Meu filozofe koji su ivot videli kao centralnu kategoriju ubraja se i Vilhelm Diltaj (1833-1911) ija je stvaralaka biografija zapoela ranije no Bergsonova; iako su njegova dela bila zamiljena i delimino publikovana jo u XIX stoleu, irokoj publici postala su poznata tek u narednom stoleu i to je osnovni razlog to se uenje Diltaja u veini pregleda filozofije izlae nakon Bergsona koji je po godinama od njega bio mlai. Diltaj je nakon zavrene srednje kole 1852. zapoeo studije teologije u Hajdelbergu da bi potom preao u Berlin i posvetio se studijama istorije i filozofije; istovremeno, ui grki jezik, ita Platona, Aristotela, Avgustina i openhauera, ide na asove kompozicije, bavi se urnalistikom. U Bazelu predaje u isto vreme kada i Nie. Od 1868. profesor je u Kilu i jedan od saradnika arhiva lajermahera za koji pie biografiju lajermahera po kojoj e i postati poznat; nakon tri godine prelazi u Breslau gde se upoznaje s grofom Paulom Jorkom fon Vartenburgom ( -1897), zemljovlasnikom i aristokratom, znalcem filozofije; njihova prepiska koju su godinama vodili objavljena je 1923. i znatno je uticala na filozofe tog vremena pa se na grofa Jorka poziva i Martin Hajdeger u svom spisu Sein und Zeit. Godine 1882. Diltaj se vratio u Berlin da bi preuzeo na tamnonjem univerzitetu katedru za filozofiju koja je nekad pripadala Hegelu; naredne godine je objavio svoj drugi spis Uvod u nauku o duhu; publikovanje se na tome i zaustavilo budui da su materijali za druge tomove publikovani tek 1914. i 1924. a sabrani spisi, na osnovu kojih tek moe da se sudi o sistematskom karakteru itavog njegovog dela, tek 1881. Iako je nakon izlaska Huserlovih Logikih istraivanja bio meu prvima iz starije generacije filozofa koji je odao priznanje Huserlu, sa njegovim delom sve se zbivalo s velikim zakanjenjem; to se posebno odnosi na njegovu knjigu Doivljaj i pesnitvo (1905), koja je svojim studijama o pesnitvu Lesinga, Getea, Novalisa i Helderlina, iako napisana tridesetak godina ranije, bitno uticala na filozofe druge decenije XX stolea. Ime Diltaja obino se vee za pojam nauke o duhu1; naspram vladajueg shvatanja da humanistike nauke treba utemeljiti "nauno", uz pomo metoda prirodnih nauka, Diltaj istupa sa stavom da humanistike, duhovne nauke imaju svoj sebi svojstven karakter naunosti. Svoje poreklo to ima u teorijsko-saznajnoj sferi. Ono to je Kant1

13 Smatra se da izraz nauke o duhu (Geisteswissenschaften) jeste u nemakom jeziku ekvivalent pojma moral science koji je u svojoj Logici uveo D. S. Mil, iako se taj izraz po prvi put javlja jo 1787, pa tom izrazu mnogi vide analogiju s pojmom nauke o prirodi (Naturwissenschaften)

uinio za prirodne nauke sada je trebalo uiniti i u drugim oblastima znanja pa Diltaj smatra kako je osnovni problem filozofije za sva vremena postavio Kant i da je zadatak potonjih filozofa samo da nastave transcendentalnu filozofiju. Diltaj je ubrzo doao do zakljuka da se taj problem ne moe reiti na Kantov nain te da je neophodno usmeriti se na temelj filozofije: razmotriti oveka i ljudski svet u celini. Tako se menja perspektiva: na mesto oveka kao saznajnog subjekta i na mesto uma, stupa ovek u svom totalitetu, totalitetu ljudske prirode, punoi ivota. Saznajnim odnosima prethode odnosi u ivotu, pa akcenat nije vie na Ja koje misli, ve na samom ivotu subjekta. Tako na mesto isto saznajnog subjekta stupa ivot sa svim njegovim stvaralakim mogunostima. Zato se Diltajeva filozofija i naziva filozofija ivota. Pod filozofijom ivota Diltaj misli odreene prelazne stepene izmeu filozofije i religioznosti, literature i poezije, slobodnije forme filozofije koje su blie svakodnevnom ivotu i ovekovim ivotnim potrebama. U mislioce koji poseduju takav stav spram filozofije i ivota Diltaj ubraja Marka Aurelija, Montenja, Niea i Tolstoja. On smatra da filozofiranje treba da sledi iz ivota i kao glavni zadatak filozofije istie da se ivot mora razumeti iz njega samog. Treba odbaciti sve transcendentne stavove i obratiti se onom to je dato samim ivotom. Usmerenost na razumevanje ivota razlikuje Diltaja od svih drugih filozofa koji nastoje da na poetski nain predstave svoju "ivotnu filozofiju", kao i od iracionalistikih tokova filozofije ivota u kojima se prvenstvo davalo intuiciji, instinktu. Re je o istorijski orijentisanoj filozofiji ivota; ta je ovek, na to pitanje moe odgovoriti samo njegova istorija; Diltaj esto pojmove ivot i istorijska realnost koristi kao sinonime, budui da je istorijska realnost ona realnost koja je ispunjena ivotom. Na isti nain, kao sinonime, Diltaj koristi pojmove kategorije ivota i kategorije istorije. Pitanje: kako razumeti ivot, imalo je za posledicu da se postavi i pitanje: kako je mogue nauno saznanje pojedinih linosti i kakvim se sredstvima to moe postii. Kljuno u razumevanju problema naunog saznanja duhovno-istorijskog sveta jeste samo razumevanje razumevanja koje moe imati razliite stepene, zavisno od interesa s kojim ovek pristupa razmatranju odreenog predmeta. Na viim nivoima razumevanje postaje blisko umeu koje Diltaj naziva tumaenje, ili interpretacija. Istorija nastanka posebne discipline koja bi bila u vezi sa tumaenjem tekstova ili dokumanata ljudskoga duha ima

svoj poetak u prvim pokuajima tumaenja Svetih spisa. Sredinom XIX stolea nauka o tumaenju, ili hermeneutika, dobila je zaslugom lajermahera svoj definitivni oblik. Jedan od njenih najveih problema jeste tzv. hermeneutiki krug: s jedne strane smisao dela kao celine moe se razumeti samo iz pojedinih njegovih delova (rei, reenica), a s druge, razumevanje nekog dela ve pretpostavlja opte razumevanje celine, bez ega otrgnuti delo iz konteksta ini se besmislenim. Tradicionalna hermeneutika interesuje Diltaja kao interpretacija ostataka ovekovog ivota koji su se sauvali u tekstu, ali razumevanje ivota nije analogno razumevanju bilo koje druge oblasti, jer ovekov ivot nije ni "predmet" ni "tekst". Zato u odnosu na ivot istraiva ne moe zauzeti neku poziciju "sa strane" i polazei od toga da se ta pozicija ve poseduje. Kako se radi o ivotu u celini, uporina taka ne moe biti ni neki pojedinani ivot. ivot se moe razviti samo iz njega samog i to na raun novosteenog iskustva. Poto je metodu razumevanja formulisanu u raznim humanistikim naukama Diltaj nastojao da pokae na planu ljudskog ivota u celini, njegovo su stanovite mnogi odredili kao filozofsku hermeneutiku. Treba imati u vidu da pojam hermeutika sam Diltaj u svojim radovima nije koristio. Prvi je to uinio Hajdeger u svojim predavanjima (1919-1925), a njega je kasnije sledio H.G. Gadamer u svom slavnom spisu Istina i metoda kojim je dao snaan impuls daljim istraivanjima. Sm Diltaj je smatrao kako je temelj nauk o duhu psihologija a ne hermeneutika. Za razliku od filoloke hermeneutike koja se permanentno moe vraati tekstu, filozofska hermenutika nema tu mogunost budui da se njen predmet, sam ivot, neprestano menja; ivot je nemogue zahvatiti u svakom konkretnom trenutku a svako osmiljavanje ivota ili odnosa u ivotu bitno menja predmet istraivanja i deformie ga u skladu s oekivanjima istraivaa. Zato put razumevanja mora da se odvija kroz tzv. "objektivisanje ivota"2; re je o formama koje je sam ivot proizveo i u kojima on sam sebe saznaje. Metod filozofije ivota podrazumeva kod Diltaja doivljavanje, izraavanje i razumevanje. Slava Diltaja u najveoj meri je posmrtna a i to zahvaljujui njegovim uenicima; prva generacija njegovih uenika (Herman Nol, Eduard pranger, Teodor Lit) razvila je i primenila Diltajevu teoriju u oblasti pedagogije; to je razumljivo budui da je izvorno2

Ovaj pojam s obzirom na nain kako ga Diltaj koristi srodan je Hegelovom pojmu "objektivnog duha".

Diltajeva filozofija bila usmerena na ivot i njegovo preobrazovanje, pa je po njegovim reima najvii cilj svake istinske filozofije pedagogija u najirem smislu, nauka o vaspitanju oveka; zato svaka filozofska spekulacija ima svoj smisao samo radi delovanja. Zahvaljujui Diltaju pedagogija je postala univerzitetska disciplina. Neposredno nakon prvog svetskog rata recepcija Diltajeve filozofije dobija nove impulse i to zahvaljujui fenomenologiji i filozofiji ivota; na raskru ta dva pravca 1927. sa publikovanjem Sein und Zeit Hajdeger je zaao van granica Diltajeve filozofije. Na to je reagovao Diltajev zet Georg Mi knjigom Filozofija ivota i fenomenologija (1930). Radikalizacija diltajevske filozofije ivota nai e se potom u delu Karla Jaspersa, dok e filozofsku hermeneutiku na tragu Diltaja razviti H.G. Gadamer suprotstavljajui se metodologiji nauka i kritikoj teoriji kao i kasnijim istraivanjima teorije razumevanja (K-O. Apel).