walter benjamin - eseji.pdf

8/9/2019 Walter Benjamin - Eseji.pdf

1/319


2/319

BIBLIOTEKA

S A Z V E A

41

U R E D N I K

MILO STAMBOLI

R E C E N Z I J A : ZORAN KONSTANTINOVIC CRTE NA KORICAMA:

DUAN RISTI T E H N I K I U R E D N I K : BOGDAN CVRIN K O R E K

T O R : DOBRILA SIMIC IZDAVA: IZDAVA KO PR ED UZ EC E NOLIT,

BE O G RA D , T E RA Z I J E 27 T A MP A : G RA F I K O P RE D U Z E CE SLOBODAN

JOVI, BEOGRAD, STOJ ANA PR OT IC A 52 TI RA 2 : 5 .000 PR IM ER AK A


3/319

WALTER BENJAMIN

E S E J I

N O L I T B E O G R A D

1974


4/319

P R E V E O

MILAN TABAKOVI

REDAKCIJA PREVODA

BRANIMIR IVOJINOVI


5/319

O WALTERU BENJAMINU

I NJEGOVOM DELU


6/319


7/319

Kada je, po dolasku nacionalsocijalizma na vlast,i Valter Benjamin (Walter Benjamin, 18921940), po

put mnogih drugih ljudi od pera i boraca za sloboduduha, bio prisiljen da napusti Nemaku, za njega jeznao samo malen broj onih koji su poblie pratili raz

voj literarnog i kulturnog ivota kod Nemaca, pa sutom prilikom imali mogunosti da zapaze Benjaminoveizvrsno pisane knjievne kritike i njegove duboko mi

saone priloge istoriji razvoja ljudskog duha. Iz kazivanja savremenika poznato nam je, na primer, da su ukrugu oko Berta Brehta ovu veoma povuenu, dostamelankolinu i pomalo osobenjaku linost smatrali tih

godina za najznaajnijeg kritiara na nemakom jezikom podruju. Vreme je ovu ocenu potvrdilo i Benjamin je danas, vie od tri decenije nakon smrti, nairoko poznat i veoma cenjen ne samo u Nemakoj nego i

'van nje. Istaknuti filozof i sociolog T. Adorno istieu svojim seanjima da je od prvog trenutka u njemu

preovladao utisak da je u Benjaminu susreo jednu odnajznaajnijih linosti koje je imao prilike da upozna;

. Luka, u prvom delu svoje Estetike, opirno govori oBenjaminovim mislima; E. Bloh smatra da je Benja

min bio obdaren neuporedivim mikrofilolokim ulomi da je raspolagao upravo onim to je Lukau tolikonedostajalo, naime vanrednim smislom za znaajne detalje, za nove elemente u misaonim procesima i za ne-

shematska odstupanja. Uopte, otkako su 1955. godineobjavljeni Benjaminovi sabrani spisi u dva toma(Schriften), o njemu se neobino mnogo govori i pie,


8/319

10 Z O RA N K O N S T A N T I N O V I

i njegove misli se rado citiraju. Kada je prvo izdanjenjegovih spisa bilo zaas razgrabljeno, izdavaka kuaSuhrkamp, pripremajui novo, proireno i potpunije

izdanje, da bi udovoljila velikom interesovanju, objavila je u izboru dva toma eseja: Illuminationen iAngelus Novus, uz to i dva toma izuzetno dragoceneBenjaminove prepiske i, kao posebna izdanja, pojedinenjegove eseje, knjievnoteorijske radove, zbirke afori-

zama i autobiografska seanja njegovih savremenika. Odpriloga sa tako irokim spektrom inter esov an ja odabrani su za ovaj prevod Benjamina na srpskohrvatski je

zik oni radovi za koje bi se moglo rei da su najkarak-

teristiniji za Benjaminovo stvaralatvo, i to tako dadaju to potpuniju sliku o temama i podrujima kojimaje ovaj pisac posveivao posebnu panju.

Meutim, razlog otkrivanju toliko dugo vremenanepoznatog autora, njegovoj iznenadnoj i neobino bujnoj renesansi, ne bi zapravo trebalo potraiti jedino utome to je Benjamin zaista vanredan esejist, sa uvekkristalno jasnim tokovima misli, koji se ita sa osobitim uivanjem, ve je razlog ovolikom interesovanju svakako isto toliko u tome to je Benjamin svim problemima pristupao kao marksist, trudei se da razvije istinsko marksistiki metod u posmatranju knjievnostii, uopte, svih fenomena kulture. Nastali ve i u godinama ortodoksnog kursa, radovi Valtera Benjamina su

svetla svedoanstva marksistike doslednosti u traganjuza nesputanim razvojem materijalistikog idejnog gledanja na svet, na umetnost i na knjievnost. Danas, kadaiz vremenske razdaljine od nekoliko decenija i poueni

gorkim posledicama staljinistikog perioda u istorijiradnikog pokreta, razmiljamo o tim previranjima i utraganjima za marksistikim stavom u umetnosti i kulturi, oseamo poseban dug prema Benjaminovoj linosti i njegovom delu. U dugo vremena nezapaenomBenjaminovom delu susreemo se u posmatranju svakog problema sa metodskim pristupom koji je uvekduboko marksistiki a pritom osloboen svakog dogmatskog shematizma. Tim pre na pogled u elji da

odredimo marksistiki metod u nauci o knjievnosti mora biti usmeren u pravcu Valtera Benjamina i njegovog dela. Zajedno sa R. Garodijem, E. Goldtikerom, L.Goldmanom, L. Kolakovskim, E. Blohom, H. Majerom iT. Adornom ukljuujemo danas V. Benjamina u onaj


9/319

W A L T E R B E N J A M I N

najui krug mislilaca za koje nam se ini da bi, kadaje re o istinskom marksistikom pogledu na svet knji

evnosti i umetnosti, kod njih trebalo potraiti polaznubazu da se takav pogled blie odredi u svom sadraju;odgovor na pitanje: kako se marksistiki posmatrajufenomeni knjievnosti i umetnosti, i do kojih rezultatadovodi takvo posmatranje, gledajui kako na pojedinepisce, pokrete i epohe, tako i na knjievnost i umet-nost u celini kao neotuive manifestacije slobodnogljudskog duha. Ozbiljna analiza takvih pitanja teko semoe zamisliti bez poznavanja priloga koji je mark

sistikoj misli dao Benjamin.Pri tome valja imati na umu da se Benjamin rela

tivno kasno opredeljuje za marksizam, kada je herojskiperiod marksistikog pogleda na svet u Nemakoj vepripadao prolosti. Ali se zato drao tog pogleda i ondakada su mnogi renegati stvarali od antikomunizma novpogled na svet. Moda je ovakva nesavremenost znakda je re o oveku koji ni po koju cenu nije eleo da seposveti nekoj nauci za koju bi moglo da se kae da jeupravo u modi. Svoje opredeljenje za marksizam objanjava ne toliko nekom solidarnou sa politikim inaunim predstavnicima ovog pogleda na svet, ve izpobune protiv shvatanja graanske nauke o knjievnosti, protiv preovladavajueg metoda duhovnoistorij-skog gledanja na razvoj oveanstva kakav su zastupali Diltajevi sledbenici F. Gundolf i E. Bertram. Bioje svestan toga da su idealistiki sistemi pretrpeli neus-peh i da je namesto njih imalo da doe materijalistikoobjanjenje sveta. Meutim, nikada marksistiku teoriju ne shvata kao obian recept, ve kao bogatstvo duhai kao radost nad razmiljanjem. Upravo neobuzdanomsnagom govori o klasnoj borbi kao pravovremenom de-lovanju da se ne bi zalutalo na putu koji vodi u budunost i prestalo postojati u istorijskom smislu. Ove mislio klasnoj borbi zapisao je 1928. godine, svega etiri

godine posle prvog nagovetaja u pismu upuenom pri

jatelju da je sreo boljeviku glumicu iz ]Letonije,Asju Lacis, sa kojom satima govori o radikalnom komunizmu, l da mu ti razgovori donose oseaj kao da jeuspeo da se oslobodi od neega to ga je sputavalo ititalo. U drugom pismu istie da ve godinama nije toliko napeto itao neko delo koliko Istoriju februarskerevolucije Trockog. Veliko interesovanje za Rusiju i za


10/319

12 Z O R A N K O N S T A N T I N O V I C

prilike posle Revolucije navele su ga da u dva mahaposeti Moskvu, 1926. i 1927. godine. Tim putovanjimadugujemo i nekoliko zanimljivih osvetljenja tadanjih

prilika u sovjetskoj literaturi i u sovjetskom filmu(Politiko grupisanje ruskih pisaca i O situaciji ruskefilmske umetnosti), koja zasluuju posebnu panju kaodokumenti svoga vremena. U pismu koje tada iz Moskveupuuje poznanici, nemakoj vajarci, kae, izmeu ostalog, da mu je nemogue proceniti kako e se prilikerazvijati ubudue u Sovjetskom Savezu, na momente jei skeptian, ali je ipak svestan da se nalazi u ii velikogdrutvenog prelamanja za kojim i on lino tei. Tonovi

kritike ponavljaju se i u poveem dopisu iz Moskve,objavljenom u asopisu Die Kreatur", 1927. godine.Kao budan posmatra zapaa kako se u prvim godinama posle Lenjinove smrti sovjetsko drutvo poinjepretvarati u kastinsko drutvo i nad tim je iskrenozabrinut, ali ipak ili upravo zato zavrava svoj lanakvelikom apoteozom Lenjinu. Inae, Benjamin se i pretoga interesovao za rusku knjievnost, za atmosferu

slovenskog sveta, ime nastavlja jednu od pozitivnihtradicija kod Nemaca, vezanih za Rilkea, E. Barlaha iT. Mana. Esej Idiot" Dostojevskog objavljen jo 1921.

godine, jedan je od odraza takvog Benjaminovog inte-resovanja. Time to prikazuje sudbinu svog, sloven

skog naroda, Dostojevski po miljenju Benjamina prikazuje i sudbinu sveta. Nigde se sudbina tog sveta neopisuje dublje nego u ruskoj knjievnosti, i nigde serevolucionarna misao nije vie uzdigla nego kod Rusa.

Ovakav razvojni put nemakog intelektualca, Jevre-

jina iz ugledne graanske kue, svakako je veoma zanimljiv, premda nije neobian. tavie, u mnogo emuizgleda nam slian Brehtovom pribliavanju marksistikom pogledu na svet: postepeno ali zato duboko poniranje u klasina dela marksizma, uvek sa izvesnom do

zom skepse prema onima koji su iz tih dela uzimali samo poneku parolu i koristili se njome u razne svrhe.

Roen u Berlinu kao sin bankarskog strunjaka,potonjeg antikvara i trgovca umetnikim predmetima,

Benjamin je, za razliku od svog oca, koji je prevashodnozaokupljen komercijalnom stranom bavljenja umet-nou, mogao nalaziti istinsko uivanje u onim prele-

pim predmetima koji su p r o l a z i l i kroz oeve ruke. Ljubav prema umetnosti i interesovanje za politika zbiva-


11/319

W A L T E R B E N J A M I N 13

nja dve su sklonosti koje se rano javljaju kod mladogBenjamina. Jo kao gimnazijalac, pod pseudonimom,poinje da objavljuje prve priloge u omladinskim asopisima, da bi se u isto vreme prikljuio omladinskompokretu koji je predvodio G. Vineken. Teko da bismodanas znali da je Vineken bio pobornik nekakve reforme kolstva i vaspitanja da neko vreme nije snano uticao na mladog Benjamina. A sve to je zapravo biloparadoksalno, i to u velikoj meri, jer teko je uopte zamisliti preosetljivog i izrazito individualistiki nastrojenog Benjamina ne samo u tom kolektivu, ve, uopte, u nekom kolektivu, premda e on i kasnije, ponekad i grevito, tragati za kolektivima kojima bi se mo

gao pridruiti. Meutim, Vinekenov pokret bio je poneemu i zanimljiv. S jedne strane izrazito antigraan-

ski u svojim shvatanjima, razvijao je s druge strane kod svojih lanova i nekakvo mistino oboavanjeprirode. Meutim, ni takav spoj u shvatanjima nije tadatoliko neobian koliko bi moglo da izgleda na prvi

pogled. Socijaldemokrati su bili osnovali svoju organizaciju prijatelja prirode; najznaajniji nemaki knjievnik toga vremena, Gerhart Hauptman, pokuava daobjedini u svom delu problematiku proletarijata samitskim poniranjem u praiskonske izvore prirodnih tajni. Tim dvojstvom bremenit je nemaki naturalizamu celini i ono se neprikriveno odraava u stilskim na

stojanjima toga doba poznatim pod imenom Jugendstil". No, na poetku druge godine svetskog rata, Benjamin, kome je tada dvadeset i tri godine, upuuje pismo Vinekenu, u kome mu zahvaljuje na idejnim pod-

sticajima koje je od njega primio, ali ne krije ni svojerazoarenje to se Vineken prikljuio onima koji slaverat i koji tu omladinu, za koju izjavljuju da ele da jeuzdignu do lepih ideala, sa praznim frazama alju ubesomuno klanje i u smrt.

Kada je uputio ovo pismo, Benjamin jo nije biozavrio studije filozofije, koje je 1911 bio zapo

eo u Berlinu i zatim nastavio u Frajburgu. Huserl etek kasnije postati profesor filozofije na tom univerzitetu i uiniti ga sreditem fenomenolokih istraivanja.

Ali Benjamin tada ve zna za Huserla, to se moe razabrati iz njegove prepiske sa prijateljima, i susret saHuserlovom fenomenologijom od presudnog je znaajaza celokupan metodski pristup problemima o kojima je


12/319

14 Z O RA N K O N S T A N T T N O V I

pisao. Huserl je na poetku stolea bio objavio svojaLogika istraivanja, deceniju kasnije znamenitu ra

spravu Filozofija kao ista nauka, koju Benjamin itasa najveom panjom i koja ga podstie da i sam napie traktat posveen raspravljanju o pojmu i sutini.Huserl, naime, ui da nije bitna sama materija, venain na koji saznajemo tu materiju, predmete koji sekonstituiu u naoj svesti, njihova sutina. Napornimintelektualnim radom treba prodirati do tih sutina itim putem do najvie sfere ljudskog saznanja. Zato jetraganje za sutinama glavna tema fenomenologije.

Dogmatiari meu marksistima estoko su napadali

Huserla i njegovu fenomenologiju kao krajnji subjek-tivizam koji ne priznaje objektivno postojanje sveta.Luka naziva fenomenologiju steznikom u koji se mogusmestiti sve buroaske teorije. Svakako, fenomenologija je inspirisala mnoge formalistike teorije, ali sa-vremena marksistika misao vie ne zaobilazi fenomenologiju. Benjamin je marksist po svom idejnom gledanju na svet, ali je ujedno i fenomenolog kada je reo metodskom postupku. Lucidno uoava fenomene i sa

stilistiki doteranom akribijom, polazei uvek iz filozofske osnove, on ih ispituje i do tanina analizira, izdvojene iz njihovih svakodnevnih relevantnosti, koje suinae sklone da nam prekriju pogled na same predmete.

A to je upravo ono to fenomenologija zahteva pozivajui nas da se vratimo samim predmetima. itati Benjamina i njegove radove znai oima marksistikog teoretiara fenomenolokim putem tragati za sutinama.

A ovo produbljivanje fenomenolokog metodskogpostupka, njegovo postepeno, sve intenzivnije usvajanje,kod Benjamina je ilo uporedo sa njegovim politikimrazvojem. Kao student usmerava svoje napade na ne-maka studentska udruenja, legla konzervatizma ireakcionarnih, junkerskih obiaja. Broj naprednih studenata na nemakim univerzitetima tada je relativnomalen i Benjamin razvija veliku aktivnost. U predveer

je svetskog rata, u vie mahova putuje u Francusku i uuslovima izrazite nemako-francuske napetosti uspo

stavlja kontakte sa progresivnim Francuzima. Kada jeizbio prvi svetski rat, on je jedan od retkih nemakihintelektualaca koji nisu podlegli ovinistikoj histeriji.U tim ratnim godinama, meutim, on postaje svestan i

svog jevrejskog porekla. Preko G. o l e m a , poznatog is-


13/319


traivaa starojevrejskih tekstova, stupa u dodir sa cionistikim pokretom. Meutim, za razliku od drugih ne-makih intelektualaca jevrejskog porekla, on nikada nije prestao da se osea nemakim Jevrejinom i takvoopredeljenje ostaje za njega merodavno i poto se 1911.godine bio preselio u Bern, gde nastavlja studije, kojezavrava odbranom doktorske disertacije pod naslovomPojam umetnike kritike u nemakom romantizmu. Ni

je sluajno to je Benjamin odabrao upravo ovu temu.U doba romantizma, na pragu graansko-kapitalistikogdrutva, prvi put se i osetila nelagodnost zbog togdrutva koje se nagovetavalo, zloslutna jeza zbog ove-

kovog otuenja, zbog opredmeenja i zamraenja svihLjudskih odnosa u svetu kome e jedino biti stalo daproizvodi robu. Romantiarski protest upuen nadiru-em kapitalizmu pretvorio se u pobunu okrenutu prolosti: u drutvenim odnosima srednjeg- veka, u narodui u narodnom kolektivu romantiari su videli spas. Uisto vreme, meutim, oni su znatno doprineli tome dase izgradi odvaan duh kritike, razmiljanja, subjekti-vizma, karakteristinih elemenata novog razdoblja. Kri

tika je za romantiare najizvorniji stvaralaki akt izapravo tek kritiar dovrava umetniko delo, na tajnain, naime, to mu otkriva tajnu.

Godine 1920. Benjamin se vraa u Nemaku i priprema habilitacioni rad, kako bi mogao da se posvetinastavnikom pozivu na nekom od nemakih univerziteta. Taj rad, pod naslovom Poreklo nemake tragedije, izuzetno je znaajan kao osvetljenje dotada jo malo istraivane knjievnosti XVII stolea. Ujedno, Benjamin u njemu daje izuzetno nijansirane definicije sudbine, tuge, melanholije, da bi se zatim usredsredio naalegoriju, toliko karakteristinu za umetnost baroka.Dosledno fenomenoloki, Benjamin traga za sutinomalegorije i nalazi je u tajnovitom, privilegovanom znanju, u mogunosti da se samovoljno vlada u podrujumrtvih stvari, u onoj beznadenoj praznini za koju sepretpostavlja da je beskonana". Meutim, bez obzira

na valjanost toga rada i na veliki intelektualni dometnjegovog autora, univerzitet u Frankfurtu odbija dasprovede habilitacioni postupak, uslov za Benjamina daga neki od univerziteta izabere za nastavnika. U tom inu Benjamin je imao prilike da na sebi iskusi svu gorinu prilika u Vajmarskoj Republici. Po svim spoljnim


14/319


znacima, Nemaka je tada demokratska i parlamentarna drava, ali su reakcionarne snage u njoj toliko silneda su uvek u stanju da prepree put slobodoumnim

misliocima i, uopte, toliko mone da toj demokratijiuine kraj u trenutku kada su mislile da poraenoj Ne-makoj nije vie potreban ovaj smokvin list" na putunjenih imperijalistikih prohteva. Rezultat ovakve politike u najirim okvirima je bio Hitler, u okvirima Be-njaminova ivota, koji se tada probijao kao slobodan

publicist, kao novinar i prevodilac, jer od roditeljskogimetka ostala mu je nakon rata jedino vila u otmenojberlinskoj etvrti, neminovnost da se prikrije kako bi

jo neko vreme mogao da nastavi publicistiki rad podraznim pseudonimima (D. Hole, K. Konrad) i konanosaznanje da mu u Nemakoj vie nije mesto. Materijalna neizvesnost pod kojom je godinama iveo svakakoje razlog tome to je njegovo delo zapravo ostalo fragmentarno, premda je u dubini due teio da jednomnade vremena i mogunosti za velike i obimne sinteze.

Kada je 1934. godine emigrirao u Francusku, u Pariz, tamo radi kao saradnik Frankfurtskog instituta za

socioloka istraivanja, koji se, tako rei u punom sastavu, bio preselio u Francusku. Na pisac se tada nalazi na pragu pete decenije ivota; razne nedae, sukobi

sa porodicom i raskid braka duboko su uticali na njegadok su mu politike prilike onemoguavale da nastavi

sa saradnjom u listu Frankfurter Zeitung" i u nedelj-niku Die literarische Welt", da preko frankfurtskogradija govori o problemima knjievnosti. Jedina ali zatovelika uteha je prijateljstvo sa mnogim istaknutim in

telektualcima, pre svih sa S. Brehtom. Iz tog duhovnogsrodstva i bliskosti sudbina proizilo je nekoliko Benja-minovih eseja. Naroito poev od 1930. godine, Benjamin se u vie navrata kao kritiar zauzima za Brehta,koji je tada, dodue, uspean ali i, od mnogih veomaosporavan pisac. U ovom izdanju italac e nai esejeta je epsko pozorite? (objavljen u zborniku Maund Wert", 2, 1939), Komentari uz Brehtove pesme (odkojih su neki objavljeni 1939. u vajcarskim novinama)

i Razgovori sa Brehtom (objavljeni tek 1966. godine').Prvi esej na izuzetno privlaan nain izlae glavne elemente epskog poarita, dramskog oblika za koji se spravom smatra da mu je Breht tvorac. U KomentarimaBenjamin daje polaznu bazu za razumevanje estetskih


15/319


kvaliteta Brehtove lirike i upozorava da za one kojimaizgleda da komunizam nosi peat jednostranosti, paljivije itanje Brehtove zbirke pesama moe znaitiveliko iznenaenje. Benjamin je svestan razvoja Brehtove poezije od asocijalne do socijalne lirike, ali za svaku njenu fazu istie da Breht ni u jednom trenutkunije bio apolitian, odnosno kako bismo danas rekli

da je uvek bio angaovan pisac i pesnik. Razgovorisu zabeleeni u vidu dnevnika i odnose se na Benjami-nove susrete sa Brehtom 1934. i 1938. godine.

Uslovi ivota u Parizu, meutim, ne daju Benjami-nu mnogo mogunosti da radove odmah ili uopte pu-

blikuje. Najvei deo onoga to je nastalo u godinamaemigracije bie objavljeno tek posmrtno, u njegovimsabranim- spisima. 1939. godine kada je Hitler zagazio urat, Francuzi ga zatvaraju i dre interniranog puna trimeseca, kao dravljanina neprijateljske zemlje. Posred

stvom prijatelja dobie, dodue, vizu za Ameriku, alise put do te zemlje, gde je konano trebalo da naeutoite, pretvara u bekstvo pred nemakim trupamakoje nadiru kroz Francusku. Benjaminu polazi za ru

kom da pree pansku granicu, ali u malom pograninom utvrenju kojega se bio dokopao stavljaju mu doznanja da e biti izruen gestapou. U krvavoj istorijiratnih zloina, dela neutralnih ili toboe neutralnihdrava koje su Nemakoj i njenim saveznicima omoguile da vode rat, njihove obimne isporuke sirovina injihovo odbijanje da prue utoite beguncima, izgledaju moda neznatna u poreenju sa onim to je Ne-maka uinila, no ipak ta dela nisu nita manje zloi

naka. Suoen sa injenicom da e mu, moda, vesutranji dan doneti najsvirepija muenja, Benjaminje doneo odluku da ne saeka trenutak izruenja, ve jedobrovoljno poao u smrt, unevi u svoje krhko telootrov koji je skriveno nosio sa sobom. Mnogi dragocenieseji koje je zamislio ostali su nedovreni i vrednostonoga to je time izgubljeno jedino moemo procenitipo onome to je ipak napisano, uprkos svim tekoama.

Benjaminova specifina knjievnoestetska esejistika poinje zapravo istraivanjima o Helderlinovoj lirici,nastalim 1914. godine (Dve pesme Fridriha Helderlina).Ve u tim analizama se ogleda posebnost Benjaminovognaina razmiljanja. Njega ne zanima ni proces nastanka tih pesama, ni pesnikova linost, niti pesnikov pogled


16/319

18 Z O R A N K O N S T A N T I N O V I

na svet, ve ona posebna i jedinstvena sfera u kojoj poiva ta poezija, Ta sfera je proizvod i preduslov za pes-mu u isto vreme. Zato nije teko na ovom primerurazgraniiti Benjaminov postupak od raznih predstavnika duhovnoistorijskog pravca, koji su prisvajali za

sebe pravo da su otkrili ovog zaboravljenog pesnika, iod odgovarajuih Hajdegerovih interpretacija, koje krue oko smisla egzistiranja uopte. Filozofsko nadahnutesu i Benjaminove analize, ali za razliku od Hajdegerovihteko razumljivih misaonih spekulacija, Benjamin se

stalno kree na dobro fundiranom tlu opipljive argumentacije.

Danas, kada je toliko pisano o Helderlinu, u stanjusmo da procenimo misaonu dubinu i saetu preciznostBenjaminovog eseja o tom nesrenom nemakom pes-niku. No proi e nekoliko godina od tog eseja dokneko od poznatijih i uticajnijih savremenika ne obrati panju na Benjaminovo delo. Ta linost je H. Hof-manstal, ugledan i priznat pesnik. Njemu je dospeo uruke manuskript Benjaminovog eseja o Geteovom romanu Srodstva po izboru. Proitavi ga, Hofmanstal izjavljuje poznanicima da je to upravo neuporediv lanak

i odmah ga objavljuje u svom asopisu Neue deutscheBeitrge". Otada posveuje puno panje Benjaminovojesejistici, nalazi mu izdavae i njihova prepiska je trajala do Hofmanstalove smrti.

Kau da je Hofmanstala najvie privlaio Benjaminov jezik, ono divno objedinjavanje, ozareno i transpa-rentno, filozofije sa idejom humaniteta. Izuzetno leprad u tom smislu, napisan ve posle Hofmanstalove

smrti, svakako su autobiografski zapisi Detinjstvo uBerlinu oko 1900. godine, od kojih su neki objavljeni

kao feljtoni u listu Frankfurter Zeitung", no koji suse kao poseban rad, onako kako ga je pisac i zamislio,pojavili tek posle drugog svetskog rata. Pesnika vizija i istina u ovim zapisima zaista su potpuno sjedinjeni. Ta kristalno jasna i u isto vreme dubokom dinamikom proeta proza, fragmentarna a ipak celovita,otkriva nam se kao onakva pripovedajua filozofija okojoj je eling u svoje vreme govorio da bi trebalo

da je ideal svakog filozofiranja. Iz svakog od tih Benja-minovih fragmenata govori uman filozof, ali se njegova-

filozofija, ozarena seanjima, pretvara u najlepu literaturu. I premda, vie poput Kafke i Frojda a za razliku


17/319


od A. niclera, J. Vasermana, F. Verfela i St. Cvajga,nikada nije osobito isticao da je Nemac, ve je kaoJevrejin bio svestan i svih razlika koje je svakodnevni

ivot nametao, iz njegovih opisa izbija neizmerna ljubavprema rodnom gradu Berlinu.

Od politikih eseja najznaajniji je, verovatno, radpod naslovom Prilog kritici sile, objavljen 1921. u asopisu Archiv fr Sozialwissenschaft und Sozialpolitik".Filozof i kada govori o sili, Benjamin kritiku sile svodina filozofiranje o njenoj istoriji. Re je, zapravo, o filozofiji istorije sile, kao to postoji i filozofija istorije

uopte, jer po Benjaminu jedino ^razmiljanje oporeklu sile omoguuje i kritian, razgovetan i odluanstav prema njenim aktuelnim oblicima, olienim tadapre svega u faizmu. S retkom visprenou otkriva kakosila vodi s one strane prava, u podruje zla, ali, svodeii u ovom sluaju fenomenolokim putem silu na njenusutinu, ukazuje i na njenu neophodnost kada je re orevolucionarnom preobraaju sveta. Istinsko revolucionarno nasilje ini mu se ujedno i najvia manifestacija

ovekove snage. Toj grupi filozofsko-politikih esejapripadaju i radovi: Istorijsko-filozofske teze, Sudbina ikarakter i Iz podnevnih senki. Istorijsko-filozofske tezepotiu iz 1940. godine i verovatno su poslednji Benja-minov rad, kao takav i karakteristian za njegov razvojni put, koji na kraju polazi u dva pravca, koji suu sve veoj meri proimali njegovo interesovanje: u

pravac filozofije jezika i filozofije istorije. Od ukupnoosamnaest slobodno nanizanih teza u tom eseju, panju

svakako privlai prva teza, zaodevena u priu o automatu koji na svaki potez ahiste odgovara uspelim pro-tivpotezom, delo skrivenog grbavog patuljka. Jer koliko

god Benjamin istie da je borbena, potlaena klasa uMarksovom smislu subjekt istorijskog saznanja i da eta klasa dovriti delo osloboenja oveanstva, upravo

sa priom o tom automatu, koji je, kao simbol istorijskog materijalizma, nepobediv u odluivanju sudbinesvetskog razvoja, promiljeno asocira svu opasnost do

koje dolazi kada se taj i takav automat udruuje sateologijom, sa sutom dogmom. U eseju Sudbina i karakter, objavljenom 1921. u asopisu Argonauten", Benjamin je bio razvio misao o kauzalnoj povezanosti sudbine sa karakterom i tu misao vodi do analiza savre-mene fizionomike. Piui taj esej, Benjamin jo nije


18/319

20 Z O R A N K O N S T A N T I N O V I O

bio prouio klasike marksizma, ali je materijalistikii dijalektiki nain miljenja ve prisutan. Ovo je sluaji u aforizmima, meditacijama i kratkim skicama pod

naslovom Iz podnevnih senki, odlomku iz sveske Jedno-smerna ulica, objavljene 1928. godine. Vidimo kolikoupravo detalj moe da privue Benjaminovu panju i,zapravo, nije mu cilj aforizam, ve elja da u okvirutakvih detalja izrazi neku celovitost.

ini nam se da je najdragoceniji rezultat svih Be-njaminovih pokuaja da svoje razmiljanje najintenzivnije povee sa materijalistikim kategorijama i da us

postavi ne samo afinitet ve i identitet svog naina raz

miljanja sa materijalizmom, izraen u radu Umetniko

delo u veku svoje tehnike reprodukcije, objavljenomZa Benjaminova ivota, 1936, samo na francuskom jeziku, premda je postojao i nemaki original, koji je unekim delovima i razraeniji, pa je i za ovaj prevod nana jezik korien nemaki tekst. Ovaj lanak nesumnjivo je jedan od najznaajnijih priloga filozofiji umetnosti koje je dala generacija izmeu dva svetska rata.

A. Malro se obimno njime koristio u razradi svoje filozofije umetnosti i danas ve sa sigurnou moemo rei

da e i ubudue snano delovati, jer je zaista pun uzbudljivih otkria i osvetijavanja. Mnoge probleme filo

zofije umetnosti Benjamin je prvi uoio. Polazei odtoga da umetniko delo, koje je neto jedinstveno i koje

se samo jednom javlja, usled toga to se, zahvaljujuisavremenim tehnikim sredstvima, u novije vreme moemasovno umnoavati ili bezbroj puta ponavljati, Benjamin i pored izvesne tuge to je time unitena aura umetnikog dela, ipak sa zadovoljstvom dolazi do zakljuka

da mogunost reprodukovanja umetnikog dela doputamasama da konzumiraju umetnost u tolikom obimukoliko to pre ovoga nikada nije bio sluaj. Ta mogunost reprodukovanja umetnikog dela menja odnos mase prema umetnosti: masa je kao matrica iz koje pro-izilazi nov odnos prema umetnikim delima, i taj kvan-titet daje nov kvalitet. Zato je u problemu masovne

potronje umetnosti sadran i progres. Donekle srodan ovim razmiljanjima, esej Pisac kao proizvoa,koji nam je ostao sauvan kao tekst predavanja kojeje Benjamin odrao 1934. godine u Parizu, dopunjujeizlaganja o umetnikom delu koje se moe reprodu-kovati.


19/319


Od eseja u kojima Benjamin daje svoju ocenu o pojedinim pravcima u knjievnosti, za ovu priliku izabran

je esej Nadrealizam. Benjamin taj pravac pre svega vidikao nejednak raspon koji od Francuza vodi do Nemaca,s tim to od Bakunjina naovamo niko nije radikalnijeisticao shvatanje slobode nego nadrealisti. Oni su do-krajili liberalni moralno-humanistiki ideal slobode iumesto toga proglasili osloboditaku borbu oveanstvau njenom najjednostavnijem, revolucionarnom vidu zajedini ideal kome vredi sluiti. Za razliku od marksis-slikih dogmatiara, Benjamin upozorava da bi bilopogreno ukoliko bi se prenaglasila anarhistika komponenta u tenjama nadrealista. Za njega su, u trenutkudok je pisao taj esej (objavljen je poetkom 1929. godine u asopisu Die literarische Welt"), nadrealisti jedini koji su shvatili zahteve Komunistikog manifesta.

Zanimljivo je da se Benjamin, kada je re o pojedinim piscima, pre svih interesovao za one koji se obino

oznaavaju kao reakcionarni ili, u najmanju ruku, kaokonzervativni: za Frusta i Bodlera, ma primer, za Geor-

gea i za druge. Jedini izuzetak je Breht. Inae, od nema-kih pisaca napisao je eseje o J. P. Hebelu i Hofman-stalu, o Vilandu i Georgeu, o G. Keleru i R. Valzeru, oKafki i K. Krausu. Vanredan esej Franc Kafka, objavljen je 1934. godine povodom desetogodinjice Kafkine

smrti. Benjamin podjednako odbacuje kako psihoana

litiko tako i teoloko tumaenje Kafkinih iskaza. Velikavrednost Kafkina je u njegovoj filozofskoj dubini. Uvelikoj diskusiji koja se i danas vodi oko Kafke, Benja-minov esej dobro e nam posluiti. Pored nemakihpisaca, veliki deo Benjaminovih radova posveen je ifrancuskoj knjievnosti. Zanimaju ga kako sociolokiproblemi (O sadanjoj drutvenoj poziciji francuskihpisaca), tako i posebno pojedini pisci i pesnici: presvega id, Prust, Bodler i Balzak. U razmatranjima o

Prustu i Bodleru pokuava da ispita problem deka-dentnosti; id je za njega pesnik izuzetnih sluajeva";Balzak klasika evropskog romansijerstva. Ogranienostprostora kojim su raspolagali prireivai ovog izboradopustila je jedino da se prevedu radovi: O nekim motivima kod Bodlera i Prilog Prustovom liku. Prvi esej,


20/319


objavljen 1939 godine, zapravo je tanana studija omotivu gomile. Polazei od tog motiva kod E. A. Poai E. T. A. Hofmana, Benjamin se usredsreuje na

varijacije takvog motiva kod Bodlera, dovodei ih stalnou vezu sa Diltajem i sa Bergsonom, sa Frojdom i u irem obimu sa filozofijom ivota (Lebensphilo

sophie), s tim to i u tom eseju nailazimo na povezivanje sa Marksom i s Marksovim pojmom mase. Uradu o Prustu, objavljenom deset godina pre eseja o

Bodleru, Benjamin polazi od Prustovih Traganja zaizgubljenim vremenom da bi analizirao dve ravni stvar

nosti: ivot kakav je zaista i ivot kako ga se sea onajkoji ga je iveo i doiveo. Esejistika sa tematikom izfrancuske knjievnosti nastala je velikim delom uzBenjdminove prevode francuskih pesnika i pisaca i izlinih susreta sa ponekima od njih.

asopisu koji je pripremao, no koji iz materijalnihrazloga ipak nije bilo mogue pokrenuti, Benjamin jeodredio ime Angelus Novus", prema jednoj slici eks

presionistikog slikara P. Klea, koja prikazuje anelarairenih krila kako se, ponesen burom, upravo priprema da poleti, dok mu je pogled okrenut unazad, alo

stan zbog onoga to vidi za sobom i to ostavlja. Benjamin je bio fasciniran tom slikom. Za njega je toaneo istorije, licem okrenutim prolosti, svim katastrofama i uasima, ali ujedno i svim vrednostima kojeje ta prolost stvorila. Bura je zahvatila anelovakrila i neodoljivo e ga poneti napred, u budunost.

Ta bura je za Benjamina progres; ona je silnija i morabiti silnija od snage koja nas vezuje za prolost. U

proglasu za svoj nesueni asopis Benjamin u simbolici ove slike vidi i zadatke knjievne kritike: da seosvre na ono to je bilo, i da to to je bilo uinikorisnim za poletanje u budunost. Poto se ve blizu

sto godina svaki nedorasli feljton moe predstavljatikao kritika, prva dunost je da se povrati snaga kritikoj rei. Vie nego do sada, vie nego to je i roman

tiarima polo za rukom, zadatak pozitivne kritikesastoji se u tome da se ogranii na pojedino umetnikodelo a tek potom da prikazuje velike povezanosti. Jerprevashodhi zadatak kritike nije kako mnogi misle


21/319


da pouava prikazujui istoriju niti da obrazujeporeenjem, ve da saznaje ponirui u delo. Ona je

duna da polae rauna o njegovoj istini i takvo polaganje rauna umetnost nita manje ne zahteva od filozofije." Nije li time Benjamin anticipirao rezultatemnogobrojnih diskusija o istinskoj marksistikoj kritici: o neminovnosti da takva kritika uvek mora bitiusmerena ka budunosti, ali i svesna vrednosti u prolosti.

Zoran KONSTANTINOVI


22/319

ESEJI


23/319

I


24/319


25/319

O JEZIKU UOPTE I JEZIKU LJUDI

Svako ispoljavanje ljudskog duhovnog ivota moemo shvatiti kao vrstu jezika, a ovo shvatanje, onakokako to istinit metod ini, svuda otvara nova pitanja.Moemo govoriti o jeziku muzike i plastike, o jeziku

prava, koji nema nikakve neposredne veze s onim jezi

cima na kojima su sastavljena nemaka ili engleska sudska reenja, kao i o jeziku tehnike, koji nije struan jezik tehniara. Jezik u takvom kontekstu znai pincip ori-

jentisan na saoptavanje duhovnih sadrina u odgovarajuim predmetima: u tehnici, umetnosti, pravu ilireligiji. Jednom reju: svako saoptavanje duhovnih sa-drina jeste jezik, pri emu je saoptavanje kroz resamo poseban sluaj, sluaj ljudskog saoptavanja, odnosno saoptavanja koje mu se nalazi u temelju ili sena njemu zasniva (pravo, poezija). Postojanje jezikase, meutim, ne protee samo preko svih podrujaljudskog duhovnog izraavanja, kojem je u ovom ilionom smislu jezik uvek imanentan, nego se proteenaprosto na sve. Nema takvih zbivanja ili stvari ni uivoj ni u neivoj prirodi koji na izvestan nain ne

bi uestvovali u jeziku, jer za sve njih je bitno da sa-optavaju svoju duhovnu sadrinu. Re jezik", meutim, u takvoj upotrebi uopte nije metafora. Jer sasvimje ispunjeno sadrinom saznanje da ne moemo zamislitinita to svoje duhovno bie ne bi saoptavalo putem izraza; vei ili manji stepen svesti sa kojim je takvosaoptavanje prividno (ili stvarno) povezano ne


26/319

30 W A L T E R B E N J A M I N

moe nimalo promeniti injenicu da ni u emu ne moemo zamisliti potpuno odsustvo jezika. Postojanje koje

bi bilo bez svakog odnosa prema jeziku jeste ideja;

ali ova ideja ne moe se uiniti plodnom ak ni na podruju onih ideja iji opseg obeleava ideju boga.Tano je samo toliko da se u ovoj terminologiji svaki

izraz, ukoliko je on saoptavanje duhovnih sadrina,ubraja u jezik. A, svakako, izraz po njegovom elom inajsutinskijem biu moemo shvatiti samo kao jezik;sa druge strane, moramo, da bismo shvatili neko jezi-ko bie, uvek pitati za kakvo je duhovno bie ono ne

posredan izraz. To znai: nemaki jezik, na- primer, nikako nije izraz za sve to kroz njega toboe moemo izraziti, ve je neposredni izraz onoga to sebeu njemu saoptava. Ovo Se" je duhovno bie. Time, naj-

pre, postaje samo po sebi razumljivo da duhovno biekoje se saoptava u jeziku nije sam jezik, ve neto tood njega moramo razlikovati. Shvatanje da se duhovno

bie neke stvari nalazi upravo u njenom jeziku shvatanje u vidu hipoteze duboka je provalija u koju

preti da se srui sva jezika teorija1

, iji je pravi zadatak da se odri nad njom, upravo nad njom lebdei.Razlikovanje duhovnog i jezikog bia, u kome se ono

prvo saoptava, najosnovnije je u jeziko-teorijskomispitivanju, i ova razlika izgleda da je tako nesumnjivada, naprotiv, esto isticana istovetnost izmeu duhovnogi jezikog bia predstavlja dubok i neshvatljiv paradoks, iji je izraz naen u dvostrukom znaenju reiLogos. Ipak, ovaj paradoks kap reenje ima svojemesto u sreditu jezike teorije, ali ostaje paradoksi nereiv je tamo gde se nalazi na poetku.

ta saoptava jezik? Saoptava njemu odgovarajue duhovno bie. Treba fundamentalno znati da se ovoduhovno bie saoptava u jeziku, a ne kroz jezik. Nema,dakle, onoga koji govori jezike, ako pod tim podrazu-mevamo onoga koji se saoptava kroz ove jezike. Duhovno bie se saoptava u jeziku, a ne kroz jezik to

znai:1 Ili, moda, iskuenje da se hipoteza stavi na poetak

in i provaliju svakog filosofiranja?


27/319

O J E Z I K U U O PST E I J E Z I K U L J U D I 31

nije spolja jednako jezikom biu. Duhovno bie isto-vetno je sa jezikim samo ukoliko se moe saoptiti.

Ono to se u nekom duhovnom biu moe saoptiti,jeste njegovo jeziko bie. Jezik saoptava, dakle, svagdanje jeziko bie stvari, a njihovo duhovno bie samoukoliko se nalazi neposredno sadrano u jezikom, ukoliko se moe saoptiti.

Jezik saoptava jeziko bie stvari. Najjasnija pojava ovoga bia meutim, jeste sam jezik. Odgovor napitanje: ta saoptava jezik? glasi, dakle: Svaki jezik

saoptava sam sebe. Jezik ove lampe, na primer, nesaoptava lampu (jer duhovno bie lampe, ukoliko semoe saoptiti, uopte nije sama lampa), nego: jezikulampu, lampu u saoptenju, lampu u izrazu. Jer sa jezikom je ovako: jeziko bie stvari je njihov jezik. Ra-zumevanje jezike teorije zavisi od toga da li e se ovajstav dovesti do jasnoe koja e unititi svaki prividtautologije u njemu. Ovaj stav nije tautoloki, jer on

znai: ono to se moe saoptiti u nekom duhovnombiu jeste njegov jezik. Na ovome jeste" (to je jednako sa jeste neposredno") sve poiva. Ne pojavljujese najjasnije u jeziku nekog duhovnog bia ono tose u njemu moe saoptiti, kao to je reeno na poetkuovog pasusa, ve to to se moe saoptiti jeste neposredno sam jezik. Ili: jezik nekog duhovnog bia jesteneposredno ono to se od njega moe saoptiti. ta je od

nekog duhovnog bia saoptivo, u tome se ono saoptava; to znai: svaki jezik saoptava sam sebe. Ili,tanije: svaki jezik se saoptava u samome sebi, on

je u najistijem smislu medijum" saoptavanja. Medi-jalnost, to jest neposrednost svakog duhovnog saoptavanja, jeste osnovni problem jezike teorije, i ako ovuneposrednost hoemo da nazovemo maginom, onda jeiskonski problem jezika njegova magija. Ujedno ovaj

izraz, magija jezika, upuuje na neto drugo: na njegovubeskrajnost. Ona je uslovljena neposrednou. Jer upravo zato to se kroz jezik nita ne saoptava, ne moemo ono to se u jeziku saoptava spolja ograniavatiili meriti, i zato je u svakom jeziku sadrana njegovanesamerljiva jedinstvena beskrajnost. Njegovo jeziko


28/319


bie, ne njegove verbalne sadrine, obeleavaju granicujezika.

Jeziko bie stvari jeste njihov jezik; ovaj stav

primenjen na ljude znai: jeziko bie oveka jeste njegov jezik. To jest: ovek saoptava vlastito jeziko bieu svom jeziku. Jezik oveka, meutim, izraava se ureima. Dakle, ovek saoptava vlastito duhovno bie(ukoliko se moe saoptiti), time to sve druge stvariimenuje. Da li, meutim, znamo i za druge jezike kojiimenuju stvari? Ne treba prigovoriti da ne poznajemoni jedan jezik osim ovekovog; to nije istina. Samo tone znamo ni za jedan imenujui jezik sem jezika ljudi;ako poistoveti imenujui jezik sa jezikom uopte, jezika teorija se liava najdubljih uvida. Dakle, jezikobie oveka jeste u tome to on imenuje stvari.

Zato imenuje? Kome se saoptava ovek? Meutim, da li je ovo pitanje u sluaju oveka drukijenego u sluaju drugih saoptavanja (jezika)? Kome selampa saoptava? Planina? Lisica? Ali ovde odgovorglasi: oveku. To nije antropomorfizam. Istinitost ovog

odgovora ispoljava se u saznanju a, moda, i u umetnosti. Uz to: ako se lampa i planina i lisica ne bisaoptavali oveku, kako bi ih on tada imenovao? Ali onih imenuje: on se saoptava time to njih imenuje.Kome se on saoptava?

Pre nego to odgovorimo na to pitanje, treba jojednom ispitati: kako se ovek saoptava. Treba pravitijednu veliku razliku, treba postaviti alternativu predkojom e se sigurno odati sutinski pogreno miljenjeo jeziku. Da li ovek saoptava svoje duhovno bie krozimena koja daje stvarima? Ili u njima? U paradok-salnosti ovog pitanja nalazi se odgovor na njega. Koveruje da ovek saoptava svoje duhovno bie krozimena, ne moe pretpostaviti da ovek saoptava svojeduhovno bie jer to se ne deava kroz imena stvari,dakle kroz rei kojima on obeleava neku stvar. Onmoe samo pretpostaviti da ovek saoptava neku stvar

drugim ljudima, jer se to zbiva kroz re kojom obeleava neku stvar. Ovo gledite je graansko shvatanjejezika, ija e se neodrivost i praznina ispoljiti sa sve


29/319

O J E Z I K U U O P T E I J E Z I K U L J U D I 33

veom oiglednou u daljem izlaganju. Ono tvrdi: sredstvo saoptavanja je re, njegov predmet je stvar, nje

gov adresat ovek. Nasuprot tome, drugo gledite nepoznaje nikakvo sredstvo, nikakav predmet i nikakvogadresata saoptavanja. Ono tvrdi: u imenu se duhovnobie oveka saoptava Bogu.

Ime u podruju jezika poseduje jedino ovaj smisao i ovo neuporedivo visoko znaenje: da je ono unutranje bie samog jezika. Ime je ono kroz ta se nitavie ne saoptava, i u kome se jezik saoptava sam sebi

i apsolutno. U imenu je duhovno bie koje se saoptavajezik kao takav. Ime postoji samo tamo gde je duhovnobie u svom saoptavanju sam jezik u svojoj apsolutnoj celini, i tu postoji samo ime. Ime kao nasledni deoljudskog jezika jami, dakle, da je jezik kao takavduhovno bie oveka; i samo zato se duhovno bie oveka meu svim duhovnim biima jedino moe pot

puno saoptiti. To ini razliku izmeu ljudskog jezika

i jezika stvari. Ali poto je duhovno bie oveka samjezik, on se ne moe saoptavati kroz njega, ve samo unjemu. Pojam ove intenzivne totalnosti jezika kao duhovnog bia oveka jeste ime. ovek je onaj koji imenuje, i po tome vidimo da iz njega govori ist jezik.Sva priroda, ukoliko se saoptava, saoptava se u jeziku, dakle, na kraju krajeva, u oveku. Zato je on gos

podar prirode i moe imenovati stvari. Samo kroz jezi

ko bie stvari dolazi on, polazei od sebe, do njihovogsaznanja u imenu. Boanska tvorevina zavrava setime to stvari dobijaju ime od oveka, iz koga u imenugovori samo jezik. Moemo obeleiti ime kao jezik jezika (pri emu genitiv ne oznaava odnos sredstva, vemedijuma), i u ovom smislu je, svakako, jer govori uimenu, ovek govornik jezika, a upravo zato i njegov

jedini. Oznaavajui oveka kao bie koje govori (a to

je na primer, prema Svetom pismu, oigledno onaj kojidaje ime: ... kako Adam nazove koju ivotinju onakoda joj bude ime"*), mnogi jezici u tu oznaku unose ovometafiziko saznanje.

* Citati iz Svetog pisma uzeti su iz prevoda . Dani-ia. Prim. prev.


30/319


Ali ime nije samo poslednji pokli, ono je i stvarnipoziv jezika. Time se u imenu pojavljuje osnovni zakonjezika, prema kome je ista stvar iskazati se sam i svemu

se drugom obratiti. Jezik se i u njemu neko duhovnobie isto iskazuje samo tamo gde govori u imenu,to jest: u univerzalnom imenovanju. Tako u imenu vr-hune intenzivna totalnost jezika kao apsolutno saop-tivog duhovnog bia i ekstenzivna totalnost jezika kaouniverzalno saoptavajueg (nazivajueg) bia. Jezik je,

prema svom saoptivom biu, prema svojoj univerzalnosti, nesavren tamo gde duhovno bie koje govori iz

njega nije po svojoj celoj strukturi jeziko, to jest saop-tivo. Samo ovek ima prema univerzalnosti i intenzitetu savren jezik.

S obzirom na ovo saznanje, sada se bez opasnostiod zabune moe postaviti pitanje, koje je, dodue, odnajvee metafizike vanosti, ali na ovom mestu u svojjasnoi moe biti izneto najpre kao terminoloko. Dali, naime, duhovno bie ne samo oveka (jer je tonuno) ve i stvari , pa stoga duhovno bie uopte trebau jezikoteorijskom pogledu obeleiti kao jeziko bie.Ako je duhovno bie istovetno sa jezikim biem, ondaje stvar prema svom duhovnom biu medijum saoptavanja, i to to se u njoj saoptava jeste shodnomedijalnom odnosu upravo sam taj medijum (jezik). Jezik je, onda, duhovno bie stvari. Duhovno biese, dakle, unapred postavlja kao saoptivo, ili, bolje rei,upravo ba se stavlja u saoptivost, te teza: jeziko

bie stvari istovetno je sa svojim duhovnim ukoliko jeovo drugo saoptivo postaje po svom ukoliko" tau-tologija. Sadrine jezika nema; kao saoptavanje, jezik

saoptava neko duhovno bie, to jest, mogunost saoptavanja kao takvu. Razlike jezika su razlike medijumkoji se razlikuju tako rei prema svojoj gustim, dakle

po stupnju; i to u dvostrukom pogledu: prema gustinionoga koji saoptava (imenuje) i onoga to se saop

tava (imena) u saoptavanju. Prirodno, oba ova podruja, koja su isto odvojena, a ipak spojena samo uimenima to ine ovekov jezik, stalno odgovaraju jedno drugom.


31/319

O JEZIKU UOPTE I JEZIKU LJUDI 35

Za metafiziku jezika, poistoveivanje duhovnog sajezikim biem, koje zna samo za stupnjevite razlike,

predstavlja gradaciju celokupnog* duhovnog bia. Ovugradaciju, koja se odigrava u unutranjosti samog duhovnog bia, ne moemo vie svrstati ni pod jednu nadreenu kategoriju. Ona zato vodi ka razlikovanju svihkako duhovnih tako i jezikih bia prema stupnjevimaegzistencije ili prema stupnjevima bia, kako je to uodnosu na duhovna bia ve skolastika bila navikla daini. Poistoveivanje duhovnog sa jezikim biem je, meutim, u jezikoteorijskom pogledu od tako velike metafizike dalekosenosti zato to vodi ka onom pojmu kojise neprestano, kao sam od sebe, isticao u sreditu filo-sofije jezika i koji je inio njenu najuu vezu sa filoso-fijom religije. To je pojam otkrovenja. U okviru sveukupnog jezikog oblikovanja vlada sukob izreenog iizrecivog sa neizrecivim i neizreenim. Posmatrajui

ovaj sukob, u perspektivi neizrecivog vidimo ujedno pos-lednje duhovno bie. Prema tome, jasno je da se u pois-toveivanju duhovnog sa jezikim biem osporava ovajodnos obrnute proporcionalnosti meu njima. Jer ovdeteza glasi: to je duh dublji, tj. to je egzistentniji istvarniji, utoliko je izreciviji i izreeniji, kao to jeupravo u duhu ovog poistoveivanja da se odnos izmeuduha i jezika uini potpuno jednoznanim, tako da

jeziki najegzistentniji, to jest najfiksiraniji izraz, jezi-ki najpregnantniji i najpostojaniji, jednom reju: naj-izreeniji jeste ujedno ista duhovnost. A upravo to

podrazumeva pojam otkrovenja, kada neprikosnovenostrei uzima za jedini i dovoljan uslov i obeleje boanstvaduhovnog bia koje se u njemu iskazuje. Najvie duhovno podruje religije jeste (u pojmu otkrovenja) ujedno jedino koje ne zna za neizrecivo. Jer se naziva u

imenu i iskazuje se kao otkrovenje. U ovom se paknagovetava da se samo najvie duhovno bie, kakvo sejavlja u religiji, zasniva isto na oveku i na njegovomjeziku, dok se sva umetnost, ne izuzimajui pesnitvo,ne zasniva na poslednjoj sutini jezikog duha, nego napredmetnom jezikom duhu, mada i u njegovoj savr-


32/319


enoj lepoti. Jezik, majka razuma i otkrovenja, njenoAlfa i Omega", kae Hamann.*

Sam jezik nije savreno izreen u samim stvarima.Ovaj stav ima dvostruk smisao, prema prenesenom ipredmetnom znaenju: jezici stvari su nesavreni, i onisu nemi. Stvari su liene isto jezikog oblikovnog principa glasa. One se mogu jedna drugoj saoptavati samo kroz neku vie ili manje materijalnu zajednicu. Onaje neposredna i beskrajna, kao i zajednica svakog jezikog saoptavanja; ona je magina (jer postoji i magija materije). Neuporedivost ljudskog jezika jeste u

tome to je njegova magina zajednica sa stvarima nematerijalna i isto duhovne prirode, a za to je glassimbol. Ovu simbolinu injenicu izrie Sveto pismo,govorei da je bog oveku duhnuo u nos duh ivotni":to je ujedno i ivot i duh i jezik.

Ako u daljem sutinu jezika posmatramo na osnovu prve glave Postanja, time ne idemo ni za tumaenjem Svetog pisma kao svrhom, niti se ovde Sveto

pismo objektivno kao otkrivena istina stavlja u temeljrazmiljanja, ve elimo da pronaemo ono to proizlazi iz teksta Svetog pisma, s obzirom na prirodu samog

jezika; a Sveto pismo je, s obzirom na tu nameru, tiprvi mah samo zato neophodno jer ga ova izlaganjau principu prate u tome to je u njima jezik pretpostavljen kao poslednja, neobjanjiva i mistina stvarnost, koju moemo posmatrati samo u njenom razvoju.

Time to samo sebe smatra otkrovenjem, Sveto pismonuno mora razvijati osnovne jezike injenice. Druga verzija prie o stvaranju, koja govori o uduvavanju unos duha ivotnog, ujedno saoptava da je ovek nainjen od zemlje. To je u itavoj istoriji stvaranja jedinomesto gde se govori o nekom materijalu stvaraoca, ukome ovaj izraava svoju volju, koja je inae zaelozamiljena kao neposredno stvaralaka. U ovoj drugojistoriji stvaranja, stvaranje oveka nije se zbilo posred

stvom rei: i ree bog i bi , ve ovaj ne iz rei stvo-

* Johann Georg Hamann (17301788) nem. filo-sof i knjievnik. Prim. prev.


33/319

O J E Z I K U U O PST E I J E Z I K U L J U D I 37

reni ovek sada dobija dar jezika i izdie se iznadprirode.

Ova specifina revolucija ina stvaranja, koji se ori-jentie na oveka, nije, meutim, manje jasno zabele-ena u prvoj istoriji stvaranja, i u jednom sasvim drugom kontekstu jami, sa istom odreenou, posebnupovezanost oveka i jezika u inu stvaranja. Raznolikaritmika stvaralakih inova u prvoj glavi ipak doputaneki osnovni oblik, od koga jedino in stvaranja ovekaznatno odstupa. Dodue, ovde nigde nije u pitanju, ni

kod oveka ni kod prirode, izriit odnos prema materijalu od koga su oni stvoreni; da li se, moda, pri recima on stvori" svakad misli na stvaranje iz materije,

pitanje je koje mora ovde ostati nereeno. Ali ritmikaprema kojoj se odvija stvaranje prirode (prema Postanju 1) jeste: neka bude stvori nazva. U pojedinim inovima stvaranja (1,3; 1,11) pojavljuje se samoneka bude". U ovom neka bude" i u nazva", na po

etka i kraju ina pojavljuje se svaki put dubok i jasanodnos stvaralakog ina prema jeziku. Stvaralaki inpoinje stvaralakom svemoi jezika, a na kraju jeziktako rei unosi u sebe ono to je stvoreno, imenuje ga.On je, dakle, onaj koji stvara, i dovrenost, on je re iime. U bogu je ime stvaralako, jer je on re, a bojare je spoznajua jer je ime. I vidje ... da je dobro", to jest: spoznao je kroz ime. Apsolutni odnos imena pre

ma saznanju postoji samo u bogu, samo tamo je ime,budui da je potpuno istovetno sa stvaralakom reju,ist medijum saznanja. To znai: bog je uinio stvarisaznajnim zahvaljujui njihovim imenima. ovek ih,meutim, imenuje zahvaljujui saznanju.

U stvaranju oveka je trostruka ritmika stvaranjaprirode ustupila mesto jednom sasvim drugom poretku.U njemu, dakle, jezik ima drugo znaenje; trojstvo inaje i ovde odrano, ali odstojanje se utoliko snanijeispoljava ba u paralelizmu: u trostrukom: stvori" stiha 1,27. Bog nije stvorio oveka iz rei, i nije ga imenovao. Nije hteo da ga podredi jeziku, ve je u oveku

bog oslobodio svoj jezik, koji je njemu sluio kao medijum stvaranja. Bog se odmarao kada je u oveku prepu-


34/319


stio svoje stvaralatvo samome sebi. Ovo stvaralatvo,osloboeno svoje boanske aktualnosti, postalo je saznanje ovek je saznavalac istog jezika u kojem je bog

tvorac. Bog ga je stvorio po obliju svojemu, stvorio jeonoga koji spoznaje prema obliju tvorca. Zato je stavu:duhovno bie oveka jeste jezik potrebno objanjenje. Njegovo duhovno bie jeste jezik u kome je stvoren. U rei je stvoren i boje jeziko bie jeste re. Savljudski jezik je samo refleks rei u imenu. Ime istoonoliko malo dostie re koliko i saznanje stvaranje.Beskrajnost celog ljudskog jezika uvek e po biu ostati

ograniena i analitika u poreenju sa potpuno neogranienom i stvaralakom beskrajnou boanske rei.Najdublji odraz ove boanske rei i taka na kojoj

ljudski jezik postie najprisnije uee u boanskoj be-skrajnosti iste rei, taka na kojoj jezik ne moe postatikonana re i saznanje to je ljudsko ime. Teorijavlastitog imena jeste teorija o granici izmeu konanogi beskonanog jezika. Od svih bia, ovek je jedino koje

samo imenuje pripadnike svoje vrste, kao to je i jedinokoje bog nije imenovao. Moda je smelo, ali je potpuno moguno u ovom kontekstu pomenuti drugi deo stiha2,20, koji govori da je ovek nadeo ime svim biima,ali se ne nae Adamu drug prema njemu". Kao to iAdam svojoj eni, im ju je dobio, daje ime. (oveicau drugoj glavi, Jeva u treoj.) Davanjem imena, roditelji

posveuju svoju decu bogu; imenu koje daju ne odgovara metafiziki, a ne etimoloki shvaeno nikakvosaznanje, ma kako nazvali novoroenu decu. U strogom smislu ne bi trebalo ni da ijedan ovek odgovaraimenu (prema njegovom etimolokom znaenju), jervlastito ime je boja re u ljudskim glasovima. Sa njim

je svakom oveku zajameno njegovo stvaranje od strane boga, i u tom smislu on je sam tvorac, kao to tomitoloka mudrost iskazuje u shvatanju (koje se estonalazi) da je oveku njegovo ime sudbina. Vlastito ime

je zajednica oveka sa stvaralakom reju boga. (Ovonije jedina boja re, ovek zna jo i drugu jeziku zajednicu sa bojom reju.) Kroz re je ovek povezan sajezikom stvari. Ljudska re je ime stvari. Time se vie


35/319

O J E Z I K U U O P S T E I J E Z I K U L J U D I 39

ne moe pojaviti predstava, koja odgovara graanskomshvatanju jezika, da se re sluajno odnosi prema pred

metu, da je ona nekom konvencijom postavljen znakstvari (ili njihovog saznanja). Jezik nikada ne dajepuke znakove. Pogreno je, meutim, i odbacivanje graanske jezike teorije od strane mistike. Prema njoj

je, naime, re apsolutno bie stvari. To nije tano, jerstvar sama po sebi nema rei, stvorena je iz boanskerei i spoznata po svome imenu prema ljudskoj rei. Aliovo saznanje predmeta nije spontana tvorevina, ne na

staje iz jezika apsolutno neogranieno i beskrajno kaostvaranje; ve se ime, koje ovek daje jeziku zasnivana tome kako se jezik njemu saoptava. U imenu bojare nije ostala stvaralaka, postala je delimino pri-malaka, iako jeziki primalaka. Ovo je primanje ori-

jentisano na sam jezik stvari, iz kojih opet bezglasnoi u nemoj magiji prirode zrai boja re.

Za istovremeno primanje i spontanost, kakvi se u

ovoj jedinstvenoj povezanosti nalaze samo u jezikompodruju, jezik, meutim, ima posebnu re, a ta rese odnosi i na ono primanje bezimenog u imenu. To je

prevod jezika stvari na jezik oveka. Nuno je da sepojam prevoenja zasnuje u najdubljem sloju jeziketeorije, jer on je odve dalekosean i znaajan da bi u

bilo kom pogledu mogao biti raspravljen naknadno, kaoto se ponekad misli. Svoje puno znaenje on stie uvi

anjem da se svaki vii jezik (sa izuzetkom boje rei)moe posmatrati kao prevod svih drugih. Sa navedenimodnosom jezika kao medijuma razliite gustine data jemeusobna prevodljivost jezika. Prevod je prenoenje

jednog jezika u drugi kroz kontinuum promena. Krozkontinuume promene, a ne apstraktna podruja jednakosti i slinosti prolazi prevoenje.

Prevoenje jezika stvari u jezik oveka nije samo

prevoenje nemog u glasovno, ono je prevoenje bezimenog u ime. To je, dakle, prevoenje jednog nesavrenog jezika u savreniji, i ono nuno mora tome netododati, naime saznanje. A objektivnost ovog prevoenjazajamena je u bogu. Jer bog je stvorio stvari, stvaralaka re u njima klica je saznajueg imena, kao to je i


36/319


bog na kraju nazvao svaku stvar poto ju je stvorio.Ali ovo imenovanje je, oigledno, samo izraz istovet-nosti stvaralake rei i saznajueg imena u bogu, neunapred spremno reenje onoga zadatka koji bog izriito samom oveku dodeljuje: naime, da imenuje stvari.Time to prima nem bezimen jezik stvari i prevodi ihu glasovni oblik imena ovek reava ovaj zadatak.On bi bio nereiv da ovekov jezik imena i bezimeni

jezik stvari nisu srodni u bogu, osloboeni iz iste stvaralake rei koja je u stvarima postala saoptavanje materije u maginoj zajednici, a u oveku jezik saznanja i

imena u blaenom duhu. Hamann kae: Sve to je ovek uo na poetku, video oima, i to su njegove rukedotakle, bila je iva re; jer bog je bio re. Sa ovomreju u ustima i u srcu bio je poetak jezika tako prirodan, tako blizak i tako lak kao deja igra..." SlikarMller* u svome delu Adamovo buenje i prve blaenenoi (Adams Erwachen und erste selige Nchte) stavlja

bogu u -usta ove rei kojima se ovek poziva da daje

imena: ovee zemlje, prii blie, u opaanju postanisavreniji, savreniji postani kroz re". U ovoj vezi opaanja i imenovanja, u sutini se mislilo na saoptavajuunemost stvari (ivotinja) u odnosu prema ljudskom jeziku rei, koji ih kroz ime prima u sebe. U istom poglavlju dela govori iz pesnika saznanje da samo re,od koje su stvari stvorene, oveku dozvoljava njihovoimenovanje, time to se saoptava na raznolikim jezicima ivotinja, makar i nemo, i to u sledeoj slici: bogdaje ivotinjama redom znak, posle koga stupaju predoveka da ih imenuje. Na skoro subliman nain data jetako, preko slike znaka, jezika zajednica nemog stvaranja i boga.

Kao to nema re u postojanju stvari toliko beskonano zaostaje za imenujuom rei u saznanju oveka,a ova opet za stvaralakom reju boga, tako isto je dattemelj i za mnotvo ljudskih jezika. Jezik stvari moeui u apsolutni jezik saznanja i imena samo u prevodu

* Friedrich Mller, nazvan slikar Mller (17491825),nem. knjievnik. Prim. prev.


37/319

O J E Z I K U U O PT E I J E Z I K U L J U D I 41

koliko prevoda, toliko jezika, im je ovek, naime,ispao iz rajskog stanja u kojem se znalo samo za jedan

jezik. (Prema Svetom pismu, do ove posledice izgnanjaiz raja dolazi, dodue, tek docnije.) Rajski jezik ljudimorao je biti potpuno spoznajan; dok se docnije svekoliko saznanje jo jednom beskrajno diferencira u raznolikosti jezika, a na niem stupnju se uopte moralodiferencirati kao stvaranje u imenu. Da je, naime, jeziku raju bio potpuno spoznajan, ne moe prikriti ni postojanje drveta saznanja. Njegove jabuke trebalo je da

prue saznanje o tome ta je dobro a ta zlo. Ali bogje ve sedmog dana po reima Stvaranja saznao: I gle,dobro bjee veoma". Saznanje na koje navodi zmija,saznanje o tome ta je dobro a ta zlo, bezimeno je. Unajdubljem smislu je nitavno, i upravo ovo znanje jejedino zlo poznato u rajskom stanju. Znanje o tome taje dobro a ta zlo naputa ime, to je saznanje spolja,nestvaralako podraavanje stvaralake rei. Ime izlazisamo iz sebe u ovom saznanju: pad u greh je as roenjaoveje rei, u kojoj ime vie nije ivelo neoteeno.Tu je re izala iz jezika imena, iz saznajue, moemorei: iz imanentne vlastite magije, da bi izriito, takorei spolja, postala magina. Re treba neto da saopti(van sebe same). To je stvarno greh jezikog duha. Ovdeimamo re koja saoptava neto spolja, re koja je, tako

rei, parodija izriito posredne rei na izriito neposrednu, stvaralaku boansku re, i propadanje blaenogjezikog duha, adamskog, koji se meu njima nalazi.Naime, doista postoji istovetnost izmeu rei koja poobeanju zmije spoznaje dobro i zlo, i izmeu rei kojasaoptava neto spoljanje. Saznanje stvari zasniva sena imenu, saznanje dobrog i zlog je, meutim, u dubokom smislu u kojem Kierkegaard shvata tu re, brb

ljanje", i poznaje samo jedno oienje i uzvienje kojem je izloen brbljiv ovek, grenik: sud. Za re osudeje, svakako, saznanje o dobru i zlu neposredno. Njena,magija je drugaija nego magija imena, ali je isto toliko magija. Ova re osude isteruje prve ljude iz raja;sami su to izazvali na osnovu jednog venog zakona,


38/319

42 W A L T E R BE N J A MI N

prema kome ta re kanjava onoga ko je probudi;mada ona to i oekuje. Sa padom u greh, budui da jenaruena vena istota imena, podigla se stroa istotarei koja osuuje, presude. Za sutinski kontekst jezikagreh ima trostruko znaenje (da ne pominjemo ovdenjegova druga znaenja). Time to ovek izlazi iz istog

jezika imena, on pretvara jezik u sredstvo (naime, zasaznanje koje mu nije prikladno), a time i delimino,svakako, u puki znak; posledica toga je kasnije mnotvo

jezika. Drugo znaenje jeste u tome to se sada izgreha, kao restitucija za neposrednost imena koja je

povreena u njemu, podie nova neposrednost, magijapresude, koja vie ne poiva blaeno u samoj sebi. Treeznaenje koje je, moda, doputeno pretpostaviti bilo bi da i poreklo apstrakcije, kao moi jezikog duha,treba traiti u grehu. Dobro i zlo, naime, nalaze se kaoneto to se ne moe imenovati, kao neto bezimeno,izvan jezika imena, koji ovek naputa u provaliji ovog

postavljanja pitanja. Meutim, s obzirom na postojei

jezik, ime prua samo podlogu u kojoj su ukorenjenikonkretni elementi jezika. A apstraktni jeziki elementi tako se, moda, sme pretpostaviti ukorenjeni su urei koja osuuje, u presudi. Neposrednost (a to je jeziki koren) saoptivosti apstrakcije nalazi se u presudi.Ova neposrednost u saoptavanju apstrakcije javila sekao sudija kad je u grehu ovek napustio neposrednostu saoptavanju konkretnog, kad je napustio ime, i pao u

provaliju posrednosti svakog saoptavanja, rei kaosredstva, sujetne rei, u provaliju brbljanja. Jer jo jednom to treba rei pitanje o dobru i zlu u svetuposle stvaranja bilo je brbljanje. Drvo saznanja nijeu bojem vrtu stajalo radi obavetenja o dobru i zlukoje bi moglo dati, ve kao oznaka suda nad onim koji

pita. Ova uasna ironija obeleje je mitskog poreklaprava.

Posle greha, koji je, nainivi jezik posrednim, postavio temelj njegovoj raznolikosti, mogao je do pometnje jezika biti samo jo jedan korak. Poto su ljudinaruili istotu imena, trebalo je samo jo da doe doodvraanja od onog posmatranja stvari, u kojem ovek


39/319

O J E Z IK U U O P S T E I J E Z IK U L J U D I 43

shvata njihov jezik, pa da bude uklonjen zajedniki temelj ve poljuljanog jezikog duha oveka. Znakovi se

moraju pomesti onda kad nastane zbrka u stvarima.Za porobljavanjem jezika u brbljanju sledi porobljavanje stvari u budalatini gotovo kao neizostavna posle-dica tog porobljavanja. U ovom odvraanju od stvari a porobljavanje je to znailo nastao je plan izgradnje kule i s njim pometnja jezika.

ivot oveka u istom jezikom duhu bio je blaen. Ali priroda je nema. Dodue, u drugoj glavi Postanja

jasno se osea kako je ova od oveka imenovana nemosti sama postala blaenstvo, samo nieg stupnja. Kod slikara Miillera Adam kae o ivotinjama, koje ga naputaju poto ih je imenovao: I videh kako plemenito od-skoie, jer ovek im je dao ime". Ali posle greha, kadbog prokune zemlju, izgled prirode se najdublje me-nja. Sada poinje njena druga nemost, koju podrazu-mevamo pod dubokom tugom prirode. Metafizika je

istina da bi sva priroda poela da jadikuje kada bibila obdarena jezikom. (Pri emu obdariti jezikom" usvakom sluaju 'znai vie nego uiniti da moe dagovori".) Ovaj stav ima dvostruk smisao. On znai naj-pre: ona bi jadikovala zbog samog jezika. Nemost: to jeveliki jad prirode (i radi njenog spasenja se u prirodinalaze ivot i jezik oveka, a ne samo, kako se pretpostavlja, pesnika). Drugo, ovaj stav veli: ona bi jadiko

vala. Ali jadikovka je najmanje izdiferenciran, nemoan izraz jezika, ona sadri skoro samo ulni dah; itamo gde samo biljke umore uvek odjekuje i jadikovka. Zato to je nema, priroda tuguje. Jo dublje uvodiu sutinu prirode obrtanje ovoga stava: tuga prirodeini je nemom. U svoj tuzi postoji najdublja tenja dase bude nem, a to je beskrajno vie nego nesposobnostili neelja za saoptavanjem. Ono to je tuno osea se

na taj nain potpuno spoznato od strane nespoznatljivog. Biti imenovan ak i ako je onaj koji imenujeravan bogu ili blaen znai, moda, uvek neko naslu-ivanje tuge. Koliko je ovo tek sluaj kad ne imenuje

blaeni rajski jezik imena, nego to ine stotine ljudskihjezika, u kojima je ime ve uvenulo, a koji ipak, prema


40/319

44 W A L T E R BE N J A MI N

bojoj izreci, spoznaju stvari . Stvari nemaju vlastitogimena sem u bogu. Jer bog ih je stvorio u stvaralakojrei; dodue, dajui im vlastita imena. Ali u jezikuoveka one su prekomerno imenovane. U odnosu ljudskih jezika prema jeziku stvari nalazi se neto to se

priblino moe obeleiti kao prekomerno imenovanje":prekomerno imenovanje kao najdublji jeziki temeljsvakolike tuge i (posmatrano polazei od stvari) svakog zanemljenja. Prekomerno imenovanje kao jezikobie tuge ukazuje na jedan drugi znaajan odnos jezika:na prekomernu odreenost koja vlada u traginom od

nosu izmeu jezika ljudi koji govore.Postoji jezik plastike, slikarstva, pesnitva. Kao to

je jezik pesnitva zasnovan u ovekovom jeziku imena,ako ne jedino u njemu, a ono ipak i u njemu, isto takoveoma lako moemo zamisliti da je jezik vajarstva ilislikarstva zasnovan u izvesnim vrstama jezika stvari, dakod njih postoji prevoenje jezika stvari u jedan beskrajno vii jezik, ali koji moda ipak pripada istoj

sferi. Ovde je re o bezimenim, neakustinim jezicima,o jezicima iz materijala; pri tom treba da imamo uvidu materijalnu zajednicu stvari u njihovom saoptavanju.

Uostalom, saoptavanje stvari zaelo predstavlja takvu vrstu zajednikosti da obuhvata svet uopte kao ne-podeljenu celinu.

Da bi se shvatili umetniki oblici treba pokuati

da se svi oni shvate kao jezici i potraiti njihovu povezanost sa prirodnim jezicima. Srodnost pesme sa jezikom ptica primer je koji se namee, jer pripada akusti-koj sferi. Sa druge strane, sigurno je da jezik umetnostimoemo shvatiti samo u najdubljem odnosu prema uenju o znacima. Bez ovog uopte svaka filosofija jezikaostaje potpuno fragmentarna, zato to je odnos izmeu

jezika i znaka (za ta odnos izmeu ljudskog jezika i

pisma predstavlja samo sasvim poseban primer) prvobitan i fundamentalan.Ovo prua priliku da se oznai jedna druga suprot

nost, koja vlada celokupnim podrujem jezika i kojaima znaajne vee sa spomenutim odnosom izmeu je-


41/319

O J E Z IK U U O P T E I J E Z IK U L J U D I 45

zika u uem smislu i znaka, ali se ipak nipoto ne podudara sa tim odnosom. Jezik, naime, nije u svakom

sluaju samo saoptavanje saoptivog, ve ujedno simbol ne-saoptivog. Ova simbolina strana jezika povezana je sa njegovim odnosom prema znaku, ali se, na

primer, u izvesnom smislu protee i na ime i sud. Ovinemaju samo saoptavajuu funkciju, nego, najverovat-nije, i jednu sa njom usko povezanu simbolinu funkciju, na koju ovde, bar izriito, nije ukazano.

Prema tome, posle ovih razmatranja ostaje jedan

preien pojam jezika, ma koliko bio nepotpun. Jeziknekog bia jeste medijum u kome se njegovo duhovnobie saoptava. Neprekidna reka ovog saoptavanja pro-tie kroz celu prirodu, od najniih egzistencija do oveka, i od oveka do boga. ovek se saoptava bogukroz ime koje daje prirodi i pripadnicima sopstvenevrste (u vlastitom imenu), a prirodi daje ime na osnovusaoptenja koje od nje primi, jer je i cela priroda pro

eta bezimenim nemim jezikom, rezidijumom stvaralake boanske rei, koja se odrala u oveku kao spo-znajue ime, a lebdei nad ovekom kao re koja donosi presudu. Jezik prirode moemo porediti sa nekomtajnom lozinkom koju svaki straar na sopstvenom jeziku predaje sledeem straaru, ali je sadrina lozinke

jezik same strae. Svaki vii jezik je prevoenje nieg,dok se sa krajnjom jasnoom ne razastre boanska re,

koja je jedinstvo ovog jezikog kretanja.


42/319

SUDBINA I KARAKTER

Sudbinu i karakter ljudi obino smatraju kauzalnopovezanim i karakter oznaavaju kao uzrok sudbine.Misao koja se nalazi u temelju toga sledea je: kada bi,sa jedne strane, karakter nekog oveka to, dakle,znai i nain njegovog ponaanja bio poznat u svim

pojedinostima, i kada bi, sa druge strane, zbivanja u

svetu bila poznata u onim podrujima u kojima dolaze udodir sa tim karakterom, mogli bismo tano rei i ta

bi se tom karakteru dogodilo i ta bi on uradio. Toznai: njegova sudbina bila bi poznata. Savremene predstave ne omoguuju neposredan odnos miljenja prema

pojmu sudbine, a dananji ljudi dolaze i na pomisao dakarakter itaju, recimo, iz telesnih crta ovekovih, jerna neki nain nalaze u sebi uopteno poznavanje karak

tera, ali im izgleda neprihvatljiva predstava da, analogno tome, itaju ovekovu sudbinu iz crta njegoveruke. To izgleda isto tako nemogue kao i proricanjebudunosti"; pod tu kategoriju se, naime, bez oklevanjapodvodi proricanje sudbine, a karakter, nasuprot tome,izgleda kao neto to se nalazi u sadanjosti i prolosti,neto to se, dakle, moe saznati. Meutim, upravo onikoji se poduhvataju toga da ljudima po ovim ili onim

znakovima proriu sudbinu, upravo oni tvrde da je sudbina za onoga ko ume da na nju obrati panju (ko uopte u sebi nalazi neko neposredno znanje o sudbini) naneki nain prisutna ili, opreznije reeno, pri ruci. Kaoto se moe pokazati, nije besmislena pretpostavka da


43/319


44/319


funkcijom sudbine u ljudskom ivotu (to ovde ne binita znailo kad bi se, recimo, jedno i drugo proimalo samo u iskustvu), nego je i spoljanjost koju zatie

aktivan ovek mogue u proizvoljnoj meri naelno svestina njegovu unutranjost, njegovu unutranjost u proizvoljnoj meri na njegovu spoljanjost, i ak je nemoguenaelno je smatrati spoljanjou. Sudbina i karakteru ovom razmatranju, daleko od toga da se teorijski odvoje, poklopie se. Tako je i kod Nietzschea, kad kae:Ako neko ima karakter, ima i doivljaj koji se stalnovraa". To znai: kad neko ima karakter, njegova sud

bina je sutinski konstantna. To, naravno, sa svoje strane znai: tako on nema sudbine i taj zakljuak izveli su stoiari.

Ako, dakle, treba da doemo do pojma sudbine,moramo ga sasvim odvojiti od pojma karaktera, to opetne moemo postii pre nego to pojam karaktera preciznije odredimo. Na osnovu tog odreenja postae obapojma potpuno divergentna; tamo gde je karakter, tusigurno nee biti sudbine, a u kontekstu sudbine neemo naii na karakter. Uz to treba imati u vidu daoba ova pojma treba uklopiti u takva podruja u kojimanee uzurpirati dostojanstvo nadreenih podruja i pojmova, kao to se to dogaa u svakodnevnom govoru.Karakter se, naime, obino dovodi u vezu sa etikim,kao to se sudbina dovodi u vezu sa religijskim planom.Treba ih proterati iz oba ta podruja otkrivanjem zablude koja ih je tamo mogla preneti. Tu zabludu je

prouzrokovalo povezivanje pojma sudbine sa pojmomkrivice. Tako se, da navedemo tipian sluaj, sudbinskanesrea smatra odgovorom boga ili bogova na religijskukrivicu. Ali tu se treba zamisliti nad tim da ovde nedostaje odgovarajue upuivanje pojma sudbine na pojam to ga moral daje zajedno sa pojmom krivice naime, na pojam nevinosti. U grkom klasinom vidumisli o sudbini, srea koja oveku padne u deo uopte

se ne shvata kao potvrda njegovog bezgrenog ivota,ve kao iskuenje za najteu krivicu, za nadmenost.Odnos prema nevinosti, dakle, u sudbini se ne pojavljuje. I ovo pitanje zadire jo dublje da li u sudbini


45/319

SU D BI N A I K A RA K T E R 49

postoji odnos prema srei? Da li je srea, kao to jenesumnjivo nesrea, konstitutivna kategorija sudbine?

Srea je pre ono to srenika oslobaa iz spleta sudbinai iz mree vlastite sudbine. Bez sudbine" ne zove takouzalud Hlderlin blaene bogove. Srea i blaenstvo,dakle, izvode oveka iz podruja sudbine isto onako kaoi nevinost. Ali poredak iji su jedini konstitutivni pojmovi nesrea i krivica i u okviru kojega nema nikakvogzamislivog puta osloboenja (jer ukoliko je neto sudbina, nesrea je i krivica) takav poredak ne moe biti

religiozan, ma koliko i izgledalo da na to upuuje pogreno shvaen pojam krivice. Treba, dakle, traiti drugo podruje, u kome iskljuivo vae nesrea i krivica,terazije na kojima su blaenstvo i nevinost suvie laki,a preteu nesrea i krivica. Te terazije su terazije prava. Zakone sudbine, nesree i krivice pravo proglaavamerilom linosti; bilo bi pogreno smatrati da je jedinokrivica povezana sa pravom; naprotiv, moemo dokazati

da svako pravno ogreenje nije nita drugo do nesrea.Krivo shvaen, na osnovu zamene sa carstvom pravednosti, pravni poredak koji je samo ostatak demonskog stupnja egzistencije ljudi, kad pravne uredbe nisuodreivale, samo njihove odnose ve i njihov odnos

prema bogovima odrao se i nakon vremena koje jeoznailo pobedu nad demonima. Nije se u pravu veu tragediji glava genija prvi put izdigla iz magle kri

vice, jer se u tragediji razbija demonska sudbina. Aline time to bi istota razreenog od grehova i sa pravednim bogom izmirenog oveka smenila nesagledljivpaganski splet krivice i kazne. U tragediji, naprotiv,paganski ovek razmilja o tome da je bolji od svojihbogova, ali to saznanje paralie mu jezik, on ostaje nejasan. Ne izjanjavajui se, jezik gleda da potajno prikupi svoje snage. Krivicu i kaznu on ne stavlja odmereno

na tasove, ve ih dobro protresa i mea. Nema ni govorao tome da se ponovo uspostavi moralni svetski poredak", ve moralni ovek hoe jo nemo, jo nepunoletno

kao takav zove se heroj da se uspravi u potresimatoga mukotrpnoga sveta. Paradoks raanja genija umoralnoj onemelosti, moralnoj infantilnosti, ini uz-


46/319


vienost tragedije. To je, verovatno, temelj uzvienoguop t e , u kome se genije pojavljuje kudikamo vie nego

bog. Sudbina se, dakle, javlja u posmatranju ivota

kao osuenog, u osnovi kao ivota koji je prvo bio osuen, a zatim postao kriv. Goethe rezimira obe te fazereima: I putate da jadnik bude kriv" (prevod DobrieCesaria). Pravo ne osuuje na kaznu, ve na krivicu.Sudbina je splet krivice ivoga oveka. Taj splet odgovara prirodnoj konstituciji ivoga oveka, onom dokraja jo neukinutom prividu od kojeg se ovek tolikoudaljio da u njega nikada nije mogao potpuno uroniti,

ve je samo svojim najboljim delom mogao ostati nevidljiv pod njegovom vlau. ovek, dakle, u osnovinije onaj koji ima sudbinu, ve je subjekat sudbine neo-dredljiv. Sudija moe videti sudbinu gde god hoe; usvakoj kazni mora slepo izdiktirati i sudbinu. ovekato nikada ne pogaa, ali pogaa goli ivot u njemu, koji,zahvaljujui prividu, uestvuje u prirodnoj krivici i nesrei. U pogledu sudbine taj goli ivot moe biti vezan

podjednako i za karte i za planete, i proroica se koristi jednostavnom tehnikom da ga stavi u kontekst krivice povezujui ga sa stvarima koje se najlake mogu

proceniti, koje su najizvesnije (sa stvarima to su needno zatrudnele sa izvesnou). Time saznaje u znacima neto o prirodnom ivotu u oveku, koji pokuavada stavi na mesto odreene, imenovane glave; kao to se,sa druge strane, ovek koji joj odlazi odrie sebe u korist ivota upletenog u krivicu. Kontekst krivice je sasvim prenosno vremenski, prema vrsti i meri potpunorazliit od vremena spasenja ili muzike ili istine. Odfiksiranja naroite vrste vremena sudbine zavisi pot

puno rasvetljenje tih stvari. Onaj koji gata kartama ihiromant ue, u svakom sluaju, da se ovo vreme usvako doba moe uiniti istovremenim sa nekim drugim(ne sadanjim). To je nesamostalno vreme, parazitskiupueno na vreme jednog vieg, manje prirodnog ivota.

Ono nema sadanjost, jer sudbonosni trenuci postojesamo u loim romanima, a i za prolost i budunost znasamo u specifinim varijacijama.


47/319


48/319


potpuno sauvano i da mu se samo oduzme njegov moralni naglasak, kako bi se u svakom datom sluaju

nainilo mesto za ocene ovako uslovljene u pozitivnomili negativnom smislu, isto onako, kao to, recimo, moralno nesumnjivo indiferentne oznake svojstava intelekta(kao to su mudar" ili glup") utiu na vrednovanje.

Pri tom komedija ui gde je pravo podruje tihpseudomoralnih naziva svojstava. U sreditu komedijekaraktera, kao njena glavna linost, dosta se esto nalazi ovek koga bismo nazvali huljom u sluaju dasmo u ivotu umesto na pozornici morali biti izlaganinjegovim postupcima. Na pozornici komedije, meutim,njegovi postupci stiu samo onaj znaaj kojim ih obasjava svetlost karaktera, a ovaj karakter u klasinimsluajevima nije predmet moralne osude, ve izvanredne veselosti. Postupci kominog junaka nikad ne pogaaju njegovu publiku sami po sebi, nikad u moralnomsmislu; njegovi postupci nas zanimaju samo utolikoto odraavaju znaenje karaktera. Pri tom primeujemo

da veliki komediograf, na primer Moliere, ne pokuavada odredi svoga junaka mnogostrukou karaktern ihcrta. Naprotiv, u njegovom delu je psiholokoj analiziuskraen svaki pristup. Sa takvom analizom nema nikakve veze kada se tvrdiluk ili hipohondrija u Tvrdiciili u Uobraenom bolesniku preuveliavaju i ugraujuu temelj svim postupcima. Te drame ne pruaju nikakva saznanja o hipohondriji i tvrdiluku; one su ne

samo veoma daleko od toga da ih uine razumljivim,nego ih predstavljaju sa poveanom grubou; ako jepredmet psihologije unutranji ivot tobonjeg empirijskog oveka, onda Moliereove linosti nisu za nju upotrebljive ak ni kao ogledni primeri. Karakter se unjima blistavo razvija u sjaju svoje jedine crte, kojazasenjuje sve ostale. Uzvienost komedije karakterazasniva se na toj anonimnosti oveka i njegove moralnosti , uz najvie razvijanje individue u jedinstvenosti

karakterne crte. Dok sudbina razvija ogromnu sloenostkrivca, zaplet i povezanost njegove krivice, karakterdaje odgovor genija na mitsko porobljavanje linostiu spletu krivice. Zaplet postaje jednostavnost, sudbina


49/319

SUDBINA I KARAKTER 53

sloboda. Jer karakter komine linosti nije strailo determinista, on je svetiljka pod ijim zrakom postaje

vidljiva sloboda njenih dela. Dogmi o prirodnoj krivici ljudskog ivota, o prakrivici, ija naelna nereivostini hriansko uenje, a ija delimina reivost ini kult

paganstva, genije suprotstavlja viziju prirodne nevinostioveka. Ta vizija ostaje, sa svoje strane, isto tako upodruju prirode, ali su prirodi te vizije moralna shva-tanja jo toliko bliska kao suprotna ideja samo u oblikutragedije, koja nije njen jedini oblik. Vizija karaktera,

meutim, oslobaajua je u svim oblicima: povezanaje sa slobodom, zahvaljujui afinitetu prema logici, toovde ne moemo pokazati. Karakterna crta nije,dakle, puko okce u mrei. Ona je sunce pojedinca nabezbojnom (anonimnom) nebu oveka, sunce koje bacasenku komine radnje. (To je najue povezano sa Cohe-novim dubokim reima da svaka tragina radnja, makoliko bila patetina baca kominu senku.)

Fiziognomijske crte morale su, kao i ostale manti-ke, kod antikih naroda sluiti preteno ispitivanjusudbine, shodno vladavini paganskog verovanja u krivicu. Fiziognomika, kao i komedija, bile su pojave novogveka genija. Svoju povezanost sa starom vetinom proricanja jo pokazuje moderna fiziognomika u sterilnommoralnom naglaavanju svojih pojmova, kao i u tenjiza analitikim oslonjavanjem. Ba u tom pogledu boljesu videli stari i srednjovekovni fiziognomiari, koji suspoznali da se karakter moe obuhvatiti samo malobrojnim moralno indiferentnim osnovnim pojmovima, kakve

je, na primer, pokualo da odredi uenje o temperamentima.


50/319


51/319

P R I L O G K R I T I C I S I L E 55

Iskljuivanje ovog preciznijeg kritikog postavljanja pitanja karakterie jedan veliki pravac u filosofiji

prava: prirodno pravo. Moda je to iskljuivanje najistaknutija osobenost toga pravca. U primeni nasilnihsredstava pri ostvarivanju pravednih ciljeva prirodno

pravo ne vidi nikakav problem, kao to ovek ne vidinikakav problem u pravu" na kretanje svoga tela kaeljenom cilju. Prema filosofiji prirodnog prava (kojaje posluila kao ideoloki temelj terorizma u francuskojrevoluciji) sila je prirodni proizvod, tako rei sirovina,

ija upotreba ne podlee nikakvoj sumnji, osim akose sila zloupotrebljava za neopravdane ciljeve. Kada se,prema prirodnopravnoj teoriji drave, ljudi odriu svekolike svoje sile u korist drave, to se deava pod pret

postavkom (koju, na primer, izriito konstatuje Spinozau Teoloko-politikom traktatu) da pojedinac, sam posebi i pre zakljuivanja takvog ugovora zasnovanog narazumu, de jure i vri svaku vlast koju de facto ima.

Moda je takve prirodnopravne predstave docnije ojaala Darvinova biologija, koja pored prirodnog odabiranja sasvim dogmatino vidi samo silu kao primarno i svim vitalnim ciljevima prirode jedino prikladno sredstvo. Darvinistika popularna filosofija esto je pokazivala kako je od te prirodnoistorijske dogme mali korak do jo grublje dogme filosofije prava: silakoja odgovara gotovo iskljuivo prirodnim ciljevima

samim tim je i zakonita.Toj tezi prirodnog prava o sili kao prirodnoj datosti dijametralno se suprotstavlja teza pozitivnog pravao sili kao istorijskom proizvodu. Dok prirodno pravomoe suditi o svakom postojeem pravu kritikujuisamo njegove ciljeve, pozitivno pravo moe o svakom

pravu u nastajanju suditi kritikujui samo njegova sredstva. Dok je pravinost kriterijum za ciljeve, zakonitost

je kriterijum za sredstva. Ali bez obzira na tu suprotnost,obe kole se susreu u zajednikoj osnovnoj dogmi: pravedni ciljevi mogu se postii opravdanim sredstvima,opravdana sredstva mogu se koristiti za pravedne ciljeve.Prirodno pravo tei da pravednou ciljeva opravdava"sredstva, pozitivno pravo tei da opravdanou sred-


52/319


stava obezbedi" pravednost ciljeva. Antinomija e bitinereiva ako je zajednika dogmatina pretpostavka

pogrena, ako se opravdana sredstva, s jedne strane, ipravedni ciljevi, s druge, nalaze u nepomirljivom sukobu.Ali mi ni u kom sluaju ne bismo mogli doi douvida u to pre nego to napustimo taj krug i ne postavimo meusobno nezavisne kriterijume, kako za pravedne ciljeve tako i za opravdana sredstva.

U ovom istraivanju emo u prvi mah iskljuitipodruje ciljeva, a time i pitanje o kriterijumu pravednosti. Naprotiv, u njegovo sredite ulazi pitanje o op

ravdanosti izvesnih sredstava koja ine silu. Principiprirodnog prava ne mogu ga resiti , ve samo voditi upraznu kauzistiku. Jer ako je pozitivno pravo slepo zabezuslovne ciljeve prirodno pravo je slepo za uslov-Ijena sredstva. Meutim, u poetnoj fazi istraivanjaprihvatljiva je pozit ivna teori ja prava kao hipotetiantemelj, jer ona preduzima naelno razlikovanje vrstasila, nezavisno od njihove primene. Ovo razlikovanje sevri izmeu istorijski priznate, takozvane sankcionisane,i nesankcionisane sile. Ako dalja razmatranja pou odtoga razlikovanja, to, naravno, ne mora znaiti da sedate slike klasifikuju prema tome jesu li sankcionisaneili nisu. Jer u kritici sile, njeno pozitivnopravno merilone moe se primeniti, ve pre samo prosuditi. Re je o

pitanju ta za sutinu sile znai to to je takvo meriloili razlikovanje uopte moguno ili, drugim recima, pitanje je kakav je smisao toga razlikovanja. To pozitivno

pravno razlikovanje je razumno i u sebi potpuno zasnovano. Nikakvo drugo razlikovanje ne moe ga zameniti.Doista, to e se uskoro u dovoljnoj meri pokazati, atime e se istovremeno rasvetliti podruje u kojem jedino i moe doi do toga razlikovanja. Ukratko, ako semerilo kojim pozitivno pravo ocenjuje legitimnost silemoe analizovati samo prema njegovom smislu, podruje primene toga merila mora se procenjivati premavrednosti sile. Tada za ovu kritiku procenu treba nai

stanovite izvan pozitivne filosofije prava, ali i izvanprirodnog prava. Pokazae se koliko ga moe dati samoistorijsko-filosofsko razmatranje prava.


53/319

P R I L O G K R I T I C I S I L E 57

Smisao razlikovanja legitimnih od nelegitimnih silanije sam po sebi oevidan. Treba sasvim odluno pot

puno odbaciti pogreno prirodnopravno shvatanje premakojem se taj smisao sastoji u razlikovanju sila upotreb-ljenih za pravedne ciljeve od onih koje slue nepravednim ciljevima. Ve je ovde nagoveteno da pozitivno

pravo od svake sile zahteva potvrdu o njenom istorij-skom poreklu da bi, pod odreenim uslovima, priznalonjenu opravdanost, njenu sankcionisanost. Poto se priznavanje pravnih sila najopipljivije oituje u naelno bez-

uslovnom prihvatanju njihovih ciljeva, kao hipotetianosnov za podelu sila treba uzeti postojanje ili nedostatakopteg istorijskog priznanja njihovih ciljeva. Ciljevi ko

jima nedostaje to priznanje mogu se nazvati prirodnimciljevima, a oni drugi pravnim ciljevima. A objanjenje razliitih funkcija sile, prema tome da li ona sluiprirodnim ili pravnim ciljevima, bie naj oiglednije akose poe od bilo kojih odreenih pravnih odnosa. Jedno

stavnosti radi, neka predmet daljih izlaganja budu sadanji evropski pravni odnosi.Za ove pravne odnose, ukoliko je re o pojedincu

kao pravnom subjektu, karakteristina je tendencijada se prirodni ciljevi tih pojedinaca ne priznaju u sluajevima gde bi takvi ciljevi mogli biti nasilno postignuti. To znai da ovaj pravni poredak ide za tim da seu svim podrujima u kojima bi ciljevi pojedinaca svrsi

shodno mogli biti postignuti silom izgrade pravniciljevi, koje upravo samo pravna sila moe naovaj nain ostvariti. tavie, taj poredak nastoji da

pravnim ciljevima ogranii i ona podruja u kojima seprirodnim ciljevima daje u principu iri prostor, kaoto je sluaj sa podrujem vaspitanja. Da se prirodniciljevi vaspitanja ne bi postizali prevelikom upotrebomsile, donose se zakoni o granicama prava kanjavanja

u vaspitanju. Optu maksimu sadanjeg evropskog zakonodavstva moemo ovako formulisati: svaki prirodnicilj pojedinca mora se sukobiti sa pravnim ciljevimaako se sprovodi vie ili manje nasilno. (Protivrenost ukojoj se prema ovome nalazi pravo na nunu odbranumogla bi se, tokom daljeg razmatranja, sama po sebi


54/319


objasniti.) Iz te maksime proizlazi da pravo posmatrasilu u rukama pojedinaca kao opasnost koja preti da

se potkopa pravni poredak. Da li i kao opasnost dase osujete pravni ciljevi i pravna egzekutiva? Ne, jertada ne bi bila osuena sila kao takva, ve samo onasila koja je orijentisana na nezakonite ciljeve. Moese rei da se sistem pravnih ciljeva ne moe odratiako se prirodni ciljevi jo smeju ostvarivati nasilno.Ali to je, pre svega, gola dogma. Naprotiv, moda emomorati da uzmemo u obzir iznenaujuu mogunostda se zainteresovanost prava za monopolisanje sile u

odnosu na pojedinca ne objanjava namerom da se zatite pravni ciljevi, ve, naprotiv, namerom da se ouvasamo pravo. Da sila, ukoliko se ne nalazi u rukamadatog prava, ugroava to pravo, i to ne ciljevima zakojima moe teiti, ve svojim pukim postojanjem izvan

prava. Isto nasluivanje moe se drastinije predoitikada se setimo kako je esto lik velikog" zloinca izazivao potajno divljenje naroda, ak i onda kad su nje

govi ciljevi bili neprihvatljivi. To ne moe biti zbognjegovog dela, ve samo zbog sile koju delo potvruje.U ovom se sluaju, dakle, sila koju dananje pravo usvim podrujima delatnosti pokuava da oduzme pojedincu, stvarno pretei pojavljuje. Tu ona izaziva anti

patiju naroda prema pravu, ak i kad je poraena. Kojom funkcijom

walter benjamin - eseji.pdf

Documents