udbe, da ih privedu u Beograd ili likvidiraju na terenu.

Komesara Ratka Draževića sloboda je zatekla 1945. godine u Vrnjačkoj Banji, gde je formirao novi Okružni komitet

KPJ za Kraljevo.

- "Čistili" smo po banji i uklanjali čak i one koji su nam smetali da dođemo do žena. Mi smo streljali u zimsko doba upodrumu Ozne u Kraljevu. Nismo mogli nigde da ih vučemo, pa smo ih, jednog preko drugog, ređali u jednom

skloništu, a ono hladnoća, ciča zima, tela im se smrznula. Kad smo napunili to sklonište, bacili smo bombe, da

padnu drveni nosači i sve zatrpamo i zauvek predamo zaboravu. Dan-danas u toj zgradi živi nekih 500-600 ljudi, a

niko i ne zna koliko je nevinih ljudi, iskrenih demokrata, ugrađeno u njene temelje, samo što nisu bili po ukusu nas

komunista - bio je surovo iskren Ratko Dražević.

Pojedini Kraljevčani su ga sumnjičili da je učestvovao i u likvidaciji prote Milana Sretenovića, sveštenika Srpske

pravoslavne crkve. Ovaj paroh kraljevački i arhijerejski namesnik žički, ubijen je 1945. godine u Kraljevu. Bio je

veoma učen i obrazovan čovek, blistav propovednik - desna ruka vladike Nikolaja Velimirovića.

"Pre rata je stanovao u Karađorđevoj ulici broj 10, ali je u toku rata morao da izbegne u obližnje selo Adrane i smestse kod svoga kuma Dragiše Lukića. Otac Milan je u toku rata vršio svoju svešteničku dužnost onako kako je najbolje

umeo. Pomagao je kome je mogao i sakupljao je hranu za sirotinju i izbeglice. Imao je troje dece, kćerke Radmilu i

Bratislavu i sina Bratislava. Ubijen je od partizana početkom 1945. godine na Ratarskom imanju u Kraljevu", zapisao

je hroničar Velibor V. Džomić.UBIJEN I TEMPOV BRATPOČETKOM maja 1945. godine kod Zidanog Mosta bez ikakvog isleđivanja ili suda, kako je pisaoistoričar Borivoje Karapandžić, pobijeno je 68 sveštenika Srpske pravoslavne crkve.Među ubijenima je bio i dr Luka Vukmanović, profesor teologije, rođeni brat Svetozara Vukmanovića - Tempa.U beogradskoj Glavnjači ubijen je mitropolit Joanikije. Kroz zatvore Udbe i SDB od 1945. do 1985. godine prošlo je više od 500sveštenika.

U traganju za podacima o stradanju oca Milana Sretenovića nađeno je svedočanstvo da je njegov kum Dragiša

Lukić jednom prilikom otišao u Oznu da se raspita za svoga kuma. Ljudi Ratka Draževića su mu zapovednički reklida se za njega više nikada i nigde ne raspituje.

- Otac Milan Sretenović je ubijen na Ratarskom imanju. Tu je ubijen i otac Dragoslav Obućina. Tu su ubijeni i mnogi

drugi, znani i neznani srpski rodoljubi. Njihovi grobovi ni do danas nisu dostojno obeleženi. Ratarsko imanje je

danas druga po redu Novomučenička grobnica u Kraljevu - kaže otac Velibor V. Džomić.

Ovaj crkveni istraživač sakupio je dokaze o komunističkim zločinima nad srpskim sveštenicima 1945. godine. I

objavio listu smrti na kojoj su: protosinđel Antonije Dragović, sabrat manastira Žiče, jeromonah Mihailo Đusić, sabrat

manastira Žiče, đakon Boško Živadinović, veroučitelj iz Kragujevca, protojerej Svetolik Švabić, paroh aranđelovački,

jerej Budimir Sokolović, izbegli sveštenik iz Bosne, jerej Marko Živković, paroh dragocvetski, jerej Božidar Karadžić,

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/12n/felja.jpg



paroh brekovski, đakon Žika Krupežević, đakon Saborne crkve u Smederevu, jeromonah Sergije Mihailović, sabrat

manastira Kalenića, Ratko Radibratović, bogoslov iz Čajetine, jerej Mihailo Radić, paroh malokrčmarski, protosinđel

Jovan Rapajić, sabrat manastira Žiče, protojerej Milan Sretenović, paroh kraljevački i protojerej Milan Tucović, paroh

čačanski.

Dražević se svojevremeno hvalio da je "ubio 2.000 ljudi i bio sa 2.000 žena". Predstavljao se javno kao državni

ubica, špijun i švaler. Momo Kapor je jednom prilikom rekao da je Ratko Dražević bio "udbaš sa okrvavljenim

rukama" i "najveći zavodnik Udbe".

Kako tvrdi novinar Milomir Marić, Partija je Draževiću u novoj Jugoslaviji dala zadatak da organizuje preprodaju

jugoslovenskog zlata i umetničke baštine, da trguje velikim dobrima. Posao mu je bio da Titu i Partiji pravi velike

pare. Tako je nastala poznata firma "Geneks".

Ispovedajući se pre dve i po decenije, Ratko Dražević je javno priznao da je bio državni krijumčar. I da se bavio

švercom cigareta u ime države. Drugi posao mu je bio da u "Avala filmu" pravi celuloidne priče zajedno sa

Amerikancima i Italijanima. Momo Kapor je tvrdio da je Dražević otvorio umetnički prostor za plasman "crnog talasa"

jugoslovenske kinematografije, zbog čega je bio partijski kažnjavan. U poznim godinama živeo je u garsonjeri, trošio

svoju penziju, ali se više nije ispovedao.

Dragiša Gile Đurić, koji je nasledio Draževića u "Avala filmu", ali i njegove dugove, na pitanje gde bi u istoriji trebalo

smestiti Ratka, iskreno je odgovorio:

- Smeštam ga u dobre i loše momke. Bio je i jedno i drugo. Ima on i užasno mračnih perioda u biografiji, ali je imao i

onih perioda koji su za poštovanje. Ljudi nisu crno-beli.

Svedočenje Ratka Draževića nikada nije pretočeno u optužnicu i osudu zbog likvidacije nedužnih ljudi širom Srbije.

Umro je u Beogradu 1992. i nije doživeo da vidi film koji je o njemu kao filmskoj legendi sniman 2011. godine.

Presuda “srpskoj majci“Marko Lopušina | 13. decembar 2012.

Potomci Milana Nedića tvrde da je on likvidiran u zgradi Ozne. Kako se starac sa 120 kilograma otrgao straž

i skočio u smrt

Milan Nedić

DUGA ruka Ozninih ubica stigla je i generala Milana Nedića. Njega je progutao zatvor Ozne u Beogradu. Po

zvaničnoj verziji, skočio je kroz otvoren prozor sa trećeg sprata tog zatvora - podseća istoričar Bojan Dimitrijević.

Tokom druge polovine 1945. godine, saveznici su đenerala Nedića izručili tajnoj službi Jugoslavije. Misterija oko

smrti Milana Nedića, predsednika srpske vlade tokom Drugog svetskog rata, traje i danas. Nema dokumenata kako

je čovek zvani „srpska majka“ stradao.

Direktni potomak, Aleksandar Nedić, sumnja da je negov predak ubijen:

- Deda Milan je likvidiran u zgradi Ozne u Zmaj Jovinoj broj 21, početkom 1946. godine. Po zvaničnoj verziji od 5.

februara 1946, Milan Nedić je skočio sa balkona, mada ga ta zgrada uopšte nije imala. Kako to da je starac od

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/13n/milan2-.jpg



skoro 70 godina, sa 120 kilograma, bio toliko snažan da se otrgne mladom stražaru, skoči preko radijatora, probije

staklo prozora, padne na asfalt i pogine.

Komunisti su Nedića osudili kao kolaboracionistu, jer je pod uticajem svog brata od tetke Dimitrija Ljotića prihvatio

kapitulaciju zemlje. Lično je tvrdio da je time spasavao srpski narod. Krajem 1944. godine Nedić je sa članovima

Vlade prebegao u Austriju. Uhapšen je u Kicbilu i prebačen u beogradsku Glavnjaču. Odatle je doveden na

saslušanje u zgradu Ozne. Anđelija Nedić Vukić, generalova kćerka, sećala se tih poslednjih dana života svog oca:

- Otišla sam u direkciju Ozne, u zgradu Tanjuga, da tražim da vidim oca. Partizanka mi je rekla da mu donesem

posteljinu i cigarete, jer je otac mnogo pušio. Stražar mi je posle rekao da otac blagodari i da je pitao koja kćerka

mu je donela paket. Posle nekoliko dana pekar je majci rekao da je otac nastradao. Mi kao porodica nikada nismo

dobili službenu informaciju Ozne i države o smrti našeg oca Milana Nedića. Niti smo mu grob našli.

Predrag Sarić, penzionisani pukovnik Ozne, pričao je svejevremeno kako su se 21. decembra 1945. komunisti

dokopali živog Nedića, pa je bilo planirano da mu se sudi zajedno sa Dražom Mihailovićem, ali je on sve pokvario

izvršivši samoubistvo. Potvrdio je i mesto tog događaja, Zmaj Jovina 21, vreme 2. januar 1946. godine, oko 13

časova.

- U trenu, đeneral Nedić iznenada je skočio sa stolice, u nekoliko koraka pretrčao sobu i, zakoračivši desnom

nogom, oslonio se na radijator, a zatim bacio kroz prozor. Bio je to treći sprat. Niko od nas prisutnih nije stigao da

reaguje, bili smo zatečeni i iznenađeni - tvrdio je Predrag Sarić.ČIŠĆENjE U NEMAČKOJTAJNA policija je za šest decenija likvidirala ukupno 128 emigranata i javnih ličnosti. Najvišeubistava u emigraciji bilo je u Nemačkoj - 28, u Francuskoj i Italiji - po sedam. U Belgiji je izvršeno šest ubistava, a po dva u SAD,

Argentini, Austriji i Švedskoj. Najmanje atentata SDB je izvršila u Velikoj Britaniji, Kanadi, Španiji, Južnoj Africi, Australiji i Švajcarskoj -po jedno. U Srbiji je ubijeno deset javnih ličnosti.

Dijasporom je, međutim, kružila priča da je Milan Nedić ubijen zato što je mnogo znao o pojedinim najvišim

funkcionerima nove komunističke vlasti. Zna se da je sahranjen na tajnom mestu u Beogradu.

Bivši kapetan Ozne Miodrag Mladenović je na samrti otkrio dugo čuvanu tajnu kada je rekao da je „lično odvezao

telo nepoznatog, debelog čoveka, koji je odgovarao Milanu Nediću“:

- Dobio sam naređenje da odmah dođem u Centralu policije, u Zmaj Jovinu ulicu... Rekoše da je čovek ispao kroz

prozor, pa da preuzmemo leš iz dvorišta i vozimo ga na Centralno groblje. Zapovediše i da se javimo grobaru, aonda vratimo i izvestimo da li je naređenje izvršeno. Skrenuli su nam pažnju da nikome ništa ne govorimo...

Novinari su na Centralnom groblju pronašla parcelu za koju je Miodrag Mladenović tvrdio da je Nedićeva, ali tamo

nema ničega. Zvanično, iz JKP „Pogrebne usluge“ u Beogradu, gde se uredno vode knjige svih sahranjenih ljudi,

kažu kako đenerala Milana Nedića nemaju u evidenciji.

Unuka Radmila Pavković, koja je rođena 1928. godine kao prvo i jedino dete Desanke Nedić i njenog muža

Milorada Petrovića, beogradskog arhitekte, kaže da posle smrti Milana Nedića, članovi đeneralove porodice nisu

imali problema sa novim vlastima. Niko ih nije uznemiravao, niko ih nije prozivao. Pravi prijatelji su ostali, neki su se,

istina, i distancirali.

- Moja majka je ubrzo umrla, a njena sestra Branka Nedić se odselila u Australiju. Sem požutelih fotografija i

prepune grobnice na Novom groblju nemam više nikog - tužna je Radmila Pavković.

I pored toga, porodica Nedić je istrajna u zahtevima da se njihov deda đeneral Milan Nedić politički i sudski

rehabilituje, kao i da jedna od ulica u srpskoj prestonici dobije ime Milana Nedića. Unuk Aleksandar Nedić priznaje

da se i posle šest i po decenija spekuliše sa mestom gde je Milan Nedić sahranjen. On potencira činjenicu da niko

od članova familije Nedić nije imao priliku da vidi leš, već su samo šturo obavešteni o suicidu, dok su detalje o

dedinoj smrti u Ozni saznavali iz novina.

- Uveren sam da nije istina da je on tajno pokopan negde na Centralnom groblju, već pretpostavljam da su

komunisti njegov leš odneli u porodičnu grobnicu na Novom groblju, gde su mu sahranjeni sin Dušan, snaha i unuk.



U pisanoj formi, od kabineta bivšeg premijera Mirka Cvetkovića tražio sam informaciju gde je grob Milana Nedića.

Odgovorili su da se obratim Ministarstvu pravde, odakle su me uputili na Ministarstvo unutrašnjih poslova. Sada

čekam odgovor od novog premijera, koji je, inače, skinuo sliku Milana Nedića sa zida, tamo gde su se nalazili

portreti svih predsednika srpskih vlada, od 1804. godine do danas - priča Aleksandar Nedić.

Smaknuća dobro plaćenaMarko Lopušina | 14. decembar 2012

Kad bi saradnik zasmetao Službi, na scenu su stupali novi izvršioci. Mladi ustaša Meho Palikuća pušten da

pobegne u Kanadu

Ivanka Milošević i Dragiša KašikovićUBISTVO generala Milana Nedića bila je jedna od prvih likvidacija jugoslovenskih i srpskih begunaca, koje je Udba

ili kidnapovala i dovodila u Jugoslaviju ili ubijala u inostranstvu. Posle likvidacije Ive Protulipac 1946. u Italiji, Služba

državne bezbednosti je po naređenju iz političkog vrha zemlje, šezdesetih, počela gotovo masovno da ubija

emigrante po svetu.

U nedavno otkrivenom rukopisu knjige „Pobijeni Srbi, politički emigranti“ kraljevog sekretara Momčila Vukovića

Birčanina na 87 strana teksta opisane su tajna ubistva Siniše Ocokoljića Pazarca, komandanta Mlavskog četničkog

korpusa, zatim Andre Lončarića, oficira Jugoslovenske kraljevske vojske, Ratka Obradovića, urednika lista „Iskra“ u

Minhenu, Jaše Ljotića, funkcionera pokreta „Zbor“, Bore Blagojevića, pripadnika četničkog pokreta „Ravna gora“ u

Briselu, novinara Petra Velića, Miodraga Boškovića, antikvara, Uroša Milićevića, studenta, Dragiše Kašikovića,

člana SNO u Čikagu, i Ivanke Milošević, njegove devetogodišnje poćerke, Bogdana Mamule, člana SNO u Geri,

Rada Panića, Pavla Klaića i Petra Bunjevca.

U Službi državne bezbednosti Uprava za emigraciju je od 1966. vodila brigu o antikomunističkoj delatnosti naših

ljudi u inostranstvu, a likvidacije su organizovale federalna i republičke tajne službe preko svojih profesionalnih

ubica. Usluge su se dobro plaćale oprostom robije, dodelom stana i plate, fiktivnim zaposlenjem tajnih likvidatora

koji nisu bili iz redova Državne bezbednosti. A kada bi saradnik zasmetao službi, ona bi ga uz pomoć novih

likvidatora ubila.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/14n/feljton-kasikovic.jpg



Mehu Palikuću, mladog ustašu, SDB BiH je, na primer, pridobila za saradnju tako što mu je oprostila dezerterstvo iz

JNA i kaznu zatvora od pet godina, izrečenu zbog tog krivičnog dela. Palikuća je pušten da iz Jugoslavije pobegne,

prvo u Francusku, zatim u Kanadu, gde je postao poverenik SDB za krvave poslove u hrvatskoj emigraciji.

Državne ubice su bile zaštićene lažnim imenima i dokumentima. Imale su svoj dosije u tajnoj službi i potpisane

izjave o lojalnosti i čuvanju državne tajne.UBIJENO ŠEST DIPLOMATA U SVOJOJ istorijskoj zaostavštini, Momčilo Vuković Birčanin, koji je, inače, umro 1984. godineu Minhenu, piše da je Udba po Titovom naređenju pokušala da spreči ujedinjenje antijugoslovenske emigracije u zapadnim državama,

koje je bilo sve izraženije početkom pedesetih godina. I da se „osveti za zlodela, koje je emigracija činila Jugoslaviji“. Od 1945. do1984. emigracija poreklom iz Jugoslavije izvršila je 447 terorističkih akata, u kojima je poginulo 101, a ranjeno 300 osoba. Tom prilikom je ubijeno čak šest diplomata.

Mnoga imena su pominjana u javnosti: Ilija Stanić, koji je likvidirao Maksa Luburića u Španiji, Vinko Sindićić,

atentator na Nikolu Štedulu, Bogoje Panajotović, likvidator Dragiše Kašikovića, Slobodan Mitrić, nesuđeni atentator

na Vlada Dapčevića.

- Takve zločine nije radila nijedna druga komunistička zemlja tog vremena, osim Sovjetskog Saveza, čije je

terorističke metode Josip Broz u celosti prihvatio. Dokazi o tim zločinima se nalaze u tajnim arhivima, koji su sada u

posedu MUP-a i BIA Srbije - tvrdi Aleksandar Čotrić, funkcioner SPO.

Naime, ni posle tri decenije nisu otkrivene okolnosti koje su dovele do smrti Đoke Stojanovića i Aleksandra

Opojevića u vreme kada je Vladimir Dapčević kidnapovan i njegovog advokata Jovana Barovića. Sve je počelo

davne 1973. godine sklapanjem dogovora o tajnoj saradnji dveju političkih policija, SDB sa jugoslovenske i DIE sa

rumunske strane. To je izvedeno po ličnom dogovoru predsednika Josipa Broza Tita i Nikolaja Čaušeskua na jahti

„Podgorka“.

Slične dogovore o likvidacijama emigranata Tito je imao i sa nemačkim i američkim liderima.

- U toku priprema za zvaničnu posetu Josipa Broza američkom predsedniku Džimiju Karteru 1977. godine, njih

dvojica su potpisali tajni dogovor o likvidaciji srpskih političkih emigranata u SAD. To je ujedno bio i politički nalog

SDB da likvidira Dragišu Kašikovića. Svedoci koje smo mi pronašli tvrde da je kao glavni ubica osumnjičen Bogoja

Panajotović, aktivista SNO i saradnik SDB. Ubici su u ovom zločinu pomagali američki plaćenici iz podzemlja - otkril

su nam Bane Milošević i Milenija Perišić, autori filma o likvidaciji političkog emigranta Dragiše Kašikovića.

U BIA kažu da tajna policija nema dosije Dragiše Kašikovića, kao ni osumnjičenog ubice Bogoja Panajotovića. A

inspektori FBI tvrde da administracija SAD ne želi da otkrije ko je sa 118 udaraca nožem ubio devetogodišnju

devojčicu Ivanku i lidera srpske emigracije Dragišu Kašikovića pre 34 godine u Čikagu.

Tajna policija je posle Titove smrti nastavila u ime države da ilegalno ubija ljude. Sve odluke o likvidaciji političkih

emigranata i neistomišljenika donosio je osamdesetih godina Savezni savet za zaštitu ustavnog poretka.

Predsednik je bio prvo dr Vladimir Bakarić, potom Milka Planinc, Stane Dolanc i Bogić Bogićević.

- Likvidacije kao oblik delovanja u Službi uveo je Stane Dolanc. Prvo političko ubistvo koje je SDB izvršila bilo je

ubistvo Jovana Barovića, koji je pregažen kamionom. Dolanc je prvi za likvidacije koristio ljude iz podzemlja. Ostala

ubistva su zataškana - priznao je jednom prilikom Duško Karić, penzionisani pukovnik SDB.

Njegov kolega Dušan Stupar je 2009. godine u jednom TV intervjuu pokušao da lepšim rečima nazove teegzekucije:

- Svakako da je jedan od prioritetnih zadataka bio borba protiv emigracije i njihovih okupljanja i organizovanja.

Borba znači... ne samo ubiti, ubiti je kao poslednja mera... Služba jeste primenjivala i krajnja sredstva, ali uz punu

saglasnost političkih faktora... Mi to ne nazivamo ubistvom...

Prao novac - platio glavomMarko Lopušina | 15. decembar 2012.



Ubicama Stjepana Đurekovića isplaćeno po 5.000 maraka. Nemci nisu dokazali umešanost Đorđa Božovića

Giške

Stjepan Đureković sa sinom DamiromNAŠA javnost nije mnogo znala o ubistvima koja je u Beogradu organizovala Služba državne bezbednostiJugoslavije, sve dok 1983. godine nije izbio skandal sa ubistvom Stjepana Đurekovića, direktora marketinga "Ine" izZagreba, koji je emigrirao u Nemačku.

"U petak, 29. jula 1983. godine, 57-godišnji Stjepan Đureković, urednik izdavačke kuće "Das kroatise bus",pronađen je ubijen u podrumu štamparije u Volfrathauzenu. Zločin je otkriven u 13.35. Prema prvim podacimaistrage, leš je ležao u podrumu više sati. Đureković je usmrćen sa šest hitaca iz dva različita oružja i verovatno

jednim udarcem sekire po temenu. Prema izjavama iz minhenskog tužilaštva, odbegli jugoslovenski direktor izrešetan je mecima kalibra 22 i 7,65 milimetara. Voditelj HRB Mladen Švarc je tim povodom izjavio da zločinpokazuje jasan rukopis jugoslovenske tajne službe", javila je tada nemačka agencija Dojče pres.

Đureković je 22. aprila 1982. pobegao u Nemačku i pod lažnim imenom Josip Miranović otišao u ustaškuemigraciju, Ivanu Jeliću, lideru "Hrvatskog narodnog odbora". Razlog za beg je bilo otkriće da je Đureković umladosti pripadao fašističkom pokretu i da je kao agent BND Nemcima otkrio vojnu tajnu o skladištima goriva zatenkove i avione u Jugoslaviji.Centralni komitet KPH je njegovo emigriranje tumačio kao bekstvo od krivičnog progona zbog privrednog kriminala.U Odboru za unutrašnju politiku Skupštine SFRJ, zvanično je od SR Nemačke zatražena ekstradicija odbeglog

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/15/feljton-Djurekovic.jpg



Stjepana Đurekovića. Time je ovaj skandal poprimio međunarodne razmere. Nemačka tajna služba BND je imalasaznanja da SDB Jugoslavije priprema obračun sa Đurekovićem. I dala mu je zaštitu. Često mu je menjala mestostanovanja i proveravala sve njegove kontakte. To mu, međutim, nije spaslo život.- Ubistvo Stjepana Đurekovića organizovao je lično Stane Dolanc. Razlozi za ubistvo Đurekovića su bili pripadnostustaškoj organizaciji, odavanje vojne tajne i pošto je "Ina" dugo bila ispostava Udbe u svetu, opasnost da Nemcimaotkrije čitavu mrežu naše tajne policije. Pominjala se i Đurekovićeva namera da se vrati u Jugoslaviju i na suđenjusvedoči o kriminalnim radnjama vrha KPJ - posvedočio je inspektor SDB Branko Traživuk iz Hrvatske.SKRIVANJE U BUGARSKOJPOŠTO je Đureković jedno vreme boravio i u Bugarskoj, služba je planirala da ga kidnapuje izSofije, ali je Stane Dolanc bio protiv toga. Njemu i Miki Špiljku, ocu Vanje Špiljka, direktor "Ina marketinga" nije bio potreban živ.

Zadatak da se ubije Đureković dobila je SDB Hrvatske, ali je načelnik Josip Perković protestovao, jer su zalikvidatore odabrani ljudi iz podzemlja. U pomoć je pritekla crnogorska tajna služba sa njenim ljudima. Traživuk je utom kontekstu pomenuo imena Ratka Đokića, Dragana Joksovića, Đorđa Božovića i Ranka Rubežića.U to vreme Stjepan Đureković je već bio politički nepodoban u Hrvatskoj. Josip Vrhovec, lider hrvatskih komunista,planirao je da ga smeni zbog otkrića ogromnih malverzacija s naftom. Posle opsežne istrage najavljena je optužnicaprotiv Đurekovića i 18 njegovih saradnika zbog pronevere 89 miliona američkih dolara. Kada je utvrđeno da je celaafera povezana i sa pranjem novca i špijunažom, i da se lanac saradnika proteže sve do državnog vrha, odnosnoJosipa Vrhovca, tada člana Predsedništva SFRJ, celi slučaj je poprimio političku dimenziju.- U policijskom dosijeu našla su se imena Vanje Špiljka, Vojka Santrača i Stjepana Đurekovića. Na jednoj sedniciDolanc je rekao da zbog tog kriminala u "Ini" određene ljude treba staviti u pritvor. Ubistvo Đurekovića jedogovoreno na neformalnom nivou moći u Hrvatskoj i Jugoslaviji - posvedočio je Pavle Gaži, koji je prvi sumnjao daMika Špiljak, savezni funkcioner, želi da zaštiti svog sina Vanju od "izdaje" Stjepana Đurekovića.Služba državne bezbednosti Jugoslavije je podrobno pripremala atentat na Đurekovića u gradiću Volfarthauzen, 26

kilometara od Minhena. Tajna operacija je imala šifrovan naziv "Dunav". Koštala je SDB 150.000 maraka, ali jelikvidatorima služba isplatila samo po 5.000 maraka.Zadatak da napravi tim za likvidaciju dobio je Đorđe Božović. Drugi tim vodio je Josip Perković, koji je imao zadatakda prikupi obaveštajne podatke o Đurekovićevom kretanju. Ubistvo je izvedeno u garaži, gde je bila njegovaštamparija, faktički ispred nosa nemačkoj tajnoj policiji, koja ga je štitila. Božovićev tajni saradnik bio je KrunoslavPrates, vlasnik garaže, urednik ustaških novina i doušnik Službe državne bezbednosti.Tog petka, 29. jula 1983. godine, Đureković je kasnio. Kad se pojavio, kolima je ušao u garažu i zatvorio vrata.Tamo su ga očekivali likvidatori SDB. Kada ih je ugledao, Đureković je počeo da zapomaže, nudeći ogromnu svotunovca. Ispalili su u njega, prema nalazima Nemačke obaveštajne službe, šest metaka iz različitih oružja. Na kraju,dobio je i udarac sekirom po glavi.Dva čoveka su odmah izašla, a treći ih je čekao napolju u kolima. Na scenu je stupio stručnjak SDB sa posebnomnamenom da ukloni i najmanji trag ubica. Posao je sjajno obavio i nemačka policija je mogla samo da nagađa.

Đorđa Božovića Gišku su uhapsili 1985. u Minhenu, ali nisu uspeli da mu dokažu učešće u likvidaciji Đurekovića.Deset godina kasnije Viši zemaljski sud u Minhenu je zaključio da je Stjepan Đureković ubijen po nalogu MikeŠpiljka, bivšeg predsednika Predsedništva SFRJ, jer se strahovalo da bi Đureković mogao otkriti finansijskezloupotrebe u "Ini", u koje je, kako se navodi, bio umešan i njegov sin Vanja Špiljak, koji je pred sudom u Minhenuporekao povezanost s Đurekovićevim ubistvom.

Opasni čovek sa BalkanaMarko Lopušina | 16. decembar 2012.

Arkan imao isprave SSUP i bliske veze sa ministrom Dolancem. Govorilo se da je više puta specijalnim

pištoljima nagrađivan za uspešan rad u SDB



Željko Ražnatović kao Silvio ValentinoZA smrt Stjepana Đurekovića nemački sud je smatrao odgovornim Krunoslava Pratesa, koji je uhapšen prvi put2005. godine. Prates je došao u Nemačku već 1971. kao agent jugoslovenske službe bezbednosti sa zadatkom dase infiltrira u hrvatske emigrantske krugove. Kada je Đureković prebegao ustaškoj emigraciji, Prates je već bioizdavač sa vlastitom štamparijom, koju je finansirala jugoslovenska tajna policija.Optužili su ga da je kao agent jugoslovenske SDB pod tajnim imenima "Boem" i "Stiv" bio saučesnik u likvidacijidirektora "Ine". Sud je utvrdio da je Prates u julu 1983. namamio Đurekovića u štampariju, gde su ga likvidatoridočekali i ubili hicima iz vatrenog oružja i udarcima u glavu. Osuđen je na doživotnu robiju.U presudi suda iz Minhena dokumentovana je uloga bivšeg načelnika hrvatske tajne službe Josipa Perkovića, zakojim je raspisana međunarodna poternica. Sud je utvrdio da je Perković u SDB Hrvatske od 1979. do 1986. vodioupravu zaduženu za "neprijateljsku emigraciju". I da je upravo on učestvovao u organizaciji Đurekovićevog ubistva.

Ustaška emigracija i hrvatski nacionalisti su od ubistva Đurekovića u vreme raspada SFRJ devedesetih napravilipolitički skandal za koji su optuživali Beograd i Srbe. Doček posmrtnih ostataka pokojnog Stjepana Đurekovića uZagreb trebalo je da bude neka vrsta nacionalne političke manifestacije. Zbog smrti predsednika Franje Tuđmanapolitičko opelo Đurekoviću nije priređeno, kako je bilo najavljeno, 13. decembra 1999. već u sredu, 15. decembra1999. ispred glavne mrtvačnice na zagrebačkom groblju Mirogoj.LAŽNA IMENA ŽELjKO Ražnatović je u dosijeu Interpola bio zaveden i pod imenima Roberto Betega, Paul Betega, Marsel deKok, Stefan Kartni, Bob Elis, Gojko D. Peno, Damian Peno, Rodoljub Kaličanin, Marko Marković, Miroslav Petrović, Đorđe Rolović,Milko Sarvić, Mario Valentini, Pol Karsenti, Marko Markotić, Mario Valentino.U hrvatskoj političkoj kampanji protiv Srbije pokrenuto je i pitanje učešća srpskih momaka sa asfalta u likvidacijamahrvatskih emigranata, pri čemu se najčešće pominjalo upravo ime Đorđa Božovića Giške, ali i Željka Ražnatovića idrugih.Kako je tvrdio Ivan Ćurak, inspektor Državne bezbednosti, Ražnatovića je zavrbovao Nino Vučurović, operativacCentra SDB Titograd i kasnije šef Druge uprave crnogorske službe, koji je bio u izvrsnim odnosima sa Stankom

Čolakom, Arkanovim kumom.I Ivan Lasić, bivši načelnik Druge uprave SSUP-a, u izjavi od 15. juna 1992. potvrdio je ove navode:- Pričalo se da je likvidaciju Stjepana Đurekovića uradila Arkanova družina. Došao sam do podataka da seRažnatović čak otvoreno pred nekima hvalio. Ja sam otišao kod Stanka Čolaka i rekao: "Stanko, ovo nešto nije uredu!" On mi je odgovorio: "Ne beri brige. Arkan je takav čovek. To je poseban tip. To je grupa koja je završilaŠiptare, sad ti je sve jasno."Svedočeći o aktivnostima tajne policije i saradnje sa ljudima sumnjivih biografija, Dušan Stupar, bivši načelnikbeogradskog centra SDB od 1984. do 1987. godine, na televiziji B92 između ostalog je rekao:NARUDŽBENICA Knjigu sa popustom možete naručiti telefonom: 0800/323-323, 021/422-245 ili na mejl: [email protected] I Arkan i drugi koji su bili u vezi sa saveznom službom i koji su izvršavali te zadatke savezne Udbe bili su izoficirskih porodica i vrlo patriotski nastrojeni. Oni su se i mimo službe borili u Nemačkoj, Americi, protiv emigracije.

http://www.novosti.rs/upload/images/2012/12/16/feljton-Raznatovic.jpg



Sami su napadali četnike na njihovim mestima okupljanja i tako dalje, kao patriote... Njih je savezna Udbaangažovala za izvršenje određenih zadataka samo u inostranstvu, pa tako i Arkana.Ražnatoviću su srpski emigranti pripisivali i likvidaciju Miodraga Boškovića i Bore Blagojevića, ustaše Stanka Nižića,portira iz Švajcarske i Stjepana Đurekovića, a albanski nacionalisti smrt braće Gervala. Te sumnje su stajaleRažnatoviću nad glavom i kada se prvi put vratio iz inostranstva u Beograd početkom osamdesetih. Pričalo da je

Arkan prijatelj Staneta Dolanca, ministra savezne policije. U izveštaju sa jednog suđenja iz 1983. kada je u Ulici 27.marta pucao na dva policajca, u njegovim generalijama upisano je radnik Saveznog SUP-a.Željko Ražnatović je imao zvaničnu legitimaciju SSUP, bliske veze sa ministrom Dolancem, načelnikom za granicuDraganom Ćulafićem i šefom Državne bezbednosti Srdanom Andrejevićem, koga je iz milošte zvao Tata.

Govorilo se da je više puta specijalnim pištoljima nagrađivan za uspešan rad u SDB. Imao je jedno vreme ličnidohodak od 90.000, a preko SSUP je podigao kredit da gradi kuću na Topčiderskom brdu. Arkan je kroz šalu 1997. godine demantovao sve priče o njegovoj saradnji sa policijom. Nikada nije otišao u Haškitribunal, niti u bilo koji drugi sud, jer je ubijen 15. januara 2000. godine u Beogradu. Arkan je, kako danas tvrdenjegovi prijatelji, tu smrt slutio i čekao.(Kraj)

ubice u ime države-feljton večernjih novosti

Documents