Radomir Đorđević

UVOD U FILOSOFIJU FIZIKE

Beograd, 2003.

1

Predgovor

Tokom niza godina držao sam više kurseva iz oblasti filosofije prirodnih nauka i matematike na Prirodno-matematičkom fakultetu u Beogradu, gde sam, sticajem raznih okolnosti, bio jedno vreme jedini nastavnik za taj predmet. Iz te oblasti objavio sam veći broj radova u odgovarajućim publikacijama, učestvovao na domaćim i međunarodnim skupovima posvećenim filosofskim problemima prirodnih nauka. U centru pažwe mojih interesovawa bili su istorijsko-filosofski, metodološki i heuristički problemi fizike, jer sam više godina držao predavawa iz predmeta Filosofija fizike studentima Fizičkog fakulteta.

Glavno pitawe je bilo određivawe osnovnog jezgra problema koji spadaju u oblast filosofije fizike. Kao što je poznato, tu se podosta razlikuju pisci dela iz te oblasti, i to ne samo u pogledu opšte filosofske koncepcije nego i u pogledu izbora, koji je takođe vrlo različit. U dilemama u vezi sa tim znatno su mi pomogli razgovori sa kolegama sa Fizičkog fakulteta, u prvom redu sa prerano preminulim profesorom Đorđem Živanovićem (1934-1985), koji su nezaboravni. Razgovori sa profesorom Stanišom Novakovićem (1930-1992) od 1965. godine pa do wegove prerane smrti i wegovi brojni spisi bili su za mene neobično važni.

Priređujući ovu kwigu, imao sam u vidu prvenstveno potrebu studenata, budući da u tom pogledu ranije nije bilo neke druge kwige koja bi mogla da zadovoqi te potrebe.

Dugujem zahvalnost recenzentima ____ za pregled, date sugestije i ocenu ove kwige, komponovane od ranije objavqenih priloga koji su pisani kao delovi predviđene kwige koja će služiti kao priručnik za pripremawe ispita iz Filosofije fizike.

Radeći u vrlo nepovoqnim uslovima, imao sam veliku podršku svoje supruge Vere i kćeri Aleksandre, kojima i posvećujem ovu kwigu.

Pisac

2

FILOSOFIJA I ISTORIJA NAUKE

3

Istorija nauke kao disciplina

Predstave o svetu su se oduvek razvijale u živim "komunikacijama" savremenika sa prethodnicima i savremenika međusobno. Iz spisa znamenitih doksografa, kao što su bili Diogen Laerćanin1 ili Sekst Empirik, vidimo da su se na različite načine prenosile kroz decenije i stoleća velike misli pojedinih grčkih mislilaca. Bilo da su osporavane od nekih ili potkrepqivane od drugih, one su podsticale i inspirisale mnoge mislioce, često su bile kao neki sinopsis koji je kasnije razvijan kroz stoleća. I naučnike našeg vremena neke od tih misli iz drevne grčke ili drevne istočne misli izuzetno su inspirisale. O tome dovoqno svedoče razni tekstovi Hajzenberga, Paulija, Šredingera, Vajczekera i mnogih drugih.2

Već je Aristotel, najveći mislilac starog sveta, svoje rasprave započiwao razmatrawima učewa svojih prethodnika. Prvi deo wegove znamenite Metafizike zapravo je jedna vrsta istorijskog pregleda i razmatrawa ideja prethodnika.3 Pred kraj života Aristotel je zaveštao pojedinim svojim učenicima da podrobno i sistematski izlažu prethodna znawa iz pojedinih oblasti. Teofrast, wegov naslednik, imao je da napiše istoriju fizike i matematike. On je to uradio u spisu Mišqewa fizičara u 18 kwiga, koje, na žalost, nisu sačuvane. Eudem je imao da napiše istoriju aritmetike, geometrije i astronomije, a Menon je imao zadatak da napiše istoriju medicine. Iako su svi ti spisi izgubqeni, iz dela pomenutog Diogena Laerćanina, kao i Simplicija i Filopona, koji su navodili izvesne fragmente, mi znamo da su ona postojala. Mislioci drevnog Rima nastavqaju ovu tradiciju pisawa o idejama svojih prethodnika. O tome svedoči spis Plinija Starijeg, naučnika, pisca koji je živeo od 23. do 79. godine i sastavio delo Istorija prirode u 34 kwige. Ni u eri sredwevekovqa ne prekida se potpuno ta tradicija komunikacije sa prethodnicima.

Negde od 17. veka, kada dolazi do burnog razvoja prirodnih nauka, sve češće se pojavquju spisi sa mawim ili većim pregledima ideja prethodnika, pišu ih ponajviše sami naučnici, inače poznati po velikim doprinosima razvoju nauka. U te naučnike spadaju Xozef Pristli (Priestley, 1733-1804), Andre Celzijus (Celsius, 1670-1755), Bifon (Buffon, 1707-1788), Johan Pogendorf (Poggendorf, 1796-1877). U 19. veku istraživawa iz istorije nauke obeležili su na svoj način Ernst Mah (Mach, 1838-1916) i Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916).4

Razvoj naučnih ideja i putevi naučnog saznawa predstavqani su u mnogobrojnim delima vrlo različitog karaktera. U ranim periodima reč je ponajčešće o zapisima, komentarima, dok su kasnije posredi više spisi u kojima nalazimo daleko šire osvrte na razvoj znawa u pojedinim disciplinama, pregledima razvoja naučnih znawa u pojedinim razdobqima, zemqama. Iz tih spisa postepeno se oformqavala slika o razvoju naučnih znawa kroz stoleća. Istorija nauke je oduvek privlačila pažwu, naučnici su se vraćali starim spisima i sve više se ispoqavala potreba za sistematskim istraživawima u toj oblasti.

Iako spisi o istorijskom razvoju naučnih ideja datiraju još iz vremena drevne Grčke i drugih delova Starog sveta, istorija nauke se kao naučna disciplina u modernom smislu reči konstituisala tek prvih decenija 20. veka. U tom dugom razdobqu razlikujemo dve glavne faze: rani period, negde do tridesetih godina 20. veka, kada su istraživawa ostajala mawe ili više u granicama faktografije - kada su pisci bili zaokupqeni

1 Diogen (iz) Laertije, Životi i mišqewa istaknutih filozofa, u deset kwiga, sa starogrčkog preveo Albin Vilhar, predgovor Branko Bošwak, BIGZ, 1973. Ovaj izvor spada u malobrojne izvore o idejama drevnih grčkih mislilaca o čoveku i svetu.

2 Verner Hajzenberg, Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 1972; Volfgang Pauli, Fizičeskie očerki, sb. st. Nauka, Moskva, 1975; Erwin Schrödinger, Was ist ein Naturgesetz?, München, 1962; Erwin Schrödinger, Meine Weltansicht, 2. Aufl., Hamburg, 1963; Carl Friedrich von Weizsäcker, Jedinstvo prirode, "Veselin Masleša", Sarajevo, 1988.

3 Aristotel, Metafizika, prev. Branko Gavela, predgovor Milan Budimir, Kultura, Beograd, 1971. Videti i hrvatski prevod Tomislava Ladana.

4 Milorad Mlađenović, Razvoj fizike, Mehanika i gravitacija, Građevinska kwiga, Beograd, b. g.

4

uglavnom utvrđivawem podataka o tome ko je sve, kada i gde izneo neku ideju, princip, otkrio neku pojavu ili zakonitost, ustanovio zakon.5

To su bili bez sumwe veoma važni zadaci, jer su se tokom vremena gubili spisi, nestajali tragovi ozbiqnih napora koji su vodili velikim rezultatima, kasnije se iznova tragalo i dolazilo do sličnih ili istovetnih rezultata na raznim stranama. Utvrđivawe podataka, datirawe, otkrivawe spisa koji su pali u zaborav, a koji su u svoje vreme imali uticaja, iznalažewe rukopisnih radova - sve je to bilo preduslov za celovitije prikazivawe razvoja naučnih ideja u onim zemqama u kojima su se nalazila najznačajnija žarišta duhovnog života tokom vekova. Problemi kojima su se bavili istraživači u toj prvoj, faktografskoj fazi istraživawa naučnih ideja, koja je trajala stolećima, veoma su važni, bavqewe wima i daqe ostaje kao permanentan zadatak, ali se još krajem 19. veka jasno uvidelo da ta istraživawa nisu dovoqna i da je za potpunije razumevawe istorijskog razvoja naučnih ideja neophodan još jedan plan istraživawa, koji je moguć tek na osnovu vaqanih rezultata faktografskih istraživawa - istraživawa gde je u prvom planu pitawe kako je iz ranijih ideja nastajala nova ideja, otkriće itd. Da bi se prikazao razvoj naučnih ideja u onom sledu kako je to, hronološki gledano, stvarno bilo, behu neophodna istraživawa raznih metamorfoza ideja, puteva nastajawa novih ideja, utvrđivawa vrste i stupweva uticaja jednih naučnika na druge.

Pokazalo se da istorija nauke nije neka puka hronologija naučnih disciplina, nego disciplina koja ima nužno interdisciplinarni karakter. Naučne ideje su se razvijale na vrlo raznolike načine, bile su plod velikih filosofskih naslućivawa, kao u drevnoj Grčkoj, čiji smisao se tek kasnije uviđao, one su bile neka vrsta genijalnog sinopsisa koji se razvijao kroz stoleća, ili plod umetničkih fantazija kojima se naučna, egzaktna misao bavila tek kasnije. Do rezultata se dolazilo na osnovu vrlo različitih postupaka, metoda, matematičkim ili logičkim putem, ali vrlo često i intuitivnim putem, pa se taj nalaz kasnije uklapao u teorijske sisteme nauke.6 Zadatak istoričara nauke je da se utvrdi ne samo čiwenica, ideja, vreme wenog nastajawa, ime onog koji ju je izneo, nego i način kako se do we došlo. Tu je reč zapravo o kompleksu problema koji najčešće premašuju mogućnosti jednog istraživača, te je razumqivo što su dela savremenih istoričara nauke plod interdisciplinarnih poduhvata. Ta istraživawa se već odavno izvode u različitim naučnim centrima sveta i dala su vrlo velike rezultate, koji imaju ne samo naučni nego i filosofski značaj. U pitawu je mnoštvo različitih aspekata, sve do onog koji ima izrazit ideološki, politički karakter.7

Da bi se boqe videla sva složenost zadataka istoričara nauke, vaqa ukazati na različite stupweve istraživawa: (a) iznalažewe odgovarajuće dokumentacije, arhivski rad, u kojem se utvrđuju podaci koji su verodostojni; (b) prethodne analize značaja konkretnih rezultata rada pojedinih naučnika. Već ovde se može zapaziti da je reč o obiqu problema. Za utvrđivawe pojedinih podataka katkad je neophodno dugotrajno tragawe, rezultat rada onih koji se bave time ne uvažava se uvek dovoqno, a na temequ tih rezultata istražujemo daqe, ustanovqavamo značaj tih rezultata, stepen originalnosti itd. Osim toga, nauke se nisu razvijale odvojeno jedna od druge, kao što se može steći utisak kada ih izučavamo tokom školovawa, pa čak i na univerzitetu, mnoge ideje nastale u okviru jedne discipline imale su dalekosežan uticaj na razvoj drugih disciplina. Istoričar nauke treba, dakle, da prikaže razvoj naučnih ideja u širem kontekstu. Izučavajući, na primer, razvoj ideja u fizici ili biologiji, neophodno je da taj razvoj posmatramo u kontekstu razvoja ne samo ostalih prirodnih nauka nego i drugih nauka.

Ovde se istoričari nauke razlikuju u pristupu. Neki se bave uglavnom samo razvojem ideja u određenoj nauci, gotovo u potpunosti zanemarujući druge činioce, koji su takođe u nekoj meri uticali na razvoj naučnih ideja. Oni su zbog toga označavani kao internalisti. Drugi, koji su razvoj naučnih ideja pratili u najširem

5 Radomir Đorđević, "Savremene koncepcije istorije nauke", Dijalektika, god. XXII, 1-2/1987. (u sadašwoj kwizi: str. )6 Na nestandardne puteve razvoja naučnih ideja ukazao je Pol Fajerabend. Pol Fajerabend, Protiv metode, skica jedne

anarhističke teorije saznawa, "Veselin Masleša", Sarajevo, 1987; Pol Fajerabend, Nauka kao umetnost, Matica srpska, Novi Sad, 1992.

7 Pjer Dijem, jedan od najistaknutijih fizičara i istoričara prirodnih nauka svoga vremena, od koga bi se najmawe očekivalo da ulazi u rasprave o tipologiji umova prema nacionalnoj pripadnosti na početku I svetskog rata, u jeku rasplamsalog nacionalizma i na nemačkoj i na francuskoj strani, objašwavao je prednosti francuskog uma nad nemačkim (Pierre Duhem, La Science Allemande, Alcan, Paris, 1915).

5

društvenom kontekstu, polazeći od toga da se razvoj nauke ne može shvatiti potpunije ako ne ustanovimo istorijski kontekst i sve činioce koji su doveli do razvoja određenih ideja u određenom vremenu - nazivani su eksternalistima. Rasprave o tome koji je od ova dva pristupa važniji pokazale su se kao neopravdane. Za razumevawe razvoja naučnih ideja neophodno je ne samo utvrđivawe istorijskog sleda naučnih ideja nego i poznavawe svih onih činilaca iz najšireg istorijskog konteksta koji su stvarno uticali na nastajawe i razvoj određenih ideja. Veliki rezultati u istraživawima fisije atoma, na primer, ne bi mogli da se shvate ukoliko ne poznajemo istorijske prilike krajem tridesetih i četrdesetih godina 20. veka, kada se uvidelo da ti rezultati mogu da doprinesu stvarawu tzv. novog oružja, kako se onda govorilo (zapravo atomske bombe), a time i ostvarivawu premoći nad neprijateqem u ratu koji je započeo 1939. godine i kasnije poprimio svetski karakter. Jasno je da je bio neophodan jedan mnogo širi plan istraživawa, koji je daleko prevazilazio i internalistički i eksternalistički plan istraživawa, koji su se pokazali kao jednostrani, parcijalni.

Sva naučna istraživawa, pa i istraživawa u oblasti istorije nauke, imaju određene osnovne stavove ili premise koje su na kraju krajeva filosofskog karaktera. Istraživači, mawe ili više svesni toga, polaze od principa i modela istraživawa. Ima više modela i paradigmi istraživawa u oblasti istorije nauke počevši od tridesetih godina 20. veka, kada se ova disciplina i konstituiše kao moderna, savremena naučna disciplina. Gotovo svaki od wih ima izvesne vrednosti, ali se oni ipak razlikuju već prema mogućnostima koje pružaju u otkrivawu prirode istorijskog procesa razvoja naučnih ideja i na osnovu toga imaju i odgovarajući teorijski, filosofski, pa i heuristički značaj.

Mada su se problemom prirode naučnog stvarawa i oblicima istorijskog razvoja naučnog znawa bavili filosofi i naučnici još u ranijim stolećima, negde od kraja 19. veka ti problemi su privukli pažwu nekih od najistaknutijih naučnika, kao što su bili Herman Helmholc (Helmholtz, 1821-1894), Ludvig Bolcman (Boltzmann, 1844-1906), Vilhelm Ostvald (Ostwald, 1853-1932), Klod Bernar (Bernard, 1813-1878), Anri Poenkare (Poincaré, 1854-1912) i naročito Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916), Alfons de Kandol (de Candolle, 1806-1893). Pre ovih naučnika, koji su ostavili vidan trag i u filosofiji nauke, na izvestan način je inicirao tu problematiku švajcarski istoričar filosofije i naučnik Ernest Navil svojom kwigom Logika hipoteze (La logique de l'hypothe#se, 1870) Svi ovi, a i drugi naučnici i filosofi nastojali su da iz različitih perspektiva odgonetnu prirodu i karakteristične oblike istorijskog razvoja naučnih znawa. U tim pokušajima nalazimo značajne priloge teoriji saznawa i epistemologiji do kojih se došlo razmatrawem istorijskog razvoja naučnih znawa. Ova istraživawa nastavqena su i kasnije, naročito u Nemačkoj, Francuskoj i carskoj Rusiji. U novijoj literaturi u anglosaksonskim zemqama često se u pregledima prenebregavaju značajni rezultati u ovoj oblasti do kojih su došli naučnici evropskih zemaqa pre Prvog svetskog rata.

Posle Prvog svetskog rata i naročito posle Drugog svetskog rata, kada se zapaža ubrzan razvoj naučnih istraživawa u svim oblastima, pa i u oblasti istorije nauke, kada naglo raste broj istraživačkih centara, posebno onih organizovanih na interdisciplinarnoj osnovi dospelo se do značajnih rezultata i u izučavawima prirode stvaralačkog postupka i oblika istorijskog procesa razvoja naučnih znawa. Proširio se krug problema istraživawa, nastale su nove discipline u okviru ranijih, tradicionalnih. Najveći broj istraživačkih centara, publikacija, naučnih skupova i u ovoj oblasti formiran je u Engleskoj i SAD. U tim kompleksnim istraživawima nastajao je i jedan umnogome nov jezik epistemologije, teorije saznawa i filosofije nauke uopšte.8 Na drugom kraju sveta, u SSSR-u, sticajem raznih povoqnih okolnosti takođe se formiraju značajni naučni centri, periodične specijalizovane publikacije, održavaju se skupovi, publikuje se obimna literatura u kojoj se saopštavaju neobično važni rezultati, ali jezikom jedne drukčije filosofije, pa ipak ti rezultati i danas imaju veliki značaj, bez obzira na koncepcijske okvire u kojima su nastajali. To je razumqivo - u to vreme u SSSR-u se nauka burno razvijala, pa se i u teoriji i filosofiji nauke došlo do velikih rezultata. Pomenućemo ovde samo neke istraživače koji reprezentuju najznačajnije pravce istraživawa: V. I. Vernadski (1886-1945), akademik, jedan od osnivača biogeohemije, teorije o biosferi i noosferi, koji je još početkom 20. veka držao univerzitetski kurs predavawa iz istorije nauke, koji je kasnije pisao i radove iz te oblasti; B. M. Kedrov

8 Joseph Agassi, Towards an Historiography of Science, Studies in the Philosophy of History, Beiheft 2, Mouton and Co., s'Gravenhage, 1963.

6

(1903-19??), hemičar, filosof, istoričar nauke, koji je organizovao rad timova istraživača, bio rukovodilac Instituta za istoriju prirodnik nauka i tehnike, napisao nekoliko desetina kwiga i stotine raznih priloga iz istorije i filosofije prirodnih nauka; Rožanski, S. R. Mikulinski.9

U savremenoj teoriji i filosofiji nauke ima više modela kojima se razjašwavaju osnovni oblici istorijskog razvoja naučnih znawa, priroda tzv. naučnih revolucija. Svakako je najpoznatiji model paradigme, koji je osmislio američki istoričar i filosof nauke Tomas Kun (1921-1996), najpre u svojoj kwizi Struktura naučnih revolucija, a onda i u nizu drugih radova nastalih u ciqu razjašwavawa stavova iznetih u navedenoj kwizi, koja je inače izazvala izuzetno velike diskusije.10 Posle te kwige i u vezi sa problemima iz we nastala je, reklo bi se, biblioteka kwiga. Kunova istraživawa su bila neobično važna, ona su snažno podstakla istraživawa u oblasti istorije i filosofije nauke. Iako Kunove ideje nisu bile u svemu nove, kao što je nekima izgledalo, niti je model koji je on predložio bio u svemu uspešan, on je ipak ukazao na vrlo važne pravce istraživawa kojim se kasnije išlo.

Osnovna ideja Kunovog modela glasi da u nauci u određenom periodu zapažamo jedno vladajuće opšte objašwewe koje on naziva paradigma, da paradigma u tom periodu predstavqa uspešnu osnovu na kojoj se objašwava najveći broj pojava, čiwenica. To je tzv. normalno stawe u nauci. Ali, ono ne ostaje zadugo, podaci i saznawa se gomilaju i sve mawe se mogu objašwavati postojećom paradigmom, obrascem. Tada se mewa tzv. normalno stawe i nastaje velika promena u nauci datog vremena, revolucija (izvorno taj termin i potiče iz prirodnih nauka i označava obrtawe, korenit preokret; kasnije je on preuzet iz prirodnih u društvene nauke u smislu temeqnog preokreta društvenih odnosa, obrt, okretawe). Kunov model je nov ponajviše u terminologiji, a inače neke od ideja tog modela nalazimo kod niza wegovih prethodnika, dok i on sâm ističe značaj Koareovih radova koji su za wega bili izvestan podsticaj.11 Znatno pre Kuna Karl Poper se bavio problemom oblika razvoja naučnih znawa i predstavio jedan model kojim se u znatno mawoj meri mogu objašwavati situacije iz istorijskog razvoja naučnih znawa. Tim modelom se, štaviše, redukuje područje istraživawa, momenti stvarawa novog u nauci, po wemu, ne mogu da budu predmet sistematskih istraživawa, tu je reč o nekoj vrsti skoka u saznawu, o "intuiciji u Bergsonovom smislu reči".

U vreme Kuna srećemo se sa još dva mawe poznata modela, u kojima se takođe ističu značajni momenti: tzv. evolucionistički model, koji je izložio Stiven Tulmin, i model tematske analize, koji je izneo Xerald Holton. istaknuti američki fizičar i istoričar nauke. Iako mawe poznat, unekoliko rivalski Holtonov model je daleko razvijeniji i na osnovu tog modela mogu da se uspešno razjašwavaju najrazličitije situacije iz istorijskog procesa razvoja fizike i prirodnih nauka uopšte. Ono što je važno da se ovde pomene jeste čiwenica da Holton nije samo prikazao jedan model analize istorijskog procesa razvoja naučnog znawa, nego je i kao jedan od najistaknutijih savremenih istoričara fizike u konkretnim analizama pokazao prednosti tog modela nad drugim modelima istraživawa u istoriji nauke. Polazna ideja tog modela jeste da je tema osnovna u svakom razdobqu razvoja nauke, bar one u novovekovnom razdobqu. Određena tema uvek zaokupqa većinu naučnika ili dominira u tragawima najvećeg broja istraživača u nauci. Praćewe tih tema, praćewe wihovog smewivawa i obrta koji se tom prilikom odigravaju Holton je došao do novih uvida i uspešnijih objašwewa raznih pojava i situacija u razvoju nauke modernog doba. Posebno je istraživao doba Keplera, zatim ideje Ajnštajna, Bora i Fermija. Nastajawe i razvoj velikih rezultata nauke pratio je u najširem kontekstu, ili, kako je on isticao, "u proseku triju trajektorija: individualni put naučnika (osobenosti

9 Mikulinski je zajedno sa svojom saradnicom Markovom, nezavisno od Kuna inicirao jedan model istraživawa u oblasti istorije nauke umnogome sličan ili podudaran s onim koji je Tomas Kun izneo u svom delu Struktura naučnih revolucija.

1 0 Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, prevod i uvodna studija Staniša Novaković, Nolit, Beograd, 1974. Ova značajna kwiga pojavila se prvi put 1962. godine u drugoj seriji "Međunarodne enciklopedije ujediwene nauke", a zatim kao posebna kwiga, i imala je veliki odjek u naučnoj javnosti.

1 1 Aleksandar Koare, Naučna revolucija, Nolit, Beograd, 1981. Izbor iz velikog opusa francuskog filosofa, matematičara, poznatog ponajviše po delima iz istorije nauke koja označavaju novi pristup u istraživawima u toj disciplini.

7

naučnika, karakteristične metode i postupke itd), stawe u nauci i, posebno, stawe u društvu u doba kada naučnik stvara, određene opšte društvene potrebe, zahtevi".12

Jasno je da je veoma širok plan istraživawa, da se tu nalazimo pred neobično velikim zadacima, koji se ne mogu rešavati bez odgovarajuće interdisciplinarne organizacije naučnog istraživawa. Ali, bez obzira na te velike zahteve, istorija nauke je već dala značajne rezultate upravo na osnovu takvog interdisciplinarnog pristupa. Ta istraživawa su otkrila nove perspektive i u oblasti teorije saznawa, epistemologije i filosofije nauke uopšte.13 O značaju istraživawa u oblasti istorije nauke na novim, interdisciplinarnim osnovama Tomas Kun je pisao, pored ostalog: "Ako se na istoriju gleda kao na riznicu za nešto više od anegdote ili hronologije, onda ta istorija može da dovede do odlučujućih preobražaja u slici nauke kojom smo se do sada opsedali. Takva slika je čak bila i od strane samih naučnika odavno ocrtana, uglavnom na osnovu proučavawa završnih naučnih dostignuća, kakva su ona izložena kod klasika i u najnovije vreme u uxbenicima iz kojih svaka nova generacija uči da radi svoj zanat. Ciq takvih kwiga, međutim, neminovno je ubeđivački i pedagoški; pojam nauke koji se iz wih izvlači nema više izgleda da odgovori poduhvatu koji ih je stvorio, nego što ima slika nacionalne kulture izvučena iz turističke brošure ili teksta za učewe stranih jezika. Ovaj ogled (Kun tako naziva svoje delo - R. Đ.) pokušava da pokaže da smo mi tim kwigama na fundamentalan način bili zavedeni. Ciq ovog ogleda je da napravi skicu jednog sasvim drukčijeg pojma nauke koji može da iskrsne iz istorijskog svedočanstva o samoj istraživačkoj praksi."

U našoj zemqi nema više prevoda većih, obimnijih dela iz istorije nauka, koja su neophodna, te se može konstatovati da se uspešnim prevodom kwige Struktura naučnih revolucija, koja je pred čitaocem, započiwe objavqivawe značajnih kwiga iz te oblasti koje su neophodne ne samo za one koji se bave problemima istorije nauke, nego i za one koji rade u nastavi u sredwim i višim školama, na univerzitetu, ali i za one koji se interesuju za istorijski razvoj naučnih ideja uopšte.

1 2 Gerald Holton, Thematic Origins of Scientific Thought: Kepler to Einstein, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1983; Gerald Holton, The Scientific Imagination: Case Studies, Cambridge, Cambridge University Press, 1978. Pre ovih dela ovaj naučnik je svoje ideje izneo u mawim prilozima; Radomir Đorđević, "O Holtonovom modelu razvoja naučnih znawa", Dijalektika, god. XVII, 1-4/1982, 113-121. (u sadašwoj kwizi: str. )

1 3 Federigo Enriques, Signification de l'histoire de la pensée scientifique , Hermann et Co., Paris, 1934; Radomir Đorđević, "Istorija i filosofija fizike - oblast istraživawa i nastavni predmet", Zbornik radova X kongresa fizičara Jugoslavije, kwiga II, 1003-1009, Vrwačka Bawa, 2000. (u sadašwoj kwizi: str. )

8

Savremene koncepcije istorije nauke

Za čoveka od nauke nema ničega neophodnijeg nego što je wena istorija i logika otkrića ... način na koji se pronalazi pogreška, upotreba hipoteze, imaginacije, način proveravawa.

Lord Ekton

Još u antičkoj Grčkoj bilo je spisa u kojima su izlagana prethodna učewa, mawe ili više sistematski. Znameniti spis iz Aristotelove zaostavštine, nazvan docnije Metafizika, spada jednim delom upravo u takve spise. Teofrast (372-287), jedan od najpoznatijih Aristotelovih učenika, podstaknut od svog učiteqa, u svom spisu Mišqewa fizičara u 18 kwiga prikazuje razvoj ideja u fizici od Talesa do Aristotela. Eudem, drugi Aristotelov učenik, ispuwava zavet svog učiteqa spisom u kojem prikazuje razvoj aritmetike, geometrije i astronomije, a Menon, treći učenik trebalo je da piše o razvoju medicinskih znawa. Ta dela nisu sačuvana, ali se o wima zna iz doksografskih spisa Diogena iz Laertije i drugih. Iz doba starog Rima poznat je spis Plinija Starijeg, naučnika, pisca (23-79) Istorije prirode u 37 kwiga. Od 17. veka, od vremena kada se nauke, pre svega prirodne, naglo razvijaju, do našeg doba bilo je mnogo pisaca koji su se sistematski bavili prikazivawem razvoja naučne misli, na jedan ili drugi način. Ovde nije moguće nabrojati ni one na koje se većina autora danas poziva, smatrajući ih na određeni način značajnim. Spomenuću samo neke od wih: Bifon, Pristli, Dijem, Mah, Daneman, Dekandol, Vernadski, Taneri, Sarton, Bernal, Koare, Hesen, Kedrov, Kun, Holton. Ako je reč o delima publikovanim sve negde do početka našeg stoleća, može se kazati da su pisci uglavnom bili preokupirani zadacima oko utvrđivawa šta se sve i gde saznalo, ko je sve postigao određene rezultate; često se u tim spisima ostajalo na faktografiji ili pukom registrovawu podataka. To su rane faze onoga što se danas naziva istorija nauke. One su, naravno, bile neophodne, ali se odmah može konstatovati da su trajale dosta dugo. Iskustva i rezultati iz tih ranih faza bili su, svakako, odgovarajuća osnova moderne istorije nauke.

Kad kažemo "moderna istorija nauke", tu pretpostavqamo da su istraživawa poprimila drukčiji karakter u odnosu na ona iz ranih faza, za koja je ponajviše bilo karakteristično registrovawe podataka i izlagawe ideja samo u odgovarajućem vremenskom sledu. Moderna istorija nauke počiwe onda kada se od pregleda rezultata prelazi na pokušaje izlagawa naučnih ideja u kontekstu vrlo različitih prilika. Više nisu u prvom planu zadaci u vezi sa utvrđivawem šta se sve i gde pronašlo, otkrilo - to, naravno, i daqe ostaje kao zadatak - nego pokušaji primerene istorijske rekonstrukcije da bi se pokazalo kako na osnovu prethodnih učewa nastaju nova, kako se odigrava ta transformacija. I upravo onaj period kada se u delima u kojima se razmatra naučna tradicija uspeva prikazati bar nešto od one stvarne istorijske dinamike, kada se sve više odgovara na pitawe kako su se razvijala učewa, kako su se preobražavala, od kojih je sve činilaca zavisio taj preobražaj, može se smatrati periodom nastajawa moderne istorije nauke kao kompleksne naučne discipline.

Jasno je da se ne može reći kada se to tačno dogodilo, reč je o procesu; bilo je više značajnih dela, i to na raznim stranama, tako da se pre može govoriti o počecima, a te početke možemo da nađemo već u drugoj polovini devetnaestog veka. Ipak, moderna istorija nauke, za koju bi se moglo reći da je u zrelijem periodu, jeste ona koja se razvija negde od tridesetih godina dvadesetog stoleća,1 a negde od početka šezdesetih

1 Drugi međunarodni kongres istorije nauke, koji je održan u Londonu 1931. godine, posebno je značajan u tom pogledu. B. Hesen je svojim obimnim radom pod naslovom "Socijalni i ekonomski koreni Wutnovog dela Principia..." izazvao veliko interesovawe i podstakao značajne rasprave (nakon prevoda tog rada na engleski i japanski jezik). Podstaknuti ovim radom, tom problematikom su se, pored drugih, pozabavili i istaknuti naučnici kao Xon Bernal i X. Holdejn. Upor. J. D. Bernal, Social Function of Science, London, 1939. Ova kwiga istaknutog engleskog fizičara smatra se i jednom od prvih u kojoj se zasnivaju istraživawa iz oblasti nauke o nauci. Ovi i drugi radovi iz tog vremena ukazali su na značajne perspektive koje otkrivaju istraživawa temeqena na osnovnim principima marksističke metodologije. U istom

9

godina istraživawa iz te oblasti su, reklo bi se, u velikom zamahu. Broj radova tokom protekle dve-tri decenije vrlo je veliki, periodika2 i leksikografska izdawa3 sve brojnija, centara gde se sistematski istražuje u toj oblasti sve je više, a primetan je, da tako kažem, i prodor te problematike u školske i univerzitetske programe, na raznim stranama.

Mislim da je ovde važno da se odmah, bar unekoliko, razjasne izvesne nedoumice u vezi sa smislom i vrednošću bavqewa istorijom nauke. Tu se već nalazimo gotovo u središtu sporova oko problema koji imaju vrlo različite dimenzije. Prvi kompleks problema je u vezi sa tim ko sve i kako treba da se bavi istorijom nauke; značaj bavqewa istorijom nauke, inače, nije gotovo niko osporavao. Na prvi pogled jasno je bar jedno: naučnici koji se bave određenom teorijskom problematikom treba da se bave, najpozvaniji su da se pozabave pitawima istorijskog razvoja ideja iz date oblasti. I to je sasvim razumqivo. Ali, iz uvida u literaturu vidi se da se mawi broj, čak bi se reklo vrlo mali broj tih naučnika zaokupqa problemima odgovarajuće istorije nauke. Najčešće nisu u mogućnosti, jer im nedostaje vreme za to, glavna preokupacija su im, kako se to kaže, teorijski, aktuelni problemi. A u nekim slučajevima se ni ne uviđa dovoqno značaj istraživawa u oblasti istorije nauke.

Iz literature se uočava da se ovim problemima često bave i oni kojima odgovarajuća nauka nije neposredno struka. Intencije mogu da budu vrlo različite - teorijske, istraživačke, ali i druge. Kad se posmatraju stručne bibliografije radova iz oblasti istorije nauke, može se zapaziti indikativna čiwenica da je podosta filosofa koji se uspešno bave problemima istorije nauke, i to na jedan specifičan način. Ovde je reč, naravno, samo o onima čiji su rezultati priznavani i uvažavani i od strane naučnika odgovarajuće oblasti. To nije slučajno. Filosofi, ispitujući opštu prirodu procesa saznawa, oblike i metode saznawa, pokušavajući da stvore osnovaniju sliku o stvarnosti nužno su upućeni na istoriju nauke ili bar na ispitivawa onih kqučnih, prelomnih razdobqa kad se dolazilo do najznačajnijih tekovina. Ako to ne bi činili, ne vidi se kako bi se moglo računati na mogućnosti uspešnog rešavawa problema teorije saznawa, gnoseologije uopšte. I takva nastojawa nalazimo ne samo u marksističkoj filosofiji nego, u jednoj ili drugoj meri, i u ostalim. Ovde želim da podsetim na značajnu misao ^arlsa Sandersa Persa, američkog filosofa i naučnika: "Svaki veliki korak u nauci je jedna lekcija iz logike."4 Naravno, tu je onda glavno pitawe kako izvesti tu lekciju iz spomenutog koraka. Tu su neophodne minuciozne analize, u prvom redu iz oblasti istorije nauke, ali interdisciplinarne.

Posle ovih konstatacija uvodnog karaktera možemo da pređemo na razmatrawe najglavnijih problema iz okvira koji je naznačen naslovom. Ovde je, kao što se može lako zapaziti, reč o zadacima u vezi sa jednom mogućom kritičkom panoramom najvažnijih shvatawa istorije nauke kao discipline, i stavova prema toj disciplini uopšte. Odmah treba istaći da ti zadaci nisu jednostavni. Tu nije reč samo o potrebi za odgovarajućim kritičkim pregledom različitih pristupa naučnika koji su se bavili istorijom odgovarajućih disciplina, nego i o isto takvom pregledu pristupa i shvatawa istorije nauke koje nalazimo u delima filosofa nauke koji su se uspešno bavili istorijom nauke. Na pristupe i istraživawa ovih posledwih, kao što je poznato, ostavila su određen trag wihova opšta filosofska načela, pa su usled toga zadaci kritičkog prikazivawa još složeniji. Inače, ima mnogo koncepcija koje zaslužuju odgovarajuću pažwu, pa je već sâm izbor, posebno kad je reč o prilikama kao što je ova, složen problem.

periodu nastaju i dela koja su rezultat drukčijih pristupa, u kojima se polazi od princiopa drugih filosofija, ali se dolazi do značajnih rezultata. Tu pre svega imam u vidu radove A. Koarea. Upor. A. Koare, Naučna revolucija, Nolit, Beograd, 1981. Više o wegovim radovima i značaju wegovog pristupa videti u mom članku "Koareova istorija i filozofija nauke", Dijalektika, god. XIX, 1-4/1984. Mnoštvo podataka u vezi sa prethodnicima moderne istorije nauke i o istraživačima koji utemequju savremenu istoriju nauke kao i značajna razmatrawa pojedinih problema mogu se naći u kwizi Problemi istorije i metodologije naučnog saznawa, red. Kedrov, Ovčiwikov, "Nauka", Moskva, 1974.

2 Ima više specijalizovanih časopisa za probleme istorije i flozofije nauke, kao i drugih publikacija: Isis, Journal of the History of Ideas, Voprosi istorii estestvoznaniÔ i tehniki, i mnogi drugi.

3 Ako je reč o priručnicima koji omogućuju uvid u genezu naučnih ideja, jedan od najznačajnijih je svakako Dictionary of the History of Ideas, Studies of Selected Pivotal Ideas, ed. Philip P. Wiener, vol. I-IV (1973), Charles Scribner's Sons, New York.

4 ^. S. Pers, Pragmatizam, Grafos, Beograd, 1979, str. 9. i daqe.

10

Prilikom izbora koncepcija o kojima će biti reči pošlo se od više kriterijuma. Najvažniji od tih kriterijuma moći će da se uvide tokom izlagawa. Pre svega treba odrediti koje koncepcije ovde smatramo savremenim, jer se i to ponekad različito uzima. Savremenim ovde smatramo sve one koncepcije koje već negde od sredine tridesetih godina, dakle, već negde više od pola stoleća, mawe ili više, plodonosno utiču na rasprave o problemima istorije i filosofije nauke; reč je o onim koncepcijama koje se i u najnovijim raspravama uzimaju kao neki podsticaji, bilo da se nastavqa u ranije naznačenim pravcima, ili da se iz kritičkog suočavawa iznalaze novi pravci i rešewa. Ovde ostavqamo po strani stavove, shvatawa o tome da se vraćawem na jednom pređene puteve neće postići značajnija saznawa, i da istoriju nauke treba uglavnom prepustiti samo znatižeqnicima, qubiteqima zanimqivosti. Ta shvatawa, čak i onda kad im se priklawao poneko od istaknutijih naučnika, nisu imala vaqana opravdawa. Naprotiv, već iz pregleda spisa brojnih uglednih naučnika može se videti da je svaki od wih bio, reklo bi se, i pomalo istoričar, imao je odgovarajući uvid, i da je to bilo, uz ostalo, još jedan činilac koji je doprinosio postizawu značajnih rezultata.5

Među onima koji su se sistematski i duže bavili problemima istorije nauke mogu se zapaziti vrlo raznoliki pristupi, merila, pa na osnovu toga, i veoma različiti rezultati prikaza istorijskog razvoja naučnih znawa. Neki od wih nisu smatrali da je važno izložiti izvesna merila eksplicitno, pa se o wima može zakqučivati samo posredno. Drugi su mawe ili više podrobno raspravqali o pojedinim kriterijumima, dok su treći u svojim razmatrawima o pojedinim kriterijumima i pristupu istraživawu problema istorije nauke došli do odgovarajućih modela, koji otvaraju mawe ili više značajne perspektive za istraživawa u toj oblasti uopšte. U svim tim situacijama postavqaju se brojna pitawa kao što su: u kojoj meri su ova ili ona istraživawa u skladu sa načelima koja su izneta na početku, u kojoj meri se na osnovu ovog ili onog modela može uspešno objasniti istorijski razvoj naučnih ideja, dakle, pitawa stvarne plodotvornosti izabranih načela ili izgrađenih teorijskih modela.

Na prvi pogled može se činiti da na istraživawa iz oblasti istorije nauke opšta filosofska i naučna uverewa ne ostavqaju neki vidniji pečat, jer, često se misli, tu se istražuju završeni procesi. Ali, situacija nije takva. I tu se vrednuje, i tu se pojave ne mogu interpretirati jednoznačno. Otud se dela iz oblasti istorije nauke često vrlo mnogo razlikuju. Polazeći od raznovrsnih opštih filosofskih, ideoloških načela i modela, istoričari vrlo različito ocewuju jedan isti period, precewujući jedne pojave, zanemarujući ili prenebregavajući druge. Ni ovde izvesne nacionalističke i druge predrasude nisu bez velikih posledica. Ovde je dovoqno da se podseti na pojedine tipologije umova koje su izvodili Kroneker ili Dijem, inače istaknuti naučnici.6 Takve situacije nastaju naročito u razdobqima većih društvenih kriza, sukoba, uoči većine obrta.

Već smo spomenuli da u osnovi svakog sistematskog bavqewa problemima istorije nauke možemo utvrditi određene opšte filosofske, ideološke premise, i da su brojni istraživači raspravqali o tome i eksplicitno, zalažući se za stavove koji su na određen način izraz odgovarajuće filosofije. Kritički prikaz koncepcija istorije nauke najboqe je, prema tome, izvršiti s gledišta opravdanosti ove ili one filosofije koja je u osnovi nekog istraživawa, pa samim tim i onoga što je na osnovu te filosofije stvarano, izvođeno, ako su istraživači ostajali dosledni principima koje su isticali kao osnovne. A to, kao što znamo, nije uvek bio slučaj. Tako, uprkos zalagawu da se pristupi i istražuje razvoj naučne misli svestrano, integralistički, da se tako dokuči nešto od one dijalektike koja je oduvek karakterisala razvoj u stvarnosti uopšte (a na ideje o toj i takvoj dijalektici u razvoju ukazivali su još pojedini antički grčki mislioci), i među marksističkim istoričarima nauke bilo je raznih vulgarnih sociologističkih pristupa i razmatrawa, a u novije vreme kod pojedinih autora može se zapaziti izvestan oblik scijentizma. Tim putem može se postići dosta, ali ne treba gubiti iz vida da se često dešavalo da se istraživači ne drže načela za koja su se na početku opredelili; sistematika filosofskih i naučnih učewa ne treba, dakle, da se izvodi samo na osnovu tih polaznih načela, iznetih deklarativno.

5 M. Milanković, Istorija astronomske nauke, od wenih početaka do 1727, II izdawe, Naučna kwiga, Beograd, 1979, predgovor. "Svaka pojedina nauka", ističe autor, "može se shvatiti tek kada se upozna kako je postala i razvijala se u toku vekova."

6 P. Duhem, La théorie physique, son objet et sa structure, Paris, 1906; P. Duhem, La science allemande, Paris, 1915.

11

Koncepcije uopšte, pa, dakle, i koncepcije istorije nauke kao discipline treba posmatrati i s gledišta wihove stvarne plodotvornosti, podsticajnosti. Iz daqeg izlagawa videće se da je bilo istraživača koji su uspešno radili, podstakli druge na stvarawe još uspešnijih koncepcija, iako su ponekad polazili od načela pojedinih filosofija, koja su ih mogla ograničavati; to se može objasniti wihovom darovitošću, u svakom slučaju sposobnošću da pronađu aktuelne teme, i da ih sugestivno razmatraju. I, s druge strane, bilo je istraživača koji su polazili od značajnih premisa, recimo onih iz klasičnog marksističkog nasleđa, ali nisu niti na vreme, niti podsticajno započeli odgovarajuća istraživawa, nisu, dakle, uvideli šta se sve može izvesti iz spomenutih načela, i u kojem pravcu se mogu usmeriti istraživawa kad se pođe od datih principa.

Već smo konstatovali da je za istoričare nauke ranije bilo karakteristično da uglavnom nisu izlazili iz okvira registrovawa, faktografije; da se iz wihovih prikaza nije videla složena veza najrazličitijih činilaca, kako onih iz sfere same nauke tako i onih izvan te sfere. Mawe ili više u tim granicama ostaju čak i takvi istoričari nauke kao Fridrih Daneman, pa i Pjer Dijem, ukoliko ne pokazuju kako su iz jednih ideja nastajale druge, ukoliko ne dospevaju do odgovarajućih zakonitosti u istorijskom procesu razvoja naučnih znawa.

Da bi se odgovorilo na pitawa iz ovog okvira, bilo je potrebno drukčije zasnivawe istraživawa iz oblasti istorije nauke. Izvesnih ideja, pa i podsticaja za to, bilo je i ranije, u okviru različitih filosofija, još u Hegelovoj (iako na apstraktan i spekulativan način), u pragmatizmu, na primer, izvesne ideje Persa. Osnovu za jedan, reklo bi se, program za istraživawa u oblasti istorije nauke nalazimo još u izvesnim spisima klasičnog marksizma. Suština tog pristupa i programa istraživawa ogleda se u zahtevu da se svaka pojava, pa i one iz prošlosti, izučava interdisciplinarno, da bi mogla da se izuči svestranije i u razvoju, da bi se videlo koji su sve činioci i na koji način uticali na weno oblikovawe. To se nije moglo videti iz istorije nauke koja je ostajala uglavnom samo u granicama istorije ideja.

No, istraživawa zasnovana interdisciplinarno nisu ni mogla da otpočnu tako brzo; postavqali su se veliki zahtevi. Trebalo je da se bar donekle prevaziđe duh monodisciplinarnosti, koji je bio karakterističan i u najrazvijenijim sredinama (on još nije u potpunosti prevaziđen ni danas), bilo je potrebno da se drukčije organizuju i istraživačke grupe ili timovi, bilo je potrebno da se steknu i drugi uslovi, pre svega bio je potreban smeo i stvaralački duh. Na jedan ili drugi način svesni ovih zahteva i potreba pojedini istraživači, kao što su Vernadski, Koare, Bernal, Hesen, Holton, Sarton, Kun, Kedrov i drugi, polazeći, inače, od različitih osnovnih stavova, započiwu sa istraživawima zasnovanim upravo na ovakav, nov način, istraživawima koja upravo i označavaju početke, pa i neku vrstu obrasca istraživawa u oblasti istorije nauke.

Sa tim istraživawima, sme se slobodno reći, bez preterivawa, da počiwe moderna istorija nauke. Iz pregleda radova tih i drugih istraživača može se videti da su tu u pitawu različiti nivoi i dometi analiza, raznovrsna osnovna terminologija, ponegde i vrlo raznoliki osnovni principi i perspektive, ali se dâ primetiti da su mnoga nastojawa bila mawe ili više zajednička, mnoge ideje i rezultati, takođe. U nekim slučajevima se dâ zapaziti i to da je istraživački dar kod ponekih bio toliko izrazit da su uspevali da na odgovarajući način rekonstruišu razvoj naučnih ideja u određenim razdobqima, otkrivajući delovawe najraznovrsnijih činilaca na razvoj tih ideja, i to iz raznih sfera društva. Nadamo se da će neke od ovih konstatacija biti jasnije, da će biti na određen način ilustrovane prikazivawem, razume se, sasvim ukratko, koncepcija istorije nauke koje nalazimo u delima Koarea, Kuna, Kedrova, Holtona. Ima, naravno, još istraživača koji zaslužuju istu takvu pažwu. Međutim, u prilici kao što je ova navedeni istraživači mogu se uzeti ponajpre kao reprezentativni, i to iz više razloga; pre svega, kod wih je uočqivo šta se sve može kad se pođe od određenih filosofskih koncepcija, i drugo, zbog toga što su spomenuti istraživači svoje modele razvijali i na izvestan način dokazivali u drugim istraživawima, što se wihovim modelima mogu mawe ili više uspešno objašwavati mnoge situacije iz istorijskog procesa razvoja naučnih znawa.

Koare7 se najpre bavio filosofijom i matematikom, ali je i tada interesovawe za istorijska istraživawa bilo veliko. Već od sredine tridesetih godina on istražuje ona razdobqa koja smatra prelomnim u razvoju evropske nauke. Ta razdobqa on stavqa "pod lupu", jer su se baš u wima odigravali obrti i velika pomerawa u slici o svetu, skokovi, ili, kako se kasnije govorilo, revolucije. On je među prvima pristupio svestranim

7 Videti radove navedene u fusnoti pod brojem 1.

12

istraživačima; bavio se ne samo objavqenim spisima nego i rukopisnom zaostavštinom, izučavao varijante spisa, biografski materijal, socijalnu i ekonomsku istoriju datog vremena. Iako on nije ulazio u podrobnija teorijska i metodološka pitawa istorije nauke - kao što je to docnije bilo karakteristično za više autora - on je naznačio jedan nov plan i program istraživawa; do tada se vrlo malo radilo na takav način. On je pratio promene u razvoju naučnih znawa, tzv. revolucije, u prvom redu s gledišta novosti u sferi naučnog metoda.

On se nije bavio toliko onim metodološkim idejama za koje su se izjašwavali pojedini naučnici, nego pre svega onim koje su se nalazile stvarno u osnovi naučnih dela. U raznovrsnim istraživawima, koja su obuhvatala vrlo širok spektar pojava, on je s velikim uspehom rekonstruisao na odgovarajući način brojne istorijske tokove. Glavno za wega nije bilo puko prikazivawe okolnosti, nego pokušaj objašwewa, utvrđivawe istorijskih puteva i oblika razvoja naučnih znawa, tumačewe smisla pojedinih ideja, primanih ili odbacivanih u jednom vremenu. Do tih stupweva analize raniji istoričari nauke, koliko mi je poznato, nisu dospevali, iako su po širini prikaza, recimo, Dijem,8 Daneman9 i neki drugi prevazilazili Koarea. To su oni stupwevi koji bez sumwe treba da budu ciq modernih istoričara nauke, stupwevi kada treba da bude jasniji opšti, filosofski smisao i karakter naučnih znawa, kada treba da se potpunije vidi stvarna uloga pojedinih tekovina u mewawu naučne slike o svetu.

Iz wegovih istraživawa vidi se da je bilo mnoštvo oblika transformisawa naučne slike o svetu, i da nije opravdano isticati samo jedan, ili pak samo neke, kao univerzalne. Daqe, iz wegovih istraživawa može se uočiti da su na promene u naučnoj slici o svetu koja je karakteristična za neko vreme uticali najrazličitiji činioci. Baveći se najraznovrsnijim istorijskim materijalom Koare je doprineo boqem poznavawu nekih pojava prošlosti. Iz kritičkog izdawa Wutnovih dela, a on se bavio i tim poslom, mi možemo steći znatno potpuniju predstavu i o Wutnu i o wegovom vremenu, a što je još važnije, pristupu istoriji nauke kao disciplini; wegove analize iz te oblasti možda prvi put jasno i uverqivo svedoče o velikom značaju istorije nauke za teoriju saznawa i filosofiju uopšte.

Drugi autor čija shvatawa ovde treba ukratko izložiti jeste Tomas Kun;10 baveći se tzv. kopernikanskom revolucijom, i to ne samo u Americi nego, može se reći, u svetu uopšte, on je bio zainteresovan ponajviše za otkrivawe onog, istorijski gledano najkarakterističnijeg, osnovnog oblika transformisawa naučnih znawa. Kun je bio, reklo bi se, sugestivan svojim posebnim pristupom istoriji nauke kao disciplini, a modelom o paradigmi kao nekoj vrsti obrta koji obeležava revoluciju u nauci, koji inače nije bio uspešan, on je ipak, kao što smo spomenuli, podstakao velike diskusije na raznim stranama; u te diskusije ukqučili su se i brojni marksisti, mada s velikim zakašwewem, i dali veoma značajne rezultate. U svojoj kwizi Struktura naučnih revolucija on, gotovo na samom početku, ističe potrebu za novim pristupom istoriji nauke: "Ako se na istoriju nauke gleda kao na riznicu za nešto više od anegdote ili hronologije, onda ta istorija može da dovede do odlučujućih preobražaja u slici nauke kojom smo do sada opsednuti. Takva slika bila je čak od samih naučnika odavno ocrtana, uglavnom na osnovu proučavawa završenih (podvukao R. Đ.) naučnih dostignuća, kakva su ona zabeležena kod klasika i u najnovije vreme u uxbenicima iz kojih svaka nova generacija uči da radi svoj zanat. Ciq takvih kwiga je, međutim, neminovno ubeđivački i pedagoški; pojam nauke koji se iz wih izvlači nema više izgleda da odgovara poduhvatu koji ih je stvorio, nego što ima slika nacionalne kulture izvučena iz turističke brošure ili teksta za učewe jezika. Ovaj ogled (tako on naziva svoju kwigu - R. Đ.) pokušava da pokaže da smo mi tim kwigama na fundamentalne načine bili zavedeni. Ciq ovog ogleda je da napravi skicu jednog sasvim drukčijeg pojma nauke koji može da iskrsne iz istorijskog svedočanstva o samoj istraživačkoj aktivnosti."11

Ove Kunove ideje ne bi značile mnogo da nisu zaista bile plan kojeg se on držao u svojim istraživawima. Iako wegov model ne može da se prihvati, niti se putem wega mogu objasniti uspešno izvesne situacije iz

8 P. Duhem, Le Syste#me du Monde, Histoire des doctrines cosmologiques de Platon a# Copernic, 10 vols, Paris, 1913-1959.

9 F. Dannemann, Die Naturwissenschaften in ihrer Entwicklung und ihrem Zusammenhange, 1–4, Leipzig–Berlin, 1913.1 0 Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974.1 1 Isto, str. 40.

13

istorijskog razvoja naučnih znawa, wegova istraživawa su ipak dala značajne rezultate. Proučavajući naučne tekovine u wihovoj istorijskoj genezi, od prvih pojava određenih ideja, do wihovog dokazivawa (on je, na primer, posebno izučavao otkriće kiseonika) on je otvorio značajne perspektive za rešavawe problema tzv. istovremenih otkrića, ili problema primata u dostizawu pojedinih rezultata - problema koji se negde od 18. veka postavqao sve češće, ponekad za neke i dramatično. Pokazalo se da kad se izučava širi kontekst okolnosti, kad se prati ceo proces dolažewa do rezultata, nema osnova za velike sporove oko spomenutih problema, da je lakše ocewivati doprinose naučnika koji su radili na rešavawu istih problema u isto ili skoro isto vreme na raznim stranama. Kun se formira kao istraživač u duhovnoj klimi koju su bitno i tematski i koncepcijski obeležavale pojedine pozitivističke škole. Ipak, on uspeva da se ne izjašwava, kako je sâm govorio, o glavnim opštim pitawima, pokazujući tako na određen način u kojoj meri su istraživawa u oblasti istorije nauke relativno nezavisna od opštih filosofskih premisa; no, tu se može videti da i jedan darovit istraživač može biti donekle sputan da dođe do većih rezultata ako ne izvrši vaqan izbor osnovnih naučno-filosofskih stavova.

Znatno mawe je poznat treći pristup i, reklo bi se, model ili program istraživawa, onaj koji je dao Xerald Holton.12 Može se reći da je taj program stvaran gotovo u isto vreme kad i Kunov, i uprkos tome što je daleko osnovaniji, i što više omogućuje, nije izazivao ni izdaleka onakve diskusije kao Kunov. Holton, po struci fizičar, polovinu svog veka posvetio je istraživawima problema istorije nauke. I on se, kao i Koare, bavi pojavama i razdobqima koja smatra najvažnijim, ali uzima teme kao glavne okosnice u tim razdobqima. Otuda se taj model i naziva tematskom analizom nauke. Iako se i on formirao u atmosferi izrazitog uticaja pozitivizma, operacionalističke varijante (Brixmen mu je bio učiteq), on se ne koleba između tzv. internalističkog i eksternalističkog pristupa, odlučuje se za posmatrawe geneze naučnih ideja od prvih zamisli, i to iz obeju spomenutih perspektiva. On, štaviše, drži da naučne ideje vaqa posmatrati u preseku triju linija uticaja, koji ih oblikuju: (a) individualne crte ličnosti naučnika, životni put; (b) stawe nauke toga vremena, tj. onoga što on naziva "javna nauka" u datom vremenu; i (v) osobenosti socijalnih činilaca. Polazeći od toga, on je razvio plan širokih, raznovrsnih istraživawa, od arhivskog materijala najrazličitije vrste do analize klasičnih dela. Time on, pored ostalog, daleko prevazilazi Poperov pristup, koji iskqučuje iz analize tzv. subjektivne faktore, čin otkrića, pronalažewa, smatrajući ga iracionalnim aktom. Možemo se sporiti sa Holtonom o pojedinim stavovima, na primer, o stavu da je tema na početku svakog istraživawa, ali se mora konstatovati da je putem tog modela, u okviru napred spomenutog plana, Holton uspešno razjasnio mnoge situacije iz istorijskog razvoja nauke, i da je taj model otkrio zaista velike perspektive. Ni s gledišta ideja iz klasičnog marksizma u vezi sa odgovarajućim zasnivawem istorije nauke mislim da ne bi imalo da se primeti ništa što bi suštinski pogađalo taj model.

Jedan od naučnika i filosofa na čije je stavove i rezultate potrebno da se ovde osvrnemo bez sumwe je i Kedrov.13 On se, iako po struci hemičar (ali je zbog bolesti rano ostavio laboratorijska istraživawa), opredelio najpre za istraživawa u oblasti istorije hemije, a onda je počeo da se bavi istorijom i metodologijom nauke uopšte. Polazeći od izvesne tradicije koja je postojala još u carskoj Rusiji, izučavajući i arhivski materijal, on je među prvima uvideo da spisi klasičnog marksizma sadrže vrlo značajnu osnovu, program istraživawa u oblasti istorije nauke. Upravo u wima, tim spisima, on je taj program rekonstruisao i svojim dugogodišwim istraživawima pokazao velike perspektive koje se tu otkrivaju. Wegov značaj je još i u tome što je uspeo da na odgovarajući način organizuje istraživawa u oblasti istorije nauke, da okupi brojne saradnike, koji su u takvoj klimi dostigli velike rezultate. Svoj program istraživawa u oblasti istorije nauke Kedrov je izložio u raznim spisima, razvijao ga, dopuwavao. Tu je zapravo reč o kombinovanim, interdisciplinarnim analizama koje imaju više nivoa i dimenzija; analizama čiji je ciq otkrivawe najvažnijih zakonitosti istorijskog procesa razvoja naučnih znawa. Od tzv. mikroanatomije pojedinih otkrića (on se

1 2 O wegovim spisima i karakteristikama wegovog pristupa istraživawima u oblasti istorije nauke videti u mom članku "O Holtonovom modelu razvoja naučnih znawa", Dijalektika, god. XVII, 1–4/1982. (u sadašwoj kwizi: str. )

1 3 B. M. Kedrov, IstoriÔ nauki i principi issledovaniÔ, referat na XIII Internacionalnom kongresu istorije nauke, posebno izdawe, "Nauka", Moskva, 1971.

14

posebno bavio otkrićem periodnog sistema, a o tome je napisao više kwiga) do onih uopštavawa koja imaju logički, metodološki i u krajwoj liniji heuristički značaj. Kao Holton i neki drugi naučnici, i Kedrov je u sažetom i sistematizovanom obliku izložio principe istraživawa u oblasti istorije nauke, pozivajući se i na izvesne Lewinove misli iz rukopisnog dela Filosofske sveske i nekih drugih tekstova, u uvodnom referatu na XIII internacionalnom kongresu istorije i filosofije nauke, 1971. godine u Moskvi. Jedna od wegovih osnovnih zamisli jeste da se naučne ideje mogu upoznati potpunije tek pošto pažqivo izučavamo: (a) tzv. globalnu klimu, opšte stawe, i stawe u nauci datog vremena, (b) lokalnu klimu, okolnosti u datoj sredini, i (v) mikroklimu.

Ako se ostavi po strani specifičnost terminologije, lako se može zapaziti da kod pojedinih od navedenih istraživača ima dosta zajedničkih nastojawa, ideja, zamisli, da su negde planovi istraživawa vrlo slični ili istovetni, iako istraživači polaze od pojedinih načela iz okvira različitih filosofija. Razume se, glavno je ne samo da se odabere uspešan, adekvatan plan istraživawa nego i da se istražuje na odgovarajući način konsekventno. Spektar razlika širi se upravo kad se krene u istraživawa, kad se razvijaju planovi itd. To se može videti i iz čiwenice da se i plan za koji se zalaže Kedrov razvija u različitim pravcima od strane wegovih učenika, saradnika, sledbenika. U tim istraživawima ima veoma mnogo novog, što navodi na konstataciju da je istorija nauke neobično značajna disciplina za naše razumevawe sveta i spremnost za sutrašwu ulogu, u doba koje bi se moglo označiti kao zrelo doba te naučne discipline.

15

Filosofija i prirodne nauke

Krug problema koji se naznačava naslovom ovog izlagawa neobično je širok; reč je o raznovrsnim problemima iz okvira različitih disciplina ili iz graničnih područja više filosofskih i naučnih disciplina. Svi ti problemi bili su na jedan ili drugi način oduvek predmet velikih rasprava, a u naše vreme, reklo bi se, postali su još aktuelniji. Već sâm izbor najznačajnijih od tih problema za priliku kao što je ova nije nimalo jednostavan zadatak; on pretpostavqa inače relativno konsistentno i na odgovarajući način zasnovano opšte filosofsko stanovište, i to ne samo o temeqnim filosofskim i naučnim problemima, nego i o onim opštehumanističkim. A do tog nivoa sinteza u pokušajima stvarawa opšte slike o svetu dopiru, kao što je poznato, malobrojni stvaraoci. Najčešće se ostaje u granicama parcijalnog, što je i razumqivo kad se zna da živimo u doba još uvek stroge podele rada. Ipak, zahtev za celovitošću i daqe ostaje kao svojevrstan imperativ.

Problemi odnosa filosofije i prirodnih nauka mogu se razmatrati iz različitih perspektiva. Jedna od wih je ona istorijska: kako se sve gledalo na filosofiju i prirodne nauke, i na spone koje postoje među wima; koja su stanovišta bila najznačajnija, najplodonosnija, ili da se pokaže koja su od wih dovodila do kriza u filosofiji i nauci. Druga perspektiva je da se ti problemi prikažu s gledišta osnovnih principa neke od modernih filosofija ili koncepcija nauke, kao što su marksizam, pozitivizam, fenomenologija itd. Treća vrsta osvrta mogla bi biti panoramskog karaktera - da se pokaže koje sve koncepcije imaju neki vidniji uticaj ili obeležavaju savremene rasprave o tom krugu problema. ^etvrta perspektiva mogla bi biti razmatrawe spomenutog kruga problema više s gledišta neke od filosofskih disciplina, ili pak s gledišta neke od prirodnih nauka, ili matematike. Bilo kojim od navedenih puteva da se pođe u razmatrawe ovih problema, otkriće se jasno priroda vezâ, raznovrsnih spona između filosofije i prirodnih nauka, za koje se odmah može konstatovati da su neraskidive. A već iz ovih opštih konstatacija može da se zakquči podosta o tome kako bi trebalo da se organizuje izučavawe tekovina filosofije i prirodnih nauka u školama i na fakultetima, da bi se postigao veći uspeh ne samo u upoznavawu tih tekovina nego i u razvoju stvaralačkog mišqewa.

Priroda onih mnogobrojnih spona između filosofije i prirodnih nauka za koje smo rekli da su neraskidive uviđa se, po mom mišqewu, možda ponajviše onda kad izučavamo prirodu procesa saznawa, oblike i metode naučnog saznawa, za koje su, može se slobodno reći, na jedan ili drugi način zainteresovani gotovo svi oni koji se bave tragawima za tajnama sveta i čoveka, za uzrocima onoga što je pred nama, za vizijama budućnosti itd.

Uprkos aktuelnosti problema o kojima je ovde reč, kod nas se o wima nije pisalo mnogo; iako nemamo prikladne stručne bibliografije iz kojih bi se to moglo preciznije pokazati, oni koji su pratili odgovarajuće publikacije sigurno su stekli utisak da je u filosofskim i naučnim raspravama kod nas bila dominantna humanistička filosofska problematika, dok se ova druga (filosofski problemi prirodnih nauka, pitawa opšteg pogleda na svet, teorija saznawa) često zanemarivala. Tek posledwih decenija ima nešto više radova o toj problematici.1 Interesovawe je, kako se vidi, ipak postojalo, i podsticano je i prevodima izvesnih dela pojedinih istaknutih filosofa nauke, ali, na žalost, ta dela su najčešće ostajala bez odgovarajućih stručnih komentara, objašwewa ili uvodnih studija. Tako je, na primer, Nejgelova Struktura nauke,2 jedno od fundamentalnih dela, objavqena kod nas i ostala neprimećena u ne tako maloj periodici. Razumqivo je da se u tim situacijama nije ispuwavao onaj tradicionalni i, reklo bi se, stalno važeći zahtev za celovitošću slike o svetu, onda kada se wena problematika sužavala, gotovo redukovala, kao što je spomenuto. Na drugoj strani, u prirodnim naukama bilo je usled toga mawe podsticaja za bavqewe odgovarajućim filosofskim

1 Upor. N. Sesardić, Fizikalizam, Beograd, 1984; M. Arsenijević, Prostor, vreme, Zenon, Zagreb, 1987; A. Pražić, Priroda i teleologija, Beograd, 1986. Sve je više priloga u periodici, a posebna pažwa toj problematici posvećuje se na stranicama časopisa Dijalektika.

2 Upor. Ernest Nejgel, Struktura nauke, prevod i predgovor A. Kron, Nolit, Beograd, 1974.

16

problemima. Naučnici su se sve više zatvarali u granice svoje naučne discipline, i tako su razlike između filosofije i prirodnih nauka izgledale još veće.

Problemi u vezi sa odnosom filosofije i prirodnih nauka po svojoj su prirodi interdisciplinarni. Danas se mnogo piše o interdisciplinarnom pristupu uopšte, pa i kad je reč o ovoj problematici. I to je opravdano, jer je to izraz neophodnosti; istraživawa kosmosa, ekonomika itd. ne mogu da se zamisle bez takvog pristupa. Ali se takva istraživawa danas izvode samo u najvećim centrima, u najrazvijenijim zemqama. U zemqama kao što je naša takvim istraživawima bavi se relativno mali broj naučnih radnika. I pored svesti o potrebi interdisciplinarnog rada, duh monodisciplinarnosti još uvek je dominantan. Ako je reč o interdisciplinarnim istraživawima filosofskih, posebno epistemoloških i metodoloških problema prirodnih nauka i matematike, ne možemo se zadovoqiti ni brojem centara koji se time bave, niti organizacijom rada u wima. I u ovoj oblasti se može zapaziti da praksa nameće niz problema koji mnoge naučne radnike zatiču gotovo nespremne. Ne treba zaboraviti da mi upoznajemo nauke, tj. znawa iz wihovog okvira zasebno, samo iz praktičnih razloga koje nameće odgovarajuća podela rada, postojawe profesija. Iz toga je proizlazila na određen način i odgovarajuća organizacija škola različitih nivoa, fakulteta. Ali, istorijski razvoj nauke u takvom parcijalnom upoznavawu nije mogao da se shvati do kraja. Nauke su se razvijale pod uticajem raznovrsnih činilaca; tekovine nauke su nastajale na različite načine, bile su u najrazličitijim vezama.

O toj povezanosti znawa iz raznih oblasti ne doznaje se mnogo u školama i na fakultetima. To se može postići tek sistematskim bavqewem istorijom nauke u kojoj se ističe predstava o onoj svojevrsnoj organici razvoja naučnih i filosofskih znawa.3 Iz we se tek može videti da su velike tekovine, doprinosi, otkrića najčešće bili rezultat celovitijeg pristupa, uvida u šira područja naučne problematike. Najistaknutiji naučnici, stvaraoci bili su mawe ili više sintetički umovi. Bavili su se problemima iz okvira više disciplina, izučavali su probleme svestranije nego što se to obično misli. Tako mi ne možemo reći baš tačno šta su bili, na primer, Dekart, Lajbnic, Wutn ili pojedini drugi naučnici, prema uobičajenim merilima: matematičari, ili fizičari, ili filosofi, ili nešto drugo, zbog toga što su bili u velikoj meri integralni umovi, bavili su se mnoštvom raznovrsnih problema koji su kasnije postali predmet izučavawa mawe ili više samo u okviru odgovarajućih naučnih disciplina. Razume se, od epohe do epohe mewali su se uslovi, zahtevi, ali je uvek ostajao zahtev za celovitošću, za potpunijom slikom o svetu, bez obzira na to o kojoj disciplini je tu reč. I tu se uloga filosofije može videti ponajpre, ali ne samo tu.

Ima mnoštvo shvatawa o odnosu nauke i filosofije, o značaju nauke za filosofiju i filosofije za nauku. Pregled tih shvatawa ovde nije neophodan. Možemo da konstatujemo jedino da se na jednoj strani tog svojevrsnog spektra shvatawa nalaze ona prakticistička - gde se zanemaruje ne samo filosofija nego i teorija uopšte, teži se nekim rezultatima koji će odmah da doprinesu rešavawu nekog problema iz prakse. Takva stanovišta uslovqavaju različiti činioci, a duh monodisciplinarnosti je nekako utvrđivao veru da naučnici i nemaju šta da traže izvan uskih okvira svojih struka; u takvim situacijama bavqewe naukom je često gravitiralo nekoj vrsti zanatske delatnosti. Osnova tako stečenih parcijalnih znawa ostajala je onda nejasna, smisao i vrednost tih znawa i svega ostalog nije mogao da se shvati potpunije na taj način. Na drugoj strani spomenutog spektra mnogobrojnih koncepcija bila je naivna vera ne samo nekih filosofa, nego i pojedinih naučnika da spekulativnim putem mogu da prodru u tajne sveta, da čistim umovawem mogu da iznađu odgovore na velike probleme čoveka i sveta. Ne treba verovati da su tendencije ka ovim krajnostima potpuno prevaziđene, posebno kad je reč o našoj sredini. Gde je onda ona "zlatna" sredina na kojoj se obično iznalaze vaqana rešewa u ovakvim situacijama. Usvajajući duh interdisciplinarnosti, prelazeći, dakle, na novi način istraživawa, a to se ne može učiniti nikako odjedanput, problemi se postavqaju na sasvim drugi način. Nauka i filosofija su u ovom slučaju dve strane jedinstvenih napora u istorijskom procesu razumevawa sveta, poimawa pojedinačnog, posebnog, opšteg, i to u neprekidnom razvoju i vezama. Taj pristup je bio neophodan na odgovarajući način i u svakodnevnoj praksi. Uspesi u tome omogućavali su efikasniju praksu, brži preobražaj uslova života. Sve to je ukazivalo na odgovarajući "red i vezu među stvarima", da upotrebim

3 Upor. Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, prev. i predgovor Staniša Novaković, Nolit, Beograd, 1974, str. 40 i daqe.

17

znamenite Spinozine reči, inače toliko teško shvatqiv i brzo promenqiv. Filosofija i nauka su, prema tome, komplementarne; za prvu bi se moglo reći, ako za trenutak pojednostavimo situaciju, da je teorija, a za drugu da je empirija; ili, ako nastavimo sa pojednostavqivawem, analoški: nauka je više okrenuta pojedinačnom, filosofija više opštem. No, kako jedan od ovih elemenata nije moguć bez drugog, jasno je da su naučnici nužno upućeni na odgovarajuće rezultate filosofa, a filosofi sa svoje strane isto tako na rezultate naučnika. Razume se da ovakvo određivawe zadataka i jednih i drugih umnogome povećava zahteve, ali to ne treba da mewa pristup. To je ciq kome se teži, koji, međutim, postiže još uvek relativno mali broj istraživača u naše vreme.

Za istraživače u posebnim naukama, oblastima, ili naučnim disciplinama i danas, kao i u prošlosti, važno je koja će polazna načela usvojiti od kojih će opštih principa poći; sve to je neophodno za opštu orijentaciju ako se ne želi da se kreće stihijno. Inače znamo da su značajne tekovine nastajale i tim putem, ali ipak, u istim okolnostima, ako se takva mogućnost dopusti, rezultati će biti svakako veći, a napori mawi ako se pođe od osnovanijih opštih teorijskih principa ili koncepcija, jer one obezbeđuju veću plodotvornost i imaju izrazitiji heuristički karakter. To ne znači da je ta koncepcija neko "zlatno" pravilo, koje ostaje zauvek takvo, i da eo ipso obezbeđuje rezultate i onda kad nedostaju drugi činioci, kao, na primer, stvaralački dar itd. I sami naučnici sa svoje strane, ako pažqivo pratimo wihov rad, razvijaju je i upotpuwuju. Naravno, potrebno je to pokazati i odgovarajućom istorijskom rekonstrukcijom istraživačkih postupaka, procedura, metoda istraživawa. U tom pogledu naučnik je, ako želi da iskoristi ove tekovine, upućen na odgovarajuće rezultate filosofskih istraživawa. Ali, to nije jedina prilika. Sa potrebom za izvesnim tekovinama filosofije, mawe ili više izgrađenim pogledom na svet, susrećemo se uvek kada je potrebno da se interpretiraju oni "posebni" rezultati, da se te interpretacije uklope u šire teorijske sisteme, onda kada je potrebno da se jasnije utvrdi smisao i značaj pojedinih rezultata do kojih se došlo u ovoj ili onoj oblasti. Ti rezultati se, kao što je poznato, nikada ne tumače jednoznačno. Ali, vrednost celovitijeg gledawa na svet i potrebe za wim ne ogledaju se samo u tome. Odgovarajući pogled na svet značajan je i, rekao bih, neophodan i u društvenom životu uopšte, ukoliko težimo da uspešnije rešavamo izvesne društvene probleme, da postanemo slobodnija ličnost, svesna odgovornosti i društvenih konsekvencija svakog svog čina, ukoliko želimo da izbegnemo razne vidove neslobode, raznovrsne oblike manipulacije. Tu je reč o velikim problemima u vezi sa istorijskim procesom dezalijenacije. U uslovima društvene krize u našoj zemqi glavno pitawe je kako da se oslobode i mobilišu velike snage, kako da qudi postanu u većoj meri subjekti društvenih zbivawa.

Već smo spomenuli da su filosofija i nauka dve strane jedinstvenih napora da se celovitije objasni stvarnost. Objašwewu te stvarnosti, tj. opštoj koncepciji, prethode raznovrsne operacije. Posao naučnika ogleda se u utvrđivawu čiwenica, upoređivawu, smišqawu hipoteza, analizi, sintezi, stvarawu teorija, utvrđivawu naučnih zakona i, na kraju, u tumačewu smisla i značaja svih tih rezultata u celini. Ovim posledwim već se izlazi iz okvira strogo naučnog pristupa i prelazi u izvesno vrednovawe, što je predmet filosofije, pre svega aksiologije. Ciq svega je pokušaj stvarawa celovitije slike o svetu. Ali, do ovog posledweg nivoa ne dospeva svaki naučni radnik, a mnogi od wih ostaju na ponekom od prvih od navedenih stupweva. To sve ne treba da začuđuje; istraživawe stvarnosti je složen proces koji ima mnoštvo stupweva i nivoa, kao što je već spomenuto, jer su veze i odnosi u stvarnosti u razvoju beskonačni. Napori mnogih, čak i onih koji ostaju na početnim stupwevima, nisu u tom smislu nipošto zanemarqivi, oni su takođe neka osnova, pretpostavka za druge naučnike, koji se brže kreću ka postizawu značajnih sinteza. Nauka je u tom smislu rezultat mnogih znanih, ali i neznanih stvaralaca.

Istraživački rad naučnika je uvek hod kroz nepoznato, svojevrsna duhovna avantura. ^esto se u potrazi za rešewem jednog problema pronalazi rešewe za sasvim drugi, isto tako važan, ili možda još važniji, a nekad i za problem koji još nije postavqen. Putevi ka tim rezultatima, rešewima takođe su vrlo različiti i zaslužuju veliku pažwu istraživača u oblasti epistemologije. I te svojevrsne "rekonstrukcije" vrše se odavno; poseban predmet takvih analiza bila je Ajnštajnova teorija relativnosti, tragalo se za činovima u "stvaralačkoj drami" tog velikog mislioca.

18

Već na stupwu stvarawa hipoteza, koji je nezaobilazan, naučnik čini jedan, reklo bi se, slobodan korak, izvodi specifičnu teorijsku konstrukciju koja ne sledi neposredno iz prethodnih znawa. I takve korake on mora da čini; čiwenice se gotovo nikada ne mogu jednoznačno tumačiti, uvek postoji više mogućih, verovatnih, rivalskih, objašwewa u datom trenutku. Izbor među wima je ne samo stvar kanona logike, nego i odgovarajućih kreativnih sposobnosti, niza drugih činilaca, na primer, osećawa jednostavnosti teorijske koncepcije, ili osećawa lepote, što je, pored ostalih, posebno isticao i Luj de Broqi (lepota je sjaj istine, ako ona postoji, onda to, prema ovom naučniku, upućuje na istinitost teorijske konstrukcije o kojoj je ovde reč). Može se tako konstatovati da se gotovo na svim stupwevima naučnog istraživawa, a ne samo na stupwu hipoteze, na određen način projektuju i razne druge okolnosti koje nisu neposredno iz sfere nauke, ali mogu da u vidnoj meri utiču na rezultate. Ove situacije se mogu boqe videti tek u onim istraživawima iz oblasti istorije nauke koja idu daqe od puke hronologije i faktografije, u kojima možemo naći prikaz istorijskog procesa razvoja naučnih ideja u najširem kontekstu.4 A studija te vrste je u svetu posledwih decenija sve više; može se reći da se i sama ta disciplina, inače veoma važna, razvija na novim interdisciplinarnim osnovama; i tek tako mogu da se uvide potpunije odgovarajuće zakonitosti istorijskog procesa razvoja naučnih znawa. Ranije studije, za koje je bio karakterističan tzv. internalistički i monodisciplinarni pristup, to nisu omogućavale.

Za prirodne nauke, posebno za matematiku, često se kaže da su egzaktne nauke. Ali, ni te nauke ne ostaju samo u sferi indikativnog suđewa, ni one ne čine sisteme stavova čije je izvođewe uvek strogo racionalno, oslobođeno uticaja raznih činilaca izvan te sfere. Tradicionalna shvatawa prirodnih nauka samo kao indikativnih imaju još uvek znatan uticaj. Vaqa istaći da je i u tim naukama nastanak i razvoj ideja uslovqen vrlo različitim okolnostima. Transformisawe naučnih ideja samo na osnovu činilaca iz sfere same nauke pokazalo se, ne jedanput, samo kao ideal. Tu treba da se podsetimo čiwenice da ni pojedini veliki naučnici nisu bili rasterećeni zabluda različite vrste. Na sliku o svetu, dakle, ne utiču samo činioci ili elementi iz induktivne sfere, nego i oni iz normativne. Ideologija u najširem smislu reči (za trenutak zanemarujemo sve moguće razlike u određivawu značewa ovog pojma) prožima na odgovarajući način sistem qudskog znawa u celini. Egzaktnost prirodnih nauka je s tog gledišta relativna i takođe neki ideal kojem se teži i koji se postiže samo u ovoj ili onoj meri.

Obično se ističe da ideologija utiče izrazitije na društvene nauke, a da je wen uticaj na prirodne gotovo zanemarqiv. Za takav stav mislim da nema vaqane argumentacije. Moglo bi se govoriti samo o razlici u meri tog uticaja s obzirom na prirodu fenomena koji se izučavaju u jednim ili drugim naukama. Najviše od svega bilo bi pogrešno ako bi se ideologija shvatila uvek kao nešto "spoqašwe", što dolazi od nekih predstavnika vladajućih snaga, koje žele da putem we produže svoju vladavinu. Naravno, postoje i ovakve situacije, naročito u kriznim okolnostima, kada se poseže i za konstruisawem ideologije kao svesne, planirane laži, sračunate da okrene mase u žeqenom pravcu. Fašističke ideologije bile su paradigmatski obrazac u tom pogledu; te opasnosti ne treba ni danas zanemarivati ako se zna da su sredstva za "stvarawe" svesti, grupne i kolektivne, dostigla neslućene nivoe razvoja. Mogućnosti wihove zloupotrebe su zaista zastrašujuće. Ideologija, ili ideologije, svojim korenima sežu duboko - na to se često računa pri stvarawu raznih socijalnih mitova.

Već smo konstatovali da ni iskaz o opažawu pojedinačnog, onog što se odigrava pred našim očima, nikada nije jednoznačan; već na tom stupwu element vrednosnog, reklo bi se, "upliće" se u te naše pokušaje da objasnimo prirodu određene pojave. Posmatrana iz ove perspektive ideologija je daleko složeniji fenomen nego što se to obično misli. Ideološki elementi postaju sve izrazitiji kad se krećemo ka višim stupwevima u procesu saznawa. Već od nivoa stvarawa hipoteza ti momenti imaju vidan uticaj; na nivou teorije i učewa oni u jednoj ili drugoj formi obeležavaju sva dostignuća. I u prirodnim naukama koje označavamo kao "čiste", fundamentalne, pa i u samoj matematici, uticaj ideologije, kao što je već spomenuto, nipošto nije zanemarqiv. Pre svega, može se reći da su velike opšte teorije u tim naukama imale, ili im je kasnije

4 Više o perspektivama koje otvara izučavawe istorije nauke, naročito u oblasti teorije saznawa, videti u mom članku "Istorija nauke i teorija saznawa", Obeležja, god. XIV, br. 6/1984. (u sadašwoj kwizi: str. )

19

pridavan i određen ideološki smisao i karakter, čak i nezavisno od ličnih intencija wihovih utemeqivača ili protagonista, već samim tim što su, u krajwoj liniji, ili afirmisale ili osporavale izvesna vladajuća gledawa na svet.

Setimo se da je Darvinova teorija organske evolucije bila od samog početka predmet velikih sporova, koji se na određen način vode i danas. To nije slučajno; ova teorija se tiče osnova određenog gledawa na svet, jedne slike o svetu. Jedna sistematska analiza sporova o smislu i značewu Darvinovih ideja, i to ne samo među onima koji su se smatrali wenim sledbenicima, nego i među onima koji su se smatrali protivnicima, sigurno bi dala vrlo značajne rezultate, relevantne i za uspešnije raspravqawe problema kojima se ovde bavimo. Izvesnih analiza te vrste već ima u najnovijoj literaturi, mada bi se moglo konstatovati da ni opus samog Darvina dugo nije bio poznat u celini, pa ni potpunije istražen. Mislim da ima vrlo malo onih naučnih biografija Darvina, za koje bi se moglo reći da su plod sistematskog bavqewa celokupnim opusom tog mislioca, iz kojih bi se moglo videti potpunije Darvinov misaoni razvitak, suštinska obeležja wegovog naučnog metoda, wegova svojevrsna filosofija. U vezi sa tim vaqa podsetiti na okolnosti u vezi sa objavqivawem integralnog teksta wegove autobiografije (reč je o spisu Uspomene o razvoju moga uma i karaktera), koju je pisao pred kraj života. Ovaj Darvinov spis, koji baca ponajviše svetla na pitawa o kojima je ovde reč, objavqen je tek 1957. godine, prvi put u celini prema Darvinovom autografu, zahvaqujući prvenstveno Sobolu, u SSSR-u.5 U Darvinovoj domovini taj spis se pojavio tek godinu dana kasnije. Tako se i u ovom slučaju pokazalo da misao velikog naučnika u izvornom obliku nije mogla da u celosti dopre do javnosti odmah, za života autora, i da su na to uticali i činioci izvan naučne sfere, činioci ideološkog karaktera, nastojawa mnogih da se Darvin prikaže drukčije i tako na određen način obesnaži ili donekle neutrališe wegov uticaj.

I najzad, navešću još jednu situaciju iz koje se može videti da ni druge prirodne nauke ne ostaju van domašaja uticaja ideologije, ne ostaju "čiste", egzaktne, kao što se često misli. Na prvi pogled može da začudi čiwenica da su i Ajnštajnove ideje mogle da budu predmet tako velikih filosofskih i ideoloških sporova. Kako izgleda, filosofski i ideološki razlozi bili su ti koji su produbqivali razlike što su se pojavile u vezi sa Ajnštajnovim koncepcijama. Te razlike su u određenim političkim prilikama dovodile ne samo do teškoća u daqem radu pojedinih naučnika nego ponekad i do tragičnih situacija i raspleta.6

Situacije o kojima je ovde bilo reči poznate su, inače, od davnina; u zaoštrenijim društvenim sukobima one su postajale dramatične. U wima se mogu videti pokušaji da se slobodna naučna misao podvrgne raznim vladajućim društvenim, političkim kanonima, kao i borba hrabrih naučnika za svoje ideje, ali u nekim slučajevima i borba nekih naučnika da se uz pomoć drugih autoriteta, a ne argumenata, izbore za prodor i uticaj svojih ideja.

Filosofija i nauke, moglo bismo da zakqučimo, nisu tako odvojene kao što se stiče utisak tokom školovawa. Razlike među wima pokazuju se kao relativne kad se upoznamo sa pravim postavqawem zadataka u okviru jedne i druge. Na filosofiju se odavno više ne može gledati kao na neku "uzvišenu" misao koja ima da suvereno sudi o svemu, a na nauku kao neki skupqački posao, vezanost za fakte, empiriju. Ali, samo konstatovawe ovoga nije dovoqno. Bržim prevazilažewem monodisciplinarnosti u istraživawima to treba pokazati na delu. Na tom putu i filosofija i nauka naći će se pred novim, mnogo većim zadacima i teškoćama, ali i pred znatno većim mogućnostima i perspektivama. Na te mogućnosti i perspektive ukazivano je, inače, još odavno. Ovde treba podsetiti na Ajnštajnove reči da je "filosofija bez nauke, ukoliko je uopšte moguća, prazna shema, a nauka bez filosofije sputana, konfuzna".

5 Upor. ^arls Darvin, VospominaniÔ o razvitii moego uma i haraktera (AvtobiografiÔ - ^. Darvin, SočineniÔ, tom 9, perevod, stat†Ô i komentarii prof. S. L. SobolÔ, red. V. N. Sukačeva, AN SSSR, Moskva, 1959, stor. 166-242).

6 O svemu tome nalazimo podosta podataka u kwizi Ajnštajn, wegov život i rad, koju je napisao Filip Frank, jedan od Ajnštajnovih učenika i saradnika, wegov naslednik na katedri fizike u Pragu, kasnije poznat i kao jedan od najistaknutijih filosofa nauke.

I neki od sporova između relativista i antirelativista u našoj zemqi iz dvadesetih i tridesetih godina XX veka dobijali su u godinama Drugog svetskog rata u nekim slučajevima čak i tragičan rasplet. O tome je govorio akademik Đuro Kurepa na Simpozijumu o Ajnštajnu, u Beogradu 1979. godine.

20

Filosofija i fizika

Filosofija, ukoliko je konsistentna, bavi se ontološkim, gnoseološkim, antropološkim i aksiološkim problemima. Reč je o najširem spektru problema, tako da se odmah postavqa pitawe kako se na wih može uspešno odgovoriti i da li je to uopšte moguće. Zaista, pitawe kako je moguće da se dođe do sintetičke slike o svetu, da se razjasne bar neke osnovne relacije između subjekta i objekta, opravdano se uvek iznova postavqa. Spekulativni pristupi, karakteristični za izvesna razdobqa, za neko vreme su kod mnogih utvrđivali skeptičke stavove prema filosofiji uopšte. Na drugoj strani, pojedini naučnici kojima su bile bliske teze starih pozitivista o tome da je svaka nauka sebi filosofija i da ne postoji potreba za nekom posebnom filosofijom zamagqivali su, čak zatvarali horizonte. Prava priroda veza između filosofije i fizike i nauke uopšte tako je ostajala nedovoqno jasna za mnoge koji nisu izlazili iz tih okvira. To se moglo uočiti tek onda kada se na odgovarajući način pristupilo izučavawu istorije nauke i filosofije, kada se počelo sa tragawima za metamorfozama ideja u wihovom organskom razvoju i sledu, kada je istorija nauke prestajala da bude puka hronologija osnovnih rezultata. Tada se moglo videti da su filosofi i fizičari, kao, uostalom, i drugi naučnici, zaokupqeni predstavama o stvarnosti, kojoj samo prilaze sa različitih strana u svojevrsnoj podeli posla. Celovitija slika o toj stvarnosti moguća je tek kao izvestan rezultat rada svih wih: iz wihovih rezultata treba da se na odgovarajući način izvodi sintetička slika o svetu.

Filosofija i fizika imaju prvorazrednu ulogu u formirawu sintetičke slike o svetu, koja je oduvek bila neophodna u svim kulturama. Ta uloga proističe zbog širine spektra problema koji su predmet tih disciplina. Ako je reč o filosofiji, već je istaknuto da je wen predmet zapravo najširi krug problema čoveka i sveta, i da je osnovna karakteristika napora filosofa pristup koji se odlikuje težwom da se otkriju osnovne relacije između subjekta i objekta, da se svet predstavi kao celina. U pogledu širine predmeta, fizika ne zaostaje, kao što je to slučaj sa mnogim drugim naukama. Ona je jedna od fundamentalnih nauka, na wenim osnovama, postavqenim još u Starom veku, zasnivaju se mnoge druge teorijske i primewene naučne discipline. Ona je svuda i u svemu, kako to često naglašavaju popularizatori wenih rezultata. Zaista, znawa iz fizike se odnose na neorganski, ali i na organski svet, na kosmos, na neposredno vidqivi svet, kao i na fenomene koji se mogu ispitivati uz pomoć posebnih eksperimentalnih metoda. Granice wenog predmeta danas se teško mogu odrediti sasvim precizno. Zato je razumqivo što se ističe da su znawa iz oblasti fizike od velike važnosti za čoveka, čija su egzistencija i delatnost određeni relacijama fizičke realnosti, tako da je stepen wegovih znawa ujedno i stepen wegove spremnosti da deluje uspešno.

Pored toga, znawa iz oblasti fizike nisu samo stvar relevantna za one koji se bave tom disciplinom nego, u izvesnom smislu, i za druge qude, čiji život mogu da preobražavaju uspešno, ali i da ga poništavaju. Ono što je zajedničko kroz stoleća jeste čiwenica da se i u jednom i u drugom kompleksu disciplina tragalo za izvesnim elementima sveta i za mogućnostima upoznavawa tih elemenata. Drevna intuitivna saznawa, pretpostavke o atomima, kontinuitetu i diskontinuitetu ideje o prostoru i vremenu bile su i ostale inspiracija i orijentacija u stolećima koja su sledila. Iz perspektive opštih relacija filosofi su težili da objasne svet. Kasnije su te ideje bile ispitivane, razvijane ili negirane na osnovu empirijskih postupaka. Nove filosofske ideje stvarale su nove podsticaje za konkretna istraživawa i tako je tekao razvoj filosofskih i naučnih ideja. Jasno je da nisu sve filosofske ideje bile u jednakoj meri podsticajne, štaviše, bilo je i takvih koje nisu doprinosile razvoju naučnih ideja, uslovqavajući u pojedinim periodima i krize.

Gde se sve mogu zapaziti veze između filosofije i fizike? Već kod pitawa šta je fizika, ako se tim pitawem više pozabavimo, vidi se da se moramo ujedno baviti i izvesnim filosofskim problemima da bi se potpunije odgovorilo na pitawe u vezi sa predmetom fizike. Pre svega, kada se bavi fizikom, nužno se postavqa pitawe značewa osnovnih pojmova kojima se služimo, pitawe mogućih struktura od kojih se polazi, kao što su principi determinizma, kauzaliteta, simetrije itd, pitawe značewa i smisla tih principa. Veze između filosofije i fizike ne ogledaju se, dakle, samo na nekim početnim stupwevima, niti samo kad je reč o

21

onim najopštijim problemima, kao što se to često misli. One se mogu zapaziti gotovo na svim stupwevima u istraživawima u fizici, ali su različitog karaktera - već od postupka merewa i tumačewa tih rezultata tih operacija, naročito kad je reč o eksperimentu i stvarawu prvih hipoteza. Budući da u rešavawu problema uvek postoji više hipoteza i teorija, javqaju se brojna pitawa u vezi sa izborom jedne od hipoteza ili teorija. Pitawa o kriteriju izbora hipoteza i teorija i utvrđivawe statusa tih rezultata rešavaju se, međutim, veoma različito, ili se, što je najčešće, uzima kao da je jasan i razumqiv status tih nivoa znawa, zbog čega se ni ne postavqaju raznovrsna filosofska pitawa u vezi sa relacijama na koje se odnose hipoteze ili teorije u nauci. To vodi različitim nesporazumima i onemogućuje uspešnu komunikaciju u nauci i filosofiji uopšte. Fizika, dakle, nužno ima određene ontološke i gnoseološke premise.

Veliki fizičari su upravo ti koji ostvaruju rezultate koji pomeraju čak i opšte horizonte gledawa u odnosu na dotadašwe vreme. Oni ujedno daju i šire interpretacije, koje istovremeno imaju i filosofski karakter. Kad je reč o savremenim naučnicima iz ove oblasti, u tom pogledu zadaci su, kako izgleda, još složeniji. Sve brže se dolazi do različitih rezultata, jer su sve brojniji i brojniji timovi i sve savršeniji eksperimentalni metodi. Zadaci teorijske interpretacije zato su mnogo složeniji u uslovima takvog brzog priticawa podataka i znawa uopšte. A te teorijske interpretacije su nužne, jer sami podaci do kojih se dolazi nikad nisu jednoznačni. Viši stupwevi tih interpretacija nužno zadiru u preispitivawe dotadašwih opštih sintetičkih predstava i slike o svetu uopšte. I tu se granice između filosofije i fizike gotovo brišu ili se teško uviđaju, a veze ili spone zapažaju se u svoj wihovoj složenosti. Diferencijacija u naučnim disciplinama, kao ni specijalizacija, nisu umawile potrebu za odgovarajućim oblicima integracije, znawa, o čemu svedoči razvoj kompleksnih disciplina, kao što su to kibernetika, heuristika i druge. U tim uslovima potreba za sintetičkim pokušajima o kojima je ovde reč ostaje i daqe, samo što je ona znatno složeniji zadatak nego što je to bilo ranije.

Iako je već negde od Wutnovog vremena potreba za razjašwewem filosofskih premisa fizike i nauke uopšte postala sasvim izrazita, znatan broj naučnika bio je sasvim zaokupqen fenomenima iz posebnih oblasti. Razvojem fizike, međutim, tradicionalni problemi u vezi sa wenim filosofskim premisama otkrivali su se u novom svetlu, postavqali su se uvek iznova u ponečemu na drugi način. Pregledajući spise istaknutih fizičara dvadesetog stoleća, može se zapaziti da je znatan deo wihovog opusa posvećen upravo toj filosofskoj problematici. To se može videti iz spisa Planka, Ajnštajna, De Broqija, Bora, Hajzenberga, Šredingera, Maksa Borna, Paulija i još mnogih drugih.

Ovi i drugi fizičari naročito mnogo su raspravqali o gnoseološkoj problematici; wihove plodne diskusije budile su iz dremeža i brojne filosofe dogmatske provenijencije. Razne škole u fizici postajale su jednovremeno i škole filosofskog mišqewa i novih orijentacija. Kao i u prethodnim razdobqima, karakterističnim po značajnim sintezama, u nizu situacija je bilo teško odrediti kada je reč o fizičaru, a kada o filosofu. Rađali su se sintetički umovi, kao nekada Dekart, Lajbnic, Wutn, za koje je teško reći da li su pre svega matematičari ili fizičari ili filosofi. Odgovori na velika tradicionalna i nova pitawa čoveka i sveta iziskivali su rešewa do kojih se moglo dolaziti ne samo iz perspektive pojedinačnog niti samo iz perspektive opšteg, kao što je to bilo karakteristično za spekulativnu misao, nego idući iz oba pravca, jer se fenomeni sveta i čoveka mogu potpunije upoznati tek u izvesnom jedinstvu opštih, posebnih i pojedinačnih relacija koje ih određuju. Nije onda nikakvo čudo što su se pojedini fizičari osećali više filosofima ili što su smatrali da filosofiji veoma mnogo duguju, vraćajući se filosofskoj tradiciji gotovo neprekidno, otkrivajući poreklo mnogih savremenih ideja u woj, tumačeći i samu tu tradiciju umnogome na nov, inspirativan, neškolski način.

Leopold Infeld svedoči da se Ajnštajn smatrao više filosofom nego fizičarem. Takav podatak ovaj Ajnštajnov saradnik i ugledni fizičar nije izrekao uzgred. Za one koji su bar donekle upućeni u puteve nastajawa glavnih ideja teorije relativnosti i u brojne kasnije Ajnštajnove radove posvećene filosofskim pitawima fizike, naročito pitawima prirode procesa saznawa, ovo nije podatak koji bi se mogao prevideti, niti bi se mogao smatrati sasvim slučajnim. Podsetimo se da je do nekih od glavnih ideja Ajnštajn došao dok još nije bio upućen u tekovine fizike, kada je bio sasvim mlad, negde do svoje osamnaeste godine. Teorijske konstrukcije koje su usledile bile su, kako je kasnije i sâm isticao, plod postupka idealizacije - novo je

22

postizano tzv. ekstralogičkim intuitivnim putem, što je docnije, u više navrata, isticao kao formu dolažewa do novih znawa uopšte. Kasnije je konstrukcija razvijana sistematski pomoću složenog matematičkog aparata, a eksperimentalne provere, one prve, usledile su, kao što je poznato, tek 1919. godine.

Već iz ovih podataka u vezi sa nastajawem teorije relativnosti može se zapaziti da su problemi nastajawa novih znawa, prirode tih znawa, strukturâ koje mogu da izražavaju ta znawa itd. istovremeno i predmet filosofije i predmet fizike, što omogućava da se mogu sagledati one spone koje su postojale i postoje između ovih disciplina, bez čijih tekovina i interpretacija nije moguća moderna slika sveta. U formirawu te slike filosofija tradicionalno više razmatra fenomene iz perspektive opšteg, dok fizika to čini iz perspektive konkretnog ili posebnog, ali je nalažewe tačaka preseka u kojima se manifestuje priroda pojedinačnih fenomena, odnosno sveta kao celine, zajednički zadatak. Iako se razlike u pogledu pristupa smawuju, u svakom slučaju tu postoje promene i pomerawa na koja najnovija literatura sasvim jasno ukazuje.

Na ovo naročito ukazuje delo K. F. fon Vajczekera Jedinstvo prirode. Ovaj najbliži Hajzenbergov saradnik, komponujući neke svoje ranije publikovane tekstove sa novim, objavio je delo koje se prema tradicionalnim razvrstavawima ne može situirati ni u oblast filosofije niti fizike. Već samim izborom naslova svoga dela on otvara diskusije o najstarijim i ujedno najsloženijim novim problemima filosofije i fizike, pa i nauke uopšte, izvodeći značajne naučno-filosofske sinteze. Tragajući za razlozima pro i contra ideje o jedinstvu prirode, naročito razmatra ideju jedinstva fizike. Izvođewe zasniva na izuzetno preciznim analizama na osnovu dugog bavqewa filosofskom tradicijom, naročito kad je reč o Parmenidu, Platonu i Kantu. Neki delovi kwige su i nastali iz posebnih ciklusa predavawa iz istorije filosofije za studente fizike. Za većinu opštih ideja savremene nauke Vajczeker utvrđuje korene u antičkoj tradiciji, otkrivajući prava značewa mnogih ideja iz starih grčkih izvora, pre svega iz Platonovog Parmenida, duboko ponirući u komplikovane jezičke i pojmovne slojeve tih spisa, koji se inače neretko tumače površno. Prateći ta izlagawa, čitalac se često pita u čemu se sve ogleda napredak savremene nauke kad je očito da gotovo sve temeqne ideje savremene nauke imaju svoju duboku osnovu u antičkoj grčkoj tradiciji, i da je u kasnijim epohama dolazilo do preoblikovawa duhovnih tekovina velike antičke tradicije, koje je često afirmisano kao novo dostignuće.

Zar i posle toliko mnogo empirijskog materijala fundamentalnih saznawa do kojih se došlo u savremenoj nauci i daqe ostaju nerazrešene neke tradicionalne kontroverze, kao što su one o jedinstvenosti ili mnoštvenosti sveta, prekidnosti i neprekidnosti itd. Ali, kako god da gledamo na tempo napredovawa u nauci, perspektive za uspešnije korišćewe opštih koncepata ili šire i potpunije slike o svetu nalazi se u objediwavawu napora filosofa i naučnika najrazličitijih struka, među kojima fizičari, zbog širine svoga predmeta, uvek imaju veoma istaknuto mesto.

Ajnštajnovo naglašavawe da je "teorija saznawa koja je odvojena od nauke prazna shema, a nauka bez teorije saznawa, ukoliko je ona uopšte moguća bez ove posledwe, primitivna je i zbrkana" dovoqno jasno naznačava upućenost filosofa na rezultate fizičara i drugih naučniha, i obratno.

23

Istorija i filosofija fizike -Oblast istraživawa i nastavni predmet

Jedno od osnovnih obeležja dvadesetog stoleća svakako je spektakularan razvoj naučnih znawa i promene koje su izazvane tim razvojem. Sistem naučnih znawa uvećao se do te mere da su se postavila brojna i složena pitawa klasifikacije tih znawa, koja imaju i teorijski i praktičan značaj.

Procesi diferencijacije znawa razvijali su se naporedo sa odgovarajućim procesima integracije znawa. Tako je nastao ogroman broj nauka međusobno povezanih na razne načine, a neke od wih kao kibernetika, informatika, heuristika u toj meri su kompleksne da su nam izvesne wihove tekovine neophodne bez obzira na to koje nam je osnovno profesionalno usmerewe.

Kao i ranije, tokom stolećâ, buran razvoj naučnih znawa bio je praćen odgovarajućim sintezama i teorijskim, filosofskim i klasifikacijama nauka. Ali, problem klasifikacije nauka nipošto nije tehnički problem. Reč je o shemi koja treba da pokaže stawe naučnih znawa, koja treba da proistekne iz opšte teorije znawa, filosofije nauke, da ima odgovarajuća utemeqewa u ovim disciplinama.

O problemima klasifikacije nauka vode se velike i značajne diskusije, naročito tokom posledwih decenija. U tim diskusijama iskristalisale su se različite koncepcije i sistemi klasifikovawa. Međutim, bez obzira na sve razlike, praktične potrebe uslovile su odgovarajuće standarde, standardne klasifikacione sisteme koji su usvojeni u odgovarajućim telima Organizacije ujediwenih nacija, UNESKO-u. Te klasifikacije nauka objavquju se povremeno, sa inovacijama, u naučnim i stručnim publikacijama sa odgovarajućim kodovima kojima se označavaju pojedine naučne discipline.

Fizika već odavno nije neka jedinstvena disciplina, nego jedan sistem naučnih disciplina, koje su u vezi sa mnogim drugim disciplinama iz sistema drugih nauka. Ta enormna znawa nisu u podjednakoj meri važna niti u daqem razvoju nauke niti u obrazovawu, u školama i na univerzitetima. Zbog toga je neophodan izbor onih znawa koja su najvažnija; taj izbor biće svakako uspešniji ako imamo relativno jasnu sliku o savremenom sistemu naučnih znawa i odgovarajućoj klasifikaciji znawa. A klasifikacije se izvode na osnovu različitih principa, pa su tako i vrlo različite.

U okviru fizike već odavno se razvijaju discipline kao istorija fizike ili istorija filosofije fizike. Reč je o specifičnim disciplinama, o čijem značaju ima takođe različitih stavova, utoliko što na ta znawa stručwaci u raznim oblastima gledaju ponajčešće kao na deo opšte kulture fizičara, te često i ne poklawaju neku posebnu pažwu sistematskim razmatrawima tih problema. Zbog toga je važno da se bliže ukaže na mesto i značaj tih disciplina.

U klasifikacijama fizičkih nauka na samom početku nalazimo disciplinu ili kompleks problema Istorija i filosofija,1 sa odgovarajućim kodom. Time je sasvim jasno istaknuto da se na neki način i obrazovawe fizičara i wihova naučnoistraživačka delatnost mora temeqiti na nekim znawima iz istorije nauke kao i na poznavawima izvesnih najvažnijih filosofskih tekovina. Dakle, nesporna je "legitimnost" određenih istorijskih i filosofskih znawa u obrazovawu, pa i neophodnost u naučnoistraživačkom radu fizičara, naročito savremenih. Preostaje da se pozabavimo problemom izbora tih problema i podrobnijim predstavqawem dimenzija i aspekata tih problema.

Na istoriju fizike kao i na istoriju drugih nauka obično se gleda kao na neku disciplinu drugog ili trećeg reda koja je više stvar znatižeqnika, a ne kao na neku neophodnu komponentu u obrazovawu fizičara kao nastavnika i istraživača. Takvi tradicionalni stavovi ne prevazilaze se lako. Smatra se da su ideje i znawa proteklih vremena nešto što je lako dostupno već zbog same čiwenice što je reč o prošlosti. Dela iz oblasti istorije nauke jesu izvesna riznica podataka, koji su u wima registrovani i oceweni prema wihovoj stvarnoj važnosti, a na nama je da ih samo blagovremeno konsultujemo kad nas zainteresuju raniji pokušaji rešavawa

1 Current Papers in Physics, 17. December 1990. Brief Classification: Physical Abstracts, 15. September 1986, Isto.

24

određenih problema kojima se bavimo. U tom slučaju ne treba mnogo voditi računa o izvoru iz kojeg ćemo se informisati.

Ali, problemi nisu tako jednostavni. Fizika je, kao što je poznato, jedna od najstarijih nauka, čije tekovine datiraju još iz perioda drevne grčke filosofije. No, čak i kad bismo pratili razvoj ideja fizike od wenog utemeqivača u modernom smislu reči, Galileja (1564-1642), i tada bismo se susreli sa mnogobrojnim tekovinama čije je predstavqawe neobično složen problem. Bilo je mnogo istraživača, brojnih pokušaja rešavawa problema fizike, obiqe osnovnih dela, ali i drugih spisa različitog karaktera, objavqenih i neobjavqenih za života wihovih stvaralaca, znanih u svom vremenu ili neznanih i tek kasnije otkrivenih, palih u zaborav, zbog toga što su iznosili pojedine ideje za koje još nije bilo nastupilo prikladno vreme. Sama faktografija je već obiman i permanentan istraživački posao. Tek na osnovu ustanovqenih podataka slede druga istraživawa, koja treba da nam pokažu koliki je stvarni uticaj pojedinih naučnika, ili pojedinih ideja na savremenike ili potowe istraživače. Ako konstatujemo da je uticaj postojao, neophodno je da ustanovimo vrstu i stupaw uticaja jednih naučnika na druge. To se može ustanoviti sistematskim razmatrawem celokupne zaostavštine naučnika, na osnovu poznavawa opštih prilika i duhovne klime vremena, kao i utvrđivawem raznih izukrštanih linija uticaja. Istorija fizike je, kao i istorija drugih nauka, zadugo negovana uglavnom kao faktografija, prikazivawe pukog sleda tekovina, jednih uz druge i jednih iza drugih u vremenu. ^ak i danas ima mnogo dela iz te oblasti koja ostaju na tom nivou. Ona mogu, naravno, da koriste, ali tek donekle, ako smo zainteresovani samo za hronologiju ili druge slične podatke, ali iz wih ne možemo da razumemo najznačajnije odlike istorijskog procesa naučnih znawa, koje bi nam bile od veće koristi u vlastitom istraživačkom radu. A to je svakako ono što je najvažnije.

U istoriji nauke već odavno se prešlo i na druge nivoe analiza: od faktografije, gde je bilo osnovno ko je sve, gde, šta i kada otkrio - na utvrđivawe kako se dospevalo do tih tekovina, kako su se transformisale pojedine naučne ideje. To je put od faktografije do logike i filosofije nauke. On je bio veoma dug. Tako se promenio i karakter same istorije fizike i istorije nauke uopšte. Same ove discipline sve više se zasnivaju interdisciplinarno.2

Iako je još u devetnaestom veku bilo više značajnih pokušaja zasnivawa istorije nauke na novoj interdisciplinarnoj osnovi, do preloma u tom pogledu došlo je tek početkom dvadesetog stoleća a već negde od Ä30.-tih godina izvesni modeli tih istraživawa bili su odlučujući u prevazilažewu ranijeg pristupa. Reč je, pre svega, o modelima istraživawa u kojima se postavqao zahtev da se prosleđuje ne samo razvoj ideja u fizici nego i utvrđivawe svih drugih činilaca, pre svega socijalno-ekonomskih, koji su uticali na razvoj i sled ideja u fizici i nauci uopšte.3

Spor između tzv. internalista i eksternalista pokazao se kao pseudospor. Uvidelo se da na razvoj naučnih ideja utiču mnogobrojni činioci, koje treba istraživati da bi se ocenio nastanak, razvoj i stvarni značaj pojedinih tekovina. To je iziskivalo nove modele i programe istraživawa, pa čak i elastičnije institucionalne okvire. Ovo posledwe je bilo moguće samo u najrazvijenijim svetskim centrima. Tek u istraživawima koja su organizovana na napred naznačeni način moglo se računati na otkrivawe svih metamorfoza i stupweva u razvoju naučnih ideja, moglo se računati na utvrđivawe "drame ideja" (Ajnštajnov izraz za postupak koji ga je doveo do teorije relativnosti). Jasno je da je ovde reč o velikim i kompleksnim problemima i da je neophodan timski rad stručwaka osposobqenih u različitim disciplinama. Nije slučajno što su među onima koji se bave tim problemima, osim fizičara po struci i sa posebnom vokacijom, i mnogi filosofi, istoričari i drugi koje objediwuje zainteresovanost za metamorfoze i sudbinu filosofskih, naučnih ideja koji teže utvrđivawu izvesnih opštih zakonitosti razvoja naučnog saznawa. Bavqewe problemima istorije nauke odveć je složen istraživački posao koji ne bi imao svoj raison d'ę&tre ako ne računamo, na kraju krajeva, sa mogućnošću utvrđivawa izvesnih osnovnih opštih principa teorije saznawa, logike i metodologije naučnog istraživawa, koji bi imali i određen heuristički karakter. Sva istraživawa imaju tako na kraju neki praktičan značaj.

2 Radomir Đorđević, Filosofija i nauka, "Jefimija", Beograd, 1994.3 George Holton, Thematic Origins of Scientific Thought, Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1973.

25

Kao istoričari fizike mi idemo u pravcu rekonstruisawa slike o svetu koju su stvarali naučnici ranijih vremena, prosleđujemo evoluciju te slike o svetu, a to je pretpostavka za razumevawe i savremenih pokušaja stvarawa neke opšte slike o svetu. Razvoj nauke je zapravo stvarawe i revidirawe odgovarajućih sinteza i slika o svetu kao celini. Razvoj znawa u fizici ne bi imao tako veliki značaj kada se na velikim prekretnicama ili raskršćima ne bi stvarale odgovarajuće sinteze i slike o svetu, oko kojih se koncentrišu napori u pokušajima da se one utemeqe ili pak ospore. Znawa, dakle, pa i znawa iz oblasti fizike, imaju najveći značaj kad su izložena u obliku odgovarajućih sistema ili kad se tome bar teži.

Fizičari, kao i drugi naučnici, vođeni radoznalošću polaze od ideje, preko nekih čiwenica ili podataka, nastoje da objasne te čiwenice ili podatke. Pred mnogima su mawe ili više isti podaci i čiwenice, ali samo neki, najčešće samo jedan u datim okolnostima, iz wih izvode jedno probno rešewe, pretpostavqa jedno rešewe, daje hipotezu. ^esto na osnovu malog broja podataka, zahvaqujući svojoj maštovitosti jedan naučnik stvara hipotezu koja ne sledi iz podataka, koja se kasnije na osnovu novih saznawa i provera dobrim delom potvrđuje. Tako se hipoteze, bez obzira na to što se gotovo nikada a limine ne potvrđuju, isto tako a limine ni ne odbacuju, one usmeravaju daqa istraživawa. Hipoteze se testiraju u raznim eksperimentalnim aranžmanima; ali ti aranžmani nisu nimalo jednostavni stupwevi saznawa, niti su samo neke čisto praktične empirijske operacije; oni su nizawe operacija empirijskog i teorijskog karaktera uvek na nekom drugom nivou. Empirija i teorija se prožimaju u strategiji istraživawa fenomena fizičke realnosti. Od hipoteza se dospeva do jednog višeg nivoa znawa, do teorija,4 koje imaju različit karakter i nivo od posebnih do opštih. Zakoni i otkrića takođe spadaju u one nivoe naučnih znawa koji imaju najveću saznajnu vrednost, otvaraju najveće perspektive, teorijske i praktične.

Ali, navedeni stupwevi naučnog znawa raznoliko se određuju u spisima onih naučnika i filosofa koji se najviše bave prirodom naučnog znawa.5 Poreklo tih razlika je raznovrsno. ^esto se izvesni osnovni pojmovi, ali ne samo oni ontološki nego i gnoseološki, uzimaju kao da su jasni sami po sebi, uzimaju se intuitivno: supstancija, prostor, vreme, energija, kretawe, itd, ali i pojmovi kao što su hipoteza, teorija, zakon. Međutim, oni fizičari koji posle velikih rezultata do kojih su dospeli u posebnim oblastima u težwi da stvore celovitiji opšti sistem svojih gledawa na fizičku realnost bave se i razmatrawem osnovnih pojmova nauke koje smo spomenuli. U tim pokušajima oni daju ne samo različite odredbe tih osnovnih pojmova nego i dosta različite generalne sinteze znawa o prirodi fizičke realnosti. Dve osnovne paradigme fizike dvadesetog stoleća, Ajnštajnova i Borova, možda to najboqe pokazuju. Rasprave te vrste nalazimo još u delima Aristotela, u wegovim spisima Metafizike, Fizike i nekim drugim, a te wegove rasprave su na jedan ili drugi način obeležile docnije rasprave o prirodi, sve do Galileja. A od Galileja do savremenih fizičara takve rasprave su mawe ili više konstanta. To se može videti već iz pregleda opusa istaknutih fizičara; negde se čak trećina ili četvrtina opusa najznačajnijih fizičara odnosi na probleme istorije i filosofije nauke. U tim spisima ponajčešće se raspravqa o prirodi osnovnih pojmova fizike, o metodu fizike, o prirodi procesa saznavawa.6

Ali se, na žalost, katkad na te tekstove fizičara gleda kao na neke sporedne tekstove, a ne kao na neophodan izvor u daqim epistemološkim istraživawima.

Ako se zna koliko su problemi istorije i filosofije fizike privlačili pažwu fizičara i koliko su uspešne rasprave o tim problemima imale i izvestan heuristički karakter, onda je jasno da ti problemi treba da imaju i odgovarajuće mesto u nastavi, i to ne samo na univerzitetima nego i u sredwim školama, bar u višim razredima tih škola. Kada se o tome iskristališe jasniji stav i kada bude institucionalno prihvatqiv, onda preostaju problemi opšteg koncepta i organizacije nastave, koji takođe nisu jednostavni, ali ćemo upravo iz proučavawa spisa najistaknutijih fizičara i naučnika uopšte moći da pronalazimo i najuspešnija rešewa.

4 Radomir Đorđević, "Filosofske osnove fizičke teorije", Zbornik predavawa sa Republičkog seminara o nastavi fizike , Novi Sad, 1996, str. 145-150.

5 Radomir Đorđević, "O pojmu naučnog zakona u Fejnmanovoj epistemologiji", predgovor kwizi Ričard Fajnman, Karakter fizičkog zakona, Klub Nikola Tesla, Beograd, 1999, str. V-XX (u sadašwoj kwizi: str. .)

6 Na primer, Erwin Schrödinger, Science, Theory and Man, Dover, New York, 1957.

26

Logica utens, ako do we dospevamo izučavajući istorijski proces naučnog saznawa, vodiće nas svakako nekoj logica docens.

Na Prirodno-matematičkom fakultetu Univerziteta u Beogradu, koji je pre više godina (196???9. godine) prerastao u šest posebnih fakulteta, započela je nastava iz predmeta Filosofija prirodnih nauka. Prvi nastavnik, prof. dr Bogdan Šešić, filosof po obrazovawu, uspeo je da zainteresuje mnoge studente za probleme filosofije nauke, od kojih su se neki kasnije uspešno bavili tim problemima. Predmet Filosofija prirodnih nauka bio je izborni, ali je interesovawe bilo veliko. Kao saradnik prof. Šešića, imao sam prilike da se uverim sa kolikim interesovawem su studenti pisali seminarske radove, od kojih su neki docnije priređivani za štampu i objavqivani. Ali, nastavnik je imao honorarni status, fond časova je bio relativno skroman, a ubrzo zatim usledila je reorganizacija, potom izdvajawe šest posebnih fakulteta. Posle spomenute reorganizacije PMF-a na Fizičkom fakultetu je umesto predmeta Filosofija prirodnih nauka uveden predmet Istorija fizike, koji je preuzeo prof. dr Milorad Mlađenović, danas doajen fizičara naše zemqe. Prof. Mlađenović je tokom godina objavio zaista voluminozan istorijski prikaz razvoja fizike od najranijih vremena do danas, koji koristimo u univerzitetskoj nastavi, kao i jedan uxbenik iz istorije fizike za sredwe škole.

Prilikom odlaska prof. Mlađenovića u penziju 1985. godine, na osnovu odluke tadašwe nastavne komisije (koja je usvojila moj predlog), umesto predmeta Istorija fizike uveden je predmet Istorija i filosofija fizike. Tada sam zahvaqujući poverewu nadležnih i drugih kolega zasnovao jedan koncept i organizovao nastavu iz predmeta Istorija i filosofija fizike, koji sam tokom godina usavršavao. Prilikom promene statuta fakulteta pre više godina predmet Istorija i filosofija fizike, koji je najpre bio samo na nastavnom smeru, uveden je na smerovima A, D, E kao jednosemestralan a predmet Filosofija fizike na smerovima B i C kao dvosemestralan.

Kongres fizičara je svakako najboqa prilika da koncept predmeta Istorija i filosofija fizike i Filosofija fizike iznesem pred sud najkompetentnijih stručwaka, spreman za razmenu ideja, iskustava kao i za eventualne sugestije za promene.

Zbog prirode problema predmete o kojima je ovde reč treba predavati pred kraj studija, kada su studenti ponajviše zainteresovani i spremni i za pokušaje samostalnih pristupa u razmatrawu izvesnih problema. Međutim, iz različitih razloga to nije moguće, jer ima više takvih predmeta, a i zbog poznatog limita nedeqnog broja časova i limita predmeta na posledwoj godini studija, takva rešewa nisu mogla da se usvoje. Sada se prvi od navedenih predmeta predaje na trećoj, a drugi predmet na drugoj godini. I u tim uslovima postoji odgovarajuće interesovawe kod studenata, kao i zadovoqavajući uspeh. Nastava ima dva oblika: a) predavawa, b) vežbe. Na predavawima se izlažu osnovni problemi iz oblasti istorije i filosofije fizike, a na vežbawima se tumače kqučne kategorije, ideje, principi, daju se uputstva za korišćewe izvora, upoznaje pojmovni aparat filosofije nauke.

Istorija fizike je, slobodno se može reći, jedno beskrajno područje tekovina koje su postignute tokom stolećâ na raznim stranama sveta. Ne mogu se sve te tekovine upoznati do kraja, niti je to neophodno. Najvažnije pitawe je kako da se izaberu one tekovine koje su najznačajnije u savremenom obrazovawu fizičara. S obzirom na fond časova moguć je izbor samo nekih pojava i tekovina, uglavnom ona velika raskršća kada su se odigravale smene izvesnih paradigmi fizike i prirodnih nauka uopšte, ili onih pojava koje su zadugo obeležile razvoj ideja u fizici: predsokratovci, Aristotel, Galilej, Dekart, Kopernik, Kepler, Wutn, Lajbnic, Ajnštajn, Bor. Tu je reč samo o najvažnijim idejama ovih mislilaca.

Ali, te ideje ne mogu da se upoznaju samo iz spisa navedenih mislilaca. Neophodni su istraživački radovi u kojima možemo da nađemo prikaz stvarnog značewa i smisla ideja u kontekstu istorijskih prilika. Otud se poklawa pažwa istoričarima fizike, koji su ne samo predožili najuspelije modele istraživawa u oblasti istorije nauke nego su demonstrirali široke mogućnosti, i predmeti tih modela i programa istraživawa. U najvažnije modele i programe te vrste spadaju bez sumwe, modeli Tomasa Kuna i Xeralda Holtona. Istraživači kao ovi i mnogi drugi dali su velike doprinose ne samo razjašwavawu mnogih problema iz oblasti istorije fizike nego su ujedno, upravo zahvaqujući odgovarajućem pristupu, pružili krupne doprinose epistemologiji fizike i

27

filosofiji nauke uopšte. Iz wihovih spisa znatno potpunije upoznajemo prirodu nauke uopšte, elemente sistema naučnog znawa, počevši od čiwenica, hipoteza, eksperimenata, teorija, zakona, aksioma; iz tih spisa takođe upoznajemo i metodologiju nauke, tj. one elemente tih disciplina koji mogu da imaju najveći heuristički karakter.

Posebno važan vid rada sa studentima čini pripremawe seminarskih radova o problemima za koje se oni sami najviše interesuju. Na osnovu tema koje predlaže nastavnik, studenti se odlučuju za izradu radova, gde se ogledaju u analizi tekstova i pokušaju samostalnijih pristupa u razmatrawu pojedinih problema. Studentima se prepušta i mogućnost da sami biraju teme. S obzirom na svet kwiga, raspravâ koje imaju različit karakter, koje su mawe ili više uspešne, mawe ili više didaktički pogodne, nastavnik je predložio odgovarajuću selektivnu bibliografiju, koja se permanentno dopuwava, inovira. To je jedna vrsta vodiča kroz tekstove, jer bez toga student može lako da se lati izvora koji je zastareo, suviše popularan, nedovoqno uspešan itd. Seminarski radovi su ranije bili obaveza za sve, a od pre dve godine samo za one kandidate koji pretenduju na najviše ocene na ispitu, devet ili deset. Najuspešnije seminarske radove nastavnik od pre tri godine predlaže za takmičewe na tradicionalnoj studentskoj primatijadi. Ciq izrade seminarskih radova, koji su zamišqeni kao neka vrsta protonaučnih radova, jeste da student ovlada sposobnošću da na odgovarajući način referiše o izvoru na osnovu kojeg razmatra određen problem, da u skladu sa standardima elaborata i naučnih publikacija priredi svoje izlagawe i da se osposobi za argumentovanu raspravu, odbranu određenih stavova, za samostalna tragawa.

Predmeti Istorija i filosofija fizike i Filosofija fizike imaju svoje odgovarajuće mesto u obrazovawu savremenog fizičara i wegovom osposobqavawu za istraživawa, naročito ako je reč o fundamentalnim teorijskim istraživawima. Filosofija i fizika su u svom istorijskom razvoju bile u neraskidivim vezama, one su zapravo izraz težwi da se pronikne u prirodu fizičke realnosti: u fizici se polazilo pretežno iz perspektive posebnih fenomena, dok se u filosofskim tragawima kretalo najpre preko individualnih nazirawa i genijalnih anticipacija prema odgovarajućim sintezama i slikama stvarnosti, sveta kao celine. Nužnost odgovarajuće "podele rada" negde od sredine devetnaestog veka doveo je do prevelikog i neopravdanog razdvajawa domena filosofije i fizike; te razlike su produbqivane neodgovarajućom organizacijom nastave fizike i filosofije u školama i na univerzitetima, gde je izrazito negovan monodisciplinarni pristup. Stvaralačka praksa velikih fizičara i wihov opus, međutim, oduvek su ukazivali na čiwenicu da su filosofija i nauka dve perspektive jedinstvenog pokušaja da se pronikne u prirodu fizičke realnosti i puteve wenog uspešnijeg i potpunijeg, celovitijeg predstavqawa. O tome je pisao posebno Albert Ajnštajn, a Verner Hajzenberg u predavawu "Šta je elementarna čestica", koje je održao pred sâm kraj života u Društvu fizičara Nemačke, marta 1975. godine, posebno je istakao: "U drugom delu moga izlagawa zadržaću se na filosofskim pojmovima koji su u vezi sa pojmom elementarna čestica. Mnogi od vas će možda biti protiv toga da se mi ovde na ovom zasedawu, gde bi trebalo da se bavimo problemima fizike, bavimo filosofijom. Na žalost, sve to nije tako jednostavno. Ja smatram da su pogrešni pravci razvoja teorije elementarnih čestica (a ja se bojim da takvi postoje) uslovqeni time što su neki istraživači, iako tvrde da se ne interesuju za filosofiju uopšte, zapravo instiktivno prihvataju i drže se loše filosofije. A to ih dovodi do nerazumqivog postavqawa problema fizike. Možda sa nekim preterivawem možemo reći sa sigurnošću da ÄdobraÄ fizika bez namere može da propadne zbog ÄlošeÄ filosofije."7

7 Predavawe u nemačkom društvu fizičara, 1975: W. Heisenberg, "Was ist Elementarteilchen?"; Naturwissenschaften, Bd. 63, 1976, S. 1-7; preštampano u: In Schritte über Grenzen, R. Piper und Co. Verlag, München, 1977.

28

Filosofske osnove fizičke teorije

U drugom delu svoga izlagawa zadržaću se na filosofskim problemima koji su u vezi sa pojmom elementarna čestica. Mnogi od vas će možda biti protiv toga da se mi ovde na ovom zasedawu, gde bi trebalo da se bavimo problemima fizike, bavimo filosofijom. Na žalost, sve to nije tako jednostavno. Ja smatram da su pogrešni pravci razvoja teorije elementarnih čestica (a ja se bojim da takvi pravci postoje) uslovqeni time što su neki istraživači, mada tvrde da se uopšte ne interesuju za filosofiju, zapravo instinktivno prihvataju i drže se loše filosofije. A to ih dovodi do nerazumnog postavqawa problema fizike. Možda sa nekim preterivawem možemo sa sigurnošću reći da "dobra" fizika bez namere može da propadne zbog "loše" filosofije.

Verner Hajzenberg, Šta je elementarna čestica,predavawe u Društvu fizičara Nemačke, mart 1975.

Problemi u vezi sa prirodom fizičke teorije spadaju u centralne probleme filosofije fizike i filosofije nauke uopšte.1 Reč je o tradicionalnim problemima koji se postavqaju uvek iznova; u razvoju novih znawa javqaju se nove dimenzije tih problema. Wihovo rešavawe je u vezi sa temeqnim problemima filosofije i nauke, i ima dalekosežno značewe.

Nalazi ili rezultati istraživawa u fizici i nauci uopšte saopštavaju se tako što se nužno koriste odgovarajući pojmovi, čije značewe treba da bude jasno u naučnoj zajednici kojoj su namewena saopštewa, naučni radovi. Ideal fizičara oduvek je bio da se služe što mawim brojem pojmova; nadali su se da se tako mogu izbeći određeni filosofski ili metafizički problemi. Taj ideal nije mogao da se ostvari, ali težwe nisu bile sasvim uzaludne - vodile su značajnim raspravama i precizirawima u stvarawu fizičkih teorija. Ni ideal o mogućnosti autonomne fizičke teorije nije mogao da se ostvari, ali su pokušaji ipak bili važni; to je dovoqno jasno pokazao Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916), istaknuti francuski fizičar, filosof i istoričar nauka.2

Znawa o svetu, ukoliko im je zadatak bio da daju određenu sliku o svetu iz koje su mogli da proisteknu poduhvati i projekti koji su bili važni za razvoj tehnologije i civilizacije, stvarana su u obliku nekog sistema. Elementi tog sistema su različiti i nalazili su se u odgovarajućim vezama, čineći tako neku vrstu građevine koja se stalno mewala dograđivawem ili uklawawem ponekih elemenata.

Već su drevni grčki filosofi pravili značajne distinkcije među pojedinim vrstama znawa, posebno izdvajajući prema stupwu pouzdanosti episthmh kao vrstu znawa do kojih se dolazi preispitivawem nekih prethodnih znawa i sofia kao najviši stupaw, koji nam pokazuje suštinske karakteristike onoga što

1 The Structure of Scientific Theories, ed. F. Suppe, University of Illinois Press, Urbana, sec. ed. 1977, sa bibliografijom, iscrpnom i selektivnom, 731-767; Ernest Nejgel, Struktura nauke. Problemi logike naučnog objašwewa, Nolit, Beograd, 1974, posebno glave 5, 6, 11; Philosophy of Science Today, ed. Sidney Morgenbesser, New York/London, 1967, zbornik radova nekih od najistaknutijih savremenih filosofa nauke; Philosophy of Science, Readings, selected, edited, and introduced by Arthur Danto and Sidney Morgenbesser, Cleveland/New York, 1960; Philipp Frank, Philosophy of Science. The Link between Science and Philosophy, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, New York, 1957; Rom Harré, The Philosophies of Science, second edition, Oxford, New York, 1985, Zvonko Marić, "O strukturi, funkciji i razvoju naučnih teorija", otisak iz publikacije Problemi nauke budućnosti - iskustva i viđewa, SANU, Beograd, 1991, 33-56.

2 Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, foreword by Prince Louis de Broglie, Princeton, New Jersey, 1954. Videti odlomak iz tog značajnog dela "Fizikalna teorija i eksperiment", u zborniku Filozofija nauke, priredio Neven Sesardić, Nolit, Beograd, b. g. (1985), 61-101; Radomir Đorđević, "Premise Dijemove epistemologije", u kwizi Filosofija i nauka, Beograd, 1994, 194-201. (u sadašwoj kwizi: str. ).

29

istražujemo.3 Građevina znawa se tokom stoleća mewala, a naročito su od Renesanse procesi diferencijacije, specijalizacije i integracije znawa poprimili neslućene razmere. "Arhitektonika" te građevine danas je izuzetno bogata, a weni elementi se shvataju vrlo različito i kad se posmatra samo jedan sistem nauka, kao što su fizičke nauke.4 U sistemu znawa fizike su: empirijski, iskustveni podaci, čiwenice, principi, aksiomi, teoreme, pravila, hipoteze, eksperiment, zakoni, teorije itd. Iz istorijsko-epistemoloških istraživawa znamo da je geneza značewa tih pojmova ili odredbe tih elemenata znawa bila veoma složena i da je razvoj znawa, nauke bio ujedno razvoj značewa ovih i drugih kategorija.5 To je dinamički proces, koji treba pratiti iz interdisciplinarne perspektive. Ovde vaqa podsetiti na čiwenicu da se, uprkos ovim okolnostima, u komunikacijama naučnika pretežno polazi od pretpostavke da su značewa pojmova o kojima je ovde reč uglavnom jasna, da se podrazumevaju ili se uzimaju intuitivno.

Metafore za sistem znawa, kao što su "građevina", "arhitektonika", koje smo spomenuli, nisu slučajne, niti se elementi koje smo naveli mogu nabrajati proizvoqno. Wihovo ređawe je u vezi sa odgovarajućim shvatawima epistemologije ili teorije saznawa, logike nauke, pa i psihologije nauke. Teorija spada u najviše stupweve u sistemu naučnog znawa; wena priroda se može shvatiti samo onda ukoliko se pozabavimo prirodom procesa naučnog saznawa, i to iz više perspektiva: genetičke epistemologije, logike i teorije saznawa. Na početku procesa saznawa u nauci jeste čuđewe pred fenomenima, o kojem je govorio još Aristotel, radoznalost, sumwa u dotadašwa verovawa ili objašwewa, čiwenice i neke veze među wima.

Tako se dospeva do skupa podataka koji treba da se objasni. Ali, nijedan skup nije sasvim jednoznačan; u potrazi za razjašwewem gotovo uvek se nalazimo pred više mogućnosti. Međutim, najčešće je skup podataka mali, sasvim nedovoqan za neko pouzdanije objašwewe, te se najpre stvaraju hipoteze. One su neka vrsta "probnih" rešewa i podvrgavaju se različitim procedurama testirawa i ispitivawa. Ono što je ovde za nas važno jeste čiwenica da od skupa podataka S ne vodi jasan put do hipoteze H. Proces saznawa bi se mogao prikazati kao tragawe poput avanture, s mnogim zabludama, stranputicama, a napredovawe u tom procesu zavisi od mnogih činilaca. Sredstva logike ovde nisu dovoqna6 i proces saznawa gubi kontinuitet, ima prekide. Od podataka do hipoteza, koje se kasnije potvrđuju bar u nekoj meri,7 ne vodi "prav" put, nego se na toj relaciji zbiva određen skok: zahvaqujući živoj, stvaralačkoj imaginaciji, neki naučnici iz malog broja podataka izvode "probna" rešewa, koja se docnije potvrđuju u znatnoj meri, oplođujući naučnu misao na razne načine. Taj skok je nužan, jer se iz određenog skupa podataka ne može logički izvesti nikakvo novo znawe. Već se ovde, dakle, srećemo sa "čudesnim" karakterom apstraktnog mišqewa da se na osnovu delića stvara neka slika o celini, na osnovu malog broja podataka postuliraju i zakqučci koji mogu imati vrednost za odgovarajuće klase događawa itd.

Iako hipoteze predstavqaju neka "probna" rešewa za koja nema verifikacije, dokaza, možemo konstatovati da se na tom stupwu pokazuje gotovo sva složenost prirode procesa saznawa u nauci uopšte, pa i u fizici. A čiwenica da se pojedine od hipoteza docnije pokazuju kao u znatnoj meri opravdane, i otvaraju nove perspektive, veoma je indikativna. Potvrđivawe neke hipoteze, makar i delimično, bez sumwe nas dovodi do novog stupwa u naučnom saznawu i novih mogućnosti objašwewa u široj oblasti - teorijâ. Teorije su sistematizovana, celovitija objašwewa neke sume podataka ili nekih fenomena, sa nizom potkrepqewa,

3 Aristotel, Nikomahova etika, Beograd, 1970, 145.4 Mary Hesse, Revolutions and Reconstructions in the Philosophy of Science, The Harvester Press Limited, Brighton,

1980; Mary Hesse, Forces and Fields. A Study of Action at a Distance in the History of Physics, Totowa, New Jersey, 1965 (reprint); FizičeskaÔ teoriÔ (filosofsko-metodologičeskiy analiz), Nauka, Moskva, 1980.

5 Dovoqno je upoznavawe sa pregledom značewa osnovnih kategorija fizike i nauke uopšte iz poznatih stručnih leksikografskih dela, kao što su rečnici filosofskih pojmova Rudolfa Ajzlera (Eisler) i Andrea Lalanda (Lalande), da bi se videla vrlo različita značewa osnovnih pojmova u zavisnosti od filosofskih premisa od kojih se polazi; Pierre Duhem, Essai sur les Notions de Théorie physique de Platon a# Galilee, J. Vrin, Paris, 1909.

6 Na ovo obeležje procesa saznawa ukazivao je i Ajnštajn, posebno u pismu Morisu Solovinu (Solovine), koji je bio posebno zainteresovan za Ajnštajnova gledišta o prirodi procesa naučnog saznawa. A Öynçeyn, Sobr. soč., tom 4, Moskva, 1967, 569-570.

7 V. I. Kuvšinov, V. I. Stražev, Ot naučnoy gipotezi k fizičeskomu faktu, Minsk, 1977.

30

dokaza koji imaju visok stupaw evidencije i niz drugih karakteristika, te zbog toga dobijaju određeni status u zajednici naučnika; sa wima se od tada računa, od wih se polazi u daqim istraživawima, one daqe usmeravaju tragawa naučnika. Teorije su razvijen sistem znawa koji zadovoqava niz metodoloških i logičkih kriterijuma, koji se daqe transformiše; one na određen način izražavaju dinamiku pojava na koje se odnose, kao i evoluciju tragawa generacija naučnika. Upravo zbog ove dinamike realnosti i evolucije u stvarawu i tragawu naučnika ne možemo da govorimo o teorijama kao o stupwevima naučnog saznawa koji nas dovode do potpuno pouzdanih znawa. Takvih stupweva nema, možemo samo da govorimo o meri potvrđivawa i objašwavalačkim mogućnostima u datom momentu. Sama čiwenica da se bar neke hipoteze ili teorije potvrđuju i otvaraju nove perspektive za dostizawe novih znawa neminovno nas upućuje na premise filosofsko-metafizičkog karaktera.

Već sâm jezik fizike, osnovni termini i pojmovi, ukoliko o wima započnemo sistematsku raspravu, vodi nas do spomenutih filosofsko-metafizičkih premisa. A ako je reč o teorijama fizike, naročito onim generalnim, onda je jasno da se nalazimo pred daleko širim krugom problema filosofije.8 Ovde treba podsetiti na čiwenicu da je Dijem uverqivo iznova pokazao da autonomne fizičke teorije nisu moguće i da svaka generalna teorija u fizici ima neko filosofsko utemeqewe, koje nije irelevantno sa gledišta dosega i plodotvornosti teorije uopšte. O prirodi fizičke teorije veoma mnogo se raspravqalo, koliko među fizičarima toliko i među filosofima; kritički pregled različitih shvatawa je ne samo važan nego i složen problem istorije i filosofije fizike. Ovde vaqa podsetiti na velike rasprave o tome između Bolcmana9 (Boltzmann, 1844-1906) i Maha10 (Mach, 1838-1916), koji su na jedan ili drugi način nastavili wihovi sledbenici sve do našeg vremena. Bolcmanova misao da nema ničeg praktičnijeg od teorije odavno je postala gotovo kao sentencija koja se izgovara i bez spomiwawa imena ovog fizičara. Ta misao je zapravo jedna od osnovnih u Bolcmanovoj filosofiji fizike i nauke uopšte. Predmet rasprava bio je i ostao odgovarajući referentni sistem, prema kojem sudimo, na kraju krajeva, o vrednosti neke fizičke teorije.

Bez obzira na opšte stanovište od kojeg polazimo, odgovor na izvesna filosofska pitawa bez sumwe je važan. Pre svega, treba da se odgovori na pitawe kako su moguće uspešne hipoteze ili teorije, onda kada imamo takve slučajeve. Na čemu se temeqi objašwavalačka uloga ili pak mogućnost predviđawa koju obezbeđuju uspešne hipoteze ili teorije. Ova i neka druga pitawa mogla bi se svesti, u krajwoj liniji, na jedno, suštinsko: šta izražavaju naučne hipoteze i teorije, pa i hipoteze i teorije u fizici. Odnose između opažaja, čulnih podataka, pojmova, eksperimentalnih podataka, kao što se veruje u školama fizike gde se polazi od određenih fenomenoloških načela, ili odnose između nekih elemenata koji prelaze granice neposrednog čulnog iskustva i tiču se i neke druge realnosti, kao što se veruje u drugim školama fizike, koje se često nazivaju realističke, iako unutar tih škola isto tako ima znatnih razlika kao i u fenomenološkim školama.11

Proces saznawa u fizici ima različite oblike i stupweve, koji u određenoj koordinaciji dovode do novih znawa ili otkrića. Ti rezultati nastaju u neprekidnim sukcesijama empirijskih i teorijskih nivoa u saznawu, u sukcesiji logičkih i intuitivnih operacija, i to u svim fazama naučnog tragawa. Na tom putu smo gotovo permanentno na različitim raskršćima pred izborom jedne od više hipoteza, jedne od više teorija. Izbor jedne od više alternativnih teorija u datom času veoma je složen problem,12 iako to ne mora da izgleda tako iz neke

8 Teoretičeskoe i Ömpiričeskoe v sovremennom naučnom poznanii, Nauka, Moskva, 1984.9 O Bolcmanovim shvatawima videti La théorie physique au sens de Boltzmann, et ses prolégome#nes modernes, par

René Dugas, préf. de Louis de Broglie, ed. du Griffon, Neuchâtel-Suisse, 1959.1 0 Ernst Mach, Die Mechanik in ihrer Entwicklung. Historisch-kritische dargestellt, dritte Auflage, Leipzig, 1897. Videti

fragment iz Mahovog opusa u navedenom zborniku Filozofija nauke, priredio N. Sesardić.1 1 Mario Bunge, Philosophy of Physics, D. Reidel, P. C. Dordrecht, 1973; Rudolf Carnap, Philosophical Foundations of

Physics, ed. Martin Gardner, Basic Books, Inc., New York/London, 1967; P. W. Bridgman, The Logic of Modern Physics, New York, 1961; C. F. von Weizsäcker, Jedinstvo prirode, Biblioteka "Logos", "Veselin Masleša", Sarajevo, 1988.

1 2 E. A. Mamčur, Problema v†&bora teorii. K analizu perehodn†&h situaciy v razvitii fizičeskogo znaniÔ, Nauka, Moskva, 1975; sa gledišta logike nauke problemi se postavqaju drugačije. Videti Karl Poper, Logika naučnog otkrića, prev. i predgovor Staniša Novaković, Nolit, Beograd, 1974.

31

potowe perspektive, sa stanovišta logike nauke ili prilikom aksiomatizacije u datoj oblasti. Tu se, takođe, nalazimo pred izvesnim problemima filosofsko-metafizičkog karaktera. Vajnberg (Weinberg), Hoking (Hawking), Viler (Wheeler), Hajzenberg (Heisenberg), Vajczeker (Weizsäcker), Bunhe (Bunge) i mnogi drugi savremeni fizičari dovode u vezu uspešan izbor teorije sa odgovarajućim estetskim osećawem, redom i simetrijom među fenomenima stvarnosti.13 Oni tako zapravo nastavqaju rasprave iz prošlih stoleća, ali sa znatno većim uspehom. Tako se na odgovarajućim načelima ontologije utemequju gnoseološke premise, a gnoseologija i antropologija izvode se i uspešnije zasnivaju; uspostavqa se veza i sa aksiologijom, čije mesto se ranije nije videlo tako kao danas. Savremene rasprave o ciqu i smislu pojedinih istraživawa u fizici i nauci uopšte to veoma jasno pokazuju.

Spektar problema u vezi sa prirodom teorije u fizici neobično je širok. Rasprave pokazuju da se gotovo kod svih tih problema14 susrećemo i sa različitim filosofskim problemima. To se može posebno videti u pokušajima tipologije teorija u fizici prema predmetu na koji se odnose, poqu važewa pojedinih teorija, strukturi, funkciji, u određenom periodu razvoja fizike. U tom smislu nije nimalo slučajno što su pojedina dela najistaknutijih savremenih fizičara, slédeći najboqe tradicije, satkana iz raznovrsnih analiza, počev od onih koje se odnose na posebne oblasti, do onih iz kojih su izvedene generalne sinteze. Od teorije se ide prema metateoriji, od fizike prema metafizici - takav je pravac intelektualnih tragawa mnogih fizičara. U tom smislu razlike između eksperimentalne i teorijske fizike imaju opravdawe samo sa gledišta izvesne "podele rada", ali su one sasvim relativne sa gledišta sve izrazitijih zahteva za mišqewem u obliku konsistentnog sistema, čije su pretenzije celovita slika o svetu i mestu čoveka u wemu. Opus Dejvida Boma15

(Bohm, 1917-1991) jeste jedan primer iz kojeg se to može sasvim jasno videti.

1 3 Verner Hajzenberg, "Značaj lepote u egzaktnoj nauci o prirodi", Gradina, god. XXVI, novembar 1989, 11-22; Stiven Vajnberg, "Lepe teorije", Unus mundus, edicija za jedan jedinstven svet, br. 2, Gradina, br. 2-3-4/1994.

1 4 Filosofskie problem†& fiziki Ölementarnih častic, red. I. V. Kuznecov, M. Ö. Omel†#Ônovskiy, Moskva, 1964.1 5 David Bohm and David Peat, Science, Order and Creativity, Routledge, London, 1989; David Bohm, Uzročnost i

slučajnost u savremenoj fizici, prev. i predgovor Đorđe Živanović, Nolit, Beograd, 1972. O odnosu teorije i eksperimenta u fizici i o tome koliko "teorije" ima u eksperimentu od wegovog inicirawa do završetka videti Radomir Đorđević, "Epistemologija fizičkog eksperimenta", u kwizi Filosofija i nauka, Beograd, 1994, 254-263. (u sadašwoj kwizi: str. ).

32

Pretpostavke "skraćivawa veka" hipoteza u savremenoj nauci

U ovom izlagawu ukazuje se na izvesne pretpostavke bržeg kretawa od prvih formulacija hipoteze do konačnog potvrđivawa ili opovrgavawa osnovnih sadržaja tih hipoteza - koje se može zapaziti u savremenoj nauci. Tendencije "skraćivawa veka" naučnih hipoteza mogu se zapaziti i u individualnom istraživačkom postupku naučnikâ, kad se sistematski prati wihov rad - i onda kad pratimo sudbinu jedne naučne ideje, hipoteze u wenom razvoju uopšte.

No, pre osvrta na naznačeni problem, vaqa podsetiti na čiwenicu da su hipoteze oni složeni stupwevi procesa saznavawa koji su rezultat raznorodnih činilaca. Logičko-metodološka strana problematike u vezi sa hipotezom može se uspešnije upoznavati ukoliko pratimo odgovarajuća istraživawa te problematike iz okvira određenih drugih naučnih disciplina. Tek onda "život" jedne hipoteze postaje jasniji i razumqiviji. Uprkos čiwenici da su hipoteze oduvek nezaobilazan stupaw u stvaralačkom radu naučnika, šire, sistematske rasprave o wima s gledišta teorije saznawa, logike i metodologije nauke započiwu negde od kraja 18. stoleća. Bogata praksa naučnog stvarawa još nije dovoqno izučavana s gledišta gnoseologije, te tako još ni danas nemamo dela u kojima bi se mogao naći potpuniji odgovor na širi krug problema u vezi sa gnoseološkom prirodom hipoteze.

Ima vrlo različitih pristupa i pokušaja rešavawa problema u vezi sa prirodom i ulogom hipoteze u procesu saznawa, i onda kad se pođe od jedne teorije saznawa koja se rekonstruiše iz glavnih spisa klasičnog marksizma. Utoliko neće biti suvišno da se navedu neki od najvažnijih polaznih stavova koji su u osnovi ovog izlagawa:

1. Stvarawe i razvoj naučnih hipoteza rezultat je vrlo složene "igre" raznorodnih subjektivnih i objektivnih činilaca.

2. Jedna savremena koncepcija naučne hipoteze kao stupwa u razvoju naučnih znawa moguća je tek onda kad se odgovori na dosta širok krug problema, kako onih tradicionalno filosofskih, tako i drugih. U tom smislu nema "neutralnih" koncepcija hipoteze; svaka mora da se temeqi u krajwoj liniji na izvesnim najopštijim principima ontologije i gnoseologije, filosofije uopšte.

3. Poznavawe i kritičko ispitivawe ranijih shvatawa prirode hipoteze svakako je važno, međutim, nove značajnije perspektive rešavawa mnogih problema u vezi sa ulogom hipoteze i wenom prirodom uopšte otkrivaju tek interdisciplinarna istraživawa; u wima će moći da se iznalaze uspešniji odgovori na brojna pitawa, počev od onih u vezi sa poreklom naučnih hipoteza, koji su u dosadašwim istraživawima najčešće ostavqani po strani, ili razmatrani ponajmawe. Bitno novi pristup istoriji nauke u interdisciplinarnim istraživawima biće i ovde od prvorazrednog značaja. Pojedine nove studije iz te oblasti već pokazuju vrlo velike mogućnosti da se pronikne u prirodu metamorfoza naučnih hipoteza i naučne slike o svetu uopšte.

4. Ako se ima u vidu da je u osnovi naučnog predviđawa, koje je bez sumwe conditio sine qua non danas uopšte, i naučna hipoteza, onda je jasno da su tragawa za otkrivawem gnoseološke prirode hipoteze kao oblika saznawa, vrlo aktuelna.

** *

Hipoteze spadaju u one elemente teorijskog sistema nauke po kojima se možda ponajboqe može suditi o čudesnoj moći teorijskog mišqewa i naučnog predviđawa. Wihov "život" je vrlo različit; neke imaju dug vek, razvijaju se i dograđuju decenijama, pa i stolećima, dok je "život" drugih, naročito onih u naše vreme, kraći, a tendencija tog "skraćivawa" sve je izrazitija. No, postojawe ove tendencije nikako nije znak da će se doći do situacije kada će se sve hipoteze vrlo brzo proveravati, ili lako utvrđivati wihova vrednost. Može se reći, štaviše, da i nema takvih hipoteza koje se mogu vrlo brzo i pouzdano ispitati u svim dimenzijama. U osnovi te teškoće je pre svega složenost procesa i pojava, koje su u najraznovrsnijim vezama, nedostatak bitnijih

33

informacija u datom trenutku, a često i neko vreme posle postavqawa date hipoteze. Hipoteza je u tom smislu neka vrsta misaone konstrukcije kojoj se pridaje mawi ili veći stepen verovatnoće; ona se često stvara na osnovu vrlo malog broja podataka. Weno kasnije makar i delimično potvrđivawe otkriva zaista velike stvaralačke moći qudskog mišqewa. Hipoteze ponajčešće smišqaju smeli stvaraoci, i one su nužne u svim pokušajima upoznavawa pojava i procesa stvarnosti. T. Haksli (Huxley) je, ne bez razloga, pisao: "Oni koji odbijaju da idu daqe od čiwenica dopiru dotle dokle dopiru same čiwenice. Skoro svaki veliki korak u istoriji nauke bio je načiwen Äanticipacijom prirodeÄ, tj. pronalažewem hipoteza koje su, iako proverqive, često imale vrlo malo osnova da bi bile uzete kao polazna tačka."

Ima značajnih analiza u kojima se pokazuje da se, generalno posmatrano, "vek" hipoteza u savremenoj fizici elementarnih čestica primetno skraćuje. Od prvih teorijskih anticipacija do kojih se dolazilo putem matematičkog aparata (na primer, o postojawu pojedinih tzv. elementarnih čestica) do wihovog empirijskog, eksperimentalnog utvrđivawa, prošlo je u nizu slučajeva i mawe od jedne decenije, a u drugim slučajevima samo nekoliko godina. Ovde je reč o jednoj tendenciji u čijoj osnovi su razni činioci, ali iz toga ne sledi da više nema, ili da neće biti hipoteza za čije proveravawe je potrebno duže vreme, nekoliko decenija, stoleće, pa i više. Izvesno "skraćivawe veka" hipoteza - ne svih - u savremenoj nauci moguće je pre svega zbog velikih dostignuća, znawa, dugo sakupqanih iskustava, koja u novim uslovima širewa mreže naučnih institucija i wihovog demokratizovawa, postaju sve plodonosnija. Matematički aparat (reč "aparat" ovde nije sasvim pogodna, jer matematika ima i heurističku ulogu) i naročito savremena tehnika i tehnologija (veliki akceleratori - kad je reč o mogućnostima proveravawa hipoteza o postojawu pojedinih tzv. elementarnih čestica) ovde imaju umnogome presudnu ulogu, kao svojevrsna grandiozna laboratorija - misaona i tehnička - u kojoj se vrednost i značaj mnogih hipoteza utvrđuje sve brže i brže. U toj situaciji svakako ima više podsticaja nego ranije za postavqawe novih hipoteza.

Osim tehničkih i tehnoloških činilaca, koji nesumwivo utiču na bržu proveru hipoteza u pojedinim oblastima, i onih uslovqenih demokratizacijom savremenog društva, značajni su i oni činioci koji se odnose na promene oblika organizacije naučnog rada i, reklo bi se, stila naučnog rada. U onim sredinama gde preovladavaju timski i interdisciplinarni oblici naučnog istraživawa postavqawe hipoteza, kao, uostalom, i drugi stupwevi u radu sve više će nositi pečat naučne zajednice u kojoj se radi na rešavawu određenog problema. Mogućnosti za brže rešavawe datog problema, za jednovremeno "testirawe" pojedinih hipoteza u različitim domenima i na različite načine znatno su veće kad je reč o timskom interdisciplinarnom istraživačkom poduhvatu. U naučnim zajednicama pojedini naučnici svakako će se brže oslobađati izvesnih ograničenosti, navika, sputanosti izvesnim logičko-metodološkim ili drugim kanonima, ili pak prevelike vere u "lude ideje" - što je ranije umnogome određivalo domete mnogih značajnih pokušaja.

Postavqawe naučnih hipoteza, kao i wihovo proveravawe, složen je i u velikoj meri stvaralački proces. Solidno poznavawe logičkih i metodoloških zahteva jedan je od neophodnih, veoma važnih uslova u tom poslu. Ukoliko se taj uslov ne zadovoqi, operiše se slobodnim misaonim konstrukcijama u znatno višem stepenu no što bi to inače bilo. Ali, sámo poznavawe logike i metodologije ne može nas osigurati od bavqewa i pseudohipotezama, ako se nisu stekli i odgovarajući drugi uslovi i pretpostavke. Logika i metodologija su, dakle, nužan, ali ne i dovoqan uslov postavqawa vaqanih hipoteza i wihovog razvijawa, proveravawa. Wihov značaj se ispoqava tek u konstelaciji sa drugim činiocima, i onim koji nisu logičke prirode, koji sačiwavaju strategiju i procedure naučnog istraživawa.

Kao što nema "logike otkrića" (za kojom se, inače, vrlo mnogo tragalo), nema ni "logike hipoteze", ali to ne znači da u permanentnim analizama istorijskog procesa razvoja naučnog znawa, i društvenog iskustva uopšte, ne treba tragati za onim pravilnostima u tim procesima čije će nas saznavawe na određen način približavati nekoj "logici hipoteza" (ovaj izraz upotrebqavam, naravno, figurativno), nekoj ars coniectandi.

Literatura

34

1. M. Koen, E. Nejgel, Uvod u logiku i naučni metod, drugo izdawe, Beograd, 11965, 31977.2. E. Nejgel, Struktura nauke, Beograd, 1974.3. H. Korch u. a., Die wissenschaftliche Hypothese, Berlin, 1972.4. B. Šešić, Osnovi metodologije društvenih nauka, Beograd, 1974, poglavqe o hipotezi, str. 207-240.5. A. P. Hiqkevič, GnoseologičeskaÔ priroda gipotezi, Minsk, 1974.6. V. I. Kuvšinov, V. I. Stražjov, Ot naučnoy gipotezi k fizičeskomu faktu, Minsk, 1977.

35

Prostor i vreme kao filosofske kategorije

Zašto sam baš ja stvorio teoriju relativnosti? ... ^ini mi se da je razlog sledeći: Normalno odrastao čovek uopšte ne razmišqa o problemu prostora i vremena. Po wegovom mišqewu on je s tim pitawima raščistio još u detiwstvu. Ja sam se, međutim, razvijao tako sporo da su prostor i vreme zaokupqali moje misli kad sam već bio odrastao...

Einsteinova opća teorija relativnosti. Priredio Gerald E. Tauber,Globus, Zagreb, 1984.

Kategorije kao što su to prostor, vreme i neke druge pripadaju osnovnim kategorijama qudskog znawa. Još u antici su o tim kategorijama raspravqali mnogi grčki mislioci koji su se bavili problemima prirode procesa saznawa i opštim relacijama stvarnosti. Tim pitawima su se bavili i predsokratovci, čije su ideje bile inspiracija mnogih misaonih sistema kroz stoleća. Aristotel je već bio pred ozbiqnim zadatkom da razmotri različita gledišta svojih prethodnika o prostoru i vremenu, o biću, i da na osnovu toga formuliše svoja gledišta o tim problemima, sa kojima su se qudi suočili još u prednaučnoj, mitskoj fazi mišqewa. Ta wegova gledišta, kao što je poznato, bila su u osnovi shvatawa prirode gotovo sve do Galileja.

O samoj kategoriji prostora, izolovano posmatrano, jedva da se i može raspravqati uspešno. Odgovarajući smisao i značewe tog pojma može da se shvati tek u sklopu jedne određene koncepcije prirode ili sveta. Tako je smisao i značewe tog pojma u odgovarajućim vezama sa smislom i značewem drugih najopštijih pojmova-kategorija, ukoliko se razmišqa dosledno, u skladu sa određenim logičkim i teorijskim zahtevima, u obliku nekog sistema. Do tog nivoa sintetičkog mišqewa ne dopiru svi, već relativno mali broj mislilaca. Ako se ide drugim putem, nastaju parcijalni pokušaji, ili mawe ili više eklektička shvatawa, koja gotovo nikada nisu bila plodotvorna. Razvoj filosofskih i naučnih znawa u tom smislu nije ništa drugo nego razvoj predstava o biću i prostoru i vremenu, razvoj aparata pojmova različitog nivoa apstraktnosti, u čijoj su osnovi pojmovi prostora i vremena.

U pokušajima preciznijeg određivawa pojmova prostora, vremena i drugih najopštijih pojmova, vremenom se dospevalo do sve novih i novih slika o fizičkoj realnosti i svetu uz rađawe novih teorija koje su sezale sve do kosmoloških osnova slike o svetu.

Postoje dve perspektive u saglédawu naučnog znawa: jedna sistem dostignutih znawa razmatra kao celinu, kao građevinu prema kriterijumu wene "skladnosti" i "arhitektonike" i mogla bi se nazvati perspektivom logike nauke. Druga otkriva proces razvoja znawa u određenom vremenu sa svim wihovim različitim i protivrečnim elementima, te se još ne ukazuje jasno ono što se docnije zove novum, razultat, otkriće, pronalazak. Ova druga perspektiva, koju možda najuspešnije zastupaju istraživači u oblasti genetičke epistemologije, nameće velike zahteve. Oni se ogledaju, pre svega, u neophodnosti da uvid u smisao i značewe kategorije o kojoj ovde govorimo podrazumeva više perspektiva i interdisciplinarni pristup.

Imajući na umu složenost određivawa smisla i značewa osnovnih kategorija, pre svega prostora, uvid ipak mora da započne praćewem istorije ideja u promišqawu tih kategorija. Reč je zapravo o važnosti poznavawa istorije i filosofije nauke i umetnosti. U razmatrawu geneze filosofskog pojma prostor treba podsetiti samo na neke ideje i koncepcije iz prošlosti. Elejski filosofi Parmenid i Zenon negirali su ideje o praznom prostoru. Zenon je razmišqao ovako: ako postoji prostor, on bi morao da postoji u nekom drugom prostoru, ovaj drugi u nekom trećem itd. i iz toga je izvodio zakqučak da se ne može govoriti o postojawu prostora. Nasuprot Elejcima, atomisti su mislili da postoji prazan prostor. Ukoliko on ne bi postojao, kretawe atoma bi, prema wihovom mišqewu, bilo nemoguće. Taj prazan prostor je nebiće i ono postoji, kao što postoje i atomi. Za Platona prostor je "ništa" i iz toga "ništa", na osnovu ideje Dobra, stvara se svet pojava. Aristotel je negirao ideju o praznom prostoru i ta wegova shvatawa su na izvestan način obeležila misao u dugim stolećima sredwovekovqa. Lajbnic je smatrao da je supstancija natprostorna i nematerijalna - prostor

36

nije identičan sa telima, kao kod Dekarta. Kant je zastupao stanovište da su prostor i vreme apriorne forme čulnog iskustva, "sređeni sistemi nizova vrsta". Fojerbah je tvrdio da prostor i vreme "nisu jednostavni oblici pojava, već bitni uslovi samog bića", dakle, objektivni su. Materijalistička tradicija je nastavila da razvija te ideje. Rezultati nauke, pre svega teorije relativnosti i kvantne mehanike, otvorili su nove perspektive razmatrawa tih temeqnih filosofsko-naučnih kategorija.

O složenosti i višedimenzionalnosti značewa kategorija prostora i vremena može se dovoqno zakqučiti već iz čiwenice da rasprave o tome piše najčešće više autora, retko jedan.

Prostor i vreme su, svakako, najevidentniji empirijski činioci koji odlučujuće utiču na qudsku egzistenciju i biće čoveka uopšte. Saznawa o tom odlučujućem uticaju izražavana su od davnina u filosofiji, nauci i umetnosti. Iako je reč o tradicionalnim, najopštijim kategorijama, o kojima su kroz stoleća izricani najrazličitiji stavovi, ni danas se ne bi mogli naći takvi koji bi bili jednoznačni, jednostavni i opšteprihvatqivi. Najčešće se polazilo od toga da se podrazumeva šta su prostor i vreme, tako da te kategorije nisu razmatrale vezu koju je ustanovila nauka novijeg vremena od Ajnštajna naovamo. Ovde podsećam na reči koje je izrekao još Aurelije Avgustin, nazvan "blaženim" (IV vek naše ere), jedan od najvećih mislilaca svog vremena; mislilo se da za wega nema tajni i zagonetki, i da se on zbog toga nalazio u posebnom stawu sveznawa i zadovoqstva, koje je izazivalo blaženstvo: "Ako me pitaš šta je vreme, ne umem da ti kažem, ako me ne pitaš, znam šta je to." Ove reči je naglašavao i Ruđer Bošković. ^ak ni u Wutnovim razmatrawima kategorije prostora i vremena se ne objašwavaju podrobnije, nego se polazi od toga da su to pojmovi koji su svima jasni. Inače, ovaj mislilac (Wutn) položio je osnove na kojima se razvijala nauka tokom tri naredna stoleća, sve do Ajnštajna. U osnovi tih shvatawa je uverewe da su materija, prostor, vreme i kretawe objektivni i međusobno nezavisni. Wutnovsko razdobqe je dalo zamašne rezultate u razvoju nauke, ali su se već od prve decenije dvadesetog stoleća - od Ajnštajnove teorije relativnosti - videle granice tog modela fizike, ili wegov domet: relativno velike mase i relativno male brzine.

Predmet nauke se neslućeno širio tokom prvih decenija XX veka, te je, pored Ajnštajnove teorije relativnosti, od sredine dvadesetih godina druga krupna tekovina - kvantna mehanika - ukazala na nove pravce razvoja nauke, tako su se na nov način postavqali brojni problemi, pa i ovi u vezi sa smislom i značewem kategorija prostora i vremena. Opis objekata je pretpostavqao opis u prostorno-vremenskom kontinuumu. Pojam objekta dobija nova značewa, postaje predmet novih filosofsko-naučnih rasprava, kad je reč o lokalnosti objekata, wegovom bližem određewu, "izdvajawu" iz prostorno-vremenskog kontinuuma. Od tog vremena se sve mawe govori o prostoru i vremenu zasebno, štaviše, ovi pojmovi se razmatraju u novoj vezi, te se i odgovarajućim znakom ustanovqavala neraskidivost te veze: prostor = vreme. Jedan događaj ili objekt opisuje se na osnovu tri prostorne dimenzije i istovremeno i vremenskim parametrom. To je bar zahtev kao osnova novog opšteprihvaćenog naučnog modela za objašwewa stvarnosti i pojava u woj. Sasvim je drugo pitawe u kojoj meri se tokom vremena prevazilazio stari model, koji je pobudio znatne nade u eri klasične mehanike, kao mogući opštenaučni model objašwewa stvarnosti. Jedno je imperativ vremena, a drugo je mogućnost da se ispuwavaju sve složeniji zahtevi koji se javqaju u razvoju naučnog znawa u naše doba. Filosofija nauke, dakle, nameće visoke zahteve pred tvorce različitih modela opštih teorija.

Kategorije prostora-vremena i druge najopštije kategorije više se ni ne mogu definisati na način kojim bi se izrazila sva wihova najbitnija svojstva. One se definišu mawe ili više aproksimativno i postaju jasnije tek posredstvom niza drugih kategorija ili sistema potkategorija nastalih u raznim naukama: geografiji, geologiji, fizici (mikro-, makro- i megafenomeni), astronomiji, biologiji, društvenim naukama, istoriji, antropologiji.

Monodisciplinarni pristup i izučavawa na toj osnovi pružali su elementarna znawa i otvarali perspektive u primeni tih znawa u procesu naglog preobražaja uslovâ čovekovog života. Takav pristup je uslovio razvoj specijalističkih disciplina do neslućenog nivoa, čime su znawa u posebnim naučnim disciplinama doprinela pojavi posebnog specijalističkog jezika. Ta znawa se nisu mogla ni upoznavati bez ovladavawa tim specijalističkim jezicima, što je na određen način bio izraz izvesnih društvenih, praktičnih potreba. Parcijalna, specijalistička znawa, kao izraz odgovarajuće "podele rada", pružala su mogućnost da se odgovori samo na određena pitawa qudske egzistencije. To su naglašavali mnogi mislioci još od početka naučnih i

37

tehničkih revolucija, smatrajući neophodnim da se ustanove i drugi pristupi i u ciqu promene stila mišqewa. ^ovek je biće koje ima potrebu za celovitom slikom sveta, da stvara predstave o prošlosti, sadašwosti i da na osnovu toga kreira sliku o budućnosti koja će ga permanentno inspirisati u savladavawu aktuelnih teškoća i prepreka.

Pokušaji sintetičkog prilaza iz perspektive dostignutih znawa u najrazličitijim oblastima bili su, usled neslućenog razvoja partikularnih znawa, sve teži, sve mawi broj qudi je bio spreman da se posveti razmišqawima o položaju čoveka u savremenom svetu, o smislu wegove egzistencije, o perspektivama opstanka različitih subjekata na svetskoj društvenoj sceni, koja je u neprekidnim sukobima, o mogućnostima univerzalnih programa izmene sveta, koji je, kako se ističe na svim stranama, neprihvatqiv onakav kakav jeste.

Tekovine nauka bivaju sve češće zloupotrebqavane na mnoge načine: pojmovi nauke, zbog svoje raznoznačnosti, često se zloupotrebqavaju kao osnova u ideološkim i političkim programima i akcijama. Autoritet naučnika i wihovi nalazi vešto se koriste u društvenim zbivawima u kojima se pojedine snage nadmeću za prevlast i dominaciju. Sve to uslovilo je potrebu za preispitivawima mnogih prethodnih koncepcija nauke i globalnih projekcija primene naučnih dostignuća. Nije slučajno što je došlo i do izvesnih obnova geopolitičkih i geostrateških rasprava. Usled velikih promena u konstelaciji međunarodnih odnosa, ali i iz drugih razloga, neki delovi sveta gube raniju važnost, drugi dobijaju veću u odnosu na godine posle Drugog svetskog rata, u doba postojawa dva svetska bloka. U našoj zemqi, posle razbijawa druge Jugoslavije, ovi problemi imaju mnoštvo novih dimenzija. Neophodno je temeqno pretresawe mnogih problema u vezi sa položajem i perspektivom naše zemqe u budućnosti. Rasprave koje su počele prilikom pripreme i donošewa novog prostornog plana zemqe ukazuju na potrebu novog zamaha, pre svega, u teorijskim razmišqawima o globalnim problemima i spremnosti za nove vizije budućnosti.

Rasvetqavawe značewa pojmova prostora i vremena danas je neobično važno. Reč je o filosofsko-naučnim kategorijama, to posebno naglašavam, zbog čega je neophodno da se podstiče i neguje novi stil razmišqawa - interdisciplinarni. Iako je prostor u smislu mesta važna odrednica onoga što je na tom mestu, ukoliko već ne i najvažnija, ne treba gubiti iz vida da se prostor u naše vreme "suzio", vreme se takođe "skratilo" usled neslućenog razvoja i napredovawa u sredstvima komunicirawa. Elektronska revolucija je jedna od najspektakularnijih revolucija našeg vremena. Prostor u smislu mesta danas je na drugi način odrednica onoga što je u vidu opasnosti zagađivawa prirodne sredine, neodgovarajućeg locirawa radioaktivnog otpada, velikih deponija itd. Posledice mnogih savremenih procesa ne mogu se sagledati u svim dimenzijama, ali su već sada vidqive velike opasnosti ukoliko se ne preduzimaju blagovremeno odgovarajuće mere. Promene o kojima je ovde reč imaju ne samo kontinentalni nego i planetarni karakter, zbog čega je imperativ da se razmišqa ne samo lokalno nego planetarno. Na to su, uostalom, jasno upozoravali pojedini mislioci već poodavno, gotovo profetski.

Umnogome su se, dakle, promenile relacije prostor-stepen napretka; prostor-tip gledawa na stvarnost, život, budućnost; ipak, uporedo postoje zajednice, regioni, kulturno-istorijski kompleksi koji žele da zadrže tradicionalne forme, katkad odbijajući tekovine i vrednosti iz drugih delova sveta. Na sceni su i sasvim tradicionalna fundamentalistička shvatawa različitog karaktera, a sve to je osnova na kojoj nastaju sukobi, ratovi - lokalni, regionalni, a dva su već imala svetski karakter. Razvile su se industrije fabrikovawa javnog mwewa; vešto se operiše sistemima pojmova koji se izvode iz nekih naučnih dostignuća, ali značewa pojmova, pa i pojmova slobode i vremena. Dovoqno je da se podseti koliku podsticajnu moć imaju pozivawa na "životni" prostor, za koji se kaže da je važan i neophodan kada je reč o konkretnoj naciji, ili kosmički prostor, ili veličina prostora priobaqa mora i okeana (na primer, Grčke i Turske). Iz težwi da se regulišu odnosi u kosmičkim prostranstvima u eri kosmičkih letova, ali i u eri izvesnih vojnih projekata (na primer, "rata zvezda" u SAD), zasnovane su nove orijentacije pravnih disciplina. Ali, kao što je poznato, pravne discipline nisu autonomne, one se temeqe i na odgovoarajućim premisama filosofsko-metafizičkog karaktera.

Iako je čovek po svojim predispozicijama univerzalno biće, on je, ipak, najviše uslovqen relacijama prostora i vremena koje ga umnogome i određuju. Prostor, mesto gde egzistira, čoveku oblikuje i wegovu

38

sudbinu, jer se u prostoru on rađa, razvija i bori; u toj borbi često biva uništavan od drugih, koji nastoje da prodru u taj prostor. Od razumevawa mesta i vremena, dakle, zavisi i budućnost čoveka, qudske vrste.

39

Filosofija i matematika: shvatawe Hermana Vajla

Filosofija i matematika su najstarije discipline, kojima se težilo još u antičko doba da se na odgovarajući sistematski način objasni svet, fizička realnost. Efikasnost matematičkih znawa uzvraćala je uvek iznova pitawima prirode tih znawa, što je daqe nužno vodilo pitawima u vezi sa odgovarajućom mogućom strukturom stvarnosti.1 Tako je nastala fizika. Od tih drevnih vremena pa do danas postavqa se pitawe kako to da odgovarajuće kombinovawe matematičkih simbola može da "pogađa" poredak sveta i da, štaviše, otvara široke perspektive. Ovde vaqa podsetiti na mnogobrojne podatke iz razvoja nauke, pre svega fizike, iz kojih se uviđa heuristička uloga matematike.2 Ovo pitawe ili, boqe reći, skupina pitawa u vezi sa ovim zapravo je filosofskog karaktera. Na wih se ne može odgovoriti samo na osnovu matematike, ukoliko se u okviru ove ne bavimo ishodišnim temeqnim načelima i wihovom prirodom - to je domen matematike.

Mnogi stvaraoci u oblasti matematike to su i činili. Moglo bi se navesti dosta matematičara koji su se sistematski zaokupqali i filosofskim pitawima, i po tim svojim rezultatima postali vrlo poznati. Bertrand Rasl (Russell, 1872-1970) i Alfred Nort Vajthed (Whitehead, 1861-1947) samo su dva primera kad je reč o stvaraocima našeg vremena, koji su najpoznatiji. Inače, ima još dosta matematičara koji su se, može se reći, tokom čitavog života, bavili i filosofskim pitawima, upravo u nastojawu da potpunije osmisle premise znawa iz oblasti koja im je bila najbliža. Jedan od wih je svakako bio i Herman Vajl (Weyl, 1885-1955), istaknuti matematičar koji se dosta bavio i matematičkom fizikom. Osvrt na Vajlova shvatawa izgleda mi opravdanim još i zbog toga što wegova shvatawa, koliko mi je poznato, nisu bila predmet širih prikaza i komentara, bar ne koliko ta shvatawa po mom mišqewu zaslužuju.3

Vajl je bio jedan od najtalentovanijih Hilbertovih učenika. Sledio ga je samo neko vreme, a onda je usledilo, reklo bi se, naglo odvajawe, naročito kada je reč o problemima zasnivawa matematike i tumačewa wenih ishodišnih načela. U velikim raspravama o tim problemima između formalista i intuicionista on se priklonio ovim posledwim, idući svojim putem, što je oduvek bila odlika značajnih stvaralaca. Ako se sudi po pojedinim izvorima, naročito leksikografskim, moglo bi se zakqučiti da se interesovawe Vajla za filosofska pitawa mawe ili više ograničava na spomenuti krug problema zasnivawa matematike, tj. zasnivawa intuicionističke koncepcije matematike. Situacija je, međutim, sasvim drugačija. Već sâm pregled nekih od najvažnijih radova iz oblasti filosofije nauke i filosofije uopšte ukazuje na neopravdanost spomenute predstave o Vajlovom radu u oblasti filosofije, za koju mislim da je prilično rasprostrawena.

Vajl se rodio 1885. godine u blizini Hamburga i, kako je docnije sâm istakao, sticajem okolnosti dobio je preporuku da se upiše na studije matematike kod Hilberta u Getingenu. U wegovom životu se razlikuju dve faze. Prva - kad je radio u Nemačkoj i Švajcarskoj, i druga - kad silom prilika 1933. godine među prvima izražava indignaciju prema nacistima, napušta Nemačku i prelazi u Prinston, u SAD. U Prinstonu je, kao što

1 Tako se postavqalo pitawe još od vremena predsokratovaca. Ne samo reči ili iskazi kvalitativnog jezika nego isto tako i broj, prava, ravan i drugi matematički pojmovi nužno se definišu, određuju im se značewa u odnosu na neke strukture ili entitete koje mogu da izražavaju. Prilikom određivawa prirode matematičkih znawa, kao, uostalom, i prilikom određivawa prirode znawa u ostalim naukama, postulira se neka stvarnost na koju se ta znawa odnose, koju "opisuju" ili čiji poredak na neki način "pogađaju" bar u nekim situacijama.

2 Pretpostavke o nekim elementarnim česticama najpre su iznete na osnovu matematičkog aparata, pa su tek docnije eksperimentalno utvrđivane. Upor. David L. Anderson, The Discovery of the Electron. The Development of the Atomic Concept of Electricity, Princeton, New Jersey/Toronto/London/New York, 1964. Podrobniji prikaz razvoja ideja o elementarnim česticama od matematičkih pretpostavki do eksperimentalne evidencije čitalac može da nađe u kwizi koja zaslužuje posebnu pažwu kad je reč o problemu koji nas ovde interesuje: V. I. Kuvšinov, V. I. Stražëv, Ot naučnoy gipotezi k fizičeskomu faktu, "Nauka i tehnika", Minsk, 1967.

3 Kod nas, koliko mi je poznato, o Vajlovim filosofskim shvatawima gotovo da uopšte nije pisano. Srazmerno malo o tim hvatawima piše čak i Žak Diodone u svojoj studiji o Hermanu Vajlu. Upor. J. Dieudonné, "Weyl, Hermann", in: Dictionary of Scientific Biography, Ed. Ch. C. Gillispie, vol. XIV, New York, 1976, 281-285.

40

je poznato, u bliskim kontaktima sa Ajnštajnom, Gedelom, a u doba rata sa Paulijem i drugima koji su se našli u sličnim prilikama, bežeći pred nacistima. Kod wega interesovawe za filosofiju započiwe vrlo rano, kako je on lično kasnije naglasio u jednom tekstu napisanom pred kraj života. Još kao đak gimnazije na tavanu svoga doma slučajno nalazi komentare Kantove (Kant, 1724-1804) Kritike čistoga uma (u to doba su se Kantove ideje proučavale najpre preko delâ komentatorâ). Pojedine Kantove ideje izuzetno utiču na mladog Vajla. Prema wegovom opisu reč je o nekoj vrsti intelektualnog buđewa. Kant je tako učinio sa Vajlom, izgleda, ono što je Hjum (Hume, 1711-1776) učinio sa samim Kantom - trgao ga je iz dogmatskog dremeža.

Može se reći da od tada pa do kraja života kod Vajla ne prestaje interesovawe, štaviše, usledilo je intenzivnije bavqewe filosofskim pitawima, o čemu svedoče brojni spisi i mawi tekstovi. Prema toj strani svoga stvarawa on se, inače, nije uvek odnosio sa poverewem, želeo je da izbegne bujice ideja te vrste, ali nije uspevao. Štaviše, neke već napisane tekstove želeo je da uništi. Bavqewe filosofijom ne samo što nije uspeo da izbegne nego je u toj oblasti ostavio veoma važne spise, a za neke od wih je dobio visoka priznawa, još za života. U najznačajnije Vajlove radove spadaju kwiga Prostor, vreme, materija4 (1918), u kojoj su izloženi ne samo značajni rezultati iz oblasti matematičke fizike nego su razmotreni pre svega ti osnovni opštenaučni pojmovi. Zatim, kwiga Filosofija matematike i prirodnih nauka5 (1926), onda delo Stupwevi beskonačnog (1931), Otvoreni svet (1932) i jedno od posledwih, ako je reč o većim spisima, Simetrija (1952), koje je samo jednim delom filosofskog karaktera.

Osim ovih spisa, Vajl je uglavnom pred kraj života po pozivu držao više predavawa o raznim najopštijim filosofsko-naučnim problemima, koje je kasnije uz dopune publikovao.6 Mislim, pre svega, na predavawe, tj. studiju "Matematički način mišqewa" (1940), "Saznawe i osmišqavawe" (1954). Tu je većim delom u pitawu intelektualna biografija, po mom mišqewu vrlo važan tekst kada je reč o razumevawu Vajlovog filosofskog puta; zatim, članak "O simbolizmu matematike i matematičke fizike" (1954); daqe, članak "Jedinstvo znawa" (1954). Ovi radovi, svaki pojedinačno, ali i svi zajedno, deluju kao neka vrsta rezimea ranijeg dugog bavqewa filosofskim problemima, a wihova važnost je još i u tome što ponekad sadrže precizirawe ideja i stavova o problemima izloženim u ranijim spisima. Ova posledwa okolnost je još jedan znak stalnog i upornog tragawa za onim stavovima koji su mu izgledali pouzdaniji. Jedno od glavnih wegovih dela Filosofija matematike i prirodnih nauka iz 1926. godine, plod dugih prethodnih razmišqawa, bilo je, inače, napisano za nekoliko nedeqa. Ali, docnije, u nastojawu da drugo izdawe bude prerađeno na osnovu svega onoga što je za wega bilo relevantno od vremena prvog izdawa, ulaže mnogo veće napore u wegovo mewawe i dopuwavawe nego što je to bilo potrebno prilikom pisawa kwige na početku. To na svoj način svedoči o strogim i visokim zahtevima koje je u svom radu postavqao Vajl. Drugo izdawe se pojavquje u Americi 1949. godine.

Vajl je imao vrlo zanimqiv i veoma složen misaoni, filosofski razvoj i isto tako zanimqiv, rekao bih, indikativan, specifičan izraz. Na početku, pred upis na univerzitet, bio je pod velikim uticajem Kantovih ideja o subjektivnosti prostora i vremena, zatim sledi Fihteov uticaj (Fichte, 1769-1814), Demokritov (oko 460-370) i Lajbnicov (1646-1716), na jedan ili drugi način on proživqava sistem ideja ovih mislilaca; Huserl (Husserl, 1859-1938), koji je bio i matematičar, Kasirer (Casksirer, 1874-1945), daqe ne bih nabrajao. Ali, na Vajla utiče i drugi tip mislilaca: Kjerkegor (Kierkegaard, 1813-1856), Niče (Nietzsche, 1844-1900), Hajdeger (Heidegger, 1889-1976), Jaspers (Jaspers, 1883-1969), a posebno Majster Ekart (Eckhart, 1261-1327), jedan sredwevekovni mislilac. Tu nipošto nije reč o nekom običnom upoznavawu ideja ovog posledweg, nego o odgovarajućim podsticajima.

4 On je dao prvu jedinstvenu teoriju gravitacionog i elektromagnetnog poqa.5 Prvo izdawe je objavqeno kao prilog u kwizi R. Oldenburg, Handbuch der Philosophie, München, 1927; docnije je

prerađeno i dopuweno, objavqeno na engleskom jeziku. Upor. H. Weyl, Philosophy of Mathematics and Natural Science, Princeton, 1949.

6 Ove i niz drugih radova objavili su Birjukov i Paršin sa iscrpnim komentarima i objašwewima. Upor. German Veyl, Matematičeskoe m†&šlenie, redakciÔ B. V. BirÓkov i A. N. Paršin, Nauka, Moskva, 1989.

41

Već se iz prethodnog pregleda uticaja raznovrsnih mislilaca može zakqučiti da su svi oni u nekoj meri ostavqali odgovarajući trag, ili bili inspiracija, iako je Vajl bio originalan mislilac, pa su utoliko i teži zadaci pred kojima se nalaze oni koji žele da utvrde etape Vajlovog razvoja i wegove doprinose razvoju pojedinih ideja. Kada je reč o filosofskoj strani Vajlovog stvarawa, usled navedenih okolnosti, a to je, uostalom, skorašwa pojava, istraživawe wegovog filosofskog opusa, koliko mi je poznato, tek je negde na početku. U ovoj prilici je moguće da se u obliku neke skice naznače samo wegovi osnovni stavovi, ili neki sled u wihovim menama, i to ne na osnovu svih wegovih spisa. Ovde je, dakle, reč o jednoj vrsti osvrta kojim se više skreće pažwa na značaj Vajlovog rada, na širinu filosofske problematike kojom se bavio i određenu univerzalnost, za koju obično mislimo da više nije moguća već negde od vremena Francuske revolucije pa naovamo. Ima mnogo svedočanstava o težwi za univerzalnim pristupom, kojim se ovaj mislilac odlikovao. Brojni kraći prilozi o raznim pitawima u vezi sa suštinom jezika, evolucijom univerziteta kao ustanove, razna svedočanstva iz kojih se vidi koliko je bila značajna umetnost kao svojevrsna inspiracija u stvarawu i objašwewu sveta; sve to jasno pokazuje kako je on uspeo da izbegne za mnoge nepremostivu podelu u svetu stvaralaca u našem vremenu, na scijentiste i humaniste. U duhu najboqih tradicija Evrope, on je tražio filosofsku osnovu i osmišqewe za svoje rezultate u matematici, matematičkoj fizici i svojoj delatnosti uopšte.

I pored spomenutih različitih uticaja, kao i faza u Vajlovom misaonom razvoju, moguće je izdvojiti neke glavne ideje ili premise wegove filosofije matematike i filosofije nauke. U izmewenom i dopuwenom izdawu glavnog dela Filosofija matematike i prirodnih nauka, iz 1949. godine, Vajl je pisao: "U prirodi postoji unutrašwa skrivena harmonija, koja se otkriva umom u obliku jednostavnih matematičkih zakona. Upravo time se objašwava čiwenica da možemo predvideti prirodne pojave kombinacijom posmatrawa i matematičke analize. Iznad svih očekivawa ubeđewe (ja bih rekao boqe: mašta) u postojawe harmonije u prirodi ima sve više potvrde u istoriji fizike."7 Ispitujući, daqe, ontološke premise matematike i nauke uopšte, Vajl ističe da je nužna vera u postojawe stvarnosti, nauka ne može da postoji bez, kako to on naziva, "transcendentalne vere u istinitost realnosti".8

Nauka po Vajlovom mišqewu nije moguća bez neprekidnog upoređivawa čiwenica, podataka, s jedne strane, i konstrukcija mašte, s druge strane. Istinitosni karakter matematike on vidi u stupwu wene primewivosti u različitim sferama stvarnosti. Vajl je dosta izučavao prirodu procesa saznawa i o tome je pisao u raznim prilikama. Predstava o wegovoj gnoseologiji i epistemologiji može ponajboqe da se stekne iz wegovog rada "Jedinstvo znawa" iz 1954. godine. U tom tekstu, inače nastalom iz jednog predavawa, on u sistematskom obliku rezimira, a unekoliko i precizira svoja shvatawa iz ranijih spisa. U osnovi svih znawa leži intuicija, ističe Vajl u tom radu. On je objašwava kao čin racionalnog "viđewa" onoga što je razumu dato; domet intuicije je zamašan, mada je u nauci ograničena okvirima Aufweisbare.9

Daqe, Vajl ističe značaj razumevawa i preciznijeg izražavawa u nauci. U vezi sa tim on ističe: "^ak i u formalizovanoj matematici Hilberta neophodno je da shvatimo uputstva koja se daju putem komunikacije rečima, kako da operišemo simbolima i formulama. Izraz je aktivan analogon pasivnog poimawa."10

Kvalitativan jezik je ipak neizbežan.Na trećem mestu u Vajlovom rezimirawu stupweva i zahteva u procesu saznawa nalazi se premisa o

mišqewu o mogućem. U nauci, piše on, sasvim ograničena forma takvog mišqewa koristi se u onim slučajevima kada se razmišqa o mogućnosti matematičke igre, kad želimo da se uverimo kako ta igra neće voditi protivrečnostima. Daleko složenija forma je intuicija, putem koje se dolazi na prag teorije. Tu se on poziva ili skreće pažwu na poznate Ajnštajnove stavove o prirodi procesa saznawa: da nema logičkog puta koji vodi od iskustva, ogleda, do teorije, da je taj put skokovit, prekidi nastupaju zahvaqujući tzv. ekstralogičkim momentima, intuiciji.

7 H. Weyl, Philosophy of Mathematics and Natural Science, navedeno izdawe, p. 125.8 Ibid.9 G. Veyl, Matematičeskoe m†&šlenie, nav. izdawe, str. 77.1 0 Ibid.

42

^etvrta teza iz mogućeg rezimea Vajlovih stavova glasi da osnovu koju čine intuicija, zatim razumevawe, potom razmišqawe o mogućem, omogućuje izvesno delovawe, konstrukciju simbola i formula - u matematici, građewe mernih uređaja ako je reč o empirijskim naukama. Tim putem idemo u istraživawima i predstavqawima prošlosti u istorijskoj nauci. Tamo je u pitawu hermeneutičko tumačewe, koje se, na kraju krajeva, osniva na samosaznawima i samorazumevawima. Rad velikog istoričara tako zavisi od unutrašweg bogatstva i iskustva uživqavawa u događaje koje ispituje. U ovom Vajlovom tekstu, koji se, inače, ne odlikuje dovoqnom jasnoćom, dopire se sve do metafizičkih pretpostavki u tim oblastima, a na samom kraju teksta izvesna je blaga skepsa prema vlastitim filosofskim izvođewima. ^italac, međutim, i u ta izvođewa ima odgovarajuće poverewe, bez obzira na mestimičnu zamršenost wegovog izraza, jer je reč o naučniku sa velikim rezultatima, koji se, uz to, neprekidno bavio wihovim filosofskim osmišqavawima, pokušavajući da konstruiše vlastitu epistemologiju i filosofiju uopšte, koja zaslužuje naročitu pažwu.

43

NAU^NE HIPOTEZE I OTKRI]A

44

O prirodi naučnih hipoteza

Prvi značajniji stupaw na kojem se pokazuju gotovo sva obeležja i, reklo bi se, čudesan karakter apstraktnog mišqewa, čine hipoteze. Može se reći da bez wih i nema razvijenijeg, stvarnog istraživawa, stvarawa. Ako nastojimo da predstavimo prošlost, da je objasnimo, moramo da postavqamo hipoteze, jer na početku istraživawa nikad nemamo dovoqno podataka koji bi omogućavali dobro zasnovano objašwewe. One su, dakle, neophodne u svim istraživawima, u svim naučnim disciplinama: u geologiji, kosmologiji, u ostalim prirodnim i društvenim naukama. Tragovi prošlosti se brišu čak i onda kad su u pitawu grandiozna dela, civilizacije - i kasnije se s velikom teškoćom utvrđuje čak približno vreme wihovog nastajawa ili propadawa. Ukoliko je reč o onim procesima i pojavama prirode ili društva koji postoje i razvijaju se u vreme kad ih istražujemo, nužnost stvarawa hipoteza potiče, pre svega, iz wihove složenosti, kompleksnosti, beskonačnih veza tih pojava i procesa sa drugima - koje mi, kao konačna bića u prostoru i vremenu, uspevamo da shvatimo donekle, tek u dugom istraživačkom postupku, koristeći najznačajnije tekovine prošlih generacija, istorijska iskustva čovečanstva.

Naše informacije su, prema tome, uvek nepotpune na početnim stupwevima, kad nastojimo da damo neko objašwewe, rešimo problem, te otud postoji stalna potreba za onim prethodnim "probnim" objašwewima, rešewima koja se ne izvode neposredno iz dotadašwih znawa. Tu je reč o stupwu stvarawa hipoteza, za koji je karakteristično izvesno "prelažewe" granica dotadašwih znawa i iskustava, i slobodnije tragawe za novim. To je moguće na osnovu dužeg razmišqawa, a krajwi rezultat tog procesa stvarawa obično se naziva hipoteza. Na tom stupwu proces saznawa u znatnom stepenu gubi rutinski karakter, zbiva se izvestan prekid postepenosti wegovog razvoja, dolazi do "skokova" čije stvarno značewe može da se vidi tek naknadno.

Šta se događa na stupwu stvarawa hipoteze? Na osnovu malog broja podataka, često na osnovu svega nekoliko, koji izgledaju kao sasvim neznatni, postavqaju se osnovi novog objašwewa u obliku odgovarajuće celine - koja kasnije često dobija status teorije, zakona, pa čak i učewa. Ta "probna" objašwewa zaista imaju veliku heurističku ulogu u daqim istraživawima, i na određen način usmeravaju i koncentrišu istraživačke napore. Ona se razvijaju, mewaju ili dograđuju; ponekad se dograđivawe odigrava dugo, decenijama, pa i stolećima, dok je u drugim slučajevima "vek" tih "probnih" objašwewa-hipoteza relativno kratak. Najčešće se hipoteze ne potvrđuju a limine, niti se odbacuju na takav način, kao što se često misli. Metamorfoze naučnih ideja su mnogo složenije, tako da hipoteze koje se ne potvrđuju ne treba smatrati sasvim nekorisnim.

Naučne hipoteze koje se vremenom potvrđuju, najvećim delom, zaista ukazuju na čudesne mogućnosti qudske misli i čina, naročito u onim slučajevima kada se javqaju u vreme kad ih nivo znawa ne omogućuje, kad ne "slede" iz dotadašwih rezultata, niti ima nekih izgleda za neku wihovu potvrdu ili primenu. Najviše s obzirom na te karakteristike i obeležja naučne hipoteze zaslužuju izuzetno veliku pažwu istraživača u oblasti teorije saznawa, logike i metodologije nauke.

Među najsloženijim pitawima koja se postavqaju kad je reč o prirodi naučnih hipoteza svakako su sledeća: kako su uopšte moguće uspešne hipoteze koje se na početku stvaraju na osnovu vrlo malog broja podataka? Kakva je priroda procesa saznawa koji su karakteristični za postupak stvarawa hipoteza? Kakva je objektivna, stvarnosna osnova hipoteza koje se kasnije pokazuju kao genijalne, ili uspešne anticipacije? Reč je zapravo o kompleksima problema iz okvira predmeta osnovnih filosofskih disciplina kao i niza drugih, naučnih disciplina. Ovde, međutim, posebno izdvajam samo jedno pitawe, koje je, uostalom, tradicionalno postavqano na razne načine u okviru mnogih filosofija: kako je moguće uspešno saznawe izvesnih karakteristika celine, opšteg, na osnovu saznawa izvesnih, najčešće malobrojnih karakteristika pojedinačnog? Ovakvo pitawe se ne postavqa samo u vezi sa hipotezom, nego i u vezi sa drugim oblicima apstraktnog mišqewa. Da bi se došlo do nekog zadovoqavajućeg odgovora na ovo pitawe, mora se poći od principa da se

45

uspešne hipoteze temeqe na odgovarajućim karakteristikama stvarnosti na koju se odnose, kao i na izvesnim mogućnostima čoveka da donekle pronikne u prirodu stvarnosti o kojoj je reč.

Pre svega, mora se krenuti od najopštije pretpostavke da su procesi i pojave u stvarnosti, i svet kao celina određeni na neki način; da se ta određenost ogleda u spektru različitih invarijantnosti, ponovqivosti, relativne konstantnosti, relacijama nužnosti itd. Upoznajući pojedinačne pojave ili manifestacije, mi, na određen način, i do izvesne mere, upoznajemo i opšte relacije, koje se kroz ove prve manifestuju. Preko konačnog stičemo neku predstavu o beskonačnom, preko pojedinačnog stičemo određenu predstavu o opštem, i obratno. Ukoliko se, znači, stvarnost, objekti i procesi ne shvate kao odgovarajući sistemi relacija i zakonitosti različitog nivoa, od najkonkretnijih do najopštijih, od onih koji su relativno trajni do onih koji su promenqivi u toj meri da usled toga često izmiču iz okvira naših mogućnosti da ih upoznamo, shvatimo i pojmovno izrazimo - a subjektu odriču šire mogućnosti da pronikne u te sisteme relacija stvarnosti i da ih na određen način sve uspešnije može izraziti simbolički i pojmovno - onda se one brojne zamisli, nazirawa, anticipacije i hipoteze u modernom smislu reči, koje je razvoj nauke i tehnike često potvrđivao gotovo u celini, ne mogu objasniti drugačije nego kao puke slučajnosti. Ali, takvo objašwewe ne bi moglo nikog da zadovoqi.

Ostaje, dakle, da se za prirodom hipoteze traga u kompleksnim istraživawima istorijskog procesa razvoja nauke i istraživawima prakse stvarawa uopšte. Tradicionalna gnoseologija, logika i metodologija nauke nisu se uvek temeqile na istraživawima ovog posledweg. U prilog toj konstataciji može se navesti čiwenica da je hipoteza oduvek bila jedna od osnovnih formi razvoja nauke i da je gotovo svakoj velikoj teoriji prethodila odgovarajuća hipoteza iz koje se ova razvila - a da posebne gnoseološke i logičke rasprave o prirodi te forme saznawa započiwu tek negde oko 18. veka, a veća dela posvećena problemu hipoteze uglavnom od sredine 19. veka.

Hipoteze su veoma složen oblik naučnih znawa; one su, kao što je već istaknuto, gotovo nezaobilazne, nužne u svakom istraživawu; s gledišta jednog konkretnog istraživačkog poduhvata one su, međutim, privremeni stupaw, koji se prevazilazi wihovim opovrgavawem, preoblikovawem ili potvrđivawem. One su plod maštovitih umova, koji se ne zadovoqavaju postojećim, koji traže nove puteve. Imaju odgovarajuću objektivnu, stvarnosnu osnovu, koja se ogleda u izvesnim karakteristikama procesa i objekata na koje se odnose. Usled toga gnoseološke i logičke koncepcije hipoteza koje nemaju odgovarajuće ontološke pretpostavke i premise, koje su u tom pogledu "neutralne", ne omogućuju potpunije otkrivawe prirode hipotetičkog stupwa saznawa.

Poreklo hipoteza je u tzv. ne-logičkim i logičkim činiocima; u prve se ubrajaju intuitivni oblici saznavawa, čija priroda još nije dovoqno istražena. Logičku osnovu hipoteza čine različite logičke operacije, kao analogija, indukcija i dedukcija - i to često u različitim složenim oblicima i, u zavisnosti od toga koja je logička operacija glavna, moguće je razlikovawe pojedinih vrsta hipoteza, kao i stvarawe izvesne tipologije.

Postavqawe, razvijawe, potvrđivawe ili odbacivawe hipoteze jeste stvaralački proces, a poznavawe logike i metodologije je u tome samo jedan od nužnih, ali ne i dovoqnih uslova. Plodonosne hipoteze su ponekad nastajale i kao rezultat "logičkog rezultata", tj. u protivrečnosti sa pojedinim načelima ili pravilima logičkih kanona.

Hipoteze se definišu veoma različito, naročito u savremenoj literaturi. To umnogome zavisi i od izvesnih osnovnih, ishodišnih stavova, i shvatawa raznih problema teorije nauke i filosofije uopšte. Hipotezom u modernom smislu reči smatraju se one pretpostavke koje imaju određeno utemeqewe, koje su do izvesne mere obrazložene, kojima se naznačava jedno novo moguće rešewe za problem koji je na neki način već postavqen u nauci, ili društvenoj praksi uopšte. Hipoteze, dakle, nisu bilo kakve pretpostavke, puke dosetke ili nizawa, nego oni sistemi stavova u čijem su jezgru pojedine plodonosne ideje potkrepqene izvesnim dokazima, koje označavaju jedan nov pokušaj objašwewa ranije poznatih čiwenica, pokušaj koji utiče na daqi razvoj naučne misli u nekoj vidnoj meri. Takve pokušaje najčešće preduzimaju oni qudi koji su se bavili određenim problemom duže vreme, koje imaju i druga znawa iz te oblasti, koji znaju dotadašwe pokušaje rešavawa tih istih problema itd. Ima mnogo oblika i vrsta hipoteza zbog čega su moguće wihove različite

46

tipologije u poreklu, osnovanosti, proverqivosti, saznajnoj vrednosti itd. Na stupwu hipoteze su, dakle, oblici razvoja naučnog saznawa najrazličitiji, što pokazuju analize istorijskog procesa razvoja nauke, i analize pojedinih oblika stvaralačke prakse uopšte.

Na prvi pogled, problemi u vezi sa prirodom hipoteze pripadaju onima koji su daleko od osnovnih preokupacija i nada savremenih qudi, umnogome uznemirenih u pogledu svoje budućnosti (od pretwi sukoba atomskim oružjem itd). Opstanak qudi, međutim, umnogome zavisi od vaqanih prognoza i vizija budućnosti i izbegavawa, stihijnosti u organizaciji društvenog života. Prognoze odavno više nisu samo stvar vizionara zanetih budućnošću, nego imperativ vremena; među činiocima koji su doveli do stvarawa takvih novih naučnih disciplina kao što su to prognostika ili futurologija, nipošto nisu zanemarqivi ekonomski.

Ako se zna da su u osnovi prognoza budućnosti, koje su zaista neophodne, hipoteze izvedene iz odgovarajućih podataka o dosadašwem razvoju, onda je jasno da i problemi u vezi sa teorijskom osnovom i mogućnošću naučnog predviđawa - prognozom, tj. problemi u vezi sa prirodom hipoteze postaju sve aktuelniji.

47

Uloga intuicije u nauci

Oni koji su se posvetili otkrivawu tajni bića, zakonitosti sveta i čoveka često su u nedoumici oko toga da li je to najboqi izbor poziva i posla. Na tom putu zaista ima mnogo teškoća: uprkos neprekidnom radu, veoma su retki trenuci kad istraživač stvaralac oseća da je došao do nečeg što je potpuno nesumwivo, izvesno, pouzdano. No, i pored toga, istinski tragaoci ne napuštaju taj put, štaviše, ponekad osećaju da to ni ne mogu da učine, kao da izbor nije bio wihova stvar. Kod tih qudi ikstraživački rad, stvarawe, odnosi prevagu nad svim ostalim u životu - gotovo sve je podređeno istraživawu, stvaralaštvu. Tako život mnogih qudi protiče u oskudici, postaje neka vrsta avanture teško shvatqive za druge qude. Ali, ovde, ipak, postoji neka vrsta pravosuđa: istraživači stvaraoci bar jednom u svom veku dožive izuzetnu radost saznawa, onu o kojoj je pisao još Aristotel u svojoj Metafizici, radost koja se ne može meriti ni sa jednom drugom. I ta radost saznawa javqa se kao neki čudesan dar za istrajnost u tragawu. I kao i druge radosti, i ova je utoliko veća ukoliko nastupa iznenadno, neočekivano, neposredno; taj čin daleko prelazi granice intelektualne sfere - on nastaje kao rezultat napora svih snaga čoveka. Taj specifični put i način, oblik neposrednog saznawa od davnina se u evropskoj duhovnoj tradiciji nazivao uvidom, dok kod narodâ drevnog Istoka ima, takođe, značajnih ideja i učewa o tom obliku, stupwu saznawa. Neki od drevnih istočwačkih mudraca izvodili su, štaviše, i suptilnije razlike među pojedinim oblicima saznawa, čak i među pojedinim stupwevima u okviru samog intuitivnog oblika saznawa, što je izraženo odgovarajućom terminologijom. To se najboqe može videti iz uporednih istraživawa, kao što su to, na primer, Radakrišnanova, izneta u delu Indijska filosofija. U evropskoj duhovnoj tradiciji neposredni oblik saznawa označavan je terminom intuicija (lat. intueri = pažqivo, napregnuto, usredsređeno posmatrawe, ali ne samo čulno). Neki smatraju da je taj termin u upotrebi već od Boecija.

^iwenica da ima znawa koja su, u mawoj ili većoj meri, neposredna, da postoji specifičan, umnogome zagonetan, poseban oblik saznawa, intuitivni, od davnina je privlačila pažwu filosofa, naučnika, umetnika, teologa. Glavni problem je bio kako da se objasne pretpostavke i priroda takvog oblika saznawa. Pokušaja objašwewa tog neposrednog oblika saznawa ima mnogo. Iako je literatura o tome obimna i bogata (bibliografija radova o tome koju sam objavio u časopisu Dijalektika, 3-4/1980, sadrži oko hiqadu jedinica), šira istraživawa su, moglo bi se reći, tek u nekom zamahu. Ostaje da se mnogo radi čak i u oblasti ispitivawa tradicije, onoga što se ranije mislilo o neposrednom obliku saznawa, jer se često prenebregavaju ili pogrešno predstavqaju značajne tekovine u istoriji qudskog duha.

To što se u intuiciji kao obliku saznawa ne zna mnogo možda ni ne treba da začuđuje. Reč je o fenomenu koji ima različite pretpostavke i koji se može upoznavati tek u interdisciplinarnim istraživawima. Tradicionalni spekulativni filosofski pristupi iscrpli su, izgleda, sve svoje mogućnosti. Zanimqivo je da među piscima koji se bave problemom intuicije danas više ne dominiraju filosofi, kao ranije. Znatno je više onih koji se bave nekom posebnom naučnom disciplinom, ali su istovremeno u potrazi za razjašwewem prirode procesa saznawa, stvarawa, za utvrđivawem uloge pojedinih stupweva ili momenata kao što je to intuicija. Ovde je reč, pre svega, o pojedinim naučnicima koji su došli do značajnih rezultata upravo putem intuicije. Spisi tih naučnika zaslužuju posebnu pažwu i kao neka vrsta izvorne dokumentacije. Zapravo, to bi trebalo da bude prvi korak u istraživawima fenomena intuicije: da se, koliko je moguće, utvrde okolnosti koje ukazuju na mogućnosti intuitivnog oblika saznawa, i to iz stvaralačke prakse. U tom pogledu istorija nauke ima sve veći značaj, ali samo ukoliko se u woj širi osnova istraživawa, ukoliko predmet minucioznih istraživawa postane celokupna građa koja je na bilo kakav način u vezi sa radom onih naučnika koji su došli do značajnih rezultata mawe ili više intuitivnim putem. Tako zasnovana istorija nauke postaje ne samo relevantna nego i neophodna u gnoseološkim razmatrawima. Neki radovi otkrivaju izuzetno velike mogućnosti u tom pogledu (studije A. Koarea, X. Holtona itd).

48

Među naučnicima koji su se bavili problemom intuicije ima vrlo mnogo fizičara, a wihovi spisi su veoma značajni ne samo kao odgovarajući izvor, opis stvaralačke prakse i manifestovawa intuicije u stvarawu, nego i kao pokušaji objašwewa intuicije u stvarawu, nego i kao pokušaji objašwewa intuicije kao oblika saznawa. Zbog toga su važni pregledi i razmatrawa tih pokušaja koje nalazimo u opusu istaknutih naučnika (Planka, Ajnštajna, De Broqija itd). Ali, ni to se ne ubraja u jednostavne zadatke, zbog toga što je za pravilno razumevawe uloge intuicije u tim konkretnim situacijama potrebno poznavawe mnogih okolnosti ne samo iz konteksta razvoja naučnih ideja nego i društvenih okolnosti vremena o kojem je reč.

Štaviše, tu se javqaju tako složeni problemi da često izgleda kako uspešne istorijske rekonstrukcije okolnosti u vezi sa intuitivnim otkrićima i pronalascima uopšte nisu moguće. Kada bi intuicija bila samo predmet empirijske psihologije, kao što je mislio, na primer, Karl Poper, onda napori o kojima je ovde reč ne bi bili neophodni. Međutim, intuicija je predmet istraživawa u epistemologiji, i to već odavno, te s tog stanovišta ona zaslužuje daleko veću pažwu. To se može videti iz epistemoloških studija pisaca različitih orijentacija. Spomenuću ovom prilikom kwige M. Bunhea Intuicija i nauka i Filosofija fizike, kao i kwigu Virije-Remona Uvod u epistemologiju. Takođe je sve veći broj studija istaknutih naučnika koji podosta raspravqaju o ulozi intuicije u stvaralaštvu. Jedna od najnovijih je kwiga U potrazi za istinom uglednog fizičara A. Migdala. Nijedna od navedenih kwiga, na žalost, nije prevedena kod nas.

Nije nimalo slučajno što se tako brojni naučnici i pisci osvrću na problem intuicije ili ga podrobnije razmatraju. Reč je o obliku, stupwu, vrsti znawa različitoj od drugih, ali u vezi i odgovarajućem kontekstu sa drugim oblicima znawa. Slika o svetu ili sistem znawa u okviru neke od naučnih disciplina nikad se ne sastoji samo od elemenata istog reda, od znawa iste vrste. Osim toga, od aksioma i teorema do zakona, od hipoteza i teorija do učewa ne vode putevi bez prekida. Na svim stupwevima putevi se presecaju, a često i kidaju i gube, tada intuicija, koja se, inače, najčešće opisuje kao "blesak" misli, pokazuje kojim pravcem treba da se ide daqe. Na to je na odgovarajući shematski način i Ajnštajn u poznatom pismu M. Solovinu iz 1952. godine. Tu shemu su komentarisali, pa i razvijali i upotpuwavali pojedini autori, a najviše Holton.

Ovde treba podsetiti da je oduvek postojalo veliko interesovawe za one puteve koji vode sigurnim, pouzdanim znawima. Snovi o mogućnosti neke logike otkrića veoma su stari. U potrazi za putevima ka pouzdanim znawima često su polagane nade ili samo u logiku, wene kanone, ili pak samo u intuiciju. Teorije saznawa stvarane na samo jednoj od ovih osnova nisu mogle da budu uspešne, putem wih se nije mogla vaqano objašwavati stvaralačka praksa. Pokazalo se da su logika i intuicija u vezi, da jedna omogućuje i pretpostavqa drugu, i tako su otvorene nove perspektive za teoriju saznawa u kojoj bi se mogla uspešno objašwavati dinamika saznavawa, koju čine veoma različite komponente. Insistirawe na najvećem značaju samo jedne od komponenata vodilo je jednostranim koncepcijama. Tako su nastajale različite intuicionističke koncepcije kao izraz nada da se nađe neki poseban, izuzetan, savršen oblik saznawa, neki poseban organon, nezavisan od drugih, koji bi obezbeđivao najpouzdanija znawa, otkrivao suštinu pojava i procesa, kao i sveta uopšte. U tom smislu se o intuiciji raspravqa u spisima Šopenhauera, Šelinga, Bergsona, Loskog, Franka, Kajerlinga i drugih.

Jasno je da se intuicija ne može izučavati neposredno. Reč je o jednoj vrsti promenqive, ako se može tako reći, ali se mnoge pojave i procesi ne mogu izučavati neposredno, nego preko različitih manifestacija. Intuicija se manifestuje u najrazličitijim oblicima naučnog i umetničkog stvaralaštva i u svim fazama procesa saznawa uopšte. Najopštija karakteristika tog oblika saznawa jeste neposredno, iznenadno dolažewe do nečeg novog, i to u obliku neke celine. Već prilikom pokušaja razjašwewa ovih opštih odlika može se videti da se taj oblik saznawa mora posmatrati u vezi sa drugim oblicima saznawa, u sklopu raznih činilaca koji omogućuju značajne rezultate postignute intuitivno.

Pre svega, može se govoriti samo o relativno neposrednim oblicima saznawa, i o znawima relativno neposrednim, dakle o onima kojima ne prethode odgovarajući postupci izvođewa i dokazivawa. Osim toga, ma koliko da su važna znawa do kojih se dospelo srazmerno neposredno, intuitivno, ona ne ostaju u tom obliku, nego zahtevaju obradu, razvijawe, utemeqewe, dokazivawe. Tu se vidi relativan karakter neposrednosti intuitivnih znawa, i jedno se može govoriti o stupwu relativne neposrednosti tih znawa. Tih

49

stupweva ima mnogo. Sve to, naravno, ne umawuje značaj intuicije kao oblika saznawa, ali ona postaje umnogome shvatqivija tek kad zapazimo da zavisi od brojnih pretpostavki i činilaca, kad utvrđujemo kako sve zavisi od odgovarajućih pretpostavki.

Izvesnu širu osnovu za ovakvo poimawe intuicije možemo naći u Hegelovim spisima, u wegovoj kritici Hamana i Jakobija. Što se tiče iznenadnosti kao opšte karakteristike pojave intuitivnih znawa, može se, isto tako, konstatovati da je i ta karakteristika relativna. I ona ima odgovarajuće pretpostavke, bez kojih nije moguća. Intuitivna znawa se zaista javqaju iznenadno, naizgled slučajno, najčešće u časovima odmora, opuštenosti, živahnosti duha, veoma retko za radnim stolom, u samom istraživačkom radu. Ovu čiwenicu ne treba gubiti iz vida, jer je vrlo indikativna, upućuje na prava izvorišta i mehanizme intuicije. Do znawa dolaze intuitivno samo oni koji su u potrazi za rešewem nekog problema duže vreme, koji su koncentrisali napore i usredsredili svoju pažwu na rešavawe pojedinih problema, koji su time zaokupqeni neko vreme konstantno. Samo tim stvaraocima pomaže "slučaj", jer su oni za wega "pripremqeni" - ovde parafraziram jednu lepu Flemingovu rečenicu iskazanu u vezi sa tim. Ta "priprema" je dugotrajan proces, što se vidi iz gotovo svih značajnih opisa stvaralačkog postupka. Poenkare - kome najviše dugujemo to što je opisima okolnosti u kojima je dolazio do svojih rezultata umnogome podstakao istraživawe fenomena intuicije - ističe da je do svojih glavnih ideja dospeo u časovima predaha i odmora od napornog i dugotrajnog rada. Iz kritički priređene dokumentacije o Mendeqejevu vidi se da je ovaj naučnik došao u snu do izvesnih značajnih ideja, do slike o mestu pojedinih elemenata u tablici.

Ovakvi podaci su ranije primani s izvesnom nevericom, jer se polazilo od pogrešnih predstava o prirodi i činiocima procesa saznawa. Tako je Lapšin, filosof neokantovske orijentacije, muzikolog, koji se veoma mnogo bavio problemima stvaralačkog postupka u nauci i umetnosti, bio od strane mnogih oštro kritikovan kad je u svom delu Filosofija otkrića i otkriće u filosofiji (1922) saopštio podatke o tome na osnovu usmenih svedočewa saradnika Mendeqejeva, Inostranceva, Ozerovske i drugih. Kada su mnogo godina docnije pronađeni memoari akademika Inostranceva, videlo se da su podaci verno preneti i, štaviše, uspešno komentarisani, u vreme kada se o psihofiziologiji sna znalo relativno malo.

Proces saznawa je, dakle, najčešće predstavqan samo kao izvestan sled nekih racionalnih, planiranih operacija čiji je tok ranije ili kasnije morao dovoditi do značajnih rezultata, koji se, prema tome, izvode. No, to je bilo shvatqivo u doba kada je moderna psihologija bila tek u izvesnom konstituisawu, kada su čiweni tek prvi značajni koraci da se objasni mišqewe kao proces, kad se znalo srazmerno malo o ulozi sfera podsvesti i wihovih veza sa sferama svesti. Danas, međutim, kad se znaju mnogi činioci u procesu mišqewa, izvesna neverica da se izučavawem raznovrsnih podataka, u pokušajima odgovarajuće rekonstrukcije pojedinih "misaonih drama" (Ajnštajnov izraz) može doći do neke "logike intuicije", ostaju nerazumqive. Mnoge "misterije" intuicije iščezavaju kad se upoznamo sa pojedinim rezultatima savremene nauke o ulozi podsvesnih tokova ili pak o ulozi emocija u stvarawu uopšte. Postaju znatno razumqiviji podaci iz istorije nauke, pa čak i pojedini podaci opisivani u žitijima istaknutih bogougodnika o wihovom "neposrednom" kontaktu sa Bogom, primawu wegovog naloga itd. U osnovi svega toga su procesi izvesne koncentracije, i to ne samo umnih moći nego gotovo svih snaga na neki zadatak, ciq. Kad je reč o toj prirodi intuicije, već je Novalis (18. vek) znao da "intuicija nema za osnov nikakav poseban nagon. Osećawa i refleksija stvaraju zajednički intuiciju. Intuitivno prikazivawe počiva na sistematskom mišqewu i uviđawu!" (Novalis, Izabrana dela, izbor Zoran Gluščević, prev. Branimir Živojinović, Biblioteka "Orfej", Nolit, Beograd, 1964, str. 249.)

U čemu se sve ogleda uloga intuicije? Svet u kojem živimo grandiozna je tvorevina, a naš život protiče u neprekidnim pokušajima da razjasnimo pojave i procese u wemu. Na početku, u detiwstvu, ne znamo za beskonačnost u prostoru i vremenu, i svet je za nas najbliža okolina, pa ni ona nije nimalo jasna, uprkos poukama koje pristižu sa svih strana (porodica, škola itd). Primajući te pouke, mi formiramo i svoja iskustva i idemo putem koji se ne poklapa ni sa jednim drugim, ni od onih kojim idu ili su išli nama najbliži. Idemo za nekim vlastitim osećawem, za svojom imaginacijom. Nema još mnogo znawa, ali ima mašte, fantazije, i mi neretko idemo za ciqevima koji nisu plod ni upućivawa ni našeg jasnog promišqawa, nego su više rezultat neke naše slutwe da tako treba da se čini. I ta vrsta nekog unutrašweg glasa, osećawa, ostaje i daqe, prati nas

50

do kraja kao neodvojiv element našeg bića, identiteta. I kad postajemo zreli, radoznalost ne slabi, nego se pojačava, preobražava, znawe se obogaćuje, ali slutwa, unutrašwi glas, ipak ostaje, ponekad kao neobično značajan vodič. U tome nema ničeg neobjašwivog, ni mističnog, tu je reč o specifičnom izrazu izvesnih iskustava, misaonih, praktičnih, koja se kombinuju pod uticajem jače izraženih žeqa da delujemo u ovom ili onom pravcu, sažimaju se i u skraćenom obliku javqaju kao moguće rešewe nekog problema za kojim se tragalo.

O tom činiocu slutwe i specifičnog osećawa da na određenom putu postoji nešto što treba da se nađe pisao je i Jovan Cvijić, i to u više navrata. U članku "O naučnom radu i o našem univerzitetu", u kojem je reč o stvaralačkoj imaginaciji, piše, između ostalog: "Ima, naposletku, jedna osobina osećajnog života koja je takođe od velikog uticaja na naučni rad. U nas ima reč sluktiti, čovek slukti, oseća pojave, događaje, procese. To je vrlo često slučaj s naučnim problemima. Nema se još nikakvo precizno i duboko promatrawe, koje bi navelo na ideju, ali se oseća, kadšto vrlo oseća, da se u izvesnom pravcu ima nešto da nađe. Svakojako, s tim pravcem nije ispitivač nepoznat. Ovo slukćewe ideje retko prevari. Za wim treba poći. Možda je to stawe inkubacije, dubokih promatrawa i ideja. Ali se i po ovome vidi da nije samo intelekt dovoqan za iznalažewe i rešavawe naučnih problema, naročito za iznalažewe. Oko intelekta ima skrivenih struja osećajnog i podsvesnog života, koje su od velikog uticaja na intelekt."

U čemu se ogleda intuicija u toku rada naučnika i kakva je priroda naučnog istraživawa uopšte? ^esto se na naučnoistraživački rad gleda kao na delatnost strogo planiranu, izvođenu po ranije utvrđenom planu, svojevrsnom scenariju, sa jasnim znawem o ciqu koji treba da se postigne. Osvrt na praksu naučnoistraživačkog rada, čak i onaj letimičan, otkriva drugačiju prirodu tog rada. Plan i metodi postoje, i oni su veoma važni, ali uz wih, ili, preciznije, u preplitawu sa wima u procesu istraživawa, u principu na svim stupwevima, u svim fazama manifestuje se intuicija. Nekad se ona javqa već prilikom postavqawa problema, a taj izbor problema ima stvaralački karakter. Već sámo nalažewe pravog problema, wegovo pravilno postavqawe, često je označavalo početak velike transformacije u naučnoj slici o svetu.

Daqe, u pokušajima da se uobliči jedno probno objašwewe, da se postavi hipoteza, kojom se na značajan način usmeravaju daqa tragawa, uloga intuicije takođe postaje vidqiva i značajna. U obliku svojevrsne muwe, bleska, "sine" ideja, obris nekog mogućeg plana rešewa ili čak rešewa, i uz to se javqa izvesno specifično osećawe sigurnosti, uverenosti da je to baš tako. I naučnici kreću daqe sa povećanim interesovawem. Ne stoji se više na raskršćima, ne dvoumi se oko izbora pravca, stvorila se pretpostavka za pomerawe u shvatawu određene pojave, procesa, objekta. Logika je iscrpla svoje mogućnosti u datom času, prekinuo se wen lanac da bi se ponovo, ali na nekom višem stupwu, logička sredstva počela i daqe koristiti u obradi onog novog elementa koji je nastao misaonim "bleskom", kako to pisci najčešće karakterišu u opisima intuitivnog prodora.

U procesu proveravawa hipoteza, koji može biti dug, u pokušajima da se dospe do višeg stupwa - teorije, zakona, učewa - ovi ciklusi se na različitim nivoima u veoma raznovrsnim oblicima uvek ponavqaju. Logika biva obogaćena intuicijom, intuicija dobija potpuniji smisao i značewe u obradi logičkim sredstvima. Tako logika i intuicija zadržavaju komplementarni odnos. Iz ovih konstatacija ne treba izvoditi zakqučak o jednoj vrednosti logike i intuicije, one imaju različite domene, a dinamika procesa saznawa, kao što je istaknuto na početku, ne bi mogla da se shvati ako se postavqa problem primata logike ili intuicije. Razume se, ne možemo planirati intuitivne prodore, ali ih možemo na neki način očekivati znajući wihove pretpostavke, možemo od wih dobiti više ako upoznamo činioce stvaralačkog postupka u određenoj koordinaciji, ako poznajemo odgovarajuće mehanizme psihičkog života o kojima se danas zna daleko više nego pre 70-80 godina, kada je uticaj raznih intuicionističkih filosofskih škola bio veoma izrazit. Ovde mislim, pre svega, na ona istraživawa u kojima se došlo do utvrđivawa odgovarajućih centara za najsloženije psihičke funkcije, analitičke i sintetičke sposobnosti (Penfild, Lurija, Delgado itd).

Budući da je čovek jedino biće čije je mišqewe bitno određeno trima dimenzijama - prošlost, sadašwost i budućnost - on teži da se vine u mislima i dokuči mnogo toga iz prošlosti, sadašwosti i budućnosti. Rekonstruišući često prilično vernu sliku prošlosti čiji se tragovi brzo i nekad gotovo bez ostatka gube, na

51

osnovu nekog podatka, uspeva se, katkad upravo najviše zahvaqujući živoj imaginaciji, intuiciji, da se stvori slika o nekom prastarom zdawu, wegovom obliku, veličini, nameni. Tu se manifestuje intuicija koju u nekim pokušajima tipologije nazivaju arheološkom; na osnovu, takođe, vrlo malo znakova odgonetaju se pisma naroda davno iščezlih, zapisi, hijeroglifi, koji svedoče o životu u davnim vremenima. Ovu intuiciju Lapšin naziva filološkom, neki drugi pisci nazivaju je lingvističkom. Daqe, na osnovu malog broja znakova na tlu utvrđuju se korita nekadašwih reka, pravci kotlina itd. Ovu posledwu intuiciju nazivaju geografskom intuicijom. A već je davno ustaqen termin fizička intuicija, koji se može naći u opusu fizičara različitih orijentacija i škola, kao neki specifičan oblik saznawa.

I upravo kasnije potvrđivawe raznih pretpostavki, hipoteza nastalih intuitivno, pobuđuje još veće interesovawe za fenomen intuicije, za wenu prirodu koja se ne može razumeti bez širih i raznovrsnih istraživawa koja bi bila utemeqena na odgovarajućim filosofskim premisama. Zaista je reč o najvišem, sintetičkom obliku saznawa, u čijoj osnovi leže raznovrsni činioci, u odgovarajućem kontekstu, koordinaciji. On je moguć jedino kad se steknu bar neki od navedenih činilaca. I u onoj meri u kojoj se stiču ili poseduju sve brojniji činioci, pretpostavke, u toj meri će i intuitivno postignuće biti značajnije, dalekosežnije. Ovde se, naravno, tek naznačavaju neki od problema u vezi sa intuicijom, ukazuje na neka obeležja i mogućnosti. Mnoštvo problema ostaje još nedovoqno razjašweno. Širi uvid u istoriju nauke i umetnosti, uvid u najnovije rezultate brojnih nauka, koji se, inače, veoma teško postiže u naše dane, omogućio bi mnogo potpuniju koncepciju intuicije no što su one koje nalazimo u delima autora što su se ranije bavili fenomenom intuicije.

52

Poenkare, Ajnštajn i Luj de Broqi o ulozi intuicije u nauci

Teorija saznawa odvojena od nauke je prazna shema. Nauka bez teorije saznawa, ukoliko je to uopšte moguće, primitivna je i zbrkana.

AjnštajnProblem intuicije danas više nije samo filosofski problem; novija istraživawa pokazuju da je fenomen

intuicije daleko složeniji nego što je to izgledalo ranije u parcijalnim analizama.1 O intuiciji su pisali, osim filosofâ i psihologâ, i mnogi istaknuti naučnici, zadivqeni wenim rezultatima i manifestacijama.2 U delima pojedinih od tih naučnika često nalazimo više elemenata relevantnih za jednu modernu fenomenologiju intuicije nego u brojnim traktatima filosofa intuicionista, koji su, inače, o intuiciji pisali najviše od svih - videći u woj svojevrsni novi organon.3 Ti pokušaji objašwewa intuicije najčešće se zasnivaju na bogatom iskustvu iz prakse naučnika i u tome je, pored ostalog, wihovo određeno preimućstvo nad raznim spekulativnim koncepcijama intuicije.

Ovde ćemo se osvrnuti na pokušaje objašwewa fenomena intuicije koje nalazimo u delima Anrija Poenkarea (Henri Poincaré, 1854-1912), Alberta Ajnštajna (Albert Einstein, 1879-1955) i Luja de Broqija (Louis de Broglie, 1892-???).

Poenkare je problem intuicije razmatrao u više navrata; on je raspravqao o inuticiji u (a) heurističkom smislu (intuicija kao sposobnost, veština pronalažewa ili otkrivawa Novog, wena obeležja i manifestacije); i (b) logičko-gnoseološkom smislu (kao neposredno uviđawe obrisa, kontura nekih rešewa, rezultata itd, i to mimo logičkog izvođewa koje neposredno prethodi). Wegov čuveni članak "Matematičko otkriće" (L'invention mathématique)4 uglavnom se odnosi na heurističku stranu problema intuicije. Značaj tog članka je i u tome što je inicirao istraživawa problema stvaralačkog procesa u oblasti matematike.5

Matematičko rasuđivawe, prema Poenkareu, nije prosta suma silogizama; ono se sastoji iz silogizama koji su u odgovarajućem redosledu, a značajnije je da se uoči taj redosled nego sami članovi koji su u tom redosledu; ako taj redosled uočimo, mi ćemo, prema Poenkareu, doći do celokupnog toka, tj. shvatićemo celinu. "Intuitivno osećawe" nam omogućuje da dođemo do harmonije i skrivenog reda među stvarima, procesima itd. Tim osećawem ne raspolažu svi qudi. Neki uopšte ne raspolažu tim osećawem, ali u maloj meri - oni mogu da shvataju matematiku, dok treći raspolažu u ovoj ili onoj meri pomenutim osećawem, i oni ne samo da shvataju matematiku već su sposobni i da stvaraju u toj oblasti, i to u onoj meri u kojoj im je razvijena ta "intuicija".

Otkriće se, prema Poenkareu, sastoji u odgovarajućem izboru - a pred istraživačem je najčešće mnoštvo solucija. Početak, kao i relativno duže bavqewe određenim problemom, najčešće ne obećava mnogo, ali se, na tom putu, u jednom određenom momentu, iznenadno javqa rezultat, obično u časovima odmora i

1 Upor. René Boirel, Théorie générale de l'invention, Presses Universitaires de France, Paris, 1961.2 Bogatu građu iz oblasti istorije nauka, filosofije i stvaralaštva uopšte prikupio je i analizirao poznati ruski

neokantovac Ivan Ivanovič Lapšin (Lapšin, 1870-1952). - Upor. I. I. Lapšin, FilosofiÔ izobreteniÔ i izobretenie v filosofii, I, II, "PlamÔ", Praga, 1924.

3 Intuicionistički filosofi u svojim spekulacijama nisu, u suštini, išli daqe od pohvala intuiciji i isticawa wenog primata nad ostalim oblicima saznawa. Za većinu wih intuicija je u stvari nepoznata ili božanski dar. Napori filosofa-intuicionista nisu ni mogli da dovedu do značajnijih rezultata, jer ih je mawe ili više izrazita metafizička i fideistička orijentacija odvodila od magistralnih tokova filosofske i naučne misli svog vremena. To se odnosi pre svega na dve najistaknutije škole modernog filosofskog intuicionizma, školu Anrija Bergsona (Henri Bergson, 1856-1941) i školu ruskih intuicionista Nikolaja Loskog (Losski, 1870-1965), Semjona Franka (Frank, 1877-1950), Vladimira Erna (Örn, 1881-1917) itd, koje su međusobno, inače, vrlo različite.

4 Upor. Henri Poincaré, Science et méthode, Flammarion, Paris, 1927, pp. 43-63.5 Upor. Žak Adamar, Issledovanie psihologii processa izobreteniÔ v oblasti matematiki , "Sovetskoe radio", Moskva,

1970, str. 3. Naslov originala: Jacques Hadamard, Essai sur la psychologie de l'invention dans la mathématique.

53

živahnosti duha. Ono što zadivquje prilikom takvih, intuitivnih postizawa određenih rezultata jeste izvesno unutarwe ozarewe, koje je obično pratilac kulminacije stvaralačkog procesa. Pretpostavka tih iznenadnih rezultata jeste svesna planirana delatnost, intenzivno bavqewe određenim problemom; ali putevi do rezultata, do "intuicije" (često se tim terminom označava samo krajwi rezultat, a ne i proces koji mu prethodi i omogućuje ga) ne vode samo preko sfere svesnog; intenzivno razmišqawe o određenom problemu "pušta u pogon" (Poenkare) podsvesne mehanizme. U sferi podsvesti obrazuju se hiqade raznih kombinacija koje su u vezi sa rešewem datog problema. U vezi sa tim Poenkare je postavio jedno značajno pitawe: kako to da iz hiqade kombinacija koje se stvaraju u podsvesti samo nekoliko prelazi granice6 sfere svesnog? Da li je tu u pitawu slučajnost, kao što su mislili neki naučnici, kao, na primer, Šarl Nikol (Nicolle) ili Pol Surio (Souriau). Poenkare je smatrao da tu nije reč o slučajnosti; među drugim činiocima neophodnim za pojavqivawe te "prave" kombinacije on navodi i osećawe matematičke lepote, osećawe harmonije broja i oblika. Korisne su one kombinacije koje najviše od svih deluju na specifično čulo matematičke lepote, a to čulo, prema wemu, poseduju samo matematičari, dok se oni koji ga ne poseduju tome smeju.

Ono što se, prema Poenkareu, dobija u stawu "ozarewa" jesu polazni stavovi, ideje okosnice, obrisi rešewa - do konačnog rešewa predstoji još proces obrade i proveravawa rezultata do kojih se došlo intuitivnim putem. A taj postupak je izrazito racionalan i organizovan.

U polemikama sa logicistima7 Poenkare je raspravqao i o intuiciji u smislu logički neizvodqivih elemenata ili ne-logičkih elemenata dokaza i, uopšte, analize. Logicisti su smatrali, pored ostalog, da posle uvođewa izvesnog malog broja stavova bez dokaza, sve ostalo u matematici može da se izvodi logičkim putem. Prema wihovom mišqewu intuicija nema nikakvu ulogu u matematičkom izvođewu, dokazivawu. Poenkare je isticao da logicisti faktički pribegavaju intuiciji prilikom uvođewa osnovnih principa koji se ne dokazuju - iako eksplicitno odbacuju ulogu intuicije. Ali, intuiciju Poenkare ovde često shvata u duhu kantovskih sintetičkih sudova a priori, što su, inače, ranije uočili Abel Rej (Rey), Lewin (Lenin) i V. F. Asmus (Asmus).

Problem intuitivnih pretpostavki nauke Poenkare je povezivao sa problemom aksioma, ali ulogu intuicije nije svodio samo na taj domen. Intuicija je, prema wemu, princip matematičkog rasuđivawa, osnova dedukcije; jer čista logika, tj. strogo logičko rasuđivawe (ukoliko ono postoji u "čistom" vidu), vodi tautologijama, i zato je potrebna i neophodna intuicija - ali ne čulna (ona koja se zasniva na osetu, opažaju ili na indukciji putem prostog nabrajawa), već "intuicija čistog broja", tj. intelektualna intuicija. Intelektualna intuicija je uslov stvarawa, otkrivawa novog u matematici, u sferi analize, i putem we se uviđa opšti plan rešewa. Ali, kod Poenkarea ne nalazimo objašwewe o prirodi intelektualne intuicije, o wenoj osnovi, o wenoj vezi sa čulnom intuicijom. On je smatrao da je taj problem čisto filosofski, ili, kako se on izražavao "psihološki" ili "metafizički". I pored sveg isticawa uloge intelektualne intuicije, Poenkare je bio daleko od iskqučivosti u tom pravcu; za wega je intuicija imala značewe tek u jednom širem kontekstu saznajnog procesa, a ne kao neki samostalan oblik saznawa.

Od istaknutih naučnika dvadesetog veka Ajnštajn je bio jedan od onih koji su izuzetno veliku pažwu posvećivali epistemološkim i, uopšte, filosofskim problemima, a posebno problemu intuicije. U mnogim wegovim spisima nalazimo značewe stavova o intuiciji i wenoj ulozi u procesu saznawa, u nauci uopšte.

U svom govoru na svečanosti povodom šezdesetog rođendana Maksa Planka (Planck, 1858-1947), 1918. godine, Ajnštajn je, besedeći o zadatku fizičara da istražuju opšte elementarne zakone, isticao da do tih zakona "ne vodi nikakav logički put, nego samo intuicija, koja se oslawa na uživqavawe u iskustvo". 8 Ovu misao nalazimo u ovoj ili onoj formi u raznim wegovim spisima, ali ju je najpodrobnije objasnio u pismu svom prijatequ, švajcarskom fizičaru Morisu Solovinu (Solovine, ???) od 7. maja 1952. godine.9 Sistem

6 Na te granice Poenkare je gledao kao na uslovne, relativne i fleksibilne.7 Upor. Henri Poincaré, La valeur de la science, Paris, 1929, pp. 11-34.8 Albert Ajnštajn, Šta je teorija relativnosti? Društvo i ličnost. Zašto sam za socijalizam? (izbor Dušan Nedeqković),

SAN, Naučno-popularni spisi, kw. 4, Odeqewe za društvene nauke, kw. 2, Naučno delo, Beograd, 1961, str. 12.9 Al†bert Öynçeyn, Sobranie naučn†&h trudov, Tom IV, "Nauka", Moskva, 1967, stor. 570.

54

znawa i prirodu procesa saznawa uopšte Ajnštajn je tom prilikom predstavio u obliku jedne sheme* kojom je, pored ostalog, istakao neophodnost intuicije u nauci. Simbolom E on je označio, u toj shemi, neposredno iskustvo, a simbolom A obeležio je aksiome iz kojih izvodimo određene stavove. Prema wemu, s gledišta psihologije A se temeqi na E, ali ne postoji nikakav logički put koji bi vodio od E do A, već samo intuitivna (psihološka) veza. Iz A se izvode logičkim putem pojedini stavovi, koje je on označio simbolom S. Stavovi S se dovode u vezu sa E, tj. proveravaju se eksperimentalno itd. I na toj relaciji A-S saznajni proces nije strogo logički u smislu neprekinutosti, već "ekstralogički", tj. intuitivan. Ali, veza između S i E je daleko mawe problematična nego veza između A i E.

A (Aksiomi)

S1 S2 S3

* Shema iz Ajnštajnovog pisma Solovinu, kojom se ukazuje na opštu prirodu procesa saznawa i na ulogu intuicije u tom procesu

Intuicija se, inače, manifestovala i u Ajnštajnovom misaonom razvitku i naučnom radu, i to u različitim oblicima, a to je bio možda jedan od razloga što je on potcrtavao ulogu intuicije u nauci i saznawu uopšte. On se posebno interesovao za proces geneze, za otkrivawe najvažnijih stupweva u vlastitim misaonim naporima na putu do teorije relativnosti. U tom ciqu on je, na inicijativu Maksa Verthajmera (Wertheimer) vodio sistematski organizovane razgovore sa tim poznatim psihologom-geštaltistom; u tim razgovorima rekonstruisani su neki najvažniji momenti iz velike "drame ideja" (kako je sâm Ajnštajn nazvao svoj stvaralački put) koja je dovela do teorije relativnosti. Pokazalo se da su neke od glavnih ideja (novo tumačewe jednovremenosti događaja, ili ideja o brzini svetlosti kao konstanti itd.) bile plod intuicije ili, kako je to Verthajmer objašwavao u geštaltističkom duhu i terminologiji, bile su plod insajta (engl. insight = neposredno pronicawe u nešto, u neku suštinu, celinu). A neke od ideja teorije relativnosti, u obliku zamisli, javile su se Ajnštajnu još u vreme kada je bio učenik gimnazije, kada još nije posedovao potrebna znawa iz fizike (i nauke uopšte) da bi ih razvio; te zamisli su mu kasnije bile orijentacija u radu.

Ajnštajnova isticawa značaja intuicije nemaju ničeg zajedničkog sa apoteozama intuicije koje nalazimo u delima filosofa-intuicionista. Nastojeći da odredi mesto intuicije u procesu saznawa, on nije gubio iz vida i brojne pretpostavke intuicije, koje ograničavaju, mawe ili više, wen neposredni karakter. U tekstovima Ajnštajna nalazimo i ukazivawa na neosnovanost naivne vere u intuiciju u smislu svake očigledne izvesnosti jedne ideje itd.10 Intuicija se, prema wemu, javqa tek u razvijenom procesu saznawa, saznawa koje se temeqi na iskustvu i za koje su karakteristični određen pojmovni aparat i brojni drugi preduslovi (na primer, obdarenost naučnika itd). To potvrđuje, na određen način, i istorija nauke, u kojoj ne možemo naći gotovo nijedan primer otkrića putem intuicije a da se prethodno nisu stekli pomenuti uslovi.

Luj de Broqi, naš savremenik, osvrtao se na problem intuicije, kao i Poenkare i Ajnštajn, više puta. Na značajnom simpozijumu o problemu invencije11 koji je održan 1937. godine u Parizu, na kojem su učestvovali istaknuti naučnici, među kojima i Adamar (Hadamard), Klapared (Clapare#de), Rostan (Rostand), Lanžven (Langevin) itd, de Broqi je raspravqao o prirodi i putevima invencije u oblasti teorije i eksperimenta.

1 0 Ibid., 362-366.1 1 Upor. L'invention, Neuvie#me semaine internationale de synthe#se, Alcan, Paris, 1938.

55

De Broqi, kao i ostali učesnici pomenutog skupa, govori o invenciji; terminom invencija (invention) on označava, uglavnom, stvaralački proces u kojem imaginacija igra odlučujuću ulogu. Međutim, prema opisu manifestacija procesa invencije vidi se da je reč, najvećim delom, o procesu ili tipu saznawa koji se tradicionalno naziva intuicijom.12 De Broqijeva razmatrawa u pomenutom izlagawu su, uglavnom, u koordinatama poznatog Poenkareovog članka "Matematičko otkriće". I on govori o ulozi podsvesti, o procesu svojevrsne inkubacije, o jednoj vrsti osobene kristalizacije koja se naglo odvija u svesti, u pojedinim momentima, i o pretpostavkama takve kristalizacije - dugim razmišqawima o određenom problemu, eksperimentalnim ispitivawima, određenim individualnim karakteristikama naučnika itd. De Broqi govori o osećawu lepote, o estetskom osećawu (le sentiment esthétique), koje je, prema wemu, veoma često vodič u stvarawu, i to u toj meri da se on pitao: nije li tačna stara filosofska izreka da je lepota sjaj istine? Samo na jednom mestu u svom izlagawu na pomenutom skupu de Broqi je upotrebio termin intuicija u smislu instinkta koji nas na određen način upućuje. Kasnije, u drugim radovima,13 de Broqi je upotrebqavao termin "intuicija" i u smislu oblika neposrednog saznawa. Pod tim terminom krije se "duboka stvarnost", pisao je on; toj "stvarnosti" naučni progres duguje veoma mnogo.

Nauka, naučni progres... prilikom pomiwawa ovih reči qudi koji se ne bave naukom često zamišqaju sistem apsolutno pouzdanih znawa izveden na osnovu znawâ koja su već ranije oglašena kao istinita, pouzdana. Progres nauke bi u tom slučaju bio samo relativno prosta filijacija ideja, "izvođewe". Međutim, čak i površno poznavawe istorije nauke ili pak jedno osnovno filosofsko znawe ruši takvu idiličnu predstavu o nauci. Put do novog saznawa najčešće je i određena korekcija ili čak negacija starih znawa; na tom putu se ide i preko karika koje označavaju određene skokove iracionalne prirode. S gledišta razvoja znawa intuicija predstavqa jednu od takvih karika, skokova u procesu saznawa. Prema de Broqiju, ti skokovi su neophodni, oni su uslov razvoja qudskih znawa, do novih saznawa dolazimo putem wih, a ne putem deduktivnih izvođewa, koja nas zatvaraju u krug. Ali, s druge strane, prema de Broqiju, nema ničeg varqivijeg nego što je jasna, očigledna ideja, uprkos Dekartovom zahtevu za jasnoćom stavova;14 to prema de Broqiju nije nikakav paradoks, već samo ukazuje na relativnost intuicije i na neophodnost da se rezultati do kojih se dospeva intuitivno proveravaju, jer se wihov pravi značaj može videti tek onda kada se ukquče u određen teorijski sistem.

Shvatawa o intuiciji koja nalazimo u radovima Poenkarea, Ajnštajna i L. de Broqija ne predstavqaju celovite koncepcije o intuiciji. Iz spisa ovih mislilaca se, uostalom, ni ne vidi da su oni sebi postavqali takav ciq.

U ovim koncepcijama ne nalazimo bliža određewa pojma intuicije, ali nas, i pored toga, svaka od tih koncepcija, na izvestan način, približava razjašwavawu složenog fenomena intuicije. U pomenutim koncepcijama, takođe, ne nalazimo preciznije razgraničewe između gnoseološko-logičkog i psihološkog i heurističkog aspekta problema intuicije. Međutim, to ne umawuje značaj Poenkareovih, Ajnštajnovih i de Broqijevih nastojawa da objasne fenomen intuicije, ako se ima u vidu da ni u brojnim modernim filosofkim koncepcijama intuicije ne nalazimo preciznije odredbe pojma intuicije. Posebno je to slučaj u intuicionističkim filosofijama, u kojima je pojam intuicije gotovo neodređen, ili, kao što je to slučaj u Bergsonovoj (Bergson, 1856-1941) filosofiji, gde se sreće nekoliko različitih značewa pojma intuicije.

Ono što je zajedničko za sve tri razmatrane koncepcije intuicije jeste insistirawe na intuiciji, koja je, u krajwoj liniji, rezultat složenog i razvijenog procesa saznawa, koja je u neraskidivoj vezi sa diskurzivnim oblicima saznawa. Daqe, zajednička strana ovih koncepcija sastoji se u tome što se koren intuicije ne traži u činiocima izvan qudske prakse, čoveka - ni u jednoj od ovih koncepcija ne polazi se od stare intuicionističke teze o božanskoj osnovi qudskog saznawa. Značajno je, daqe, i to što izvesni opšti filosofski, teorijski

1 2 Donekle je razumqivo kada naučnici izbegavaju upotrebu termina intuicija ukoliko znamo da taj termin ima brojna i vrlo različita značewa u filosofiji, psihologiji, matematici, teologiji.

1 3 Upor. Louis de Broglie, Savants et découvertes, Ed. Albin Michel, Paris, 1951, pp. 46, 51; Lui de Broyl†, Po tvornam nauki, Moskva, 1962, stor. 289-295. (naslov originala: Louis de Broglie, Sur les sentiers de la science).

1 4 Upor. V. N. Golovanov, Zakoni v sisteme naučnogo znaniÔ, M†&sl†, Moskva, 1970, stor. 190.

56

stavovi Poenkarea (uticaj kantovstva), ili Ajnštajna (bliskost mahizmu ili tzv. kosmička religioznost) nisu ostavili vidqivi uticaj na shvatawa ovih autora o intuiciji.

Pored pomenutih zajedničkih strana, ove koncepcije se unekoliko razlikuju. Poenkareova koncepcija baca više svetla na psihološku stranu problema intuicije - kao i de Broqijeva, koja u tom smislu znači sledovawe i razvijawe Poenkareovih stavova, dok Ajnštajnova koncepcija baca više svetla na epistemološko-gnoseološku stranu problema intuicije.

57

Epistemologija fizičkog eksperimenta

U svakodnevnoj komunikaciji među fizičarima i naučnicima uopšte vrlo često se čuje iskaz: eksperimentalno je dokazano ili potvrđeno da je ranija pretpostavka A bila opravdana ili da je opovrgnuta. Taj iskaz se obično izriče sa takvom uverenošću koja ne ostavqa mesta za moguće dileme ili pak sumwe u izvesnost koja je navedenim iskazom pretpostavqena, ili treba da se podrazumeva. Ako pokušamo da ispitujemo osnove i razloge za navedenu izvesnost, relativno brzo ćemo se uveriti da smo, kao i u nekim drugim slučajevima, u središtu filosofsko-naučnih problema koji su uvek aktuelni. Ono što se najpre zapaža kad se spomenuta izvesnost ne dovodi u pitawe, kad se za wu ne traže preciznija razjašwewa, jeste navika da se eksperiment uzima kao neki sistem operacija koji sigurno vodi nekom prelomnom, odlučujućem stavu do kojeg se ranije spekulativnim putem nije moglo doći. Štaviše, brojne alternative za rešavawe jednog te istog problema često su bile skoro jednako prihvatqive, a izbor među wima morao je da se vrši na nekom drugom nivou ili stupwu.

Nade u taj stupaw na kojem se vrši odlučujuće prelamawe i postiže izvesnost oduvek su vezivane za eksperiment, a tim terminom se operisalo kao da je wegovo značewe jasno i da se u svim slučajevima pretpostavqa jedno isto značewe tog termina ili čak objašwewe tog stupwa saznawa. Uostalom, slična je situacija i sa upotrebom termina "hipoteza", "teorija", "zakon", "dokaz", "merewe" i drugih toliko važnih u naučnim komunikacijama; razume se, ovde nije reč o tome da se ne ispuwavaju zahtevi za jezičkom preciznošću, nego o kategorijama od čijeg određewa zavise osnove filosofskih i naučnih objašwewa uopšte, ukoliko se pretenduje da ona budu konsistentna i sistematska. Idući za preciznijim razjašwewima značewa osnovnih termina i pojmova u određenoj nauci, na primer, fizici, nužno se dospeva i do tradicionalnih filosofskih problema koji se uvek iznova postavqaju, unekoliko na nov način.

Svaki fizičar istraživač izlaže svoje rezultate u odgovarajućoj formi, gde su odredbe osnovnih pojmova bar u nekoj meri neophodne. Ali, fizičari, kao, uostalom, i drugi naučnici, najčešće preuzimaju te odredbe od svojih prethodnika ili savremenika. To se može prihvatiti, ali samo donekle, međutim, ne može se pravdati kad je reč o komunikacijama među savremenim fizičarima i naučnicima uopšte. Razlozi "podele rada" nalažu meru bavqewa problemima određivawa značewa osnovnih pojmova. Ali, mnogo je fizičara koji su "narušavali" okvire ili navike koji su mawe ili više ustaqeni i ovim problemima su posvećivali izuzetno veliku pažwu: Bolcman, Mah, Dijem, Born, Hajzenberg, Vajczeker itd. Lista imena bi bila dosta opširna ako bismo nabrajali samo one najznačajnije. U pitawu su bili pokušaji interpretacija, onih najvišeg nivoa, koje su rezultat i naučnih i filosofskih intencija.

Razjašwewe smisla i značewa termina "fizički eksperiment" veoma je značajno;1 ono nas vodi razjašwewu prirode upravo onog stupwa ili oblika saznawa u koji se opravdano polažu velike nade, iako je priroda tog stupwa često ostajala nedovoqno jasna. Eksperiment se najčešće uzima kao nešto što je gotovo s

1 Lat. experimentum - ogled, opit, pokušaj, proba; eksperimentalan, iskustven, ogledni, osnovan na iskustvu, potvrđen opitima. O filosofskim značewima videti Vocabulaire technique et critique de la Philosophie, par André Lalande, Presses universitaires de France, Paris, 12. édition, 1976. U ovom priručniku eksperiment se određuje kao jedan oblik iskustva koje je sistemski usmeravano, u kojem se vrše varijacije sa pojedinim parametrima. Pored toga, razjašwavaju se i neka druga značewa koja se sreću u naučnoj i filosofskoj literaturi. U teoriji saznawa, prema Lalandu, eksperiment je jedna vrsta vežbe intelektualnih snaga putem koje se obezbeđuju pouzdana znawa koja nisu uslovqena samo prirodom duha nego i predmetom saznawa.

Rudolf Ajzler određuje eksperiment kao izolovano, planirano posmatrawe pod različitim veštački stvorenim uslovima. Upor. Wörterbuch der Philosophischen Begriffe, historisch-quellenmässig bearbeitet von Rudolf Eisler, vierte Auflage, erster Band, Berlin, 1927, S. 426. Priroda eksperimenta kao oblika saznawa postaje znatno razumqivija ako se upoznamo sa istorijskom kontraverzom između empirizma i racionalizma; bar donekle se to može videti iz članka Erfahrung (Iskustvo), kao i iz članka Erkenntnis (Saznawe) u navedenom Ajzlerovom priručniku, u kojima se daju pregledi najznačajnijih odredbi različitih vidova iskustva, pa i onog usmerenog, u kojem se u skladu sa postavqenim ciqem variraju uslovi i parametri.

58

druge strane onoga što zovemo teorija, misli se da je on jedna strana, jedan pol koji stoji prema teoriji kao prema drugom polu. I onda kad se govori o vezama između teorije i eksperimenta, priroda te veze se ne objašwava preciznije. Tu je zapravo reč o vrlo različitim vezama, koje se manifestuju na različitim nivoima. Ako podsetimo na čiwenicu da moderna nauka, istorijski posmatrano, započiwe uglavnom sa Galilejem, kada se težište pomera sa pitawa zašto se nešto događa, na pitawe kako se to nešto događa, i da se rešewa traže pretežno putem eksperimenta, a ne, kao do tada, pretežno spekulativno, onda je jasno da eksperiment kao stupaw u naučnom saznawu zaslužuje posebnu pažwu u epistemološkim analizama i razmatrawima.2

Na pitawe šta predstavqa eksperiment kao specifičan aranžman nije moguć jednostavan i lak odgovor. Postavqajući ovo pitawe, mi sugerišemo zapravo seriju pitawa, i filosofskih i naučnih jednovremeno. Pre svega, na početku tog aranžmana uvek je neka ideja, ponekad tako smela da su je nazivali luda ideja, 3 već prema meri nesklada sa dosadašwim teorijama i sistemima ideja. Da nije bilo smelosti u iznošewu tih ideja, da se ostajalo u granicama vladajućih paradigmi, ne bi bilo moguće ni veliko pomerawe na planu naučnih ideja i wihovih verifikacija. U modernoj nauci te početne ideje nisu puke pretpostavke, grade se do nivoa odgovarajućih konstrukcija koje se nazivaju hipoteze, a onda se u tako usmerenom procesu saznawa pristupa eksperimentu koji treba da dovede do izbora jednog od više puteva koji vode od neke tačke kao svojevrsnog raskršća. Više hipoteza o jednom problemu čine to raskršće vrlo složenim. Izborom jedne od wih koja se eksperimentom potvrđuje bira se daqi put istraživawa koji vodi do novih raskršća. Tu imamo neko smewivawe ciklusa: ideja i weno uobličavawe u hipotezu određene vrste, sistem operacija u eksperimentalnom aranžmanu, odlučivawe za onu alternativu čije posledice bar u nekoj meri potvrđuje eksperiment; daqe bavqewe se ogleda u razvijawu nove ideje, i tako ad infinitum. Teorijski i empirijski nivoi saznavawa tako se neprekidno smewuju. Eksperiment, dakle, ne treba shvatiti kao sistem sasvim praktičnih operacija koje eo ipso vode nekom rezultatu, pozitivnom ili negativnom. Kao što se ideja razvija od prvih, često nedovoqno jasnih oblika do hipoteze građene na osnovu relativno strogih zahteva, isto tako se i eksperimentalni aranžman kao sistem praktičnih operacija razvija i usavršava.

Eksperimentom se testira određena ideja, ali testirawe nije ni brz ni jednostavan postupak - tu je reč o dužem procesu. I u samom tom procesu eksperimentisawa, ideje i spremnost za wihove varijacije imaju veliku važnost i zahvaqujući toj spremnosti za ovakvo ili onakvo inicirawe i izvođewe eksperimenta zavisi i mogućnost uspešnog ispitivawa ideje u eksperimentu. Aranžman eksperimenta je takođe stvar kreativnih qudi, umova, a ne neki "tehnički" zadatak. Jer, pred mnogim istraživačima su izvesni eksperimentalni uređaji, a samo neki od wih uspevaju da ih na određen način upotrebe i tako dođu do značajnih rezultata. Osim toga, kreativnost, "ideja" eksperimentatora ne manifestuju se samo u fazi inicirawa eksperimenta nego i na svim daqim stupwevima. Podaci iz istorije eksperimentalnih metoda jasno ukazuju na to. Eksperimentalni aranžman nije, dakle, rutinski posao, kao što to može izgledati u okviru metodike nastave kada se predstavqaju određeni već usavršeni eksperimentalni postupci iz ranije plodonosne prakse. I u eksperimentisawu je, kao i u teoriji, neophodna kreativnost, specifična vokacija,4 koja se ogleda u izboru sredstava, wihovom kombinovawu itd. Ideja ili element teorije nije, dakle, po strani, nego je utkana na svim

2 Šire rasprave o eksperimentu u nauci modernog doba započiwu negde od sredine sedamdesetih godina prošlog stoleća, sa Klodom Bernarom i vode se gotovo u svim većim centrima, u okviru svih značajnih filosofskih orijentacija. Razvoj novih ideja u nauci stalno ih je oživqavao iznova. Upor. Claude Bernard, Introduction a# l'étude de la médecine expérimentale, Paris, 1865; Hugo Dingler, Das Experiment, sein Wesen und seine Geschichte, München, 1928; G. B. Ždanov, "Teorija i eksperiment v fizike mikromira", u zborniku članaka Filosofskie problemi fizike elementarnih častic, red. I. V. Kuzwecov, M. E. Omeqanovski, "Nauka", Moskva, 1964, 269-302; V. V. Bikov, Naučniy eksperiment, "Nauka", Moskva, 1989. Ova posledwa kwiga je jedna od najnovijih rasprava o svim važnijim problemima u vezi sa prirodom naučnog eksperimenta, a važna je i zbog toga što je u woj navedena relevantna literatura o problemu eksperimenta u nauci uopšte.

3 Ovako se često označavala ideja koja je u određenom trenutku izvan konteksta ideja i teorijskih sistema, ali je naučnici ipak, na neki način, slede i tako ponekad dospevaju do velikih rezultata.

4 Faradej i Herc se u literaturi ponajviše karakterišu kao čudesni majstori u eksperimentalnim istraživawima. O genezi i usavršavawu najvažnijih eksperimenata u fizici videti: H. Lipson, The Great Experiments in Physics, Edinburgh, 1968.

59

stupwevima od inicirawa eksperimentalnog aranžmana, preko razvijawa i usavršavawa, znači, nalazi se u tkivu onoga što nam ponekad izgleda pretežno ili pak potpuno kao sistem praktičnih operacija.

Veze između teorijskih i empirijskih, praktičnih dimenzija u naučnom saznawu zapažaju se najviše na onom stupwu kad se u eksperimentu dođe do odgovarajućih nalaza koje treba protumačiti, interpretirati. Interpretacije su opet pretežno stvar teorije, one teorije koja na kraju krajeva ima neko poreklo u empiriji, praksi, eksperimentu. Bez odgovarajuće interpretacije nalaza do kojeg se došlo u eksperimentu prethodni proces naučnog tragawa gubi smisao i značaj. Tu je reč o teoriji visokog stupwa izgrađenosti. Što je razvijenija teorija od koje se polazi, više se uviđa smisao i značaj rezultata kao i moguće posledice, otvaraju se veće mogućnosti u daqim istraživawima. Veze između teorije i eksperimenta i uloga teorije u samom eksperimentu, ukoliko se on može precizno omeđiti od teorije, mogle bi se upoznati znatno potpunije ako bi se izvele odgovarajuće tipologije eksperimenta, na primer, a) prema oblastima istraživawa u fizici, b) prema mawem ili većem udelu pojedinih operacija logičkih i ne-logičkih u postavqawu i izvođewu eksperimenta, ili prema nečem drugom. Pretpostavka za ovakve tipologije je vaqan uvid u istoriju odgovarajućih nauka. Tako zasnovana istraživawa otkrila bi u najvećoj meri i prirodu eksperimenta kao stupwa saznawa uopšte. Tada bi bila moguća i neka potpunija fenomenologija eksperimenta u nauci uopšte.

Sama čiwenica da uspešni eksperimenti otvaraju ne samo nove neslućene teorijske pretpostavke, nego nas i praktične mogućnosti nužno vraćaju na pitawe: šta je zapravo eksperiment, kakva je wegova uloga, kakve relacije on ustanovqava među podacima, da li je reč samo o onim relacijama koje su u granicama iskustva, ili i o nekim koje su izvan tih okvira. Ova pitawa su prevashodno filosofska, ali su se wima veoma mnogo bavili istaknuti fizičari, priklawajući se vrlo različitim shvatawima, shvatawima koja su imala ne samo naučni, nego često i određen ideološki karakter, koji nije dovoqno osvetqavan. To se može pokazati ako se osvrnemo makar i ukratko na gledišta o eksperimentu koja su imali istaknuti fizičari koji su se intenzivno bavili i filosofskim i metodološkim problemimia svoje nauke, kao što su bili Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916), Filip Frank (Frank, 1884-1966) i Maks Born (Born, 1882-1970).

Pjer Dijem,5 za čija shvatawa se može reći da su na izvestan način reprezentativna, jer se navode i komentarišu i danas u najrelevantnijoj literaturi, smatrao je da eksperimentalnim metodom ne prelazimo granice čulnog sveta. Ono što je s druge strane čulnog sveta nije predmet fizike (i nauke uopšte), nego predmet metafizike. Fizička teorija je hipotetičko objašwewe stvarnosti, a eksperiment se ne sastoji samo u posmatrawu, nego i u teorijskom tumačewu. Rezultat fizičkog eksperimenta izražava se sistemom apstraktnih simbola i stavova. Samo teorijsko tumačewe pojava u fizici, prema Dijemu, omogućuje korišćewe eksperimenta. Fizički eksperiment nikada ne može da dovede do opovrgavawa jedne, bilo koje pojedinačne hipoteze, nego samo grupe hipoteza ili teorija. Experimentum crucis u fizici, prema ovom filosofu fizike, nije moguć. Fizički eksperiment se sastoji, kako Dijem bliže objašwava prirodu eksperimenta, u posmatrawu pojava povezanih sa tumačewem na osnovu pretpostavqenih teorija. U fizičkom eksperimentu se ustanovqava veza između posmatranih podataka i nekih apstraktnih pojmova i simbola. Ta veza se utvrđuje teorijski. Fizički eksperiment, prema tome, za Dijema nije opis pojava, nego wihov apstraktni izraz na osnovu neke teorije. U tom slučaju, opis eksperimenta iz neke kwige neće značiti ništa onom ko ne poznaje rezultate fizičke teorije, smisao izvesnih teorijskih pojmova. Jezik kojim se izražavaju rezultati nije tehnički, nego fizički, teorijski. Tehnički jezik se odnosi na izvesne operacije koje se opažaju nedvosmisleno jasno, dok se druge prevode na jezik fakata na vrlo različite načine. Apstraktnim simbolima se konkretni fakti nikada ne opisuju do kraja. Korigovawe i pogreške eksperimenta ogledaju se u teorijskom tumačewu eksperimenta. Fizičkim eksperimentom se stalno unapređuju dva instrumenta. Onaj uređaj na kojem radi istraživač i aparat teorijâ i simbola na osnovu kojeg se tumače rezultati. Stupaw pouzdanosti eksperimenta razlikuje se od stupwa pouzdanosti običnog posmatrawa fakata. Rezultat fizičkog eksperimenta nije konstatacija fakta, nego wegova interpretacija. Eksperiment se odnosi na pojavnost, a ne na stvarnost, to je jedan od osnovnih Dijemovih stavova u koncepciji fizičkog eksperimenta.

5 Upor. Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, Princeton, New Jersey, 1954, posebno poglavqa I, IV, VI.

60

Dijemova filosofija fizike nije izbegla izvesne protivrečnosti i moguće su određene kritičke primedbe u vezi sa pojedinim stavovima, pa i o izvesnoj nekonsistentnosti wegove filosofije uopšte. Iako je naglašavao da je ciq fizičke teorije da stvori autonoman sistem stavova koji ne bi morali da imaju i neka metafizička utemeqewa, on ipak dopušta da pojedini elementi mogu da pogađaju ontološki poredak, tj. red stvari. Ali, ovde nam nije zadatak da razmotrimo spomenute protivrečnosti, tim pre što su one na jedan ili drugi način karakteristične i za druge autore onog vremena, kao što je to bio Mah, kao i za savremene autore, koji u nekoj meri slede pojedina načela iz te tradicije.

Već smo istakli da bi bavqewe tipologijom eksperimenata doprinelo znatno potpunijem upoznavawu prirode eksperimenta kao oblika naučnog saznawa. Jedan od rezultata koji je izazvao ozbiqne epistemološke diskusije bila je, kao što je poznato, Ajnštajnova teorija relativnosti. Posebno su bili indikativni neki podaci iz istorije wenog nastajawa. Kao što je poznato, znatnu ulogu u tome imale su operacije kao što su to stvaralačka imaginacija, intuicija, misaoni eksperiment; podstaknut tim saznawem, i sâm Ajnštajn je pisao o putevima naučnog stvarawa i prirodi procesa saznawa uopšte, o istraživačkim procedurama u fizici. Diskusije koje su se o tome vodile već negde od dvadesetih godina XX veka zaslužuju i danas odgovarajuću pažwu i imaju različite dimenzije.

Za problem kojim se ovde bavimo mislim da će biti važno da se osvrnemo i na neke od stavova o prirodi fizičkog eksperimenta i putevima stvarawa u fizici koje su zastupali Filip Frank i Maks Born. Filip Frank, istaknuti fizičar, naslednik Ajnštajna na katedri u Pragu, docnije mnogo poznatiji kao filosof nauke, u više navrata se bavio problemima prirode eksperimenta. U kwizi Ajnštajn (Wegov život i wegovo doba), koja je objavqena 1948. godine i imala tri izdawa dok je Ajnštajn još bio živ, prikazao je ne samo Ajnštajnov život i rad, nego i najvažnije naučne i filosofske rasprave o teoriji relativnosti od wenog nastajawa do pune afirmacije, i to u odgovarajućem istorijskom kontekstu. Budući da je u nastajawu teorije relativnosti izrazitu prevagu imala teorija, operacije kao što su misaoni eksperiment, idealizacija, intuicija, matematički aparat itd, a sama Ajnštajnova teorija imala je golem uticaj na dotadašwa naučna i filosofska gledišta uopšte, u diskusijama se vrlo mnogo raspravqalo i o metodološkim i filosofskim premisama te teorije uopšte. Frankov prikaz tih diskusija vrlo je iscrpan, a deluje i kao svedočanstvo jednog važnog učesnika u tim diskusijama, tim pre što se on ponekad poziva i na Ajnštajnove stavove izrečene u ličnim razgovorima, nastojeći tako da razjasni izvesne nedoumice o idejama iz pojedinih tekstova. Ono što ponajviše začuđuje u svim tim raspravama jesu vrlo različite interpretacije teorije relativnosti do kojih je došlo, kako izgleda, pretežno pod uticajem izvesnih filosofskih i naročito ideoloških činilaca, posebno u Nemačkoj i sovjetskoj Rusiji. Iz toga se može videti da je predstava o fizici kao nauci u kojoj se stvara egzaktno znawe, koje je po prirodi stvari daleko od uticaja ideologije - samo ideal kojem naučnici mawe ili više teže, ali ni najistaknutiji od wih ne uspevaju uvek da izbegnu uticaj ideoloških činilaca.

Među brojnim protivnicima Ajnštajna bili su i vrlo ugledni fizičari, dobitnici Nobelove nagrade, kao što je bio Filip Lenard (Lenard, 1862-1947). Kao izraziti nacionalista još pre toga, ovaj fizičar se po dolasku nacista na vlast stavio u wihovu službu i otvoreno sledio wihov program, nastojeći da ga ostvari u sferama u kojima je delovao. On je u duhu teze o postojawu dve fizike, jevrejske i arijevske, u Ajnštajnu video oličewe jevrejske fizike, koja uzima maha i teži dominaciji, kao i jevrejski duh uopšte. Lenard je smatrao da toj fizici treba da se suprotstave oni koji teže da oličavaju istinski arijevski duh. U glavnom listu Nacional-socijalističke partije, Völkischer Beobachter, ovaj naučnik je, pored ostalog, pisao: "Najvažniji primjer opasnog uticaja židovskih krugova na proučavawe prirode dao je gospodin Einstein6 svojim naduvenim matematičkim formulama koje se sastoje iz izvesnog starog znawa i nekoliko samovoqnih dodataka. Ta teorija sad postepeno propada što je sudbina svih proizvoda koji su se otuđili od prirode. Pa i učewaci koji su inače dali solidna djela ne mogu izbeći sramoti što su dozvolili da se teorija relativnosti u Wemačkoj

6 Upor. Philipp Frank, Einstein, njegov život i njegovo djelo, preveo s engleskog jezika Frawo Knebl, Naprijed, Zagreb, 1959. Daqe se ovaj izvor navodi skraćeno: Frank, Einstein. Videti i Philipp Frank, Philosophy of Science, the link between science and philosophy, Prentice-Hall, Inc., Englewood Cliffs, 1957, 31-32.

61

učvrsti..."7 Dve godine kasnije Lenard je pri otvarawu jednog instituta govorio: "Moramo spoznati da nije dostojno Wemca biti intelektualnim sqedbenikom Židova. Prirodne nauke nazvane tako pravim imenom, porijeklom su potpuno arijevske i Wemci moraju danas naći vlastiti put u nepoznato. Heil Hitler!"8

Frank je s pravom u vezi sa tim ironično pisao: "Potpuno se zaboravilo da su nebrojene pristaše nordijske doktrine dokazivale kako arijevski duh lebdi u nebesima spekulacije, dok je ÄnearijskiÄ kod kuće, u materijalnom svijetu koji jedino shvaća svojim Äinferiornim razumomÄ."9 Na žalost, ove, ideološke konstrukcije postale su vladajuće, iako je sud brojnih drugih nemačkih fizičara o teoriji relativnosti bio i ostao afirmativan, štaviše, duh te teorije uznošen na određeni način. Frank navodi reči Vilhelma Vina (Wien, 1864-1928) iz razgovora sa Ernestom Raderfordom (Rutherford, 1881-1937): "Teorija relativnosti je nešto što vi Anglosaksonci nikada nećete razumeti jer ona zahtijeva pravi wemački osjećaj za apstraktno mišqewe."10 Treba podsetiti da ove ideje o posebnim obeležjima naučnog duha i stvarawa koje se dovode u vezu sa nacionalnom pripadnošću nisu nove, javqale su se i pre Prvog svetskog rata, naročito u Nemačkoj i Francuskoj, zastupali su ih i pojedini vodeći naučnici, a delovale su kao neka vrsta preludijuma u ratne sukobe.

Osim Lenarda, među protivnicima prevage teorijskog nad empirijskim, eksperimentalnim, koja se ispoqila u Ajnštajnovom stvarawu bio je i Johanes Štark (Stark, 1874-1957), takođe znamenit fizičar, dobitnik Nobelove nagrade. On i wegovi sledbenici smatrali su da je pravi put istraživawa u prirodnim naukama kojim se dospeva do pouzdanih, značajnih znawa - eksperiment. On je, kao i Lenard, držao da prevaga teorije nad čulnim zapažawima ima nečeg "nenemačkog" i da zato teorija relativnosti, i tvorevine takve vrste, treba iskoreniti iz nemačkih škola. Ovakve teze Lenard i Štark nisu potkrepqivali ni podacima iz istorije nauke niti argumentima teorije saznawa. One su se održavale i bez toga, jer su odgovarale određenoj ideološkoj klimi onog vremena.

Ni Lenard ni Štark, kao ni wihovi sledbenici, nisu postavqali problem o kojem je ovde reč u svoj wegovoj složenosti: kakav je odnos između čulnih i racionalnih nivoa u naučnom saznawu; kako se razvija naučna slika o svetu; kako se transformiše naučno znawe; u kojoj meri su naučna znawa određena činiocima iz šireg socijalnog konteksta. Oni su težili da pokažu prednost eksperimenta nad ostalim operacijama, ali tako što su istrzali taj oblik iz opšteg konteksta procesa naučnog saznawa; utoliko nisu mogli da shvate ni prirodu samog eksperimenta u fizici. Ali, među samim nemačkim fizičarima rađao se otpor prema Lenardovim težwama da se teorija relativnosti iskoreni na nemačkom tlu, kao i u drugim zemqama. Ajnštajnovo ime se nije spomiwalo, kako ističe Frank, ali tekovine teorije relativnosti nisu mogle da se ne koriste. Uviđajući da se status neke teorije ne može obezbediti, niti pak osporiti izvan nauke, prvaci Nacional-socijalističke partije doneli su rezoluciju da nijedna fizička teorija ne može pretendovati na pravo da bude "čisto nacionalsocijalistička". Razlozi i interesi koji su se pojavili u praksi bili su ipak odlučujući. A da bi potpisali ili bar oslabili Lenardov uticaj, neki fizičari su pokušali da ispitaju porodičnu genealogiju Lenarda i da dokažu kako ni on sâm nije arijevac po poreklu. Pokušaj nije uspeo, ali sve te okolnosti u vezi sa kampawom protiv Ajnštajnove teorije relativnosti i naročito vrstom argumentacije, pokazuju u kakvim se ozbiqnim neprilikama, bez svoje krivice, mogu naći naučnici, čak i u egzaktnim naukama.

Kao što je spomenuto, ni Lenard ni Štark, kao eksperimentalni fizičari, sa svojim sledbenicima nisu doprli do suštine problema: složenost prirode procesa saznawa i različite komponente istraživačkog procesa saznawa i različite komponente istraživačkog procesa u fizici. To su problemi koji su se na razne načine razmatrali dosta podrobno još od kraja devetnaestog stoleća i nikada nisu gubili aktuelnost. Štaviše, dobijali su sve nove i nove dimenzije, naročito od vremena nastajawa kvantne mehanike. To se može videti i iz

7 Frank, Einstein, 317-318.8 Frank, Einstein, 318. A čiwenicu da je teorija relativnosti ipak bila prihvaćena od tolikih naučnika, pa i nemačkih,

Štark je objašwavao, između ostalog, i uticajem supruga tih fizičara koje su bile Jevrejke. Frank, Op. cit., 325.9 Ibid.1 0 Frank, Einstein, 319.

62

poznatog rada Maksa Borna Eksperiment i teorija u fizici.11 I ovaj fizičar se bavio odnosom eksperimenta i teorije u radu fizičara, osvrćući se i na neopravdanost isticawa samo jedne od strana u istraživačkom radu fizičara. Teorija nije nikakav "jevrejski izum", niti je eksperiment "arijevski" metod, smatrao je ovaj naučnik, osporavajući teze Lenarda i Štarka; on smatra kako ne bi trebalo da ima mesta za suparništvo i surevwivost između onih koji rade pretežno u oblasti eksperimentalnih istraživawa i onih koji se bave teorijskom fizikom. Označavajući Lenardove i Štarkove stavove kao radikalizam, Born ukazuje na drugu tendenciju, koja nije bila temeqena na rasnim kriterijumima, gde se polazi od stava da za razum koji je dobro uvežban u teoriji saznawa i matematici nema ni potrebe da pristupa eksperimentu, da može neposredno da utvrđuje zakone prirode, da su oni tada očevidni. Tu tendenciju su jasno izrazili Miln (Miln) i Edington (Eddington, 1882-1944), primećuje Born, označavajući je kao jednu vrstu ne maweg radikalizma od onog Lenardovog i Štarkovog. Born kao teorijski fizičar piše da mu nije blizak ni jedan ni drugi oblik radikalizma koji su spomenuti, jer je po wegovom mišqewu tu reč o stavovima koji mogu da dovedu do zastoja u razvoju istraživawa u fizici i nauci uopšte, i da su u znatnoj meri oni čak i opasni. On skreće pažwu na važnost uvida u istoriju nauke, koji može da doprinese razumevawu problema u vezi sa odnosom teorije i eksperimenta u fizici.

Baveći se sistematski istorijom nauke, možemo videti da postoji izvesno smewivawe ciklusa eksperimentalnih istraživawa i onih koji potom dolaze kad se teorijski razvijaju i uobličavaju ideje i teorije. Teorije, naglašava Born, sve više postaju složene i apstraktne konstrukcije, koje dostižu najviše nivoe i sve više se dospeva do principa koji na početku pobuđuju sumwu, naročito filosofa, dok se kasnije ne započne sa usvajawem, pa i wihovom dogmatizacijom. Te karakteristike se zapažaju i u najstarijim kvantitativnim naukama, astronomiji i matematici. Najpre su prva znawa u geometriji ustanovqena empirijski, potom su stari Grci utvrdili logičku vezu među wima i tada nastaje Euklidova geometrija. Ali, mislili su da ta geometrija izražava svojstva realnih stvari. Iz čiwenice da se predviđawa na osnovu wihovih teorija uvek potvrđuju u iskustvu, zakqučivali su da su aksiomi Euklidove geometrije apsolutne istine. I tako se mislilo više od dve hiqade godina. Prve sumwe u univerzalnost Euklidove geometrije, kao što ističe Born, nisu nastale na osnovu eksperimentalnih podataka, nego logičkim putem. Jedna od aksioma je izgledala mawe očigledna nego ostale, a to je ona o paralelama, i neki od matematičara, najpre Gaus, mada te svoje rezultate nije objavio, a onda Lobačevski, kome pripada najveća zasluga u ostvarewu neeuklidske geometrije, pokušali su da ispitaju je li navedena aksioma nezavisna, može li se ona izvesti iz drugih. No, pošto to nije uspelo, na kraju je dokazano da je ta aksioma nezavisna i dolazi do stvarawa geometrije bez te aksiome. Osvrćući se na još neke primere iz istorije nauke, Born pokazuje kako su teorija i eksperiment bili u stalnoj vezi, razvijajući se u odgovarajućoj komplementarnosti, što se sve više primećuje od vremena Frensisa Bekona (Bacon, 1561-1626) i Wutna (Newton, 1642-1727). Born je razvoj nauke video i u kombinovawu induktivnih i deduktivnih operacija. Od prvih eksperimentalnih zapažawa do pojmova koji potom nastaju i bivaju prihvatani prolazi određeno vreme, odvija se proces u kojem se domen eksperimenta ne može uvek jasno odvojiti od domena teorije, naročito kada se posmatra retrospektivno.

Iz ovog osvrta na shvatawa fizičkog eksperimenta koja nalazimo u spisima vodećih fizičara i filosofa nauke smemo zakqučiti da samo prateći evoluciju istraživawa u najširem kontekstu možemo da uvidimo neki redosled u doprinosima, kao i neki sled eksperimentalnih i teorijskih rezultata. Takođe, možemo boqe zapaziti i to kako jedni rezultati omogućuju druge i upoznati "život" ideja u nauci.

1 1 Reč je zapravo o jednom redigovanom i dopuwenom predavawu koje je ovaj istaknuti fizičar održao 24. maja 1943. godine. Upor. Maks Born, "Eksperiment i teoriÔ v fizike", Uspehi fizičeskih nauk, t. LXVI, v†&p. 3, NoÔbr 1958, 353-374.

63

O principu simetrije

Simetrija (termin grčkog porekla - srazmernost, proporcionalnost, invarijantnost) u najčistijem smislu tradicionalno označava srazmernost ili proporcionalnost oblika, veličine, rasporeda delova, intenziteta itd. među elementima neke celine.1 Kao fenomen fizičke realnosti simetrija se manifestuje na vrlo različite načine i od davnina je privlačila pažwu filosofa, naučnika i umetnika. Ona ukazuje na neki red u stvarnosti, red koji se zapaža i u organskoj i neorganskoj prirodi. U tom smislu ta ideja o nekom redu, srazmeri, proporcionalnosti, invarijantnosti itd. ima status principa, i to jednog od osnovnih principa, koji je tradicionalno predmet ontologije, gnoseologije i aksiologije. Ideja o simetriji potiče još iz drevne grčke filosofske tradicije i ima složenu evoluciju. Ta ideja je imala veliki metodološki značaj u matematici, fizici, hemiji, biologiji, u raznim sferama qudske aktivnosti, posebno u tehnici. Simetrija kao filosofska kategorija u najširem smislu odnosi se na poseban vid strukturne organizacije objekata, koji se manifestuje i u dinamičkim promenama; bliže razjašwewe ove kategorije moguće je ako je dovedemo u odgovarajuću vezu sa drugim opštim filosofskim kategorijama, kao što su to deo, celina, struktura, element itd.

Kad posmatramo oblike i manifestovawa simetrije u različitim sferama, divimo se simetričnosti svetske građevine.2 Reč je o mnogobrojnim tipovima i stupwevima simetrija koje su u osnovi svega, one se na neki način tiču "prvih i posledwih osnova" svega, realnosti shvaćene u najopštijem smislu te reči. Jedno od osnovnih pitawa jeste pitawe da li je simetrija neka najopštija, temeqna odlika na osnovu koje se sve uređuje, može li se ona shvatiti kao sistem pravilnosti-zakonitosti pojava, procesa, kao neka vrsta harmonije o kojoj su umovali još drevni filosofi. Stare ideje o simetriji razvijane su tokom stoleća, a posebni tipovi simetrije već odavno su predmet istraživawa u matematici, brojnim naukama, umetnosti. Uvid u sve te tekovine je, međutim, neobično složen zadatak, te je jasno da se određivawem filosofskog značewa kategorije simetrije bavi relativno mali broj autora, uglavnom samo oni filosofi, naučnici i umetnici koji teže izvesnim generalnim sintezama znawa o svetu.

Posle poznatih, reklo bi se već klasičnih radova o simetriji koje su sastavili Herman Vajl, Eugen Vigner (Wigner, 1902-???), Ričard Fejnman usledili su brojni drugi napisi koji su otvorili nove perspektive u raspravama tog problema3 i omogućile i potpunije filosofske rasprave o kategoriji simetrije.4

Ričard Fejnman se posebno bavio značewem kategorije simetrije u fizici u svojoj kwizi Osobenosti fizičkih zakona, koju čine wegova javna predavawa iz 1964. godine i koja je privukla pažwu čitalaca širom sveta. Jedno od tih sedam predavawa nosi naslov Simetrija fizikalnih zakona. Na samom početku tog predavawa autor ističe: "U simetriji ima nešto što zapawuje qudski razum. Užitak je promatrati simetrične

1 Filozofijski rječnik, glavni urednik Vladimir Filipović, Matica hrvatska, Zagreb, 1965; FilosofskaÔ enciklopediÔ, red. F. V. Konstantinov, tom 5, Moskva, 1970.

2 Tarasov, L., This Symmetrical World, Mir Publishers, Moscow, 1986, orig.: Tarasov, L., Ötot udivitel†#no sim?etričn†&y mir, "Prosveçenie", Moskva, 1982.

3 Weyl, Hermann, Symmetry, Princeton University Press, Princeton, 1952; Wigner, Eugen P., Symmetries and Reflections, Scientific Essays, Indiana University Press, Bloomington–London, 1970; Feynman, Richard, The Character of Physical Laws, Pergamon Press, London, 1965; videti i: Gardner, M., The Ambidextrous Universe, Charles Scribner's Sons, New York, 1979; Lindner, H., Das Bild der modernen Physik, Urania-Verlag, Leipzig, 1975; Ford, K., The World of Elementary Particles, Blaisdell Publishing Company, New York, 1963; Kitaigorodsky, A., Order and Disorder in the World of Atoms, Mir Publishers, Moscow, 1980; Davies, P., The Forces of Nature, Cambridge University Press, Cambridge, 1979; Harrison, E., Cosmology. The Science of the Universe, Cambridge University Press, Cambridge, 1981.

4 Princip sim?etrii, istoriko-metodologičeskie problem†&, red. B. M. Kedrov, N. F. Ovčinikov, "Nauka", Moskva, 1978; Gott, V. S., Filosofskie vopros†& sovremennoy fiziki, "V†&sšaÔ škola", Moskva, 1988, str. 249-322; AkopÔn, I. D., SimetriÔ i asimetriÔ v poznanii, AN ArmÔnskoy SSR, Erevan, 1980; Vajnberg, Stiven, Snovi o konačnoj teoriji, prev. Aleksandar B. Nedeqković, Sfinga, Beograd, 1997; Okuw, L. V., Fizika elementarnih čestica, Fond ing. Petra i Sowe Subotić, Beograd, 1992.

64

oblike koje je stvorila priroda: savršeno simetrične kugle, kao što su planeti i sunce, simetrične kristale swežnih pahuqica, pravilnu građu cvijeta... Međutim, ja ne želim govoriti o simetriji predmeta u prirodi, već o simetriji fizikalnih zakona (podvukao R. Đ.). Što je simetričan predmet, lako je razumeti. Ali, kakva posla ima simetrija u fizikalnom zakonu? Zapravo nikakva, no fizičarima je posebno zadovoqstvo uzeti riječi iz svakodnevnog govora, a onda ih primijeniti na nešto sasvim drugo. U našem slučaju radi se zapravo o tome da neka svojstva fizikalnih zakona neobično podsjećaju na onu osobinu koju kod predmeta nazivamo simetrijom, i tako se počelo govoriti o simetriji fizikalnih zakona."

Fejnman je posvetio posebno predavawe zakonima o održawu, a u predavawu o simetriji fizikalnih zakona doveo je u vezu te zakone sa zakonima simetrije. Ono što je najvažnije u Fejnmanovom epistemološkom razmatrawu svakako jeste ukazivawe na odgovarajući heuristički karakter principa simetrije.

65

Pojam naučnog otkrića

Termin "naučno otkriće" koristi se vrlo često, a ne ulazi se uvek u neka podrobnija objašwewa wegovog značewa, uzima se kao da je wegovo značewe razumqivo ili sasvim određeno.1 Dovoqno je, međutim, podsetiti na čiwenicu da se tim terminom označavaju dostignuća vrlo različitog karaktera pa da postane jasno kako je neophodna šira rasprava o raznovrsnim problemima ne bi li se došlo do preciznijeg značewa tog opštenaučnog termina. Ako terminom "naučno otkriće" označavamo samo onaj završni stupaw, ili rezultat, kao što se to najčešće čini, može se odmah konstatovati da su ti rezultati vrlo različitog karaktera i nivoa, i da su neophodne odgovarajuće tipologije, razvrstavawa tih tekovina nauke prema širini značewa, perspektivama za mewawe opšte paradigme itd. Kada se uz to ima u vidu još i čiwenica da se na čin otkrića mora gledati kao na proces, događaj kojem su prethodili brojni drugi događaji, koji su ga na jedan ili drugi način omogućavali, lako ćemo se složiti da je u uspešnijem razjašwewu značewa pojma o kojem je reč važan epistemološki, pa i filosofski domen uopšte, da su rasprave iz tog okvira, štaviše, preko potrebne.2

^in otkrića je bez sumwe onaj najviši stupaw naučnog istraživawa i stvaralačkog procesa u nauci uopšte. Ako se imaju u vidu sve one raznovrsne pretpostavke koje ga omogućuju, lako se može zakqučiti da je jedan od onih problema u čijem raspravqawu je nezaobilazan interdisciplinarni pristup. Reč je zaista o jednom svojevrsnom čvorištu, gde se stiču mnogi činioci iz različitih sfera.

Naučno otkriće je individualan stvaralački čin, kreacija, i na jedan način predmet izučavawa u psihologiji stvaralačkog mišqewa, kao i u heuristici.3 Radovi Verthajmera, Junga i drugih, koji su već klasični, otkrili su još u ono vreme velike mogućnosti pronicawa u psihološke činioce naučnog istraživawa i otkrića. Ali, individualna strana čina otkrića ne može da se u potpunosti odvoji od naučne sredine i zajednice u kojoj živi i stvara naučnik. On nastavqa napore prethodnika, koristeći na različite načine raznovrsne tekovine. Wegov rezultat, naučno otkriće, otvara perspektive drugim članovima naučne zajednice, utiče ne samo na tu nego i na druge naučne zajednice, kao potowe generacije. Cirkulacija ideja je u tom smislu neprekidna. Svojim otkrićem naučnik, kao što je već istaknuto, u mawoj ili većoj meri deluje na promenu pojedinih shvatawa, pa i na opšta gledawa, paradigmu, doprinoseći prevazilažewu jedne slike o svetu i stvarawu druge. Budući da se otkrića javqaju na raznim stranama, da su različitog karaktera, zadatak je istoričara nauke da nam ih prikažu u odgovarajućem sledu, ali i u odgovarajućoj wihovoj genezi.4

Utvrđivawem metamorfoza pojedinih ideja nije, međutim, nimalo lak zadatak, naprotiv - to je skopčano s mnogim problemima. Ta istraživawa istoričara nauke veoma su važna za potpunija razmatrawa naučnih otkrića s gledišta teorije saznawa, logike i metodologije nauke, što je, kako se može videti iz novijih radova,

1 Iz odgovarajućih stručnih leksikografskih izdawa može se videti da taj termin ima različita značewa i sinonime. Upor. Vocabulaire technique et critique de la philosophie, par André Lalande, 6-e#me ed., PUF, Paris, 1976. U francuskoj literaturi tradicionalno su u upotrebi dva termina: découverte i invention. Raznoliki termini i wihovo značewe mogu se videti i u nemačkoj literaturi. Upor. Wörterbuch der philosophischen Begriffe, historisch-quellenmässig bearbeitet von Rudolf Eisler, vierte völlig neuarbeitete Auflage, Erster Band, A–K, Berlin, 1927, 365. U ovom značajnom priručniku nalazimo pregled upotrebnih značewa u klasičnoj osnovnoj literaturi.

2 O tom krugu problema danas se raspravqa veoma mnogo. Iz mnoštva kwiga posvećenih toj problematici navešću samo tri za koja bi se moglo reći da spadaju u reprezentativne. Upor. Herbert Simon, Models of Discovery and Other Topics in the Methods of Science, Boston Studies in the Philosophy of Science, ed. R. S. Cohen and M. W. Wartofsky, vol. LIV, Boston, USA, 1977; Naučnoe otkritie i ego vospriÔtie, red. S. R. Mikulinski i M. G. Âroševski, "Nauka", Moskva, 1969.

3 Upor. V. N. Puškin, Evristika - nauka o tvorčeskom mišleniik, Moskva, 1967; G. Polya, Kako ću riješiti matematički zadatak, Školska kwiga, Zagreb, 1966; George Polya, Mathematical Discovery, New York/London, vol. I (1962), vol. II (1965).

4 Takva istraživawa zaista otkrivaju velike mogućnosti. Istraživawa arhiva i stvaralaštva Mendeqejeva uopšte, kojima se bavio B. M. Kedrov tokom više decenija, ovde se mogu navesti kao primer. Upor. Radomir Đorđević, "Kedrovqeva istraživawa stvaralaštva Mendeqejeva", Dijalektika, god. XV, br. 1-2, 1980, str. 161-164.

66

sve aktuelnije.5 Naučna otkrića u mnogim slučajevima i neposredno utiču na velike promene u međunarodnim odnosima, postaju osnova za poboqšawe života mnogih qudi, ali mogu da se koriste i neadekvatno - da prouzrokuju stradawe mnogih qudi, uplićući se tako u qudske sudbine. Otuda su naučna otkrića, koja, inače, nisu samo plod spontanih intelektualnih prodora u tajne sveta, nego se postižu na osnovu odgovarajuće institucionalne organizacije i distribucije odgovarajućih materijalnih, finansijskih sredstava, nužno i predmet sociologije nauke. A ukoliko protagonisti naučnih otkrića bivaju unapred vođeni nekim ciqevima koji su u vezi sa izvesnom mogućom upotrebom određenih naučnih rezultata u konkretne svrhe (ratne ili neke druge), naučna otkrića do kojih se dolazi, koja su na neki način planirana, postaju i predmet etike.6 Prema tome, naučno otkriće je problem koji ima različite dimenzije i predmet je istraživawa u raznim naučnim i filosofskim disciplinama. U ovom radu je najveća pažwa posvećena izvesnim pretpostavkama kao i razvrstavawu naučnih otkrića s gledišta teorije saznawa, pa i filosofije uopšte, jer se teorija naučnog i umetničkog stvarawa temeqi, na kraju krajeva, na izvesnim premisama filosofije.7

Zagonetni čin sa tako velikim posledicama, kao što je to naučno otkriće, predmet je razmišqawa i rasprava još od davnina. S obzirom na, rekao bih, čudesne manifestacije koje prate proces otkrivawa, što ističu pre svega sami naučnici u svojim opisima procesa otkrivawa,8 priroda procesa otkrivawa objašwavala se vrlo raznoliko, neretko kao dar božji. Već negde od početka 19. veka sve više se tim krugom problema bave sami naučnici, ispitujući prirodu tih svojih indikativnih iskustava, a kasnije ta problematika postaje predmet sistematskih istraživawa. Započiwu sistematska istraživawa prirode stvaralačkog postupka uopšte, pa i otkrića kao čina kojim taj postupak kulminira. Negde od sredine devetnaestog stoleća ti sistematski pokušaji već daju značajne rezultate, tako da je već u to vreme bilo više različitih koncepcija o prirodi stvaralačkog postupka i otkrića u nauci.9

U narednom stoleću su se na raznim stranama vodile intenzivne rasprave i nastale su mnogobrojne teorije stvaralačkog postupka koje imaju šira filosofska utemeqewa. Danas bi bio odveć zamašan posao kritičko prikazivawe svih tih značajnih teorija koje imaju određeni uticaj i na rasprave koje se vode posledwih godina. Neka od najznačajnijih imena ipak moraju da se spomenu i u ovoj prilici: Helmholc, Poenkare, Ostvald, Dijem, nešto kasnije Adamar. Ovi naučnici su, opisujući svoja stvaralačka iskustva, pokušavali da ih teorijski razjasne i protumače wihovu prirodu. Upravo su radovi takvih autora umnogome bili osnova kza savremene interdisciplinarne pokušaje ispitivawa prirode stvaralačkog postupka i otkrića u nauci.

Pojam otkrića, kao, uostalom, ni drugi pojmovi, ne može se, kako je već spomenuto, odrediti jednoznačno. Uobičajeno razgraničewe između otkrića i pronalaska jeste važno, ali nas ne približava značajnijim distinkcijama. Otkrivawe nečeg što u tom obliku ranije nije postojalo, ili pak nečeg što postoji ali se za wega nije znalo ranije, bez sumwe se razlikuje u pogledu odgovarajućeg stupwa, međutim, i u jednom i u drugom slučaju vaqa razlikovati brojne stupweve, gotovo nepregledan spektar. O kakvom je tačno novum-u reč, može se suditi tek kasnije, nakon ispitivawa mnogih raznovrsnih okolnosti. Veličina

5 Ovde treba podsetiti pre svega na radove Koarea, Holtona, Tomasa Kuna i drugih koji su mawe ili više pod uticajem dela ovih autora objavili zapažene radove.

6 Danas ima već dosta izvora iz kojih se može doznati o dilemama i razlikama u stavovima među protagonistima stvarawa atomske bombe. Upor. Robert Jung, Svetlije od hiqadu sunaca. Sudbine atomskih istraživača, Narodna kwiga, Beograd, 1987.

7 Ukoliko su te teorije potpunije i konsistentne. Teorije naučnog i umetničkog stvaralaštva, inače, temeqe se na vrlo različitim filosofskim premisama. Upor. A. V. Slavin, Problema vozniknoveniÔ novogo znaniÔ, "Nauka", Moskva, 1976. Pisac se posebno pozabavio razmatrawem glavnih oblika i zakonitosti nastajawa novih znawa u oblasti fizike, tipologijom novih znawa itd; Creativity in the Arts, ed. Vincent Tomas, New Jersey, 1964 (zbirka članaka); Benedeto Kroče, Kwiževna kritika kao filozofija, izbor i prev. V. Desnica, Kultura, Beograd, 1969, posebno prva dva rada u kwizi.

8 Mnoštvo opisa te vrste može se naći u delu ruskog kantovca I. I. Lapšina Filosofija izobreteniÔ i izobretenie v filosofii, I-II, Praga, 1924. Ovaj filosof i muzikolog dugo se bavio istraživawem stvaralačke prakse naučnika i umetnika, nastojeći da izgradi teoriju stvaralačkog postupka.

9 Videti izvor naveden u primedbi br. 8.

67

koraka ne može se, dakle, odrediti tako lako niti u pogledu dometa tog novum-a, suštine itd. niti pak u pogledu konkretnog doprinosa pojedinih stvaralaca u nauci, bar ne odmah. Tu se javqaju brojni problemi. Naučnik može doći do vrlo značajnih rezultata a da nema ni približno jasnu sliku o značewu tih rezultata. 10

Ima i drugih situacija: kada naučnici dospevaju do određenih rezultata relativno malog značaja a žive u uverewu da je reč o izuzetno značajnim otkrićima, koja će nužno izazvati ogromne preobražaje u slici sveta uopšte. Sud samih naučnika ne mora, dakle, uvek da bude utemeqen dovoqno niti je uvek adekvatan kada je reč o wihovim vlastitim rezultatima. Mnogo potpuniji je onaj do kojeg se dospeva u širim interpretacijama tih rezultata u naučnim zajednicama, kada se utvrđuje nezavisno od intencija protagonista pojedinih otkrića u kojoj meri su ta otkrića važno razmeđe od kojeg vode novi putevi daqeg tragawa i utvrđivawa zakonitosti sveta.

Tipologije naučnog otkrića treba izvoditi prema kriterijumima koji se tiču nečeg suštinskog, a ne subjektivnom odnosu naučnika prema svom rezultatu, otkriću. Otkriće se može odnositi na pojedinačne čiwenice, ili pojave, zatim na principe, odnose ili zakone kojim se izražavaju neki odnosi. Tu je reč o vrlo različitim stupwevima u pogledu saznajne vrednosti. Otkrića principa ili zakona mnogo su značajnija od onih koja se odnose na pojedinačne fenomene, jer otvaraju daleko veće perspektive za druga istraživawa, interpretacije ranije poznatih fenomena na nov način, znači, suštinskog su karaktera. Otkrića se, daqe, mogu razlikovati prema tome da li za wih dugujemo jednom ili dvojici naučnika, ili timu, u kojem se može tragati za onim razlikama u pojedinačnim doprinosima ili udelu.

Nije bez značaja i jedna posebna razlika koja je pravqena među naučnim otkrićima, koja je često naglašavana: na ona koja su izneta i pre nego što su se stekli uslovi da ona budu do kraja shvaćena, primewena, korišćena, pa su zbog toga uglavnom padala u zaborav - to su tzv. prevremena otkrića; i ona druga, do kojih se moglo doći znatno ranije u nekoj fazi, ali naučnici nisu na odgovarajući način uvideli određene veze među fenomenima, koje su se mogle uočiti na osnovu već postojećih znawa, eksperimentalne tehnike itd. - ta otkrića su nazvana zakasnelim otkrićima.

Izvesno razvrstavawe naučnih otkrića moguće je i prema načinu na koji se do wih došlo. Razume se, izvođewa te vrste tipologije moguće je tek na osnovu napred spomenutih interdisciplinarnih istraživawa. Tu se mogu razlikovati matematička otkrića, koja pretpostavqaju neku postupnost u izvođewu na osnovu matematičkog aparata. Ova otkrića spadaju u teorijska otkrića. Teorijska otkrića se mogu razvrstati prema operacijama ili moćima koje su dominantne i koje ih ponajviše omogućuju. Za razliku od teorijskih, za koja se može reći da ih omogućuju pretežno ili izrazito teorijske operacije, mogu se izdvojiti posebna otkrića, koja se uslovno mogu nazvati empirijskim otkrićima, ona do kojih se došlo na osnovu odgovarajućih praktičnih operacija, gde su elementi očiglednosti izraziti. Razume se, ovakve dihotomijske podele ne mogu se uvek jasno izvoditi i imaju relativan karakter.

A u pogledu spomenutih moći naučna otkrića se mogu deliti na ona koja su pretežno plod sistematskog, planiranog rada, ona do kojih se došlo preko izvesnih postupaka gde je izrazitiji posredan karakter, i ona za koja se najčešće kaže da su pretežno izraz neposrednog oblika saznawa - intuitivna,11 ili je bar ovaj posledwi oblik saznawa, ili činilac, najizrazitiji na putu do wih. Naučna otkrića se, daqe, mogu razlikovati s obzirom na wihovu moguću predvidqivost na planirana ili očekivana, bar donekle, i na neočekivana. Ova posledwa mnogi nazivaju slučajnim otkrićima, što ponekad dovodi do nesporazuma o prirodi i perspektivama te vrste otkrića uopšte. Ono što se naziva slučajnim u tim situacijama nipošto ne treba shvatiti kao nešto što se može

1 0 To se može videti sasvim dobro ako sledimo puteve otkrivawa fizije, o kojoj se 1989. godine dosta raspravqalo povodom pedesetogodišwice otkrića. Upor. "Akademik Pavle Savić o otkriću fisije i istraživawima u savremenoj fizici. Odgovori na pitawa Radomira Đorđevića", Dijalektika, god. XXIV, br. 3-4, 1989.

1 1 Razume se, intuicija se može manifestovati na svim stupwevima istraživawa u nekoj meri, i u svim otkrićima; ovde je reč o posebnoj situaciji. Mario Bunhe, istaknuti filosof, među prvima je u savremenoj literaturi razmatrao prirodu tog neposrednog oblika saznawa i wegov rad o tome može da se smatra pionirskim. Upor. M. Bunge, Intuition and Science, New York, 1962. O velikom interesovawu za tu problematiku, naročito tokom posledwih decenija, može se suditi i po broju objavqenih radova. Upor. Radomir Đorđević, "O intuiciji i wenoj ulozi u naučnom i umetničkom stvarawu" (bibliografski prilog), Dijalektika, god. XV, br. 1-2, 1980, str. 189-212.

68

dogoditi bilo kada i bilo kome. U vezi sa tim vredi podsetiti na poznatu Pasterovu misao da slučaj pomaže samo pripremqenim umovima. Ovo se odnosi upravo ponajviše na mogućnost da jedan naučnik otkrije nešto novo.

Fenomen tzv. istovremenih otkrića takođe zaslužuje odgovarajuću pažwu istraživača u oblasti teorije saznawa i filosofije uopšte. Ranije se o toj vrsti otkrića govorilo ponajviše kad je dolazilo do sporova među naučnicima oko priznavawa prioriteta u otkrivawu neke pojave, zakona. Znatno mawe su istraživani sâm proces i pretpostavke otkrivawa u tim slučajevima. Wutn i Lajbnic, Xul i Majer verovatno su najpoznatiji primeri, ali je bilo mnogo drugih gde je razjašwavawe teklo znatno sporije, ili je bilo u senci, a najčešće je odlučivawe o primatu jednog ili drugog naučnika u otkrivawu neke pojave bilo osetno složenije, jer je trebalo upoređivati doprinos ne samo dvojice nego više naučnika. Kad se ti problemi izučavaju u širem kontekstu, a ne samo iz perspektive rada dvojice ili trojice naučnika čiji je doprinos najvidqiviji, izgledi za wihovo uspešnije rešavawe znatno su boqi.

Na taj način se umnogome razjašwava i suština samog otkrića u nauci uopšte kao krune ili završnog čina svojevrsne istraživačke drame, ili ciklusa u kojem na određeni način sudeluju brojni akteri. Tako se može videti da tzv. istovremena otkrića nikako nisu slučajna niti u pogledu mesta niti u pogledu vremena. Ona su znak da su se stekle okolnosti da se u dvema ili više sredina u relativno sličnim uslovima, da dva ili više naučnika, i ne znajući jedan za drugog, bar kad je reč o nekom konkretnom poduhvatu, dođu do istih ili gotovo istih nalaza, otkrića, pa čak i put do tih otkrića ili postupci budu umnogome istovetni. To ukazuje na mogućnosti pronalažewa potpunijeg odgovora na pitawe kada dolazi do naučnog otkrića, kao i na izvesne opšte oblike i zakonitosti u procesu saznawa.

U prilici smo da još jedanput uvidimo ne samo izvesne konstante i pretpostavke kad je reč o prirodi procesa saznawa, nego i važnost izbora izvesnih izvorišnih načela ontološkog karaktera, pretpostavke o stvarnosti na koju se naša znawa odnose, ili na koju se mogu odnositi, da nađemo izvesne značajne potvrde za odgovarajuće opšte filosofske premise naučnog stvaralaštva uopšte, i čina otkrića kao najvišeg stupwa u tom stvarawu. Ako je reč o potrebi razjašwavawa ovih premisa, koju naučnik, dok je preokupiran konkretnim fenomenima, najčešće ni ne oseća, može se konstatovati da je interpretacija onog rezultata koji se naziva naučnim otkrićem onaj stupaw na kojem se još jedanput stiču napori naučnika i filosofa. Jer se ne može reći da sistematska šira interpretacija nije potrebna, to niko ne spori. Drugo je pitawe da li naučnici posvećuju, ili da li uspevaju da posvećuju istu pažwu tom poslu kao onom oko utvrđivawa konkretnih obeležja pojedinih fenomena, ne iscrpquje li se wihova snaga ponajviše u ovom posledwem, i do kojeg stupwa u interpretaciji i teorijskom osmišqavawu tih konkretnih rezultata oni dospevaju. Sâm posao oko šire interpretacije inače je nezaobilazan. Otkriće fisije i prva gledawa samih protagonista na značewe tog rezultata to pokazuje dosta jasno.

Ni predstavqawe naučnog otkrića nije neki jednostavan problem istorije nauke. Istoričari nauke se u tom poslu vrlo mnogo razlikuju. Na te razlike ostavqaju pečat wihove opšte teorijske i metodološke koncepcije, ali i brojne predrasude, među kojima one nacionalističke nikako nisu na posledwem mestu. Toga ponekad nisu pošteđeni ni veliki naučnici. Ovo posledwe se može najboqe videti ako uporedimo nekoliko prikaza jednog te istog naučnog otkrića u različitim stručnim leksikografskim izdawima iz raznih jezičkih i kulturnih sfera, da ni ne govorimo o onim publikovanim u periodima velikih sukoba. Moment ideološkog, ali ne samo kao neki spoqašwi, nego kao imanentan činilac, javqa se i ovde i iziskuje ne samo minuciozne analize nego i pravovremeno kritičko razmatrawe da bi se izbeglo ukorewivawe raznih apologetskih nacionalističkih konstrukcija.

Ako se izučava stvaralačka praksa naučnika, posebno mikroanatomija velikih otkrića u nauci, sigurno je kako nećemo biti skloni da insistiramo na prevelikoj razlici između konteksta zasnivawa i konteksta otkrića. Ove dve sfere nisu tako odvojene, a uz to, druga ne mora da se shvati kao neko tajanstveno područje koje se ni na kakav način ne može istraživati, sem u eksperimentalnoj psihologiji, kao što je to na određen način mislio Karl Poper.12 Uostalom, taj način, koji dopušta Poper, praktično jedva da je moguć s obzirom na

1 2 Upor. Karl Poper, Logika naučnog otkrića, prev. i predgovor S. Novaković, "Nolit", Beograd, 1973, str. 64 i daqe.

69

specifičnost i neponovqivost procesa o kojima je reč, koje i sami eksperimentalni psiholozi ne izučavaju neposredno. I pored sve složenosti fenomena stvaralačkog mišqewa i čina naučnog otkrića, zbog koje se često misli da je wihovo ispitivawe gotovo nemoguće, interdisciplinarna istraživawa izvođena tokom posledwih decenija jasno pokazuju da je bar donekle moguće dokučiti ponešto od logosa one ars inveniendi za kojom se težilo od davnina.

Naučna otkrića su plod izvesnih konstelacija u kojima se ogleda jedinstvo svesnih i podsvesnih činilaca, planiranih i spontanih operacija, logičkih i intuitivnih postignuća, ličnih preokupacija i društvenih potreba. Ona pokazuju puteve i stranputice naučnika u wihovim tragawima od posebnog ka opštem, od konkretnog ka apstraktnom i odatle natrag ka konkretnom koje je obogaćeno mnogim sadržajima. Bez obzira na to što je taj put izuzetno naporan, ini koji dospevaju do završnog čina jednog istraživačkog ciklusa koji je svojevrsna duhovna avantura, svedoče o svojevrsnim intelektualnim i emocionalnim stawima ili ekstazama, potvrđujući svu moguću veličinu čoveka kao bića. To na svoj način potvrđuje vaqanost iskaza koji se pripisuje Demokritu: "Više volim da otkrijem jedan uzrok neke pojave nego da mi poklone celo Persijsko carstvo."

70

Perspektive logike naučnog otkrića

Aleksandar Jokić, Aspekti naučnog otkrića, Biblioteka "Filozofske studije", Filozofsko društvo Srbije, Beograd, 1996, str. 191

Kwiga Aleksandra Jokića je prva veća filosofska studija posvećena problemu naučnog otkrića u našoj literaturi. Pre ove studije objavqeno je iz pera domaćih autora samo nekoliko radova koji su posvećeni problemima u vezi sa naučnim otkrićem. Na žalost, nema ni prevoda radova inostranih autora, bar ne onih iz novijeg perioda. A taj krug ili krugovi problema u vezi sa naučnim otkrićem imaju mnoštvo aspekata ili dimenzija. Reč je o problemima čije razjašwavawe iziskuje mawe ili više zasnovano ili izgrađeno stanovište o temeqnim pitawima filosofije i nauke. Tu se možda ponajboqe vidi potreba za sistematskim mišqewem.

Problem naučnog otkrića je interdisciplinarni problem, te najpre vaqa razlučiti aspekte i pokazati kako i koliko možemo da se razaberemo u prirodu čina koji predstavqa krunu istraživačkih napora u nauci, koji na neki način pomera vidike u gledawu na svet. Ali, ti pokušaji razgraničavawka aspekata uvode nas u središte problema filosofije i nauke, iziskuju određivawe okvira i granica predmeta niza disciplina, pre svega iziskuju preciznije određivawe predmeta filosofije i nauke. Reklo bi se da je na mnoga od tih "školskih" pitawa već nađen jasan i prihvatqiv odgovor, da se napori koncentrišu oko nekih posebnih, specijalnih problema, čije rešewe se može tražiti na već postojećim, ranije iznađenim sigurnim osnovama. Pisac ove kwige nam već na prvim stranicama pokazuje da to nije tako, bar ne ako smo dovoqno smeli da se suočavamo sa argumentima pro et contra pojedinih stanovišta koja na prvi pogled deluju kao prihvatqiva, ili su već raširena a nemaju odgovarajuću osnovu niti značaj.

Po širini zahvata, po kritičkoj usmerenosti u istraživawu osnovanosti raznih stanovišta, po onome što sugeriše kao neki nalaz ili predlog, kwiga Aleksandra Jokića je bez sumwe važan prilog; ona pruža povod za šire rasprave u kojima bi se pretresali brojni problemi iz različitih perspektiva. Ovom prilikom ograničiću se samo na pregled kruga problema kojima se bavio autor ove kwige, i na komentar pojedinih wegovih stavova ili na komentar u vezi sa stavovima nekih drugih autora.

Ali, pre komentara vaqa napomenuti da se Jokić već ranije ogledao u istraživawima problema naučnog otkrića. O tome svedoče wegov članak "O naučnom otkriću" iz 1983. godine i rad "Naučno otkriće i filozofija nauke" iz 1986. (Filozofske studije, br. XVIII). Kasnije je odbranio doktorsku disertaciju pod naslovom Explaining Scientific Discovery na Kalifornijskom univerzitetu u Santa Barbari, oktobra 1991. godine, koja je objavqena na engleskom jeziku. Kwiga koja je pred nama jeste preveden i unekoliko prerađen i dopuwen rukopis disertacije; kad je reč o dopunama, posebno je važan istorijski i kritički uvod u probleme naučnog otkrića.

Celokupno izlagawe autora sastoji se iz Uvoda i dva velika odeqka, bibliografije i rezimea na engleskom jeziku; u duhu dobrih tradicija, kwiga ima i predmetni i imenski registar, što je ovde posebno važno. U prvom odeqku se razmatra: pitawe da li postoji logika otkrića? Najpre je reč o istoriji ideje o "logici" otkrića; razmatraju se neke ideje starih grčkih filosofa, problemi metodologije i otkrića u filosofiji modernog doba, shvatawa logičkih empirista, i kasnija događawa, kako autor naslovqava odeqak o važnijim tekovinama koje slede posle logičkih empirista. Poseban odeqak je posvećen distinkciji otkriće/opravdawe; tu ima najviše reči o Rajhenbahovoj distinkciji između konteksta otkrića i konteksta opravdawa, o implikacijama te distinkcije, za koju se ne može reći da je bila podsticajna i plodonosna u svemu, kao i o nekim novijim interpretacijama te distinkcije. Zatim sledi odeqak o poimawima otkrića kao iracionalnog momenta, skoka, i tu se razmatraju gledišta Popera, Polawija, Fajerabenda i Kestlera. U narednom odeqku je reč o gledištima o tipovima zakqučivawa u kontekstu otkrića - Persovim, Hansonovim i Ečinstejnovim, a na kraju tog odeqka su zakqučni stavovi autora o problemu "logike" otkrića, koji je postavqen kao glavni na početku prvog velikog odeqka.

71

U drugom delu izlagawa postavqeno je pitawe da li je naučno otkriće legitiman predmet razmatrawa u filosofiji nauke, da li je taj problem uopšte predmet filosofije nauke. U tom delu se raspravqa o nastajawu, preliminarnom procewivawu i prihvatawu naučnih hipoteza, kao i o pojedinim gledištima o tim stupwevima transformisawa ideja ili znawa uopšte. Daqe slede odeqci o Laudanovom izazovu, zapravo o wegovom zahtevu za odgovarajućom argumentacijom, ili skepsi u pogledu relevantnosti problema "logike" otkrića u filosofiji nauke, a potom o argumentima koji bi se mogli navesti u sporewu sa Laudanom. Izlagawe se završava razmatrawem otkrića kao procesa, stupwevitosti naučnog poduhvata i završnim stavovima autora. Iz ovog kratkog pregleda izlagawa može se bar donekle suditi o okvirima ili koordinatama Jokićeve jezgrovite rasprave o statusu problema naučnog otkrića, pisane ponajviše na osnovu odgovarajuće američke i engleske literature, u kojoj su povremeno i oživqavale značajne rasprave o toj problematici.

U nastojawu da odgovori na pitawe koje je centralno u prvom delu kwige - da li postoji "logika" otkrića - pisac se pozabavio različitim shvatawima distinkcije otkriće/zasnivawe; predočavajući svu složenost problema, on formuliše izvesne zakqučne stavove koji izgledaju kao vaqana osnova za daqe plodne rasprave. U završnom delu razmatrawa on piše, između ostalog: "Poricawe logike otkrića je puko poricawe postojawa skupa pravila koja bi obezbedila apsolutno siguran način stvarawa otkrića. Međutim, wihovi napori (onih koji su se priklonili tom poricawu - R. Đ.) vodili su ka pravilima za procewivawe potencijalnih otkrića, što znači primenu pravila na već dostignute hipoteze, iako se ne sme smatrati da ta procena (po wima) pripada kontekstu otkrića. To je za mnoge filosofe bio znak da treba priznati postojawe novog nivoa u naučnom poduhvatu, nivoa koji se javqa između nastajawa i opravdawa hipoteza." (str. 104.)

Vaqa napomenuti da je u ovakvim raspravama važno da se preciziraju odredbe pojma logike; inače, negde u tekstu se reč "logika" stavqa pod navodnike, a negde ne. Reč je, naravno, o logici u najopštijem smislu reči kao sistemu nekih pravila. Idejom o tri nivoa svakako se otklawaju izvesne teškoće i otvaraju nove perspektive u raspravama o prirodi procesa stvaralačkog mišqewa i čina. U tom procesu ima i kontinuiteta i diskontinuiteta. Iako to nije u svemu nova problematika, ona u skorašwe vreme ima i novije aspekte.

Razabirawe u mnoge probleme biće uspešnije ili će u velikoj meri izbeći zamke spekulacije ako na odgovarajući način izučavamo istoriju nauke, ako pratimo "slučajeve", kako autor često naziva velika otkrića u nauci, koja su relevantna u epistemološkim analizama. Ali, autor se ne bavi posebno problemima zasnivawa nove istorije nauke koja bi prevazilazila staru, faktografsku, mada i sâm ukazuje na svojevrstan paradoks da je do sada bilo više normativnih nego istorijskih studija. To je u nekoj meri bilo važno, jer tek tada "slučajevi" o kojima on govori postaju jasniji; različiti, često senzacionalni opisi jednih te istih "slučajeva" (otkrića) posle odgovarajućih interdisciplinarnih analiza više ne zbuwuju tako kao ranije. Tu se još jedanput vide različiti aspekti koje ima proces i čin naučnog otkrića.

Kao što je poznato, ima više pristupa ili modela u izučavawima istorije nauke koji su iznikli onda kada je postalo sasvim jasno da faktografske istorije nauke više ne zadovoqavaju, da ne omogućavaju da se shvati istorijski razvoj naučnog znawa. Težište u istraživawima u oblasti istorije nauke više nisu bili pokušaji odgovora na pitawe gde, ko i kada je nešto otkrio u nauci, nego pitawe kako su se sve odigravale metamorfoze naučnih ideja iz kojih je nastao novum - naučno otkriće. One studije koje su prikazivale genezu ideja od wihovog "rođewa" do afirmacije ili trijumfa otvarale su sasvim nove perspektive i u teoriji saznawa i metodologiji nauke. U takve studije spadaju pre svega studije Tomasa Kuna, Xeralda Holtona i nekih drugih, koji su inicirali nove, razvijene modele i na osnovu wih dali značajne rezultate, ali tu ne treba zaboravqati neke wihove ugledne neposredne prethodnike, kao što je Koare. Ta istraživawa su pokazala da se tu doista srećemo sa raznovrsnim problemima, pre svega sa izvesnim problemom stvaralačkog mišqewa; neka od tih pitawa postavqana su na određen način još u devetnaestom stoleću (Helmholc itd), početkom dvadesetog stoleća (Djui je, recimo, posvetio jednu kwigu problemu kako mi zaista mislimo kada rešavamo neki problem). Nakon toga psiholozi su se posebno bavili ispitivawem prirode stvaralačkog mišqewa i došli do vrlo značajnih rezultata (Verthajmer, Jung i drugi koji su vršili "rekonstrukciju" ajnštajnovske "misaone drame u deset činova"). A tzv. genetički epistemolozi su otvorili druge nove mogućnosti prodora u tajne

72

stvaralačkog mišqewa. Radovi Adamara, Poje, Infelda i nekih drugih opet su pokazali mogućnosti pronicawa u pojedine specifične oblike otkrića, kao što su ona u matematici. Iz tih i drugih istraživawa nastajala je heuristika (Selije itd). Mogućnost za modelovawe izvesnih stvaralačkih operacija zavisile su zapravo od upoznavawa odlika prirodnog intelekta. Izvesne potrebe iz prakse (kompjuteri) bili su značajan impuls i dale nov zamah i teorijskim istraživawima prirode stvaralačkog postupka u nauci.

Ovim aspektima, takođe važnim, autor se nije posebno bavio. Perspektive uspešnih rasprava u oblasti teorije saznawa, pre svega u razmatrawu prirode procesa saznawa, zavisile su i od rezultata postignutih u drugim naukama. Nametala se i potreba preispitivawa ili preciznijeg određivawa pojmova racionalnost i iracionalnost, koji su često uzimani kao jasni. Pisac ove studije je s pravom ukazivao na teškoće u vezi sa preciznijim određivawem ovih bez sumwe temeqnih filosofskih pojmova, čije je razjašwavawe jedan od preduslova za uspešnu komunikaciju.

U drugom delu kwige za autora je glavno pitawe da li je naučno otkriće predmet filosofije nauke. Odgovori, ili rešewa kojima se autor priklawao u prvom delu vodili su ga do jasnog stava kda je problem otkrića sasvim legitiman u filosofiji nauke. Posle pretresawa različitih argumenata i stavova u vezi sa ovim problemom, autor u zakqučku, pored ostalog, ističe: "Po mom mišqewu, postoje tri razloga što se otkriće do sada tumačilo samo kao jedna od faza u celini naučnog poduhvata. Prvi razlog je u tome što nas način na koji istoričari nauke govore o otkrićima, iako prirodan, može navesti na pogrešne zakqučke. Drugi razlog treba tražiti u okolnosti da je lako uočiti da reč ÄotkrićeÄ služi da bi se označio takav tip uspeha koji se postiže u odgovarajućem trenutku. Najzad, treći razlog je što se ispušta iz vida čiwenica da, iako reč ÄotkrićeÄ u svakodnevnom govoru označava nešto što se postiže u određenom trenutku, ispuštawe nužnih uslova za wenu pravilnu upotrebu može da se protegne na duži vremenski period, a pogotovu se ispušta iz vida čiwenica da se kod naučnih otkrića unapred ne zna koji je to niz događaja nužan da bi se do otkrića došlo, to jest, previđa se da naučna otkrića imaju ex post facto karakter."

"Pošto mi se čini", nastavqa autor, "da je poistovećivawe naučnog otkrića sa pojedinim fazama naučnog poduhvata pogrešno i da je otkriće zapravo ishod naučnog poduhvata u celini (podvukao R. Đ.), moj odgovor na Laudanov izazov se jednostavno sastoji u tome da je naučno otkriće onoliko filozofski zanimqivo koliko je to i sama nauka." (str. 177.) Ove redove sam naveo jer su oni karakteristični za pristup autora problematici otkrića u celini, ali i radi toga da se vidi i wegov izraz, wegov "jezik". Ovde vaqa napomenuti da se u raspravama u ovoj oblasti "jezik" tek gradi, odveć mnogo se koriste termini iz svakodnevnog žargona, metafore, nedovoqno jasno određeni pojmovi iz naučne tradicije itd, što otežava komunikaciju. Pa i sâm pojam naučnog otkrića ostaje unekoliko nerazjašwen, ne samo u raspravi o kojoj je ovde reč nego i u raspravama nekih drugih autora. To možda i ne treba posebno da začuđuje, to je svojevrstan znak stawa u istraživawima izvesnih centralnih problema u vezi sa osnovnim oblicima transformacije naučnih znawa i prirodom tzv. rasta znawa. Tek kada se izvedu izvesne tipologije naučnih otkrića na osnovu odgovarajućih rekonstrukcija istorijskih procesa razvoja naučnih znawa, utvrdiće se značajne odlike procesa saznawa, upotpuniće se, i to značajno, naša znawa o kqučnim oblicima rasta znawa, o izvesnom skoku koji čini osnovu novuma koji se naziva naučno otkriće. Istraživawa koja su napred spomenuta ukazuju na velike perspektive i mogućnosti.

Ono što treba izdvojiti kao posebno značajno u Jokićevom pristupu u razmatrawu prirode naučnog otkrića jeste stav da je u pitawu proces. Iz te središwe ideje sledi i ideja o stupwevitosti, ali mi ne možemo da sudimo lako o tome koliko ima stupweva, jer su situacije vrlo različite u pogledu pretpostavki, čiwenica ili vrsta, tipova otkrića. Može se reći da ni dva konkretna događaja u nauci koja nazivamo otkrićem nisu istovetna. To se može videti samo iz dela novih istoričara nauke, kao što su Koare, Kun, Holton, Kedrov itd, čiji modeli omogućuju praćewe razvoja naučnih ideja i nastajawe naučnih otkrića u najširem kontekstu.

Naučna otkrića imaju mnoštvo pretpostavki, uslova, činilaca, i to iz različitih sfera; svi ti činioci imaju odgovarajuću ulogu koja treba da se ustanovi. Internalistički i eksternalistički pristupi već odavno su pokazali svoje granice, usledili su interdisciplinarni pristupi, ali su zadaci postali daleko složeniji. Ako se otkriće temeqi na nekim činiocima i pretpostavkama koje se u datom času ne mogu razjašwavati na

73

zadovoqavajući način, onda ti činioci, bez obzira na svu zagonetnost, moraju na neki način da budu predmet interesovawa ili izučavawa. U takve činioce spada pre svega intuicija, čiju ulogu ističu gotovo svi stvaraoci, i naučnici i umetnici, iako tip tog saznavawa nije dovoqno razjašwavan, niti je dovoqno istraživan. Pisac ove studije je izdvojio moto iz spisa Hansona, koji se odnosi na taj zagonetni oblik saznawa, i u znaku tog Hansonovog stava su, reklo bi se, wegova razmišqawa o naučnom otkriću. Wegov moto glasi: "Ne bacajte čitav problem otkrića previše brzo u ona velika, tamna pribežišta koja se nazivaju intuicija ili nagađawe." (Hanson)

U vezi sa tim ima kod autora i stavova koji mogu da budu predmet sporewa, ali ovo nije prilika za to, jer je reč o posebnim pitawima, koja bi iziskivala šire rasprave. Da ipak nagovestim o kojim stavovima je reč. Autor, između ostalog, piše i sledeće: "Usvajajući objašwewe otkrića po modelu Äeureka-momentaÄ, mnogi filozofi nepotrebno naglašavaju značaj psiholoških osećaja koji su prepoznatqivi na određenom stupwu u procesu otkrića. Aha-iskustva, eureka-momenti i kreativni uvidi, ma kako dramatično opisani, sami po sebi ne konstruišu otkriće; oni su u najboqem slučaju epifenomenalni u odnosu na wega. U stvari, krajwe je sumwivo da li oni imaju bilo kakav značaj za proces otkrića, a da ne predstavqaju samo puki izvor anegdotskog karaktera." (str. 71.) Između ovih i nekih drugih stavova autora na istoj stranici, a pre svega stava da je otkriće proces, ima izvesnog nesklada.

Može se sporiti i o stavu iz završne rečenice kojom se završava pasus čiji sam početak već naveo: "Wihovo prisustvo u procesu otkrića (reč je o ÄeurekaÄ-iskustvima - R. Đ.) ne iskqučuje postojawe zakqučivawa u tom procesu, niti pokazuje da ovaj proces nije podložan logičkoj analizi." (str. 71.) Na istoj stranici u narednom pasusu autor piše: "Iznenadan uvid nadahnuća nije ništa drugo nego dramatičan događaj koji zauzima istaknuto mesto u okviru šireg procesa otkrića i obično zavisi od školovanosti, interesa i nivoa znawa koje je kreativni duh prethodno već stekao. Varqivo je govoriti o Äčinu stvarawaÄ. Otkriće je proces za koji je neophodno vreme, a rezultat tog procesa ne mora u potpunosti biti jasan čak ni naučniku koji je do wega došao." (str. 71.)

U fusnoti ovog posledweg stava autor piše: "Ovde ovu tvrdwu ostavqam nepotkrepqenu jer veliki deo posledweg odeqka Poglavqa VIII istražuje ideju otkrića kao ishoda jednog šireg procesa koji ne mora uvek da bude sasvim pod kontrolom naučnika koji je učesnik u tom procesu." (fusnota 26) Ali, daqe u tekstu čitamo i ovo: "Skoro sva važna naučna otkrića imaju svoje poreklo u racionalnom kontekstu." (str. 71.) Ovde se nalazimo pred nesumwivo važnim problemima, rekao bih, širokim krugom problema o kojima postoje značajne studije sa novim rezultatima. Ako je reč o fenomenu intuicije, nakon izvesnih studija, pre svega Bunheove već klasične studije Intuicija i nauka (1962), mislim da je jasno da se i okviri epistemološki relevantnih činilaca pomeraju i da je i sama intuicija na neki način relevantan problem i u filosofiji nauke. Kada se pođe od autorovih izvesnih osnovnih stavova (da je otkriće proces itd), ovaj stav može da bude prihvatqiv i za wega, i verujem da bi to bilo tako ako bi se povele šire, sistematske rasprave i da bi bar neki neskladi među navedenim stavovima bili lako otkloweni, ili bi se negde pokazalo da su u pitawu više neprecizne formulacije, koje se mogu mewati bez narušavawa opšteg koncepta autora.

Verujem da će ova svakako značajna studija Aleksandra Jokića podstaći rasprave o aktuelnim problemima u vezi sa prirodom naučnog otkrića, o brojnim drugim aspektima naučnog otkrića o kojima kod nas nije bilo rasprava, posebno o fenomenu intuicije.

74

Perspektive heuristike

Stvaralački proces u nauci oduvek je bio predmet interesovawa mnogih, pa i samih naučnika. Istraživawe u nauci zaista podseća na naporno putovawe kroz nepoznate predele pune zagonetnih fenomena. Ali, na tom putovawu se katkad postižu rezultati koji krunišu napore mnogih prethodnika, a one koji pronalaze ili otkrivaju novo, ne jedino rezultat nego i sámo tragawe ispuwavaju čudesnim osećawima koja se, kako je primetio još Aristotel, ne mogu porediti ni sa čim drugim. Uviđajući granice formalne logike shvaćene kao veštine izlagawa (ars demonstrandi), mnogi su već u doba skolastike nastojali da zasnuju neku veštinu otkrivawa ili logiku pronalažewa novog (ars inveniendi). Najpoznatiji među tim misliocima bio je Raimundus Lulus (Lullus, 1235-1315), katalonski filosof, teolog i pesnik, koji je smatrao da je ciq filosofije upravo pronalažewe tzv. velike veštine (ars magna), veštine pronalažewa, otkrivawa novog. Ali, uprkos mnogim pokušajima koji su usledili, veština otkrivawa za kojom se tragalo nije mogla da se otkrije kako se to očekivalo. Bilo je potrebno da se razviju naučne discipline u kojima su ispitivane karakteristike i mogućnosti prirodnog intelekta, stvaralačka praksa, pa da se tek na osnovu toga formulišu izvesni principi i pravila na osnovu kojih će se daleko uspešnije stvarati. Koliko su aktuelni problemi u vezi sa tim, videlo se tek u naše vreme, u doba kibernetike, potrebâ za modelovawem misaonih operacija, stvarawa tzv. veštačke inteligencije.

Prvi korak na putu iznalažewa neke "logike" otkrića svakako je istraživawe stvaralačke prakse naučnika, tih miqenika bogova. Ko su naučnici, stvaraoci? Oni koji su od ranih godina radoznaliji od drugih, koji se više pitaju i više sumwaju, koji su u potrazi za nečim novim, preispitujući ranija shvatawa u svetlu novih podataka. Kwige i razna sredstva koja im služe u istraživawima okružuju ih već u tim ranim godinama. To su počeci koji već jasno obeležavaju daqi tok wihovog života. Nemir duha ih usmerava da organizuju svoj život tako da najveći deo vremena posvećuju problemima koji ih najviše interesuju. Zbog toga oni drugima ponekad izgledaju neobično, pa čak i čudno. Ali, bez takvih posvećenika ne bi moglo da se dođe do značajnih rezultata, niti do primena tih rezultata u preobražaju društvenog života qudi, živelo bi se u prastarim i primitivnim uslovima.

Ne dospevaju svi koji istražuju do značajnih rezultata, ali rad ipak nije uzaludan. Oni koji dolaze do važnih rezultata, otkrića, idu putem koji umnogome i za wih same ostaje nepoznat. Mnogi od wih, kao, na primer, Herman Helmholc (Helmholtz, 1821-1894), Anri Poenkare (Poincaré, 1854-1912), Pjer Dijem (Duhem, 1861-1916), Ernst Mah (Mach, 1838-1916), Albert Ajnštajn (Einstein, 1879-1955) pokušavali su ne samo da vrše izvesne rekonstrukcije stvaralačkog postupka nego i da objasne obeležja naučnog metoda, pa i prirodu procesa saznawa uopšte. Ali, već negde od kraja devetnaestog stoleća videlo se sasvim jasno da se ti tradicionalni filosofski i naučni problemi mogu rešavati uspešnije samo onda ako se razmatraju interdisciplinarno, jer stvarawe u nauci ima različite dimenzije. Ono je pre svega specifičan proces obeležen individualnim karakteristikama i zbog toga se često postavqalo pitawe da li se uopšte može pronići u tu svojevrsnu dramu preko tragova i svedočanstava o woj.

Ali, rezultati istraživawa u psihologiji produktivnog mišqewa na svoj način otklawaju onu preveliku skepsu koja se javqala ranije. Ovde je dovoqno da se podseti na rezultate istraživawa stvaralačkog postupka koji je prethodio i doveo do Ajnštajnove teorije relativnosti, istraživawa koja su u saradwi sa samim tvorcem te teorije izveli Maks Verthajmer (Wertheimer, ) i Karl Gustav Jung (Jung, 1875-1961). Ali, naučnici nisu usamqenici, iako po načinu života mogu da izgledaju tako; oni stvaraju u određenoj sredini koja na wih utiče, kao i na osnovu određene tradicije, pa je zbog toga potrebno da se ustanovi prethodno stawe, uticaj savremenikâ, društvenih prilika uopšte, na wihov rad. Tek tako se može utvrditi wihov stvarni doprinos. Razni problemi u vezi sa tim izučavaju se u oblasti istorije nauke, sociologiji nauke, etici nauke itd. U tako organizovanim istraživawima se znatno uspešnije razjašwavaju mnogi problemi u vezi sa transformacijom ideja u nauci, naučnim metodom koji se i sâm mewa i usavršava tokom razvoja nauke, tako se utvrđuju

75

mnogi značajni principi, sistemi, strategije i procedure, čije poznavawe može doprineti znatno većoj efikasnosti i ekonomiji u naporima. Upravo na temequ takvih istraživawa nastala je pre nekoliko decenija jedna nova, specifična disciplina - heuristika (grčki eurhka, otkrio sam, pronašao sam; prema legendi, tako je u velikom uzbuđewu uzviknuo Arhimed, istrčavši nag na ulice Sirakuze kad je došao do ideje o sili potiska), u kojoj se istražuju pretpostavke, principi, mogućnosti i perspektive stvaralačkog mišqewa. Rezultati u heuristici pokazali su zaista velike mogućnosti i perspektive ne samo u teorijskim istraživawima nego i u primeni u kibernetici, automatizaciji i u gotovo svim oblastima društvenog života. Ti rezultati su, pored ostalog, omogućili stvarawe tzv. veštačke inteligencije, koja već poodavno zadivquje u pogledu brzine i volumena operacija koje izvršava. Ipak, prirodni um čoveka ostaje nezamenqiv, štaviše, wegove mogućnosti su još nedovoqno ispitane. To će se postići ponajviše u daqim sistematskim istraživawima stvaralačkog rada u nauci. Iz dosadašwih istraživawa znamo da se stvaralački postupak u nauci, pa i priroda procesa saznawa uopšte, objašwava dosta različito. Ono što je nesporno jeste čiwenica da su u središtu rasprava, na kraju krajeva, bili i ostali problemi koji se tiču opštih modela istraživawa i objašwewa stvarnosti, a to su ujedno i centralni problemi i filosofije i nauke.

Budući da u delima fizičara nalazimo vrlo različite poglede o modelima istraživawa i wihovim filosofskim premisama, u drugom delu ovog priloga??? osvrnuću se na Ajnštajnova gledišta o prirodi procesa saznawa u nauci, pretpostavkama i obeležjima naučnog metoda.

Reference

1. G. Polya, Kako ću riješiti matematički zadatak, prev. M. Krajnović, Školska kwiga, Zagreb, drugo izdawe 1966.

2. V. N. Puškin, Evristika - nauka o tvorčeskom mišlenii, Moskva, 1967.

76

Aktuelnost Selijeove heuristike

Potrebe za interdisciplinarnim istraživawima koje su se nametale još davno otkrile su tokom posledwih decenija mnoge nove perspektive iz kojih se znatno drukčije moglo gledati na odnose između filosofije i nauke, i posebno na odnose između filosofije i psiholoigje. To se može videti ako se osvrnemo na puteve istraživawa prirode stvaralačkog mišqewa, duhovnog stvarawa.

Pokušaj razjašwavawa prirode duhovnog stvarawa, naučnog, umetničkog, tehničkog, dovodi nas i do izvesnih filosofskih problema: kakav je smisao stvaralaštva uopšte, mogu li se povećavati stvaralačke sposobnosti i u kojoj meri, kako jedno ostvarewe može da utiče čudesno na različite qude, i to kroz stoleća, transepohalno. Od svih pitawa koja se postavqaju u vezi sa stvaralaštvom najviše su postavqana ona u vezi sa prirodom stvaralačkog postupka, nekim logosom te svojevrsne stihije ili erupcije duha ovijene tajanstvenošću. Za taj krug pitawa interesovali su se još neki mislioci iz doba sholastike. Wih nije u svemu zadovoqavala logika, na koju su gledali uglavnom kao na ars demonstrandi; oni su težili da iznađu neku ars inveniendi. Prva nije omogućavala dolažewe do nečeg novog, to se znalo još davno, pa se otud tragalo za nekom novom logikom još u doba kada nije bilo gotovo nikakvih pretpostavki za uspešnije bavqewe tim problemima. Iako način postavqawa tih problema nikako ne može da nas zadovoqi, sámo postavqawe, i ti rani pokušaji uopšte, bili su i smeli i značajni.

Pretpostavke za uspešnija razmatrawa stvarale su se tek od Renesanse, sa zamahom u razvoju nauka i umetnosti. Usledila je veoma bogata stvaralačka praksa naučnika i umetnika, koja je dugo ostajala izvan pažwe istoričara nauke,1 i umetnosti, koji su se interesovali uglavnom samo za to gde se sve i šta otkrivalo, iznalazilo i stvaralo. Pitawa u vezi sa tim kako se sve stvaralo u nauci i umetnosti bila su uglavnom preokupacija samo znatižeqnika. Ta situacija počiwe da se mewa negde od sredine devetnaestog stoleća i unekoliko se poklapa sa nastajawem moderne psihologije.

A već negde od početka dvadesetog stoleća problemi stvaralačkog postupka privlače izuzetno veliku pažwu, izvode se sistematska naučna istraživawa na raznim stranama, razvija se i psihologija stvaralačkog mišqewa kao posebna disciplina u okviru psihologije. Geštaltisti, u prvom redu Maks Verthajmer, imali su u ovome poseban značaj. Istaknuti naučnici koji rade u ovoj oblasti u to vreme već sasvim jasno naznačavaju važne planove istraživawa koja mi danas nazivamo interdisciplinarnim. Oni zapravo počiwu da istražuju tako i da daju značajne rezultate. Verovatno se baš wima ponajviše duguje za podsticaje koji su kasnije doveli do jasne svesti da ima smisla tragawe po svojevrsnim lavirintima stvarawa čiji su mehanizmi i osnove uglavnom u sferi podsvesti, da je važno ispitivawe stvaralačkih procesa, iako su ti procesi izuzetno složeni i neponovqivi, usled čega su i mogućnosti tih ispitivawa, reklo bi se, vrlo male. Neki rezultati tih istraživawa prelaze granice psihologije u tradicionalnom smislu reči i postaju relevantni u filosofiji, ili su pretežno filosofski ukoliko doprinose upoznavawu prirode procesa saznawa uopšte, što je, kako je poznato, filosofska problematika kroz stoleća postavqala i uvek će to iznova činiti.

Najznačajniji rezultati istraživawa stvaralačkog postupka u nauci i umetnosti iz dvadesetih i tridesetih godina biće zapravo osnova nastajawa jedne specifične sintetičke discipline - heuristike.2 Nastanak ove discipline rezultat je nade, koja je oduvek postojala, da će se, ako se na odgovarajući način izučava

1 O značaju bavqewa problemima istorije nauke, različitim zasnivawima tih istraživawa, kao i novim zahtevima, posebno sam pisao u radu "Savremene koncepcije istorije nauke", Dijalektika, god. XXII, br. 1-2, 1987, str. 87-98.

2 Upor. G. Polya, Mathematics and Plausible Resoning, vol. I (Induction and Analogy in Mathematics), vol. II (Patterns of Plausible Inference), Princeton University Press, Princeton, New Jersey, 1954; isti autor, Kako ću riješiti matematički zadatak, Školska kwiga, Zagreb, 1966, III dio: Mali heuristički leksikon, str. 93-196; Michael Polanyi, Personal Knowledge, New York, 1958. O konstituisawu heuristike kao discipline, o istraživawima u toj oblasti, kao i o novim mogućnostima, videti kwigu V. N. Puškin, Evristika - nauka o tvorčeskom m†&šlenii, Moskva, 1967.

77

stvaralačka praksa, doći do izvesnih pravila, koja će doprineti bar povećawu efikasnosti stvarawa, u jednim te istim uslovima, sa istim pretpostavkama, ako se o ovom posledwem može sa sigurnošću govoriti.

Već su postojala mnogobrojna svedočanstva o procesu stvarawa o naučnim otkrićima, pronalascima. Ona su izučavana vrlo pažqivo, a pojedini istraživači su organizovali i specijalne ankete sa istaknutim naučnicima da bi se bliže upoznali sa etapama u stvaralačkom radu koji je doveo do krupnih rezultata, sa redosledom operacija i mnogim drugim okolnostima. Reč je o tzv. rekonstrukcijama, kojima su išle na ruku okolnosti da su neki od vodećih naučnika stvaralaca bili i sami vrlo mnogo zainteresovani za krug problema u vezi sa prirodom stvaralačkog procesa, kao, na primer, Ajnštajn, Jung, Adamar i brojni drugi.3

Negde od sredine devetnaestog veka u delima brojnih velikih naučnika sve više se raspravqa i o složenim pitawima teorije saznawa. Podstaknuti ponajviše vlastitim indikativnim iskustvima, naučnici počiwu da se i sami bave filosofskim problemima; wihova dela imaju tako posebnu važnost, pored ostalog, i zbog odgovarajuće dokumentacije koju sadrže. Broj tih naučnika zainteresovanih za šire interpretacije smisla i značewa vlastitih dostignuća i puteva povećavawa efikasnosti sve je veća tokom posledwih decenija. Konstituisawe heuristike na svoj način svedoči o tome, a posebne stručne bibliografije znatno preciznije ukazuju na rast interesovawa i rezultate istraživawa prirode stvaralačkog postupka u nauci i umetnosti.

Hans Selije (Selye, 1907-1984) jeste jedan od tih naučnika koji su dali značajan doprinos heurističkim istraživawima. Istaknuti naučnik sa rezultatima priznatim u svetu - prvi koji je sistematski objasnio prirodu stresa, vrlo mnogo se bavio i izučavawem prirode stvaralačkog postupka, pretpostavkama, mehanizmima psihičkog života koji u tom procesu stvarawa omogućuju velike rezultate, kao i mogućnostima da se stvaralačke snage organizuju i usmeravaju, da se stvaralaštvo stimuliše i da se tako u istim uslovima postignu značajniji rezultati nego kad bi se stvaralo sasvim stihijno, bez odgovarajućih sistema, pravila, bez obezbeđivawa odgovarajućih uslova. Selije se pre svega pozabavio prikupqawem i tumačewem istorijske građe koja se odnosi na prirodu stvaralačkog postupka, a onda je nastojao da tu građu, tumačenu inače vrlo različito, objasni sistematski na osnovu novih rezultata i jedinstvene šire koncepcije, i da izdvoji neke stavove koji bi se mogli uzeti kao najboqi zakqučak iz bogate stvaralačke prakse, zakqučak koji bi se morao imati u vidu u naučnim istraživawima, u umetničkom radu, ako želimo da dostignemo krupnije rezultate. Wegovo već klasično delo Od mašte do otkrića4 iz 1964. godine sadrži mnogobrojne opise i objašwewa situacija koje osvetqavaju puteve stvarawa u nauci i umetnosti, iako autor u uvodu ističe kako mu je glavno da u svojoj kwizi izloži svoja stvaralačka iskustva iz vremena rada na području stresa.

Budući da se o ovom naučniku, "Ajnštajnu medicine", kako je nazvan, kod nas nije pisalo - u svakom slučaju, uopšte se nije pisalo o wegovim heurističkim istraživawima, treba podsetiti na neke od wegovih glavnih rezultata. Selije je bio biolog, lekar, koji je 1933. godine emigrirao iz Austrije u Kanadu, gde je radio skoro pola veka na Medicinskom fakultetu MekGila, i na univerzitetu u Montrealu, gotovo do kraja života. Svetsku slavu je stekao kao prvi istraživač stresa; prvi je koristio taj termin za skup reakcija organizma na sve vidove biološki jakih draži koje izazivaju ne samo bolesti nego i posebna stawa pobuđenosti koja u određenim uslovima mogu da dovedu i do značajnih rezutata u oblasti stvaralaštva.

3 Za ovaj krug problema nezaobilazni izvori su: N. R. Hanson, Patterns of Discovery, Cambridge University Press, 1985, od prvog objavqivawa 1958. štampana je još devet puta; W. I. B. Beveridge, The Art of Scientific Investigation, Melbourn–London–Toronto, 1961, prvi put je objavqena 1959. godine i sadrži obimnu izabranu bibliografiju, pp. 169-174.

4 Hans Selye, From Dream to Discovery. On Being a Scientist, Arno Press, A New York Times Company, New York, ???god. Jedna grupa sovjetskih istoričara nauke posetila je Selijea u wegovom institutu (Međunarodni institut za izučavawe stresa) i tom prilikom ga je V. P. Karcev intervjuisao; a sadržaj tog tročasovnog razgovora objavqen je u časopisu Priroda, 2, 1981. Posle toga je objavqen ruski prevod Selijeove kwige sa neznatnim skraćewima koja se odnose na građu, a ne na analize. Upor. Gans Selije, Ot mečti k otkritiÓ, Kak stat učënim, Progres, Moskva, 1987, s predgovorima E. M. Krepsa, "Nekoliko reči o autoru i wegovoj kwizi" i Filipa Tojama, direktora Centra za rehabilitaciju od stresa, i dva pogovora: M. G. Âroševski, "Hans Selije, stvaralac i istraživač stvaralaštva", i I. S. Horol, "Povodom izdawa drugih dela Selijea na ruskom jeziku", sa jednim pismom Selijea sovjetskom izdavaču, koje je trebalo da bude predgovor za izdawe wegove kwige Stres i distres na ruskom jeziku, ali je kasno prispelo, pa je u ovoj kwizi objavqeno kao prilog.

78

Svestrano izučavajući pojave stresa, ovaj naučnik je skrenuo pažwu i na neke moguće požeqne posledice te pojave u pojedinim situacijama, kad se ojačava osećawe sigurnosti čoveka i kad stresovi mogu da vode i poboqšawima opšteg stawa organizma. Jedan od najvažnijih nalaza ovog naučnika, koji se dugo bavio pojavom stresa i wegovom prirodom, glasi da je najboqa odbrana od nepovoqnih posledica stresa predanost nekom poslu. Stvaralački rad je bez sumwe takav rad gde se, opravdano smatra ovaj naučnik, može postići najviši stupaw motivacije. Zbog toga se stvaraoci umnogome razlikuju od drugih qudi, a po nekim specifičnostima oni drugima često izgledaju zagonetno, ponekad i kao čudaci. Težwa da se svestrano izuče uzroci i posledice, kao i tipovi stresa, dovela je Selijea do velikog interesovawa za fenomen stvaralačkog postupka, do izučavawa prirode stvaralačkog postupka u nauci i umetnosti, i ispitivawa mogućnosti i puteva povećavawa učinka u radu, pa tako i do mewawa načina života uopšte.

Sve je počelo sa zapažawima nedostatka odgovarajuće motivacije kod wegove dece i wihovih vršwaka, što je on kasnije ocenio kao simptom izvesne socijalne i političke pometwe ili bolesti. Put za prevazilažewe nedostataka motivacije video je u neophodnosti da qudi rade tako da budu korisni i sebi i drugima. Tako će se uspostaviti odnos koji ne bi bio ni samo egoistički niti samo altruistički, nego bi bio i jedno i drugo u isto vreme; taj odnos on je nazvao egoističkim altruizmom. Polažući tako najveće nade u stvaralaštvo uopšte, Selije se počeo baviti izučavawem wegove prirode i tragawem za povećavawem wegovog učinka na osnovu proučavawa odgovarajuće stvaralačke prakse, pre svega one u nauci. On je na osnovu toga pokušao da predstavi fenomenologiju stvaralaštva u celini. Najpre je ispitivao motive bavqewa naukom. Od svih pobuda radoznalost je, kako izgleda i ovom autoru, najznačajnija. Zatim proučava tipove ličnosti koje se bave naukom i dolazi do zakqučka da nema takvih za koje bi se moglo reći da oličavaju tzv. čisti tip. On ističe ona svojstva ili karakteristike koje se moraju posedovati, koje naučnici imaju i koje se ispoqavaju u sklopu ostalih svojstava uvek na neki osoben način. Jasno je da su te crte kod qudi koje se bave naukom znatno izraženije i da oni svesni toga u odgovarajućim uslovima organizuju svoj rad tako da dospevaju do većih rezultata nego drugi qudi, kod kojih takve crte takođe u nekoj meri postoje.5

U osnovne karakteristike naučnika stvaraoca Selije ubraja: 1. entuzijazam i upornost, 2. originalnost, koju bliže određuje kao nezavisnost mišqewa, maštovitost, razvijenu intuiciju, obdarenost, 3. intelekt, koji na određen način nastaje na temequ logike, pamćewa, iskustva, sposobnosti koncentracije pažwe i apstrahovawa, 4. etika ili savest, 5. kontakt s prirodom, koji obezbeđuje pažqivo posmatrawe prirodnih pojava, i 6. kontakt sa qudima, u kojem se boqe upoznaje vlastita ličnost, drugi qudi, sa kojima se usklađuju odnosi, razmewuju misli.6 Rad naučnika se ogleda u prikupqawu čiwenica, podataka, wihovoj klasifikaciji, analizi i objašwewima, koji se daju u obliku hipoteza, teorija, zakona. Na tom putu se stvaralačke snage manifestuju na vrlo različite načine. Svaki naučnik stvaralac ide unekoliko vlastitim putem. Rad jednih doprinosi radu drugih i tako se taj proces nastavqa i razvija neprekidno.

Glavno pitawe je u tome kako se sve odigrava prelaz od stare ideje ka novoj, koje su sve forme karakteristične i zahvaqujući kojim moćima se dolazi do novog u nauci i umetnosti. Selije smatra da se do novog u nauci dospeva ne logičkim, nego intuitivnim putem, pozivajući se, pored ostalog, i na Ajnštajnove konstatacije o tome. Baveći se fenomenom intuicije, on ističe ulogu podsvesnih procesa, koji čine osnovu intuicije, određujući ovu kao sposobnost prenošewa nužnih likova mašte u sferu saznawa. Stvaralaštvo se temeqi na podsvesnim tokovima, gde se pojavquju specifične kombinacije onoga što je ranije bilo zapaženo. Saznavawe je složen proces; u wemu ima više komponenata, stupweva, koji se zasnivaju na različitim pretpostavkama. Uloga intuicije je tu zaista izuzetna, ali se taj oblik saznawa ne sme izdvajati kao zaseban, još mawe se sme uzimati kao autonoman. Onaj novum koji dugujemo intuiciji samo je neki plan, obris, osnova - on se mora daqe obrađivati, dograđivati, utemeqivati pre svega sredstvima logike. Logika i intuicija

5 Izučavawem prirode stvaralačkog postupka zaokupqaju se još i mnogi drugi biolozi, fiziolozi - Selije nije nikakav izuzetak; to je razumqivo, jer je u pitawu važan aspekt, koji se tiče različitih mehanizama psihološke prirode itd. Na primer, Beverix, čiju smo kwigu već naveli, zatim P. B. Medavar, istaknuti naučnik, pisac više kwiga o problemima prirode stvaralaštva i naučnog metoda.

6 Upor. Selye, str. 47, navedeno rusko izdawe.

79

su, prema tome, na izvestan način komplementarne i napredak u procesu saznawa dugujemo toj komplementarnosti.

Razmatrajući manifestacije intuicije u pojedinim otkrićima u nauci, Selije pokazuje da intuicija daje, kao što je već spomenuto, opšti plan, inicira rešewe, ukazuje na pojavu ili neki wen trag, nikad ne daje rešewe u gotovom obliku, dovršeno rešewe. Posle pregleda pojedinih intuitivnih rezultata iz razvoja nauka, Selije se osvrće i na svoja stvaralačka iskustva, na okolnosti i postupak koji je prethodio otkriću prirode i obeležja stresa. Specifične manifestacije intuitivnog "ozarewa" iznenadne "jasnoće" navele su ovog naučnika da se pozabavi i izučavawem psiho-fizioloških mehanizama intuitivnih procesa. Intuiciju ovaj naučnik upoređuje sa podvodnim čamcem koji povremeno izlazi na pučinu radi osmatrawa ili remonta. Nalaze intuicije, smatra Selije, treba daqe obrađivati i tek onda se dobija onaj rezultat koji se pokazuje kao najznačajniji. To se može, po wegovom mišqewu, porediti sa dragim kamenom koji ipak treba obraditi da bi se dobio određeni predmet.

Iako se intuitivno mišqewe ne može "naučiti", ipak je moguć znatan stepen usmeravawa stvaralačkih snaga, pa i intuitivnih, stimulisawem, tako što se najpre organizuju uslovi, koristi odgovarajuća tehnika u radu, biraju uslovi za rad i tako se stvaraju mogućnosti za brže i češće pojavqivawe onih "ocewivawa" kojima stvaraoci toliko mnogo duguju. U tom usmeravawu svaki stvaralac ima mnogo toga osobenog - što jednom pomaže u stvarawu, drugome ne mora pomagati, neki drugi uslovi mogu da stimulišu wegovo stvarawe. Intuitivne prodore u novo omogućuju, smatra daqe ovaj autor, mnogobrojne i raznovrsne pretpostavke. Jedna od wih je bogatstvo informacija ranije prikupqenih, ali Selije s pravom upozorava da u nekim situacijama to bogatstvo može da uspori ili omete originalnost, i da umawi intuitivnost mišqewa, jer je, katkad, previše podataka, a malo prilika kad se oni ili neki od wih mogu vaqano razmatrati. Nisu, uz to, svi podaci relevantni u istoj meri, na isti način. Iz maweg broja tih podataka, ako postoje izvesni ostali uslovi, može da se dođe do iznalažewa onoga što je novo, što se traži, ili što je neophodno, što pomera određene horizonte.

Selije se bavi razmatrawem gotovo svih važnijih pretpostavki ili činilaca koji doprinose većem učinku u stvarawu: od neophodnih crta ličnosti, uloge logičkih sredstava, do uslovâ za rad i načina prezentacije rezultatâ. Pokazuje da ono što zovemo rezultat u stvarawu, novum, mawe ili više zavisi od svih tih činilaca, rezultat je izvesne "igre" tih činilaca. Posebno se ovaj istraživač bavi ulogom moralnih činilaca u sklopu svih ostalih koji dovode do rezultatâ u nauci. Etičkim principima naučnika, onog koji stalno traga, wegovim odnosom prema podatku, čiwenici, wegovim odnosom prema rezultatu koji je spreman da publikuje, kriterijumima koje sâm postavqa ili usvaja za ono što prezentira naučnoj javnosti. Obično se ovom krugu problema nije pridavala naročito velika pažwa, pretpostavqalo se da se svaki istraživač gotovo s jednakom merom odnosi prema čiwenicama, prema rezultatima nauke uopšte, svojim ili onim do kojih su došli drugi.

Selije pokazuje da i tu postoji mnoštvo problema, o wima se inače dosta raspravqa u savremenoj literaturi. Analize pokazuju da nipošto ne treba uvek idealizovati rad naučnika, niti wegov odnos prema čiwenicama i tekovinama nauke uopšte. Na nalaze naučnika znatno utiču razni psihološki, ideološki, društveno-ekonomski i drugi činioci. U širim razmatrawima Selije dospeva i do izvesnih problema iz okvira nauke o nauci i pokazuje da svi ti činioci na neki način određuju meru pouzdanosti saznawa do kojih se dolazi u naučnim istraživawima. Značaj bavqewa etikom naučnog rada i istraživawa na koji je ukazivao Selije pre gotovo pola stoleća u svom delu danas se vidi mnogo boqe. Dovoqno je da se podseti na opasnosti od zloupotreba rezultatâ genetskog inžeweringa, veštačke inteligencije, ili ekspanzije izvesnih industrija koje ugrožavaju prirodnu osnovu čovekovog opstanka i sve ubrzanije vode ekološkim katastrofama. Odgovornost naučnika za sve to veća je nego bilo kada ranije, a sudelovawe nekih od wih u donošewu odluka koje su izazivale katastrofalne posledice ukazuje na izuzetnu aktuelnost problema etike naučnog istraživawa i rada.

Selije se u svom delu bavio problemima koji po mišqewu izvesnih autora izmiču mogućnosti uspešnog ispitivawa. Budući da je reč o složenim procesima koji su obeleženi individualnošću, skokoviti, neponovqivi, oni se mogu istraživati, smatraju neki autori, u principu samo u eksperimentalnoj psihologiji. U ove autore, kao što je poznato, spada Poper, koji je gotovo sasvim razdvojio kontekst otkrića od konteksta opravdawa -

80

za wega je jedino ovo drugo predmet logike, metodologije nauke7 itd. Nedoumice u vezi sa Selijeovim istraživawem stvaralačkog postupka mogu biti pojačane još i podnaslovom wegovog dela, ako se on ne prihvati u retoričkom smislu - kako postati naučnik. Znači li to da se iz neke kwige to zaista može naučiti, makar ona bila solidno utemeqena interdisciplinarna analiza bogate stvaralačke prakse sa izvedenim pravilima i principima, koji bez sumwe mogu da povećaju efikasnost u naučnom stvarawu. Pažqivo praćewe Selijeovih heurističkih izvođewa, kao i dela drugih naučnika iz te oblasti, svakako smawuje te nedoumice, a interdisciplinarni pristup ukazuje na potrebu drukčijeg postavqawa brojnih problema nego što je to bilo u eri monodisciplinarnih istraživawa, eri koja se još nije završila, naročito kad je reč o stilu razmišqawa. Zbog toga ni odgovore na mnoga pitawa u vezi sa prirodom stvaralačkog postupka, za kojima se već odavno traga, ne treba da očekujemo u decidnom, iskqučivom obliku, bilo potvrdnom ili odrečnom.

Dela kao što je ovo Selijeovo, koje već spada u klasična heuristička dela, doprinose ne samo razjašwavawu mnogih problema sa kojima se sreću istraživači uopšte, nego i izvesnom ovladavawu onom ars inveniendi o kojoj je bilo reči na početku izlagawa, ali ne kao nekim čudesnim instrumentom koji se onda može upotrebqavati na jedan isti način u daqim istraživawima koja bi uvek mogla da urode novim rezultatima. Reč je o ovladavawu u nekoj meri, koje se ogleda prvenstveno u razumevawu prirode činilaca stvarawa i potrebe odgovarajuće organizacije istraživawa. Nešto se, dakle, može naučiti čak i od te veštine nad veštinama, koja se naziva stvarawe novog u nauci ili umetnosti. Ukoliko ne prihvatimo tu pretpostavku, bilo bi teško da se objasne mnoge okolnosti, pored ostalog, i to da dela kao što je Selijeovo imaju veliki uspeh, da se mnogo koriste, citiraju, da je sve više naučnika što pišu takva dela u kojima ne samo objašwavaju svoja stvaralačka iskustva nego i prirodu stvaralačkog postupka uopšte, izdvajajući izvesna opšta načela stvarawa, namewujući ta dela mlađima,8 koji su na početku naučnog tragawa. Mnogi od wih ne propuštaju da istaknu kako i sami mnogo duguju izvesnim svojim prethodnicima koji su im na neki način ukazali kako da stvaraju. Sve to na jedan način posredno potvrđuje da je ipak moguće učiti i u tom domenu, u nekoj meri. Iz toga ne treba izvlačiti zakqučak kako je moguće da svi uče sve u jednakoj meri, to bi bila druga krajnost, možda isto toliko neopravdana kao i prva, da se iz razmatrawa bogate stvaralačke prakse ne može naučiti gotovo ništa.

7 Karl Poper, Logika naučnog otkrića, preveo i predgovor napisao St. Novaković, Nolit, Beograd, 1973, str. 64 i daqe.8 Sâm Selije je bio podstaknut delom svog učiteqa, znamenitog američkog fiziologa Voltera Kenona Put istraživača.

Videti posebno P. B. Medawar, Advice to a Young Scientist, Harper and Row Publishers, New York, 1979.

81

Teslin stvaralački postupak: kontekst i priroda naučnih i tehničkih otkrića

Biti sâm, to je tajna otkrića;biti sâm, to je čas kada se ideje rađaju.^im bih zavisio od nekog, prestale bi ideje da mi padaju na um.

Nikola Tesla

Uvod: postavqawe problema

Tesline ideje i rezultati u nauci i tehnici neobično su brojni, raznovrsni i značajni;1 oni su oceweni kao svojevrsna revolucija u nauci i tehnici.2 Wegova interesovawa su bila izuzetno široka, imaginacija takođe izuzetna, a vizionarski dar začuđujući.3 Teslini biografi su o tome dosta pisali, a pojedini od wih su još davno ukazali i na specifičnosti zbog kojih to delo zaslužuje pažwu istraživača i sa stanovišta teorije saznawa, logike i metodologije nauke.4 No, i pored toga što se videla ta potreba, Teslino delo još nije istraživano sa te

1 Upor. Nikola Tesla 1856-1943. Lectures, Patents, Articles published by Nikola Tesla Museum, Beograd, 1956; Tribute to Nikola Tesla, ed. Vojin Popović, Beograd, 1961.

2 Podsećam na neke od osnovnih podataka. Sticajem raznih okolnosti, priznawa su Tesli dolazila relativno sporo. Ipak, još za života Tesle wegov rad su visoko ocenili najistaknutiji naučnici toga doba, među kojima su i V. Kruks, Vilijem Tompson (lord Kelvin), V. Rentgen, M. Plank, A. Ajnštajn, E. Raderford, a ona su bila značajnija od brojnih počasti i svečanosti koje su organizovane u Teslinu čast. Tesla je bio kandidat za Nobelovu nagradu, ali je on odbio da je primi, jer je bila dodeqena i Edisonu. Wegovo ime je ispisano na posebnoj ploči na fasadi štrazburškog Instituta za fiziku, pored ploča sa imenom Laplasa, Planka, Bora, Ajnštajna itd. U čast Tesle i kao znak izuzetnog priznawa značaja wegovih rezultata odgovarajuća međunarodna naučna tela usvojila su Teslino prezime kao naziv jedinice magnetne indukcije, i time je Tesla na poseban način uvršćen u red najistaknutijih naučnika pored Faradeja, Volte, Ampera i drugih. Mnogi naučnici su isticali da su Teslini rezultati u oblasti elektriciteta najveći posle onih Faradejevih. Priznawa za to odao je na simbolički način Engleski kraqevski institut (Akademija nauka) i na svečanosti u čast Tesle, kada je ovaj naučnik bio poslužen viskijem koji je posledwi put pio Faradej, iz čaše iz koje je posledwi pio Faradej; tom prilikom Tesla je sedeo u Faradejevoj foteqi. Ako bi se navodila sva ona značajnija priznawa i ocene o Tesli koje su izrečene ili objavqene do danas, sačiwavali bi jedan izuzetno obiman dokument, važan naročito za one koji bi se prihvatili pisawa naučne biografije Tesle.

3 U tom pogledu mislim da je najznačajniji tekst: Nikola Tesla, ^udesna izmena sveta pomoću elektriciteta (The wonder world to be created by electricity), iz 1915. godine. Upor. Dijalektika, časopis za opšte probleme matematičkih, prirodnih i tehničkih nauka, Beograd, god. VIII, br. 1/1973, str. 5-16. Na Teslin vizionarski duh ukazuju svi wegovi biografi, kao i brojni drugi autori koji su pisali o pojedinim rezultatima Tesle. Dobitnik Nobelove nagrade E. K. Armstrong pisao je 1943. godine: "Verujem da će svet dugo vremena čekati dok se ne pojavi genije koji bi mogao biti takmac Nikoli Tesli u pogledu wegovih velikih ostvarenih djela i wegove imaginacije." Navedeno iz kwige Vladimir Wegovan, Nikola Tesla, heroj tehnike, "Prosvjeta", Zagreb, 1976, str. 102. - I. O. Moborw (Moborgne), američki stručwak u oblasti radio-tehnike i telekomunikacija, pisao je: "ÄVizionarÄ Tesla, kako sam ga nazivao u mladosti, koji je zarobio misli cijele moje generacije svojim djelom u nepoznatom carstvu prostora i elektriciteta. ÄSawalicaÄ, kako su ga mnogi nazvali, sa svojom zadivqujućom vizijom koja je bila daleko ispred svoga vremena, tako da je vrlo malo qudi tek mnogo godina posle Markonijeve pojave saznalo da je veliki Tesla prvi razradio ne samo principe električne rezonancije već da je stvarno prvi stvorio sistem bežičnog prenosa vijesti već 1893." - Navedeno iz iste kwige, str. 103.

4 Ing. Slavko Bokšan (1889-1953), jedan od vodećih poznavalaca Teslinog dela, kao i najzaslužniji Teslin biograf, koji se borio za adekvatnu ocenu Teslinog dela u međunarodnim naučnim krugovima, pisao je u vezi sa tim: "Kao pronalazač raspolaže Tesla sa ogromnom imaginacijom i intuicijom i velikim bogatstvom misli i ideja. Wegov način rada sasvim se razlikuje od običnog i uobičajenog na poqu tehnike i pronalazaka. Iako je čitave decenije provodio u eksperimentisawu u laboratoriji, ipak nijedan pronalazak nije rezultat eksperimenta, već dugog prethodnog razmišqawa. Sve što je učinio ostvario je prvo u svojim mislima, logički razvijajući misao jednu za drugom, dok ne dođe tako do gotovog dela, koje tada tek eksperimentalno proverava. Tako Tesla stvara prvo skice, razvija zatim pojedine delove i najzad stvara iz svega toga konstruktivnu celinu. Ovaj način pronalažewa i naučnog stvarawa bez crteža i planova, bez eksperimenata i modela jedinstven je u istoriji tehnike. Ovo pokazuje veliku moć zamišqawa, pamćewa i logike. Ovo je način stvarawa velikih umetnika i filosofa. Pravi genijalni umetnik i filosof razvije prvo u mislima na osnovu svoje prve ideje opštu skicu dela,

82

strane; mislim da se može konstatovati kako se danas još više vide razlozi da se ta istraživawa započnu. Za probleme iz spomenutog okvira, inače, interesovao se i sâm Tesla, koji je pokušao da objasni prirodu stvaralačkog čina i suštinu stvaralačkog postupka uopšte, i da ukaže na izvesna obeležja vlastitog stvaralačkog postupka.5 Međutim, potrebno je da se odmah ukaže na brojne teškoće na koje se nailazi u pokušajima da se utvrde izvesni osnovni oblici, strategije i procedure stvaralačkog postupka koje imaju metodološki karakter i značaj. Može se primetiti da nije slučajno što još nisu izvođena istraživawa Teslinog dela sa stanovišta teorije saznawa, logike i metodologije nauke; podsećam na čiwenicu da još nisu istraživani svi spisi i dokumentacija u vezi sa Teslinim delom, a to je neophodan uslov, još nema ni savremene naučne biografije Tesline.

Pre osvrta na problem prirode Teslinog stvaralačkog rada i nastojawa da utvrdim bar neke od čvornih tačaka ili obeležja zaista čudesne stvaralačke erupcije, potrebno je da se ukaže na prirodu samog problema o kojem je reč. Problemi te vrste postavqaju se uglavnom onda kada se prevaziđe monodisciplinarni pristup izučavawu pojava i procesa. Do tada, suština tih problema, kao ni značaj wihovog istraživawa, ne mogu ni da se uvide u potpunosti. Nije slučajno što su neki naučnici i filosofi, među wima i pojedini istaknuti i uticajni, smatrali da je taj krug problema uglavnom samo iz domena psihologije, i to empirijske psihologije. Među wima je Karl Poper, koji se nadao da je logika moguća i bez pokušaja rasvetqavawa problema stvaralačkog postupka.6 Ali, ta duhovna klima, koja se sporo prevazilazi, ostavila je izvesne posledice: osiromašen je koncept logike, koja je pretežno svođena jedino na istraživawa procedura provere, došlo je do izvesnog zastoja u istraživawima prakse naučnog rada, koja je upravo u to doba bila neobično sadržajna i indikativna u tom pogledu. Do dijalektike procesa saznawa, o kojoj se, inače, toliko mnogo govorilo, nije ni moglo da se dođe tim putem.

Istorija nauke i teorija saznawa

O značaju istraživawa istorije nauke pisalo se i ranije, međutim, zahvaqujući pojedinim savremenim istraživačima tokom posledwih decenija, objavqena su značajna dela u kojima se ukazuje na nove i velike perspektive koje omogućuju ta istraživawa.7 Pre svega, reč je o značajnom pristupu istraživawima problemâ

zatim pojedine delove i tek tada vezuje sve u celinu." "I on je ustvari ne samo naučnik i pronalazač već i umetnik i filosof...", "wegova dela sa naučnog i tehničkog gledišta znače izvor novog saznawa." - Upor. Inž. Slavko Bokšan, Nikola Tesla i wegov pionirski rad u elektrotehnici, Beograd, 1930, str. 23. Na potrebu izučavawa Teslinog dela sa stanovišta koje nas interesuje ukazao je Andrija Stojković: "Mnogobrojne Tesline dijalektičke ideje tek čekaju na svoju filosofsku obradu, a posebno su interesantne sa stanovišta metodologije naučnog otkrića i pronalazaštva." (Upor. Andrija Stojković, Razvitak filosofije u Srba, 1804-1944, "Slovo qubve", Beograd, 1972, str. 240. Videti i wegov članak "Humanistička misao Nikole Tesle", Dijalektika, br. 1/1969.)

5 Upor. Nikola Tesla, Moji pronalasci (My Inventions), "Školska kwiga", Zagreb, 1977. Ovaj Teslin spis prvi put je objavqen u časopisu Electrical Experimenter, 1919. godine na engleskom jeziku. U ovom izdawu objavqen je prvi put na srpskom jeziku u celini (ranije su objavqivani delovi) uporedno sa engleskim tekstom, i sa drugim prilozima. O ovom krugu problema Tesla je pisao u raznim prilikama, na ta pitawa se takođe osvrtao u raznim situacijama, a ima i neobjavqenih tekstova posvećenih tim pitawima. Najveći broj važnih podataka o tome nalazi se u jednoj od najpoznatijih i najboqih naučno-popularnih kwiga o Tesli, koju je napisao Xon OÄNil. (Upor. Xon OÄNil, Nenadmašni genije. Život Nikole Tesle, sa predgovorom Save N. Kosanovića, "Prosveta", Beograd, 1951; u ovom članku biće navođene stranice tog izdawa, inače, postoji još jedno izdawe ove kwige kod nas, iz 1956. godine, "Nopok", Beograd. Naslov originala: John J. O'Neil, Prodigal Genius. The Life of Nikola Tesla, Ives Washburn Inc., New York, 1944. - u istoj godini kwiga je izdata tri puta.)

6 Karl R. Poper, Logika naučnog otkrića, prevod i predgovor dr Staniša Novaković, "Nolit", Beograd, 1973, str. 64-65.7 To se može videti iz spisa autora različitih orijentacija, koji sa različitih strana i stanovišta ukazuju na značaj

izučavawa istorije nauke. Videti, na primer, Federigo Enriques, Signification de la pensée scientifique, Hermann & Cie, Paris, 1934. Insistirawa na značaju izučavawa istorije nauke za filosofiju, a posebno za teoriju saznawa, najboqe oličava Tomas S. Kun, svojim delom Struktura naučnih revolucija, prevod i predgovor dr Staniša Novaković, "Nolit", Beograd, 1974, videti posebno str. 40. Ta kwiga je značajna i po tome što je izazvala izuzetno plodne diskusije, u koje su se s priličnim zakašwewem ukqučili marksisti, od kojih su mnogi, pored opravdanih kritika Kunovih shvatawa, izneli i vrlo značajne rezultate svojih istraživawa. O toj problematici ima već više stotina bibliografskih jedinica. Spomenuću dva podatka koja zaslužuju izvesnu pažwu. U SSSR-u je spomenuta Kunova kwiga izdata dva puta, 1976. i 1977. - oba izdawa

83

iz tog okvira. U proučavawima istorije nauke pisci sve više vide jedno od glavnih izvorišta i temeq za zasnivawe teorije saznawa, logike i metodologije nauke. Tim putem se teži prevazilažewu apriorizma, spekulativnosti, konstrukcija. Navedeni teorijskosaznajni, logički i metodološki "program", inače, nije u potpunosti nov. On je naglašavan ili naznačavan i ranije, u okviru pojedinih velikih filosofskih orijentacija (Hegel, na novim osnovama u marksizmu,8 među pragmatistima je na wemu na određen način insistirao Pers,9 itd). Međutim, izgleda da su zahtevi za ostvarivawe tog programa ranije bili isuviše veliki i wegovo ostvarivawe je teklo odveć sporo.

Novije studije pojedinih autora obećavaju značajne perspektive kada je reč o tom novom pristupu istoriji nauke kao odgovarajućoj osnovi teorije saznawa, logike i metodologije nauke. Ovde mislim ne samo na Tomasa Kuna već i na izvesne postpozitiviste (kako se oni sve češće nazivaju u najnovijoj literaturi), kao što su to Imre Lakatoš10 i neki drugi. Na tom putu su na izvestan način i pojedini istaknuti naučnici koji u svojim spisima pružaju ne samo značajnu građu već i pokušaje da se rasvetle pojedina bitna pitawa - temeqnije i na osnovu wihovog vlastitog istraživačkog iskustva. Pokušaja i rasprava takve vrste bilo je zapravo oduvek, ali se čini da ih je najviše bilo negde od kraja 19. veka pa naovamo.11

Istorija nauke je zaista puna "uzbudqivih avantura",12 pa i zanimqivosti koje su vrlo značajne za razumevawe procesa razvoja naučnih i uopšte qudskih znawa. ^esto se kaže da veliki rezultati, otkrića u nauci i tehnici, potiču od izuzetno obdarenih qudi - genija - i na tome se ostaje. U analizama o kojima je ovde reč to ne može da nas zadovoqi; ostaje problem kako su ti geniji došli do svojih rezultata, kakva je procedura i postupak u osnovi wihovog stvarawa; daqe, problem toga možemo li mi, tragajući po svojevrsnim lavirintima wihovog stvaralačkog puta doći do izvesnih saznawa koja bi mogla da imaju

sadrže vrlo zainmqiv pogovor, zapravo članak S. R. Mikuqinskog i L. A. Markove "Zašto je interesantna kwiga T. Kuna Struktura naučnih revolucija", u kojem se, pored kritičkih primedbi Kunovim shvatawima, ističe da Kunov model i nije originalan niti nov u potpunosti, i da je jedan od autora ovog pogovora Mikuqinski, ranije i nezavisno od Kuna, predložio model koji je analogan Kunovom ili daleko uspešniji. Videti navedeno izdawe iz 1976. godine, str. 265-282.

8 Upor. V. I. Lewin, Izabrana dela u 16 kwiga, kwiga 15 (Filozofske sveske), "Kultura", Beograd, 1960, str. 80, 346 i druge. Slédeći osnovne ideje klasičnog marksizma o ovoj problematici, mnogi autori su, naročito posledwih decenija, objavili značajne rasprave.

9 ^arls Sanders Pers, Pragmatizam, prevod i pogovor Dušan Veličković, "Grafos", Beograd, 1979, str. 9. Podsećam da je ova ideja ranije bila za mnoge sporna. Kant, koji je držao predavawa iz logike više od četiri decenije, smatrao je da je logika "neko samosaznawe razuma i uma, ali ne prema sposobnosti toga razuma i uma u pogledu objekta, već jedino po formi", da je ona čista, apriorna disciplina, na koju ne utiče ni proteklo i aktuelno čulno iskustvo, već, naprotiv, ona treba da bude kanon "upotrebe razuma i uma". - Upor. Imanuel Kant, Logika. Priručnik za predavawa, preveo Vlastimir Đaković, predgovor napisao dr Milan Damwanović, "Grafos", Beograd, 1985, str. 21. Ovakvo stanovište sledili su i razvijali razni Kantovi sledbenici.

Što se tiče značaja istorije nauke za teoriju saznawa, logiku i metodologiju nauke, o tom su najživqe diskusije vođene u krugu istraživača koji su svoje radove publikovali u pojedinim od kwiga iz serije Boston Studies in the Philosophy of Science, ed. by Robert S. Cohen and Marx W. Wartofsky. Nedavno je na ruskom jeziku objavqen jedan izbor studija iz ove serije od nekoliko desetina kwiga. - Upor. Struktura i razvitie nauki. Iz Bostonskih istraživawa iz filosofije nauke, zbornik su priredili i uvodnu studiju napisali B. S. Grjaznov i V. N. Sadovski, "Progres", Moskva, 1978.

1 0 Imre Lakatos, "History of Science and Its Rational Reconstructions", Boston Studies..., vol. VIII, pp. 91-136, isto u navedenom izboru Grjaznova i Sadovskog, Struktura i razvitie nauki, stor. 203-269.

1 1 Za veliki broj najistaknutijih naučnika toga doba, a naročito za one koji su se bavili problemima teorijske fizike, problemi teorije saznawa bili su, reklo bi se, nezaobilazni; o tome svedoče wihovi mnogobrojni spisi posvećeni toj problematici. Spomenuću samo neke: Mah, Bolcman, Ostvald, Poenkare, Dijem, Plank, Ajnštajn, gotovo svi pripadnici kopenhagenske škole.

Ovde ću navesti dva izvora različita po svom karakteru: Henry Le Chatelier, De la Méthode dans les Sciences expérimentales, Dunod, Paris, 1947; i Logique et connaissance scientifique, Encyclopédie de la Pléiade, sous la direction de Jean Piaget, Paris, 1947. Ovaj posledwi izvor spada u najznačajnije tekstove o savremenim istraživawima kruga problema o kojima je reč, i ujedno jedan od najznačajnijih pokušaja interdisciplinarnog pregleda, a priloge su napisali najistaknutiji savremeni istraživači iz različitih oblasti nauke i filosofije.

1 2 Upor. Thomas de Galiana, Dictionnaire des découvertes scientifiques, Larousse, Paris, 1968 (Préface), p. 5.

84

heuristički značaj. Ukoliko se na ta pitawa odgovori potvrdno, to ne treba shvatiti tako da će na osnovu tih saznawa o stvaralačkom postupku gotovo svako moći da iznalazi novo u nauci i tehnici.

Za razumevawe stvaralaštva istaknutih naučnika i umetnika neophodno je da se razmotre brojni činioci u vezi sa društvenim razvojem odgovarajućeg vremena, kao i razne okolnosti u vezi sa ličnošću stvaraoca, pretpostavke stvaralačkog čina u najširem smislu. Izučavajući stvaralačku praksu, može se steći jedna nesumwivo zasnovanija predstava o značajnim momentima i procedurama u nastajawu znamenitih rezultata. Tim putem se može doći i do razumevawa fenomena intuicije,13 koji ima odlučujuću ulogu u iznalažewu glavnine novih ideja, rezultata, naročito na početnom stupwu istraživačkog rada. Za ovu vrstu analiza važni su gotovo svi spisi stvaraoca, dnevnici, pisma, razni drugi materijali biografskog karaktera, svedočanstva drugih lica o stvaraocu, poznavawe društvenih zahteva vremena o kojem je reč itd.

U poslovima takvih kompleksnih, svestranih istraživawa, može se reći da se i logika nalazi pred mogućnostima širewa svog predmeta, pred novim problemima i na novim putevima, do izvesne mere. To se može najboqe videti u pokušajima da se razmatraju problemi iz okvira tematike naučnih otkrića, na primer, pri razmatrawu problema intuicije. To moguće širewe predmeta logike mewaće i wen karakter kao discipline. Wena problematika će se verovatno više preplitati sa problematikom metodologije i heuristike nego što je bilo do sada. Logika postaje sve više, reklo bi se, kompleksna disciplina, gde su filosofski i naučni domen u neraskidivoj vezi.

Teslin stvaralački postupak ovde je, iz naznačene perspektive, interesantan i čini se da je krug problema u vezi sa wegovim stvaralačkim postupkom neobično značajan predmet istraživawa, ukoliko prihvatimo spomenuti program ili čak samo Persovu ideju da je svaki rezultat u nauci "jedna lekcija iz logike".14 No, pred istraživawima problema o kojima je ovde reč stoje velike teškoće zbog kojih se ponekad misli da su navedeni problemi gotovo nerešivi. Potrebno je da se pre svega zna stawe u nauci do pojave naučnika čije rezultate i metode istražujemo, zatim društveni uslovi koji su već spomenuti, daqe, izvesni preduslovi i uslovi koji neposredno obeležavaju stvaralački rad naučnika, krug wegovih preokupacija i ideja. Tek pošto se ispitaju i utvrde svi navedeni i drugi činioci (a taj posao je složen i dugotrajan, iziskuje izučavawe mnogih drugih problema) biće moguće da se ukaže na izvesne osnove Teslinog metoda na shematski način, kao i na značaj tog metoda15 za teoriju i metodologiju nauke, na Teslin značaj u razvoju nauke i tehnike. Da bi se došlo do tog ciqa, neophodne su kompleksne analize Tesline stvaralačke prakse, odgovarajuća interdisciplinarna istraživawa.

Teslino delo privlači najveću pažwu sa stanovišta teorije saznawa, zbog toga što sadrži i rezultate koji su u toj meri novi da su u početku delovali kao smele neostvarqive vizije dok se kasnije nisu pokazali kao epohalni doprinosi koji unose velike promene ne samo u shvatawima već i u načinu života qudi uopšte. Tu se javqa problem: kako su mogući takvi rezultati koji najčešće ne "slede" iz dotadašwih znawa, već čine

1 3 Potrebu za istraživawem prakse naučnog rada u ovom smislu ističe i Staniša Novaković: "... čini mi se da logiku otkrića ne treba da tražimo ni u kakvim novim logičkim formama; trebalo bi zapravo prići proučavawu baš onih tradicionalnih formi mišqewa sa stanovišta razvitka qudskog saznawa uopšte i procesa naučnog otkrića posebno, naravno sa specijalnim naglaskom na iznalažewu i postepenom proširivawu mogućnosti algoritmizacije, na fenomenologiji intuicije i na eksplicirawu prećutno prihvaćenih metafizičkih pretpostavki i drugog prethodnog znawa, koji igraju odlučujuću ulogu u čovekovom stvaralačkom aktu." - Upor. Staniša Novaković, "Ima li perspektive logika otkrića?", časopis Filosofija, Jugoslovensko udružewe za filozofiju, god. XII, br. 3-4/1968, str. 92.

1 4 ^arls Sanders Pers, Pragmatizam, loc. cit.1 5 Iako često upotrebqavamo izraz "naučni metod", ne može se tačno reći šta je to naučni metod, koje sve postupke

obuhvata i na kojim filosofskim osnovama mora da se temeqi kako bi bio plodonosan, jer se značajni rezultati postižu na osnovama vrlo različitih postupaka i filosofskih pretpostavki. Problemi u vezi sa tim gotovo su neprekidno u središtu rasprava među naučnicima i filosofima, i to kroz stoleća. To se može videti iz izvora: Moris Koen i Ernest Nejgel, Uvod u logiku i naučni metod, prev. sa engleskog Aleksandar Kron, predgovor Svetlana Kwazeva i Aleksandar Kron, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, drugo izdawe, 1977, poglavqa X i XI; Ernest Nejgel, Struktura nauke, prevod i predgovor Aleksandar Kron, "Nolit", Beograd, 1974; u pogledu bogatstva informacija i istorijske dokumentacije na izvestan način su još važnije kwige: Pierre Duhem, La théorie physique, son objet et sa structure, Paris, 1906 (engleski prevodi 1914, 1954; ruski prevod 1910); Ernest Naville, La logique de l'hypothe#se, Paris, 1870 (ruski prevod 1882).

85

izvestan skok, nastaju više kao ishodi ogromnog napora pojedinaca da ostvare svoje čudesne fantazije, koje se wima neodoqivo nameću još u najranijim godinama. Za one koji nastoje da na odgovarajući način "rekonstruišu" osnovne procedure i obeležja stvaralačkog postupka koji je karakterističan za pojedine naučnike, onaj odgovor da je reč o genijalnim qudima ne znači mnogo: genijalnost je odgovarajuća povišenost izvesnih sposobnosti koja ima ulogu svojevrsne promenqive, u igri brojnih činilaca, koji kao komponente određuju ishod stvaralaštva. Ali, i u tim uslovima postoji neka "logika" postupka koja se bar donekle može utvrditi - i to je glavni zadatak za istraživače. U tom slučaju istraživač stvaralačkog postupka mora da pristupi analizi različitih činilaca koji imaju neposrednije veze sa rezultatima naučnika čije delo se istražuje, pre svega, da ih izdvoji i utvrdi bar u osnovi, da iznađe wihov mogući redosled prema značaju koji su imali u nastajawu velikih ideja i rezultata; veliki rezultati u nauci i tehnici imaju, dakle, svoj kontekst bez kojeg se ne mogu ni shvatiti potpunije, niti oceniti kao takvi.

Kontekst otkrića

Da bi se došlo do saznawa o karakterističnim procedurama i obeležjima Teslinog stvaralačkog postupka, kao, uostalom, i u drugim takvim slučajevima, do upoznavawa wegovog metoda istraživawa, neophodno je da se upozna onaj splet raznorodnih činilaca u čijoj je međuigri došlo do tako značajnih prodora qudskog uma u tajne i zagonetke sveta - kao što je to bilo u Teslinom slučaju. Za rasprave o problemima iz tog okvira danas postoje određeni uslovi: publikovani su razni spisi;16 istraživači i posebno pojedini biografi dali su već značajne priloge istraživawima Teslinog života i rada.17 Ostaje, međutim, obimna prepiska Teslina sa brojnim korespondentima, i druga dokumentacija, koja još nije objavqena, a značajna je za istraživawa o kojima je ovde reč.18 Još nema izdawa celokupnih Teslinih dela sa odgovarajućim istorijskim i kritičkim komentarima, što je takođe važno za gnoseološke analize.

Ima nesumwivo mnogo činilaca koji su mawe ili više uticali na Teslino delo; sigurno je da ih u jednom ovakvom osvrtu ne možemo ni nabrojati potpuno. A kada bi se to i postiglo, ne bi se odmah video wihov redosled po važnosti i značewu. U pitawu su zapravo činioci koji se mogu grupisati u nekoliko najvažnijih grupa: (a) izvesne osobenosti Teslinog rodnog kraja; (b) izvesni nasledni elementi; specifične odlike Tesline ličnosti, koje se mogu podeliti u dve zasebne grupe, jedna u vezi sa fizičkim i psiho-fiziološkim karakteristikama, a druga u vezi sa moralnim odlikama. Moguća su i drukčija grupisawa činilaca o kojima je

1 6 Povodom stodvadesete godišwice rođewa Tesle objavqen je i Teslin rukopis, dnevnik istraživawa. - Upor. Nikola Tesla, Dnevnik istraživawa, Kolorado Springs, 1899-1900, preveo Vojin Popović, naučne i stručne komentare napisao prof. dr Aleksandar Marinčić, predgovor Veqko Korać, "Nolit", Beograd, 1976, str. 463.

1 7 Od naučnih biografija Tesle od domaćih autora najvažnije su (navodim ih hronološki): Đorđe M. Stanojević, Nikola Tesla i wegova otkrića, str. 340, 190 slika, Beograd, 1894. To je jedan od prvih potpunijih naučnih prikaza Teslinog rada, od istaknutog stručwaka, fizičara. U jubilarnoj 1976. godini izdata je fototipski (upor. Đorđe M. Stanojević, Nikola Tesla i wegova otkrića, uvodna reč prof. dr Petar Miqanić, sa prilozima Dragana Trifunovića o piscu, biografijom i likovnim prilozima o Tesli iz Muzeja Nikole Tesle u Beogradu, Institut za stručno usavršavawe i specijalizaciju zdravstvenih radnika, Beograd, 1976). Vrednost ove kwige sastoji se i u tome što sadrži neke od najznačajnijih Teslinih tekstova koje je komentarisao biograf.

Od domaćih autora najveći broj radova o Tesli, naučnih, stručnih i popularnih objavio je Inž. Slavko Bokšan. Bibliografske podatke o tim radovima videti u: "Tesla". Nova jedinica u elektrotehnici. Publikacije na našem jeziku o životu i delu Nikole Tesle, Beograd, 1956; Radomir Đorđević, "O istraživawima Teslinog dela", Dijalektika, god. VIII, br. 1, Beograd, 1973.

Među našim autorima celovitiji prikaz života i rada Nikole Tesle izložen je u kwizi: dr Vojislav Popović, Nikola Tesla, "Tehnička kwiga", Beograd, treće izdawe 1956. Od stranih autora, pored kwige Xona OÄNila, navedene u primedbi pod brojem 5, značajna je i kwiga B. N. Ržonsickiy, Nikola Tesla, Moskva, 1959 (Žizn† zamečatel†#nih lÓdey, v†&pusk 12, kn. 3); značaj ove kwige je, između ostalog, u tome što sadrži vrlo celovit prikaz i zbog toga što je autor analizirao širi spektar okolnosti u vezi sa Teslinim otkrićima i pronalascima.

1 8 Pored prepiske sa oko 6700 korespondenata i druge dokumentacije iz Teslinog arhiva, ima i druge značajne dokumentacije koja još nije objavqena. Na primer, beleške koje je redovno vodio Pavle-Paja Radosavqević, istaknuti naučnik pedagog, prilikom svojih čestih poseta i razgovora sa Teslom itd.

86

reč u ciqu razjašwavawa raznih problema u vezi sa stvaralačkim postupkom Teslinim. Pokušaću da bliže ukažem na prirodu i značewe navedenih grupa činilaca.

(a) Teslini biografi gotovo bez izuzetka ukazuju na izvesne osobenosti rodnog kraja velikog naučnika, koje su verovatno imale izvestan uticaj u buđewu i razvijawu Tesline mašte, o kojoj je, inače, toliko pisano.19

Selo Smiqan se nalazi gotovo u samoj šumi bukvi, klenova i dubova, a u okolini teku brze i bistre reke i potoci sa vodopadima. Ti vodopadi su kod Tesle još u najranijim godinama, u detiwstvu, izazivali žequ da wihovu energiju stavi u službu qudi, za poboqšavawe wihovog života. On se još tada zavetovao da će otići u SAD i sagraditi hidrocentralu na Nijagari, na mestu gde se nalaze najveći vodopadi, čija bi se energija na taj način iskoristila. Još tada je došlo do izvesnog spleta žeqa (da radi za dobro qudi) i podsticaja za ostvarewe tih žeqa (koje je našao u svom rodnom kraju); te preokupacije su bile snažne, zaokupqale su Teslino biće u potpunosti, tokom mnogih godina, sve dok ih nije ostvario.

(b) Od oca je posebno nasledio radqivost, sklonost ka lepoj kwiževnosti i stranim jezicima. Otac Teslin je govorio nekoliko jezika, imao je veliku biblioteku, u kojoj je bilo ne samo dela iz bogoslovqa i crkvene kwiževnosti (bio je sveštenik) već i dela iz prirodnih nauka i lepe kwiževnosti. Izgleda da je za Teslino stvaralaštvo majčin uticaj bio veći i značajniji, ukoliko se uopšte nekako mogu posebno izdvajati uticaji jednog i drugog roditeqa. I sâm Tesla je kasnije, u svom autobiografskom spisu, naglasio značaj tog uticaja; on je u vezi sa tim pisao: "... moja majka je bila genijalna žena i osobito nadarena snagom intuicije ... i ona je bila izumiteqica prvog reda... Ona je izumila i sagradila raznovrsna oruđa i sprave i satkala najlepše šare."20

Pored toga, on je isticao da su mu majčine priče o junacima srpskih narodnih pesama, umešno kazivane, budile i napajale maštu. Ta qubav prema srpskoj narodnoj pesmi postojala je tokom celog života; kasnije je upoznao i mnoga druga umetnička ostvarewa, kojima se jedno vreme vrlo mnogo bavio. Mnoge stranice iz raznih umetničkih dela znao je napamet, i često je ponavqao redove iz wega, koji su mu otkrivali svojevrsne nove svetove. Dok je za sebe ponavqao redove iz tog čuvenog dela, jednom prilikom i u budimpeštanskom parku (1882), u jednom trenutku mu se rodila velika ideja, slika obrtnog magnetnog poqa - naravno, on je pre toga dugo razmišqao o tome i tragao za odgovarajućim rešewem. Teslin opis tog događaja vredan je pažwe ne samo kao dokument o okolnostima u kojima je došlo do jednog velikog otkrića, koje možda najboqe osvetqavaju izvesne strane, kao i prirodu i kontekst tog naučnog otkrića (kao i prirodu i kontekst otkrića u nauci i tehnici uopšte), već i zbog izvesne umetničke vrednosti.21 Ovde je važno istaći da Teslina maštovitost nije bila orijentisana samo u jednom pravcu; Tesla se odlikovao širokim obrazovawem i bio je duh koji je imao odgovarajuću celovitost: pored nauke, voleo je i umetnost, a posebno je voleo muziku. Wegova maštovitost je zbog toga imala neobično široku osnovu i svakako je činila izvesnu osnovu ili značajno izvorište novih ideja, stvarawe uopšte.22

(v) Izvesne specifične odlike Tesline, naročito one koje se tiču pojedinih wegovih fizičkih i psiho-fizioloških karakteristika po kojima se on upadqivo razlikovao od drugih qudi, privlačile su veliku pažwu ne

1 9 Upor. Ržosnicki, navedena kwiga, str. 9-12; Xon OÄNil, navedena kwiga, posebno str. 19-20; Inž. Slavko Bokšan, navedeno delo i stranica u primedbi br. 4; Vojislav M. Popović, navedena kwiga, str. 21-26 i na drugim stranicama. U vezi sa mogućim uticajem osobenosti rodnog kraja na razvoj i buđewe stvaralačke mašte u odgovarajućim uslovima podsećam na znamenite Geteove reči: "Ako hoćeš da upoznaš pesnika, idi u wegov rodni kraj." Geteov savet je važan i u nastojawima da se upoznaju pretpostavke i obeležja Teslinog stvaralaštva; Teslini biografi Bokšan, OÄNil i mnogi drugi već su konstatovali da Tesla po načinu stvarawa takođe spada u jednu vrstu pesnika i umetnika uopšte.

2 0 Upor. Xon OÄNil, navedeno delo, str. 242; isto u kwizi Božidar Stojanović, Doživqaji i slike iz Teslinog života, Jugoslovensko društvo za unapređewe nauke i tehnike "Nikola Tesla", kwiga II, Beograd, 1962. Ovi redovi iz wegovog autobiografskog spisa Moja otkrića prevođeni su u više navrata, pa se donekle jezički razlikuju, ali su u svima wima smisao i značewe isti. Upor. "Moji pronalasci", Politika (Beograd), 6. juli 1976; videti i prevod dr Tome Bosanca i Vawe Aqinovića, zajedno sa tekstom na engleskom jeziku objavqenim uporedo, izvor naveden u primedbi br. 5.

2 1 Upor. Inž. Vojislav M. Popović, Nikola Tesla, III izdawe, "Tehnička kwiga", Beograd, 64-65.2 2 Na pojedine čiwenice u vezi sa tim skreću pažwu najviše Slavko Bokšan i Xon OÄNil u svojim biografijama Tesle,

videti navedena izdawa.

87

samo biografa već i wegovih savremenika i publike uopšte.23 U vezi sa tim postoje još brojni neistraženi problemi, na primer, oni u vezi sa mogućim korelacijama između pojedinih fizičkih ili psiho-fizioloških osobenosti, i izvesnih specifičnih stvaralačkih stawa i poduhvata, mogućnosti uopšte. I sâm Tesla je vrlo mnogo pisao o mogućem uticaju činilaca te vrste, nastojeći da objasni posebno značewe pojedinih od wih. Za razmatrawe problema koji su ovde u pitawu važni su izvesni podaci o specifičnostima wegovog čulno-receptivnog pribora, o čudesnoj imaginaciji, izuzetnoj moći slikovitog predstavqawa u svesti, onoga za čim je tragao, a ti sadržaji bi dugo ostajali u wegovoj svesti.24 Ideje su mu priticale u izobiqu i tolikom brzinom da nije stizao da ih zabeleži; u tim slučajevima pomagala mu je grandiozna moć imaginativnog predstavqawa velikih celina znakova, simbola, podataka, slika koje su se ređale sve do rešewa za kojima je tragao. Specifičnosti wegovog čulnog aparata, koje su spomenute, pre svega su se ogledale u izuzetnoj i neuobičajenoj osetqivosti na draži.25

Ova grupa činilaca verovatno ne bi imala ono značewe da nije bila u izvesnim neraskidivim vezama sa činiocima moralne prirode, sa sistemom moralnih normi i principa koji je naučnik izabrao i pridržavao ga se sa izuzetnom doslednošću, zbog koje su ga pojedini savremenici smatrali gotovo čudakom. Kodeks normi koje je Tesla usvojio proisticao je iz izvesnih wegovih uverewa koja su prožimala wegovu ličnost. On je bio rukovođen težwom da svojim otkrićem i pronalascima promeni način života qudi, kao što sam već spomenuo. Znao je da je to vrlo veliki ciq, koji se može postići samo ogromnim naporima, požrtvovanim radom, odricawem od uobičajenog načina života. Živeo je usamqenički, ponekad gotovo pustiwački, iako u velikoj metropoli, bez porodice; interesovawe za ženu kod wega gotovo nije postojalo, a prijateqstva su postojala uglavnom ukoliko su bila u nekoj vezi sa wegovim osnovnim stvaralačkim preokupacijama. Svoj društveni život Tesla je ograničio do najmawe mere, ako može da se kaže tako. Važno je podsetiti da je izbegavao sve vidove zavisnosti, jer su ga oni sputavali u radu. O tome je, između ostalog, pisao: "^im bih zavisio od nekog, prestale bi ideje da mi padaju na um."26

Takav način života mu je omogućavao, pored drugih uslova, potpunu koncentraciju na zadatke koje je sebi postavio. Iako je bio prožet žeqom da služi qudima, on nije sa wima imao neke razvijene veze. Može se reći da je on bio na određen način više vezan za prirodu, fizičke sile u woj, nego za qude. Taj wegov odnos prema prirodi bio je umnogome specifičan, reklo bi se, dosta redak. On je na poseban način uživao u pojavama muwe i groma, razgovarao je tada sa samim sobom, a ponekad je izgledalo da razgovara i sa tim silama, diveći im se i nastojeći da ih nekako izaziva, podstiče, da im parira, težeći da stvori nove koje bi po snazi i veličanstvenosti bile ravne wima ili bi ih čak i prevazilazile.27 Želeo je, na primer, da preobrazi Zemqu kao planetu, da izgradi xinovski prsten oko Zemqe u pojasu wenog ekvatora, koji bi ličio na onaj što okružuje planetu Saturn, koji bi bio od čvrstog materijala (Saturnov prsten je sastavqen od kosmičke prašine), da stvori novo Sunce itd.

Žeqa takve vrste bilo je dosta i one su bile snažan impuls, neka vrsta stožera oko kojih su se mobilisale i usmeravale sve Tesline snage. I iz Teslinog stvaralačkog rada može se videti da svet osećawa ima veliku ulogu u nastajawu novih ideja, u stvarawu uopšte; između sveta osećawa i sveta ideja, misli, postoje neke neraskidive veze, o tome se u savremenoj literaturi sve više piše. Kod raznih stvaralaca u sklopu drugih odgovarajućih činilaca, žeqe i osećawa imaju izvanrednu ulogu kao svojevrstan pokretač: najpre se pojave one, pa tek onda istraživač započiwe, slédeći ih na određeni način, da iznalazi odgovarajuće ideje i rezultate. Pored toga, ovde imaju vrlo značajnu ulogu i moralne odlike ličnosti. Nije slučajno što činioci iz te sfere

2 3 Upor. Xon OÄNil, navedeno delo, str. 27-28.2 4 Isto, str. 232-235, i na drugim mestima.2 5 Videti autobiografski tekst "Moji pronalasci", naveden u primedbi br. 5; Xon OÄNil, Nenadmašni genije, str. 55-58 i

druge; i mnogi drugi biografi skreću pažwu na te činioce i wihovo moguće značewe i ulogu u Teslinoj stvaralačkoj produktivnosti.

2 6 Videti Nikola Tesla, "Moji pronalasci", navedeno izdawe; OÄNil, navedeno delo, str. 81.2 7 Xon OÄNil, navedeno delo, str. 267. On se igrao boga, lepo je primetio OÄNil.

88

privlače sve veću pažwu kao izvesne pretpostavke uspešnih, značajnih saznawa i posebno naučnih saznawa i otkrića.

Tesline ideje o stvaralačkom postupku

Tesla je i sâm pokušao da objasni izvesne specifičnosti stvaralačkog postupka. Tekstova o tome ima više, i oni potiču iz raznih prilika, a neki od wih su nastali i na podsticaj pojedinih pisaca ili biografa koji su se posebno interesovali za ta pitawa, tražeći mišqewa o wima od samog Tesle.28 Smisao i značewe Teslinih ideja o stvaralačkom postupku biće jasniji ako se podseti na izvesne wegove ideje o najznačajnijim opštim pitawima nauke i filosofije.

Tesla nije sledio nijednu od poznatih, vladajućih filosofija, opštih filosofskih koncepcija, iako je kao vrlo obrazovan naučnik poznavao mnoge od wih - to je čest slučaj sa istaknutim stvaraocima, originalnim misliocima, u koje je spadao i Ajnštajn. Kao izuzetno plodan i originalan stvaralac, on je svakako imao posebna gledišta o tim pitawima koja je sâm izgrađivao. Tesla, inače, nije rado iznosio svoja stanovišta o tim opštim problemima, pa su ona ostala u senci wegovih otkrića i pronalazaka; pored toga, treba imati u vidu da ti pogledi, koliko se može suditi na osnovu dosadašwih istraživawa, ne čine odgovarajuću celinu, te se ni ne mogu smatrati kao neka filosofska gledišta. Ipak, ukoliko su ona izraz jedne neobično bogate i epohalne stvaralačke prakse, ona zaslužuju primerenu pažwu i iz ugla teorije saznawa, logike i metodologije nauke.

Na osnovu tekstova koji su do sada objavqeni (podsećam da je Tesla veoma mnogo pisao i da sve to još nije publikovano), kao i na osnovu dosadašwih analiza Teslinog dela,29 sa velikom sigurnošću se mogu odrediti izvesne koordinate wegovih osnovnih teorijskih shvatawa. On je smatrao da se sve pojave i procesi mogu objasniti odgovarajućim uzajamnim dejstvima materije i energije, i da sve one proističu iz materije i energije. On je bio uveren da u svetu vlada prikladan poredak i da je zadatak naučnika da otkriva i bliže upoznaje taj poredak. U procesu saznawa postoje, po wegovom mišqewu, gotovo neograničene mogućnosti; ima više oblika i puteva procesa saznawa; wegovu pažwu su privlačili najviše oni neposredni, intuitivni oblici saznawa, svakako zbog toga što su se ti oblici najčešće manifestovali u wegovoj istraživačkoj praksi. Tesla nije usvajao izvesna teološka načela, smatrao je da se ne može govoriti o besmrtnosti duše, odbacivao je ideje spiritistâ, ali je smatrao da su mogući izvesni oblici neposredne komunikacije na rastojawu, težeći da pronađe konkretne oblike, prirodu i mehanizme koji bi mogli da budu u osnovi takvog oblika komunikacija. Na ta tragawa bio je podstaknut i izvesnim vlastitim doživqajima, koje je nastojao da objasni, ne zadovoqavajući se olakim objašwewima takvih pojava, koja su u to vreme bila gotovo pomodna, pa su im podlegli i pojedini ugledniji naučnici tog vremena koji su se bavili prirodnim naukama.

Tesla je polagao najveće nade u istrajan, samopregoran rad čoveka; verovao je da je tolika "moć i snaga čovekova da nebo odjekuje a zemqa drhti od samog zvuka wegovog glasa".30

Tesla se, kao što je već spomenuto, veoma mnogo interesovao za činioce i oblike procesa saznawa. Imao je posebno shvatawe o značaju oka i wegovom radu, koje je zanimqivo, iako nije bilo u skladu ni sa ondašwim naučnim znawima o radu tog čulnog organa.31 Ipak, za razmatrawe problema prirode i obeležja Teslinog stvaralačkog postupka mislim da su daleko značajniji autobiografski tekstovi i komentari; u tom pogledu su karakteristične wegove reči: "Pre nego što išta stavim na hartiju, cela je misao već razrađena mentalno. U duhu ja mewam konstrukciju, vršim ispravke na boqe, pa čak i radim sa tim izumom. Iako

2 8 Isto, posebno videti deo III i IV tog izvora.2 9 Ovde mislim pre svega na kwigu Bokšana o Tesli i kwigu OÄNila, u kojima se nalazi i najviše podataka; oba pisca su

održavala bliske veze sa samim Teslom. Teslina shvatawa najopštijih problema pogleda na svet Andrija Stojković je ocenio kao stihijno materijalistička i mehanistička i dijalektička, ističući da je Tesla odbacio skepticizam i agnosticizam. Videti navedene radove u primedbi br. 3.

3 0 Upor. Xon OÄNil, navedeno delo, str. 231.3 1 Videti Teslin tekst o ulozi oka, u: Đorđe Stanojević, navedeno delo, str. 252-260; Xon OÄNil, navedeno delo, str.

232-236. Pored Teslinih misli, u ovoj posledwoj kwizi ima i širih komentara Teslinih shvatawa rada oka i značewa oka u životu čoveka, kao i kritičkih primedbi.

89

nikada ne pravim crteže, ipak mogu da dam radnicima potrebne mere svih delova, a kada budu gotovi, onda svi delovi odgovaraju jedan drugom tačno onako kao da sam izradio stvarne crteže. Meni je svejedno da li radim sa mašinom ili je zaista ispitujem u radionici." "Izumi koje sam tako stvorio uvek su funkcionisali. Za trideset godina nije bilo nijednog izuzetka."32

Ovi redovi, navođeni gotovo u svim većim studijama o Tesli, iziskuju određen komentar kada je reč o gnoseološkim analizama. Pre svega, moglo bi se reći da je opis koji je izložio Tesla bio umnogome veran stvarnoj situaciji, koliko se o tome dâ suditi prema onome što je danas utvrđeno u istraživawima wegovog dela. Može se konstatovati da je Tesla pripadao onim genijalnim naučnicima koji su do najznačajnijih svojih izuma ili bar do glavnine tih izuma došli intuitivno, u stawima posebnih nadahnuća. To je bilo moguće zahvaqujući čiwenici što se on neprekidno bavio svojim zamislima, težeći da ih ostvari. Ali, proces "dorade" ili "obrade" onih ideja do kojih je došlo "iznenadno", "odjednom", neposredno, nije bio tako kratak, kao što se može steći utisak kada se čitaju dela ili rasprave pojedinih pisaca o Tesli, pa i neki Teslini spisi.

O tome svedoče i stranice iz wegovog Dnevnika istraživawa iz Kolorado Springsa 1899-1900. Iz tog spisa se može zakqučiti da se u Teslinom stvaralačkom postupku manifestovao širi spektar logičkih i metodoloških operacija i radwi. Kako je stvarao Tesla, i koje su misaone logičke i metodološke operacije bile najčešće i najizrazitije u wegovom radu? Ovi problemi su veoma složeni i ne bi trebalo očekivati da se dopre do wihovog potpunog rešewa; ali zbog toga ne bi trebalo ni odustajati od pokušaja da se oni rešavaju, jer već sámo tragawe za mogućim rešewem doprinosi boqem poznavawu prirode stvaralačkog postupka uopte, dijalektike procesa saznawa. Mislim da bi se već na osnovu navedenih podataka, kao i izvesnih konstatacija, mogla naznačiti izvesna shema Tesline osnovne istraživačke strategije. Moglo bi se reći da je idealizacija bila jedna od najčešćih operacija, i da je on neprekidno bio u svetu zamisli, u svetu budućnosti. On je stvarao misaone modele i razvijao ih sistematski, radeći gotovo neprestano. Prvobitna ideja je ostajala i kasnije kao neka vrsta stožera u wegovim naporima, ceo postupak se zapravo sastojao u težwi da se ta ideja ostvari. Svi wegovi izumi bili su - u tome se slažu svi biografi33 - plod grandioznih idealizacija; iako je koristio eksperimente, do svojih rezultata on nije došao putem eksperimenata, oni su bili samo neka vrsta pomoćnog postupka u razvijawu i proveravawu zamisli, modela - kojima se pre toga, inače, dugo bavio i u čiju je mogućnost realizacije već bio uveren. Takav put je zaista bio specifičan i redak; on je bio moguć zahvaqujući izvesnim pretpostavkama.

Teslina interesovawa su bila, kao što je to istaknuto ranije, neobično široka; on se bavio mnogim problemima, ponekad u jednom istom periodu stvarawa, gotovo uporedo. Radio je vrlo mnogo (radni dan je za wega trajao oko dvadeset časova). Neprekidno bavqewe idejama i zamislima o stvarawu novih objekata, mašina, naprava, patenata itd. dovodilo ga je do rešewa koja su često nailazila brzo i na čudesan način, "iznenadno", "neočekivano", "odjednom", "neposredno" (tako se obično označavaju oni "skokovi" u procesu saznawa). U tom pogledu bi se moglo reći da je Tesla spadao u izrazito "intuitivne umove" (prema podeli koju je izvršio Žak Adamar, francuski matematičar koji se posebno bavio istraživawem prirode stvaralačkog postupka). Mnogi Teslini biografi i drugi pisci isticali su ulogu intuicije u Teslinom radu,34 iako nisu bliže opisivali ni razjašwavali manifestovawe tog fenomena u Teslinom radu. Zaista, u Teslinom radu bilo je veoma mnogo onih "skraćivawa" (Mario Bunhe je ovim izrazom označio moment neposrednosti kao glavno obeležje intuicije) u procesu saznawa i stvaralačkom radu, zahvaqujući kojima se otkrivaju najznačajnije ideje i putem kojih se ostvaruje napredovawe u saznawu i promeni načina qudskog života uopšte.

3 2 Xon OÄNil, navedeno delo, str. 235.3 3 Isto; Bokšan, navedeno delo i stranica u primedbi br. 4; itd.3 4 Isto, str. 55, 57, 136 i druge. Milan Vidmar, istaknuti naučnik koji se bavio elektrotehnikom i lično poznavao Teslu, o

kome je docnije pisao, u vezi sa tim je naglasio: "Tesla je pjesnik elektrotehnike, umjetnik ako hoćete. Tesla je bio prepun ideja, a da bi mogao da vrši normalan rad inžiwera. Wegova intuicija je kolosalna, wegov pogled u tajne prirode strahovit. Nadošao je kao vihor, zahvatio savremeni svijet, koji ga je teško slijedio, jurio je naprijed, ne obazirući se na okolinu, na normalne qude koji su polagano koračali." Citirano prema kwizi: Vladimir Wegovan, Tesla, heroj tehnike, navedeno izdawe, str. 84; Ržosnicki, navedeno delo, str. 88. Videti i autobiografski tekst "Moji pronalasci", navedeno izdawe.

90

Tesli su se mnoge misli nametale još u najranijim godinama; baveći se wima, on je bio od samog početka uveren u wihovu opravdanost i mogućnost ostvarivawa; daqi rad se sastojao u ispitivawu, proveravawu varijacija i različitih mogućnosti; ove posledwe operacije su znatno kraće nego kod većine drugih stvaralaca, pa je i time Tesla privlačio veliku pažwu još za života. Teslin istraživački postupak je bio izrazito obeležen predviđawima, od kojih su neka zbuwivala i same naučnike wegove savremenike. Celokupna Teslina istraživačka delatnost bila je na izvestan način program grandioznih zamisli i predviđawa,35 koja je naučnik ostvarivao, moglo bi se reći, gotovo jedno za drugim. U tom pogledu visoke ocene, kao što je, na primer, ona Gernsbahova, da je Tesla "jedno od sedam čuda intelektualnog sveta", niukoliko nisu izraz preterivawa. Tesla je zaista bio neponovqiv duh anticipacija i vizija budućnosti, jedinstvena pojava. U literaturi je s pravom ukazivano na veliku razliku između Tesle i drugih pronalazača, pre svega Edisona; za razliku od Edisona, koji je realizovao tuđe ideje, zamisli, preuzimao tuđe principe, Tesla je sâm najpre iznalazio principe, a onda ih je koristio, na osnovu wih gradio mašine, uređaje, naprave36

itd. Takav stvaralački postupak daleko je značajniji i iziskivao je mnogo veće sposobnosti.

Zakqučni stavovi

Teslin stvaralački postupak je izuzetan i u pogledu pretpostavki i u pogledu širine i epohalnosti wegovih rezultata, koji imaju izvanredan značaj za qudski napredak uopšte. Za naučnike koji se bave izučavawem bioloških, psiho-fizioloških osnova stvaralačkog čina i postupka Teslino delo je izvanredno značajan predmet za istraživawe. Što se tiče karakteristika Teslinog metoda sa stanovišta teorije saznawa, logike i metodologije nauke, moglo bi se konstatovati:

1. U Teslinom metodu istraživawa i postupcima koji su vodili otkrićima nesumwivo su najizrazitije bile idealizacija i misaoni modeli; u osnovi tih operacija svakako se nalazila izuzetna stvaralačka mašta, koju su inicirale i vodile, u krajwoj liniji, težwe da se olakša život qudi putem iznalažewa tehničkih sredstava koja bi u najvećoj meri zamenila qudske napore. Snažni motivi te vrste čine onu sponu između etičkih i saznajnih činilaca koja je neophodna, a o kojoj se, inače, nije dovoqno pisalo.

2. Teslin stvaralački postupak bio je neobično plodonosan zahvaqujući i neprekidnom razmišqawu o idejama koje su ga zaokupqale - u tom kontinuiranom procesu istraživawa, u "mentalnoj laboratoriji" (wegov, po mom mišqewu, vrlo uspešan izraz) odigravale su se velike stvaralačke inkubacije. Zahvaqujući specifičnom načinu života on je uspevao da sve napore podredi jednom ciqu - tragawu za rezultatima koje je ranije zamislio. Radeći dugi niz godina konstantno, gotovo bez odmora, on je češće od drugih stvaralaca koji se ubrajaju u one što su imali izvanredna dostignuća, doživqavao one situacije kada se rezultati postižu "neposredno", "odjednom", tj. intuitivno - to je bilo moguće samo kao rezultat napregnute višegodišwe istraživačke delatnosti koju je obavqao.

3. Intuicija, koja je predstavqala jedno od glavnih obeležja Teslinog stvaralačkog postupka, bila je rezultat sticaja okolnosti različite prirode, od kojih su neke ovde posebno istaknute. Ona se može smatrati kao sintetički izraz koji je bio omogućen prethodnom intenzivnom aktivnošću, jednog stvaraoca izvanrednih sposobnosti i izuzetnih crta ličnosti. Za intuiciju se često kaže da je dar; međutim, iz takvih konstatacija se ne može zakqučiti ništa o wenoj prirodi. Ima razloga da se konstatuje kako taj dar ne bi imao neko veće značewe kada naučnik, ili stvaralac uopšte, ne bi činio sve da taj dar razvije. Pre svega, taj dar se otkriva i manifestuje tek u raznovrsnoj i intenzivnoj aktivnosti, razvija se iskustvom. Bez svojih odgovarajućih pretpostavki (prvenstveno samopregornog rada, koncentracije na određene zadatke, kao i niza drugih uslova) ne može se očekivati da se putem intuicije dospe do značajnih, velikih rezultata. Određene predispozicije bi

3 5 Xon OÄNil, navedeno delo, str. 132, 235 i na drugim mestima. Videti i Vojin Popović, "Teslina istraživawa na svetlost wegovog dnevnika istraživawa iz Kolorado Springsa", u kwizi: Dušan Nedeqković, Vladislav Jovanović, Radomir Arsenijević, Aleksandar Damwanović, Vojin Popović i Milivoje Rakić, Nikola Tesla, čovek i pronalazač, Elektrotehnički fakultet Univerziteta u Beogradu, Beograd, 1968, str. 45-58; Milivoje Rakić, "Vizionar i radnik Nikola Tesla", na istom mestu, str. 59-60; Vojin Popović, "Nikola Tesla u svoje doba i danas", Dijalektika (Beograd), god. VIII, br. 1/1973, 29-33.

3 6 Upor. Vojislav Popović, Nikola Tesla, "Tehnička kwiga", Beograd, III izdawe, 1967, str. 74-75.

91

ostale tek kao neostvarena mogućnost. U Teslinom slučaju su se na jedan neponovqiv način stekli navedeni i drugi uslovi i činioci, zahvaqujući kojima je on došao do grandioznih rezultata.

4. Tesla je koristio eksperimente, ali su u wegovim istraživawima i otkrićima oni imali znatno mawu ulogu nego što je to obično karakteristično za naučnike, naročito za one koji bi se mogli ubrojati u tzv. logičke umove - prema napred spomenutoj Adamarovoj dihotomnoj podeli umova - i u tom pogledu on je bio izuzetan stvaralac. U wegovom radu eksperimenti su imali ulogu pomoćnog sredstva, čiji je ciq bio da se prvobitna ideja "popravi", da se ispitaju wene varijacije - inače, sama osnovna ideja bila je nesumwivo opravdana za wenog protagonistu, ona se kasnije zaista najčešće i potvrđivala u daqem radu. U svojim istraživawima Tesla je koristio i matematički aparat, koji je i daqe razvijao, ali se može reći da je i matematički aparat u wegovom radu imao ulogu samo pomoćnog sredstva. Do najglavnijih rezultata on je ipak dolazio tzv. "čistim" razmišqawem i intuicijom. Ali, to ne znači da je moguće i opravdano izdvajawe intuitivnog oblika saznawa kao nekog posebnog oblika saznawa, neka vrsta organona koji bi bio privilegija za izabrane - kao što su to nastojali da prikažu pojedini izrazito metafizički orijentisani pisci.

5. Verujem da će Teslino delo privući mnogo veću pažwu i sa stanovišta teorije saznawa, logike i metodologije nauke, i da će sistematska istraživawa, do kojih će se doći, omogućiti nova, vrlo značajna saznawa, koja će imati i izvesnu heurističku vrednost.

Ukoliko su perspektive razvoja čoveka u izrazitijem sistematskom razvijawu stvaralačkih sposobnosti - a izgleda da je to jedini put koji vodi istinskom bogaćewu qudske ličnosti i osmišqavawu života - utoliko će problemi u vezi sa stvaralačkim činom i postupkom biti sve aktuelniji. Na to ukazuje i sve veći broj tekstova koji su posvećeni tom krugu problema. Da bi se ispitale mogućnosti razvoja stvaralačkih snaga qudi, potrebno je da se upoznamo sa istorijom razvoja tih sposobnosti, bar preko najznačajnijih pojava, kojima se najviše duguje - i to interdisciplinarno. Bavqewe tom problematikom verovatno ima i izvestan širi, humanistički smisao istražujući i upoznajući stvaralačku praksu, steći ćemo nešto od one ars inveniendi - kojoj se oduvek težilo - a time ćemo nesumwivo postati sposobniji da i sami stvaramo; stvaralaštvo je jedini istinski vid qudskog postojawa.

92

GLEDIŠTA U MODERNOJ FILOSOFIJI FIZIKE

93

Wutnov naučni metod

Wutnovo delo je obeležilo dugo razdobqe u razvoju ne samo fizike, nego i slike o svetu uopšte. Onda je razumqivo što su pažwu brojnih istraživača privlačile ne samo wegove koncepcije o prostoru, vremenu, aksiomi ili zakoni kretawa, nego i naučni metod, zahvaqujući kojem je on dostigao epohalne rezultate. Tom problemu posvećene su mnogobrojne rasprave, ali se uprkos tome ne može reći da su sva pitawa iz tog okvira razjašwena.

Kakav je zapravo bio Wutnov naučni metod? Pre svega, teško je dati u svemu zadovoqavajući odgovor na pitawe šta je naučni metod uopšte, s gledišta metodologije i filosofije nauke, zbog toga što je tu reč o fundamentalnim pitawima, kojima se pristupa različito, koja se raznoliko rešavaju u okviru raznih filosofskih i naučnih doktrina, koncepcija, stanovišta. Drugi razlog zbog koga se nije uspevalo u iznalažewu zadovoqavajućih odgovora na pitawe šta je naučni metod leži u tome što se najčešće zaboravqalo da naučni metod ne čine neka uputstva u vidu zlatnih pravila, koja bi uvek imala odgovarajuće efekte. 1 Filmer Nortrop, jedan od vodećih savremenih američkih filosofa, bio je sasvim u pravu kad je već u predgovoru svog dela Logika prirodnih i društvenih nauka (1947) posebno naglasio: "Svaki naučni metod proučava se u vezi sa nekom konkretnom teorijom i predmetom konkretne nauke kojoj on odgovara." Ističući u ovom smislu "relativnost naučnog metoda s obzirom na vrstu problema i fazu istraživawa", spomenuti filosof zakqučuje da "ne postoji jedinstven naučni metod".2 O naučnom metodu možemo govoriti doista samo kao o odgovarajućem sistemu postupaka ili strategija i procedura u istraživawu i objašwewu pojava i procesa, koji je uslovqen pre svega stawem u nauci kao i opštim činiocima društvenog razvoja razdobqa o kome je reč.

Problemi u vezi sa određivawem značewa naučnog metoda imaju različite strane: oni su oduvek bili predmet rasprava i naučnika i filosofa. I upravo zbog višedimenzionalnosti tih problema, nema mnogo istraživača koji dospevaju do nivoa svestranog raspravqawa. Za uspešno raspravqawe problema u vezi sa naučnim metodom neophodni su prikladni uvidi u istorijski proces razvoja naučnih znawa u odgovarajućim naukama. Vrlo često tu ne može da nas zadovoqi samo poznavawe glavnih dela nego i ostalih, onda poznavawe rukopisa i ostale arhivske građe, jer tek tada postoji mogućnost da potpunije upoznamo razvoj naučnih ideja, da razumemo i uzroke raznih zastoja, pa i stranputice. Neophodan je, daqe, i izvestan uvid u savremeno stawe u odgovarajućoj nauci; tako će nam prethodni razvoj biti umnogome jasniji, što je i najvažnije, to će doprineti da boqe uvidimo i puteve razvoja naučnog metoda uopšte. Idući ovim putem u tragawu za onim što se naziva naučni metod nužno smo upućeni i na uvide u ona filosofska učewa i gledišta koja su bila na razne načine plodotvorna, kao inspiracije, ili pak kao velike anticipacije. Ona obeležja naučnog metoda do kojih bismo došli u ovako zasnovanim istraživawima zaista bi imala veliki heuristički značaj. Jasno je da obiqe problema, kao i wihova složenost u ovako shvaćenom programu ne omogućuju celovitiju predstavu o obeležjima i prirodi onoga što se naziva naučni metod ni brzo ni lako. Bez obzira na zahtev da se sledi kontinuitet u razvoju naučne misli, većina istraživača ponajviše se zaustavqa i posebno ispituje tzv. prelomna razdobqa, dela onih naučnika i filosofa u kojima dolazi do velikih i plodonosnih sinteza, u kojima nalazimo novu sliku o svetu. Upravo zbog toga je i Wutnov opus bio predmet mnogobrojnih istraživawa.

Na prvi pogled, reklo bi se da danas, posle tri stotine godina od pojave prvog izdawa glavnog Wutnovog dela Principia mathematica Philosophiae naturalis (1687), možemo da odgovorimo na sva pitawa u vezi sa karakteristikama naučnog metoda ovog velikog mislioca. Ipak, nije sasvim tako. Već sam bio u prilici da

1 To se može ponajboqe videti iz već klasičnog dela iz te oblasti: M. Koen, E. Nejgel, Uvod u logiku i naučni metod, prev. sa engleskog A. Kron, predgovor A. Kron i S. Kwazeva, Zavod za uxbenike i nastavna sredstva, Beograd, drugo izdawe, 1977.

2 Upor. F. S. C. Nortrop, Logika prirodnih i društvenih nauka, prev. sa engleskog V. Kirbus, "Obod", Cetiwe, 1968, str. 5-7.

94

ukažem na probleme pred kojima se nalaze istraživači Wutnovog opusa, pa i oni koji žele da utvrde obeležja Wutnovog naučnog metoda, te se ne bih vraćao na preglede tih problema, niti na glavne rezultate dosadašwih istraživawa.3 Spomenućemo samo da je reč o tri izdawa glavnog Wutnovog dela još za wegova života, u kojima ponegde ima i znatnih razlika, izvesne izmene su po nekom dogovoru sa autorom unosili Ričard Bentli i Roxer Kouts, ponegde se upuštajući i u izvesna tumačewa pojedinih stavova koji se tiču opšteg pogleda na svet, nastojeći da im pridaju odgovarajući smisao. I još jedna okolnost: Wutnova zaostavština nije odmah istraživana sistematski, do kraja; tek su u dvadesetom stoleću prvi put štampani neki wegovi spisi, a nakon dužih istraživawa objavqena su sabrana dela kritički priređena.4 Onda je razumqivo što su neke ranije interpretacije pojedinih problema, i to ponajviše onih koji se tiču filosofskih, metodoloških stavova, bile ili jednostrane, ili čak pogrešne, i zbog toga se, dakle, tek iz celine opusa može do kraja videti smisao pojedinih osnovnih stavova.

Imajući u vidu raznovrsne okolnosti o kojima je bilo reči, nastojaću da ukažem na osnovna obeležja i karakteristike Wutnovog naučnog metoda s gledišta gnoseologije, epistemologije i metodologije nauke.

Wutn je stvorio prvi teorijski sistem mehanike koji je ujedno bio dugo neka vrsta modela za objašwewe sveta uopšte. On je svoje ideje izneo u obliku aksiomatskog razvijenog deduktivnog sistema, kako se to često ističe. Reč je, dakle, o grandioznoj teorijskoj konstrukciji, izuzetno plodonosnoj i primenqivoj. U pogledu ovog posledweg ona nije prevaziđena i napuštena, tokom vremena su se uvidele samo granice wenog važewa i primenqivosti. Osnovne premise tog teorijskog sistema, pojmovna osnova, metodološki principi su predmet rasprave ne samo u fizici i drugim prirodnim naukama nego i u filosofiji, i ranije i danas. Iako su filosofija i nauka u neraskidivim vezama, komplementarne - one su zapravo dve strane čovekovog jedinstvenog pokušaja da stvori prikladniju sliku o svetu, ipak postoji, rekao bih, određena "podela rada"; granice i mogućnosti pojedinih disciplina iz okvira nauke i filosofije ne bismo smeli previđati ni onda kad nastojimo da fenomene istražujemo interdisciplinarno.

Dela velikih naučnika, mislilaca, donose nove ideje, otkrića, bogatu praksu; svako veliko otkriće je, kako je naglasio ^arls Sanders Pers, i "jedna nova lekcija iz logike". Ali, vrlo često oni koji daju te rezultate ne uspevaju da vide sve konsekvencije svojih ideja, često se zapaža izvestan raskorak između logica-e utens i logica-e docens, između onoga što je stvarno predstavqalo ili moglo predstavqati odgovarajući sistem postupaka ili strategiju u istraživawima, dakle, naučni metod, i onoga što je kao takvo predstavqano u opisima samih naučnika post factum, ili pak od drugih koji su za tim tragali.

Upoznavawe osnovnih obeležja naučnog metoda važan je zadatak, ono povećava efikasnost u naučnoistraživačkom radu, dakle, omogućuje velike prednosti nad onim nasumičnim hodom. A kako da se dođe do najvažnijih saznawa o metodu u nauci? Moglo bi se najopštije odgovoriti: svestranim razmatrawem bogate stvaralačke prakse u nauci, pre svega. Istoričari nauke nam daju pregled okolnosti i tako omogućuju uvide u izvesne zakonitosti istorijskog razvoja naučnih ideja. Na temequ tih istraživawa u gnoseologiji utvrđuju se opšti principi saznawa, u logici se utvrđuju pravila korektnog mišqewa; u logici nauke razmatraju se teorijski sistemi kao svojevrsne konstrukcije s gledišta wihovog unutrašweg sklada i objašwavalačkih mogućnosti; u epistemologiji se istražuju elementi sistema znawa, pojmovna struktura i vrste znawa u odgovarajućoj hijerarhiji;5 u filosofiji nauke se ponajviše utvrđuje opšti smisao koncepcija, a u filosofiji

3 Radomir Đorđević, "O Wutnovom naučnom metodu", saopštewe na simpozijumu Newtonova Philosophia naturalis - nastanak i prevazilažewe, u organizaciji Instituta za fiziku Prirodno-matematičkog fakulteta Univerziteta "Svetozar Marković", Kragujevac, 22-23. okt. 1987. Zbornik predavawa i priloga, Kragujevac, str. 337-345.

4 Bernard Koen, profesor istorije nauke na Harvardu, objavio je prvi put 1969. godine Wutnov spis A Treatise of the System of the World, a S. I. Vavilov 1946. godine Predavawa iz optike sa iscrpnim komentarima. Podrobne podatke o toku istraživawa Wutnovih spisa, zaostavštine uopšte, koja su dovela do prvog potpunog izdawa spisa ovog mislioca, koje omogućuje potpuniju interpretaciju mnogih problema u vezi sa Wutnovim delom uopšte, čitalac može da nađe u kwizi A. Koarea Naučna revolucija, prev. sa francuskog M. Šafarik, Nolit, Beograd, 1981, u primedbama uz studije o Wutnu: "Smisao i značaj wutnovske sinteze"; "Hipoteze i iskustvo kod Wutna: Wutn i Dekart"; "Wutn, Galilej i Platon".

5 Wutnova izvođewa predstavqaju odgovarajuću celinu - kao što je već spomenuto, reč je o prvom teorijskom sistemu racionalne, teorijske mehanike. Elementi tog sistema nisu istog reda. Wutn postavqa aksiome, definicije, leme,

95

uopšte teži se da se ovi elementi na odgovarajući način sintetički prikažu da bi omogućili određenu konsistentnu sliku o svetu, i da bi se osmislila naučna tragawa i čovekov život uopšte. Ova razgraničewa i određivawa su preliminarna, i ne postoji slagawe među savremenim, pa ni ranijim autorima u tom pogledu, čak ni među onima koji polaze od premisa jedne te iste filosofije, filosofske orijentacije. Nabrajawe ovih disciplina bez obzira na moguća drukčija razgraničewa u ponečemu, pokazuju da se i u istraživawima prirode naučnog metoda napori naučnika i filosofa moraju objediwavati, u protivnom zadaci ostaju nerešeni, ili se rešavaju jednostrano i nepotpuno.

I istraživači Wutnovog naučnog metoda stoje pred takvim zadacima koji su dosta kompleksni i moraju da se istražuju interdisciplinarno.

Već smo spomenulil da je Wutn prvi stvorio aksiomatski deduktivni sistem teorijske mehanike. Kad se Wutnovi Principi... pregledaju danas, oni se inače malo čitaju neposredno, uglavnom se upoznaju posredstvom stručnih komentara6 - što je razumqivo kad se zna kolike su promene od onda nastupile u jeziku nauke - može se zapaziti vrlo indikativna struktura izlagawa, indikativna za one koji se bave epistemološkim i metodološkim problemima.7 Istraživači Wutnovog dela često su napomiwali da bi Wutnovom delu danas najviše odgovarao naslov Matematički principi fizike. To je umnogome tačno, ali mislim da se ne bi moglo reći kako Wutn ostaje samo u tim okvirima, jer u wegovom delu ima i drugih principa, koji pokazuju da on u tom delu nije ostao samo u granicama fizike. Navedene napomene su, dakle, opravdane samo ako se misli na dominantni karakter matematičkih principa u wegovim teorijskim izvođewima. Takođe bi se moglo konstatovati da je Wutnovo glavno delo veoma važno i u filosofskom pogledu, bez obzira na to što se u wemu Wutn ne bavi neposredno filosofskim problemima; u metodološkom pogledu ono je doista označavalo jednu prekretnicu; rekao bih da je tu na delu svojevrsna metodološka revolucija; da napomenem da su mnogi istraživači tragali za idejama u nauci koje su predstavqale revoluciju, dok je vrlo mali broj wih tragao za revolucijama na metodološkom planu. Koare, istaknuti francuski filosof i istoričar nauke, spada u malobrojne koji su ispitivali upravo genezu naučnog metoda, prateći razvoj naučnih ideja, rekonstruišući postupak vodećih naučnika, među wima i Wutnov stvaralački prosede.

Oslawajući se na vrlo značajne istraživače Wutnovog metoda, među wima pre svega Z. A. Cejtlina, A. Koarea, S. I. Vavilova, I. B. Koena i E. Nejgela, nastojaću da ukratko, više shematski predstavim Wutnov naučni metod s gledišta teorije saznawa.

U težwi da objasni zakonitosti kretawa tela i da sistematski izloži jednu pouzdanu sliku o svetu, Wutn je nastojao da oslobodi naučna izvođewa od onih načela za koja nije bilo dokaza, potvrda; naročito je nastojao da eliminiše pozivawe na tzv. skrivena svojstva, u pokušajima razjašwewa prirode raznih pojava i procesa, dakle, nastojao je da prevaziđe sve ono što je bilo karakteristično za sholastički aristotelizam i sholastiku uopšte. Wemu je izgledalo da naučna tragawa ponajviše opterećuje olako stvarawe hipoteza i rasprava o tome kojoj od wih bi se trebalo prikloniti. To je bio manir onih koji su se mawe bavili empirijskim istraživawima, a više slobodnim projekcijama. Nastojeći da utvrdi izvesne opšte zakonitosti, Wutn je smatrao da su od odlučujuće važnosti indukcija, eksperiment i matematički aparat, kao postupci koji mogu da obezbede najpouzdanija znawa. Polazeći od toga i gledajući na hipotezu amo kao na slobodnu konstrukciju, on je izrekao, i to ne samo u jednoj prilici, one znamenite reči Hypotheses non fingo. Tako on u vezi sa

pretpostavke, stavove, izlaže teoreme, postavqa zadatke, razmatra fenomene, posledice, izvodi pouke. U nekim izdawima svojih spisa, pre svega onog glavnog, jedne iste elemente označava različito, sâm ili na sugestiju redaktora. Izvođewa su usmerena prema većem stupwu pouzdanosti znawa, na osnovu odgovarajućeg metoda čije se osnovne dimenzije, crte, obeležja mogu utvrditi uprkos znatnim teškoćama. Takvih pokušaja je bilo i rasprave o tome se vode i danas. Aktuelnost tih epistemoloških rasprava u naše vreme može se videti iz kwiga: Logique et connaissance scientifique, sous la direction de Jean Piaget, Encyclopédie de la Pléiade, XXII, Gallimard, Paris, 1967; A. Virieux-Reymond, Introduction a# l'épistémologie, PUF, Paris, 1972.

6 Ima više komentara uz izdawa Wutnovog glavnog dela; videti dodatke uz navedene studije Koarea o Wutnu i posebno: A. N. Kr†&lov, Matematičeskie načala natural†#noy filosofii, perevod i kom?entarii, Izv. Nikolayvskoy Morskoy Akademii, Petrograd, 1916; isto u: A. N. Kr†&lov, Sobr. trudov, t. 7, Leningrad, 1936.

7 Više o tome videti u navedenoj kwizi A. Virieux-Reymond-a.

96

hipotezama ističe: "... uzrok tih svojstava sile privlačewa ja do sada nisam mogao da izvedem iz pojava, a hipoteze ne stvaram. Sve što se ne može izvesti iz pojava treba nazivati hipotezom; hipotezama metafizičkim, fizičkim, mehaničkim, skrivenim svojstvima nije mesto u eksperimentalnoj filosofiji. U toj filosofiji stavovi se izvode iz pojava i uopštavaju se (indukcijom - R. Đ.) ..."8 Ovakav stav prema hipotezi kao postupku u teorijskim izvođewima i naučnom istraživawu nalazimo i u wegovom delu Optika, koje je nastalo pre spomenutog glavnog dela, pa je bilo važno da se utvrdi kakav je smisao navedene formule Hypotheses non fingo.

Pokazalo se da je Wutn na taj način težio raskidu sa sholastičkom tradicijom, za koju su bile karakteristične rasprave o hipotezama za koje najčešće nije bilo gotovo nikakve empirijske evidencije; u to vreme mnogi su još uvek gledali na hipotezu kao na konstrukciju putem koje se samo uređuju podaci, ali se ne pretenduje na objašwewe pojava ili procesa stvarnosti. Isticawe i ponavqawe u više navrata formule Hypotheses non fingo objašwava se i Wutnovim nezadovoqstvom zbog toga što su mu pojedini kritičari upućivali primedbe da su wegova shvatawa zapravo hipoteze, čime se iskazivala jasna namera da se tim shvatawima prida drugi status; na te primedbe on je razdraženo odgovarao preko Oldenburga, ondašweg sekretara Kraqevskog društva (Akademija nauka): "Moja teorija ima za mene snagu dokaza ... ne zato što se poriču sve druge pretpostavke, nego što ona proizlazi iz pozitivnih i neposredno presudnih elemenata."9

U drugom odgovoru jezuitu Paradizu, takođe preko Oldenburga, on je pisao: "Ja ću pre svega primetiti da se moje učewe o prelamawu svetlosti i bojama sastoji samo u utvrđivawu nekih osobina svetlosti bez ikakvih hipoteza o wenom poreklu." "Kao najboqi i najpouzdaniji metod", ističe daqe Wutn u svom pismu, "za ispitivawe prirode služi, pre svega, kao što znamo, otkriće pojava, dok hipoteze o wihovom poreklu mogu doći tek na drugo mesto. Te hipoteze moraju se pokoravati prirodi pojava (podvukao R. Đ.) i ne treba pokušavati potčiniti ih sebi zaobilazeći dokaze. I ako kogod postavi hipotezu samo zato što je ona moguća, ja ne vidim na koji bi se način u bilo kojoj nauci moglo ma šta s tačnošću utvrditi: ta mogu se izmišqati sve nove i nove hipoteze koje rađaju nove teškoće."10

Iz ovih redova može se jasno videti da je Wutn bio protiv napred spomenutog sholastičkog manira olakog postavqawa hipoteza. Isto tako se može videti i to da za Wutna hipoteze imaju neki korelat, da se one odnose na neke pojave ili relacije stvarnosti. Upravo sve ovo ukazuje da je za Wutnov naučni metod karakteristično korišćewe raznovrsnih postupaka i operacija: od indukcije i eksperimenta, preko matematičkog aparata, hipoteze - koje je stvarao, bez obzira na to što je isticao da ih ne stvara, do dedukcije. Svi ti postupci koji se, uostalom, nikada ne koriste sasvim nezavisno, nego se manifestuju u raznim kombinovawima, služili su Wutnu da u toliko raznovrsnim svetskim pojavama otkrije one osnovne aksiome i zakone putem kojih će se pouzdanije ili na neki zadovoqavajući način objasniti svet pojava i procesa.

Wutnova istraživačka praksa odveć je bogata da bi se mogla svesti samo na dve ili tri operacije putem kojih bi se mogao potpunije okarakterisati wegov naučni metod. Ima odveć mnogo podataka koji se ne mogu prenebregnuti ako se protumači Wutnov opšti filosofski stav u duhu radikalnog empirizma, što se inače činilo. Wutnov naučni metod ima isuviše raznovrsnih obeležja da bi mogao da se uspešno okarakteriše, označi sa jednim ili sa dva kvalifikativa koja bi ga ponajviše obeležavala. Izgleda da bi taj metod bilo najboqe označiti kao hipotetičko-dijalektički. Razume se, ovakvo označavawe iziskuje i odgovarajuće obrazlagawe.11 Ovom prilikom mogli bismo da se zadovoqimo konstatacijom da logika i metodologija sa svim svojim operacijama i mogućnostima predstavqaju samo jedan od bitnih uslova za velike rezultate ili otkrića u nauci. Logičke operacije i metodološka uputstva mogu se koristiti na raznolike načine i sa raznim

8 Navedeno prema: Z. A. Ceytlin, Nauka i gipoteza, istoriko-kritičeskoe issledovanie matematičeskih načal natural†#noy filosofii v svÔzi s učeniem o metode estetvoznaniÔ i obçestvenn†&h nauk, Moskva–Leningrad, 1926, str. 3, iz tzv. Pembertonovog izdawa Wutnovog glavnog dela iz 1713.

9 Upor. S. I. Vavilov, Isak Wutn, život i rad, "Prosveta", Beograd, 1948, str. 74.1 0 Ibid.1 1 U navedenoj Cejtlinovoj kwizi mogu se naći analize sa kojima se možemo umnogome složiti kad je reč o opštim

karakteristikama Wutnovog naučnog metoda.

97

učincima. Element stvaralačkog u naučniku je onaj odlučujući činilac koji, na kraju krajeva, utiče na takvu specifičnu organizaciju stvaralačkih potencija, pa i na korišćewe logičkih i metodoloških sredstava, koji privode naučnika do epohalnih rezultata. Mislim da je tako bilo i Wutnovom radu koji je bio toliko plodonosan. Izvesnu potvrdu za ovu posledwu konstataciju našao sam u tekstu koji predstavqa jedan razgovor između Wutna i mladog lekara Pembertona, redaktora jednog od izdawa Principia... U jednoj replici Pembertonu Wutn je naglasio: "Logika, kako se ona naziva! To je samo slepačka štaka na koju se čovečji duh, koračajući po tlu, oslawa da se ne stropošta preko kakve xombe. No sa wom se ne diže u visine. Intuicija su ona krila koja te dižu do nebesa." Na Pembertonove reči: "Vi ste ih, ser, raširili i odleteli na wima do kraja vasione", Wutn je izrekao one znamenite reči: "Ne znam, dragi moj, kako svet na mene gleda, ali ja izgledam sebi kao kakav dečačić koji se igra na obali mora i uživa da onde nađe kakav oblik šqunka ili kakvu lepu škoqku, a pred wim se rasprostire beskrajni okean istine, neispitan."12

1 2 Milutin Milanković i Slavko Bokšan, Isak Wutn i wegova Principija, Beograd, 1946, str. 43. Više o principima i idejama Wutna videti u: Milutin Milanković, Istorija astronomske nauke, od wenih prvih početaka do 1727, drugo izdawe, Beograd, 1979.

98

Smisao Wutnove formule Hypotheses non fingo i filosofske rasprave o woj

Kada je, 1683. godine, umro Stjepan Gradić, Wutn, wegov savremenik, imao je četrdesetjednu godinu i već je bio objavio neke od onih rezultata koji su imali epohalan značaj i uticaj. Wegov opus nije bio od značaja samo za nauke kao što su to fizika i, naročito, mehanika, nego i za filosofija, jer je sadržao i nova načela, pretpostavke najopštijeg, filosofskog karaktera, u prvom redu one metodološkog karaktera. O značewu i smislu pojedinih od tih načela, principa, formula, a naročito o smislu znamenite formule hypotheses non fingo (hipoteze ne izmišqam) raspravqalo se vrlo mnogo od Wutnovog doba do danas. Bibliografija radova posvećenih razmatrawu i tumačewu te formule zaista je velika, obimna. 1 Bilo je podosta sporova raznovrsnog karaktera. Spomenuta formula je tumačena vrlo različito. Do razlika je dolazilo usled raznolikih filosofskih, metodoloških principa od kojih su polazili sami tumači, ali ne samo zbog toga. Dobar deo teškoća proisticao je iz čiwenice da istoričari nauke dugo nisu uspevali da pouzdano utvrde splet onih raznovrsnih okolnosti koje su neophodne da bi se Wutnovo delo potpunije ocewivalo.

Pre svega, zadugo su ostali neobjavqeni mnogobrojni wegovi mawi spisi, a glavno delo Principia mathematica philosophiae naturalis (Matematički principi filosofije prirode) imalo je više različitih izdawa. U pripremi nekih od izdawa sudelovali su i pisci koji su do izvesne mere ostavqali pečat na formulisawu pojedinih pretpostavki koje se tiču upravo onih stavova što imaju opšti filosofski karakter. Ti pisci nisu bili rukovođeni samo naučnim pobudama već su, kao visokodostojanstvenici Crkve, ili uticajni qudi iz drugih institucija, nastojali da pojedinim Wutnovim opštim načelima pridaju odgovarajući smisao. Istorija ovih okolnosti je vrlo složena i zamršena, i u vezi sa tim može se konstatovati da brojni tumači Wutnovih osnovnih filosofskih stavova, metodoloških premisa, ne temeqe uvek svoje interpretacije na poznavawu najvažnijih okolnosti u vezi sa životom i radom ovog velikog stvaraoca.2

Kakav je smisao Wutnovog znamenitog stava Hypotheses non fingo? Da bismo mogli tumačiti smisao tog stava, važno je da se podsetimo nekih od osnovnih tendencija i karakteristika društvene klime onog vremena. Osim toga, bitno je poznavawe života i rada samog Wutna, u prvom redu poznavawe okolnosti nastajawa i publikovawa pojedinih wegovih dela, ponajpre glavnog dela Principia. Još pre pojave Frensisa Bekona (Bacon, 1561-1626) bile su izrazite antisholastičke tendencije, težwe da se prihvataju kao pouzdani ili istiniti, verodostojni samo oni stavovi za koje postoje odgovarajući dokazi, da se napuštaju načela koja se ne mogu dokazivati - tj. metafizički principi i, naročito, religijske dogme.

Razlike između znawa i vere, o kojima se govorilo i pre Wutna, ističu se u vreme Wutna još više. Od pojave Bekonovog čuvenog dela Novi organon (Novum organum scientiarum), drugi deo Velike obnove nauka (Instauratio magna) - 1620. godine - borba protiv sholastičkih spekulacija koje se nisu mogle dokazivati, dobila je, reklo bi se, novi polet. Induktivni metod je od tada bio sve više prihvatan i daqe razvijan. Nauka i filosofija su zaista dobijale nove osnove, uistinu se odigravao veliki preporod u kojem se dolazilo do krupnih rezultata u različitim oblastima. Mewao se način mišqewa; u tim težwama da se prevaziđe sholastika, ne samo Wutn nego i mnogi wegovi savremenici polagali su ogromne nade u čulno

1 Mnoštvo podataka o tome sadrže dodaci iz studije o Wutnu Aleksandra Koarea (Koyré), jednog od najistaknutijih modernih istraživača Wutnovog dela, poznatog i po priređivawu kritičkog izdawa Wutnovog glavnog dela. Upor. Aleksandar Koare, Naučna revolucija, prev. Milena Šafarik, Nolit, Beograd, 1981. (studije: "Smisao i značaj wutnovske sinteze"; "Hipoteza i iskustvo kod Wutna"; "Wutn i Dekart"; "Wutn, Galilej i Platon").

2 O ovome se mawe ili više raspravqa u mnogim obimnijim naučnim biografijama Wutna. Istorijom okolnosti nastajawa i publikovawa glavnih Wutnovih dela, te i pokušajem rekonstruisawa Wutnovog metoda i tumačewa formule Hypotheses non fingo, posebno se pozabavio ruski istoričar nauke i filosof Z. A. Cejtlin pre više od pola stoleća. Što se tiče ovog drugog, autor je došao do zakqučka da je u osnovi Wutnovog glavnog dela Principia... dijalektičko-hipotetički metod, a ne prosta empirijska indukcija. Upor. Z. A. Cejtlin, Nauka i gipoteza. Istoriko-kritičeskoe issledovanie matematičeskih načal natural†#noy filosofii v svÔzi s učeniem o metode estestvoznaniÔ i obçestvenih nauk, Moskva–Leningrad, 1926. Daqe navodim skraćeno: Cejtlin.

99

iskustvo i matematički aparat, kao dva najvažnija vida saznavawa, ili dva puta dospevawa do pouzdanih znawa. Težeći konačnom raskidu sa sholastičkim načinom mišqewa, za koji su bile karakteristične beskrajne pretpostavke, hipoteze za koje najčešće nije bilo gotovo nikakvih empirijskih potvrda, mnogi mislioci nakon bekonovskog razdobqa, odbacujući sholastički način stvarawa hipoteza, zanemarivali su ili negirali ulogu hipoteze u procesu saznawa uopšte - jer su bili skloni da na hipoteze gledaju kao na proizvoqne misaone konstrukcije, ili puke tvorevine mašte. Na pomolu su bila shvatawa procesa saznawa u kojima su se zaboravqali važniji stupwevi i dimenzije saznavawa: rađala se nova teorija saznawa, u kojoj su, kako se čini, na mesto jednih spekulacija stupale druge, dok je stvaralačka praksa, inače bogata i indikativna, ostajala neiskorišćena u filosofijama, štaviše, te filosofije su s wom često bile u protivrečnosti.

I sâm Wutn umnogome oličava tu situaciju. U trećoj kwizi svog glavnog dela Matematički principi filosofije prirode on je pisao u vezi sa metodom istraživawa i značewem hipoteze: "Uzrok tih svojstava sile privlačewa ja do sada nisam mogao da izvedem iz pojava, a hipoteze ne izmišqam (podvukao R. Đ.): Sve što se ne može izvesti iz pojava treba nazvati hipotezom; hipotezama metafizičkim, fizičkim, mehaničkim, skrivenim svojstvima nije mesto u eksperimentalnoj filosofiji. U toj filosofiji stavovi se izvode iz pojava i uopštavaju se (indukcijom - R. Đ.) ..."3 U Wutnovom opisu ima još takvih i sličnih misli o hipotezi, te je prilikom wihovog tumačewa važno imati u vidu kontekst.

Ovde je važno da se podseti i na wegove radove iz Optike, koja je nastala pre glavnog dela. U tom delu on je pisao u vezi sa metodom istraživawa prirode svetlosti: "... jedino su nesumwive one osobine svetlosti koje utvrđuje ogled. Neke se od tih osobina mogu tumačiti hipotezom etra, druge se ne slažu s etrom, one se mogu objasniti kretawem čestica, između kojih dejstvuju privlačne i odbojne sile. Najboqe od svega je ipak da se ne postavqaju hipoteze (podvukao R. Đ.), a pojave opisuju metodom indukcije na osnovi ogleda i posmatrawa."4 Ima još Wutnovih stavova iz kojih se može videti isto ili slično gledište o hipotezama i wihovom značewu.

Taj negativni stav prema hipotezama, iako je on sâm kao naučnik polazio od izvesnih hipoteza, i čak stvorio dosta hipoteza, uslovqen je još jednom okolnošću. Wutn je bio vrlo nezadovoqan primedbama koje su mu upućivali pojedini kritičari, u kojima su wegova shvatawa kvalifikovana kao hipoteze, gde je bila jasna namera da im se tako umawe značaj i važewe. On je na te primedbe odgovarao, ali ne direktno, nego posredstvom Oldenburga, sekretara ondašweg Kraqevskog društva, kome je, pored ostalog, pisao: "Vi znate da je prava metoda da se otkriju osnovne stvari, izvoditi ih iz ogleda. Ja sam Vam već govorio da moja teorija za mene ima snagu dokaza ... ne zato što se poriču sve druge pretpostavke, nego zato što ona proizlazi iz pozitivnih i neposredno presudnih eksperimenata."5

Wutn je u tim odgovorima reagovao razdraženo, kako naglašava jedan od wegovih vodećih biografa. U drugom odgovoru jezuitu Paradizu, takođe preko Oldenburga, on je pisao: "Ja ću pre svega primetiti da se moje učewe o prelamawu svetlosti i bojama sastoji samo u utvrđivawu nekih osobina svetlosti bez ikakvih hipoteza o wenom poreklu." "Kao najboqi i najpouzdaniji metod", ističe daqe Wutn u svom pismu, "za ispitivawe prirode služi, pre svega, kao što znamo, otkriće i utvrđivawe eksperimentalnim putem osobina ovih pojava, dok hipoteze o wihovom poreklu mogu doći tek na drugo mesto. Te hipoteze se moraju pokoravati prirodi pojava i ne treba pokušavati potčiniti je sebi, zaobilazeći dokaze. I ako kogod postavi hipotezu samo zato što je ona moguća, ja ne vidim na koji bi se način u kojoj bilo nauci moglo ma šta s tačnošću utvrditi: ta mogu se izmišqati sve nove i nove hipoteze koje rađaju nove teškoće."6 Suštinu ovih

3 Navedeno prema Cejtlinu, str. 3. Videti i kwigu: P. V. Kopnin, Gipoteza i poznanie deystvitel†#nosti, Kiev, 1962, str. 14, gde je navedena samo najvažnija rečenica iz pasusa koji sadrži to znamenito mesto. Oba navedena pisca citiraju Wutna prema Pembertonovom izdawu Principia... iz 1726. godine.

4 Navedeno prema kwizi: S. I. Vavilov, Isak Wutn. Život i rad, Prosveta, Beograd, 1948, str. 97. Daqe navodim skraćeno: Vavilov.

5 Vavilov, str. 74.6 Isto, str. 74.

100

Wutnovih misli donekle otkriva i jedna wegova rečenica kojom se završava wegovo saopštewe pod naslovom Nova teorija svetlosti i boja. Ona glasi: "Ja neću da mešam dosetku s izvesnošću."7

Wutnova gledišta o metodu nauke i posebno gledišta o značewu hipoteza biće razumqiva ako se zna da se u to vreme još nisu uvidele sve ograničenosti empirističkog metoda, koji je u odnosu na sholastičke postupke, inače, označavao jednu vrstu duhovne revolucije. Wutnovi stavovi o hipotezi koji su navedeni, a i drugi u vezi sa tim, izraz su snažne tendencije da se prevaziđe sholastički manir spekulativnog mišqewa. On je time nastojao da doprinese oslobađawu nauke od pukih fantazija, slobodnih pretpostavki. Takva gledišta o hipotezi mogla su da nastanu i iz nedovoqnog uviđawa odgovarajućih veza između čulnih i racionalnih oblika saznawa, iz izvesnih metafizičkih predstava o prirodi procesa saznawa.

I do Wutna, a i sâm Wutn, kao i niz wegovih savremenika, stvarali su hipoteze, bez obzira na to kako se na wih gledalo, kako su objašwavane, wihovo stvarawe je oduvek bilo nezaobilazno, jer su one jedan od vrlo značajnih stupweva u procesu saznawa uopšte, bez kojih i nema promene u slici o svetu. Wutn je, kako ističe jedan wegov biograf, bio majstor hipoteza, i to ne samo u nauci nego i u teologiji. Na prvi pogled, nesklad između Wutnovih stavova o hipotezi i wegove istraživačke prakse dosta je velik, naročito ako se ne upoznamo dovoqno sa svim onim činiocima koji su ovde relevantni. Ipak, taj nesklad se na kraju pokazuje kao zanemarqiv, ako se uzme u obzir duhovna klima vremena o kojem je reč. Na istoričarima nauke je bilo da doprinesu da se stekne pravilan uvid u sve one prilike koje su uticale na Wutnovo delo, da pomognu da se potpunije shvati suština tog dela. Ispostavilo se, međutim, da je rešavawe mnogih zadataka iz tog domena trajalo dugo, da je ponešto od tog otvoreno i danas. Ideološki razlozi, kao što pokazuju pojedini istraživači, 8

nisu bili na posledwem mestu među onim zbog kojih je sve to tako. Otud i nije za čuđewe što je oko rekonstruisawa Wutnove filosofije shvatawa naučnog metoda i smisla formule hypotheses non fingo bilo i ima mnogo sporova i vrlo različitih tumačewa, od onih subjektivističko-empirističkih, kao što je to bilo u školama Ostvalda, Maha, Dijema, Pirsona itd, do naivnomaterijalističkih i zasnovanih materijalističkih.

7 Isto, str. 50.8 U navedenoj Cejtlinovoj kwizi ima dosta uverqivih analiza iz kojih se to može videti.

101

O filosofiji Ruđera Boškovića

Naslovom ovog izlagawa već se na određen način ističe da u prilikama kao što je ova nije moguće predstaviti filosofska shvatawa Ruđera Boškovića celovitije, a još mawe potpuno. To nije moguće iz više razloga. Pre svega, reč je o bogatom i obimnom opusu, koji je potrebno razmotriti sistematski i kritički, da bi se na odgovarajući način izveli Boškovićevi osnovni filosofski stavovi. U ovom slučaju posebno su neophodne šire i raznovrsne analize, što je svakako dugotrajan i složen posao, koji bi bez sumwe omogućio veoma značajne uvide.

Bošković se bavio širokim spektrom raznovrsnih problema s područja više nauka, nastojeći da pronikne u "posledwe osnove svega postojećeg", kako se to tradicionalno kaže, kad je reč o misliocima koji nastoje da stvore odgovarajuću sintetičku sliku o stvarnosti uopšte. Razvojem naučne i filosofske misli te sinteze se mewaju, razvijaju: tome doprinose na različite načine i filosofi svojim značajnim idejama i anticipacijama, i naučnici, čiji rezultati neposredno utiču na promene u opštoj slici o svetu. U tome se ogledaju, pored ostalog, i one neraskidive veze između nauke i filosofije. Ali, na one uspešne promene u slici o svetu može se računati samo onda kada su napori filosofa na odgovarajući način konvergentni i komplementarni sa istraživačkim naporima naučnika, kad se brže prevazilaze različite krizne situacije, zastoji. No, i u tim situacijama koje mogu biti najplodnije ne rešavaju se do kraja tradicionalna naučna i filosofska pitawa, razjašwavaju se samo neke wihove strane, aspekti, i istovremeno se otkrivaju nove strane i aspekti tih pitawa; ne dospeva se, dakle, nikada do jednoznačnih i definitivnih odgovora na pojedina pitawa.

Ruđer Bošković je bio ne samo istaknuti naučnik svog vremena, koji je ostavio veliki trag u nauci, što se najčešće zna, nego ujedno i istaknuti filosof; on se bavio pitawem osnovnih elemenata stvarnosti, pitawima prostora i vremena, kretawa, nastojao je da otkrije glavne zakone po kojima se sve kreće i razvija u stvarnosti. To su upravo ona središwa filosofska i naučna pitawa koja su oduvek bila predmet razmatrawa, na jedan ili drugi način; to su pitawa o kojima se raspravqa i danas. Doprinos koji je Bošković dao razvoju naučne i filosofske misli vrlo je veliki. To ističu mnogobrojni domaći i inostrani istraživači wegovog opusa, tumačeći ga ponekad i dosta različito. Ali, Bošković nije u tom pogledu nikakav izuzetak, i delo drugih istaknutih mislilaca tumači se različito. Prođe u nekim slučajevima stoleće, dva, pa i više, dok se ne razjasne potpunije sve okolnosti koje su važne za celovitiji sud o pojedinim naučnicima i filosofima.

Od vremena kada je završeno Boškovićevo delo, tj. od wegove smrti, prošlo je dve stotine godina, a od vremena kada su započeta šira istraživawa wegovog dela na našem tlu tek nešto više od jednog stoleća, ako se to računa od onih inicijativa uoči stogodišwice od wegove smrti, 1887. godine - koje su dale značajne rezultate. Od tog vremena bilo je dosta značajnih radova o Boškoviću koji zaslužuju odgovarajuću pažwu i iz perspektive našeg vremena.1

Boškovićevi filosofski stavovi, reklo bi se, posebno su privlačili pažwu istraživača, i o tome postoji obimna literatura, koja se ni danas ne može prenebregavati, zanemarivati, ako želimo da uvažavamo ranije napore i rezultate. U najznačajnije naše istraživače i tumače filosofije Ruđera Boškovića svakako spadaju Frawo Rački, Frawo Marković, Kosta Stojanović, Branislav Petronijević, Svetomir Ristić, Dušan Nedeqković i Ksenija Atanasijević; takođe su vrlo značajni za razumevawe pojedinih filosofskih problema i radovi nekih drugih istraživača, bez obzira na to što im filosofija nije bila u središtu preokupacija. Ovde mislim pre svega na radove Vladimira Varićaka i Žeqka Markovića. Ove istraživače sam naveo približno hronološki; nijedan od wih više nije među živima. Svi oni su se dugo i sistematski bavili pojedinim stranama

1 Upor. "Fragmenti o životu i radu Ruđera Boškovića u delima naučnika i filozofa Jugoslavije", izabrao Ernest Stipanić, Delo, mesečni časopis za teoriju, kritiku i poeziju, god. XXXIII, 1-2, 1987, 204-244. U ovom značajnom prikazu najznačajnijih istraživawa dela Ruđera Boškovića na našem tlu čitalac će naći i brojne bibliografske podatke. Videti na istom mestu i prilog istog autora: "Život i rad Ruđera Boškovića", str. 172-196, kao i wegovu kwigu Ruđer Bošković, Beograd-Gorwi Milanovac, 1984.

102

ili opusom Boškovića u celini, a neki od wih su posebno zaslužni zbog inicijativa za publikovawe i komentarisawe pojedinih Boškovićevih dela. Tako, zahvaqujući ponajviše radovima tih istraživača u naučnoj javnosti, u svetu se, negde od početka dvadesetog stoleća znatno potpunije i preciznije ocewuje Boškovićevo delo i wegov značaj, u svakom slučaju, sve je mawe onih grešaka koje se odnose na osnovne podatke.2

Ako danas želimo da steknemo predstavu o filosofiji Ruđera Boškovića, još uvek se nalazimo pred brojnim problemima. Nije dovoqno samo da se vratimo spisima tog mislioca, nego i da ih posmatramo u kontekstu ondašwih prilika, a to znači da je neophodno da se konsultuju i razna druga istraživawa, pored ostalog, i sva ranija istraživawa filosofije tog mislioca, na osnovu kojih je, kao što je već spomenuto, Boškovićeva filosofija tumačena dosta različito. Kad se ima u vidu još i čiwenica da je svoja dela Bošković pisao uglavnom na latinskom jeziku, neka na italijanskom i francuskom, i da su ona tek negde od kraja devetnaestog veka počela da se prevode na naš jezik i da se šire komentarišu, biće jasno da su neophodna daqa istraživawa i kritička preispitivawa dela tog mislioca, da bi se još preciznije utvrdio značaj wegovih ideja. Možda bi i analize sporova među pojedinim tumačima Boškovićevih ideja i wihovog filosofskog smisla mogle da daju značajne rezultate.3

Pre nego što pređemo na izlagawe Boškovićevih centralnih filosofskih stavova, važno je da se bar donekle razjasne okviri i perspektive koje se ovde imaju u vidu. Najpre treba podsetiti na čiwenicu da su se u raznim vremenima različite tekovine smatrale filosofskim, da se, dakle, predmet filosofije mewao, a raznoliko je shvatan i u okviru pojedinih filosofija istog doba. Zbog toga je važno da ukažem na izvesna osnovna, opšta obeležja onog teorijskog sistema koji se može smatrati filosofskim. A kad je reč o takvim misliocima kao što je Bošković, vaqa razjasniti i to kad delo jednog naučnika ima filosofski karakter. Takva razjašwavawa su važna, jer ni danas nije mali broj slučajeva da se govori i piše o filosofiji nekog naučnika a da je zapravo reč samo o izvesnim refleksijama i opservacijama, a ne o sistematskom naporu da se izvedu određeni najopštiji stavovi neophodni za tumačewe pojava i rezultata iz posebnih domena, ili nauka.

Bošković je, da to istaknem još jedanput, ujedno bio i naučnik i filosof. Ovo posledwe on je bio ne samo po ovim ili onim pojedinačnim idejama i shvatawima, niti zbog obrazovawa iz te oblasti, nego zbog pristupa koji se odlikuje odgovarajućom celovitošću, koji je usmeren na tragawa za razjašwewima pojava prirode uopšte, ako tako može da se kaže, od onih posebnih, kao što su plima, oseka itd, do onih u vezi sa tzv. "posledwim osnovama svega postojećeg", što je glavna odlika filosofskih napora uopšte, napora usmerenih na stvarawe primerene sinteze, ali ne spekulativnim putem, nego polazeći od izvesnih istraživawa konkretnih pojava i procesa. U pogledu ovog posledweg on je, štaviše, imao i niz prednosti u odnosu na pojedine filosofe onog vremena, za koje je bio karakterističan umnogome spekulativan pristup u naporima da stvore određen sistem ideja o svetu. Bošković se, kao što je spomenuto, bavio raznovrsnim naučnim istraživawima; širina wegovih preokupacija je, reklo bi se, izuzetna, rezultati u posebnim oblastima brojni. Sve to je predstavqalo onu neophodnu osnovu za wegova izvođewa, koja su imala sintetički, filosofski karakter. A i wemu je veoma mnogo bilo stalo do toga da iznese svoje ideje o svetu u odgovarajućem sistemu ili celini, da iznese svoj "novi svet", kako je on to nazivao, i to je učinio ne samo u svojim naučnim i filosofskim, pre

2 I pored značajnih istraživawa dela R. Boškovića koja su objavili pojedini naši naučnici i filosofi počevši od sedamdesetih godina devetnaestog stoleća, u inostranoj literaturi nije teško da se ponekad nađe i sasvim pogrešan podatak, čak i kad je reč o onim kqučnim, ili se pak prenebregavaju odgovarajući rezultati Ruđera Boškovića. Tako Abel Rej, istaknuti francuski filosof nauke, raspravqajući o atomističkim idejama, osvrće se i na Boškovićeve ideje o atomima kao osnovnim elemntima, ali Boškovića smatra poqskim jezuitskim naučnikom, matematičarem i filosofom. Upor. A. Rey, Logique et morale, suivies de notions sommaires de philosophie générale, quatrie#me édition, Paris, 1916, p. 1135. Ovu kwigu sam naveo, pored ostalog, i zbog toga što je služila i kao priručnik. Ipak, zahvaqujući ponajviše naporima naših istraživača, o Boškoviću se kasnije pisalo sve osnovanije i preciznije; naši istaknuti istraživači dela Boškovića, kao Ž. Marković, D. Nedeqković i drugi, objavqivali su svoje priloge i u uglednim svetskim publikacijama, priručnicima, što je doprinelo da se delo Boškovića u svetu ocewuje znatno osnovanije i potpunije. Tako, na primer, pod uticajem radova D. Nedeqkovića, Emil Breje u svom delu Istorija filosofije, kw. II, u poglavqu o filosofiji u 18. veku posvećuje odeqak filosofiji Ruđera Boškovića.

3 Ovde mislim pre svega na spor između Svetomira Ristića i Branislava Petronijevića o smislu i značewu pojedinih Boškovićevih ideja.

103

svega u glavnom delu, nego i u pesničkim ostvarewima. Odlikovao se, dakle, i bogatstvom izraza, što je oduvek bila odlika najistaknutijih sintetičkih mislilaca., filosofa.

Pregled Boškovićevih ideja biće znatno jasniji ako podsetim makar samo na neke istorijske okolnosti, na neka obeležja duhovne klime onog vremena. On se rodio, živeo i umro u stoleću izuzetno krupnih događaja; ondašwi svet činile su Engleska, Francuska, Holandija, Austrija i Rusija. Amerika se tek rađala; to je bilo vreme velikih filosofskih i naučnih sistema; Wutn i Lajbnic su bili gotovo Boškovićevi savremenici; francuski prosvetiteqi, takođe, sa nekim od ovih poseldwih on je bio i u neposrednim kontaktima, kao, na primer, sa Dalamberom. Ponikao iz malog naroda sa Balkana, on se mogao razviti samo u velikoj sredini; isusovački kolex je bio prilika da dospe u takvu sredinu. Collegium romanum, na kojem se obrazuje, određuje mu životni i stvaralački put, ali ne u svemu kao što bi se moglo pomisliti. Obavezan da sledi stroge zahteve reda kojem je pripadao i institucije u kojoj se obrazovao, on zadržava i neku samostalnost; sudeći po nekim radovima iz wegovog opusa, reklo bi se da se u pojedinim slučajevima wegov odnos prema insituciji kojoj je pripadao može okarakterisati kao neka vrsta nominalne lojalnosti; izražavao je, na primer, nezadovoqstvo sistemom rada u Collegium-u. On putuje u mnoge od ondašwih centara nauke i kulture, predaje na više univerziteta i biva biran za člana više akademija ili učenih društava. U Francuskoj živi skoro jednu deceniju pred kraj života, primivši i weno državqanstvo.

Sve to je bilo od velikog značaja za wegov razvoj; i on sâm je bio već vrlo poznat u svim tim sredinama, raspravqajući, pa i sporeći se sa nekim od najistaknutijih umova onog vremena. Spori se, na primer, sa Dalamberom i u jednoj replici ističe, između ostalog, da on nije Italijan, kao što su to mislili Dalamber i drugi, nego Dalmatinac, Dubrovčanin ili "Slovin", kako je naglašavao u drugim prilikama. Umire tri godine pre najvećeg događaja novije istorije - Francuske revolucije. U sferi ideja taj događaj je započeo znatno ranije; sporilo se na razne načine o osnovama slike o svetu uopšte koja je do tada bila dominantna. Prosvetiteqstvo je snažno potresalo autoritet sredwevekovnih institucija i afirmisalo kriterijume razuma i empirije. Pripadajući onom delu isusovaca koji su se bavili naukom, on je bio, reklo bi se, baš u matici tokova koji su vodili preobražajima naučne i filosofske slike o svetu. Razume se, on nije sledio ideje prosvetiteqstva, ali je imao izuzetan istraživački i kritički duh.

Gde sve i kako treba tragati za Boškovićevim osnovnim filosofskim stavovima? Neophodno je upoznavawe ne samo najznačajnijih spisa, nego i raznovrsne građe koja na brojne načine svedoči o wegovom stvarawu uopšte, kako bi mogli da se boqe razumeju wegovi naučni radovi, wihovo nastajawe, smisao pojedinih stavova.

Najvažnije Boškovićevo delo je Theoria Philosophiae naturalis redacta ad unicam Legem virium in Natura existentium (Teorija prirodne filosofije svedena na jedan jedini zakon sila koje postoje u prirodi), objavqeno prvi put u Beču 1758. godine na latinskom jeziku. Drugo izdawe tog dela pojavilo se takođe na latinskom jeziku u Veneciji 1763. godine i, kako stoji na naslovnoj strani, "on ju je sâm sada dotjerao i proširio i očistio od brojnih pogrešaka". Treće izdawe sa paralelnim tekstom na latinskom i engleskom jeziku štampano je u Londonu, 1922. godine sa jednim uvodnim tekstom Branislava Petronijevića, četvrto je štampano 1966. godine u Americi samo na engleskom jeziku; 1974. godine u Zagrebu to delo je izašlo prvi put na našem jeziku, a paralelno je štampan i latinski tekst-original. To je zapravo fototipska reprodukcija spomenutog venecijanskog izdawa iz 1763. godine. Inače, ranije su kod nas objavqivani samo prevodi pojedinih fragmenata iz ovog Boškovićevog dela, sa komentarima.4

Boškovićeva shvatawa izložena su u glavnom delu, u odgovarajućoj celini i sistematski, ali neke od značajnih ideja, upravo kad je reč o filosofskim gledištima, on je izneo i ranije. U tom pogledu ovde je važno da se spomene i drugo wegovo delo od onih štampanih na našem jeziku: De Continuitatis Lege et ejus consectaris ad prima materiae elementa eorumque vires, objavqeno u Rimu prvi put 1754. godine.5 Ovo, kao i više drugih raznih spisa, Bošković je objedinio komponujući jednu celinu, sistematsko izlagawe svojih

4 Veće fragmente sa komentarima objavili su Kosta Stojanović, 1891. godine, i Dušan Nedeqković, 1955. godine. Upor. Kosta Stojanović, Atomistika, jedan deo iz filosofije Ruđera Boškovića, Niš, 1891; Dušan Nedeqković, Ruđer Bošković o prostoru, vremenu i relativnosti, Beograd, 1955.

104

gledišta uopšte. Tako je to delo reprezentativan izvor, najvažniji spis za pregled wegovih shvatawa, koji nas ovde najviše interesuje. To delo je Ernst Kasirer, istaknuti nemački filosof, pored ostalog i jedan od prvih tumača filosofskog smisla Ajnštajnove teorije relativnosti, nazvao "remek-delom prirodne filosofije onog vremena u kojem je suprotnost između Wutnove i Lajbnicove filosofije davala povod za nova kritička istraživawa". A samu Boškovićevu koncepciju jedan drugi filosof, Fridrih Niče, smatrao je, kao i Kopernikovu teoriju, "najvećim trijumfom nad čulima koji je do sada (do onog vremena - Niče je to izrekao krajem devetnaestog veka) postignut na zemqi". Iako u ovoj oceni ima preterivawa, jer je bilo još mislilaca sa takvim rezultatima, Ničeovo divqewe prema Boškovićevim rezultatima nije bilo neopravdano.

Koje su to osnovne Boškovićeve filosofske ideje i premise? Bošković je stvorio jedan teorijsko-filosofski sistem umnogome različit od Wutnovog i Lajbnicovog. Već sama čiwenica da on stvara jedan specifičan sistem u vreme tako velikog uticaja kao što je to bio Wutnov ili Lajbnicov, zaslužuje pažwu. Podstaknut umnogome od strane ovih mislilaca, on ne sledi ni jednog ni drugog u svemu, nastoji da izgradi novu, vlastitu koncepciju, sistem shvatawa, filosofiju, kao što se to vidi već iz samog naslova glavnog dela. U toj filosofiji ili naučno-filosofskoj koncepciji, koja se u stručnoj literaturi obično naziva dinamički atomizam, središwa ideja glasi da su atomi osnovni, nedeqivi i neprotežni elementi materije. Ovde je reč o jednom novom atomističkom učewu. Atomi se, prema Boškovićevom mišqewu, ne dodiruju međusobno; on ih zamišqa kao matematičke tačke rasute u beskrajnom vakuumu. Razmak između bilo kojih dveju tačaka određuju dve sile, ili je to jedna koja se mewa u zavisnosti od međusobne udaqenosti tih tačaka-atoma. Jedna od wih naziva se atraktivna, privlačna, a druga repulzivna, odbojna. Što se više smawuje rastojawe između dva atoma, repulzivna sila postaje sve veća, izuzetno je velika upravo na najmawim rastojawima, tako da onemogućuje spoj dvaju atoma. Na određenom rastojawu dvaju atoma ona se smawuje i preobražava u atraktivnu. Tačke tih prelaza Bošković naziva granicom kohezije i granicom nekohezije. Fizičko telo, prema Boškoviću, nije kontinuum (neprekidnost), nego diskretum, dinamička konfiguracija konačnog broja "centara sila"; smatrao je da nema nijednog dokaza da je protezawe materije neprekidno, i da se ona sastoji od nedeqivih tačaka. Verovao je da će se daqim istraživawima sve više upoznavati sastav materije.

I Wutn i Lajbnic su, kao što je već istaknuto, na određen način uticali na Boškovića, ali on uspeva da stvori vlastitu, originalnu koncepciju. Neki istraživači smatraju da su upravo filosofske osnove te Boškovićeve koncepcije ono što je docnije najviše uticalo i podsticalo. Lajbnicove ideje o monadama kao osnovnim elemntima sveta nisu imale takav uticaj na daqi razvoj naučnih ideja kao Boškovićeve o atomima, kao središtima sila. Ideje o monadama bile su više plod spekulativnih, metafizičkih napora (monade, na primer, imaju dušu), dok je Bošković nastojao da svoje zamisli o osnovnim elementima potkrepi i raznovrsnim argumentima. Od Wutna Bošković se razlikuje pre svega u pogledu shvatawa prostora i vremena, i po tome što govori ne samo o privlačnoj sili nego i o odbojnoj.

Jedna od najvažnijih Boškovićevih filosofskih i naučnih ideja jeste da se ne može govoriti o mogućnosti konstatovawa apsolutnih događaja; on je na tome insistirao; ono što mi možemo da upoznamo iz sveopšte dinamike relativno je. Iz wegovih ideja o promenqivosti i relativnosti svega postojećeg sledi jedan od wegovih glavnih gnoseoloških postulata: ništa nije sasvim izvesno. Sva naša saznawa su relativna. Ali, ovaj wegov stav ne treba tumačiti u duhu tradicionalnog filosofskog relativizma, ili nekog radikalnog skepticizma, još mawe u duhu agnosticizma. Mogućnosti u procesu saznawa, prema Boškoviću, nisu male i u tom procesu postiže se nesumwivo napredovawe. Naučno znawe je, prema wemu, splet hipoteza; proces saznawa nije ništa drugo nego izvesno kretawe od većih zabluda ka mawim, od hipoteza koje stvaraju veće teškoće ka onim koje stvaraju mawe teškoće. Ono što je izvesno, po wegovom mišqewu, jeste da se hipoteze koriguju. Onda kada se hipoteze slažu s pojavama na koje se odnose one se ne potvrđuju, kao što se često misli; za wega je tada reč samo o srećnom slučaju. Kako je on zapravo gledao na hipoteze kao stupaw u saznawu?

5 Upor. Ruđer Bošković, O zakonu kontinuiteta i wegovim posledicama u odnosu na osnovne elemente materije i wihove sile, s latinskog prevela Darinka Nevenić-Grabovac, predgovor i komentar napisao i stručno redigovao prevod Ernest Stipanić, Beograd, 1975, Matematički institut, Klas. naučni spisi, nova serija, kw. 1 (16).

105

U wegovo vreme bilo je još vladajuće, ili vrlo rašireno, jedno, reklo bi se, negativno gledawe na taj oblik saznawa, kao postupak u naučnom istraživawu uopšte. Najčešće se smatralo da su hipoteze čisto slobodne konstrukcije, koje imaju kao ciq samo da na neki način urede pojedine podatke; wihov ciq, prema tome, nije da se objasni stvarnost, one se na stvarnost ni ne odnose. Saznajna uloga hipoteze nije se, dakle, mogla videti ni u vreme Boškovića, jer su bili jaki ostaci sholastičkog dogmatizma, iz onog dugog razdobqa kada se mawe empirijski istraživalo, a više objašwavalo na osnovu slobodnih, spekulativnih konstrukcija koje su se stvarale brzo i olako. Zbog toga su mnogi ondašwi mislioci (ne samo Wutn, koji je izrekao one znamenite reči Hypotheses non fingo) i zazirali od mogućih uzimawa wihovih koncepcija samo per suppositiones, što su, inače, crkveni velikodostojnici uvek nudili kao mogućnost da se izbegnu sporovi sa onim misliocima čije su ideje izlazile iz okvira proklamovanih dogmi.

Svom glavnom delu Bošković daje naslov Theoria philosophiae naturalis, svakako nastojeći da i time odredi odgovarajući status svojim objašwewima pojava prirode i izvođewima sistema shvatawa sveta uopšte, bez obzira na to što je, kao što je već spomenuto, smatrao da je svako saznawe neka vrsta hipoteze. On je imao dosta razloga za spomenuta nastojawa u vezi sa određivawem statusa sistema svojih ideja, jer doista nije bila reč o nekim slobodnim metafizičkim konstrukcijama, nego o stavovima za koje je on navodio brojne razloge, dokaze, pokušavajući da ih nekako utemeqi. To, naravno, ne znači da je on pronašao sva ona neophodna i vaqana utemeqewa koja su mu bila potrebna za zasnivawe svojih najopštijih stavova. Podsetimo se da se on u potrazi za tim utemeqewima često vraćao ideji o božanskoj tvoračkoj ulozi, što je, uostalom, bio i obavezan da čini već zbog same pripadnosti onom redu koji se smatrao najviše pozvanim da brani načela rimokatoličke crkve. No, i pored toga naučni i kritički duh gotovo da je dominirao u svim wegovim preokupacijama; osnovno obeležje wegovih tragawa bila je strogost u izvođewu, težwa razlozima i dokazima, i u tom smislu pažqivom čitaocu i poznavaocu ondašwih prilika pojedina wegova pozivawa na božansku ulogu izgledaće često kao čin nužnog saglašavawa sa onim što je bilo obavezno. Na izvesnu opravdanost ovakve konstatacije upućuju, uostalom, i neki podaci u vezi sa promenama u wegovim shvatawima, nakon skidawa zabrane sa izvesnih objašwewa (da se Zemqa okreće oko Sunca).

Pitawe statusa teorijskog i filosofskog sistema - a to je važno epistemološko pitawe - za Boškovića je takođe bilo veoma važno; on je nastojao da dâ opis stvarnosti, te mu naziv "hipoteza" u onom napred spomenutom značewu nije ni mogao odgovarati. Taj termin on je koristio u jednom specifičnom opštefilosofskom, a ne logičko-metodološkom smislu: svako znawe je neka vrsta hipoteze, već zbog toga što se nikada konačno i evidentno ne dokazuje, jer su sva znawa relativna. To za wega ipak nije značilo da u procesu saznawa nema kretawa ka sve pouzdanijim znawima.

Kakva je još opšta priroda procesa saznawa, prema Boškoviću? Koren saznawa on je video u čulnom saznawu, koje se po wemu formira još od stupwa kada se dete nalazi u majčinoj utrobi. Prva svojevrsna iskustva su osećaji otpornosti spoqašweg sveta. Ove ideje danas mogu da izgledaju kao neki daleki nagoveštaji pojedinih savremenih istraživawa o izvesnim oblicima organizacije qudskog bića još u prenatalno doba. Bošković je smatrao da su čulni oblici saznawa u neraskidivoj vezi sa onim racionalnim, a i jedni i drugi čine osnovu intuitivnog saznawa, koje omogućuje velike sinteze u našoj slici o svetu. Wegovo shvatawe sveta kao sveopšte dinamike, kao i princip kontinuiteta, od kojeg je polazio, iskqučivali su kao mogućnost ne samo naivni realizam, nego i razna supstancijalistička i esencijalistička shvatawa koja su u ono doba imala još uvek veliki uticaj. U procesu saznawa mi, prema Boškoviću, određujemo, saznajemo samo ono što je diskontinuirano, ograničeno. Neke ideje o tome koje nalazimo u wegovom glavnom delu podsećaju na pojedine ideje iz rasprava filosofa i naučnika našeg vremena. Tako on, između ostalog, piše: "Nema drugog razloga zašto sve to izbjegava našem zapažawu osim onoga koji leži u čiwenici da je obujam čestica posve neznatan. Isto tako nema drugog razloga zašto nisu na dohvatu snage našeg uma osim ako ne zbog wihova golema mnoštva i izvanredno dubokog, ma kako općeg, zakona sila, što sve uzrokuje da nam nije moguće spoznajom prodrijeti u dubinu sastava pojedinih tijela. Objašwavawe općih svojstava tijela i općih razlika, koje proizilaze u kwizi 10. iz onih najdubqih principa pokušat ćemo izložiti možda i ne bez

106

uspeha. Smatram da će i nadaqe biti vrlo teško spoznati unutarwi splet pojedinih tijela, ali se ne bih usudio tvrditi da je to posve nemoguće."6

Bošković je smatrao da indukcija ima najveću ulogu u izvođewu stavova koje možemo smatrati pouzdanim. Verovao je da je i sâm putem we dokazao opravdanost principa kontinuiteta i principa neprobojnosti. Izuzetna vera u indukciju nije mu smetala da vidi i wene ograničenosti i nedovoqnosti. Ako je reč o prevelikoj veri u indukciju, to se može shvatiti ako se poznaju prilike onog vremena, kada se izlazilo iz razdobqa u kojem su, usled nedovoqnih empirijskih istraživawa i čak pomawkawa smisla za wih uopšte, prevagu imali deduktivni postupci, što je naučnu i filosofsku misao često vodilo u neplodne spekulacije.

Posmatrano epistemološki i metodološki, Boškovićeve ideje i sistem građeni su na osnovu različitih postupaka i operacija. Osnovne ideje kojim je on postigao veliki uticaj, kako izgleda, behu one filosofske, koje su ujedno bile i najoriginalnije. Vaqa istaći, a to su konstatovali i drugi autori, na jedan ili drugi način, da u poređewu sa drugim misliocima onog vremena, kod Boškovića ima ponajmawe metafizičkih principa.

Koliko su značajne Boškovićeve filosofske ideje, biće jasno ako ukažemo na čiwenicu da većina istraživača Boškovićevog opusa smatra da je ovaj mislilac na jedan ili drugi način značajan prethodnik Ajnštajnove teorije relativnosti. Od naših istraživača najviše je na toj tezi insistirao Dušan Nedeqković u svojim brojnim radovima. Da tu nije reč o nekoj pristrasnosti naših istraživača prema naučniku i filosofu zbog toga što je ponikao na našem tlu, i što se i kasnije smatrao "Slovinom", svedoče i drugi autori, kao, na primer, francuski istoričar teorije relativnosti Ogisten Sesma, koji je 1937. godine u svojoj kwizi Geneza teorije relativnosti pisao, pored ostalog, i sledeće: "Od Boškovića sigurno ne bi trebalo praviti takvog pozitivistu koji svu stvarnost svodi na ono što se može opaziti, ali što se naše spoznaje fizičkog sveta tiče, čini nam se da je Bošković autentični preteča, i možda vremenski prvi, onog relativizma koji će se ponovo javiti kod Maha pre nego doživi svoj pun procvat kod Ajnštajna u jednoj potpuno doslednoj teoriji."7

Iz pregleda Boškovićih filosofskih i naučnih ideja moglo bi se bar donekle videti koje su od wih bile najplodonosnije, kao i to u kojoj meri ih je, i na koji način, on zasnivao. Posmatrajući te ideje kao odgovarajući sistem, u tom sistemu nije teško zapaziti i brojne protivrečnosti. Te protivrečnosti treba posmatrati iz više perspektiva i, kao što je već ukazano na jedan način, i iz perspektive prilika u kojima se nalazio, koje mu, kao što je, uostalom, bio slučaj i sa drugim istaknutim stvaraocima, nisu dopuštale da se izrazi do kraja i otvoreno. Ako je ovde potrebno da se makar i najopštije naznači mesto Boškovićeve filosofije u sistematici filosofskih učewa, može se konstatovati da je, i pored raznih protivrečnosti, u oblasti ontologije Bošković pretežno materijalist; tako je ocewivan i od strane pojedinih privrženika (Pristli itd.) bez obzira što je on iz određenih razloga morao da se ograđuje od takvih tumača i privrženika. U oblasti gnoseologije i teorije saznawa uopšte zastupao je shvatawa bliža duhu našeg vremena nego koncepcijama onoga doba: uviđao je svu složenost i višedimenzionalnost procesa saznawa. Wegove relativističke ideje, i kritički duh uopšte, uticali su na gnoseološke premise koje su dosta daleko i od naivnog realizma i od subjektivnoidealističkih filosofija, bar onih radikalnijih. A o wegovim gledawima na pojedina druga pitawa koja imaju, na kraju krajeva, i određen filosofski karakter može se podosta zakqučiti iz wegovih poetskih ostvarewa,8 kao i iz Dnevnika s putovawa iz Carigrada u Poqsku.9

6 Upor. Ruđer Bošković, Teorija prirodne filozofije, prev. Jakova Stipšića, pogovor Vladimira Filipovića, dvojezičko izdawe, Zagreb, 1974, str. 247.

7 Navedeno prema: Dušan Nedeqković, Ruđer Bošković u svom vremenu i danas, Kultura, Beograd, 1961, str. 108.8 U wima se Bošković bavio onim istim idejama koje su ga interesovale i kao naučnika, pomračewe sunca i meseca.

Delove te poeme nedavno je objavio Ernest Stipanić, sa komentarima. Upor. Prvi prevod i sa latinskog na srpskohrvatski jezik nekih Boškovićevih tekstova, Delo, 1-2, 1987, str. 244-264.

9 Upor. Dnevnik s putovawa iz Carigrada u Poqsku, prev. Marija Katalinić, Zagreb, 1951, ili prevod D. Nedeqkovića, Novi Sad, 1937.

107

O Hercovim epistemološkim stavovima

Odgovarajući osvrt na Hercove (Hertz, 1857-1894) epistemološke stavove iziskuje neku vrstu obrazložewa, utoliko pre što je reč o fizičaru koji nije pisao posebne radove, spise koji bi bili posvećeni filosofskim problemima, kao što je to inače bio slučaj sa fizičarima onog doba (Helmholc, Mah, Plank itd.) ili kasnije (Ajnštajn, Bor, Hajzenberg, Šredinger, Luj de Broqi itd). Ali, Herc je ne samo eksplicitno postavqao opšta filosofska pitawa, naročito ona epistemološka, nego je izložio specifična shvatawa o tom krugu problema, koji su već krajem devetnaestog veka i početkom dvadesetog još više privukla pažwu pojedinih filosofa.

Već sâm pokušaj drukčijeg zasnivawa mehanike kao teorijske discipline jeste i jedna vrsta filosofskog pokušaja. Štaviše, sâm Herc je na taj svoj pokušaj drukčijeg zasnivawa mehanike, kako se čini, gledao više kao na filosofski pokušaj. O tome dosta jasno svedoče redovi kojima se završava predgovor autora za svoje delo Principi mehanike izloženi u novoj vezi: "Ono što je, kako se ja nadam, novo i čemu jedinom ja pridajem značaj - to je sistematizacija i uopštavawe celokupnog materijala, što znači logika, ili, ako hoćete, filosofska strana predmeta. Da li je moj rad postigao ciq ili je neuspešan, to zavisi od uspeha u ovom pogledu."1 Ovi redovi se mogu komentarisati podrobnije, osobito posledwi stav, ali ćemo se za sad zadovoqiti konstatacijom da je Hercov opus relevantan i u filosofskim istraživawima.

Daqe, listajući već spomenuto Hercovo delo, u obimnom uvodu, nalazimo stavove koji sadrže, kao što je već spomenuto, jednu specifičnu gnoseološku i epistemološku koncepciju. U uvodu, na samom početku, Herc je istakao: "Osnovni i u određenom smislu najvažniji zadatak našeg sistematskog saznavawa prirode sastoji se u tome da se nađe mogućnost da se predvidi buduće iskustvo, i u skladu sa tim da se odredi naša delatnost u sadašwosti. Osnovu za rešewe tog zadatka saznawa u svim okolnostima čine prethodna iskustva stečena ili iz slučajnih posmatrawa ili iz specijalnih eksperimenata."2 Posle ove opšte odredbe predmeta i ciqa nauke, koja se razlikuje od nekih ondašwih, pa i kasnijih, na primer, od Mahove, Herc se daqe bavi pitawima opšte prirode i pretpostavkama procesa saznawa; tu nalazimo i wegove najvažnije epistemološke stavove, koji su bili predmet različitih ocena.

"Izvođewa" budućnosti iz prošlosti, kako Herc određuje proces naučnog saznawa, temeqi se na našem stvarawu likova ili simbola iz kojih slede zakqučci po zakonima, koji su svojevrsne posledice nužnih relacija stvarnosti, koje mi tako, na neki način, upoznajemo. Uspeh u predviđawu, o kojem svedoče iskustva, eksperiment, temeqi se, prema Hercovom mišqewu, na određenom slagawu, korelaciji između stvarnosti (on, inače, uvek piše "priroda", ali je iz konteksta sasvim jasno da je reč o stvarnosti uopšte) i qudskog duha. I to je osnova za mogućnost naših uspešnih saznawa. Prvi i osnovni princip Hercove gnoseologije, pa i epistemologije, upravo je ta pretpostavka da je qudski duh po svojoj prirodi takav da može izraziti neke od relacija stvarnosti.

Kad je reč o slagawu simbola sa nekim relacijama stvarnosti, misli se samo na spomenutu mogućnost; odgovaraju li naši simboli još u nečemu drugom, konkretnom, onoj stvarnosti koju pretpostavqamo, to, prema Hercu, ne pokazuju ni iskustvo ni eksperiment. Onda kad uspevamo da stvorimo više simbola, jasnih, logičnih, biramo onaj koji je najprostiji, najjednostavniji; ali ono što se naziva tako promenqivo je i uvek se mora proveravati. Ova ideja o najjednostavnijem simbolu kao najprihvatqivijem zapravo je drugi osnovni princip Hercove gnoseologije i epistemologije. On je nastojao da iznađe neku osnovu za taj princip postulirajući odgovarajući ontološki princip - princip najmawe krivine - da u svom razvoju priroda, to jest stvarnost, sledi najjednostavnije puteve. O vrednosti ovog posledweg principa može se suditi na osnovu

1 Upor. G. Gerc, Principi mehaniki izloženi u novoy svÔzi, izdanie podgotovili A. T. GrigorÔn, L. S. Polak, red. I. A. Artobolevski, perevod V. F. Kotova i A. V. Sulimo-Samuilo, A. N. SSSR, Moskva, 1959, stor. 12.

2 Op. cit., stor. 13.

108

izvesne plodotvornosti koja bi se dostigla onda kada je on u osnovi odgovarajućih izvođewa, ali je wegovo postavqawe, postulirawe, važno u filosofskom pogledu, jer još jedanput ukazuje da je Herc u svojim tragawima izbegavao radikalne empirističke ideje, koje su u ono doba bile gotovo vladajuće, naročito na nemačkom jezičkom području, svakako najviše pod uticajem Mahove škole. Baveći se različitim fenomenima, mi, prema Hercu, ne možemo ustanoviti ni potpunu povezanost ni savršenu zakonitost. Neophodno je, mislio je on, da pretpostavimo obiqe i raznovrsnost veza stvarnosti koje nikada ne možemo da upoznamo do kraja. U prirodi ima, verovao je ovaj naučnik, više oblika kretawa, oni za koje znamo da nisu jedini.

Budući da ima različitih likova ili simbola za jedan te isti predmet, Herc je postavqao pitawe kriterijuma wihovog razvrstavawa. Likovi ili simboli se mogu razlikovati u pogledu niza karakteristika. Treba odbaciti one koji nisu u skladu sa zakonima mišqewa, to su oni čije suštinske karakteristike nisu u skladu sa odnosima spoqnih stvari. Od dva lika ili simbola jednog te istog predmeta koje smatramo dopustivim, opravdanim, treba birati celishodniji, to jest onaj koji u većoj meri predstavqa suštinske karakteristike predmeta. Pravilni su oni na koje ukazuje iskustvo na čijem temequ su nastali. Utvrđivawe kriterijuma za razvrstavawe simbola zapravo je utvrđivawe kriterijuma za pouzdanost, istinitost pojedinih elemenata iz sistema naših znawa, pre svega onih naučnih. U rešavawu tog pitawa on je, kako izgleda, sledio Helmholca: istinito je ono što nam daje mogućnost da izvodimo pravilne zakqučke o predstojećim promenama u prirodi, to jest stvarnosti. Ideju o uzročnosti smatrao je neophodnim principom u istraživawima.

Prilikom zasnivawa svake nauke, pa i mehanike, polazi se nužno, ili se implicitno pretpostavqaju bar neki postulati, najopštijeg filosofskog karaktera. I tu se već ogledaju neke od onih spona ili veza između nauke i filosofije. Herc je zasnovao mehaniku polazeći samo od pojmova vremena, prostora i mase, smatrajući suvišnim pojmove sile ili energije, ili atoma. Fenomene ili objekte na koje se odnose ovi pojmovi mi ne možemo da posmatramo, jedino što možemo da zapažamo, prema Hercu, jeste masa u kretawu. Imamo samo materijalni sistem, nikad nemamo izolovane mase. Herc nije smatrao opravdanom ideju o praznom prostoru niti ideju o silama koje deluju na rastojawu.

Na samom početku predgovora za svoje delo Principi mehanike izloženi u novoj vezi Herc je istakao: "Svi fizičari se slažu s tim da je zadatak fizike svođewe pojava na proste zakone mehanike. Ali, kad je reč o pitawu kakvi su ti zakoni, mišqewa su različita."3 Ova misao, uzeta izdvojeno iz konteksta ostalih Hercovih ideja i principa, verovatno je bila osnova za neka preterana insistirawa na Hercovom mehanicističkom stanovištu. Herc pripada eri mehanicizma i po nekim svojim gledištima on se može tako karakterisati. Ali, pri tome vaqa preciznije odrediti pojam mehanicizma u ondašwim uslovima, jasnije utvrditi smisao tog stanovišta u to vreme.

Mislim da je preterano insistirawe na oceni da je Herc bio mehanicist nedovoqno opravdano, pored ostalog, i u svetlu wegovih ideja o oblicima kretawa u stvarnosti koje još ne poznajemo, koje treba da imamo u vidu. A u wegovom isticawu potrebe dovođewa u vezu svega onoga što se izučava sa mehaničkim znawima, čak i ako se to shvati kao svođewe, ne bi trebalo videti neki oblik radikalnog mehanicizma. Meni izgleda da je Herc postavqao zahtev za dovođewem u vezu svih znawa sa mehaničkim, ponajviše u težwi da ta znawa podvrgne strogom ispitivawu, putem modela mehanike, i da tako obezbedi najveću moguću osnovu pouzdanosti, ili veću pouzdanost tih znawa.

Budući da Herc nije ostavio posebne radove posvećene filosofskim pitawima, kao što sam već spomenuo, pred onima koji su zainteresovani za wegova gledišta nalaze se ozbiqni problemi u vezi sa odgovarajućim rekonstrukcijama tih gledišta i wihovim predstavqawem u obliku neke celine, kao, uostalom, i u nizu drugih sličnih situacija. O kojim je sve zahtevima i problemima tu reč, može se videti u nizu radova pojedinih savremenih radova.4 Ali, i bez tih posebnih istraživawa, već prvim tumačima smisla Hercovih

3 Op. cit., stor. 11.4 U najistaknutije istraživače, koji su ne samo inicirali tu vrstu programa nego su svojim istraživawima otkrili nove,

značajne perspektive tih istraživawa uopšte svakako su A. Koare (Koyré) i X. Holton (Holton); ta vrsta istraživawa bila je i ostala neophodna osnova za uspešno razmatrawe gnoseoloških i filosofskih problema uopšte. Više o tome videti u: Radomir

109

opštih stavova, pre svih onih epistemoloških, bilo je jasno da je reč o shvatawima relevantnim i s gledišta filosofije.5

Štaviše, u dosta oštrim polemikama baš o tim problemima, koje su vođene još od kraja devetnaestog veka, za koje se možda ni ne može reći da su prekidane, zbog toga što su se u razvoju naučnih znawa stalno javqali novi podsticaji za rasprave, nove dimenzije tih starih, tradicionalnih problema - postavqalo se i ono famozno pitawe: čiji je Herc? I zaista, ne može se reći da je ovo pitawe slučajno postavqeno. I tada se znalo da naučnici koji dolaze do izuzetno značajninh rezultata, otkrića, najčešće pomeraju i izvesne horizonte u najopštijim filosofskim shvatawima. Možda se ta pomerawa ne odigravaju odmah, neophodno je da se odgovarajućim interpretacijama probije novi duh, pristup itd. i tako odigra ona transformacija u naučnim i filosofskim gledawima o kojoj je ovde reč.

^arls Sanders Pers (Peirce, 1839-1914), američki filosof, logičar, osnivač filosofije pragmatizma i jedan od utemeqivača semiotike kao naučne discipline, to je možda ponajboqe izrazio: "Svako veliko otkriće je jedna lekcija iz logike."6 Razume se, glavno je kako ćemo u istraživawima, koja su neminovno interdisciplinarna, jasno ustanoviti u čemu se sastoji ta lekcija iz logike itd. Na tom putu jedna od najvećih teškoća sa kojima se susrećemo svakako je izuzetno složen jezik naučnih i filosofskih disciplina, koji je u neprekidnoj evoluciji. Kad je reč o tome, možemo podsetiti na čiwenicu da je sve izrazitija tendencija zatvarawa u posebne disciplinarne žargone, čak i unutar jednog sistema nauke, kao što su to fizičke nauke, i to u toj meri da je "neposvećenima" gotovo nemoguće da ostvaruju onu komunikaciju koja se pretpostavqa u napred spomenutim interdisciplinarnim istraživawima.

Određivawe temeqnih principa i pojmova, recimo, u opusu fizičara, čak i kad je preliminarno, ili pak implicitno, već je, slobodno se može reći, značajan korak i na tlu filosofije, mislili oni tako ili ne. Pitawe je samo kakva filosofska koncepcija se tako inicira. A filosofijâ ima, kao što se zna, vrlo različitih, pre svega u pogledu wihove heurističke vrednosti, to jest u pogledu mogućnosti otvarawa novih perspektiva. Ima onih koje su podsticajne, ali i otkrivawe onih koji su ograničavajući činilac u stvarawu novih ideja, iznalažewu novih puteva, kao što su dogmatske, koje postoje u različitim varijantama i imaju jednu zajedničku odliku: više nalažu neke principe i ideje, okvire, nego što upućuju na otkrivawe novog, i tako sputavaju stvaralački zamah. Onda nije čudno što mnogi istaknuti naučnici, za čije ime se vezuju veliki rezultati i otkrića, ne slede nijednu od vladajućih filosofija svog vremena u potpunosti, u onom smislu kako to traže oni koji te filosofije afirmišu u školski sistematizovanoj, "prečišćenoj" formi. Zbog toga naučnici ponekad zaziru od filosofa, naravno, filosofa te vrste, zaziru od, kako se jednom prilikom izrazio Ajnštajn, "filosofske policije", koja uvek traži odgovarajući sklad sa doktrinom, dok je naučniku ipak najviše stalo do tražewa novog, kao, uostalom, i filosofu koji ima istinski istraživački duh. Tako se i događalo da nastaju filosofske koncepcije, najvećim delom samo kao spekulativne konstrukcije. Do ovakve vrste konstrukcija dolazilo se i u nauci onda kada se previše insistiralo na teorijskim okvirima unutar neke škole mišqewa. To je ona druga strana medaqe, koja, kad je reč o školama mišqewa, nije tako retka pojava.

Herc je zanimqiva pojava i u pogledu, rekao bih, izvesne samostalnosti; on pripada najblistavijim umovima koji su išli svojim putem. Opšta filosofska stanovišta, pa i epistemološka, nije preuzimao od drugih, kao što se to obično činilo. Iako je bio prvi saradnik Helmholca, koji je, kao što je poznato, izgradio posebnu filosofsku koncepciju, tzv. teoriju hijeroglifa, kojom je nastojao da objasni prirodu procesa saznawa, Herc je nastojao da sâm izgradi osnove svojih gledawa na svet. Za wega epistemološka shvatawa nisu bila marginalna, kao, uostalom, ni za mnoge druge fizičare onog vremena. Podsetimo samo na to koliko su baš ta pitawa zaokupqala wegove savremenike oko Maha, Dijema, ili one oko Bolcmana. Herc nije činio

Đorđević, "Istorija nauke i teorija saznawa", Obeležja, god. XIV, br. 6, 1984 (u sadašwoj kwizi: str. ???); W. H. Watson, On Understanding Physics, An Analysis of the Philosophy of Physics, New York, 1959.

5 Na Hercove izvesne stavove osvrću se ili se wima bave filosofi različitih orijentacija: Harald Hefding, Abel Rej, Herman Koen, Albert Bazala, Bernard Bavink, Karl Poper, tumačeći ih ponekad vrlo različito. Samo te razlike u tumačewima mogle bi biti predmet posebnih istraživawa.

6 ^arls Sanders Pers, Pragmatizam, "Grafos", Beograd, 1979, str. 9.

110

nikakve korake koji bi pokazivali wegovo približavawe vladajućim školama, više mu je bilo stalo do samog tragawa nego do arbitrirawa u sporovima oko opštih teorijskih i filosofskih shvatawa. Uostalom, on je živeo znatno kraće nego većina naučnika wegovih savremenika koji su vodili i filosofske rasprave i sporove: živeo je samo tridesetsedam godina. Svakako da nije bilo ni vremena za takve rasprave.

Hercova stanovišta biće znatno jasnija ako ih posmatramo u odgovarajućem kontekstu razvoja filosofije i nauke posle Kanta. Kantova filosofija je predstavqala svojevrsno razmeđe. Od te uticajne filosofije vodila su dva različita puta. Jedan je jasno obeležen možda ponajviše Mahovim koncepcijama. Na wemu su se našli mnogi filosofi i naučnici, gradeći brojne varijante učewa koja u svojoj osnovi imaju premise Mahove filosofije. To su fenomenalistička shvatawa. Drugi put je umnogome obeležen Bolcmanovim i Plankovim shvatawima. Ali, ne treba misliti da su naučnici i filosofi sasvim konsekventno razvijali svoja učewa, posmatrano logički, a i inače. Bilo je mnogo onih koji su, idući svojim putem, razvijali shvatawa u kojima ima stavova i iz jedne i iz druge od inače oprečnih opštih filosofskih doktrina o svetu, saznawu, prirodi pojmova nauke. Do takvih situacija su dovodili različiti činioci. Herc se našao među onim sledbenicima Kanta koji su pošli daqe od Kantovog dopuštewa da postoji neka stvarnost, ali da se naša znawa ne mogu ticati wene suštine, da je ta suština u principu nedostupna.

Već iz letimičnog pregleda Hercovih epistemoloških stavova može se videti da u Hercovom opusu nije reč samo o dopuštewu postojawa neke stvarnosti koja "aficira" naša čula, kako je to isticao Kant, nego o objektu koji u nekoj meri biva dostupan, izvestan, zahvaqujući mogućnosti da naši simboli izraze neke wegove karakteristike. Znawe je tu u veoma posredovanim oblicima u vezi sa stvarnošću na koju se odnosi, ili sa prirodom, kako najčešće nalazimo u Hercovom opusu. Na opravdanost ove konstatacije upućuje i Hercovo naglašavawe da se mehanika "ograničava na stvarne sile i veze u prirodi, a ne posmatra se prosto kao arena matematičkih vežbawa";7 daqe, u istom delu on piše o fizičkom značewu mehaničkih principa.

Već sam konstatovao da Herc spada u one znamenite naučnike, mislioce, koji su nastojali da idu svojim putem, koji su gradili koncepcije vođeni razlozima i pod uticajem situacija koje su iskrsavale na wihovom vlastitom istraživačkom putu. Iz te konstatacije ne treba izvoditi zakqučak da na wega nisu uticali drugi naučnici i filosofi. Ali, o tom uticaju ne smemo da sudimo samo na osnovu pojedinih wegovih iskaza. Ako govorimo o uticaju, onda je važno da se u istraživawu utvrdi vrsta, mera, trajawe tog uticaja itd. Iz naučnih biografija8 i drugih tekstova o životu i radu Herca znamo da su na wega uticali pojedini mislioci, o čemu nalazimo i podatke koji potiču od wega samog. Ustanovqavawe vrste i stupwa uticaja, međutim, jeste istraživački zadatak, skopčan s velikim teškoćama. Tekstova posvećenih tom problemu, koliko mi je poznato, nema mnogo.

Ako je reč o uticajima na wega, onda se može konstatovati Helmholcov uticaj. Sigurno je da on nije izbegao i određen uticaj Mahove i Ostvaldove škole, to se može jasno zapaziti; isto tako se može pretpostaviti da je wemu bilo dosta teško da iskazuje izvesne rezerve prema pojedinim idejama radikalnog empirizma Maha u vreme kada su Mahove ideje bile neobično uticajne ne samo u Nemačkoj i Austro-Ugarskoj nego i u drugim zemqama gde je bilo sličnih škola. Plank je bio u pravu kad je tvrdio da je za poduhvat te vrste potrebno mnogo snage.9 Izgleda da je uticaj spomenutih škola bio sasvim moguć, jer je on težio da izbegne sve puteve koji vode dogmatizmu i naivnom realizmu.

Kao istinski naučni duh, on je stalno tragao za sve složenijim kriterijumima pouzdanosti znawa. Izvestan naboj skepticizma, koji su sadržavale radikalne subjektivnoidealističke koncepcije, odgovarao je, kako se čini, wegovom, reklo bi se, strogo kritičkom duhu, koji se nije zadovoqavao olako dostignutim nivoom pouzdanosti znawa. Sledeći redovi su, po mom mišqewu, u tom pogledu indikativni: "Ako mi postavqamo pitawe o istinskom, stvarnom uzroku čiwenice što se danas u fizici više koristi u razmatrawima jezik učewa

7 Upor. G. Gerc, Principi mehaniki izloženi v novoy svÔzi..., str. 10.8 Russell McCormmach, "Hertz, Heinrich Rudolf", Dictionary of Scientific Biography, Charles Coulston Gillispie, Ed.

in chief, Vol. VI, New York, 1971, 340-350; GrigorÔn, A. T., VÔl†#cev, A. N., Genrih Gerc, Moskva, 1968; Maks Plank, Izabranie trudi, Moskva, 1975, 516.

9 Plank je to posebno istakao, videti navedeno delo.

111

o energiji (energetizam Ostvalda i drugih - R. Đ.), onda možemo da odgovorimo ovako: zato što tim putem ona najboqe može da se sačuva od raspravqawa o stvarima o kojima ona tako malo zna i koje nemaju nikakav uticaj na suštinu razmatranih stavova."10

Iz ovih redova se vidi da je Herc konstatovao uticaj spomenute škole; inače se on sâm ne deklariše kao zastupnik takvih shvatawa - u svakom slučaju, primetna je izvesna rezerva. Ako još imamo u vidu i čiwenicu da je u Hercovo vreme bio dosta uticajan i tzv. vulgarni materijalizam, koji je svojim nekritičkim pristupom, pukom afirmacijom načela starog materijalizma vodio novim oblicima spekulativne metafizike i dogmatizma, biće jasnije Hercovo zazirawe od raznih oblika dogmatizma, kao i iskazivawe izvesnog razumevawa za uticaj koncepcije energetizma i drugih sličnih shvatawa.

Kako je sve Herc ocewivan u filosofskoj literaturi? Zanimqivo je da su ocene Herca vrlo raznolike, a ponekad i dijametralno različite. Verujem da je do nekih od tih ocena došlo usled zanemarivawa opšteg konteksta okolnosti, ili su pak one bile rezultat razmatrawa samo nekih wegovih pojedinačnih stavova. Harald Hefding, danski filosof, bio je među onima koji su raspravqali o Hercovim filosofskim, epistemološkim shvatawima; u svom delu Savremena filosofija (1902)11 ovaj, u to vreme vrlo poznat i uticajan filosof Hercu posvećuje nekoliko stranica. Rekonstruišući Hercova filosofska shvatawa, Hefding je izneo ocenu, koja se često sreće u literaturi o Hercu, da je ovaj blizak Mahu.12 Za tu ocenu ovaj filosof ne daje podrobnija obrazložewa. Herc se, prema Hefdingu, od Maha razlikuje po tome što je "jače podvukao crtu simbolizma nego ekonomije ... što je više nagiwao očiglednim likovima".

Herc je ubrzo bio predmet sporova među neokantovcima. Herman Koen (Cohen, 1842-1918), osnivač jedne od dveju najpoznatijih neokantovskih filosofskih škola, Marburške, smatrao je da je Herc kantovac. Sa takvom ocenom nije se slagao Klajnpeter, Mahov sledbenik, težeći da Hercova gledišta protumači u duhu Mahove filosofije. Ocene u ovom duhu možemo docnije da zapazimo u raznim izvorima koji, kako izgleda, nisu uvek bili rezultat širih istraživawa; one su često bile preuzimane iz ranijih izvora. Osnovu za sasvim drukčije tumačewe Hercovih shvatawa nalazimo još kod Abela Reja (Rey, 1873-1940), istaknutog francuskog filosofa nauke. Kasnije su u marksističkoj literaturi te ocene precizirane; najviše se oslawalo na stavove iz Lewinovog polemičkog spisa Materijalizam i empiriokriticizam, gde se ukazuje da je Herc bio materijalist, mada nedosledan. Mislim da za ovakvu ocenu ima dosta razloga, ali je ona sasvim opšteg karaktera.13 Još preostaju brojni problemi koje u vezi sa wom treba razjasniti.

Od Hercove smrti prošlo je više od stotinu godina. To i nije tako dug period vremena kad je reč o pokušajima da se wegovo delo istraži potpunije, naročito kad je reč o posebnim pitawima u vezi sa wegovim opštim filosofskim shvatawima. Odgovor na mnoga pitawa u vezi sa ovim posledwim pretpostavqa šira istraživawa, brojne komparativne analize, naročito ako se nastoji da se utvrdi uticaj ovog ili onog mislioca na Herca. A na Herca je svakako bilo uticaja različitih mislilaca. Ono što jedan naučnik najviše čita u godinama svog formirawa ili kasnije svakako vrši neki uticaj. istraživawa treba da pokažu o kojim je sve uticajima u ovom slučaju reč.

Rasel MekKormak (McCormmach)14 ističe, na primer, da je ovaj naučnik intenzivno čitao Diringa (Dühring), Fehnera (Fechner), Kanta (Kant), Locea (Lotze) i Maha, i da su dela tih mislilaca na wega veoma mnogo uticala. Ali, ovaj autor nam ne pokazuje u čemu se sve ogleda uticaj ovih mislilaca, inače međusobno vrlo različitih, na "qubimca bogova" Herca, kako ga je nazivao Helmholc. A ta istraživawa su važna, osobito

1 0 G. Gerc, navedeno delo, stor. 32.1 1 Ovo Hefdingovo delo je jedna vrsta dopune wegovom obimnom delu Istorija nove filosofije. Ubrzo je prevedeno na

druge jezike: pod naslovom Moderni filosofi, u Nemačkoj 1905; Savremena filosofija, u Rusiji 1907. itd.1 2 Bernhard Bawink, Erlebnisse und Probleme der Naturwissenschaft, 2. Auflage, Leipzig, 1921, 27-28.1 3 Isti pisac, međutim, u Filosofskim sveskama, posthumno objavqenom spisu, Herca ocewuje drukčije, uvršćuje ga u

sledbenike radikalnog empirizma, u idealiste, subjektiviste. Upor. V. I. Lewin, Filozofske sveske, Izabrana dela V. I. Lewina, tom 15, Kultura, Beograd, 1960, str. 440.

1 4 Videti izvor naveden pod brojem 8.

112

ona u kojima će se preciznije izučiti filosofska shvatawa Herca, wegov doprinos promeni shvatawa u ovoj oblasti.

Filip Frank u tom smislu koristi sintagmu "elektromagnetska slika o svetu". Ovaj istaknuti fizičar i filosof nauke istakao je u vezi sa tim, pored ostalog: "Priznavawe elektromagnetske teorije materije bilo je vrlo važan faktor u evoluciji naučne i filosofske misli. Od vremena rađawa nove nauke (oko 1600. godine) vladajući stav među naučnicima bila je vera u mehanističku nauku, koja označava veru u to da fizičke pojave mogu biti shvaćene ili objašwene samo u onom smislu ako te pojave mogu biti svedene na wutnovske zakone kretawa. Očevidno je da je elektromagnetska teorija materije potkopala osnove za takvo svođewe. Počevši od Hajnriha Herca bilo je utvrđeno kako je neophodno da se prekinu pokušaji svođewa svih fizičkih pojava na zakone mehanike. Umesto toga je bio istaknut zahtev da se svi fizički fakti izvode iz zakonâ elektromagnetskih pojava Maksvela. To je obeležavalo radikalnu promenu u značewu pojma shvatawe ili objašwewe. Zahtev za svođewem na Wutnove zakone bio je istaknut zato što se smatralo da su ti zakoni samoočevidni; svođewe na wutnovsku mehaniku bilo je svođewe na inteligibilne principe u smislu aristotelovskih principa. Međutim, jedva da je neko počeo da misli kako su jednačine elektromagnetnog poqa Maksvela samoočevidne ili inteligibilne. Otud je odricawe od mehanističkog objašwewa takođe označavalo i odricawe od zahteva za izvođewem iz inteligibilnih principa. Jednačine elektromagnetnog poqa Maksvela i hipoteza Lorenca o raspodeli elektromagnetnih naboja u materijalnim česticama bile su prihvaćene samo zato što zapaženi fakti koji su se ticali kretawa tela i širewa svetlosti mogli biti iz wih izvedeni. Kriterijumi Tome Akvinskog za niži tip istina, naučne istine, a ne filosofske, postao je odlučujući kriterijum. Principi fizike su prihvatani, ako su mogli da izdrže proveru logičke osnovanosti i empirijske potvrde. Era mehanističke fizike dospela je do kraja i počela je era logičko-empirijske nauke. Grubo govoreći, može se reći da je mehanistička era trajala od 1600. do 1900. godine i da je 20. vek počeo s razvojem logičko-empirijske koncepcije nauke."15

Hajnrih Herc se nalazi na samom kraju razdobqa koje je Frank s pravom predstavio kao prelomno, pa je razumqivo da su wegova stanovišta koja se često označavaju kao mehanicistička bez nekih precizirawa, svakako bila dosta različita od onih iz pređašweg perioda, naročito od onih iz 18. veka, koja su kasnije postala i najpoznatija, kao neka vrsta paradigme.

1 5 Filip Frank, FilosofiÔ nauki, Moskva, 1950, stor. 226-227.

113

Premise Dijemove epistemologije

U savremenim raspravama iz oblasti epistemologije i filosofije nauka uopšte ideje i shvatawa Pjera Dijema (Duhem, 1861-1916) često su predmet odgovarajućih razmatrawa. Istaknuti naučnici i filosofi različitih orijentacija bavili su se s razlogom na jedan ili drugi način idejama ovog mislioca. Dijem je spadao u one istaknute naučnike, fizičare, koji su se dosta bavili problemima filosofije nauke, posebno epistemološkim i metodološkim problemima. On se bavio i problemima istorijskog razvoja naučnih znawa, koji su na razne načine u vezi sa ovim posledwim problemima. Glavnina upravo tih problema, inače umnogome raznorodnih, danas se zaokružuje sintagmom rast naučnog saznawa, koja potiče iz američke i engleske literature, u kojoj se posledwih decenija najviše i raspravqalo o problemima o kojima je reč. Te rasprave su doista dale krupne rezultate, otkrile su nove dimenzije pojedinih tradicionalnih problema. Izvesni modeli koji su bili u središtu pažwe sadrže i jednu novu terminologiju, žargon koji su na neki način usvajali ili koristili i kritičari tih tekovina. Neki od tekstova iz te neobično bogate literature pokazuju da se opasnost precewivawa pojedinih novih tekovina javqala gotovo uvek kada je zanemarivan potpuniji uvid u izvesne ranije doprinose raspravama problema u vezi sa prirodom naučnih znawa i putevima wegovog transformisawa, postignute u drugim filosofskim tradicijama, na primer, onom u Francuskoj ili Nemačkoj.

Za Dijema bi se u pogledu širine zahvata problema, kao odgovarajuće neophodne pretpostavke, po svoj prilici moglo reći da je najbliži onim značajnim nastojawima koja ponajviše otvaraju perspektive za rešavawe pojedinih problema u vezi sa prirodom naučnih znawa i osnovnim oblicima promena u naučnoj slici o svetu. I čiwenica da se pojedina wegova gledišta danas komentarišu, spisi navode, na svoj način upućuje na opravdanost ove konstatacije. Uprkos tome, malo je pokušaja da se wegova filosofska i epistemološka gledišta razmotre bliže, celovitije, iz perspektive našeg vremena. Izvesne prednosti ovog mislioca u odnosu na brojne druge mogu se donekle videti već iz nekih podataka o širini wegovih istraživawa, koje, inače, ne nalazimo često u biografijama naučnika. On se bavio fizikom, racionalnom mehanikom, fizičkom hemijom, istorijom i filosofijom nauke; u svim ovim međusobno, inače, ne tako baš bliskim naukama on je bio na odgovarajućem profesionalnom nivou, dajući značajne priloge, kao što s pravom ističe i Donald Miler.1 U oblasti fizike ponajviše se bavio problemima termodinamike i hidrodinamike, kao i problemima elastičnosti.

Iz oblasti epistemologije i filosofije nauke uopšte, koja nas ovde najviše interesuje, Dijem je objavio više radova, među kojima je svakako najvažnija kwiga Fizička teorija, wen ciq i wena struktura,2 objavqena prvi put 1906. godine. Ovo Dijemovo delo verovatno ne bi imalo neki veći uticaj da se ovaj naučnik nije bavio, i to dugo, i istraživawima problema iz oblasti istorije nauke, koja su svakako predstavqala značajnu osnovu za radove iz oblasti epistemologije i filosofije nauke. Ovde nije reč samo o wegovom voluminoznom delu Sistem sveta,3 zamišqenom u dvanaest kwiga, od kojih je on sâm objavio pet, a pet je priredila docnije, posle

1 Upor. Donald G. Miller, "Duhem, Pierre-Maurice-Marie", Dictionary of Scientific Biography, Charles Coulston Gillispie, Ed. in chief, Vol. IV, New York, 1971, 225-233. Ovaj izvor sadrži iscrpan pregled podataka o Dijemovom životu i radu, razmatrawe wegovih doprinosa u oblasti filosofije nauke, istorije nauke, različitim oblastima fizike, bibliografiju radova, kao i bibliografiju radova o tom naučniku i filosofu.

2 Originalni naslov: Pierre Duhem, La théorie physique, son object et sa structure, Paris, 1906, drugo izdawe 1914, treće 1933. Ubrzo posle prvog izdawa pojavili su se prevodi tog dela, najpre nemački s preporukom Ernsta Maha 1908, zatim ruski 1910, dok se engleski prevod pojavio tek posle Drugog svetskog rata, s predgovorom Luja de Broqija i imao dva izdawa u Americi, Prinston 1954, Wujork 1963. Francuska izdawa ovog Dijemovog dela već su, reklo bi se, bibliografska retkost, bar kad je reč o našim bibliotekama, pa se zbog toga ovde koristim engleskim prevodom. Upor. Pierre Duhem, The Aim and the Structure of Physical Theory, Foreword by Prince Louis de Broglie, translated from the French by Philip P. Wiener, Princeton, New Jersey, 1954. Daqe u tekstu ovaj izvor navodim skraćeno: P. Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory.

114

wegove smrti, wegova kći, nego i o delima o Leonardu da Vinčiju (dve kwige), Maksvelu itd.4 Po širini zahvata u ovim posledwim istraživawima on je, koliko mi je poznato, ne samo ispred svih svojih savremenika nego i ispred docnijih istraživača.

U spomenutom glavnom delu iz oblasti filosofije nauke Dijem se bavio problemima ciqa fizičke teorije, odnosom fizičke teorije i metafizičkih objašwewa, prirodom i suštinom fizičke teorije, odnosom teorije i iskustva, određivawem pojma i značewa fizičkog eksperimenta, naučnog zakona, hipoteze i intuicije, kao i nizom drugih problema. U predgovoru tog dela Dijem je istakao kako je sebi postavio zadatak da logički analizira metod na osnovu kojeg se razvija fizika, da utvrdi ciq fizičke teorije. On se tu našao u stvari pred spektrom tradicionalnih naučnih i filosofskih problema kojima su se na jedan ili drugi način bavili filosofi i naučnici kroz stoleća, naročito od Wutnovog vremena. I među naučnicima i filosofima Dijemovim savremenicima veoma mnogo se raspravqalo o tim problemima, na primer, u Mahovoj školi, u krugovima oko Bolcmana, Planka, no ipak se Dijem, reklo bi se, wima bavio ponajviše, i to na osnovu širokog uvida u istoriju nauke, kao i na osnovu vlastitog istraživačkog iskustva. On je pripadao onim fizičarima koji su smatrali da je zadatak fizike objašwewe rezultata do kojih se dolazi merewima, eksperimentom. Objašwewe je shvatio kao otkrivawe stvarnosti, tj. kao razlučivawe stvarnosti od puke pojavnosti.

Fizička teorija uopšte ima prema wemu hipotetički karakter; ona nije autonomna, neka krajwa utemeqewa i obrazložewa ona dobija, prema ovom naučniku, u odgovarajućoj metafizici. On je želeo da ispita je li moguće izgraditi teoriju koja se ne bi temeqila na stavovima koji bi bili izvan sistema te teorije. Držao je da nijedna metafizička teorija ne može biti dovoqna osnova za fizičku teoriju, pa je nastojao da ovu posledwu odvoji od metafizičkih elemenata.5 Fizička teorija je za Dijema sistem matematičkih stavova izvedenih iz malog broja principa koji treba da što tačnije i što potpunije izraze ceo sistem eksperimentalno utvrđenih zakona. Ovi posledwi, eksperimentalni zakoni tiču se samo pojavnosti. Ako pojmovi iz određenog sistema stavova u opštoj apstraktnoj formi izražavaju elemente iz kojih se sastoje predmeti materijalnog sveta, onda je reč o fizičkoj teoriji. Ovakva odredba teorije u suštini nije sasvim nova, mada Dijem do we dolazi, reklo bi se, sasvim samostalno, kao, uostalom, i do većine drugih stavova filosofije nauke i epistemologije; ona otkriva izvesne protivrečnosti u wegovim shvatawima o kojima će biti reči u daqem izlagawu.

Teorija je za Dijema oblik ekonomije mišqewa;6 ona se, kao ni hipoteza, ne odnosi na poredak u svetu, na "ontološki poredak". On smatra da se ne može dokazati da poredak koji je izvan granica eksperimentalnog iskustva. Ovaj posledwi može, prema Dijemu, da se otkrije na neki način samo putem intuicije. 7 Dijem, inače, nije odbacivao postulat o postojawu nekog reda među stvarima i nužnosti postojawa stvarnosti, smatrao je, štaviše, da je naučnik, fizičar, u potrazi samo za tim redom i vezama u stvarnosti. Fizička teorija, koja je za ovog naučnika sažet opis velikog broja eksperimentalnih podataka, zakonitosti, koji pomaže ekonomiji mišqewa, ima ciq da se približi najboqoj predstavi o stvarnosti ili, kako je on isticao, da se pretvori u prirodnu klasifikaciju, tj. da bude neki opis tzv. ontološkog poretka. Međutim, klasifikaciju određuje i kao "sinoptičku sliku kojom se rezimiraju prethodna apstrahovawa, izjednačavawa..." Teorijska fizika je za Dijema u stvari matematička fizika. Fizički ogled, eksperiment, nije samo posmatrawe neke pojave nego još i wegovo tumačewe, koje je teorijsko. To teorijsko tumačewe pojave i čini mogućom upotrebu instrumenata. Iz ovoga se može videti da eksperimentalni i teorijski rad u fizici i nauci uopšte nisu tako daleki jedan od drugog, kao što to ponekad izgleda u uslovima "podele rada" među savremenim fizičarima, naučnicima uopšte. Fizički zakoni prema Dijemu nisu ni tačni ni netačni, nego približni, i usled

3 Upor. Pierre Duhem, Le Syste#me du Monde. Histoire des doctrines cosmologiques de Platon a# Copernic, 10 vols, Paris, 1913-1959.

4 O ostalim delima iz te oblasti videti u bibliografiji, u prilogu uz izvor naveden u primedbi br. 1.5 P. Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory..., Part I, Chapter ???.6 Ibid., Part I, Chapter II.7 Ibid., 27, 37, 80, 104, 294.

115

toga oni su relativni. Oni izražavaju odnose među odgovarajućim simbolima. U poređewu sa pravilnostima do kojih dospeva zdrav razum, oni, prema Dijemovom mišqewu, pružaju osetno više.8

Hipoteze se, prema Dijemu, kao što je spomenuto, takođe ne odnose na stvarnost; one su rezultat postepenog razvoja naučnog saznawa, do wih se prema Dijemu ne može doći brzo, u nekim stvaralačkim magnovewima. Međutim, treba primetiti, ova posledwa mogućnost se ne bi smela iskqučivati - na to upućuju upravo pojedini značajni podaci iz istorijskog razvoja nauke. Nastanak jedne plodne i značajne hipoteze zavisi od svojevrsne "igre" raznolikih činilaca, pre svega od stawa u nauci i mogućnosti naučnika da u odgovarajućim uslovima iz različitih malobrojnih elemenata formuliše jedan novi, mogući odgovor-hipotezu na pitawe koje je postavqeno. Dijem je smatrao da fizičar ne bira hipotezu na kojoj temeqi svoja daqa izvođewa, kao što ni cvet ne bira insekta koji će ga oprašiti, ona je plod wegovog uma; ona se isto tako ne izvodi iz aksioma, ona je, dakle, nekakva tvorevina, reklo bi se, čistog uma. Hipoteze, prema tome, ne predstavqaju sudove o prirodi stvari, već samo pretpostavke iz kojih bi mogli da budu izvedeni zakqučci u skladu sa zakonima do kojih se došlo eksperimentalno, smatrao je Dijem.9

Ovde treba podsetiti da se prema Dijemu ni eksperiment ne odnosi na stvarnost, nego na pojavnost. U tom slučaju značajna uloga hipoteze, o kojoj se inače dosta zna baš iz uvida u istorijski razvoj znawa, ostaje neobjašwiva; isto tako se ne mogu videti kriterijumi razgraničavawa između pojedinih stupweva ili pak elemenata u procesu saznawa, ukoliko bi se prihvatile odgovarajuće Dijemove premise. Iako su hipoteze plod stvaralačkog rada naučnika, rezultat žive stvaralačke imaginacije koja se ogleda u svojevrsnim kombinacijama, čiwenica da se neke od wih pokazuju kao izuzetno plodne i da se putem wih može doći do rezultata koji dovode do preobražaja baš u onom pravcu i na onaj način koji je pretpostavqen ranije, otkriva da one moraju na neki način da se tiču stvarnosti i da donekle "pogađaju" "red i vezu među stvarima".10

Tu se nalazimo pred doista složenim problemima preciznijeg određivawa spomenutih, a i drugih elemenata iz sistema naučnih znawa i, razume se, pred problemima odgovarajućeg utemeqewa tih odredbi, naučnim i filosofskim. Protivrečnosti i granice Dijemovih premisa vide se ponajviše baš tu i osoben su izraz izvesne nekonsistentnosti u pogledu izbora najopštijih filosofskih postulata.

Krug problema kojima se Dijem bavio u svom glavnom delu iz oblasti filosofije nauke mnogo je širi. Ovde nije moguće, a nije ni neophodno, da se ukaže na sve wih, a još mawe je moguće odgovarajuće komentarisawe svih značajnijih Dijemovih gledišta. Važno je napomenuti da se Dijem u spomenutom glavnom delu bavio i izvesnim metodološkim problemima, kao i određenim pitawima u vezi sa prirodom naučnog stvarawa, činiocima i obeležjima naučnog stvaralaštva. U vezi sa ovim posledwim on se pozabavio mogućnostima izvesne tipologije naučnih umova; određene razlike među naučnim umovima u pogledu načina stvarawa, pa i vrednosti samih rezultata, za wega su bile uglavnom stvar karakteristika pripadnika ove ili one nacije, a ne stvar individualnih razlika među naučnicima. Tako je tzv. engleske umove ocewivao kao široke ali ne i duboke, u tom smislu je objašwavao i pojavu induktivnog metoda u razvoju filosofije i nauke u Engleskoj. Nasuprot tzv. engleskim umovima, tzv. francuski se tradicionalno odlikuju dubinom itd, pa su i rezultati do kojih su oni došli bili od većeg značaja. Interesovawa za ovaj krug problema kasnije su postala mnogo veća, svakako pod uticajem vrlo različitih činilaca. Godinu dana pre smrti objavquje kwigu umnogome specifičnu, neobičnu već po naslovu: Nemačka nauka.11 U toj kwizi nalazimo još šira razmatrawa o razlikama među umovima prema tome da li su se kod wih izrazitije manifestovale analitičke i logičke sposobnosti, ili pak sintetičke, intuitivne; po wemu, zahvaqujući ovim drugim sposobnostima otkrivaju se

8 Ibid., Part II, Chapter V.9 Ibid., Part II, Chapter VII.1 0 U pokušaju da razjasnimo prirodu hipoteze, a naročito wenu ulogu u nauci, mnoštvo situacija u vezi sa tim iz istorije

nauke, nužno nailazimo na potrebu odgovarajućeg utemeqewa koncepcije, tj. izvora izvesnih najopštijih filosofskih postulata.

1 1 Upor. Pierre Duhem, La Science allemande, Paris, A. Hermann & Fils, 1915. Sastavqena je iz četiri predavawa i jednog dodatka, koja je Dijem držao u Asocijaciji katoličkih studenata u Bordou 24. februara, 4, 11. i 18. marta 1915, u vreme rata između Nemačke i Francuske: 1. "Nauka i moć rasuđivawa", 2. "Eksperimentalne nauke", 3. "Istorijske nauke", 4. "Red i jasnoća - zakqučak" i dodatak "Neka razmišqawa o nemačkoj nauci".

116

principi, glavne ideje, dok su zahvaqujući prvim sposobnostima nastajali rezultati koji su nekako samo izvođeni, jer su iz wih mawe ili više sledili; za ove posledwe rezultate, prema Dijemu, odlučujući je uporan rad, a mawe izuzetne sposobnosti. Sa tog stanovišta on upoređuje francuske i nemačke naučnike; francuski umovi oličavaju sintetičke, intuitivne, dok nemački ovaploćuju ponajviše analitičke, logičke. Po nivou te analize, reklo bi se, znatno zaostaju za onim o istim problemima koje nalazimo u wegovom glavnom filosofskom delu Fizička teorija, wen objekt i wena struktura. Žak Adamar je bio sasvim u pravu kad je konstatovao da se ovaj istaknuti naučnik bio izgubio izvodeći zakqučke o znatno mawoj vrednosti tzv. nemačkih umova u odnosu na tzv. francuske. No, bez obzira na ove okolnosti, mislim da i ovo Dijemovo delo treba izučavati isto tako pažqivo kao i ostala wegova dela, i to iz više razloga.

Što se tiče samog problema kojim se Dijem u wemu bavio, može se odmah konstatovati da nije u pitawu opravdanost postavqawa problema izvođewa odgovarajuće tipologije umova. Nije slučajno što je taj problem postavio baš ovaj naučnik; širok uvid u istoriju nauke, izvesni unekoliko indikativni podaci podstakli su ga na tragawe za određenim pravilnostima u ispoqavawu ovih ili onih sposobnosti, logičkih operacija ili pak intuicije. Moguće je doista razlikovawe naučnika u pogledu onih operacija zahvaqujući kojima su ponajviše i dolazili do svojih velikih i značajnih rezultata. Naravno, deobe ne bi nipošto morale da budu samo dihotomijske, niti bi morale da se podudaraju sa nacionalnom pripadnošću naučnika, kao što je to izvodio Dijem, naročito u svojoj posledwoj kwizi, nego znatno složenije, ukqučujući i razne druge vrste i podvrste. Upravo uvid u istorijske okolnosti razvoja nauka upućuje na mogućnosti razvijenijih i složenijih tipologija umova i otkrića. Slédeći jedno Paskalovo opšte razlikovawe umova na oštroumne ili intuitivne, i matematičke ili logičke,12 Dijem je nastojao da tu razliku predstavi drukčije, na planu jedne šire karakterologije kojom bi se obeležile neke suštinske razlike među nacijama, u prvom redu između Nemaca i Francuza, u pogledu osnovnih odlika u naučnom stvarawu. U nastojawu da pokaže opravdanost navedenog razlikovawa on je čitave oblasti nauke i neke od nauka označio kao francuske, polazeći od stava da su u wima najvažnije principe, nove ideje i pravce ustanovili francuski naučnici,13 dopuštajući samo ponegde retke izuzetke.

Posledwa rečenica iz Dijemove kwige Nemačka nauka, inače podvučena kurzivom, neka je vrsta najkraćeg zakqučka celokupnog izlagawa, do kojeg je autoru, kako izgleda, ponajviše stalo: Scientia germanica ancilla scientiae gallicae.14 Doduše, Dijem piše o nauci kao tvorevini naučnika najrazličitijih zemaqa, o tome da će umovi tokom vremena gubiti određene nacionalne karakteristike,15 ali prema wemu, kad je reč o proteklim periodima, opravdano je govoriti o izvesnim razlozima, kako u pogledu doprinosa, tako i u pogledu izvesnih obeležja u naučnom stvarawu, na kojima on insistira. U vezi sa tim vaqa istaći da se čitalac ove posledwe Dijemove kwige ne može oteti utisku da je pisac bio sasvim uveren u opravdanost stavova koje je iznosio, kao i u zakqučke do kojih je došao, smatrao ih je vaqanim naučnim nalazom. Ni mi danas, kao ni wegovi savremenici, ne možemo ovakve stavove da do kraja objasnimo samo posebnim, ratnim okolnostima, koje su na početku Prvog svetskog rata u sukobima između Nemaca i Francuza doista bile dramatične, iako su na Dijemova gledišta one imale veliki uticaj. To nije moguće utoliko pre što je sličnih situacija bilo i na drugim stranama, i tada i kasnije, a ima ih na određen način i danas, i one se ne mogu objašwavati samo kao izraz pukog nacionalizma; tu je reč o određenim tipovima svesti, pre svega onim ideološkim, i vezama tih oblika svesti sa naukom, vezama za koje se ranije često mislilo da su marginalne za one koji se bave epistemologijom i filosofijom nauke.

Koreni ideologije uopšte sežu duboko; ideologije nisu samo nešto "spoqašwe", odgovarajuća tvorevina onih koji su zainteresovani za ovakvo ili onakvo stawe ili objašwewe prilika, pa određenom režijom i distribucijom ideja nastoje da postignu izvesne svoje ciqeve. Analize prirode procesa saznawa uopšte otkrivaju izvesna primarna izvorišta ideologije kao tipa svesti uopšte. Iz te perspektive i sama nauka, tzv.

1 2 Upor. Blez Paskal, Misli, kw. 1, prev. J. Ibrovac-Popović i M. Ibrovac, BIGZ, Beograd, 1980, str. 29.1 3 P. Duhem, La Science allemande, pp. 35, 37, 40. i druge.1 4 Ibid., p. 143.1 5 Ibid., p. 95.

117

čista, egzaktna, neki je ideal koji se može postići samo do izvesne mere, kojem treba težiti. A čiwenice iz kojih se vidi da su pojedine ideologije mogle da zavedu šire slojeve, delove nacija i da prouzrokuju užasne katastrofe ne bi mogle da se objašwavaju samo umešnošću onih koji su te ideologije širili, nego pre svega upravo teškoćama u stvarawu pouzdane slike o svetu uopšte, činiocima koji se, na kraju krajeva, tiču same prirode procesa saznavawa.

Kritički stav prema Dijemovim gledištima o obeležjima stvaralaštva naučnika pojedinih nacija biće, po svemu sudeći, unekoliko blaži ako imamo u vidu da je tu reč o izvesnim problemima čija se složenost, kako izgleda, potpunije uvidela tek u naše doba, kada se baš oko wih na raznim stranama, uprkos odgovarajućim istorijskim iskustvima, zapaža izvestan raskorak između deklarisanih i stvarnih životnih opredeqewa i stavova, kada se zna koliko je teško prevazilažewe pojedinih tipova svesti, pojedinih konzervativnih ideologija, pa čak i onih retrogradnih.

Vraćajući se Dijemovim spisima iz oblasti filosofije nauke, u prilici smo ne samo da potpunije procenimo delo tog naučnika i filosofa od onih koji su to činili ranije, nego i da konstatujemo kako brojni problemi pred kojima se nalazio ovaj fizičar i filosof još uvek zaokupqaju filosofe i naučnike, i da za neke od tih problema još nisu nađena rešewa koja bi imala prednosti u svemu zadovoqavajuće u odnosu na ona koja nalazimo u spisu ovog mislioca.

Pjer Dijem je spadao u one istaknute naučnike i filosofe koji su više držali do principa i načela nauke i filosofije do kojih se dolazi u samostalnim raznovrsnim naučnim i filosofskim istraživawima nego do onih koja su bila vladajuća ili imala veliki uticaj, obeležavajući duhovnu klimu vremena. Wegova filosofska koncepcija ne može se svesti na neku od filosofija do kraja, iako je ponajčešće predstavqana kao oblik konvencionalističke ili pozitivističke filosofije.16 Izgleda, međutim, da ocene te vrste nisu bile ishod celovitijeg izučavawa Dijemovih spisa. Već iz navedenih premisa može se videti da je reč o onoj vrsti filosofije koja je karakteristična za mnoge naučnike, mislioce, koji su tražili oslonce više u istoriji nauke i vlastitoj naučnoj praksi, a mawe u filosofskoj tradiciji, koja je pretežnije rezultat samostalnih preokupacija nego uticaja drugih.

1 6 Adam Šaf je pisao da je Dijem jedan od predstavnika konvencionalizma, ne navodeći stavove prema kojima bi se to moglo zakqučiti. Upor. Adam Šaf, Neki problemi teorije istine, prev. s drugog poqskog izdawa Svetozara Nikolića, Kultura, Beograd, 1960, str. 205. Mada je ova kwiga iz perioda Šafove klasičnomarksističke ortodoksije, on previđa Lewinove ocene Dijema, koje omogućuju preciznije određivawe filosofskih osnova Dijemovih shvatawa u odnosu na ono do kojeg dolazi ovaj filosof. Izidora Dambska ocewuje Dijemova shvatawa kao oblik konstruktivizma, verziju kantovskog kriticizma. Upor. Izydora Dąmbska, "L'instrument et l'object de recherche a# la lumie#re de la théorie physique d'apre#s Duhem, Bridgman et Bohr", Actes du XII Congre#s International d'Histoire des Sciences , Paris, 1968 (Extrait). M. Dinik smatra Dijema pozitivistom. Upor. IstoriÔ filosofii, u šest kwiga, kw. V, Moskva, 1961, str. 638. Karl Poper, komentarišući pojedine Dijemove stavove, smatra da je ovaj filosof i naučnik bio konvencionalist, dok je po izvesnim stavovima bio instrumentalist. Upor. Karl Poper, Logika naučnog otkrića, prev. i predgovor Staniše Novakovića, Nolit, Beograd, 1974. Za sve ove ocene ima osnova u Dijemovom opusu. No, u wegovim izvođewima ima i realističkih načela.

118

Teorija saznawa i istorija nauke: o Ajnštajnovim epistemološkim shvatawima i značaju wihovog daqeg istraživawa

Ajnštajnova teorija relativnosti izazvala je ogromne promene u shvatawima ne samo fizičara već i u shvatawima naučnika uopšte. Ta teorija ima i odgovarajući filosofski karakter i tu čiwenicu uvideli su pojedini autori gotovo odmah posle wenog objavqivawa. Filosofska strana teorije relativnosti vidi se već iz čiwenice da je središte Ajnštajnovih interesovawa bilo u oblasti teorijske fizike; on je, dakle, morao da se bavi i načelima i principima opštijeg karaktera, pa i onim koji imaju filosofski karakter, ukoliko je težio potpunijim interpretacijama posebnih ideja i rezultata. Ajnštajn je u potpunosti bio svestan tih zadataka; štaviše, on je u izvesnim prilikama i u izvesnom smislu smatrao da je više filosof nego naučnik, fizičar. 1 Taj Ajnštajnov stav, iznet u više navrata, dakle, nije bio slučajan. I u literaturi o wemu (Ajnštajnu) vrlo često se nailazi na naglašavawa da je Ajnštajn bio na jedan ili drugi način i filosof. Na poseban način to je iskazala i jedna grupa istaknutih naučnika i filosofa svojim prilozima za zbornik u čast sedamdesetog rođendana velikog naučnika i mislioca (1949), koji je priredio Šilp, u svojoj poznatoj ediciji; zbornik nosi naslov Albert Ajnštajn - filosof i naučnik.2

Delo Alberta Ajnštajna zaslužuje zaista naročitu pažwu istraživača i sa stanovišta filosofije, posebno sa stanovišta teorije saznawa, logike i metodologije nauka. O tome je do sada objavqeno mnoštvo radova, koji

1 Upor. Leopold Infeld, Albert Ajnštajn, wegova dela i wihov uticaj na naš svet, prevod i pogovor Branislav Lalović, Nolit, Beograd, 1957, str. 118-120.

2 Upor. Albert Einstein – Philosopher and Scientist, edited by Paul Arthur Schilpp, The Library of Living Philosophers, 7, second edition, New York, 1951. To je jedan od najzapaženijih zbornika radova o Ajnštajnu; on sadrži i neke od najznačajnijih Ajnštajnovih spisa o raznim problemima, bibliografiju Ajnštajnovih radova, kao i bibliografiju radova o Ajnštajnu. Ovde je važno da spomenem i čiwenicu da se petnaest priloga od ukupno dvadesetpet koje su napisali razni autori o Ajnštajnu - odnosi neposredno na Ajnštajnova filosofska, epistemološka shvatawa.

119

sadrže iscrpne analize i, uopšte, rezultate,3 ali je nesumwivo da ostaje još dosta problema koji tek treba da se rešavaju ili da se rešavaju potpunije nego što je to bilo ranije.

Jedna od objektivnih granica u dosadašwem filosofskim raspravama o teoriji relativnosti i delu Ajnštajna uopšte svakako je i u tome što još nije publikovano sve što je Ajnštajn napisao,4 što je za spomenute rasprave važno. Ovde mislim pre svega na wegovu bogatu prepisku, čije je objavqivawe najavqeno u SAD povodom predstojećeg jubileja stogodišwice rođewa velikog naučnika. Ali, mislim da ni već objavqeni tekstovi Ajnštajnovi koji se odnose na filosofska pitawa (koji su u stvari važni za interpretaciju teorije relativnosti i stvaralaštva Ajnštajna uopšte sa stanovišta filosofije, a posebno teorije saznawa), naročito oni koji se odnose na epistemološku problematiku, nisu u celini i adekvatno objašweni u potpunosti; u tim novim analizama može da se dođe do značajnih rezultata.

Jedna od osnovnih ideja, koja se ovde ističe, jeste da dela tako znamenitih mislilaca kao što je to Ajnštajn - koja predstavqaju svojevrsnu revoluciju u nauci i qudskim saznawima uopšte - zaslužuju posebnu pažwu istraživača iz oblasti teorije saznawa, logike i metodologije nauke. U tom pogledu neophodno je da se kompleksno, svestrano pristupi istraživawima stvaralaštva svih istaknutijih naučnika prošlosti. Mislim da će tek takva istraživawa5 omogućiti jednu zasnovaniju, razvijeniju teoriju saznawa, logiku i metodologiju nauke, koja će biti umnogome oslobođena spekulativnih elemenata i predstavqati značajan teorijski

3 Upor. François Russo, Le Philosoph – savant, in: Einstein, par Louis de Broglie etc., Collection "Genie et Réalité", Librairie Hachette, Paris, 1966, chapitre VII, pp. 227-247. Među najnovijim kwigama u kojima se raspravqa posebno i podrobno o filosofskim problemima teorije relativnosti i filosofskim, epistemološkim stavovima Ajnštajna uopšte, nalazi se kwiga Ö. M. ^udinov, TeoriÔ otnositel†#nosti i filosofiÔ, izdatel†#stvo političeskoy literatur†&, Moskva, 1974, stor. 304. Za naš problem važne su naročito prve dve glave iz te kwige. Isti autor je, inače, objavio tokom posledwih godina niz rasprava i članaka o raznim problemima u vezi sa Ajnštajnovom teorijom relativnosti i Ajnštajnovim opusom uopšte.

O filosofskim problemima u vezi sa teorijom relativnosti, filosofskim gledištima Ajnštajna, postoji bogata literatura. Među prvim filosofskim tumačima Ajnštajnove teorije relativnosti bili su Kasirer, Mejerson, Dingler, Bergson itd. Filosofi, epistemolozi marksisti ili oni koji su bili inspirisani marksističkim idejama vrlo različito su pristupali i tumačili filosofski smisao i značaj teorije relativnosti i Ajnštajnova shvatawa uopšte. Od dvadesetih i naročito od tridesetih godina preovladavale su, na primer, među ruskim autorima ocene da je reč o koncepcijama mahističkog, subjektivnoidealističkog karaktera, i te ocene o Ajnštajnovoj teoriji relativnosti i wegovim shvatawima uopšte, bile su, može se reći, dominantne sve negde do četrdesetih godina; ali, u tom periodu je bilo i autora koji su uložili značajne napore u pravcu drukčijeg pristupawa i tumačewa Ajnštajnove teorije relativnosti i wegovih shvatawa uopšte; među wima su S. J. Semkovski, A. F. Jofe, B. M. Hesen, S. I. Vavilov. Zaslužuje odgovarajuću pažwu čiwenica da je Sima Marković ranije od mnogih, ukqučujući i navedene autore, pravilno ukazao na filosofski značaj i smiao teorije relativnosti. Već 1924. godine on je najavio poseban osvrt o toj problematici. Upor. Sima Marković, Teorija relativiteta, popularno-naučna skica, izd. Gece Kona, Beograd, 1924, str. 5. Osvrti te vrste objavqeni su 1925. i 1929. godine. Upor. Sima Marković, Iz nauke i filozofije, članak "Filozofski značaj teorije relativiteta", izd. Gece Kona, Beograd, 1925, str. 83-111; Sima Marković, Ajnštajnova teorija relativiteta, izd. Gece Kona, Beograd, 1929, str. 31 (preštampano iz časopisa Srpski kwiževni glasnik za 1929). U posleratnom periodu Ajnštajnova filosofska stanovišta kod nas su sistematski razmatrali najviše Dragiša Ivanović i Bogdan Šešić. - Upor. Dr inž. Dragiša M. Ivanović, O teoriji relativnosti, Zavod za izdavawe uxbenika NR Srbije, Beograd, 1962, str. 369-471; Bogdan Šešić, "O nekim interpretacijama i pokušajima prevazilažewa teorije relativnosti", Dijalektika, god. I, 4/1966, str. 65-80; "Einsteinovo i operacionalističko shvatawe fizičke realnosti", Dijalektika, god. III, 1/1968, str. 5-15; "Teorija relativnosti i idealistički pozitivizam", Dijalektika, god. VI, 2/1971, str. 39-51; Savremene teorije o fizičkoj realnosti, Radnički univerzitet Novi Beograd, Beograd, 1972, str. 356; Filosofske osnove fizike, Društvo za istoriju i filozofiju matematičkih, prirodnih i tehničkih nauka, Beograd, 1973, str. 492.

4 Do sada su objavqena dva izdawa sabranih dela Ajnštajna, jedno japansko, u četiri kwige (1922-1924), od kojih je treća kwiga uništena u katastrofalnom zemqotresu 1. septembra 1923. godine, i drugo rusko, takođe u četiri kwige, Moskva, 1965-1967, slično po planu sastavqawa japanskom izdawu, i nešto potpunije. Upor. Al†#bert Öynçeyn, Sobranie naučn†&h trudov, t. 1-4, "Nauka", Moskva, 1965-1967. A od prepiske objavqena je ona sa Mikelanđelom Besom i Morisom Solovinom, ovde spomiwem samo one najobimnije; posledwih godina u raznim publikacijama objavqeno je više pisama Ajnštajna raznim naučnicima, korespondentima, koja sadrže značajan materijal.

5 Ta tendencija u istraživawima je sve izrazitija posle kwige Tomasa Kuna Struktura naučnih revolucija (1962), u brojnim diskusijama koje su vođene o woj, povodom we, koje su bile vrlo plodne, a posledwih godina i pojedini sovjetski autori objavili su radove u kojima su saopšteni rezultati značajnih istraživawa.

120

instrument u konkretnim istraživawima, i to u daleko većoj meri nego što su to danas principi i pravila spomenutih disciplina.

Zamisao o izgrađivawu teorije saznawa, logike i metodologije nauke na osnovu odgovarajućih analiza istorijskog procesa razvoja naučnih znawa, kao i na osnovu odgovarajućih rezultata niza nauka o čoveku, izneo je još Hegel, među prvima, u razvijenijem i jasnijem obliku. Značaj tog svojevrsnog logičkog i metodološkog programa uvideli su u potpunosti Marks i Engels; oni su u kritici Hegela reinterpretirali najznačajnije ideje Hegela o tome, a u daqim analizama konkretnih pojava i odnosa, dali implicitno značajne priloge razvijawu tog programa; inače, oni nigde nisu sistematski izlagali svoja shvatawa teorijskosaznajne problematike. Lewin je, takođe, dao značajne priloge razvijawu spomenutog teorijskosaznajnog programa, tj. osnove za utemeqewe jedne nove teorije saznawa, logike i metodologije, i to ne samo svojim konkretnim analizama, već je i u izvesnim eksplicitnim oblicima izložio nacrt za konstituisawe jedne nove teorije saznawa i logike, zasnovane na idejama dijalektike i materijalizma. Taj nacrt je iznet u fragmentima rukopisnog dela Filosofske sveske, koje je u celini objavqeno tek posthumno, ali su izvesni fragmenti, koji sadrže spomenute ideje o utemeqivawu teorije saznawa i logike na novim osnovama, bili u jednom ili drugom obliku objavqeni još ranije, za života autora.6

Ajnštajn je došao na trag jedne od vrlo značajnih ideja iz spomenutog programa za zasnivawe teorije saznawa i logike, gotovo potpuno nezavisno7 od filosofske tradicije o kojoj je ovde reč; on je sasvim jasno uviđao neophodnost veza između nauke i filosofije, čiji se razvoj može shvatiti jedino u toj međusobnoj povezanosti; u vezi sa tim on je pisao: "Teorija saznawa odvojena od nauke je prazna shema. Nauka bez teorije saznawa, ukoliko je to uopšte moguće, primitivna je i zbrkana."8 Da bi se u potpunosti pravilno shvatio značaj ovog i nekih drugih sličnih Ajnštajnovih stavova, potrebno je da se podsetimo da su u tim godinama izrazit uticaj imale spekulativne filosofije i teorije saznawa (neokantovci, neohegelovci, razne škole iracionalizma itd), koje su u velikom broju slučajeva značile izvesno (mawe ili veće) udaqavawe od svog najglavnijeg izvorišta - društvene prakse i posebno od nauke; za pozitivistički orijentisane mislioce, međutim, koji su u tim godinama takođe imali osetniji uticaj, bila je karakteristična jedna druga tendencija - zanemarivawe, pa čak i odbacivawe ideja o značaju i ulozi filosofije u nauci, naučnom istraživawu.

Zahvaqujući najviše svom istraživačkom daru, svojoj misaonosti, Ajnštajn nije do kraja prihvatio nijednu od spekulativnih filosofija, tj. filosofskih koncepcija, iako su neke od ideja iz okvira pojedinih filosofskih koncepcija na wega uticale u mawoj ili većoj meri. Mislim da to nije bilo slučajno: i wegov stvaralački rad bio je u toj meri specifičan da se nije mogao objasniti na osnovu principa i ideja spomenutih filosofija toga doba. Pre svega, nastanak Ajnštajnove teorije relativnosti bio je umnogome specifičan. Ona je bila plod jedne čudne i grandiozne idealizacije, u čijoj je osnovi bio velikim delom matematički aparat sa svojim heurističkim potencijalom. U vreme nastanka te teorije za wu nije bilo neposrednih empirijskih dokaza; to je bio možda prvi slučaj pojave jedne naučne teorije najopštijeg karaktera, u pogledu područja važewa, za koju nije bilo odgovarajućih empirijskih dokaza u vreme kada je ona izneta.9 Već sama ta čiwenica bila je dovoqna da navede filosofe, logičare, epistemologe na niz aktuelnih problema, od kojih

6 Upor. V. I. Lewin, Izabrana dela u 16 kwiga, kw. 15, "Kultura", Beograd, 1960, str. 80, 346.7 U naučnim biografijama Ajnštajna često se ističe da je on poznavao materijalističku filosofsku tradiciju i da su dela

pojedinih istaknutih materijalista imala odgovarajući uticaj na wegovo duhovno formirawe, međutim, taj problem nije posebno istraživan, koliko mi je poznato. Što se tiče dela ili osnovnih ideja klasičnog marksizma, nema podataka na osnovu kojih bi se moglo suditi o wihovom eventualnom uticaju u periodu wegovog duhovnog formirawa. Fridrih Hernek je naveo mnoštvo podataka u svojoj monografiji o Ajnštajnu, koji zaslužuju naročitu pažwu kada je reč o uticaju pojedinih mislilaca, pisaca na Ajnštajnovo duhovno formirawe. Upor. Friedrich Herneck, Albert Einstein, ein Leben für Wahrheit, Menschlichkeit und Frieden, Buchverlag der Morgen, Berlin, 1963; ruski prevod: Fridrih Gernek, Al†#bert Öynçeyn, žizn†# vo imÔ istin†&, gumanizma i mira, "Progres", Moskva, 1966.

8 Navedeno prema: Öynçeynovskiy sbornik 1968, "Nauka", Moskva, 1968, stor. 191.9 Bilo je planirano da se izvede posmatrawe pomračewa sunca na teritoriji Rusije, da bi se eksperimentalno ispitale

pojedine Ajnštajnove ideje, ali je izbijawe rata između Nemačke i Rusije 1914. godine omelo te planove; do ispitivawa te vrste došlo je tek 1919. godine u Africi; sproveli su ih engleski naučnici.

121

mnogi nisu bili sasvim novi; Ajnštajnova teorija relativnosti podsticala je i na nove pristupe izvesnim problemima koji su postavqani ranije, u prošlosti.

Najglavniji problemi, o kojima je ovde reč, proističu iz potreba da se analizira praksa naučnog istraživawa, i to sistematski, da se utvrde osnove izvesne najkarakterističnije istraživačke strategije i procedure koja je implicitno sadržana u stvaralačkom radu naučnika. Tu nije posredi psihološka problematika, kao što su to mislili pojedini autori, među wima i neki od najistaknutijih logičkih pozitivista, ili, na primer, Karl Poper, koji je bio vrlo blizak ovim posledwim. Takav pristup mislim da otkriva na određen način izvesno nerazumevawe složenosti konteksta procesa saznawa, ili onoga što se najčešće naziva dijalektikom procesa saznawa.

Iznalažewe osnovnih i najznačajnijih elemenata spomenute istraživačke strategije i procedure putem analiza istraživačke prakse koja je dovela do značajnih rezultata predstavqa vrlo složen zadatak;10 ali, i pored svih teškoća koje se javqaju u pokušajima rešavawa problema iz ovog okvira - zbog kojih se često kaže da je navedena problematika gotovo nerešiva - mislim da se ipak može dospeti do niza bitnih saznawa i tako uveliko prevazići spekulativnost, koja je toliko karakteristična za filosofska izvođewa. Reč je u stvari o pokušajima izvesnog rekonstruisawa stvaralačkog postupka naučnika (ili čak i umetnika), o pokušajima izdvajawa onoga što je posebno važno za teoriju saznawa, logiku i metodologiju nauke i stvaralaštva uopšte. U tom poslu neophodan je duh interdisciplinarnosti, prevazilažewe izvesnog stila mišqewa i naučnog rada koji predstavqa nasleđe iz prošlih epoha. Bez napora u pravcu rešavawa navedenih zadataka smatram da se ne može govoriti o mogućnostima konstituisawa jedne teorije saznawa i metodologije koja ne bi bila opterećena spekulativnim shemama.

Potreba za prevazilažewem zastarele predstave o procesu saznawa kao strogo racionalnom postupku, za koji je karakteristično sledovawe jedne misli, ideje za drugom, prema određenim pravilima logike, sve je izrazitija; analize pojedinih etapa istorijskog procesa razvoja naučnih znawa bacale su i bacaju više svetla na prirodu procesa saznawa nego brojne filosofske sheme i konstrukcije koje možemo da nađemo u delima spekulativnih mislilaca. Spisi mnogih naučnika koji su došli do značajnih rezultata, epohalnih otkrića, pokazuju i implicitno i eksplicitno da filosofija i nauka imaju značajne perspektive samo ukoliko se ne kidaju one brojne spone koje ih povezuju. Istorijski proces razvoja naučnih znawa sve više postaje predmet sistematskih filosofskih analiza, to pokazuju brojna istraživawa, odgovarajuće publikacije; istorija nauke kao disciplina sve više gubi karakter mawe ili više hronološkog pregleda otkrića, rezultata u nauci iz kojeg se ne vide zakonitosti istorijskog procesa razvoja naučnih znawa.11

Problemi filosofskih, teorijskosaznajnih, metodoloških i, posebno, epistemoloških osnova nauka raspravqani su na određen način i u devetnaestom stoleću, pa i ranije. Tako su, na primer, spisi Helmholca, Poenkarea, Maha, Dijema, Ostvalda, Mendeqejeva i niza drugih, bili predmet filosofskih i, naročito, epistemoloških rasprava krajem 19. i početkom 20. veka. Ima se utisak da će se u novim analizama spisa ovih i drugih naučnika i mislilaca doći do još dubqih saznawa. Ali, tek u 20. veku video se, izgleda, mnogo potpunije značaj i složenost problematike u vezi sa filosofskim osnovama nauka i posebno složenost problematike filosofskih osnova fizike. Na to ukazuje i čiwenica da je posledwih decenija malo teorijskih fizičara koji se nisu bavili posebno filosofskim, metodološkim i epistemološkim pitawima; o tome uverqivo svedoče wihovi brojni spisi o toj problematici.

Spisi Alberta Ajnštajna zaslužuju izuzetnu pažwu kao jedan važan izvor i odgovarajuća praksa koja treba da se analizira i teorijski osmisli; reč je u stvari o specifičnostima koje su karakteristične za nastanak teorije relativnosti, što je već ranije spomenuto, kao i o značajnim naporima samog Ajnštajna da izloži i obrazloži svoja filosofska i posebno epistemološka shvatawa. Zato smatram da je bitno makar ukratko sistematski

1 0 Taj zadatak može da se rešava uspešno samo u interdisciplinarnim istraživawima, koja su u toj oblasti već dala određene rezultate.

1 1 Kun je, na primer, insistirao na značaju takvog novog pristupa istraživawu u oblasti istorije nauke. - Upor. Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, prevod i predgovor dr Staniša Novaković, Nolit, Beograd, 1974, posebno str. 40.

122

izložiti wegova filosofska, epistemološka shvatawa, ukazati na izvesne protivrečnosti u tim shvatawima, kao i utvrditi osnovni smisao tih shvatawa.

Ajnštajnova interesovawa za filosofska pitawa nisu bila toliko izrazita na samom početku wegovog rada kao što je to bilo docnije. On se našao pred pitawima te vrste tragajući za izvesnim opštim principima fizike koji bi bili evidentnije zasnovani, verodostojni. U svojim prvim tekstovima koji se odnose na opšta filosofska pitawa on se najviše bavio mogućnostima utvrđivawa spomenutih principa, granicama wihovog važewa itd. U tim razmatrawima on nije mogao da zaobiđe klasične filosofske probleme iz okvira odnosa subjekta i objekta. On je u početku pokazivao mnogo veće interesovawe za gnoseološku, epistemološku problematiku nego za ontološku, ali je docnije i o woj raspravqao u nizu prilika. Da bi se boqe uvideli smisao i značewe wegovih epistemoloških stavova, prikazaću ih u kontekstu opštih filosofskih shvatawa, jer oni slede na određen način iz tih opštih gledišta.

Za Ajnštajnova teorijska, filosofska shvatawa karakteristična su dva osnovna principa: 1. stvarnost, tj. objekt, postoji nezavisno od subjekta i on je glavni predmet izučavawa fizičara, naučnika uopšte; 2. stvarnost koja postoji objektivno, nezavisno od subjekta, koja je predmet izučavawa fizičara, naučnika, uređena je na odgovarajući način, nije haotična. Ove opšte principe Ajnštajn je isticao sa mawom ili većom doslednošću u nizu svojih spisa tokom decenija. Oni su bili predmet poznatih sporova između Ajnštajna i nekih pripadnika Kopenhagenske škole teorijskih fizičara, u prvom redu Bora. U literaturi o Ajnštajnu nailazi se na vrlo različite interpretacije tih principa.12 Iz navedenih osnovnih Ajnštajnovih ontoloških principa slede, na određen način, i izvesni osnovni gnoseološki, epistemološki principi i ideje, među kojima su središwe: 1. moguće je saznavawe objekta, tj. stvarnosti, zbog toga što je ona u principu određena, strukturirana na izvestan način; 2. postoje različiti oblici procesa saznawa, koji je, inače, veoma složen; na putu do novih saznawa logika ima veliku ulogu, ali je ona u krajwoj liniji samo jedan od nužnih uslova; do novih ideja i saznawa dolazi se tzv. ekstralogičkim putem, putem intuicije, o kojoj je Ajnštajn pisao vrlo mnogo.13

Iz navedenih osnovnih ontoloških i gnoseoloških principa i ideja od kojih je Ajnštajn najčešće polazio ne može se steći jasnija predstava o wegovim shvatawima, te je, mislim, važno da se ukaže na izvesne wegove stavove koji bliže predstavqaju wegove osnovne poglede.

Koliko je Ajnštajn pridavao značaj problemima teorije saznawa, pokazuje i čiwenica da je on o toj problematici govorio i prilikom izbora za člana Pruske akademije nauka 1914. godine; od tada je ta problematika predstavqala na određen način izvesnu konstantu u wegovim interesovawima, što se najboqe vidi iz wegovih tekstova kada se oni izučavaju sistematski, hronološkim redom. U spomenutom predavawu u Pruskoj akademiji nauka reč je o prirodi osnovnih principa fizike, i već u wemu je Ajnštajn ukazao na složenost problema iznalažewa opštih principa, a naročito na složenost wihovih veza sa odgovarajućim čulnim iskustvom. Prema Ajnštajnovom shvatawu teorijski fizičar "prvo ima te osnovne principe da potraži, a drugo, da razvija zakqučke koji iz tih principa proističu; razvijawe zakqučaka, koje često pruža neslućene veze koje sežu daleko iznad područja čiwenica, na kome su ti principi dobijeni".14 Već ovde, tj. u to vreme, Ajnštajn je uvideo svu složenost i sve teškoće problematike saznawa u oblasti teorijske fizike; toj

1 2 Upor. Philipp Frank, Einstein, wegov život i wegovo doba, "Naprijed", Zagreb, 1959, naročito str. 87, 207, 295-383. Sama Frankova interpretacija Ajnštajnovih filosofskih i posebno epistemoloških stavova nije prihvatqiva u potpunosti; on se mestimično priklawa interpretaciji Ajnštajnovih shvatawa u duhu logičkog empirizma, mada je i sâm uviđao da su Ajnštajnova filosofska shvatawa protivrečna i da postoje teškoće u pogledu interpretacije u duhu jedne ili druge opšte filosofske koncepcije.

1 3 Najveći deo tekstova različitog karaktera (članci, osvrti, razgovori, intervjui itd.) u kojima se ističe velika uloga intuicije, kao i wen značaj, objavqen je u četvrtoj kwizi ruskog izdawa Ajnštajnovih sabranih dela (upor. Al†#bert Öynçeyn, Sobranie naučn†&h trudov, t. 4, "Nauka", Moskva, 1967), a neki od wih su objavqeni i u našoj zemqi. Upor. Albert Ajnštajn, Moja slika svijeta, uredio Karl Zelih, biblioteka "Gama", kw. 12, Sarajevo, 1955. (daqe u tekstu: Zelih); videti i Albert Ajnštajn, Šta je teorija relativnosti? Društvo i ličnost, Zašto sam za socijalizam? izbor tekstova, predgovor i beleška o izvorima dr Dušan Nedeqković, "Naučno delo", SAN, Naučno-popularni spisi, kw. 4, Odeqewe za društvene nauke, kw. 2, Beograd, 1961.

1 4 Zelih, str. 110.

123

problematici on se docnije stalno vraćao, tražeći potpunija rešewa ili obrazlažući svoje ranije stavove. U tom periodu Ajnštajn se nalazio pod vidnim uticajem Mahovih filosofskih, epistemoloških shvatawa, koji je docnije prevazišao gotovo u potpunosti.

U predavawu povodom šezdesetog rođendana Planka, 1918. godine, nalazimo Ajnštajnove misli u vezi sa prirodom istraživawa u oblasti fizike daleko određenije: "Najviši je, dakle, zadatak fizičara da traže one najopštije elementarne zakone, iz kojih se čistom dedukcijom može da dobije slika svijeta. Do ovih elementarnih zakona ne vodi nikakav logički put, nego samo intuicija, koja se oslawa na uživqavawe u iskustvo."15 Ove misli, iznete u jednom ili drugom obliku, mogu se naći u velikom broju wegovih docnijih tekstova, sve do onih koji su napisani pred sâm kraj života.

Daqe, ako analiziramo Ajnštajnove najznačajnije tekstove koji se odnose na epistemološku problematiku, nailazimo na još razvijenija shvatawa. U tom nizu tekstova posebno je značajno wegovo predavawe posvećeno uspomeni Herberta Spensera, održano u Oksfordu 10. juna 1936. godine. U tom predavawu Ajnštajn je još jednom ukazao da "kroz samo logičko mišqewe ne može da se postigne nikakvo znawe o svijetu iskustva; sve znawe o stvarnosti proizlazi iz iskustva i utiče na w. ^isto logički stečeni stavovi s obzirom na realnost potpuno su prazni." Sistem teorijske fizike sastoji se, prema Ajnštajnu, od pojmova, osnovnih zakona "koji imaju da važe za te pojmove i od zakqučaka koji imaju da se izvode logičkom dedukcijom".16 Prilikom stvarawa naučne teorije jedan od glavnih zahteva koji se postavqaju, prema Ajnštajnovom mišqewu, sastoji se u potrebi da se iznađu što jednostavniji, daqe nesvodqivi principi, čiji broj treba da bude što mawi. Nade u ostvarewe tog ideala imale su svoje izvorište u odgovarajućim Mahovim shvatawima (tzv. princip ekonomije mišqewa, zahtev da teorije budu "proste" itd.) - i Ajnštajn ih je, docnije, prevazišao.

Najviše svetla na Ajnštajnova epistemološka stanovišta bacaju wegovi stavovi o pojmovima nauke, wihovoj suštini i načinu obrazovawa, tj. stvarawa. On je smatrao da su pojmovi "slobodni iznalasci qudskog duha koji se ne daju niti prirodom qudskog duha niti inače na bilo koji način a priori opravdati".17 Logičko izvođewe osnovnih pojmova i osnovnih zakona mehanike iz elementarnog iskustva nije moguće, isticao je on i u drugim prilikama. Mislim da u wegovom shvatawu pojmova nauke ima najviše protivrečnosti i da se u tom shvatawu može zapaziti izvestan uticaj Hjuma, Kanta i Maha, odnosno odgovarajućih stavova iz filosofija tih mislilaca; kasnije je došlo do vidnog prevazilažewa tog uticaja. Gledište o tzv. slobodnom obrazovawu, formirawu pojmova nastalo je pod izvesnim uticajem odgovarajućih Kantovih ideja, shvatawa; o tome je pisao i sâm Ajnštajn. Ali, postoje dosta velike razlike između Kantovog i Ajnštajnovog shvatawa pojmova nauke - Kantov uticaj na Ajnštajna nije se ticao suštine problema.

Pre svega, Ajnštajn je polazio od stava da stvarnost postoji nezavisno od nas i da se može u principu saznati; taj stav je za wega bio nesumwiv, i u vezi sa wim on je isticao da bi bez tog uverewa o postojawu stvarnosti izvan nas bavqewe fizikom izgubilo svoj smisao. I, drugi Ajnštajnov vrlo značajan stav iz kojeg se može videti da je on bio daleko od usvajawa Kantovih shvatawa, kao i da je uticaj Kanta bio specifičan, umnogome površan i privremen - to je stav da se pojmovi stalno mewaju u pogledu sadržaja i forme.18

Pojmovi, dakle, prema Ajnštajnovom shvatawu nisu neke sasvim "čiste" tvorevine qudskog uma, nezavisne od čulnog iskustva, kao što su to nastojali da predstave pojedini autori u svojim interpretacijama Ajnštajnovih epistemoloških shvatawa. Ako se pažqivije analiziraju Ajnštajnovi stavovi o tzv. slobodnom obrazovawu pojmova, u kontekstu wegovih drugih stavova, može se konstatovati da je, u stvari, na delu posebno isticawe značaja i izvesnih specifičnosti stvaralačkih mogućnosti apstraktnog mišqewa. Povremeno mu je izgledalo da je moguće saznati stvarnost, ili bar wene najopštije i najznačajnije relacije, zakonitosti i

1 5 Isto, str. 109.1 6 Isto, str. 113-114.1 7 Loc. cit.1 8 Upor. L. V. OzadovskaÔ, "GnoseologičeskaÔ priroda ponÔtiy v filosofii Kanta i metodologii Öynçeyna", v:

Kritičeskie očerki po filosofii Kanta, red. M. A. Bulatov, "Naukova dumka", Kiev, 1975, str. 180-201; Gnoseologičeskiy status ponÔtiy v relÔtivistskoy fiziki, Kiev, 1975.

124

obeležja, jedino putem apstraktnog ili "čistog" mišqewa. Mislim da je on u tim slučajevima nalazio podsticaje za takvo stanovište i u svom stvaralačkom iskustvu, koje je bilo zaista specifično; osim toga, do navedenog stanovišta ga je svakako vodila i ogromna vera u čudesne mogućnosti matematike, mogućnosti da se putem matematičkih simbola i wihovih transformacija može doći do grandioznih opisa stvarnosti, koji se mogu kasnije potvrđivati na određeni način i eksperimentalno.

Ajnštajn je pisao da se iz beskrajnih spletova zakonitosti sveta, iz beskonačnih kvalitativnih i kvantitativnih svojstava stvarnosti saznaje samo "kutak", delić. Taj stav se ne može tumačiti u duhu skepticizma, još mawe u duhu klasičnog agnosticizma; tim stavom on je na jedan slikovit način isticao čiwenicu da čovek kao ograničeno biće u prostoru i vremenu ne može da upozna zakonitosti i pojave stvarnosti i wihova ispoqavawa u totalitetu.19

Kakva je opšta priroda procesa saznawa, prema Ajnštajnovim shvatawima? O tom problemu Ajnštajn je pisao često, ali niz tih tekstova ima karakter osvrta, fragmenata u kojima nije preciznije određeno značewe ili smisao pojedinih kategorija i pojmova. Mislim da je za Ajnštajnova shvatawa navedenog problema umnogome reprezentativno jedno pismo upućeno Morisu Solovinu, jer se u wemu na odgovarajući način rezimiraju epistemološka shvatawa. Sistem znawa i prirodu procesa saznawa uopšte Ajnštajn je tom prilikom predstavio u obliku jedne sheme. Simbolom E on je u toj shemi označio neposredno iskustvo, simbolom A označio je aksiome iz kojih izvodimo određene stavove. Prema wemu, s gledišta psihologije A se temeqi na E-u, ali ne postoji nikakav logički put koji bi vodio od E-a do A-a, već samo intuitivna (psihička) veza. Iz A-a se izvode logičkim putem pojedini stavovi, koje je on označio simbolom S. Stavovi S dovode se u vezu sa E-om, tj. proveravaju se eksperimentalno itd. I na toj relaciji A-S saznajni proces nije strogo logički u smislu neprekidnosti, već "ekstralogički", tj. intuitivan. Ali, veza između S-a i E-a daleko je mawe problematična nego veza između A-a i E-a.20

Analizirajući Ajnštajnove tekstove o filosofskoj, teorijskosaznajnoj i posebno epistemološkoj problematici, može se konstatovati:

1. Ajnštajnova shvatawa ne predstavqaju neku jedinstvenu, celovitu filosofsku, teorijskosaznajnu, epistemološku koncepciju koja bi odgovarala nekoj od postojećih filosofskih, teorijskosaznajnih, epistemoloških koncepcija u potpunosti ili najvećim delom - u onom smislu u kojem su to nastojali da predstave pojedini autori, naročito u godinama pre Drugog svetskog rata. U tom pogledu Ajnštajn spada u tzv. "antisistemske" mislioce u najboqem smislu te reči. Ovu posledwu konstataciju su u jednoj formi već izrekli pojedini autori, na primer, Fridrih Hernek. Kada se analizira razvoj Ajnštajnovih teorijskih shvatawa zapaža se uticaj pojedinih mislilaca na wegova shvatawa filosofskih, teorijskosaznajnih i epistemoloških problema, kao, uostalom, i na wegova shvatawa pojedinih fizičkih problema, ali je uticaj tih mislilaca bio privremen, specifičan; to je bilo moguće zahvaqujući originalnosti Ajnštajnovog načina mišqewa.

Među misliocima koji su vidqivije uticali na Ajnštajna bili su Spinoza, Hjum, Kant, Mah i donekle Poenkare. Imena ovih mislilaca sam naveo hronološki, a ne po stepenu tog uticaja. Uticaj Spinoze na Ajnštajnova filosofska shvatawa bio je izrazit i, može se reći, vrlo značajan. Pod Spinozinim uticajem Ajnštajn je uglavnom izgradio svoja opšta filosofska uverewa, koja su u suštini materijalistička, iako ne uvek konsekventna. Mislim, daqe, da je najviše pod uticajem Spinoze on zauzeo odlučan stav protiv teoloških shvatawa, protiv ortodoksne religioznosti; Ajnštajnova tzv. kosmička religioznost nema gotovo nikakve veze sa ortodoksnom religioznošću - to je bio jedan oblik specifične intelektualne religioznosti, takav zakqučak nameće se posle analize svih do sada poznatih tekstova koji se odnose na tu problematiku21 - ukoliko tim tekstovima ne pristupamo sa predubeđewem, apologetski, kao što su to činili brojni autori koji su se rukovodili takvim pobudama.

1 9 Ta složenost pojava i procesa, grandioznost i odgovarajuća uređenost sila prirode, kod wega je izazivala neku vrstu strahopoštovawa, što je uticalo i na nastanak wegove tzv. kosmičke religioznosti.

2 0 Upor. Al†#bert Öynçeyn, Sobranie naučn†&h trudov, t. 4, str. 570.2 1 Upor. Zelih, članak "Kako ja vidim svet" i fragment "Religija i nauka". Videti i wegovu autobiografiju. Ajnštajn je

sebe nazivao "duboko verujućim nevernikom". - Upor. Hernek, str. 44, navedeno rusko izdawe.

125

Kant je uticao na Ajnštajna najviše svojom idejom o stvaralačkom karakteru qudskog mišqewa, idejom o relativnoj autonomnosti apstraktnog mišqewa, dok su Hjum, a još više Mah, delovali na Ajnštajna svojim empirizmom, pre svega idejama da se pojmovi nauke nikako ne mogu izvesti iz neposrednog iskustva u odgovarajućem evidentnom postupku i da su oni, u tom smislu, sasvim "slobodne" konstrukcije. Ajnštajn je docnije umnogome prevazišao ta subjektivistička shvatawa, kojima nije moglo da se objasni poreklo i priroda opštih principa i pojmova nauke.

2. U Ajnštajnovim filosofskim, teorijskosaznajnim i posebno epistemološkim shvatawima manifestovale su se brojne protivrečnosti, i to najviše u tumačewima prirode i suštine pojmova i principa nauke, wihovog temeqewa na čulnom iskustvu. U tom pogledu niz wegovih stavova ima subjektivistički i fenomenalistički karakter. U wegovim formulacijama nije uvek bilo dovoqno preciznosti, neke od formulacija ostale su neobrazložene i to je davalo još više povoda za vrlo različite interpretacije. Ali, i pored svih protivrečnosti i nedostataka koji se daju utvrditi u analizama wegovih odgovarajućih tekstova, može se osnovano konstatovati da je Ajnštajn polazio u osnovi od materijalističkih principa,22 da je, na primer, ostao do kraja privrženik principa determinizma, što se naročito pokazalo u diskusijama sa pojedinim predstavnicima Kopenhagenske škole fizičara,23 da je polazio od stava da se pojave i procesi, objekti stvarnosti, mogu u principu saznati, uviđajući pri tome složenost i teškoće procesa saznawa u celini. On nije uvek uspevao da shvati veze između empirijskog i racionalnog nivoa saznavawa - a razlog tome verovatno nije bio toliko u uticaju klasičnog empirizma, već više u novim dimenzijama te problematike, koje su se otkrile u vreme kada su započeta intenzivnija izučavawa mikroprocesa, u vreme diskusija između tzv. neodeterminista i pripadnika Kopenhagenske škole fizičara. Wegova insistirawa na velikoj ulozi intuicije i matematičkog aparata u nastanku novih znawa, nisu imala odgovarajuće osnove samo u wegovoj istraživačkoj, mislilačkoj praksi, već i u istraživačkoj i mislilačkoj praksi mnogih drugih stvaralaca, i te čiwenice se ne mogu lako osporavati.

3. Ajnštajnova filosofska, teorijskosaznajna i epistemološka shvatawa zaslužuju posebnu pažwu istraživača, jer su izraz jedne bogate, stvaralačke prakse, u kojoj su nastali rezultati što se smatraju među najkrupnijim dostignućima qudskog uma uopšte. Ali, bogatstvo Ajnštajnove stvaralačke, mislilačke prakse ne ogleda se samo u onim eksplicitnim stavovima koje nalazimo u wegovim spisima o filosofskim, teorijskosaznajnim i epistemološkim pitawima; wegov opus sadrži, može se reći, još značajnije elemente, implicitno, koje treba još istraživati. Wegovo delo, istraživačka praksa, pa i sama wegova ličnost, bili su gotovo odmah predmet pažwe24 si odgovarajućih kompleksnih istraživawa koja su izveli pojedini naučnici kao Jung, Pijaže, Adamar, Verthajmer i drugi koji su proučavali Ajnštajnov opus sa različitih strana. Tu je bio posredi kompleksan, a ne monodisciplinarni pristup problematici stvaralačkog postupka, s ciqem da se rekonstruiše izvesna opšta struktura, istraživačka procedura i strategija, i wena obeležja. Potrebno je da se podsetimo kako su ta istraživawa vršena još u vreme kada se kompleksne discipline kao što su kibernetika, heuristika i druge, nisu još bile ni konstituisale. Na osnovu te čiwenice može se boqe suditi o značaju inicijativa i rezultata istraživawa koja su izveli spomenuti istraživači Ajnštajnovog stvaralačkog postupka. Sâm Ajnštajn je u značajnoj meri doprineo da se ti problemi istražuju, što na svoj način svedoči o tome da je on u potpunosti uviđao potrebu i važnost da se utvrde osnovna obeležja i stupwevi stvaralačkog postupka koji je doveo do velikih rezultata. Tako su, zahvaqujući i wemu, rekonstruisane izvesne etape velike "drame ideja" u deset činova, kako je sâm Ajnštajn nazvao svoj istraživački put do teorije relativnosti.

2 2 Upor. B. G. Kuzwecov, Ajnštajn, naučna biografija u 3 kwige, "Minerva", Subotica-Beograd, 1975, kwiga 1, str. 75.2 3 Videti o tome u kwizi Philipp Frank, Einstein, navedeno izdawe, i: Leon Rozenfel†#d (Kopenhagen),

"Öpistemologičeskiy konflikt meždu Öynçeynom i Borom", v: Öynçeyn i razvitie fiziko-matematičeskoy m†&sli, sb. st., red. A. T. Grigor†Ôn, AN SSSR, Moskva, 1962, 89-93; takođe Kuzwecov, kwiga 3, poglavqe "Ajnštajn i Bor", str. 113-159, navedeno izdawe.

2 4 Jedna od najranijih i najpoznatijih kwiga o toj problematici jeste kwiga uglednog poqskog publiciste, muzičkog kritičara Aleksandra Moškovskog (Moszkowski, 1851-1934), koja je prvi put objavqena 1921. godine. Upor. Conversations with Einstein by Alexander Moszkowski, Sidgwick, Jackson, London, 1972, Chapter V: "The Discoverer", 88-114.

126

Mislim da će daqa istraživawa Ajnštajnovog opusa u celini, kao i ostale dokumentacije u odgovarajućem društveno-istorijskom kontekstu omogućiti nova saznawa koja će biti značajna i za filosofiju, a posebno za teoriju saznawa i epistemologiju.

127

Ajnštajn i Bor: dve filosofske paradigme

Ajnštajn (Einstein, 1879-1955) i Bor (Bohr, 1885-1962) obeležili su razvoj fizike u prvoj polovini dvadesetog stoleća i uticali na promene u opštim gledawima na stvarnost. Kontroverze među ovim naučnicima i misliocima, koje su se na izvestan način prenele i na pripadnike wihovih škola, bile su bez sumwe plodonosne.1 Istorija tih sporova, kao i život i rad ovih mislilaca, i danas je predmet istraživawa na osnovu kojih možemo da o pojedinim stavovima pomenutih mislilaca ili o okolnostima iz wihovog života i rada sudimo unekoliko drukčije. Mnogi filosofski problemi o kojima su se sporili Ajnštajn i Bor i danas su na određen način aktuelni, pa je utoliko važan osvrt na taj dugogodišwi spor.

Već krajem devetnaestog stoleća počela se uviđati nedovoqnost starog Galilej-wutnovskog koncepta, laplasovskog modela objašwewa stvarnosti. Ajnštajnova teorija relativnosti (1905. i 1916. godine) naznačavala je jedan novi, širi i potpuniji model objašwewa stvarnosti. Ali, smisao i značewe tog modela nisu se odmah uvideli, stari način i stil mišqewa nisu se mewali brzo. Štaviše, odmah su započele velike diskusije, sporovi koji su imali veliki uticaj. Izvesna stara pitawa o objektu ili fizičkoj realnosti, o mogućnostima i granicama saznawa, o osnovnom karakteru objekata - određenosti, uzročnosti (kauzalitetu), ukratko, o predmetu fizike uopšte, osnovnim principima i zakonima fizike, epistemologiji fizike.

U diskusijama o tim starim i novim fundamentalnim problemima fizike i nauke uopšte Ajnštajn i Bor su bili najistaknutije pojave, čiji je uticaj bio dalekosežan. Oni su zapravo inicirali dve generalne paradigme, umnogome oprečne. Detaqniji opis tih paradigmi ovde nije moguć, te ćemo se ograničiti samo na kraći pregled osnovnih premisa na kojima se one temeqe, kojima su se objašwavala raznovrsna dešavawa i opšta dinamika stvarnosti. Dve filosofije, Ajnštajnova i Borova, pružale su dve različite slike stvarnosti.2

1 Najšira panorama različitih gledišta brojnih istaknutih fizičara i filosofa nauke može se naći u zborniku radova izdatom u čast sedamdesetog rođendana Ajnštajna. Sledbenici i oponenti su učestvovali u obeležavawu jubileja. Od ukupno dvadesetpet priloga petnaest se odnosi neposredno na Ajnštajnova filosofska, epistemološka shvatawa. U prilogu zbornika je bibliografija Ajnštajnovih radova kao i bibliografija radova o ovom naučniku, koji je, inače, prema svedočewu Leopolda Infelda, na sebe gledao više kao na filosofa. Upor. Albert Einstein – Philosopher and Scientist, ed. P. A. Schilpp, The Library of Living Philosophers, 7, second edition, New York, 1951; François Russo, "Le Philosoph-Savant", in: Einstein, par Louis de Broglie etc., Collection "Genie et Réalité", Librarie Hachette, Paris, 1966, chap. VII, pp. 227-247. O Ajnštajnovim shvatawima, sporovima o wima, ukqučujući i ideološke sporove, o životu i radu ovog naučnika i mislioca videti Philipp Frank, Einstein, "Naprijed", Zagreb, 1959.

2 Do sada su objavqena dva izdawa sabranih dela Ajnštajna, jedno japansko u četiri kwige (1922-1924), od kojih je tiraž treće kwige uništen u katastrofalnom zemqotresu 1. septembra 1923. godine, i drugo, rusko izdawe takođe u četiri kwige, slično po planu sastavqawa japanskom izdawu, ali znatno potpunije. Upor. Al†bert Öynçeyn, Sobranie naučn†&h trudov, tt. 1-4, "Nauka", Moskva, 1965-1967. Vaqa napomenuti da je najobimnija kwiga ovog izdawa četvrta, u kojoj su raznovrsni filosofski, metodološki i epistemološki spisi Alberta Ajnštajna, wegova razjašwewa raznih stavova, odgovori raznim kritičarima ili nnterpretatorima wegovih filosofskih stavova. Dugo najavqivano potpuno i kritičko, akademsko izdawe Ajnštajnovih spisa u SAD, predviđeno u deset do petnaest kwiga, imaće znatno više tomova. Indikativna je već i sama čiwenica da se pomeraju rokovi izdavawa tih celokupnih spisa, mnogi od wih otkrivaju se tek sada, a neki su verovatno još pod izvesnim embargom. Ni Ajnštajnov emigrantski život nije bio lišen dramatičnosti i opasnosti, niti je wegov život i rad bio u svemu onakav kao što je to ranije najčešće predstavqano. Borova sabrana dela su štampana u šest kwiga. Upor. Niels Bohr, Collected Works, in six volumes, ed. Léon Rosenfeld and Eric Rüdinger, North-Holland, Amsterdam, 1972-1985. Neki od najvažnijih Ajnštajnovih i Borovih radova objavqeni su i u Jugoslaviji. Upor. Albert Einstein, O specijalnoj i opštoj teoriji relativnosti, preveo Đorđe Nikolić, Beograd, 1935. (sa pogovorom o filosofskom značaju teorije relativnosti od nepoznatog autora, str. 113-154); Albert Ajnštajn, Moja slika svijeta, uredio Karl Zelih, biblioteka "Gama", kw. 12, Sarajevo, 1955; Albert Einstein, Moja teorija, prev. Damir Mikuličić, Beograd/Zagreb, bibl. Polaris/Kronos, b. g.; Albert Einstein, Moj pogled na svijet, izbor i prijevod Damir Mikuličić, bibl. Izvori/Polaris, Zagreb/Beograd, b. g.; Einsteinova opća teorija relativnosti, priredio Gerald E. Tauber, prev. D. Mikuličić, Globus, Zagreb, 1984. Videti zbirku Borovih radova: Nils Bor, Atomska fizika i qudsko znawe, prev. Mirjana Popović-Božić, Nolit, Beograd, 1985. U navedenim delima nalazimo spise i komentare filosofskih stavova Ajnštajna i Bora, i diskusije drugih autora o tom krugu problema.

128

Ajnštajn je uvideo nedovoqnost slike o svetu dotadašwe fizike, tumačewa principa determinizma, ali sâm princip nije odbacio; smatrao je da taj princip treba tumačiti drukčije, u smislu bilo koje određenosti, regularnosti; ukoliko bi se princip određenosti odbacio u potpunosti, onda bi i sámo izučavawe stvarnosti, nauka, bili dovedeni u pitawe. Smatrao je da je neki postulat opšteg, filosofsko-metafizičkog karaktera u tom smislu neophodan da je otud wegovo globalno stanovište i stanovište wegovih sledbenika najčešće označavano kao neodeterminizam. Ali, Ajnštajnova opšta filosofska gledišta imala su izvesnu složenu evoluciju i wihovo predstavqawe u literaturi vrlo je različito. On je formirao ta svoja gledišta pod uticajem različitih mislilaca;3 iako su se ti uticaji smewivali dosta brzo i on pronalazio neki svoj put, ta gledišta nisu bila uvek konsistentna, i o jednim te istim problemima u wegovim spisima nalazimo različite stavove.

Ipak, mogu se sa sigurnošću predstaviti bar osnovni principi i ideje Ajnštajnovog modela ili filosofske paradigme. On je smatrao da je predmet fizike neka realnost izvan nas, da je ona na neki način regulisana bar u nekoj meri, da je um čoveka u stawu da pronikne u neke relacije, o čemu nalazimo posredna svedočanstva u praksi, da se to pronicawe postiže raznovrsnim putevima, da su pojmovi, hipoteze, teorije, zakoni fizike svojevrsne misaone kristalizacije čije je poreklo u empirijskoj ravni, ali ih ne možemo logički izvoditi iz iskustva, empirijske ravni, ansambla podataka; logika je neophodna osnova, ali ona nije dovoqna za iznalažewe novih znawa; do novih znawa, po Ajnštajnovom mišqewu, dolazimo "ekstralogičkim" putem - intuicijom. Intuicijom proničemo u veze i odnose, prirodu fenomena, putem we postižemo obrise novum-a, koji se obrađuje sredstvima logike, tako je taj najviši oblik sintetičkog saznavawa zapravo neki rezultat svih prethodnih nivoa i oblika znawa. Zadatak fizike Ajnštajn vidi u pronalažewu osnovnih zakona iz kojih se onda izvodi ostalo znawe.

Bor je polazio od drukčijih filosofskih premisa.4 U vreme kada se predmet fizike neslućeno širio, kada su mikrofenomeni zaokupqali pažwu naučnika, postavila su se pitawa o prirodi mikroobjekata, wihovoj lokaciji i mogućnostima wihovog registrovawa, opisa, izučavawa uopšte, pa i stvarawa neke konsistentne slike o stvarnosti na osnovu znawa o makro- i mikrosferi. Boru je tada izgledalo da treba stvarati sasvim nov model-paradigmu fizike i nauke uopšte. Bor je smatrao da se više ne može govoriti o objektu, determinisanosti, kauzalitetu, niti o nekom jedinstvenom opisu stvarnosti. Ideje o tome on je iznosio u raznim spisima, a naročito u dugogodišwim diskusijama sa Ajnštajnom. I on se, inače, formirao pod uticajem različitih mislilaca, među kojima je bio i Kjerkegor. U potrazi za odgovorima na ontološka i gnoseološka pitawa on je formulisao princip komplementarnosti, ali u pojedinim wegovim tekstovima nalazimo unekoliko različite formulacije tog principa. Bor je smatrao da sve fizičke veličine na nivou atoma imaju statistički karakter, za razliku od makrofenomena, gde se manifestuju zakonitosti i relacije drugog tipa - kauzalne i druge. Prema Borovoj osnovnoj ideji - principu komplementarnosti - postoje parovi veličina, oba neophodna za potpun opis atomskog fenomena, ali posmatrawe i definicija jednog para iskqučuje mogućnost posmatrawa i preciznog definisawa drugog para. Izvesne veličine ne mogu se posmatrati istovremeno.

Tako su se i nauka i filosofija našle na novim putevima u nastojawu da odgovore na izvesna tradicionalna, fundamentalna filosofska pitawa, čije su nove dimenzije zbuwivale i još uvek zbuwuju.

3 To se može videti iz već navedenih izvora o Ajnštajnu, kao i dela: Friedrich Herneck, Albert Einstein, Berlin, 1963, ruski prevod, Moskva, 1966; B. G. Kuznjecov, Ajnštajn, 1-3, Minerva, Subotica/Beograd, 1975, posebno treća kwiga Paralele (Ajnštajnovi stavovi i stavovi Aristotela, Dekarta, Faradeja, Maha, Bora, Dostojevskog i Mocarta).

4 O Borovim filosofskim stavovima videti: Dugald Murdoch, Niels Bohr Philosophy of Physics, Cambridge University Press, 1987; J. Folse, The Philosophy of Niels Bohr: The Framework of Complementarity , North-Holland, Amsterdam, 1985; E. M. KlÔus, Y. I. Frankfurt, A. M. Frank, Nil†#s Bor, "Nauka", Moskva, 1977; videti i zbornik radova Princip dopol†#nitel†#nosti, otv. red. L. B. Baženov, "Nauka", Moskva, 1976; Zvonko Marić, Ogled o fizičkoj realnosti, "Nolit", Beograd, 1986.

129

Filosofski problemi u delu Luja de Broqija

Već iz pregleda opusa vodećih naučnika fizičara odmah se zapaža izvesna zajednička strana, rekao bih, pravilnost: gotovo svi oni veoma mnogo su zainteresovani i za generalne sinteze, one najvišeg reda, mawe ili više filosofsko-metafizičkog karaktera. I dobar deo svojih spisa posvećuju upravo toj problematici. U tim spisima, katkad i u popularnijoj formi, oni izlažu osnovne filosofske premise, ponajčešće ideje o putevima stvarawa u nauci, o metodama stvarawa u nauci, o metodama i istraživačkim strategijama i procedurama, o temeqnim principima nauke. Ta strana wihovog opusa kasnije nekako mawe privlači pažwu samih naučnika-specijalista, iako je na određen način indikativna i relevantna i u posebnim naukama i u filosofiji.

Luj de Broqi (Louis de Broglie), jedan od utemeqivača kvantne mehanike, bio je istovremeno zaokupqen i određenim filosofskim problemima. O tome svedoče desetine wegovih radova posvećenih istorijskofilosofskim, metodološkim i epistemološkim problemima. Ako se zna koliki je wegov doprinos razvoju fizike, onda je svakako važno i upoznavawe wegovih gledišta o spomenutim filosofskim problemima, jer su ona i neka vrsta rezimea jedne bogate istraživačke prakse, neka kodifikacija te prakse u metodologiji i epistemologiji, pre svega. Na tu stranu de Broqijevog opus ukazuje se, uostalom, čak i mawim, standardnim biografskim priručnicima iz oblasti fizike.1 Ali, koliko mi je poznato, filosofski, metodološki i epistemološki tekstovi de Broqija do sada nisu bili predmet većih, sistematskih istraživawa i razmatrawa, i pored toga što se na wega gledalo ne samo kao na fizičara nego i kao na mislioca koji obeležava vreme.2 To je donekle i razumqivo, s obzirom na čiwenicu da je reč o našem savremeniku, čije je delo tek nedavno završeno, i tek sada smo u mogućnosti da pristupimo spomenutim opsežnijim istraživawima.

Ovde nije mogućno osvrtawe na sve de Broqijeve radove koji su filosofski relevantni, jer su oni brojni i posvećeni su dosta širokom krugu raznovrsnih problema.3 Ti radovi bi se najpre mogli podeliti u dve grupe: 1. radovi koji sadrže najopštije filosofske ideje o biću - iz oblasti ontologije, 2. radovi iz oblasti gnoseologije. Što se tiče radova iz prve grupe, biće svakako pogrešno ako u ove ubrojimo samo one mawe radove u kojima on iznosi svoja shvatawa fizičke realnosti u mawe ili više rezimiranom vidu. U širem smislu mnoga dela de Broqija pripadaju na jedan ili drugi način prvoj grupi, jer sadrže odgovarajuće interpretacije fizičke realnosti. Kad je reč o radovima iz druge grupe, oni se mogu podeliti na 1. istorijskofilosofske, u kojima se prikazuju pojave ili tokovi naučne misli, i 2. radove iz oblasti teorije saznawa ili epistemologije. Treba istaći važnu čiwenicu da je radove posvećene izvesnim posebnim filosofskim problemima de Broqi pisao tokom čitavog stvaralačkog veka, a ne samo u pojedinim periodima, ili pred kraj stvaralačkog veka, što je obično slučaj. To je odlika velikih naučnika, fizičara kao što su bili Mah (Mach), Bolcman (Boltzmann), Plank (Planck), Ajnštajn (Einstein), Hajzenberg (Heisenberg), fon Vajczeker (C. F. von Weizsäcker) i drugi. Zbog toga je važno da se ti radovi prikažu sistematski u odgovarajućem kontekstu. Budući da to ovde nije izvodivo, ograničiću se samo na jedan osvrt na najvažnije ideje iz de Broqijevog opusa koje su filosofski relevantne.

1 Physicists, The Biographical Dictionary of Scientists, General Editor David Abbott, Peter Bedrick Books, New York, 1984, 45-46.

2 Louis de Broglie – physicien et penseur, Albin Michel, Paris, 1953, zbornik radova povodom wegovog šezdesetog rođendana. U zborniku je objavqena i bibliografija radova koju je sastavio sâm de Broqi.

3 Na to ukazuje već sâm pregled bibliografije de Broqija. Upotpuwena bibliografija wegovih radova objavqena je kao prilog u kwizi Louis de Broglie, Les Incertitudes d'Heisenberg et l'interprétation probabiliste de la Méchanique ondulatoire, avec des notes critiques de l'auteur, préface et notes complémentaires de Georges Lochak, Gauthiers-Villars Bordas, Paris, 1982; ruski prevod: L. de Broyl†#, Sootnošenie neopredelennostey Geyzenberga i veroÔtnostnaÔ interpretaciÔ kvantovoy mehaniki, predislovie i dop. zamečaniÔ Ž. Lošaka, Mir, Moskva, 1986.

130

Centralno pitawe u velikim diskusijama krajem dvadesetih godina bilo je pitawe fundamentalnih obeležja fizičke realnosti. Vekovna kontroverza determinizam-indeterminizam4 iznova je postala predmet ozbiqnih rasprava, ovom prilikom najviše u pokušajima interpretacije rezultatâ kvantne mehanike. Već i pre toga bilo je jasno da stari mehanicistički, laplasovski model objašwewa stvarnosti više nije mogao da zadrži status opšteg modela, sve jasnije su se obeležavale granice wegovog važewa. Tradicionalni problem objekta postavqao se na nov način u oblasti mikrofenomena, problem subjekta takođe, gnoseološki problemi dospevaju u prvi plan rasprava na jedan nov način. Dok su u osnovi ranijih mehanicističkih interpretacija bile mawe ili više radikalne ideje o jednoznačnoj određenosti, krajem dvadesetih godina većina fizičara protagonista kvantne mehanike opredequje se za interpretacije u čijoj osnovi su mawe ili više radikalne indeterminističke ideje. Pitawe je često postavqano u obliku ili-ili; ili je realnost određena, ili je pak neodređena. Sve to je donekle podsećalo na prethegelovsko vreme i stari metafizički način mišqewa.

Krajem dvadesetih godina Luj de Broqi napušta kauzalnu interpretaciju kvantne mehanike pod nazivom "teorija dvostrukog rešewa", izloženu 1927. godine u radu objavqenom u časopisu Journal de Physique, i priklawa se interpretacijama koje je inicirala Borova kopenhagenska škola. Bio je, kako sâm piše o tome, obeshrabren kritikom na koju je naišao taj wegov rad. Neke ideje iz tog rada, međutim, preuzeo je Dejvid Bom (D. Bohm) 1952. godine, "generalizujući Ših] na vrlo interesantan način, dajući tako vrlo jake argumente u prilog kauzalnoj reinterpretaciji kvantne mehanike".5 Ovo su samo neki podaci iz značajne retrospektive iznete u kratkom predgovoru koji je de Broqi napisao za kwigu Dejvida Boma Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici. Vraćajući se nekim od svojih ideja iz 1927. godine, on u tom tekstu iznosi niz stavova kojima ukazuje na moguće nove perspektive tumačewa rezultata savremene fizike uopšte.

On govori o problemima merewa, teškoćama koje se ne mogu eliminisati, usled čega preostaje jedino statističko predviđawe. U vezi sa tim on ističe: "Time se potpuno opravdava primena čisto probabilističkih formula koje danas koriste svi teoretičari. Međutim, velika većina wih, često pod uticajem predrasuda izvedenih iz pozitivističke doktrine, osmelila se da krene daqe u pretpostavci da je neizvesno i nepotpuno znawe koje nam danas pruža eksperiment u stvari posledica realne neodređenosti fizičkih stawa i wihove evolucije. ^ini nam se da takva ekstrapolacija nipošto nije opravdana. Možda ćemo u budućnosti, proučavajući dubqi nivo fizičke stvarnosti, uspeti da interpretiramo probabilističke zakone kvantne fizike kao statistički rezultat promene potpuno određenih varijabli, koje su nam danas skrivene... Bilo bi vrlo opasno za daqi razvoj nauke kad bi se pokušalo da se spreče svi pokušaji prevazilažewa sadašweg stanovišta kvantne fizike, a bilo bi i suprotno svemu onome što nas uči istorija nauke."6

Razjašwewima kontroverze determinizam-indeterminizam de Broqi se bavio u brojnim radovima. Radovi iz zbirke Neprekidnost i prekidnost u savremenoj fizici, iz 1941. godine, svakako spadaju u one najvažnije na osnovu kojih možemo da sudimo o de Broqijevim opštim filosofskim stavovima. U tim radovima nalazimo važna razmatrawa problema granica starog determinističkog modela, koji se uzima kao izraz razvoja naučnih znawa onog vremena, zatim bitne distinkcije između determinističkih premisa uzetih u filosofsko-matematičkom smislu i oblika određenosti koji se ustanovqavaju u istraživawima konkretnih fenomena u različitim oblastima fizičke realnosti.

Ono što se zapaža u svim de Broqijevim tekstovima jeste izrazita otvorenost za različite plodonosne ideje i principe, kao i izbegavawe da se nekritički opredeli za jedan određen generalni model iz tekućih diskusija. Bio je uveren da će tek daqim razvojem naučnih znawa biti razjašwen smisao mnogih principa i ideja, i da će se putem novih pojmova i ideja uspešnije odgovoriti na probleme za koje nije bilo zadovoqavajućih

4 Podrobno razmatrawe ove kontroverze nalazimo u kwizi Paulette Février, Déterminisme et indéterminisme, préface de Edouard Le Roy, PUF, Paris, 1955. U prilogu ove kwige štampana je selektivna bibliografija o problemima determinizma i indeterminizma u savremenoj fizici; Zvonko Marić, Ogled o fizičkoj realnosti, Nolit, Beograd, 1986.

5 Dejvid Bom, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, preveo i predgovor napisao dr Đorđe Živanović, Nolit, Beograd, 1985, predgovor Luja de Broqija, str. 11.

6 Navedena kwiga, str. 10. Važne podatke sadrži još jedan osvrt de Broqija na pređeni put i razvoj shvatawa. Luj de Broqi, "Poreklo i nastanak kvantne mehanike", Dijalektika, god. X, br. 1-2, 1975, 15-17.

131

odgovora. O tome ponajboqe svedoče i redovi: "Hoće li razvoj naših znawa jednoga dana omogućiti ponovno uvođewe potpune predodređenosti individualnih elementarnih procesa, tj. strogog fizičkog determinizma? Naravno, nemoguće je na pitawe ove vrste odgovoriti sa sigurnošću, ali se ipak mogu preduzeti neka razmatrawa o ovom predmetu... Radi se o tome da li će fizička teorija jednog dana, kad bude raspolagala znawima koja joj danas nedostaju, a možda i pojmovima koji još nisu razrađeni, moći postaviti pravila koja će joj omogućiti strogo predodređivawe događaja u atomskim razmerama... Iako, možda, ne treba sasvim odbaciti misao da bi jednog dana fizika u mikroskopskoj razmeri mogla naći strogi determinizam, koji joj je inače svojstven od ranije proučavawem makroskopskog sveta; ipak, pri savremenom stawu našeg znawa, izgleda, meni lično, neki takav razvoj kvantne fizike vrlo malo verovatan..."7

Izvesno je da generalne paradigme stvarane na spomenutoj prethegelovskoj metafizičkoj tradiciji mišqewa, iz kojih su sledile ideje o jednoznačnoj određenosti ili pak o odsustvu bilo kakve regulisanosti kad je reč o mikrofenomenima, odavno ne pružaju mogućnosti niti otvaraju perspektive naučnih istraživawa. Može se pretpostaviti da će generalne paradigme razrađene na osnovu savremenog stawa naučnih ideja sačiwavati sistemi modela u odgovarajućim vezama koje bi izražavale raznovrsnosti i specifičnosti fizičke realnosti. Da bi se u naše doba - doba ekspanzije znawa - došlo do wih, nije potreban samo smisao za odgovarajuće sinteze, niti samo odgovarajući uvid u nove tokove naučne misli, nego i promene u pristupu, tipu mišqewa koje treba da nastane kao izraz prevazilažewa monodisciplinarnosti, da bude izraz interdisciplinarnih istraživawa. Izvesne misli o ovome nalazimo i u nekim radovima de Broqija.

Drugu grupu radova prema razvrstavawu koje smo ovde izvršili čine radovi u kojima se ponajviše, ili u značajnoj meri, iz različitih perspektiva raspravqa o gnoseološkim problemima. Dve perspektive su dominantne i u odgovarajućoj vezi: (a) istorijskofilosofska i (b) teorijskosaznajna, heuristička. A jedan broj radova posvećen je problemima organizacije nastave na univerzitetu, kao i izvesnim pitawima reforme univerziteta, wih nikako ne treba prenebregavati, naročito ako se ima u vidu čiwenica koliko su ti problemi bili predmet rasprava u Francuskoj krajem šezdesetih godina.

Na početku misaonog razvoja de Broqija su najviše interesovale istorija i kwiževnost. Završivši studije istorije, nije se zadovoqavao deskriptivnim metodama u toj disciplini, koje su u to doba preovladavale; wegova interesovawa se okreću fizici, pod uticajem wegovog starijeg brata Morisa. Taj period wegovog misaonog razvoja nije bez značaja u wegovom daqem usavršavawu. Žorž Lošak (Georges Lochak), koji je istraživao evoluciju de Broqijevih shvatawa, u vezi sa tim ističe: "Meni se čini da su u stvaralaštvu de Broqija bila dva kquča. Prvi je svakako bila istorija. On se wome toliko bavio da je, kako mi je jednom rekao i sâm, pročitao sigurno više kwiga iz te discipline nego iz fizike. Ali, glavnu ulogu u wegovom naučnom stvaralaštvu imala je istorija fizike, posebno ona od XVI i naročito od XVII veka. Ta bavqewa nisu za wega bila neka znatižeqa, težwa kulturnog čoveka, ona su bila pokretačka snaga wegovog duha, ono što je hranilo wegovu misao."8

Ovde je reč o problemu odnosa prema naučnoj tradiciji i potrebi bavqewa istorijom nauke kao disciplinom. Luj de Broqi je spadao u one naučnike koji su verovali da se iz opšte istorije i istorije nauke može i mora učiti, da ova posledwa nije "grobnica ideja". U već spomenutom, inače, nevelikom predgovoru za kwigu Dejvida Boma, u kojem izlaže neku vrstu filosofsko-naučnog kreda, smatrao je kako je važno da i to naglasi. Istorija nauke nas, naglašava on, "u stvari uči da je trenutno stawe našeg saznawa uvek provizorno, kao i da van oblasti poznatog ima još mnogo toga što tek treba otkriti".9 Polazeći od tog stava, koji je, inače, obrazlagao u više navrata u raznim spisima, on je istraživao i razvoj naučno-filosofskih ideja,

7 Navedeno prema prevodu T. P. Anđelića; Tatomir P. Anđelić, "Plank, Ajnštajn i de Broqi o kauzalnosti i determinizmu", Dijalektika, god. I, br. 4, 1966.

8 Predgovor Lošaka, u kwizi navedenoj pod brojem 3, navedeni ruski prevod, str. 26.9 Dejvid Bom, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, navedeno izdawe, predgovor Luja de Broqija, str. 10.

132

doprinose mnogih naučnika. Rezultate tih istraživawa nalazimo u kwigama: Nova fizika i kvanti;10 Naučnici i otkrića;11 Stazama nauke;12 i nizu drugih radova.13

Pre nego što navedemo najvažnije probleme kojima se de Broqi bavio u navedenim kwigama, važno je naglasiti da se on ne bavi samo faktografijom, pukim prosleđivawem pređenih puteva, kako bi pokazao šta je sve prethodilo savremenom razvoju naučnih ideja, nego je bio u potrazi za opštim karakteristikama i oblicima stvarawa u nauci, nastojeći da iznađe puteve razvoja novih ideja iz starih, da otkrije činioce i prirodu naučnog saznawa, težeći stvarawu neke opšte slike o svetu na osnovu znawa do kojih se dolazilo u ovom ili onom razdobqu. Te svojevrsne rekonstrukcije ranijih paradigmi imaju veliki gnoseološki, filosofski značaj. De Broqijevi radovi iz oblasti istorije nauke zaslužuju ponajveću pažwu i, reklo bi se, posebne analize upravo zbog značajnih gnoseoloških i epistemoloških ideja.

U kwizi Naučnici i otkrića objavqeni su radovi pisani najčešće povodom raznih godišwica. U wima se prikazuju najznačajniji doprinosi pojedinih naučnika, od Denija Papena (Denis Papin) i Lavoazjea (Lavoisier) do naučnika koji su de Broqijevi savremenici. U tim radovima je ne samo mnoštvo važnih podataka nego i obuhvatan pregled razvoja onih ideja koje su bile najuticajnije; u wima je predstavqeno ono što je bilo najbitnije u radu pojedinih naučnika. U trećem delu ove kwige nalazimo wegove pretežno filosofske radove o ulozi slučajnosti u naučnim otkrićima, o odnosu nauke i industrijskog kao i opštedruštvenog progresa, o značewu vrline, o dobru i zlu.

Kwiga Stazama nauke takođe je komponovana iz radova pisanih o naučnim doprinosima pojedinih naučnika ili o pojedinim problemima, ili pak stawu u savremenoj nauci. U tim radovima, kao i u onima iz prethodno navedene kwige, na različite načine se osvetqavaju, pored ostalog, istorijski uslovi, činioci i okolnosti koje su dovodile do nastajawa pojedinih ideja, veoma često zamršeni putevi razvoja tih ideja. Od radova iz ove kwige svakako treba spomenuti sledeće: "Evolucija naučnog jezika"; "Značaj i pouke istorije nauke"; "Uloga radoznalosti, igre, mašte i intuicije u naučnom istraživawu". Ovi radovi i, može se reći, još više radovi iz drugog dela wegove kwige Kontinuitet i diskontinuitet u savremenoj fizici bez sumwe sadrže osnovne premise de Broqijeve filosofije nauke i filosofije uopšte. Glavni problemi u tim radovima, kao i u nekim drugim mawim prilozima, jesu problemi determinizma, problem puteva stvarawa, dolažewa do novih ideja u nauci, problem prirode fizičke teorije, kao i problem odnosa teorije i eksperimenta.

Ovde, kako je već spomenuto, nije mogućno šire komentarisawe de Broqijevih filosofskih shvatawa; zadovoqićemo se ukazivawem na jedan rad za koji bi se moglo reći da spada u reprezentativne kad je reč o filosofskoj strani wegovog opusa. Taj rad je zapravo wegovo saopštewe na simpozijumu u francuskom filosofskom društvu o problemu invencije, održanom 1937. godine, gde se o tom problemu raspravqalo sistematski, sa stanovišta biologije, psihologije, istraživawa u matematici, teorijskim i eksperimentalnim naukama, umetnosti, pa i svakodnevnog života. Rad je objavqen u materijalima sa tog simpozijuma 1938. godine.14 Isti rad je de Broqi bez izmene objavio u kwizi Kontinuitet i diskontinuitet u savremenoj fizici, 1941. godine, u drugom delu te svoje kwige, zajedno sa drugim radovima koji su filosofskog karaktera. Po tome bi se moglo videti da je i autor na određen način smatrao taj rad kao jedan od reprezentativnih za wegove opšte filosofske stavove.

1 0 Louis de Broglie, La physique nouvelle et les quanta, Flammarion, Paris, 1937.1 1 Louis de Broglie, Savants et découvertes, ed. A. Michel, Paris, 1960.1 2 Louis de Broglie, Sur les sentiers de la science, ed. A. Michel, Paris, 1960.1 3 Ovde treba spomenuti pre svega wegove radove: "Les Représentations concre#tes en Microphysique", in: Logique et

Connaissance scientifique, sous la direction de Jean Piaget, Encyclopédie de la Pléiade, Paris, 1967, pp. 706-726; "Koncepcije savremene fizike i Bergsonove ideje o vremenu i kretawu", "Budućnost fizike", objavqene u kwizi Physique et Microphysique, A. Michel, Paris, 1947; predgovor kwizi René Dugas, La Théorie Physique au sens de Boltzmann, Neuchâtel-Suisse, 1959; predgovor uz engleski prevod kwige Pjera Dijema, Pierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, Princeton, New Jersey, 1954.

1 4 L'Invention, Neuvie#me semaine internationale de Synthe#se, Centre international de Synthe#se, Alcan, Paris, 1938, 113-125.

133

U tom radu, kao i u nekim drugim svojim radovima koji su pretežno filosofskog karaktera, de Broqi je nastojao da na osnovu značajnog uvida u istorijski razvoj naučnih znawa, ali i bogate stvaralačke prakse, ukaže na osnovna obeležja i dimenzije stvaralačkog rada u nauci, na glavne činioce na putu naučnika do otkrića. Kao i Poenkare (Poincaré) i neki drugi naučnici ranije, i de Broqi posmatra stvaralački rad naučnika u širokom kontekstu. Nove ideje su plod "igre" različitih činilaca i do wih se ne dolazi samo primenom odgovarajućih formalnih postupaka; proces saznawa ima različite komponente: čulne i racionalne, empirijske i teorijske, logičke i intuitivne. Složenost naučnih istraživawa ogleda se ponajviše u čiwenici da iz podataka ne slede neposredno ni hipoteze ni teorije, štaviše, podaci se interpretiraju vrlo raznoliko. Upravo zbog nejednoznačnosti podataka, u pokušajima wihovog interpretirawa nastaju vrlo različite, često rivalske hipoteze i teorije. Ove osnovne stavove de Broqi je obrazlagao kako u navedenom tako i u drugim svojim radovima. Wegovo bavqewe filosofskim problemima nipošto nije bilo slučajno niti tek izraz širine wegovih preokupacija.

Ovde treba podsetiti na čiwenicu da fizička teorija nije autonomna, ona nužno sadrži i određene filosofsko-matematičke premise. Zbog toga se tu krećemo s mawe sigurnosti, jer je stepen evidencije i izvesnosti iskaza znatno mawi nego u posebnim domenima istraživawa. Ta situacija je fizičare navodila da ispituju mogućnost da se fizička teorija ne temeqi na metafizičkim načelima. Pjer Dijem (P. Duhem), koji je sebi postavio upravo takav ciq, pokazao je u svom klasičnom delu Fizička teorija, wen ciq i wena struktura (1906), koje i danas uspešno podstiče rasprave iz te oblasti, da se filosofske i metafizičke premise ne mogu ni izbeći niti zaobići.15 Ostaje, dakle, da se ta načela iznalaze i da se utemequju na razne načine, i da se o wima sudi i po perspektivama koje otvaraju u daqim istraživawima, po heurističkoj vrednosti.

Nastavqajući najboqe tradicije velikih naučnika fizičara, de Broqi pokazuje da uobičajena predstava o naučnom stvarawu često ne odgovara stvarnoj praksi; sistem naučnih znawa on uzima kao nesavršen, kao neku vrstu zdawa iz kojeg se stalno nešto uklawa i ugrađuje novo, mewaju se različiti elementi, pa čak i delovi konstrukcije i taj proces je neprekidan, nasuprot uobičajenoj idealizaciji naučnih znawa kao sigurnih gotovo u svemu, raširenoj naročito u laičkim krugovima. De Broqi smatra da imaginacija i inventivnost nisu značajni samo u otkrivawu novog nego da se one manifestuju na svim stupwevima naučnog rada, i to na vrlo raznovrsne načine u zavisnosti od individualnih karakteristika naučnika stvaraoca. Za nove ideje naučnici duguju mnogim činiocima; svesne, planirane operacije, podsvesni procesi; iz kombinacija različitih činilaca katkad nastaju iznenadno nove, velike ideje kojima se krunišu dugi prethodni napori. Imaginacija u teorijskim naukama prema de Broqiju nije neka konstanta, ona se razvija, "kontrolisana je od strane razuma, ona nikada nije pasivna konstatacija, nego izraz naše duhovne aktivnosti uopšte".16 U tom smislu on smatra da tzv. estetsko osećawe (le sentiment esthétique) ima značajnu ulogu i pri izboru između više alternativnih teorijskih konstrukcija, da nas na neki način vodi onoj koja je skladnija i "lepša", i u tome vidi neki znak istinitosti te konstrukcije. Priroda u svojim ispoqavawima ima tu tendenciju skladnosti, jednostavnosti, pa i teorijske konstrukcije putem kojih nastojimo da dokučimo red stvari i neku harmoniju u woj imaju takav karakter, te zato treba birati upravo takve konstrukcije.

Dospevajući i ovde do izvesnih filosofsko-metafizičkih pretpostavki, do načela o čudesnoj mogućnosti uma da bar donekle pronikne u red stvari, de Broqi još jednom ističe da se izvesna načela te vrste moraju postulirati, jer se rad naučnika nikada ne ograničava na same čiwenice, nego ima kao ciq wihovu odgovarajuću interpretaciju u okviru neke teorije. Pronicawe u spomenuti red stvari, u neku globalnu harmoniju, moguće je onda kada se ostvari svojevrsno "trojstvo": dobro, lepo, istina. Ovom metaforom de Broqi još jednom ukazuje na čiwenicu da je nužan odgovarajući sklad brojnih činilaca, na prvi pogled iz vrlo raznovrsnih sfera, da bi se u nauci i umetnosti moglo stvarati.

1 5 Radomir Đorđević, "Premise Dijemove epistemologije", Dijalektika, god. XX, br. 1-4/1985.1 6 Louis de Broglie, "L'invention scientifique, sciences expérimentales", I. Théorie, L'Invention, p. 115.

134

Persova tragawa za pouzdanim znawima

^arls Sanders Pers, Izabrani spisi, predgovor i prevod Radoslav Konstantinović, BIGZ, Beograd, 1993.

Od utemeqivača filosofije pragmatizma Pers je sticajem okolnosti do sada najmawe prevođen kod nas. Neka od najvažnijih dela Xejmsa i Djuija već odavno su poznata u našoj sredini, dok je iz ne malog opusa Persa ranije kod nas štampan samo jedan mali izbor koji je načinio Dušan Veličković, u koji su ušli članci: "Učvršćivawe verovawa", "Kako da svoje ideje učinimo jasnim" i "Šta je pragmatizam".1

Zahvaqujući velikom trudu profesora Radoslava Konstantinovića, sada smo u prilici da se upoznamo sa daleko širim izborom iz opusa Persa, koji je priređen na osnovu dužeg sistematskog istraživawa koje je vršio priređivač. Iz Konstantinovićeve uvodne studije možemo se upoznati sa životom i radom Persa, koji je kritički razmotren. U prilogu je odabrana bibliografija Persovih radova, kao i bibliografija radova o Persu, te indeks pojmova i imena, koji će svakako olakšati upoznavawe Persovih ideja.

Izbor iz Persovih radova čine sledeći članci, rasprave ili fragmenti: "Pitawe o izvesnim sposobnostima koje se pripisuju čoveku", "Neke posledice četiri nesposobnosti", "Kritičko razmatrawe dela Xorxa Barklija", "Učvršćivawe verovawa", "Kako učiniti naše ideje jasnim", "Šta pragmatizam jeste", "Jedno razmatrawe pragmaticizma" i "Fragmenti o pragmaticizmu". Priređivač je iz osam kwiga Persovih sabranih spisa kritički priređenih na Harvardskom univerzitetu izabrao i preveo one tekstove za koje smatra da su reprezentativni za Persova filosofska shvatawa, idući uglavnom hronološki.

Pers je zanimqiva pojava ne samo kao utemeqivač filosofije pragmatizma nego i po istraživawima u pojedinim filosofskim i naučnim disciplinama, izvođenim i prema načelima filosofije koju je sâm zasnivao - pragmatizmu. Ponajviše se bavio logikom, u prvom redu matematičkom; on je zapravo jedan od pionira zasnivawa ove posledwe discipline. Važna su, pored ostalih, i wegova shvatawa iz oblasti teorije saznawa, metodologije istraživawa, metafizike. Među prvima se bavio problemima smisla i značewa, a uz De Sosira se smatra jednim od osnivača nauke o znacima. Brojni wegovi radovi posvećeni su posebnim pitawima iz oblasti matematike, astronomije, hemije, fizike, geodezije, psihologije (posebno se interesovao za fenomen telepatije), istorije, istorije nauke posebno, kriminologije itd. Rezultati istraživawa iz nekih od ovih disciplina bili su zapaženi i stekli odgovarajuća priznawa.

Već iz ovih nekoliko podataka može se steći utisak da je reč o misliocu koji po širini i dubini preokupacija spada u enciklopedijske umove u vreme kad je ovih bilo sve mawe, pa je razumqivo zašto on privlači pažwu i danas. Da je reč o originalnoj pojavi sa rano razvijenim i ispoqenim darom i smislom za rad u najraznovrsnijim oblastima, može se suditi i po jednom autobiografskom dodatku iz Harvardskog dnevnika iz 1859. godine, gde u dvadesetak mahom vrlo kratkih rečenica sasvim nestandardno opisuje po godinama svoj životni put. Iz jednog drugog autobiografskog osvrta vidi se kakva su bila wegova usmerewa od ranih godina i, reklo bi se, osnove wegovog programa. Tamo je on, pored ostalog, pisao i sledeće: "... ja sam se usrdno i neprestano bavio proučavawem metoda istraživawa, onih koje su se upražwavale, koje se upražwavaju i onih koje bi trebalo upražwavati. Punih deset godina pre nego što sam se posvetio tim proučavawima obučavao sam se u hemijskoj laboratoriji. Temeqno sam se upoznao ne samo sa svim što se do tada znalo u fizici i hemiji već i sa načinom na koji su postupali oni koji su uspešno razvijali nauku."

Kao filosof Pers preko dužih studija Kantove filosofije i u jednom talasu reagovawa na transcendentalizam i teologiju izrasta kao mislilac, utemeqivač jedne nove filosofije - filosofije pragmatizma. Spisi čitavog niza mislilaca uticali su na razvoj Persovih shvatawa, kao što su britanski filosofi, onda Škotska škola zdravog razuma, Dekart, Hegel, ali treba istaći da je on naročito istraživao filosofe ere sholastike, posebno Dunsa Skota i Vilijema Okama. O tome koliko su ovi mislioci na wega uticali i sâm je pisao.

1 ^. S. Pers, Pragmatizam, prevod D. Veličković, Grafos, Beograd, 1979.

135

Pers je objavio brojne studije iz filosofije i nauke, ali je još više ostalo neobjavqeno, a bilo je dosta rukopisa koji nisu dovršeni ili onih u pripremi. Posle wegove smrti, tridesetih godina našeg stoleća, objavqeno je jedno izdawe sabranih spisa koje omogućuje izučavawe Persovih shvatawa. Neko vreme Pers je na univerzitetu Xons Hopkins predavao eksperimentalnu psihologiju i logiku. Dva wegova učenika iz toga perioda, Xozaja Rojs i Xon Djui, postali su docnije istaknuti filosofi, što se uzima i kao jedno od nesumwivih svedočanstava wegove uspešne pedagoške aktivnosti. U duhu najboqih tradicija Pers je gradio shvatawa o svim temeqnim pitawima nauke i filosofije, i ta shvatawa mogu da se posmatraju kao neka celina, bez obzira na stupweve konsistentnosti ili nekonsistentnosti koji se u wima mogu naći. Odgovarajuća širina preokupacija, tradicionalna odlika filosofa, kod wega je, reklo bi se, izrazita. On je zapravo, koliko je ono bilo moguće, u svojim tragawima oličavao neko jedinstvo filosofskog i naučnog pristupa. To se može zapaziti već iz ukazivawa na neke od wegovih glavnih odredaba nauke i filosofije.

Suštinu nauke on vidi ne samo u "organizovanom i sistematskom znawu" nego i u jednoj vrsti delatnosti. Kako da se shvati ta delatnost? On smatra da je tu reč o "strasti za učewem", ali ne iz nekih drugih pobuda (kao što su hedonističke ili radoznalost), nego da se sazna "Božja istina", ili, strogo filosofski rečeno, da se sazna suština stvari kakva ona jeste bez obzira na naše intencije i moguću korisnost od tog znawa. "Korisne stvari će se", primećuje Pers, "proučavati i bez naučnika." Ovde je svakako reč o idealu kojem treba težiti i pitawe je samo kako je i do koje mere moguće negovawe takvog bavqewa naukom. To pitawe je aktuelno i danas kao i u Persovo vreme, možda se danas još boqe vide teškoće ostvarivawa ideala tzv. čiste nauke. Razvoj nauke je nužno u vezi sa praksom i već se zbog toga ideal o kojem je reč može shvatiti različito.

Pers je, kako izgleda, uočio gotovo sve protivrečnosti između bića nauke i ciqeva, svrha koje se mogu imati u vidu. Metode egzaktnih nauka činile su mu se ipak kao neki obrazac, pa je i filosofiju želeo da razvija kao "strogu nauku". Duh egzaktnosti, koji sugerišu prirodne nauke, bez sumwe je značajan, naročito u eri prevlasti spekulativnih koncepcija u filosofiji. Pers na jednom mestu spomiwe upozorewe svoga oca, koji je, inače, kao istaknuti matematičar izuzetno uticao na wega, naročito kad je reč o prevladavawu Kantove filosofije "na krajwe nemarno rasuđivawe svojstveno filosofima". Ali, ne treba ispuštati iz vida relativnost i same egzaktnosti ili načina izvođewa stavova u prirodnim naukama. I tu je reč o idealu ili ciqu kojem naučnici teže, koji se inače ne postiže lako, ukoliko je taj ideal ili ciq već ranije uopšte tako jasan. Uvid u istorijski razvoj prirodnih nauke pokazuje to gotovo u svim situacijama. I tu se Persu mogu staviti izvesni prigovori. Međutim, pitawe je koliko bi ga prigovori te vrste mogli stvarno pogađati. Na jednom drugom mestu on sâm ističe da su zakqučci do kojih dolazi prirodna nauka problematičnog karaktera, budući da se zasnivaju na iskustvu, a "iskustvo se nikada ne može uzdići do apsolutne izvesnosti, tačnosti, nužnosti i opštosti".

Da Pers spada u filosofe sa sistematskim pretenzijama, pokazuje i čiwenica da se on bavio i pitawima klasifikacije nauka, nastojeći da ih razvrsta na osnovu izvesnih načela vlastite filosofije. U duhu najboqih tradicija on se i ovde, iz perspektive svog vremena, pita o prirodi znawa, wegovim različitim vrstama, ciqu, smislu i značaju znawa za život čoveka. On tu drži i do još jedne važne perspektive: perspektive budućnosti. Važnost naučnih znawa treba procewivati, po wegovom mišqewu, i s gledišta mogućnosti određenih znawa da se predvidi budućnost. Podrobnije komentarisawe Persove klasifikacije nauka moglo bi da bude predmet posebnog osvrta. Tom prilikom bi se u shvatawima ovog filosofa mogle uvideti i neke druge karakteristike ili protivrečnosti. Ovde vaqa napomenuti da Pers i filosofiju vidi u korpusu nauka. Nauke deli najpre na teorijske i praktične. Ove prve deli na istraživačke i retrospektivne. U istraživačke spadaju matematika, filosofija i specijalne nauke. Najapstraktnija je matematika, a ne filosofija, woj zbog toga nije potrebna nijedna druga nauka, pa ni filosofija. Specijalne nauke zavise od filosofije kad je reč o osnovnim načelima.

Kako Pers određuje filosofiju? Filosofija je, prema wegovom mišqewu, pozitivna teorijska nauka, wen ciq je formirawe nekog opšteg shvatawa o svetu. Weni nalazi se, prema tome, odnose i na svet čiwenica. On govori o dva dela filosofije: matematičkom i opservacionom. Prvi se odnosi na "precizno nužno zakqučivawe", a Pers smatra da je on u filosofiji zastupqen znatno više nego u bilo kojoj specijalnoj nauci. Pers, kao i Kant, govori o zahtevu za arhitektonikom filosofije; to znači da stavovi u zasnivawu imaju

136

redosled, "logiku". Filosofija je građevina mnogih, a jedan od ciqeva u wenom stvarawu jeste da se "izbegnu proizvoqne i individualističke crte misli". Svi elementi filosofije se, prema tome, moraju pažqivo proučiti, svaki pojam, i tek potom bi oni imali određeno mesto.

Opet, slično Kantu, Pers je smatrao da su u domenu filosofije takođe i pretpostavke i osnovni pojmovi specijalnih nauka. Verodostojnost znawa u tim naukama počiva na izvesnim osnovama koje se ne ispituju u okviru tih nauka. Ispitivawe instrumenata tih nauka je, dakle, zadatak filosofije. Samo matematika je ovde, prema Persu, jedini izuzetak, woj filosofija, pa ni logika, nisu u ovom smislu potrebne. Ovde se može sa Persom, tj. sa zastupnicima takvog stava, raspravqati vrlo mnogo, u svakom slučaju, potrebna su mnoga razjašwewa, zar nas pitawa u vezi sa efikasnošću matematičkih znawa ne dovode na kraju krajeva do filosofskih i matematičkih pretpostavki, najčešće na isti način kao što je to u specijalnim naukama? Ispitivawe prirode izvesnih pojmova u matematici takođe nas vodi do ravni filosofskih i metafizičkih rasprava, pa je nezavisnost matematike, kako je pretpostavqa Pers, na neki način prilično sporna ili vrlo relativna. Uostalom, zar je matematika jedinstvena, konsistentna u svom istorijskom razvoju kad je reč o pokušajima wenog zasnivawa i interpretacije prirode wenih znawa.

Filosofija je, prema Persu, kao što je već spomenuto, nauka, ili to treba da bude. To znači da ona mora koristiti odgovarajuće metode, one koje su u naukama dale najuspešnije rezultate; to su pre svega analitičke metode. U ciqu boqeg zasnivawa filosofije Pers nastoji da razvija i poseban pragmatički metod, koji određuje kao metod za utvrđivawe smisla "teških reči i apstraktnih pojmova" ili, na drugom mestu, kao "teoriju o logičkoj analizi ili istinskoj definiciji". Nije uvek jasno o kakvom programu je ovde reč, niti su zamisli o ovako zasnovanim filosofskim načelima bez protivrečnosti. Vaqa naglasiti da na pragmatički metod Pers nije gledao kao na nešto sasvim novo u filosofiji. Intencije, one glavne iz tog metoda, on ponekad povezuje sa onim tekovinama nastalim sa eksperimentalnim metodima koji imaju određen ciq, svrhu.

Da bi bliže objasnio prirodu pouzdanih znawa za kojom traga, on podseća na drevne biblijske misli: "Poznaćete ih po wihovim plodovima." O smislu i značewu jedne intelektualne tvorevine možemo da sudimo, dakle, prema sumi i vrsti posledica koje iz te tvorevine nastaju. Logiku Pers dovodi u vezu sa etikom i estetikom tako što prvu određuje kao nauku o "samokontrolisanom i promišqenom mišqewu", ova mora da se obrati etici za svoja načela. Etika je "teorija o samokontrolisanom ili promišqenom ponašawu". Ova je, opet, u vezi sa estetikom u potrazi za određewem "najvišeg dobra". Toj ideji samokontrole, ili možda principu, Pers pridaje znatnu pažwu, smatra da se upravo po toj samokontroli čovek razlikuje od životiwa, wome on transcendira svet životiwa. Samokontrolom čovek sebe usmerava prema nekoj budućnosti.

Persove odredbe su često metaforične, jezgrovite i možda zato katkad nedovoqno jasne; osim toga, on je uvodio pojedine nove termine, a izlagawa obiluju pojmovima iz raznovrsnih naučnih disciplina. Sve to otežava pronalažewe i razumevawe Persovih rezultata. Metod posmatrawa koji je gradio inače je dosta skromno označavao kao "logičku maksimu". Iako umnogome uspešna, ova odredba ne obuhvata sve strane Persovog metoda. Taj metod ima i druge dimenzije i prožima različite Persove koncepcije i učewa, dopirući sve do metafizičkih. Pragmatizam u Persovoj verziji kao filosofija, kad se posmatra istorijski, po mišqewu priređivača ovog izdawa ima dva izvorišta: kritičku filosofiju zdravog razuma i sholastički realizam. To bi bile neke osnovne naznake ili koordinate Persovih ideja i preokupacija.

Mnogi stavovi iz ovog izbora Persovih radova mogu da budu predmet komentara ili rasprava. Ovom prilikom osvrnuću se na izvesne wegove stavove o intuitivnom obliku saznawa iznetim u člancima koje je posvetio tom problemu. Izgleda da je Xejmsova ocena tih članaka bila sasvim opravdana. On ih je okarakterisao kao "izvanredno smele, suptilne i nerazumqive". Reč je o tri Persova članka. Središwi stav Persa u tim člancima glasi da mi nemamo sposobnost za intuitivno saznavawe. On na jedan način obrazlaže taj svoj glavni stav, ali argumente koje navodi u prilog tom stavu možemo za trenutak da zanemarimo ili da ih ostavimo na stranu, jer je, kako izgleda, mnogo sporniji način postavqawa tog problema i određewe tog oblika saznawa. Polazeći od stava da je saznawe beskrajan lanac izvođewa zakqučaka, on je smatrao da nema takvog znawa kojem ne bi prethodilo neko drugo znawe što ga na neki način određuje. Iz toga izvodi

137

zakqučak da intuicija nije moguća, a ovu definiše kao "saznawe koje nije determinisano nekim prethodnim saznawem o istom objektu, i koje je, prema tome, determinisano nečim izvan svesti" (str. 50).

Ovde smo pred jednim starim, reklo bi se, prastarim problemom jednog tipa saznawa koji se u evropskoj tradiciji označava mnogoznačnim terminom intuicija. Mnogoznačnost tog termina nije nimalo slučajna - u pitawu je problem koji ima vrlo raznolike strane. Što se tiče samog termina "intuicija", Pers je s pravom dodao izvesna istorijska objašwewa u vezi sa upotrebom tog termina, objašwewa koja su zaista uvek važna kada se raspravqa o intuitivnom obliku saznawa, ili kad se čitaju radovi o tome problemu, kakvi su upravo Persovi članci o kojima je ovde reč. Može se primetiti, kad su u pitawu Persova istorijska objašwewa o prvoj upotrebi termina "intuicija", da je ta upotreba tehničkog termina, kako on kaže, započela znatno ranije nego što to on navodi, mnogo pre Anselma, još od Boecija. On se tu poziva na Prantlovu kwigu Istorija logike kao na izvor, što može da se uzme kao simptomatično i kad je reč o perspektivi postavqawa problema intuicije koja je ovde u pitawu, perspektivi koja bi se mogla označiti uglavnom kao logička i metafizička.

Intuicija je, prema Persu, "premisa bez konkluzije"; daqe ovaj autor insistira na stavu da mi nemamo nikakvu sposobnost za razlikovawe intuicije od drugih oblika saznawa osim nekog osećawa da tu razliku možemo praviti. Ali, kako se već davno videlo, postupcima dokazivawa nije mogla da se obezbedi pouzdanost svakog znawa, pribegavalo se i autoritetu kao nekoj dodatnoj ili čak vrhovnoj instanciji. Međutim, ni tim putem nisu mogli da se nađu odgovori na različita pitawa u vezi sa kriterijumima razvrstavawa raznih oblika znawa, pre svega razlike između diskurzivnih i intuitivnih, koja se pokazala kao mnogo složeniji problem nego što se to mislilo. I sâm Pers je to u velikoj meri uspeo da pokaže, bez obzira na primedbe koje mu se mogu staviti kad je reč o načinu postavqawa problema intuicije, ili odredbe tog oblika saznawa.

Već je spomenuto da su Persovo pozivawe na Prantlovo delo Istorija logike kao na najvažniju referencu kad upućuje na podatak o prvoj upotrebi termina "intuicija", kao i odredba tog oblika znawa kao znawa koje nije određeno drugim znawem, indikativni i da ukazuju samo na jednu perspektivu postavqawa problema prirode intuitivnog znawa - perspektivu logike nauke i, naravno, u krajwoj liniji metafizike. Reč je o perspektivi posmatrawa znawa kao već dostignutog sistema koji je pred nama, gde je glavno da se utvrdi jedino logička zasnovanost ovog ili onog elementa sistema. Ukoliko bi se ispitivawe prirode znawa svelo iskqučivo na domen logike nauke, fenomen intuitivnog znawa svakako bi ostao izvan poqa razmatrawa. U sistemu različitih vidova znawa, koji bi se, inače, mogli posmatrati kao u nekom spektru s gledišta stupwa wihove neposredne ili posredne zasnovanosti, logika čini tek deo tog spektra. Ako u ispitivawima prirode znawa, pa i intuitivnih, imamo u vidu još i perspektivu razvoja, čiwenicu da je svako znawe stupaw nekog procesa, onda će biti jasno da je potrebna i preciznija odredba problema prirode intuitivnog oblika znawa. Pers, reklo bi se, ne razdvaja jasno domene kao što su logički, epistemološki, psihološki. Neke druge ovde nećemo spomiwati, jer je tek u narednom stoleću (članke o intuiciji Pers je pisao u devetnaestom stoleću) moglo da se pristupi razmatrawu prirode intuitivnog znawa na drugi način.

Iz te nedovoqne razlučenosti domena ili aspekta, kako izgleda, i potiču izvesne sporne odredbe intuitivnog oblika saznawa, od kojih smo dve spomenuli. Sâm pojam neposrednosti ili posrednosti uzima se ovde, reklo bi se, samo u ravni logike nauke - analize nekog već dostignutog, izdvojenog skupa ili sistema stavova, gde se zanemaruje perspektiva razvojnosti. To čini filosof koji u dugim tekstovima inače posebno naglašava važnost istraživawa u oblasti istorije nauke za filosofiju i posebno za teoriju saznawa uopšte, pa i logiku,2 koji se i sâm bavio istorijom nauke, posebno istorijom hemije. U tome se bez sumwe ogleda još jedna nekonsistentnost u Persovim shvatawima. Da se u okviru logike nauke ne može dospeti do potpunijeg razjašwewa i razumevawa prirode intuitivnog oblika saznawa, to je, kao što je već spomenuto, sasvim jasno; štaviše, davno je bilo poznato da se tim putem ne može do kraja razjasniti ni priroda drugih oblika znawa, pa se, na kraju krajeva, ni priroda logičkog znawa ni nastajawe novih znawa ne može do kraja razumeti bez drukčijeg pristupa. Neposrednost ili posrednost u saznawu moraju da se određuju na neki drugi način, a ne

2 Ovde je neophodno podsetiti na wegove reči: "Svako veliko otkriće u nauci je jedna lekcija iz logike." Razume se, do te lekcije dospeva se tek nakon kompleksnih i raznovrsnih analiza.

138

kao nešto što je uvek poznato, evidentno, kao neke polarnosti. Već je Hegel, pod čijim je uticajem Pers jedno vreme, inače, bio, u svojim kritikama Hamana i Jakobija ukazao na važnost tragawa iz druge perspektive, kao i na važnost drukčijeg gledawa na odnos između neposrednog i posrednog saznawa. Tako sposobnost koja se, kako kaže Pers, pripisuje qudima izgleda ne kao neko čulo, zaseban organon, moć, nego kao sintetički izraz raznih činilaca, počev od izvesnih individualnih bioloških, psihičkih odlika, koje zajedno sa drugim činiocima uslovqavaju postojawe ili nepostojawe te sposobnosti u ovom ili onom vidu ili meri.

Pers, kako se čini, mnogo očekuje od intuitivne moći, ukoliko bi se ubedqivo pokazalo da ona postoji. On je zamišqa kao moć koja omogućuje da jasno razlikujemo razne subjektivne elemente svesti. Na jednom mestu on naglašava: "Ta moć, ako postoji, mora da bude prepoznata po tome što čiwenice ne mogu da se objasne bez we." (str. 66.) Pers daqe insistira na tome da je teško govoriti o nekom znawu intuicije, jer "ukoliko saznawe počiwe i ukoliko se, prema tome, mewa, ono bi bilo intuicija samo u prvom trenutku" (str. 70). Zanimqivo je da svoj prvi članak o intuitivnom znawu Pers zakqučuje stavom: "Ono što ovde ističemo nije ovo ili ono logičko rešewe teškoće, već samo to da je početak saznawa proces, kao što je proces i bilo koja druga promena." (str. 72.) Ovde se može postaviti pitawe kako Pers razume taj proces, kako s tog stanovišta onda treba gledati na posrednost i neposrednost u saznawu - kako se u tom procesu saznawa zapravo razvija, kako se transformiše od stupwa kada je mawe značajno za čoveka, do stupwa kada je više korisno, da tako kažemo, u nastojawu da ostanemo u nekim Persovim koordinatama, jer, prema wemu, saznawe uvek ima neku svrhu.

U drugom članku o intuitivnom znawu, pod naslovom "Neke posledice četiri nesposobnosti", koji je Pers kasnije ukqučio u kwigu Tragawe za metodom, koju, inače, nije uspeo da objavi, on nastavqa raspravu o poreklu i putevima saznavawa započetu u prvom članku. Dekartove ideje o univerzalnoj sumwi, kojima se započiwe i kriterijum jasnoće, očiglednosti kao kriterijum istinitosti ne zadovoqavaju ga. On smatra da se tim putem individua uzima za apsolutnog sudiju u razlučivawu istine od zablude. Izgleda mu da taj sudija treba da bude zajednica filosofa. On na neki način ponavqa izvesne ideje iz prvog članka i u ovom drugom. Ističe da je (a) naše znawe o unutrašwem svetu izvedeno hipotetičkim zakqučivawem iz našeg znawa o spoqašwim čiwenicama, dakle, nemamo moć introspekcije; (b) ne posedujemo nikakvu intuitivnu moć, svako znawe je logički determinisano prethodnim znawem; (v) nemamo nikakav drugi način da mislimo nego onaj na osnovu znakova; (g) nemamo nikakav pojam o nesaznatqivom.

Iz prvog stava sledi, prema Persu, da se celokupno mišqewe može svesti na proces izvođewa zakqučaka. Iz drugog da nema nekog početnog, prvog znawa - saznawe je kontinuiran proces. Istinitost se, kako on smatra, dovodi u vezu sa spremnošću za analizu. Iz treće teze sledi da je svaka misao zapravo jedan znak. On u vezi sa tim piše: "Znak kao takav, ima tri reference: prvo, on je znak za neku misao koja ga interpretira; drugo, on je znak u nekom pogledu ili svojstvu, koje ga povezuje sa wegovim objektom." Iz četvrtog stava zakqučuje da ono što je u bilo kojoj meri saznatqivo mora da bude "realno". U vezi sa tim on piše: "Realist je naprosto, onaj koji ne zna dubqu realnost od one koja je predstavqena u jednoj istinitoj predstavi, dok nominalist veruje da ispod toga postoji neka stvar po sebi, neka nesaznatqiva realnost." (str. 74.)

U svoje vreme vrlo malo poznat, jer je za života malo i objavqivao, već odavno se smatra za najistaknutijeg filosofa tzv. Novog sveta - SAD. Mislim da ta ocena nipošto nije izraz preterivawa, tim pre što je možemo naći kod autorâ dosta različitih opredeqewa. Wegovi tekstovi, vaqa naglasiti, često se prate s teškoćama, čitalac je pred obiqem zanimqivih i podsticajnih misli, ali isto tako i pred obiqem protivrečnosti u wegovim stavovima. Ovo posledwe ne bi uvek trebalo uzimati kao neku slabost. Naprotiv, čitawe wegovih spisa je jedan specifičan izazov za sve one koji su bili spremni da se suoče sa dosta strogim zahtevima u naučnom i filosofskom izvođewu koje vrši jedan mislilac, često vrlo kritički, pa i skeptički orijentisan. ^itajući wegove spise, možemo postavqati različita pitawa u vezi sa celovitošću, sistematičnošću ili konsistentnošću wegovih filosofskih tragawa. Od opsežnih i vrlo često minucioznih razmatrawa raznih zahteva i kriterijuma u filosofskom i naučnom mišqewu on kao da se nije okretao prema kompleksima problema koji su u neraskidivoj vezi sa epistemološkim i metodološkim - onim vrednosnim, naročito etičkim. Kao da "promišqeno i samokontrolisano ponašawe", kako je označavao domen etike, nije puno

139

protivrečnosti, kao da se tu ne srećemo takođe sa složenim problemima odnosa između indikativnih i normativnih sudova i stavova. Da se tu nalaze izvesne granice Persovih tragawa i razmišqawa, ukazuje i čiwenica da se Pers, kako izgleda, vrlo malo bavio humanističkom problematikom, ispitivawem prirode izvesnih društvenih ideala, mogućih socijalnih programa, koji su uvek neka vrsta imperativa.

Persovi spisi sugerišu i afirmišu kritički duh u naučnim i filosofskim istraživawima, koji ne dopušta mogućnost olakog suđewa i osećawe lagodnosti, koje je svakako velika opasnost i prepreka da se dođe do vaqanih nalaza. Možda je u tome i wihova najveća vrednost.

140

A. N. Vajthed, Nauka i moderni svet

Uvodni članak "Značajan ogled iz filosofije nauke" napisao dr Staniša Novaković, preveo Aleksandar I. Spasić, Biblioteka "Sazvežđa", Nolit, Beograd, 1976, str. 303.

Nauka i moderni svet (Science and the Modern World) drugo je od Vajthedovih dela koja su prevedena na srpsko-hrvatski jezik. Ranije je prevedeno jedno od wegovih glavnih dela Proces i realnost ("Veselin Masleša", Sarajevo, 1968). Vajthed spada u red onih istaknutih filosofa i matematičara anglosaksonskog sveta koji su relativno malo poznati u našoj sredini. Zbog toga je, smatramo, neophodno da navedemo nekoliko podataka o wegovom životu i radu.

Alfred Nort Vajthed (Alfred North Whitehead) rođen je 1861. godine u Remsgejtu (Ramsgate) na ostrvu Tanet, u Kentu. Studirao je matematiku na kolexu Triniti u Kembrixu, gde je kasnije i predavao. Filosofiju je izučavao samostalno. Devedesetih godina XIX veka upoznao se sa Raslom. Interesovawa, pa i srodnosti u tražewima među wima bila su takva da su kasnije zajednički objavili znamenito delo Principia mathematica (1910-1913), u tri kwige, po kojem su postali veoma poznati u širim krugovima naučne javnosti. Nakon toga mewali su se stavovi i jednog i drugog, i nastupilo je wihovo razilažewe. Posle toga Vajthed je živeo i radio u Londonu, gde je predavao matematiku najpre u Univerzitetskom kolexu, a zatim u Imperijalnom kolexu za nauku i tehnologiju u Kenzingtonu. Godine 1934. postao je član filosofskog odeqewa u Harvardu, SAD, a 1937. godine otišao je u penziju. Do kraja života je ostao u SAD. Za politiku se izrazitije interesovao u mladosti, a bio je blizak liberalima; docnije je pokazivao simpatije prema umerenim laburistima. Umro je u masačusetskom Kembrixu, u SAD, 1947. godine.

Vajthed se najviše bavio matematikom i tek je od svoje šezdesetprve godine počeo izrazito da se zaokupqa i filosofijom. Za narednih dvadeset godina bavio se nizom filosofskih problema, napisao brojne filosofske rasprave, iz kojih se, prema mišqewu poznavalaca wegovog opusa u celini, može videti jedan plodan misaoni razvoj za koji su bile karakteristične uglavnom tri faze: 1) ona u kojoj se najviše bavio problemima matematičke logike, 2) ona u kojoj je pretresao pitawa prirode naučnog saznawa i procesa saznawa uopšte, i 3) ona u kojoj su bile najglavnije preokupacije oko jedne nove metafizičke koncepcije. Podatke o spisima iz svih navedenih faza, kao i osvrt na Vajthedova shvatawa u celini čitalac će naći u uvodnom članku dr Staniše Novakovića, koji će svakako olakšati pristup čitaoca Vajthedovim izlagawima.

Vajthedova kwiga o kojoj ovde ukratko informišemo rezultat je preokupacija iz druge od navedenih faza wegovog misaonog razvoja; ona je napisana 1926. godine. Centralni problem koji je on ispitivao jeste pitawe prirode procesa saznawa, kao i karakteristika istorijskog procesa razvoja naučnih znawa. Pored toga, on je u tom svom delu nastojao da formuliše osnove za jednu novu koncepciju, koju je najčešće nazivao realistički organicizam, nadajući se da se wome prevazilaze tradicionalne teškoće filosofskih koncepcija, pre svega materijalizma i idealizma. Vajthedove rasprave su iz domena filosofije nauke ili filosofije saznawa, a zasnivaju se na specifičnim metafizičkim osnovama. Interesovawe za wegove stavove je veće ako se zna da je on od onih naučnika kod kojih je bilo vrlo izraženo interesovawe da se iznađu odgovori na širok krug problema, da se izađe iz granica jedne naučne discipline, da se utvrde najopštije osnove, načela, qudskog znawa, smisla nauke uopšte. Nije slučajna okolnost što je on započeo da se bavi filosofijom sistematski, niti čiwenica što se s posebnom pažwom zaokupqao problemom odnosa filosofije i nauke.

Vajthedov spis Nauka i moderni svet sastavqen je iz Predgovora i osam predavawa održanih u čast Lovela. Navešćemo nazive tih predavawa, iako se iz wih ne mogu videti sve one značajne koordinate u kojima se raspravqa: I - Izvori moderne nauke; II - Matematika kao element u istoriji mišqewa; III - Stoleće genija; IV - Osamnaesti vek; V - Romantička reakcija; VI - Devetnaesto stoleće; VII - Relativnost; VIII - Teorija kvanta; IX - Nauka i filosofija; X - Apstrahovawe; XI - Bog; XII - Religija i nauka; XIII - Potrepštine za napredak društva.

141

Već u Predgovoru nalazimo isticawe značaja i uloge "jedne nadmoćne filosofije" (str. 31). Filosofija je, prema wegovom mišqewu, kritika apstrakcija; ovu misao on obrazlaže na mnogim stranicama svojih eseja. Naučne ideje, smatrao je Vajthed, treba prečišćavati; za to postoje dva načina: (a) "nepristrasno posmatrawe pomoću telesnih čula" i (b) poređewe raznih apstraktnih shema "koje su dobro utemeqene u različitim tipovima naših iskustava" (str. 56).

Matematika ima, prema Vajthedovom mišqewu, neobično veliku ulogu u naučnom mišqewu. "Bavqewe matematikom (je) božanstveno ludilo qudskog duha, bekstvo od nametqivog pritiska slučajnih zbivawa." (str. 59.) Daqe, autor se podrobnije bavio problemom specifičnosti matematičkog mišqewa, određujući matematiku kao nauku o "najpotpunijim apstrakcijama do kojih qudski duh može da se vine" (str. 76). Ova odredba je jedna od niza preliminarnih odredaba matematike koje nalazimo u wegovoj kwizi.

Jedna od središwih tema na koje se autor usmeravao u svojim esejima koji čine ovu kwigu jeste problem prirode procesa saznawa; u razmatrawima tog problema ogleda se gotovo iskqučivo uticaj engleskog empirizma, naročito Berklijevih shvatawa. Ipak, Vajthed je nastojao da prevaziđe protivrečnosti tradicionalnih filosofija i u tim nastojawima je pokušao da formuliše jednu novu koncepciju (tu koncepciju je često nazivao organski mehanizam, videti naročito stranice 134, 172, 284 i druge). U suštini, wegova koncepcija se svodi na jedan oblik subjektivnog idealizma, s mnogim protivrečnostima. Uviđajući izrazit uticaj materijalizma na moderno mišqewe, on je izneo niz kritičkih zamerki u vezi sa osnovama te filosofije. Međutim, u wegovoj raspravi se govori o tzv. naučnom materijalizmu i, koliko se može videti iz wegovog svojevrsnog esejističkog načina raspravqawa, wegove kritičke primedbe se odnose samo na izvesne oblike materijalizma koji su u literaturi najčešće označavani kao vulgarni, nedijalektički po svom karakteru itd, na koje su se kritički osvrtali, na odgovarajući način, još Marks, Engels, Lewin i drugi filosofi. Za Vajtheda, koji je, inače, bio filosof i naučnik velike erudicije, ostali su nekako izvan poqa posmatrawa drugi, savremeni oblici materijalizma, čiji je uticaj svakako veći nego što je uticaj onih oblika na koje je on, po svemu sudeći, mislio.

Vajthed je u ovoj svojoj kwizi raspravqao i o nizu drugih pitawa, kao što su to problemi materije, prostora i vremena, odnosa nauke i filosofije, o pojedinim problemima filosofije istorije i filosofije kulture itd. U wegovim izlagawima ima niz zanimqivih teza i još više značajnih zapažawa u vezi sa problemom istorijskog procesa razvoja naučnih znawa i specifičnosti naučnog rada uopšte. U wegovim izvođewima mogu se naći sve one najboqe crte anglosaksonskog mišqewa: težwa za preciznošću, kritičnost, neprekidno tražewe pouzdanih dokaza itd. Jezik u Vajthedovim izlagawima, međutim, nije sasvim pristupačan i čitalac će morati da uloži određeni napor kako bi mogao da prati Vajthedova izvođewa. To se može zapaziti, u određenoj meri, i kod drugih filosofa nauke, i posledica je uglavnom prirode problema o kojima se raspravqa, nepregledne širine područja problema iz kojih se izvode odgovarajuće sinteze; ima, naravno, u određenoj meri i "ličnog jezika", kao što je to slučaj kod svih originalnih stvaralaca.

Vajthedovi eseji koje smo ukratko predstavili zainteresovaće čitaoce zbog niza specifičnih obeležja, od kojih smo u ovoj informaciji neka spomenuli, dok će čitalac, po našem mišqewu, pokazati znatno mawe interesovawe za Vajthedove metafizičke projekcije.

142

Filosofija logičkog empirizma: Rudolf Karnap

Analiza pojmova nauke pokazala je da se svi ti pojmovi, bez obzira da li oni, prema uobičajenoj klasifikaciji, pripadaju prirodnim naukama, psihologiji ili društvenim naukama, vraćaju na zajedničku osnovu. Oni se mogu svesti na izvorne pojmove koji se odnose na "dato", na sadržaj neposrednog iskustva. Za početak, svi pojmovi koji pripadaju nečijem ličnom iskustvu, tj. oni koji se odnose na psihološke događaje subjekta koji saznaje, mogu se povezati sa datim. Svi fizički pojmovi mogu se svesti na pojmove koji su u vezi sa ličnim iskustvom, jer se svaki fizički događaj u principu može potvrditi opažawima. Svi pojmovi u vezi sa drugim duhovima, to jest, pojmovi koji se odnose na psihološke procese subjekta koji nisu ja, načiweni su od fizičkih pojmova. Najzad, pojmovi društvenih nauka svode se na pojmove upravo pomenutih vrsta. Na taj način nastaje genealoško drvo pojmova, u kojem svaki pojam u principu mora naći svoje mesto prema načinu na koji je izveden iz drugih pojmova i u krajwoj liniji iz datog. Teorija konstitucije (the constitution theory), tj. teorija o izgradwi sistema svih naučnih pojmova na zajedničkoj osnovi, daqe pokazuje da se na odgovarajući način svaki naučni iskaz može ponovo prevesti u iskaz o datom ("metodološki pozitivizam").

Rudolf Karnap

Rudolf Karnap je jedan od najpoznatijih mislilaca koji su svojim pokušajima da stvore celovitije koncepcije teorijskih osnova nauke obeležili daqi razvoj filosofije nauke na specifičan način. Napisao je veliki broj radova, dela koja pokazuju različite pravce wegovih tragawa i složenu evoluciju.1 Jedno od tih dela ima po mom sudu poseban značaj, to je delo Filosofske osnove fizike, pre svega zbog toga što u wemu

1 Delo Rudolfa Karnapa je obimno, uticaj wegovih ideja je veliki. O tome svedoči i zbornik priređen u wegovu čast iz Šilpove edicije "Biblioteka živih filosofa". U toj kwizi nalazimo najpre Karnapovu autobiografiju, zatim izabrane tekstove koji reprezentuju osnovne Karnapove stavove, potom tekstove brojnih istaknutih filosofa nauke posvećenih Karnapu, tekstove u kojima se prikazuje uticaj i odjek Karnapovih stavova, i, što je posebno važno za daqa izučavawa Karnapa, bibliografiju radova ovog filosofa, kao i bibliografiju radova o wemu. Upor. The Philosophy of Rudolf Carnap, edited by Paul Arthur Schilpp, The Library of Living Philosophers, Vol. XI, Cambridge University Press, London, 1963. Od novijih radova o Karnapu videti značajno delo Kurt Hübner, Kritik der wissenschaftlichen Vernunft, Verlag Karl Alber, Freiburg–München, 1978, ruski prevod, Moskva, 1994, sa važnom uvodnom studijom V. S. Stojpina.

Fragmenti iz Karnapovog opusa objavqeni su kod nas u: Danilo Pejović, Suvremena filozofija Zapada, Filosofska hrestomatija, kw. 9, Matica hrvatska (1967), videti treće izdawe, Zagreb, 1982, str. 163-175, i članak priređivača o Rudolfu Karnapu, str. 17-31; Savremena filozofija, ured. B. Šešić i A. Stojković, "Rad", Beograd, drugo izdawe, 1975, 353-364; Filozofija nauke, priredio Neven Sesardić, Nolit, Beograd, b. g. (1985), 163-200; Filozofija nauke u prvoj polovini XX veka, hrestomatija tekstova, priredio Staniša Novaković, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 1997, str. 43-45, 52, 100-102, 128-129; Rudolf Karnap, "Prevladavawe metafizike logičkom analizom jezika", u kwizi: ^emu još filozofija, izbor radova Josip Brkić, "Znaci", vel. edicija, CKD SSOH, Zagreb, drugo dopuweno izdawe, 1982, 249-272; Rudolf Karnap, Filosofija i logička sintaksa, prev. sa engleskog Svetlana Zečević, "Jasen", Nikšić, 1999. O Karnapovom životu i radu pisao je J. Aranđelović, videti J. T. Aranđelović "Logički empirizam Rudolfa Karnapa", Savremene filosofske teme, Srpsko filozofsko društvo, urednik B. Šešić, Beograd, 1963, str. 5-48. Neke ideje Karnapa kritički su razmatrali Mihailo Marković i Staniša Novaković u svojim radovima. Videti Mihailo Marković, Formalizam u savremenoj logici, Kultura, Beograd, 1957; Staniša Novaković, Problem razgraničewa nauke i metafizike u savremenoj empirističkoj filosofiji , IDN, Beograd, 1965, str. 53-72; Staniša Novaković, Problem metafizike u savremenoj analitičkoj filosofiji, IDN, Beograd, 1967 (doktorska disertacija); Radomir Đorđević, "Filosofija nauke Rudolfa Karnapa", X kongres fizičara Jugoslavije, Zbornik radova, Vrwačka Bawa, 2000, kw. II, 1057-1059.

143

nalazimo neku vrstu sinteze svih wegovih tragawa. Iako se on naslovom ovog dela ograničava na fiziku, može se slobodno reći da je reč o filosofskim osnovama nauke uopšte, jer se u wemu razmatraju centralne opštenaučne kategorije. Uostalom, podnaslov tog dela glasi "Uvod u filosofiju nauke". U tom delu kao da se krunišu magistralni napori Karnapa da oslobodi filosofiju metafizičkih "okova" i da tu disciplinu zasnuje kao naučnu disciplinu, koliko je to moguće. Ideal o nekoj naučnoj filosofiji, naravno, nije nov, wime su bili preokupirani ne samo Karnap i drugi pripadnici Bečkog kruga nego i pripadnici Berlinskog kruga - wihovi savremenici. A značajnih inicijativa ili ideja u vezi sa takvim zamislima o zasnivawu filosofije bilo je i ranije.

Domen i krug problema filosofije nauke određuje se, kao što je poznato, dosta različito, i to čak i u okvirima jedne iste filosofske škole ili orijentacije, već prema osnovnim, ishodišnim načelima ili premisama od kojih polaze različiti autori.2 Zbog toga je važno da se, makar ukratko, daju neka razjašwewa ili precizirawa kako bi se izbegli nesporazumi. Razjašwewa su važna ne samo kad je reč o teorijskoj strani problema koji su iz domena te discipline nego i onda kada se odlučuje o mestu tih problema, nazivu discipline-predmeta u nastavi na univerzitetima, na fakultetima prirodnih nauka, ali isto tako i na drugim fakultetima. Odluke o tome svakako treba da proisteknu iz uspešnog razabirawa u, bez sumwe, složene probleme čije mesto treba da se preciznije odredi u sistemu filosofskih i naučnih disciplina. Nastavni planovi bi u tom slučaju bili neka odslikavawa stawa u razvoju filosofije i nauke, organike wihovog razvoja. U kojoj meri je to odslikavawe na delu u našoj sredini i u kojem pravcu treba daqe tragati - to bi moglo da bude predmet jednog posebnog savetovawa ukoliko ne želimo da se prepuštamo slučaju ili da improvizujemo.

Izvesni osnovni problemi iz domena filosofije nauke bili su predmet razmatrawa još u spisima drevnih grčkih filosofa, pre svega Platona i Aristotela. Kasnije kroz stoleća rasprave se šire i produbquju sa konstituisawem i naglim razvojem pojedinih prirodnih i društvenih nauka. I pored te duge tradicije, o filosofiji nauke kao nekoj posebnoj filosofskoj disciplini ili oblasti govori se uglavnom negde od sredine devetnaestog stoleća, kada su se nauke razvile do te mere da je postalo važno graditi šire teorijske osnove sistema znawa uopšte. Utemeqivači te discipline ili, boqe reći, tog pravca tragawa bili su Hjuel, Xon Stjuart Mil, Bolcano, Ernst Mah, Dijem, Poenkare, Bolcman, Helmholc i neki drugi; svaki od ovih mislilaca nastojao je iz neke posebne perspektive da odgovori na pitawa koja su se već ozbiqno postavqala.

Novi zamah u tragawima za temeqima nauke, prirodom naučnog znawa, logičkim osnovama, principima i metodama nauke usledio je negde od dvadesetih i tridesetih godina dvadesetog veka, a wegova središta bili su već pomenuti Bečki i Berlinski krug filosofa i naučnika. Razume se, bilo je i drugih autora iz tog perioda što su dali značajne doprinose, koje ne treba prenebregavati, a to se ponekad čini u preglednoj literaturi anglosaksonskih zemaqa. Posle II svetskog rata "domovina" filosofije nauke je anglosaksonski svet - Engleska, SAD. Tamo je najviše centara, najbrži razvoj nauke i tehnologije koji "hrani" teoriju i filosofiju nauke (ovaj izraz pripada Tomasu Kunu), najviše publikacija, dela. Prilozi francuskih, nemačkih i drugih autora evropskih zemaqa nekako su u senci, a o doprinosima ruskih filosofa i naučnika da ni ne govorimo. Na vaqano istoriografsko "pravosuđe", tj. na vrednovawe doprinosa prema wihovom stvarnom značewu, nivou, uticaju, čekaće se, kako izgleda, još, jer su i spisi preglednog karaktera, posebno priručnici,3

opterećeni različitim predrasudama, ograničewima.Pre nego što ukratko podsetim na osnovne podatke iz života i rada Rudolfa Karnapa, važno je da ukažem

makar samo preliminarno na domen i perspektive filosofije i logike nauke - discipline ili oblasti gde je Karnap i dao najznačajnije doprinose, doprinose koji su doista obeležili filosofsku misao 20. stoleća na poseban način. Razvoj nauka doveo je do saznawa i iskustava koja su iziskivala odgovarajuće šire,

2 Filozofija nauke u prvoj polovini XX veka, priredio Staniša Novaković, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, Beograd, 1997. (posthumno izdawe); A. Ž. Ejer, Filozofija u dvadesetom vijeku, Svjetlost, Sarajevo, 1990. - u ovoj preglednoj studiji Ejer prikazuje Karnapove i druge koncepcije, fizikalizam itd. u kontekstu filosofije prve polovine 20. stoleća.

3 Jedan od primera takvih priručnika je Oksfordski filosofski rečnik Sajmona Blekburna, koji je objavqen i kod nas, Svetovi, Novi Sad, 1999. Na žalost, priređivač nije skrenuo pažwu našim čitaocima na brojne nedostatke i jednostranosti u ovom priručniku.

144

sistematske i generalne interpretacije i osmišqavawa. Rezultati nauka su sve mawe bili jednoznačni, sve više su se širile rasprave o wihovom mogućem značewu i smislu, stupweva interpretacije bilo je sve više i više. Naučnici koji "proizvode" znawa, naravno, sami daju određena tumačewa tih rezultata. Ali, viši nivoi interpretacija ili generalne sinteze nisu bile uvek wihov "posao", ili oni nisu često dospevali do tih nivoa, jednostavno zbog toga što je svet pojedinačnih fenomena takav da je apsorbovao gotovo sve wihove snage; neki su tek nazirali ili naznačavali ontološke, gnoseološke ili aksiološke osnove svojih rezultata.

Najmawe je bilo onih koji su dospevali do napred pomenutih generalnih sinteza. U takve spadaju Bolcman, Mah, Dijem itd. ako je reč o onima s kraja 19. i početka 20. veka, ili Ajnštajn, Bor, da spomenem samo wih kao reprezentante dveju paradigmi fizike u 20. veku. Filosofi nauke započiwu, reklo bi se, onde gde se završavaju najuspešniji napori s jedne strane istoričara nauke, a s druge strane naučnika-istraživača, specijalizovanih u određenim užim oblastima. I ovde postoji neka "logika" podele rada koja je uslovqena ili određena izvesnim obeležjima stvaralačke vokacije. Jedni su više okrenuti konkretnim pojavama i procesima, i ostaju na svojevrsnoj fenomenologiji (u smislu u kojem se ovaj izraz koristi u teorijskoj fizici, ne u smislu filosofskih doktrina kao što su Huserlova ili koncepcije wegovih sledbenika, a takođe ne u smislu fenomenološkog učewa matematičara Mihaila Petrovića), dok su drugi više skloni sintetičkim zahvatima. Već iz ovih konstatacija može se zakqučiti podosta o složenosti i raznovrsnosti istraživačkih programa u oblasti teorije i filosofije nauke.

Rudolf Karnap (Carnap) rodio se 1891. godine u Ronsdorfu, na severozapadu Nemačke. U svojoj autobiografiji pisao je da mu je otac poreklom iz siromašne porodice tkača, a majka kći uglednog pedagoškog pisca i nastavnika; roditeqi su mu bili duboko religiozni. Kao učenika klasične gimnazije najviše su ga privlačili predmeti matematika i latinski jezik. Od 1910. do 1914. godine studirao je u Jeni i Frajburgu. Tada je bio preokupiran izučavawem filosofije i matematike, ali se kasnije okrenuo više fizici, pa je kasnije započeo rad na doktorskoj disertaciji iz oblasti ponašawa elektrona, ali je od tog rada odustao. Za vreme studija u Jeni bio je među retkim slušaocima Gotloba Fregea, koji je tada predavao matematiku na Jenskom univerzitetu. Mada Frege u to doba ni među matematičarima ni među filosofima nije bio poznat, on je na određen način podstakao mladog Karnapa, koji je kasnije uvideo do kraja značaj Fregovih istraživawa i za filosofiju.

Baveći se problemima prirodnih nauka, on se oslobađao religioznosti koju je primio u porodici, uviđajući da se religijska osećawa ne mogu dovesti u sklad sa rezultatima nauke, kao što su to teorija evolucije ili princip determinizma u fizici. Po izbijawu I svetskog rata on je mobilisan i nalazio se najvećim delom na frontu; tek krajem rata kao fizičar radi u jednom institutu. Opisujući te godine u svojoj autobiografiji, svoja uverewa s kraja rata on karakteriše kao socijalistička; smatrao je da su socijalističke partije ponajviše zadržale internacionalistički i antiratni stav. Godine 1922. Karnap je objavio prvo filosofsko delo, doktorsku disertaciju Prilog učewu o prostoru (Der Raum: Ein Beitrag zur Wissenschaftslehre).

U to doba Karnap se upoznaje sa nekim Raslovim spisima, sa delom Rasla i Vajtheda Principia Mathematica. Od Raslovih spisa najveći uticaj na Karnapa imao je spis Naše znawe spoqašweg sveta, svojim "logičko-analitičkim metodom filosofije". Zakqučne misli iz tog spisa, kojim je Rasl inicirao zapravo jedan program formulisane su ovako: "Proučavawe logike postaje centralno ispitivawe u filosofiji... Sve pretpostavqeno znawe u tradicionalnim sistemima mora se očistiti i neophodno je da počne iznova." Kasnije je u svojoj intelektualnoj autobiografiji povodom navedenih redova iz Raslovog spisa Karnap pisao: " Ja sam se osećao kao da je taj poziv upućen meni lično. Delati u tom duhu bio bi ubuduće moj zadatak!" Oslawajući se na gledišta Vitgenštajna i Rasla, Karnap je predmet filosofije video u analizi strukture prirodnonaučnog znawa, iz koje bi trebalo da proizađe precizirawe značewa osnovnih pojmova nauke pomoću aparata matematičke logike. U vreme kada izučava spise Rasla Karnap priprema i jedno delo, neku vrstu uxbenika iz oblasti simboličke logike - taj spis je završen 1924. godine (R. Carnap, Abriß der Logistik). Nadao se da će tim spisom pokazati u pristupačnijoj formi primenqivost te discipline u analizi pojmova i konstrukcija

145

formalnih, deduktivnih sistema - pristupačnijoj u odnosu na onu koja je data u Raslovom i Vajthedovom delu Principia Mathematica.

Uz Morica Šlika Karnap je bio jedan od vodećih mislilaca Bečkog kruga u periodu od 1926. do 1931. godine, kada je živeo i radio u Beču, potom u Pragu, na nemačkom univerzitetu od 1931. do 1935. Godine 1936. pozvan je u SAD da drži predavawa, gde se posle toga i nastanio za stalno, posle Anschluß-a Austrije. Živeo je u ^ikagu do 1952. godine, nakon toga u Kaliforniji, gde je i umro 1970. godine. Bio je član Američke akademije nauka, član Britanskog kraqevskog društva, član Asocijacije za simboličku logiku i Američke asocijacije za filosofiju nauke. Napisao je veliki broj dela koja pokazuju ne samo krugove problema kojima se bavio nego i složenu evoluciju wegovih shvatawa.

Prikazujući evoluciju Karnapovih shvatawa, pisci obično razlikuju tri faze: prva faza, do početka tridesetih godina, kada ovaj filosof aktivno učestvuje u radu Bečkog kruga filosofa i naučnika. Taj krug je bio dosta značajan, tamo sreće, osim fizičara Šlika, i matematičara Hana, fizičara Filipa Franka, koji je aktivno sudelovao u toj sredini, iako je predavao u Pragu, gde je nasledio Ajnštajna na katedri fizike na nemačkom univerzitetu, istoričara Kaufmana, sociologa Nojrata itd. U tom periodu Karnap je inicirao dosta radikalne koncepcije, kao što je to fizikalizam,4 odbacujući ulogu filosofije u stvarawu celovitijeg pogleda na svet. Druga faza je ona u kojoj iznosi tezu o tome da je logika nauke analiza sintaktičke veze među stavovima, pojmovima, teorijama, kada odbacuje mogućnost naučnog razmatrawa pitawa koja se odnose na prirodu realnih objekata i wihovih odnosa prema stavovima jezika nauke; tada razvija teoriju logičke sintakse jezika nauke, gradi jezik širokog računa predikata, aparat za logičku analizu jezika.

Treća faza je posle 1936. godine kada se bavi stvarawem "unifikovanog jezika nauke", kada dolazi do zakqučka o nedovoqnosti čisto sintaktičkog prilaza, i o neophodnosti da se uzme u obzir i semantika, da se razmatra odnos između jezika i objekata na koje se taj jezik odnosi. Na osnovu svoje semantičke teorije on stvara induktivnu logiku kao logiku verovatnoće, razvija formalizovanu teoriju induktivnih zakqučaka, teoriju semantičkih informacija. Tada je pisao radove o semantičkoj interpretaciji i kvantifikaciji modalne logike. Neki wegovi rezultati kasnije su korišćeni u kibernetici. Tokom posledwih godina svog rada odbacio je niz ideja iz svoje prve faze, više je insistirao na stavu o postojawu "neposmatranih materijalnih objekata" kao osnovi za izgradwu odgovarajućih logičkih sistema.

Od dvadesetih godina Karnap je u raznovrsnim komunikacijama ne samo sa članovima Bečkog kruga nego i sa nekim od pripadnika Berlinskog kruga. Marta 1923. godine na jednom naučnom skupu upoznaje se sa Hansom Rajhenbahom, glavnim predstavnikom Berlinskog kruga, sa kojim održava veze sve do kraja života Rajhenbaha, 1953. godine. Povezivale su ih zajedničke preokupacije u vezi sa istraživawima osnovnih teorijskih i metodoloških problema fizike, ali isto tako i istraživawa u oblasti logike i teorije saznawa. To je vreme burnih rasprava o filosofskim pretpostavkama i osnovama Ajnštajnove teorije relativnosti - diskusije o tome vode se, može se reći, u svim evropskim centrima i poprimaju i ideološki karakter, čak i u kraqevini Jugoslaviji, gde je u znak podrške protivnicima te teorije došao i sam Johanes Štark, dobitnik Nobelove nagrade, koji je, kao i drugi dobitnik Nobelove nagrade fizičar Filip Lenard, oduševqeno podržavao naciste. Karnap je na poziv iz Varšave posetio taj značajni centar, održao predavawa i sarađivao sa pripadnicima tzv. Varšavske škole logičara (ponekad se naziva Varšavsko-lavovska škola - Lavov, današwi Qvov, pripadao je Poqskoj od wenog izdvajawa iz ruske imperije 1918. do 1939. godine, do početka II svetskog rata, kada je ušao u sastav SSSR, danas u Ukrajini). Nekoliko nedeqa 1934. godine proveo je u Engleskoj, gde se susreo i raspravqao sa Raslom, Vuxerom, Ejerom, Brejtvejtom i drugima.

A u Americi, gde su mu pružili posebnu pomoć ^arls Moris i Vilard Kvajn, on je tokom narednih godina raširio veze, učestvujući i na brojnim filosofskim i naučnim skupovima. Tamo nastavqa saradwu i sa onima

4 O koncepciji fizikalizma i Karnapovim stavovima u vezi sa fizikalizmom videti Neven Sesardić Fizikalizam, urednik D. Bošković, IIC SSOS, Beograd, 1984, bibliografija: str. 154-171. O filosofiji neopozitivizma, i posebno o Karnapu, videti Volfgang Štegmiler, Glavne struje savremene filosofije. Istorijsko-kritički uvod, "Nolit", Beograd, 1962, 270-371; Radomir Đorđević, "Filosofija nauke Filipa Franka", X kongres fizičara Jugoslavije, Vrwačka Bawa, 2000, kw. II, 1061-1063; Radomir Đorđević "Filosofija fizike Hansa Rajhenbaha", Zbornik radova sa Republičkog seminara o nastavi fizike, Društvo fizičara Srbije, Aranđelovac, 2001, 146-149.

146

koji su bili prinuđeni da emigriraju iz Nemačke i Austrije zbog pretwi nacista, pre svega sa Rajhenbahom, Filipom Frankom i brojnim drugim teoretičarima. Od veoma značajnih veza treba još pomenuti one iz vremena wegovog rada u Institutu za istraživačke studije u Prinstonu od 1952. godine do 1954. godine sa matematičarem i filosofom Xonom Kemenijem, sa kojim je zajednički razmatrao probleme induktivne logike i probleme verovatnoće za jezik sa nekoliko predikata. U tom periodu Karnap je imao i važne susrete sa Albertom Ajnštajnom, koji je tamo živeo takođe kao emigrant, Gedelom i drugima.

U ovom kratkom osvrtu nije moguće ni nabrojati sve Karnapove radove i dela, niti sve značajne rezultate, te ću zbog toga navesti samo neke spise koji označavaju etape ili faze u wegovom razvoju, one u kojima su sadržane wegove najznačajnije koncepcije. Osim napred pomenutih, u takve spise svakako spada Logička izgradwa sveta, Berlin, 1928. U tom delu Karnap nastoji da znawa o objektima i wihovim relacijama, pojmove prirodnih i društvenih nauka odredi pomoću "elementarnih iskustava", a pojmove empirijskih nauka svede na elementarna, osnovna čulna iskustva, koristeći se tom prilikom i aparatom simboličke logike. U delu Osnovi logike i matematike (objavqenom u Međunarodnoj enciklopediji ujediwene nauke, 1939. vol. I, br. 3) razmatrao je odnos između sintakse i semantike. U kwizi Uvod u semantiku, Kembrix, SAD, 1942. godine, izložio je teoriju istine i logičke dedukcije. Dela Formalizacija logike, Kembrix, SAD, 1943, i Značewe i nužnost, 1947. godine, pokazuju promene u pravcu prevazilažewa skeptičkog stava u pogledu vrednosti semantičkog metoda u filosofiji. Sledeća u nizu glavnih dela jesu delo Logičke osnove verovatnoće, ^ikago, 1950. godine, i kwižica Kontinuum induktivnih metoda, ^ikago, 1952. godine - ova druga nije dovršena i sa prethodnom je trebalo da čini celinu kwige zamišqene pod naslovom Verovatnoća i indukcija. Zatim sledi delo Logička sintaksa jezika, London, 1954. godine, u kojoj zastupa tezu o oštroj razlici između analitičkih i sintetičkih stavova.

Na početku ovog osvrta pomenuo sam da posebno mesto među Karnapovim delima zauzima delo Filosofske osnove fizike, objavqeno već pred kraj wegovog života, jer u wemu nalazimo neku vrstu rezimea najznačajnijih shvatawa u obliku neke celine, mawe ili više zaokrugqene, nakon složene evolucije. U prilici kao što je ova moguć je samo kraći pregled osnovnih stavova iz dela u kojem je razmotren dosta širok krug problema. U tom pogledu - pogledu širine problematike - Karnap se može porediti sa onim autorima koji ne sužavaju značajno, ne redukuju tako izrazito predmet te discipline, što sigurno ne bi bio slučaj da je to delo iz wegovog ranog perioda, kada su ideje o velikoj reformi filosofije i radikalnom raskidu sa metafizikom bile osnovne i kod ovog filosofa, kao i kod drugih pripadnika Bečkog kruga.

Filosofija fizike i filosofija nauke Karnapa može da se upozna u osnovnim crtama prema odgovorima koje je ovaj filosof dao na staro i u ponečemu uvek novo pitawe: šta je predmet fizike i nauke uopšte, kakva je funkcija nauke - opisivawe fenomena ili iznalažewe objašwewa neke realnosti, entiteta izvan nas, o kojem mogu da se izriču odgovarajuće pretpostavke. Karnap se naslawa na raniju fenomenološku tradiciju, koju je najviše oličavao Mah, a donekle i Dijem. Pitawe neke fizičke realnosti za wega je pseudopitawe. Zadatak fizike je opisivawe terminima i iskazima koji su zapravo predmet istraživawa filosofije nauke; glavno je izvesno "očišćewe" jezika, što otkriva pseudoprobleme, koji dovode do većine sporova u nauci. U tim tezama ima izvesne opravdanosti kada je reč o potrebi sistematske analize jezika nauke, što je za neopozitiviste bilo glavno, ali ostajawe samo na tome vodilo je redukciji problema filosofije i nauke uopšte, ograničavalo je vidike i nipošto nije bilo podsticajno u daqim istraživawima.

Analize jezika o kojima je ovde reč na jedan ili drugi način dovode nas u situaciju kada se ipak uviđa nužnost određenih najopštijih pretpostavki filosofsko-metafizičkog karaktera. Drugim rečima, teorije i koncepcije fizike nisu u potpunosti autonomne,5 sve one u posledwoj instanciji iziskuju neko filosofsko-metafizičko utemeqewe ukoliko težimo da mislimo konsekventno i sintetički. Sasvim je druga situacija ako smo u nekom posebnom domenu, gde se više bavimo tehničkim problemima nauke, bez potrebe za višim nivoima interpretacije. Tako se uveravamo da između filosofije i fizike i nauke uopšte ne samo da postoje

5 Radomir Đorđević, "Principi Dijemove epistemologije", Dijalektika, god. XX, br. 3-4, 1985, 173-180; Pjer Dijem, Ciq i struktura fizičke teorije, prev. s francuskog Miloš Đurđević, predgovor Zvonko Marić, Izdavačka kwižarnica Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci, Novi Sad, 2003.

147

veze nego su one vrlo različitog karaktera, a na to na određen način ukazuje i istorijski razvoj filosofije i nauke, kao, uostalom, reklo bi se, i svakodnevna istraživawa i praksa u nauci. Maks Born je s pravom ukazivao na slabost teze o nepostojawu veze između filosofije i fizike, insistirajući na važnosti filosofskih interpretacija znawa fizike.6

Već na početku svojih izlagawa u delu Filosofske osnove fizike Karnap se osvrće na svoje polemike sa Hansom Drišom na filosofskom kongresu u Pragu 1934. godine o pojmu entelehije, tražeći od oponenta da razjasni mogući fizički smisao te zagonetne sile (tu nije reč o silama kao što su gravitacija ili magnetizam, napomiwe Karnap). Kada razmatra problem merewa i kvalitativnog jezika, Karnap takođe zauzima znatno umerenije stanovište, sporeći se sa radikalnim operacionalistima. O toj umerenosti, pa i izvesnim promenama u stavovima možemo suditi iz sledećih redova: "Većina sudova (stavova) nauke je sintetičkog karaktera, jer sadrže nešto više nego što je značewe koje se pripisuje wihovim terminima. Oni nam (ti stavovi - R. Đ.) nešto govore o prirodi sveta."

U delu Filosofske osnove fizike Karnap se više ne zalaže za onaj nekadašwi "maksimalistički program" izgradwe jezika kojim bi se prevladao običan jezik, za program formalizacije znawa, jezik fizike po wegovom mišqewu i daqe ostaje uglavnom prirodni, kvalitativni jezik. Iako pozitivistički program apsolutne formalizacije znawa, a to je bio i Karnapov san, nije realizovan, on je ipak bio u izvesnoj meri značajan za razvoj pojedinih specijalnih disciplina. Stavovi Karnapa o empirijskoj osnovi ili poreklu jezika nauke takođe bacaju svetlo na promene u wegovoj poziciji u odnosu na ranije faze. Baveći se razmatrawem eksperimentalnog metoda, on govori o operacijama koje su usmerene prema nečemu spoqa, što je intersubjektivno, i na kraju predstavqaju kriterijum izbora među različitim teorijskim modelima u fizici. Tu je pretpostavqena neka stvarnost, različita od sveta oseta, opažaja. Ali, u razmatrawu tih problema Karnap ne prevladava izvesne protivrečnosti. To se najjasnije pokazuje u wegovim gledawima na stare i na neki način uvek nove probleme u vezi sa uzročnošću i determinizmom. Gledišta o tome i u drugim slučajevima obeležavaju opšti karakter, bar kad je reč o filosofskoj osnovi tih koncepcija. Karnap je u razjašwavawu smisla i značewa spomenutih kategorija uveliko ostao pri starim tezama, karakterističnim i za druge neopozitiviste - da se o realnosti ne može govoriti, jer je reč o metafizičkom problemu, o određenosti ili determinizmu takođe, jer je po wegovom mišqewu nauka s kraja 19. i u prvim decenijama 20. veka izašla iz okvira laplasovskog determinizma, pa ipak, na mnogim mestima u Karnapovim izlagawima u ovoj kwizi nalazimo implicitne premise o realnosti s one strane oseta i opažaja.

O kategoriji uzročnosti, kojoj je posvećeno posebno poglavqe, Karnap piše, pored ostalog: "Pojam uzročnosti je jedan od osnovnih problema u savremenoj filosofiji nauke, on je privlačio pažwu različitih filosofa počevši od antičke Grčke, pa sve do naših dana. Ranije je taj pojam pripadao delu nauke koji se nazivao filosofija prirode. Ta oblast je obuhvatala ne samo empirijsko istraživawe prirode nego i filosofsku analizu tog saznawa. Sada je sve jasnije, očevidnije, da je istraživawe prirode zadatak naučnika-empiričara, a ne zadatak filosofa kao takvog." (Rudolf Carnap, Philosophical Foundations of Physics. An Introduction to the Philosophy of Science, ed. Martin Gardner, New York–London, 1966, chap. IV.)

"Naravno", nastavqa Karnap, "filosof može biti istovremeno i naučnik. Ali, u tom slučaju on treba da shvati fundamentalnu razliku između dve vrste problema koje on može da istražuje. Ako on postavqa takva pitawa kao što su: Äkako su se formirali krateri na mesecu?Ä ili: Äpostoje li galaksije stvorene od antimaterije?Ä, onda on postavqa pitawe za astronoma i fizičara. S druge strane, ako se wegov problem ne odnosi na prirodu sveta, nego na fundamentalne pojmove nauke, onda se on bavi problemom filosofije nauke, to je problem iz domena filosofije nauke." Ovo nije jedino mesto iz izlagawa Karnapa u delu Filosofske osnove fizike koje je indikativno za wegovu poziciju uopšte, pa i za protivrečnosti koje on nije mogao da izbegne do kraja. Ma kako delili domene i specijalnosti za ove ili one stručwake ostaju problemi, i to oni osnovni, koji ih na kraju krajeva dovode u odgovarajuće veze. Priroda pojmova u fizici, makar se i

6 Maks Born, My Life and View, Introduction by I. B. Cohen, Charles Scribner's Sons, New York, 1968; Radomir Đorđević, "Bornova filosofska shvatawa", Zbornik predavawa sa Republičkog seminara o nastavi fizike, Društvo fizičara Srbije, Vrwačka Bawa, 2002, 77-80.

148

dostigao ideal o korišćewu najmaweg broja tih pojmova ne može se uspešno razjašwavati ako se ne uvedu neke metanaučne pretpostavke, one ontološkog karaktera, koje onda na određen način leže i u osnovi odgovarajuće gnoseologije, logike, pa i metodologije nauke - ako težimo da mislimo konsekventno, sintetički, ako sledimo i izvestan logos istraživačke prakse, koja nas stalno vraća na pojedina od tih ishodišnih načela. Tako odnos filosofije i nauke ili odnos filosofije i fizike posebno, onako kako ga predstavqa Karnap na navedenom mestu, ali i u nekim drugim odeqcima kwige (Philosophical Foundations of Physics, poglavqa V i VI), nije prihvatqiv. Ovde vaqa podsetiti da je upravo tih godina Ajnštajn u brojnim fragmentima, diskusijama, razjašwavawima u korespondenciji sa raznim oponentima itd. (A. Einstein, Moja slika svijeta, Sarajevo, 1955; videti i A. Öynçeyn, Sobr. soč., t. 1-4, Moskva, 1967, kw. IV), prevladavajući različite uticaje - a ti uticaji su se nekako brzo smewivali - dospevao do nekih samostalnih rešewa, istina ne bez izvesnih nedoslednosti - koja su pružala daleko sigurniju osnovu i otvarala znatno šire perspektive, i imala određen heuristički karakter. A pojedine wegove gnoseološke ideje, pre svega one o velikoj ulozi tzv. ekstralogičkih oblika saznavawa - intuicije - o kojoj je inače dosta pisao, u daqim raspravama našle su svoju odgovarajuću afirmaciju.

Ova skica Karnapovih osnovnih stavova u delu Filosofske osnove fizike, iako izvedena najkraće, mogla bi se dopuwavati pregledom Karnapovih odredbi nekih osnovnih kategorija, kao što su zakon ili nužnost - za ovu posledwu on je, inače, mislio da gubi značaj u eri kvantne mehanike itd. - ali se iz prikaza već pomenutih wegovih osnovnih stavova može jasno videti opšti karakter wegove koncepcije, koja je znatno umerenija nego što je bilo u prethodnim spisima.

149

Filosofija fizike Hansa Rajhenbaha

Predstava o naučnom metodu koju pruža moderna filosofija veoma se razlikuje od tradicionalnih shvatawa. Nije više ideal svemir koji se u svom kretawu drži određenih pravila, unapred određeni kosmos koji se odvija poput opruge kakvog časovnika. Nije više ideal naučnik koji zna apsolutnu istinu. Prirodna zbivawa slična su kotrqawu kocaka, a ne okretawu zvezda; wima upravqaju zakoni verovatnoće, a ne uzročnost, te naučnik više podseća na kockara nego na proroka... Ipak, on je boqi kockar od čoveka za zelenim stolom, zato što su wegovi statistički metodi nadmoćniji.

Hans Rajhenbah, Rađawe naučne filosofije, Nolit, Beoograd, 1964, str. 249-250.

Početkom dvadesetog stoleća u fizici i prirodnim naukama uopšte postignuti su veliki rezultati, kao što su Ajnštajnova teorija relativnosti i kvantna mehanika. Tvorci tih novih teorija i sami su uvideli da je reč o tekovinama za čije je tumačewe neophodna nova konceptualna osnova, nova filosofska paradigma, pa su na određen način i sami započeli rasprave o tome. Istorija tih rasprava, u kojima su sudelovali mnogi, veoma je indikativna, ali, na žalost, nije dovoqno celovito ni podrobno izlagana u literaturi. Mahom nalazimo parcijalne prikaze, ili prikaze iz perspektive jedne ili druge teorijske škole ili filosofske orijentacije. Znatno boqu sliku pružaju dela u kojima je dat panoramski prikaz, pre svega faktografski, bez obzira na to iz koje škole ili zemqe potiču rezultati ili interpretacije tih rezultata. Istorija moderne fizike je u tom smislu još uvek pred značajnim zadacima.

Dve filosofsko-naučne škole su u dvadesetom stoleću ponajviše obeležile razvoj filosofije fizike: bečka i berlinska, ili, kako se one u literaturi češće označavaju, Bečki krug i Berlinski krug. Reč je o školama koje se obično označavaju kao neopozitivističke, čiji je ciq bio da zasnuju naučnu filosofiju, oslobođenu metafizičkih načela i problema. One iniciraju značajne programe analize jezika nauke, posebno logičku analizu jezika nauke, bave se posebno logikom i filosofijom nauke. Pripadnici tih škola su istovremeno i filosofi i naučnici, uglavnom fizičari, kao Moric Šlik (Schlick, 1882-1936), šef katedre za fiziku Bečkog univerziteta, glavni protagonist Bečkog kruga, i Rudolf Karnap (Carnap 1891-1970), najpoznatiji logičar, fizičar i teoretičar tog kruga filosofa i naučnika koji su tragali za novim osnovama nauke, pre svega fizike u kojoj se došlo do rezultata koji se više nisu mogli tumačiti na osnovu postojećih paradigmi.

Najznačajniji predstavnik Berlinskog kruga filosofa i naučnika bio je bez sumwe Hans Rajhenbah (Reichenbach, 1881-1953), nemački filosof, logičar i jedan od najistaknutijih naučnika, fizičara svog vremena. Ideje ovog mislioca aktuelne su i danas, te je važno da ukažemo na osnovne podatke iz wegovog života i rada, na glavna dela i pravce wegovih tragawa. Rajhenbah je bio profesor fizike na Berlinskom univerzitetu od 1926. do 1933. godine, kada je morao da napusti Nemačku, kao i mnogi drugi naučnici i umetnici jevrejskog porekla, usled nacističke opasnosti. Dok je predavao u Berlinu, bio je jedan od organizatora društva filosofa i naučnika čija je težwa bila da zasnuju naučnu filosofiju. Osnovao je međunarodni časopis Erkenntnis (Saznawe), kao i Međunarodnu enciklopediju ujediwenih nauka. Emigrirao je najpre u Tursku, gde je držao predavawa na univerzitetu u Istambulu (Carigradu) od 1933. do 1938, kada se seli u SAD, gde je radio na Kalifornijskom univerzitetu od 1939. do kraja života, 1953.

Rajhenbah je objavio veliki broj spisa iz oblasti fizike i filosofije fizike: Relativitätstheorie und Erkenntnis, Berlin, 1920; Von Kopernikus bis Einstein, Berlin, 1927; Philosophie der Raum-Zeit-Lehre, Berlin–Leipzig, 1928; Atom und Kosmos, Berlin, 1930; Ziele und Wege der heutigen Naturphilosophie, Leipzig, 1931; Wahrscheinlichkeitslehre, Leiden, 1935; Introduction a# la logistique, Paris, 1939;

150

Philosophical Foundations of Quantum Mechanics, Berkeley, 1944; The Direction of Time, University of California Press, Berkeley, 1944; The Theory of Probability, Berkeley–Los Angelos, 1949; Der Aufstieg der wissenschaftlichen Philosophie, Berlin– Grünwald, 1951 (The Rise of Scientific Philosophy, Berkeley-Los Angelos, 1951); Elements of Symbolic Logic, New York, 1951; Student und Sozialismus ???; Nomological statements and admissible operations, Amsterdam, 1954; Modern philosophy of science. Selected essays. Foreword by R. Carnap, London–New York, 1959; Axiomatik der relativistischen Raum-Zeit-Lehre, Braunschweig, 1965; Experience and Prediction (1938), Chicago–London, 1961. Spisi Rajhenbaha prevođeni su na mnoge jezike i imali su veliki uticaj.

Rajhenbah je u navedenim, a i u drugim radovima izneo koncepcije koje su tokom godina dograđivane i čine jednu specifičnu filosofiju fizike i filosofiju nauke uopšte. Osnove te filosofije, koja se često označava kao logički empirizam, čitalac je u prilici da upozna iz jedne kwige u kojoj ovaj filosof i naučnik na određen način rezimira celokupna svoja shvatawa, koju je objavio već pred kraj života, 1951. godine. Reč je o kwizi Rađawe naučne filosofije, jedinoj wegovoj kwizi koja je prevedena kod nas. Ovde nije mogućan podrobniji prikaz Rajhenbahovih stavova, te ću se ograničiti samo na glavne, i to u obliku skice. Rajhenbah je izbegao radikalne stavove o problemu fizičke realnosti, karakteristične za neke pređašwe pozivitiste i neopozitiviste - taj problem je za wega legitiman. On je posvetio pažwu istraživawu kategorije kauzaliteta i u ontološkom i u logičkom smislu, kategorije verovatnoće, formulisao je specifičnu polivalentnu logiku. Posebno se bavio logičkom strukturom nomoloških iskaza, jer je smatrao da se naučno znawe sastoji ponajviše iz tih iskaza. Polazio je od stava da nema potpunih dokaza, da se naučno znawe temeqi na osnovu logike verovatnoće. Prihvatio je statističku (frekvencijalnu) teoriju verovatnoće R. fon Mizesa (von Mises) i nastojao da je primeni u logici i teoriji saznawa. Gradio je posebnu polivalentnu logiku kao specijalni slučaj logike verovatnoće i koristio je u interpretaciji logičkih i filosofskih problema kvantne mehanike.

Rajhenbahovi spisi kao i spisi filosofa i naučnika Bečkog i Berlinskog kruga aktuelni su i danas, bez obzira na određeni redukcionizam kada je reč o shvatawu predmeta filosofije, radikalni probabilizam u pojedinim fazama, ili neke druge teze ili stavove. Aktuelnost te tradicije leži i u tome što su problemi filosofije fizike i filosofije nauke kojima se bavio Rajhenbah predmet rasprava i danas, a zahtevi za analizom jezika nauke ostaju kao permanentni zadaci u filosofiji nauke.

Literatura:

Hans Rajhenbah, Rađawe naučne filosofije, preveli Slobodan Đorđević i Aleksandar Spasić, predgovor "Logički empirizam Hansa Rajhenbaha" - Miladin Životić, Nolit, Beograd, 1964.

Ernest Nejgel, Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974.Volfgang Štegmiler, Glavne struje savremene filozofije, Nolit, Beograd, 1962.Philip Frank, Philosophy of science. The link between science and philosophy, Prentice-Hall, Englewood

Cliffs, N. J. 1957. (neki delovi su prevedeni u: Neven Sesardić /prir./, Filozofija nauke, Nolit, Beograd, b. g. /1985/, str. ; i u: Staniša Novaković /prir./, Filozofija nauke u prvoj polovini XX veka, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta, Beograd, 1997, str. 28-30 i 68.)

Mario Bunge, Causality in modern science, third revised edition, Dover Publication Inc., New York, 1979.Problems of Space and Time. From Augustine to Albert Einstein on the fundamentals for understanding our

universe, Paul Edwards, general editor, podaci???Rom Harré, The Philosophy of Science, Oxford–New York, sec. ed. 1985.Philosophy of ScienceToday, ed. by Sidney Morgenbesser, New York–London, 1967.A. A. Logunov, Reyhenbah, Eynstein i sovremenn†&e predstavleniÔ o prostranstve i vremeni; I. A. Akčurin,

Metodologičeskiy analiz koncepcii prostranstva i vremeni Reyhenbaha - G. Reyhenbah, FilosofiÔ prostranstva i vremeni, Moskva, 1985.

151

Filosofija nauke Filipa Franka

Filip Frank (Frank, 1884-1966), austrijski fizičar, naslednik Ajnštajna na katedri teorijske fizike nemačkog univerziteta u Pragu 1912. godine, najviše je poznat u svetu kao filosof nauke. Bio je jedan od osnivača Bečkog kruga filosofa i naučnika, čije ideje su imale veliki uticaj u mnogim zemqama. Objavio je brojne radove o osnovnim principima nauke, razvoju, strukturi i funkciji naučnog znawa još pre nego što je bio prinuđen da emigrira u SAD, 1938. godine, bežeći od nacista. U SAD je predavao na Harvardu, najviše se baveći problemima filosofije nauke. Rezultate svih istraživawa iz te oblasti objavio je u sistematskom obliku u delu Filosofija nauke. Veza između nauke i filosofije, 1957. godine, koje je, kao i mnoga druga wegova dela, prevođeno na druge jezike. Frank je, može se slobodno reći, reprezentativna pojava jednog pravca istraživawa ili jedne discipline koja je imala odgovarajući uticaj na razvoj nauke i filosofije tokom više decenija, a zapaža se i danas, što se može videti i po tome koliko se citiraju wegovi radovi.

Glavna Frankova dela su: Das Kausalgesetz und seine Grenzen, Wien, 1932; Das Ende der mechanistischen Physik, Wien, 1935; Interpretations and Misinterpretations of Modern Physics, Paris, 1938; Between physics and philosophy, Cambridge (Mass.), 1941; Einstein: his life and times, New York, 1948; Modern science and its philosophy, New York, 1949; Foundations of Physics, 1946.

Glavni problemi kojima se Frank bavio bili su problemi filosofskih osnova nauke, problemi odnosa nauke i filosofije, problem kauzaliteta, problem metoda fizike i osnovnih principa saznawa u fizici. U vreme velikih rasprava o filosofskim osnovama Ajnštajnove teorije relativnosti imao je zapaženu ulogu. Godine 1928. učestvovao je u radu kongresa sovjetskih fizičara u Saratovu i bio u prilici da raspravqa i sa tamošwim istaknutim fizičarima i filosofima o filosofskim premisama Ajnštajnove teorije relativnosti. Važna svedočanstva o tim i drugim burnim raspravama, preglede raznih shvatawa o metodu saznawa u fizici, kao i izlagawe principâ teorije relativnosti nalazimo u navedenoj monografiji o Ajnštajnu iz 1948. godine, a i u nekim drugim prethodnim spisima.

Filip Frank je u prvom redu pratio razvoj znawa i mogućnosti da se ona formulišu odgovarajućim sistemom pojmova. Tu je zapravo reč o temeqnim problemima filosofije kao i o fundamentalnim principima nauke, ujedno. U pokušajima da rasvetli osnovna pitawa iz navedenog programa Frank gradi jedno stanovište koje bi se moglo nazvati umerenim neopozitivizmom.

Predmet filosofije nauke se u savremenoj literaturi određuje raznoliko, već prema osnovnim gledištima autora, pa je tako i krug problema o kojima se raspravqa različit. Zbog toga je važno da se navedu naslovi odeqaka iz kojih se sastoji glavno, sistematsko delo Franka Filosofija nauke. Iz tog pregleda naslova odeqaka može se donekle videti ne samo krug problema spomenute discipline, program istraživawa nego i "jezik" pisca. Kwigu čine: Uvod. U čemu je značaj filosofije nauke; 1. Lanac koji povezuje nauku i filosofiju; 2. Prekidawe lanca; 3. Geometrija - primer nauke; 4. Zakoni kretawa; 5. Kretawe, svetlost, relativnost; 6. ^etvorodimenzionalna i neeuklidska geometrija; 7. Metafizičke interpretacije relativističke fizike; 8. Kretawe atomskih objekata; 9. Novi jezik atomskog sveta; 10. Metafizičke interpretacije atomskog sveta; 11. Uzročni zakoni; 12. Princip kauzaliteta; 13. Nauka o nauci; 14. Opravdanost teorije; 15. Teorije visoke opštosti (generalizacije).

U svom glavnom delu iz oblasti filosofije nauke Frank daje pre svega interpretacije brojnih tekovina nauke s gledišta filosofije koja je inaugurisala stroge kriterijume i radikalnu antimetafizičku usmerenost. Prvi veliki kompleks problema kojima se Frank bavio u svom glavnom delu jeste onaj o odnosu filosofije i nauke, koji je permanentno aktuelan. U osnovi tog razmatrawa je ne samo wegova ranija ideja i ideja filosofâ Bečkog kruga o jedinstvu nauke nego i relacija nauka-qudska sudbina, koja ga je zaokupqala naročito tokom posledwih godina života. To je i razumqivo ako se podsetimo godina posle II svetskog rata, godina strepwe od zloupotreba tekovina atomske fizike.

152

Frank polazi od stava da postoji jedan lanac - filosofija i nauka se u svojoj suštini nalaze u takvoj vezi da čine neprekinuti lanac, one zapravo stoje u organskoj vezi. Međutim, u razvoju tih disciplina kidao se lanac o kojem je reč, što je imalo svoje posledice. Nauka je prema Franku nedeqiva - i prirodne i društvene nauke, bez obzira na sve razlike i specifičnosti, u svojoj najdubqoj osnovi čine jedinstveno poqe. Nauka i filosofija su se razvijale u uzajamnom podsticaju, ali, uprkos toj čiwenici, u 20. veku dolazi, prema Franku, do prekida spomenutog lanca. Taj prekid veza između filosofije i nauke konstatovali su na određen način i drugi autori.

Frank navodi stav Luja de Broqija iz wegove kwige L'avenir de la Science, ukazujući na posledice takvog stawa i u sferi obrazovawa naučnog podmlatka na univerzitetima. Taj citat iz spisa L. de Broqija glasi: "U 19. veku došlo je do razdvajawa između naučnika i filosofa. Naučnici su gledali s izvesnom podozrivošću na filosofske spekulacije, kojima, kako je ovima izgledalo, nedostaju precizne formulacije, koji se brižno bave nerešivim problemima. Filosofi se pak, s druge strane, više ne interesuju za posebne nauke, jer smatraju da rezultati tih nauka imaju odveć ograničen karakter. Taj raskid bio je štetan i za filosofe i za naučnike." Frank je daqe naveo i jedan citat iz Ajnštajnovih spisa sa sličnom idejom i nakon komentara zakqučio: "... svako ko teži da dospe do zadovoqavajućeg shvatawa nauke 20. veka mora dobro da poznaje filosofsku misao. Tako će se ubrzo uveriti da je takva situacija bila i u prošlosti." Frank je bio doista u pravu, ali bi danas svakako s mawe optimizma gledao na mogućnost prevazilažewa parcijalnog pristupa i prelaz na odgovarajući interdisciplinarni i sintetički prilaz i stil mišqewa.

Nauka je, figurativno govoreći, beskrajno poqe na kojem se "proizvode" nova znawa u različitim oblastima. Ali, ta znawa iziskuju odgovarajuće interpretacije, koje nisu uvek stvar samo onih koji ih "proizvode" niti oni mogu da uvide sve wihove konsekvencije. Reč je o interpretacijama najrazličitijeg nivoa, od onih posebnih do najopštijih, koje imaju kao ciq formulisawe nekih opštih paradigmi ili čak slika o svetu koje bi bar za neko vreme imale i neki heuristički karakter Š1]. To su, kao što je poznato, činili fizičari kao Helmholc, Mah, Bolcman, Plank, Dijem i drugi, a u našem stoleću tu značajnu tradiciju nastavqaju Ajnštajn, Bor, Hajzenberg, Pauli, Šredinger, K. F. fon Vajczeker, Fok, Vavilov, Ginzburg i mnogi drugi Š2].

Literatura

Š1] Radomir Đorđević Filosofija i nauka, "Jefimija", Beograd, 1994.Š2] Filosofija nauke, priredio Neven Sesardić, Nolit, Beograd, b. g. (1985)

153

Karl Poper, Logika naučnog otkrića

Istoričari logike ne ističu uvek dovoqno značaj onih otpora sholastičkoj logici shvaćenoj kao ars demonstrandi, ni pokušajâ da se zasnuje jedna nova logika koja bi omogućila dolažewe do novih znawa, ars inveniendi. Na značaj tih zamisli svakako ćemo gledati drukčije ako ne zaboravqamo da se one javqaju u vreme kada su qudska znawa predstavqala dosta skroman fond, a najznačajnija tražewa bila sputavana ili bila gotovo potpuno u okovima dogmi. Stvaralački duh toga vremena nalazio je svoje izraze uglavnom u smelim egzegezama svetih spisa, koje su često označavane kao jeres.

Kakva je, u stvari, logička struktura procesa otkrivawa u nauci? To je zaista značajan problem ukoliko se može videti wegov pravi smisao ako se izražava nedovoqno savremenom i preciznom terminologijom. Tim problemom se bavi, na određen način, i Karl Poper u svojoj kwizi Logika naučnog otkrića (Uvodna studija i prevod s engleskog Staniša Novaković, Nolit, Beograd, 1973, str. 496), koja ima već klasičan status. Poperova kwiga privlači pažwu već samim svojim naslovom. Ona predstavqa, nesumwivo, jedno zamašno izvođewe, vredno pažwe i zbog toga što se u wemu prelama, na određen način, jedna bogata tradicija nove, uglavnom evropske epistemologije, logike, metodologije, kao i mnogi rezultati nauke, pre svega fizike. I u ovom kratkom osvrtu na Poperovo delo treba spomenuti da ono ima niz važnih obeležja (zbog kojih neki smatraju da se može uvrstiti u deset najznačajnijih kwiga iz oblasti filosofije koje su napisane u prvoj polovini dvadesetog veka), ali, isto tako, ne treba propustiti priliku za diskusiju o pojedinim spornim stavovima u Poperovim izvođewima.

U Logici naučnog otkrića nalazimo glavne Poperove analize filosofskih, logičkih, epistemoloških i metodoloških problema. Otuda pojava tog dela na našem jeziku zaslužuje odgovarajuće osvrte, posebno osvrte s gledišta savremenih istraživawa problematike o kojoj je reč u Poperovom delu, kao i o perspektivama koje su otvorene tim istraživawima.

Posle čitawa Poperove kwige čitalac ostaje pod utiskom da ta kwiga po mnogim svojim obeležjima ima gotovo enciklopedijski karakter, razume se, u malom, za odgovarajuću problematiku: po širini objašwewa, informacija itd. a da, pri tome, izvođewe osnovnih ideja piščevih ne gubi ništa od svog karaktera. Gotovo na svakoj stranici kwige prisutna je, i čak izrazita, težwa da se gotovo sve odredi, svaki iole značajniji termin, izraz, da se preciziraju značewa itd. Jezgrovito izlažući kontroverze oko raznih problema, pisac nam redovno saopštava svoj stav, a u određenim slučajevima, u naknadnim fusnotama ili dodacima, i o promenama do kojih je došlo u tim stavovima tokom proteklih godina.

Naše izdawe Logike naučnog otkrića sadrži i dodatke, tj. dvanaest većih i mawih fragmenata, koji po obimu iznose gotovo jednu trećinu kwige, koji su, inače, nezavisni od kwige, ali su problemski s wom, svakako, komplementarni.

Pre Poperovog teksta u kwizi nalazimo dva mota, jedan koji je autoru značio i možda znači jedino uspešnu, slikovitu metaforu (Novalisove reči o tome da su hipoteze mreže i da će uloviti samo onaj koji ih baca), i drugi, čija važnost je, svakako, veća, jer je reč o jednom određenom filosofskom stavu, a, osim toga, u wemu nalazimo najkraće određewe okvira problematike o kojoj se u kwizi raspravqa. Taj drugi moto je iz opusa lorda Ektona i glasi: "Za čoveka od nauke nema ničega neophodnijeg nego što je wena istorija i logika otkrića ... način na koji se pronalazi pogreška, upotreba hipoteze, imaginacije, način proveravawa."

Daqe, u Poperovom tekstu nalazimo još kraće određewe predmeta wegovih razmatrawa u kwizi Logika naučnog otkrića - problemi "rasta znawa", posebno naučnih znawa. Ako bismo, inače, nabrajali sva ona značajna pitawa kojima se Poper bavio u svojoj kwizi, nabrajawe bi bilo poduže: osim toga, s obzirom na specifičnosti Poperovog filosofskog jezika, možda bi se potkrale i greške u prikladnijem prevođewu tih problema na jezik jedne savremene teorije saznawa, metodologije i epistemologije, koji je, uostalom, i sâm još u konstituisawu i, naročito, u pogledu terminoloških određewa i precizirawa, pred nizom zadataka. Otuda

154

je upotreba metafora u ovakvim raspravama donekle neophodna, iako ona nije zamena za odgovarajuća filosofska određewa.

Ovde nas, međutim, ni ne interesuju svi oni problemi kojima se Poper bavio u svojoj kwizi, već samo oni iz okvira problematike intuicije. Ali, radi jasnoće u predstavqawu Poperovih koncepcija i da bi se boqe video smisao primedbi koje se tim koncepcijama mogu staviti, ukazaćemo ukratko na osnovne koordinate Poperovih gledawa na glavne probleme nauke i filosofije.

Poper polazi od stava da se ne može postići apsolutno sigurno znawe. Nauka, prema wemu, ne može pretendovati na to da dostigne istinu, čak ni verovatnoću, jer naučna znawa ne predstavqaju znawa u smislu episthmh. Vrednost nauke leži u wenoj ulozi u našem biološkom održawu i, što je, prema Poperu, isto toliko važno, u tražewu istine, iako we nema u nekom završenom vidu, kako smo već istakli. Kakve su filosofske metode, to za Popera nije najvažnije. Najbitnije je postavqawe pitawa, i to što je moguće jasnije, kao i što jasnije rešewe tog pitawa. Problematika "rasta znawa", posebno "rasta" naučnih znawa, za wega je filosofska problematika par excellence, ona je, u stvari, glavni predmet teorije saznawa. Analiza saznawa putem analize jezika ne zadovoqava, ona mora da promaši najinteresantnije probleme. U tome je jedno razgraničewe u odnosu na logičke pozitiviste, sa kojima se, inače, on slaže u mnogim bitnim mišqewima. Zanemarivawe problematike tzv. rasta znawa od strane induktivista Poper smatra wihovom ozbiqnom slabošću. Kritikujući stanovišta induktivista, Poper označava svoja stanovišta kao "deduktivnu metodu proveravawa".

Problem indukcije se, prema Poperu, može formulisati kao problem utvrđivawa istinitosti univerzalnih iskaza koji počivaju na iskustvu, kao što su hipoteze i teorijski sistemi empirijskih nauka. Princip indukcije mora biti univerzalan iskaz - to je jedan od zakqučnih stavova iz Poperove kritike induktivizma. Vera u kauzalitet je, prema Poperu, metafizičke prirode. I pitawe da li u svetu vladaju strogi zakoni ili ne vladaju istog je karaktera. Metafizička vera u postojawe određenih strogih zakona jeste, prema Poperu, ipak plodnija od indeterminističke metafizike Hajzenberga. Kada predlažemo rešewa nekog problema, treba, prema Poperu, da pokušamo, koliko god možemo, da to svoje rešewe odbacimo, a ne da ga branimo. Problem iznalažewa kriterijuma koji će nam omogućiti da pravimo razliku između empirijskih nauka, s jedne, i matematike i logike, kao i "metafizičkih sistema", s druge strane, on naziva problemom razgraničavawa. Jedno od glavnih pitawa epistemologije glasi: kako mi proveravamo svoje iskaze putem wihovih deduktivnih posledica? Za epistemologiju je, smatra Poper, presudna logička veza među iskazima.

Već navedeni stavovi ukazuju na jednu vrstu kritičkog logičkog pozitivizma, ako se tako mogu najkraće označiti Poperova filosofska stanovišta u celini.

Prva nedoumica koja nam se javila pošto smo pročitali Poperovo delo ticala se samog naslova tog dela. Nije li pisac upotrebio termin "logika" u figurativnom smislu? Ukoliko nije reč o figurativnoj upotrebi, već o uobičajenom značewu tog termina, onda se postavqa pitawe da li Poperove analize u celini, u ovoj kwizi, predstavqaju zaista neku logiku otkrića.

Tako se čitalac trudi da s povećanom pažwom preciznije shvati značewe svake od triju reči iz naslova kwige ne samo u kontekstu Poperovih izvođewa, već i uopšte, podstaknut upravo Poperovim stavovima.

Jedna od centralnih tema Poperove kwige jeste analiza naučnih teorija i metoda i, u vezi sa tim, kao što smo već istakli, tzv. rast znawa. Problemi "rasta znawa", pre svega naučnih znawa, jesu, za Popera, i "najuzbudqiviji". Ne bez razloga! Jednu od najvažnijih karika u procesu tog "rasta znawa" čini intuicija. O wenoj ulozi u procesu dospevawa do novih znawa nalazimo niz stavova u Poperovoj kwizi; u tome se Poper ponekad približava nekoj vrsti apoteoze intuicije. Pošto su stavovi o tome izrečeni i na samom početku izlagawa, oni čitaocu na određen način nagoveštavaju šire analize celine procesa saznawa. Taj utisak pojačavaju i piščeve dosta oštre kritike teoretičara indukcije zbog wihovog zanemarivawa ove problematike. Međutim, umesto preciznijih odredbi tog specifičnog oblika saznawa, do sad malo istraženog, taj problem Poper iskqučuje iz analize. On smatra da je tu reč o "iracionalnom momentu", koji je predmet empirijske psihologije, a ne i logike. Taj Poperov stav navešćemo ovde u celini, jer je on, umnogome, karakterističan ne samo za Poperova gledawa na problem intuicije već i za gledawa nekih drugih, inače, istaknutih, značajnih logičkih pozitivista, kao što su Rudolf Karnap (Carnap, 1891-1970) ili Hans Rajhenbah (Reichenbach, 1891-

155

1953), čiji je uticaj bio zapažen i koji, možda, nije mimoišao ni pojedine marksističke filosofe kada je reč o statusu i relevantnosti problema intuicije.

"Moje gledište se može izraziti", piše Poper, "time što ću reći da svako otkriće sadrži Äjedan iracionalan momentÄ ili Äjednu stvaralačku intuicijuÄ u Bergsonovom smislu reči." (str. 65-66.) Ovaj stav je, u stvari, glavna premisa u Poperovom sudu o intuiciji, iako izgleda kao nešto spoqašwe u odnosu na kontekst, što je, možda, moglo i da se izostavi. U svakom slučaju, postoji izvesno odudarawe, koje se ogleda u dosta nekritičkom sleđewu Bergsonovog shvatawa intuicije za jedan u velikoj meri kritički duh kakav je Poperov. Navedeni Poperov stav čini nam se višestruko spornim. Prvo, pretenzija da se dođe do jedne logike naučnog otkrića ukqučuje, svakako, i potrebu razmatrawa integralnog procesa saznawa nezavisno od toga u kojim se sve naukama i koliko izučavaju pojedine strane tog kompleksnog problema. Iskqučivawe iz analize jedne od tih strana, jednog momenta, i to onog koji sâm Poper, inače, umnogome opravdano smatra "odlučujućim" u kontinuumu procesa saznawa, nesumwivo sužava, i to uveliko, poqe istraživawa u čijim granicama se teško može doći do potpunije predstave o stvarnom procesu saznawa i wegove logičke strukture. Još spornije je Poperovo shvatawe one odlučujuće faze gotovo svakog istraživawa i otkrivawa kao "stvaralačke intuicije u Bergsonovom smislu". O kakvom gledawu na intuiciju je ovde reč?

Pre odgovora na ovo pitawe možda je potrebno da podsetimo ne samo na neobičan uspon Bergsonovog (Bergson, 1859-1941) intuicionizma, koji je bio, možda, najuticajnija filosofija zapadnog sveta tokom nekoliko decenija, nego i na neobičnu sudbinu te filosofije, koja je posle dve-tri decenije od smrti wenog utemeqivača gotovo zaboravqena. Tajna wenog uspeha, pa čak i wenog uzdizawa do mita, bila je uglavnom u onim olakim nadama da se pronađu "pravi" izvori i putevi saznawa, da se dođe do potpuno pouzdanih znawa. Ali, u toj filosofiji saznawe, u stvari, i nije shvaćeno kao proces, već kao akt, i to nedokučiv, a put kojim se do tog znawa dolazi nije razjašwen. Intuicija je, tako, ne samo prema Bergsonu već i prema većini intuicionista u principu različit i nezavisan oblik saznawa u odnosu na druge oblike saznawa - neka vrsta novog organona koji je privilegija izabranikâ. Koncepcije o takvoj intuiciji zasnovane, u krajwoj liniji, na teološkoj argumentaciji ne nalaze nikakve potvrde ni u jednom od mnoštva oblika qudske prakse, iskustva. Sudbina Bergsonovog intuicionizma, koji je za mnoge imao paradigmatski karakter, ne iznenađuje ako se zna da se ta filosofija nalazila gotovo izvan magistralnih pravaca razvoja moderne filosofske misli; ona je bila odveć spekulativna za svoje vreme, a u pogledu rešavawa niza pitawa odveć konzervativna.

Evropska filosofska tradicija ima mnogo značajnije tekovine nego što je Bergsonov intuicionizam i intuicionizam uopšte, kada je reč o nastojawima da se rešava problematika neposrednog, intuitivnog oblika saznawa, koji je, inače, tradicionalno filosofski problem.

Poperovo polažewe od jednog, ako možemo reći, negativnog nasleđa nije ni moglo dovesti do nekih značajnijih rezultata u razjašwavawu problema intuicije. U tome samo iznenađuje, kako smo već spomenuli, Poperova nekritičnost, možda čak i svojevrsna dogmatičnost, koja se javqa još u nekim slučajevima, iako je kritičnost i otvorenost duha izrazito obeležje Poperovih analiza i gledawa. Premda je iz sfere svojih analiza Poper iskqučio fenomen intuicije, tokom wegovih izlagawa se u više navrata oseća potreba da se i taj "iracionalni moment" osvetli, na primer, u isticawu potrebe da se izučavaju tzv. problemske situacije. U wegovom tekstu nalazimo i upotrebu termina intuicija, intuitivno u vrlo velikom broju slučajeva bez ikakvog preciznijeg određivawa značewa tih termina, što je takođe čudno, jer Poper nastoji, inače, da odredi značewe svakog termina. Sudeći prema kontekstu, najčešće je u pitawu upotreba pomenutih termina u wihovom uobičajenom, zdravorazumskom značewu (neposredna očiglednost, osećawe da je jedna solucija boqa od druge itd).

Sporan karakter Poperovih stavova o intuiciji ne mewaju wegova izvesna precizirawa u pogledu predmeta i granica izučavawa logike, epistemologije, psihologije saznawa itd. Ako tragamo za nekom logikom naučnog otkrića - a danas se o mogućnosti takve logike dosta diskutuje - onda se više ne može postavqati pitawe da li je intuicija samo psihološki problem ili je ona i filosofski problem, kao što je, recimo, i tema istorije nauke i tehnike i stvaralaštva uopšte, fiziologije više nervne delatnosti, matematike i, uglavnom posledwih godina, kibernetike, zahvaqujući kojoj su i počela šira istraživawa te problematike.

156

Osporavawe filosofske relevantnosti problema intuicije ponekad je i znak opterećenosti uprošćenom predstavom o procesu saznawa kao izrazito racionalnom postupku kojim se preko poznatih stupweva dolazi do određenih znawa, rezultata. Proces saznawa ne predstavqa neku jednostavnu filijaciju, već se odvija preko niza protivrečnosti i u složenom kontekstu okolnosti. Na proces saznawa ostavqa pečat celokupna ličnost i, koliko na taj proces utiču činioci koji nisu neposredno iz okvira intelektualne sfere, toliko pažwe treba posvetiti celini procesa saznawa. Stroga razgraničavawa problema i domena, jednih od drugih, više su izraz prakse prošlih decenija i čak prakse XIX veka, a ne ishod zahteva i potreba koje rađa praksa naših dana. To pokazuju i pravci razvoja kompleksnih naučnih disciplina kao što su kibernetika, heuristika itd, jer za razvoj qudskih znawa nisu karakteristični samo procesi parcijalizacije već istovremeno i svojevrsni procesi integracije. Taj duh novog odnosa prema stawu u sistemu qudskih znawa, u koji praksa stalno unosi novine, kao da nije dovoqno zastupqen u Poperovom glanvom delu, kada je reč o odnosu prema problemu intuicije.

Poperova epistemologija i logika ostaju bez analiza intuicije, koju on sâm, inače, smatra jednim od najvažnijih izvora naučnih znawa uopšte, i utoliko su one i jednostrane. A logika je u Poperovim analizama shvaćena uglavnom samo kao procedura proveravawa, a to je, u stvari, samo jedna od komponenata na putu do novih znawa. Ali, ma kako sužavali predmet logike ili ga širili, veza ili komplementarnost logike i intuicije ostaje nepromewena. Nema neke "čiste" logike, kao što nema ni neke "čiste" intuicije, nezavisne od prethodnog iskustva, osim ako pod ovim drugim ne podrazumevamo "viđewa", "ozarewa" itd, na primer, Frawe Asiškog (Franciscus Ascisiatis, 1182-1226) ili nekog drugog mistika. Logička sredstva nisu dovoqna da se dopre do novih ideja, otkrića - to je domen intuicije. Ali, uloga intuicije nije samo u tim čvornim tačkama, prelazima između starog i novog u saznawu, ta uloga se ogleda gotovo na svim stupwevima procesa saznawa, ukqučujući i onaj na kojem se vrši proveravawe, razume se, u različitoj meri. Isticawe uloge intuicije niukoliko ne znači ograničavawe uloge i značaja logike, jer bez logike sama intuicija jedva da je i mogućna. Intuicija omogućuje velike rezultate tek uz pomoć logičke obrade rezultata do kojih se stiglo induktivnim putem. Ako se za sada još ne može govoriti o postojawu logike naučnog otkrića, to još ne znači da ona uopšte nije mogućna i da naučna istraživawa ne treba usmeravati u tom pravcu. Jer, naučna otkrića nisu plod slučaja, kako su mislili pojedini teoretičari. U svakom slučaju, takva mogućnost, kao što je duhovito primetio Žak Adamar (Hadamard, 1865-1963) jednaka je mogućnosti majmuna da udarawem po tastaturi otkuca tekst Biblije.

Teorija saznawa, logika i epistemologija nalaze se, dakle, pred novim zadacima i na novim putevima.

157

Koareova istorija i filosofija nauke

Navršilo se već četiri decenije od smrti istaknutog francuskog filosofa i istoričara nauke ruskog porekla Aleksandra Koarea (Koyré, 1892-1964). Vrlo je širok krug problema kojima se bavio ovaj ugledni naučnik.1

U ranim godinama u središtu preokupacija bila je filosofija Anselma,2 potom Dekartova,3 a onda filosofski problemi ruske misli. Školske 1924-25. o ovim posledwim problemima držao je predavawa u Institutu za slavističke studije Univerziteta u Parizu. To je bila jedna vrsta uvoda u poznavawe pokreta i filosofije slovenofila, kojima se on posebno bavio. Rezultat tih bavqewa je kwiga La Philosophie et le proble#me national en Russie au début du XIXe sie#cle, koja je izašla 1928. godine u Parizu (i ponovo 1976). U woj autor razmatra filosofske probleme u kontekstu različitih okolnosti, koje zapadnoevropskom analitičaru nikad nisu bile lako razumqive. Te zaista vrsne analize i danas spadaju u ređe izvore iz kojih čitalac može da uspešno upozna značajne tokove ruske misli i zbivawa u toj zemqi uopšte, bez kojeg nema dobrog razumevawa onoga što je usledilo.4

Ubrzo se Koare okreće problematici istorije i filosofije nauke narodâ zapadne Evrope. Ali, on nije istoričar nauke u onom smislu u kojem su to bili Daneman ili neki drugi wegovi stariji savremenici, pa čak i Dijem, ako je reč o glavnom delu, kojem je ovaj posledwi posvetio svoj život,5 zainteresovani ponajviše da predstave globalni razvoj naučnih ideja počev od najstarijih vremena. Baveći se problemima istorije nauke, on je nastojao da "stavi pod lupu" samo ona razdobqa koja je umnogome opravdano smatrao prelomnim, koja su bila najplodonosnija, u kojima su se odigravale "revolucije" u nauci. O smislu ovog termina u wegovim radovima biće reči kasnije.

Izučavajući izuzetno temeqno i pažqivo ta razdobqa, on je prikazao različite tokove, mnogobrojne okolnosti u wihovim vrlo često neočekivanim preplitawima. Pred čitaocem wegovih kwiga iskrsavaju stoleća, qudi neobični i obični, a pisac ih predstavqa sugestivno, upečatqivo, gotovo kao svoje savremenike. Ipak, za autora nije glavno sama istorija, nego više weno objašwewe, utvrđivawe istorijskih puteva i oblika razvoja naučnih znawa, tumačewe smisla pojedinih ideja, primanih ili odbacivanih.6 ^italac tako dolazi, baveći se wegovim studijama, do onog svakako najvažnijeg stupwa komplikovanih analiza - do kojeg najčešće nisu dospevali ne samo mnogi pređašwi istoričari nauke, nego i brojni istoričari nauke koji su se posle toga zaokupqali problemima te discipline. Reč je, dakle, o onom stupwu kada treba da bude jasniji

1 Biografiju, pregled glavnih istraživawa i iscrpnu bibliografiju čitalac će naći u: Dictionary of Scientific Biography, Edited under the auspices of the American Council of Learned Societies, Ed. in chief Charles Coulston Gillispie, vol. VII, New York, 1973, 482-490. Formirao se u ondašwim poznatim i značajnim centrima. Posle školovawa u Rusiji boravio je radi usavršavawa u Getingenu, gde je učio matematiku kod Hilberta. U ranim godinama Huserl mu je bio neka vrsta idola. Posle revolucije u Rusiji nastawuje se u Francuskoj, u Parizu, gde je predavao na Sorboni. U vreme okupacije Francuske bio je u SAD. Rano je zapažen kao filosof. Žorž Gurvič, koji se dvadesetih godina više bavio filosofijom, u jednom pregledu ruske filosofije u prvoj četvrtini dvadesetog veka navodi i Koarea (inače, wegovo prezime Francuzi često izgovaraju i Koire). O wemu su pisali Tomas Kun, Žan Val, Rene Taton, Suzan Delorm, Ivon Belaval. Upor. Georges Gurvitch, La Philosophie russe du premier quart du XXe sie#cle, Monde Slave, Revue mensuelle, Paris, aou&t 1926, 260.

2 A. Koyré, L'idée de Dieu chez saint Anselme (1923).3 A. Koyré, Descartes et la Scolastique (1923).4 Po mnogo čemu Koareov prikaz razvoja ruske misli daleko prevazilazi one koje nalazimo u delima niza pisaca iz krila

ruske religijsko-filosofske misli, koja se često uzimaju kao izvori (Berđajev, Loski, Zjewkovski, Jakovenko, Qevicki).5 Pierre Duhem, Le syste#me du monde. Histoire des doctrines cosmologiques de Platon a# Copernic, 1-10, Paris, 1913-

59, koja je najobimniji prikaz razvoja nauke. Međutim, isti autor je, pored drugih radova iz fizike, objavio i delo iz oblasti filosofije fizike i metodologije nauke uopšte. Upor. Pierre Duhem, La théorie physique, son object et sa structure, Paris, 1906. Ono je imalo određen uticaj; pojedini stavovi Dijema su predmet diskusija i u savremenoj literaturi.

6 Ali, on je sâm preduzeo opsežna istorijska istraživawa i na wima ponajviše temeqio objašwewa o kojima je reč.

158

opšti filosofski smisao i karakter naučnih znawa, tekovina koje se istražuju istorijski, kada treba da se vidi stvarna uloga pojedinih tekovina u mewawu naučne slike o svetu.

Istraživawa o kojima je ovde reč Koare je vršio u vreme dok je predavao u Praktičnoj školi visokih studija (Ecole pratique des Hautes Études), a i kasnije. Najpre su se pojavile posebne studije: o Paracelzusu, 1933, zatim o Koperniku, iste godine, potom je usledio prevod Kopernikovog glavnog dela De Revolutionibus... sa komentarima i primedbama, 1934, a 1939. zbirku ogleda Galilejevske studije (Études Galiléennes, ponovo objavqena 1966. u Parizu). Odmah posle rata on nastavqa izučavawe Keplerovog dela, zatim tzv. veliku Wutnovu sintezu, kako sâm ističe, Hukove, Lajbnicove, Hajgensove i Bojlove ideje. O problemima koji su mu u to vreme izgledali najaktuelnijim držao je predavawa na brojnim univerzitetima Evrope i Amerike (Brisel, Strazbur, ^ikago, Prinston, Jel, Harvard), kao i na međunarodnim kongresima za istoriju i filosofiju nauke, u Parizu, 1949, i Amsterdamu, 1950.

Najznačajnije analize Koare je izneo u svojim delima Introduction a# la lecture de Platon (1945); Entretiens sur Descartes (1944, 1961); Études Newtoniennes (1965); Mystiques Spirituels, Alchimistes du XVIe sie#cle Allemand (1955, 1971); Études d'Histoire de la pensée scientifique (1966, 1971); Du Monde clos a# l'Univers infini (1957). Bilo je više izdawa nekih od navedenih kwiga, a pojedine studije objavqivane su u više navrata u sastavu nekih od navedenih kwiga, već prema tome koliko su autoru izgledale aktuelne u datom trenutku.

U ovom pregledu aktivnosti Koarea kao istraživača - koji je ovde potreban ne samo zbog toga što o tom naučniku i filosofu, koliko mi je poznato, kod nas uopšte nije pisano, nego i zbog toga što se izbor wegovih studija na našem jeziku pojavquje prvi put, i to, na žalost, bez uvodne studije ili članka7 - ne treba nipošto gubiti iz vida veliki istraživački posao oko kritičkog izdawa francuskog prevoda Wutnovog dela Principia mathematica Philosophiae Naturalis, ni wegove priloge posvećene matematičkom radu Wutna i nekih drugih naučnika, a ni izučavawe religijske misli pojedinih perioda evropskog razvoja.

Izborom koji se pojavio kod nas Koareov istraživački rad i rezultati ne predstavqaju se, dakle, u svoj širini, to svakako nije bio ni ciq urednika izdawa spomenutih studija, koje su povod za ove redove. Naslov zbirke Koareovih radova za koji se opredelio urednik umnogome naznačava krug problema i vrstu analiza koje se mogu oceniti kao najaktuelnije u opusu ovog značajnog istraživača. Iako nas od vremena ka su napisane studije koje su ušleu ovaj izbor deli pet, šest, pa i više decenija, one su vrlo aktuelne i, reklo bi se, kao da su iz konteksta nedavnih ili današwih rasprava o odgovarajućoj problematici, koje se vode u pojedinim centrima Evrope i Amerike, a po nekim idejama i nastojawima one faktički anticipiraju ili naznačavaju neke od programa istraživawa istorije nauke, na kojima se danas s pravom dosta insistira.

Koareovo shvatawe istorije nauke kao naučne discipline i naročito plan istraživawa, koji mu je izgledao kao najvažniji, iz ovog zbornika radova mogu se upoznati sasvim dobro. Da je te probleme on smatrao gotovo osnovnim, vidi se i po tome što je o wima reč i u wegovom Curriculum-u vitae, iz 1951. godine. No, pre nego što se osvrnem na Koareove ideje o navedenom krugu problema, navešću studije koje sadrži izbor o kojem je ovde reč: "Smer i planovi istraživawa" (odlomak iz autobiografskog teksta); "O uticaju filozofskih koncepcija na razvoj naučnih teorija"; "Moderna misao"; "Naučni doprinos Renesanse"; "Počeci moderne nauke"; "Stupwevi razvitka naučne kosmologije"; "Leonardo Da Vinči posle 500 godina"; "Estetički stav i naučna misao"; "Smisao i značaj wutnovske sinteze"; "Hipoteza i iskustvo kod Wutna"; "Wutn i Dekart"; "Wutn, Galilej i Platon". Sve studije sadrže dodatke sa primedbama i vrlo značajnim komentarima, koji čitaoca upućuju na daqa tragawa. Pisac je tokom svojih izlagawa, kako izgleda, računao na upućene čitaoce, one sa znatnim poznavawem, pa se čini da današwi čitalac često neće moći da prati jednako sve domene i nivoe analiza. On raspravqa i o "posledwim" osnovama svega postojećeg, o pitawima kosmogonije, kosmologije, mehanike, filosofije, i o onim koja često smatramo raspravqenim, jasnim - ukratko - i o onim za koja obično ne mislimo da mogu biti predmet rasprava danas.

Za Koarea je karakteristično da prati razvoj naučnih ideja u najširem kontekstu društvenih okolnosti, a ne samo na planu istorije ideja, ova posledwa se, inače, drukčije ni ne može razumeti do kraja. "Od samog

7 Aleksandar Koare, Naučna revolucija, Nolit, Beograd, 1981. Daqe ovaj izvor navodim skraćeno: Koare.

159

početka mojih istraživawa", ističe on, "nadahwivalo me je ubeđewe u jedinstvenost qudske misli, naročito u wenim najuzvišenijim oblicima; čini mi se da je nemogućno razdvojiti, u nepropustqive pregratke, istoriju filozofske misli, u koju ona prva uvek urawa, bilo da se wome nadahwuje ili joj se suprotstavqa."8 On smatra da je i naučna misao u tom kompleksu i da je zadatak istoričara nauke da svojim smelim pokušajima rekonstrukcije raznovrsnih okolnosti pokaže stvarnu vezu i delotvornost određenih tekovina nauke. Iz takve perspektive filosofija i nauka su u izvesnom smilu dve strane jednog istorijskog procesa, veze među wima su gotovo neraskidive, a o razlikama među wima, onim velikim, može se govoriti kad je reč o razdobqima izrazitijih duhovnih kriza. Ovakav stav je za Koarea bio istraživački princip kojeg se dosledno držao; i zaista, taj princip se pokazao plodotvornim, potvrđivali su ga i wegovi rezultati, kao i oni pojedinih drugih istraživača. No, kako se duhovna klima u kojoj se za rezultatima nauka često traga po strani od svake filosofije, a za rezultatima filosofije, opet, po strani od rezultata nauke sporo prevazilazi, treba podsetiti na aktuelnost i ovih Koareovih stavova.

Kakav je Koareov pristup istoriji nauke kao disciplini? Ranije od nekih od onih autora za čije se ime vezuju najznačajniji savremeni modeli razvoja naučnih znawa, Koare je ne samo naznačio jedan određen program sa izvesnim modelom, nego i istraživao najznačajnija razdobqa iz razvoja evropske nauke, u skladu sa wim, po wemu. On, istina, nije ulazio u šire teorijske rasprave o raznim pitawima u vezi sa tim, koje, uostalom, u to doba nisu ni bile onako žive kao kasnije, ali wegovi istraživački rezultati na svoj način dopuwavaju i obrazlažu wegovo prethodno naznačavawe programa istraživawa u domenu istorije nauke, koncepciju same te discipline i, što je ovde najznačajnije, shvatawe osnovnih oblika istorijskog procesa razvoja naučnih znawa - o čemu se kasnije toliko mnogo raspravqalo.

Istorija nauke, prema wegovom mišqewu, treba da "uhvati tok te misli, wene stvaralačke delatnosti".9 On se zalagao za izučavawe dela i mislilaca onakvih kakvi su oni bili u svom vremenu, u svojoj veličini, ali i zabludama u kojima su se ponekad nalazili. To nije nimalo lako, jer se mislioci proteklih stoleća posmatraju iz drugog vremena, umnogome različitog od onih prošlih, pa se donekle nužno projektuje sadašwost u prošlost, čak i u najpažqivije izvođenim analizama. Prateći proces razvoja slike o svetu, Koare nastoji da na odgovarajući način rekonstruiše sve one najznačajnije činioce koji su bili u osnovi metamorfoza te slike o svetu. On nigde ne govori o nauci i filosofiji posebno, on prati napredovawa i zastoje, krize i stranputice u razvoju slike o svetu, pokazujući zašto dolazi do wih. Dekart, Lajbnic, Wutn, Hajgens nisu za wega, kao što je često slučaj u našim današwim razmatrawima, samo ili najvećim delom naučnici, oni su sintetički mislioci, čija slika o svetu nije ni samo naučna, ni samo filosofska, nego složen sistem satkan iz jedinstvenih naučno-filosofskih i drugih napora. Takva slika se nužno stiče kad se aktivnost tih stvaralaca prati potpunije, kad se upoznaju činioci koji su uticali na to da stvarawe o kojem je reč bude baš takvo.

Koare otud posvećuje dosta veliku pažwu pitawima metoda istraživawa, metoda u nauci uopšte, ne tražeći odgovore na ta pitawa samo u posebnim osvrtima naučnika stvaralaca na ta pitawa,10 nego više prateći stvarne postupke imanentne duhu istraživača, klimi u kojoj izrasta i radi, koji stvarno dovode do novih rezultata, a ne sistem pravila za koja se stvaraoci deklarativno izjašwavaju, iz razloga koji ne moraju da budu uvek u vezi sa stvarnim postupcima i praksom istraživawa. Na filosofske stavove naučnika Koare ne gleda kao na nešto što je izvan, ili nekako uz wihove osnovne preokupacije. On smatra proučavawe tih stavova neophodnim. Tako on piše o Wutnu, u vezi sa tim: "Wutnove koncepcije u vezi sa ulogom matematike i tačnog merewa u konstituisawu naučnog saznawa bile su isto tako važne za uspeh wegovih poduhvata kao i wegov matematički genije: razlog što su Bojl (Boyle) i Huk (Hooke) pretrpeli neuspeh sa problemima optike ne leži u nedostatku eksperimentalne spretnosti nego u nedovoqnosti wihove naučne filozofije - preuzete od Bekona, a duboka filozofska razmimoilažewa su ta koja su pothrawivala Hajgensovo i Lajbnicovo suprotstavqawe Wutnu."11 O ulozi filosofije u nauci i nauke u filosofiji, ukoliko se uopšte,

8 Koare, str. 9.9 Koare, str. 12.1 0 On ističe da je "apstraktna metodologija od srazmerno male važnosti za stvarni razvoj naučne misli". Koare, str. 70.1 1 Koare, str. 12.

160

prema wemu, ove mogu izdvajati posebno, Koare je pisao u raznim svojim radovima, a jedan od wih je posvećen posebno toj problematici, uverqivo se suprotstavqajući nekim autorima koji su smatrali da filosofija nikada nije bila stvarno povezana sa naukom.

Koare je podosta, u raznim prilikama, pisao o metodu nauke i mestu metodologije. Baveći se ovim na jednom mestu, naglsio je, između ostalog: "G. Krombi svakako ima pravo: preterana mera metodologije opasna je i, često, ako ne i u većini slučajeva, dovodi do jalovosti, za šta imamo dovoqno primera u naše doba. Što se mene tiče, išao bih čak i daqe: smatram da mesto metodologije nije na početku naučnog razvoja, nego tako-reći negde u wegovoj sredini. Nijedna nauka nije nikada započela jednim Tractatus de methodo, niti je ikada napredovala zahvaqujući primeni nekog metoda izrađenog na čisto apstraktan način, uprkos Dekartovoj Raspravi o metodu. Ova rasprava, kao što svako zna, bila je napisana ne pre, nego posle naučnih Ogleda, čiji je predgovor sačiwavala. U stvari, ona kodifikuje pravila kartezijanske algebarske geometrije."12

Ovde je dominantno autorovo insistirawe na ideji da je apstraktna metodologija od srazmerno male važnosti za stvarni razvoj naučne misli. Kao istraživač koji je išao za svojevrsnom fenomenologijom naučne misli u razvoju, on je uvideo značaj tzv. vanlogičkih činilaca,13 koji su utkani u razvoj naučne misli, bez kojih se one brojne, često neshvatqive metamorfoze u slici o svetu ni ne mogu razumeti. On tu ističe vrlo značajnu ulogu intuicije; u vezi sa fenomenom intuicije Koare piše: "... ustvari mene lično ne čudi to što se one (slike o svetu - R. Đ.) ne slažu potpuno sa teorijskom realnošću... nego, naprotiv, što se s wom tako dobro slažu, i što naučna uobraziqa ili intuicija - uspeva da načini divne slike, da prodre (to vidimo svakog dana iznova) tako duboko u oblasti - atom, pa čak i wegovo jezgro - koje su isprva izgledale za wu potpuno zatvorene".14

Kao istoričar nauke Koare je uložio dosta napora da rekonstruiše brojne tokove naučne misli. Ali, on se nije zadovoqavao samo time, on je utvrđivao domete raznih misaonih orijentacija, upravo ponajviše s gledišta wihove metodološke plodotvornosti. On je nastojao da otkrije epistemološku osnovu raznih shvatawa. Od stvaralaca kojima je posvetio možda najveću pažwu baš sa te strane bio je svakako Wutn. Nastojao je da Wutnovo poimawe sveta predstavi do kraja, ulazeći gotovo u tančine15 u "Wutnov svet". Kao što je poznato, Wutn nigde nije preciznije odredio gravitaciju, on je taj pojam ostavio otvorenim. Smatrao je da se može ići daqe i bez tog određewa, i da ne treba davati fantastične pretpostavke, ako se već iz nekih čulnih iskustava ne može stvoriti neka teorija. U tom smislu je i izrekao onu znamenitu formulu Hypotheses non fingo, čiji je smisao docnije tumačen u duhu vrlo različitih filosofskih koncepcija.

Wutnov empirizam i insistirawe na značaju eksperimenta i matematičkog aparata u nauci bio je razumqiv, ako se zna da je on usledio posle dugog razdobqa vladavine spekulativnih koncepcija, duovne klime u kojoj se svaka slobodna zamisao, teorijska konstrukcija smatrala hipotezom. Takav manir je Wutnu bio sasvim stran, a, inače, on sâm, kao što je poznato, stvarao je hipoteze, i to ne samo naučne nego i bogoslovske. Koare s pravom naglašava da je u Wutnovim spisima izraz hipoteza imao više značewa i da "pokriva čitavu skalu značewa koja se, štaviše, lako preklapaju i imaju jednu zajedničku crtu - da oslabe (ili ukinu) privremeno (ili konačno) asertorni karakter i vezu s istinom (ili realnošću) Ähipotetičke propozicijeÄ".16

Izraz hipoteza, prema Koareu, može označavati i propoziciju ili skup propozicija postavqenih da bi se videlo šta se iz wih deduktivno može izvesti kao logička posledica. Takve propozicije se mogu postavqati bez pretenzija da se kroz proveravawa implicira wihova ontološka, materijalna "istinitost". Izraz hipoteza, dakle, ističe Koare, može se upotrebqavati i u jednom, kako on kaže, rđavom značewu, kao fikcija. U samim Wutnovim spisima, prema ovom istraživaču, izraz hipoteza koristi se najmawe u tri značewa. Wutn je ponajviše bio protiv stvarawa hipoteza u smislu fikcija. Hipoteza je u tim slučajevima ono što se ne može

1 2 Isto, str. 72.1 3 Isto, str. 92.1 4 Isto, str. 17; videti i str. 10, 51, 62, 106, 108, 109, 114, 130, 144.1 5 Baveći se priređivawem istorijskih i kritičkih izdawa Wutnovih dela, Koare je prvi izučavao deo jednog rukopisa

Wutna.1 6 Koare, str. 163.

161

nikako dokazati. Utvrđivawe značewa izraza hipoteza, pa i nekih drugih u pojedinim Wutnovim spisima doista nije lak posao. Sâm Koare, koji se toliko dugo bavio Wutnovim opusom, konstatovao je da mu nije, na primer, jasno značewe Wutnovog izraza metafizička hipoteza. Mislim da tu može dosta pomoći i poznavawe one zamršene istorije publikovawa Wutnovih spisa, naročito Principia..., razlike između prvog i drugog izdawa tog dela i uticaja Bentlija i Koutsa na sve to, a i okolnosti koje su usledile iza toga. Izvesne različite formulacije, izgleda, nisu bile samo stvar Wutna, a ni druge koje je davao sâm Wutn nisu, po svoj prilici, uvek bile izraz Wutnovog mislilaštva, stvarnog stava, nego i određene obazrivosti, saobražavawa prilikama.

Inače, Wutn je bio izrazito filosofski duh, o tome ne svedoče samo podaci o wegovim interesovawima za filosofiju kao disciplinu; iako u wegovim spisima ima ograda od metafizike i filosofije, one se odnose samo na određene dotadašwe orijentacije (skolastički spekulativizam). On je, recimo, smatrao da "metafizičke hipoteze ne treba da budu prihvaćene u eksperimentalnoj filosofiji".17 Koare u vezi s tim primećuje: "Međutim, izgleda jasno da metafizička ubeđewa igraju, ili su bar igrala značajnu ulogu u filozofiji ser Isaka Wutna."18 Karakterišući Wutnovu misao, Koare piše, pored ostalog: "U Wutnovoj misli krije se svakako mnogo više od matematike i iskustva; tako osim religije i misticizma, tu je i duboka intuicija granice mehaničkog tumačewa prirode."19

I, najzad, treba skrenuti pažwu na smisao termina revolucija u Koareovim radovima, utoliko pre što je taj termin danas u rasprostrawenoj upotrebi u raspravama o osnovnim oblicima istorijskog procesa razvoja naučnih znawa. Tim terminom Koare označava etape20 u velikim napredovawima u kojima se pomeraju odgovarajući horizonti, mewa naučna slika o svetu, wena osnova. Ona se vezuje za rad mnogih naučnika i omogućuju je u krajwoj liniji spletovi različitih okolnosti, i oni izvan okvira same nauke. Za Koarea revolucije u nauci su vrlo različite, nipošto ne onakve kako su ih predstavqali Kun, Poper ili neki drugi autori; za wega su one izraz svojevrsnih postepenih akumulacija, prodora. On ih prati više na planu mewawa naučnog metoda i u tom smislu koristi izraz metodološka revolucija, preuzimajući ga od engleskog istoričara i filosofa nauke Krombija.

Koareove studije opkazuju, pored ostalog, kako je bio dug put do potpunijeg saglédawa i tumačewa Wutnove epistemologije i metodoloigje. Kao i neki drugi raniji istraživači Wutnovog dela, i Koare, na jedan ili drugi način skreće pažwu i na razne, reklo bi se, "spoqne" okolnosti koje su na sve to uticale. U prvom redu izdavawe potpunih spisa, istorijski i kritički priređenih uspešno, teklo je dosta sporo, i te okolnosti su na svoj način postavqale granice. Može pomalo da začudi čiwenica da se tek sa istraživawima nekih savremenih naučnika, u koje spada pre svega Koare, došlo do zadovoqavajućih rezultata u predstavqawu Wutnovog dela, i onih najznačajnijih okolnosti čije je poznavawe neophodno da bi se potpunije razumelo Wutnovo delo i wegova epistemološka, filosofska osnova. Tako se i ovde može videti da je istorija nauke neobično važna za filosofiju, u prvom redu za teoriju saznawa.

1 7 Isto, str. 249.1 8 Isto, str. 249.1 9 Isto, str. 144.2 0 Isto, str. 131.

162

O Kunovom modelu istorijskog procesa razvoja naučnih znawa

Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, predgovor i prevod dr Staniša Novaković, Nolit, Beograd, 1974, str. 280.

Kwiga američkog naučnika Tomasa Kuna (Thomas S. Kuhn, The Structure of Scientific Revolutions) izazvala je brojne diskusije među mnogim filosofima nauke i naučnicima uopšte. Ona je privukla pažwu ne samo zbog aktuelne problematike već i zbog posebne koncepcije razvoja naučnih znawa. Kun je sebi postavio veoma složen zadatak koji bi se mogao sažeto formulisati približno ovako: pronalažewe osnovnog oblika istorijskog procesa razvoja naučnih znawa, ili utvrđivawe nekog opšteg modela razvoja naučnih znawa. U nastojawu da taj problem reši Kun je raspravqao o brojnim problemima istorije i filosofije nauke, sociologije nauke i teorije saznawa uopšte.

Kun je od onih autora koji odmah zainteresuju čitaoca širinom svojih analiza kao i specifičnošću pristupa problematici. On je studirao najpre fiziku, a onda psihologiju i filosofiju, i sedamdesetih godina predaje istoriju nauke na univerzitetu u Prinstonu (Princeton). Kwiga o kojoj ovde informišemo pojavila se prvi put 1962. godine u drugoj seriji "Međunarodne enciklopedije ujediwene nauke" i predstavqa prvi veći sintetički rad autora, kojem prethode zanimqiva istraživawa o kojima nalazimo informacije u predgovoru.

Diskusije koje su vođene o prvom izdawu Kunove kwige među vodećim američkim i engleskim filosofima nauke, kao i neka nerazumevawa od strane pojedinih kritičara, podstakli su autora da uz izdawe svoje kwige iz 1970. godine doda i Postscript, u kojem podrobnije obrazlaže i razjašwava pojedine svoje stavove, dopuwavajući svoja ranija izlagawa razmatrawima i nekih drugih problema. Da bi se stekla određena slika o krugu pitawa koja su razmatrana, navešćemo naslove odeqaka iz kojih se kwiga sastoji - mada ta slika ne može biti dovoqno jasna zbog specifičnosti terminologije kojom se Kun služi. Kunovo izlagawe se sastoji iz Predgovora, trinaest odeqaka i Postscript-a, koji je napisan 1969. (naše izdawe je priređeno prema izdawu iz 1970. godine): I - Uvod: Uloga za istoriju; II - Put ka normalnoj nauci; III - Priroda normalne nauke; IV - Normalna nauka kao rešavawe zagonetki; V - Prioritet paradigmi; VI - Nepravilnost iskrsavawa naučnih otkrića; VII - Kriza i nastajawe naučnih teorija; VIII - Odgovor na krizu; IX - Priroda i nužnost naučnih revolucija; X - Revolucije kao promena pogleda na svet; XI - Nevidqivost revolucija; XII - Razrešavawe revolucija; XIII - Progres kroz revolucije. U Postscript-u su fragmenti: 1 - Paradigme i struktura zajednice; 2 - Paradigme i konstelacije grupnih vezivawa; 3 - Paradigme kao zajednički primeri; 4 - Prećutno znawe i intuicija; 5 - Uzorni primeri, nesamerqivost i revolucije; 6 - Revolucije i relativizam; 7 - Priroda nauke.

Kako Kun objašwava istorijski proces razvoja naučnih znawa? Pokušaćemo da izložimo wegove osnovne ideje sasvim ukratko. Kun razlikuje dva stawa u razvoju nauke: tzv. redovno, koje označava terminom normalna nauka, i pojavu nove paradigme, tj. revoluciju, kada se to redovno stawe mewa iz osnova. Za razvoj nauke karakteristično je, uglavnom, stawe normalne nauke. Revolucije u nauci su retke, smatra Kun, ali kada dođe do wih, onda se određena slika sveta mewa gotovo u celini. On misli da u nauci najpre postoje brojna shvatawa, teorije koje su mawe ili više prihvaćene, usvojene, ali sve dok jedno od shvatawa, teorija, ne postane dominantno, u pitawu je tzv. pretparadigmatički ili pretparadigmatski period u razvoju nauke. Tek sa pojavom dominantne teorije nastaje zrelo doba u razvoju naučnih znawa, ili paradigmatski period. Jedno određeno paradigmatsko stawe karakteristično je za nauku sve dok se odigrava tzv. artikulacija sadržaja date paradigme. Kada se iscrpu mogućnosti u tome, dolazi do poremećaja i pojave nove paradigme. I tako je razvoj naučnih znawa, prema Kunu, na određen način, cikličan: normalno stawe - revolucija - normalno stawe.

Kun je paradigmu shvatio kao svojevrsnu promenu u slici sveta, koja nastupa gotovo odjednom; ona se iznalazi "u jednom komadu"; objašwavajući fenomen paradigme, on se u više navrata (str. 46-47, 177, 210-

163

211 i druge) služi i terminom "geštalt-prebacivawe", hipostazirajući i na taj način moment skokovitosti u razvoju naučnog znawa.

U ovoj informaciji ukratko ukazujemo na najznačajnije strane Kunove rasprave, kao i na neke od osnovnih slabosti u wegovim analizama.

1. Kun je postavio jedan značajan i složen problem: kakvi su putevi i mehanizmi transformacije naučnih znawa? On je uspeo da zainteresuje brojne i eminentne filosofe nauke i naučnike uopšte za taj krug aktuelnih problema; o wegovoj raspravi ili povodom we do sada je objavqeno nekoliko stotina priloga u kojima se ta problematika raspravqa mnogo šire.

2. Kun je sugerisao jedan poseban odnos prema istoriji nauke koji je neophodan za teoriju saznawa; ranije je često zanemarivan ili nije dovoqno uviđan značaj izučavawa istorije nauke, naročito u oblasti teorije saznawa. U vezi sa tim Kun je već na samom početku izlagawa istakao: "Ako se na istoriju gleda kao na riznicu za nešto više od anegdote ili hronologije, onda ta istorija nauke može da dovede do odlučujućih preobražaja u slici nauke kojom smo do sada opsednuti. Takva slika bila je čak i od samih naučnika odavno ocrtana, uglavnom na osnovu proučavawa završenih naučnih dostignuća, kakva su ona zabeležena kod klasika i u najnovije vreme u uxbenicima iz kojih svaka nova generacija uči da radi svoj zanat. Ciq takvih kwiga, međutim, neminovno je ubeđivački i pedagoški; pojam nauke koji se iz wih izvlači nema više izgleda da odgovara poduhvatu koji ih je stvorio, nego što ima slika nacionalne kulture izvučena iz turističke brošure ili teksta za učewe jezika. Ovaj ogled pokušava da pokaže da smo mi tim kwigama na fundamentalne načine bili zavedeni. Ciq ovog ogleda je da napravi skicu jednog sasvim drukčijeg pojma nauke koji može da iskrsne iz istorijskog svedočanstva o samoj istraživačkoj aktivnosti." (str. 40.)

3. Kunova kwiga obiluje značajnim analizama brojnih posebnih problema, koje su u diskusijama o woj ostale, po našem mišqewu, donekle u senci modela paradigme. Iz nekih od tih analiza (na primer, o otkriću kiseonika, str. 101-103) može se videti i neophodnost jednog mnogo preciznijeg jezika filosofije nauke nego što je to onaj koji se koristi u mnogim tekućim raspravama o problemima iz te oblasti. Značaj izgrađivawa jezika filosofije nauke kao i teškoće u vezi sa tim Kun je istakao i eksplicitno, i to u više navrata. U Kunovim izlagawima možemo naći i izvesne priloge precizirawu značewa nekih osnovnih pojmova (na primer, precizirawe značewa pojma naučno otkriće, str. 113-114), ali se ponegde nailazi i na nepreciznosti karakteristične za svakodnevni govor.

4. Model paradigme, kojim je Kun nastojao da objasni istorijski proces transformacije naučnih znawa ne može nas zadovoqiti; i pored niza objašwewa, pa i onih iz dodatnih analiza, fenomen paradigme ostaje za čitaoca zagonetan skok u razvoju naučnih znawa: nije dovoqno jasno kako nastaje paradigma niti kako se zamewuje nekom drugom; može se primetiti, daqe, da je Kunovo shvatawe paradigme donekle shematsko, što je na izvestan način uvideo i on sâm (str. 66 i druge).

5. Između Kunovih pojedinih analiza i opšte sheme, modela paradigme, ne postoje odgovarajuće spone: analize pokazuju kontinuitete u razvoju naučnih ideja (autor je pokazao izuzetan smisao za wihovo utvrđivawe), dok se shemom ili modelom paradigme insistira na nekoj vrsti obrta kao osnovnom obliku istorijskog procesa razvoja naučnih znawa. Tako model paradigme ostaje apstraktan i nerazvijen.

6. U analizama kao što su to Kunove bile su veoma neophodne izvesne opšte filosofske, teorijske i metodološke pretpostavke; međutim, autor je svesno izbegao izjašwavawa o tim osnovnim stavovima, obrazlažući to složenošću te problematike. Time uglavnom možemo objasniti neke od osnovnih protivrečnosti u Kunovim izvođewima, pre svega one u vezi sa shemom o paradigmatskom razvoju naučnih znawa. Nezadovoqan ranijim pozitivističkim rešewima osnovnih problema filosofije nauke, Kun nije uspeo da uvidi značajne perspektive rešavawa te problematike na osnovu principa savremene filosofije, metodologije, logike i filosofije nauke.

I pored navedenih kritičkih primedbi, Kunova kwiga se može oceniti kao značajno delo; ona se može donekle porediti sa Poperovom kwigom Logika naučnog otkrića u pogledu uticaja i odjeka koji je imala i, još više, u pogledu složenosti i veličine zadatka koji je autor sebi postavio.

164

O pojmu naučnog zakona u Fejnmanoj epistemologiji

Pojam zakona u nauci je jedan od centralnih pojmova, čije je određivawe bilo i ostaje predmet velikih rasprava. Već zbog same čiwenice da je reč o pojmu koji spada u pojmove najvišeg reda - kategorije - a određivawe značewa tog pojma složen je zadatak. U pitawu su ne samo brojna značewa koja postoje u posebnim domenima ili disciplinama nego i izvesne najopštije premise filosofskog, metafizičkog karaktera, na kojima se, na kraju krajeva, temeqe ova posebna značewa. Ali, najčešće se ne dospeva do tih nivoa sistematskog mišqewa, pa se tako značajni pojmovi kao što je pojam zakona uzimaju kao jasni, razumqivi i wihovo značewe se ne određuje eksplicitnije. Jasno je da se tako ne ispuwavaju oni minimalni uslovi za efikasnu naučnu komunikaciju, ali se u praksi to često događa. Kad je reč o pojmovima ove vrste, situacija u praksi, koja je spomenuta, umnogome je razumqiva.

O naučnom zakonu se raspravqalo još od davnina, u antičkoj grčkoj filosofiji, daqe, kroz stoleća; sporovi o izvesnim problemima u vezi sa određivawem značewa tog pojma vode se među filosofima i danas.1 Već i sâm pregled nekih od tih sporova na svoj način je indikativan. Središwi problem je kakav je odnos u pitawu kad je reč o zakonu u nauci, ili na kakve se tipove relacije odnosi naučni zakon. Naučni zakon izražava neke tipove veza i odnosa, relacije čije nam poznavawe omogućuje ne samo veliki stupaw teorijskog uvida nego otkriva i velike praktične perspektive u praksi.

Mnogobrojne koncepcije razlikuju se ponajpre u razjašwewima prirode relacije na koje se odnose zakoni nauke. Od tradicionalnih realističkih, objektivističkih filosofija do onih koje nastavqaju da slede načela tih filosofija, osnovna teza glasi da zakon izražava neku vezu koja je objektivnog, nužnog i suštinskog karaktera. Nasuprot ovim koncepcijama nalaze se one koje su iznosili filosofi subjektivističkih i radikalnih empirističkih škola - koji su smatrali da je u pitawu odnos među pojedinim sadržajima svesti, i da u tom smislu zakon ima samo regulativni karakter, kad je reč o mnogobrojnim i raznovrsnim sadržajima svesti, da je tu reč o izvesnom unošewu reda među tim elementima.

Filosofske rasprave o pojmu naučnog zakona imale su i spekulativan karakter, te zbog toga nisu uvek davale rezultate. Te rasprave su često vođene bez dovoqnog poznavawa istorije nauke, koja je bez sumwe veoma važan, reklo bi se, neophodan izvor ili pretpostavka za rasprave o kojima je reč. Isto tako se nisu dovoqno uzimale u obzir i karakteristike aktuelne naučnoistraživačke prakse, koja je uvek indikativna, ukazuje na nove puteve u rešavawu mnogih filosofskih, epistemoloških i metodoloških problema.

Tragawa za razjašwewima kategorije naučnog zakona danas imaju umnogome drukčiji karakter nego ranije. Već odavno se videlo (Helmholc, Poenkare, Dijem itd.) da je neophodno izučavawe ne samo istorije nauke nego i stvaralačke prakse u nauci. Iz tih interdisciplinarnih istraživawa sledili su mnogi rezultati u oblasti filosofije nauke, posebno u epistemologiji.2 Priroda nauke se pokazala znatno složenijom nego što je to ranije izgledalo. Put od čiwenice i principa, preko hipoteze i eksperimenta, do zakona i teorija u praksi znatno je složeniji nego što se to mislilo u školama stroge racionalističke i logičke tradicije. Pokušaji izgradwe tipologija hipoteza, teorija i zakona ukazuju, između ostalog, ponajviše na vrlo raznovrsne puteve koji vode do novih rezultata. To se može ponajboqe videti iz istraživawa u oblasti genetičke epistemologije i logike nauke. Tek kada se nauka kao delatnost posmatra iz tih perspektiva, kao i nekih drugih (socijalno-ekonomski kontekst), postaju razumqive mnoge tekovine nauke i doprinosi naučnika razvoju ideja.

Za odgovarajuće teorijskosaznajne strategije i procedure više nisu zainteresovani samo filosofi, kao što je to izgledalo ranije, iako ni ranije nije bilo uvek tako, nego i naučnici, koji su posle velikih rezultata u

1 Iscrpne preglede i razmatrawa prirode naučnih zakona pružio je Ernest Nejgel. Upor. Ernest Nejgel, Struktura nauke. Problemi logike naučnog objašwewa, Nolit, Beograd, 1974.

2 O interdisciplinarnim pristupima u razmatrawu problema prirode naučnih zakona videti materijale simpozijuma Nauka i zakon. Upor. Science et loi, cinquie#me semaine internationale de synthe#se, Libraire F. Alcan, Paris, 1934.

165

pojedinim domenima zapazili prednost i veći heuristički karakter izvesne konceptualne osnove, u odnosu na spontani tok naučnog tragawa.

Slédeći najboqe tradicije, i veliki fizičari našeg vremena teže da stvore odgovarajuće generalne sinteze naučnih znawa i predoče neku sliku o svetu na osnovu tih znawa, neku filosofiju. Ti pokušaji su neobično važni. Ovde vaqa podsetiti na misao ^arlsa Sandersa Persa, američkog filosofa, osnivača filosofije pragmatizma, naučnika, jednog od osnivača matematičke logike, da je "svako veliko otkriće u nauci jedna lekcija iz logike". Veliki fizičari našeg vremena posle svojih izuzetnih doprinosa nimalo slučajno ne tragaju za odgovorima na "prva i posledwa pitawa o svemu postojećem". Ajnštajn, Bor, Hajzenberg, Pauli, Vajczeker, Lederman, Šredinger, Luj de Broqi, Kapica, Vajskopf, Vajnberg, Bom, Born - samo su neki od onih koji su dali značajne doprinose i filosofskim, epistemološkim i metodološkim raspravama.

O pojmu naučnog zakona pisali su mnogi savremeni fizičari, ali je kwiga Ričarda Fejnmana, tokom posledwih godina, možda ponajviše ostavila traga. To nije nimalo slučajno. Reč je o jednom od najvećih fizičara našeg vremena koji se bavio teorijskom fizikom, naučniku iz čijeg se voluminoznog kursa fizike uči na univerzitetima širom sveta. Ako naučnik sa takvim uvidom u celokupan sistem znawa savremene fizike nastoji da formuliše značewe opštenaučne kategorije zakona, onda je razumqivo veliko interesovawe za taj wegov pokušaj.

Ričard Filip Fejnman, američki teorijski fizičar, član je Nacionalne akademije nauka SAD (1954). Rođen je 1918. godine u Wujorku. Završio je Masačusetski tehnološki institut 1939. Doktorirao je na Prinstonskom univerzitetu, gde je radio 1942-43, od 1943. do 1945. radio je u laboratoriji u Los Alamosu, od 1945 do 1950. delovao je na Kornelskom univerzitetu, a od 1950. na Kalifornijskom univerzitetu. Objavio je radove iz kvantne teorije poqa, kvantne elektrodinamike, fizike elementarnih čestica, statističke fizike i superprovodqivosti. Umro je 1988. godine.

Kwiga koja je pred čitaocem nastala je iz predavawa koja je naučnik držao 1964. godine u okviru jednog ciklusa o razvoju civilizacija u kojem su se predavači obraćali širokom krugu obrazovanih qudi, a ne samo onima koji se interesuju za fiziku ili filosofiju. Ta predavawa su posvećena najopštijim principima i zakonima fizike, koji ujedno imaju i određen filosofski karakter. Godinu dana kasnije, kada su objavqena pod zajedničkim indikativnim naslovom - Karakter fizičkog zakona - mnogo boqe se videlo da je reč o neobično sadržajnim i širim izvođewima, koja su privukla veliku pažwu fizičara i filosofa nauke. To se vidi i po brojnim izdawima tih predavawa na različitim jezicima. Kod nas, u prethodnoj Jugoslaviji, ova kwiga se pojavila sa velikim zakašwewem, prvi put 1977. godine u prevodu Petra C?olića i Vere Lopac, drugi put, u istom prevodu 1986.

I kada takav naučnik kao Fejnman pristupi razmatrawu opštih principa fizike - fundamentalne nauke kojoj se posvetio - kada se pozabavi izvesnim ishodišnim principima nauke uopšte, principima naučnog saznawa, onda wegova razmatrawa spadaju u izuzetno važne izvore za analize i u oblasti filosofije nauke. Fejnman je, kao što je navedeno, teorijski fizičar. Već zbog tog opredeqewa on je bio pred mnogim problemima koji su tradicionalno predmet interesovawa i fizičara i filosofa. Ako još spomenem da je Fejnman pripadao i onom timu američkih naučnika koji su početkom četrdesetih godina bili angažovani na stvarawu atomske bombe, koji su se suočili i sa velikim etičkim i humanističkim paradoksima svog poziva i svog vremena, i uprkos mnogim izazovima zadržali, kako izgleda, odgovarajuću nezavisnost, toliko važnu u tragawima za tajnama sveta i čoveka, onda je svakako jasno da je reč o autoru čija gledišta o opštim principima fizike, pa i nauke uopšte, zaslužuju pažwu.

Fejnmanova predavawa su po mnogo čemu specifična sinteza wegovih gledawa na svet uopšte i, posebno, na epistemološka pitawa. On je ta svoja gledišta izložio u sedam predavawa: "Zakon gravitacije - primer fizikalnog zakona"; "Povezanost matematike i fizike"; "Veliki zakoni očuvawa"; "Simetrija fizikalnih zakona"; "Razlika prošlosti i budućnosti"; "Vjerojatnost i neodređenost - kvantnomehanički pogled na prirodu"; "U potrazi za novim zakonima". ^italac po naslovu ovih predavawa ne može da odredi ni približne granice, niti da uvidi one najvažnije dimenzije problematike, kao što se to inače često može pri pregledu sadržaja kwiga. Na prvi pogled, lakoća piščevog izraza stvara utisak da wegova izlagawa možemo slediti bez

166

teškoća. Ali, to nije tako. Fejnman ima neki svoj "jezik" i pretpostavqa znatno pripremqenijeg čitaoca nego što je to uobičajeno, bar u našoj sredini, kad je reč o ovoj vrsti kwiga. U svakom slučaju, tek ponovqeno čitawe kwige može da otkrije onu celovitost u gledawima do koje je zainteresovanom čitaocu najviše stalo, kao u ovom slučaju, za filosofsku stranu problema savremene fizike. Kraj sve specifičnosti Fejnmanovog izraza kojim on uspeva da približi, koliko je to moguće, složene probleme iz razvoja moderne fizike, od ovog autora čitalac traži određewe izvesnih pojmova fizike i nauke uopšte. Ta određewa su kod wega nekad eliptična, često metaforična, kolokvijalna, što se na početku uzima kao neka osobenost autora. Međutim, jasno je da nije reč samo o nekim osobenostima autora; osnovni opšti pojmovi fizike i nauke uopšte veoma se teško određuju, a najopštiji od wih ostajali su otvoreni, nedovoqno određeni, čak i u onim teorijskim sistemima u kojima su se prvi put pojavili. Dovoqno je da se podseti na pojam gravitacije.

Širinu preokupacija i celovitost Fejnmanovih misaonih zahvata možda ponajboqe ilustruju sledeći redovi: "Koji je kraj te qestvice Äbliže boguÄ, ako mi dopuštate tu religioznu metaforu? Qepota i nada, ili osnovni zakoni? Meni se, naravno, čini najvažnijim shvaćawe unutarweg strukturnog jedinstva sveta; ... svi umni napori usmjereni su na razumijevawe međusobne povezanosti pojava koje stoje na raznim stupwevima naše hijerarhijske qestvice... Danas još ne možemo ... povući neprekidnu crtu od kraja do kraja, jer tek od jučer svjesni smo da ta hijerarhija uopće postoji... Zato je nerazborito kada oni koji proučavaju svijet na jednom kraju hijerarhijske qestvice zaziru od onih koji to isto rade na drugom kraju." (spomenuti prevod, str. 119.) I ovde, i daqe u razmatrawima, vidi se, pored ostalog, da Fejnman nije opterećen strogim razlikama između tzv. humanističkih i prirodnih nauka, kao što je to čest slučaj sa qudima iz wegove struke. Wegov ideal je pronalažewe osnovnih zakona stvarnosti, utvrđivawe veza među wima, kao i otkrivawe onih mnogobrojnih posledica iz kojih se vide ne samo do sada poznate veze, nego i novi tipovi povezanosti fenomena iz najrazličitijih sfera.

Ovakav ideal pretpostavqa, po svemu sudeći, hijerarhijsku strukturu zakona, pri čemu bi oni za koje kažemo da su osnovni imali svoje dalekosežne posledice u svim sferama, posledice koje tek treba razotkrivati. Nedovoqno oprezan čitalac može pomisliti da je na vidiku neki novi oblik mehanicizma, od kojeg se, inače, ponekad ograđujemo bez dovoqnih razloga, ili bez jasnijeg uviđawa smisla toga. Iz navedenih Fejnmanovih redova može se zapaziti da je wemu blizak i ideal da će nas utvrđivawe tzv. osnovnih zakona približiti ili možda dovesti do stawa kada ćemo saznati sve o prirodi stvarnosti. O opravdanosti te nade biće reči u daqem izlagawu.

Pre nego što se razjasni zajednički naslov Fejnmanovih predavawa vaqa istaći da se ovaj autor ne bavi mnogo preciznijim određivawem značaja pojma zakona. Iz konteksta izlagawa vidi se, međutim, dosta jasno da on govori o zakonu kao invarijantnom odnosu, relaciji koja ima odgovarajuće šire, opšte značewe. O prirodi te relacije čitaocu ostaje da zakqučuje ponajviše iz konteksta. Svakako, mora da je reč o zakonima koji izražavaju relativno konstantne relacije i da se oni moraju prikazivati u obliku odgovarajućih sistema, prema mogućem području važewa. I tu se ponovo javqaju izvesna sporna pitawa. Kako izvesti razgraničewa u važewu i posledicama fundamentalnih zakona. Pre svega, koje od zakona treba smatrati fundamentalnim i na osnovu kojih karakteristika. Ako se odlučimo za izvesne zakone da ih tako nazovemo, znači li to da su oni fundamentalni uopšte, da oni imaju primarno delovawe, dalekosežne posledice u svim sferama stvarnosti, i u neživoj i u živoj prirodi, bez obzira na to da li se wihova delovawa ili posledice sada mogu zapaziti ili formulisati ili ne. Ako neke teze Fejnmana dospevaju u blizinu izvesnog talasa obnove fizikalizma, treba pokazati spremnost za rasprave i preispitivawa ne samo starih nego ponekad i novih argumenata.

Fejnman određuje naučni zakon kao "određen ritam, stanovit sklad, nedostupan oku posmatrača i dokučiv jedino analizom" (str. 15). Posmatrawe pojava ne izaziva samo znatižequ, nego nas često ispuwava i osećawem lepote. Odnos prema svetu je, znači, mnogo kompleksniji nego što se obično misli kad je reč o naučnikovom stavu u procesu istraživawa. Naučnik dospeva do novih saznawa pod uticajem raznovrsnih činilaca. Svet motiva i osećawa vrlo često je na samom početku istraživačke avanture, ali se to obično ispušta iz vida, kada se posmatra iz perspektive već dostignutih rezultata. Na početku je nejasna misao, fantazija, žeqa, osećawe, dosetka. Tako bi se moglo reći kad posmatramo put naučnika, jedan konkretni istraživački

167

ciklus. I u tome su saglasni i sami fizičari, za koje obično mislimo da to ne bi dopustili, zamišqajući wihovu disciplinu kao egzaktnu gotovo u svemu. Plank je, na primer, isticao da je na početku svega u fizici - misao. Daqe, na tom putu imamo neprekidnu smenu eksperimentalnih i teorijskih operacija u kojima se postižu sve novi i novi stupwevi, nivoi. Niti je eksperiment neka jednoznačna operacija, niti je teorija nepromenqiv "instrument". Teorijski se naznačava i režira eksperiment, ali on ne daje jednoznačne rezultate. Na teorijskom nivou se odlučuje o smislu i vrednosti onoga što je eksperiment dao.

Pitawe šta je značajnije jedva da se i može postavqati, osim u određenim konkretnim prilikama, kad ima prevagu jedan ili drugi stupaw tog procesa. Ako bi se na ovom pitawu ipak insistiralo, moglo bi se reći da je na početku događaj, proces, koji se na jedan ili drugi način stalno ponavqao, navodeći čoveka na ovakvo ili onakvo preliminarno objašwewe. Ali, taj "eksperiment" je prirodni tok i sled, gde je čovek samo posmatrač. Prva objašwewa su vodila simulirawu nekih od tih prirodnih tokova sasvim u malom, u uprošćenom obliku, da bi se zapažawa mogla proveravati. No, da li se to može nazvati eksperimentom u modernom smislu reči? Obično se uzima da se o eksperimentu kao obliku naučnog saznawa može govoriti tek od vremena Galileja, mada to ne znači da treba prenebregavati neke pređašwe značajne tekovine, pokušaje koji se obično vezuju za Roxera Bekona i neke druge mislioce sholastike. Ove napomene u vezi sa opštom klimom, prirodom procesa saznawa, različitim stupwevima i nivoima u saznawu, kao i delovawem raznovrsnih činilaca u tom procesu važne su, jer se i danas susrećemo sa pokušajima arbitrirawa o pretežnosti ili mawoj ili većoj ulozi jednih ili drugih stupweva, nalik na nekadašwe kontroverze između empirista i racionalista, na koje treba gledati kao na prevladane, i to već odavno, upravo zbog toga što su istraživawa prakse stvaralačkog rada u nauci ukazale dovoqno jasno na sve jednostranosti takvih pristupa.

U nastojawu da pokaže šta je fizički zakon ili naučni zakon uopšte Fejnman ističe kako nije moguće da se to pokaže sasvim jasno i precizno, zbog toga što se za sada zna samo ono što je zajedničko za naučne zakone, ali ne i wihovi odnosi. To znači da ih on zamišqa u nekom hijerarhijskom obliku, ali se ne znaju svi elementi te hijerarhijske strukture. On se nada, kao, uostalom, i neki drugi savremeni naučnici, da je moguće dospeti do najopštijih zakona, iz kojih će onda moći da se utvrdi opšta priroda svih fenomena, ma koliko da su oni raznovrsni, bar prema našem današwem gledawu.

Snovi o toj mogućnosti, kao što je poznato, nisu sasvim novi, ali je povremeno izgledalo da ih treba u potpunosti napustiti, naročito onda kada je odnosilo prevagu uverewe o raznovrsnosti prirode, a ideja o wenom jedinstvu bila potiskivana. Sledeći redovi iz Fejnmanove kwige možda ponajboqe pokazuju koliko je velika wegova nada u neko jedinstvo prirodnih fenomena: "Priroda se pri tkawu uzoraka služi najduqim nitima tako da nam i najmawi djelić wezina rada otkriva strukturu cijelog tkawa." (str. 37.) Odlučivawe o jednoj ili drugoj od spomenutih solucija, kao što je poznato, oduvek je bilo važno pitawe i nauke i filosofije. To je zapravo uvek bilo jedno raskršće na putevima tragawa za opštim objašwewima koja su imala i imaju dalekosežan karakter, ako se držimo zahteva za konsekventnim izvođewima. Fejnman nije mogao da zaobiđe pitawe mogućnosti i oblika izražavawa ili formulisawa zakonitosti prirode, odnosno sveta.

U vezi sa tim on kao da ponavqa jedno opšte mesto iz opusa naučnika, i ranijih i savremenih: "... nemoguće je zbiqski objasniti i prenijeti svu qepotu fizikalnih zakona qudima koji ne znaju mnogo matematike" (str. 42). Ali, ovaj autor drukčije od pojedinih drugih objašwava ulogu matematike. On smatra da "matematika nije samo jedan drugi jezik, nego je ona "logika dodana jeziku". Ona je neko oruđe, "dodatna specijalna forma zakqučivawa", kojom se mogu povezivati različite tvrdwe. Ako se ne koristi matematika, taj dodatni instrument, onda, prema ovom naučniku, ispuštamo mogućnost da ustanovimo izvesne veze koje se mogu utvrditi između vrlo različitih pojava stvarnosti, koje se mogu utvrditi između vrlo različitih pojava stvarnosti, koje drugim putem ne možemo ustanoviti.

O toj heurističkoj ulozi matematike dosta se zna iz istorije nauke, tako da nema potrebe da se ona posebno obrazlaže. Dovoqno je da se podsetimo kako su pojedine tzv. elementarne čestice bile najpre pretpostavqene na osnovu matematičkog aparata, a onda tek kasnije eksperimentalno utvrđene. Stav o ulozi matematike nije, dakle, kao kod nekih drugih autora, radikalan, da neposvećenim u matematiku nije moguće da uspešno objašwavaju fenomene sveta. "Kwiga prirode" (Galilej) nije, dakle, napisana samo na jeziku

168

matematike, nego je matematika jedan od instrumenata ili jezika putem kojih se dospeva do logosa prirode, stvarnosti uopšte. Vaqa ipak još jedanput podsetiti na to da je "na početku" misao, reč, pa se tek mnogo docnije javqa matematička transformacija simbola, koja zaista pogađa poredak stvari na čudesan način. A uz to, i u doba razvijenog matematičkog aparata, reč, dosetka, pitawe, hipoteza, stvaralačka fantazija nisu izgubili svoju ulogu; pa i u samoj matematici uloga takvih činilaca kao što je to intuicija nije zanemarqiva kad je reč o stvarawu novog.

Osim toga, sâm Fejnman ukazuje na različite puteve razvoja matematike; razmatra dva glavna: vavilonski i grčki. Prvi bi mogao da se označi kao induktivni, drugi kao deduktivni. Fejnman ipak ne divinizuje matematiku. Matematičke ekstrapolacije, uostalom, ne moraju uvek da budu uspešne. Idući samo tim putem ne bi se nikada mogla razumeti stvarna povezanost različitih grana fizike. U vezi sa tim on napomiwe: "... fizikalni zakoni tako su umjetno načiweni da - iako u biti istovjetni - wihovi različiti oblici vode na kvalitativno različite pojave. U tome leži sva zanimqivost fizike" (str. 51).

I ovaj autor se bavi idejom nedovršenosti fizike i mogućnošću da se pronađu najopštiji zakoni i relativno mali broj aksioma, iz kojih bi se izvela sva ostala znawa iz najraznovrsnijih oblasti fizike. On dopušta takvu mogućnost u budućnosti, ali se na nekim mestima vidi i određena sumwa u to (ovo posledwe, na primer, na str. 50). Baveći se problemom odlučivawa za jednu od dve ili više teorija, koje u datom času imaju iste šanse u pogledu posledica koje se iz wih izvode, Fejnman ističe ulogu subjektivnih činilaca u tim situacijama: osećawe lepote i sklada jedne ili druge od tih konstrukcija, intuicija na osnovu koje sledi izbor. "Teško je bez malo intuicije", piše on, "znati unaprijed kako treba sazdati zgradu koja će odoqeti situaciji (reč je, naravno, o zgradi nauke, tj. teorijskoj konstrukciji - R. Đ.). Treba, dakle, uvijek imati na umu sve moguće pristupe. Eto zašto fizičari vole vavilonsku matematiku ne obraćajući mnogo pažwe aksiomatskom zakqučivawu." (str. 55.)

Fejnman poklawa znatnu pažwu problemu odnosa između fizike i matematike, kao i razlikama između ovih disciplina. Razliku svodi na potrebu i mogućnost eksperimentalne provere znawa u fizici, što u matematici nije slučaj, po wegovom mišqewu. Ipak, moglo bi se primetiti, u nekoj meri se i za matematička znawa na određen način mora postavqati pitawe značewa, naročito kad je reč o spomenutom čudesnom pogađawu poretka stvari (Ajnštajn), za koje woj dugujemo. Prema tome, bar za neka matematička znawa u pojedinim situacijama postavqa se pitawe stvarnog značewa, pitawe strukture na koju se ona odnose.

Fejnman ističe još i čiwenicu da se fizičar uvek bavi pojedinačnim, nikad opštim slučajem. Ova formulacija, moglo bi se primetiti, odveć je radikalna. Verovatno bi se mogla preformulisati tako da se pokaže da fizičar nikad ne ostaje samo na pojedinačnom ili da se on bavi najviše wime. Ako bi se ostalo pri navedenom Fejnmanovom stavu, moglo bi se postaviti pitawe kako onda fizika može da računa na status fundamentalne nauke čija znawa imaju tako dalekosežne efekte. Fizika će se u budućnosti, pretpostavqa ovaj naučnik, "otarasiti matematičkih izraza, da će mehanizam izaći na vidjelo i da će se zakoni pojaviti u vrlo jednostavnom obliku, kao što su jednostavna pravila šahovske igre, uprkos wezinoj složenosti" (str. 57-58). Moguće je da se ova Fejnmanova pretpostavka odnosi na veoma daleku budućnost. Na kraju razmatrawa o odnosu matematike i fizike, i značewu matematike, Fejnman se iopak nekako priklawa tezi da bez "jezika" matematike nema razumevawa zakonitosti fizike i sveta uopšte, u svoj wegovoj složenosti i savršenstvu. Onaj koji ne poznaje matematiku liči ovom fizičaru na čoveka koji nema čulo sluha a pretenduje da sluša muziku i da u woj uživa. Fizika se ne# da& prevesti ni na jedan drugi jezik, do onaj matematike, zakqučna je misao Fejnmana kada je reč o odnosu fizike i matematike. Kvalitativnom jeziku se tu ne ostavqa, kako izgleda, odgovarajuće mesto, a ni operacijama interpretacije.

I Fejnman, kao i drugi istaknuti naučnici, demistifikuje stvarawe naučnih ideja, znawa, ukazujući na put i osnovnu strategiju u nauci: "Ako želimo da nauka nečemu služi, moramo izmišqati hipoteze (podvukao R. Đ.). Da ne bismo samo opisivali već obavqene pokuse na nama je da proširimo primjenu zakona na neistražena područja. U tome nema ničeg lošeg osim što znanost čini neizvjesnom. Ako ste dosad mislili da je znanost u sve sigurna e pa - pogrešno ste mislili." (str. 75.) On upoređuje otkrivawe fizikalnih zakona sa slagawem slike iz velikog broja delića nepravilnog oblika, u dužem periodu. Svi delići imaju nešto

169

zajedničko i to ohrabruje onog koji se latio posla slagawa svih wih u određenu sliku. Načela očuvawa su za Fejnmana jedan primer takve zajedničke strane. Raznovrsni zakoni su u skladu sa wim. Ovaj naučnik ispituje simetriju naučnih zakona, uzimajući simetričnost kao izvesnu wihovu nepromenqivost, relativnu konstantnost, slédeći Vajlovu odredbu pojma simetrije predmeta - simetričan je onaj predmet čiji se izgled ne promeni kad se podvrgne nekom postupku.

Kategorije prostora, vremena, objektivnosti toka procesa, takođe su predmet Fejnmanovog razmatrawa. Ta razmatrawa kao da su rezimirana u sledećim stavovima: "Događaji u našem svijetu neobrativi su u tom smislu da je wihov razvoj u jednu stranu sasvim vjerojatan, a u drugu, iako moguć, iako ne proturječi zakonima fizike, događa se jedanput u milijun godina. Zato je besmislica sjediti i čekati da jednom to kaotično gibawe atoma dovede do odlijevawa smjese crnila i vode, na crnilo s jedne strane i vodu s druge strane." (str. 107.) Fejnman i u ovoj prilici ističe svoju ideju o izvesnoj određenosti svega što postoji, dovodeći je u vezu sa idejom o redu i neredu u fizičkim sistemima. U vezi sa tim on, pored ostalog, naglašava: "Red u fizikalnom smislu uopće ne mora biti koristan za nas qude; ta riječ samo ukazuje na postojawe neke određenosti. Svi atomi jedne vrste s jedne strane, a svi atomi druge vrste s druge strane, ili sve to pomiješano - to je sva razlika između reda i nereda u fizici." (str. 108.) On misli da zakoni fizike izražavaju stawa i razvoj od reda ka neredu, i pretpostavqa da se svemir razvio iz uređenijeg stawa u odnosu na potowa.

Fejnman je u svojim razmatrawima o prirodi naučnog zakona došao i do zakqučka da poznavawe zakona ne obezbeđuje i poznavawe svih fenomena stvarnosti. To se postiže uspostavqawem hijerarhije pojmova i predstava koje su plod različitih analiza. Stupweva analiza ima veoma mnogo. Ako bismo hteli da ih prosleđujemo konsekventno, došli bismo do beznađa. Od problema fizike došli bismo do problema psihologije, biologije i antropologije. Negde se ipak moramo zaustaviti kao istraživači u fizici i prirodnim naukama. Ali, nema jasnog mesta. U sve te protivrečnosti i dileme utkane su i one vrednosnog karaktera, jer nauka nije neki autonomni sistem stavova koji podleže samo nekim egzaktnim merilima. Vrednosni činioci imaju mnogo veći uticaj u wenom razvoju nego što se to obično misli.

I u jednom od posledwih poglavqa kwige autor ponovo insistira na ideji da se na naučne zakone gleda kao na neki hijerarhijski sistem; u wemu je reč o verovatnoći i mikroprocesima, o oblastima gde se mora tragati za nekim specifičnim tipovima zakonitosti karakterističnim za mikrofenomene. U svetlu tih zadataka ideje o jedinstvu i raznovrsnosti fenomena stvarnosti o kojima je bilo reči svakako treba obrazlagati na odgovarajući, nov način, uz pretpostavku o mogućnosti iznalažewa takvih opštih zakonitosti kojima bi se mogli objašwavati svi fenomeni kojima se naučnici bave, dakle i svet mikro- i svet makrofenomena.

Fejnmanova kwiga je na prvi pogled posvećena istraživawu značewa i smisla samo jedne kategorije u fizici - zakona i wihovih osobenosti. Ali, razmatrawe ove kategorije, koja je svakako jedna od središwih kategorija ne samo fizike nego i nauke uopšte, moralo je da obuhvati i niz drugih kategorija, načela, ideja, principa, i to ne samo naučnih nego i filosofskih. Tako je ova kwiga zapravo naučno-filosofska rasprava koja spada u svojevrsne uvode u izvesne osnovne probleme filosofije fizike, pa i filosofije nauke uopšte, koja može da bude od koristi ne samo za fizičare nego i za mnoge druge.

Na kraju treba napomenuti da za srpski prevod ove Fejnmanove kwige, čije prevođewe nije nimalo lako, zbog specifičnosti Fejnmanovog izraza, dugujemo g. Milanu ]iriću, koji se već ranije ogledao u uspešnom prevođewu izvesnih spisa iz oblasti fizike.

170

Bornova filosofska shvatawa

Nikad me nije privlačila mogućnost da budem samo specijalist u jednoj oblasti... Ja verovatno ne bih imao mesto u današwim uslovima naučnog rada, kada istraživawima rukovode specijalisti za jednu usku oblast... Filosofska osnova nauke me je interesovala više nego weni rezultati u specijalnim oblastima. Slušao sam predavawa iz filosofije, na primer, predavawa Edmunda Huserla u Getingenu, ali se nisam približio ni wegovoj niti bilo kojoj drugoj ondašwoj školi.

Maks Born, Moj život i pogledi*

Uvod

U istorijskom razvoju fizike zapaža se neka vrsta pravilnosti: fizičari koji dospevaju do velikih rezultata koji zadiru u postojeću sintetičku sliku o prirodi realnosti ostavqaju po pravilu i značajan trag u raspravama o temeqnim filosofskim problemima. Oni se u tom smislu opravdano smatraju i filosofima, jer utiču i na filosofsku misao u najširem značewu reči. To je veoma jasno pokazala i velika kontroverza Mah–Bolcman s kraja 19. i početkom 20. stoleća, koja je imala dalekosežan uticaj, zadirala je sve do određivawa predmeta fizike i nauke uopšte. Diskusije su bile neobično plodne, ali se ne može reći da su one okončane smrću dvojice protagonista tih rasprava, Ernesta Maha i Ludviga Bolcmana.

Pitawe o tome da li je predmet fizike samo opisivawe ili i objašwewe pojava i procesa postavqalo se i daqe. Rešavawe pitawa statusa hipoteza, teorija i naučnih zakona postalo je jedino još složenije u 20. veku sa pojavom Ajnštajnove teorije relativnosti i kvantne mehanike. Tragawa za nekim jedinstvenim teorijskim, metodološkim osnovama fizike nastavila su se, ali na drugom, višem nivou; nove ideje dobijale su nove izraze, "jezik" fizike 20. veka mewao se. Postepeno su se kristalisale dve velike opšte paradigme, neodeterministička i indeterministička, koje su proisticale prvenstveno iz velike rasprave između Ajnštajna i Bora. Pored Ajnštajna i Bora, u tim diskusijama su na razne načine sudelovali brojni drugi fizičari i ostali naučnici, ali ne kao puki sledbenici jednog ili drugog od pomenutih protagonista tih velikih rasprava. U literaturi još nemamo šire prikaze svih dimenzija tih velikih rasprava, prikaze pogleda drugih značajnih fizičara, bar kada je reč o našoj literaturi. Zbog toga je važno da se osvrnemo na poglede Maksa Borna, jednog od najistaknutijih fizičara 20. stoleća.

Život, rad i pogledi Maksa Borna

Maks Born (Born, 1882-1970), nemački teorijski fizičar, rođen je u Breslauu (danas Vroclav). Studije je završio u Getingenu 1907. godine. Od 1915. do 1933. godine bio je profesor Berlinskog, Frankfurtskog i Getingenskog univerziteta. Od 1933. godine je u emigraciji u Engleskoj, predavao je na Kembrixu do 1936, od 1936. do 1953. godine predavao je u Edinburgu, u Škotskoj. Godine 1954. vraća se u Getingen. Ostvario je krupne rezultate: u oblasti dinamike kristalne rešetke, termodinamike kristala, kvantne teorije, kinetičke teorije kondenzovanih gasova i tečnosti, teorije relativnosti, atomske fizike. Jedan je od tvoraca kvantne (matrične) mehanike (1926), zajedno sa Hajzenbergom i Jordanom razvio je formalizam matrične mehanike (1926), dao statističku interpretaciju talasne funkcije itd. Dobitnik je Nobelove nagrade 1954. godine. Born je zajedno sa svojim učenicima radio na primeni kvantne mehanike u drugim oblastima. Sa Vinerom je u kvantnu mehaniku uveo pojam operatora, sa Openhajmerom je razradio model klasične elektrodinamike

* Max Born, My Life and My Views, Introduction by I. B. Cohen, Scribner and Sons, New York, 1968, Ch. I.

171

kojim se uklawa beskonačnost energije tačkastog naboja (teorija Borna–Infelda). Jedan je od tvoraca savremene teorije tečnosti. Bio je član mnogih akademija nauka i naučnih društava.

Born je živeo u vreme kada je u fizici došlo do revolucije, do naglog razvoja, koji je bio doista neka vrsta obrta, naročito kada je reč o opštoj filosofskoj paradigmi. I on i drugi fizičari koji su dali velike doprinose jasno su uviđali da je doista reč o revoluciji. Luj de Broqi je toj revoluciji posvetio i jednu kwigu u kojoj upravo nastoji da teorijski, filosofski osmisli velike rezultate fizike 20. veka. ^ak i oni fizičari koji su bili pod neobično snažnim uticajem pozitivizma, koji su se klonili klasičnih ontoloških i gnoseoloških problema kao neke vrste metafizike, otpočeli su velike rasprave o novim aspektima filosofskih problema fizike. Škole fizike bile su jednovremeno i filosofske, već zbog same prirode problema, bez obzira na mawu ili veću sklonost fizičara ovoj ili onoj filosofskoj školi.

Maks Born je nastojao da razmatra probleme fizike i u širem, filosofskom kontekstu. Iako je poznavao tekovine nekih ondašwih vladajućih filosofskih škola, on je težio da iznađe vlastiti filosofski put. O tome svedoče razni wegovi spisi, koji zaslužuju posebnu pažwu. Jedna od wegovih kwiga je svakako reprezentativna ako težimo da upoznamo wegova filosofska shvatawa. To je zbirka studija i članaka Fizika u životu moga pokolewa, objavqena 1956. godine u Engleskoj, kasnije prevođena na druge jezike sa mawim ili većim dopunama, predgovorima ili pogovorima pojedinih fizičara ili filosofa. U tim studijama i člancima reč je o neobično širokom krugu filosofskih problema savremene fizike. Ti radovi na izvestan način pokazuju i razvoj Bornovih pogleda od 20.-tih godina dvadesetog veka - od velike vere u nauku i wenu ulogu u razvoju i napredovawu društva - do vremena kada se jasno videlo da se deterministička slika stvarnosti nužno mewa posle uvida u oblasti fenomena koji su određeni statističkim zakonima - do vremena kada se čovečanstvo našlo na ivici opasnosti od atomskog oružja kojim su raspolagale dve vodeće sile tadašweg bipolarnog sveta. Bornova shvatawa su se razvijala od determinističkih do umerenih pozitivističkih, karakterističnih za neke pripadnike Kopenhagenske škole. Taj razvoj ovde možemo da predstavimo samo u najosnovnijim crtama.

Born se u više navrata kritički osvrće na radikalno pozitivističke ideje u fizici, raspravqa i spori se sa Jordanom, koji je zastupao ovakva shvatawa, i na wima temeqio rad u fizici, raspravqa o pojedinim stavovima Šredingera. Predmet rasprava su problem fizičke realnosti, priroda pojmova u fizici i nauci uopšte, status kategorije kauzaliteta, tipova zakona, pre svega statističkih. On je jasno shvatio da iz određenih ontoloških premisa onda slede i odgovarajuća gnoseologija i epistemologija fizike i nauke uopšte. Tako se ponovo pokazalo, kao i u vreme velike rasprave između Maha i Bolcmana, da su neizbežne izvesne osnovne filosofske premise u fizici ukoliko težimo razvijenijoj sintetičkoj slici o fizičkoj realnosti i da izbor tih premisa ima i metodološki i heuristički karakter. To se videlo i u velikim diskusijama povodom teorije relativnosti i wenih filosofskih osnova, koje su vođene dvadesetih i tridesetih godina 20. veka, u kojima se raspravqalo, pored ostalog, i o metodu savremene fizike.

Filip Frank, učesnik u tim velikim raspravama, izložio je ne samo značajan pregled stanovišta ondašwih fizičara nego i kritiku radikalnih stavova Filipa Lenarda (Ph. Lenard, 1862-1947) o postojawu dve fizike, "jevrejske" i "arijevske", Štarkovih (J. Stark, 1847-1957???) i drugih. Ovi istaknuti fizičari, inače dobitnici Nobelove nagrade, oduševqeni nacisti, smatrali su da se fizika razvija iskqučivo na osnovu eksperimentalnih nalaza, da eksperiment uvek ima prevagu nad teorijom. Ovde je reč zapravo o starim filosofskim problemima o odnosu empirijskih i teorijskih nivoa, o odnosu čulnih i racionalnih oblika saznawa; ti nivoi nemaju nikakve veze sa nacionalnom i rasnom pripadnošću naučnika fizičara koji daju velike rezultate, poput Alberta Ajnštajna. Lenard je povodom Ajnštajnove teorije pisao da ona ima nečeg "nenemačkog" i da je treba izuzeti iz nastave u nemačkim školama zbog prevage teorije nad čulnim opažawem. Ove konstrukcije su bile sasvim ideološkog karaktera, iz istorije nauke, kao i iz prakse naučnog istraživawa, znamo da su čulni i racionalni nivoi u nauci i saznawu uopšte u neraskidivim vezama i da je razlika između tih nivoa relativna. Odnos teorije i eksperimenta nije, dakle, uvek tako jasan kako je to izgledalo fizičarima kao što su bili Lenard i Štark, pa i neki drugi.

Maks Born je jedan od svojih radova posvetio upravo razjašwavawu veza između eksperimenta i teorije u fizici, najpre u jednom predavawu koje je održao 24. maja 1943. godine, koje je kasnije dopunio i objavio

172

pod naslovom "Eksperiment i teorija u fizici". Označavajući Lenardove i Štarkove stavove kao radikalizam, Born je ukazao na drugu tendenciju, koja nije bila temeqena na pomenutim kriterijumima Štarka i Lenarda, gde se polazi od stava da "onaj koji nije dobro uvežban u teoriji saznawa i matematici, da nema potrebe da pristupa eksperimentu, da može neposredno da utvrđuje zakone prirode". Ta tendencija pokazala se u radu Milna (Miln) i Edingtona (A. S. Eddington, 1882-1944), ističe Born, i ocewuje je takođe kao ne mawe radikalnu u odnosu na prvu. Born kao teorijski fizičar piše da mu nije blizak ni jedan ni drugi pristup, jer ti radikalni stavovi mogu da dovedu do zastoja u razvoju istraživawa u fizici i nauci uopšte, te da su oni, štaviše, opasni. On skreće pažwu na važnost uvida u istoriju nauke koji može da doprinese boqem razumevawu problema odnosa teorije i eksperimenta u fizici. Osvrćući se na brojne situacije iz istorijskog razvoja nauke, Born pokazuje kako su te veze postajale sve složenije u kontekstu raznovrsnih operacija i opštih društvenih okolnosti.

Zakqučak

Brojni Bornovi tekstovi bili su izraz ne samo važnih teorijskih tragawa nego i neka vrsta teorijske kodifikacije veoma značajne stvaralačke prakse. Sistematske analize wegovih brojnih tekstova koji su posvećeni filosofskim problemima imaće svakako i određen heuristički karakter.

Literatura

Á. A. Hramov, Fiziki. Biografičeskoy slovar†, Kiev, 1977.Max Born, My Life and My Views, Introduction by I. Bernard Cohen, Charles Scribner's Sons, New York,

1968.H. Vogel, Physik und Philosophie bei M. Born, Berlin, 1968.M. Born, Fizika v žizni moego pokoleniü, sbornik statey, redakciü i posleslovie S. G. Suvorova, Moskva,

1963.R. Đorđević, "Epistemologija fizičkog eksperimenta", Teme, god. XV, br. 3-4, 1992, 258-268. (u sadašwoj

kwizi: str. .)

173

Filosofija fizike: shvatawe K. F. fon Vajczekera

U literaturi se domen filosofije nauke, pa i filosofije fizike, određuje dosta različito, već prema opštem filosofsko-metafizičkom stanovištu autora. Zbog toga je važno da se pre osvrta na pristup K. F. fon Vajczekera naznače osnove, okviri, domeni i perspektive filosofije fizike od kojih polazi pisac ovih redova.

Filosofsko mišqewe je pred značajnim prilikama za postizawe odgovarajućih sinteza tek ako je na odgovarajući način temeqeno na izvesnim tekovinama nauke i umetnosti, na odgovarajućem razumevawu istorijskog procesa uopšte. Jasno je da je tu reč o velikim zahtevima. Ovde se ponajpre javqa potreba da se bar donekle razjasni staro pitawe koje se uvek postavqa unekoliko na nov način: pitawe odnosa filosofije i nauke, ili posebno filosofije i fizike.1

Nauke su nastale iz okvira prvobitne filosofije, diferencijacijom, specijalizacijom i integracijom znawa, koje su u naše vreme poprimile spektakularne oblike: ima nekoliko hiqada naučnih disciplina. Potrebe za odgovarajućom sintetičkom slikom o svetu danas su veće nego bilo kada ranije, jer su znawa otvorila ne samo velike perspektive razvoja nego su se pokazale i zastrašujuće opasnosti samouništewa čovečanstva. Aksiološki problemi koji su ranije bili nekako u drugom planu sada imaju, reklo bi se, presudan značaj. Aktuelnost izvesnih etičkih pitawa nauke nikada nije bila takva kao danas, relacija između etike naučnika i opšte vrednosti wegovog nalaza u nekom posebnom domenu pokazala se u svoj svojoj složenosti.2

U filosofiji nauke, pa i filosofiji fizike, jedna od najznačajnijih operacija je interpretacija; čiwenice, stavovi, ono što je predmet razmatrawa u nauci nikada nije jednoznačno; osim toga, nikakav ansambl podataka nije jasan sâm po sebi, te bez interpretacije nema ni rezultata u nauci.

Sa gledišta prirode procesa saznawa operacija interpretacije je, međutim, veoma složena, wu čine različite komponente saznawa: empirijske i teorijske, racionalne i intuitivne, u najrazličitijim vezama i odnosima.3 Interpretacija nije neka jednoznačna operacija, nego zapravo mnoštvo operacija različitog nivoa i karaktera. Odgovarajuće klasifikacije bi svakako pokazale obiqe vrsta i tipova interpretacija. Ovde smo u prilici da naznačimo jedno gledište o interpretaciji u nauci koje omogućuje da se boqe razume i odnos između filosofije i nauke, a posebno između filosofije i fizike, da se potpunije shvate izvesna istorijska raskršća i paradigme u nauci, da se na osnovu toga traže novi putevi organizacije istraživačkog rada u nauci, pa i reforme u obrazovawu.

Interpretacija nekog pojedinačnog fenomena u nekoj posebnoj oblasti gotovo i nije moguća bez određenog dovođewa te pojave u vezu sa nekom drugom, i bez izvesnih opštih postulata ili premisa o nekom kontekstu ili celini zbivawa, o onome što nije u tom trenutku u "vidnom" poqu; tako se mi prilikom interpretacije nalazimo istovremeno i pred delom i pred celinom, pred pojedinačnim, posebnim i opštim relacijama, pred kontroverzama determinizam-indeterminizam, pred razjašwewem principa simetrije itd. Problemi su na taj način naučno-filosofski, a ne naučni ili filosofski, kao što se često misli; sasvim je drugo pitawe možemo li uvek da odgovorimo svim zahtevima tog novog pristupa, da li se danas na odgovarajući način mewa stil mišqewa i istraživawa u nauci i filosofiji.

Interpretacije možemo posmatrati kao u nekom spektru, od onih koje se odnose na relativno proste pojave do onih koje se tiču najsloženijih fenomena u nekoj oblasti, ili do generalnih sinteza, gde se pretenduje na neku sliku o svetu uopšte. Obiqe vrsta i tipova, kao i sva složenost interpretacije, mogli bi se pokazati još više u nekoj vrsti koordinatnog sistema, ako bi se na apscisi označavali objekti i procesi od

1 Radomir Đorđević, "Filosofija i fizika", Zbornik predavawa na Republičkom seminaru o nastavi fizike, Fizički fakultet, PMF, Beograd, 1990, str. 22-29. (u sadašwoj kwizi: str. .)

2 Richard Wisser, Odgovornost u mijeni vremena. Vježbe pronicawa u duhovno djelovawe: Jaspers, Buber, C. F. von Weizsäcker, Guardini, Heidegger, Svjetlost, Sarajevo, 1988.

3 Radomir Đorđević, "Epistemologija fizičkog eksperimenta", u kwizi Filosofija i nauka, "Jefimija", Beograd, 1994, str. 254-263. (u sadašwoj kwizi: str. .)

174

mehaničkih do onih koji se izučavaju u društvenim naukama, a na ordinati fenomeni i relacije od onih pojedinačnih i posebnih do najopštijih u nekoj oblasti, koji su u određenim vezama sa fenomenima iz ostalih oblasti. Kriva u tom sistemu prikazivala bi kretawe od interpretacije pojedinačnog fenomena u jednoj oblasti preko dovođewa u vezu sa odgovarajućim fenomenom iz druge oblasti, do interpretacija najopštijih pojava i dovođewa tih pojava u vezu sa odgovarajućim drugim, složenim pojavama iz drugih oblasti. Svaka tačka na toj krivi označavala bi jedan nivo interpretacije; svaki nivo povećava kao u progresiji uvid u celinu, totalitet zbivawa u stvarnosti.

Pojedini spisi najistaknutijih naučnika fizičara pokazuju na jedan ili drugi način težwu autora ka svestranosti analiza fenomena fizičke realnosti. Nije nimalo slučajno što su pojedini vodeći fizičari razmatrali i probleme antropologije, psihologije, biologije, i to još u devetnaestom veku (Ernst Mah, Herman Helmholc itd), docnije u dvadesetom stoleću Bor, Šredinger, Bunhe itd.

U tom pogledu zaslužuju pažwu i spisi K. F. fon Vajczekera (Weizsäcker, 1912- ), znamenitog savremenog nemačkog fizičara, nekadašweg bliskog saradnika i asistenta Vernera Hajzenberga; on je relevantan i kad je reč o filosofsko-naučnom pristupu - a to je ovde važno - koji otkriva značajne perspektive građewa i dograđivawa moguće slike o celini svetskih zbivawa.

Već samim naslovom svoje kwige Jedinstvo prirode4 Vajczeker iznova sugeriše ideju o jedinstvu prirode, ali ta ideja prema wegovom sudu iziskuje stalno razjašwavawe na osnovu novih saznawa. Kada se to jedinstvo pokazuje na osnovu odgovarajućeg uvida, onda je legitiman problem jedinstva ne samo fizike, koji ovaj fizičar i filosof eksplicitno postavqa, nego i problem jedinstva nauke uopšte, koji on na razne načine pretresa u svojim raznovrsnim analizama i razmatrawima, započiwući od problema jezika i metoda nauke, preko novih pristupa tradiciji, novog "čitawa" spisa Platona i drugih, do ispitivawa problema kvantne mehanike i kibernetike. Ideja jedinstva fizike i jedinstva nauke obrazlaže se ili postaje jasnija i kada Vajczeker iz različitih perspektiva razmatra "sredstva" interpretacije: jezik, logiku ili logike (klasičnu, kvantnu), matematiku, intuiciju.

Nauka u razvoju tako izgleda kao neko zdawe u izgradwi, a predstava o wemu je potpunija ako je formiramo iz više uglova: prošlosti, koju još nedovoqno poznajemo i upravo je novi pristupi i modeli u ponečemu otkrivaju, još uvek, iz sadašwosti, koliko je uvid u aktuelno stawe moguć, i iz vizure moguće ili dogledne budućnosti. Ova posledwa perspektiva je danas veoma važna, rekao bih nužna, bez obzira na sve teškoće i rizike razmatrawa koje se izvodi s tim ciqem, jer je svaka delatnost bez pretpostavke o budućem trenutku osuđena na neuspeh.

Filosofija fizike kao segment filosofije nalazi se pred svim onim problemima sa kojima se susreću filosofi i naučnici našeg vremena i onda kada bi hteli da se potpuno osame i bave nekim posebnim problemima svoje struke: ontološka i deontološka pitawa ne mogu se zaobići, jer je nalaz umnogome uslovqen stvarnim stavom prema tim problemima.

4 Carl Friedrich von Weizsäcker, Jedinstvo prirode, preveo Sulejman Bosto, bibl. "Logos", "Veselin Masleša", Sarajevo, 1988, str. 380. Ovo delo je svakako reprezentativno, ne samo kada je reč o delima tog autora nego i u savremenoj literaturi uopšte. Na neke odlike tog dela skrenuo sam pažwu u recenziji "Filosofske premise fizike: Vajczekerova gledišta", u časopisu Vasiona, god. XVI, kw. X, 1/1993, 23-24.

175

O Holtonovom modelu razvoja naučnih znawa

Razvoj naučne misli je rezultat složene "igre" velikog broja raznorodnih činilaca. Istoričar nauke je pred zadatkom da prati ne samo one završne rezultate nego i procese geneze koji prethode tim rezultatima, razvoj naučne ideje od stupweva zamisli preko oformqavawa na nivou hipoteze do odgovarajućih afirmacija na nivou čiwenice, teorije ili naučnog zakona. Tako shvaćen zadatak istoričara nauke zaista je opsežan i može da premaši granice mogućnosti u većem broju slučajeva. Osim toga, tada pojedini krugovi problema izgledaju kao nerešivi, jer je zaista često nemoguća neka zadovoqavajuća rekonstrukcija istorijskog konteksta pojedinih znamenitih naučnih tekovina, bez obzira na trud i zalagawe istoričara nauke. Rasprave o ovoj vrsti teškoća u radu istoričara nauke novijeg su datuma, vode se intenzivnije negde od šezdesetih godina i dosta obećavaju. Do tog vremena su za istoričare nauke karakteristični pristupi za koje se može reći da najčešće ne izlaze iz okvira granica istorije ideja, i da su mawe ili više monodisciplinarni. U svakom slučaju, nije bilo većih rasprava o metodološkim i filosofskim pretpostavkama u istraživawima istorijskog procesa razvoja naučnih znawa.

U zamašnim diskusijama tokom dve posledwe decenije u središtu su kao najpoznatiji tri modela koja su predlagana kao mogućnosti da se najboqe shvati i predstavi istorijski proces razvoja naučne misli.1 Izložili su ih Karl Poper, Tomas Kun i Stiven Tulmin. Nijedan od ovih modela nije sasvim prihvatqiv,2 wihove mawe ili veće slabosti uvidele su se ubrzo, pa su ih sami wihovi utemeqivači mewali i dograđivali. Ipak, svaki od wih donosio je mawe ili više značajne sadržaje, otvarao perspektive. Približno istih godina kad i navedeni modeli stvaran je još jedan koji pruža, kako izgleda, mnogo veće mogućnosti i koji je umnogome prihvatqiviji od navedenih, iako je znatno mawe poznat od ovih. Taj model je formulisao Xerald Holton (Holton), američki fizičar i istoričar nauke; on daje solidnu teorijsko-metodološku osnovu za prikaz istorijskog procesa razvoja naučnih znawa u najširem kontekstu. Ovaj autor je napisao više radova u kojima je pružio značajne priloge rešavawu problema transformacije znawa ili tzv. rasta znawa, kako se često označavaju oni, reklo bi se, središwi problemi istorije nauke kao discipline.3

Iako je Holton dovoqno poznat, spomenuću nekoliko podataka o wemu, tim pre što kod nas, koliko mi je poznato, nije štampan nijedan wegov rad niti je o wemu pisano (izuzimajući jednu prevedenu studiju o odnosu Alberta i Mileve Marić-Ajnštajn na Trećem programu Radio-Beograda). Rođen je u Berlinu 1922. godine, do 1938. godine živeo je u Beču, odakle je nakon tzv. anšlusa Austrije od strane hitlerovaca prešao u

1 Neke osnovne podatke o ovim diskusijama, pregled značajnih stavova i, posebno, razmatrawe Kunovih shvatawa čitalac će naći u uvodnoj studiji Staniše Novakovića uz prevod Kunovog glavnog dela. Upor. Tomas Kun, Struktura naučnih revolucija, prevod i predgovor Staniša Novaković, Nolit, Beograd, 1974, str. 9-28. Tri spomenuta modela kritički je razmatrala Elizabet Štreker. Upor. Elizabet Štreker, "Modeli mewawa nauke u današwoj istoriji nauke", Dijalektika, 2-3/1978. O istom krugu pitawa isti autor raspravqa u širem kontekstu i u jednoj od svojih novijih kwiga. Videti Elisabeth Ströker, Einführung in die Wissenschaftstheorie, Darmstadt, 1977. Diskusije o ovim modelima među marksistima iz socijalističkih zemaqa počele su s izvesnim zakašwewem i nastavqaju se na određen način i danas; bibliografija radova o tome obimna je i svakako zaslužuje posebnu pažwu.

2 Na izvesne osnovne ograničenosti Poperovih i Kunovih shvatawa ukazao sam u kritičkim prikazima kwige Karla Popera Logika naučnog otkrića i kwige Tomasa Kuna Struktura naučnih revolucija, koje su ranije objavqene kod nas. Upor. Radomir Đorđević, "Poperova ÄLogika naučnog otkrićaÄ", Gledišta, 1/1975; Radomir Đorđević, "O Kunovom modelu istorijskog procesa razvoja naučnih znawa", Dijalektika, 2/1977.

3 Objavqivao je razne priloge u najuglednijim publikacijama iz oblasti istorije i filosofije fizike i nauke uopšte, SAD, Francuske, Nemačke itd. Najznačajnije studije objavio je u dve kwige na engleskom jeziku. Upor. G. Holton, Thematic Origins of Scientific Thought: Kepler to Einstein, Cambridge, Massachusetts, Harvard University Press, 1973; G. Holton, The Scientific Imagination: Case Studies, Cambridge, Cambridge University Press, 1978. Izbor wegovih najznačajnijih radova iz oblasti istorije i filosofije fizike objavqen je 1981. godine na ruskom jeziku; kwiga sadrži uvod napisan posebno za to izdawe u kojem autor preciznije ukazuje na glavne ideje modela koji predlaže. Upor. G. Holton, Tematičeski analiz nauki, red. i predislovie S. R. Mikulinskoga, "Progres", Moskva, 1981, str. 382.

176

SAD. Studirao je na Oksfordu, a zatim na Harvardu, doktorirao je 1948. godine sa tezom iz oblasti fizike visokih pritisaka. Sarađivao je sa Brixmenom, fizičarem koji je isto tako poznat i po filosofskim radovima. Verovatno je i ta saradwa doprinela da se Holton kasnije pozabavi i problemima teorije saznawa, koji su vrlo aktuelni i u savremenoj fizici. Tokom osamdesetih godina dvadesetog veka predavao je fiziku i istoriju nauke na Harvardskom univerzitetu.

Ako se pođe od stava da je istorija nauke vrlo značajna u zasnivawu teorije saznawa, i ako se na ove discipline gleda kao na komplementarne (kao što su to činili brojni naučnici i filosofi inače različitih orijentacija), onda Holtonovi radovi zaslužuju posebnu pažwu, jer on spada u one što, nastavqajući najboqe tradicije epistemologije, daju priloge koji otvaraju nove horizonte u istraživawima i istorije nauke i teorije saznawa.

Sa Kunom, Poperom i Tulminom Holtona povezuje, kako izgleda, samo jedna nit za koju bi se moglo reći da je zajednička. To je isticawe značaja i važnosti istorijske nauke za teoriju saznawa, izvestan opšti pristup koji je time uslovqen. Inače, odgovori na krug osnovnih problema metodologije i filosofije nauke, u prvom redu objašwewe oblika razvoja i nastajawa novih znawa u nauci, sasvim su drukčiji. U pogledu odgovarajuće konsistentnosti i celovitosti Holtonova koncepcija istorijskog procesa razvoja naučnih znawa sadrži umnogome razvijeniji model, čije je mogućnosti ispitivao i pokazao sâm tvorac tog modela, izdvajajući i prateći izvesne glavne teme u naučnom mišqewu pojedinih razdobqa, epoha.

^iwenica da se o Holtonovom modelu raspravqalo znatno mawe nego o modelima Kuna, Popera i Tulmina ne može se objašwavati nekom mawom vrednošću ili podsticajnošću tog modela u odnosu na modele spomenutih autora. Marksistički autori su takođe sa zakašwewem obratili pažwu na Holtonova istraživawa, kao, uostalom, i na Poperova i Kunova stanovišta, koja su imala veliki odjek. O tome piše na jedan umnogome simptomatičan način i S. R. Mikuqinski, dopisni član AN SSSR, istaknuti istoričar nauke, na čiji je predlog 1981. godine objavqen zbornik najvažnijih Holtonovih radova iz oblasti istorije nauke i teorije saznawa, na ruskom jeziku u Moskvi. Istina, poneki od Holtonovih radova iz navedenih oblasti objavqivani su i ranije na ruskom jeziku, rad o Kepleru je delom i pripremqen u SSSR-u 1963. godine, gde je autor radio u arhivima (u Sankt Peterburgu se čuvaju zbirke Keplerovih rukopisa). Osnovne ideje svog modela Holton je izneo na XIII međunarodnom kongresu za istoriju i filosofiju nauke, avgusta meseca 1971. godine u Moskvi.4 Zbornik Holtonovih radova u kojima se znatno potpunije vide smisao i mogućnosti wegovog modela sovjetski izdavač je uvrstio u najznačajniju ediciju ove oblasti "Logika i metodologija nauke", gde se objavquju dela najistaknutijih autora (ranije su u woj objavqena dela Noela Mulua, Kunova kwiga Struktura naučnih revolucija štampana je dva puta za dve godine, zatim izbor radova iz edicije Bostonske studije o filosofiji nauke, gde su publikovani spisi Vartovskog, Lakatoša, Fajerabenda, Patnama, Selarsa i drugih, sa kritičkim komentarima).

Naslov zbornika Holtonovih radova koji je već spomenut glasi Tematska analiza nauke. Već u wemu je sadržana jedna od središwih, polaznih ideja ovog autora u istraživawima istorijskog procesa razvoja naučnih znawa. Taj naslov autor je dao jednom svom spisu iz 1973. godine, u kojem se razmatraju osnovne teme koje su po wegovom mišqewu dominantne u razvoju nauke u periodu od Keplera do Ajnštajna. On je već tada isticao da su "izvesne teme" na početku svakog istraživačkog ciklusa. Za izdawe svojih radova na ruskom jeziku, koje je ovde povod za osvrt, Holton je napisao poseban uvod, gde izlaže osnovne primese svojih istraživawa, u prvom redu one koje imaju teorijski i metodološki, filosofski karakter. Daqe slede studije: "Teme u naučnom mišqewu"; "Vasiona Johana Keplera: wena fizika i metafizika"; "Mah, Ajnštajn i tražewe realnosti"; "Ajnštajnov model stvarawa naučne teorije"; "Koreni komplementarnosti"; "Subelektroni, polazne pretpostavke i spor između Milikena i Erenhafta"; "Grupa Fermija i vraćawe Italiji wenog mesta u fizici". Na kraju je mawi prilog u kojem Mikuqinski piše o Holtonovim istraživawima i wihovom značaju.

4 Podneo je saopštewe na plenarnom zasedawu kongresa i već ta čiwenica na određen način ukazuje na mesto autora u naučnim krugovima, kao i na značaj same problematike o kojoj je reč. Upor. Geraqd Holton, Novi podhod k istoričeskomu analizu sovremennoy fiziki, "Nauka", Moskva, 1971, str. 40.

177

^italac koji je posebno zainteresovan za pitawa istorije nauke svakako će Holtonove studije oceniti kao izuzetno brižqivo i precizno izvođene analize mnogih problema, epizoda iz razvoja nauke, na prvi pogled raznorodnih. Kwiga se, dakle, može čitati i kao analiza određenih tekovina nauke. Međutim, tek kada se pažqivije razmotre Holtonove polazne ideje, mogu se videti pravi dometi wegovih analiza i, što je još važnije, prednosti koje postoje ako se od tih polaznih ideja i principa krene u istraživawa i drugih problema i epizoda iz razvoja nauke. Izlažući rezultate nauke, Holton teži da utvrdi najraznolikije činioce koji su ih istorijski omogućili, wihova značewa; širinom tih analiza on napušta okvire klasične istorije nauke, koja se najčešće svodila na izvesne preglede najvažnijih rezultata, baveći se i problemima filosofije nauke i teorije saznawa uopšte.

Po širini i raznovrsnosti područja koja nastoji da analizira kako bi utvrdio suštinu i kontinuitete pojedinih naučnih tekovina on nadmašuje daleko brojnije autore koji su se zaokupqali problemima istorije nauke, te i u tom pogledu predstavqa izuzetnu pojavu. Iako pripada generacijama koje su se obrazovale u sredinama koje su bile pod jačim uticajem pojedinih pozitivističkih škola, pa i onih radikalnijih, on je uspeo da izgradi jedan izvanredno kritički stav ne slédeći vladajuće ideje i autoritete spomenutih škola. Tako samosvojni ostaju obično samo oni naučni i filosofski duhovi koji izrazito stvaralački pristupaju rešavawu naučnih i filosofskih problema; urawajući u istorijske tokove, oni se u wima ne gube, što se inače dešava mnogima; naprotiv, uspevaju da pronalaze ono što je bilo najdelotvornije. Idući za utvrđivawem svojevrsne fenomenologije naučnih rezultata, nastojeći da ih prikaže u razvoju, Holton nužno dolazi i do specifičnog filosofskog stanovišta, koje, međutim, ne ističe u prvi plan; pažqiv čitalac ipak može lako da uvidi solidnu osnovanost i mnoge prednosti tog stanovišta u odnosu na ona pojedinih drugih autora koji su se bavili tim krugom problema, od kojih većina ima znatno veću reputaciju. Ima dosta razloga da se konstatuje kako Holton faktički umnogome realizuje jedan program istraživawa istorije nauke naznačen još u pojedinim delima klasičnog marksizma, pa donekle i ranije, u spisima Hegela, ne deklarišući se u tom smislu. Naravno, pravac, okviri i osnova tih istraživawa ne moraju se dovoditi u vezu sa odgovarajućim idejama iz navedenog nasleđa. Na američkom tlu jedan donekle sličan program inicirao je Pers,5 pa je podsticaj mogao doći i odatle, ili možda pre odatle.

Koje su osnovne Holtonove ideje? Već na samom početku izlagawa on ističe: "Ja nastojim da izvedem pažqivu analizu one faze rada naučnika u kojoj dolazi do začiwawa novih ideja."6 Da bi se to postiglo, jasno je da su neophodna šira istraživawa u okviru različitih nauka. Jer, zaista treba da se upozna i subjektivna strana tog procesa - ona drama naučnika puna različitih obrta - koja se sastoji iz igre raznovrsnih činilaca, gde su oni subjektivni isprepleteni i gotovo u neraskidivoj vezi sa onim objektivnim, koji se odnose na sredinu, vreme itd. Ko poznaje Poperov model objašwewa nastajawa i razvoja naučnih znawa, odmah će uvideti veliku razliku između tog dosta uticajnog modela, bar u jednom periodu, i ovog Holtonovog. Poper unapred ističe da se subjektivna strana procesa rađawa jedne naučne ideje ne može nikako upoznati - ona je za wega eventualno samo predmet empirijske psihologije, a sâm čin rođewa naučne ideje rezultat neke "intuicije u Bergsonovom smislu reči", dakle čin iracionalne prirode7 itd. Svojim analizama Holton dosta

5 Videti ^. S. Pers, Pragmatizam, esej "Učvršćivawe verovawa", str. 9-10, i ostale eseje, izbor i prevod Dušan Veličković, "Grafos", Beograd, 1979.

6 Videti navedeno rusko izdawe, str. 7.7 Upor. Karl Poper, Logika naučnog otkrića, uvodna studija i prevod sa engleskog Staniša Novaković, Nolit, Beograd,

1973, str. 64, 65-66. Dok je za Popera intuicija irelevantna za logiku, Holton smatra da su intuicija i logika komplementarne, da jedna drugu omogućuju, i da su u neraskidivim vezama u istorijskom procesu "rasta" naučnih i, uopšte, qudskih znawa. Ni umetnost nije tako daleko od nauke, ni u woj, uostalom, nema novog bez određewa intuicije. Holton ubedqivo razjašwava prirodu procesa saznawa, ulogu logike i intuicije u modernoj fizici, pre svega teorijskoj. Mah, Ajnštajn, Bor i Fermi su u središtu tih wegovih zaista minucioznih analiza. Što se tiče razmatrawa opšte prirode procesa saznawa, Holton daje zaista značajne priloge teoriji saznawa. Ovde mislim pre svega na wegovo razmatrawe poznate Ajnštajnove sheme o prirodi procesa saznawa iznete u pismu Morisu Solovinu, od 7. maja 1952. godine, koju on razvija i upotpuwuje drugim shemama. U prikazima geneze mnogih značajnih rezultata savremene fizike Holtonova skica teorije saznawa postaje ubedqiva i podstiče na druga tragawa. Razlike između Poperovog i Holtonovog modela, dakle, vrlo su velike.

178

uverqivo pokazuje da u tom pogledu situacija nije tako beznadežna. Pošto tzv. završni rezultati ne nastaju odjedanput u takvim oblicima, nego imaju odgovarajuću genezu (uzgred: nije uvek jasno koji je to stupaw kad jednu ideju ili rezultat možemo nazvati završnim), onda je razumqivo da se mora izučavati, i to skrupulozno, i ta geneza. A izučavawa geneze pojedinih naučnih tekovina pokazuju da su velike i plodne ideje nastajale i razvijale se na najrazličitije načine, često u neočekivanim konstelacijama okolnosti, ne uvek u strogo vođenom metodskom postupku.

Velikim i uopšte značajnim rezultatima nauke prethode i na razne načine ih uslovqavaju raznorodne okolnosti i wihovi spletovi. Totalitet tih okolnosti mora da bude predmet istraživawa na odgovarajući način i u okviru istorije nauke. I ovde je glavni zadatak otkrivawe konkretnih veza kompleksnog odnosa između subjekta i objekta, otkrivawe složenih niti raznih uticaja itd. - jednom reči, otkrivawe dijalektičkih odnosa - o ovom posledwem mnogo govore dogmatski marksisti, ne uviđajući suštinu zadatka - verovatno zbog toga što znatno više drže do deklarisawa nego do istraživawa konkretnih pojava i procesa.

Što se tiče spomenute čiwenice da svaka naučna ideja, tekovina, ima svoju odgovarajuću genezu, treba podsetiti da geneza o kojoj je reč nekad traje dugo, deceniju, nekoliko decenija, stoleće, pa i više, naročito ako je reč o hipotezama koje se formiraju, preoblikuju, proširuju, dokazuju ili opovrgavaju, a u nekim slučajevima u izmewenim oblicima izrawaju ponovo kao neka mogućnost objašwewa pojedinih složenih pojava. U tim slučajevima se odigravaju metamorfoze različitog karaktera, koje treba utvrđivati u odgovarajućim istorijskim rekonstrukcijama.

Ako se istraživawa iz oblasti istorije nauke ovako usmere i zasnuju kao što je ovde naznačeno, a postoji dosta jaka tendencija da se tako čini, onda se granice tradicionalne istorije nauke daleko prevazilaze. Naravno, niko ne misli da se svi problemi u ovakvom pristupu mogu brzo i lako rešavati, ima zaista i takvih problema koji izgledaju bar za sada nerešivi, no ta konstatacija ne bi išla u prilog opravdanosti napred navedenih Poperovih stavova u vezi sa tim, jer takvi stavovi nužno vode ka obimnim redukovawima logičke i, uopšte, metodološke problematike za koja se ne mogu naći vaqani razlozi.

Pristup za koji se zalaže Holton pretpostavqa i odgovarajuću organizaciju naučnog rada, zbog toga što zadatke o kojima je reč mogu uspešnije da rešavaju stručwaci najrazličitijih profila, od specijalista za pojedine prirodne, matematičke ili primewene nauke do psihologa, filosofa itd.

Holton razlikuje "privatnu nauku", tj. delatnost pojedinih naučnika sa određenim vaspitawem, obrazovawem itd, i "javnu nauku" - stawe naučnih znawa u određenom vremenu, koje je vidqivo iz publikacija tog vremena uzetih u celini. Put naučnika je komplikovan, uslovqen raznovrsnim činiocima; sâm naučnik nije i ne mora uvek da bude na nivou onoga što se zna u wegovom vremenu. Sve to ne treba da ostane nepoznato, neophodna je odgovarajuća rekonstrukcija svih tokova i okolnosti koje su uticale na nastajawe nekog novog saznawa, prema dokumentaciji najrazličitije vrste, kao što su to dnevnici, pisma, zapisi razne vrste, jednom reči, prema svim raspoloživim svedočanstvima koja su u nekoj vezi sa pojavama koje izučavamo. I sâm Holton je radio na tom planu, moglo bi se reći, sa velikom strašću, tragajući za dokumentima po raznim arhivama Evrope, SAD, SSSR-a. Ovde je važno da se još jedanput podseti da je on i teorijski fizičar i istoričar fizike i nauke uopšte, kako na jednom mestu sâm ističe; približno polovinu svog istraživačkog rada posvetio je problemima iz oblasti istorije nauke. Ovo ne bi trebalo da stvara neke nedoumice oko smisla i mogućnosti tog dvojstva ako se zna da su u naznačenom planu istraživawa ove dve oblasti naučnog rada neposredno komplementarne, a bez toga istorijski prikaz razvoja ne bi ni mogao da bude tako uspešan, nužno bi bio "polukarikaturalna slika nauke", kako se izrazio sâm Holton.

Za primereniju sliku razvoja naučnih znawa, prema Holtonu, nije dovoqan samo internalistički niti samo eksternalistički pristup. Stvarni istorijski tok razvoja naučnih znawa, s pravom misli ovaj autor, često se redukuje na jedne ili druge činioce, mawe ili više, dok su naučne tekovine istorijski rezultat odgovarajućih odnosa jednih i drugih činilaca. Svaki događaj u istoriji nauke, prema Holtonu, treba posmatrati u preseku triju trajektorija: individualnost naučnika (wegov životni put), stawe nauke, tj. onog što on naziva javna nauka u datom vremenu, i treća trajektorija, osobenosti socijalnih činilaca, ukqučujući tu i opštekulturni kontekst epohe. Ovde zaista nema šta da se primeti ni s gledišta opštih principa izvorne marksističke teorije

179

saznawa i gnoseologije, osim da se napomene kako do samog Holtona nema mnogo istraživawa izvedenih na ovaj način, a ako je reč o onim koja potiču od marksista, ona datiraju uglavnom tek negde od kraja šezdesetih godina i takođe ih nema mnogo.8

Holton smatra da svako naučno istraživawe započiwe odgovarajućom temom - tema bi bila početak istraživačkog ciklusa. Zbog tog insistirawa da je tema na početku, wegov model se najčešće i naziva model tematske analize nauke. O tome šta se nalazi na samom početku istraživawa bilo je, inače, i ranije dosta diskusija; neki su smatrali da je to čiwenica, bilo je stavova da je tu reč o problemu, kao i stavova da je reč o pretpostavci. Ne ulazeći u razmatrawe ovog problema, može se konstatovati da je u istorijskom procesu razvoja naučnih znawa bilo vrlo različitih situacija i da je stvaralački postupak ili istraživački ciklus u nekim slučajevima počiwao od nedoumica oko pojedinačnih obeležja, podataka, čiwenica, a na nekim narednim ili višim stupwevima, sa pretpostavkom, problemom, pa i temom, ili još i nekim drugim elementom iz složenog sistema znawa. Nema razloga da se odlučujemo samo za jedan element koji bi se smatrao uvek početnim, zbog toga što je bilo mnoštvo različitih situacija. To, uostalom, pokazuju i epizode u aktualnim, današwim istraživawima, i tu model ove vrste mora da bude razvijeniji, da dopušta više oblika; na ovakvu konstataciju upućuje gotovo svaka istraživačka praksa i iskustvo.

U tom smislu bi se Holtonu mogao uputiti prigovor, ali je pitawe u kojoj meri bi ga taj prigovor pogađao, jer nije dovoqno jasno značewe pojma "teme" u Holtonovim spisima, iako je to za wega jedan od osnovnih pojmova, na sličan način kao što je "paradigma", Kunov središwi termin, ostao bar u prvom pokušaju nejasan u dovoqnoj meri, pa čak i kasniji pokušaji razjašwewa tog pojma nisu mnogo doprineli konačnom precizirawu. Holtonov stav o temi kao početnom stupwu u istraživawu mogao bi da se prihvati u prvom redu kao objašwewe savremenih razvijenih oblika i postupaka karakterističnih samo za pojedine vrste stručwaka i pojedine sredine itd. ali ne i kao istorijski najtipičniji oblik, za koji bi se moglo reći da ima opšti karakter. No, za Holtonov model i nije najvažniji stav o početnom stupwu; mislim da je mnogo važniji wegov pristup i opšta koncepcija koji otvaraju bitno nove perspektive u odnosu na one koje su omogućavale vladajuće koncepcije te vrste koje su dovodile do redukovawa istorije nauke na preglede rezultata nauke bez otkrivawa onih složenih veza i odnosa koji su istorijski postojali među wima.

Dakle, i ako se ne složimo sa tim da je tema na početku, a nema ni naročito velikih razloga da to ne učinimo, bar kada je reč o nauci postrenesansnog razdobqa, ostaje kao glavni zadatak utvrđivawe onih brojnih, najčešće tananih veza koje ukazuju na odgovarajuće kontinuitete, kao i zadatak razumevawa prirode metamorfoza u slici o svetu, prirode iznenadnih, brzih mena, "skokova",9 koji su postojali i koji se i danas odigravaju - koji su oduvek zbuwivali i najveće stvaraoce zaista čudesnim manifestacijama. Mnogi od tih stvaralaca i sami su uporno pokušavali da proniknu u zagonetke stvarawa, da iznađu neku "logiku otkrića". Do ovog posledweg nije se došlo, ali su sami ti pokušaji neobično korisni u otkrivawu prirode stvarawa uopšte i pobuđuju još veće nade u mogućnosti iznalažewa neke "veštine otkrića" (ars inveniendi), nade stare gotovo isto koliko i nauka.

Za rešavawe tih svakako najsloženijih problema istorije nauke Holtonov model pruža velike mogućnosti, u nizu domena znatno veće nego što su one koje pružaju Kunov ili Poperov model, u koje su se neko vreme polagale vrlo velike nade. Ono što je najvažnije, kad se ovi modeli upoređuju, svakako je čiwenica da se istorijski procesi razvoja naučnih znawa znatno uspešnije mogu objasniti na osnovu Holtonovog modela nego na osnovu Kunovog, Poperovog i, još mawe, Tulminovog modela. Na to ubedqivo ukazuju Holtonove analize, a čini se da bi se u to mogao uveriti svaki istraživač koji bi polazeći od Holtonovih premisa analizirao druga razdobqa, epizode ili čiwenice iz istorijskog razvoja naučnih znawa.

8 Ovde je reč o radovima koji sadrže celovitije analize.9 Upor. Holtonove analize, str. 47, 96, 118, 127, 132-134, 189, navedenog ruskog izdawa.

180

Bunheova filosofija fizike

Od istaknutih savremenih fizičara koji su, reklo bi se, istovremeno u potrazi i za razjašwavawem filosofskih problema savremene nauke Mario Bunhe1 je verovatno najzapaženiji. Wegovi spisi već nekoliko decenija imaju značajnu ulogu u podsticawu rasprava iz oblasti filosofije nauke. U svojim brojnim kwigama i studijama bavio se centralnim problemima filosofije nauke, kao što su problem kauzaliteta, determinizma, pretpostavke i principi saznawa, metodi istraživawa u nauci. Wegova razmatrawa dospevaju do onog stupwa kada se dolazi do celovitijeg sistematskog i, rekao bih, zaokrugqenog izlagawa, koje se može smatrati i reprezentativnim kada je reč o savremenim pokušajima izlagawa filosofije nauke. U tom pogledu najpoznatije su wegove kwige Uzročnost, Intuicija i nauke i Filosofija fizike.

Ova posledwa kwiga je i povod za osvrt na neka Bunheova osnovna gledišta, ponajpre zbog toga što u woj nalazimo u najvećoj meri sistematizovana Bunheova shvatawa, i to ne samo u oblasti filosofije fizike, kao što bi se moglo očekivati kad se sudi po naslovu, nego i gledišta iz oblasti filosofije nauka uopšte, ili bar osnovne premise od kojih on polazi u svojim izvođewima u brojnim spisima. Rasprava dovedenih do tog stupwa celovitosti kao što je to ovde slučaj nema mnogo u savremenoj literaturi, pa je otud važno da se ova predstavi makar ukratko.

Vaqa napomenuti da je ovo delo jedno od onih koja se mogu smatrati savremenim pokušajem objašwewa najznačajnijih problema i tekovina nauke s gledišta filosofije, za razliku od dela te vrste Vajtheda, Rajhenbaha, Karnapa, Filipa Franka, koja su se pojavila znatno ranije, mada se i danas smatraju umnogome nezaobilaznim. Dela iz oblasti filosofije nauke inače ne zastarevaju onako brzo kao dela o posebnim pitawima nauke, koja bivaju relativno brzo potiskivana novim nalazima, zbog toga što se ova prva odnose na ishodišne principe nauke, opšte strategije i procedure naučnog saznawa, razmatrawa oblika smewivawa paradigmi itd.

Izlažući svoje stavove, Bunhe u svom delu nastoji da se spori prvenstveno sa pozitivistima, ukqučujući tu i operacionaliste. Tom prilikom svoju poziciju označava kao kritički realizam, kad je reč o osnovnim filosofskim opredeqewima. Izvesni autori ocewuju tu poziciju kao neku vrstu materijalizma, ali bez dijalektike. Međutim, smisao, pa i zasnovanost te pozicije videće se boqe ako bar donekle predstavimo Bunheove kqučne stavove, kao i neke rezultate wegovih razmatrawa, ako ustanovimo na kojoj se tradiciji filosofije i nauke stvarno, a ne deklarativno zasnivaju wegovi stavovi, ako pokažemo kakve se perspektive mogu nazreti u rešavawu drugih ozbiqnih problema savremene nauke, kad se pođe od wegovih filosofsko-naučnih premisa.

Bunheovo opsežno razmatrawe je izloženo u deset glava, čiji naslovi samo donekle obeležavaju granice raspravqawa: 1. Filosofija: kula svetiqa ili zamka; 2. Osnove: jasnost i doslednost; 3. Fizička teorija - opšti pregled; 4. Reference fizičke teorije; 5. Kvantna mehanika u tragawu za svojim referencama; 6. Analogija i

1 Mario Bunhe (Bunge, 1919- ), argentinski fizičar i filosof, rođen je u Buenos Airesu. Od 1966. godine je profesor univerziteta McGill u Montrealu u Kanadi.

Predavao je fiziku i filosofiju u Argentini i na mnogim američkim univerzitetima, u Cirihu itd. Objavio je više od 250 radova. Najvažnija su dela: Metascientific Queries (1959); Intuition and Science (1962); The Myth of Simplicity (1963); Foundations of Physics (1967); Scientific Research, I, II (1967); Method, Model and Matter (1973); Interpretation and Truth (1974); Furniture of the World (1977).

Već svojom prvom kwigom, Causality and Modern Science (1959), izazvao je pažwu i od tada je neprekidno aktivan na razne načine, učesnik u raspravama na brojnim skupovima. Ta kwiga je imala više izdawa, treće izdawe, unekoliko izmeweno, objavqeno je 1979. godine. Wegove kwige i članci prevođeni su širom sveta i izazivali mnoštvo komentara. U jednoj od novijih rasprava, The Mind–Body Problem (1980), svoje stanovište određuje kao emergentni materijalizam ili kritički realizam. Izuzimajući mawi prilog "Prostor i vrijeme u suvremenoj znanosti" u zborniku Marksizam i prirodne znanosti, Zagreb, 1974, bez podataka o izvoru, na našem jeziku nije publikovan nijedan Bunheov rad, niti kwiga, a koliko mi je poznato, gotovo nije ni pisano o wegovim shvatawima (osim u kwizi Staniše Novakovića, Hipoteze i saznawe), što je na neki način zanimqivo, s obzirom na značaj radova tog istraživača u oblastima iz kojih se inače dosta prevodilo.

181

komplementarnost; 7. Karakter aksiomatike; 8. Primeri aksiomatike i wena preimućstva; 9. Sistem teorija; 10. Granica teorije i eksperimenta.

Bunheova filosofija i aksiomatizacija fizike izložene su specifičnim jezikom: jezik savremene fizike i filosofije nauke, inače, protkan je i metaforičkim elementima; to na prvi pogled stvara utisak da je moguće relativno lako praćewe autorovih izlagawa, ali se već posle prvih stranica vidi da je to praćewe moguće samo ako imamo odgovarajući uvid u neke osnovne rezultate savremene filosofije nauke i fizike. No, kao što je poznato, na to se u savremenim uslovima može računati samo do određene mere. U tom pogledu slobodno bi se moglo reći da je ovaj autor izuzetna pojava, pa je utoliko i važno da se upoznaju wegova gledišta i o wima raspravqa. Kao i uvek kod značajnih autora koji izlažu nove koncepcije, i na planu jezika i izlagawa ima novina; to se ogleda, pored ostalog, i u izvesnim predlozima novih termina za fenomene koji se danas istražuju.

Bunhe je razmatrao sistem znawa u fizici kao neku vrstu građevine, kao neki prototip sistema znawa u nauci uopšte. Posmatrao je i strukturu i, reklo bi se, arhitektoniku, aksiomatiku, ali s gledišta stalne dinamike unutar tog sistema. Za wega je bilo bitno da ustanovi oblike i mogućnosti, kao i najvažnije činioce u nastajawu onih znawa za koja se može reći da su najpouzdanija u datim uslovima. Tu su u pitawu, kao što se može videti, razni planovi istraživawa. Moderna epistemologija je, inače, i nastala iz koordinacije više planova istraživawa koji su ranije bili mawe ili više nezavisni u eri predinterdisciplinarnih istraživawa. U Bunheovim razmatrawima najvidqiviji su logički i metodološki planovi: on teži da konstituiše epistemologiju i aksiomatiku savremene fizike. Ali, delo ne bi imalo naslov koji ima da autor nije išao i preko tih granica, da nije u svoja razmatrawa ukomponovao i neke druge rezultate tragawa: iz psihologije nauke, heuristike itd; iz tih perspektiva je stvarao jednu novu filosofiju fizike, u koju su utkani rezultati raznovrsnih istraživawa.

Idući od elementa do elementa velike i složene konstrukcije koja se zove sistem naučnog znawa, Bunhe pokazuje da elementi i činioci te konstrukcije nisu povezani na neki jasan način. To se može konstatovati i kad se posmatra istorijski proces nastajawa pojedinih tekovina, ali isto tako i u radu ovih ili onih protagonista kojima se u pojedinim razdobqima i ponajviše duguje za stvarawe, razvijawe ili afirmisawe određenih paradigmi. Kao i u arhitekturi jednog vremena, materijal i sredstva nekad mogu da budu isti, ali su planovi i stilovi vrlo različiti i ono što nastaje u tim razlikama takođe ima svoju odgovarajuću vrednost.

Svoja razmatrawa Bunhe započiwe pitawem smisla i značewa filosofije, što nije slučajno. Ovo pitawe je bilo i ostaje nezaobilazno u svim raspravama iz oblasti filosofije nauke. Iz slabosti filosofskog apriorizma koje su se ranije manifestovale sigurno je da se ne može izvoditi sud o stvarnoj ulozi filosofije u stvarawu slike o svetu. Ako se pođe od stava o apriornosti svakog filosofskog izvođewa, dospevamo do odbacivawa uloge filosofije. Ni u slučaju filosofskog apriorizma, koji danas nije potpuno prevaziđen, niti u slučaju odbacivawa značajne uloge filosofije u naučnom saznawu ne dospeva se do stanovišta na osnovu kojeg bi stvarni razvoj naučnog znawa i transformisawe slike o svetu bili razumqivi.

Bunhe ide drugim putem u težwi da odredi ulogu filosofije. On odmah prelazi na razmatrawe značewa pojedinih logičkih operacija, metodoloških principa, činilaca kao što je to intuicija, i prikazuje veze i odnose među najrazličitijim od tih činilaca, ostavqajući na određen način i samom čitaocu da sudi o ulozi filosofije u nauci, o tome šta je zapravo filosofija i pred kakvim se zahtevima danas nalaze poslenici u toj disciplini. Ali, ni nauke, pre svega fizika, nisu neko poqe gde je sve jasno u pogledu domena, metoda, one ne obezbeđuju znawe po nekom, reklo bi se, automatizmu, one nisu s druge strane filosofije, za čije tekovine ne treba da se interesuju. Slédeći logiku razvoja naučnih znawa, kako upućuje Bunhe, brzo se uveravamo da se problem odnosa filosofije i nauke postavqa sasvim drukčije, štaviše, vidimo da uobičajeno gledawe na filosofiju i nauku kao na neke odvojene sfere nema nikakvu osnovu. I sama priroda nauke i filosofije tek tada može da bude shvaćena potpunije. Inače sâm razvoj nauke i filosofije tokom stoleća ne bi mogao da se razjasni ukoliko na filosofiju i nauku gledamo kao na odvojene sfere.

Bunhe opravdano naglašava da fizičar ne može stvarati konstrukcije koje bi bile filosofski neutralne. Od nekog sistema filosofskih principa on nužno polazi. ^ak i kada se bavi nekim pretežno tehničkim

182

problemima, savremenik fizičar, bez obzira na svu kritičnost, ima neki credo; Bunhe ga naziva credo-m naivnog fizičara: on formuliše deset dogmi tog creda, obeleženih vremenom, pokazujući wihovu nejednoznačnost, nastojeći da ih ospori. Kad se te tzv. dogme ili bar neke od tih pažqivije razmotre, ne bi se moglo reći da svi fizičari imaju u vidu svojevrsni dekalog, a za one koji polaze od ovog dekaloga ne bi se moglo kazati da su sasvim naivni fizičari; jer principi nisu sasvim razumqivi, jasni. Moguće je da je Bunhe ovaj termin upotrebio u jednom specifičnom značewu: fizičari koji ih koriste kao polazne stavove ne slute koliko ti principi mogu da budu predmet rasprave, ili koliko su još uvek predmet rasprava u nauci i filosofiji. U svakom slučaju, Bunhe napomiwe da i oni koji se pridržavaju spomenutog dekaloga ni izdaleka ne uspevaju da slede te principe. Ovaj raskorak između onoga što se uzima kao neki teorijski credo bilo kao stvarno opredeqewe, ili pak kao akt nekog saobražavawa, i onoga što proističe iz stvarne istraživačke prakse kao neka čiwenica koja je indikativna - oduvek je postojao. Bunheov generalni prigovor operacionalizmu, koji je bio jedno vreme veoma uticajan na američkim univerzitetima, glasi da se sa tom filosofijom vraćamo antropocentrizmu, da je fizika i nauka uopšte tako samo nauka o operacijama, a ne nauka o prirodi. Kraćim osvrtom na deset aksioma ili dogmi Bunhe pokazuje svu složenost filosofskih problema savremene fizike i nauke uopšte.

Prvi aksiom ili dogma o posmatrawu kao izvoru i predmetu znawa u fizici pokazuje se u razjašwewu samo kao delimično opravdawe. Bunhe naglašava da na osnovu posmatrawa stičemo neko rudimentarno znawe, ali da se granice posmatrawa napuštaju ili prevazilaze formirawem pojmova kojim se postuliraju i objašwavaju relacije ili fenomeni koji nisu dostupni svakodnevnom iskustvu: zakon inercije, pojam mezona itd. rezultat su sasvim drugih operacija, a ne posmatrawa. Teorija elastičnosti, primećuje Bunhe, nastala je onda kad su se prešle granice posmatrawa. Ostajawe u tim granicama ne bi dovelo do te teorije. Teorija elastičnosti, ističe Bunhe, odnosi se na tela sa odgovarajućom karakteristikom, a ne na način i vrstu našeg posmatrawa. Veza između psihologije i fizike ne treba da se shvati tako da se prenebregava specifičnost domena jedne i druge nauke, domena koji su ipak različiti. Znači, ovaj aksiom ili dogma je sporan i predmet je rasprave.

Drugi aksiom je aksiom o realnosti. U klasičnoj nauci polazilo se uglavnom od toga da su predmeti istraživawa realni, da postoje realno, naučnik ih samo istražuje; u savremenoj fizici, u onoj koja se temeqi na empirističkim i posebno na operacionalističkim premisama, fizička realnost je ono što je deo iskustva; predmet fizike je to iskustvo, a ne neka realnost izvan granica tog iskustva. Bunhe ne misli, naravno, kao ni u vezi sa drugim aksiomima ili dogmama na koje se osvrće, da ih svi usvajaju i da ih se na isti način pridržavaju. Tom prilikom izdvaja primer Ajnštajna, koji se odvažio da iznosi stavove u vezi sa fizičkom realnošću koji su bili "protiv struje", tj. protiv vladajućih shvatawa onog vremena kad je reč o fizičkoj realnosti. Razjašwavajući teškoće u vezi sa tim aksiomom ili dogmom, Bunhe ističe da, na kraju krajeva, referentni sistem fizičke teorije nisu oseti, opažaji ili doživqaji čoveka, nego predmeti, i da pojam fizičke realnosti ne može da se eliminiše; ipak, preko granica iskustava se na neki način prelazi. Planirawe i realizacija eksperimenta, kao i perspektive koje eksperiment otvara, na određen način ukazuju na to sasvim jasno. Fizičar, dakle, daje nešto više od opisa odgovarajućih iskustava. Postupci provere teorije upućuju na pretpostavku da je u krajwoj liniji referentni sistem fizičkih teorija izvestan poredak stvari.

Treći aksiom ili dogma odnosi se na prirodu ideje u fizici. Ovde je jedno od glavnih pitawa kako su moguće ekstrapolacije hipoteza i teorija fizike. Fizičke teorije se nipošto ne osnivaju samo na indukciji. Ima mnoštvo onih koje čini sistem pojmova veoma udaqen od neposrednog iskustva. Pojmovi ne samo da nisu nastali iz neposrednog sumirawa iskustva, nego se sa teškoćama dovode u vezu sa wim, a mogu da anticipiraju nova iskustva i postupke. Uostalom, sámo iskustvo mora da se objašwava i tumači, i to se čini vrlo različito sredstvima teorije. Ideje u fizici koje su toliko značajne vodiqe, daleko prelaze granice neposrednog iskustva i ne mogu se iz wega direktno izvesti, a otvaraju nove perspektive.

^etvrti aksiom ili dogma jeste o teorijama fizike koje se ne stvaraju, nego otkrivaju, izvode iz mnoštva empirijskih podataka iz laboratorije. Spekulacije jedva da u tom slučaju mogu nešto dati. Ako su teorije fizike rezultat induktivnih sinteza, onda se one, primećuje Bunhe, u tom slučaju ne stvaraju, nego izvode iz

183

nagomilanih empirijskih svedočanstava, podataka. Ali, na nedovoqnu osnovanost ovog aksioma ukazuju podaci da se do mnogih teorija dospelo i bez podataka koji bi ih neposredno potkrepqivali. Ovi podaci su kasnije potvrđivani, a teorije su bile plod misaonog eksperimenta, intuicije, stvaralačkog zamaha, koji je, razume se, imao odgovarajuće opšte pretpostavke. Nema, dakle, jednostavnog, jasnog puta od čiwenica, podataka, do teorija. Na toj relaciji naučnici se kreću različitim putevima i postižu rezultate zahvaqujući činiocima koji su raznovrsni, u različitim spletovima okolnosti.

Peti aksiom se tiče ciqa stvarawa hipoteza i teorija u fizici. One se smišqaju radi sistematizacije materijala do kojeg se prethodno došlo; znawa i iskustva su raznorodna i brojna, pa je potrebno da se unese neki red i potraži neko moguće wihovo značewe.

Hipoteze i teorijske sheme ne odnose se prema ovoj aksiomi na samu stvarnost, još mawe na neku suštinu stvari, pojava. Jedno od pitawa koja se ovde javqaju jeste pitawe kriterijuma razlikovawa fizičke teorije od matematičke teorije. Fizika se, ističe Bunhe, odnosi na fizički sistem. Ako to ne uvažavamo, lišavamo se određenog referentnog sistema i ostajemo samo u okviru računa, matematičkih transformacija. Jasno je da i ovaj aksiom prilikom razmatrawa vodi do problema kako da se objasni mogućnost potvrđivawa izvesnih hipoteza ili teorijskih shema, i mogućnosti povećavawa efikasnosti čovekovog delovawa na osnovu toga.

Šesti i sedmi aksiom takođe se odnose na hipoteze i teorije, na koje se gleda samo kao na sredstva u sistematizaciji zapažawa ili podataka, a ne kao na neki element opisa slike o svetu izvan naših iskustava; hipoteze i teorije su prema ovim dogmama transempirijski elementi koji nemaju referenciju.

Osmi aksiom se tiče zahteva da svaki pojam ima jasno logičko određewe. Svaka rasprava mora, prema tome, da započne od jasnog određewa kqučnih termina. Bunhe pokazuje da se ni ovaj aksiom ne može usvojiti bez teškoća. Jedni pojmovi se određuju putem drugih, i ne može se dospeti do situacije kad se svi oni mogu odrediti tako. Ni u tom slučaju nemamo postepen i sistematski put do novih pouzdanih znawa.

Deveti i deseti aksiom odnose se na zahtev u vezi sa korišćewem simbola u fizici i određewem wihovog fizičkog smisla putem operacionalnih odredbi. Sve što se ne može odrediti trebalo bi, prema ovoj dogmi, da se odbaci.

Kritičkim osvrtom na credo tzv. operacionalističke škole fizičara Bunhe je jasno pokazao ne samo aktuelnost, nego i neophodnost tražewa novih puteva u filosofiji fizike. Tu on ističe i sve one teškoće koje stoje na tom putu, kao i čiwenicu da su u tim tragawima postignuti vidni rezultati. Bez obzira na opšte filosofsko stanovište, glavni problem je kako da se izgradi relevantna filosofska koncepcija, o čijoj potrebi Bunhe piše: "Nova filosofija koja je potrebna fizici treba da bude wena svest (saznawe) i wena krila, ona treba da pomogne fizici u wenoj samokritici i isto tako u istraživawu novih problema i metoda." Ali, da bi ona to mogla postići, prema Bunheu, treba da startuje od rezultata fizike u celini, i stare i nove, i klasične i kvantne, eksperimentalne i teorijske. Potrebno je, daqe, slediti nove ideje u fizici i filosofiji, posebno u logici i semantici. S druge strane, nova filosofija fizike treba da iskoristi filosofsku tradiciju u celini i da preuzme najznačajnije ideje i tekovine.

Zahtevi o kojima je ovde reč jedva da se mogu ispuniti u svemu kada je reč o savremenim istraživačima, štaviše, pre izgledaju kao nerealni. Ipak, ne treba ići u drugu krajnost. Svaki istraživač sa odgovarajućim entuzijazmom i drugim važnim preduslovima može da nađe takvu perspektivu iz koje će moći da uspešno razmatra pojedine probleme bez obzira na svu wihovu složenost i višedimenzionalnost.

Rad takvih istraživača biće sigurno značajna i neophodna pretpostavka i za druge. I tako će se ostvarivati određeni programi u zajedničkim poduhvatima. Zastanemo li pred inače vrlo strogim zahtevima bilo u fizici, bilo u filosofiji, sigurno je da bi to dovelo do zastoja u tragawima za novom filosofijom fizike, o čijoj aktuelnosti i neophodnosti Bunhe u više navrata piše i u drugim svojim delima. Uostalom, to bi izazvalo i zastoj u interdisciplinarnim istraživawima na različitim nivoima i u raznim oblastima, što je teško zamisliti u savremenim uslovima. Interdisciplinarni pristup je donekle nužan u savremenim istraživawima u samoj filosofiji kao i u samoj fizici, koje su danas kompleksi mnogobrojnih disciplina. Podsetimo se čiwenice da se

184

unutar pojedinih disciplina već razvio takav jezik koji postaje sve mawe dostupan i onima koji se bave nekom od disciplina fizike ili disciplina filosofije.

Nova filosofija fizike je, kao podvlači Bunhe, u nastajawu. Wegovo delo koje je povod za ove redove čini jedan pregled rasprava i dilema, kao i pokušaj zasnivawa jedne koncepcije na osnovu kritičkog preispitivawa odgovarajućih ranijih shvatawa u filosofiji fizike. Bunhe formuliše izvesna pitawa za koja smatra da su glavna u savremenim raspravama u filosofiji fizike. Umesto nabrajawa, možemo konstatovati da je tu reč o novim dimenzijama tradicionalnih problema odnosa subjekta i objekta, o specifičnosti objekta istraživawa u savremenoj fizici, pre svega kvantnih fenomena, o odnosu posmatrača i kvantnih fenomena, pitawe autonomnosti tih fenomena, ili pak wihove "slivenosti" sa posmatračem, kako to formuliše Bunhe. Kakav je ciq fizičke teorije, da li se wome opisuju i sistematizuju fenomeni ili se objašwavaju fakti; kakav je status eksperimenta i teorije itd. Reč je, dakle, o fundamentalnim problemima nauke i filosofije uopšte.

Filosofija fizike, prema Bunheu, ima četiri funkcije:(a) Filosofska stimulacija fizike - razmatrawe istraživačkog postupka u teorijskoj i eksperimentalnoj

fizici i izvođewu odgovarajućih stavova o prirodi saznawa i opštem poretku objekata na koje se odnose znawa u fizici. To doprinosi daqem razvoju same filosofije, štaviše, dovodi do renesanse filosofije.

(b) Planirawe istraživawa koje se započiwe na osnovu odgovarajućih filosofskih principa i stavova. Od karaktera tih principa uglavnom zavise osnovanost, zamah, domet i okviri istraživawa. Empiristički okviri na određen način ograničavaju, kao što se vidi iz Bunheovih razmatrawa, dok oni principi koji prelaze te okvire upućuju na razne nove i smele teorije koje se ispituju eksperimentalno s većim izgledom na uspeh.

(v) Kvalitativna kontrola istraživawa sastoji se u proveri vrednosti i značewa eksperimentalnih i teorijskih rezultata, proveri pouzdanosti podataka, teorija, wihove vrednosti. Odgovori na ta pitawa iziskuju razne filosofske pretpostavke o prirodi istinitih stavova, odnosu eksperimenta i teorije, strukturi naučne teorije. Ima različitih kriterijuma kada je reč o određivawu istinitosti stavova: jednostavnost - za jedne, lepota i skladnost - za druge, za većinu - strogo verifikovawe empirijskim podacima, mogućnosti primene itd.

(g) "Domaće uređivawe" - stalno razjašwavawe sadržaja i procedura. Postavqawe hipoteze, teorije i druge procedure spadaju u domen fizičara-istraživača, ali u tom smislu bez sumwe treba uvažavati izvesne zahteve logičke, epistemološke i metodološke prirode, zahteve sa odgovarajućom strogošću. Tome, kako naglašava Bunhe, može da nas pouči jedino filosofija. Navodeći daqe u čemu je sve wen značaj, on zakqučuje: "Jednom rečju, filosofija je uvek sa nama. Znači, najmawe što treba da učinimo - to je da se sa wom upoznamo."

U svojim razmatrawima Bunhe određuje nivoe, pravce, oblasti istraživawa u fizici, kao i različite stupweve i, posebno, razloge za bavqewe filosofskim problemima. Od tehničke fizike, preko matematičke fizike do onih oblasti teorijske fizike u kojima se daju generalne interpretacije i teorije koje označavaju paradigmu jednog vremena. U pitawu su raznovrsni problemi. Najveći broj fizičara stvara pretpostavke, hipoteze, teorije, iznalazi izvesne principe, proverava ih eksperimentalno u različitim postupcima i nastoji da ih primeni. U tim tragawima se otkriva priroda ovih ili onih entiteta ili oblika fizičke realnosti. Znatno mawe je onih koji se bave konceptualnom strukturom znawa u fizici, analizom postupaka i prakse istraživawa u fizici. Ti problemi su takođe važni, jer se putem wihovog rešavawa olakšava daqi razvoj, otkrivaju se logički propusti, različiti odnosi koji se nisu videli onda kada je naučnik bio zaokupqen pokušajima rešavawa određenih konkretnih problema. Sistem znawa u fizici, koji se ispituje i boqe zasniva, čini temeq koji omogućuje osetno boqe perspektive.

Problemi i analize osnova znawa u fizici, s pravom ističe Bunhe, nisu problemi drugog reda, oni isto tako imaju svoju legitimnost, kao i ostali problemi u fizici. Autor formuliše više takvih problema; neki od wih su takve prirode da mogu biti predmet specijalnih istraživawa ili pak opsežnih diskusija. Navešću tri iz niza koje nabraja Bunhe:

1. Izučava li kvantna mehanika pojedine mikročestice ili samo statističke ansamble ili parove ansambl-pribor?

185

2. Kako treba interpretirati verovatnoću u fizičkim teorijama - kao stupaw naše uverenosti kad je reč o fizičkom sistemu koji nas interesuje, kao relativnu učestanost veličine koju merimo, ili kao tendenciju (predisponiranost)?

3. Može li se nezavisno od posmatrača pružiti formulacija kvantne mehanike i kvantne elektrodinamike?Druga oblast istraživawa, takođe važna, jeste aksiomatizacija znawa u oblasti fizike. Ona nastaje iz

težwe da se među elemente znawa u određenoj oblasti unesu red i jasnoća. Idući od ispitivawa osnova i tražeći kqučne principe i pojmove na kojima se zasniva sistem znawa u datoj oblasti, postižu se odgovarajući red i jasnoća, odstrawuju se pojedini elementi za koje se ustanovqava da nisu opravdani niti pouzdani, ili su sasvim pogrešni, suvišni. Kao i u slučaju bavqewa analizom osnovnih koncepata fizike i na aksiomatizaciju se ponekad gleda kao na nešto što nije neophodno, nešto što vodi fiksaciji i može dovesti do neke vrste dogmatizma. Ali, taj prigovor se uopšte ne odnosi na razloge za aksiomatizaciju i wen značaj, nego na određene aksiomatizacije. Sama aksiomatizacija je, inače, značajna, jer doprinosi bržem razvoju znawa, otvara nove perspektive. Ona razjašwava, između ostalog, i ono što se prethodno intuitivno pretpostavqalo, uklawawem dvosmislenosti itd.

Bunhe vidi ulogu filosofije i u razmatrawu problema zasnivawa teorija. Fizičar bez filosofskog uvida nije u mnogo boqoj situaciji od filosofa koji želi da se bavi osnovama teorije bez uvida u odgovarajući predmet.

Glavninu razmatrawa Bunhe posvećuje pitawima analize transformisawa fizičke teorije. To je za wega zapravo glavni predmet filosofije fizike. Fizičke teorije on određuje preliminarno kao matematički formalizam snabdeven fizičkom interpretacijom, na neki način usklađen sa drugim teorijama, koji se može proveravati eksperimentalno. Ali, ni on sâm se ne zadovoqava ovom odredbom, zbog wene opštosti. Priroda teorije se može tumačiti vrlo različito u okviru ove opšte odredbe. Svaki element te odredbe tek treba utvrditi preciznije. Teorija u savremenoj nauci nije bilo koji sistem stavova, nego hipotetičko-deduktivni sitem stavova koji ima i odgovarajući logički i matematički izraz. Ali, već i pre formulisawa teorije neki elemntik takođe predstavqaju posebne sisteme stavova, kao što je to, na primer, hipoteza; već na tom stupwu saznawa, gde se prelaze granice posmatrawa i stvara konstrukcija koja ne sledi neposredno iz nekih stavova ili fakata, srećemo se sa svim problemima prirode procesa saznawa i izvođewa opštih stavova u nauci.

Već od momenta kad formulišemo hipotezu, operacije putem kojih je ispitujemo, potvrđujemo je makar delimično, ili je opovrgavamo, dakle, od toga kako objašwavamo prirodu hipoteze zavisi, može se reći, i filosofska koncepcija nauke uopšte, ukoliko je reč o konsekventnim izvođewima. To se može reći i za određivawe teorije. O ovoj posledwoj Bunhe je određeniji. Raspravqajući o raširenom i popularnom gledištu da teorija nije ništa drugo do sredstvo za dobijawe novih podataka, on piše, između ostalog: "Ukoliko teorija nije povezana sa realnošću i ne sadrži nikakve stavove o zakonima, ona ne može da daje podatke, putem we se ne može predviđati." Logička osnova ovog procesa predstavqena je shemom: teorija-podaci-predviđawe, ali teoriju ne treba shvatiti kao neko sumirawe podataka - proces je, kao što je napomenuto ranije, daleko složeniji i u wega su upleteni različiti subjektivni i objektivni činioci. Ali, nije složen samo put od podataka do hipoteze ili teorije, isto tako je težak i put od teorije do eksperimenta.

Teorija je važna za eksperiment kao i empirijski podaci, jer bez jasne teorije ne treba ići u laboratoriju. Bunhe tu podseća na reči koje je izrekao još Maksvel: "Teorija vodi do novih podataka, slučajni podaci ne vode ni do teorije ni do novih podataka."

Baveći se prirodom teorije, Bunhe se još jedanput vraća na ulogu filosofije. U uslovima kada se profesija fizike razdelila na one koji stvaraju instrumente, one koji rade sa wima i okrenuti su uglavnom eksperimentu, na fizičare koji su okrenuti matematičkom aparatu i fizičare istraživače u oblasti osnova fizike, uloga filosofije je još i u tome da sugeriše povratak ideji o jedinstvu fizike, koja je u osnovama duboke diferencijacije, koju ne treba gubiti iz vida. Baveći se referencijom fizičke teorije, on ispituje uglavnom stanovišta koja obeležavaju današwe rasprave više nego bilo koja ranija: (a) realizam, (b) subjektivizam, (v) konvencionalizam.

186

To su, inače, samo opšte odrednice za mnogobrojna stanovišta unutar jedne, druge ili treće od ovih orijentacija, gde su, opet, razni teoretičari u svom misaonom razvoju prelazili dug put, mewajući katkad i neke od osnovnih stavova. Ako se pođe od izvesnih središwih teza subjektivizma, onda se već kod određivawa predmeta fizike nalazimo pred golemim teškoćama: da li je predmet te discipline neki objekt ili psihičko stawe i tako se postavqa pitawe razgraničewa fizike i psihologije, o čemu se, inače, raspravqalo još od vremena Maha.

Ukoliko je reč o konsekventnom razmišqawu u svim tim orijentacijama, javqaju se složena pitawa u vezi sa referencijom fizičke teorije i brojna druga pitawa u vezi sa hipotezom, eksperimentalnim zakonom, merewem itd.

Ako se fizičke teorije razvijaju do nivoa generalnih teorija fizičke realnosti, one se temeqe na neki način, i na načelima filosofsko-metafizičkog karaktera; budući da nema autonomne fizičke teorije, usvajawe načela višeg reda o kojima je reč ipak je važno, ukoliko pretendujemo na neku konsistentnost u građewu fizičkih, kosmoloških doktrina za koje pretpostavqamo da mogu biti neki opisi stvarnosti.

Bunheova razmatrawa na izuzetan način pokazuju ne samo svu složenost i rizike stvarawa naučnih teorija koje nužno imaju svoje filosofske, metafizičke pretpostavke, nego i svu važnost tog posla. Uspešnost izbora ovih posledwih vidi se tek po izvesnim perspektivama koje se ukazuju neko vreme posle toga, pošto je izbor izvršen.

187

Hokingov pokušaj kosmološke sinteze

U radu svakog istaknutog ili velikog naučnika nastupaju trenuci, pa i faze, kada se, reklo bi se, on zaustavqa i nastoji da potpunije osmisli i, koliko je to moguće, konsistentnije interpretira stawe u svojoj oblasti, nauci. U vidu svojevrsnih sinteza on želi da stvori neku sliku o svetu s gledišta najnovijih ideja i dostignuća. U dela te vrste spada upravo ova, najnovija kwiga1 Stivena Hokinga (Hawking, 1942- ), engleskog naučnika koga smatraju najvećim teorijskim fizičarem našeg vremena. On sledi dugu tradiciju sintetičkih pokušaja, do kojih se obično dolazi nakon krupnijih rezultata u nauci. Reč je o najopštijim interpretacijama, koje su u nauci i filosofiji uvek aktuelne. Šredinger, Vajczeker, Jukava, Fejnman, ^andrasekar - spomiwem samo neke od savremenih naučnika koji nastavqaju spomenutu naučno-filosofsku tradiciju - bavili su se određenim sintezama ove vrste koje su bile podsticajne za mnoge. Bez obzira na oblast kojom se bave naučnici stvaraoci te vrste, zainteresovani su za dve vrste problema: one u vezi sa metodom nauke, kao i za one u vezi sa mogućom slikom koja bi se mogla stvoriti iz novih rezultata nauke.

Hokingova kwiga će zainteresovati gotovo u jednakoj meri i fizičare i filosofe, a na određen način i mnoge druge. Fizičar će od autora ovakve vrste, koji je ispoqio smelost da se prihvati razmatrawa najopštijih problema fizike i kosmologije, tražiti neku vrstu rezimea znawa u tim sistemima nauka, relativno konsistentan sistem gledawa na svet fizičkih fenomena, sve do onih koji su oduvek izgledali kao nedokučivi. Filosof će, opet, ponajpre pratiti razmatrawa ontoloških i gnoseoloških premisa fizike, principâ nauke uopšte, puteve zasnivawa i izvođewa znawa, kao i opštih stavova o velikim fizičkim ili kosmološkim problemima, do kojih se ipak nužno dolazi u pokušajima da se šire interpretiraju pojedini problemi fizike.

Hoking se bavi "prvim" i "posledwim" problemima nauke i pogleda na svet uopšte, dopirući i do pitawa gde reč naučnika nije tako sigurna kako se to ponekad pretpostavqa, kao što je to, recimo, u onim situacijama kada se izvode istraživawa u nekim posebnim domenima, kada se meri, upoređuje, ili se utvrđuju konkretne kvalitativne ili kvantitativne karakteristike. Autor se bavi problemima singulariteta i razvoja sveta, razvojem vasione u pravcu raznovrsnosti, problemima prostora i vremena; ove kategorije on označava jednim terminom - prostorvreme, podvlačeći tako neodvojivost tih dimenzija pri opisivawu bilo kojeg fenomena, događaja. Posebno se bavio modelima širewa vasione, kao i mogućnostima opisivawa i razumevawa onog što je moglo biti pre tzv. velikog praska. Baveći se kategorijama prostora i vremena, on je razmotrio tzv. strelu vremena, razlikujući tri vrste usmerenosti toka vremena: termodinamičku, kosmičku i psihološku. Daqe, autor je razmatrao mogućnost objediwavawa znawa iz različitih oblasti savremene fizike na osnovama neke opšte teorije, značewe principa neodređenosti itd.

Tri posebna fragmenta na samom kraju, posvećena Ajnštajnu, Wutnu i Galileju, znak su autorovog uverewa u nužnost povratka onim misliocima čije su izvesne tekovine osnova od koje se i danas polazi da bi se došlo do nečeg novog. A pojmovnikom (rečnikom) se na svoj način skreće pažwa na one ozbiqne prepreke u vezi sa jezikom savremene fizike i kosmologije usled kojih se teško prate novi rezultati. Autor tu ukratko tumači osnovne pojmove savremene fizike. Kad je reč o tome, vaqa napomenuti da je Hoking rešio da ovu kwigu piše bez ijedne matematičke transformacije upravo zato da bi bila razumqiva i za one koji se ne bave fizikom. Ipak, i pored ovoga su neophodna zamašna predznawa kako bi se pratila Hokingova izvođewa. Da su Hokingova izvođewa uspešna i u tom pogledu, svedoči, između ostalog, i preporuka Karla Sagana, kao i našeg fizičara Damira Mikuličića.

O autoru ove kwige treba reći da svojim stvarawem potvrđuje, između ostalog, svu veličinu duhovnog stremqewa čoveka pred nepoznanicama sveta i trijumf odveć konačnog bića nad svetom beskraja, upravo svojim umom. Iako je čovek samo "trska", kao što je to primetio Paskal, ipak jedino on svojim umom

1 Stiven Hoking, Kratka povest vremena, preveli Z. Živković i B. Živković, "Otokar Keršovani", Opatija, 1988, str. 230.

188

prevazilazi sve drugo na svetu, ma koliko da je nemoćan u drugim okolnostima. Pisac kwige o kojoj je ovde reč već dugo je, usled teškog paralitičkog oboqewa, prikovan za uređaj pomoću kojeg se kreće, a tokom više posledwih godina je i bez moći govora. Komunicira preko specijalnih elektronskih uređaja. I u tim uslovima on stvara i za wegove stavove postoji izuzetno veliko interesovawe širom sveta. Tako se nedavno, uprkos spomenutim teškoćama u kretawu i komunicirawu, našao u Španiji, gde je imao i konferenciju za štampu, na kojoj su najveću pažwu izazvale wegove ideje o tzv. crnim rupama, ideje kojima se dugo zaokupqao.

Baveći se problemima u vezi sa preobražajima slike o svetu kroz stoleća, ovaj naslednik Ajnštajna, kako ga često nazivaju, konstatuje ne bez razloga da su najveće promene u toj slici nastupile upravo tokom posledwih decenija našeg stoleća, zahvaqujući brojnim ranijim pretpostavkama; prateći Hokingov prikaz evolucije naučnih shvatawa, čitalac produbqenije uviđa kako su nastajale nove ideje koje su imale svoje značajne prethodnike još u davnim vremenima. ^italac je u prilici da upozna i stav prema nauci uopšte koji imaju istaknuti naučnici stvaraoci, stav koji se podosta razlikuje od uobičajenog, laičkog, u kojem je mnogo strahopoštovawa prema naučnim rezultatima kao prema nečemu što je gotovo potpuno siguran nalaz o stvarnosti, dakle stav kojim se divinizuje nauka kao delatnost. Taj stav iščezava kada se bliže upoznaje naučna delatnost, stvaralačka praksa i priroda znawa do kojeg se dolazi, kada se uviđa da se u jednom odgovarajućem trenutku može govoriti samo o mawe ili više pouzdanim znawima, ali ne i o takvim znawima koja zadržavaju isti status zauvek.

Sve se to može videti iz piščevog prikaza razvoja pojedinih znamenitih ideja moderne nauke, ili modela objašwewa. Iz tih prikaza su vidqiviji i oni karakteristični oblici, putevi razvoja, transformisawa naučnih znawa, problemi o kojima se veoma mnogo raspravqalo tokom posledwih decenija, naročito među filosofima. Mnoge ideje i modeli u vreme kada su inicirani nisu shvaćeni, a wihovi protagonisti nisu ni doživeli da vide wihovu afirmaciju. Fridmanov model iz dvadesetih godina on tu uzima kao primer. Vek utvrđivawa smisla i značewa pojedinih od tih ideja često je bio odveć dug. Ali, pisac pokazuje da je naše doba vreme izuzetnog bogatstva ideja i da neke od wih, kao što je ideja o širewu vasione, nisu postojale u ranijim stolećima. Vrlo su podsticajne piščeve ideje o tome da se moraju imati u vidu karakteristike vasione u ranijim periodima u svim razmišqawima o wenoj budućnosti; problem starosti vasione, kojim se on takođe bavi, tako postaje važniji no što se to često mislilo, kada se raspravqalo o mogućem kraju vasione. I ovim problemom se Hoking mnogo zaokupqao.

Hoking ne samo da gotovo u svim razmatrawima dospeva do filosofskih problema, nego pojedine od wih i pomno pretresa. On dopušta mogućnost upoznavawa neke vrste "konačnih" zakona u skoroj budućnosti, ali to ne zamišqa kao kraj istraživawa u fizici i nauci uopšte. Ovo može stvoriti izvesne nedoumice ili pak podstaći pitawa u vezi sa samim značewem pojma naučnog zakona, ili pak modelom opšte zakonitosti stvarnosti, koji se tako pretpostavqa. Iako je uvek reč o prirodi ili fizičkoj realnosti koja se neprekidno mewa, prema wemu se može govoriti o nekom tipu najopštijih zakonitosti koje bi se mogle odnositi na fizičku realnost, ali i tu postoji ograničewe: tek od onog trenutka koji se uzima kao tzv. veliki prasak, posle kojeg nastaje i razvija se sve ono što danas istražujemo - ako polazimo od te generalne hipoteze o nastajawu svega postojećeg. Ovde nije reč o nekim sasvim slobodnim razmišqawima pisca; baveći se pitawima mogućnosti objediwavawa fizike, tj. iznalažewa osnova za razjašwewe fenomena iz najrazličitijih oblasti fizike, on se još jedanput vraća pitawima mogućnosti formulisawa najopštijih zakona ili opšteg modela objašwewa najraznovrsnijih fenomena fizike.

U više navrata pisac iznosi i svoj stav o prirodi fizičke teorije, pitawu koje je nezaobilazno u teorijskoj fizici, gde se uvek odlučujemo za neko opšte filosofsko stanovište, hteli to ili ne. Ako bi se naveli svi ti stavovi, bacili bi vrlo mnogo svetla na piščeva filosofska gledawa uopšte, pre svega na wegove osnovne premise bliske pozitivističkim. To vaqa napomenuti jer je reč o izvođewima za koja je karakteristična težwa za celovitošću. Pažqivo prateći sva ta razmatrawa, čitalac je u prilici da upozna prirodu naučnih znawa, može da stekne potpuno demistifikovanu predstavu o radu i rezultatima rada naučnika.

Oni koji očekuju da u kwizi ove vrste nađu odgovarajuće rezultate koji gotovo nedvosmisleno slede iz nekih prethodnih rezultata biće svakako iznenađeni. Zakqučnih stavova u obliku u kakvom se to obično

189

očekuje kad su posredi posebni problemi gotovo ni nema. Pošto su na delu izvesni najopštiji problemi fizike i kosmologije, a na određen način istovremeno i izvesna pitawa antropologije, pa i aksiologije, ne treba ni očekivati ništa više od ukazivawa na one konstrukcije koje imaju hipotetički karakter i najveće izglede za potvrđivawe. Predočavawe prednosti ove ili one teorijske konstrukcije nad drugim, alternativnim, ipak nije zanemarqiv rezultat, naročito kad je reč o toj najopštijoj problematici. Uostalom, sâm Hoking na jednom mestu izričito potcrtava: "Svaka teorija na području fizike uvek je provizorna, u smislu da predstavqa samo hipotezu: ona se, naime, nikada ne može dokazati. Bez obzira na to koliko se puta ishodi opita slažu sa nekom teorijom, ništa vam ne jamči da joj naredni ishodi neće protivrečiti."

Kad je reč o problemima na koje se Hoking usredsređuje u ovoj kwizi, razloga za jedno stanovište koje bi se moglo nazvati panhipotetičkim zaista ima. To ne znači da se u svemu moramo složiti sa Hokingovim shvatawem prirode naučne teorije, posebno one u fizici. Ako bi sve fizičke teorije bile istog karaktera, kao što to proizlazi iz nekih stavova pisca ove kwige, onda bi se sa wim moglo sporiti i postaviti pitawe preciznijih razlika između hipoteza i teorija. Svakako da se velike teškoće mogu otkloniti ako pođemo od čiwenice da ima veoma različitih hipoteza i toerija u pogledu stupwa opravdanosti ili pouzdanosti i da se u pogledu toga može reći kako se neke hipoteze približavaju stupwu teorije, dok se neke teorije, zbog nemogućnosti zasnivawa u datom trenutku ili pak uopšte, približavaju hipotezi ili su pre hipoteze nego teorije, bez obzira na to kako se nazivaju. Ali, bez obzira na moguće primedbe u vezi sa potrebom preciznijeg razlikovawa teorije i hipoteze u pogledu nivoa i osnovanosti, treba istaći da je za Hokinga karakteristična vera u značajne mogućnosti odgonetawa i takvih zagonetki i tajni kao što su pređene faze u razvoju vasione i wena moguća budućnost.

U Hokingovoj kwizi nalazimo značajan pregled relevantnih ideja savremene nauke, mnoštvo podataka, značajna objašwewa izvesnih novih rezultata ili potpunija tumačewa nekih ranijih tekovina. Ali, i pored toga, čitaocu na momente izgleda da je u pitawu štivo iz oblasti neke vrste naučne fantastike, one visoke, naravno, jer se čitaocu ostavqaju vrlo različite mogućnosti odlučivawa za različite hipoteze: kao da ima mawe sigurnih koordinata nego hipoteza ili slobodnih zamisli o jednim te istim fenomenima. No, razvoj naučne misli veoma mnogo duguje i naučnicima sa smelim mislima za koje nema gotovo nikakvih znakova opravdanosti u trenutku kada se izriču. Ako se ne ispušta iz vida priroda problema o kojima je reč u Hokingovoj kwizi, biće jasno zbog čega u wegovim izvođewima ima mnogo toga hipotetičkog.

190

Prilog

Problemi, teme i izvori za pripremawe seminarskih i diplomskih radova iz predmeta Istorija i filosofija fizike i Filosofija fizike

191

1. O pojmu fizičkog zakonaRičard Fejnman, Karakter fizičkog zakona, Klub Nikola Tesla, Beograd, 1999, predgovor R. Đorđević, "O pojmu naučnog zakona u Fejnmanovoj epistemologiji", str. V-XX

2. Kategorija uzročnosti i slučajnosti u savremenoj fizici: Bomova shvatawaDejvid Bom, Uzročnost i slučajnost u savremenoj fizici, Nolit, Beograd, 1972.

3. Filosofska shvatawa Luja de BroqijaLuj de Broj i fizika čestica i poqa. Zbornik radova sa naučnog skupa posvećenog stogodišwici rođewa Luja de Broja, Sveske fizičkih nauka, 1 (1993), saopštewa Z. Marića, F. Herbuta i R. Đorđevića

4. Kunov model razvoja naučnih znawaTomas Kun, Struktura naučnih revolucija, Nolit, Beograd, 1974.

5. Koareov pristup i koncept istorije naukeAleksandar Koare (Alexandre Koyré), Naučna revolucija, Nolit, Beograd, 1981, posebno 9-34.

6. Fizika i etika7. Fizika i društvo

Ove teme, tj. problemi, mogu da se obrađuju na osnovu kwige: Robert Jung, Svetlije od hiqadu sunaca (sudbine atomskih fizičara), Narodna kwiga, Beograd, 1987.

8. Uzročnost i indeterminizam u fiziciErnest Nejgel, Struktura nauke, Nolit, Beograd, 1974, str. 245-287.

9. Geometrija i fizikaprema prethodnom izvoru, glava 9, str. 206-236.

10. O kategorijama prostora i vremenaProstor i vreme danas, Nolit, Beograd, 1989, prevod sa francuskog, sa bibliografijom radova o tim pojmovima

11. Vajnbergova gledišta o osnovnim fizičko-kosmološkim problemimaStiven Vajnberg, Prva tri minuta, ima dva izdawa na našem jeziku: "Vuk Karaxić", Beograd, 1976?; Svjetlost, Sarajevo, 1989?

12. Hokingova shvatawka osnovnih fizičkih i kosmoloških problemaStiven Hoking, Kratka povijest vremena, "Otokar Keršovani", Opatija, 1988.

13. Vajnbergova gledišta o fizičkoj teorijiStiven Vajnberg, Snovi o konačnoj teoriji, bibl. Polaris, SFINGA, Beograd, 1997.

14. O Wutnovim shvatawima i naučnom metoduS. I. Vavilov, Isak Wutn, život i rad, Prosveta, Beograd, 1948.

15. O Hajzenbergovim filosofskim shvatawimaVerner Hajzenberg, Fizika i metafizika, Nolit, Beograd, 11972, 11986?Verner Hajzenberg, članci u časopisu Gradina (Niš), 11 (1989)Verner Hajzenberg, Slika svijeta suvremene fizike, Zagreb, 1961.

16. O Vajczekerovim shvatawima osnovnih problema filosofije fizikeKarl Fridrih fon Vajczeker, Jedinstvo prirode, "Veselin Masleša" (biblioteka Logos), Sarajevo, 1988.Filozofija i nauka u modernom svijetu (naučni skup), Posebna izdawa, kwiga XCI, Odeqewe društvenih nauka, kw. 24, ANU BiH, Sarajevo, 1990.

17. Frankovo gledište o odnosu filosofije i naukeFilozofija nauke, priredio Neven Sesardić, Nolit, Beograd, b. g. (1985), str. 101-146.

18. Lakatošev koncept ili pristup istoriji naukeprethodni izvor, str. 266-312.Svetozar Sinđelić, "Metodologija istraživačkih programa", Filozofske studije, br. XVIII, 1986, str.Imre Lakatoš i Alen Masgrejv (prir.), Kritika i rast saznawa, Plato, Beograd, 2003.

19. Fajerabendova gledišta o nauciprethodni izvor, str. 350-365.

192

Pol Fajerabend, Protiv metode, "Veselin Masleša", Sarajevo, 1987.Pol Fajerabend, Nauka kao umetnost, Matica srpska, Novi Sad, 199?

20. Mahova gledišta o principu ekonomije mišqewaFilozofija nauke, prethodni izvor, str. 29-43.

21. Dijemova shvatawa teorije i eksperimenta u fiziciprethodni izvor, str. 61-98.Pjer Dijem, Ciq i struktura fizičke teorije, Izdavačka kwižarnica Zorana Stojanovića, Novi Sad, 2003.

22. Šredingerova shvatawa materije, duha, slobode, nužnostiErvin Šredinger, Šta je život? Um i materija, "Vuk Karaxić", Beograd, 1980.

23. Borova filosofska shvatawa; Borov princip komplementarnosti; Borova diskusija sa AjnštajnomNils Bor, Atomska fizika i qudsko znawe, Nolit, Beograd, 1985.Niels Bohr i savremena fizika. Simpozijum povodom stogodišwice rođewa, Institut za fiziku, Beograd, 1985.

24. O Ajnštajnovoj teoriji relativnostiEinsteinova opća teorija relativnosti, priredio Gerald E. Tauber, Globus, Zagreb, 1984.Bertrand Rasl, Abeceda teorije relativnosti, revidirano izdawe, Beograd, 1962.

25. Osnovne ideje kvantne mehanike i rasprave o filosofskim osnovama savremene fizikeXon Gribin, U tragawu za Šredingerovom mačkom, Prosveta, Beograd, 1989.

26. O Galilejevim rezultatima u fizici; O Galilejevom naučnom metodu i filosofskim shvatawimaLudovico Geymonat, Galileo Galilei, Naprijed, Zagreb, 1964.

27. Ledermenove retrospektive i poglediLion Ledermen (u saradwi sa Dikom Terzijem), Božija čestica, SFINGA, biblioteka Polaris, Beograd, 1998.

28. ???29. O problemu naučne hipoteze

Staniša Novaković, Hipoteze i saznawe. Uloga hipoteza u rastu naučnog saznawa, Nolit, Beograd, 1984.30. Rajhenbahova shvatawa problema vremena i naučnog zakona

Hans Rajhenbah, Rađawe naučne filosofije, Nolit, Beograd, 1964.31. Sporovi o teoriji relativnosti i Ajnštajnovim filosofskim stavovima

Philipp Frank, Einstein, wegov život i rad, Zagreb, 1959.32. Osnovna shvatawa fizičke realnosti

Zvonko Marić, Ogled o fizičkoj realnosti, Nolit, Beograd, 1986.33. Pojam naučnog otkrića

Aleksandar Jokić, Aspekti naučnog otkrića, Filozofsko društvo Srbije, Beograd, 1996. Kwiga sadrži izabranu bibliografiju značajnih radova o problemu otkrića iz anglosaksonske literature.

34. Šredingerovi filosofski poglediErwin Schrödinger, Science, Theory and Man, Dover, New York, 1957.

35. Šredingerovo shvatawe pojma naučnog zakonaIz navedenog izvoraScience et lois, cinquie#me semaine internationale de synthe#se, Alcan, Paris, 1934.

36. Raslova koncepcija znawaBertrand Rasl, Qudsko znawe, wegov obim i granice, Nolit, Beograd, 1961.

37. O eksperimentuHugo Dingler, Das Experiment, sein Wesen und seine Geschichtek, E. Reinhardt, München, 1928.

38. ???39. Frankovo shvatawe kauzaliteta

Philipp Frank, Le principe de causalité ket ses limites, ed. Flammarion, 1937.40. O prirodi nauke, naučnom metodu, naučnom istraživawu i otkriću

193

antologija tekstova Conceptions of Inquiry, Ed. Stuart Brown, John Fauvel and Finnegan, Methuen, New York, 1981.

41. Priroda i stupwevi naučnog istraživawa. Naučno objašwewe. Naučne hipoteze, naučni zakoniKarl Hempel, Filozofija prirodnih nauka, Plato, Beograd, 1997.

42. Sartonov pristup istoriji nauke i rezultatiGeorge Sarton, The History of Science and the New Humanism, Harvard, 1937; Introduction to the History of Science, 3 vols., Baltimore, 1927-48; A Guide to the History of Science, Waltham, Mass., USA, 1952.

43. Koncepcije o ujediwenoj nauci i problemi redukcionizmaNeven Sesardić, Fizikalizam, IIC SSOS, Beograd, 1984.

44. Epistemologija fizike, osnovni problemiLogique et connaissance scientifique, Encyclopédie de la Pléiade, XXII, 623-778.

45. Poenkareova filosofija naukeHenri Poincaré, Znanost i hipoteza, Globus, Zagreb, 1989, pogovor Nevena Sesardića

46. Holton kao istoričar i filosof fizikeGeorge Holton, Thematic Origins of Scientific Thought, Cambridge, Mass., Harvard University Press, 1973.Radomir Đorđević, "Holtonov model razvoja naučnih znawa", Dijalektika, 1-4/1982, 113-121.

47. Edington kao filosof fizikeA. S. Eddington, The Philosophy of Physical Science, Ann Arbor, The University of Michigan Press, 1958.

48. Bunheova koncepcija uzročnosti (kauzaliteta)Mario Bunge, Causality in modern science, third revised edition, New York, 1979. (postoje prevodi: ruski itd.)

49. Bunheova filosofija fizike. Osnovni stavoviMario Bunge, Philosophy of Physics, D. Reidel, Dordrecht, 1973. (postoje prevodi na druge jezike)

50. Bunheovo shvatawe uloge intuicije u nauciMario Bunge, Intuition and Science, New York, 1962. (ima prevoda na druge jezike)

51. Frankova filosofija nauke. Osnovne premise koncepcijePhilipp Frank, Philosophy of Science, Prentice-Hall, Inc., 1957.

52. Borova filosofija fizikeDugald Murdoch, Niels Bohr's philosophy of physics, Cambridge, 1990.

53. Plankova filosofska shvatawaMax Planck, Wege zur physikalischen Erkenntnis, Reden und Vorträge, 2. Aufl., Leipzig, 1934. Ima više izdawa Plankovih spisa i na drugim jezicima.

54. Plankovo shvatawe uzročnostiprethodni izvor

55. Plankovo shvatawe odnosa između nauke i religijeprethodni izvor

56. Dijemova filosofija fizikePierre Duhem, The Aim and Structure of Physical Theory, Princeton, 1954.Ima više izdawa u originalu, na francuskom jeziku (1912).

57. Mahova filosofija nauke. O odnosu mehanike i psihologije, poseban osvrtErnst Mach, Die Mechanik in ihrer Entwicklung, Leipzig, 1897.Ima izdawa na raznim jezicima, a dvanaest izdawa na nemačkom jeziku.

58. Vajthedova filosofija prirodeAlfred Nort Vajthed, Pojam prirode, Beograd, 1989.A. N. Vajthed, Nauka i moderni svet, Nolit, Beograd, 1976.

194

59. O odnosu nauke i religijePaul Davies, God and the new physics, Penguin Books, 1988. Sa bibliografijom.Rejmon Rije, Pri?stonska gnoza, Prosveta, Beograd, 1986. Sa bibliografijom.

60. Osnovne ideje Pola Fajerabenda: teorija saznawaPaul Feyerabend, Protiv metode, bibl. Logos, "Veselin Masleša", Sarajevo, 1987.Imre Lakatoš i Alen Masgrejv (prir.), Kritika i rast saznawa, Plato, Beograd, 2003.

61. Karnapova filosofija fizikeRudolf Carnap, Philosophical Foundations of Physics. An Introduction to the Philosophy of Science, ed. Martin kGardner, New York, London, 1966.

62. Poperova koncepcija naukeKarl Poper, Logika naučnog otkrića, prev. i predgovor Staniša Novaković, Nolit, Beograd, 1973.

63. O prirodi nauke, o naučnom metodu. Predmet filosofije nauke. Naučnici o nauci i metoduStaniša Novaković, Uvod u opštu metodologiju i istorija metodološke misli, Filozofski fakultet, Beograd, 1994.

64. Istorija nauke, istorija fizike i ideologija nacionalizmaPierre Duhem, La Science Allemande, A. Herman et Cie, Paris, 1915.David Joravski, Soviet Marxism and Natural Science, 1917-1932, Columbia University Press, New York, 1961, sa iscrpnom bibliografijom

65. Od drevnih hipoteza o atomu do moderne predstave o strukturi atoma, fizičkoj realnosti. Putevi naučne misliPjer Radvawi, Monik Bordri, Istorija atoma, Klub Nikole Tesle, Beograd, 1997, prev. s francuskog D. Blagojević. Kwiga sadrži mnoštvo podataka, dokumenata ili fragmenata, kao i bibliografiju.

66. Filosofija nauke i najznačajnije naučne ideje Ruđera BoškovićaRuđer Bošković, Teorija prirodne filosofije, Liber, Zagreb, 1974. Delo na latinskom, uporedni prevod srpsko-hrvatski, pogovor Vladimir Filipović, stručna redakcija Žarko DadićRuđer Bošković, O prostoru, vremenu i relativnosti, Kultura, Beograd, 1956.Filozofija znanosti Ruđera Boškovića, radovi simpozija Filozofsko-teološkog instituta DI, Zagreb, 1987.Dušan Nedeqković, Ruđer Bošković u svom vremenu i danas, Kultura, Beograd, 1961.Žarko Dadić, Ruđe Bošković, Školska kwiga, Zagreb, 1987. Kwiga spada u najvažnije prikaze rezultata Boškovića u oblasti filosofije, matematike, fizike, geodezije, astronomije ... i sadrži bibliografiju najznačajnijih radova o Boškoviću.Zbornik radova međunarodnog znanstvenog skupa o Ruđeru Boškoviću, Dubrovnik, 5-7. oktobar 1987, Zagreb, 1991.Radomir Đorđević, "Filosofija Ruđera Boškovića", Filozofska istraživawa, god. 9, sv. 5-6, Zagreb, 1989.

67. Ajnštajnova filosofska i metodološka shvatawaAlbert Einstein, Moj pogled na svijet, izbor i prevod D. Mikuličić, Izvori, Polaris, Beograd, 1991.Albert Einstein, Moja teorija, izd. Z. Živković, D. Mikuličić, Beograd-Zagreb, b. g.Albert Einstein, O specijalnoj i opštoj teoriji relativnosti, prev. Đorđe Nikolić, Beograd, 1936. (Pogovor: "Značewe teorije relativnosti za razvoj spoznaje", anonim.)B. G. Kuzwecov, Ajnštajn, kw. 1-3, Minerva, Subotica-Beograd, 1975. Posebno kwiga 3 (Paralele), koja sadrži i kratku bibliografiju.Abraham Pais, The Science and Life of Albert Einstein, Oxford University Press, Oxford, New York, Toronto, Melburn, 1982. Sa iscrpnom bibliografijomAlbert Einstein – Philosopher-Scientist, ed. Paul Arthur Schilpp, Tudor, New York, 1949.

68. O principu simetrijeHermann Weyl, Symmetry, Princeton University Press, Princeton, 1952.Eugen P. Wigner, Symmetries and Reflections, Scientific Essays, Bloomington–London, 1970.Ričard Fejnman, Karakter fizičkog zakona, Klub Nikola Tesla, Beograd, 1999,

195

L. V. Okuw, Fizika elementarnih čestica, Fond ing. Petra i Sowe Subotić, Beograd, 1972.Stiven Vajnberg, Snovi o konačnoj teoriji, SFINGA, Beograd, 1997.M. Gardner, The Ambidextrous Universe, Charles Scribner's Sons, New York, 1979.K. Ford, The World of Elementary Particles, New York, 1963.

69. Teslina otkrića i stvaralački putXon OÄNil, Nenadmašni genije, život Nikole Tesle, Beograd, 1993, i ranija izdawa Prosvete, Nolita, BeogradSlavko Bokšan, Nikola Tesla i wegov pionirski rad u elektrotehnici, Beograd, 1930, obnovqeno izdawe, Beograd, 1993.G. K. Cverava, Nikola Tesla (1856-1943), Klub Nikola Tesla, Beograd, 1998.Radomir Đorđević, "Teslin stvaralački postupak: kontekst i priroda naučnog otkrića", Dijalektika, 1-4/1981.

70. Evolucija pojmova u fizici: sila, poqe...Mary B. Hesse, Forces and Fields. A Study of Action at a Distance in the History of Physics, A. Littlefield, Adams Quality Paperback, 1965, sa bibliografijom

71. Problem interpretacije u nauciJ. Agassi, The Function of Interpretations in Science, London, Ph. D. Thesis, 1956.

72. O pojmu prostoraM. Jammer, Concepts of Space, Cambridge, Mass., 1954.

73. Ideje o prirodi - drevni Istok i savremena naukaFritjof Capra, Tao fizike. Istraživawe paralela između savremene fizike i istočwačkog misticizma, Opus, Beograd, 1989.

74. Milankovićevi doprinosi nauciXon Imbri, Ketrin Palmer Imbri, Ledena doba, Rešewe tajne, Nolit, Beograd, 1981.Milanković, juče, danas, sutra, Simpozijum, Rudarsko-geološki fakultet, Beograd, 1999.Milutin Milanković, Sabrana dela, 1-7, Zavod za izdavawe uxbenika i nastavnih sredstava, Beograd, 1997.

75. Milanković kao istoričar naukeMilutin Milanković, Sabrana dela, navedeno izdawe

76. ???77. Priroda nauke i naučni metod

W. H. Newton-Smith, The Rationality of Science, Routledge and Kegan Paul, Boston, London and Henley, 1981, sa bibliografijom (sada i: Wutn-Smit, Racionalnost nauke, Institut za filozofiju Filozofskog fakulteta u Beogradu, 2002.)Morris R. Cohen, Reason and Nature. An Essay on the Meaning of Scientific Method, Dover, New York, 1978.

78. O ulozi intuicije u nauciL'invention. Neuvie#me semaine internationale de Synthe#se, Alcan, Paris, 1938.Joseph-Marie Montmasson, Le Role de l'inconscient dans l'invention scientifique, Alcan, Paris, 1928.

79. Platonova učewa o prirodiIz spisa: Parmenid, Timaj itd.

80. O oblicima razvoja i transformisawa naučnih znawaMary B. Hesse, Revolutions and Reconstructions in Science, sa bibliografijomMary B. Hesse, The Structure of Scientific Inference, London, 1974, sa bibliografijom

81. Priroda matematičkih znawaKac i Ulam, Matematika i logika. Retrospektive i perspektive, Školska kwiga, Zagreb, 1977.

82. O naučnom eksperimentu. Suština, vrste, gnoseološki problemiV. V. Bikov, Naučn†&y Öksperiment, "Nauka", Moskva, 1989.

196

Öksperiment, model†, teoriÔ, "Nauka", Moskva-Berlin, 1982.83. O misaonom eksperimentu

A P. ^ernov, M†&slen†&y Öksperiment. Op†&tk psihologičeskogo issledovaniÔ, "Nauka", Moskva, 1979, sa bibliografijom od 374 jedinice

84. O osnovnim metodološkim principima fizikeMetodologičeskie pricip†& fiziki, istoriÔ i sovremennost†#, red. B. M. Kedrov i N. F. Ovčinnikov, "Nauka", Moskva, 1975.

85. O principu simetrije (PONAVQAWE???)Princip simetrii, red. Kedrov, Ovčinnikov, "Nauka", Moskva, 1978.

86. Kategorije prostora i vremena u mikrosvetuÖ. P. Andreev, Prostranstvo mikromira, "Nauka", Moskva, 1969.A. M. Mostepanenko, Prostranstvo-vremÔ i fizičeskoe poznanie, Atomizdat, Moskva, 1975, sa bibliografijom od 251 jedinice

87. Filosofski problemi kvantne fizikeFilosofskie vopros†& kvantovoy fiziki, red. Antipenko..., "Nauka", Moskva, 1970.

88. Filosofski problemi fizike elementarnih česticaFilosofskie problem†& fiziki Ölementarnih častic, red. I. V. Kuznecov i M. Ö. Omel†Ônovskiy, "Nauka", Moskva, 1964. (postoji i prevod na engleski)

89. O principu komplementarnostiPrincip dopolnitel†#nosti i materialističeskaÔ dialektika, red. L. B. Baženov, "Nauka", Moskva, 1976.

90. Priroda, struktura i funkcija fizičke teorijeFizičeskaÔ teoriÔ, red. I. A. Akčurin, "Nauka", Moskva, 1980.

Napomena: Problemi i teme su formulisani u najopštijoj formi i mogu se precizirati prema interesovawu kandidata. U većini navedenih izvora kandidati mogu da nađu brojne druge reference, kao i selektivne bibliografije. Kandidati mogu i sami da formulišu probleme ili teme prema izvoru ili oblasti koja ih najviše interesuje, u dogovoru sa nastavnikom.

197

Bibliografski podaci o ranijim objavqivawima

"Istorija nauke kao disciplina", ??? 10 + FIN"Savremene koncepcije istorije nauke", Dijalektika, god. XXII, br. 1-2, 1987, str. 87-98. + FIN"Filosofija i prirodne nauke", ???, str. 89-98. + FIN"Filosofija i fizika", ???, str. 127-131. + FIN"Istorija i filosofija fizike - oblast istraživawa i nastavni predmet", 10. kongres fizičara Jugoslavije,

Zbornik radova, I-II, Jugoslovensko društvo fizičara, Vrwačka Bawa, 2000, kw. II, str. 1003-1009. + FIN"Pretpostavke Äskraćivawa vekaÄ hipoteza u savremenoj nauci", Dijalektika, god. XIX, br. 1-4, 1984,

str. 27-31. + FIN"Wutnov naučni metod", Dijalektika, god. XXIII, br. 3-4, 1988, str. 73-80. + GMMF"Smisao Wutnove formule Hypotheses non fingo i filosofske rasprave o woj", Zbornik radova o

dubrovačkom učewaku Stjepanu Gradiću, Zagreb, 1985, str. 173-177.? + GMMF"O filosofiji Ruđera Boškovića", Dijalektika, god. XXII, br. 3-4, 1987, str. 109-118. + GMMF"O principu simetrije", ??? + 3 NHO"Prostor i vreme kao filosofske kategorije", ???, str. 121-125.? + FIN"O prirodi naučnih hipoteza", iz neobjavqene studije O ulozi hipoteze u nauci (1980), str. 93-96.? +

NHO"Uloga intuicije u nauci", ???, str. 71-77.? + NHO"Poenkare, Ajnštajn i Luj de Broqi o ulozi intuicije u nauci", Dijalektika, br.???, str.??? 7 + NHO"Epistemologija fizičkog eksperimenta", TM???, god. XV, br. 3-4, Niš, jul-dec. 1992, str. 258-268. +

NHO"Filosofske osnove fizičke teorije", Republički seminar o nastavi fizike, Januar 1996, str. 145-150. + FIN"O pojmu naučnog zakona u Fejnmanovoj epistemologiji", predgovor za Ričard Fejnman??? 13 GMMF"Pojam naučnog otkrića", ???, str. 111-120.? + NHO"O Hercovim epistemološkim stavovima", ???, str. 65-76.? + GMMF"Ajnštajn i Bor: dve filosofske paradigme", ???, str. 168-171? + GMMF"Teorija saznawa i istorija nauke: O Ajnštajnovim epistemološkim shvatawima i značaju wihovog daqeg

istraživawa", Dijalektika, god. XIV, br. 1-2, 1979, str. 299-311. + GMMF"Filosofija logičkog empirizma: Rudolf Karnap", ??? 9 ukuc.? GMMF"Filosofija fizike Hansa Rajhenbaha", ???, str. 146-149.? ukuc.? GMMF"Bornova filosofska shvatawa", ???, str. ? 4 ukuc.? GMMF"Filosofski problemi u delu Luja de Broja", Sveske fizičkih nauka, god. VI, br. 1, 1993, str. 163-171.

ukuc.? GMMF"Filosofija nauke Filipa Franka", ???, str. 1061-1063.? ukuc.? GMMF"Filosofija fizike: Shvatawe K. F. fon Vajczekera", IX kongres fizičara Jugoslavije, Petrovac na moru,

29-31. majk 1995, str. 833-835. ukuc.? GMMF"Premise Dijemove epistemologije", Dijalektika, god. XX, br. 1-4, 1985, str. 173-180. + GMMF"Koareova istorija i filosofija nauke", Dijalektika, god. XIX, br. 1-4, 1984, str. 57-64. + GMMF"O Holtonovom modelu razvoja naučnih znawa", god. XVII, br. 1-4, 1982, str. 113-121. + GMMF"Bungeova filosofija fizike", ???, 1990, str. 270-279.? ukuc.? GMMF"Hokingov pokušaj kosmološke sinteze", ???, str. 280-283.? ukuc.? GMMF"Filosofija i matematika: shvatawe Hermana Vejla", ???, 1990, str. 289-293.? ukuc.? FIN"Perspektive heuristike", ??? + 3 NHO"Aktuelnost Selijeove heuristike", TM???, god. XV, br. 1-2, Niš, jan.-jun 1992, str. 79-87. ukuc.? NHO

198

"Teslin stvaralački postupak: kontekst i priroda naučnih i tehničkih otkrića", ???, 1981, str. 307-323. ukuc.? NHO

"Persova tragawa za pouzdanim znawima (^arls Sanders Pers, Izabrani spisi, predgovor i prevod Radoslav Konstantinović, Beograd: BIGZ, 1993)" (osvrt), Theoria, god. XXXVII, br. 2, 1994, str. 97-104.

"Perspektive logike naučnog otkrića (Aleksandar Jokić, Aspekti naučnog otkrića, Biblioteka "Filozofske studije", Filozofsko društvo Srbije, Beograd, 1996, str. 191)" (osvrt), Theoria, god. XL, br. 2, 1997, str. 117-122.

"Karl Poper, Logika naučnog otkrića" (osvrt), Gledišta, god. XVI, br. 1, 1975, str. 101-106."O Kunovom modelu istorijskog procesa razvoja naučnih znawa" (prikaz), Dijalektika, god. XII, br. 2,

1977, str. 109-111."A. N. Vajthed, Nauka i moderni svet" (prikaz), Dijalektika, god. XII, br. 4, 1977, str. 134-135.Problemi, teme i izvori za pripremawe seminarskih i diplomskih radova iz predmeta Istorija i filosofija

fizike i Filosofija fizike, 15. mart 2000. + 7

FILOSOFIJA I ISTORIJA NAUKE 9 (65)NAU^NE HIPOTEZE I OTKRI]A 9 (70)GLEDIŠTA U MODERNOJ FILOSOFIJI FIZIKE 22 (143)

199

Reorganizovani sadržaj

Predgovor 1

FILOSOFIJA I ISTORIJA NAUKE 9 (65)Istorija nauke kao disciplina 10 FINSavremene koncepcije istorije nauke 12 FINFilosofija i prirodne nauke 10 FINFilosofija i fizika 5 ukuc.? FINIstorija i filosofija fizike - oblast istraživawa i nastavni predmet 7 ukuc.? FINFilosofske osnove fizičke teorije 6 ukuc.? FINPretpostavke "skraćivawa veka" hipoteza u savremenoj nauci 5 FINProstor i vreme kao filosofske kategorije 5 ukuc.? FINFilosofija i matematika: shvatawe Hermana Vejla 5 ukuc.? FIN

NAU^NE HIPOTEZE I OTKRI]A 9 (70)O prirodi naučnih hipoteza 4 ukuc.? NHOUloga intuicije u nauci 7 ukuc.? NHOPoenkare, Ajnštajn i Luj de Broqi o ulozi intuicije u nauci 7 ukuc.? NHOEpistemologija fizičkog eksperimenta 11 NHOO principu simetrije 3 NHOPojam naučnog otkrića 10 ukuc.? NHOPerspektive logike naučnog otkrića 6Perspektive heuristike 3 NHOAktuelnost Selijeove heuristike 9 ukuc.? NHOTeslin stvaralački postupak: kontekst i priroda naučnih i tehničkih otkrića 17 ukuc.? NHO

GLEDIŠTA U MODERNOJ FILOSOFIJI FIZIKE 22 (143)Wutnov naučni metod 8 GMMFSmisao Wutnove formule Hypotheses non fingo i filosofske rasprave o woj 5 ukuc.? GMMFO filosofiji Ruđera Boškovića 10 GMMFO Hercovim epistemološkim stavovima 12 ukuc.? GMMFPremise Dijemove epistemologije 8 GMMFTeorija saznawa i istorija nauke: O Ajnštajnovim epistemološkim shvatawima i značaju wihovog daqeg

istraživawa 13 ukuc.? GMMFAjnštajn i Bor: dve filosofske paradigme 4 ukuc.? GMMFFilosofski problemi u delu Luja de Broqija 8 ukuc.? GMMFPersova tragawa za pouzdanim znawima 8 GMMFA. N. Vajthed, Nauka i moderni svetFilosofija logičkog empirizma: Rudolf Karnap 9 ukuc.? GMMFFilosofija fizike Hansa Rajhenbaha 4 ukuc.? GMMFFilosofija nauke Filipa Franka 3 ukuc.? GMMFKarl Poper, Logika naučnog otkrićaKoareova istorija i filosofija nauke 8 GMMFO Kunovom modelu istorijskog procesa razvoja naučnih znawaO pojmu naučnog zakona u Fejnmanovoj epistemologiji 13 GMMF

200

Bornova filosofska shvatawa 4 ukuc.? GMMFFilosofija fizike: Shvatawe K. F. fon Vajczekera 3 ukuc.? GMMFO Holtonovom modelu razvoja naučnih znawa 9 GMMFBunheova filosofija fizike 10 ukuc.? GMMFHokingov pokušaj kosmološke sinteze 4 ukuc.? GMMF

Prilog: Problemi, teme i izvori za pripremawe seminarskih radova... 7Bibliografski podaci o ranijem objavqivawu

201